biometrija unutrašnjeg prostora - ogledi o neredu

Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu MAS unutrašnja arhitektura MUAD-24021: master teza

biometrija unutrašnjeg prostora ogledi o neredu

mentor: dr Milena Kordić, doc. mentorska komisija: mr Dragan Jelenković, r. prof. arh. Zoran Stepanović, doc. student: Filip Marinković 23016/2015 maj 2017.

sadržaj (do)živeti prostor: fenomenologija percepcije (o opažanju i doživljaju prostora) - nagoveštaj bujnosti vremena - vremenitosti prostora

nered: nagomilavanje i izmeštanje stvari (očitavanje vremenitosti prostora)

biometrija unutrašnjeg prostora (o poimanju prostora kao organizma koji prevazilazi karakteristike fizičkog)

bujno vreme (o slikama (figurama) zabeleženim u životu prostora u kući u Krunskoj 68)

strukturalni nered: nagomilavanje i izmeštanje aktivnosti (o principu aktiviranja veze prostor-vreme i projektovanju neodređenosti povećavanjem razmere izmeštanja)

prostorno-vremenski puls (primena misaonog eksperimenta)

zaključak

prvi trag: slika sopstvenog nereda

1

Hayao Miyazaki, “Turning Point,” VIZ Media LLC, 2014, 275.

drugi trag: sloj primer: U Studio Ghibli muzeju, postoji soba (Where a Film is Born) o kojoj je Hajao Mijazaki (reditelj animiranih filmova) maštao još kao dete, a izvedena je iz njegove sobe u glavi – što znači da bi trebalo da ima puno skrivenih stvari, stvari čijeg prisustva ni on sam nije svestan. Pošto se filmovi prave od nakupljene gomile smeća, tako se i u ovoj prostoriji nalaze crteži preko kojih su nalepljeni drugi crteži. Tako mora da bude.1

2

Juhani Pallasmaa, “The Eyes of the Skin, Architecture and the Senses,” John Wiley & Sons Ltd, 2012, 13.

3

Isto, 14.

4

Isto, 50.

5

Isto, 12.

6

Anri Bergson, “Materija i pamćenje,” Fedon, 2013, 21.

7

Isto, 35.

8

Slavoj Žižek, The Reality of the Virtual, film, London, 2004. (unknown known)

(do)živeti prostor: fenomenologija percepcije

Mudar arhitekta radi celim svojim telom i osećajem sebe.2

Fenomenologija percepcije je neizbežno polazište ovog istraživanja, s obzirom da ćemo se složiti sa stavom fenomenolga koji smatraju da stvari razumevamo u obliku slika.

One su posledica našeg opažanja. Na ovaj način objekat percipiramo kao sliku viđenu kroz prizmu ličnog iskustva te on ustvari postaje produžetak subjekta, našeg ja.

Posmatranjem ovih slika možemo analizirati nastajanje prostora u našem opažanju. Oči su organski prototip filozofije, one mogu da vide sebe kako gledaju, što im daje prednost u odnosu na ostale čulne organe. Dobar deo filozofija je ustvari samo očni refleks, očna dijalektika, videti-sebe-kako-gledam. Međutim, pravi fenomenolog se neće zaustaviti samo na posmatranju. Shvatanje i poimanje prostora i životne sredine nije samo putovanje mrežnjače.3 Da bismo se misaono koncentrisali, vizuelna dekoncentracija je neophodna jer misli putuju sa odsutnim i zamućenim pogledom.4 Jedan od najznačajnijih fenomenologa koji je na polju arhitekture doprineo svojim teorijskim uvidima, Juhani Palasma, tvrdi da je evidentno da arhitektura koja unapređuje život mora da se bavi svim čulima simultano, tako pomažući u spajanju naše slike sebe sa doživljajima sveta. Ključni mentalni zadatak objekata jeste akomodacija i integracija. Oni projektuju naše, ljudske mere, i osećaj reda u bezmeran i besmislen prirodni prostor. Arhitektura nas ne prisiljava na naseljavanje svetova puke izmišljotine i mašte; ona artikuliše iskustvo našeg bića-u-svetu i jača naš osećaj stvarnosti i sebe.5 Arhitektura je primarni instrument pomoću kog uspostavljamo odnos prostora i vremena, i koji daje dimenzijama ljudsku meru. Ona odomaćuje i pripitomljuje beskonačan prostor i bezgranično vreme ne bi li ih ljudski rod tolerisao, nastanio i razumeo.

Predmeti koji okružuju moje telo reflektuju moguće delovanje moga tela na njima.6 Međutim, ne postoji opažanje koje nije prožeto sećanjima. Sa neposrednim i prisutnim datostima koje dobijamo od čula, mešamo hiljade i hiljade detalja iz našeg minulog iskustva. Ta sećanja najčešće istiskuju naša stvarna opažanja, o kojima tada pamtimo samo nekoliko naznaka, jednostavnih znakova namenjenih tome da nas podsete na nekadašnje slike. Subjektivnost čulnih kvaliteta se sastoji od neke vrste sažimanja stvarnog u izvedbi našeg pamćenja.7 Pošto smo ovako zapamtili da živimo u prostoru, da bismo doprineli poboljšavanju kvaliteta života, možda je sada trenutak da tu lekciju pokušamo da zaboravimo. A možda je ipak, s druge strane, bolje te slike-sećanja nekog ili svih prostora obuhvatiti u jednu veliku, sveobuhvatnu sliku? Slavoj Žižek ovu situaciju stavlja u kategoriju nepoznatog poznatog.8 Drugim rečima, to je ono što ne znamo da znamo.

9

“How long will concrete last if it isn’t maintained.” http://energyskeptic.com. http://energyskeptic.com/2013/how-long-willconcrete-last-if-it-isnt-maintained/ (pristupljeno maja 15, 2017).

10

Irénée Scalbert and 6a architects, “Never modern,” Park Books, 2013, 66.

11

Anri Bergson, “Materija i pamćenje,” Fedon, 2013, 22.

nagoveštaj bujnosti vremena Dakle, prostor doživljavamo. U njemu boravimo, spavamo, ručamo, obuvamo se, prosipamo sladoled, zalivamo cveće, plašimo se, volimo. Obavljamo ne samo fizičke aktivnosti, već i misaone, psihičke. To podrazmeva da on poseduje subjektivni karakter koji pozajmljuje od nas. Zbog toga, istraživanju fenomena prostora nikako ne možemo pristupiti poimajući ga kao izolovanu, nezavisnu strukturu, lišenu svog glavnog činioca - ljudskog života. Kao što mi svoje vreme provodimo u prostoru, prostor svoje vreme provodi s nama. Njegovo vreme je obično duže od vremena koje ljudska biološka forma ima na raspolaganju, ali ono proističe upravo iz konstantnog i uzajamnog odnosa sa čovekom. Prostor koji je napušten, u kome niko ne živi i koji se ne održava, veoma brzo podleže uticaju prirodnih sila. Uzmimo za primer grad Pripjat u blizini Černobilja u Ukrajini, napušten posle nuklearne katastrofe još pre 30 godina.

Iz daleka, bili biste ubeđeni da je Pripjat i dalje živ i naseljen grad, ali zgrade polako propadaju, kaže Ronald Česer, biolog životne sredine sa Univerziteta u Teksasu koji je radio intenzivno na zoni isključenja oko Černobilja. Najprodornija stvar koju vidite su biljke čiji sistemi korenja zalaze u beton, iza cigli i u okvire od vrata i tako ubrzano razbijaju strukturu zgrade. Ne biste pomislili hodajući svaki dan po kući, da mi imamo ogroman uticaj na sprečavanje propadanja, ali očigledno je da imamo. Zaista je otrežnjujuće videti kako biljna zajednica osvaja svaki kutak u gradu.9 Bez ikoga da vrši popravke, svaka oluja, poplava i mraz izjedaju napuštene objekte, a samo nekoliko decenija je potrebno da krovovi popuste, zgrade da se uruše. Zato životni vek prostora eksponencijalno raste sa nivoom njegove aktiviranosti.

Neraskidiva veza čoveka i prostora je očigledna - upisani u određeno vreme i određeno mesto, svi prostori su antropološki.10 Virtuelna subjektivnost prostora se aktuelizuje u našem korišćenju, u našoj biološko inherentnoj potrebi da produžimo svoje ja. Tako svi prostori na kraju teže da se izvrnu sa spolja ka unutra - postaju enterijer.

Početak istraživanja slika koje su produžetak nas, mora biti u materijalnosti prostora, jer se ona nameće kao najneposredniji i najprimitivniji nivo opažanja zasnovan na telesnosti i fizičkim karakteristikama.

Materijom nazivam skup slika, a opažanjem materije iste te slike upućene na moguće delovanje izvesne određene slike, moga tela.11

12

Gaston Bašlar, “Poetika prostora,” Umetničko društvo Gradac, 2005, 111.

13

Mary Douglas, “Purity and Danger,” Routledge, 1966, 104.

(Dirt is matter out of place.)

14

U osvitu 1968. godine, brikolaž (uradi-sam) je zamišljen kao način direktnog delovanja koje potkopava specijalizaciju, birokratiju i hijerarhiju. Umesto grada od deset hiljada arhitekata, tvrdio je Dženks, potreban nam je grad od deset miliona arhitekata. Svako je trebalo da stvara svoje personalizovano okruženje slobodno od idiotizma i ispiranja mozga koji su bili nasleđe modernizma – ili su tako autori brzopleto tvrdili. Adhokizam je pozivao na delovanja malih razmera koja bi prožimala svakodnevni život. Naslutio je Jezik post-moderne arhitekture (samo četiri godine daleko) u svom propagiranju pluralizma i sveta sagrađenog od fragmenata iz prošlosti. (Irénée Scalbert and 6a architects, “Never modern,” Park Books, 2013, 114.)

nered: nagomilavanje i izmeštanje stvari Glina se upotrebljava za oblikovanje posuda, ali je unutarnja praznina ona od koje zavisi njena upotreba.

Nema sobe u kojoj nije probijeno za vrata i prozor. Prema tome, i tu praznina omogućuje stanovanje.

Lao Ce

I opeka se koristi za izradu zidova, ali je ipak praznina koja nastane ona koja sadrži svrhu upotrebe prostora. Ta praznina je mesto gde nastupa vreme; mesto koje poseduje potencijal za prisustvo materije: papuča, tapeta, ikone, prosutog sladoleda, zgužvanih kesa, nezalivenog cveća... Dva su stanja materije (artefakata) enterijera: red i nered.

Prvo je obično poželjno, ali nama neće biti zanimljivo. Nered, s druge strane, je direktna posledica svakodnevnog života, a da bismo funkciju stanovanja doživeli u svojoj celosti, ne treba da podlegnemo zavodljivosti reda i spoljašnjih lepota. Lepota obično eksteriorizuje, ometa meditaciju o intimnosti.12 Zato nered možda najjasnije ukazuje na glavni kvalitet unutrašnjeg prostora – intimnost. Ako slobodnije shvatimo i prilagodimo reči Meri Daglas: Prljavština je izmeštena materija13 možemo definisati nered kao izmeštanje stvari. Uzećemo to kao polaznu tačku u čijoj se dinamičnosti najlakše očitava vremenitost unutrašnjeg prostora (a gde boljeg izvora za praćenje i merenje vremena neredom, od vrtića!). Čista praznina postaje stecište života koji se manifestuje unošenjima, iznošenjima i pomeranjima najrazličitijih neprojektovanih artefakata. Njihovo prisustvo – odsustvo, trajanje – kratkovečnost, stvara sloj tragova ali i soj uradi-sam arhitekata14 koji prisvajaju prostor personalizujući ga, čineći ga intimnim.

15 16

Anri Bergson, “Materija i pamćenje,” Fedon, 2013, 33.

Jeremy TIll, “Architecture Depends,” Massachusetts Institute of Technology, 2009, 289-291.

biometrija unutrašnjeg prostora Na kraju, od-opeke fizička građevina, zajedno sa tragovima uprljanom prazninom, daje kompleksan odnos: prostor-vreme, koji ćemo u ovom radu dalje istraživati.

Funkcionisanje ovog odnosa, ne može se objasniti isključivo prostornim pravilima – geometrijom. Otuda smo skovali sintagmu biometrija unutrašnjeg prostora.

Ako sledimo Bergsonov primer, biometriju možemo najjednostavnije definisati kao skup slika mogućih načina upotrebe prostora. To je možda ona sveobuhvatna slika koja predstavlja prostor u svoj njegovoj kompleksnosti.

bujno vreme Opažanje raspolaže prostorom u istoj meri u kojoj delovanje raspolaže vremenom.15

Da bismo uhvatili pravu sliku biometrije unutrašnjeg prostora, potreban nam je vremenski period. Upotrebićemo proširenu sadašnjost Džeremija Tila – bujno vreme.16 To je sadašnjost koja nagomilava prošlost i drži budućnost u začetku, ali ne na jednostavan linearan način.

(Pridržavaj se onog sada, ovde, kroz koje sva budućnost uranja u prošlost – Džejms Džojs).

Naravno, bujno vreme je oduvek bilo tu, tajeći se u pukotinama zaostalim od obmane apstrahovanih, statičnih, prostora koji postoje izvan toka vremena. Tajeni ali ne tajni, jer su ovi sugestivni prostori sada čitljivi za interpretaciju tih prošlih radnji, tih tragova vremena koja su prohujala.

Biometriju prostora smo pokušali da rasvetlimo dokumentovanjem perioda vremena za igru u vrtiću. Ova slika ostvarena je na dva plana - mikro i makro.

Izmeštanje stvari odnosi se uglavnom na igru za stolom. Mikro neredi koji se ovom prilikom javljaju, daju nam dijagram mikro bujnog vremena. S druge strane, na makro planu, stvari gube na značaju, pa biometriju prostora oslikava ljudsko kretanje. Ono što će biti zanimljivo pokušati, jeste preneti mikro situaciju na onu makro.

U funkcionalnom unutrašnjem prostoru svaka stvar bi trebalo da ima svoje mesto, međutim, mi ćemo se zapitati šta bi se desilo kada nijedna stvar ne bi imala svoje mesto?

Ili, šta bi bilo kada bismo stvari stavljali na mesta koja njima nisu namenjena. Šta bi se desilo kada bismo promenili, tj. povećali razmeru izmeštanja? Kako bi bilo živeti u prostoru koji ima dinamiku ljudskog pokreta, koji se pomera ili staje zajedno sa nama?

treći trag: mikro plan biometrije unutraťnjeg prostora

treći trag: makro plan biometrije unutraťnjeg prostora

17

Anri Bergson, “Materija i pamćenje,” Fedon, 2013, 32.

18

Irénée Scalbert and 6a architects, “Never modern,” Park Books, 2013, 127.

strukturalni nered: nagomilavanje i izmeštanje aktivnosti Bogatsvo opažanja koje imamo trebalo bi da simbolizuje da je živom biću, u njegovom odnosu prema stvarima, ostavljen sve neodređeniji izbor.17

Ono što sebi postavljamo kao zadatak, jeste poboljšavanje mogućnosti personalizacije prostora povećavanjem razmere izmeštanja. Ako dupliramo čitave gradivne elemente objekta, dobijamo nered u samoj strukturi, što nam daje osnov za dopuštanje nepredvidivosti koja će se javiti kao jedan od glavnih kvaliteta prostora. Broj mogućih načina upotrebe prostora raste, a slika biometrije postaje živopisnija i upečatljivija.

Anri Bergson (neizbežna referenca za nadolazeću arhitekturu; arhitekturu u nastanku) je znao razliku između prirodne evolucije i ljudskog rada, između spontanog, otvorenog nastajanja života i ljudskog plana koji anulira budućnost crtajući njenu formu.18 Zato ćemo u projektu pokušati da ostvarimo formalnu i funkcionalnu neodređenost koja podržava najrazličitije vidove korišćenja prostora i postaje oslonac za nepredvidivu budućnost.

prostorno-vremenski puls četvrti trag: stepenište U Krunskoj 68 smo zapazili parazistsku funkciju tribine na glavnom stepeništu koje povezuje spratove. Deca su tokom prikazivanja filmova i prezentacija na velikom platnu postajala publika upravo na gazištima drvenog stepeništa kojim je prolaz tokom predstave gotovo nemoguć. Uvođenjem novog elementa unutrašnjeg prostora koji će ovu funkciju naslediti, glavna vertikalna komnikacija u kući se rasterećuje, zadržavajući svoju primarnu upotrebljivost. Pored ove vrednosti, nama se izrazito pojačava doživljaj ornamentalnosti stepeništa u svom prvobitnom postojanju - možemo ga se setiti.

Stepenište je posedovalo svoju sliku biometrije koja se sastojala iz stanja nekorišćenja, stanja korišćenja u svrhu komunikacije i stanja korišćenja u svrhu tribine. Sada smo ovu sliku uprostili, njeno vreme, stanjeno, ne teče tako bujno. Međutim njen vremenski rukavac sada postaje sastavna figura nove slike koju smo uveli novim elementom. Taj novi organ, tribina, aktiviraće puls organizma unutrašnjeg prostora. Primenićemo ovaj eksperiment prostorno-vremenskog titraja nekoliko puta, na nekoliko odabranih mesta.

19

a6 architects su koristili događaje i tragove stanovanja kao davaoce signala za projektovanje. Jedan od tragova bila je fotografija iz arhiva na kojoj se vidi detalj vrata koja su izgorela davno u požaru. (Irénée Scalbert and 6a architects, “Never modern,” Park Books, 2013, 36.)

peti trag: fotografija prozora i vrata u enterijeru19

šesti trag: polukružna fasada i prozori / vrt i vrtić

kvaka do kvake; kvaÄ?ica

zaključak

Strukturalnim i skulpturalnim eksperimentima na kući u Krunskoj 68, pokušaćemo da upišemo mogućnost otkrivanja različitih upotreba prostora obogaćujući njegovu biometriju. Menjanjem razmere izmeštanja (čestica - stvar - struktura), uspostavićemo nered koji pothranjuje potencijal za personalizovanje i prilagođavanje prostora i programa po individualnim afinitetima korisnika. Tako će prostorni organizam funkcionisati u svoj svojoj kompleksnosti, sve dok se ne uspostavi određeni red, stari tragovi prekriju novim, drugim...

Tako mora da bude.

bibliografija

Bašlar, Gaston. Poetika prostora, Čačak-Beograd: Umetničko društvo Gradac, 2005.

Bergson, Anri. Materija i pamćenje, Beograd: Fedon, 2013.

Douglas, Mary. Purity and Danger, Abingdon: Routledge, 1966.

Miyazaki, Hayao. Turning Point, San Francisco: VIZ Media LLC, 2014.

Pallasmaa, Juhani. The Eyes of the Skin - Architecture and the Senses, Chichester: John Wiley & Sons Ltd, 2012.

Scalbert, Irénée and 6a architects. Never modern, Zürich: Park Books, 2013.

Till, Jeremy. Architecture Depends, London: Massachusetts Institute of Technology, 2009. Žižek, Slavoj. The Reality of the Virtual: The Movie. DVD. Directed by Ben Wright, London: 2004.

“How long will concrete last if it isn’t maintained.” http://energyskeptic.com. http://energyskeptic.com/2013/how-long-will-concrete-last-if-it-isnt-maintained/ (pristupljeno maja 15, 2017). *Autor svih priloga, crteža i fotografija: Filip Marinković