Uzdravlje!
Reč rakija je arapskog porekla i potiče od reči „al-rak“, što u slobodnom prevodu znači znoj. U naše krajeve je stigla sa Turcima u 14. ili 15. veku. U početku je označavala piće arak koje se proizvodilo u Indoneziji, Maleziji i drugim dalekoistočnim zemljama, a dobijalo se destilacijom prevrelog soka ili vina specijalnih vrsta palmi. Još u IV veku pre nove ere Aristotel je zapisao da bi morska voda kao i vino i druge tečnosti mogli da se pretvore u pijaću vodu kada bi se podvrgli procesu destilacije. Ovaj zaključak ipak dugo posle nije korišćen, sve do VIII ili IX veka nove ere kada su arapski alhemičari osmislili “alambike” koje su koristili za dobijanje osnova parfema. Ovi instrumenti takođe su korišćeni pri pokušajima tadašnjih alhemičara da od osnovnih metala (gvožđa i olova) dobiju zlato. Znanje o procesu destilacije brzo se širilo po Evropi i u mnogim zemljama započela je proizvodnja destilovanih alkoholnih pića koji su nazivani „Voda života“. Otkrivanje pravog porekla određenog alokoholnog pića nije nimalo lako pošto su recepti postali deo nacionalnog ponosa. U XV veku počinje proizvodnja “nacionalnih pića” u zemljama Evrope i to džina u Engleskoj, šnapsa u Nemačkoj, akvavita u Skandinaviji, vodke u Rusiji i Poljskoj, i RAKIJE na Balkanu. U prvo vreme korišćena su u terapeutske, medicinske svrhe ali i za postizanje dobrog raspoloženja. U Srbiji se rakija proizvodila od različitog voća , najčešće od šljive, i to tek krajem 19. veka, nakon uništenja vinograda filokserom i smanjene proizvodnje vina. Danas se u Srbiji proizvode rakije od različitog voća mada šljivovica i dalje ima primat... Za proizvodnju voćnih rakija mogu poslužiti sve voćne sirovine koje imaju dovoljnu količinu šećera koji će se tokom procesa fermentacije tranformisati u alcohol. Pored šećera, jednako vredne su i organske i neorganske materije koje voću a kasnije i rakijama daju specifičnan miris, boju, ukus. Vreme berbe plodova je karakteristično za svaku sortu ali zajedničko je da se proces obavlja u punoj tehnološkoj zrelosti. Berba se obavlja po suvom danu i vrši se ručno ili mehanički i pritom je poželjno da se prostor ispod stabala obezbedi folijama da bi se izbeglo prljanje plodova. Posle završene berbe, plodovi se odvoze na pranje u cilju uklanjanja nečistoća. Prezrele i plesnive plodove bi trebalo ukloniti i po mogućstvu koštice iz koštičavog voća zbog prevencije nastajanja toksične cijano-vodonične kiseline i kancerogenog etil-karbamata. U vrioni sud se nikako ne stavljaju celi plodovi jer bi proces fermentacije trajao isuviše dugo. Plodovi se usitnjavaju dok ne nastane kaša i tek onda stavljaju u vrione sudove. Njih bi prethodno trebalo konzervisati jer je dobijeni kljuk pogodan za razvoj mikroorganizama i kao takav fermentaciju može odvesti u pogrešnom smeru. Posle pripreme plodova tj. muljanja i pasiranja, voćni kljuk se ubacuje u sudove za fermentaciju.