Page 1

* POP CULTURE MAGAZINE *

*

FEBRUAR/MART/APRIL 2012 BROJ 7

*


FILM CORNER FRENZY SPARK

2


FILM CORNER

3

FRENZY SPARK


by Kinga Brit Kinga Brit’s portfolios:

http://avandormeseje.blogspot.com/ http://kingabrit.deviantart.com/gallery/

Frenzy Spark is social Facebook Page Twitter Pinterest Tumblr Email Grafički dizajneri/Design Team: Ivan Pantić Sanjin Mašić Momčilo Mićić Art direktor/glavni i odgovorni urednik: David Darko

Redakcija:

Snežana Džekulić Beksi Lejdi Timea Levai Majin Jelena Kojić Milena Pantić Nataša Milovanović Nina Dusper Sonja Nikolić Svetlana Nedeljković Marina Milićević Dragana Nikolić Andrej Vidović Dražen Pekušić Andrija Maslać Nemanja Jovanović Branko Bojković Sanjin Mašić Miloš Cvetković Ivica Milarić Đorđe Luković Vladimir Petrović David Darko

HELLY CHERRY, PHOTON TIDE, SERIJE+

5

FRENZY SPARK


8

SPARKS & SNIPPETS

25

9

WIL WHEATON to follow

26

ALEKSANDRA JEVTOVIĆ - intervju-

JOHN CARTER

52

56

SEDAM DRUGAČIJIH (pripovedaka)

70

BATTLESTAR GALACTICA

90

ASPERGEROV SINDROM

THE THIRD -recenzija-

- recenzija-

110 110

TRAILER PARK/ PROMETHEUS PROMETHEUS TRAILER PARK/

FRENZY SPARK

10

THE GREY -recenzija-

12

TALOG - roman -intervju i recenzija-

16

ONCE UPON TIME - prika

34

A DANGEROUS METHOD

36 MESECA 38 NICK CA

58

ORIGINALNOST U UMETNOSTI

TAMNA STRANA

60

HUNGER GAMES

62

LA ROUX

72 IAMX 74

DOKTOR ZA HOROR

80

FOSTER THE PEOPLE

82

ECO ON BEAUTY

92

BLACK JOKER -intervju-

96

MEHANIZAM MISLI

100

RUNDSKOP -recenzija-

112 112

ISTORIJA JAPANSKOG PISMA PISMA JAPANSKOG ISTORIJA

94

LEVEL52 118 116 116 LEVEL52 118

EDWARD SHARPE SHARPE EDWARD

novi album na

JESSYE NORMAN

120 120

VLADA NEVIDLJIV NEVIDLJIV VLADA


NA az

20

AVE

leto

VI VI

THREESOME

surf rock band

22

STARKE patike sa dušom

42

NAUKA I UMETNOST

50

64

ČUVAR DEČIJIH DUŠA-

68

84

BEING DIFFERENT...

86 ENKI BILAL

102

SPEAKING OF TUNES

DESET MODERNIH ZAPOVESTI

104

CHUCK CLOSE

122 124 122 SINESTEZIJA 124

YOUNG ADULT ADULT YOUNG

ŽENSKI POKRET

SINESTEZIJA

FRENZY SPARK


PARAMOUNT PLANIRA FILM Priredio: “HUCK AND TOM”

David Darko

GRANT MORRISON O FILMU “DINOSAURS VS. ALIENS”

RUMOUR HAS IT

Tokom prethodnih godina, imali smo filmove ‘Monsters Vs. Aliens’. ‘Cowboys and Aliens’. ‘Alien Vs. Predator’. ‘Freddy Vs. Jason’, itd. E sad da li su bili dobri ili ne, to je sasvim druga stvar, ode je bitno da oni postoje i da smo ih videli. A sada, legendarni Grant Morrison i režiser filma “Men in Black”, Barry Sonnenfeld pripremaju film “Dinosaurs Vs. Aliens” gde se cilja na to da su se vanezmaljci očigledno borili sa svima na našoj planeti. Na pitanje, kako je došlo do ovakve ideje, Morrison je odgovorio da ovo može da ispadne najgluplji “monster” film ikada, ili jedan od najgledanijih blokbastera, a što se tiče likova u tom filmu, izjavio je da će glavni likovi biti dinosaurusi, koji će se sporazumevati mimikom, gestikulacijom i govorom tela. “Dakle, biće slično nemom filmu. Zamislite film “The Artist” ali u kome umesto ljudi imate dinosauruse. kako sada stvari stoje, već imamo dovoljno ideja i materijala za moguću trilogiju.”, izjavio je Morrison.

Ovo je jedna od onih vesti na koje odmahujete glavom u neverici.Studio Paramount Pictures je odlučio da krene sa snimanjem filma čiji će naslov biti “Huck and Tom” u kome će Tom Sawyer and Huckleberry Finn biti prikazani kao odrasli i gde će cela priča biti prikazana slično kao što je to urađeno sa bajkom u filmu “Snowhite and the Huntsman”. The Hollywood Reporter izvešatava da će tu svakako biti i nekih “natprirodnih elemenata”. Poslednji trejler za Snežanu i lovca jeste bio odličan, ali čemu takvo skrnavljenje Tvenovih književnih likova? “Huck and Tom” (nije povezan sa Diznijevim filmom “Tom and Huck” iz devedesetih u kome su glavne uloge igrali Jonathan Taylor Thomas and Brad Renfro) je napisao Andy Burg, koji je pre toga bio zadužen za pisanje scenarija za film “Trojan War”, 1997. godine. Peter Chernin and Dylan Clark su producenti ovog filma, i pored nekih velikih TV projekata, oni takođe produciraju, i najavljeni Sci-Fi spektakl “Oblivion”, koji režira Joseph Kosinski, a neka od imena u glavnim ulogama su Tom Cruise i Morgan Freeman. Što se filma “Huck and Tom” tiče, nadajmo se da će to izgledati pristojno.

“NOAH”, FILM O BIBLIJSKOM POTOPU

Confused? Anyone?

WARNER BROS. TRAŽI PRAVA ZA “FOURTH REALM” TRILOGIJU

Warner Bros. je zatražio prava za snimanje filma po Fourth Realm trilogiji, čuvenog pisca John Twelve Hawks-a. Studio još uvek nije pronašao scenaristu za rad na prvoj knjizi, čiji je naslov “The Traveler”, ali čelnici WB-a jasno vide masivan potencijal u ovoj seriji budućih filmova. Distopijska priča se vrti oko grupe osoba koji sebe nazivaju Putnicima i dižu pobunu protiv Brethren-a, naroda koji podržava sistem monitoringa i praćenja, sličan onom u Velikom bratu, a koji je rasprostranjen u celom svetu i omogućava lakšu kontrolu.

FRENZY SPARK

8

Krajem prošlog meseca pojavila se vest da Russell Crowe pregovarao za ulogu u filmu “Noah”, biblijski ep, čiju režiju potpisuje Darren Aronofsky.Kako Deadline prenosi, dogovor je postignut i početak snimanja se očekuje u julu ove godine. Christian Bale i Michael Fassbender su takođe bili u pregovorima za ovu ulogu, i koliko god bi bilo dobro videti Bale-a u toj ulozi, ona bi verovatno najbolje legla Crowe-u, kao jedna od najznačajnijih u njegovom glumačkom opusu i koja bi taman vratila njegovu karijeru sa stranputice bezličnih filmova u kojima je poslednjih godina igrao. Neki od tih promašaja su: Body of Lies, Robin Hood, i The Next Three Days, ali igra Jor-El-a u filmu Zack Snyder-a, “Man of Steel” (ako se snimanje tog filma ikad završi), a on i Hugh Jackman će zaigrati zajedno u filmu “Les Miserables”, Tom Hoopera. “Noah” bi mogao da ga vrati u centar pažnje, zato što Aronofsky ima taj jedinstveni “edgy” pristup, što bi u slučaju sa ovim biblijskim likom moglo da nosi sa sobom neke kontraverze.


@wilw

low

to

l o f

PHOTO CREDIT

STAND BY ME (1986)

“Uvek sam govorio da je film ‘Stand By Me’ dostigao takav uspeh zato što je Rob izabrao četiri mlada glumca, koji su bili toliko slični likovima iz filma. Čak mislim da je to pomalo jezivo, kako smo nas četvorica završili upravo kao likovi koje smo predstavljali u filmu: River je umro suviše mlad, Corey se borio svim snagama da pobedi svoje unutrašnje demone, Jerry je pronašao put do sreće i uspeha, a ja sam pisac.” Wil Wheaton

američki glumac i pisac. Najpoznatiji je po svojoj ulozi Wesley Crusher-a u seriji Star trek: Next generation, a neki ga se sećaju i po ulozi u filmu Stand By Me. Saznajte koliko iznosi jedan “viton” i kako je nastala ova jedinica mere. Nakon toga će vam biti jasnije zašto bi trebalo da ga zapratite na Twitteru. Ako ste geek u duši i pritom imate Twitter account, i možda na njemu imate 500 000 pratilaca, onda možete reći da imate 1 viton pratilaca. Ova jedinica mere je nastala upravo kada je Wil dobio svog 500 000, pratioca na Twitteru. Koliko vitona vi imate, možete proveriti ovde. Ipak, danas neke od poznatih ličnosti imaju i po više miliona pratilaca. Ako na kraju krajeva, nemate toliko pratilaca, ništa strašno, opet možete zapratiti Wila i čitati njegov blog. Wil je svoju karijeru započeo 1986. ulogom u filmu Stand By Me, a zatim je usledila uloga u kultnoj seriji Star Trek: Next Generation, i u filmu Toy Soldiers (1991). Pored ovih uloga, Wil je gostovao

i u brojnim TV serijama, često pozajmljuje svoj glas crtanim junacima, istaknuti je bloger, pisac, od čijih naslova izdvajamo: Just A Geek, Dancing Barefoot, The Happiest Days of Our Lives i Memories of the Future Volume 1, humorističkonostalgični vodič kroz prvu polovinu, prve sezone Star Trek: Next Generation, a sve knjige jesu proistekle iz njegovog veoma popularnog bloga. Neke od TV serija u kojima se pojavljivao su Criminal Minds, Numb3ers, The Guild, zatim je tu doktor Isaac Parrish, koga Wil glumi u hit seriji kanala SyFy, Eureka. Fanovi serije The Big Bang Theory su ga verovatno primetili u nekim epizodama, gde on glumi zloćkastog sebe, večiti trn u Šeldonovom oku. Osim na Twitteru, Wila možete pratiti i na njegovim Facebook i Tumblr stranicama. Koliko ideja ima i o čemu piše na svom blogu, biće vam jasnije ako sami pogledate, a ako ste geek (zato sam napomenuo na početku), takva vrsta humora vam neće biti strana i bićete u prilici da na dnevnoj bazi pročitate nešto što će vam sigurno izmamiti osmeh.

9

TWEETABOUT

STAR TREK: “Richard William “Wil” Wheaton III (rođen 29. jula, 1972.) je NEXT GENERATION

“Star Trek je globalni fenomen koji u tom velikom vremenskom rasponu dri zajedno niz generacija. Sreo sam mnogo ljudi koji su mojih godina (a ove godine punim 40) i koji su odrastali gledaući ovu seriju sa svojim roditeljima i to je bio veoma važan deo njihovog detinjstva. Sreo sam puno inženjera i naučnika koji su se za svoj poziv odlučili upravo zbog ove serije čiji su fanovi.” Wil Wheaton

Priredio: David Darko FRENZY SPARK


Poznato je da se čovek najčešće okreće Bogu i/ili višim silama u naizgled bezizlaznim situacijama, te da iracionalnim momentima podležu i najracionalniji ljudi kada se suoče sa nepoznatim ili nesavladivim silama, a u ovom filmu će prilično dobro biti ilustrovan taj trenutak i to u kombinaciji sa pitanjima postavljenim na relaciji: stvari koje život čine vrednim – nagon za preživljavanjem. Godina: 2012. Trajanje: 117 minuta; Žanr: Action | Drama | Adventure; Jezik: English; Zemlja: USA; Režija: Joe Carnahan; Scenario: Joe Carnahan, Ian MacKenzie Jeffers (screenplay), bazirano prema Ghost Walker (Ian MacKenzie Jeffers); Uloge: Liam Neeson, Dallas Roberts, Frank Grillo, Dermot Mulroney, Nonso Anozie, Joe Anderson, Ben Bray, James Badge Dale, Anne Openshaw, Peter Girges, Jonathan Bitonti, Ella Kosor, Jackob Blair, Lani Gelera.

FILM CORNER

Kada sam ove zime odgledao trejler za film The Grey zapitao sam se: ,,Da li je moguće da ću već početkom godine odgledati svoj film godine?” Vi sada (verovatno) očekujete neki odgovor i nisam siguran da ćete biti zadovoljni sa: ,,Godina je tek počela…” Zašto trejler? Zašto film? Zašto Liam Neeson? Idemo redom: - Pustiti ovakav trejler zaljubljeniku u prirodu… Pustiti ovakav trejler zaljubljeniku u divljinu ali u Divlju Divljinu, a ne tipa – otišao sam malo u šumu ali sam ukvasio čarape i od čistog vazduha mi se otvorio apetit, pa trčim kući mami, da se ne razbolim i da klopam sarmu (joj što mama dobro sprema sarmu)… Pustiti ovakav trejler nekom ko obožava vukove, jer je imao priliku da ih vidi u prirodi i to na mesečini… Pustiti ovakav trejler u trenutku kada napolju besni mećava, a film još nije dostupan, a ne mogu ni u divljinu… Stvarno nije humano. - Ali kao što se kaže, ‘odloženo zadovoljstvo, produženo zadovoljstvo.’ Hm, da… U svakom slučaju, dočekam ja da odgledam još jedan film koji je režirao Joe Carnahan, u kom John Ottway (Liam Neeson) pokušava da se domogne civilizacije nakon što sa sa nekoliko ljudi preživljava pad aviona negde u surovim predelima Aljaske. Ottway je od strane velike naftne kompanije unajmljen za zaštitu radnika koji moraju da obavaljaju određene poslove na lokacijama koje nisu gostoljubive za ljudsku vrstu. Sredina u kojoj se našao prestavlja pokušaj bekstva od bola koji mu zadaje gubitak voljene osobe, no, percipiranje vlastitog života kao besciljnog, ukletog i dekadentnog, drži ga konstantno u stanju rezignacije, što ga, neposredno pred povratak sa višemesečnog posla na Aljasci, navodi da se preda i odustane od takvog života. Zvuk koji čuje odvraća ga od smrti kao izbora ali taj zvuk je istovremeno i zvuk smrti. Ottway i nekoliko preživelih muškaraca, svesni skoro nikakve šanse da će im neko pomoći u situaciji koja ih je zadesila, odlučuju da ne čekaju smrt pored olupina aviona, već da pokušaju doći do civilizacije. Mećava, ekstremno niska temperatura i skoro nikakve zalihe hrane nisu ništa u poređenju sa opasnošću koju predstavlja čopor krvoločnih vukova. Ottway poznaje ponašanje ovih životinja i svestan je da ako žele preživeti on i ostatak grupe moraju postati ljudski ‘čopor’ i suprostaviti se zverima. Ali različite fizičke i psihičke karakteristike, a samim tim i različiti načini suočavanja sa situacijom

FRENZY SPARK

u kojoj se nalaze, predstavljaju dodatni problem u pokušaju da prežive… Ljudski čopor se smanjuje ali i poneki vuk biva pojeden… Poznato je da se čovek najčešće okreće Bogu i/ili višim silama u naizgled bezizlaznim situacijama, te da iracionalnim momentima podležu i najracionalniji ljudi kada se suoče sa nepoznatim ili nesavladivim silama, a u ovom filmu će prilično dobro biti ilustrovan taj trenutak i to u kombinaciji sa pitanjima postavljenim na relaciji: stvari koje život čine vrednim – nagon za preživljavanjem. - I na kraju – zašto Liam Neeson? Zapravo, glavnu ulogu u ovom filmu trebalo je da tumači Bradley Cooper ali kako se u filmu pojavljuje alfa mužjak vučjeg čopora, trebalo je da mu parira i alfa mužjak u ljudskom čoporu, a čini mi se da je Liam Neeson veća zverka od Cooper-a. Ne kažem ja da je Cooper barbika, čak ga je magazin People 2011. godine proglasio za najseksipilnijeg muškarca, ali za ovaj film je bio potreban muškarac kome će bolje da stoje stihovi: ,,Još jednom u okršaj, U poslednju dobru bitku za koju ću znati. Živi i umri na ovaj dan. Živi i umri na ovaj dan.” Ali nemojte verovati mom ukusu, već pogledajte film do kraja. Ali mislim stvarno DO KRAJA, jer…

10

Autor: Đorđe Luković


11

FRENZY SPARK


INTERVJU RECENZIJA ROMANA

U trenutku dok njegov novi roman polako zauzima mesta na policama knjižara, pričali smo sa Željkom, jednim od Frenzijevih autora, o tome kako je bilo raditi na “Talogu”, o samom procesu pisanja, njegovim uzorima i idejama.

Likovi u Talogu nisu crno-beli. rešeni da posmatramo kao poz ništa drugo stojimo, daleko su o pozitivaca. Svi oni su barem greške ili krive poteze koji su ih stranu, a i njihova delanja u sa često u najmanju ruku disku kroz iskrivljenu prizmu stvarnos deluju kao ispravna i jedina mo

BOOK CLUB/TALK TALK

Frenzy Spark: Da krenemo od prve rečenice: “Zaobišla sam mesto na podu sa kog sam danima ribala skorelu krv, otvorila vrata i ćutke propustila Vesnu u stan.” Već na samom početku imamo “skorelu krv”, jedan od elemenata misterije i znak da će ubrzo uslediti neka akcija. Koliko ti je bilo potrebno da uobličiš tu prvu rečenicu, i da li ih je bilo više, pa si na kraju upravo ovu izabarao? Željko Obrenović: Voleo bih da kažem da mi je ta rečenica došla tek tako, ali nije. Zaista sam na nju potrošio više vremena nego što bi mi to iko poverovao. Probao sam razne „prve rečenice“, a onda sam shvatio da se moja prva rečenica već nalazi u tekstu, u sledećem pasusu. Tako sam izbacio prvi pasus, uobličio tu rečenicu – i eto. Mislim da ta rečenica već dovoljno govori o mnogo čemu. I o žanru i o dinamici pripovedanja i o atmosferi i o glavnoj junakinji. Smatram da je prva rečenica od velikog značaja, ali ako roman ne valja ni ona vam neće pomoći. FS: Kada je rođena ta osnovna ideja s kojom si krenuo da pišeš “Talog”? ŽO: Istraživao sam i shvatio da većina pisaca koje cenim i koji iz romana u roman uspevaju da budu dobri i zanimljivi, piše različite romane. Tako sam i ja želeo da napišem nešto što će se na neki način razlikovati od svega što sam do sada napisao. Priča je došla spontano, a kad sam počeo da je pišem, nisam mogao da se zaustavim. Za to krivim glavnu junakinju koja je za mene bila tako uverljiva da je sama napisala roman. FS: Sve vreme dok si pisao roman, slao si nam putem društvenih mreža male nagoveštaje, strip table, skice, onda smo dobili na uvid i prvu rečenicu... sve tako na kašičicu. Kakve su bile reakcije ljudi i da li su one uticale da možda nešto tokom pisanja promeniš u tekstu? Da li bi inače tako nešto dopustio sebi?

FRENZY SPARK

Mnogi su pomislili da je Srpski psiho bio one hit wonder, a kako je vreme prolazilo a novi roman se nije pojavljivao, delovalo je da su u pravu. Međutim, sad kad je Talog napokon pred našim očima, čini se da bi ponovo trebalo preispitati to stanovište. U situacijama kada se između dva književna dela javi pauza od nekoliko godina, nameću nam se dva obrazloženja: autorska blokada i perfekcionizam. U prvom slučaju, autor ne zna šta da piše, a u drugom želi da to što piše izgleda što je moguće bolje i ne može tako lako da se odvoji od svog dela. Talog nam, na svu sreću, svakom svojom stranom, svakim pasusom i svakom rečenicom govori da je posredi ovo drugo. Iako radnja kreće gotovo in medias res i do poslednje stranice teče bez ijedne reči viška, ne bi trebalo očekivati samo sumanutu i vratolomnu rolerkoster vožnju, a da to bude moguće zaslužna je upravo glavna protagonistkinja Taloga, Jovana, oštećena, problematična, nestalna, sklona

12

samopovređivanju, preispitivanju i pogrešnim odlukama. (Nisam znala šta hoću. Zašto uvek znam šta radim, a ne znam šta hoću? Jednog trena nikoga nisam trpela, narednog nisam mogla sama. Šta to sve žene – i bez problema kao što su moji – čini tako nestalnim? Zašto barem za jednu čvrstu stvar ne mogu da se uhvatim svom snagom?) Jovana uvek zna šta radi, pa čak iako se zbog svojih postupaka kasnije kaje. Iako autor u Talogu koristi osnove noara kao žanra, on se tim pravilima i konvencijama poigrava, jer mu to nekonvencionalna protagonistkinja omogućava. Ona nije policajac, niti detektiv: (A šta sam mogla? Opasni detektiv čijem poslu očito nisam dorasla?); ili: (Ko sam ja? Naprsla riba sa abece­dom psihosomatskih poremećaja, koja juri za senama mrtvog dečka?). Jovana želi da pronađe ubice svog verenika i spremna je da do njih dođe ne birajući način niti sredstva, iako će je put često odvoditi u sunovrat i otvarati rane od kojih je za neke i sama kriva, ona će nastaviti dalje. Kao što je Jovana kao glavna protagonistkinja već na prvim stranicama i u uvodnim poglavljima jasno i čvrsto postavljena, a svakom novom stranicom i svakim novim pojavljivanjem još više dograđena i čvršće uspostavljena, tako je i sama priča utemeljena još pre prve strane, u bliskoj prošlosti koja nekolicini junaka ne da mira i neće ih ostaviti sve dok se na neki od mogućih načina ne obračunaju sa


RECENZIJA ROMANA INTERVJU

njom. A kao što se likovi postepeno razvijaju i unapređuju, tako se i pripovest širi i grana. Najpre započinje istragom među sitnim dilerima (Možda nisam završila kriminalistiku, ali znala sam od koga je Andrej završavao robu, sa kim bi trebalo da popričam i gde mogu da ga nađem.), da bi kasnije čitaoca uvela u zavere, mračne tajne i ritualna ubistva koja se protežu i do nekoliko decenija unatrag. Srbija i Beograd koji predstavljaju pozornicu događaja koje Talog obrađuje podjednako su realistični i ubedljivi i svojim realizmom i svojom stilizacijom. Čitalac je gotovo primoran da svaku lokaciju doživi baš onakvu kakva ona jeste, a te lokacije nisu mesta na kojima se kreću pripadnici visokog društva. Prljavi prolazi Zelenog venca (Podzemni prolaz na Zelenjaku, ulepljeni pločnik. Cigani sa gaćama i baterijama na karton­skim tezgama. Budilnik koji je zvrndao sa tezge, razarao mi je mozak. Bogalj u maskirnoj uniformi sa markicama za prevoz u šaci.), zadimljeni kafići sa sumnjivom klijentelom (Unutra: nekoliko stolova za ručavanje, sa kariranim zeleno-žutim stolnjacima, šank. Po ćoškovima: dva-tri oronula čoveka sa cigare­tama, pivom, odsutnim pogledima i problemima kod kuće.)... Jovana kao glavna protagonistkinja je svakako incident u domaćoj književnosti čija istorija ne pamti previše jakih i nosećih ženskih likova. Sem Stankovićevog doprinosa u vidu Sofke i Koštane, čini se da se knjiga svodi na dva slova. I po tome je vrednost Taloga uvišestručena. Kao da već nije dovoljno protivrečna, razlomljena i rastrzana sama sobom, kompleksni odnos – zasnovan je na griži savesti, požudi i potrebi – nje i drugog glavnog protagoniste čini da stvari

Trailer romana

Likovi u Talogu nisu crno-beli. Svi, i oni koje smo rešeni da posmatramo kao pozitivce ili uz koje ako ništa drugo stojimo, daleko su od klasičnog poimanja pozitivaca. Svi oni su barem u prošlosti počinili greške ili krive poteze koji su ih deklarisali na drugu stranu, a i njihova delanja u sadašnjem trenutku su često u najmanju ruku diskutabilna, prelomljena kroz iskrivljenu prizmu stvarnosti, gledana kroz koju deluju kao ispravna i jedina moguća. (Svaki napor da ispravim stvari povređivao je neko­ga do koga mi je stalo. Svaka akcija povređivala je ljude oko mene i uvećavala osećaj krivice. A šta sam mogla? Opasni detektiv čijem poslu očito nisam dorasla?) Čak i na onim stranicama od kojih bi se očekivalo da nude sigurna mesta, primera radi kad Jovana odlazi kod svojih roditelja u porodičnu kuću bežeći od (oskrnavljenog stana, od mrlje na podu i utvara koje su me progonile.), suočavamo se sa činjenicom da u Talogu sigurnih mesta nema, da je i njena porodica, unekoliko tipično srpska, nesavršena, takođe pod kolosalnim teretom prošlosti koji je davno ugušio nadu za boljitkom. Jovana se ovde na neki način gotovo identifikuje sa antagonistom (Neko bi pomislio da je Gabrijelova porodica uvrnuta. To što je Veljko rekao, nečista krv... S druge strane, šta je to, u osnovi, Gabrije­ lovu porodičnu priču činilo različitom od moje?). U Talogu prošlost nije samo nešto od čega je čovek sazdan, nešto što ga je obeležilo i na neki način odredilo. U Talogu prošlost progoni junake i što je još užasnije – kao da se ponavlja. Tako će Jovana u jednom monologu sa svojim drugim ja reći: (...zar ti se ne čini da nevini najčešće stradaju?... Nego, znaš onu izreku „istorija se ponavlja“? U tvom slučaju kao da je postala malo banalna?) ili drugi put: (Andrejev najveći strah bio je gubitak. Nije potrebno previše froj­dovanja da se shvati: najviše sam strahovala od tajni... A sad, kao da su svi nešto krili. I kao da se sve to što su krili ticalo mene.)

13

ŽO: Smatram da pisac danas nema nikakvo opravdanje da ne iskoristi sve prednosti interneta i društvenih mreža. Kao i različitih medija. Na kraju, ipak, ostaju samo knjige koje govore same za sebe. Nastojao sam da čitaoci i fanovi budu u toku, ali da ima dam, kako si rekao, informacije na kašičicu. Pošto postoji ta opasnost da se o nekim projektima do trenutka kad se pojave previše zna. To treba vešto izbalansirati. Nisam ništa promenio, ali mi je bilo drago da ljudi sjajno reaguju. Mislim da je OK ako putem reakcija dobiješ neku ideju, ali to nije bio moj slučaj. FS: Glavni lik u “Talogu” je devojka, po imenu Jovana, koja je ujedno i narator, pa je samim tim priča ispričana iz ženskog ugla. Koliko to može biti zahtevno piscu, koji je pritom muškarac? ŽO: Zahtevno i zanimljivo. Kao što rekoh, želeo sam da radim nešto drugačije. Samim tim, već izbor naracije u ženskom rodu je bio dobar početak. Koliko god se činilo da je to lako – nije. Da ne pominjem kako moraš da budeš dvostruko ubedljiviji nego u slučaju da pišeš u rodu kom pripadaš, inače ti niko neće poverovati. Kada su probni čitaoci dobili tekst, najviše sam strepeo šta će reći baš o tome. Međutim, svi su rekli, to je to. Sve joj verujemo. Nebrojano je grešaka koje možeš da počiniš, nadam se da sam ih sveo na minimum.

BOOK CLUB/TALK TALK

. Svi, i oni koje smo zitivce ili uz koje ako od klasičnog poimanja u prošlosti počinili h deklarisali na drugu adašnjem trenutku su utabilna, prelomljena sti, gledana kroz koju oguća.

budu još složenije. (Uzdahnula sam, promišljajući o tome što nameravam da uradim. Da li je to OK? Da li samo tražim rasterećenje, kao sa alkoholom?); ili: (...da li je ovo greška: posledica postraumatskog stresa, osećanja prema Borku kao spasiocu ili... I, naravno, griža savesti bila je tu.). Sve to što oni jedno drugome daju i sve to što jedno od drugoga uzimaju možda će ih zadovoljiti u tom trenutku, ali će na duže staze (pri tom treba imati u vidu da su u Talogu i najduže staze jako kratke) samo uvećati grižu savesti, autodestruktivnost i kajanje. Njihova veza je na prvi pogled isključivo fizička, ali neće puno proći i mi ćemo je posmatrati kako se razvija, sazreva i mutira. Iako nikada nije čista, jer to nikako ne može biti, i iako je neprestano pod teretom prošlosti, ona je jedino što oni imaju i zato je poput junaka Dostojevskog spremno prihvate, prigrle i ne puštaju.

FS: Koliko dugo si istraživao pre početka pisanja?

ŽO: Nisam toliko pre početka pisanja, jer moj roman niti je istorijski niti se preterano bavi stvarima o kojima ništa nisam znao. Ali u hodu sam proveravao mnogo toga i gledao da se u samu naraciju diskretno uvuče mnoštvo sitnih detalja koji će povećati autentičnost, što u pogledu lokacija, što u pogledu nekih tehničkih termina. Najviše me nervira kad je roman previše istražen, odnosno kad se autor preterano razmeće podacima koji na kraju progutaju priču. FS: Kako izgleda tvoj radni dan? ŽO: U principu pišem po nekoliko sati dnevno, pričam o nastajanju samog teksta, ali kad je to gotovo u stanju sam da godinama, i stvarno mislim godinama, doterujem tekst, prepravljam, menjam. Nekad mi se učini da tome nema kraja. To je prokletstvo umetnika. FS: Da li je neka knjiga uticala na tebe, dala ti podstrek da započneš roman? Ili je to možda bio film ili određena serija? ŽO: Ima pisaca koji kažu da ne čitaju ništa i ne gledaju ništa, da to ne bi uticalo na njih.

FRENZY SPARK


INTERVJU RECENZIJA ROMANA

Ne vidim problem? Mislim da sve što odgledam i pročitam jako utiče na mene. Tako se uči zanat. Na tuđim bravurama i tuđim greškama. Šest sati čitanja, četiri sata pisanja. Kraj. FS: Poslednji dobar roman koji si pročitao?

ŽO: Pažljivo biram šta čitam – a čitam i po nekoliko romana mesečno – tako da je većina stvari koje preturim preko ruku u najmanju ruku OK. Ali, možda je poslednji roman koji me je baš raspametio Alive in Necropolis Daga Dorsta. FS: Možeš li da nabrojiš tri omiljena pisca, čija su dela najviše uticala na tebe? ŽO: Majkl Šejbon, jer je na pravi način spojio žanr sa mejnstrimom. Neverovatan stilista sa fenomenalnim senzibilitetom. Svaka rečenica mu je dragulj, a čitavi romani su tek priča za sebe. The Yiddish Policemen’s Union je jedan od najboljih romana koji sam pročitao.

BOOK CLUB/TALK TALK

Džejms Elroj, jer me je naučio mnogim stvarima. Ubojitoj naraciji, hrabrosti. Tome do kojih visina krimi žanr može da se izdigne. American Tabloid je, takođe, jedna od najboljih knjiga ikad. I ujedno, verovatno najbolja obrada događaja koji prethode atentatu na Kenedija. Stiven King, jer je prvi shvatio da žanr može da se izdigne iznad toga što je do tada bio, da su likovi od krucijalnog značaja koliko i priče. Zatim, što je u stanju, koliko god ga neki optuživali da piše slične knjige, da napiše jednu Keri koja je blokbaster u svakom pogledu i u kojoj stradaju stotine ljudi, a zatim napiše Isijavanje u kom imamo jedan kamerni seting i samo jednu žrtvu (Kjubrik je dodao drugu). Favorit mi je ipak masterpis kakav je Misery. FS: Jesi li razmišljao o tome da “Talog” predstaviš kao grafičku novelu i koliko je to ostvarivo ovde u Srbiji? Vidim da si imao saradnju sa određenim strip crtačima, dok si pisao svoj roman. ŽO: Sarađujem sa nekoliko sjajnih strip crtača, ali za sada na drugim projektima. Nadam se da će se to uskoro pojaviti. Najbliže što smo prišli adaptaciji Taloga u taj medij mogli ste da vidite u trejleru za Talog, koji prikazuje događaje koji prethode samom romanu. Jako sam zadovoljan kako je taj trejler ispao, naročito što ni u svetu trejleri za romane ne izgledaju naročito dobro. Mislim da je ovaj odličan. Kontaktirao sam nekolicinu stranih pisaca i poslao im trejler – svi su bili oduševljeni. Bilo je priče i o adaptaciji čitavog romana, tako da nije nemoguće da se to i desi. FS: Da li su u planu nastavci, ili će do kraja ove knjige Jovana ispuniti sve što je naumila na početku? ŽO: Iskreno, nisam ni pomislio na to. Mislim da je Jovana ispričala svoju priču i da je to dovoljno. S druge strane, priznajem da sam se vezao za njen lik i mislim da bi ona lako mogla ponovo da progovori iz mog pera-tastature, ako za tim bude potrebe. Za sada je tu Talog. Čak i ako tako ostane, mislim da je to dovoljno.

Jovana je poluživi leš koji jedino još adrenalin drži na nogama. Samopovređivanje, odbijanje hrane, s jedne strane su očiti primeri poremećaja psihosomatske vrste (Mogla sam jedino da pustim dželate da obave posao ili da se opirem i učinim da rane bole još više. A sa ranama nikad nisam umela.), ali su s druge strane i njena potreba da se trgne, da održi fokus i koncentraciju. (Pri pomisli da se opet mučim pokušavajući da progutam džank fud – odabrala sam da gladujem. Još malo, mogla sam toliko da izdržim. Morala sam. Još samo malo.) Svakako, ne bi valjalo zaboraviti ni saundtrek čiji odabir provejava stranicama Taloga. Za razliku od Srpskog psiha, recimo, gde se činilo da jednostrana muzička podloga nema drugu ulogu do da pokaže ili čak nametne ukus naratora, izgleda da je u Talogu saundtrek upotrebljen znatno zrelije, te ima funkciju karakterisanja likova – jer gotovo svi u prostranoj galeriji likova koje Talog nudi slušaju različite vrste muzike – saundtrek zatim ima ulogu i da dočara atmosferu, recimo, vožnje taksijem (Glavobolja od vina, a nigde aspirina. Sinoć bila sam sa tobom pijana...); ili opet ponekad je to jednostavno muzika čiji se tonovi probijaju kroz tanke zidove zgrade u kojoj protagonistkinja obitava (I push my fingers into my eyes. It’s the thing that slowly stops the ache...) i koji savršeno oslikavaju psihičko stanje u kom se Jovana nalazi, a drugi put je tu i album davno zaboravljen u CD-plejeru (You’re just an empthy cage, girl, if you kill the bird.), koji ima istu funkciju. Sve u svemu, iako to možda neveliki broj stranica ne ukazuje, čini se da stojimo pred kapitalnim delom koje predstavlja trijumf kompresije, konciznosti i umeća. Stiče se utisak da autor u Talogu ništa nije prepustio slučaju, a samim time će čitalac svakim novim iščitavanjem teksta biti višestruko nagrađen, pošto će primetiti gomilu finih detalja koji iako možda nisu od krucijalnog značaja za osnovu priče, opet nisu tu slučajno, niti bez uloge. Ako je neophodno da se povlače paralele i navode reference, može se pomenuti Crna Dalija, Palahnjuk, zatim vudialenovska opsesija dijalogom, senzibilitet jedne Džilijen Flin ili pak ubojitost filma Nema zemlje za starce, pa čak i Finčerova Devojka sa tetovažom zmaja. Ali, već na prvih nekoliko stranica, čitalac će se suočiti sa činjenicom da je pred njim delo koje pleni svežinom i originalnošću i da je svaki pokušaj povlačenja paralela bilo koje vrste izlišan i veštački. Pitanje koje se na kraju neizostavno postavlja – kad je o romanu izrečeno sve što je moguće a da se kod čitaoca ne ugrozi faktor iznenađenja – je pitanje moguće filmske adaptacije. Sinematičnost Taloga otvara čitav niz novih pitanja i zavređuje jedan sasvim drugi tekst, no ipak bi valjalo dodati da su situacije, mizanscen i dijalozi razrađeni do te mere da se ne zna kome bi pripao lakši posao: scenaristi ili režiseru. Međutim, čini se da je Talog svoju priču ispripovedao precizno do tih granica da bi, opet, kako to obično biva kad su u pitanju adaptacije uspešnih romana, većina publike verovatno rekla: Knjiga je bolja.

Intervju vodio: David Darko FRENZY SPARK

Pisanje u Talogu je svedeno, stil sirov, reči birane. Kako u naraciji, tako i u dijalozima, autor izvlači maksimum napetosti iz minimuma reči. Ponekad se čitave konstrukcije ponavljaju doslovno, ali ne u znaku autorepeticije, već kao znak konzistentnosti. Na jednom mestu će Jovana u okviru istog pasusa nekoliko puta ponoviti rečenicu (Pušila sam i grizla obraz.), dok je između tok svesti. I čitalac će osetiti sav njen užas i ugledati, kako ona sama za sebe kaže na drugom mestu: (Paravan za bol koji je počeo da izbija napolje.)

14

Autor: Marina Milićević Izvor: Moj Magazin


SKRIVENA STVARNOST Brajan Grin

IZDANJA IZ OBLASTI POPULARNE NAUKE Naučnopopularne knjige u izdanju Heliksa namenjene su čitaocima koji žele da dobiju jasne i razumljive odgovore na važna pitanja savremene civilizacije i tehnoloških izazova dvadeset prvog veka.

Potražite Heliks izdanja u svim bolje snabdevenim knjižarama u Srbiji Web lokacija: www.heliks.rs

Kontakt: knjige@heliks.rs

Ova knjiga zaokružuje trilogiju koju čine prva dva dela Brajana Grina – Elegantni kosmos i Tkanje svemira. U čudesnom putovanju predelima moderne fizike, autor nas vodi možda najuzbudljivijim stazama nauke. Teorijska fizika predviđa mogućnost postojanja paralelnih univerzuma sa svetovima u kojima su se događaji odigravali drugačije nego u našem, u kojima ima alternativnih prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Ta stvarnost je, možda, sasvim blizu nas, ali u dimenzijama koje fizički ne možemo spoznati. Istražujući različite vrste multiverzuma Brajan Grin dokazuje da je jedan od najvećih savremenih popularizatora nauke. Malo je onih koji mogu da pišu tako lucidno o ovako složenim konceptima koji su ne samo na granicama našeg razumevanja, već često i mašte. Ako bi neka napredna vanzemaljska inteligencija sutra posetila Zemlju i tražila da sazna šta je ljudski um postigao promišljanjem i dubokim uvidima u stvarnost, ova knjiga bi mogla da bude divna ilustracija koja pokazuje dokle smo stigli u razumevanju kosmosa i sebe.

REKA IZ RAJA Ričard Dokins

Opisujući život na našoj planeti kao veliku digitalnu reku DNK, Ričard Dokins brojnim primerima ukazuje na verovatno najkorisnije životno saznanje o svetu koji nas okružuje: na mnoga važna pitanja nema konačnih odgovora, ali oni najbolji koje imamo proishode iz nauke. Ona je istinska životna radost za autora ove knjige, a taj lep osećaj Dokins prenosi i na čitaoce.

GDE SU VANZEMALJCI Stiven Veb

Ovo je knjiga o Fermijevom paradoksu – protivrečnosti između prividnog nepostojanja vanzemaljaca i opšteg očekivanja da bi trebalo da primetim dokaze o njihovom prisustvu. Taj paradoks me je opčinio kada sam se prvi put susreo s njim i ta opčinjenost me drži i dan-danas.


TV SHOWS FRENZY SPARK

16


TV SHOWS

Interakcija među članovima porodice nimalo nije laka. Dodajte na to element magije i porodični odnosi postaju još komplikovaniji.

17

FRENZY SPARK


TV SHOWS

Emma Swan, koju igra Jennifer Morrison poznata po ulozi u seriji House MD, ima dvadesetosam godina, ona je lovac na ucenjene glave. Imala je težak život, roditelji su je napustili dok je još bila beba. Ona je doživela tu nesreću da i sama mora da napusti svoje dete. Deset godina kasnije u njenom životu se pojavljuje njen sin Henry koga je napustila. Henry očajnički traži njenu pomoć. On veruje da su stanovnici malog gradića Storybrook začarani, da je na njih bačena kletva i da u stvari oni pripadaju svetu bajki koji se graniči sa našom modernom realnošću. Emma je jedina osoba koja može da otkloni tu kletvu. Ona je zapravo i sama deo tog sveta fantazije. Emma Swan je ćerka Snežane (Ginnifer Goodwin koja je poznata po ulozi u filmu He’s just not that into you ) i Princa koga igra Jared Gilmore. Oni su je poslali u naš svet kako bi je zaštitili od Zle Kraljice ( Lana Parrila ). Zla Kraljica je bacila kletvu i sve likove iz sveta bajki je zarobila u naš svet, gde su zauvek zamrznuti u vremenu. A ko je zapravo stvorio tu kletvu niko ne zna. Emma naravno ne veruje u to, ali pošto je zabrinuta za svog sina ona odlučuje da ostane u gradiću Storybrooke. Mestu gde je magija zaboravljena. Kako se epizoda po epizoda odvija otkrivamo nešto novo o svakoj osobi. Svaki od ovih likova traga za svojim identitetom.

FRENZY SPARK

18


Seriju Once Upon a Time kreirali su isti ljudi koji su stvorili hit seriju Lost, producenti; Adam Horowitz i Edward Kitsis.Dve glavne teme kojima se bavi ova serija jesu porodica i ljubav. Ovo nikako nije Diznijeva produkcija, jer su priče pomalo jezive. Na neki način svako od nas može da se poveže sa likovima ove serije. Kao i u svakoj bajci tako i u svakoj epizodi postoji pouka. Bajku o Snežani nisu orignalno napisala braća Grimm. To je jedna stara priča čije se poreklo ne može utvrditi. Postoji predanje o jednoj princezi po imenu Maria Sofia Margarita čija se životna priča poklapa sa pričom o Snežani. Tako da je sasvim moguće da je bajka o Snežani ustvari predanje o životu princeze Marije. U poslednjih deset, petnaest godina fantastične priče su postale veoma popularne. Na neki način to je slika našeg društva. Ideje su iscrpljene te se sad vraćamo originalnim pričama. Inače, za par meseci nam izlaze i filmovi Mirror Mirror i Snow White and The Huntsmen. Kao što su u zadnjih par godina bili popularni vampiri, veštice, zombiji i vukodlaci sada će biti popularni likovi iz bajki. Prva sezona ima 22 epizode i trenutno se u Americi emituje petnaesta epizoda Red-Handed, po imenu možete protumačiti da se radi o pozadini priče o Crvenkapici. Mi ne zaostajemo puno, kod nas je počela da se emituje na kablovskoj televiziji od prošle nedelje. Moja omiljena priča je o Jimini Ckricketu i ono što sam ja naučila je nikad ne sklapajte ugovor sa Rampelstilskinom.

TV SHOWS

Glumačka ekipa: • Ginnifer Goodwin – Snežana/ Mary Margaret Blanchard • Josh Dallas as Princ/John Doe • Jennifer Morrison – Emma Swan • Lana Parilla – Zla Kraljica/ Regina • Jared Gilmore – Henry • Raphael Sbarge - Jiminy Cricket/Archie • Robert Carlyle as Rumplestiltskin/Gospodin Gold • Jaimi Dorman – Šerif Graham

Žanr: •

drama/fantazija

Autor: Milena Pantić

19

FRENZY SPARK


Intervju vodio David Darko

MUSIC LOOP/TALK TALK

Iako nas od obale Kalifornije i velikih pacifičkih talasa deli preko 11 000 kilometara, zvuk koji je izvorno vezan za ovo područje, tačnije za Orange County, i koji je nastao, uzdigao se i bio veoma popularan tokom prve polovine šezdesetih godina prošlog veka, pojavio se i kod nas u vidu albuma “Adriatica”, beogradskog surf rock benda Threesome. Geografski neobičan, akustički neodoljiv, adrenalinom nabijen, album “Adriatica” će vas strpati na sedište auta i povesti u vožnju bez premca i dok pokušavate da dođete do daha, kliknućete na repeat, jer se ovaj album preslušava u više navrata. Jovana, Igor i Petar su stvorili novi talas na ovim prostorima, a naše je samo da uzmemo surf daske i da ih pratimo.

Frenzy Spark: Muziku koju vi stvarate smo poslednjih godina pretežno mogli čuti u nekim Tarantinovim filmovima. Otkud surf rock i možete li ukratko pojasniti čitaocima Frenzy Spark magazina kada i gde je nastao ovaj muzički žanr? Igor Milkić: en.wikipedia.org/wiki/Surf_music :) Pravo niotkuda, posle sviranja u raznoraznim bendovima javila se ideja za nečim drugačijim. Negde krajem 2007.godine sam se neviđeno navukao na bend Man Or Astroman? koji su prestali sa radom negde 2001.godine ali su se prošle godine ponovo okupili, na moju veliku radost. Njihov zvuk me je potpuno uznemirio. U surf muzici gitarista ima puno posla, u trenucima to sve podseća i na sviranje bubnjeva u isto vreme. Korišćenje tremola je bila takođe nova stvar za mene. Da skratim priču … osetio sam neko novo uzbuđenje i potrebu. To uzbuđenje još uvek traje. FS: Vaše muzičko iskustvo je bez sumnje bogato i verujem da ste sarađivali ranije sa drugim bendovima i muzičarima uopšte. Kako ste se vi upoznali, kada ste pokrenuli saradnju i ko su članovi vašeg benda? IM: Jovana i Petar su moji prijatelji već desetak godina unazad. Svirali smo sa našim raznim drugim bedovima na zajedničkim koncertima, zimovali, letovali zajedno itd. Jovana je tek sa 22 godine počela da svira bubnjeve ali je jako brzo napredovala. Njen stil mi se jako dopao i nakon raspada Euforie sam hteo da napravim potpuno drugačiji bend sa njom. Petar se ponudio da svira kada smo bili na moru zajedno, a to se ne odbija! FS: Uraditi nešto novo i smelo, svakako jeste vaša deviza. Šta biste preporučili muzičarima koji tek kreću da formiraju bendove ili pokreću

FRENZY SPARK

solo karijeru? Koliko je bitno izgraditi stil u ovom ustajalom muzičkom moru naše zemlje, pored jasno zacrtanih ambicija, nešto hrabrosti i mnogo dobre volje, šta je još potrebno jednom mladom muzičaru da bi stvorio nešto konkretno, a dovoljno upečatljivo da se izdigne kao talas za jahanje na tom moru? IM: Uhh. Najbitnije je da beskompromisno voliš i veruješ u to što radiš. Spremnost da uradiš sve što je u tvojoj moći da to zvuči što bolje i iskrenije. Mišljenje drugih je veoma korisno ali ne sme biti presudno za autora/bend. Za uspeh nemam neki predlog, to je isuviše virtuelno stanje u našoj okolini. Žao mi je što se kod nas i dalje manjina bavi autorskom muzikom. To je linija manjeg otpora koja nikome ne donosi dobro. FS: Navedi neke od vaših uzora. Postoji li, i da li je postojalo još bendova sličnih vama na ovim prostorima i u Evropi uopšte, i da li neki od njih spada u vaše uzore? IM: Koliko ja znam na ovim prostorima nije postojao klasičan surf/ rock bend. Šezdesetih godina su Siluete i Zlatni Koralji imali nekoliko izleta u surf muziku. Tada su The Ventures i Dick Dale harali svetom. Na nas je najviše uticala punk-rock muzika, ali što smo stariji to se granice u žanrovima i oblicima stvaralaštva koji nas inspirišu sve više šire. Više ne utiče samo muzika na to što radimo. Dosta bendova iz Surf/Rock opusa vuče inspiracije iz starih trash Sci-Fi ili Horror filmova. Video projekcije postaju bitan faktor na nastupima što dalje razvija celu priču. FS: Koliko redovno nastupate i gde? Koliko vremena posvećujete probama?

20

IM: Probe i koncerte imamo kada stignemo. Svi smo zaposleni.


FS: Da li ste možda usput, tokom nastupa, počeli polako da formirate neku ideju, neku skicu narednog albuma? Spremate li nešto novo, ili želite samo da se posvetite gostovanjima i promovisanju muzike sa vašeg poslednjeg albuma? IM: Snimili smo nove 3 pesme. U fazi su miksovanja. One bi trebalo da se pojave na split siglu sa Zagrebačkih bendom MAN ZERO i to na kaseti. Jedini format koji do sada nismo objavili :) Promocija ovog izdanja održaće se 18.maja u Sceni u Bigzu. Posle evropske turneje ćemo se pozabaviti novim pesmama. FS: Vidim da imate zakazane brojne nastupe tokom juna, a to najbolje pokazuje kolika je slušanost “Adriatice”. Koliko ste vi zadovoljni distribucijom vaše muzike i prodajom albuma? IM: Naš izdavač Double Crown Records iz Amerike nam je dosta pomogao u vidu promocije. Naše izdanje je dobilo sjajne recenzije širom sveta. Nekoliko nacionalnih radio stanica u Americi i Španiji je puštalo naše pesme u specijalizovanim emisijama o savremenoj surf

MUSIC LOOP/TALK TALK

Bavljenje muzikom predstavlja naš “Second life”. Na žalost nismo u stanju da iskoristimo sve naše kapacitete. To je realnost na sceni. Osim ako pređeš na DARK SIDE i postanješ prateći muzičar neke estradne umetnice. Ako želiš da ostaneš “normalan” onda moraš imati neki posao i svirati u slobodno vreme. Skoro sam pričao sa drugarom iz jednog beogradskog benda. Rekao mi je da su počeli da dolaze u odelima na probu posle posla. Mi se sva sreća bavimo poslovima vezanim za medije i kulturu pa nismo baš u tom stadijumu. Sledeći nastup biće održan u Pirotu 13.aprila u klubu Tvrđava. Zatim 2.maja nastupamo kao gosti Francuskog benda THE IRRADIATES u KC Grad u Beogradu.

muzici. Nama je jako bitno da budemo u krugu tih bendova i da sviramo što više i što dalje. Ostalo nam je još oko 100 ploča i diskova, što će biti sasvim dovoljno za evropsku turneju koja nas čeka u junu mesecu FS: U međuvremenu se pojavio veoma zanimljiv spot za pesmu “Chasing the Car Bandits”. Ko je režirao spot i čija je bila ideja da sve onako izvedete? :)

IM: Spot je bio deo nagrade koju smo osvojili 2010.godine na Banjalučkom Demo Festu, režirao ga je Igor Petrović a producirali su ga ljudi iz MTV Adria. Zahvaljujemo im se i ovom prilikom! Inspirisam je pljačkom koja se dogodila nekoliko godina unazad u jednoj beogradskoj banci na Božić. “Hristos se rodi, ovo je pljačka.”Bilo nam je veoma zabavno na snimanju. Puno vožnje, pucanja, pljačkanja … FS: Koliko na vaš rad utiče muzika, a koliko film? Da li biste radili muziku za film i je li bilo ponuda? IM: Rado! Nadam se da će nas neko od domaćih reditelja uzeti u obzir. Ja sam po struci filmski/TV montažer ali sam i nekoliko puta komponovao muziku za reklame, potajno se nadajući da ću dobiti i priliku da radim muziku za neki film. Mislim da je Threesome bend koji bi mogao da uobliči nečiju priču, uz mnogo obostranog truda i rada.

21

FS: Nabroj svojih Top 5 filmova u kojima možemo čuti surf rock. IM: 1. Pulp Fiction (1994) 2. The Endless Summer (1966) 3. Beach Party (1963) 4. The Girls on the Beach (1965) 5. Rango (2011)

FRENZY SPARK


STOP, LOOK & LISTEN

U svetu su najpoznatije kao „čaks“ („Chucks“) ili „kons“ („Cons“), a kod nas su odomaćene kao „starke“. Ove patike smatraju se najstarijim, najpopularnijim i najprodavanijim patikama na svetu, a mnogi će vam reći da imaju i dušu. Veruje se da je bar jedan par ovog „cipelića” nosilo šezdeset odsto Amerikanaca. Iskusni kažu da ih pravi fanovi ne glancaju posle svakog nošenja – time se meri(lo) i vreme i karakter. Iako se može učiniti da su iskočile pre koju deceniju, starke su nastale pre već nešto više od jednog veka. Markis Mils Konvers, menadžer jedne fabrike za izradu obuće, odlučio je da pokrene sopstveni biznis i otvori fabriku iz iste delatnosti, te 1908. godine u gradu Malden u Masačusetsu (SAD) nastaje „Converse Rubber Shoe Company“. U početku se pravila samo gumena obuća, kaljače za sezonsku namenu koje su izvozili za Boston. Kako bi održali kontinuitet proizvodnje i zarade tokom cele godine, Markis dobija ideju da se pozabavi sportskom obućom, pa 1915. godine pravi modele prilagođene teniserima. Već nakon dvetri godine poslovanja sa proizvodnih linija fabrike dnevno izlazi četiri hiljade pari obuće, što je za to vreme bila značajna cifra. Međutim, negde u to doba košarka počinje da osvaja i stari kontinent, pa se 1917. godine Markis odlučuje na novi poslovni rizik. U želji da stvori kvalitetnu obuću za profesionalne igrače košarke, kompanija nakon dužeg istraživanja od gumenog đona i nešto crnog platna spravlja prvu liniju patika nazvanu „All Star“. Prvi primerci te 1917. godine bili su smeđe boje i crnih đonova, da bi se početkom dvadesetih pravili i u potpunosti crni, od crnog đona i platna ili kože. Čarls ‘Čak’ Tejlor (1901–1969), veliki zaljubljenik u košarku, u starkama je i trenirao i igrao za srednjoškolski tim. Svoju prvu profesionalnu utakmicu odigrao je kao sedamnaestogodišnjak marta 1919. godine. U potrazi za poslom 1921. godine postaje član čikaškog prodajnog lanca kompanije, a počinje da igra i za „Converse All-Stars“ tim fabrike. Verujući u kvalitet patika, putuje širom Amerike i prodaje „All Star“ patike ne uzimajući za to nijedan procenat, niti naplaćujući troškove puta kompaniji. Tejlorova ideja bila je da obilazi manja mesta i otvara košarkaške

FRENZY SPARK

22


STOP, LOOK & LISTEN

ambulante, podučavajući mlade košarci i sklapajući poslove sa prodavcima sportske opreme i obuće. Kako je bio vrlo harizmatičan, lako je zadobijao poverenje i naklonost trgovaca ma gde se pojavio u svom belom kadilaku (uključujući i mnogobrojne žene). Prodaja patika je porasla upravo zahvaljujući njemu i njegovim mudrim marketinškim rešenjima, među kojima se posebno ističu „Converse“ košarkaški godišnjaci, koji od 1922. slave sport, zdrave navike i ljubav prema košarci. Mnogobrojni saveti, ideje i zapažanja sa utakmica koje je Tejlor posećivao dok je putovao zemljom promenila su pravila igre i pogled na nju, ujedno promovišući timove, trenere, igrače i mlade nade sporta.

Tokom Drugog svetskog rata Tejlor je služio vojsku kao kapetan ratnog vazduhoplovstva i sportski konsultant, istovremeno trenirajući i regionalne košarkaške timove. Kompanija je u to vreme proizvodila raznovrsnu odeću i obuću namenjenu pilotima i vojnicima, jakne i gumena zaštitna odela. Nakon rata američki vojnici nastavljaju da za vežbe koriste starke, a one postaju i zvanična obuća oružanih snaga. Posleratne „čaks“ patike bile su duboke i izrađivane u tri oblika: od crnog gumenog đona i platna, ili kože; i od belog đona i platna, sa patriotskom plavom i crvenom linijom.

Na osnovu ličnog igračkog iskustva Tejlor već od samog početka proizvođače savetuje kako da poboljšaju dizajn, fleksibilnost i udobnost. Prema jednoj od priča, zbog toga je i ušetao u „Converse“. Saradnja je bila toliko uspešna da je 1923. postao portparol kompanije, a njegovo ime zaštitni znak konversica upisano unutar amblema. Od tada patike postaju poznate kao „Chucks“ ili „Chuck Taylor“. Iste godine kompanija pravi patike za njujorške „Rense” („New York Renaissance”), afro-američki košarkaški tim i jedan od najuspešnijih u američkoj košarkaškoj istoriji. Tokom tridesetih godina starke dobijaju američku „E“ („excellence“) oznaku.

Starke su brzo osvojile omladinu, kao nezaobilazan deo školske opreme za fizičko srednjih škola i koledža. Popularnost košarke i stvaranje američke lige kroz „Nacionalnu košarkašku asocijaciju“ (NBA) doprinelo je tome da postanu obuća bilo koga ko se iole ozbiljno bavi košarkom. Smatra se da je šezdesetih godina starke nosilo čak 90 odsto svih košarkaša, bilo to igranje za koledž ili profesionalno. 1962. godine započinje proizvodnja prvih plitkih patika, tzv. „oksfordskih“, koje zbog svoje praktičnosti brzo postaju vrlo popularne. Međutim, mnogi timovi se odlučuju da šarenim pertlama i bojenjem belog platna u druge boje istaknu timska obeležja. Stoga se 1966. godine „Converse“ odlučuje da uvrsti još šest boja (tada je činio 80% tržišta patika).

Nošene su i na Olimpijskim igrama u Berlinu 1936. godine. Košarka je tada po prvi put uvrštena među zvanične olimpijske sportove, a Sjedinjene Države su u njima osvojile zlato. Uz dodatna Tejlorova poboljšanja, u nameri da zablistaju na londonskoj Olimpijadi 1948. godine, 1947. se pojavljuju prve koje sadrže i dan-danas nam prepoznatljive bele gumene ‘branike’ sa prednje strane, bele pertle i đonove.

Čak Tejlor, znan i kao „ambasador košarke“, 1968. godine biva upisan u „Naismith“ košarkašku dvoranu slavnih u Springfildu, Masačusets. Godinu dana kasnije je preminuo. U to doba javljaju se i drugi konkurentni proizvođači, daleko raznovrsniji po bojama, dizajnu, kvalitetu i udobnim vazdušnim jastucima, koji definitivno osvajaju sportiste. Modeli „One Star“ (1974) i „Pro

23

FRENZY SPARK


Prvobitni izgled starki iz dvadesetih godina prošlog veka Leather / Dr. J“ (1976) nisu uspeli da povrate „Converse“, koji je tržištem dominirao između 1920-tih i 1970-tih godina. Ideje o progresu i inovativnosti primetne su kod nešto drugačijih modela, „Star Chevron“ i “Weapon”.

STOP, LOOK & LISTEN

Sedamdesetih godina bilo je očigledno da su udobne patike definitivno pobedile cipele. Starke su uveliko postale simbol i deo mnogih sub-kultura – grisera, rokera, pankera (kasnije i skejtera i repera). Uz rokenrol, plave farmerke i kožnu jaknu kao da se protive uštogljenom svetu i sistemu. U filmskoj industriji koja sve više baca oko na mlade i prikaz njihovog života značajna su rekvizita u preko četiri stotine filmskih ostvarenja (prema nekim podacima to su u 66% slučajeva bile duboke crne, u 22% bele, a u 13% starke crvene boje). Osamdesetih godina kupovina para starki definitivno je bila stvar izbora, kako se na tržištu mo-

glo naći mnogo udobnijih i trajnijih patika. 1984. godine „Converse“ je bio zvaničan sponzor letnjih Olimpijskih igara u Los Anđelesu, a njegove patike nošene su tako u svim finalnim utakmicama još od 1936. godine. 1992. godine kompanija proslavlja cifru od 500 miliona prodatih pari. Međutim, 1980-tih i 1990-tih „Converse“ je prolazio kroz brojne krize, stigavši do bankrota 2001. godine. Kompaniju 2003. godine preuzima „Nike“, a proizvodnja se iz severnoameričkih fabrika izmešta u zemlje jugoistočne Azije. Mnogi dugogodišnji obožavaoci ovih patika protestvuju zbog sve jeftinijih, često sintetičkih materijala, loše lepljenih delova i spirajućih boja, pa tako kupovina preostalih „Made in USA“ primeraka postaje stvar prestiža. Kanadska organizacija „Adbusters“, oštri protivnik konzumerskog društva, počinje da proizvodi patike „Black Spot“ prekrivajući logo „Converse-a“ crnom bojom. Iako „Nike“ do sada kroz proizvodnju i re-

klamiranje nije bitno izmenio brend starki, one su raznovrsnim printovima postale dakako komercijalizovanija obuća (istovremeno obožavana od protivnika potrošačkog društva) koja profitira od ideje o pojedincu koji je kreativan i jedinstven. Od neizostavne opreme košarkaša postale su tako „evergrin mast-hev kežual tike“ i „asesoari na sejlu“. Sada na starkama možete videti zastave brojnih zemalja, likove iz stripova, video-igrica, sa televizije ili filma, print omaže bendovima i muzičarima. Ima i onih sa „kragnama“, onih majušnih za bebe, ali i onih sa štiklom. Možete ih čak i sami izdizajnirati. Poslednji šiz su, sudeći prema zvaničnom im sajtu, one sa motivima zmaja, povodom kineske Nove godine, godine zmaja. I, uprkos svemu, može li postojati neko ko ih ne voli?

Autor: Nemanja Jovanović

Autor: Nemanja Jovanović

FRENZY SPARK

24


Istinski nigredo, prvi stupanj ka purifikaciji, ako smem tako reći. Tako je i Audiodrome omaž sveljudskim težnjama, strahovima, pasijama kroz naučnofantastični horor kaleidoskop Filipa K. Dika, Kronenberga i Barkera. Služeči kao produžetak atmosferskim obeležjima radova ovih velikana, konzumacija ovog albuma obavezno sadrži i ličnu, subjektivnu dimenziju senzacija, sećanja i nelagode koje nadrealni zvuci evociraju u slušaocu. Nesumnjiv je i objektivan, ipak, izvestan levijatanski dojam neimenovane pretnje koja se nadvija nad čoveka progutanog svetom koji odavno ne liči na onaj u čijim nedrima je ponikao - život, sada i u domenu mašina, uvek će vojevati konačnu pobedu, ali da li su za čoveka to i dalje dobre vesti?

ma sem onih par stotina entuzijasta što se i dalje nadaju cvatu teško zakržljalog srpskog aparatusa za muzički smisao. Za to se, jakako, ima kriviti i sveopšta ekonomsko-politička-kulturološkasocijalna zlosrećnost koja nas je možda nepovratno disecirala od svih tokova - pogotovu umetničkih. Sa takvim preduslovima, svako odstupanje od norme i(li) eksperimenti su u začetku “piši propalo”. Nestabilnom društvu je neophodan svaki raspoloživ stub stabilnosti i konformizma. Onda, naravno, povremeno izrone i takvi koji stvaraju i razmišljaju daleko izvan okvira sredine u kojoj delaju, napregnuti ka horizontima. Premda vam se, uveravam vas, ne pričinjava ukoliko u soničnoj DNK niško-ćuprijskog demijurga Third I (alter ego Nenada Popovića i Peđe Živanovića) uočite i alegorije aveti vascelog življenja u postmoderna vremena uobličene u pretežno jarosno sazvučje. Konačna misija je - alhemija crnog zlata, a baza, pramaterija kojom Third I raspolaže je vrlo neorganska paleta tmine industrijske buke i razigranog sablasja post-apokalipse.

25

MUSIC LOOP

experimental/industrial/dark ambient Razmislimo sada o krvnoj slici i, što bi se reklo, “klimi” alternativne domaće muzičke scene u zadnjih deceniju-dve. Naravno, reč “scena” upotrebljavam u krajne pežorativnom smislu usled njene apsolutne skrajnutosti iz svesti auditoriju-

U poređenju sa pređašnjom (i plodnom) diskografijom, kinematički Audiodrome stoji u srodstvu sa Postidunstrial Times po svojoj oporoj šizoidnosti, koja je, međutim, ovom prilikom akcentovana još “korozivnijim” strukturama poput, na tren, NIN-ovskog “wall of sound-a” digitalnog rastrojstva na Technojunkies. Stožernu poziciju na albumu zauzima New Order čija ritmika mašina simoblizuje jezive tendencije tehnološke revolucije iz prethodnog pasusa. Za one koji sanjare o povratku Odsustvo svake melodike ne znači i nepoetičnost albuma: soundscaping ipak ima određen “toplokrvni” kvalitet koji stvara utisak da je izvor zvukova na graničnom području između živog i neživog, da je upravo u fazi evolucije (organizma? svesti?) sa još neutvrđenim ciljem. Polu tribalna mističnost zatvarajuće numere, The Truth, naslagama kakofonije kao da svesno ističe nedostupnost i nedokučivost “Istine”, kakva god ona bila, postojala ili ne - prethodeći katarzičnom finalu u ponavljanoj prostoj sentenci protagoniste, “Samo mir.” I kada preostane mir, uz njega obitava nada. Nada da će se još domaćih kreativaca odvažiti na ovako smele korake, iako se na njih, po pravilu, ne gleda sa simpatijama. Pionirski koraci nose svoju žrtvu, ali Third I, koji sva svoja izdanja nude i besplatno na zvaničnom sajtu, prelazi ih u čizmama od hiljadu milja - stoga ih otpratimo na njihove naredne destinacije.

free download “Audiodrome” download ostalih izdanja THIRD I Website THIRD I Facebook page

Autor: Andrej Vidović FRENZY SPARK


intervju sa Aleksandrom Jevtović

ART&CRAFT/TALK TALK

Najteži intervju ikada… kako objediniti dane provedene u “Petnici”, studije arhitekture, doktorat na istoriji umetnosti, crteže, pastele, ulja, ilustracije, stripove, fotografije, animacije, karikature, crteže na tkanini, nakit... Moraš prosto da poznaješ Sanju. I opet će te iznenaditi. A do sada ste sigurno i sreli nešto Sanjino. U maloj sobi prepunoj njenih radova, Sanja nam priča šta i koliko sanja, radi, uči i crta. U nastavku su odlomci našeg razgovora i teškom mukom odabrani radovi...

Frenzy Spark: Ti si besprekoran crtač, zašto arhitektura a ne akademija? Aleksandra Jevtović: Prijemni ispit na Arhitektonskom fakultetu se oduvek sastojao iz dela sa slobodoručnim crtanjem. Tako da se to na neki način oduvek podrazumevalo, sa druge strane, veliki je broj ljudi koji su studirali arhitekturu i kasnije otišli u neke druge „umetničke“ vode, najveći među njima svakako Vladimir Veličković, koji je fakultet još i završio... Mnogi domaći ilustratori korene vuku upravo sa tog fakulteta. U svakom slučaju to su stvari koje ja pri upisu Arhitektonskog fakulteta znala nisam. To sam kasnije, u hodu, istraživala kako bih opradvala svoj izbor pred sobom. Zašto ne akademija... Razlozi su razni. A svi su u tom trenutku davali sebi za pravo da me „posavetuju“, da ne kažem slude. Dušebrižnika nikad dosta. Tuđi razlozi su bili oni primitivni – šta ćeš sutra sa time? Da bauljaš praznog stomaka i žvrcaš gluposti. Ako budeš imala sreće, možda upadneš u neku školu i da decu učiš da crtaju, jao fuj! (pravi put je da sediš u kvazi lepoj kancelariji, od 7 do 3, svakog dana, do penzije, po mogućstvu u uštirkanoj košulji i kostimu, salonkama i te stvari. Na šta ja odgovaram sa – jao fuj!) O tim praktičnim stranama nikad nisam razmišljala. Učenje dece da crtaju meni je oduvek bilo DALEKO od „fuj“. Ali dobro. Uzeto u obzir. Mudri tata (njegovu mudrost sam naknadno shvatila, kako to već ide) imao je drugu taktiku. On mi je, mislim prvi put u životu tad, predočio neku širu situaciju i pokušao da bude NE isključiv.

FRENZY SPARK

To nikad nije upalilo ni u čemu. Samo me je teralo da srljam u kontru. Elem, poenta njegove priče je bila – ne smeš da zapostaviš ništa u sebi. A u meni jesu bili geni njega, prirodnjaka, geni zbog kojih matematike, fizike i hemije nikad nisam morala da učim. To se zna i to najprirodnije i savršeno razumeš. Sa druge strane geni mame, koja je divno crtala. Njoj već otvoreno nije bilo dozvoljeno da studira akademiju. Teret ambicioznih roditelja. Ja zaista mislim da ga nisam imala u meri u kojoj je bio za očekivati. Tako da, sve te razloge jesam saslušala, ali prokleti kontraš mora sve SAM da reši i prelomi. Ono što je mene lično odbijalo je pomisao da bih na taj način nešto što radim iz čiste potrebe svrstala u grupu stvari koje moraju i treba da se rade. Od kojih se živi. O problemu sa autoritetom da ne govorim. Znala sam da bih, tim putem, morala da slušam ljude kojima je posao da me „oblikuju“. E, to sam želela sama da odradim. Tačnije da nikad ne odradim. Arhitekturu sam odabrala kao fakultet koji je tada, i naglašavam tada, pružao neki najširi spektar znanja. Od inženjerskih preko filozofsko-društvenih do čisto crtačkih. Naravno, Bolonja nam je sve to oduvala ali to je (preobimna) tema za sebe. Sada sam na doktorskim studijama istorije umetnosti. Ponovo nailazim na pitanja „šta će ti to u životu?“. Zavisi kako taj život posmatrate. Upisala sam Gimnaziju, prirodno-matematički smer, jer nisam bila spremna na stručno-tehničku školu (na šta je porodica pikirala). Želela sam da taj nivo opšte kulture bude kvalitetan, s druge strane ispunjavalo me je to rešavanje praktičnih problema čistom logikom. Rezultat broj. Jedan jedini. Savršeno precizno i neoborivo. Potom, za vreme studija arhitekture, komešale su se sve češće misli o smislu tog posla. Bilo kog. Smisao bavljenja

26


ART&CRAFT/TALK TALK

umetnošću najpre sa stanovišta života u ovoj zemlji a potom i šire, sa stanovišta vremena u kojem živimo. Pomoć kod crtanja ne želim. Ali pomoć za razumevanje tih fenomena i te kako. Otud mi je kao najlogičniji (nadam se ne i poslednji) korak daljeg obrazovanja bio Filozofski fakultet i Istorija arhitekture. Prvi put u životu i razumem istoriju na pravi način. Nekako sam je uvek, u školi, šutirala pod tepih kad su nas obasipali detaljima i datumima kad je ko koga zaklao. I to očigledno pogrešnim hahaha.. Sad mi se stvari polako slažu u glavi na pravo mesto i užasno sam zadovoljna. Otvaraju se neki novi vidici i uglovi gledanja i to je ono što me gura napred. Kanališem hiper-radoznalost na nešto korisno. Meni korisno. Svesna sam vrlo koliko je posedovanje titule „prebitno“ za bilo šta u realnosti.

FS: Da li možeš da nam kažeš koje tehnike koristiš, jer ja ne mogu sve da prebrojim? AJ: To već, po mnogima, spada u moje loše osobine. Koristim sve rekla bih. Ne slučajno. Postoje jednostavno određene tehnike u kojima su jedne emocije prepoznatljive a druge ne. A ja ih sve vrlo osećam i imam potrebu da ih “istresem”. Taj istorijat bi išao otprilike ovako: - bi početak, u glavi “dečje” teme - stoga flomasteri, olovke i hemijske olovke kad u kući nisam, a gde god da sam uporno crtam, kako ne bih morala da učestvujem u pričama koje me i ne interesuju previše. Šta god je pri ruci, daj ‘vamo!

27

FRENZY SPARK


ART&CRAFT/TALK TALK

- osnovna škola je donela bojice, prvo drvene (nije postojala lekcija ni iz jednog predmeta koji ja na kraju nisam “ilustrovala” u svojoj svesci, žao mi je što to nisam čuvala), pa vodene, voštane (školske teme) i vrhunac - uljani pasteli. Drečavi bunt. U to neko vreme sam pohađala i školu animiranog filma i uredno crtkala frejm po frejm nekakvih bubica, osica i sličnih slatkosti. U slobodno vreme kopirala SVE. Od poznatih slika do crtanja mrtvih priroda i predmeta oko sebe. Ne možeš razviti svoj stil dok ne prođeš osnove i naučiš da verno preslikaš sve što vidiš onako kako ga vidiš. Bez filozofiranja.

- srednja škola. Do nje sam već bila sigurna da sam sve što se može kopirati već iskopirala i tu je počeo da se razvija onaj banalan impuls – biti originalan. Tu sam i prvi put postala jasno svesna te “manije gonjenja”. Učila sam uveče i do jutra ostajala budna besomučno crtajući dok svi spavaju. Tempera, suvi pasteli, tuš i akvarel. Razvlačila sam štrik po sobi i štipaljkama kačila te slike, jer više nije bilo mesta gde da se spuste dok se osuše. - fakultet / ulje, zašto baš tad? Osetila sam potrebu da pobegnem od sterilnih rapidografa u neku potpuno drugu krajnost. Tešku i punu boja. Sa druge strane tad sam shvatila i moć linije pa su došli i digitalni radovi (ručni linijski crteži i kompjutersko bojenje, modernizacija jel’te). U tom periodu sam pohađala kurs digitalne animacije na fakultetu, ali evo 2 godine ne stižem da sredim malo portfolio i iz te oblasti. Treba mi duži dan. To više nije šala. FS: Veliki deo tvojih radova je posvećen deci, čini mi se da iz te dečije imaginacije crpiš ideje, čak i kada su tvoje slike „mračne“. Otkrij nam barem malo sveta iz kog izbija inspiracija za tvoje radove? Svet moje inspiracije je samo maleno ljudsko biće i njegov zastrašujuće dubok um. Vanzemaljci, ako postoje i kakvi god da su, u odnosu na potencijal koji mi nosimo mogu samo da se puše. (Nadam se da čuju ovo.)

“Mračne” slike, prava tema. Kao mlađa, “mračne” momente sam crtala i zadržavala samo za sebe, izpresavijane između nekakvih knjiga, pa preko knjiga posložene sveske, pa preko svezaka digitron. U nekom momentu sam vrlo shvatila koliko sam smešna. I izašla sa time pred “svoje” ljude. Neki jesu bili zgroženi, nekima se svidelo, zgroženima sam imala itekako potrebu da objasnim poentu svega. Onda prerasteš i tu granicu kad imaš potrebu bilo kome i bilo šta da objašnjavaš. Ako čovek daje sebi za pravo da pređe 20te godine i ne razmišlja o sebi i svemu šta leži u njemu, neću mu ni ja otvarati oči. Ja sam te stvari kod sebe ispitivala od ranog puberteta. Ok, razumem da nisu svi morali da “odrastu” tako instant. Zato i kažem, dala sam im šansu do 20-tih.

FRENZY SPARK

28


ART&CRAFT/TALK TALK

29

FRENZY SPARK


FRENZY SPARK

30

ART&CRAFT/TALK TALK


Sad i “dečija” strana priče. Dete je onaj lepši deo u svakome od nas. Onaj koji često, vremenom, biva zatrpan svim tim besmislicama koje se u životu, usputno, lepe. Ja nekako volim da sve to lepo “oljuštim” s vremena na vreme. Prija jako. Taj “dete” deo držim pod staklenim zvonom i najredovnije zalivam, što crtanim filmovima što bajkama sa čijim čitanjem NE odustajem (iako su “buđave”). Kad smo kod crtanih filmova – najtoplija preporuka za sve: gledajte Hortona. Ako vam se plače od sreće naravno.

E sad, iz gore navedenog, prvo um potom njegova „mračna“ strana/„dečija“ strana, zaključak jasan i bolje da ne nastavljam. FS: Uzori? AJ: U svemu – Mikelanđelo Buonaroti zbog nepresušne energije duha (i zbog Nindža kornjača!) U arhitekturi – Antonio Gaudi zbog vizije. U slikarstvu - Vinsent Van Gog zbog najdirljivije iskrenosti / Gustav Klimt zbog žene. U Srbiji, kao na crtežu Dušana Petričića “Bitka za Beograd” gde se bore plavi i crveni, tako se i moja generacija deli na dva tabora - na Petričiće i Živkoviće. Nikad se ne svađamo doduše, bijemo istu bitku ali podeljeni smo jasno. Ja se borim ispod Živković zastave. (Jajzi u srcu!) Pored njega, čovek zbog kog sam prvi put ozbiljnije sela da nacrtam strip – Aleksa Gajić. Neki drugi senzibilitet, ali srodan jako. Prvo me je kupio stripom o Atili a potom i što je u filmu “Tehnotajz-Edit i ja” rekonstruisao Korunovićevu Poštu 2, reprezezntativnu građevinu nacionalnog stila srušenu tokom Drugog svetskog rata. Tim Barton. Mašta pred kojom se klanjam. Njegov film o Vinsentu, ne kao omiljeni film, kao NEŠTO što jednostavno ne može da ima konkurenciju. Ni na kom polju umetnosti. Likovi koje je sam osmislio, pa napravio. Scenografija. Zvuk orgulja. Glas Vinsenta Prajsa. Priča u stihovima. I to kakva priča! Priča o detetu ispričana toliko genijalnim jezikom podsmevanja, a opet razumevanja. Taj njegov dualitet emocija koji se proteže od horora do bljutave sentimentalnosti. Pretpostavljam da je to neki spektar koji svako hipersenzibilno živo biće MORA da nosi u sebi. To je nešto što vidim u svim njegovim delima. Vinsenta nikada nije prevazišao, ali ima jako dobrih i kasnijih radova. Svi liče jedan na

ART&CRAFT/TALK TALK

Tako da može biti da su i „mračne“ slike viđene očima tog deteta. Mudriji su na njima videli zločin koji zaista nisam svesno želela da prikažem, ali ako je vidljiv, bilo ga je. Ponekad namerno ne želim da razmišljam o tome što radim. Vežem se za neku reč, osećanje, pesmu i izbacujem simbole. Kad konstrukcija bude gotova, zurim i sama i pitam se zašto tako. Tu mu dođe kao tumačenje snova. Princip funkcionisanja je isti. Korisna disciplina.

drugi, to je tačno, ali jednostavno njegov stilski izraz je previše jak i nemoguće je da pobegne od sličnosti sa samim sobom. FS: Da li predstavljaš sebe u svojim delima?

AJ: Na neki način – da, stalno. Ono što ne želim jeste da „likovi“ liče na mene ali i to se dešava. Zato što dok ih stvaram oni nemaju lice, oni su tu da bi preneli neku emociju. Nisam nikada o tome ni razmišljala. Sad mi je na pameti, jer od kako su slike po javnim mrežama, čujem često „opet ti“ :D Mada Frida Kalo ima savršenu izjavu na zadatu temu “Slikam sebe jer sam često sama, jer sam osoba koju najbolje poznajem”. Nekad bukvalno pričam priču o sebi. Nekad, opet, pričam priču isključivo sa ciljem da na njoj poberem reakcije drugih. Rekacije iz kojih mogu dalje da zaključujem. Što sam opet ja. Volim da se igram. Da bacim kosku i zapisujem sa strane. Da oborim makar neki mizerni kliše ako je ikako moguće. Keep on tryin’. FS: Ilustracija ti sjajno leži, da li je ona tvoj prvi izbor ili primat daješ slikanju? AJ: Ilustracija me zabavlja, slikanje ispunjava. Uzimam po izboru u zavisnosti od raspoloženja. Strpljenje vežbam uljem i sliku radim mesecima. Teme su uglavnom konstantne i mislim vremenom, sve ličnije. Ilustracije pak izleću brzo, nastaju brzo, obrađuju “lakše i kraće” teme i na njima je moguće biti ironičan. U tome je njihova magija. Ironiju živim i dišem.

31

FRENZY SPARK


ART&CRAFT/TALK TALK

Sa druge strane, zašto mi je čast da budem deo celog tog njihovog projekta? Prepoznala sam u tome nešto što njima možda i nije bio namerni cilj. Što se savršeno uklapa u tu neku moju ideju smisla života. Oni sami sebe nazivaju “Tarzanima” i “klubom mužjaka”. Ja nisam tamo pročitala ni jedan jedini tekst koji se kosi sa mojim stavovima i razmišljanjima. Neki me etiketiraju kao feministu, neki kao šovinistu, ja smatram da sam samo i uvek realna (to valjda i svako drugi misli za sebe). Tekstovi su im urnebesno inteligentni, prepuni sarkazma i na račun svog pola i na račun ženskog pola. Simpatične su mi žene kad kao piranice poskaču po njima ako ih gde prozovu, simpatični su mi i dečačići koji se brzom brzinom uskočopere da se “operu”. Provociraju. Sve redom. I uspeće da probude dobar deo uljuljkanih glavica presigurna sam. Opet ne rade to na mizeran način kakvih itekako ima po internetu, koji pokušavaju da “probude” tačnije “edukuju bedne smrtnike” prolivanjem nekakvog gnoja iz sebe. Ja prva ne želim da slušam savete ogorčenih ljudi. To je najlepša stvar koju sam naučila na novom fakultetu. Samo ljudi koji BEZ UPLITANJA emocija diskutuju na određenu temu su kompetentni za tako nešto. Sve ostalo aka strasno i pristrasno, nije stručno, stoga ignor bre. Besni hejteri koji štrckaju krv unaokolo, ili pak nebeska božanstva koja levitiraju nad planetom isijavajući svoje sveznanje po narodu, podjednako su mi smešni. Prihvatam samo ljude koji

FS: Ilustrovala si „Buđave bajke“, meni su posebno drage, pa nam reci odakle ideja za to? AJ: Ideja se rodila, kako se sve ideje rađaju, ili se zaljubiš ili se razočaraš. Razočarana dakle, kao nikad pre. Krenem redom sve po spisku i dođem do bajki. E nećete mi i vi više! Buđave bajke su osmišljene kao kampanja za omladince. Znam da su oni sada od malih nogu prezauzeti važnijim stvarima. Pućenjem za fejsbuk do 10te. Potom farbanje, šatiranje, teška šminka do 14te. Do 16te su to već zrele žene sa silikonima. O dečacima nema šta da govorim oni su u svakom stadijumu infantilniji pa možda i ima šanse da ostanu delimično normalni, ne odvuku li ih navijačke grupe i stranačke parole (koje ni ne razumeju) prerano u glupost. Stoga se indirektno trudim, na svoj način :)

Sećam se kakva sam bila i sama. Kaži mi NEMOJ i ja ću glavom baš tu, baš iste sekunde, baš iz sve snage. Ti principi ne mogu da upale. A roditelji imaju sve manje vremena za bilo šta sem zabrana. Zabrana, objašnjenja bez. Nemojmo da se zezamo! FS: Već neko vreme crtaš stripove za tarzanija.com, reci nam nešto o tome?

AJ: Tarzanija je u ovom trenutku mog života, krak koji mi daje ravnotežu. Druga krajnost. Smaraju me realno pravi utabani putevi, uštogljeni ljudi, uniformisanost. Tu opet na scenu stupa onaj refleks koji je ne znam zašto došao sa rođenjem – pomeri nešto, ako ne možeš da promeniš, makar maaalo da se odgurne. Intelektualni snobizam (optuživana sam za isti i ne branim se) me tera da učim, učim i učim. Želja za smehom me tera da crtam za Tarzane, jer su s j a j n i . Mladi, obrazovani da, užasno maštoviti, o energiji koju poseduju ni ne treba da pričam, sve se vidi iz njihove produktivnosti.

FRENZY SPARK

32


E pa ono što htedoh reći, Tarzani nisu takvi i zato ih cenim do neba. I brutalni su, često prosti, pa? Ko to zaboga nije? Licemerje je fuj. Laž uspeva da opstane neko vreme, godinu, deceniju. Doveka ne i ne. FS: Ono pitanje koje niko ne voli – tvoj rad koji bi posebno izdvojila i priča koja leži iza? AJ: Izdvojila bih Knjigu za Vanju. Rođendanski poklon za jednog malog cara koji mi uredno vraća osmeh kad god zaškripi. Bio je njegov treći rođendan, sve enciklopedije iz kuće su mu već više puta bile pročitane a on je i dalje uredno odbijao da govori, pa je bio jaaako ispirativan. Kao neki minijaturni mudrac koji nas sve posmatra i kulira. Jedno 2 meseca sam se bavila pisanjem priče, ilustrovanjem i dizajniranjem stranica. Vanja je knjigu naravno pogledao i produžio „svojim poslom“. Zato su se svi prisutni, prilikom čitanja, rasplakali. To je to. Volela bih da odradim priču tog tipa koja bi dotakla i one koji dotičnog Vanju ne poznaju. (jedan od planova)

2002., 2003 (pasteli i tempera) Gimnazija Slobodan Škerović, Podgorica 2011. (ulja na platnu) kafe-galerija Blaznavac, Beograd Grupne:

ART&CRAFT/TALK TALK

se ne daju lično isprovocirati dok pričaju o čemu god. Slaganje ili neslaganje u stavovima ne mora za odgovor da ima uvredu. Što vređaš? On me prvi napada. Aman. Smešno.

2004. učešće sa stripom na izložbi Likovne akademije sa Cetinja, Gimnazija Slobodan Škerović, Podgorica 2009. učešće sa projektom na izložbi studentskih radova „Kosmos - arhitektura u svemiru“, Arhitektonski fakultet, Beograd 2011. učešće sa animiranim filmom na izložbi studentskih radova „Animacija, APRILSKI SUSRETI 2011“, Studentski kultruni centar, Beograd. Sve radove se trudim da redovno apdejtujem na svom onlajn portfoliu koji se može videti ovde. FS: Na čemu trenutno radiš, kakvi su dalji planovi? AJ: Trenutno se trudim da ne zapostavim doktorske studije. Saradnja sa Tarzanijom je još uvek aktuelna, koliko to obaveze dozvoljavaju.

Najsvežiji projekat je kampanja za dečiju predstavu “Crvenkapa” u organizaciji podgoričkog Teatra mladih i prema genijalnom tekstu Igora Bojovića. Pored plakata i karata glumci su imali sjajnu ideju da odradimo i verziju plakata u vidu mini bojanke za decu, program predstave u vidu igrice iz našeg detinjstva. Premijera se očekuje krajem meseca i jedva čekam reakcije. Pre par dana pao je i dogovor sa urednikom srpske redakcije DW iz Bona za seriju karikatura povodom predstojećih izbora. Nisam se do sada bavila time, ali ideja mi je bila više nego privlačna i nadam se da ću se snaći. FS: Gde si sve izlagala i gde sada možemo da vidimo tvoje radove? Izložbe: Samostalne

Planova ima za još jednu izložbicu u Beogradu ovoga puta u “Priči” ali otom potom. Ne stižem da slikam poslednjih dana pa ne bih da baksuziram.

33

intervju vodila: Snežana Džekulić

FRENZY SPARK


Iako je razvitak psihoanalize vezan za saradnju Frojda i Jozefa Brojera, reditelj David Cronenberg u prvi plan stavlja Junga ali to nije čudno pošto je on, nakon razilaženja sa Frojdom, zasnovao novu analitičku psihologiju, kako bi ukazao na razliku u odnosu na psihoanalizu, kritikujući Frojdovo prenaglašavanje seksualnosti u životu čoveka.

FILM CORNER

Godina: 2011. Trajanje: 99 minuta; Žanr: Drama | Biografski | Triler; Jezik: Engleski; Zemlja: Canada, UK, Nemačka, Switzerland; Režija: David Cronenberg; Scenario: Christopher Hampton, John Kerr; Uloge: Sabina Spielrein, Viggo Mortensen, Michael Fassbender, Vincent Cassel, AndréHennicke, Mareike Carrière, Franziska Arndt, Wladimir Matuchin, André Dietz

FRENZY SPARK

Pre nekoliko dana sam gledao ovaj film čija me atmosfera još pomalo drži i sa kojim je indirektno povezan neki oblik besa koji me obuzeo i koji je imao više faza: Prvi (lakši) napad: razgovaram sa drugaricom o ovom filmu (telefonom) i besnim zbog toga što nije snimljen pre nekoliko godina, kada smo mi polagali ispit iz Sociologije mentalnih poremećaja. Mnoge stvari bi bile znatno jasnije, zanimljivije, primamljivije... No, dobro, ispit smo položili - zadovoljni. Film smo odgledali – zadovoljni. Razmišljam da napišem koju reč o ovom filmu pa da i čitaoci Frenzy Spark magazina budu namireni - zadovoljni. Drugi (koktel (bes + rezignacija)) napad: u humanističkim disciplinama adumbracionisti je nadenuto pogrdno ime Quellenforscher (lovac na izvore), a s obzirom na to da i sam pomalo patim od ove ’boljke’, te da ne volim da pišem o izlizanim temama, odlučio sam (opet) da proverim da li je neko kod nas već pisao o filmu A Dangerous Method. Odmah sam naišao na recenziju ovog filma na jednom poznatom sajtu posvećenom isključivo filmovima. Vidim, ima poprilično teksta, fotografije, link ka trejleru... Prvo sam bio malo besan ali bes prelazi u rezignaciju... Odustajem od namere da pišem. Sledeći (snažniji) napad: razmišljam – dobro, neko je upućeniji, brži, ne treba da budem iznenađen time, gledao sam film, pročitaću tekst – zadovoljan (nadam se). Krećem... Treća rečenica i ja sam u stanju OMG! Ovde slobodno možete umetnuti i F, pošto ja moram biti F-in. Čitam ispočetka, jer mi je lakše da poverujem da sam pogrešno pročitao nego da neko ne zna ko je Karl Gustav Jung, a piše o filmu A Dangerous Method. Dakle, autor, ne na jednom mestu, već u celom tekstu, piše ’Jang’ umesto Jung! Smatram da je bolje ostaviti originalne naslove inostranih filmova, glumaca i sl. ukoliko niste sigurni da ih možete

34


FILM CORNER

adekvatno prevesti ali ovde nije problem samo u tome već je, kao što možete zaključiti, mnogo dublji, jer ovakav propust ne bi mogao napraviti neko ko je gledao film (bar 10 minuta). Četvrta (katarza) faza: pokušavam da nađem ’ventil’ koji bih odvio, u suprotnom ću eksplodirati. Puštam sa soundtrack-a za ovaj film numeru Refection koju je komponovao oskarovac Howard Shore i već se osećam bolje. Odlučujem da ne čitam ništa više o ovom filmu, već da pišem.... Slušam muziku i pišem. Prepliću mi se u mislima scene iz filma i sećanje na pripremanje ispitnog pitanja o nastanku i razvoju psihoanalize, jedne od vodećih psihoterapijskih škola, čija se istorija uglavnom posmatra kao istorija njenog razvoja u Frojdovim shvatanjima. Zasnovana na istorijskim podacima, radnja filma počinje dovođenjem pacijentkinje Sabine Špilrajn u kliniku za mentalne bolesti svetski poznatog psihijatra Eugena Blojlera (Burghelcli, Cirih). Keira Knightley je odlično odigrala ulogu ove mlade, privlačne, veoma inteligentne i obrazovane devojke, koja dolazi iz dobrostojeće porodice ruskih Jevreja ali sa psihičkim problemima prouzrokovanim traumatičnim detinjstvom. Zapravo, Keira Knightley je jedina i imala zahtevnu ulogu koju je uspela da iznese zahvaljujući tekstovima same Sabine Špilrajn, posebno onim u kojima Sabina opisuje kako izgleda napad histerije. Slučajnost je odredila da Sabinina majka ne pošalje svoju kćer Frojdu (Viggo Mortensen), iako je to nameravala, već na kliniku na kojoj radi Jung (Michael Fassbender), koji otkriva vezu između Sabininog stresa i seksualnosti. Metod koji je Jung koristio u radu sa svojim pacijentima svakako da se oslanjao na teorije svog starijeg kolege Frojda, čiji je rad Jung pratio i sa kojim se, na obostrano zadovoljstvo, lično upoznao 1907. godine u Beču, kada je počela njihova profesionalna saradnja ali i prijateljstvo.

Za Junga, porodičnog čoveka i profesionalca, stvari počinju da se komplikuju kada Sabina otvoreno pokaže da mu je i više nego naklonjena, a održavanje distance između sebe i pacijentkinje i pridržavanje kodeksa lekarske etike dodatno se otežavaju kada mu pacijent postane i doktor Oto Gros (Vincent Casel). Gros je takođe bio psihoanalitičar, ali i anarhista, predvodnik ranih formi antipsihijatrijskog pokreta i seksualnog oslobođenja. Njega Jungu šalje Frojd koji je svestan Grosove briljantnosti i nestalnosti ali izgleda ne i stepena uticaja Grosove sugestivnosti, koja će posredno uticati na Jungovo upuštanje u seksualnu aferu sadomazohističkog karaktera. Iako je razvitak psihoanalize vezan za saradnju Frojda i Jozefa Brojera, reditelj David Cronenberg u prvi plan stavlja Junga ali to nije čudno pošto je on, nakon razilaženja sa Frojdom, zasnovao novu analitičku psihologiju, kako bi ukazao na razliku u odnosu na psihoanalizu, kritikujući Frojdovo prenaglašavanje seksualnosti u životu čoveka. Nakon gledanja ovog filma sa prijateljicom primetio sam da oboje imamo potrebu da analiziramo jedno drugo ali i sami sebe, neke stvari eksplicitno, a neke prećutno. Jasno nam je bilo samo da na relaciji psihijatar – pacijent postoji dvosmerno, slobodno kretanje, i da je te pozicije moguće odrediti samo nominalno. Transkript jedne scene iz ovog filma to zanimljivo ilustruje:

35

Jung: Vi ste baš tip osobe kakav nam je potreban. Sabina: Luda, mislite? Jung: Da. Mi ’zdravi’ doktori smo ozbiljno ograničeni

Autor: Đorđe Luković

FRENZY SPARK


BEYOND THE KNOWN

Nikako mi ovde nije cilj da dovodim u pitanje postignuto, niti da budem pobornik neproverenih (kvazi) teorija, samo želim da na jednom mestu napravimo kraći osvrt na čitavu problematiku i određena pitanja koja se postavljaju na tu temu. Često su ista pitanja dolazila i od samih aktera NASA misija na nama najbliži satelit. Nikako ne zastupam ni tezu da svim sredstvima treba braniti jedno stanovište, bar dok se ne otkrije druga strana medalje, ali svako iole otvoren za nove informacija često se pita šta se dešava tamo gore. Mesec. Sletanjem na njegovu površinu pokrenuli smo jednu novu eru u svemirskom istraživanju, koja je predstavljala vrsni proboj ka osvajanju drugih svetova, van našeg matičnog. Koristeći svu raspoloživu tehnologiju tog vremena ljudski rod je napravio neverovatan pomak u svemirskim istraživanjima, pun žara i entuzijazma. Potpuni preokret desio se nešto kasnije, kada je sve potpuno utihnulo i kada su sva istraživanja preusmerena na strogo posmatračka, eventualno s astronautima u orbiti Zemlje, ali ne i dalje od toga. Malo je paradoksalno da posle toliko godina vrtoglavog razvoja tehnologije i industrije nikad se više ništa slično nije pokušalo, bar ne javno. Bez obzira na to što tehnološki uslovi nikada nisu bili povoljniji i što je već izgrađena čitava infrastruktura predviđena za brojne buduće misije. Doduše, mnogi ratovi u međuvremenu bili su lajt motiv brojnih otkazivanja, a vukli su za sobom uvek aktuelni izgovor nedostatka finansija. Znamo ipak da su ratovi u prošlosti uglavnom bili i odskočna daska za revolucionarne napretke i prodore na različitim poljima nauke i tehnike. Uostalom, pored sveg užasa koji je doneo, Drugi svetski rat je velikim delom zaslužan za to što smo se našli na Mesecu 1969. godine, jer se na čelu čitavog projekta nalazio Verner von Braun (Wernher von Braun), član nemačke Nacističke partije (NSDAP) i konstruktor nacističke V-2 rakete a kasnije, posle rata, centralna figura NASA gde je bio jedan od glavnih projektanata misija na Mesec u narednim godinama.

FRENZY SPARK

Nikako mi ovde nije cilj da dovodim u pitanje postignuto, niti da budem pobornik neproverenih (kvazi) teorija, samo želim da na jednom mestu napravimo kraći osvrt na čitavu problematiku i određena pitanja koja se postavljaju na tu temu. Često su ista pitanja dolazila i od samih aktera NASA misija na nama najbliži satelit. Nikako ne zastupam ni tezu da svim sredstvima treba braniti jedno stanovište, bar dok se ne otkrije druga strana medalje, ali svako iole otvoren za nove informacija često se pita šta se dešava tamo gore. Pozitivna sumnja je od velike koristi, ona pokreće. Ovde pre svega želim da se osvrnem na neke događaje koji su bacili neku vrstu senke na sva prethodna istraživanja, navodeći nas na to da se zapitamo da li se možda dogodilo još nešto o čemu nismo najpreciznije i dovoljno obavešteni. Glavni razlog je prvenstveno taj što su primedbe izneli ljudi koji su, u svoje vreme, bili visoko rangirani radnici NASA, a neki čak i koračali mesečevom površinom. Tu mislim na Baza Oldrina (Edwin Buzz Aldrin) i Edgara Mičela (Edgar Mitchell) koji se ne retko pojavljuju u javnosti, pogotovo Mičel, s krajnje neobičnim tvrdnjama oko uzroka prekida Apollo i drugih planiranih misija na Mesec. Potpuno su fantastične njegove tvrdnje, za neke apsolutno neverovatne, koje se kose s našim stavovima i šablonima potpuno nepripremljenim na tako drastičnu promenu percepcije sveta, i svemira oko nas.

36

Danas k a d a vanzemaljske oblike života tražimo po zabačenim jezerima udaljenih satelita i još udaljenijih planeta, ne bi li ih našli u obliku bakterija, ova dvojica astronauta uporno tvrde da postoji jedna malo dublja priča nikada ispričana. Zahvaljujući internetu i opštoj dostupnosti svim informacijama, u situaciji smo da dođemo do hrpe podataka, što tačnih ili falsifikata, ali ono što ovi


ljudi što svojim stavom zastupaju definitivno baca novo svetlo na celu priču o istraživanju svemira i svedoči o validnosti njohovih tvrdnji i dokaza. Ipak se radi o retkim veličinama koje se usuđuju da tvrde nešto krajnje egzotično za nas, obične Zemljane. Ovde možemo pridodati i ime samog Nila Armstronga (Neil Armstrong) i njegove brojne tvrdnje da se za vreme mnogih misija, tamo gore, nešto dešavalo što definitivno Hjustonu nije bilo baš najjasnije (ili jeste, u nekoj meri?!). Tvrdnje da je u određenim kraterima bilo stranih objekata. Edgar Mičel je pre izvesnog vremena, aprila 2009. godine, javno pozvao administraciju Baraka Obame da izađe s informacijama koje nisu dostupne javnosti.

Naravno, na tom pozivu se sve i završilo, bez valjanog odgovora. Interesantne su i brojne fotografije nastale za vreme misija, a za koje se često misli da su falsifikati. Međutim, dovoljno je otići na sajt američke svemirske agencije i pronaće svaku fotografiju pojedinačno, jer u uglovima pojedinih slika je identifikacioni broj, prema kome se može naći original za ličnu proveru. Broj je neophodan jer na njihovim serverima ima na hiljade fotografija, te su u tolikom broju apsolutno nevidljive bez smislene i ciljane pretrage. Kada ih jednom pronađetem uverićete se da ih nisu menjali dokoni veb surferi, već da one jesu zaista onakve kako su predstavljene na pojedinim video snimcima, sa više ili manje veštine zamaskiranim detaljima. Još jedan od zanimljivih momenata koji predstavlja prekretnicu u gledanju na svemirski program jeste događaj iz 1971. godine za vreme programa Appolo 15 i misije na Mesec. Ceo događaj bio je zabeležen na francuskoj radio stanici, za vreme direktnog prenosa događaja koji je ostao poznat po onome što su slušaoci na momenat čuli i što je

, najverovatnije, dovelo do toga da se prenos prekine i ne nastavi. Čuli su to famozno:’’Lama rabi alardi dini endavur esa kunis alim!’’ Nikada nije utvrđeno o čemu je reč i šta su to slušaoci čuli, čiji glas je to izgovorio, s obzirom na to da je ostavio u čudu obe strane, kosmonaute na brodu pri spuštanju na Mesec kao i misiju na Zemlji. Nažalost, snimak je nestao sredinom osamdesetih godina prošlog veka, a zabeležio ga je jedan od novinara koji je pratio događaj. Posle toga pokrenut je i slučaj pred sudom, gde je pomenuti novinar izneo seriju optužbi o kršenju ugovora od strane NASA, odnosno o prenosu za koji nikada nije tačno utvrđeno zašto je prekinut. Više informacija o tom događaju možete saznati potražite li gore pomenutu rečenicu na Guglu. Ljudi kao što su ova trojica pionira lunarnih misija zaista bi nas mogli navesti da dobro razmislimo o svemu pre nego što se ogradimo od informacija o događajima koje ne možemo da svarimo a dešavaju se oko nas. Uostalom svi javni mediji su selektivna mašina, te svako od nas treba da se pozabavi pitanjima koja su negde tamo. Jer priča još uvek nije ispričana. Dobrodošli na vrh ledenog brega.

priredio: Dražen Pekušić

Američki astronaut i test pilot rođen 5. avgusta 1930. godine. Pre karijere astronauta bio je mornarički pilot i takođe učestvovao u Korejskom ratu, sa 78 uspešnih borbenih letova za koje je i višestruko vojno odlikovan. Po završetku rata diplomira na univerzitetu Pardu (Purdue University), nakon čega biva premešten u NASA centar za svemirska istraživanja. Za vreme misije Apollo 11 ulazi u istoriju kao prva osoba koja je koračala Mesečevom površinom. Istorijski čin desio se 20. jula 1969. godine. Te iste godine, oktobra meseca, posećuje i SFR Jugoslaviju gde biva odlikovan Ordenom jugoslovenske zvezde.

Edwin Buzz Aldrin

BEYOND THE KNOWN

Neil Armstrong

Američki vojni pilot i astronaut rođen je 20. januara 1930. godine. Nakon učešća u Korejskom ratu vraća se na MIT (Massachusetts Institute of Technology) gde ubrzo i doktorira. U oktobru 1963. godine postaje astronaut agencije NASA, a prvi let u kosmos beleži tokom misije Gemini 12. Kasnije biva izabran za člana misije Apollo 11, kada ulazi u istoriju svemirskih istraživanja kao drugi čovek koji je stupio na površinu Meseca. Danas se bavi pisanjem naučne fantastike ali je i vlasnik kompanije za proizvodnju raketa. Interesantan je detalj da je, po izlasku na tlo Meseca, održao kraću misu, u skladu sa svojim prezbeterijanskim verskim načelima. Još jedna zanimljivost je vezana za njegov nadimak Baz (Buzz) koji je 1998. godine legalno pridodao svom imenu, a koji je dobio od njegovih sestara koje su ga zvale buzzer, skraćeno od engleske reči brother što znači brat.

Edgar Mitchell Američki pilot, astronaut i inženjer rođen je 17. septembra 1930. godine, doktorirao je na MIT u oblasti aeronautike. U periodu između 1953. i 1972. godine služio je u Vojnoj mornarici (US Navy), mada 1966. godine uporedo počinje i sa radom u NASA. U istoriji je ostao zabeležen kao šesti čovek koji je koračao našim prirodnim satelitom za vreme misije Apollo 14, kao pilot lunarnog modula. Član je Kapa Sigma bratstva (Kappa Sigma (ΚΣ)) čiji je bedž nosio i za vreme misije na Mesec. Takođe, jedan je od najvećih pobornika NLO teorija, odnosno tvrdnji da preko 90% slučajeva neidentifikovanih letećih objekata upravo potiče od posetilaca sa drugih planeta, u čije postojanje, kako i sam kaže, ni malo ne sumnja. Danas se bavi javnim predavanjima kao i čestim gostovanjima po tv stanicama širom Sjedinjenih Država, javno zahtevajući otvaranje tajnih dosijea na temu NLO.

37

FRENZY SPARK


MUSIC LOOP

D

ošao je iz Australije i osvojio svet svojom muzikom. Njegov fenomenalan glas se uvukao u uši i srca miliona fanova širom sveta a njegovi tekstovi su podjednako užasavali i oduševljavali. Nepravedno ga godinama pokušavaju da svrstaju u razne muzičke pravce, dok on uporno ne pripada ni jednom. On je jedan i jedinstven. On je Nick Cave. Rodio se kao Nicholas Edward Cave 22. septembra 1957. u Warracknabeal-u u Australiji, kao treće od četvoro dece Dawn i Colin-a Cave-a. Svoju muzičku karijeru je započeo još kao dečak pevajući u crkvenom horu Wangaratta katedrale. Kako je bio vrlo problematično dete, roditelji su ga poslali u internat u Melburn gde se pridružio školskom horu. Nakon srednje škole je upisao slikarstvo, ali je odustao od fakulteta da bi ispunio svoj san da se bavi muzikom. Prvi bend u kome je svirao zvao se The Boys Next Door i osnovan je 1973. Ovaj bend je kasnije postao The Birthday Party i do danas važi za Cave-ov prvi bend upravo pod tim imenom. The Birthday Party je svirao muziku različitih stilova, agresivnih rifova i donosio vrlo kontroverzne tekstove i žive nastupe. U to vreme, Cave je već dugo zloupotrebljavao drogu i alkohol,

FRENZY SPARK

i upravo je ovo bio jedan od razloga da se bend raspadne 1984. kada je nastao i bend po kome je Nick Cave najpoznatiji svetu Nick Cave and the Bad Seeds -, a od 2007. do 2011. je svirao i sam i u sastavu benda Grinderman. Bad Seeds su izdali najviše albuma sa Cave-om, ukupno 14 njih i svaki na svoj način poseban, svaki toliko drugačiji. Nastavilo se i Cave-ovo uporno zloupotrebljavanje raznih vrsta droga, ali i njegovo fenomenalno pisanje tekstova i muzike. U nekoliko navrata je čak izjavio da da nije bilo droge, možda ne bi bilo ni njegovih pesama. Sigurno je i da nije bilo Anite Lane, ne bi bilo mnogo njegovih divnih dela. Anita Lane je bila njegova devojka tokom 70-ih i 80-ih i njegova najveća muza. Inspirisala je toliko fenomenalnih pesama, iako je lično sarađivala na tek nekoliko. Između ostalih, ona je devojka čiji se meki divni vokal može čuti na pesmi Death is not The End. 90-ih se Cave kratko zabavljao i sa P.J. Harvey sa kojom je snimio fantastični duet Henry Lee i njihova veza i raskid doneli su album The Boatman’s Call, a neki tvrde i da je pesma Into My Arms posvećena njoj. Cave se ranije izjašnjavao kao hrišćanin, dok je kasnijih godina prerastao u “ne-hrišćanina” i ovo se čak može primetiti npr. u pesmi God is in the House koja predstavlja izvesnu kritiku malograđanskog hrišćanstva, i želju vernika da se njihova vera i

38


MUSIC LOOP

39

FRENZY SPARK


MUSIC LOOP

sve vezano za nju prikažu čistim i savršenim, kao i njihov sveprisutni strah od boga; ili barem tako tvrde neki kritičari. Često ćete se pitati o čemu govore njegovi stihovi, jer se pojedini mogu shvatiti na toliko različitih načina. Kažu da je pisao i stihove koji govore o uzimanju droge, i za primer navodi Fifteen Feet of Pure White Snow, za koju ljudi tvrde da su imena sa početka pesme Cave-ovi prijatelji koje je izgubio zbog uzimanja kokaina i da je ovu pesmu napisao dok je bio na odvikavanju. Ili Sorrowful Wife, za koju se pretpostavlja da opisuje početak Cve-ovog braka i tugu tugu njegove supruge koju zbog njegove konstantne zloupotrebe droga i borbe da prestane. S druge strane, biće i stihova jasnih kao dan u recimo The Mercy Seat ili O Children.

FRENZY SPARK

Pored studijskih albuma, Nick Cave je komponovao i fantastičnu filmsku muziku, među kojom se možda najviše ističe fenomenalni soundtrack za film The Assassination of Jesse James by the Coward Robert Ford rađen u kolaboraciji sa Warren-om Ellis-om; i pesma To Be By Your Side koja se nalazi na soundtrack-u za dokumentarac o selidbi ptica Le Peuple Migrateur. Njegova pesma O Children se može čuti i u jednoj sceni filma Harry Potter and the Deathly Hollows Part 1. Cave se takođe pojavljuje i kao glumac u The Assassination of Jesse James. NAravno tu je i gomila živih nastupa, među kojima i dva u Beogradu - prvi 1990, drugi 2008, i još jedan u Srbiji na Exit-u 2011, ali sa bendom

40


Grinderman. Napisao je i nekoliko knjiga, čak prevedenih i na srpski, među kojima i roman godine Time Out magazina za 1990. godinu - And the Ass Saw the Angel ( I magarica ugleda anđela).

muziku, nećete moći da prestanete da je slušate. A čućete prelepe stihove koji govore o ljubavi na isti način i sa istim žarom kao i o mržnji, krvavim ubistvima, nasilju i religiji. Čućete pesnika, jer Nick Cave je upravo to, svakom svojom pesmom, svakim taktom svoje muzike.

41

MUSIC LOOP

Mnogi kritičari ga osuđuju da je previše nasilan ili previše depresivan, na šta on odgovra “I don’t do happy, I do sad and angry“ (“ne bavim se srećom, bavim se tugom i besom”). Mnogi njegovi albumi su dobili “Parental Advisory Explicit Content” nalepnicu, ali ih to nije sprečilo da se prodaju. U svakom slučaju Cave je doneo svetu ogroman broj fenomenalnih pesama sa uvek duboko emocionalnim tekstovima. Bez obzira na to da li će vas na početku zavarati da pomislite da se radi o veseloj, gotovo dečjoj pesmici, kao u The Curse of Millhaven samo da bi nakon toga usledio potpuni masakr od strane zelenooke petnaestogodišnjakinje, ili ćete pomisliti da se radi o prelepoj ljubavnoj pesmi samo da biste kasnije čuli krvavu priču kao u Where The Wild Roses Grow, Nick Cave će vas u poptpunosti začarati. Kada jednom čujete njegovu

Autor: Svetlana Nedeljković

FRENZY SPARK


ART&CRAFT/SCIENCE DRAFT Oduvek je postojala ta famozna podela. Kreativni nasuprot analitičkog uma, leva hemisfera mozga spram desne, moć apstrakcije protiv saznajnog opažanja. Umni naponi koji tvore dela naučnog i umetničkog tipa suprotnog su naelektrisanja, ali upravo ta pripadnost oprečnim spektrima ljudskog razumevanja daruje im neku unikatnu iskru u onim retkim slučajevima kada stupe u veličanstveni zagrljaj. Postoje mišljenja da je ovakva vrsta simbioze nefunkcionalna, neupotrebljiva i suvišna. Takvo gledište je samo odraz pogrešne postavke stvari i robovanja instrumentalizmu - pretpostavci o “moranju” postojanja svrhe koja se ogleda u nečemu konkretnom. Previđa se doprinos rastu duha obeju disciplina. Koristi koje umetnost ima od nauke su očiglednije: brojne tehnike i alati istraživačkog rada našli su svoju primenu i u umetnosti; na velike naučne prodore i promene percepcije sveta, najveći među naučnicima su reagovali vlastitim interpretacijama novih

FRENZY SPARK

saznanja, vršeći konstantnu evoluciju umetnosti iz jednog pravca i žanra u drugi. Sa druge strane, ono što je često introvertni naučni svet vekovima učio od umetnosti jeste angažovaniji i otvoreniji nastup i odnos ka publici, kao i neophodnost blagovremene reinvencije i unosa novih ideja i metoda. Autori ovog teksta nipošto nisu pretendovali da sastave konačan i jedini mogući prikaz primera sinteze nauke i umetnosti - naprosto zato što tako nešto poput “ultimativne liste” u ovom slučaju ne postoji. Neophodno (i nimalo lako) je bilo iz neprelaznog okeana izvući ono najraznovrsnije i reprezentativno, sistemom uvažavanja svih epoha ljudske istorije, klasa umetnosti uz, što ne priznati, zrno subjektivnog dojma i preferenci. Svaki od osam odabranih je vitalan za evoluciju čovekovog duha, za produžetak imaginacije van dotadašnjih granica. Stoga ne okolišimo i stupimo u viševekovni ples dve krajnosti koje zajedno čine Čudo.

42


Pitagora sfera

i

muzika

U “muziku sfera” je utkan i metafizički princip da matematika takođe obasjava i ton energije koji se manifestuje u brojevima, ali i telima tada poznatog Sunčevog sistema. Pitagora je postulirao da se deset sfera, uključujući Sunce, Mesec i Zemlju (za koju su znali da nije središte kosmosa) obrću oko “vasionskog ognja” (poistovećenog sa brojem jedan) i

43

da sa obrtanjem emituju vlastiti unikatni šum, orbitalnu rezonancu - neku vrstu nebeske muzike nedostupne ljudskom uhu. Sfere bliže centru proizvode niže, a one udaljenije više tonove. Astronomija je, tako, opisana kao “dupla nauka čulnog prepoznavanja - astronomije za oko, muzike za uši, sa osnovom u numeričkim odnosima. Dvadeset vekova kasnije je i Johan Kepler sam pisao da želi da “podigne veličanstvenu građevinu harmonijskog sistema muzičke skale...koja je i sama izrečena u nebeskim kretanjima.” The Ascent of Man: Music of the Spheres http://www.youtube.com/ watch?v=IENM8u47zsI

ART&CRAFT/SCIENCE DRAFT

U zlatno doba antičke Grčke, u šestom veku p.n.e., živeo je jonski filozof i matematičar, Pitagora. Kao i što je bio običaj i način razmišljanja njegovih savremenika, potraga za savršenom ravnotežom, simetrijom i balansom u svemu bila je i njegov modus operandi. Njegova divna alegorična izreka, “Postoji geometrija u šumu muzičkih žica...postoji i muzika u prostoru između sfera”, sažetak je takvog razmišljanja i uvertira u koncept eterične “muzike sfera” (musica universalis). Pitagora je, sa svojim učenicima, verovao da sve može biti izmereno ritmičkim ciklusima, te su njegove

teorije muzike prve definisale intervale i, uopšte, numeričke srazmere muzike prenesene na univerzalni, kosmički plan. Pitagorejska tvrdnja da, ne samo da su brojevi u osnovi svega, već da stvari jesu brojevi (koje su posmatrali sa apsketa prostora: jedan je tačka (monada), dva je linija, tri je površina itd.). Stoga ne čudi da je upravo u takvom sistemu nastala pentatonska skala, kao i numerički odnos koji odgovara intervalima skale.

FRENZY SPARK


Gotički majstori i „lebdeći“ luk Način na koji je gotika svojom uzvišenom lakoćom stupila na arhitektonsku scenu srednjeg veka je bez sumnje poznat svim ljubiteljima ovog razdoblja. No, uz sve novine koje je gotika unela, cilj koji je pred sobom imala ne bi bio ostvaren u vidu impozantnih katedrala da se u gradivnu strukturu velike lepote i sklada nije umešala ozbiljna građevinska intervencija. Naime, svodovi na velikoj visini i noseći zidovi oslabljeni velikim prozorima ozbiljno su doveli u pitanje opstanak gornjih konstrukcija. Masivni potporni zidovi nisu dolazili u obzir zbog poštovanja principa jedinstva unutrašnjeg prostora i uzvišene svetlosti koja kroz vitraže pravi posebnu atmosferu u čitavom glavnom brodu. Težina krovnih elemenata je ozbiljno pretila da uruši lagane okvire građevine. Način na koji je ovaj problem prevaziđen predstavlja jedan od glavnih arhitektonskih obeježja ovog perioda, a da je pri tom ostavio i prepoznatljiv estetski pečat.

ART&CRAFT/SCIENCE DRAFT

Kontrafor je grubo rečeno vrsta podupirača konstruisana na spoljnoj strani nosećeg zida. Svojim sklopom najviše podseća na stub, koji u svom gornjem delu formira luk sa ključnim nosiocem opterećenja. Kako sile potiska teže da zid uruše ka spolja, kontrafor ih lučnim vezama preuzima i ublažava. Kostruisani na svakoj granici arhitektonske jedinice, prave ujednačen ritam i čine posebno ruho gotičkih katedrala. Neretko su nosioci plastičnog ukrasa i skulpture, te su neodvojiv element ove epohe u arhitekturi, kako u estetskom, tako i u funkcionalnom smislu.

FRENZY SPARK

44


Leonardo Da Vinči i duh univerzalnosti Verovatno jedina istinski objektivna i neophodna stavka u inače subjektivnim popisima genijalaca koji su pomirili nauku i umetnost je čovek čija je kolosalnost zamisli i nedodirljivost realizacije zauvek obasjala svet.

ART&CRAFT/SCIENCE DRAFT

Renesansni polimat - slikar, izumitelj, arhitekta, muzičar, anatom, astronom, inženjer, skulptor...beskrajem svog uma i prodornošću svoje vizije izazivao je podozrenje, koliko i strahopoštovanje savremenika. Njegov život, ispunjen smenama duboke nesreće i nepresušnog nadahnuća, otpočeo je 1452. godine u seocetu Anchiano, blizu mesta Vinci, kao nepriznato dete Florentinskog notara i seljanke. Upravo je bajkoviti grad na reci Arno, tadašnja svetska prestonica umetnika, znatlija, kalfi ali i bogatih mecena, bio njegova destinacija u krhkom dobu od 15 godina. Iako je grad periodično napuštao i svoje nenadmašno umeće i inteligenciju stavljao u službu Milana i Venecije (a pred smrt i kralja Francuske), Da Vinči je ostajao simbolom Firence, barem koliko i ljiljani na zvaničnoj gradskoj heraldici. Nikada zadovoljan jednodimenzionalnošću slikarskog poziva, Leonardo je u svojim skicama, brojnim sveskama i nacrtima iskazivao zapanjujuć nivo naučne svesti i pronicljivosti, neretko idući i preko međa ostvarivog i zamislivog u epohi XV i XVI veka. Do pojedinosti je među prvima pružio razumevanje kompleksne ljudske anatomije, usavršio vojnu balistiku (za čiju upotrebu se zalagao samo u odbrambene svrhe, kakvo je na primer bila odbrana Italije od vojevanja francuske vojske), ali i najavio daleke domete savremene tehnologije. Njegov dizajn tenkova, helikoptera, kalkulatora, pa čak i solarne energije svedočanstvo je koje ide u prilog tvrdnji da je njegov pogled uvek pucao daleko iza znanog horizonta. Svoje beleške i uputstva za konstrukciju je pisao unatraške i posebnim kodiranjem, kako bi samo istinski prosvetljeni sledbenici mogli da ih protumače. Te male riznice neprocenljivog blaga, prepune naučnih dijagrama, su sada, uglavnom, delovi privatnih i basnoslovno bogatih kolekcija. http://www.youtube.com/ watch?v=Y_3qOFuheB4

45

FRENZY SPARK


Abraham - Louis Breguet i Velika komplikacija

ART&CRAFT/SCIENCE DRAFT

U nekim slučajevima je saradnja nauke i umetnosti stvarala dela čiji je domet bilo teško dosegnuti i vekovima kasnije. Priče o takvim ostvarenjima postaju legende. Simbioza primenjene umetnosti i precizne mehanike je dovedena do malog čuda još davne 1827. godine, kada je švajcarski časovničar Abraham-Louis Breguet nakon 45 godina rada završio svoje životno delo – najveću komplikaciju satnog mehanizma. Marie-Antoinette ili Kraljica, kako se ovaj neverovatni merni instrument još naziva, je poručena 1782. za kraljicu lično, od strane njenog obožavatelja (najverovatnije oficira njene garde). Marija Antoaneta nije dočekala da vidi ovo remek-delo, jer je pogubljena 34 godine pre završetka izrade. Sat je u svom sklopu nosio svaku mernu funkciju koja je u to vreme bila poznata: časovnik, minutni ripiter, večiti kalendar, termometar, hronograf i indikator raspoložive radne energije. Kraljica je bila čuvana u sklopu kolekcije satova L.A. Mayer instituta za islamsku umetnost u Jerusalimu, sve dok 1983. nije ukradena zajedno sa 106 drugih vrednih mehanizama. Stručnjaci jedne od najstarijih časovničarskih manufaktura i naslednici Breguet-ovog umeća su 2005. pokušali da naprave repliku na osnovu

prvobitnih nacrta i fotografija, a možda slika ove lepotice najbolje govori u ime besprekorne veštine i estetskog sklada. Svega dve godine kasnije, originalni sat je pronađen i vraćen kolekciji.

http://www.youtube.com/ watch?v=laP9hi2dgu4

Georges Seurat i optika boja

Tokom XIX veka, došlo je do izvesne eksplozije za željom za naučnim razumevanjem optičkih efekata i percepcije palete nijansi dostpunih ljudskom oku. 1810., čuveni polihistor J.V.Goete je objavio svoje delo “Teorija boja” (“Zur Farbenlehre”), jedno od prvih tog tipa na svetu, a kasnije su Michel Eugène Chevreul i Odgen Rood, više od drugih, pisali svoje traktate o percepciji boja koji su imali ključni uticaj na umetnike svog, ali i potonjeg, vremena.

“Spartanski” u svojoj tehničkoj osnovi i pristupu, poentilizam je za Seru bio realizovana ljubav ka lepoti boje, a ne tačaka, što je bila zajedljiva kritika oponenata. Među prvima se pozabavivši problemom materijalne vizije umetničkog dela, otvorio je vrata moderne umetnosti i filozofiji odnosa aktivnog učešća dela na njegovo apstrahovanje od strane uživalaca. http://www.youtube.com/watch?v=orjJmLwbnR0

Francuski neo-impresionista i jedan od utemeljivača poentilizma, Žorž Sera (Pariz, 1859. - Pariz, 1891.),posebno očaran saznatim mogućnostima primene boja, začeo je potpuno nov jezik umetnosti prateći zakone optike i percepcije, koje je smatrao primarnim i prirodnim. Hromoluminarizam, kako je nazvao svoj slikarski vokabular, bio je suštinski jednostavan u svojoj kompleksnosti: određena emocija ili stanje može se doseći određenim oblikom i smerom tačaka ili linija na slici, uz uniformnu toplinu ili hladnoću boja. Pol Sinjak, jedan od retkih Serinin savremenika koji su ga cenili, i sam umetnik, isticao je uspelost i važnost čistoće kolorita na poentilističkim slikama. Sera je svojim delima na neki način istraživao načine na koji oko vidi susedne, pogranične boje. Nanoseći ih u svom prirodnom obliku, bez imalo mešanja, u vidu tačaka i crtica blisko pripojenih jedne uz druge, pružale su različit dojam, kao vibrantne i veće forme ili suprotno, u zavisnosti od udaljenosti sa koje su posmatrane.

FRENZY SPARK

46


M.C. Escher i matematika nemogućeg Maurits Cornelis Escher (Leeuwarden, 1898. - Laren, 1972.) bio je holandski grafički umetnik i litograf proslavljen po briljantnoj upotrebi matematičkih, poglavito geometrijskih principa i pravila kojima je stvarao svoje tzv. “nemoguće strukture”. O tome da iza vrhunske umetnosti može stajati i analitična, naučna promisao najjasnije govore brojni paradoksalni prizori percepcije čoveka, prostora, flore i faune u savršeno matematički uređenoj stvarnosti. Interesantno je da Escher nije imao formalnog matematičkog obrazovanja osim onog u srednjoj školi.

47

http://www.mcescher.com/

ART&CRAFT/SCIENCE DRAFT

Nadahnuće za svoj rad neumorno je crpeo iz brojnih pročitanih radova i ideja (uključujući i one slavnog fizičara Rodžera Penrouza) - fasciniran apsurdnošću tzv. “beskonačnih figura”, njegova dela se

mogu grubo podvesti u dve oblasti: geometriju prostora i logiku prostora. Osim naučnih knjiga, za njega je direktan izvor inspiracije bila i konkretna struktura i esencija ne-Euklidovske geometrije. Kada je 1936. posetio Alhambru u Španiji, bio je do te mere impresioniran šablonima tamošnje arhitekture da je to nazvao “iskustvom od prekretačkog značaja u svom životu”. Naime, tamo je prvi put spoznao magičnost teselacije - aranžmana zatvorenih oblika koji potpuno pokrivaju površinu bez preklapanja i praznina. Escher je pronikao u samu srž posebno naslađujuće metamorfoze poligona ali i nepravilnih oblika, kreirajući čudesnu vizuelnu iluziju međusobne interakcije oblika koji su, tako, postajali mnogo više od integralnog dela površine i menjali se u zavisnosti od fokusa posmatrača.

Od velikog matematičkog značaja i interesa bili su njegova dela koja su se ticala dimenzionalnosti prostora i sposobnosti uma da dvodimenzionalne prikaze poima na 3D način. Escher je, razumejući da geometrija prostora određuje i njegovu logiku, to pravilo i narušavao nemogućim crtežima poput “Print Gallery” ili “Vodopada”, osnovanom na ideji “nemogućeg trougla” (http://en.wikipedia.org/wiki/ Penrose_triangle). U nepresušnom vrelu njegove percepcije našle su se i ideje samoreferencije (“Ruke koje se crtaju”) kao koncepta vrlo bliskog zagonetki ljudske svesti, poliedri (“Red i haos”) i teme svetova koji se presecaju - to su tek neke od dubokih, smislenih i neintuitivnih činjenica kojima je Escher uzburkao linearan i jednoličan svet na javi svih nas.

FRENZY SPARK


Drvo koje radi

ART&CRAFT/SCIENCE DRAFT

Kinetička skulptura danas gotovo i da nema veze sa svojim početnim idejama, jer je prešla evolutivni put od laganih materijala koje pokreće vetar, preko konstrukcija velikih dimenzija (FS 4. broj, str. 8), do kompleksnih rešenja koja koriste različite vidove energije. Materijali, pogon i „ono što radi“ često nas ostavljaju bez daha. David C. Roy je pronašao idealan spoj principa mehanike i optičke iluzije koja njegove mobile čini jedinstvenim. Studirao je fiziku na Bostonskom univerzitetu što mu je značajno pomoglo da razume principe mehanike i kretanja i da uz uticaj supruge, koja je umetnica, 1975. godine postane skulptor. Počeo je sa drvenim igračkama u kojima poluge pokreću jedna drugu u spiralnim serijama. Izazov da kretanje traje duže doveo ga je do masivnih mehanizama sa tegom koji su „radili“ i do 30 minuta. Međutim, ono što je nedostajalo je elegancija i lakoća kretanja, te je svoje skulpture postavio na zid i eksperimentisao sa različitim tipovima mehanizama na navijanje. Rotirajući različito rezbarene točkove u suprotnim smerovima postigao je efekat optičke varke, a vremenom se oprobao i na različitim materijalima, dok mu je era kompjutera omogućila da svaku svoju ideju detaljno razradi pre nego što iseče prvi komad drveta. Jedan deo njegovih radova prikazan je na sajtu primerene adrese - www.woodthatworks.com

FRENZY SPARK

48


Fraktali B. Mandelbrota i pejzaži beskraja

Benoit Mandelbrot: Fractals and Dimension http://www.youtube.com/ watch?v=1TTQYd9Ub6g

ART&CRAFT/SCIENCE DRAFT

Kada je Benoit Mendelbrot, francuskoamerički matematičar, najpre osmislio termin “fraktal” (lat. frāctus - izlomljen) a zatim i popularizovao jedno od najizuzetnijih i najčudesnijih naučnih otkrića XX veka Mandelbrotov skup - sasvim izvesno ni on, ni iko drugi, nije pojmio dalekosežnost umetničkih posledica koje će fraktali u vrlo kratkom roku poprimiti. Bazični kvalitet fraktala se ogleda u beskonačnoj iteraciji, tj. ponavljanju osnovnih formi geometrijskog oblika zbog čega ga je moguće infinitezimalno uvećavati pri čemu se opažaju isti detalji. Kao takav, Mandelbrotov fraktal može nadvladati i veličinu poznatog univerzuma, a pripisuju mu se i mnoga mistična, enigmatična svojstva kao nečega “organskog i neobično poznatog čoveku”. Fraktali, tj. princip preslikavanja slike sa mikro na makro plan, pronalaze se i u prirodi, živim organizmima, ali i u ljudskim delatnostima poput muzike ili slikarstva. U Manifestu fraktalne umetnosti (https:// www.fractalus.com/info/manifesto. htm) koji je potpisao Kerry Mitchell, navode se ključni razlozi koji fraktalnu umetnost ne čine kompjuterizovanom (u smislu da je za njeno nastajanje potrebno svesno rukovođenje i izricanje određenih parametara), proizvoljnom (u smislu da je, sa matematičkom osnovom, pojam determinizma kao i da nije nepredvidiva) i jednostavnom. Napominje se mogućnost beskrajne ekspresivnosti i izraza svega zamislivog, apstraktnog ili konkretnog, kreativnosti i potrebe za uloženim trudom i inteligencijom. Na taj način je i fraktalna umetnost pod-set i jedan od vidova digitalne umetnosti - i to onaj koji se najprisnije oslanja na matematičku rigoroznost. Za njene početke se uzima sredina 80-ih godina prošlog veka, kada su počeli i da nastaju prvi algoritmi i programi za njeno generisanje (danas najpoznatiji od svih je Apophysis). Uznapredovalost kako matematičkih setova tako i softvera dovela je do istinski zaprepašćujuće estetskih modernih tvorevina u više dimenzija, pravih fraktalnih pejzaža u apsolutnom doživljaju nadzemaljskih kolorita i gotovo tuđinske grafike. Bekonačnost kao jedino pravo igralište za maštu.

Priredili: Snežana Džekulić i Andrej Vidović

49

FRENZY SPARK


Priredila: Beksi Lejdi NIŠTA OD TURNEJE STONSA ZA 50. JUBILEJ Keith Richards i Mick Jagger su spremni za početak snimanja novog materijala koliko sledećeg meseca, ali za koncerte povodom 50ogodišnjice postojanja, još uvek nisu, barem ne pre sledeće godine. Zbog Kitove operacije od pre šest godina, i njegovog trenutno lošeg zdravstvenog stanja, najverovatnije će održati samo više koncerata po većim gradovima, ali ono što njihovu publiku raduje je to što su posle nekoliko godina, ponovo svi na okupu, pa će Keith i Mick provesti neko vreme u Njujorku zbog novog albuma. Još jedna novina je dokumentarac o njihovom radu koji će izbaciti ove jeseni, sa do sad nepreslušanom muzikom, kao i delovima iz više od 50 sati neobjavljenih intervjua. Zato će ova godina ipak biti samo priprema prave proslave rođendana Stonesa koja će uslediti 2013, dobro osmišljena, kao i uvek do sad.

CEE LO GREEN PROTIVU ZABORAVA

KO JE NAJHRABRIJI ČOVEK UNIVERZUMA

Novi album spremaju i The Cult. Prethodnih pet godina državali su pažnju fanova singlovima, ali 22. maja stiže i njihov deveti album Choice of weapon. Produciran zajedničkim snagama Chris Gossa (Queens of the Stone Age, U.N.K.L.E.) i njihovog dugogodišnjeg saradnika Bob Rocka (Metallica, Aerosmith), Choice of Weapon sniman je u nekoliko studija, uključujući i njihv lični Witch Mountain. Iako su već iscrpljeni radom na njemu, Posle 13 godina napokon je rešio da nam izađe u susret Bobby album još uvek nije potpuno gotov, pa Womack. Poveći deo zasluge u stvari pripada producentima Damonu Albarnu i Richardu Russellu koji su ga krajem prošle godine naterali da se vrati u studio i opravda titulu američke ikone za koju misle da mu i dalje pristaje. Pre ovoga, činilo se da je njegova karijera završena, jer je i sam najavljivao povlačenje iz sveta muzike, nakon teških problema sa drogom, i povlačenja The Monkeesa sa scene. Od 16 pesama koliko je već snimljeno u studiju, 10 će se naći na albumu, a producenti su bili iznenađeni koliko je rasterećen-od-sujeteBobby, bio spreman da prihvati nove ideje i za njega neobične zvukove i tehnike. Osim Fatoumata Diawara, pevačice sa Malija, i Lane del Ray, na albumu će se čuti i semplovani glasovi Gil ScottHeron i Sam Cookea.

ŠTA JE OVOGA PUTA SKROJIO SCISSOR SISTERS

Ako je neko slučajno planirao da previdi ovog simpatičnog multidisciplinarnog superstara, uskoro će morati malo više da se potrudi jer je on rešio da objavi svoje memoare. Pre nego što je sa svojim prvim solo albumom The Lady Killer, dogurao do duplog platinastog izdanja, on je na tri albuma repovao sa Outkastom i Goodie Mobom, a potom i samostalno na dva LPa, da bi sa Danger Mouseom i projektom Gnarls Barkley postigao internacionalni pogodak singlom Crazy, tako da će svoje memoare i te kako imati od čega da sastavi. Međutim, on upozorava da ćemo tek nakon čitanja istih spoznati pravo ludilo, u šta ne treba sumnjati kada se radi o čoveku koji nakon svega, sada osim novog albuma sprema i povratak Goodie Moba, zajedno sa ostalim članovima ove rep skupine iz ’91.

FRENZY SPARK

THE CULT BIRA ORUŽJE

Uporedo sa snimanjem saundtraka za Fraggle Rock, ovi Njujorčani najavili su svoj četvrti future pop album Magic Hour, planiran za 28. maj. Njihovi ljubitelji mogli su da čuju šta ih očekuje još u januaru, zahvaljujući singlu Shady Love, koji je bend snimio sa reperom Azealia Banks. Ono što su takođe otkrili jeste da će u stvaranju novog albuma sarađivati i sa Diplo, Pharrell Williamsom i Calvin Harrisom. Sledeći singl Only the horses, biće pušten u promet 20. maja, a jedina svirka čiji je datum za sada poznat rezervisana je za London i 17. i 18. maj. Frontmen grupe, Jake Shears, kaže da će njihov novi LP biti vesela mešavina „bitovima vođenog futurpopa” u standardnom besramnom fazonu Scissor Sistersa. A kako drugačije.

50

frontmen Ian Astbury trenutno menja naslove numera i dorađuje ono za šta mu se učini da bi ga trebalo promeniti. Ono što pokušavaju da poruče naslovom albuma, jeste da nije na njima da govore ljudima kako treba da se ponašaju, već da izraze kako se oni osećaju u današnjem vremenu, kada je nužno odabrati sredstvo odbrane od svega što se dešava. Kako Ian sam kaže, oružje ne mora da se odnosi na ono koje se koristi u Libiji, Egiptu ili Siriji, kao ni ono kojim ljudi menjaju sistem na silu, već može da predstavlja i kameru, olovku, reč ili odeću, ali ono što je The Cultovo najubojitije oružje - jeste muzika.


ŽIVOT CYNDI LAUPER UŽIVO Šou će voditi gledaoce na svepristupačno putovanje kroz lični i profesionalni život jedne od najomiljenijih i najuticajnijih ikona pop kulture.

dinamični raspored nastupa na turnejama, nagrade i snimanja, porodični život sa glumcem Davidom Torntonom i sinom Declinom, je sve osim normalan i običan. Pod radnim naslovom “Cyndi”, ova emisija će istražiti život umetnika koji strastveno teži svojim kreativnim poduhvatima, zahtevima posla i porodičnog života, bez kompromisa po pitanju bilo koje od tih stavki. Ona možda stalno juri da bi sve postigla, ali se njene prave boje jednako dobro vide, kako na glamuroznom foto sešnu kao i onda kada navija na hokej utakmici svog sina.

MUSIC LOOP

Hirovita i ekscentrična, Cyndi Lauper oduvek je živela život punim plućima balansirajući između muzike, porodice i svojih ciljeva. Ovoga puta, odlučila je da se upusti u avanturu sa Mark Burnettom (producent Survivora) i WE TV iz SAD, koji će producirati novu reality seriju o životu Cyndi Lauper. Šou će voditi gledaoce na svepristupačno putovanje kroz lični i profesionalni život jedne od najomiljenijih i najuticajnijih ikona pop kulture, koja vešto barata svojim ulogam rok zvezde, majke, supruge, Brodvejskog kompozitora i filantropa. Njen

“Ko čeka, taj izvisi.”, ali u ovom slučaju, čekanje se sasvim sigurno isplatilo, a sudeći po reakcijama fanova, niko nije izvisio. The Cranberries su se napokon vratili, posle skoro desetogodišnje pauze i nastavili su tačno tamo gde su stali, donoseći nam jedan buket mirišljavih ruža. Ovaj album je trebalo da slušamo 2003… Ali. Posle njihovog petog albuma Wake up and smell the coffee, koji su izbacili 2001, i velike koncertne turneje koja je usledila godinu dana kasnije, bend je ušao u studio sa namerom da snima novi materijal. Posle par meseci su odlučili da pauziraju ne bi li se posvetili svojim pojedinačnim angažmanima, ali je plan bio da uskoro završe započeto. Sumnjam da su pod “uskoro” podrazumevali period od 10 godina, ali možda upravo tako kapiraju udaranje čežnje. Bilo kako bilo, ne zna se šta ih je nateralo da svoje fanove puste da ih čekaju punu deceniju. Međutim, kako to u pričama za laku noć biva, a ponekad i na javi - ko čeka dočeka. Šesti album The Cranberries-a, Roses, zvuči kao da je dopunjeno izdanje nekog od prethodnih, možda zbog toga što je gitarista Noel Hogan svu

51

muziku napisao pre nego što su se naknadno vratili u studio da dovrše album. Nastavili su tamo gde su stali uz umereno zreliji fazon, što ako ništa drugo, nostalgičarima zvuči sjajno. Onima koji to nisu takođe može samo dobro da zvuči, pošto sa glasom Dolores O’Riordan uz podršku folk rocka, nema greške. Na albumu, možda neočekivano, nema naglog menjanja muzičkog pravca koji se često očekuje nakon ovolike pauze, ali ono što ćete zateći vas svakako neće razočarati. Od gitara, violina, usporenih ritmova, melodija za bučnu svirku, folk popa i regea, svako će odvrnuti bar par stvari, a najvernijim fanovima studiozno preslušavanje neće biti jednolično. Šta više tražiti od jednog benda?

FRENZY SPARK


FILM CORNER

John Carter se mogao zvati i A Princess of Mars kako je i naziv prvog u seriji romana čiji je autor Edgar Rice Burroughs. Prošao je čitav vek od prvog objavljivanja romana (tada pod drugim imenom) i njegove prve ekranizacije, ali to ne znači da u međuvremenu naučna fantastika nije otišla dalje, a tako i SF film, pa je teret godina u slučaju Johna Cartera postao posebno teško breme. Naime, to što je ovo prva zvanična adaptacija ne znači da Johna Cartera na neki način nismo već gledali. Osnovna postavka je u biti avanturistička priča u kojoj pratimo „putovanje heroja“ koji se nalazi nasukan na njemu stranom svetu. Da počnemo od naslova filma, zašto John Carter? Da li je u pitanju kalkulacija producenata da će pominjanje Marsa odbiti deo publike ili je reč o odluci koja se bazira na sličnom razmišljanju, ali baziranom na surovoj statistici koja kaže da su svi filmovi, a nije da ih je bilo puno, sa Marsom u naslovu neslavno prošli u bioskopima? Doduše, moguće da je ipak Andrew Stanton (reditelj i ko-scenarista) imao zadnju reč, budući da na odjavnoj špici piše: John Carter, a onda se nakon male pauze pojavi: of Mars. Logično, jer naslovni junak tek na samom kraju zaslužuje svoju titulu, ali pošto se filmovi ne prave, a svakako ne gledaju od kraja, postavlja se pitanje koliko je to bila pametna odluka, a to se pitanje da proširiti i na neke druge, pre svega marketinške poteze, koji su doveli do toga da je John Carter završio kao bioskopski promašaj, uz podeljene kritike. Međutim, daleko bilo da je tako nešto zasluženo, ukoliko se koncentrišemo na sam film, iako donekle i jeste razumljivo. Naime, o Johnu Carteru se može pričati iz više perspektiva, jedna je već načeta u prethodnim rečenicama, druga se odnosi na analizu filma za sebe, a treća ga postavlja u kontekst dosadašnje SF produckije, i to pre svega u svetu filma, iako je John Carter adaptacija. John Carter se mogao zvati i A Princess of Mars kako je i naziv prvog u seriji romana čiji je autor Edgar Rice Burroughs. Prošao je čitav vek od prvog objavljivanja romana (tada pod drugim imenom) i njegove prve ekranizacije, ali to ne znači da u međuvremenu naučna fantastika nije otišla dalje, a tako i SF film, pa je teret godina u slučaju Johna Cartera postao posebno teško breme. Naime, to što je ovo prva zvanična adaptacija ne znači da Johna Cartera na neki način nismo već gledali. Osnovna postavka je u biti avanturistička priča u kojoj pratimo „putovanje heroja“ koji se nalazi nasukan na njemu stranom svetu. Od Star

FRENZY SPARK

Warsa pa do Avatara, ova matrica je toliko već korišćena da se čak i na nivou pojedinačnih scena mogu pronaći već postojeći filmski omaži (kao npr. scena u areni u Star Wars – Attack of the Clones), što, sasvim prirodno, dovodi do toga da John Carter deluje poput epigona iako je reč o preteči. Međutim, bilo kakav pokušaj radikalne izmene koji bi Johna Cartera učinio svežijim (da ne kažem savremenijim) u startu je bio osuđen na propast, pošto bi to u najboljem slučaju rezultovalo još jednim filmom inspirisanim Burroughsovim delom koji bi se ničim izazvano okitio i dotičnim naslovom. Tako nešto se, srećom, nije desilo, ali, na nesreću, desilo se to da se adaptacija Johna Cartera pokazala kao: a) zakasnela, b) neshvaćena (od studija), 3) neshvaćena (od publike), d) sve to po malo. I dok osavremenjavanje nekih drugih klasika naučne fantastike ne predstavlja preveliki problem (setimo se najnovije adaptacije Wellsovog romana The War of the Worlds u režiji Stevena Spielberga), John Carter je zaglavljen u poziciji anahronog klasika, čija suština leži upravo u svim tim detaljima vezanim kako za priču tako i za svet u kome se ona odvija, a koji su danas u domenu već viđenog. Da li to znači da je adaptaciju Johna Cartera trebalo preskočiti, kako neki smatraju? Odgovor je: ne. Međutim, ono što tu treba imati u vidu, odnosno ono što je trebalo imati u vidu odnosi se na svest o jednom drugačijem vremenu od onog pre sto godina, pa bi logično bilo postaviti akcenat na avanturistički aspekat priče, koji jednako dobro funkcioniše u svakom vremenu, ali i otvoreno prigrliti neobični spoj fantazijskog i naučno-fantastičnog (a iz ove perspektive, treba pomenuti i steam-punk), koji je u najboljem smislu reči na tragu originalne Star Wars trilogije. Nekada je, zapravo, mali korak između anahronog i mitskog, a Andrew Stanton i drugi oci filmskog Johna Cartera bili su na pravom tragu, samo je trebalo da se još malo napregnu.

52


FILM CORNER

53

FRENZY SPARK


John Carter Fan Trailer 2 “Heritage”

FILM CORNER

Pozivanje na Star Wars ima smisla pre svega zbog generalnog tona filma u kome je avantura pomešana sa akcijom a sve to začinjeno sa dovoljno humora. Naučno- fantastične kulise (nazovimo to pravim imenom) uz jedan fantazijski šmek, koji u dobroj meri počiva na starosti predloška, bitne su utoliko što tvore jednu zanimljivu pozornicu, na kojoj se olako (što ovde nije zamerka) spajaju neke naučne činjenice (sila gravitacije na Marsu) sa nekim potpunim proizvoljnostima (koja su u duhu tadašnjeg vremena). Dakle, svet je kreiran bez prevelike potrebe da se stvari u detalje objašnjavanju današnjem gledaocu, koji je, poput samog Cartera, bačen u njega. Utoliko više smeta prva, potpuno suvišna scena, koja nam samo odmaže da se saživimo sa naslovnim junakom, pošto se pre njega upoznajemo sa svetom Marsa, njegovim stanovnicima i borbama koje

FRENZY SPARK

vode. Ovakav potez miriše na producentsku paniku, odnosno zabrinutost da gledaocima neće biti jasan svet Barsuma (kako starosedeoci zovu Mars), propuštajući da vide kako to i nije previše bitno, kada je publika u Carterovim cipelama koje ga/ nas vode na put u nepoznato. Dakle, to je prvi veći faul, nažalost na samom početku, ali već nakon toga nas Stanton upoznaje sa naslovnim junakom na najbolji mogući način kroz uzbudljivu i duhovitu vestern epizodu koja je umesto nužnog uvoda preko kog se preleti, ovde tretirana sa punom pažnjom, te ne čudi mala uloga uvek dobrog Bryana Cranstona. Stanton na početku uvodi i jedan postmoderni detalj, koji isprva deluje poput simpatičnog omaža bez koga se i moglo, da bi ga smesta iskoristio kao narativni okvir, a na samom kraju i da na najbolji mogući način zaokruži priču o John Carteru. U međuvremenu, Carterova marsovska avantura dovoljno je zanimljiva i šarena (iako Stantonov Mars nije dovoljno crven!), ako ne i originalna, da film praktično proleti od prvih Carterovih skokova na Marsu, pa sve do završne bitke. Bez daljeg prepričavanja filma, ipak bih izdvojio nekoliko detalja, a na prvom mestu su Tarkovi, neobična zelena stvorenja sa četiri ruke, koja žive u ratničkoj zajednici u kojoj nema mesta za previše sentimentalnosti, drugi bitan detalj, odnosno mnogo više od detalja odnosi se na princezu iz naslova (romana), koju odlično tumači Lynn Collins, i to kao zrelu ženu koja je u isti mah i naučnica i ratnica, a odnos između nje i Cartera se fino gradi kroz njihovo nadopunjavanje u pogledu znanja i veština, kao i kroz situacije gde jedno drugo spašavaju. Treći bitni momenat, zbog koga će svako ko je odrastao na žanrovskim filmovima iz osamdesetih da Stantonu skine kapu, odnosi se na hrabrost vezanu za to šta se to sme a šta ne sme u jednom filmu namenjenoj najširoj publici. Stanton dozvoljava sebi da na momente bude prilično eksplicitan (za jedan Diznijev film) kako u smislu toga šta nagoveštava tako i kad je reč o onome šta pokazuje. Tako je jedan od upečatljivijih momenata, koji samo dodaje na zanimljivosti kad je reč o Tarkovima, u prvom delu filma kada vođa Tarkova zapovedi da se mladunci koji nisu uspeli da se izlegu na vreme jednostavno ubiju, jer od njih ionako ne bi postali pravi Tarkovi. Eksplicitost se dalje ogleda u tome što je John Carter i solidno krvav film, što je moglo da prođe utoliko što je sva krv, kako humanoida tako i drugih stvorenja, plave boje, pa tako imamo scene u kojima plava krv pršti na sve strane i lete udovi, a sam Carter je u jednoj sceni doslovno okupan plavom njome; zamenite boje i dobijate film sertifikovan kao R, a ovako je reč

54


FILM CORNER

o jednom lepom podsetniku na vremena u kojima su i filmovi za decu smeli da budu malo „prljaviji“. Ono gde John Carter ne funkcioniše uvek pre svega se tiče naslovnog junaka čija je motivacija potcrtana traumatičnim flešbekovima, dok ni drugi humanoidi, sem princeze, nisu dovoljno prisutni i više su skicirani – tako se neki od junaka izdvajaju samo na osnovu pametnog kastinga, pa je Mark Strong samo svojom pojavom idealni omnipotentni mistični negativac, Ciaran Hinds i James Purfoy skoro da repriziraju uloge iz serije Rome (i nažalost nema ih puno u filmu), dok se Dominic West već dovoljno izveštio u ulogama harizmatičnog negativca i nije mu previše potrebno da ostavi utisak. Zapravo, zanimljiviji su kompjuterski animirani Tarkovi, a naročito Tark Tarkas kome je glas (i neke od pokreta) podario uvek sjajni Willem Dafoe. Sam John Carter u tako živopisnom okruženju se ipak izdvaja, ali to je više do postavke (njegova sposobnost skakanja npr.) nego što je sam lik potpuno razvijen ili što je Taylor Kitsch posebno harizmatičan glumac (mada nije ni loš); jedan zanimljiv detalj u vezi lika Cartera je što on nije tretiran kao neko bez mane, a Stanton se ne libi ni da ga u nekim trenucima prikaže kao osobu koja donosi i pogrešne odluke (često u afektu), oslanja se na sreću, a u jednoj kratkoj ali izuzetno zabavnoj sceni čak i ispada glup. Dakle, ako bih sada nastavio da nabrajam (ne bojte se, neću!) sve manje ili više upečatljive momente, zanimljiva rešenja ili neuspele pokušaje, na kraju bi tas pretegao na onu stranu koja kaže da John Carter nije ništa lošiji film od recimo Avatara (osim toga što je Avatar po svoj prilici bolji kao 3D film, sudeći po komentarima onih koji su Johna Cartera gledali u toj varijanti), iako je potonji najuspešniji film ikada, a John Carter je jedan od kandidata za titulu najvećeg bioskop-

skog promašaja ikada. I tu se vraćamo na početak priče, odnosno na razloge neuspeha ovog filma, ali i na percepciju tog neuspeha, kako od strane publike, tako i filmske kritike (o percepciji a shodno njoj i reakciji producenata možemo samo da nagađamo). Da li je problem bio u naslovu, lošim trejlerima, nedostatku pravih zvezda u glavnim ulogama, činjenici da epski SF u 3D tehnici tri godine nakon Avatara više nije nova stvar, ili je problem naprosto u tome da današnja publika ne želi ovu vrstu staromodnog blokbastera koji se nadovezuje na Star Wars, i bez ikakvog ironijskog odmaka ili bar kakve savremenije vizure tretira sto godina staru priču? Čak i takav zaključak ne predstavlja potpuni odgovor i moguće je da je u pitanju kombinacija više faktora, ali u svakom slučaju je velika šteta što ovakav blokbaster nema prolaz kod publike dok nastavci Transformersa, koji se jedva i nominalno mogu opisati kao SF, zarađuju milijarde dolara. Na kraju, iako to nije tema ovog teksta, ne mogu se prenebregnuti pojedini komentari, opaske, tirade, pa i čitavi tobož kritički tekstovi kojima je internet zasut još od pre premijere, a koji se prikriveno (ili u slučaju IMDb komentatora otvoreno) naslađuju neuspehom filma. Zapravo, slučaj Johna Cartera je dobar povod za tekst koji bi se pozabavio fenomenom internetskog zakona linča, kao što je to u izvesnoj meri ovaj. Ja se ipak ne bih upuštao u dalje analize ove vrste (čudni su putevi holivudski!) i završavam konstatacijom da John Carter, sa svim svojim nesavršenostima, nikako nije zaslužio takav tretman i da mu svakako treba pružiti šansu. Možda se prijatno iznenadite...

55

Autor: Miloš Cvetković

FRENZY SPARK


BOOK CLUB

Da li ste ikada otišli u knjižaru i osetili se obeshrabreno svim onim knjigama oko vas među kojima, ne samo da ne znate šta da odaberete, nego ne znate ni odakle da počnete da tražite? Pomalo razočarani time što hiperprodukcija i filozofija instant zarade bezobrazno upadaju u sferu književnosti, shvatate da je gotovo nemoguće pronaći štivo koje vam „leži“. Smernice čitaocima o izboru odavno daje kompjuterski program baziran na jednostavnoj statistici koji mehanički izbacuje liste bestselera ili nekoliko univerzalnih fraza o „štivu koje se čita u dahu“. Iako je nezahvalno i subjektivno govoriti o tome kojim i kakvim piscima pripada epitet kvalitetnog (pre će biti da mnogi dele tron i da svaki odgovara nekoj grupi čitalačkog ukusa), sedam drugačijih priča namenjene su onima koji se ne pronalaze u savremenom savetodavnom ili ljubavnom štivu po kom se snimaju popularne serije. Sedam drugačijih priča bliske su nekonvencionalnom i osobenjačkom čitalačkom krugu. One nisu birane po oštrom kriterijumu stila, tematike ili epohe. U pitanju su priče i pripovetke koje magle striktnu granicu životnih pravila na koje smo navikli. One zbunjuju svojom neposrednom i jednostavnom, a opet živom i specifičnom strukturom. Neke od njih duboko i, čak, nepristojno zalaze u drugačiji i naizgled nelogični svet psihopatologije. Druge iz korena čupaju ideje o onome što smatramo neoborivom istinom i – obaraju je. Treće su naizgled obične i poznate svakom petogodišnjaku, ali kriju bogat svet simbola. Ako ste spremni da zaronite u nepoznato zadržavajući dah, da koketirate sa ludilom i zavirite u drugu stranu bajke, sedam drugačijih priča su pravo štivo za vas.

FRENZY SPARK

Alber Kami Pomućeni duh (Otpadnik) Pripovetka iz Kamijeve zbirke „Izgnanstvo i Kraljevstvo“ razlikuje se od uobičajenog, „suvog“ stila kojim inače barata ovaj alžirski pisac. Otpadnik iz istoimene pripovetke posle mučnog detinjstva utehu nalazi u religijskoj dogmi. Kao hrišćanski propovednik, on samouvereno kreće u pohod na tamni, afrički duh. Ambiciozno jureći u jedno od najsurovijih plemena crne Afrike ne bi li ga podučio hrišćanstvu, susreće se sa ljudskom kulturom koja se graniči sa zverstvom. Zarobivši svog junaka u utvrđenju napravljenom od soli i kamena, Kami pruža verovatno najverniji opis žeđi u književnosti dvadesetog veka. Ova dinamična i živahna pripovetka, koncentrisana u nekoliko stranica, uspeva da dodirne i simptome takozvanog „Stokholm sindroma“ – otpadnik na kraju ubija svoje spasioce klanjajući se plemenskom bogu, crnom duhu zla i svemoćnom Ra-Ra.

Edgar Allan Poe Mecengerštajn Nakon nesreća koje su zadesile mladog barona Mecengerštajna u detinjstvu, on nasleđuje ogromne posede i veliki novac. Atraktivni baron, a zahvaljujući srećnim okolnostima odjednom i veoma bogat, postaje najpoželjnije društvo raskošnih udavača i plemićkih porodica aristokratske Mađarske. Koketni pozivi za druženje dolaze sa svih strana, ali lepi Mecengerštajn grubo odbija gostoprimstvo, zatvarajući se u svoju besnu ogorčenost, samoću i otuđenost. Vreme provodi jašući crnog ata jer mu je draže da se druži sa konjima nego sa ljudima. Pozivi za druženja polako prestaju, mladog barona svi napuštaju, a on se sve više ogrće svojom teškom samoćom. Poseban i neprilagođen u okruženju koje ga takvog ne može podneti, Mecengerštajn izvršava samoubistvo jašući na svom vrancu, srljajući pravo u požar. Iako u ovoj priči Edgar Allan Poe blago koketira sa društvenom kritikom plemićke arogancije, on i dalje ostaje veran mističnoj tematici po kojoj je poznat. I u ovoj priči on čupa duhove drugog sveta, ovoga puta kroz ideju metampsihoze. Konačno, neprevaziđen kvalitet priči pisac daje parafrazom citata, čime tačno iscrtava duševne nemire mladog barona Mecengerštajna, tvrdeći da „...mnogo naših nesreća dolazi samo od toga što ne možemo da budemo sami“.

56


Lav Tolstoj Kreutzerova sonata (Krojcerova sonata)

Miroslav Krleža Hodorlahomor Veliki

Prekretnica među bajkama koja jasno govori o tome da lepi nisu automatski i dobri baca nam u lice ni manje ni više nego – prelepu vešticu. Simbol otrovne jabuke koja, i pored savršenstva crvene površine, vrlo pouzdano ubija, daje sasvim novu perspektivu crno-beloj slici dobrote i zlobe. Rumeno nije po pravilu i zdravo, nisko ne mora da bude nakazno, lepo nije po automatizmu i milo, a deca su mali ljudi koji treba od početka da uzdignu glave pred težinom zadatka i uče se kompleksnim životnim procenama kako dolikuje.

Fjodor Dostojevski San smešnog čoveka

Logoterapija i tumačenje snova u devetnaestom veku? Nije nemoguće, a upravo je ovakav izuzetan spoj kjiževnosti i dubinske psihologije izneo Dostojevski u svojoj, reklo bi se, autobiografskoj ispovesti o košmaru smešnog čoveka. Na duševno slabašnog glavnog junaka sručila su se ruganja, poniženja i uvrede, te on, ne mogavši više da izdrži podcenjivanje okruženja, odlučuje da izvrši samoubistvo. Slučajno odlažući svoju odluku do jutra, potencijalni samoubica uspeva da zaspi i suoči se oči u oči sa svojom podsvešću. Hladnoća i led bele ruske noći, iziritirani duh i pomućeni um kroz san ga nose na drugu planetu i paralelni univerzum. Na drugom svetu i u drugom svemiru, u prizoru sličnom Edenskoj bašti, žive ljudi slični Zemljanima, ali detinje neiskvareni i potpuno iskreni. San smešnog čoveka pretvara se u poučnu noćnu moru, a depresivni junak budi se preporođen, nenadano sproveden kroz (samo)terapiju smislom i psihologiju snova. Ova priča o krivici i košmaru upućuje nas čitav vek ranije u psihološke pristupe koje će naknadno otkrivati Sigmund Frojd i Viktor Frankl. „San smešnog čoveka“ razlikuje se od drugih priča i po sažetosti, tako da i čitaoci koji nemaju vremena da se posvete obimnijim delima mogu da steknu uvid u jednostavne i pitke, a opet vrlo bogate genijarluke ruskog klasicizma i, naravno, neprevaziđenog Dostojevskog.

57

BOOK CLUB

Braća Grim Snežana i sedam patuljaka

Dubok misaoni tok kroz ispovest paranoičnog junaka počinje hladnom slikom ruskog voza. U kupeu se među putnicima vodi rasprava o patrijarhalnom i modernom shvatanju braka i ljubavi između muškarca i žene. Potmuli, ćutljivi junak ubacuje se u razgovor i počinje svoju priču o povodljivosti, strastima i naivnosti mladog muškarca devetnaestog veka. Ogorčenost ovog čoveka pretvara njegove reči u bogatu ispovest koja obiluje nešto drugačijim istinama od onih u koje je i danas verujemo. Obilje slatkiša, seksa, mladalačke bezbrige i Betovenovih sonata gotovo se neprimetno pretvara u trajni grč, psihozu i krv. Pripovetka obiluje dubokom, nekonvencijalnom filozofijom koju možda nećete bezuslovno prihvatiti, ali će vas iskakanje iz šablona kroz zvuke Krojcerove sonate, tmurnu tišine ruskog voza i slike sablasnih beonjača mudrog paranoika svakako opredeliti – ili ka gađenju, ili ka širenju zadivljene svesti.

WORLD @SPARK/IN ENGLISH PLEASE

Razočaran snovima o veličanstvenom Parizu, za koji se ispostavlja da je grad kao i svaki drugi, ogorčeni turista bez novca odlučuje da prenoći u pariškom muzeju. U pola noći prozeblog antiheroja budi oživela mumija velikog faraona Hodorlahomora. Lutajući zajedno fluorescentnim francuskim velegradom razočarenja, dva stranca shvataju međusobnu sličnost kroz svoje nemire, iluzije i prosute snove. Ova novela deo je zbirke „Hiljadu i jedna smrt“ koja obiluje prepoznatljivim Krležinim bogatstvom deskripcije i gorčine.

Miloš Folić Vulkan

Iako ne spada u genijalne umove svetske književnosti i nalazi se tek u trećoj deceniji života, ovaj mladi pisac hrabro se uhvatio u koštac sa krupnim izazovom unutrašnje drame ljudi sa druge strane svesti. Tematika ludila, nalik na tematiku krivog ogledala, opasan je i klizav put sa kog pisac povremeno skreće i možda nije opravdano da se nađe na listi kao domaći reprezent umesto Andrića ili Domanovića, ali njegovoj samouverenosti i specifičnosti svakako treba posvetiti vreme. „Vulkan“ je priča o pacijentu u duševnoj bolnici koja počinje simpatičnom opaskom o književniku Lazareviću čime prikuje pažnju i – više je ne pušta. Pisac kroz vrlo kratak, jednostavan i suv, ali temeljan opis daje prikaz ličnosti jednog piromana.

Autor: Nina Dusper

Autor: Sonja Nikolić FRENZY SPARK


Originalnost se u stvari krije u neobičnom, udaljenom karakterističnom čitanju upravo prirodebila ona potpuno neposredna, ili pak preuzeta sa nekog već postojećeg modela viđenog ocima drugog umetnika.

P

ART & CRAFT

ri pomenu reči originalnost, na prvi pogled ćemo nonšalantno pomisliti najpre na nešto apsolutno neviđeno, novo, neočekivano i do sada nezapisano. Međutim, dubljim razmišljanjem zapitaćemo se da li ipak i nešto manje-više već viđeno može takođe nositi epitet-originalno? Ta rasprava vodi se u umetničkim krugovima od postanka moderne umetnosti (moglo bi se reći i od postanka umetnosti uopšte), ali je svoj vrhunac dostigla pojavom romantizma na umetničkoj sceni kada se između akademskih ,,klasičara’’ i romantista, kao predstavnika ,,tradicije’’ i ,, modernog i originalnog’’ vodio pravi rat. Taj rat nastavlja se, doduše malo suptilnijim sredstvima, i do danas. Posmatrajući bilo koje umetničko delo, ili još bolje, pokušavajući da ga stvorimo, tj. kreiramo, vrlo brzo ćemo shvatiti da apsolutno originalne stvari ne postoje, jer sve što je novo u sebi sadrži i elemente starog ili nas bar podseća na nešto poznato. Naš mozak to traži, i često i nesves-

no pronalazi neke sličnosti sa nečim nama već poznatim. Jednostavno, nešto što se nikad nije dogodilo ili nikad nije viđeno ne možemo koristiti ni u kakve svrhe, jer o njemu nemamo ni predstavu. Isto tako, ponavljajući neke već provereno dobre vrednosti, ta originalnost svešće se na puko prepisivanje izabranog modela, odnosno- nestaće je. Izuzimajući ove ekstreme, rekao bih da su i ,,klasičari’’ i ,,modernisti’’ imali pravo, i na tu temu napraviću malo izlaganje.

FRENZY SPARK

58

Posmatravši ,,klasičarski’’ model originalnosti i razmišljajući o njemu, zaključio bih da njihova teorija ima smisla- jer po rečima slikara de Kvinsija:,,Onog trenutka kad neku lepu misao prožme iskra genijalnosti, genijalnost počiva i u tome da se iskra održi’’. Istina je, jer ako već ne postoji ništa što nije sačinjeno i od starog, bar se to “staro” može selektovati, i tu u izboru, njihovoj kombinaciji, ili pak nekoj vrsti redi-mejda (ponovne primene) takođe leži inovativni duh jedne kreativne osobe. Tako savremena umetnica Meri Livajn aproprira dela drugih umetnika u tolikoj meri da se bliži jednom od ona dva ekstrema- čistoj plagijatorskoj


kopiji. Naime, ona fotografiše fotografije ili slike drugih autora, birajući pogodan kadar, zatim tu fotografiju za nijansu zamućuje ili izbleđuje i tako pravi svoje autentično delo kojim kritikuje ideju sa predloška, tj. originalnu fotografiju. Ipak, suptilno ostavivši razliku između kopije i originala tim malim intervencijama, njen cilj kritike ipak ostaje čitljiv uprkos prividnom ,,plagijatorstvu’’. Zbog te suptilnosti, utoliko više njena originalnost dobija na težini. Rekao bih da, u ovom slučaju, originalnost ipak ne zavisi od odabranog predloška i zajedno sa njim usvojenih ,,pravila’’, već u subjektivnom izboru tih postojećih elemenata. Kao što se i u jednoj “klasičarskoj” raspravi navodi, klasična originalnost nema veze sa nečijim položajem u nizu ,,genija’’, već sa pravim izborom, subjektivnim odabirom ,,dobrog’’. Poštovalac nečeg ,,dobrog’’ pre bi se mogao nazvati originalnim nego čovek koji juri za originalnošću po svaku cenu, jer on, nesvesno, proizvodi- kič.

Sve u svemu, sa aspekta originalnosti, zaključio bih da ono što daje za pravo obema od dve međusobno potpuno različite grupe jeste-

59

ART & CRAFT

Što se tiče ,,modernističkog’’ shvatanja originalnosti i sa njim se takodje slažem, ono se nekako da lakše razumeti i pri pomenu reči “originalnost”, pomislićemo prvo na to neko shvatanje. Pojednostavivši stvari, jednostavno se radi o tome da nešto što bi nazvali originalnim, može, treba i čak mora da sadrži u sebi neki odgovor, dalek i nedostižan, što udaljeniji i neočekivaniji- to originalniji. Međutim, naravno da se ne bih složio sa romantičarskim shvatanjem da su oni prvi “originalni”, samosvesni slikari bez ijednog uzora pre njih jer taj proces nije išao tako skokovito i naprasno, već se umetnost i do tada i od tada razvijala uvek jednim laganim tempom sažimanja prethodnih i istraživanja novih saznanja. Ali njihovo insistiranje na originalnosti je na mestu, dovoljna je sama činjenica i njihova svest da ozbiljna umetnost nije tu radi zabave, ukrasa, da podražava lepo ili podržava uspešno, već je prvenstveno tu radi širenja saznanja, podučavanja i istraživanja novog i do tada neviđenog. U skladu sa tim, ovi predstavnici modernističkog modela originalnosti imaju puno pravo da na njoj insistiraju i daju joj prednost nad ostalim aspektima umetničkog dela, gledajući na nju kao na srž umetnosti na koju se kasnije nadograđuju ostali elementi.

priroda. Iz nje sve dolazi, pa i originalnost. Originalnost se u stvari krije u neobičnom, udaljenom karakterističnom čitanju upravo prirode- bila ona potpuno neposredna, ili pak preuzeta sa nekog već postojećeg modela viđenog ocima drugog umetnika.

Autor: Vladimir Petrović

FRENZY SPARK


Let me ask yourselve Potter, Twilight and Hunge common? Have you ever t Apart from the tiny little th mentioning, that all three franchises, is there anythin your bell? Tickles your nos of all three series/franchise no intention to piss off fanb out there , although I might a death-sentence worthy putting them all together in

BUT, no matter how tig close our eyes, the similarit came a long way from univ Joanne K. Rowling and he little orphaned wizard to un Stephanie Meyer and her “saga” about the undead l denial that the film produ young adult novels have Hollywood, which seems important) that there is fantasy YA novels, and that for more. Harry Potter serie much obvious - not since Rings have our cinema sc production splendor and additional plus, apart from stacked into the production itself ( a good old good vs offers some perks. But, an a new idea for some of y franchise that introduced series and showed that it c and then some… Up unt franchises were both ma male –oriented (the und male-cinemagoers with ser Transformers is a comp subject and warrants an ar Producers seemed to forg another 50 % of population addressed to, and who is m to spend their money on a t-shirt and themed make-up

But, whereas Twilight female-centered and fema productions can make loads deliver in terms of quality. see it as their guilty pleasu more reinforced by the c coming from the media. new kid on the block” or, new rabbit in the bag com Critically acclaimed and top Collins´s Hunger Games, a life in a dystopian society called Panem (the author o to refresh our high school L Panem et circenses anyone itself is divided into twelve d

FRENZY SPARK

60


es what Harry er Games have in thought about it? hing, hardly worth are billion-dollarng else that rings se? Hardcore fans es – stop! I have boys and fangirls t have committed crime for even n one sentence.

ght we decide to ties are there. We versally acclaimed er story about a niversally bashed r poorly written love. There is no uctions of these shown us (and to be far more an audience for t they are hungry es´ merit is pretty the Lord of the creens seen such decadency. The m all the dollars n, is that the story s. evil narrative ) nd this might be you, it is Twilight a heroine based can be profitable, til Twilight, most ale-centered and derestimation of ries such as Bay´s pletely different rticle on its own). get that there is n who waits to be more than willing movie ticket, fan p.

t showed that ale- oriented film s of cash, it didn´t Most of the fans ure, which is even constant critique But there is “a , if you prefer, a ming this March. p produced Susan story about the y in the country obviously wanted Latin grammar…. e?) . The country districts, whereas

one of them has special position and unlike the others is identified by name, not numbers. It is Capitol, decadent consumerist society, so different from other districts, and an official headquarters for the mastermind of it all, President Snow. The author does not take the more obvious way – she chooses the path less traveled and concentrates our attention on the other side. In a striking similarity to the gladiator battles in ancient Rome, each district is expected to give two tributes who will eventually participate in kill-all-so-you-can-survive Hunger Games. The selection is done yearly in a procession called reaping, and it´s during the reaping that we meet our heroine, Katniss Everdeen, who volunteers to participate in Hunger Games instead of her 11-year old sister Prim, who was previously randomly chosen among all district population under 18. What is astonishing about this story, it´s its actuality. We could knock ourselves out finding the parallels to our society(ies), to the reality TV, to Hunger-Games-like work surroundings the economy is reinforcing on us in order to get more more more from its employees. But, if we return to the very core, this is a survival story where the lead heroine is a far cry from Bella Swan´s dilemma: to marry or not to marry? Katniss fights primarily for the survival of her family, and then for her own. In doing so, she transforms and the poor girl from the district 12, the lowest scaled of them all, becomes the symbol of resistance. The audience in other districts that follow Hunger Games from minute to minute on big screens placed in the open (viewing is mandatory, and the punishment for avoiding it is death ) is terrified – they have to watch their children kill themselves for the benefit of one sole man and his pawn state. Hunger games are political statement meant to keep the population under the boot, to keep them pacified, to prevent them from protesting and raising awareness that it cannot go further, not this way. Yet, Katniss has a very definite goal – not to kill, as practically all others, but to stay alive. In doing so, she ridicules the concept, thus undermining the power of Capitol, as well as the power of President Snow. Has Hollywood finally got it that big bucks are so much easier made if there is a content behind the pretty faces? Have we, the audience both female and male, finally got a franchise that is so much more than a guilty pleasure ? Hell yeah… Now, go to cinemas and pay your buck for this one. You won´t regret it.

Author: Nina Dusper

61

FRENZY SPARK


MUSIC LOOP

Iznenađena instant-slavom i pod pritiskom da ponovi uspeh prethodnog albuma, Eli kaže da nikada nije želela status pop zvezde, već ju je odmalena zanimalo pisanje pesama, instrumenti, rad u studiju. Ipak, uspeh je čini srećnom, jer stvara nešto što ostaje. „Nismo od onih koji će napisati pedeset pesama, pa onda odabrati deset najboljih. Mi napravimo deset stvari i onda ih stavimo na album“.

La Roux na 53. dodeli Gremi nagrada

Britanska grupa „La Roux” vredno radi na svom novom albumu za koji se očekuje da će biti gotov do kraja leta ove godine. Njihov prvenac, nazvan jednostavno „La Roux“ (2009), pokazao se kao vrlo uspešan sa obe strane Atlantika, ovenčan Gremijem (elektro/dens album godine), nagradom NME („Best Dancefloor Filler“ za pesmu „In For The Kill“) i nominacijom za nagradu Merkjuri (dodeljuje se za najbolji album u Velikoj Britaniji). Grupa se takođe našla i na petom mestu liste „Sound of 2009“ BBC-a, na osnovu glasova stotinu trideset britanskih muzičkih kritičara i emitera. „La Roux” čini 'dvojac bez kormilara' – dvadesettrogodišnja Eli Džekson i producent Ben Langmejd. Kao svoje muzičke uzore navode mnoga imena, od grupe „Eurythmics“ i „The Human League“ do „Hot Chip-a“ i Majkla Džeksona (dobar presek toga može se čuti na miks-albumu „Sidetracked“ koji su objavili sredinom 2010. godine). Iako je samo Eli pod reflektorima, zajedno sa Benom radi na muzici i tekstovima, a na turnejama joj se pridružuju Miki O'Brajen (klavijaturistkinja i prateći vokal), Majkl Noris (klavijaturista) i Vilijam Bauerman (bubnjar). Džeksonova i Langmejd upoznali su se 2006. godine preko zajedničkog prijatelja, u Elinom rodnom Brikstonu. U početku su radili akustičnu elektronsku muziku kroz projekat „Automan“, sve dok ih nisu kontaktirale zainteresovane diskografske kuće. Svideli su im se njihovi demo snimci, ali su imali ideju da Eli spoje sa drugim, afirmisanijim autorima. Njihov odgovor je bio da naprave bend. Tako je rođen „La Roux“. Ime grupe nastalo je kao poigravanje sa francuskim jezikom – ženski određeni član 'la', dodat je na muški oblik prideva 'riđokos' (fra. 'roux'), kao aluzija na pomalo androgeni izgled Džeksonove. Prvi singl „Quicksand“ izdat je za pariski „Kitsuné“ decembra 2008. godine. Juna naredne godine potpisuju za „Polydor Records“ i

FRENZY SPARK

62


U zenitu njihove popularnosti 2010. godine, Džeksonova izjavljuje kako je sint i elektro pop zvuk 'potpuno zastareo' i za nju 'mrtav', kao i da joj je prvi album dosadan i da ne želi da mu se vraća. „Ako vidim još bilo šta na temu '80-tih, poludeću. Želim da novi album bude ljudskiji, otvoreniji, topliji... Treba mi nešto novo.“ Eli ovoga puta želi da uradi drugačiji, nešto ličniji i akustičniji album sa manje pesama. Ideje dobijaju preslušavanjem fanka i italo diska, andergraund disko ploča s kraja sedamdesetih i početka osamdesetih godina, kao i rada Najla Rodžersa i njegovog čuvenog benda „Chic“, formiranog sedamdesetih godina. „Ne čujem više nešto takvo u muzici, ali bih volela. Tako da pomislih, j*š ga, uradiću to sama.“, izjavila je Džeksonova komentarišući Rodžersovu muziku za januarski broj „Q“ magazina. Imajući u vidu njegovu raznovrsnost (sarađivao sa mnogim imenima, od grupe „Sister Sledge“ i Dajane Ros, do „Duran Duran“ i „The B-52's”), svašta se može očekivati od „riđokosih“. „La Roux-ovci“ kažu da neće prelaziti u hip-hop vode, uprkos saradnji sa Kanijem Vestom, na njegovom albumu „My Beautiful Dark Twisted Fantasy“, ali i Dr. Dreom, koji je iskoristio Elin vokal iz pesme „In For The Kill“ za svoj dugo očekivani album „Detox“.

MUSIC LOOP

objavljuju svoj debi album, osvajajući svet pesmama „In For The Kill“, „Bulletproof“ i „I'm Not Your Toy“. Posebno su remiksi koje su uradili Skream, Skrillex i Chrispy za pesmu „In For The Kill“, kao i njeno reizdanje za američko tržište proslavili grupu u svetu. Pojavljivanje u HBO-ovoj seriji „Entourage“ podiglo je prodaju singla u Americi za čak 600 odsto. Opčinjeni iskrenošću, spontanošću i slobodom eksperimentisanja muzike '80-tih, bend je svojim prvim elektro-sint-pop albumom pokušao da oda omaž i oživi zaboravljenu lucidnost i teatralnost jedne iskričave ere. Kritika je po pitanju kvaliteta njihovog albuma bila podeljena, ali čini se da je „La Roux“ za proboj prosto odabrao pravi trenutak.

Novi zvuk će biti 'više drzak i seksi', ali ne na danas uobičajen i agresivan, već suptilan i sugestivan način – za razliku od prethodnog albuma koji „uopšte nije bio seksi, već 'uglast' i čvrst“. Za „Q“ magazin Eli kaže: „Nisam bila samo ljuta devojka kada sam radila na prvom albumu, već j*o besna“. Pevajući o ljubavnim problemima i depresivnim osećanjima tokom rada na prvom albumu, Eli i Ben su izgradili poseban odnos: „Postoje određene stvari o kojima ni sa kime nisam razgovarala. U to vreme on (Ben) je bio van cele te priče i bio je objektivan posmatrač. Nisam poznavala njegovu devojku ili prijatelje, ali bili smo kao najbolji drugovi, katkad kao brat i sestra. I dalje mu govorim neke stvari koje ne zna niko drugi.“ Iznenađena instant-slavom i pod pritiskom da ponovi uspeh prethodnog albuma, Eli kaže da nikada nije želela status pop zvezde, već ju je odmalena zanimalo pisanje pesama, instrumenti, rad u studiju. Ipak, uspeh je čini srećnom, jer stvara nešto što ostaje. „Nismo od onih koji će napisati pedeset pesama, pa onda odabrati deset najboljih. Mi napravimo deset stvari i onda ih stavimo na album“. Duo je svoju dvogodišnju turneju po Evropi i Americi završio još decembra 2010. godine. Ovdašnja publika mogla je zasad da ih čuje na dva festivala – prvom „Terraneo Summer Eco Music festivalu” u Šibeniku i na budimpeštanskom „Sziget-u” avgusta prošle godine. Marko Vukušić (muzika.hr) je šibenski nastup opisao kao vrlo posećen, ali iznenađujuće kratak (svirali su nešto manje od sat vremena). Ljupka Eli pojavila se nedavno i u novogodišnjem specijalu serije „Absolutely Fabulous“ („Apsolutno fantastične“), snimljenom povodom dve decenije od prikazivanja prve epizode kultnog britanskog sitkoma.

63

Autor: Nemanja Jovanović

FRENZY SPARK


SPARK PERSONA

Da se pogubno poimanje uloge nesputanog duha u mladim naraštajima nastavilo istom silinom, današnja slika društva izgledala bi još pogubnije i bezizlaznije. Da nije bilo ovog velikog reformatora i jedne atipične “fabrike sreće” - koliko god sledeće reči dramatično zvučale - napustili biste svaku nadu, vi koji u život stupate.

“Izvor svih zločina, sve mržnje, svih ratova je u ličnom osećanju nesreće.” U ovoj nadasve jednostavnoj konstataciji je ogledalo sveopšte čežnje za slobodom i samoodređenjem, čoveku ranog XX veka, naizgled, još nedostupnim pojmovima. Progresivne ideje, postupno isklijale u toku u mnogo čemu prelomnog XVIII veka, imale su za misiju povraćaj dostojanstva pojedinca u društvenom sistemu koji je volšebno preokrenuo prioritete i svrhu bivanja u suprotni smer: sve više je čovek taj koji služi sistemu, a ne obrnuto. Egalitarizam u govoru i ophođenju između staleža i generacija - o raspodeli dobara i životnih mogućnosti da ne govorimo - bili su (reklo bi se - i još uvek su) tek nehajni obris u neostvarivim zamislima najodvažnijih utopista... U poznom XIX veku, duhovnim životom Škotske vladala je kalvinistička denominacija, odnosno varijanta ove vrlo krute konfesije koju je Donald Macleod nazvao “mračnom, represivnom silom”. Zakonske odredbe i nadzori edukacije počivali su na beskompromisnosti viktorijanskog doba i neretko uključivali fizičko kažnjavanje i slamanje svake individualne težnje. I najneviniji oblici seksualnosti i njenog razvića, poput poljupca među decom, povlačili su sa sobom teške posledice i nametanje osećaja dubokog srama i krivice. To može, ali i ne mora, biti razlog zašto je baš figura ponikla u malom, religijski konzervativnom i moralno hermetički zatvorenom zaseoku (Forfar, u oblasti Scottish Lowlands), prva institucionalno artikulisala nedopustivost generalnog nemara ka “ocu čoveka” - detetu. U svom autobiografskom solilokviju, nastupom Aleksandra Saterlenda Nila (Alexander Sutherland Neill, 1883 1973) dominiraju note blagosti, zdravog razuma, neostrašćenosti i goruće ambicije čija je oštrina preživljavala sve teške testove sudbine gorkim a bodrim humorom gelsko-keltskog podneblja.

FRENZY SPARK

Kada pođemo stazom njegovih sećanja, uviđamo da je najveći deo njegovog života bio društveni gambit za čiju se reviziju pravila, na kraju, izborio, nadvladavši brojne administrativne i državne nemani. Često je, za svoje uspehe, naglašavao značaj britanske sklonosti ka liberalnim htenjima, ali upravo je njegovo delo stvorilo jedno od najlibertarijanskih i najavangardnijih poteza u istoriji edukacije (koju je video kao presudnu silu u uobličavanju sveta kao takvog). Uz mnogo nepotrebnih kontroverzi koje su mu “bačene za vrat”, njegov san od izdašnosti i poverenja i dan danas traje.

“Funkcija deteta je da živi svoj vlastiti život, a ne život koji njegovi ili njeni anksiozni roditelji veruju da treba da živi, niti život prema svrsi edukatora koji misle da znaju najbolje.” A taj san je sav strpljivo građen od dugogodišnjeg iskustva koje je Nil sticao u učionicama i učestvujući aktivno u obrazovnim teorijama i praksi koje su počele ubrzano da niču sa buđenjem novog veka. Nameran da stvori protivtežu javnom školstvu koje nije uspevalo (štaviše, nije ni pokušavalo) da izvuče i ostvari pun potencijal mladih ljudi tako da ostanu uravnotežene ličnosti, svojim primarnim fokusom na prava individualca i kritikom religijskog vaspitanja na sebe je privukao oštru nenaklonost establišmenta. Iako se na njega uglavnom gledalo na učenika velikog ali još gore neshvaćenog Vilhelma Rajha, Nil je oduvek priznavao da je, prvenstveno, duhovni sin Homera Lejna, osnivača “Malog Komonvelta”, instituta mladih delikvenata baziranog na principu samoupravljanja. Ova organizaciona osnova je poslužila kao model organizacije Samerhila, ali je Lejn, nesposoban da pruži

64


Godina 1921., tokom Nilovog boravka u Drezdenu, ostaće zapisana kao jedna od presudnih - tada je osnovana prva inkarnacija Samerhila u okviru projekta “Neue Schule”. Nezadovoljan programom i nemogućnošću da na njega utiče, Samerhil se seli u Austriju, odakle ubrzo stupa u novi egzil (usled netrpeljivosti lokalnog stanovništva ka osoblju i učenicima) u Lajm Redžis, u Engleskoj. 1927. godine nalazi svoje konačno utočište u Lajstonu, gde je - osim privremene selidbe u Vels tokom drugog svetskog rata - i danas. U javnosti Engleske, škola je nipodaštavana etiketama poput “idi-mi-dođi-mi školom” i vrlo zlonamernim pojednostavljivanjem i izjednačavanjem sa anarhizmom (inače od javnosti oskrnavljenom ideologijom). Ono što je bilo istina, i što su jednodimenzionalni i priučeni revizori i inspektori odbijali da uvide, je da je pružanje mogućnosti deci da sama odluče da li žele da prisustvuju nastavi u gotovo svakom slučaju dovodilo do pozitivnog odziva ka sticanju znanja - ovaj neophodan odnos igre, kao načina da se kanališe i iživi kreativna energija, i fleksibilnog pojma obaveza davali su zadivljujuće rezultate. Nakon nekog vremena, deca bi samoinicijativno iskazivala interes za određene predmete i školu bi napuštala savršeno podjednako kvalitetno obrazovana kao mladi ljudi iz javnih škola, sa jednom razlikom - lišeni anksioznosti, straha od autoriteta i potisnutih nagona. Nil je uspehom jednog sistema smatrao spokojna i ozarena lica dece, a ne akademske uspehe.

SPARK PERSONA

adekvatnu odbranu svog dela poklekao pred državom, i time postao, posle Rajha, “drugi mučenik” i žrtva društva u očima Nila.

Stožerno mesto u hijerarhiji škole imao je Parlament u kojem su pravo glasa podjednake jačine sa osobljem imali i učenici svih uzrasta. Ovakvo ustrojstvo, lišeno birokratije, ujedno je najvažnija ilustracija Nilovog vrlo nedvosmislenog uvažavanja dečijeg viđenja tekućih problema u grupi kao što su društveni prestupi za koje su kazne izricane samo opštim konsenzusom mladih, kao metod razvijanja osećaja za pravdu kod dece. Sam Nil je na mnogim školskim sednicama bio vrlo često argumentovano nadglasan pri čemu se ni u jednom trenutku nije postavljao kao nad-autoritaran i “nepodložan zakonu dece”.

“Na slobodnu decu se ne može lako uticati; odsustvo straha objašnjava ovu pojavu. Zaista, nepostojanje straha je najsjajnija stvar koja se može desiti detetu.” Pitanju vere, o kojoj je Nil imao vrlo izričito mišljenje (“Verujem da će doći dan kada će kupanje u svežoj jezerskoj vodi nedeljom ujutru biti slavljeno kao veća blagodet od slušanja otvorenog neprijateljstva crkve prema prirodnom životu”), pristupalo se oprezno, ali sa čvrstim stavom da u religiji nema ničega sa čime bi neformirani mlad život trebao da se poistoveti. Vrlo agresivan nastup organizovane vere usađivao je strah kao primarni mehanizam i prvu liniju odbrane od “štetnih tendencija” mladih. Svestan škodljivosti usađivanih fobija po krhko mlado biće, Nil je vodio uspešnu bitku protiv ovakvog ukalupljivanja i cenzure prava na sekularizam, isto tako ne sprečavajući razvoj eventualnih tendencija ka veri kod dece. Do toga, po pravilu, ipak nije dolazilo. Večernji teatar (čije scenarije polaznici škole sami pišu i igraju sopstvene uloge), igranke i posebno omiljena zanatska i umetnička radionica su bili ekstenzija pažljivog odnosa ka

65

FRENZY SPARK


SPARK PERSONA

svakom aspektu dečijih potreba koji se produžavao i nakon dnevnih časova. Zbog vrlo jasne pretnje da škola bude zatvorena u slučaju da se ne poštuje zabrana seksualnih odnosa, Nil je bio primoran na tu vrstu kompromisa u ovom raju opasanom drvećem, ljupkim drvenim zdanjima i pastoralnim mirom. Eksperimentalni impuls sa kojim je projekat započet prevazišao je svoju inicijalnu ideju i stekao je primetno mesto na edukativnoj mapi Ostrva. Avaj, sa time su došle i nevolje. Kao da je duh srećnog zajedništva i detinjstva oslobođenog balasta u grudima iritirao britanski establišment. U više navrata je pokušano nezakonito zatvaranje Samerhila koji se

FRENZY SPARK

branio najjačim argumentima: jedinstvenim mladim ljudima, izdancima slobode koja im je pružena, svedočanstvima i, u nemalom broju slučajeva, donacijama njihovih predanih roditelja i stručnim intervencijama nastavnog kadra. Nakon Nilove smrti 1973. godine, Samerhil, sa pokrivenim primarnim i sekundarnim nivoom obrazovanja, već je uveliko imao kvalitetno trasiran put kojim ga je povela najpre njegova udovica, Ena, a nakon nje i ćerka Zoe, koja je i aktuelni direktor škole. Sa dostojanstvenim starenjem ove ustanove, sazrevalo je i društvo - zvaničnici britanskog ministarstva za obrazovanje su postepeno korigovali svoje stanište naspram Samerhila, što je kuliminiralo najsvežijim izveštajem inspektorske komisije, ujedno i najpovoljnijim ka školi u njenoj istoriji! Čini se da je i opšti duh zvanične javnosti najzad dostigao decenijski trk ove škole daleko ispred vremena.

66

Sama filozofija samerhilskog metoda se može svesti na sledeća načela: 1. bezrezervno poverenje u detinju dobrotu i potencijal ka ljubavi i životu; 2. poimanje cilja, kako edukacije, tako i života, da se sa radošću obavlja koja god profesija koju mlad čovek odabere, da se “na život odgovori celom ličnošću, a ne samo mozgom”; 3. edukacija mora biti emotivna koliko i intelektualna, usled sve bolnije šizme između intelekta i osećaja u modernom društvu; 4. prilagođavanje obrazovanja psihičkim kapacitetima deteta; 5. disciplina


može suočiti sa svetom; 9. škodljivost osećanja krivice koje vezuje dete za autoritet i stvara zatvoreni krug buntovništva, pokajanja, pokoravanja i ponovnog buntovništva; 10. Samerhil ne nudi versko obrazovanje - Nilovim rečima, “Borba se ne vodi između vernika u teologiju i nevernika u nju - već divlja među vernika u ljudsku slobodu i vernika u potiskivanje ljudske slobode. Jednog dana, nove generacije će odbaciti zastarele mitove i religije današnjice. Kada se uspostavi nova religija, odbaciće ideju čovekovog rođenja u grehu. Nova religija će slaviti Boga tako što će čoveka činiti srećnim.”

Alexander Sutherland Neill, 1883 - 1973

Website: http://www.summerhillschool.co.uk

A.S.Neill - Freedom, Not Licence @Scribd

i kažnjavanje, kada se dogmatski nametnu, rađaju strah, a strah rađa mržnju; 6. sloboda ne znači razularenost - poštovanje ka svakom pojedincu mora biti obostrano; 7. potpuna iskrenost ka učenicima od strane učitelja (sam Nil tvrdi da za 50 godina u školi nikada nije slagao dete); 8. zdrav razvoj čini da mlad čovek bezbolno prolazi tranziciju u nezavisnost, sa kojom se jedino

SPARK PERSONA

Prebogat i plemenit život koji je A.S.Nil vodio iznedrio je jednu od najvećih humanističkih inicijativa XX veka, i to delujući uglavnom iz senke. Verovatno je upravo ta činjenica skrivenosti od glavne struje pedagogije i dečije psihologije bila presudna za njegovu konačnu, mukom izvojevanu pobedu. Nil je pružao jednakost u jedinom potpunom obliku - i to uzrastu koji se od svake jednakosti već u začetku oprostio i koji je umeo da sa zahvalnošću i ljubavlju prihvati taj veliki dar na koji nije navikao. Pouzdanje u vlastiti karakter i sposobnosti, uz uspele potrage za ličnom srećom koji su iz toga proishodili, bili su nasleđe Samerhila koje je sa njima ostajalo za čitav, ispunjen i smislen, život.

Autor: Andrej Vidović

Iz predgovora Eriha Froma “Verujem da je ideja slobode skoro oduvek bila izvitoperena. Stoga nije nikada nije ni bilo prilike da deca ostvare svoju punu slobodu. (...) Smena sa neskrivenog autoriteta XIX veka na anonimni autoritet XX-og je određena organizacionim potrebama našeg modernog industrijskog društva. Naš ekonomski sistem ima za obavezu da kreira čoveka koji odgovara njegovim potrebama; ljude koji sarađuju bez pogovora; ljude koji žele da sve više i više konzumiraju. Naš sistem mora da stvara ljude čiji ukusi su standardizovani; ljude na koje se može lako uticati; ljude čije se potrebe mogu predvideti. Našem sistemu su potrebni ljudi koji se osećaju slobodno i nezavisno, ali koji su, svejedno, voljni da učine sve što se od njih očekuje. (...) Iste te smicalice se primenjuju i u progresivnom obrazovanju. Dete je prinuđeno da proguta pilulu, ali pilula je obložena šećernom opnom.

Roditelji i učitelji su pobrkali istinsku neautoritativnu edukaciju sa sredstvima ubeđivanja i skrivene prinude. Sistem A.S.Nila je radikalan pristup odgoju dece. Po mom mišljenju, njegov rad je od ogromne važnosti zbog toga što predstavlja prave principe obrazovanja bez straha. U školi Samerhil autoritet se ne maskira sistemom manipulacije. (...) Nil je kritičar savremenog društva. On naglašava da su osobe kakve danas stvaramo - ljudi za masu. Nil poseduje danas retku vrstu hrabrosti - hrabrost da se veruje u ono što se vidi i da se spaja stvarnost sa nepokolebljivom verom u razum i ljubav. Ne pokuava da obrazuje decu tako da se uklapaju u postojeći poredak, već da postanu srećna ljudska bića. On zadržava beskompromisnu veru u život i poštovanje ka pojedincu. Eksperimentator je i posmatrač, a ne dogmatičar sa egoističnim interesom za ono čime se bavi.”

67

FRENZY SPARK


Na osnovnim zidovima uklesana je poruka, odnosno set od deset principa. Na svakoj strani ploče nalazi se po jedna verzija postulata na jednom od 8 jezika - engleskom, španskom, svahili, hindi, hebrejskom, arapskom, kineskom i ruskom, posmatrano u smeru kazaljke na satu.

STOP, LOOK & LISTEN

“Let these be guidestones to an Age of Reason”. Ovim rečima nas tvorac tog spomenika uvodi u svoju viziju nekog drugog, postapokaliptičnog sveta. Naime, radi se o zdanju čija je svrha da uputi čovečanstvo na pravila izgradnje nekog novog društva, utemeljenog na racionalnijim principima i boljoj organizaciji, bar što se tiče samog autora ploča. Ceo objekat je podignut, kako je naznačeno, juna 1979. godine. od strane nepoznatih lica (A small group of Americans who seek the Age of Reason), odnosno osobe koja se sakrila pod inicijalima R. C. Christian. To će tek podgrejati maštu mase o mnogim od teorija koga ili šta ti inicijali predstavljaju, uglavnom vodeći ka famoznog Kristijanu Rozenkrojcu (Christian Rosenkreuz), osnivaču Društva Rozenkrojcera (Order of the Rose Cross). Takozvani ‘’američki stonehenge’’ nalazi se u Elbert County, Georgia, USA, i sastoji se od šest granitnih blokova ukupne težine oko 110.000 kilograma, visine skoro šest metara, računajući i deo koji je ukupan pod zemljom. Jedan blok čini centralni deo građevine, oko koga su pravilno raspoređena četiri zida, pažljivo orjentisana po stranama sveta i ostalim astronomskim proporcijama, označavajući lunarni period u trajanju od 18.6 godina. Prorezi među pločama orjentisani su ka severnom zvezdanom polu (zvezda severnjača). Horizontalni prorez ukazuju na hod Sunca i njegove solsticije i ravnodnevnice. Takođe označava i pozicije podneva tokom čitave godine, propuštajući sunčeve zrake kroz naznačene proreze. Dodatna

šesta ploča postavljena je nedaleko od građevine i sadži podatke o svrsi objekta i njegovoj istoriji. Takođe stoji da je na istom mestu postavljena i vremenska kapsula, zakopana ispod ploče iako nije preciziran datum ukopavanja niti njenog otvaranja u budućnosti, te se ipak ne može sa sigurnošću tvrditi da kapsula jeste zakopana. Na osnovnim zidovima uklesana je poruka, odnosno set od deset principa. Na svakoj strani ploče nalazi se po jedna verzija postulata na jednom od 8 jezika - engleskom, španskom, svahili, hindi, hebrejskom, arapskom, kineskom i ruskom, posmatrano u smeru kazaljke na satu. Korišćena su i četiri mrtva jezika na kojima su uklesani postulati oko rubova blokova – vavilonski (klinasto pismo), starogrčki, sanskrit i staroegipatski (hijeroglifi). Ni do danas još uvek se ne zna, sa sigurnošću, ko je idejni tvorac ove građevine. Jedini podatak koji se može dobiti je taj da je ceo posed u vlasništvu opštine Elbert i da su ploče postavljene na farmi porodice Mullenix, koja nema nikakve zakonske veze sa objektom. Dok jedni tvrde da se radi o spomeniku vrednom isticanja racionalne misli, drugi celu priču boje bojama teorije zavere i mutnih radnji, te s te strane nije retko da ploče budu išvrljane grafitima. Bilo kako bilo, danas živimo u društvu koje je odavno izgubilo moralni i društveni kompas, te ne bi bilo loše da preispitamo načela kojima se danas vodimo i poradimo na odnosu s prirodom, za početak.

Ploče sadrže sledeće postulate: I Održavati ljudsku populaciju ispod 500.000.000 stanovnika, u stalnoj ravnoteži s prirodom. II Usmeravati mudro razmnožavanje – podstičući kondiciju i raznolikost. III Ujediniti čovečanstvo pod jednim jezikom. IV Vladati strašću – verom – tradicijom i svim ostalim stvarima odmerenim razumom. V Štiti ljude i nacije pravednim zakonima i fer sudovima. VI Omogućiti svim narodima samoupravljanje, svetskom sudu prepustiti vanjske probleme. VII Izbegavati beznačajne zakone i nepotrebnu birokratiju. VIII Balans ličnih prava s društvenim obavezama. IX Vrednovanje istine – lepote – ljubavi i težnja skladu s beskonačnim. X Ne biti rak planete – ostaviti mesta prirodi i prirodnome.

FRENZY SPARK

68


Autor: Dražen Pekušić

tain informations about the purpose of the building and its history. It is also stated that at the same place is the time capsule setted, buried beneath the slab, although there is no precise date of it’s burial, or opening date in the future, and this is why we still can not say for sure that the time capsule is buried for real. The main message is engraved on the walls in the form of ten guidelines or principles. On each side of the plate is one version of the postulate on one of eight languages - English, Spanish, Swahili, Hindi, Hebrew, Arabic, Chinese and Russian, all arranged in a clockwise direction. There are also used four dead languages, which are engraved around the edges of the blocks postulates - Babylonian (cuneiform), Ancient Greek, Sanskrit and ancient Egyptian (hieroglyphics). Even to this date it is still unknown, with certainty, who is an architect of Georgia Guidestones. The only available information is that the entire property is in possession of the Elbert municipality and the plates are placed on the farm of the Mullenix family, who has no legal rights over the object, whatsoever. While some claim that it is a valuable monument highlighting rational thought, others the whole story connects only with the conspiracy theories and because of that it is not rare to see guidestones covered with graffiti. However, today we’re living in a society that has long lost it’s moral and social compass and it does not hurt to question those principles that we are today living by and work on the relationship with nature, for starters.

STOP, LOOK & LISTEN

“Let these be guidestones to an Age of Reason.” With these words the creator of this Georgia Guidestones is introducing us into his vision of some other, postapocaliptic, world. However, it is a structure which purpose is to guide mankind to the rules of building a new society, based on more rational principles, and better organization, at least from the authors point of view. The whole monument was erected, as indicated, in June, 1979. by unknown group (A small group of Americans who seek the Age of Reason), or the individual whose name is hidden under the initials of R.C. Christian. This will only heat up the imagination of many about theories, whom or what, these initials represent, but generally leading to the famous Christian Rosenkreuz, founder of the Rosicrucian Society (Order of the Rose Cross). The so-called ‘‘American Stonehenge’’ is located in Elbert County, Georgia, USA and consists of six granite blocks, with total weight around 110.000 pounds, almost six feet high, counting the part below ground. One block makes the central piece of the structure, around which are arranged four walls, carefully oriented according to the sides of the world and other astronomical proportions, also marking the lunar period in duration of 18.6 years. The slots between the plates are oriented towards stellar north pole, Northern Star. Horizontal slot indicates the path of the Sun and its solstice and equinox. It also indicates the positions of noon throughout the year. The Sun rays are passing directly through the designated slots. An additional sixth plate was placed near the building and it con-

IN ENGLISH, PLEASE!

The main message is engraved on the walls in the form of ten guidelines or principles. On each side of the plate is one version of the postulate on one of eight languages - English, Spanish, Swahili, Hindi, Hebrew, Arabic, Chinese and Russian, all arranged in a clockwise direction.

Panels include the following postulates: 1. Maintain humanity under 500,000,000 in perpetual balance with nature. 2. Guide reproduction wisely — improving fitness and diversity. 3. Unite humanity with a living new language. 4. Rule passion — faith — tradition — and all things with tempered reason. 5. Protect people and nations with fair laws and just courts. 6. Let all nations rule internally resolving external disputes in a world court. 7. Avoid petty laws and useless officials. 8. Balance personal rights with social duties. 9. Prize truth — beauty — love — seeking harmony with the infinite. 10. Be not a cancer on the earth — Leave room for nature — Leave room for nature.

69

FRENZY SPARK


Inteligentni roboti poznati kao Sajlonci stvoreni su da služe ljudima Dvanaest kolonija na planeti Kaprika. Kolonijalni ratni brod „Galaktika“ postaje utočište preživelima iz civilizacije ljudi nakon napada Sajlonaca i uništenja Kaprike. Sa samo 50.000 spasenih duša, jedinu nadu ljudskoj rasi predstavlja pronalaženje mitske Trinaeste kolonije, poznate i kao Zemlja, pre nego što postanu plen Sajlonaca. Svemirska krstarica: Galaktika jeste naučnofantastična televizijska serija koju je stvorio Glen A. Larson, još davne 1978. godine. Iako je trajala svega jednu sezonu, serija stiče kultni status. Tokom devedesetih godina fanovi započinju kampanju za snimanje nastavka serije. Želja im se ispunila. Nova verzija serije ugledala je svetlost dana 2004. godine, ali ne kao rimejk niti nastavak prvobitne serije nego nova, savremena priča s istom tematikom. Tokom prikazivanja prve sezone oborila je sve rekorde gledanosti na kanalu Saj-faj. Seriju je tada pratilo više od tri miliona gledalaca. Inteligentni roboti poznati kao Sajlonci stvoreni su da služe ljudima Dvanaest kolonija na planeti Kaprika. Kolonijalni ratni brod „Galaktika“ postaje utočište preživelima iz civilizacije ljudi nakon napada Sajlonaca i uništenja Kaprike. Sa samo 50.000 spasenih duša, jedinu nadu ljudskoj rasi predstavlja pronalaženje mitske Trinaeste kolonije, poznate i kao Zemlja, pre nego što postanu plen Sajlonaca. Za njih je Zemlja san, nešto za čim su tako dugo tragali.

Šta je to što izdvaja BSG u moru sličnih naučnofantastičnih serija? Razloga je mnogo. Pre svega zato što nije reč o seriji koja je sto odsto naučnofantastična samo zato što se dešava u svemiru i što postoje roboti koji izgledaju kao ljudi. Svemirska krstarica Galaktika je mnogo više od toga. Govori o međuljudskim odno-

FRENZY SPARK

sima u vreme opasnosti od istrebljenja ljudske rase i traženja utočišta. Drugi razlog jeste njena priča, koja predstavlja savremenu mešavinu politike, religije, nauke i emocija. Čak je i Edvard Džejms Olmos (kapetan Adama) insistirao na posebnoj klauzuli u ugovoru, koja zabranjuje pojavljivanje bilo kakvih vanzemaljaca ili čudovišta u seriji, kako bi osigurao da priča ostane usredsređena na ljudsku dramu.

Religiozni rat i sudar civilizacija Sukob ljudi i Sajlonaca nije samo pitanje opstanka ljudi nasuprot želji Sajlonaca da ih istrebi. To je ujedno i sudar dveju civilizacija i njihovih religija. Kao što je objašnjeno u seriji, ljudi veruju da je njihovu rasu stvorila grupa bogova s Kobola (Kobol na staropersijskom jeziku znači „Raj“). Iznenađujuće je to da ti bogovi imaju imena istovetna onima u grčkoj mitologiji (Zevs, Atina, Apolon, Afrodita i Hera). Veruje se da su bogovi s Kobola u svetim spisima, tzv. „Pitijinim proročanstvima“, ostavili ljudima uputstva kako da dođu do Trinaeste kolonije. Svete spise koriste sveštenici, ali i vernici (na primer, predsednicu Roslin često vidimo kako lista ovu knjigu, sve dok je ne spali kad sazna istinu o Zemlji, odnosno da je Trinaesto pleme zapravo bilo sajlonsko). Za razliku od ljudske, religija Sajlonaca je monoteistička, oni veruju samo u jednog Boga, tvorca svemira i oca svih živih stvorova koje žive u univerzumu. Sajlonci veruju da je Bog stvorio čoveka koji je kasnije stvorio Sajlonce, tako da je na

70

indirektan način taj Bog tvorac i Sajlonaca. Takođe veruju da Bog ima plan za čitav svemir i njegova bića i da je svrha postojanja svih živih stvorova upravo u tome da služe tom planu i da ispune želju svog stvaraoca. Sajlonska vera je fundamentalistička. Za njih je borba protiv ljudi neka vrsta svetog rata i zato je vrlo lako pronaći sličnosti između Sajlonaca i srednjovekovnih krstaša ili savremenih terorista ili islamskih ekstremista.

Dvanaest je sajlonskih modela. Sedam je poznato. Četvoro žive u tajnosti. Jedan će biti otkriven. Poslednja petorka Producent Ronald Mur došao je na ideju da preostale sajlonske modele označi kao sveta bića: pukovnik Taj, Tirol, Foster i Anders, koji će biti otkriveni do kraja treće sezone. Takođe je odabrao i identitet poslednjeg Sajlonca, ali je to gotovo dve godine krio od ostatka ekipe. Jedina osoba koja je znala za to jeste glumica koja je igrala lik Elen Taj, poslednjeg sajlonskog modela.


SBB

Kraj serije: pesimizam vs. optimizam Snimanje poslednje sezone bilo je prekinuto zbog štrajka scenarista (2007-2008). Pošto je bilo neizvesno da li će se serija uopšte nastaviti, napisana je epizoda „Nekada veliki pojam“ („Sometimes a Great Notion“) kao kraj serije. U toj epizodi, flota nalazi Zemlju koja je u potpunosti uništena, bez ikakvog znaka ljudskog života. Štaviše, shvataju da su obmanuti i da su Trinaesto pleme činili Sajlonci. Saznaje se ko je peti Sajlonac, ali u čitavoj priči to nam više nije ni toliko bitno. Adama uverava ljude da treba da nastave potragu za planetom koju će moći da nasele, zvala se ona Zemlja ili ne. Kada je štrajk scenarista prestao, kanal Saj-faj dozvolio je producentu Ronaldu Muru da snimi kraj serije kakav je zamislio. U poslednjoj epizodi, „Galaktika“ ipak pronalazi novi dom koji nazivaju Zemlja. U poslednjim minutima serije vidi-

mo Njujork s početka dvadeset prvog veka. Tehnika je ponovo napredovala, robotika se razvila. Vladaju kapitalizam, dekadencija, komercijalizam. Njujork sve više počinje da liči na Kapriku. Da li će se ponovo desiti isto? Volela bih da verujem da neće.

Božanska melodija Pesma koja se provlači kroz poslednju sezonu jeste verzija pesme Boba Dilana „All Along the Watchtower“, dok ista ta pesma u interpretaciji Džimija Hendriksa u savremenom svetu dopire s radija. Zanimljivo je i to da poslednja petorka u svojim replikama u više navrata izgovara stihove ove pesme, a Starbak je poslednji skok izvela oslanjajući se na muziku koju je učila još kao dete. Dok brod pravi skok, u pozadini čujemo reči pesme: „Mora da postoji nekakav izlaz odavde“ („There must be some kind of way out of here“).

71

There must be some way out of here Said the joker to the thief There’s too much confusion I can’t get no relief Businessmen they drink my wine Plowmen dig my earth None of them along the line Know what any of it is worth No reason to get excited

The thief he kindly spoke There are many here among us Who feel that life is but a joke But you and I, we’ve been through that And this is not our fate So let us not talk falsely now The hour is getting late All along the watchtower All along the watchtower

Autor: Ivana Tomić Ovaj tekst je preuzet iz najnovijeg broja magazina SERIJE+ koji vam toplo preporučujemo. FRENZY SPARK


Autor: Beksi Lejdi

MUSIC LOOP

Nakon 3 uspešna albuma i skoro 10 godina turneja sa britanskim trip hop bendom Sneaker Pimps, čiji je Chris bio i osnivač i pevač i pisac i producent, 2003. započeo je rad na svom samostalnom projektu pod nazivom I_AM_X. 2004. izbacio je svoj debi album Kiss + Swallow, sastavljen pretežno od pesama namenjenih četvrtom albumu Sneaker Pimpsa, koji je Corneru momentalno obezbedio zavidnu poziciju u indi elektro tokovima. Nisam videla šta se dešava kada se Chris Corner poseče, kao ni šta ima tamo gde su drugim ljudima glasne žice, ali čujem da je njegov glas audio verzija erotskog naboja, koji, ruku na srce, u svojoj najčistijoj varijanti i ne postoji bez primese mračnog em mističnog. Ako ne verujete da postoji otelotvorenje violinijskog sistema, pustite prvo što vam na YouTube-u iskoči pri pretraživanju neke live verzije Iamx-a. Ako verujete da u mraku ima poetike, uradite isto da preslušate kako to zvuči. Nakon 3 uspešna albuma i skoro 10 godina turneja sa britanskim trip hop bendom Sneaker Pimps, čiji je Chris bio i osnivač i pevač i pisac i producent, 2003. započeo je rad na svom samostalnom projektu pod nazivom I_AM_X. 2004. izbacio je svoj debi album Kiss + Swallow, sastavljen pretežno od pesama namenjenih četvrtom albumu Sneaker Pimpsa, koji je Corneru momentalno obezbedio zavidnu poziciju u indi elektro tokovima. Inspirisan muzikom ‘80., ovaj retro elektro muzički kolaž, fanovima onoga što je Corner prethodno radio, pokazao je koliko dobro se slažu mračni tekstovi i elektronski bitovi. Godinu dana kasnije, usledili su promo singlovi Missile i This Will Make You Love Again, kao i soundtrack za film SkyFighters, a onda, 2006. još jedan album – The Alternative. Ova potpuna andergraund klasika, koja bi olako našla mesto u bilo kojoj muzičkoj antologiji, bila je savršen spoj roka i elektra - black electropop, koji je Corneru boldovao epitet vanvremenskog umetnika. Kako bi ga snimio, preselio se iz Londona (gde je inače završio filozofiju) u Berlin, u kojem je otvorio sopstveni studio i u njemu napisao svu muziku, a album je 2007. na američkom radiju XM izglasan za izdanje godine. Fazon Goldfrappovih mračnijih stvari, Kasabiana, Depeche Mode-a i 30 seconds to Mars, melanholična nota i psihotični tekstovi, samo su deo onoga što definiše Iamx. Iako poznat po efektnim živim nastupima, koji su više konceptualni performans nego nastup benda, Corner kao da misli da je sam na bini, ne trudeći se da bilo koga impresionira.

FRENZY SPARK

Kada bi emocija mogla da se dotakne, to bi bilo moguće na njegovim koncertima. Dark elektronike i neizbežnog syntha, mudro se držao i na sledećem albumu Kingdome of welcome addiction, koji je izbacio 2009, posle nekoliko singlova. Ovo mračno glamurozno umetničko delo, još bolje producirano od prethodnog, je prvi Cornerov album sa kojeg je izostao vokal njegove tadašnje devojke Sue Denim. Futurističku porno muziku koju je uveliko doveo do savršenstva, i publika i kritika euforično su dočekale. Zadržavajući se na kinky frekvenciji na kojoj je celo njegovo biće, na ovom albumu Chris se bezbedno udaljava od elektro roka, stavljajući u prvi red akustične gitare, klavir i violine. Isko se vidno (čujno) fokusira na slojevite melodije, Corner je ipak najveštiji na jednostavnom terenu. Za razliku od onoga što je do tada stvarao, numere sa ovog albuma su malo manje za đuskanje po sobama i klubovima, što ih možda najpreciznije odvaja od dotadašnjih. Nema ponavljanja svojstvenog elektronici, već je svaka pesma totalni unikat. Rok – nekonvencionalno – valcer – akustika – IAMX je iznad bilo koje kategorije. Njega ne inspiriše druga muzika, već filmovi, u čemu sam vidi najverovatniji uzrok tome što je žanrovski neuhvatljiv. Odrastao u radničkoj porodici na severu Engleske, odmalena se učio realnom i praktiočnom pristupu stvarima. On se ne služi standardnim metodama i ne skreće na označenim mestima, pa samim tim i na druge deluje iznenađujuće i haotično, ali sve što radi se podjednako neočekivano dobro uklapa. Njegov četvrti album, Violatile Times, iz 2011. najavila su dva singla: Ghosts of Utopia, intenzivnog zvuka i prilično dance ritma, i Bernadette, kabaretski teatralan. Najstrastveniji Cornerov rad, provokativan i moćan, baš onako kako se samo od njega i moglo očekivati, sasvim zasluženo izašao je i u vinyl varijanti. 1. februara 2012. objavljeno je da IAMX počinje sa radom na petom albumu, a u kom obliku će se njegova vanvremenska ludost ovoga puta naći, saznaćemo čim genijalni Corner snimi svoje emocije pretočene u notni sistem.

72


Opsesija, sex, ljubav, socijala, moć. Vokali, gitare, klavijature, bubnjevi. Pevač, pisac, producent. Mračno i fantastično. A ja mislila niko ne može da se poredi sa Muse.

MUSIC LOOP

73

FRENZY SPARK


Entuzijastima koji već dugi niz godina pomno prate dešavanja na domaćoj horor i fantasy sceni, podatak da je 22. februara Srbija dobila svog prvog doktora za horor sigurno nije nimalo delovao iznenađujuće, jer je u rasponu od poslednjih 15-20 godina novopečeni dr, niški horor pisac i kritičar Dejan Ognjanović strpljivo gradio svoje ime i autoritet, koji danas napokon imaju i najvišu akademsku potvrdu. Sa druge strane, još 2003. objavio je roman “Naživo” (Prosveta, Niš), u kome je, kroz sopstvenu prozu pokušao da dosledno primeni obrasce, zakonitosti, i u domaćim okvirima istraži domete koje je njegov omiljeni žanr posedovao. I pored kultnog statusa koji ovaj roman poseduje, smatramo da u spisateljskom smislu, vreme Dejanovog kapitalnog, životnog remek-dela tek dolazi. Autor “Naživog”, neposredan, rečit i prijatan (bez obzira na svoj mračnjački senzibilitet), rado je i ljubazno pristao da sa saradnikom Frenzi Spark magazina, ekskluzivno i iscrpno, razgovara o istorijatu horora u Srbiji, različitim tajnama svog romana prvenca, veštini kvalitetnog pisanja, doktoratu, kao i poziciji mladih autora u današnjem vremenu … Frenzy Spark: Mnogi će se danas složiti da je Srbija za poslednjih 20 godina postala zemlja užasa. Horor je svuda oko nas, svi ga vidimo, doživljavamo, maltene udišemo, sa druge strane naša istorija bila je oduvek prepuna ratovima, pogromima, zločinima; ljudi su se na ovom podneblju čini se više nego u bilo kom drugom delu sveta suočavali sa ekstremnom patnjom i strahom kao svakodnevnicom - zašto je, i pored svega toga kod Srba oduvek bilo problematično da se sva ta mračna iskustva kanališu u jedan autentičan literarni i filmski izraz? Kako objasniti tu alergičnost koju su imali umetnici, ali i koju je narod gajio prema ovom žanru? Dejan Ognjanović: Ta vrsta izraza kod nas, kulturološki i istorijski nikada nije bila jedna od legitimnih opcija. Postojalo je, na početku XIX veka, nekoliko pisaca, danas uglavnom zaboravljenih, koji su epigonski oponašali gotske romane, popularne u to vreme širom Evrope a ne samo u Engleskoj gde su nastali. Ti pisci su uglavnom bili skrajnuti, kao uostalom i ta vrsta izraza. Nezahvalno je govoriti o kolektivnom nesvesnom čitavog jednog naroda, ili kolektivnim arhetipovima, ali treba naglasiti

FRENZY SPARK

da je strah univerzalna emocija, svi ljudi se plaše - u Aziji, Africi, Evropi, i plaše se uglavnom istih stvari samo sa lokalnim varijacijama. Međutim, samo se u pojedinim kulturama strah nametnuo kao vrsta dominantnog umetničkog izraza. Naime, treba napraviti razliku između izolovanih stravičnih epizoda, i zasebnog žanra posvećenog stravi. Svetska književnost puna je primera epizoda koje se mogu povezati sa današnjim hororom: i u Gilgamešu, Odiseji, kod Šekspira itd. postoji prisustvo natpirodnih stvorenja, duhova, čudovišta, demona itsl. Međutim, jedna je stvar kada se radi o jednoj epizodi, ili elementu šire priče u kojoj dominiraju druge teme i ugođaji, a druga kada su dela u potpunosti ili preovlađujuće posvećena toj tematici i tim motivima. FS: Ali kod nas ih nije bilo ni u XIX, a čini se ni u XX veku. DO: Bilo ih je, ali u kontekstu prosvetiteljstva koji je bio dominantna paradigma i XIX i XX veka. Dominirali su racionalizam i realizam, pa su natprirodni motivi postojali u kontekstu prosvetiteljskih priča,

74

gde su se zapravo pojavljivali kao elemenat (navodno prevaziđenog) folklora, kao svedočanstva o sujeverju. Verovanjima se pristupalo realistički, sa odmakom, kao recimo u Glišićevim pripovetkama. Obično je bila prisutna distanca naratora kome drugo lice prepričava neki događaj, a ovaj potom služi da, poput nekog sita, ili vela, filtrira i čitaocu predstavi taj isti događaj u ironizovanom obliku. FS: A posle prosvetiteljskog usledio je komunistički pritisak takođe neprijateljski nastrojen prema ovom žanru. DO: Komunizam, odnosno socijalizam bio je jedna monolitna ideologija, i on je imao tapiju na stvarnost. Stvarnost, to je ono što vam mi kažemo: bratstvo i jedinstvo naroda i narodnosti, Marks i Lenjin, a fantastika, i tu mislim na bilo kakvu fantastiku uopšte, i naučnu, i fantasy, i folklornu, i natprirodnu, i onu sa primesama psiho trilera - sva ona, smatrala se subverzivnom, u smislu da je nudila neku drugost, nešto drugačije u odnosu na tu monolitnu sliku stvarnosti. To je, zapravo, oduvek i bio njen osnov - upad, ukrštanje sa nekim paralelnim sve-

htt ww you com

wa


tp:// ww. utube. m/

atch?v=TfDhgZuMusk tom, sa nečim tuđinskim, te su zbog toga komu- čitalačkom publikom. Njegova tema bila je opsednisti uglavnom bili neprijateljski nastrojeni prema svakoj vrsti fantastike, a naročito ovoj, mračnoj, hororičnoj. FS: Kako stojimo u post-komunističkom periodu i kakva je uopšteno naša današnja književna horor scena? Kako bi je prokomentarisao? DO: Ta racionalističko-realistička paradigma je i dalje preovlađujuća, ali među pojedinim piscima, naročito mlađim, koji su odrastali na popularnoj kulturi - zapadnoj, američkoj pre svega, na žanrovskom filmu i književnosti, postoji pokušaj da se ti motivi i te teme obrade iz srpskog ugla, odnosno da se premeste ovde, a to se, obzirom da je scena još uvek u povoju, radi sa promenljivim uspehom. Naši horor pisci inače imaju kasniji start, za razliku od recimo SF-a, na koji se zbog svoje u suštini optimističke i pozitivističke prirode i poruke uvek naklonjenije gledalo, dok je horor tek početkom 90-ih počeo da se pojavljuje, između ostalog zahvaljujući pionirima poput Gorana Skrobonje, kao i Bobana Kneževića - koji je počeo u SF-u ali kao izdavač nije bio nenaklonjen i hororu. Dakle, tek tada se javljaju prvi, stidljivi pokušaji. Naravno, bilo je tu predvidljivih dečijih bolesti, ali evo, ima već dve decenije kako se formira scena i počinju da se profilišu glasovi koji su sasvim relevantni i koji su se odmakli od epigonstva. FS: Svakako ona se danas teško može se zamisliti bez tvog imena i doprinosa. Tvoj prvi roman “Naživo” pojavio se sada već daleke 2003. godine i do danas je praktično stekao kultni status među

nutost glavnog junaka Dejana (tvog alter-ega) brutalnim horor filmovima i video zapisima ekstremne prirode. Sledeći svoju strast, tvoj lik izlazi iz svog uobičajnog habitusa u Nišu, leta te ratne 1995. i kreće u potragu za kolekcijiom snaf filmova sa svih balkanskih ratišta. Ona ga, između ostalog, vodi ka Kosovu, u Prištinu, gde dolazi u posed video kasete sa šokantnim snimkom koji zauvek menja njegovu sliku stvarnosti. Šta je bilo pionirsko u ovoj priči? Kakve je novine i promene u stvarnosti nase horor scene ona donela i uopšte, otkud tolika fasciniranost snafom kao temom? DO: Ono što je pionirsko je da se u to vreme,

krajem 90-ih, i početkom novog milenijuma, na predmetno - prikazivačkom planu snafom niko nije bavio, naročito ne u književnosti. Inače, moram da istaknem da su devedesete, kao decenija bile moj formativni period. Imao sam 18 godina 1991. kada je počeo rat u Sloveniji, a to je životno doba kada bi trebalo da raščišćuješ s tim ko si, i šta si, i sva ta propast, slom, haos, rušenje čitavog jednog sveta, ostavilo je snažan utisak na mene. Što se samog snafa tiče, njime konkretno nikada nisam bio posebno fasciniran, već sam ga pre video kao jednu potentnu književnu metaforu kroz koju sam mogao da izrazim horore koji su mene opsedali, a koji su uglavnom bili vezani za te ratne godine. Možda ću sada i razočarati neke svoje čitaoce, ali ja sam sigurno gledao manje dokumentarnih snimaka tog tipa od prosečnog srpskog gledaoca. Mnogo ljudi takve snimke recimo skida sa interneta, čuva na mobilnim telefonima, dok ja apsolutno nemam fascinaciju tim prizorima i tim slikama. Ja sam te slike i prizore devedesetih uglavnom gledao mimo svoje volje, jer ih je bilo nemoguće izbeći: u zloglasnim Dnevnikovim dodacima, u dnevnim novinama, na naslovnim stranama. I one su, pre fascinacije, za mene više predstavljale velike znakove pitanja, podjednako vezane za to šta se to tamo na ratištu dešava i šta to znači za moj život i moje mesto u svetu, kao i na koji to način utiče na moju fascinaciju hororom. Jer, jedna je stvar oduševljavati se filmovima u kojima se ljudi između ostalog i kolju, i čereče, i obezglavljuju, u nekoj tamo Holandiji, Danskoj, Francuskoj, Americi, gde publika to posmatra sa velike distance, a druga je stvar kada to, kao mi ovde na Balkanu, svakodnevno imaš u svim medijima. U takvoj situaciji, između ostalog, počinješ da preispituješ i svoju ljubav prema hororu, koja je, bar kod mene, do osamnaeste već bila profilisana i razrađena, ali su me novonastale okolnosti navele da je iznova promislim. FS: Moj je uopšten utisak da ljudi koji kod nas pišu fantastiku inspiraciju crpe prevashodno iz onoga što su čitali u knjigama i stripovima, ili onoga

Bibliografija

Prethodne decenije naš sagovornik objavio je nekoliko, za domaće prilike dragocenih knjiga, među kojima treba istaći: “Faustovski ekran: đavo na filmu” (Svetozar Marković, Zaječar, 2006); potom “U brdima horori: srpski film strave“ (NKC, Niš, 2007), prvu i jedinu monografiju koja u potpunosti pobraja, analizira, i stavlja u istorijski kontekst pojavu i trajanje horora u srpskoj kinematografiji; zatim “Studiju strave” (Mali Nemo, Pančevo, 2008), zbornik eseja o hororu; dok posebno mesto na policama svakog ljubitelja pisane reči verovatno ima kapitalni “Nekronomikon” (Everest media, Beograd, 2008)- najkompletnija zbirka priča na srpskom jeziku Dejanovog idola i uzora Hauarda Filipsa Lavkrafta, koju potpisuje kao priređivač i prevodilac nekih od priča. Uzevši sve ovo u obzir, možemo zaključiti kako doktorat “Istorijska poetika horor žanra u angloameričkoj književnosti”, odbranjen 22. februara na Filološkom fakultetu u Beogradu (mentor: prof. dr Zoran Paunović) predstavlja krunu esejističkog rada i veliki životni uspeh našeg sagovornika, i kako će, sasvim sigurno, kada u doglednoj budućnosti bude objavljen predstavljati obavezno štivo za svakog ko teži promišljanju horora u književnosti.

75

FRENZY SPARK


što su gledali na filmu, dok ti više životno iskustvo smatraš presudnijim za kvalitetno pisanje. Generalno, mnoge si od tih ličnih doživljaja i sećanja iz 90-ih utkao u svoj roman. Koliko, sa druge strane samosvesno tražiš ta bizarna, neobična iskustva, koliko sam tražiš onog Poovog “đavola perverznosti”? DO: Pa… tražim đavola (smeh). To se ogleda na nekoliko načina. Što se tiče ljudi, oni su mi najzanimljiviji, kao fenomen, kao nešto najunikatnije i najbizarnije što postoji u svemiru, i možda ta fraza zvuči otrcano, ali koliko god se horor bavio natprirodnim stvorenjima, on u suštini mora da ima ljudsku dimenziju, ne u doslovnom smislu reči da se na kraju otkrije da su sva čudovišta u stvari bili maskirani ljudi i da su se pretvarali, nego da ta dimenzija bude nešto psihološki relevantno. Znači da te metafore, čudovišta, bogovi, demoni, nose im-

plikacije vezane za stavove i vrednosti glavnog lika i čitaoca. Dakle, da to nekome saopšti nešto što će ga pogoditi na nekom važnom mestu, a ne samo da posluži za ubijanje vremena putem čitanja manje ili više zabavne “akcije”. FS: Ok, ali zanimaju me konkretna iskustva, tvoja putovanja, susreti, kolika je tu tvoja hrabrost? Pomeni neka od ekstremnijih iskustava. DO: Neka od mojih ekstremnijih iskustava desila su se protiv moje volje i nisam ja svojom hrabrošću ili ludilom hrlio u njih. Recimo to, što sam bio u Prištini 1999. za vreme bombardovanja, kao regrut, bilo je jedno od onih, kako kaže Đorđe Kadijević “graničnih” iskustava. Znači, kada otkrivaš da li jesi ili nisi! Naravno, svi mi u relativno mirnodopskim uslovima u Srbiji imamo neku svoju normalnu egzistenciju, imamo sebi srodan krug prijatelja, navike, ukuse, i sebe vidimo na jedan način i mislimo da

FRENZY SPARK

smo ovakvi ili onakvi, ali tek kada se suočiš sa tim i takvim iskustvom, kakvo nudi vojska, pa još za vreme ratnog stanja, kada je zaista “biti ili ne biti”, tek onda vidiš ko si ustvari. FS: Ali poenta je što bi ti da si mogao to iskustvo vrlo verovatno izbegao, a ono te je dovelo do inspiracije. DO: Da... verovatno. E sad, što se tiče nekog aktivnog traganja i …“čačkanja mečke”, ima i toga, ali ne u nekom ludačkom smislu. Internet je, između ostalog omogućio da se sretnu razni ludaci, ekscentrici i frikovi koje možda u realnom životu ne bi ni mogao da sretneš jer su, recimo, introvertni, ili pod nekim drogama, ili jednostavno u susretu uživo ne bi delovali kao neki ljudi sa kojima bi normalno mogao da komuniciraš, dok preko blogova i fo-

ruma to možeš. Pa eto, na kraju krajeva, i preko mog bloga “The Cult of Ghoul” i mog pisanja, koje je izazvalo feedback i komentare, došlo je do nekih zanimljivih poznanstava. Sa druge strane, u smislu istraživanja, dodao bih da u poslednjih 5-6 godina pokušavam da što više putujem po Srbiji i istražujem razne lokacije: pusta sela, puste rudnike, fabrike, zgrade, uopšteno sva mesta za koja su vezane neobične priče, i koja bi mogla da se dovedu u vezu sa hororom... FS: Da li si razmišljao o tome da napraviš neki putopis ili zbornik koji bi objedinio ta iskustva i priče, nekakav vodič kroz tu mračnu, “ghotic” Srbiju? DO: Možda, u perspektivi, još je rano da se kaže jer sam na početku tih traganja. FS: Kada se razgovara o tvom romanu, nemoguće je ne dotaći se Prištine i načina na koji si opisao at-

76

mosferu tog grada viđenu očima horor frika. Na momente, deluje kao da se ona u tvojoj vizuri pretvara u onu čuvenu Barouzovu Interzonu, ili Lavkraftov Insmut. Generalno, većina fanova je najpozitivnije reagovala na tu “prištinsku” epizodu “Naživog”, koju smatraju jednim od najupečatljivijih i najjezivijh delova priče. Koliko je tvoj prikaz ovog grada autentičan? DO: Postoji jedna zanimljivost sa tim u vezi, a ona se odnosi na intuiciju u kreativnom procesu i stvaranju uopšte. U vreme kada sam koncipirao prvi draft “Naživog” ja sam u Prištini boravio samo tokom jednog popodneva, kod mog prijatelja Dorijana, koji je inspirisao jedan od likova iz romana, i on me je tada upoznao sa nekoliko svojih prijatelja. Uglavnom smo sedeli u stanu, tako da nisam video puno od grada, ali taj susret sa njima, i te njihove priče o životima u gradu, kao i možda nekih 500 metra koje sam ukupno prošao, bile su moja dominantna slika Prištine i moja ideja vodilja u pisanju. Kasnije, tokom rata, prinudnim spletom okolnosti, boravio sam tamo kao vojnik tokom tri meseca NATO bombardovanja. Ni tada nisam imao prilike da se prošetam ulicama i posetim veći broj lokaliteta, međutim, u svakom slučaju, mogu da kažem da sam osetio njihov duh. E sad, uprkos tom relativno svedenom iskustvu, a prevashodno zahvaljujući razgovorima sa Dorijanom i mojim impresijama, može se reći da sam ja napravio neku moju Prištinu. Pošto sam, nekoliko godina kasnije, Dorijanu, nakon bombardovanja i gubitka kontakta od izvesnog vremena, poslao finalni draft romana, bilo je prosto neverovatno koliko se detalja u njemu poklopilo sa stvarima o kojima mi on uopšte nije pričao, odnosno koje sam ja izmaštao, a pokazale su se tačnim! Recimo, činjenica o postojanju izvesnog okultnog bratstva, koje je zaista u to vreme kada se roman dešava, operisalo u Prištini i radilo svakojake stvari - doduše ne tako ekstremne kao u mom romanu, ali mi je potvrđeno da je definitivno bilo zamešateljstava tog tipa. Sa druge strane, potvrđeno mi je, takođe, da je postojalo mesto slično mom izmišljenom prištinskom kafiću “Garuda”, u kome se okupljala ta, alternativna, opskurna gradska ekipa. FS: Jedan od recimo meni zanimljivijih (ali i jezivijih) detalja je trenutak kada Dejan, po prvi put zove svoj kontakt za nabavku snaf kaseta na Kosovu, pa mu se sa druge strane javi opskurni glas sa ehom. Citat glasi: “U pozadini ljudskog glasa čuje se pucketanje, monotono, mehaničko pulsiranje, i šum… šum koji najviše podseća na fijukanje vetra kroz beskrajne pustare. Taj zvuk je tim čudniji što dopire iz tople avgustovske noći. Ali, jasno je da nema veze sa vremeskim uslovima i zemaljskim vetrovima…” Priština i Niš nisu daleko jedno od drugog, ali ja sam zaista u tom trenutku imao osećaj dodira nekog drugog sveta. I generalno, pošto sam pitao svoje prijatelje kako doživljavaju Kosovo, ne u onom tradicionalnom, mitološkom smislu, nego kako doživljavaju sadašnje, realno Kosovo, u većini slučajeva dobio sam potvrdu da ga doživljavaju


kao prostor mraka, prostor drugog, drugačijeg, nepoznatog. Da li si svesno pucao na taj i takav doživljaj kod domaćih čitalaca? DO: Jedan od ključih pojmova za horor je ono što je Frojd na nemačkom zvao “das unheimliche”, a na engleskom termin glasi “uncanny”- to je osećaj nečega poznatog, domaćeg, što je opet na neki način otuđeno od tebe… FS: Ako smem da se ubacim mislim da je Kronenberg u tom smislu u svojim filmovima koristio Kanadu? DO: Recimo, ali kod njega se radilo o osećaju Kanade za Amerikance, Kanade koja po topografiji, ulicama, jeziku podseća na Ameriku, ali to nije. Kosovo je, dakle, nešto što je naše, a nije naše, nešto što je tu i nije tu, što nam je istovremeno i poznato i nepoznato, i što se nalazi u interzoni, udvajanju, i zbog toga mi je ono bilo idealna lokacija za priču koju sam imao da ispričam. FS: Da li je u tom smislu Kosovo kao lokacija korišćeno u hororu, i uopšte u domaćoj žanrovskoj litertaturi? DO: U hororu ne… ali pomenuo bih rad Dragana Filipovića, koji je pisao i piše neku vrstu naučne, folklorne fantastike. On je recimo imao nekoliko SF priča smeštenih na Kosovu. Međutim, što se tiče horor pisaca, onda ne, za njih Kosovo nije postojalo… FS: Hajde da ovo pitanje o percepciji Kosova proširimo pitanjem o percepciji uopšte, koliko je ona ključna za horor književnost? U svojim esejima o Edgaru Alanu Pou tvrdio si da je jedna od značajnijih inovacija koje je on doneo, bila u tome da je radi stvaranja efekta jeze, umesto kreiranja grotesknih stvorova i monstuma, čitaocu češće pozajmljivao perceptivno - kognitivni aparat pomerenih, obolelih i šizofrenih osoba. Da li je to na neki način pripovedački postupak u “Naživom”, da se perceptivno -kognitivni aparat nekoga ko, poput tvog lika Dejana, ima pomerene svetonazore u odnosu na ono što se smatra normalnim u Srbiji, podari tom nekom našem, prosečnom čitaocu? DO: Svaki roman pisan u prvom licu pruža ograničenu perspektivu. E sad, ono što je problem kod većine srpskih pisaca fantastike i horora jeste to što je njihova vizura u većini slučajeva “everyman” vizura. Oni kao da se trude da njihovi likovi budu što normalniji, što običniji, i kao da pritom namiguju čitaocu sa strane. Komentari i vrednosti tih likova su komentari i vrednosti normalnih osoba - što u hororu ponekad i može da prođe, pošto ne tvrdim da u svakom horor romanu priča treba da bude iz perspektive ne znam kakvih ekscentrika i ludaka - ali za priču koju sam ja želeo da ispričam nije mi bio potreban taj prosečan, normalan, užlebljen lik. Zapravo je i poenta romana upravo u iskakanju iz rutine, da ono što se smatra normalnim postaje

naprasno nenormalno, i da sa druge strane ono što se smatralo nenormalnim postaje nova normalnost. Stvari se okreću naglavačke, i bilo kakva sigurnost koju pretpostavljaju uobičajene uloge oca, brata, sina, muža, ljubavnika, profesora, političara, ulazi u udvajanje, dubliranje, mutaciju. Zbog toga sam ja svesno izgradio lik, koji sam, mazohistički prema sebi, a sadistički prema čitaocu, beskompromisno odbio da učinim simpatičnijim, duhovitijim, i bez obzira na povremene humorne epizode, nije bilo tog tipičnog srpskog vickastog namigivanja. Zbog toga sam, kada je roman izašao iz štampe čak bio i iznenađen vrlo pozitivnim feedbackom. Verovatno je da su se mnogi saživeli sa tim i takvim likom, koji ja uopšte nisam ciljano gradio da bilo kome bude simpatičan! Da budem konkretniji, ogradio sam se od bilo kakvog suđenja o njemu, što je još jedna boljka loše žanrovske literature - kada pisac implicira čitaocu kako treba da se oseća i da reaguje. Na kraju, možda je prepotentno reći da sam tom i takvom vizurom nečiju svest promenio, ali sigurno je da sam, makar privremeno, stavio ljude u jedan pogled koji nije konvencionalan i svakodnevan, a da li je iz tog ugla neko video nešto novo i bio mi zahvalan, ili mu je u tim metaforički skrojenim cipelama bilo neudobno, ostaje otvoreno pitanje. FS: Da li planiraš nastavke Naživog? Da budem konkretniji, možda ne nastavke u konvencionalnom smislu reči, već one koji bi se dešavali u istom univerzumu kao “Naživo”? Tebi je idol Lavkraft, koji je, kao što je među njegovim fanovima poznato, imao tu meta-priču čije je fragmente svakim svojim sledećim radom postepeno otkrivao. Da li ti imaš nesto slično u planu? DO: Imam… ali ne bih voleo da u ovom trenutku previše otkrivam. U pogovoru drugom izdanju sam objasnio dosta toga. Međutim, ono što je zanimljivo je, da sam ja takođe tek u Prištini shvatio o ČEMU mi je zapravo roman! Ja sam do tada imao zaplet, scene, ideje, neki osnovni sklop, početak-sredinukraj, ali sam tu širu sliku, konotacije i simboliku, shvatio tek tokom beskrajnih sati noćnog dežurstva, kada sam imao priliku da dugo budem sam sa sobom bez ikakvog ometanja, osim onog… da kažem, “odozgo”, sa neba kojim su krstarili NATO avioni i rakete i nosili smrt koja mi je bukvalno non-stop visila nad glavom. Tako da, ukratko rečeno, postoji jedna mnogo šira priča čiji je “Naživo” samo deo a odnosi se na temu okultnog rata, ili uopšteno, ezoterične pozadine svih naših ratova. Nju planiram da proširim u svom sledećem delu koje već ima naslov - zvaće se “Prokletije”, i dešavaće se većim delom na kosovskom delu Prokletija. A inače, jedan deo te šire priče, ili da kažem “mitosa” (eto, da pozajmimo termin Lavkraftovog posthumnog izdavača Augusta Derleta), nalazi se i u mojoj priči “Jama”, koja je deo zbirke priča “Apokalipsa”, koju je Goran Skrobonja objavio 2011. godine. Ona direktno nije vezana ni za jedan od likova romana, već su ta dešavanja vrlo bliska onome što je u “Naživom” opisano.

77

FS: Veliki deo tvog dosadašnjeg rada odnosio se na teoriju horora, čija je kruna svakako doktorska disertacija “Istorijska poetika horor žanra u angloameričkoj knjizevnosti”. Napisao si mnoštvo eseja, književnih i filmskih kritika objavljivanih u uglednim domaćim (ali i stranim) časopisima i enciklopedijama. Da li se po tebi promenio odnos domaće intelektualne elite prema hororu? Kako uopšte tvoje kolege profesori i intelektualci, reaguju na tvoju odluku da čitav svoj radni vek posvetiš jednom tako prezrenom i prokaženom žanru, koji se i dan danas, na neki način bori za svoju egzistenciju i akademsko priznavanje? DO: Na akademskom nivou odnos je u tom smislu i dalje vrlo stidljiv, i uopšteno se fantastici pridaje vrlo malo pažnje. Što se horora tiče, sa prvim delom tvoje konstatacije se ne bih složio, jer je on svoju egzistenciju na knjižarskim policama već odavno stekao i odbranio, postavši jedan od onih sine qua non. Sa druge strane, da budem iskren, tema ovog žanra se kod nas nije potezala, u smislu pravljenja nekog naučnog skupa, gde bi neko mogao da javno iznese kontra tvrdnje, pa da se pokrene dikusija. Ono što ja mogu da kažem, iz pozicije nekoga ko već 15-ak godina objavljuje eseje u domaćoj periodici, što uže stručnoj, književnoj, što u popularnim časopisima, niko mi nikada nije odbio tekst, ili rekao “znaš šta, taj horor, to ipak nije za nas”. Ja sam, čak i na nekim konkursima za esejistiku dobijao nagrade za eseje sa temama iz horora, na koje niko nije gledao kao na “horor-esej”, već je to bio legitimni književni esej, na legitimnu književnu temu. Tako da, mislim da se opšta svest, podjednako kod šire publike sa jedne, i akademske javnosti sa druge strane, polako menja, a smatram da će u tom smislu, od svega što sam do sada napisao, najkrupniji učinak prozivesti moj pomenuti doktorski rad. On je, naglasio bih, za domaće istoričare književnosti od posebnog značaja, jer se između ostalog u njemu definiše osnovna terminologija horora, pošto (moram to istaći) neki od tih termina nisu do sada ni bili uvedeni kako valja u srpski jezik, niti su postojali u važećim leksikonima književnih termina. Pored toga, on opisuje nastanak i razvoj horora u okvirima angloameričke književnosti u kojoj je rođen i u kojoj je dao svoje najvrednije i najuticajnije izdanke. Dakle, obzirom na tu opštu, generalnu sliku koju sam pružio, verujem da će sada, a naročito nakon njegovog objavljivanja, biti daleko lakše i jednostavnije da se o tim temama piše i da će možda nekoga ova tema zaintrigirati, inspirisati i povući da se usredsredi na neki određeni aspekt, na različita čitanja, iz feminističkog, sociološkog, ili nekog drugog ugla. FS: Važan i unikatan rad, ne samo u domaćim okvirima, rekao bih za istoriju svetske književnosti uopšte. DO: Vidiš, ništa u istoriji horora nije slučajno, i upravo je to ta perspektiva koja je kod nas nedostajala u retkim ozbiljnijim pokušajima esejističkog i kritičkog bavljenja njime, a odnosi se na nedovoljno

FRENZY SPARK


smeštanje u bilo kakav kulturni i istorijski kontekst. Uzmimo primer “Frankenštajna”, koji se u svim dosadašnjim analizama uvek povezivao sa Prometejem i starom Grčkom, ali nije se dovoljno obraćala pažnja na engleski romantizam, na Šelija, na Bajrona i na samu klimu u kojoj je taj roman rođen. Ili kasnije, kada sam pisao o “Drakuli”: bilo je potrebno staviti ga u kontekst drugih viktorijanskih romana fantastike, osvrnuti se na činjenicu da je u razmaku od 10-15 godina nastalo nekoliko ključnih dela kao što su: “Doktor Džekil i mister Hajd”, “Slika Dorijana Greja”, “Ostrvo doktora Moroa”, “Nevidljivi čovek”, “Drakula”, tih 5-6 fundamentalnih, može se slobodno reći mitova, romana koji su praktično stvorili neke arhetipove. I kada se njihova uzajamna povezanost uzme u obzir, rekao bih da je taj i takav komparativistički i kontekstualni pristup jedna od ključnih novina koje je moj doktorski rad doneo. FS: Našu publiku, osim običnih fanova svih vrsta fantastike, čini i mnoštvo onih koji potajno gaje nade da bi u bliskoj ili skorijoj budućnosti mogli da se probiju nekim žanrovskim proznim delom. Zarad njih, reci nam čemu danas može da se nada neki mlad pisac horora po pitanju prijema u izdavačkim kućama? Kakav je odnos izdavača prema ovom žanru? DO: To zavisi od vrste horora koju neko piše. Trenutno je horor, ne kao kategorija, već više kao sama reč nešto što i dalje nosi sa sobom loše konotacije i što se uglavnom u marketingu izbegava. Čak i ako neko napiše horor, to se kod nas neće reklamirati kao horor, i neće na polici pisati “novi horor roman tog i tog autora” . Čini se kako je ova reč još uvek stigma, i generalno, tek treba razbiti opštu svest da je to nešto što je namenjeno morbidnim, perverznim umovima, da to čitaju nekakvi posebni čitaoci, sektaši, satanisti i tome slično. Sa druge strane, danas recimo imamo romane poput “Konstantinovog raskršća”, najveći bestseler u poslednjih nekoliko godina koji se, bez obzira na jake elemente horora, takođe nigde ne reklamira tom odrednicom. Možda se negde pomene reč vampir u gomili svih drugih motiva koji su tu prisutni: partizani, četnici, Nemci, Konstantin, Hrist u tom kvaziistorijskom denbraunovskom konceptu koji je preslikan u Srbiju i koji se, nažalost, do sada pokazao kao uspešna formula za štancovanje novih pisaca. Zahvaljujući tome, sada imamo slučaj da se pojavljuje gomila romana po toj formuli i klišeu, sa alternativnim istorijskim tokovima i autentičnim istorijskim ličnostima koje sreću razne, vampire i duhove, i koji su delovi milenijumskih urota što sežu do Rima, Grčke, Egipta, a prelamaju se bez izuzetka preko srpske teritorije. Ja imam jedan ironičan, i pomalo posprdan stav prema tom trendu koji, ruku na srce, u nekoj varijanti možda i može dati neke valjane rezultate, ali bojim se da je u ovom našem slučaju nedovoljno promišljen, i da više predstavlja marketinšku kategoriju, negoli nešto što je autentično i relevantno u književnom smislu. FS: Koliko je pored problema tog trenda, na žanrovskoj sceni i u izdavačkim kućama profilisanim za žanrovsku književnost prisutan krug ljudi koji kontroliše i filtrira ono što će biti izdavano? Više puta si na svom blogu kritikovao tu praksu “tapšanja po ramenu”, i više puta su se na njemu pojavljivale prilično oštre kritike nekih domaćih žanrovaca posle kojih se gotovo zaključuje da oni ne znaju da pišu, iako su uspevali da budu objavljeni. DO: Ti pisci imaju određen nivo pismenosti ali, uopšteno, mislim da ne postoji recept sa uspeh, niti postoji recept za objavljivanje. Pomenuću primer kada sam, spremajući se da kritički sasečem jedan vrlo slab roman koji je izdala izvesna domaća izdavačka kuća (ne želim da pominjem konkretna imena) saznao

FRENZY SPARK

da oni traže novac od svojih autora, što me je prilično pokolebalo u nameri. Oni dakle prvo raspišu nešto što nazivaju konkursom, gde svako očekuje da, ako bude pobednik, kao nagradu dobije objavljivanje knjige. Istina je – nagrada jeste objavljivanje, ali o trošku samog autora. Tako da je to, recimo, jedna od opcija koje se danas nude - ako želiš da platiš, možeš dobiti pečat izdavača, a u stvari si platio iz sopstvenog džepa. Sa druge strane, može se učiniti ono što sam ja uradio sa drugim izdanjem “Naživog”: da se odrekneš “pečata” određene izdavačke kuće i da objaviš samostalno autorsko izdanje, a da ga onda prodaješ kako znaš i umeš, preko blogova, interneta, komisiono preko knjižara i sl. U svakom slučaju, ako očekuješ slavu, bogatstvo i tako nešto, šanse za to u Srbiji su veoma male, osim ukoliko se ne radi recimo o ovoj denbraunovsko-stoijljkovićevskoj formuli. Ako to uspeš da solidno napišeš, i pritom imaš “kvaku” tipa “drug Tito je bio vampir”, na koju će ljudi da se hvataju, kao što Stojiljković ima četnike kao “good guys” ili srpske vitezove kao fantasy junake, ili ako imaš uopšte bilo kakvu političku konotaciju - pošto Srbi, čak i kad je žanr u pitanju jednostavno ne mogu bez politike - onda možda imaš čemu da se nadaš. FS: Na kraju, da li si ikada razmišljao da u cilju pomaganja nekim mladim talentima održiš seminar, ili kurs kreativnog pisanja, na kome bi mogao da im preneseš svoja iskustva i zanatsku veštinu? DO: Oduvek sam bio skeptičan prema tome. Mene niko nije učio da pišem, i ne verujem da se na seminarima tog tipa nešto bitnije može izmeniti. Ono u čemu je suština, je nešto što se ne može ni predavati, ni učiti, a to je “attitude”. Suština horora i suština književnosti je u “attitude-u”. Ako ti nemaš izgrađen stav, pre svega prema sebi samom, a onda prema lokalnoj zajednici u kojoj se nalaziš, pa u najširem smislu i prema svetu, kosmosu, i to ne u smislu tirada koje ćeš plasirati na stranicama svojih romana kroz likove koji drže govore, već da se između redova vidi kako ti imaš stav koji je konzistentan, tvoj, ne nešto što si odnekud preuzeo ili su te naučili na časovima veronauke, nego da se radi o odnosu prema stvarnosti koji je relevantan…onda je to prava stvar a to se ponavljam, nigde i nikako ne može naučiti!

78

Razgovor vodio: Andrija Maslać


79

FRENZY SPARK


MUSIC LOOP Foster the People je potpisao ugovor maja 2010. godine sa muzičkom kućom Columbia imprint Startime International i sam bend kontroliše izdavanje svojih singlova u Severnoj Americi i imaju odvojeno ugovor sa Sony/ATV Music Publishing kućom koja kontroliše izdavanje singlova izvan granica Severne Amerike. Celu 2012. godinu provešće na turneji, krajem godine počeće sa snimanjem novog albuma koji će najverovatnije izaći polovinom 2013. godine. Dolaze nam iz Los Anđelesa, Kalifornije, oni su indie rock trio koji stvara veoma origanalnu i ritmičnu muziku. Prošle godine im je izašao album Torches, hit singl Pumped up Kicks ih je proslavio i pomogao im da postanu poznati širom sveta. Mark Foster je glavni vokal on takođe svira klavijature i gitaru, Mark Pontius svira bubnjeve, Cubbie Fink je basista i peva prateće vokale a Zach „Reozen“ Heligman je bio MPC sampler (Music Production Center) sve do početka 2011. godine. Mark Foster se preselio iz Klivlenda u Los Anđeles kada mu je bilo osamnaest godina radi svoje muzičke karijere. Ali kako to biva sa novopridošlim mladim umetnicima u Holivudu,

FRENZY SPARK

80


Mark je morao raditi svakakve poslove kako bi se izdržavao. Kao dosta mladih ljudi u šoubiznisu imao je problema sa opijatima ali je uspeo da se otrgne i krene napred ostavljajući taj gadan porok iza sebe. Foster je upoznao Marka Pontiusa i Cubbie Finka 2009. god. i zajedno su odlučili da oforme bend. Muzika koju stvara bend Foster the People je mešavina indie rocka, elektropopa ali ima malo i prizvuka r&b da ne bismo poludeli od silne elektronike. Omiljeni bend Marka Fostera je Blur, tako da oni zvuče slično ali razlikuju se po tome što Foster The People ima više elektro zvuk. Inače, Dr. Dre im je ponudio da rade sa njim, pre svega Fosteru. Međutim on je to odbio, što je u neku ruku lud potez, zato što se ne dešava često da ti neko poznato ime iz sveta muzike ponudi takvu šansu. Članovi benda nisu pogrešili zato što je ubrzo muzička kuća Dr. Drea bankrotirala, tako da su imali sreće. Album Torches je raznovrstan, za svakoga ima ponešto. Neke pesme su odsvirane na gitari a neke su kompjuterski napravljene. Pesma Life on The Nickel zvuči kao da je snimana

MUSIC LOOP

na nekoj futurističkoj pinball mašini, dok Helena Beat je više u stilu pop-rock muzike. Pesma Miss You je urađena u stilu modernog r&b ritma, ukoliko smo umorni od silnog elektro zvuka. Njihov hit Pumped up Kicks ima posebnu priču. Izašao je pre albuma. Mark Foster a ni ostali članovi benda nisu očekivali da će postati takav hit. Melodija je veoma pevljiva, baš je u stilu Petera Bjorna. Numera kao da je stvorena za festivale i jutarnju kafu. Stihove je teško razaznati, ali refren je lak za pamćenje; „All the other kids with the pumped up kicks. You better run faster than my bullet.“ Stihovi govore o pucnjavi u školi, Foster je rekao da je hteo da pronikne u um psihotičnog klinca i tako je nastala ova pesma. On, iako nije fan hipstera i njihovog fazona, napravio je na neki način u inat njima muziku za ovu pesmu. Brandon Dorsky koji je nekada bio prijatelj Marka Fostera je tužio bend. Tvrdio je da ima prava na ovu pesmu, išao je čak toliko daleko da kaže da je on smislio ime benda. I da su on i Mark imali usmeni

dogovor i da je on na neki način bio njihov menadžer. Naravno sudija je odbacio tužbu, zato što je bila neosnovana a i Dorsky nije imao dokaze koji bi podržali njegovu tvrdnju. Album Torches je dobar, muzika zrači pozitivnom energijom, pesme su pravljene tako da će hteti da ih sluša dete od pet, a i starija osoba od devedeset godina. Foster the People je potpisao ugovor maja 2010. godine sa muzičkom kućom Columbia imprint Startime International i sam bend kontroliše izdavanje svojih singlova u Severnoj Americi i imaju odvojeno ugovor sa Sony/ATV Music Publishing kućom koja kontroliše izdavanje singlova izvan granica Severne Amerike. Celu 2012. godinu provešće na turneji, krajem godine počeće sa snimanjem novog albuma koji će najverovatnije izaći polovinom 2013. godine.

81

Autor: Milena Pantić

FRENZY SPARK


BOOK CLUB/ART & CRAFT/IN ENGLISH, PLEASE FRENZY SPARK

Umberto Eco - History of Beauty

The notion of what is beautiful has likely been the most erratic and most variable idea in the history of mankind. Never constant, beauty has, for eons, enchanted and puzzled thinkers and poets alike, attaining a mysterious quality typical for concepts that are within our reason’s grasp, but still elusive. These aesthetical standards have also done a great deal for philosophical inquiry and have served as a guidepost for morality (the idea of beautiful = good has been prevalent for eons in the western world), psychological concerns such as egocentrism, susceptibility to the ideal form, even the traits of divine in its purest, geometrically most satisfying form (what is beautiful is symmetrical and vice versa, according to ancient Greeks). One of Europe’s finest intellectual giants of the XX century, Umberto Eco, equally vital in the autumn of his life as he was back in his novelist prime with Il nome della rosa or Il pendolo di Foucault, provided his systematical, encyclopedistic insight into this centennial debate in the illuminating Storia della belleza (The history of Beauty / On Beauty) from 2004., reassuring the highest standards of art history remain just as present in the XXI century as they were earlier. This is no ordinary, every-day art-history textbook, though, but a lavishly illustrated delve into aestheticism as seen from the standpoint of the entire western civilization, no forms of art and literature spared. Separated into seventeen engaging chapters, each prone to analysis to the slightest details, the book covers a wide array of visual and written erudity throughout ages from Old World to the media controlled humanity and its tendency for conformism. Eco, at his most profound, tackles the elements that consti-

82

tute the highest artistic aspirations, such as Apollonian and Dionysian principles, the harmony through proportions, architectural and cosmological symbolism, the light and color in Dark Ages, wealth and poverty, the necessity of ugliness (which he further elaborated on in his following publication, Storia della bruttezza - On Ugliness), the reflection of beautiful in the concept of “impossible love”, the sublime in nature, romanticism, manirism, the knighthood, gothic literature, l’art pour l’art, the Victorian restraint, abstract depths, pop-art - and everything imaginable in between. Beside his invaluable essays and comments, there is a much obliged addition of excerpts and quotations relevant to the theme at the closure of each sub-chapter, the wise and helpful lines by the likes of Wilde, Rousseau, Michelangelo, Dickens, Hegel, Shelley, Baudelaire, Burke, Cervantes, Alighieri, Petrarcha and hundreds of eminent writers, philosophers and theorists more. Well-placed citing of the humanity’s greatests only goes to show how compelling and methodological Eco’s efforts were when constructing this colossal piece of work. This extends the discussion to the all-important historical context of said people and helps elevate the problematique into more competent areas than our contemporary narrative can even begin to ponder. For instance, in the chapter titled “Reason and beauty”, there is a wonderfully observant conjecture of Kant’s dialectic on light side of reason, taken from his “On the Beautiful and Sublime”, against Marquise de Sade’s meditations on its dark side, sourced from “Justine, or the Misfortunes of the Virtue”. Author’s commentary itself is borderline-academic in its core, setting a tone for a “teacher’s approach” towards


BOOK CLUB/ART & CRAFT

There is a root, genesis and climax in an eternal disagreement on what constitutes beauty and Italian literary Colossus knows it and discusses it in his comprehensive “tour de force”. gifted students, of sorts; slightly (and positively) pretentious and reeking with information and annotation in equal shares, it requires a full attention, but delivers magnificently. The selection of illustrative exhibits in painting, sculptures, photos, drawing etc. is breathtaking and perfectly compatible with the according subject. Visually, just by skipping through pages, looking at the illustrations, is possible to infer quite a lot about cultural standards and evolutions - the classics are there, but so are some of the underlooked gems that really help put the beauty in some new perspectives. The prevalent focus on the Western world is the only negative footnote that comes to mind when giving the final weigh-in of History of Beauty. Admittedly, from our standpoint and complicated European traditions of moral rigorousness and rule of church to the Age of Reason, these fruits of contradictions have led astray our views of what is beautiful and what is not, certainly more than once. However, eastern traditions have their own formulative say on the matter and it would have done well had it been included in the overall linking of theories and cultural paradigms of which the book consists. Even with one such flaw, History of Beauty does not feel as an incomplete book. Eco’s in-depth synthesis of mutually opposed times into one elemental work is a success and a definitive glimpse into the rational evolution of a very irrational phenomenon that intrigues and keeps us in constant awareness today, perhaps more than ever before.

Author: Andrej Vidovic

83

FRENZY SPARK


priredila: Beksi Lejdi

MUSIC LOOP

Ovo je pravi izbor za sve oni koji ne mogu da žive bez jednostavnih klavirskih melodija i emotivnih tekstova, jer ne može ni ona. Agnes Obel, rođena je u danskoj porodici muzičara, i muzikom se bavi doslovno odmalena. Debi album Philharmonics izbacila je 2010. da bi joj u 2011, kada je Danish Music Awards sumirao utiske na kraju godine, pripale nagrade za najbolji album, najbolje pop izdanje, najboljeg debitantskog izvođača, najbolju pevačicu i najboljeg tekstopisca. Agnes piše, svira, peva, snima i producira inspirisana Roy Orbinsonom, Joni Mitchell i PJ Harvey, ali i Edgar Allan Poom i Alfredom Hitchcockom. Čist glas na granici šapata i razoružavajuće melanholične balade obezbedili su ovom albumu siguran repeat, bez obzira na to da li i šta bude naknadno objavljivala – a moraće. Agnes, moraš.

Oregon i Portland nam šalju pevačicu Ruth Radelet, gitaristu Adama Millera, bubnjara Nat Walkera i producenta/multiinstrumentalistu Johnny Jewela, da nam objasne neke stvari. U stvari vama koji do sada niste čuli za njih, jer meni već jesu i beskrajno im hvala na tome. Dakle oni su se okupili i rešili da prave perfektan post punk synth-pop. Osim Millera, nijedan član nije bio u bendu od samog početka i prvog albuma, što samo govori o tome koliko je njegova ideja da izmeni par stvari u radu benda (od panka do diska) bila fenomenalna. Posle prvenca iz 2003. Chrome Rats vs Basement Rutz koji je bio previše bučno konfuzan u odnosu na ono što su kasnije počeli da stvaraju – usledili su Plaster Hounds 2004, sa primesama dotadašnjeg fazona, Night Drive 2007, i pre nešto manje od mesec dana Kill for Love, na kojem se od 36 snimljenih pesama našlo samo 17. Šmrc. Jedini problem sa ova tri albuma je što se ne zna koji je od kojeg bolji, pa vam u nadi da će to neko od vas provaliti, najsrdačnije preporučujemo studiozno preslušavanje ovog benda.

FRENZY SPARK

84


MUSIC LOOP

Ovako nešto niste čuli. Ako neko jeste neka se javi redakciji da vidimo kako možemo da me nateramo da pripazim šta pišem. Do tada – The Ting Tings su za njih težak hardcore. Lazlo Legezer je producent, ekscentrik i electro freak. Frances Noon je njegova savršena polovina ili bar njen egzotičan hipnotišući glas kojem ne biste dali preko deset godina tako zvuči; a kako bi zvučali još luđe, doveli su pojačanje u vidu basiste i električnog bubnjara, tako da sada njih četvoro proizvode nešto najotkačenije što sam (ok, pričaću u svoje ime) čula u skorije vreme. 2009. snimili su album Where We Are (ni sami ne znaju) a onda su shvatili da je to moglo i drugačije, pa izbacili remixe. Vedro, blesavo, skakutavo, sexy, svojeglavo i nezaobilazno.

Možda je malo komplikovano ali je zato mnogo dobro. Ona je Ane Trolle iz Danske, tačnije dua JaConfetti u kojem je sa izvesnom Josephine Philip (imaju jedan album iz 2007. The Rainbow Express i vredi ga čuti) peva i piše tekstove i samo neka tako nastavi. Anders Trentemøller je na svom albumu The Last Resort sarađivao sa njom, a onda je Ane udružila vokalne snage sa čovekom imena nezahvalnog za menjanje po padežima – Martin Pato Siebenhaar. Prvo su 2006. snimili electro jazz duet Sweet Dogs, koji je u Danskoj bio pravi andergraund bum, a dve godine kasnije i ceo album Couple Therapy, koji svojim dejstvom opravdava naziv, ali – potpuno. Trip hop u fazonu Portishead-a sa primesama ska reggaea ali i... Vi još uvek niste počeli sa preslušavanjem?

85

FRENZY SPARK


FRENZY SPARK

86

Kako bi izgledao raspad Jugoslavije da je smešten u daleku budućnost, kako šah i boks idu u kombinaciji jednog sporta ili portret jednog Bilala?


„It’s difficult to admit artistic duplicity. A cartoonist who does cinema just doesn’t fit into any of the boxes.“ Iako je Francuz po nacionalnosti Enki Bilal je rodjen u Beogradu 7. oktobra 1951. u nekadašnjoj nam voljenoj Jugoslaviji pod imenom Enes Bilalović. Otac mu je bio bosanskog porekla, a majka mu je bila Slovakinja. Kada je Enesu bilo 9 godina, porodično su se preselili u Pariz. Njegov otac je do tada tradio kao krojač Josipa Broza Tita. U 14 godini Bilal sreće René Goscinny-a poznatog francuskog pisca i editora stripova, koje je nama svima dobro poznat po saradnji sa Albert Uderzo-om na kolekciji stripova Asteriksa i Obeliksa, crtao: Uderzo, pisao: Gošini, ko se ne seća tog natpisa sa naslovnica nije imao detinjstvo. Hvala Politikinom zabavniku što je postojao u onakvoj nam državi. Pored njih ovaj čova je poznat i po još manje bitnih stripova kao što su „Lucky Luke“ kod nas prevedeno Talični Tom i „Iznogoud“. Gošini je u Bilalu prepoznao veliki potencijal i sa njegovim podstrekom Bilal primenjuje svoj talenat na crtanje stripova. Tokom sedamdesetih on takođe radi i na Goscinny-evom projektu, komik magazinu pod nazivom „Pilote“ , gde objavljuje i svoju prvu priču „Le Bal Maudit” 1972. godine i postaje naširoko poznat po karikaturama francuskih političara tog vremena. U ovom magazinu je rastao i razvijao svoj talenat sve do 1975. kada počinje da radi sa poznatim scenaristom Pierre Christin-om na seriji mračnih i takozvanih „surreal” priča što je dovelo do re-

zultata u vidu serijala „Légendes d’Aujourd’hui” koji obuhvata stripove „La Croisière des oubliés” (The Cruise of Lost Souls, 1975) „Le Vaisseau de pierre „(Ship of Stone, 1976) „La ville qui n’existait pas” (The Town That Didn’t Exist, 1977) “Townscapes” (reprint of La Croisière des oubliés, Le Vaisseau de pierre, and La ville qui n’existait pas, 2004) , serijala koji i danas u doba tona i tona japanizama izgleda sveže i originalno.

“When you create a comic book, you don’t have to think about production costs, shooting locations, equipment and actors. Everything depends on the author, who is extraordinarily free. But inherent in that freedom is the danger of going off the rails.” Bilal je međutim otišao korak dalje i najviše postaje cenjenen u strip krugovima i u kritici po „Nikopol” trilogiji koja bilo kog čitaoca koji je uzeo u ruke ne može ostaviti ravnodušnim a za koju mu je trebalo više od decenije da je dovrši. Ona obuhvata naslove “La Foire aux immortels” (The Carnival of Immortals, 1980) “La Femme piège” (The Woman Trap, 1986) “Froid Équateur” (Equator Cold, 1992). Za sva ova dela on je sam napisao scenario i uradio artwork a poslednji deo “Froid Équateur” 1992 biva proglašen za book godine od strane glavnog literarnog časopisa „Lire” a Bilal postaje priznat i kao origalni izumitelj novog sporta chess boxing od strane Iepe B. T. Rubingh nemačkog perfomans umetnilka koji je po inspiraciji iz stripa napravio pravila i u medije lansirao ovu čudnu vrstu sporta u kome učesnik mora biti dobar bokser u ringu ali i prepreden mislilac na šahovskoj tabli u isto vreme da bi mogao da stigne do pobede. Meč počinje tako što učesnici prvo

87

FRENZY SPARK


četiri minuta igraju šah, a zatim tri minuta boksuju a zatim se do kraja meča naizmenično smenjuju runde fizičkog i mentalnog odmeravanja.

“Cartoonists are real authors. The comic is a literary genre of its own.” Bilalovo najskorije objavljeno delo je „Quatre?” (Four?) iz 2007. godine u koje predstavlja poslednje delo u „Hatzfeld” tetralogiji, koja priča kako bi izgledao raspad naše lepe Juge koji se dešava u nekoj dalekoj budućnosti. Prva knjiga ovog serijala pojavila se 1998. godine i nosila je naziv „Le sommeil du monstre” (The Dormant Beast, 1998) koja nam otvara priču o glavnom junaku Nike-tu koji se priseća rata u seriji traumatičnih flešbekova. Za njim slede izdanja „32 Décembre” (December 32, 2003) i Rendez-vous à Paris (2006) koji jasno objašnjava koliko je Bilal popularan kao autor u Francuskoj jer se te 2006.-te našao na 5 mestu najprodavanijih book-ova sa 280 000 prodatih kopija. Osamdesetih Bilal biva i čest gost Američkog Heavy Metal Magazine gde mnogi njegovi stripovi i kratke priče doživjavaju adaptaciju na engleski jezik.

šlja poster za Mon onlce d’Amérique a zatim i dve godine kasnije osmišlja kostime i postaje deo produkcijskog dizajna za film Life Is a Bed of Roses, koristeći se tehnikama crtanja na staklu. Bilal narednih godina sve više biva umešan u svet filma, radeći recimo grafička istraživanja za film The Name of the Rose 1986. Iste godine on upoznaje Patrick Cauvin (aka Claude Klotz) sa kojim sara-

“It’s odd, but the art world denigrates illustration and comic strips. A year ago, the French magazine Beaux-Arts published some stories about the comic strip festival held in the southwestern city of Angoulême. The lead article kicked off by warning readers that just because the editors were publishing a special section about comic strips it didn’t necessarily mean they considered them to be art.”

„In the distant future, Earth is occupied by ancient gods and genetically altered humans. When a god is sentenced to death he seeks a new human host and a woman to bear his child.” Najava za film Immortal (Ad Vitam). Spisak njegovih radova nebi bio potpun ako bi izostavili i njegov rad sa filmskim guruom Alain Resnais-om za koga prvo 1980. osmi-

djuje na projektu „Hors jeu” , knjizi tekstova i ilustracija na temu sporta. 1987. on dobija prestižnu prvu nagradu na strip festivalu Angoulême, a samo godinu kasnije on izlaže svoje radove u Palais de Tokyo, muzeju u Parizu posvećenom modernoj umetnosti, rame uz rame sa fotografijama Josef Koudelk-e i artom Guy Peellaert-a. Njegov rad na polju filma se razvija dalje pa od 1989. potpisuje svoje ime ne samo ispod crteža već i kao režiser ispod naslova filma Bunker Palace Hôtel na kojem je ponovo stupio u zajedničku saradnju sa Pierre Christin-om na pisanju priče. Narednih godina takođe prvi put radi i na daskama pozorišta i opera kreirajući pozadinske slike i kostime prvo za Denis Levaillant-ovu savremenu operu „OPA mia” odigranu u Avinjonu 1990., a zatim radi sa Sergei Prokofiev-ijem na baletu „Roméo et Juliette „ u Lionu 1991. Posle nekoliko velikih samostalnih izložbi „Transit” u Grande Arche de la Défense u Paris 1992. i „Bleu Sang” u Parizu 1994. Bilal snima i režira svoj drugi film Tykho Moon (1996) ovog puta napisanog u saradnji sa Dan Franck-om koji nedugo zatim izdaje i u obliku strip knjige. Narednih godina sledi serija velikih i uspešnih izložbi „Magma” (Naples, 2000), „Le Sarcophage” (Paris, 2000), „enkibilalandeuxmilleun” (Paris, 2001, then Sarajevo, Beograd, Lièges, Cherbourg and Barcelona).

FRENZY SPARK

88


„Horus: You believe in God? Nikopol: I don’t even have that to fall back on. Horus: I suggest you believe in me, Nikopol. Nikopol: Do I have a choice? Horus: I am afraid not.” “Horus: [referring to Jill] Young women like her are rare. Extremely rare. There are only a few of them in the entire universe. No one knows why they appear in one world or another. They don’t even know who they are themselves, and the power they have. Nikopol: What power? Horus: The greatest power of all. The power to procreate with God.”

Nagrade koje je primio: 1980: Prix RTL - for best adult comic 1987: Angoulême Festival, France, Grand Prix de la ville d’Angoulême 1993: Best book of the year Award from Lire magazine 1997: Brussels International Festival of Fantasy Film, Special Mention Producent Charles Gassot, kao veliki fan njegovih radova se odlučuje da bude producent na riskantnom projektu i poverava Bilalu budzet od 22 miliona evra za njegov novi film Immortal (Ad Vitam) (2004). Film je baziran na prva dva dela Nikopol trilogije i Bilal tada prvi put saradjuje sa sci-fi piscem Serge Lehman-om na pisanju scenarija. Film je hrabra kombinacija digitalnih i živih likova a od glumaca tu se pojavljuju Linda Hardy,Thomas Kretschmann i Charlotte Rampling. Bilal je otišao još jedan korak dalje dokazujući da kad voliš to što radiš nijedan medijum ti nije prepreka za kreativnost i tako 13. Maja 2008. se pojavljuje video igrica bazirana na Nikopol trilogiji pod nazivom Nikopol: Secrets of the Immortals. Ova igrica biva izdata u Severnoj Americi od strane Got Game Entertainment gejmerske kuće Avgusta 2008. I predstavlja „point and click” avanturu za PC. Glavni dizajner na igrici bio je Benoit Sokal belgijski comic i game crtač i dizajner, dok je Bilal zajedno sa Yoshitaka Amano –om bio art dizajner na ovom a potom i na projektu Beyond Good & Evil 2.

1999: Adamson Award, Sweden, for Best International Comic Book Cartoonist 1999: Angoulême Festival, Nominated for Best comic book 2004: Angoulême Festival, Nominated for Audience award 2004: Fantasia Ubisoft Festival, Gold medal for Best Groundbreaking Film, Bronze Medal for Best International Film (public prizes) 2006: International Horror Guild Awards, Best Illustrated Narrative, for Memories

Autor: Branko Bojković

89

FRENZY SPARK


Aspergerov sindrom jedan je od nekoliko poremećaja autističnog spektra kog nazivaju i „najsvetlije sivom bojom u crno-belom svetu“. Otkriven je od strane Hansa Aspergera sredinom prošlog veka uz čuvenu Hansovu rečenicu „da onaj koji je drugačiji i atipičan, ne mora automatski biti i inferioran.“ Isprva nazvan autističnom psihopatijom, ovaj poremećaj autističnog spektra naknadno je preimenovan u Aspergerov sindrom.

STOP, LOOK & LISTEN

Poznat animirani film Adama Eliota (Adam Elliot) o Maksu i Meri (Mary and Max) počinje pismom osmogodišnje devojčice iz Australije upućeno nasumično odabranom Njujorčaninu. Mala Meri radoznala je da sazna kako nastaju deca u Americi. Njeno pismo dolazi do četrdesetogodišnjeg Maksa Horovica (Max Horowitz), koga obuzima neprijatan i neobičan strah zbog ovog iznenadnog i, za njega komplikovanog, izazova u pismu punom pitanja. Maks ipak savladava paniku i odlučuje da odgovori na pismo osmogodišnje Meri. Prepisku koja će trajati narednih dvadeset godina Maks zahuhtava pričama o svojim kućnim ljubimcima, o gojaznosti i

učešću u Udruženju anonimnih prejedača, o svojoj usamljenosti, o devojci koja ga ljubi bez dozvole, o poslovima u američkoj vojsci i fabrici kondoma. Između ostalog, Maks daje Meri ljubazne savete i odgovara na njena, njemu ni malo laka, inteligentna i detinje radoznala pitanja. Naravno, odgovara joj i kako to nastaju deca u Americi. Pobogu, Meri, ovde svaki pravi Amerikanac zna da se deca legu iz jajeta! Ovakve reči odraslog, ozbiljnog čoveka izgledaju krajnje neobično i sumnjivo, dok Maks Horovic u drugoj polovini animiranog filma ne dobije dijagnozu Aspergerovog sindroma.

Maks Horovic (Max Horowitz), glavni lik animiranog filma “Mary and Max” Adama Eliota (Adam Elliot) i jedan od najrealističnijih fiktivnih likova koji su uspeli da “ožive” specifičan ljudski karakter

FRENZY SPARK

90

Aspergerov sindrom jedan je od nekoliko poremećaja autističnog spektra kog nazivaju i „najsvetlije sivom bojom u crno-belom svetu“. Otkriven je od strane Hansa Aspergera sredinom prošlog veka uz čuvenu Hansovu rečenicu „da onaj koji je drugačiji i atipičan, ne mora automatski biti i inferioran.“ Isprva nazvan autističnom psihopatijom, ovaj poremećaj autističnog spektra naknadno je preimenovan u Aspergerov sindrom. Za njega je karakteristično da nema opštog jezičkog i kognitivnog zastoja u razvoju, zbog čega je okarakterisan kao „nevidljivi poremećaj“. Aspergerov sindrom obavijen je tipičnom misterijom autizma – niko ne zna šta ga tačno uzrokuje, niti kako nastaje. Pretpostavlja se da glavnu reč ima genetika, a naučnici, iako nisu sigurni da li su uzroci striktno genetski, sa sigurnošću znaju da ponašanje ljudi sa ovim sindromom nije uzrokovano lošim vaspitanjem, zlobom ili bezobrazlukom. U pitanju je, jednostavno, drugačiji način postojanja. Osobe sa Aspergerovim sindromom su u zemljama engleskog govornog područja od milja nazvane – Aspi (Aspie). Ono što je karakteristično za ove naizgled robotizovane i maliciozne ljude jeste da oni mogu da budu, a najčešće i jesu, nadprosečno inteligentni, ali generalno nespretni u procesu socijalizacije. To znači da je mnogima od njih lakše da se bave kvantnom mehanikom, farmakologijom ili složenim matematičkim zadacima nego da vode jednostavan razgovor ili da neobavezno ćaskaju uz kafu i čaj. Aspergerov sindrom karakterišu velike teškoće pri socijalnim kontaktima i pri razumevanju drugih ljudi (naročito neverbalnih signala drugih ljudi), kao i pri razumevanju jezičkih i stilskih figura poput ironije ili sarkazma. Njihov um je jednostavan i bukvalan, te oni, kao u doživotnoj magli urođenog neiskustva, nikada ne nauče da čitaju između redova. Prijateljstvo, bliskost i ljubav u svojoj klasičnoj izvedbi na koju je većina ljudi navikla za njih je gotovo nemoguća. Ali, njihova želja da vole, da budu prihvaćeni, njihova iskrena i duboka težnja da budu shvaćeni i voljeni uveliko može da prevaziđe neurološka ograničenja sa kojima se suočavaju.


91

ignoriše uz jedan od onih osmeha koje upućujemo na simpatične, duhovite opaske. Pristup osobi sa Aspergerovim sindromom istovremeno i je i najlakši i najteži pristup u jednom međuljudskom odnosu: potrebno je do iznemoglosti i iscrpljenja kontrolisati emocije i bes. Moguće je da vam Aspie neće oprostiti previše suza ili nervoze i da će naprosto pobeći od onoga što ne može da razume. U beskrajnoj i nesebičnoj toleranciji, dozvolite im luksuz ovakve njihove nenamerne bezobzirnosti i bola što bi mogli da vam nanesu. Jednostavno, oni nisu namerno zlobni – oni samo postoje, razmišljaju i osećaju život na sasvim drugačiji način on onog na koji su prosečni ljudi navikli i koji tipičan čovek beskompromisno očekuje.

STOP, LOOK & LISTEN

Aspergerov sindrom po definiciji karakteriše egocentričnost, stereotipni interesi, a oni neretko oboljevaju i od anksioznosti, depresije i napada panike. Prosečan Aspi ume da bude vrlo maliciozan i da vam, iako vas površno poznaje, u lice saopšti da ste ružni, ne misleći da vas pri tom vređa već da vam čini uslugu. Po svom shvatanju, on vas samo ljubazno informiše da takvi ne biste trebali da se pojavite u javnosti! Poslednjih decenija spekuliše se o tome da ove osobe ne mogu da plaču, čak ni kada doživljavaju duboke i bolne emocionalne potrese. Postoji česta zabluda o tome da su ljudi sa Aspergerovim sindromom robotizovani i bezosećajni - oni zapravo samo imaju poteškoća sa doživljavanjem empatije, te teškoće sa razumevanjem i tuđih i sopstvenih emocija, ali vrlo je nepravedno lupiti im stigmu bezdušnosti i potpune praznine. Kako prepoznati prosečnog Aspija? Kod blažih oblika oni deluju samo znatno specifičnije od

drugih i doimaju se kao čudaci, dok kod težih remete standardno funkcionisanje poslovnog i socioemotivnog života. Osoba koja izbegava da vas gleda u oči kada je sasvim prirodno očekivati prodoran i zainteresovan pogled, koja vam ne uzvraća kada joj mahnete već zbunjeno prati pokrete vaše ruke pre nego što konačno okrene glavu, ona koja je do zaprepašćenja nevešta u socijalizaciji i beži od socijalnih kontakata iako je veoma usamljena i koja uvek sedi na istom mestu, u istom restoranu do kog dolazi uvek istim putem i istim prevozom, pokazuje neke od banalnih, prvih uočljivih znakova ovog neobičnog stanja. Osobe sa Aspergerovim sindromom su stranci među strancima, usamljenici obavijeni zaštitnim mehurom od sapunice koji vrlo lako puca pri najmanjem nesporazumu, ostavljajući ih na cedilu, uznemirene i izložene iritirajućem i bolnom spoljnom svetu. Plastično i banalizovano govoreći, oni će vam oprostiti reči koje bi prosečan čovek smatrao smrtnom uvredom, ali će se naljutiti na vas ako im skuvate previše vruću kafu ili im poslužite čaj u okrnjenoj šolji. Sa lakoćom će slagati boje Rubikove kocke, pobeđivati u bilijaru ili šahu, rešavati sudoku i logičke zagonetke i mozgalice, ali mogu da budu veoma zbunjeni kada ih upitate kako ide život. Pobogu, život je apstraktan pojam telesnog postojanja koji ne može da hoda, niti da bilo kuda ide! Prosečan Aspi sklon je primećivanju detalja umesto velike slike stvari, ima čitav niz podataka u sivoj masi svog živog procesora u glavi i vrlo često koristi tuđa mišljenja, rečenice iz knjiga ili čitave dijaloge iz fimova stvarajući jedan dopadljiv, empatičan i lažan identitet da bi se prilagodio većini ljudi i da bi bio prihvaćen. Zapravo, neinformisan, prosečan čovek će, u odnosu prema Aspiju, napraviti niz nenamernih, ali vrlo bolnih i grubih grešaka. Takođe, i informisana osoba može da pogreši u svojoj kontraproduktivnoj želji da pomogne ili pri grubom i nestručnom postavljanju dijagnoze. Procene i terapiju je ipak neophodno prepustiti stručnjacima. Ono što običan čovek može je da učini je da bude beskrajno tolerantan i da prihvati Aspija kao čoveka koji je njemu ravan, neretko i superioran, a da njegovu eventualnu bezobzirnost

Dr Sheldon Cooper (Jim Parsons), lik u humurističkoj seriji “ The Big Bang theory” za koga brojna publika predpostavlja da ima Aspergerov sindrom.

PET NAJREALISTIČNIJIH I NAJPOTPUNIJIH PRIKAZA ASPERGEROVOG SINDROMA U KNJIZI I FILMU: 1. TONY ATTWOOD - THE COMPLETE GUIDE TO ASPERGER’S SYNDROME; PRIRUČNIK NA ENGLESKOM JEZIKU 2. MARY AND MAX (2009); ANIMIRANI FILM 3. ADAM (2009); FILM 4. MARK HADON - NEOBIČAN DOGAĐAJ U NOĆI SA PSOM; ROMAN 5. IF YOU COULD SAY IT IN WORDS (2008); FILM

Autor: Sonja Nikolić FRENZY SPARK


Bikovi nemaju izbora. Mada, nekim ljudima se često samo čini da ga imaju i to ih stavlja u istu ravan sa ovim životinjama koje nam ne mogu iskazati svoj bol, kao što i neki ljudi sa dubokim ranama ne mogu ili ne žele pričati o njima, jer ,,ponekad, dese se stvari u životu koje ućute svakog. Tako tihe, da se više niko ne usuđuje pričati o njima. Nikome. Čak ni sami sebi“ (Džeki Vanmarsenil).

FILM CORNER

Uvek ostavljam originalan naziv filma, a tako će biti i ovaj put, što znači da će te morati malo na Internet, a ako ste već tamo i ako budete želeli da gledate ovaj film, preporučujem da prvo pogledate par snimaka nekog od Festivala trke sa bikovima – San Fermin u Pamploni, koji traje nekoliko dana. Jedan od razloga je nominalno u vezi sa naslovom filma, a opet je sve povezano sa onim nivom razdraženosti i razjarenosti (izazvane od strane ljudi) ovih životinja pre i tokom manifestacije. Uveče, nakon svake trke, bikovi se ubijaju, a njihovo meso služi u restoranima. Na stazi od 825 metara uvek ostane više povređenih ljudi ali dešavaju se i smrtni slučajevi, jer ovaj festival ne bi bio poznat kao ’veoma adrenalinski’ da su žrtve samo bikovi. I onda se nameće pitanje – koja je razlika između ljudi i bikova? Bikovi nemaju izbora. Mada, nekim ljudima se često samo čini da ga imaju i to ih stavlja u istu ravan sa ovim životinjama koje nam ne mogu iskazati svoj bol, kao što i neki ljudi sa dubokim ranama ne mogu ili ne žele pričati o njima, jer ,,ponekad, dese se stvari u životu koje ućute svakog. Tako tihe, da se više niko ne usuđuje pričati o njima. Nikome. Čak ni sami sebi“ (Džeki Vanmarsenil). Vanmarsenilovi žive na farmi u Hersu i bave se uzgojem tovnih junadi ali na poseban način – u životinje ubrizgavaju razna sredstva koja u kraćem vremenskom roku značajno utiču na povećanje telesne mase životinja, a time i na povećanje zarade uzgajivača. Dietilstilbestrol (DES - hormon rasta), androstenedion (steroid) i ko će znati šta još, čine da juneći bifteci izgledaju veliki, crveni, sočni... Džeki Vanmarsenil (Matthias Schoenaerts) bi verovatno mogao biti pastuv, doduše, previše mišićav, masivan, nabildovan, nagruvan, napucan... (koliko sinonima!) ali ipak pastuv. No, upadljiv nemir koji pokreće to meso dok prolazi ispred ’kuće užitaka’, trenutak kada zastaje i upućuje pogled ka izlogu koji ispunjavaju poželjna dama i crveno svetlo, a zatim rezignirano odlazi niz ulicu, stavljaju veliki znak pitanja u oči posmatrača, koji spoljašnost glavnog lika i sredinu u kojoj živi percipira kroz konvertovanje Džeki – pastuv u Džeki - bik sliku. Skoro celog svog života Džeki ne poznaje ništa drugo osim životinja koje gaji poistovećujući se sa njima, jer i on je meso, ljudsko meso, puno najdubljih frustracija, očaja, bola, besa... Kada kroz iglu šprica u to meso direktno uplovi doza metiltestosterona, sustanona, mestanolona i raznih drugih steroida i testosterona koje Džeki svakodnevno injekciono ili oralno unosi u svoj organizam, ogromna količina nakupljene

FRENZY SPARK

negativne energije goni telo da je oslobodi. Džeki je porodično upleten u mrežu hormonske mafije ali novi posao sa ljudima iz Zapadne Flandrije mu postaje sumnjiv zbog ubistva dektetiva koji je bio na tragu grupi iz ove sfere organizovanog kriminala. Od izlaska iz posla odgovara ga Sem Raimond (Frank Lammers), beskrupolozni veterinar koji se nije ustručavao ni da restoranima proda meso majmuna, zmija i drugih životinja, koje je bio zadužen da uspava, nakon što je jedan zoološki vrt morao da se zatvori zbog bolesti koja se pojavila. Kada ovaj posao slučajno spoji Džekija i njegovog prijatelja iz detinjstva Didrika (Jeroen Perceval), koji je primoran da radi kao policijski doušnik, Džekijeve sumnje i nemiri postaju još jači, a Didrik ga neposredno podseća na jedan događaj iz prošlosti koji je promenio njegovu budućnost i njegove planove, na onaj trenutak kada je špricanje testosteronima postalo deo njegovog života. Reditelj i scenarista filma, Michaël R. Roskam, kao da je namerno postavio radnju filma na flandrijsko-valonsku granicu Belgije, kako bi podsetio na sve one granice sa kojima se suočava njegov glavni lik. Džeki često prelazi ovu granicu koja deli flamansko od frankofonskog govornog područja kako bi video Lusiu (Jeanne Dandoy), ljubav iz svog detinjstva, a svaki njegov prelazak te granice čini vidljivijim njen besmisao u poređenju sa granicom koju Džeki nikada neće preći, ma koliko to želeo. A tu je i granica koju on sam postavlja, iako ima priliku, našavši se licem u lice sa onim koji je njegov život davno lišio dostojanstva, da oslobodi svoj gnev i bar trenutno doživi neku satisfakciju. Film je prošle godine osvojio nekoliko nagrada na Fantastik Festu u Ostinu, dobio je Propeler Motovuna na Motovunskom filmskom festivalu, a bio je nominovan i za Oskara u kategoriji za najbolji strani film. Pored toga, Matthias Schoenaerts je dobio FIPRESCI nagradu za najboljeg glumca na Internacionalnom filmskom festivalu u Palm Springsu, koju svakako da zaslužuje, jer je uspeo da suptilno i bez patetike otvori mali prozor kroz koji ćete možda i vi, još na početku filma, ugledati nešto što će vas navesti da Džekijev grubijanski izgled i karakter ipak pridržavate vrhovima prstiju i ne puštate da se ne otisne daleko od mesta kojim protiče onaj osećaj bliskosti i privrženosti prema tananom biću zarobljenom u masivnom i napaćenom telu čija je priroda morala da sačeka.

92

Autor: Đorđe Luković


93

FILM CORNER

Godina: 2011. Trajanje: 124 minuta; Žanr: Drama | Crime; Jezik: Dutch, French; Zemlja: Belgium; Režija: Michaël R. Roskam; Scenario: Michaël R. Roskam; Uloge: Matthias Schoenaerts, Jeroen Perceval, Jeanne Dandoy, Frank Lammers, Barbara Sarafian, Tibo Vandenborre, Robin Valvekens, Baudoin Wolwertz, David Murgia, Erico Salamone, Kris Cuppens, Kristof Renson, Sofie Sente, Hein van der Heijden, Philippe Grand’ Henry

FRENZY SPARK


MUSIC LOOP/TALK TALK

Želimo da podsetimo na to odakle potičemo, svi mi, kao ljudski rod, jer se ljudi u današnje vreme pod pritiskom “modernog” sistema vrednosti sve više udaljavaju jedni od drugih, samim tim i od samih sebe.

Oni dolaze iz Pirota, malog grada koji ima veliku rock scenu. Sviraju muziku koja podseća na onaj stari dobri rok koji su generacije volele i još uvek vole. Vladimir Kostić Darkness, Vukota Ilić, Miodrag Božić i Jovan Stefanović su Black Joker – upoznajte ih.

Frenzy Spark: Kada i kako je bend nastao? Vukota Ilić: Bend je nastao septembra 2009. godine u Pirotu. Čitava ideja je nastala tako što sam jednog dana odlučio da formiram nov bend, s obzirom na to da sam u tom momentu svirao u bendu Anti-dote, a osetio sam potrebu za promenom. Znao sam od početka da će se bend zvati „Black Joker” iako nisam imao pojma s kim ću ga uopšte formirati. Bez obzira na to ubrzo su se oko te ideje okupili ljudi sa kojima sam formirao prvi sastav benda. FS: Predstavite nam ukratko članove. Vladimir Kostić Darkness: Prvi sastav su činili neki od članova benda Abaddon: naš veliki prijatelj Uroš Đorđević (gitara), Jovan Stefanović (bubnjevi), Bojan Pešić (gitara), zatim Vukota Ilić (gitarista benda Anti-dote), Filip Vučić (vokal, član bendova Flashback, ex Veštačko Disanje) i moja malenkost Vladimir Kostić Darkness (nekada gitarista benda Easy Riders), sada basista Jokera. Ubrzo bend napuštaju Uroš, Bojan i Filip, a stiže pojačanje iz benda Bad Memory, Miodrag Bozić (gitara i glavni vokal). Zajedno sa njim Vukota, Jovan i ja trenutno činimo Black Joker. FS: Kako biste vi sami okarakterisali muziku koju svirate? Jovan Stefanović: Recimo ovako, alternativni rock and roll, začinjen southern rock-om i heavy metal-om, pod jakim uticajem old school hard rock-a i blues-a. FS: Koju poruku želite da pošaljete svojom muzikom? Miodrag Božić: Želimo da podsetimo na to odakle potičemo, svi mi, kao ljudski rod, jer se ljudi u današnje vreme pod pritiskom “modernog” sistema vrednosti sve više udaljavaju jedni od drugih, samim tim i od samih sebe. Požuda za materijalnim i duhovna dezintegracija su tesno povezani i ovo prvo iz dana u dan pothranjuje ovo drugo. To je, po nama, glavni uzrok većeg dela problema čovečanstva. Kao bend verovatno ne možemo da menjamo svet, ali možemo da, kroz muziku koju stvaramo, ponudimo alternativu u rezonovanju svima onima kojima je muka od trenutnog stanja. Ključ je u evoluciji ideja. FS: Ko su vam uzori iz sveta muzike?

FRENZY SPARK

Black Joker: Neki od bendova koje volimo i poštujemo i na koje se ugledamo su Brand New Sin, Black Stone Cherry, AC/ DC, ZZ Top, Lynyrd Skynyrd, Motorhead, itd.

94


FS: Koliko često imate svirke? Da li postoji mesto na kome redovno svirate? VI: Sviramo često, volimo žive svirke i to je ono što nas pokreće. Redovno nastupamo u moto klubu “Anđeli” u Pirotu, bajkeri iz kluba su naši dobri prijatelji, a u planu je, naravno, i cela Srbija, pa i šire. FS: Nedavno ste objavili svoj prvi singl Black Joker. Recite nam kako je sve prošlo MB: Objavili smo pre-edit verziju istoimenog singla “Black Joker”, znatiželjni reakcije javnosti, tako da to nije finalna verzija pesme. U finalnom procesu miksovanja se nalaze još dve pesme, a plan je da obe pesme, zajedno sa singlom “Black Joker”, izdamo u vidu EP-ja. Producent EP-ja je naš prijatelj Predrag Pejčić (Kuriri, Big Bug). Paralelno sa tim radimo i na novim stvarima, polako pripremamo materijal za debi album.

MUSIC LOOP/TALK TALK

FS: Da li ste do sada osvojili neku nagradu, svirali na nekom većem festivalu?

FS: Gde možemo čuti vaš materijal i dobiti dodatne informacije o bendu?

VKD: Nismo učestvovali na muzičkim takmičenjima do sada, a svirali smo na Peace fest-u u Dimitrovgradu prošle godine.

BJ: Sav info o bendu može se naći na sledećim stranicama: Official facebook page, Fan page facebook, Revernation page , zvanični Youtube kanal

FS: Koliko vam je teško da se probijete, ipak živimo u zemlji u kojoj vladaju neke drugačije vrednosti? JS: Svesni smo toga, jeste teško, ali idemo korak po korak. Nije nam cilj nekakav proboj na našoj sceni, ako ona uopšte i postoji, jednostavno uživamo u sviranju i stvaranju, muzika je veoma značajan deo naših života. Imamo šta da kažemo, a verujemo i da imamo kome.

FS: Šta biste za kraj poručili mladim bendovima u Srbiji? BJ: Budite svoji, budite uporni i svirajte što više. Ne dozvolite da se bilo ko meša u vaše stvaralaštvo. Sve je to samo rock and roll, a mi ga volimo!

FS: Da li ima šanse da vas uskoro vidimo u Beogradu ili na nekom većem muzičkom festivalu u Srbiji? MB: Mi bismo to svakako jako voleli i otvoreni smo za svaki vid saradnje. Ko god želi da nas kontaktira povodom neke svirke može to da učini na: blekdzoker@gmail.com. FS: Kakvi su vam dalji planovi? VKD: Najpre želimo da završimo EP, da ga na pravi način promovišemo i uz što više nastupa upoznamo širi auditorijum sa našim radom. U planu je i snimanje spota.

95

Autor: Svetlana Nedeljković

FRENZY SPARK


SCIENCE&HISTORY

Sazrevanje naučnih potencijala čovečanstva je (bio) spor, dug, isprepletan proces rasta, sa naizmeničnim periodima stagnacije i meteorskog uspona. Kao potporni proces koji je navodio bistru ali bunovnu misao čoveka od antike do kompleksnosti moderne, razvoj filozofije nauke je evoluirao uporedo sa metodologijom, odvajajući nauku od mita i metafizike. Aristotelu, Bejkonu, Aviceni i Kunu dugujemo za velelepne teorije i praktična ostvarenja koliko i Njutnu, Darvinu i Mariji Kiri. Pouzdano se sme reći da savremene distinkcije između naučnika i filozofa nije bilo sve do XIX veka. Od samih početaka pisane istorije, svaki misaoni poduhvat, čak iako je imao i praktičnu stranu, pripadao je jednom jedinstvenom skupu što je obujmila filozofija prirode. Stvarnosti, u svoj onoj višeznačnoj i skrivenoj građi koja je čini onakvom kakva jeste (ili kakvom se pokazuje), vekovima se pristupa iz svih uglova, ali samo je nauka sistematska studija realnosti, zavisna od iskustva, posmatranja činjenica i testiranja istih; ona je ispoljavanje ljudske veštine da misli logički. “Pošto je objektivno dokazivo, naučno znanje je jedino pouzdano” (Chalmers). Kako, međutim, znati da li je zbilja pouzdano? I, kada smo kod toga, da je znanje - znanje, a ne zabluda?

Preci dva sveta U kolevci zapadne civilizacije, staroj Heladi, došlo je do sudbonosne dihotomije, prvog zabeleženog raskršća koje je puteve razdvojilo na one za naučnike i one za filozofe. Kontrast Platonovog genija naspram Aristotelovog bio je igra arhetipa i dalekovidosti. Platon je čvrsto verovao da se čovek rađa sa znanjem o svemu, uspavanom u svesti, koje se budi procesom učenja. Njegovo je stanište bilo stanište dedukcije (izvlačenja zaključaka iz opšteg o pojedinačnom) - empirijsko znanje je samo lično mišljenje, govorio je, te su čula ta koja filtriraju znanje stečeno posmatranjem.

FRENZY SPARK

96

Platon i Aristotel


Za razliku od njega, Aristotelovo viđenje problema porekla znanja je poticalo iz poređenja sa onim što je već poznato i posmatrano. On je uveo termin “prvog principa” radi ilustracije njegovog verovanja da je sticanje znanja proces “kalemljenja” iskustva na ono što se već pouzdano zna i drži istinitim. Čuven je njegov odgovor na Platonovu “idealnu Republiku”. Takvo uređenje, naravno, podrazumeva i savršenog vladara, “KraljaFilozofa”, mudrog i benevolentnog. Platonov argument je da takvo savršeno ljudsko biće može postojati, stoga je moguće naći i takvog kralja. Aristotel je kontrirao ovoj ideji nazivajući je nemogućim konceptom, jer on nije ni čuo ni video takvog čoveka u zabeleženoj istoriji. Drugim rečima, induktivno rezonovanje je potrebno da bi se ustanovile neke osnovne premise pre naučne demonstracije. Ove dve škole misli rodile su deduktivno rezonovanje, jedan od kamena temeljaca naučnog metoda. Aristotelova upotreba dedukcije je za cilj imala mišljenje da se svaka pojava može objasniti razumom, sve dok je prisutan prvi princip. Kleo se u posmatračke nauke i izvršenje merenja i opservacija - konkretno, to je postizao razvrstavanjem mnogih životinja u porodice i opisom hidroloških ciklusa. Ova svojevrsna “šizma” je uzrok zbog koje se Platon često naziva Ocem Filozofije, a Aristotel Ocem Nauke i naučnog metoda.

Izvan Starog kontinenta Kulminacija i pad uticaja grčkih polisa odložila je do daljnjeg uspon teorijske nauke i kontemplacije nad njom. Nezadrživa ekspanzija rimske vučice, mačem i ognjem, pretpostavljala je praktičnost nad svemu ostalom - što je crta svojstvena i izvorištu isključivo primenjene nauke sa centrom u najvećem gradu Apenina. Sklonosti pre-Rimskog sveta antike ka filozofiranju stupile su u spoj sa tehnikama meditacije o prirodnom svetu hindusa preko treće strane - islamske kulture. Tokom ranog srednjeg veka sa evropskog tla je isčilelo nasleđe oduševljenosti umom i telom, anatemisano dogmama trvrdokornog hrišćanstva. Kriza znanja nije se odrazila na države bliskog Istoka čija je tradicija i realtivna mirnodopska politika omogućila svojevrsno zlatno stoleće sa osvita X i XI veka. Ibn-Sina, zapadu poznatiji kao Avicenna, jedan je od najplodonosnijih islamskih filozofa, hemičara, filozofa, logičara, matematičara, poeta, psihologa, teologa i državnika bilo kog doba. Osim što je utro put modernoj farmakologiji svojim poznatim delom Kitab al-Shifa’ (“Knjiga lečenja”) i medicinskim kanonom Al-Qanun fi’l-tibb, jedan je od prvih mislilaca koji je uveo metafizičku sliku Boga u

Avicenna

Ibn al-Haytam

Ibn al-Haytam, konačni proponent univerzalnosti muslimanskog duha tog vremena, načinio je izdašne kontribucije principima optike, inježnjeringu, fizici, konceptu inercije i prvom zakonu kretanja još pre Njutna, reformi Ptolomejske astronomije, ali i nauci u totalu, premijerom naučnog metoda. Formulisao je savremen kvantitativan i empirijski pristup nauci (najpre fizici) u sprezi sa značajem koji je Avicenna pružio eksperimentima. Radom na vizuelnoj percepciji i optičkim iluzijama, udahnuo je dah života i eksperimentalnoj psihologiji, na osnovu čega možda nije ni preveliko čudo što je prvi ispravni opis camere obscure baš njegov uspeh. Međutim, ono po čemu je on najsudbonosniji za našu priču su koraci od hiljadu milja za progres filozofije prirode - ujedinjenje indukcije predviđanja i generalizacije sa dedukcijom eksperimenata. Ništa manje bitno po razvoj naučnog duha nije bilo njegovo insistiranje na pogrešivosti naučnika i apel da budu otvoreni za kritiku. Uvidevši odakle dopire ta misao, Al-Biruni je nadogradio ovaj filozofski princip jamčivši da je eksperimente neophodno izvršavati po više puta usled fluktuacija do kojih dolazi sa svakim i da ponavljanje jedino neutrališe greške.

Preporod

SCIENCE&HISTORY

“Nauka je organizovano znanje” Herbert Spencer

pitanja saznanja, ali i verovavši da su prva etapa sticanja istine univerzalna pitanja, a druga i konačna eksperimenti. Tokom zatočeništva, stvorio je jedan od do tada najvećih misaonih eksperimenata kojim je dokazivao samosvest čoveka i supstancijalnost duše.

Iluministički plam zatinjao je još jednom nad prostorima od Atlantika do Urala uporedo sa sve većom napregnutošću ka apsolutnom koji je obuzimao evropskog čoveka - apsolutnom vlašću, apsolutnim znanjem, apsolutnim duhom. Sa Renesansom, Kopernikanski obrt uslovio je nov nemir potrage za utopijom sveta pomirenog sa Starim vekom i novim, u kojem crkva nija opravdala svoju samonametnutu ulogu cenzora i mentora svega pod kapom nebeskom. Priroda stvarnosti izmicala je svoju senku sa revolucionarnim delom, Galileja (koji je još onomad naglašavao potrebu za racionalizmom, kao i matematikom i geometrijom kao idealnim oruđem idealizacije koncepata), Đordana Bruna, Tiho Brahea, ali pre svega, Francisa Bacona. Zaštitnik nauke (“Nauka je slika istine” i “Znanje je moć” njegove su krilatice) i induktivnog metoda (iz kojeg se iz pojedinačnog izvode zaključci o opštem) kao osnove naučnog reznonovanja, osmislio je osovinu “činjenica-aksion-zakon” do koje se stiže eksperimentisanjem, posmatranjem i testiranjem hipoteza. U kontekstu njegovog vremena, takav metod je bio srodan sa hermetizmom, alhemijom i okultnim učenjima. U knjizi Novum organum (“Novi metod”) raskrstio je sa aristotelizmom (koji je u načelu smatrao tačnim, ali mu je falilo “adaptacije na stvarnost”) i naglasio da je ključno sakupiti što je moguće više podataka i izvesti uopštene zaključke nakon toga, sve vreme vodeći računa da strane pretpostavke ili teorije ne utiču na nalaze koji proizađu odatle.

97

FRENZY SPARK


SCIENCE&HISTORY

Divizije i konačno Šta je naučni metod uobličavanje Konstrukcija tehnika koji drastično menja

Francis Bacon

Bacon je verovao da je univerzum u svoj svojoj gigantskoj kompleksnosti, neobjašnjiv dedukcijom i Aristotelovim prvim principom, u čemu se sa njim slagao i Dekart, poučen vlastitim neuspehom da učini upravo to, uz asistenciju božanskog principa u koji je verovao. Snažna semiotička osnova Baconovog empirizma je privukla i uticala na mnoge entuzijaste ali i gigante poput Njutna, Loka, Voltera, Huka, Kanta... Christian Hyugens je bio propagator hipotetičko-deduktivnog metoda, prvi u istoriji - posredi je postupak u kojem naučnik postavlja hipotezu i zatim dedukuje verovatnoću njene tečnosti, empirisjkim posmatranjem. On je nauku i matematiku tretirao kao dve zasebne oblasti, odvajajući ih po ideji da matematika (posebno geometrija) može da dokaže nešto van sumnje, dok nauka ne može, bar ne nedvosmisleno. U ovom periodu (XVII vek), metafizička filozofija i istorija filozofije nauke se konačno razmimoilaze. Huygens i Njutn su se slagali u tome da nauka ne može da pruži definitivne odgovore, već samo verovatnoću tačnosti određene pretpostavke.

“Nauka je ono što se zna, filozofija ono što se ne zna” - Bertrand Russell FRENZY SPARK

Do XX veka počele su se javljati sumnje da li se filozofsko znanje treba posmatrati odvojeno od naučnog, kao drugačija vrsta razumevanja. Ono što ne ide u prilog tim težnjama jeste da ljudi koji su razvili naučni metod nisu uopšte bili naučnici. Drugo, empirizam koji je u srcu naučnog metoda je filozofsko gledište velike većine naučnika. U XIX veku, filozofsko-naučna debata je poprimila nov tok. Crvka je bivala ugrožena onim što je zvala podrivanjem verskih učenja u režiji nauke. John Herschel se uhvatio u koštac sa ovom, ispostavilo se, večnom i vrelom debatom koja će tek u XX veku uzeti maha, i podsetio da se nauka ne bavi ispitivanjem religijskih verovanja niti pitanjem postojanja Boga. Osim toga, on je radio na daljem profinjenju Baconovog i Huygensovog rada. Tek u viktorijanskom dobu je spontano preduzeta “šizma” filozofije na onu koja se bavi naukom i onu čiji je predmet teologija. Rastuća sekularizacija navela je filozofe da se priklone ili jednom ili drugom taboru i na koncentrisanje na razbistrivanje sve brže akumulacije naučnog znanja i nicanja novih grana i disciplina. A bilo je to vreme do tada nezapamćenog gomilanja novog znanja i prodora svežeg progresa. Darvin, druga industrijska revolucija, atom, sve više komplikovanija politička svetska politika...sve to zahtevalo je dublju nego ikad specijalizaciju filozofa za određena polja nauke, pokrenuta sada, po prvi put u istoriji, i etičkim pitanjima - isprva “stidljivo” i na mala vrata. Pjer Dijem je načinio posebno radikalan rez odvajajući fiziku od ostalih naučnih disciplina, baš kao što je tokom XVII veka izvršena separacija te nauke od filozofije smatrajući je jezgrovito različitom, pre svega strukturološki, jer je u velikoj zavisnosti of teorije i matematike. Bio je poklonik holizma, protivljenja izdeljenog posmatranja univerzuma kao se na ovaj način percepira kao isprepleten, međuzavisni entiteta. Najveće ime filozofije nauke XX veka, doba munjevitih i sumnjivih napredaka, tek je trebalo da se pojavi. Karl Popper, britanski filozof austrijskog porekla, oštro je podvukao da je metafizika nepodložna

98

i unapređuje naše viđenje sveta, istražuje fenomene i revidira staro znanje se naziva naučnim metodom. Iako je razvijen mnogo pre njih, tek su mu Galilej, Njutn i Bejkon prokrčili put do statusa neizostavno obavezujućeg pri svakom istraživanju. Uopšteno, receptura naučnog metoda se svodi na sledeće korake: 1. posmatranje sticanje znanja opservacijom i iskustvom (empirizam) 2. hipotetisanje - predlaganje objašnjenja za posmatranu pojavu (induktivizacija generalizacije) 3. predviđanje - pretpostavljanje onoga što će se desiti pod određenim uslovima na osnovu hipotetisanja 4. verifikacija - proveravanje predviđanja eksperimentima 5. procenjivanje - razmatranje rezultata eksperimenta i predviđanja kako bi se ustanovilo da li je hipoteza bila validna 6. objavljivanje - omogućavanje drugima da testiraju rezultate i poboljšaju prvobitnu hipotezu.

posmatranju i da stoga nije nauka. Osnovno pitanje čija rešenja filozofija nauke treba da uzima u obzir je o razgraničavanje (demarkacija) nauke od ne-nauke i pseudo-nauke. Osnovni princip logičkog pozitivizma (grana kombinovanja empirizma sa racionalizmom u okviru koje su delovali Russel, Wittgenstein, Carnap...) je verifikacija - da iskaz ima naučno značenje samo ukoliko se može dokazati da je tačan ili netačan tj., proverljiv. Popper je, neprijateljski raspoložen prema indukcionizmu, obrazložio da je ključna odlika nauke falsifikacionizam - opovrgljivost hipoteze ili tvrđenja, tj. mogućnost da mogu biti kontradiktovane posmatranjem ili ishodom

Karl Popper


eksperimenta. Problem sa njegovim razgraničavanjem je što, ako se filtriraju kroz ovako usku definiciju, antropologija, društvene nauke, pa čak i psihologija, nisu nauke, jer zavise od studije slučaja što nije podložno opovrgljivosti. Posebno je interesantna Popperova varijacija na temu teorije verovatnoće. Što je teorija “logičnija” i verovatnija, to je njena naučna i informativna vrednost manja. Za istinski naučni progres, od najvećeg značaja su najmanje verovatne teorije, od kojih se mora pažljivo izdvojiti “kukolj” besmislica.

Ni filozofija nauke nije oblast izuzeta od pojave izvesnih enfant terrible-a,

Premda je nauka oblik znanja sve manje u domenu poimanja “običnog” smrtnika, zbog sve čudnovatijih oblika i koncepata koje kao da ponovo gaze u područje metafizičkog, pa čak i natprirodnog, praćenje njenog progresa je poželjno iz nekoliko razloga. Poznavanje mehanizama njenog nastajanja i metamorfoza učiniće da zavolimo svu lepotu sistematski sortiranih činjenica u dubokoj međuzavisnosti - i kada se setimo količine mentalne gimnastike koja u to ime, poput jednog gigantskog vanserijskog salta, istrajava bez konca, ne obazirući se na kulturne barijere razumećemo zašto je upravo misteriozno, izvor sve nauke i umetnosti, ono najlepše što možemo da iskusimo, kako je ispravno primetio veliki Ajnštajn.

Neki koncepti filozofije nauke Ovaj pojmovnik nekih od upotrebljivanijih principa u naučnoj metodologiji i, uopšte, promišljanju o stvarima, nipošto nije konačan i jedini. Kao što ni kompletna, detaljna istorija filozofije nauke ne može stati u jedan novinski članak, tako je i ovo kolekcija tek najzanimljivijih i opštijih načina naučne istrage. Okamova oštrica - na osnovu pretpostavke da stvarnost mora biti osnovana na jednoj stvari, najjednostavnija teorija koja objašnjava većinu stvari je najbolja. Ovaj princip je pripisan engleskom fratru i logičaru Vilijamu Okamskom i takođe se zove princip parsimonije (najjednostavnije rešenje problema od mnogih mogućih). U najjednostavnijem obliku, Okamova oštrica kaže da ne bi trebalo praviti više pretpostavki nego što je potrebno i da je rešenje zagonetke u onoj najprostijoj. Koherentizam - u epistemologiji, koherentizam je teorija opravdanja. Da bi verovanje bilo opravdano, ono mora pripadati koherentnom sistemu verovanja - odnonso, sistemu čiji su članovi međusobno logički dosledni i povezani. Tu doslednost, tipično, sačinjavaju tri komponente: logička konzistencija, relacije objašnjenja i razni drugi induktivni odnosi. Nemogućnost testiranja izolovane teorije DijemKvjanova teza kaže da istraživač uvek mora dodavati pomoćne hipoteze kako bi pravio predikcije koje je moguće testirati. Kao jedna najeminentnija ilustracija ove teze uzima se neuspeh da se u XIX veku predvidi orbita Urana - zbog toga se nisu odbacili Njutnovi zakoni, već je napuštena hipoteza da ima samo sedam planeta u našem Solarnom sistemu. I, zaista, kasnije je otkrivena i osma planeta, Neptun. Kao posledica Dijem-Kvajnove teze, uzima se da je svaka teorija kompatibilna sa epirijskim posmatranjem ako se upotrebi prigodna ad hoc hipoteza. Problem realizma - verovatno najveća briga u filozofiji nauke današnjice koji se tiče interpretacije teorija. Uzimom, na primer, da imamo neku teoriju gravitacije (kao što imamo) koja objašnjava zašto jabuka pada kada je bacimo sa vrha neke zgrade. Pošto gravitaciju ne možemo doživeti svojim čulima osim onoga što smatramo njenom manifestacijom, možemo li reći da je gravitacija stvarna? Možemo reći da gravitacija koja se odnosi na stvarnost postoji. Međutim, mnoge naše teorije u prošlosti su se ispostavljale netačnim i zamenile su ih druge, što nas upućuje na to da bismo trebali da budemo oprezniji kada se izjašnjavamo šta je stvarno a šta ne. Iz toga su se izrodila pitanja poput epistemoloških ("Da li je znanje o svetu moguće?"), metodoloških ("Koje su najbolje metoda za lov na znanje?"), etičkih ("Da li moralne vrednosti postoje u stvarnosti?"), semantičkih ("Da li je istina objektivna relacija između jezika i sveta?") itd.

Thomas Kuhn - The Structure of Scientific Revolution @ Google Books: Thomas S. Kuhn's classic book is now available with a new index. "A landmark in intellectual history which has attracted attention far beyond its own immediate field. . . . It is written with a combination of depth and clarity that make it an almost unbroken series of aphorisms. . . . Kuhn does not permit truth to be a criterion of scientific theories, he would presumably not claim his own theory to be true. But if causing a revolution is the hallmark of a superior paradigm, [this book] has been a resounding success." --Nicholas Wade, Science

SCIENCE&HISTORY

Svojim najvećim “patentom” - smenom paradigmi - Thomas Kuhn se upisao među najuticajnije filozofe nauke XX veka. U knjizi Struktura naučne revolucije, jednoj od najcitiranijih akademskih knjiga svih vremena, filozofija nauke je značajno približena istoriji nauke, odnosno celovitom razumevanju nauke kao organizma koji se razvijao kroz vreme minimalnim rastom, koji nije linearan i kontinuiran, a nakon čega usledi revizionarna revolucija, velika promena u bazičnim pretpostavkama vladajuće teorije ili nauke. Ova smena temeljnih teorija je ono što se naziva smenom paradigmi. Osim što je negirao ideju nauke kao kumulativnog znanja, važećeg za aristotelovsku tradiciju, to šta čini naučnu istinu, rekao je Kuhn, defniše i opšta jednoglasnost naučne zajednice.

buntovnika koji svojom anarhičnom vizijom doprinose svežoj budnosti i neočekivanim a korisnim vijuganjima. Paul Feyerabend je bio veliki oponent Poperovog kritičkog racionalizma; disident uzvišene mašte koji se protivio svakoj privrženosti naučnom metodu jer je “zabranjivao slobodan protok ideja” i naglašavao da ga malo naučnika uopšte prati. Nije verovao u striktne definicije onoga što obrazuje nauku. 1978. godine je u svojoj prekretničkoj knjizi skovao termin “epistemološka anarhija” kao oličenja principa “sve može”, verujući da dobar naučnik može razviti dobar samostalan metod koji može da se primeni na određeno polje istraživanja.

Autor: Andrej Vidović

99

FRENZY SPARK


MUSIC LOOP

Vrhunski soprano, umetnica jedinstvenog glasa koja važi za jednu od najprepoznatljivijih ličnosti u svetu savremenog operskog pevanja i spada u red velikana kao sto su Maria Callas, Rosa Ponselle, Leontyne Price. Jessye je već četrdeset godina prisutna na muzičkoj sceni i bila je je inspiracija za stvaranje francuskog filma iz 1982. godine, pod nazivom Diva.

J

essye Norman je vrhunski soprano, umetnica jedinstvenog glasa koja važi za jednu od najprepoznatljivijih ličnosti u svetu savremenog operskog pevanja i spada u red velikana kao sto su Maria Callas, Rosa Ponselle, Leontyne Price. Jessye je već četrdeset godina prisutna na muzičkoj sceni i bila je je inspiracija za stvaranje francuskog filma iz 1982. godine, pod nazivom Diva. Poslednjih godina Norman je izbegava novinare. Ona je skromna osoba, koja pre svega ceni svoju privatnost. Nastupala je širom sveta i izvodila je francuske šansone, američku duhovnu muziku, Vagnera, Baha, Štrausa, Mocarta, Bizea itd.

FRENZY SPARK

Rođena je 15.09.1945 u Augusti, Džordžiji, i potiče iz porodice amaterskih muzičara. Njena mama i baka su svirale klavir, a njen otac je pevao u lokalnom horu. Na insistiranje majke, koja je bila učiteljica, Jessye je veoma rano naučila da svira klavir - sa samo četiri godine, a u to vreme je već pevala u gospel horu u obližnjoj baptističkoj crkvi gde je pokazala da poseduje sjajan talenat i raskošan glas. Kad joj je bilo devet godina, prvi put je čula operu na radiju i tog trenutka se sve promenilo. Zavolela je opersko pevanje i shvatila da je to njena budućnost. Preslušala je gotovo sve ploče Marian Anderson i Leontyne Price, za koje je kasnije tvrdila da su bili njeni uzori u načinu pevanja. Nakon završene osnovne i srednje škole, u svom rodnom gradu, Jessye odlazi na studije, na univerzitet Howard, u čijem je horu takođe pevala,

100


a nakon diplomiranja, ona odlazi na postdiplomske studije na konzervatorijumu Peabody u Baltimoru a zatim nastavlja na univerzitetu Mičigen, u Mičigenu, gde je 1968. magistrirala. Nakon završenog školovanja, Jessye odlazi u Evropu kako bi ustoličila svoj glas i pokrenula svoju karijeru. Debitovala je 1969. godine u produkciji Tanhaeuser u Nemačkoj Operi u Berlinu. Dobila je pažnju javnosti, a kritičari su tvrdili da takav soprano nisu imali još od njihove sjajne operske pevačice Lotte Lehmann. Od tog trenutka, njena karijera je krenula uzlaznom putanjom.

Jessye Norman nije zaboravila svoje korene. Odužila se svojoj zajednici tako što je u rodnom gradu Augusta u Džordžiji otvorila “The Jessye Norman School of the Arts” za talentovane studente muzike, pisanja, drame, plesa i grafike. Od mnogobrojnih nagrada koje je osvojila za svoje muzičko stvaralaštvo izdvajaju se: “Grand Prix National du Disque”, i to za snimke dela Vagnera, Šumana, Malera i Šuberta, londonskom prestižnom “Gramophone” nagradom za izvođenje Štrausove “Four last Songs”, zatim amsterdamskom “Edison” nagradom, kao i priznanjima u Belgiji, Španiji I Nemačkoj. U četrdeset godina dugoj istoriji Grammy nagrada Jessye Norman je četvrti umetnik iz oblasti opere / klasične muzike koja je primila priznanje za životno delo.

MUSIC LOOP

Jessye poseduje jak karakter i veliku kreativnu energiju. Sama bira svoje projekte. Možda o tome bolje govori činjenica da sarađuje sa umetnicima kao što su Robert Wilson, Andre Heller, Bill T. Jones, Steve McQueen i Laura Karpman, koji su poznati po zaobilaženju pravila u svojim domenima. Ona tako prihvata nove izazove i dodaje drugačiju dimenziju svom poslu. Normanova je 2010. godine snimila album pod imenom Roots: My Life, My Song, koji sadrži pesme velikih američkih kompozitora. On obuhvata džez, pop, duhovnu gospel muziku i još dosta srodnih podžanrova. Kritičari nisu bili baš milostivi kada su analizirali njen album. To je nije sprečilo da nastavi dalje da pravi muziku kako ona kaže za “ipod generaciju”. Roots počinje u ritmu afričkih bubnjeva a potom nastavlja u ritmu poznatih kompozicija muzičara kao što su: Duke Ellington, Ella Fitzgerald, Lena Horne, Ethel Waters i Nina Simone. Nakon četrdeset godina u svetu muzike i nastupima u svim poznatim operama, ona sada stvara muziku za sebe i eksperimentiše sa zvucima koji se njoj dopadaju. Jessye tvrdi da je to muzika njenog srca. Za neke izvođače bi bilo zastrašujuće da pevaju pesme toliko poznatih umetnika, ali ne i za Jessye. To je verovatno zbog njenog uverenja da nikada ne treba stajati sa strane i čekati da se stvari dogode same od sebe. Biti u centru dešavanja uživati i verovati u ono čime se bavimo je veoma važno. Njen način nastupanja se nije promenio, glas je tečan ali visoke note je teško izvesti. Kako ona sama priznaje kad si mlađi stvari su lakše. Logično je da ono što smo činili sa lakoćom kad smo bili mlađi postane malo teže s godinama.

Jessye Norman je umetnica koja se naizgled nalazi na totalno nekoj drugoj ravni. Žena koja svojim glasom ume da nas prenese u neki drugi svet.

101

Autor: Milena Pantić

FRENZY SPARK


Da ironija bude veća, dok su se ovi pioniri borili za prava na rad (što je bio put do slobode, nezavisnosti i samopoštovanja), hiljade siromašnih žena radilo je u rudnicima i fabrikama u užasno teškim uslovima samo da bi preživele. I to je bila jedna vrsta jednakosti ili bede koju su delile sa muškarcima, iz kojih ih je izbavila reforma zakona o fabrikama, a i porast životnog standarda je dosta uticao.

STOP, LOOK & LISTEN

60-ih godina 20. veka nastao je Pokret za oslobađanje žena u Sjedinjenim Američkim Državama i proširio se na Evropu. Termin feminizam je postao široko upotrebljavan i njime se opisuje ovaj pokret. Njegova pažnja je bila usmerena na pitanja jednakosti i na ranije manje tretirana pitanja, kao što su seksualni napadi na žene i abortus. Feministkinje su uspele da obezbede prihvatljivu zakonsku regulativu, posebno za obezbeđenje jednakih mogućnosti i zarade.

Žene reformatori i njihovi muški simpatizeri bili su sve više ubeđeni da je pravo glasa – sufražetski pokret – predstavljalo najvažnije pravo i ključ daljeg napretka. Kampanje sufražetkinja počele su sredinom 19. veka kako u Velikoj Britaniji, tako i u Sjedinjenim Američkim Državama, postižući neke promene, ali napredak je bio spor zbog suprotnosti sa tradicionalnim stavovima. Ovaj termin – sufražetkinja koristi se krajem 19. i početkom 20. veka u zapadnim zemljama, a pogotovo se u Velikoj Britaniji koristio za pripadnice pokreta za jednako pravo glasa muškaraca i žena, odnosno uvođenje ženskog prava glasa. Izraz suffragette dolazi od engleske reči suffrage što znači pravo glasa. U Britaniji jedan od najodlučnijih protivnika sufražetskog pokreta bila je žena – kraljica Viktorija. Sufražetkinje u Britaniji su izazvale veliku pažnju, ali i kontraverze, time što su se koristile metodama direktne akcije, kao što je vezivanje za pruge, podmetanje vatre u poštanske sanduke,

P

ozicija žena se mnogo razlikovala u pređašnjim kulturama i civlizacijama. U nekima su bile nešto više od ličnog vlasništva očeva i muževa, dok su u drugim imale dobar deo slobode i obavezujućih zakonskih prava. Prvi konstruktivni zahtevi za jednakošću su se pojavili krajem 18. veka, kada su rastući prosperitet i opšti društveni napredak omogućili ženama da se obrazuju i postanu poznati pisci i umetnici. Francuska revolucija 1789. godine. podstakla je radikalne ideje u Evropi, a u Engleskoj je inspirisala Meri Volstonkraft da napiše klasično delo Odbrana ženskih prava (1972). Mada je jedno vreme pokret bio ilegalan zbog vladinog negativnog stava prema Revoluciji, ženski radikalizam se ponovo pojavio u 19. veku i postepeno napredovao u ostvarivanju mnogih ciljeva. Uprkos restriktivnoj atmosferi, neke žene su počele da se ističu. Kao rezultat te agitacije, važna zakonska prava su dodeljena svim ženama, uključujući i prava vezana za njihovu maloletnu decu, kao i za kontrolu nad njihovim vlasništvom. I mada su Oksford i Kembridž čvrsto odbijali da prihvate ove zakone, žene su, ipak, organizovale koledže za pripadnice svog pola. Elizabet Blekvel u Sjedinjenim Američkim Državama i Elizabet Garet Anderson u Velikoj Britaniji su bile uporne da uspeju u dobijanju kvalifikacije u medicini, uprkos svojim preprekama, dok je Florens Najntingejl efikasno transformisala dotadašnji posao medicinske sestre u stručno zanimanje tokom Krimskog rata.

FRENZY SPARK

102


seksualnost, menstruacija, porođaj, abortus – žena sama treba da odlučuje. Spisateljice pokušavaju da ponište razlike, smatrajući te razlike svojom inferiornošću. U mnogim delovima sveta žene nisu imale osnovna prava – čak ni pravo da se udaju za koga žele. Prvi talasi feminizma su bili samo početak borbe protiv lošeg položaja i ugnjetavanja. Žene su i danas u teškom položaju, ali se situacija znatno poboljšala. Žensko pravo glasa je prihvaćeno gotovo u svim državama sveta. Izuzetak su neke određene zemlje, gde se ženama ne daje pravo glasa iz verskih razloga.

razbijanje prozora, a ponekad i postavljanje manjih bombi. Jedna od najspektakularnijih takvih akcija se dogodila na konjskoj trci Epsom Derbi, kada je sufražetkinja Emili Dejvidson, iskočila i bila na smrt pregažena od kraljevog konja 1913. godine.

Kada je počeo Prvi svetski rat, žestoka borba je i dalje trajala. Tada je, međutim, većina sufražetkinja odmah obustavila svoju kampanju i žene su odigrale veliku ulogu u ratnim naporima, zamenjujući muškarce, koji su bili u ratu, na njihovim radnim mestima. Njihova očigledna kompetentnost poništila je mnoge argumente protiv političke jednakosti i britanska vlada je dala pravo glasa ženama, više zbog toga da bi izbegla oživljavanje pokreta sufražetkinja. U posle ratnom periodu Sjedinjene Američke Države i evropske zemlje su učinile isto. Tokom narednih godina ženama je postao dostupan veći spektar poslova, jer su se uslužne delatnosti, poput kancelarijskog posla i obrazovanja, brzo razvijale. Žene su zarađivale manje od muškaraca i nisu imale pristup mnogim tradicionalno muškim zanimanjima.

STOP, LOOK & LISTEN

Razvoj događaja je bio manje-više isti u svim zapadnim zemljama. Nekoliko prosvetljenih zemalja kao što su Novi Zeland, Australija, Finska, Norveška dale su ženama pravo glasa pre Prvog svetskog rata. U drugim krajevima sveta borba se intenzivirala, a najdramatičnije je bilo u Velikoj Britaniji, gde se 1903. godine razvilo militarno krilo sufražetskog pokreta pod vođstvom Emelin Pankherst. Ovi borci, sufražetkinje, završavale su u zatvorima gde su štrajkovale glađu i zbog toga su ih surovim metodama nasilno hranili. Da bi sprečili da sufražetkinje steknu više pažnje i simpatija, britanska vlada je donela Zakon o mački i mišu, kojim su zatvorenice obolele zbog štrajka glađu puštane kući na oporavak, a bile hapšene ponovo posle oporavka.

Ključni datumi 1972 – Objavljena je knjiga Meri Volstonkraft Odbrana ženskih prava 1839 – Zakon o starateljstvu nad detetom poboljšava prava majke 1857 – Zakon o braku i razvodu štiti odvojene i razvedene žene 1878 – Žene primljene na Londonski univerzitet 1882 – Zakon o vlasništvu udatih žena omogućuje suprugama kontrolu nad svojim vlasništvom 1893 – Novi Zeland je prva zemlja koja daje ženama pravo glasa na nacionalnom nivou 1897 – Osnovana Nacionalna unija društava sufražetkinja u Britaniji 1903 – Emelin Pankherst osniva Žensku društvenu i političku uniju 1914 – 1918 – Sufražetkinje objavile primirje tokom rata 1918 – Britanke starije od 30 godina dobile pravo glasa 1919 – Nensi Astor postala je prva žena član parlamenta 1920 – Žene u Americi dobile pravo glasa 1928 – Sve odrasle Britanke starije od 21 godine dobijaju pravo glasa 1965 – U Sjedinjenim Američkim Državama, Beti Fridan osniva grupu koja pokreće slobodu žena.

Autor: Nataša Milovanović

Kao rezultat ovoga, 60-ih godina 20. veka nastao je Pokret za oslobađanje žena u Sjedinjenim Američkim Državama i proširio se na Evropu. Termin feminizam je postao široko upotrebljavan i njime se opisuje ovaj pokret. Njegova pažnja je bila usmerena na pitanja jednakosti i na ranije manje tretirana pitanja, kao što su seksualni napadi na žene i abortus. Feministkinje su uspele da obezbede prihvatljivu zakonsku regulativu, posebno za obezbeđenje jednakih mogućnosti i zarade. Govori se sve više o ženskom telu, problemima i razlikama, sve se unosi i u književnost. Feministički pisci, koji su bili veoma čitani, već su u mnogome promenili opšte stavove, ali je većina i dalje verovala da ima još dosta toga da se uradi. Pisci se bore za ženska prava, ali razvijaju i žensku misao. Žensko pismo se ne odnosi samo na dela koja su pisale žene, već na specifičnosti koje su vezane za socijalni aspekt. Novo pismo treba da omogući ženama da govore u svoje ime. Do izražaja dolazi žensko telo,

103

FRENZY SPARK


SPARK PERSONA/ART&CRAFT

P

ra pra unuk Albrecht Durer-a + pra unuk William Turner-a + unuk Wassily Kandinsk-og + sin Jackson Pollock-a + učenik Willem de Kooning-a + retro supermatista + saglasnik Francis Bacon-a + Polaroid-ov suparnik = Chuck Close. Američki slikar portreta i jedan od glavnih predstavnika hiperrealizma s početka 70-ih godina prošloga veka. Rođen 5. jula 1940. godine kao Charles Thomas ‘Chuck’ Close u gradiću Monroe, država Washington. Diplomirao je na Yale univerzitetu na odseku za slikarstvo. Njegovi slikarski počeci vežu se za njemački i apstraktni ekspresionizam iz čijeg slobodnog eksperimentalnog stila je dolazio do različitih formi koje će kasnije majstorski implementirati u konvencionalni pravac hiperrealizma. U toj ranoj fazi slike Willem de Kooning-a su bile neiscrpan izvor spoznaje slikarstva ekspresivnog izražaja. Odlika samog hiperrealizma kao modernog slikarskog pravca,

FRENZY SPARK

nastao s naglim razvojem fotografske tehnologije, gde slikar za uzor koristi fotografiju prenoseći konture njenih elemenata na platno većih dimenzija putem mreže ili projektora, a zatim studioznim posmatranjem izvlači sve vidljive teksture bojom uz pomoć air brush medija s kojim se dobija precizni trag određene materijalizacije. Close-ov umetnički opus može se podeliti u dve bitne faze. Prva faza se odlikuje hiperrealnom obradom uvećanih portreta crno bele i color estetike. Serija portreta crno-bele faze se odlikuje čistim minimalizmom, sa jakim kontrastnim vrednostima, tvrde plastične figuralnosti, sa zamrznutom grimasom lica i bogatom teksturalnošću. Color serijal prve faze dobija na višeslojnoj vrednosti same obrade gde Close u procesu podslikavanja koristi tri osnovne boje (crvenu, plavu i žutu) koje služe i u procesu nastanka same fotografije, a zatim nanosi slojeve boje s kojima dobija bogatu teksturalnost kože i kose, gde se fokusom

104


105

FRENZY SPARK


SPARK PERSONA/ART&CRAFT

na same detalje jednog dela portreta uočava drska raskoš ekspresionizma. S takvim pristupom hiperrealističke obrade, Close sebe kao prepisivačkog tvorca prepisanog postavlja iznad tehnoloških dostignuća. Posle se nižu razne razrade na samo teksturalno obrađivanje portreta, koji do dana današnjeg ostaju Close-ov glavni motiv, što potvrđuje navedenu hipotezu o Bacon-ovskoj filozofiji razrade istog motiva s neponovljivim istim rukopisnim tretmanom, unutar čije konvencionalne forme eksperimentiše do jednog momenta faze, kada odlaže slikarske alate koristeći se Turner-ovskom metodom slikanja prstima, s

FRENZY SPARK

106


SPARK PERSONA/ART&CRAFT

čijim otiscima gradi portretne površine, gde se ekspresija jasnije nazire.

Kada je ranih dvadesetih godina dvadesetog veka, ruski slikar i filozof Kazimir Maljevič, uspostavio doktrinu suprematizma tj. bezpredmetnu umetnost, odlazeći u krajnost slikanja čistih geometrijskih formi, čije temelje je još utvrdio Paul Cezanne, postavljajući crni kvadrat kao zaštitnog znaka supermatizma. Kvadrat je predstavljao prazninu, ništavilo, čistinu, minimalnost i prekretnicu novog doba u slikarskom izražaju. Međutim,

107

FRENZY SPARK


SPARK PERSONA/ART&CRAFT

prekretnica je isplivala u postmodernizam tj. vraćanje na sve već viđeno mešanjem svih odvojenih pravaca iz kojih nastaju hibridni modeli. Close-ov hiperrealizam je usisao sve prethodne pravce u jednu konvencionalnu formu, čiji portreti igraju istu onu ulogu Maljevičevog kvadrata i cinično mu se rugaju, jer pređašnja predmetna umetnost nije dostigla posledenji vrhunac i težnju u obradi materijalizacije kao hiperrealizam. Druga pozna faza čini upravo onu prekretnicu koju je Close sam sebi postavio i nakon studiozne prepisivačke obrade, vraća se ekspresionizmu, kojeg ovog puta implementira sa savremenim tokovima digitalne tehnologije, služeći se mrežom

FRENZY SPARK

kao temeljom postavke samog portreta koja daje luziju na pixele i unutar njenih kvadrata se služi eksperimentom Kandinsk-og, gde uz savršen balans spontano nanošenih spiralnih slojeva boje, gradi pixelnu formu unutar preciznih oivičenih kontura portreta. Čista eksperimentalna sloboda na manjim razdaljinama se jasnije uočava čineći estetski površinu za sebe. Chuck Close je utemeljio novu eru u načinu slikarske, a i fotografske obrade portreta sa izrazitim blurovanjem ušijiu i ivica lica dobijajući oštrinu na očima , nosu i ustima. Kritikovao je svoje savremenike koji su se upustili u hiperrealizam, jer su nedostojno prenosili manje fotografije lošijeg kvaliteta urbanih

108


dostignuća samog foto aparata. Na temeljima Close-ovskog manirizma nastaju nove generacije slikara portretista koji žudno slede takav princip, trudeći se da pronađu prostora za svoj vlastiti rukopis.

109

SPARK PERSONA/ART&CRAFT

pejsašnih motiva na manja platna, s čim se gubila bogata teksturalnost i čiji je finalni produkt bio puko prepisivanje loših fotografija, nedostojnih hiperrealističkoj kategorizaciji. Sproveo je kontru avangardnim uverenjima koja su odbacivala portret u svakom smislu, implementiravši je u konvencionalni pravac fotorealistične obrade portreta, uključivši i tehnološka

FRENZY SPARK


priredila: Timea Levai Majin

To Rome With Love

Režija: Woody Allen Glumci: Woody Allen, Ellen Page, Penelope Cruz, Alec Baldwin, Roberto Benigni Premijera: 20. april

CHECK LIST/FILM CORNER

Posle Barselone i Pariza, Woody Allen sa Rimom nastavlja niz filmova koji se odigravaju u evropskim prestonicama. Romantične avanture turista kao i Italijana su smeštene u 4 priče, koje ovog puta nisu povezane. Zanimljivo je da se Woody Allen ovde pojavljuje i kao glumac nakon filma Scoop (2006). Dakle reč je o klasičnoj komediji Woody Allena koju upotpunjuje odlična glumačka ekipa.

7 Days In Havana

Režija: Julio Medem, Laurent Cantet, Juan Carlos Tabio, Benicio del Toro, Gaspar Noe,... Glumci: Emir Kusturica, Daniel Bruhl, Elia Suleiman Premijera: 18.jul 7 dana u Kubanskoj prestonici Havani je obuhvaćeno u 7 priča koje su režirala 7 različitih reditelja. Isečci iz života Kubanca kao i privremenih posetioca -turista, uvode posmatrača u život ovog živopisnog grada i upoznaju sa kubanskom tradicijom i kulturom, viđenih iz različitih uglova. Interesantno je da se poznati srpski režiser Emir Kusturica pojavljuje u jednoj od epizoda kao glumac. Ovo je film koji ne bi trebao da razočara sigurno i nadajmo se da će se naći i u našim bioskopima.

Klip

Režija: Maja Miloš Glumci: Isidora Simijonović, Vukašin Jasnić Premijera: 12. april

Posle Srpskog filma (2010) teško je šokirati javnost, ali film koji je to uspeo u nešto manjoj meri će uskoro imati domaću premijeru u Beogradu. Prvenac Maje Miloš je početkom ove godine osvojio glavnu nagradu (Tiger Award) na Internacionalnom filmskom festivalu u Roterdamu. Film se bavi problemima savremenih tinejdzera u Srbiji, njihovom seksualnom slobodom i emocionalnom nezrelošću, koja se ispoljava putem snimaka mobilnim telefonom – klipovima. Rediteljka ipak kaže da Klip predstavlja potragu za ljubavlju u vrtlogu besa, destrukcije i autodestrukcije.

Bel Ami

Režija: Declan Donnellan, Nick Ormerod Glumci: Robert Pattinson, Uma Thurman, Kristin Scott Thomas, Christina Ricci Premijera: 8. Jun

Bel Ami predstavlja ekranizaciju istoimenog romana Guy de Maupassanta, u čijem centru se nalazi pariski zavodnik Georges Duroy (Robert Pattinson), koji uspomoć svog šarma dolazi do slave i bogatstva. Svet u kojem je seks moć, a slava opsesija Duroy žonglira između 3 ljubavnice (Uma Thurman, Kristin Scott Thomas i Christina Ricci). Po svemu sudeći Bel Ami bi trebalo da opravda očekivanja, mada neće biti prvi put ako dobra glumačka ekipa ne bude dovoljna za uspeh jednog filma. Prosudite sami…otiv

FRENZY SPARK

110

Dovoljno je pogledati trejler i v sveta, i posebno na izgradnju k kompjuterski generisanih efeka

Imajući u vidu kakav užasan pred-produkcio metheus” do sada imao, pravo je minijaturno moći da ga gledamo u bioskopima. Sa obzirom veće čudo je činjenica da, na osnovu onog što s delo Ridlija Skota deluje kao jedan od najznačajn filmova 21. veka. I ne samo zato što ćemo u 3D moći da posmatra


vidimo da su ogromne cifre uložene u prikazivanje nepostojećeg kompleksnih scenografija, umesto korišćenja zelenog platna i ata.

oni život je film “Pročudo što ćemo uopšte m na sve probleme, još smo da sada videli, novo nijih naučnofantastičnih

amo lepe prizore sa dru-

gih, nepostojećih svetova. Po prvi put u dosta godina, imamo velikog režisera koji želi da nam predstavi potpuno i čisto SF ostvarenje. Skot je najavio da će priču staviti u “Alien” univerzum, ali da ista čudovišta sa dvostrukim vilicama i kiselinom umesto krvi nećemo moći da vidimo. Umesto toga, dobićemo prošlost, nešto nalik onom što se naziva “origins story”, ali, znajući njegov prethodni naučnofantastični opus (originalni “Alien” iz 1979. i verovatno jedan od najuticajnijih filmova

ovog žanra, brilijantni “Blade Runner”), ovoj ideji neće prići na nimalo banalan način, već veoma ozbiljno. Zato je Skot obećao, da ćemo, kao gledaoci, dobiti priliku da saznamo nešto više o ‘’space jockey’’ figuri, preminulom vanzemaljcu spojenom sa mašinama kog smo prvo ugledali pre 32 godine. Uz to, izbor glumačke ekipe jasno govori da Skot nije želeo da napravi samo još jedan horor film smešten u svemiru. U jednom filmu dobićemo sjajne, rastuće zvezde Majkla Fasbendera i Idrisa Elbu, njihovu koleginicu u usponu Naomi Rapace, kao i veterane svih mogućih žanrova, Šarliz Teron i Gaja Pirsa. Ono što takođe izdvaja ovaj film jeste snaga studijske podrške koju je Skot tražio i očigledno dobio. Skot je ugovorom primorao glumce da otkrivaju što manje o zapletu filma, a slike sa snimanja bile su gotovo ludački tražena roba do pre nekoliko meseci. Dovoljno je pogledati trejler i vidimo da su ogromne cifre uložene u prikazivanje nepostojećeg sveta, i posebno na izgradnju kompleksnih scenografija, umesto korišćenja zelenog platna i kompjuterski generisanih efekata. Naravno, pre ovog trejlera, mogli smo da vidimo nekoliko najava za trejler, kao i fiktivno obraćanje Gaja Pirsa u ulozi Pitera Vejlanda, industrijalca porodice odgovorne za polovinu VejlandJutani kompanije, na TED konferenciji iz 2023 godine. Svet filma dodatno dopunjavaju viralne reklame za Vejland androide, kao i internet prezentacija ove nepostojeće kompanije. Opseg i raspon viralne kampanje pokazuju da je 20th Century Fox odlučio da ne uskrati ništa promociji filma. Sve oko filma bi trebalo da raduje svakog obožavateljku i obožavaoca naučne fantastike. Umesto nezavisnih, sitnih dragulja poput filmova ‘’Moon’’ ili ‘’Primer’’, ‘’Prometheus’’ pokazuje da su producenti ponovo spremni da rizikuju sa ulaganjem u naučnu fantastiku koja nije još jedna ekranizacija Marvelovog ili DC super heroja. Ukoliko sve bude razvijalo prema planu, ovaj film će biti ‘’Avatar’’ koje, osim osveženja za oči, može da donese i vrlo potrebno osveženje za um.

priredio: Ivica Milarić

111

FRENZY SPARK


Uticaj kineskog pisma na nastanak japanskog pisma

STOP, LOOK & LISTEN

Najraniji kontakti između kineskog i japanskog jezika datiraju još od III veka n.e. Do kraja IV i početka V veka između ove dve kulture je već postojala značajna kulturna veza. Koliko je poznato, kod samih Japanaca nije bilo pokušaja da se napravi originalno pismo, kao ni kod većine drevnih naroda, već su se pisma prenosila i prilagođavala potrebama određenog naroda. Prvi koji su Japanu predstavili misterije kineskog pisma su bili korejski učitelji. Koreja je vekovima pre Japana primila kinesku kulturu, pa je zato mogla poslužiti kao dobar posrednik između Kine i Japana.

J

apanski jezik, pre svega, sa kineskim nema nikakve veze. Kineski je jednosložan i često se završava suglasnicima, a japanski je pretežno višesložan i gotovo uvek se završava samoglasnicima. Japanske reči ne gomilaju suglasnike, nego čak obiluju vokalima. Takođe, u japanskom jeziku ima dosta pozajmljenica, naročito anglicizama, koji su u čestoj upotrebi. Npr. terebi od engl. TV, hamu od engl. ham-šunka, sakka od engl. soccerfudbal itd. Japanske reči ne podnose ni suviše istaknut akcenat; akcenat se ne izražava jačinom i dužinom, već samo visinom glasa. Akcenat je zbog toga jako bitan za razlikovanje mnogobrojnih homonima u japanskom jeziku. Takođe, ne označavaju se morfološki ni padež, ni rod, ni broj, a kod glagola ni lice, čak donekle ni vreme. Japanski uopšte nema rime, jer je mešavina japanskih reči i kineskih pozajmljenica, a mnogi pojmovi imaju po jedan japanski i po jedan kineski naziv. Književni i govorni jezik se dosta razlikuju, a postoji i nekoliko grupa dijalekata. Osnovne karakteristike japanske gramatike mogu se svesti na sledeće: subjekat je često izostavljen, predikat se javlja na kraju rečenice, nema razlike u rodu i broju itd. Interesantno je što Japanci u svom jeziku nemaju ni glas a ni slovo L, nego uglavnom meke glasove poput mekog Š i Ć, tako da je njima jako teško da izgovore glas L u bilo kom jeziku. Umesto glasa L, kada se koriste reči stranog porekla sa ovim glasom (uglavnom pozajmljenice), koristi se glas R. Npr. Rora umesto Lola ili Ari umesto Ali, i još mnogo drugih reči koje nama, možda ponekad, zvuče smešno kada ih izgovore Japanci. Kao što evropski jezici (sem mađarskog, finskog i estonskog) spadaju u grupu indo-evropskih jezika, a stari egipatski, jevrejski, arapski i drugi u hamitsko-semitsku grupu, tako japanski čini deo veoma rasprostranjene grupe evro-azijskih i severnoazijskih jezika. Po jednoj teoriji, japanski jezik se smatra najbližim altajskim jezicima (mongolski, a po nekima korejski), po drugoj, postoji sličnost japanskog jezika sa tibetanskim jezikom. Takođe, postoje i pokušaji da se koreni japanskog jezika pronađu u polinežanskim ili dravidskim jezicima, ali za sad još nije utvrđena značajnija leksička podudarnost između njih i japanskog, tako da se danas japanski jezik smatra jedinstvenim jezičkim izolatom čije je poreklo i dalje nerazjašnjeno naučno pitanje.

FRENZY SPARK

Godine 391. japanska ekspedicija u Koreji je spasila kralja Paikchee-a od poraza od strane njegovog neprijatelja, kralja Koguryo-a. Oko 400-te godine Japan je bio nagrađen za ovu veliku pomoć protiv neprijatelja. Kraljeva zahvalnost došla je u vidu budističkih učitelja koji su doneli budističke zapise na kineskom jeziku. Pismo koje je Japanu upravo nedostajalo! Pošto je kineski jezik bio jednosložan a japanski višesložan, usaglašavanje ova dva jezika bilo je teško izvodljivo. Da bi razumeli poklonjene knjige, Japanci su prvo morali da nauče kineski jezik. Kada su naučili kineski sistem pisanja pokušali su da ga uvedu u svoj jezik. Međutim, imali su u tome mnogo poteškoća. Kineski jezik tog perioda, kao i svi dijalekti danas, imao je jako malo, ili uopšte nije ni imao nastavaka i promena oblika i forme. Morfeme tog jezika su bile nepromenljive jedinice, pa im je u potpunosti odgovaralo da budu predstavljene takođe nepromenljivim grafičkim jedinicama. Pošto je japanski imao razne nastavke i dodatke za razliku od kineskog, morfeme japanskog nisu mogle da se napišu odgovarajućom morfemom iz kineskog jezika. Zbog toga je uzimana morfema čiji je izgovor bio najsličniji izgovoru japanske morfeme. Da bi koristili kineske znakove tj. ideograme, Japanci su zanemarili njihovo značenje i koristili ih u čisto fonetske svrhe. Svaki ideogram je korišćen za predstavljanje jednog japanskog sloga. Kao svim studentima stranih jezika i Japancima su se neki glasovi novog jezika činili jako teški i nemogući za izgovor. Usled toga su stalno grešili i približno izgovarali glasove, pa su i ti neuspesi zajedno sa uspesima ušli u sistem man’yogane. Man’yogana je sistem koji je koristio isključivo fonetski metod čitanja i korišćenja kineskog pisma, nazvan u VIII veku po kolekciji rane poezije Man’yoshu koja je pisana ovim sistemom. Man’yoshu „Kolekcija deset hiljada listova“, je najstarija postojeća kolekcija japanske poezije. Najveći deo kolekcije je iz perioda između 600-te i 759-te godine. Man’yogana nastaje iz potrebe da se kinesko pismo prilagodi japanskom jeziku tog doba, što je za posledicu imalo dosta slobode i varijacija u pisanju. Ovo pismo se može posmatrati kao prelazni period u razvoju slogovnih pisama katakane i hiragane, u kojima svaki grafički znak predstavlja jedan slog, i koja su se u tom obliku zadržala do danas kao deo složenog sistema pisanja japanskog jezika.

Postoje dve vrste čitanja kineskih ideograma: ON čitanje je japanizovana verzija kineskog izgovora ideograma. Koristi se za reči koje potiču iz kineskog jezika i u formalnom i u naučnom vokabularu;

112


STOP, LOOK & LISTEN

Po jednoj teoriji, japanski jezik se smatra najbližim altajskim jezicima (mongolski, a po nekima korejski), po drugoj, postoji sličnost japanskog jezika sa tibetanskim jezikom. Takođe, postoje i pokušaji da se koreni japanskog jezika pronađu u polinežanskim ili dravidskim jezicima, ali za sad još nije utvrđena značajnija leksička podudarnost između njih i japanskog, tako da se danas japanski jezik smatra jedinstvenim jezičkim izolatom čije je poreklo i dalje nerazjašnjeno naučno pitanje.

113

FRENZY SPARK


KUN čitanje je izgovaranje japanske reči sa istim značenjem kao kineski ideogram. Vezuje se za originalne japanske reči i koristi se najviše za vokabular svakodnevnog života.

Man’yogana je korišćena u raznim tekstovima za japanska objašnjenja kineskih reči. Od 905. godine Man’yogana se sve više pojavljuje u formi brzopisnog i zakošenog stila pri čemu

GAMESLOOK PEOPLE PLAY STOP, & LISTEN

U Japanu kao i u Kini pridavan je veliki značaj ne samo pravilnom pisanju kineskih ideograma već i sposobnosti da se što gracioznije i elegantnije napišu. Kinezi razlikuju tri osnovna stila takvog pisanja: štampani, brzopisni i zakošeni stil. Štampani

je najjasniji, a druga dva, mnogo gracioznija, su pogodna za međusobne varijacije i često stvaraju neku vezu međustila. Man’yogana je pisana štampanim stilom, kao što su pisani i originalni kineski ideogrami.

FRENZY SPARK

114


KATAKANA Katakana je pojednostavljeno pismo kineskih ideograma, a tako je nazvano jer se razvilo iz segmenata kineskih celih ideograma. Kata označava deo nečega, nešto što nije celo. Smatra se da je ovo pismo nastalo u IX veku zahvaljujući budističkim monasima, koji su da bi mogli da isprate predavanja kineskog jezika stvorili pismo pomoću kojeg su mogli da brže zapišu i shvate ono što čuju. U svojoj najranijoj formi hiragana i katakana se nisu mnogo razlikovale grafički jer su oba pisma bila zaobljena. Tek kasnije katakana dobija uglast i oštriji oblik. Katakanu su najviše koristili sveštenici starih sekti Nara budizma, a od 901. godine katakana je zajedno sa hiraganom ušla u opštu upotrebu japanskog jezika. U današnjoj modernoj formi, katakana se kao i hiragana sastoji od 48 slogova koji se koriste za reči stranog porekla, onomatopejske reči (kojih u japanskom ima više od hiljadu), imena nekih japanskih kompanija (Toyota, Suzuki), imena vrsta biljaka i životinja, ON čitanje, za tehničke i naučne termine itd.

KANĐI

počinje da se razvija japansko slogovno pismo poznato još iz Edo perioda (1603-1867) kao hiragana. U nedostatku izvornog pisma drevni Japanci su izabrali određen broj kineskih ideograma da bi u pisanom tekstu preneli glasove japanskih reči. Od njih su u IX veku nastala dva pisma: hiragana i katakana. U pisanju japanskog jezika koriste se tri pisma: hiragana, katakana i kanđi (kinesko pismo).

HIRAGANA Hiragana je pismo nastalo uprošćavanjem celih ideograma Man’yogane odgovarajuće glasovne vrednosti pri čemu je korišćen kurzivni stil. Sam termin je nastao veoma kasno. Hira znači nešto često korišćeno, lako, zaokruženo, a tako je nazvana jer se slova smatraju zaokruženim i lakšim za pisanje u poređenju sa punim formama kineskih ideograma. Kurzivno slogovno pismo prvobitno se zvalo onnade ili ženska ruka, odnosno onna moji (mođi) ili ženska slova, u kontrastu sa kineskim ideogramima koji su se zvali otoko moji ili muška slova. Pismo je tako nazvano zbog izuzetne popularnosti među ženama. Hiraganu nisu prihvatili svi. Mnogi su smatrali da jezik učenih treba da bude kineski, a pošto se u to vreme smatralo učenje kineskih ideograma suviše teškim za žene i zahtevalo je godine studija, hiragana je postala popularna među ženama jer one ionako nisu sticale više obrazovanje. Na početku školovanja svi su učili hiraganu, i dok su muškarci prelazili na viši stadijum svog školovanja nastavljajući da uče ideograme, žene su uglavnom ostajale verne hiragani. Žene tog doba su koristile hiraganu za pisanje dnevnika, pisama, poezije i literature. U modernoj standardnoj formi hiragana je sistem od 48 slogovnih jedinica i uglavnom se koristi za japanske reči koje se ne pišu ideogramima, umesto ideograma, u dečijim knjigama itd. Postoje dve vrste hiragane: jedna koja se koristi za pisanje za pisanje sufiksa posle ideograma (okurigama), i druga koja se piše iznad ili ispod ideograma za njihovo pojašnjavanje tj. čitanje (furigana).

STOP, LOOK & LISTEN

Kanđi ili kinesko pismo je preneto u Japan u VII veku. Svaki kanđi, pojedinačno ili u kombinaciji sa drugim označava određeni pojam. Ono što mi danas jednostavno nazivamo kineskim jezikom je zapravo velika jezička porodica, u kojoj se svi razlikuju otprilike kao italijanski, francuski i španski. Računa se da danas kineska slova čine 30-40% pisanog japanskog teksta, a u svakodnevnoj upotrebi je oko 2.000 ideograma.

Godine 1927. fond kineskih ideograma koji je korišćen u svim značajnijim novinama se kretao od 7.500 do 8.000 ideograma! Tada se smatralo da obrazovan čovek u proseku treba da zna oko 5.000 ideograma. Pošto je Japan došao u bliski kontakt sa zapadnim svetom, mnogi su počeli da zagovaraju ukidanje čitavog sistema korišćenja kineskih ideograma. Neki su bili za to da se ukinu čak i slogovna pisma, a da se uvede romaji (romađi), romanizovano pismo. Godine 1946. broj znakova u opštoj upotrebi je smanjen i usvojena je trenutna lista od 1850 ideograma koji će biti aktuelni neodređeno vreme. Sve ovo je učinjeno sa namerom da se olakša opismenjavanje dece kao i da se pojednostave ideogrami koji se koriste u književnosti. To je danas minimum koji se koristi u osnovnom i srednjem obrazovanju. Ova lista je 1981. godine proširena na 1945 obaveznih ideograma. Iako je dosta toga pozajmljeno iz Kine, japanski način pisanja, kultura i umetnost su potpuno unikatni i odražaju pravu sliku Japana i japanskog mentaliteta.

115

Priredila: Jelena Kojić

FRENZY SPARK


TALK TALK/WORLD @SPARK

Pred njihovim fotografijama i video produkcijom zastaje dah i dok ih posmatrate, osećate se kao dete u prodavnici slatkiša. Frenzy Spark magazin je pričao sa Goranom i Rajanom, fotografima iz Labina (Istra), suvlasnicima studija Level52, o njihovom skorašnjem putovanju do Tajlanda i Kambodže, o Bangkoku, Angkor kompleksu hramova, o tome šta su tamo videli i zabeležili okom kamere, jer kamera jeste osnovni alat njihovog studija Level52. Kakvi su njihovi planovi i koje su njihove uloge unutar studija Level52, saznajte u ovom kratkom intervjuu. Frenzy Spark: Obišli ste Tajland i Kambodžu. Kako ste rešili otići tamo i koliko su trajale pripreme za to famozno putovanje? Level52: Prvi dogovori su krenuli negdje prije ljeta 2011. Dok je “u igri” za putovanje bilo još par frendova, no kasnije se ispostavilo da nisu mogli na put zbog datuma odlaska. Tako da smo odlučili ić ipak sami i kupili karte u Septembru. Putovanje smo sami organizirali, jer je puno isplativiije a i slobodnije putujemo. Više manje smo sve rezervirali preko interneta, a ostalo u toku putovanja. FS: Bangkok, grad sa dva lica, u kome ste se dosta zadržali. Kako izgleda živeti tamo, iz vašeg ugla? Level52: Bangkok kao grad nam se vrlo svidio, a i domaćini su mnogo susretljivi, pogotovo prema strancima. Pošto smo bili smješteni u turističkom dijelu grada koji se nalazi u “centru” Bangkoka, osjećali smo se ne toliko daleko od kuće jer smo stalno bili okruženi ljudima iz cijeloga svijeta. Ti turistički dijelovi grada žive svakim danom od 0-24. Naravno prošetali smo se i “drugom stranom” grada koji odaje njegovo pravo lice, gdje žive pretežno domaćini, sve se odvija po ulicama, no i tamo smo se osjećali sigurno, prihvaćeno i uvijek sa foto aparatima u rukama. FS: Tokom putovanja obišli ste puno hramova, u Kambodži verujem najviše. Kakvi su vaši utisci? Level52: Tako je. Prošli smo ih nekoliko u Bangkoku koji su stvarno impozantni ali ne toliko jako kao oni u Kambodži. Izgubljeni grad Angkor je uistinu poseban. Poseban

FRENZY SPARK

je doživljaj stajati unutar nečega što se sagradilo prije vise od 10 stoljeća. Prolazeći kroz uske hodnike može se osjetiti miris vremena, a i vidjeti zrake sunca koje se probijaju kroz rupe hramova, te sve zajedno čine jednu mističnu atmosferu. Mi smo hramove u Angkoru obilazili nažalost samo jedan dan, ali da biste vidjeli svih skoro pa tisuću, trebalo bi vam puno više dana. Svakako preporučamo za posjetiti.

jer su stvarno dobro dresirani i naučeni na ljudski kontakt.

FS: Ispričajte neku anegdotu sa putovanja.

FS: Ono čime se vi bavite jeste fotografija i snimanje kratkih filmova, filmova u promotivne svrhe, muzičkih spotova, u okviru vašeg studija Level 52. Možete li reći nešto više čitaocima Frenzy Spark magazina o vašem radu u studiju, koliko on postoji, kakvi su vam planovi?

Level52: Bio je to predzadnji dan na Tajlandu...uzeli smo taksi kako bi išli u hotel koji je bio udaljen nekih 15 km.Upali smo u gužvu, nismo znali o čemu se radi pa smo pitali taksistu. Rekao nam je da se slavi kraljev rođendan. Nismo ni slutili da se rođendan kralja slavi u takvim razmjerima, povorka je bila duga koji km...a mi naravno zatočeni u autu i jedino nam je bilo žao da nismo mogli fotografirat jer smo žurili u hotel. Sva sreća da smo bili na 26 katu u hotelu tako da smo vidjeli večernji vatromet i to zabilježili..  FS: Šta je strašnije: biti okružen tigrovima ili voziti se na kabini terenca, pri velikoj brzini, tik uz ivicu provalije? :) Level52: Definitvno je strašnije bilo voziti se na kabini terenca koji vozi off road (pogotovo sa našim šaljivim vozačem koji je namjerno izvodio ludorije) pri velikoj brzini, a sa naše desne strane je bila provalija od nekakvih 400m. :) Nije nam baš bilo svejedno, ali nam je zato skočio adrenalin i osjećali smo se jako živo. Uz tigrove smo se osjećali dovoljno sigurno

FS: Već smo videli teaser trailer sa putovanja. Kada će biti završen film? Level52: Kratki filmić o našem putovanju trebao bi biti gotov do lipnja :). Nismo ga stigli do sada finalizirati, zbog naših poslovnih obaveza.

Level52: Level52 postoji nešto vise od godinu dana. Polako se profiliramo na tržištu koje je kod nas još uvijek “mlado”, ali s obzirom da nema puno takvih studija pokušavamo se izboriti I ponuditi ljudima naše usluge, jer ipak nudimo sve u paketu (audio, video, photo i dizajn). U planu nam je snimiti jedan dokumentarni film sa našim stalnim suradnicima i još 2 glazbena spot te neizostavne promotivne i reklamne spotove. Naravno tu je i par naših osobnih projekata, čisto iz užitka :). FS: Koliko ljudi čini vaš tim? Level52: Ima nas troje. Tu je Sanel koji je zadužen za svu audio produkciju i sound design, te mi (Rajan i Goran), koji se bavimo fotografijom, video snimanjem i editiranjem. Naravno u svakom projektu smo svo troje idejno i kreativno uključeni.

116

FS: Kad ste se počeli individualno baviti fotografijom i kako ste se upoznali? Level52: Počeli smo se baviti iste godine (2004.) mada odvojeno jer se tad nismo znali. Upoznali smo se na sastanku na kojem smo dogovarali osnivanje foto kluba u Labinu. FS: Koji tip fotoaparata koristite? Šta je tu još zastupljeno od opreme? Level52: Inače ne volimo pitanja o opremi :P…ali evo za vas: Koristimo Canon EOS sustav, imamo 5 fotoaparata (tijela) I nekolicinu objektiva (preferiramo fiksne), studijska rasvjeta, slider, steadicam….i još puno toga :) da ne ulazimo u detalje. :P FS: Da li planirate opet neko putovanje u skorije vreme? Level52: Pa bilo bi vrlo lijepo i nadamo se da hoćemo, no sve zavisi o našim obavezama. Ako se definitivno odlučimo za putovanje vrlo vjerojatno će to biti opet neka azijska zemlja i to krajem ove godine. :) FS: Sa kojim ste velikim imenima sarađivali i sa kojim biste želeli sarađivati? Level52: Najznačajnija suradnja do sad bila nam je sa hotelom Regent Esplanade u Zagrebu na “World Luxury Hotel Awards”. U budućnosti bi voljeli surađivati sa poznatijim svijetskim facama poput Vincent Laforeta što se tiče videa ili sudjelovati na nekom editorijalu za primjerice Vogue ili Harper’s Bazaar….no o tom potom. :P

Intervju vodio David Darko


117

TALK TALK/WORLD @SPARK

PHOTO CREDIT: LEVEL52

FRENZY SPARK


MUSIC LOOP Kao većina mladih ljudi ni on nije znao šta će sa sobom pa je rešio da upiše fakultet. On je upoznao svog prijatelja Timmija (Timmy „The Terror“ Anderson) u baru, shvatili su da imaju dosta toga zajedničkog. A jedna od stvari koja im je bila zajednička jeste da vole da stvaraju muziku i da im studije baš i ne idu. FRENZY SPARK

118


MUSIC LOOP

Alexander Ebert je pevač, tekstopisac i kompozitor. Nastupa pod imenom Edward Sharpe, prijatelji ga zovu Alex. Nalazi se u par bendova čiji je osnivač a 2011. godine je započeo i svoju solo karijeru. On je interesantna ličnost, kada biste videli kako je izgledao 2007. godine i kako sada izgleda, koju muziku radi, rekli biste da ima poremećaj višestruke ličnosti. Imao je interesantno detinjstvo i nezgodan adolescentni period. Odrastao je u Sherman Oaks okrugu, predgrađu Los Anđelesa. Porodica mu je bila definitivno drugačija od tipične porodice iz američkog predgrađa. Otac mu je poznati psihijatar. Pored svog oca je naučio dosta stvari što mnogi ne saznaju u detinjstvu od svojih roditelja. Kada je Alex ušao u period adolescencije on i njegov otac su prestali da komuniciraju. U tom nekom periodu Alexander je eksperimentisao sa raznim supstancama. Međutim, on je to prevazišao i nastavio je da traži svoju svrhu. Kao većina mladih ljudi ni on nije znao šta će sa sobom pa je rešio da upiše fakultet. On je upoznao svog prijatelja Timmija (Timmy „The Terror“ Anderson ) u baru, shvatili su da imaju dosta toga zajedničkog. A jedna od stvari koja im je bila zajednička jeste da vole da stvaraju muziku i da im studije baš i ne idu. Formirali su bend 1997. godine ali još uvek nisu imali pravi naziv. Dok su tako bili pijani jedne večeri u studiju došli su do naziva svoga benda I am a Robot ili kako se sada zove Ima Robot. Kasnije im se pridružio Filip Nikolić koji svira bas gitaru. Snimili su tri albuma od kojih je prva dva Ima Robot i Monuments for the Masses izdala kuća Virgin Records a treći pod imenom Wearwolf Heart Records je izdala kuća Echo Park Records. Muzika koju je Ebert radi sa bendom Ima Robot je mešavina indi roka i elektro popa. Od njihovih pesama moji favoiti su Greenback Boogie i Your Love Creeps me Out. Ali čekajte rekla sam da je Alexander osnivač i član još jednog benda i da ima i solo karijeru.

Muzički svet ga je razočarao što se odrazilo i na njegov privatni život. Počeo je da piše knjigu o mesiji Edward Sharpe, koji je po njegovim rečima, tu da spasi svet ali ga ponekad ometaju lepe devojke. Možda je to zato što je upoznao svoju novu devojku ispred kafića i kasnije sa njom počeo da komponuje, piše pesme. Možda sudbina postoji ili tako nešto. Kao novi projekat osnovao je bend po imenu Edward Sharpe and The Magnetic Zeros koja broji od deset do petnaest članova. Imao je taj nalet neverovatne stvaralačke energije, odlučio je da otkrije šta želi da stvara na čemu želi da radi bez nekog mešanja od strane menadžera. Na neki način on zaista ima puno sreće zato što mladi umetnici kao što je on zaista ne mogu takve odluke donositi sami. Potrebno je dosta toga da te show business shvati ozbiljno i prihvati te takvog kakav jesi. Ono što sam ja primetila kod Alexandra Ebertha je da on ne pravi kompromise i radi šta hoće. Tako je kupio autobus preko interneta, doterao ga je tako da u njega mogu da stanu svi članovi grupe Edward Sharpe and The Magnetic Zeros i krenuli su na turneju po Sjedinjenim Američkim Državama. Totalno luda odluka, ne znam koliko bi se ljudi usudilo da kupe autobus i tek tako krenu na turneju sa ljudima koje ni ne poznaju. Muzika koju radi sa ovim bendom se razlikuje od onoga što radi sa Ima Robot. Stihovi koje piše su daleko mračniji, bavi se ozbiljnijim i mračnijim temama ali sa nekom dozom humora. Pesma Come in Please je najmračnija pesma na albumu. Pesma počinje stihovima „Children in the schoolyard singing ’Everebody dies’“. Što je pesma mračnija, ima brži ritam. Tako da ako budete slušali njihovu muziku počećete da odmahujete glavom u neverici. Ovaj čovek je pun kreativne energije i verujem da se može pronaći u njegovim projektima za svakog ponešto.

119

Autor: Milena Pantić

FRENZY SPARK


TALK TALKMUSIC VIA HELLY LOOPCHERRY

Za jednog nevidljivog čoveka, Vlada Todorović prilično je prisutan i rado viđen u svetu fantastike. Jedan je od najvećih boraca za fantastiku na našim prostorima. Ljubitelj mikrofona. Čovek iz senke. Senka koju njegova emisija baca proteže se na dvadeset minulih godina. HC: Ovog meseca (6.2.2012.) tvoja emisija Pogled iz svemirskog broda slavi dvadeset godina postojanja. Kako ćeš proslaviti jubilej? VT: Radno! S puno muzike. Naime, odavno više ne ide SF&HOROR TOP-10 lista, sa muzikom iz SF, horor i fentezi filmova i tv-serija, a pošto imam kompletnu statistiku i zbirnu listu, onda ću odatle da puštam neku interesantnu muziku - dosta instrumentala pošto se sada retko čuju u emisiji. HC: Interesuje me kad se i kako začela ideja za pokretanjem PISB-a? VT: Davne 1991. godine, kada sam počeo da radim na radio Pingvinu, gde je bio raspisan interni konkurs za radio-emisije. Ja sam uveliko tada bio „navučen“" na SF, i pomislio da bilo super raditi jednu takvu emisiju. Emisija je prošla test-period, i ustalila se u programu. Prvo je emitovana ujutru od 8.00, pa od 17.00, pa je prebačena u večernji termin, pa je sa 60 minuta proširena na 120 minuta, i tako... Lagano ali sigurno se razvijala. HC: Ono što je, pored sadržaja emisije o kojem ćemo nešto kasnije, interesantno jeste da se emisija „šetala“ od jedne radio stanice do druge, a nije zaobišla ni Internet. Ispričaj nam nešto više o tome. VT: To je sudbina rada na privatnim radio-stanicama. Masovno propadaju ili im se svašta-nešto ružno dešava. Ovo će malo sumanuto da zvuči, ali meni su ubili dvojicu vlasnika medija u kojima sam radio (Radojica Nikčević - Pingvin i Slavko Ćuruvija - Dnevni telegraf). Sa Pingvina smo otišli kada je obezbeđenje Đovanija Di Stefana slučajno ranilo našeg vozača, pa smo mi (sedamdesetak zaposlenih i honoraraca) u znak protesta napustili radio.

FRENZY SPARK

Prešao sam na Index pa je tu emisija išla (sa prekidima, kada smo bili zatvarani, a posle bombardovanja 1999. godije je do maja 2000. bila na Radiju 011) od 1995. do 2002. godine. Potom je bila na Žapcu, ali je gazda odlučio da dodatno komercijalizuje stanicu, onda je bila na Studiju B do 2006. godine, kada je ova stanica ostala samo na jednoj frekvenciji pa je (sasvim logično) vratila ljude koji su radili na drugoj frekvenciji u svoj večernji termin. Onda se jedna grupa ljudi okupila oko internetradija BIR, gde je emisija (u polučasovnom obliku) išla sredom sve do februara 2010. od kada je na Beogradu 202 (sredom su i dalje reprize na BIR-radiju) - nedeljom od 20-22. HC: Kakva su ti bila iskustva na tim radio stanicama? Da li je bilo onih koji su ti se mešali u posao? VT: Ne. Dobro, po malo. Na Pingvinu, u vreme Đovanija Di Stefana, bila je ona nagradna igra kada se delilo hiljadu maraka - morali ste da slušate radio, kada se najavi početak nagradne igre ako vam zazvoni telefon morali ste da se javite sa „Radio Pingvin“, iako vas, možda slučajno, zove tetka ili strina. Jednom je Đovani došao u moju emisiju da deli nagradu, ali je insistirao da voditelj tog segmenta bude Voja Nedeljković. Kada je Voja ulazio u studio samo je rekao: „Izvini, matori“. Ako ništa drugo, ta nagradna igra je najbrže došla do dobitnika hiljadu maraka upravo u mojoj emisiji :) Na Žapcu je aktuelni urednik filmskog programa RTS-a Ivan Karl želeo da ubacim u emisiju leteće tanjire i slično. On je tada postavljen za urednika Žapca, a pošto se Beografitima (u okviru koje su „Oblak u bemudama“, „Pogled iz svemirskog broda“ i još neke emisije) nije svidela

120

ideja da prilagođavamo sadržaj potencijalnim oglašivačima, napustili smo radio. HC: Da li je PISB oduvek bio one man show ili...? VT: To je bio samo kada sam ga radio na BIRradiju. Pošto sam tada sam sve radio. Zapravo, uvek je bio makar tonski realizator. Kada je reč o tome ko je bio ispred mikrofona, tokom istorije bilo je i saradnika emisije, ali najveći deo priče je uvek bio moj zadatak. HC: Tvoja emisija isključivo je okrenuta fantastici, naučnoj fantastici i hororu, na svim poljima umetnosti. Zašto? VT: Pogled iz svemirskog broda je bila prva emisija tog tipa u beogradskom etru. U ex-Jugoslaviji bio je „Znan-fan tobogan“ u Zagrebu (na drugom programu njihovog radija), ali pošto je moja emisija startovala na privatnom radiju želeo sam da bude najširi mogući poligon za upoznavanje sa žanrovima koje volim. Sada, uz internet, daleko je lakše da se rade specijalizovane emisije, ali meni je cilj bio i da ljude upoznajem sa žanrom. Zato je emisija bila i ostala takva – „široka“. HC: Koji je kriterijum prilikom odabira vesti? I da li se sa godinama menjao? VT: Glavni kriterijum je da se predstavi što šire i SF i horor i fantastika. Dakle, emisju itekako mogu da slušaju oni koji uopšte ne prate pomenute žanrove. Mnogi su se upavo „navukli“ slušajući je. Cela priča oko vesti se godinama menjala, ali pre svega zahvaljujući proširenju izbora. Sada, kada je najveći mogući izbor zahvaljujući internetu, vesti su na sajtu Pogleda iz svemirskog broda, a u emisiji uglavnom priča sa gostima, telefonska uključenja i snimci sa domaćih pro-


mocija, tribina. Stranih vesti nema toliko, jer su sada daleko dostuptnije svima - ili, makar, onima sa intetnetom. HC: Kako uspevaš da obradiš, pročitaš, središ i urediš toliki broj informacija? VT: Svaki dan na vesti otpadne 2x2 sata, otprilike. To je dovoljno da se na sajtu pojavi nekoliko odabranih vesti, ponešto da ode za emisiju. Kada se sve to skupi na nedeljnom, mesečnom a pogo-

ne pronađete „istomišljenike“. Kod nas je sada fantastika u priličnom poletu, ali i dalje nam se dešava da pojedine naslove otkrivamo sa desetak godina zakašnjenja. Tu je problem što imamo sve manje čiste fantastike, žanrovski jasno „obojene“ koja bi se i koricama, recimo, isticala u knjižarama. No, sve je to manje bitno spram toga šta stiže kao kvalitet. Zbog obima drugih poslova nisam se proslavio po pitanju čitanja domaćih naslova, ali tu sada već imamo

nisam počeo da radim sajt i shvatio da moram da imam i svoj izvor fotografija da bi bilo sve šarenije. Tako da je tu na delu pre onaj novinarski deo, nego umetnički. Tek čekam da me napadne inspiracija za fantastiku na fotografiji!

TALK TALK VIA HELLY CHERRY

HC: Imaš li uvid u to koliko ljudi prati tvoju emisiju? VT: Ne baš. Naime, postoje podaci sa Shoutcast-a, ali to je toliko neprecizno da je to bruka. Izveštaji Strategic-a, koje RTS dobija, izgleda da ne obuhvataju više nabrajanje najgledanijih i najslušanijih, već je sve određeno terminima (pa posle, koga ne mrzi može to da prebaci u emisije). No, to je trenutno nebitno. Pogled iz svemirskog broda ume da bude (makar do sada) emisija koja lagano, ali sigurno napreduje. Na Pingvinu, u izuzetno jakoj konkurenciji, je od 1992. do 1995. dospela među 20 najslušanijih u Beogradu, na Indexu je 2000. bila na deobi 6. i 7. mesta po slušanosti u gradu. Ono što je uvek prisutno je to da emisija deli sudbinu radija. Što je radio slušaniji, to su mu i emisije slušanije. A, Beograd 202 je u ovih godinu dana znatno povećao slušanost.

HC: Misliš li da je PISB uspeo da utiče na mlađe generacije? Znam da na moju jeste. VT: Nekada, da. Sada. Iskreno, nemam nikakvu povratnu informaciju. Uvek će se naći neko koga će cela priča zainteresovati da uzme knjigu i da je pročita. Ja, obično, na to mislim kao na „uticaj“. Filmove i serije ionako svi gledaju, a tu fantastike ima na izvoz.

tovu godišnjem planu, onda se dobije prilično dobra i šarenolika gomila koja prilično dobro oslika aktuelno stanje.

pisce sa dugim stažom koji sigurno uvek mogu da ponude solidno štivo. Od mlađih očekujem neku „eksploziju“.

HC: Znam da se i sam baviš pisanjem. Da li je novinarski, istraživački rad uticao na tvoj stil pisanja, odabir tema i u kojoj meri? VT: Stil pisanja je trpeo zbog novinarskog stila, tačnije više je pisanje priča trpelo zbog sve manje vremena za takvu aktivnost. Odabir tema je nešto što me podsvesno napada. Ne sumnjam da u tome upliva ima itekako ono što vidim, pročitam, ali nisam primetio da je nešto sa posla, neka tema koju sam radio za novine, recimo, ušla u neku od priča.

HC: Od silnog materijala koji obradiš, stigneš li nešto i da pročitaš (roman, zbirke priča) ili pogledaš (film, serije) i šta? VT: Čitanje, slabo. Jedna od poslednjih stvari koje sam pročitao pre par meseci je bio Kingov „Under the Dome“, a od domaćih dela veći deo priča iz „Apokalipse“. Serije lakše stižem da gledam – „Big Bang Theory“ (dobro, nije to žanrovska serija, ali ima toliko referenci na SF da smo je „prisvojili“), „Misfits“ (mučim se sa trećom sezonom), „Terra Nova“ (tu sam se tek mučio, sve negde dok nisam prevalio sedmu sezonu, posle se pomiriš sa sudbinom i odgledaš do kraja priču), dok filmove ne volim da seckam na po pola sata, pa zato ni ne pamtim šta sam u cugu stigao da vidim. Možda onu nestrećnu „Bitku za LA“ koja je teški očaj.

HC: S obzirom na to da imaš najbolji uvid u produkciju fantastike kod nas i u svetu, možeš li nam reći koje su njene (njihove) dobre i loše strane? VT: U svetu je sve više vidljiva puka komercijalizacija. Što ne znači da ne možete da dođete do interesantnih knjiga, filmova, ali to itekako znači da morate malo i sami da se potrudite i da, u skladu sa vašim senzibilitetom, kopate po netu dok

HC: Mislim da se jedino nisi bavio fantastikom na fotografiji. Postoji li neki poseban razlog za to? VT: Fotografijom se nikada i nisam bavio, dok

121

HC: Imaš li bilo kakvu povratnu informaciju: da li se slušaocima dopada emisija i u kojoj meri, koje su im rubrike omiljene, koje ne, šta bi promenili/dodali? VT: Slušaoci ćute. Uglavnom. Bilo je par sugestija, par izliva oduševljenja. Čim niko ne kuka, znači da im se sviđa ovakvo kakvo je. Inače, emisija je sada drastično drugačija od perioda pre, recimo, pet godina. A i tada su ćutali i rado slušali. To nije znak da ja pravim ne znam kako genijalnu emisiju. Većina ljudi želi da bude zabavljena, a onoga koga kupi tema, taj sluša emisju i ne buni se. Oni koje to apsolutno ne zanima, produže dalje. Ako ostanu, recimo pošto im se svidi muzika u emisiji, obično se upecaju na SF za nekoliko meseci. Makar su takva iskustva bila pre više godina :) HC: Koliko čujem, pitanje je da li će emisija opstati na Dvestadvojci. Koji su ti dalji planovi? VT: Ako emisije ne bude na Dvestadvojci, pošto je planirano ukidanje honoraraca, pa će neko ostati a većina odlazi, emisija će sigurno ići na BIR-radiju, ali umesto dva sata biće skoncentrisana na pola sata. Odlazak na neki drugi radio ću razmatrati kada za to dođe vreme. Razgovor vodila: Tamara Lujak Izvor: Helly Cherry

FRENZY SPARK


STOP, LOOK & LISTEN

Sinestezija dolazi od grčkih reči syn i aisthesis, što bi grubo prevedeno značilo-objedinjena senzacija. Puno pažnje nauke joj je poklonjeno krajem devetnaestog veka, ali je već početkom dvadesetog veka pažnja za ovom pojavom utihnula. Ljude sa ovim stanjem krasi sposobnost da oblike, zvukove, mirise i ukuse percepiraju u vidu boja i oblika, pri čemu svaki zvuk ima svoj ukus, oblik (slova, brojevi) boju, te da boju možete pomirisati.

V

eliko je pitanje šta je stvarnost i čime tačno definišemo pojam realnosti. Jer i pored privida kolektivne, svako od nas gradi svoju sopstvenu realnost, u skladu s ličnim afinitetima i psihološkim stanjima, duboko u sebi. Danas svako odstupanje od društvene norme automatski biva označeno kao poremećaj koji se tretira hemijskim terapijama, ne bi li se vratilo na difoltnu poziciju, svima lako razumljivu i prihvatljivu. Zato ovde želim da predstavim svet jednog sinestetičara koji je odlučio da sa nama podeli svoje viđenje realnosti i šarenolikost odnosa u njemu. Ono što on opaža, za nas ostale leži duboko skriveno iza mnogobrojnih psiho-fizičkih filtera. Sinestezija dolazi od grčkih reči syn i aisthesis, što bi grubo prevedeno značilo – objedinjena senzacija. Puno pažnje nauke joj je poklonjeno krajem devetnaestog veka, ali je već početkom dvadesetog veka pažnja za ovom pojavom utihnula. Ljude sa ovim stanjem krasi sposobnost da oblike, zvukove, mirise i ukuse

FRENZY SPARK

percepiraju u vidu boja i oblika, pri čemu svaki zvuk ima svoj ukus, oblik (slova, brojevi) boju, te da boju možete pomirisati. Čak i svaka reč u rečenici se ističe svojim posebnim atributima. Slova u njima imaju odnose s drugim slovima kroz personifikaciju svakog simbola. Svaki broj ili slovo poseduje karakteristiku osobe. Veruje se da na svakih 500 ljudi, dolazi jedan sinesteta i da je česta pojava da se radi o porodično naslednoj pojavi. Ali i pored urođenih predispozicija, postoje slučajevi nastanka sinestezije i kod ljudi koji su preživeli teži šlog ili čak kao rezultat epileptičnog napada. Takođe slično stanje je zabeleženo pri eksperimentisanju sa psihoaktivnim supstancama. Ipak sinestezija se ne definiše kao neurološko stanje jer uglavnom ne ometa normalno funkcionisanje osobe, već se odvija neutralno. Sinesteziju možemo razvrstati u nekoliko celina. Grafem-boja se odnosi na slova i brojeve i njihovu percepciju u vidu obojenih karaktera. Takođe, medicinski je dokazano da ovaj vid sinestezije aktivira upravo one delove mozga direktno zadužene za percpeciju stvarnih boja. Olfaktorno/gustatorna sinestezija čini da se mirisi i ukusi doživljavaju kao obojene geometrijsko/prostorni prizori, a sinestetičaru je potrebno posebno skrenuti pažnju da bi postao svestan svojih naročitih senzacija. Ordinarnolingvistička personifikacija – personifikacija slova, za koju će u nastavku teksta biti i primera. Geometrijsko-prostorni prikazi zvukova i muzike, gde je potrebno dosta pažnje da se zvuci posebno razluče. Naime, najčešće oblika i nema, postoji samo jedna ili nekolicina nijansi kao asocijacija na celi skup zvukova, npr. za celu kompoziciju ili pesmu. Takođe, s visinom tonova

122


E - Ženska osoba, 27 godina, studentkinja, posvećena učenju i karijeri. Brine o mlađem bratu. Društveno slabo aktivna. Ž - Ženska osoba, 60-ih godina, brižna baka svojim unucima. Udovica, dve kćeri, obe udate. Problem sa gojaznošću i krvnim pritiskom. Jedan od najpoznatijih sinesteta bio je čuveni fizičar Richard Feynman. On je video matematičke simbole u bojama i na osnovu tih boja i oblika imao osećaj da li je određena jednačina ispravna ili ne. I mnogi čuveni matematičari imali su sinesteziju, brojeve su doživljavali kao oblike i jednačine rešavali instinktivno, jer su mogli da vide da li se oblici pravilno uklapaju jedni s drugima kako treba ili ne. Sa druge strane sinestezija je često bila veliki izvor inspiracije brojnim umetnicima kao što su kompozitor Alexander Scriabin, romanopisac Vladimir Nobokov, apstraktni slikar Wasilly Kandinsky kao i muzičar Syd Barret. Sinesteta je takođe bio i Nikola Tesla, koji je imao izuzetan dar vizuelizacije i imaginacije, uz pomoć kojih je sve vrste svojih opita obavljao u savršenoj laboratoriji svoga uma, pre bilo kakvih fizičkih testova. Doduše, danas bi kao takav možda bio na nekoj terapiji, ko zna...

123

STOP, LOOK & LISTEN

raste posvetljivanje boje, i obrnuto, a za bučne tonove vezani su geometrijski oblici s oštrim ivicama, dok je za ugodnije note oblik obliji i talasast. Geometrijsko-prostorna asocijacija povezana s emocijama i telesnim osećajima (bol, hladnoća, peckanje itd.), gde su boje i izgled tih oblika isti kao i kod oblika vezanih za mirise, ukuse i muziku. Čest slučaj je da osobe-sinestete mogu uočiti i oreole ili aure oko ljudskih tela, čak i u više nivoa. U prilog tome da se ne radi o optičkoj varki govori i to da se oblici aure vide i sa i bez optičkih pomagala i da se takođe razlikuju od osobe do osobe. Aura je sloj od oko desetak santimetara oko ljudskog tela, koja ima sposobnost da prelama svetlost i ima blago uveličavajući efekat na pozadinu. Lako ju je uočiti na svetlijoj i jednoličnoj pozadini, a debljina joj varira od čoveka do čoveka, s tendencijom da je deblja u predelu glave. Ponekad se može primetiti i nijansa određene boje, mada je često vrlo bleda. U nastavku je primer doživljaja ordinarno-lingvističke personifikacije, gde se, ukoliko se nađu u blizini jedni drugih, pojavljuju i međusobni odnosi između slova: A - Ženska osoba, oko 24 (nema tačke iza broja, kad je tačka čita se kao redni broj – dvadesetčetvrta) godine, lepa, elegantna i kulturna, na prvi pogled deluje snobovski ali je u suštini dobra i brižna osoba. B - Muška osoba, oko 21 godine, pametan, jak i čvrst, ali pod utiskom loših događaja iz prošlosti, što se i oseća u njegovim retkim odnosima sa drugim ljudima. Zatvoren, nepovjerljiv i retko veseo. V - Muška osoba, 30-ak godina, mlad roditelj, osoba iz srednjeg sloja društva, u dobrom odnosu s prijateljima i rodbinom. Skroman, vredan i radan, posvećen porodici i malim životnim stvarima. G - Ženska osoba, 40-ih godina, komunikativna komšinica i čest gost kod svoje mnogobrojne rodbine. Ljubiteljka tračeva, radoznala i nestrpljiva. D - Muška osoba, 50-ih godina, profesor koji nema sreću da radi u struci. Često se priseća starih vremena i rado deli savete, uz veliku dozu pesimizma. Đ - Muška osoba, 25 godina, neozbiljan, glavna okupacija zabava i provod, izbegava životne probleme i obaveze.

Autor: Dražen Pekušić

FRENZY SPARK


FILM CORNER

,,Sometimes, in order to heal- a few people have to get hurt’’- deviza je glavne junakinje, antiheroine Mejvis koja se, nakon propalog braka i zastoja u karijeri, vraća u rodni gradić da ponovo osvoji bivšu simpatiju iz srednje škole, Badija. Koji je, uzgred budi rečeno, novopečeni tata u srećnom braku. Žanr: drama, komedija Režija: Jason Reitman Scenario: Diablo Cody Uloge: Charlize Theron, Patrick Willson, Patton Oswald Trajanje: 94 min.

Po rečima scenaristkinje Diablo Cody (koja je dobila Oskara za scenario filma Juno), gledaoci slobodoumno prihvataju muške protagoniste koji su puni mana i poroka, i sa toliko loših osobina da su, objektivno, negativci. Međutim, kada se žene u filmovima tako ponašaju, publika reaguje šokom, nevericom i osudom-što treba izazvati. Zato je njena glavna junakinja Mejvis kontroverzno sebična i beskrupulozna u nameri da bivšeg ,,spase’’ iz ,,ropstva’’ u bračnoj luci. Hej, on ima bebu-ali niko nije savršen. To je slika koja se o Mejvis može stvoriti iz trejlera, ali je samo jedan sloj ovog izuzetno kompleksnog i otuđenog, i uznemiravajuće savremenog lika. Po standardima sugrađana iz rodnog mesta (iz kog je pobegla glavom bez obzira), Mejvis je uspešna i ostvarena: odselila se u veliki grad, udala se i postala slavna pišući serijal knjiga za poznu tinejdžersku demografiju, to jest ,,mlade odrasle’’(young adult). Stvarnost je, naravno, manje idilična- brak je krahirao, serijal se loše prodaje pa Mejvis piše poslednju knjigu, usamljena je i depresivna-što leči samopropisanom terapijom sastavljenom od alkohola, brze hrane, seksa na jedno veče i još alkohola. Kroz naizgled površnu priču o razmaženoj, bivšoj “kraljici mature” koja hoće da blaženom tati i mužu rasturi brak, film zadire u mnoge neprijatne teme i postavlja zabrinjavajuća pitanja: Da li je naš identitet iskonstruisan od onoga što drugi misle o nama? Da li vredimo koliko nam drugi kažu da vredimo?

FRENZY SPARK

Da li su lepota i popularnost garancija sreće? I da li vraćanjem u idealizovanu, ali srećnu, prošlost možemo popraviti letargičnu, bezizlaznu sadašnjost? Mejvis će pokušati. Baš kao i tinejdž junakinja u njenim romanima i ona će se, bez blama i pardona, ustremiti na Badija, jer zna da u svakom filmu lepotica zavede i zaludi željenog frajera, ma koliko on oženjen i domestikovan bio. U tom fiktivnom balončiću srednjoškolske drame vlada čisti Makijavelizam.Manikiri, pedikiri, perike, manipulacije, alkohol, dekoltei-sve je dozvoljeno. Šarliz je toliko fantastična u ovoj ulozi, da je od nje nemoguće odvojiti pogled. Iako je narcisoidna, bezosećajna, gruba, cinična, sarkastična i-zašto i to ne reći-psihotična, ona je u svoj svojoj egoističnoj zaluđenosti i ovaploćenju filmskog “crazy bitch” entiteta-neodoljiva. Sem toga, u Šarlizinom portretisanju Mejvis nema ni trunke satire, što joj daje i tragičnu dimenziju-koju njena beskompromisna zloća sprečava da pređe u patetiku. Dok će se malobrojni (nadam se) prepoznati, a dobar deo nas (moralno superiornih i duhovno uzvišenih ) zgražavati njenim postupcima, većina će, bez obzira na to kako se Mejvisino putešestvije okonča, osetiti olakšanje u prostoj činjenici-što nije kao ona.

124

Autor: Dragana Nikolić


FILM CORNER

125

FRENZY SPARK


Agencija za prevode, dobarprevod.com, dobarprevod@gmail.com

FRENZY SPARK

126


127

FRENZY SPARK


FRENZY SPARK MAGAZINE email: magazine@frenzyspark.com @frenzy_spark Fan Page

Frenzy Spark Magazine 7th Issue  

Magazine about pop culture and popular science.

Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you