Zadnji nek ugasi svetlo

Falco Nero

Zadnji nek ugasi svetlo

Zapisi pronađeni krajem 2022. godine, negde na POT (Prilično Okupirana Teritorija)

Detaljnom proverom utvrđeno da se radi o fikciji autora, svaka sličnost sa stvarnim likovima i događajima je slučajna.

- Da?

- Dobro veče

Ženski glas sa druge strane. Prijatan, ali ne na onaj “marketinški” način. Neodlučnost u glasu, kao da razmatra opciju da odmah prekine vezu. Jesam li zvučao neljubazno?

Mobilni telefon me jeste izbacio iz dnevne rutine opuštanja uz tihu muziku nakon napornog treninga ali bi me mučio osećaj da sam doživljen kao namćor i neprijatna osoba. Iako funkcionišem po svojim principima i potpuno sam nezainteresovan za ono šta drugi misle o meni, živim u uverenju da među brojnim epitetima kojima me opisuju nikad nećete pronaći “nepristojan” ili “odbojan”. Zato usmerih pažnju ka boji svog glasa, i izabrah opciju “maksimalno ljubazno”:

- Dobro veče! Izvolite...

- Ovde Ana - prezime ne uhvatih, što mi u tom trenutku beše potpuno nebitno

Ionako bih ga zaboravio do treće rečenice razgovora. - Oprostite što vas uznemiravam, dobila sam vaš broj telefona od koleginice na poslu. Rekli su mi da ste Vi autor knjige “88 kriza”. Je li to istina?

Bio sam siguran da će jednog dana krenuti i ovakvi pozivi, pa ipak se zbunih. Osim jedne poznate distributerske kuće - niko me nije kontaktirao u vezi knjige. Doduše, moja prva knjiga (bio sam ubeđen da je i poslednja) je u prodaji tek par meseci. Mala izdavačka kuća iz Beograda knjigu i dalje nudi samo u svojoj knjižari, još nisu postigli dogovor ni sa jednim distributerom. Promocije nije bilo, tek par časopisa je objavilo kritike (vrlo pozitivne, priznajem da mi je to imponovalo), ali nisam očekivao neki efekat. Čak mi je i izdavač rekao da knjiga tek kreće u život, proći će mnogovremenadokdođedoširegkrugačitalaca.Rodbinii prijateljimasampoklonio po jedan primerak, neki su je čak i pročitali, dobio sam satisfakciju u vidu pohvala mom stilu pisanja, ali sam siguran da do ovog trenutka nisam sakupio ni prvih sto “čitalaca”. To mi nije smetalo. Jednostavno: knjiga i nije nastala radi sticanja novca ili slave. Stvorena je iz najprostije želje da nekim dragim (ali i nepoznatim) ljudima iznesem svoje stavove. Godinama unazad (možda i čitavih par decenija) sam uobličavao svoj pogled na savremeno društvo, drugačiji od “zvaničnih” stavova, drugačiji čak i od “kontra narativa”. Smatrao sam da bi bila šteta ne ostaviti zapis o onome što se godinama prikupljalo, slagalo i klasifikovalo Spletom okolnosti sam dobio dovoljno slobodnog vremena i konkretan povod za pisanje, jednog dana sam seo za ručunar, otvorio “novi dokument” i započeo

- Da. Vi ste iz medija ili distributerskih kuća? - izbacih ono što mi je prvo palo na pamet, ne razmišljajući o činjenici da niko ne zove uveče radi poslovne saradnje.

- Ne, ništa od toga. Samo čitalac. Prijateljica mi je pozajmila knjigu koju je kupila u Beogradu, uz zahtev da je odmah pročitam. Objasnila mi je da ću u knjizi pronaći drugačije viđenje sveta. Ta moja prijateljica je oduševljena tekstom, tu je pronašla potvrdu svojih stavova, povezala je naizgled nepovezive pojave i dobila širu sliku savremenog društva. A pošto se puno družimo i pri svakom razgovoru sukobljavamo mišljenja - na poslednjem susretu mi je dala vašu knjigu kao konačni argument da su njeni stavovi ispravni. Ranije sam bila apsolutni protivnik takvih shvatanja, ali sada, kada sam pročitala vašu knjigu, više nisam sigurna...

- Mislio sam da ženski razgovori uz kafu retko zalaze na teren analize savremenog društva. -pokušah da se našalim, ne primećujući da sam već izašao iz zone “političke korektnosti” sugerišući da postoje razlike između “muških” i “ženskih” razgovora.

- Uglavnom ne. Ali, mi svakako nismo “prosečne žene” - osmeh sa druge strane mi objasni da nisam bio nepristojan u pokušaju duhovitosti, kao i da ne razgovaram sa nekom “okorelom feministkinjom” koja sve muškarce smatra ”klasnim neprijateljima” i podiže ton svog glasa za čitavu oktavu kad oseti čak i najmanji nagoveštaj da neki muškarac “etiketira” žene.

- Da li vam se knjiga dopala?

- Kompleksan tekst, mnogo tema. Pa ipak ste uspeli da sve to povežete u logičnu celinu. To je u stvari ono što mi se najviše dopalo: jednostavnimjezikom ste objasnili naizgled nerazumljive probleme i pokazali da se svaki od njih uklapa u celovitu sliku sveta koji nas okružuje. Divim se samom pokušaju da na 400 strana objasnite suštinu našeg društva...

- Hvala. Mada pretpostavljam da me niste pozvali da bi me hvalili. Sigurno ima stavova koji vam se nisu dopali. Ne očekujem da moja knjiga ima moć da bilo čiji pogled na svet okrene za punih 180 stepeni.

Ne uživam u pohvalama. Opušteniji sam uz negativne kritike na svoj račun jer za sve što kažem ili radim imam spremno obrazloženje. Svesnost i odgovornost su najvažnije odlike odraslog, slobodnog čoveka. Davno sam naučio da čovek mora biti spremanusvakomtrenutkuodgovarati zasvaki svoj postupakisvakuizrečenumisao. Ukoliko ste dovoljno jaki da plaćate svoje greške - nikada nećete imati potrebe da lažete, glumite ili nekome dugujete. Zato okrenuh razgovor ka negativnim stranama mojeknjige.Uostalom,iskustvomi govori da izasvakognizapohvalastoji neko“ali” - bolje je onda da odmah pređemo na pravi razlog za ovaj telefonski poziv.

- Ne postoji konkretna tema ili vaš stav koji me je uznemirio ili naljutio. Nisam zbog toga zvala, ako ste na to mislili. - Pročitala me je kao osmogodišnjaka. Nikad nisam

uspeo da svoje misli “upakujem u lepu ambalažu” i sakrijem ih od sagovornika.Bliže istini je da sve ono o čemu pišete navodi čitaoca na jedan jedini zaključak, a taj zaključak mi se uopšte ne dopada. On je potpuna suprotnost onome što su mi govorili roditelji, škola, društvo, mediji Ne mogu sebe naterati da promenim stavove sa kojima živim otkad znam za sebe, a sa druge strane - ne mogu ni da odbacim vašu logiku jer je jasna, celovita, nema šupljina u konstrukciji ili slabe temelje. - konačno se nazirao pravi razlog ovog razgovora.

- Da. Potpuno mi je jasno o čemu govorite. - rekoh mirno, odvajajući svaku reč da bih ukrao malo vremena i pronašao pravi odgovor na centralno pitanje. U stvari, isto pitanje je i mene mučilo pre, tokom i nakon pisanja knjige. Uprošćeno govoreći, ja i preostalih 7-8 milijardi ljudi na ovoj planeti gledamo u istu stvar, ali sam ja jedini (iz moguglagledanja)kojiutomevidineštodrugo.Kojakoličinasamouverenosti,sujete ili čakbahatostijepotrebnadabisenekousudiodačakipomisli:“Vi,svete milijarde ljudi na planeti ste slepi kod očiju. Ja ću vam objasniti šta je realnost!”? Možda me ta bojazan i sprečava da izađem u javnost i promovišem knjigu? Poziva iz medija (doduše - manjih) je bilo - pomerio sam ih za neki “bolji” trenutak. U osnovi ove anonimnosti je, po meni, jedan od osnovnih životnih principa, držim ga se što je više moguće: “Ne utiči na tuđe živote, niti na tuđe odluke!” Međutim, zar nije i samo objavljivanje ove knjige potencijalni uticaj na tuđe stavove, samim tim i odluke - pa, konačno, i na njihove sudbine? Evo, dobio sam i dokaz da to jeste tako - prva “žrtva” mojih javno izrečenih stavova. To što sam na naslovnu stranu stavio svoj pseudonim očito nema nikakvog značaja kad me za par minuta može pronaći svako ko to poželi, ovo je mali grad, mala država. I ne brine me to što me je lako pronaći i kontaktirati, muče me potencijalne posledice javno izrečenih stavova. Tešim se time da nisam (lično i direktno) promenio ničija shvatanja: ljudi su dobili mogućnost da čuju i drugačije mišljenje, a ako neki čitalac i promeni svoj stav - to je njegova odluka, sigurno je već imao približna shvatanja, morao je od ranije barem osećati da je čitava “zvanična istina” trula i sklona padu: “Fasada drži dok temelji klize” - stih je iz jedne stare pesme.

Ovo je ipak drugačija situacija: osoba koja ima potpuno suprotna shvatanja potpada pod uticaj mojih stavova. Odjednom osetih odgovornost. Odgovornost za tuđu sudbinu. Možda sam uticao na to da nečiji život krene potpuno drugačijim tokom od onog kojim bi išao da nije bilo mene? Da li je to ono što osećaju lekari kada im dođe bolesnik kod kojeg nisu sigurni u ispravan pristup lečenju? Svesni su da će njihova odluka svakako promeniti budućnost tog čoveka: ispravna odluka će pacijentu doneti zdravlje, verovatno i puno srećnih trenutaka u budućnosti; pogrešna odluka ga vodi u još težu bolest, možda i smrt. Ne mogu da se uživim u tu ulogu. Kako oni uopšte mogu zaspati uveče? Da li se vremenom može na to navići? Može se biti hladan na

pomisao da svakodnevno odlučujete o tuđim životima i sudbinama? Možete sebi govoriti: “Ja radim po protokolima koje su napisali oni koji znaju više od mene. Ako se desi nešto loše - nije moja krivica. Samo sam radio svoj posao”? Gledate u oči čoveka dok mu dajete terapiju koju određuje protokol, naslućujući da će se njegovo stanje uskoro pogoršati? Znate da postoje drugi (alternativni ili nepriznati) načini lečenja koji bi dali bolje rezultate, ali ćete to prećutati jer ne želite da izgubite posao, dodatke na platu, lekarsku licencu?

- Knjiga koju ste pročitali i nije namenjena ljudima koji imaju stabilne ali suprotne stavove. Iako samzadovoljan napisanimi nebih ništamenjao -ne verujemda bi neko sa bitno različitim pogledom na svet uopšte izdržao pritisak i pročitao pažljivo knjigu do kraja. Ciljna grupa su ljudi koji već imaju otpor prema “zvaničnom narativu” ali još uvek ne mogu “sklopiti sve deliće slagalice”. Oni koji vide mnoštvo problema današnje civilizacije ali se ne mogu odmaći dovoljno da bi iz naizgled nepovezanih komadića stvorili jedinstvenu sliku stvarnosti.

-Ja samimalajasne,potpuno drugačijestavove od vaših. A vašu knjigu sampročitala od korica do korica. Užasava me čak i pomisao da je današnje društvo na ivici provalije, a Vi tu tezu provlačite kroz čitav tekst. Za mene su civilizacijski tokovi u suštini prirodni procesi, uslovljeni tehnološkim napretkom, naučnim otkrićima i sociološkim promenama. Naravno, u svakoj fazi razvoja društva postoje i negativne tendencije i ozbiljni problemi. Danas su to kriminal i korupcija, nerealna raspodela bogatstva, činjenica da veliki deo čovečansta provodi život u neznanju i siromaštvu, bez perspektive U raznim istorijskim periodima bilo je slično, mada su problemi bili drugačiji. Današnje probleme ćemo prevazići kroz par decenija ili vekova, ali će se pojaviti neki drugi problemi Tako je oduvek bilo i tako će biti, ali civilizacija ide napred, danas se živi bolje nego pre 100 ili 500 godina,u budućnosti će se živeti bolje nego danas.

- Da li sigurni, ili je to ono u šta verujete, čemu se nadate? Jesu li vaši stavovi nastali promišljanjemi zaključivanjem, ili su vremenomuobličeni pod uticajemobrazovanja i medija? Nemojte mi odgovarati, ovo nije pitanje nego tema za razmišljanje. Svako od nas treba da se ozbiljno posveti ovoj temi. Ako ni zbog čega drugog - barem će shvatiti da li pred ljudima brani svoje stavove ili one koji su mu od rođenja usađivani jer je podvrgnut dobro osmišljenom i organizovanom psihološkom programiranju.

- Imam otvoreni um i jasno mi je o čemu govorite. A i dalje ne dozvoljavam sebi pomisao da ono što vidim oko sebe nije stvarno, i da moram gledati dublje. Da li zaista postoji buđenje?

-Da.Po meni,tojejedanduži proces,ane“trzaj” -kaokadahipnotizer pucneprstima a njegov “subjekt hipnoze” otvori oči. Nema “crvene pilule” kao u filmu “Matrix”, lakše ćete shvatiti taj proces gledajući “Trumanov šou”. U tom filmu glavni lik postepeno shvata da nešto nije u redu sa svetom u kojem živi. Oko njega se svakodnevno dešava toliko “slučajnosti” da on vremenom počinje pronalaziti šemu; shvata da je ta količina slučajnosti nemoguća u stvarnom životu; počinje pažljivije posmatrati svoju okolinu; logički proces ga dovodi do zaključka da se njegovom “stvarnošću” svesno upravlja. Ta prva sumnja u ono što nam se uporno nameće je okidač, sve što se dešava nakon tog trenutka u svesti osobe podseća na lavinu: raste i ubrzava, ruši sve pred sobom i ne može se zaustaviti dok ne stigne do kraja.

- Nisam oduševljena idejom da mi nekakva “lavina” poruši svet koji gradim od rođenja, i da nakon toga moram sve iznova graditi.

- Razumem vas, niko time nije oduševljen. Užasno je naporno svoje viđenje sveta analizirati do samih osnova, a i više izgraditi ga iz početka. Problem leži u tome što ne možemo zatvarati oči ili se izolovati od stvarnosti. Bilo koja informacija može posaditi zrnce sumnje, priliv novih saznanja će dovesti do bujanja i grananja sumnje u svim pravcima. Tad se više ne može izbeći preispitivanje svojih ranijih shvatanja, a to je suština svakog procesa buđenja.

- Da li ostavljate mogućnost da niste u pravu?

-Naravno.Sujetami nijejačastrana,bićuveomasrećandami nekodokažeda grešim. Nažalost, do sada mi niko nije pružio ni najmanji dokaz - svako ko se ne slaže samnom govori upravo isti tekst: “Ma ja ne verujem u to! To što ti pretpostavljaš jednostavno nije moguće!”

- Da li bi meni dopustili da pokušam?

- Da pokušate šta? Da mi dokažete da nisam u pravu?

- Da, upravo to!

- Spremni ste da utrošite puno vremena i energije samo da meni dokažete da nisam u pravu?

-Ja bih to rekla ovako: “Uložiću puno vremena i energije da sebi dokažem da Vi niste u pravu”. U suštini, želim da iz glave izbacim ove stavove koji su se pojavili tokom čitanja vaše knjige. Želim da se sve vrati na staro, da ne razmišljam o neizvesnoj budućnosti, nego da uživam u podnošljivoj sadašnjosti. A kako sam i pretpostavila čitajući - Vi ste interesantan sagovornik, od koga bih svakako mogla čuti lepe priče i naučiti puno korisnih stvari.

- Biće mi zadovoljstvo da razgovaramo na ovu temu koliko god je potrebno. Uživam u suprotstavljanju stavova. Možete biti sigurni da mi nećete lako dokazati da živim u zabludi, ali ako uspete u tome - obećavam vam da ću priznati da ste u pravu.

Komunikativnost, smirenost i razboritost druge strane bila je očigledna. Logičan zaključak se nametao: taj razgovor (ili više njih) neće biti gubitak vremena, već naprotiv, meni preko potrebno preispitavanje stavova i stavljanje istih na teška iskušenja. Ako se zaista radi o inteligentnoj i dobro informisanoj osobi (u skladu sa prvim utiskom), biće to neprocenjivo iskustvo.

- Da li vam više odgovara razgovor uživo ili video-call?

- Uživo, naravno. Iako sam poslovno vezan za računare i internet čitav radni vek, nikada se nisam navikao na vođenje dugih ili ozbiljnih razgovora pri kojima ne gledate osobu u oči ili ne osećate njeno fizičko prisustvo. Možda to nije “savremeni način”, ali mi telefon i danas služi uglavnom za zakazivanje sastanaka i razmenu osnovnih informacija.

- I meni su draži razgovori uživo. To znači da imamo dogovor? Vidimo se ovih dana? Pozvaću vas da vidim u kom terminu ste slobodni.

- Lako ćemo za termine, nisam prezauzet. Veći je problem gde bi se mogli sastati. Odakle zovete?

- Iz Podgorice. Od sutra sam na godišnjem odmoru, prvu sedmicu ću provesti u Herceg Novom. Zato možemo da se vidimo već prekosutra, ako vam odgovara.

- Odlično. Pošaljite mi poruku kad stignete u Novi, subota ujutru je pravo vreme za kafu na Šetalištu. - Ne pitah sagovornicu kako zna tako puno o meni. Razmišljam o tome da li sam sebi natovario neku nepotrebnu obavezu koja će poremetiti moju dnevnu rutinu. Optimizam i ovaj put pobeđuje: radujem se upoznavanju interesantne osobe, ništa se ne dešava u životu slučajno. Možda će i ovo poznanstvo dobiti vremenom neki viši smisao i postati deo jedne velike slagalice.

- Vrlo ljubazno od vas što ćete potrošiti deo slobodnog vremena na mene.

- Ne opterećujte se time, razgovor će i meni koristiti.

- Pozvaću vas sutra. Laku noć!

- Laku noć!

*

Kameni zidovi Starog Grada reflektuju oktobarske sunčeve zrake kroz uske uličice, stvarajući toplu atmosferu koja vidljivo utiče i na ljude. A njih je puno po ulicama, kao da se danas održava neka od tradicionalnih fešti. Nisu to turisti - vidimuglavnom poznata lica, izgovor je autentičan, lokalni. Ne razgledaju zgrade niti znamenitosti, njihova pažnja je usmerena ka ljudima koji im nailaze u susret. Svi su lepo obučeni, toalete nekih dama bi bile zapažene čak i u večernjem izlasku. Da, baš takvo je svako sunčano subotnje jutro u Herceg Novom. U neka ranija vremena su svi Novljani subotom odlazili “na pjacu” da bi nabavili povrće i svežu ribu ulovljenu prethodne noći. Nije bilo mobilnih telefona i društvenih mreža pa su se tu, na trgu ili pijaci susretali sa poznanicima i prijateljima. Nekome bi uputili blagi naklon glavom, druge pozdravili, sa poznanicima razmenili par uljudnih rečenica. Sa svakim prijateljem bi potrošili nekoliko minuta na ulici u razmeni novosti, a prepodnevni izlazak bi se redovno završavao odlaskom na kafu u prijatnom društvu. U Novom se puno toga promenilo u prvih par decenija 21. veka, ali je ova tradicija opstala. Stare kafane su nestale,danasjegradpunkafića,pabova i restoranasabaštama -svi onikojisenalaze na centralnomgradskom trgu i u njegovoj blizini su prepuni subotom pre podne. Iako se za većinu stolova “ćakula” (lokazni izraz koji bi se mogao prevesti kao “razmena najnovijih tračeva”), uočljivo je da su ljudi opušteni, pozitivni i izrazito ljubazni. Pridošlicama ta atmosfera prvo upadne u oči, naročito onima koji dolaze iz velikih gradova Zanavikavanjejepotrebnodostavremena,alijetaopuštenaatmosferajedan od najčešćihrazloga za trajni ostanaku ovomgradu. Klimajestefantastična, prirodne lepote ostavljaju bezdaha, život pored moraje svakako opušteniji nego na kontinentu - pa i pored svega toga meni (a i mnogim drugim “doseljenicima”) osnovni razlog za ostanak bili su - ljudi. Oni, “starosedeoci”, to ne vide. U nedostatku poređenja, često se žale da su se ljudi “pokvarili” i da “ništa nije kao što je bilo”. U početku sam pokušavao da im objasnim da je drugde još mnogo gore - ne veruju mi. Zlo je apstraktno sve dok se ne oseti na svojoj koži.

Starim kamenim stepenicama siđoh do obale mora, ravno na Škver. Tako lokalci nazivaju gradsku luku, koja odavno nije “luka”, više joj odgovara naziv “marina za jedrilice i manje jahte”. Na obali, uz Šetalište, poređani su brojni kafići i restorani sa svojim baštama. I ovde je sve prepuno, ali su sastav i ponašanje gostiju vidno drugačiji. Čuje se govor na različitim jezicima. “Turisti”, pomislih, “i to oni pametniji.” Oduvek me je užasavala poplava koja zapljusne ovaj grad početkom avgusta. Tih dana ne možete voziti ni hodati kroz grad, pronaći parking ili slobodno mesto na plaži. Desetine hiljada ljudi iz čitavog sveta zaposeda ovaj gradić, mučeći sebe i plaćajući mnogo veću cenu, a da uopšte ne vide ili osete sve ono zbog čega

zaista treba doći. Predsezona i postsezona su sto puta bolje za letovanje, a ostatak godine za obilazak grada i okoline ali - ne vredi, ljudima to jednostavno ne dopire do mozga. Gledajući na šta su sve spremni da bi poznatim i nepoznatim ljudima mogli da se pohvale uživo i preko mreža (“Bili smo na moru!”), bude mi ih žao. Ponekad.

Pronađoh mesto u bašti restorana na samoj obali i naručih kafu. Idealna temperatura, morski povetarac, pogled ka ulazu u zaliv i otvorenom moru su me potpuno opustili. Uskoro sam prestao primećivati graju turista i gužvu na Šetalištu. Trgnuh se kada mobilni telefon u mom džepu poče da vibrira

- Dobar dan! Ana je. Upravo stižem na Škver, jeste li Vi već tu?

- Da, bio je samo jedan slobodan sto u bašti koju smo odabrali pa sam se već smestio.

- Vidim vas! Tu sam za sekund!

Osvrnuh se okolo da probam pogoditi ko bi mogla biti osoba koju očekujem. Nekoliko puta sam igrao tu malu igru, uglavnom sam pogađao bez problema - reklo bi se da ljudi imaju sposobnost vizualizacije nečijeg izgleda samo na osnovu njegove boje glasa.

Među ljudima koji su se kretali ka meni ugledah vitku ženu koja će proslaviti još par rođendana pre “ozloglašenog” četrdesetog (po mojoj proceni, mada je mogućnost greškeudanašnjevremevelika) učijoj pojavinisamprimetioništairitantno.Obučena odmereno i sa ukusom, stil bih pre nazvao “poslovni” nego “moderan”. Čvrst korak, duga kosa vezana u rep. Prirodan osmeh kada je primetila da gledam ravno u nju dok se približava stolu mi je rekao da me intuicija ni ovaj put nije prevarila

- Ja sam Ana! Hvala vam što ste našli vremena da se sastanemo.

- Drago mi je što vas upoznajem uživo! Ne zahvaljujte na mom vremenu, njega bar imam u neograničenim količinama.

- Kako to? Danas niko nema vremena! Možda se vaša knjiga tako dobro prodaje da nemate potrebe da radite nešto drugo i trošite život u jurnjavi za poslom i novcem?

- Bio bih srećan kada bi moj tekst zaista pročitala masa ljudi, ali mislim da se to neće dogoditi. Knjiga mi praktično ne donosi nikakvu zaradu, ona nije ni pisana iz tog razloga. - Nisam želeo da odmah počnem razgovor o knjizi, radoznalost me terala da shvatim kakav je tip osobe koju zanima rasprava o savremenom društvu, i to do te mere da će potrošiti deo svog godišnjeg odmora da bi raščistila sa svojim nedoumicama. - Da budem iskren: do pre nekoliko godina sam puno radio i težio da budem “uspešan” i “finansijski stabilan”. I bio sam, u okvirima mojih kriterijuma

uspeha, ali ne znam da li su me moje podsvesne želje ili splet okolnosti vodili drugim putem. Radio sam dugo kao inženjer u velikim firmama ali mi to nije odgovaralorekao bih da imam neki usađeni otpor prema autoritetima (naročito lažnim!), pa sam kroz nekoliko koraka prešao u “mali privatni biznis” kada su se stekli uslovi Tu sam naučio da se svaka osoba može baviti poslom koji voli, i to da bude “uspešna”, i da dobro zarađuje. Naravno, potrebno je i dosta učenja, rada i odricanja da bi se stiglo do rezultata, a većina nije spremna na takvu žrtvu.

Dok je konobar donosio Aninu kafu iskoristih priliku da malo pažljivije pogledam lice sa druge strane stola. Krupne, tamne, širom otvorene oči koje ne skaču okolo ka prolaznicima nego su okrenute direktno ka sagovorniku. Diskretna šminka (ako je uopšte ima?), male bore kraj usana koje dokazuju da je to lice često nasmejano. Naravno, lice je bez ikakve “plastifikacije”, suprotno bi me zaista iznenadilo. Živim u uverenju da klijentkinje klinika na kojima se radi plastična hirurgija (pravilnije rečeno - “estetska”, ali ja tu ne primećujem nikakvu vezu sa estetikom) ne čitaju. Barem ne tekstove koji su kompleksniji od “Ljubavnih vikend romana”. Iritira me procenjivanjeljudina osnovu njihovogizgleda, ali je uovomslučaju tojačeod mene. Uostalom,kakvobihmišljenjemogaoimatioosobikojajesvesnoodabraladaasocira na pavijana ... snimljenog otpozadi. Za razliku od “takvih”, moja sagovornica je definitivno ostavila jako dobar prvi utisak.

- Znači, imate svoju firmu. A zaposlene?

- Ne. U ovim nesigurnim vremenima to bi mi bio preveliki teret. Mislim da ne bih imao snage da otpustim čoveka za koga više nema dovoljno posla. A ne bih mogao da mu isplaćujem platu ako firma nema prihode. Zato angažujem ljude samo kada se pojavi konkretni projekat, unapred dogovaramo obim posla i zaradu - to dobro funkcioniše i svi su srećni.

- Dobro je ako u ovoj krizi imate posla. Mnogo se firmi zatvorilo.

- Ne bih mogao reći da “imam posla”. Tek toliko da se pokriju troškovi. Prethodnih pargodinasvevišefunkcionišemuskladusasvojomomiljenomizrekom:“Nije bogat onaj ko puno ima, nego onaj kome malo treba”. A čime se Vi bavite?

- Radim na prikupljanju i analizi podataka. Uglavnom dosadan posao, retko se ide na teren... skoro sve vreme sam za računarom. Zaradom sam zadovoljna, ali sve češće razmišljam o promeni posla.

- Informatika? Koja je to firma? Sarađivao sam sa više njih iz Podgorice.

- Sa ovom niste. Radimo isključivo za strance, oni nam šalju listu zahteva, po obavljenom poslu njima šaljemo izveštaje.

Shvatih da mojoj sagovornici posao nije omiljena tema, zato pređoh na drugi teren:Nisam znao da Podgoričani troše svoj godišnji odmor u Herceg Novom. - prilično rizičan nastup, zbog tradicionalnih razlika u mentalitu stanovništva ovih gradova. Žestoke lokal-patriote bi to pitanje svakako shvatili kao provokaciju. Opušteni ljudi ovakav komentar primaju kao pohvalu.

- Najbolja prijateljica ima stan ovde pa koristimo svaku priliku da pobegnemo iz Podgorice i bar na kratko živimo više-manje normalno. I u Podgorici se živelo opušteno kadasamjabilamala,alijesadatamo pravaludnica. Zavidimvamna ovom miru, čistom vazduhu i laganom životnom ritmu.

- U Podgoricu idem samo poslovno, uglavnom ostajem tek nekoliko sati. Ne prija mi ta atmosfera, mada tamo imam nekoliko odličnih prijatelja.

- Koliko god ljudi sa primorja loše mislili o Podgoričanima, među njima ima jako dobrih ljudi. Doduše, ima i onih drugih...

- Slažem se. Često sam bio prijatno iznenađen ljubaznošću i gostoprimstvom. Kakva je trenutno situacija u Podgorici? Nisam dolazio odavno...

- Ružna Osim onih stvari koje odavno smetaju, sada je i ova korona-panika nepodnošljiva. Čini mi se da se ovde ljudi ne uzbuđuju u vezi pandemije.

Nisam planirao da prva tema naših razgovora o knjizi bude Korona ali - zašto da ne? To je ionako “vruća” tema, o njoj svako ima neko “svoje” mišljenje. Razgovor na ovu temu će mi svakako dati motiva za otvaranje drugih tema ili, naprotiv, za diskretno skraćivanje diskusije.

- Ovde ljudi zaista manje gledaju TV. Provode puno vremena napolju, razgovaraju sa drugim ljudima i stvarnost doživljaju preko svojih čula, pa nemaju potrebu da im tu stvarnost neko prepričava ili objašnjava. Nemam nikakve podatke ali moj subjektivni doživljaj je da bar polovina ljudi apsolutno ne veruje medijima, “struci” i političarima. Ostatak je podeljen na one koji im veruju i na one koji ne razmišljaju nego rade ono šta se od njih traži.

- Slično je i kod nas, ali dobar deo onih koji ne veruje u zvanični narativ ipak poštuje mere i prijavljuje se za vakcinu, iz konformizma, straha za egzistenciju, čak i zbog elementarnog nedostatka volje za otporom: “Šta ja tu mogu? Kud svi - tu i ja.”

- Tačno tako. Reklo bi se da “imunitet stada” ne postoji, ali da “mentalitet stada” svakako dominira. U Novom je puno ljudi koje ne možete uceniti jer jednostavno nemate načina. Šta god mi mislili o našem narodu, ipak dosta ljudi razmišlja svojom glavomiimadovoljnohrabrosti daseoduprenadolazećemfašizmu.Uporeditebrojke kod nas i u drugim evropskim zemljama...

- Knjigu ste pisali odavno, mnogo toga se od tada desilo, jeste li promenili mišljenje? Kako sada definišete Koronu?

- Pre desetak meseci sam raspolagao sa bitno manje informacija, ali kad bih taj tekst pisao danas ne bi se puno razlikovao. Dakle: ni posle skoro dve godine ja ne znam šta je Korona, ali tačno znam šta nije: nije ono u što pokušavaju da nas ubede mediji. Po meni, Korona je ogroman, dugo planiran, pažljivo pripremljen i vešto izveden projekat male grupe ljudi koji očito imaju moć da upravljaju čitavom planetom.

- Bolest ne postoji? Sve je samo jedna velika predstava?

- Teško je to reći - mediji objavljuju ogromne cifre “obolelih”, ali sve informacije dolaze iz jednog centra, nema nezavisnih podataka. Ima i umrlih, ali od čega - to ne znamo tačno. Obdukcije se ne rade, navodno je “previše opasno”. To je nebuloza u koju mogu poverovati samo oni čiji je IQ ispod 70. A istina je da se obdukcije ne vrše jer lekari i javnost ne treba da znaju od čega ljudi zaista umiru.

- Pa od čega ljudi umiru? Šta mislite?

- Pre “pandemije” je svake godine ogroman broj ljudi umirao od gripa ili zapaljenja pluća. Otkad se pojavila Korona - te bolesti su jednostavno nestale. Ili se sada sve upisuje kao “smrt od Korone”? Toliko je različitih, pa i kontradiktornih informacija pušteno u javnost da je narod potpuno sluđen. Uostalom, čudna je bolest za koju se morate testirati da bi znali jeste li bolesni. I to testom čija se osetljivost može podešavati, tako da onaj ko vrši testiranje unapred zna koliki će procenat testiranih biti pozitivan. Testom čiji je pronalazač izričito rekao da se ne može koristiti za dijagnostiku. Ne postoji definitvna lista simptoma ove “bolesti”, sada bukvalno sve može biti simptom. A šta da kažem na nove “naučne pojmove”, nešto što nije zabeleženo u istoriji medicine, kao “post-kovid”, “produženi kovid”, “asimptomatski prenosioci” i brojne druge gluposti?

- Tu ste u pravu, sve što se objavi na medijima kao da ima za cilj zbunjivanje i zastrašivanje naroda. A virus? I maske, distanca, zatvaranja firmi i policijski čas?

- Nisu te mere uvedene zbog virusa, nego se “virus” pojavio da bi bile uvedene mere. Nema nijednog dokaza da je taj “virus” izolovan prema Kohovim postulatima.

Testovi i “vakcine” su napravljeni prema kompjuterskom modelu virusa, to je dovoljan razlog za sumnju. A još i više što je njihova proizvodnja krenula 2019.davno pre zvanične pojave “virusa”. Inače, posledice trovanja grafen-oksidom ili zračenja ljudskog organizma na frekvencijama 5G mreže vrlo su slične simptomima Korone. Sve njihove mere “zaštite” su dokazano neuspešne. Upoređujući statističke podatke u državama sa strogim merama i u onima koje nisu uvodile nikakve merevidi se da nema razlike. Ovaj podatak je dovoljan da se sve te mere ukinu, ali se to ne dešava. Čak vidimo da se svaki put uvodi sve strožije zaključavanje, nakon kratkog perioda za “opuštanje stanovništva”. Njihova svrha je, reklo bi se, disciplinovanje stanovništva i postepeno uvođenje “nove normalnosti”.

-Bolest jeizmišljena da bi se napravile ogromne promene u društvu, koje inačenarod ne bi prihvatio?

- Da nije bilo medijske kampanje, sejanja straha i masovnog testiranja mi verovatno ne bi ni primetili da se dešava bilo šta neobično. Inače, ukupan broj umrlih (od svih uzroka) u prvoj godini “pandemije” je bio isti ili čak niži od proseka u prethodnim godinama, i to u skorosvim zemljama. A ondaje počeorasti, nakon početka masovne vakcinacije - bojim se da će kriva kojom se predstavlja broj umrlih biti sve strmija narednih godina.

- Kako je moguće da čitav svet ne vidi suštinu problema? Pa nisu svi lekari korumpirani!

- Ne, nisam to rekao. Lekari imaju svoj deo krivice - podanički mentalitet. Ipak, oni nisu glavni krivci, čitav projekat je odlično osmišljen, dobro pripremljen i pažljivo vođen, korak po korak. Ovde nema slučajnosti. Prelazili smo iz jedne u drugu fazu neprimetno, još od prvih medijskih izveštaja o novoj bolesti u Kini, preko “kamiona koji odvoze umrle” u Italiji, medicinskog osoblja koje pleše po bolnicama, maski i policijskog časa, “dve nedelje da izravnamo krivu”, masovnog testiranja, zatvaranja granica, ukidanja ljudskih prava, on-line nastave, nestašica i zaustavljanja svakog poslovanja malih preduzeća... Pod plaštom “zaštite drugih od nas” ljudi su prinuđeni da rade stvari koje nemaju nikakvu logiku. Stvara se masovna psihoza i “novo normalno” a svako ko se tome suprotstavi je cenzurisan, ili mu se desi nešto još gore. Zato su zaćutali skoro svi, kao što to obično biva u haotičnim vremenima - ljudi počinju da brinu isključivo o sigurnosti sebe i svojih bližnjih. Sve dok nevolja ne zakuca i na njihova vrata...

-Po vama, mnogo ljudi je moglo biti spaseno, ali da su umrli jer je čitava zdravstvena zaštita funkcionisala prema protokolima koji su im dostavljeni. Kažete da su korisni lekovi namerno zabranjivani a lekari sprečeni da pronađu pravilnu metodu lečenja?

Da su bolesnici od svih drugih bolesti svesno zapostavljani da bi smrtnost bila što veća? Da su štete od “mera zaštite” veće od koristi? Čak i da poverujem u postojanje nekakvog “projekta” ne vidim zašto bi ugrozili, ili čak ubili toliki broj ljudi.

- Kolateralna šteta. Mada neki ljudi tvrde da je i to deo plana, da bi se smanjio broj gladnihustaieliminisalošto višestarihi “beskorisnih”. U svakomslučaju,realizacija ovakvog globalnog projekta zahteva žrtve, kao što je to često bivalo kroz istoriju. Obrisi ovog projekta vremenom postaju sve jasniji. Ukratko: “virus” je napravljen, ili je izmišljen - da bi se pokrenula opšta medijska histerija, što je dovelo do masovnog testiranja. PCR test je iskorišćen da bi se mogle štelovati cifre obolelih, i da bi skoro svi umrli od bilo čega mogli biti proglašeni “umrlima od Korone”. “Pumpanje” brojeva “obolelih” je poslužilo da bi se opravdalo proglašenje pandemije. Pandemija jeproglašenadabi semogle zavoditi nedemokratskemereširomsveta.Zaključavanje i druge mere su uvedene da bi ljudi prihvatili bilo kakvu ucenu samo da im se vrati sloboda i životi vrate u normalu. Druge metode lečenja, osim zvaničnih protokola, zabranjene su da bi ljudima ostavila samo jedna opcija - vakcina. Vakcinacija nije zaustavila širenje “zaraze” jer nije tome ni bila namenjena. Šta je cilj masovne vakcinacije - saznaćemo, vremenom. Basnoslovna zarada farmaceutskih kompanija tj. Elite? Uvođenje “vakcinalnih pasoša” sa biometrijskim podacima i početak totalne kontrole svih? Podela stanovništva na “poslušne” i “neposlušne”? Možda u “vakcinama” ima nečega što niko ne bi prihvatio da unese u svoj organizam, kada bi bio obavešten - nešto što će deo ljudi ubiti nakon nekog vremena, drugi deo sterilizovati, treći deo pretvoriti u invalide ili hronične bolesnike?

- Kad tako sistematizujete događaje zaključak je jasan - sve je isplanirano. Šta će biti dalje?

- Nisam prorok - mogu samo da pretpostavljam, i to na osnovu prethodnih događaja. U svakom trenutku čitav ovaj plan može propasti jer se dovoljno ljudi probudilo i odbija da nadalje učestvuje u predstavi. Možda bih mogao da pogodim šta je nadalje u planu, a šta će se od toga realizovati - videćemo.

- Kažite mi onda kakav bi mogao biti plan.

- Većina ljudi pojednostavljuje stvari zaključujući da je novac uvek motiv. Mislim da je ovaj put u igri puno više. Reklo bi se da su oni koji stoje iza svega krenuli u završni obračun sa čovečanstvom. Ako sam u pravu, ova kriza će završiti onog dana kada započne naredna.Taj proces će se nastaviti u nedogled, ali će svaka naredna kriza biti teža od prethodne.

- Mislite na zdravstvene krize? Ili tu spadaju i druge, kao što je finansijska?

- Mislim na krize svih vrsta: ratne, finansijske, energetske, krize hrane... Uostalom, kao što sam pisao u knjizi, praktično su svi važni aspekti civilizacije u krizi. Većina tih kriza je hronična, sa vidnim pogoršanjem iz godine u godinu. Ljudi se na takve krizenaviknu,vremenomprestanudaihprimećuju.Onedruge,“akutne”krizemoraju primetiti: ratove, krahove berzi, nestašice... a sada i “pandemije”.

- Da li to znači da se nama odvlači pažnja ratovima, bolestima, terorizmom i finansijskim krizama od pravih problema? Zato ne primećujemo uvođenje totalitarnog društva na mala vrata, jer se sprovodi kroz dugi period, sitnim koracima?

- Vidim da ste pažljivo čitali... i shvatili poentu, ono na šta sve vreme ukazujem.

- Možda ste bili precizni i više nego što je trebalo... - lagani osmeh pređe preko lepog lica - ... ali me i dalje muči ključno pitanje: “Zašto?”

-Toje vrlo kompleksna tema, ostavio bihje za drugu priliku, ako nemate ništa protiv.

- Da li mi onda možete reći šta Vas najviše plaši? Neka od kriza koju ste opisali, ili možda više njih u istom trenutku?

- Podeljeno stanovništvo je ono čega se bojim, stvorena je idealna pozornica za sukobe. Ljudi širom sveta će biti izmučeni strahom, nestašicama, pretnjama glađu ili ratom. Zastrašene ljude je lako usmeriti na bilo koju grupaciju, na nju će se izliti sva mržnja i bes. Bitno je da se određena grupa može etiketirati, da je po nečemu različita od mase - mediji će ih lako označiti kao krivce za sve nevolje. Potrebna je samo varnica, mi već sedimo na buretu baruta. Do sada se projekat realizovao u velikom broju sitnih koraka, mislim da će se tako i nastaviti. U svakom slučaju - pojaviće se neki okidač, u vidu nestašica energije, hrane ili prekida interneta Na to bi se mogla nadovezati i hiperinflacija koja dovodi do kraha svih valuta. Verovatno nakon toga slede građanski nemiri i haos na ulicama. To je idealan trenutak za pad berzi i ekonomski kolaps. Rezervna opcija su ratovi Redosled događaja može biti i drugačiji, ali je krajnji cilj isti.

- Vi to predviđate totalni kolaps civilizacije?

- Pre bih to nazvao “kontrolisanim rušenjem”. Mislim da je izabrana strategija “red iz haosa”. Najveće posledice će osetiti “zapadna civilizacija”. Zašto? Cilj je stvaranje dvoklasnog društva - Elite i robova. Da bi došlo do toga mora nestati finansijske stabilnosti običnih ljudi A većina građana Amerike i Evrope dobro zarađuje i poseduje manju ili veću imovinu - upravo njih žele dovesti do siromaštva, na ivicu gladi Oni moraju postati potpuno zavisni od državne pomoći, inače “Novi svetski poredak” nikada neće biti uveden.

- To se ne može izvesti: ako čitavo stanovništvo osiromašuje - nekima će opasti kupovna moć, a one koji su već vrlo siromašni dovodite u situaciju umiranja od gladi.

- Da, zato se i ne napadaju ravnomerno svi slojevi i sva društva. Oni koji su već bespomoćni, zavisni od države - oni su nebitni, njih je “Elita” već upisala u klasu robova. Njima problem predstavlja ono što obično zovemo “srednja klasa”. Elita mora da uništi i potpuno eliminiše njih, jer je to jedina prepreka stvaranju “dvoklasne civilizacije” u kojoj bi postojali samo “bogovi” i robovi. U stvari, sve revolucije i prevrati u istoriji su pokrenuti iz srednje klase, tu i ovaj put leži naša jedina nada. Od ljudi koji se bore da prehrane porodicu i preživljavaju dan za danom ne možete očekivati da su sposobni čak i za razmišljanje o globalnim problemima i revolucijama.

- U redu, čula sam i ranije za termin “Novi svetski poredak”. Priznajem da mi se ne dopada ideja da grupa moćnika kontroliše čitavu planetu, a da smo svi mi, “obični ljudi”, neprekidno praćeni i procenjivani, pod stalnom pretnjom gubitka posla ili čak života ukoliko se na bilo koji način usprotivimo. Međutim, takav sistem nije realan. Čak i da jeste - ljudi neće pristati da žive u takvom sistemu, neće sarađivati i neće dopustiti da uopšte nastane.

- Tačno. Ukoliko ljudima kažete šta je krajnji cilj. Ako im ne kažete, nego ih jednostavno vodite kao stado ovaca kroz brojne neprimetne promene - oni će se jednog jutra probuditi u takvom sistemu a da čak i ne shvataju kako su tu dospeli.

Ako živu žabu stavite u hladnu vodu koju postepeno grejete -skuvaćete je, jer se njen organizam prilagođava postepenim promenama. Kad žaba shvati da voda ključa već je kasno - kuvana je, nema izlaza, to je kraj. A da ste probali da je ubacite u vruću vodu - ona bi odmah iskočila van. Uostalom, da vam je neko pre dve godine rekao da ne možete ući u restoran bez potvrde o vakcinisanju - kako bi reagovali?

- Tada bih bila u šoku, a narod je to danas prihvatio, korak po korak. U svaki restoran može ući osoba sa sifilisom ili hepatitisom, niko im to ne može zabraniti. A potpuno zdrava osoba ne može ući ako nije podvrgnuta eksperimentalnoj genskoj terapiji. Strašno! Nekada bi se obezbeđenje banke mašilo za oružje ako bi pokušali ući maskirani, danas skaču na onoga ko nema masku.

- Prihvatanje “novog normalnog” je vrlo kompleksan zadatak, mediji tu imaju glavnu ulogu. Naučio sam da razlikujem ljude koji gledaju televiziju od onih koji su ugasili to smeće kroz samo par rečenica razgovora. Svi koji su “programirani” onim što se emituje na TV zaista izgledaju kao da su pod hipnozom

- Još samo jedno pitanje pa moram poći, prijateljica me očekuje na ručku. Ko rukovodi ovim projektom?

- To je “pitanje za milion dolara”. Mislim da njihova imena ne znaju čak ni političari i glavni urednici medija. Sva lica poznata široj javnosti su samo izvršioci zadataka, direktive stižu “odozgo”. Ima više nivoa do samog vrha i veliko je pitanje ko je zaista tamo. Zato uglavnom koristim zamenicu “oni”, kojom označavam taj najviši nivo. Na tom nivou se donose strateške odluke, nivo ispod dobija zadatke i izvršava ih, organizujući podanike na narednom nivou. Niko ne zna šta se dešava i ko se nalazi već na drugom nivou iznad ili ispod. Takav hijerarhijski poredak ide od vrha do dna po ovom principu, zato je sistem veoma efikasan.

- Sve to je potpuno neverovatno, a u isto vreme apsolutno logično. Iako imam još gomilu pitanja - moraću sada da prekinem ovaj interesantan razgovor, moram imati obzira prema svojoj prijateljici. Da li mogu biti slobodna da vas nazovem, pa da sutra nastavimo razgovor?

- Naravno. Imam predlog: da idući razgovor protekne uz hodanje. Koliko god prijao ovakav razgovor, biće nam još ugodnije ako ne sedimo na jednom mestu.

- Saglasna! I sama često šetam, kroz grad ili u prirodi. Imate li i predlog gde bi to bilo?

- U Novom i okolini dobrih staza ima na pretek. Pošto ne provodite puno vremena na moru - pretpostavljam da će vam šetnja uz more prijati. Nekoliko kilometara šetališta nam stoji na raspolaganju.

- Odgovara mi. Imam i ja jednu ideju za dobru šetnju, ali ćemo to ostaviti za idući put.

- Važi. Vidimo se sutra! *

Stižem na početak šetališta “Pet Danica”. Ovo mesto u Igalu “lokalci” zovu “ispod Titove vile”, poimpozantnom objektu smeštenomna malomuzvišenju. Prošloje više od 40 godina od Titove smrti, a danas od velike države koju je stvorio “najveći sin naših naroda” nema ni traga. Većini je za njegovog života bilo dobro u toj državi ali su se naslednici potukli oko nasleđa “oca nacije”, a zatim razgrabili sve vredno što je preostalo, pa su nam danas ostale samo ruševine i dugovi. Čak i ova “njegova” vila, u kojoj je proveo veći deo starosti, počinje da se raspada.

Ana je stigla ranije na dogovoreno mesto. Njen današnji stil oblačenja je nešto opušteniji, ali se njena pojava ponovo ističe u masi drugih ljudi. Dok joj prilazim pomišljam da bi ona bila elegantnija u sportskoj trenerci nego većina drugih u večernjim toaletama. “Neki ljudi jednostavno zrače ...” - prođe mi kroz glavu dok sam je pozdravljao.

Pokaza mi pogledom objekat na brdu, kao da je pročitala moje malopređašnje misli:

- Danas ne izgleda velelepno kao nekada?

- Pravi simbol našeg pada. I naših zabluda.

- Rođena sam nakon Titove smrti pa nisam osetila život u “Titovo vreme”. Ljudi danas imaju vrlo različite, skoro suprotne stavove o njemu. Vi ga pamtite?

- Kompletna moja generacija (i svako stariji od nas) pamti gde je bio u trenutku kada je saznao vest o njegovoj smrti. To znači da je on istorijska ličnost, za neke je bio dobrotvor i spasilac - za druge zločinac. Ljudi pamte periode svog života po tome kako su se osećali, tako i formiraju svoje stavove. Veliki deo ljudi je tokom njegove vladavine osetio bitan napredak, naročito najsiromašniji. Bilo je posla za sve, plate su bile pristojne, kriminala skoro da nije bilo, družilo se i putovalo, planirala se budućnost.Naravno,bogateporodiceizpretkomunističkogperiodasubilenagubitku promenom vlasti - njima je oduzeta moć i imovina. Osim njih, bilo je i drugih protivnika tog režima, jer se najbrže napredovalo uz “partijsku preporuku”, bilo je hapšenja po ideološkoj osnovi, mediji su objavljivali samo afirmativne vesti, verske slobode nisu bile potpune, u obrazovanju je bilo dosta ideologije...

- Znači: sve isto kao danas - nasmeja se Ana.

- Da, sve te loše stvari se dešavaju jednako i danas - složih se - uz jednu razliku: onih dobrih strana Titovog vremena danas nema. A stvari su krenule nizbrdo praktično odmah nakon njegove smrti. Čini mi se da svih ovih godina uporno propadamo, nikako da dotaknemo dno i krenemo ka gore. Iako je bilo perioda kada se činilo da se dešavaju pozitivne promene - sve je to bilo samo privid.

- Znači da je komunizam bila dobra ideja, ali loše realizovana?

- Teoretski, komunizam je divna ideja, ali je moguć tek kada nestane svaki vid hijerarhijske organizacije društva Moraju se zadovoljiti materijalne potrebe svih, ali to nije najvažnije: potreban je jako visok nivo moralnosti i duhovnosti stanovništva da bi moglo nastati društvo istinski ravnopravnih ljudi, a današnja civilizacija se ubrzano udaljava od tog cilja. Sistem koji je kod nas vladao bio je nekakav mutant koji je morao izumreti, a možda je čak bio planski instaliran da bi uništio duhovnost,

tradiciju, kulturu, porodične vrednosti. To bi značilo da najmanje jedan vek unazad

Elita upravljala najvažnijim svetskim događajima i globalnim tokovima. Danas, isti ti ljudi promovišu koncept budućeg globalnog komunističkog društva, po principu: “Nećete imati ništa i bićete srećni”. Međutim, ljudi su danas mnogo svesniji da je uređenje prema kome nas vode suštinski bliže robovlasništvu nego komunizmu, pa će nas u taj sistem Elita morati uvesti uz pomoć sile ili na prevaru Ironično je da danas komunizam “guraju” najbogatiji slojevi društva, to treba da upali alarm u svakom čoveku koji glavu koristi za razmišljanje.

- Da, suština komunizma je jednakost svih ljudi, a čini mi se da današnji bogataši nemajunameru dase odreknu svogbogatstva. Nekada su “klasnerazlike” bile mnogo manje. Dolazeći ovamo danas videla sam bar deset glamuroznijih vila od ove “Titove”. Sve su izgrađene za poslednjih nekoliko godina. Ko su ti ljudi koji imaju više novca nego što je nekada imao apsolutni vladar jedne respektabilne države?

- Niko ne bi kompletnu svoju zaradu, decenijama sticanu radom, pretvorio u vilu na moru u koju dolazi jednom u godini, možda još ređe. Garantujem da svaki od tih vlasnika ima po nekoliko vila, gomilu stanova, luksuznih automobila, jahtu, možda i privatni avion. Dakle: njegova imovina se meri stotinama miliona. Da li se toliko novca može zaraditi radom?

- Zašto ne? Privatni biznis, posedovanje akcija uspešnih kompanija, međunarodna trgovina, inovacije, pametne investicije - sve to može doneti ogroman novac.

- Izuzetno retko, a kada se desi takav slučaj - on se koristi kao dokaz jednakih šansi u kapitalizmu i promocija “američkog sna”. Čitav vek unazad veliki novac mogu zaraditi samo oni koji već imaju veliki novac. Bilo je u zadnje vreme slučajeva da se pokretanjem biznisa u savremenim tehnologijama neko “obogati”, ali je njihovo bogatstvo minorno u odnosu na one koji su zaista bogati. Pravi “novi bogataši” su to mogli postati samo na dva načina: kriminalom ili korupcijom. Ukoliko neko pokuša da se obogatisvojimradomi znanjem, ma koliko pametan bioili imao genijalnuideju - neko jači će ga “poklopiti”. U najboljem slučaju će mu otkupiti biznis, a ako odbije ponudu - bankrotiraće, ili će “izvršiti samoubistvo”. Čitava planeta je jedna mutna bara u kojoj veća riba guta manju. Može se raditi i zarađivati samo dok ne te ne primete “veliki igrači”.

- Osnovni postulat kapitalizma je slobodno tržište, koje podrazumeva zdravu konkurenciju. To znači da postoji stalno nadmetanje za što veći udeo na tržištu i rast proizvodnje, a to dovodi do tehnološkog napredovanja, inovacija, snižavanja troškova, a to ima za posledicu da kupci dobijaju naprednije, kvalitetnije i jeftinije proizvode.

- Teorija tako kaže. Stvarnost je potpuno suprotna. Zamislite da nas dvoje imamo jednako uspešne kompanije u istom biznisu, i da na određenom prostoru nemamo ozbiljnu konkurenciju. Ako bi pokušali da se međusobno takmičimo - morali bi raditi sa sve manjim i manjim profitom, sve dok jedan ne propadne. Ako nismo previše glupi ili sujetni - sastaćemo se i dogovoriti uslove na tom tržištu. To će nam obezbediti veći profit i širenje na druga tržišta, a kada se pojavi neko treći lako ćemo ga eliminisati Uostalom, osnovna pretpostavka kapitalizma je konstantan rast potrošnje, da bi to funkcionisalo potrebno je da stanovništvu raste standard iz godine u godinu. Kao što svako može videti svojim očima, uprkos naštelovanim zvaničnim statistikama jasno je da standard najvećeg dela populacije pada, ubrzano. To je dokaz da smo ušli u završnu fazu kapitalizma - preuzimanje malog biznisa od strane velikih kompanija. Ova faza će se završiti nestankom “srednje klase”.

- To znači da se novac vremenom koncentriše u sve manjem broju ruku. Ništa novo, novac je takav, čak i stara poslovica kaže “para na paru... ”

- Ne dopada mi se fraza “novac je takav” . Novac nema svest, to je samo papir, danas čakni to-novacsusamonekebrojkenaekranu. Aistinaje: “Sistem je takav”.Živimo u Sistemu koji neminovno dovodi do osiromašenja ogromne većine čovečanstva i prelivanja kapitala u ruke Elite. Mi to ne primećujemo jer se nepojmljivo velike količine novca svakodnevno emituju bez ikakvog pokrića, što standard “običnih ljudi” održava decenijama prividno na istom nivou. Kada bi se u nekom trenutku sav taj bezvredni novac povukao, svi mi (osim Elite) bi ostali bez ičega, ostali bi nam samo dugovi. Činjenica je da čovečanstvo živi na dug, čiji je ukupan iznos u ovom trenutku nepojmljivo veliki, stoga se na njegovo vraćanje više i ne pomišlja Uostalom, kome to čitavo čovečanstvo duguje? Marsovcima?

- Bankama. Centralnim i komercijalnim bankama.

- Ok. Objasnite mi odakle njima toliko novca da bi im dugovala čitava planeta. Oni nikada nisu ništa proizvodili niti stvarali.

- Po osnovu kamate za novac koji emituju i pozajmljuju državama, kompanijama i ljudima. Otkad su ukinuti propisi kojima puštanje novca u opticaj mora biti vezano za zlato ili novostvorene vrednosti količina novca u opticaju je mnogo brže rasla od realne proizvodnje, sada se vrednost novca može odrediti samo količinom poverenja u njega

- Vidim da ste pažljivo pročitali poglavlja o novcu i ekonomiji u mojoj knjiziobradovah se - situacija je čak i gora od toga jer se taj “stepen poverenja u neku valutu” dogovara u najvišim bankarskim krugovima. U svakom slučaju, realna vrednost novca je verovatno manja od cene papira na kome je odštampan. Kada bi se

sve dovelo u realnost - jedina upotrebna vrednost novca kojeg posedujete bila bi da ga lepite na zid, kao tapete. Taj trenutak se približava, doći će iznenada i nakon toga će situacija biti dosta neprijatna neko vreme.

- Mislite da se takav rasplet ne može izbeći?

- Rekao bih da Elita “čeka pravi trenutak”. To se moglo desiti tokom prethodne krize, 2008. godine, pa i ranije, ali je svaki put pokrenut novi ciklus još bržeg emitovanja novca. Kao da su zalepili flaster na balon koji puca, a onda nastavili još jače da ga naduvavaju. Dobijamo još malo vremena, ali će eksplozija biti mnogo jača.

Ana zaćuta. Pogled joj odlazi u daljinu, niz promenadu pupunjenu idealnom količinom šetača. Dovoljno opuštenih i nasmejanih ljudi, uglavnom u parovima, da se ne osećate usamljeno; nema ih toliko da bi se sa njima gurali ili sudarali. “Domaći” nedeljno jutro uglavnom provode šetajući obalom, “furešti” biraju plažu na kojoj će se što pre smestiti da bi maksimalno iskoristili ovaj predivan dan. Oni su u riziku da će im preostali dani letovanja propasti ukoliko naiđe kišni talas, mi nemamo taj problem.

Anine obrve se skupiše. Izgledala je kao da pokušava da ovu promenadu zamisli u budućnosti, nakon događaja koje joj najavljujem. Ne dopada joj se to što vidi, zaključujem po mnogo ozbiljnijem tonu njenog glasa: - Sigurni ste da ste u pravu? Nema druge opcije?

- Pijani mašinovođa je odveo voz na pogrešan kolosek. Ta pruga je oštećena, voz ide ravno u provaliju. Voz juri, putnici sede opušteno i uživaju u vožnji. Neki gledaju kroz prozor, ima ljudi koji primećuju da predeli koje gledaju nisu oni koji bi trebali biti tu. Par njih pita koduktera da li idemo pravim putem, ali im kondukter sa osmehom odgovara da mašinovođe znaju svoj posao. Jedan od putnika je vidno uznemiren, govori saputnicima da idemo ka provaliji, ali ga ostali utišavaju: “Ne galami, ovde ima dece koja spavaju. Jesi li ti mašinovođa? Nisi? Onda nas pusti da uživamo u vožnji i opusti se, biće sve u redu.”

- I? Voz pada u provaliju?

- Da. Osim ako ona nekolicina koji vide šta se dešava ne bude dovoljno glasna ili uporna da bi ubedila ostale da su u smrtnoj opasnosti. U vozu postoji i “kočnica za slučaj opasnosti”, ali će onaj ko je povuče doživeti ogromne neprijatnosti pa se niko ne usuđuje da to uradi.

- To Vi radite pisanjem ove knjige? Povlačite kočnicu?

- Ne. Ja sam od onih koji su primetili da je voz na pogrešnom koloseku i upozoravam putnike oko sebe da smo u opasnosti. I nadam se da će mi neko poverovati, preneti dalje informaciju; da ćemo tako navesti puno ljudi da počnu gledati kroz prozor i razmisliti o tome kuda idemo. Jedan čovek koji viče da voz ide u provaliju biće ućutkan jer će ostali misliti da je lud; trećina putnika koji šapuću da nešto nije u redu će brzo početi da glasnije govori, ustaće sa sedišta, nateraće konduktera da reaguje ili će povući kočnicu zajedničkom odlukom

- Možda je dobar trenutak da Vam kažem šta mi je smetalo u vašem tekstu?

- Naravno!

- Maločas smo razgovarali o komunizmu. Ideološku podlogu za takvo uređenje je stvorio svojim “Manifestom”. Palo mi je na pamet da ste pogrešili u naslovu knjige, možda ste je mogli nazvati “Manifest srednje klase”.

- Nisam planirao da pišem takvu knjigu ...

- Možda niste planirali, ali je na mene ostavila takav utisak. Šta mislite, koji deo stanovništva bi podržao vaše stavove?

- Problem je u tome što vrlo malo ljudi zaista istražuje, informiše se iz nezavisnih izvora i pokušava da shati Sistem u kojem živi. Kada bih dopreo do njih, podržala bi ga ogromna većina, iskreno verujem u to.

- Mislim da niste u pravu, i da je to osnovni problem vašeg teksta, ali i stanja u kojem se nalazimo. Dozvolićete mi da objasnim?

- Jedva čekam da čujem objašnjenje! Priznajem da sam zatečen ...