Page 1

EMITOR

glasilo Društva ljubitelja fantastike Lazar Komarčić broj 478 – godina XXX – jun 2o1o


U ovom broju: Reč urednika + Pametnije ćutati . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2 PRIČE Ivica Milarić: „Atlasovo poslednje delo“. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3 Goran Segedinac: „Ciklus“. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11 Ranko Trifković: „Motoristi“. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 18 Sanja Pavošević–Alisa: „Ambicija“. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 21 INTERVJUI Intervju: Ilija Bakić . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 24 Intervju: Pavle Zelić. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 28 vodio: Filip Rogović TEORIJA Слободан Шкеровић: Политика жанра . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 36 PRIKAZI Radmilo Anđelković: Čitali smo za vas…. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 44 Слободан Шкеровић: Златно доба фантазијске сатире. . . . . . . . . . 46 Filip Rogović: Nema povratka, nema predaje, nema oprosta!. . . . . . . . 48 Pavle Zelić: Konačno!. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 50 Uroš Smiljanić: Istinite laži – priče o urbanim legendama. . . . . . . . . . . 53 FLICKER Harvester vs. 2009 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 59 STRIP God mode. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 67

Emitor je zvanično glasilo Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ iz Beograda. Godina XXX, broj 478, maj 2010. urednik: Miloš Cvetković saradnici na broju: vidi sadržaj prelom: Žarko Milićević naslovnica, ilustracije: Dorđe Krajnović http://robogeorge.deviantart.com lazarkomarcic@yahoo.com www.lazarkomarcic.org


REČ UREDNIKA Hajde da pokušam da ovaj put budem kratak, odnosno da ne budem preopširan, odnosno da ne davim previše u ovoj… dođavola! Dakle, priče. Dve duže i dve kraće. Tri pisca i jedna spisateljica. Jedno, što se Emitora tiče, već poznato ime i troje debitanata. Malo apokalipse, a malo… nečeg drugog. Ivica Milarić otvara broj pričom ATLASOVO POSLEDNJE DELO. Pomalo staromodni i pomalo balardovski SF koji se pre svega nameće atmosferom. Zatim je tu CIKLUS Gorana Segedinca koji jedan već dobro poznat horor motiv smešta u jedan drugačiji kontekst. Ranko Trifković je nešto poznatije ime (URSA I UČKUR, Emitor 461) a ovde nam predstavlja novu priču: MOTORISTI. I na kraju, u Emitoru, ali i

inače kad su prozna dela u pitanju, debituje Sanja Pavošević pričom AMBICIJA. Nadam se da ću u nekoj budućnosti kad Sanja postane već poznata spisateljica moći da se pohvalim time kako sam joj ja prvi objavio priču. Što se ostatka broja tiče tu su intervjui, prikazi domaćih knjiga (kojih ima sve više i više u poslednje vreme, a još su i dobre…), osvrti na filmove iz prošle godine itd. Izdvojio bih tekst Slobodana Škerovića: POLITIKA ŽANRA. Ovaj kritički esej koji zahvata široko nije ni najmanje suvoparan i zanimaće sve koji vole da malo pomnije razmisle šta je i zašto je žanr, i inače, a posebno SF i njemu srodne fioke koje bi neki teoretičari najradije držali zatvorenim. Eto toliko. Do Emitora… Miloš Cvetković

Pametnije ćutati Ali ovo treba reći: • Ovim brojem počinjemo t r id e s e t u (ej!) godinu izlaženja E m it o r a . Računajte sami: 1981. je prva, pa redom do 2010. – trideset. Trideset godina Kom a r č ić a™ slavimo 2011. što ćemo, nadam se, dočekati pripravniji. Ima indicija. • nagradu Lju b o m i r D a m nja nov ić za sezonu 2008/2009 osvoji gorepotpisani Miloš Cvetković pričom „Pričest“ (Emitor #474). Čestitam Milošu i ovim putem. • nagradu L a z a r Kom a r č ić za 2008. i 2009. još ne dodelismo, a valjda ćemo. • zjapeću prazninu između ovog i prošlog Emitora popunili smo tribinama, kafanisanjem, forumašenjem na Z n a k u Sa g it e i čitali smo. Izašlo bezumno mnogo knjiga domaćeg SFa. • Prijem priča na naš konkurs za NF priču okončan. Odziv (brojčano) vrlo dobar, preko 80 naslova. Žiri se oštri. Biće knjiga od toga. Primamo donacije i pretplatu. • Je l' neko gledo LOST? Muahahahaha!!! Predsednik Žarko Milićević


crtež: Dorđe Krajnović

Atlasovo poslednje delo I v i c a

M i l a r i ć

Atlas je posmatrao more. U daljini, talasi su bili samo senke zalazećeg sunca, nabori koji se kreću ka njemu i lagano rastu. Ali, sa svakim metrom, vodeni frontovi dobijali su na veličini. I baš kada bi postali najsnažniji, razbijali su se jedan za drugim o ogromni mol pod Atlasovim nogama. Ovaj beskrajan proces istovremenog nastanka i uništenja pružao mu je, uprkos sumornoj simbolici, osećaj staloženosti, zbog koje je gotovo svaki dan dolazio na obalu i posmatrao okean. Osvrnuo se oko sebe. Mol je, zajedno sa uvučenim stambenim kompleksima, krivudavo pratio liniju obale. Nigde nije bilo pokreta, osim talasanja vode i udaljenih obrisa galebova koji su jezdili nebom. Sunce je nestalo iza horizonta, ustupajući mesto kratkom sumraku, koji će ubrzo zameniti noć. Atlas nije želeo da čeka potpuni mrak, već je ustao i pošao kući. Čim se pomerio od obale, slankasti miris mora zamenio je suvi smrad peska i prašine koji su osvajali uzane ulice stambenog kompleksa. Pre više decenija, kada su napravljena,

primorska mini-predgrađa brzo su postala omiljena destinacija za umetnike iz grada. Iako je bio znatno stariji od većine stanara, Atlasa su mnogi prijatelji zvali da im se pridruži s porodicom u nekom od stambenih kompleksa s pogledom na okean. Sve ih je odbio, budući da već tada sebe nije smatrao umetnikom, bez obzira na to što nije znao da je isti slučaj s njegovim mlađim kolegama. Sumnjao je da je baš to bio u neku ruku i razlog zašto su se ti kvartovi prvi ispraznili. Koliko god to ljudi negirali, nestanak sposobnosti za stvaranje bila je pogubna stvar. Svetla je bilo sve manje i manje, pa je Atlasov neuroplant počeo da širi njegove zenice kako ne bi zapeo o gomilu peska ili neko slično smeće koje je prekrivalo ulice. Dok je koračao kroz noć, posmatrao je stambene jedinice. Na njima, mnoga vrata i ulazi bili su otvoreni, kao da se njihovi stanovnici nisu zamarali da ih zatvaraju nakon što su poslednji put napustili domove. Atlas se zapitao da li bi uspeo da pronađe bar jedno originalno umetničko delo 3


u svim tim napuštenim domovima, makar to bila naškrabana dečja pesmica ili crtež od nekoliko linija. Nekoliko jedinica dalje, Atlas je ugledao osvetljen kvadrat ispred jednog ulaza. Uskoro je začuo zvukove kretanja pa je pošao prema toj jedinici. „Dobro veče, građanine“, obratio mu se kućni bot učtivo. „Da li mogu da vam pomognem?“ Atlas je sa ulice gledao zaposlenog robota. U njegovim rukama nalazio se sterilizator kojim je bot pažljivo prelazio preko nanosa peska koji su ležali unutar hodnika. „Gde su stanovnici ove stambene jedinice?“ upitao ga je Atlas. „Moj poslednji kontakt s njima odigrao se pre 138 dana.“ „Koliko dugo si u trenutnom operativnom ciklusu?“ „Moj program me je uključio pre 92 časa zbog redovne dopune energetskih ćelija.“ „Tako znači… Kada procenjuješ da ćeš završiti sa čišćenjem?“ Atlas je glumio zainteresovanost. „Nemam taj podatak, ali, ukoliko želite, mogu da napravim procenu stanja stambene jedinice. Za to će mi biti potrebno približno 12 minuta. Ukoliko želite da izvršim temeljno, a ne samo biološko čišćenje, biće mi potrebno…“ Atlas je prestao da sluša monotono robotsko izlaganje. Bio je besan na vlasnike bota koji ga nisu ispravno isključili. Mašina će nastaviti da steriliše prostorije puste stambene jedinice sve dok ima izvor energije, a to se Atlasu učinilo kao jezivo surova sudbina. „Čišćenje koje bi uključivalo i detaljnu inspekciju odvodnih instalacija zahtevalo bi dodatnih…“ Bot nije prestajao, a bes je nastavio da raste u Atlasu. U sebi, vizuelizovao je botovu procesorsku jedinicu, sklonjenu duboko ispod oplate i mehaničkog skeleta. Fokusirao je um na te komadiće plastike i kristala. Trenutak kasnije, neuroplant je taj fokus suzio u jednu tačku. Plastika je počela da ključa, a kristali popucali kao tanak led. 4

Bot je naglo zaćutao i beživotno pao u peščani nanos. Atlas je odahnuo i pošao dalje. Ipak, bilo mu je potrebno samo nekoliko koraka da pomisli koliko drugih kućnih botova upravo glanca i čisti hiljade domova, bez obzira na to što niko nikada ništa od toga neće imati. Zato je prestao da bude kivan na neodgovorne vlasnike bota kog je upravo uništio i počeo je da besni na sebe. *** „Atlase, želiš li još kafe?“ upitala ga je supruga. „Ne, hvala ti, Matea.“ Atlas, odeven u kućni ogrtač, posmatrao je ulicu s malog balkona. Na širokoj aveniji, svega desetina ljudi obučenih u bele kombinezone strpljivo je čekala u redu. Nalazili su se ispred jedine institucije koja je i dalje funkcionisala bez prestanka. Supruga mu se pridružila sa šoljom u ruci. „Potrošila sam poslednje pakovanje kafe“, rekla mu je i nagnula se preko ograde balkona. „Sve ih je manje i manje.“ „To je zato što nas ostaje sve manje i manje“, odsutno je odgovorio Atlas i srknuo dug gutljaj iz šolje, dodavši: „Uvek nam ostaje sintetička.“ „Uvek nam ostaje da odbacimo ovu užasnu ovisnost i prestanemo da pijemo kafu.“ „Ili to“, rekao je Atlas i rukom prošao kroz Mateinu dugu, sedu kosu, a zatim preko svojih ogoljenih grudi, gde su štrčale jednako sede dlake. „Kako smo ovako ostarili, ljubavi? Kada je ovaj svet postao ovako belo mesto? Bele dlake, beo pesak, bele odore?“ izgovorio je i očima pokazao na ulicu ispod. „Eto, samo tako“, odgovorila je Matea uz osmeh, ali su joj oči dobile prazan izgled koji se javljao pri aktivaciji neuroplanta. „Deca su budna.“ Nekoliko trenutaka kasnije, dečak i devojčica su se pojavili na vratima balkona. „Dobro jutro“, rekla je devojčica sa kikama, a dečak, koji je bio mlađi i niži, ponovio je njene reči. „I vama. Nadam se da ste lepo spavali.“ „Jesmo“, brzo je uzvratila devojčica. „Ja


sam sanjala Dvorane. Sanjala sam da lebdim u njima, a da su majka i otac pored mene.“ „Zar veruješ da možeš da sanjaš Dvorane, Lana?“ upitao je Atlas tvrdim, prekornim glasom. „Ljudi nekada nisu ni verovali u njih! Što ja ne bi mogla da je sanjam, ako je već osećam“, odsečno je uzvratila devojčica. Njene lepe, tamne oči fiksirale su Atlasa. Ovaj pogled ga je istovremeno ganuo i provocirao na najgori način. Bio je spreman da joj uputi ozbiljan i dug prekor, ali mu je Matea dala do znanja da bi to samo pogoršalo stvari. Umesto toga, ona je preuzela razgovor. „Danijele, da li želiš da jedeš?“ sagnula se ispred dečaka. „Kakve avanture planirate danas na igralištu?“ „Odlučili smo da prestanemo da idemo na igralište“, objavila je Lana. „Danijel i ja smo se tako dogovorili.“ „Zašto?“ upitala je Matea. „Više nema naših prijatelja. Sva dečica su otišla. Marko je bio poslednji, a on je otišao juče“, rekao je Danijel slomljeno. Matea je ustala i pogledala Atlasa. „Možete da potražite neko drugo igralište. Ili da se igrate sa botom i naučite nešto novo ovde, kod kuće.“ „Ne želimo danas da se igramo“, rekla je Lana. „Želimo da se vratimo na spavanje. Danas bih da ja i Danijel dugo spavamo. Deda, da li ćeš nas staviti na spavanje?“ Atlas se počešao i nakratko osvrnuo ka ulici, gde se red smanjio na tri osobe. U sebi, osećao se kao pretučen pas. „Molim te, deda“, ponovio je Danijel reči njegove sestre. „Spava nam se, ali ne možemo da zaspimo.“ „U redu, hajdemo“, rekao je Atlas, bez obzira što nije želeo da to učini. Poljubio je ženu i krenuo za parom koji je odskakutao unutra. Stambena jedinica u kojoj su živeli bila je sastavljena od zidova pastelnih boja išaranih žilama drečavo crvene i narandžaste. Svaka soba bila je prostrana i udobna, s prozorima otvorenim ka okolnim bleštavim soliterima.

U dečjoj sobi, Lana i Danijel odmah su uskočili u krevete i pokrili se imitacijama starinskih ćebadi. Atlas je prvo stao pored dečaka i spustio mu ruku na čelo. „Spavaj, dušo moja, i sanjaj nešto lepo“, rekao mu je dok je neuroplant projektovao mlaz alfa talasa u dečju glavu. Danijel je nežno zaspao, a Atlas se okrenuo ka Lani. „Ja ću ponovo sanjati mamu i tatu. I to nije san. To su oni, i zovu nas da dođemo kod njih“, odlučno mu je rekla. „Zovu nas, deda.“ „Dete, znam da vam je teško. Ovo su… čudna vremena. Ali, ti jednostavno ne možeš da sanjaš Dvorane čovečanstva. Lana, ti još ne nosiš neuroplant. Bez njega…“ Odmahnuo je glavom. „Nikada ga neću ni nositi“, povređeno je rekla. „Zar misliš da to ne znam? Ko će mi ga ugraditi? Ali ja sve jedno osećam Dvorane, i bez njega. Osećam mamu i tatu.“ Niz njen obraz slila se odbegla suza koju je brzo obrisala. Atlas je razumeo njenu tugu i bes, ali nije znao kako da ih ublaži. Pomislio da će mu se srce prepoloviti. „Spavaj, dete moje, spavaj…“ U snopu alfa talasa Lanine crne oči su se sklopile a ona utonula u dubok san. Atlas je stajao kao kip između dva dečja kreveta, a iza dugačkog panoramskog prozora sunce se nemarno penjalo ka svom zenitu. *** Tog dana, Atlas nije pošao ka moru, već se uputio na suprotnu stranu, prema unutrašnjosti. Hodao je satima pre nego što je stigao do oboda grada, budući da nije želeo da upotrebi neko prevozno sredstvo. Na putu do tamo, sreo je samo tri osobe. Sve su nosile bele kombinezone. Osim njih, tu i tamo bi neki pas ili lisica pretrčali put i nestali u senkama napuštenih zgrada. Činilo mu se da vetar duva svaki dan u sve jačim udarima i gura lišće, smeće i pesak na sve strane. Kada je napokon izašao urbanih zona, vetar mu je bez prestanka obmotavao kaput oko nogu. Leđima okrenutim prema zgradama, 5


Atlas je posmatrao splet tranzitnih linija koje su okruživale grad. Crno-sive cevi prepletale su se kao pipci morskog čudovišta, a zelene poljane ispod njih bile su već uveliko zatrpane peskom. Saobraćaj bi trebalo da bude neprekidni niz kapsula, privatnih i društvenih, primetio je Atlas, ali mogao je da vidi samo dve-tri u istom trenutku, i sve su bile obojene u žuto, što je značilo da su jedini putnici bili botovi koji održavaju grad u životu. Atlas se namrštio. Njegova destinacija nalazila se još mnogo, mnogo dalje. Bilo bi mu potrebno više dana pešačenja da stigne do nje, pa se okrenuo nazad ka stambenom bloku. Na prvoj sledećoj raskrsnici pronašao je kabinu sintetizatora i poručio sastavljanje malog, ličnog transportera. Čim ga je stavio na leđa, njegov neuroplant aktivirao je dijagnostiku, a zatim mu projektovao komandnu tablu, zajedno sa svim potrebnim instrumentima pravo na mrežnjaču. Atlas je uključio mlaznice i lako se podigao na više stotina metara. S jedne strane bili su grad i njegova obala. Na drugoj, splet pipaka morskog čudovišta razlivao se u pojedinačne tunele koji su se protezali radijalno od grada, pravo u srebrnu pustinju. Tamo je potisak gurnuo Atlasa. *** Na površini lansirne rampe nije bilo ni zrnca peska, iako je Atlas znao da nije bila aktivirana najmanje deset godina. Statika preostala od poslednjeg magnetnog lansiranja nije dozvoljavala da rampu pojede pustinja, bez obzira na to što su dine uveliko ušle u kontrolu leta i druge okolne zgrade. Atlas je odložio uređaj s leđa i pošao pravo u centar plitkog konusa koji je predstavljao rampu. U njenom centru bilo je nacrtano nekoliko koncentričnih krugova. U najmanjem, koji je bio svega pola metra u prečniku, stajalo je ispisano: „Za celo čovečanstvo, idemo tamo gde još nismo kročili“. Bio je to moto koji je nastao tokom Druge sistemske ekspanzije, kada je Atlas bio dete. Spustio se u lotosov sed ispred natpisa i 6

duboko udahnuo suv vazduh. Lanina odlučnost ga je uznemirila do srži, a znao je i zašto. Te iste oči su ga jednako odlučno posmatrale pre 30 godina na istom ovom mestu. Zato se vratio, očajan da ne ponovi istu grešku. Spustio je šaku na topao materijal rampe i koncentrisao se na njene konture. Kroz njegova sećanja, neuroplant ga je nosio poput vremenske mašine. *** Rampa više nije bila okružena peskom, a zgrade se nisu davile u njemu. Atlas još nije bio starac, a njegov sin Lem bio je i dalje živ. Stajali su na obodu rampe i razgovarali, dok se ispred njih svemirska sonda spuštala u udubljenje, spremna za lansiranje. „Tata, želim da napustim program“, rekao mu je sin bez najave. „Dvoranama čovečanstva potrebni su novi istraživači. Mislim da je to pravi posao za mene.“ Atlas nije skidao pogled s gigantske sonde. Iako u njoj nije bilo ljudskih bića, ova mašina će poći na dugi put van Sunčevog sistema, na mesta gde zaista ljudska noga nikada nije kročila. „Kada si odlučio?“ upitao ga je otac. „Mislim, da odbaciš sve što si stvorio ovde?“ „Znam da ne veruješ u Dvorane. To je sasvim u redu. Zato moramo da radimo na njihovom razumevanju.“ „I to moraš da budeš baš ti? Sve ovo“, raširio je ruke, „više nije za tebe?“ „Svaki čovek, kao i čovečanstvo, u celini mora da odbaci te detinjaste ideje. Mi nismo mravi, niti je naš imperativ da se širimo i širimo, nesvesni bilo koje svrhe osim one urođene, životinjske. Mislim da smo dovoljno sazreli kao vrsta, a mislim da sam i ja dovoljno sazreo da znam šta želim, tata.“ „A svi tvoji snovi o velikim avanturama, o istraživanju nepoznatog i dalekog?“ rekao je Atlas. „To je bilo ni za šta? Sve su to dečije fantazije?“ „Jesu, tata. Ovo, ova velelepna sonda, vrhunski napor ljudske kreativnosti i umeća, nije ništa do težnja mravinjaka da napravi novi mravinjak. Zar ne shvataš? To su


urođene stvari: širi se, pravi decu, razmnožavaj se. Sa kojim ciljem? Odbijam da budem još jedan mrav u metalnoj kutiji, koji ni ne zna šta zapravo radi u svemiru. Tek sada shvatamo šta su naši pravi snovi. To su stvari koje sanjamo i ja i ti i svi ostali svako veče, možda otkako postoji čovek. Dvorane, tata, to je jedini imperativ koji naša civilizacija, ne, ispravno je reći naša vrsta, ima.“ „Bože moj!“ ponovio je Atlas davno zaboravljenu frazu koju je naučio od svog dede. „Kakvo masovno ludilo.“ „Kakav bog? Da li vera u nekog od njih treba da me gurne u prazninu svemira? Njih više nema. Dvorane čovečanstva su stvarnost i zovu nas, sve nas, čak i tebe. Ili hoćeš da mi kažeš da ništa ne osećaš?“ „Da, osećam nešto, kao i svi ostali“, rekao je Atlas, misleći na živopisna sećanja koja nisu bila njegova, poput snova o lovu na mamute ili plovljenju u jedrenjacima oko Afrike. „Ali ne znam šta. Niko ne zna.“ „Sledeći korak evolucije. Kolektivna energija, jedinstvo svega ljudskog. Jedan bazen svesti. Ne znam tačno. Sve više ljudi bira da pređe u Dvorane i to se neće promeniti.“ „Fanatici, ništa drugačiji od ljudi koju su pratili sve te bogove hiljadama godina. Ljudi koji dobrovoljno piju ozračenu vodu da bi testirali efekte radijacije! Da li i ti želiš da zameniš razum slepom verom? U redu, veruj šta želiš, ali zašto odbaciti život, Leme, čak i ako je sve to zaista tačno? Zašto odbaciti istraživački program baš sada, kada si tako blizu da osetiš ono čemu se raduješ od kako si bio dete? Ne mogu da prihvatim da su sve te emocije nestale samo tako.“ „Tata, neće biti velike avanture. Vrhovna komanda zaledila je projekat vansistemskih letova s posadom. Svi smo sklonjeni sa trenažnih programa. Veruj mi, letovi nikada neće biti ponovo pokrenuti. Resursi će biti preneseni na istraživanje Dvorana. Poletaće samo ove mašine“, pokazao je na sondu, „još neko vreme, a onda će i one prestati da se proizvode.“ Na trenutak, Atlas je bio siguran da vidi nesigurnost u

sinovljevim očima, ali je ta iskra odmah nestala. „Odrasli smo, Atlase. Vreme je da odbacimo naše detinjaste igračke“, obratio mu se ozbiljno, kao da je on otac a Atlas nadureno dete. „Leme“, rekao je Atlas, odustajući od dalje rasprave. „Šta nam se ovo dešava?“ „Menjamo se, tata. Menjamo se nabolje…“ *** Neuroplant je prekinuo reprodukciju sećanja, budući da je Atlasovo telo pružilo opasnu somatsku reakciju na mučna sećanja. Podigao je pogled ka nebu, kao da se tamo nalaze neki odgovori. Ali u plavoj praznini svetlucale su samo napuštene orbitalne platforme koje njihovi servisni botovi još nisu razneli i pustili da sagore u atmosferi. Koliko god da je razmišljao, Atlas nije znao šta da učini. Svuda oko njega, svet se praznio. Predosećao je da će i oni koje voli najviše uskoro pokušati da ga napuste. Zapitao se da li je njegov otpor u stvari samo prikrivena sebičnost ili možda i kukavičluk. Možda je njegov sin bio u pravu sve vreme: možda je on bio budala, dok ostali znaju tačno šta čine. Oko njega, vetar je bacakao pesak na rampu, ali zrnca nisu dugo ostajala na njenoj površini. Međutim, znao je da statički napon slabi s vremenom i da će, kad-tad, dine prekriti mesto s kog je čovečanstvo trebalo da se vine među zvezde. Atlas je napustio svemirsku luku bez dobijenog odgovora. *** Kada je stigao kući, zatekao je u dnevnoj sobi suprugu i unuke kako nemo posmatraju prelepu mladu ženu. Da nije posedovao neuroplant, Atlas ne bi bio u stanju da razazna ko je u prostoriji stvaran, a ko hologram. „Međunarodna vlada objavila je da je svako inter-državno funkcionisanje obustavljeno danas u osam časova po Uni-vremenu. Prema njihovim navodima, zajednica 7


država osigurala je da sve neophodne aktivnosti unutar pojedinačnih regija i gradova preuzme centralna jedinica veštačke inteligencije, kao i da je samim tim, dalje postojanje vlade nepotrebno“, žena je zastala u svom izlaganju. „Građani, ovo je poslednja vest SATNEV mreže. Od sada pa nadalje, naše frekvencije neće emitovati program. Želimo vam ugodan dan“, rekla je i nestala u treptaju oka. Dnevna soba bila je sasvim tiha. Matea i Atlas mogli su da komuniciraju preko neuroplanta, ali su iz učtivosti izabrali da to ne čine. Takođe, oboje su registrovali gotovo neljudsku tenziju u Lani. „Više nema nikoga!“ vrisnula je Lana. „Svi su otišli! Ostali smo samo mi!“ „Ne lupetaj, dete“, odbrusio je Atlas. „Možda su gradovi izgubili dosta ljudi, ali u unutrašnjosti i manjim zajednicama nije tako. Uskoro će grad ponovo biti živ, videćeš“, lagao je neubedljivo, nadajući se da dete ne zna da unutrašnjost polako guta pustinja. „Niko nije nikoga izgubio, ti ludi starče!“ proderala se Lana glasom koji više nije bio dečji. „I sama znaš da to nije tačno, Lana. Svemu treba dati vremena.“ Danijel, koji je do tog momenta bio sasvim miran, polako se podigao s penastog kauča i prišao jednom od nosećih stubova pored Atlasa. Stao je ispred njega i počeo snažno glavom da udara o belu površinu. „Ho-ću ma-mu, ho-ću ta-tu!“ ponavljao je tiho, prateći slogom svaki sledeći udarac. U prvih nekoliko sekundi, svi su užasnuto posmatrali prizor. Udarci su prvo bili tapkanje, ali se ispod dečjeg čela nakon jednog naklona pojavila crvena mrlja. „Pogledaj! Pusti nas, pusti nas, preklinjemo te“, zaječala je Lana, gledajući ga očima Lema. U treptaju oka, Atlasov neuroplant blesnuo je kao šibica u savršenoj tami. Oba deteta složila su se na pod, a Matea se takođe zateturala, iako joj je njen neuroplant održao tonus moždane kore, a samim tim i svest. 8

„Atlase“, proderala se. „Šta si to učinio!?“ „Ja… ne znam. Nisam mogao više da izdržim ovo ludilo“, zamucao je. „Ne znam šta da radimo. Lana neće odustati.“ „Neće.“ „Oni, oni žele da…“ „Znam.“ „Šta ćemo učiniti?“ upitao ju je. Matea je krenula da podigne onesvešćenu decu i spusti ih u kauč. „Nismo uspeli da sačuvamo sopstveno dete. Kako ćemo sačuvati njih?“ *** Kasnije tokom noći, Atlas je otišao u radnu sobu, u koju nije kročio decenijama. Unutra, stari papiri bili su razbacani po staklenom stolu, znaci frustracije koju je osećao kada je shvatio da više ne može da piše. Kada je bio mladi pisac, voleo je da piše na papiru, iako je morao sam da ga sintetiše. Sada mu je bilo žao zbog toga. Da je koristio kompjuter, njegov davni neuspeh ne bi bio ovako očigledan. Doslovno ga je mogao opipati. Seo je u stolicu i podigao najbliži komad hartije. Na njoj, nepovezane rečenice i druge švrljotine izgledale su mu kao nadgrobni spomenici. Bio je siguran da je već tada postao smrtni protivnik teorije Dvorana čovečanstva, kada je Lem bio beba. Sociopsiholozi, neo-teolozi i drugi istraživači objavili su da je u toku velika mutacija grupnog nesvesnog, iako su tada ideje o kolektivnoj duši čovečanstva bile tek u svom začetku. Ipak, svi su slagali da je propadanje umetničkih poduhvata gotovo u svakom kutku planete bilo povezano s fenomenom. Atlas nikako nije mogao da prihvati da je nešto što ubija kreativni poriv dobra stvar. Nakon ružne epizode s unucima, osećao se starim kao nikada ranije. Pogledao je pegave šake i kosti koje su štrčale ispod krhke kože. Pomisao na prazan grad koji proždire pustinja bila je užasna, ali pomisao na Lanu i Danijela u belim kombinezonima bila je nepodnošljiva. Zato je zaspao za stolom gde je jednom davno mogao da piše.


*** U snu, Atlas nije bio blaženo nesvestan kao što su to bile hiljade generacija pre njega. Dok mu je telo spavalo, Atlas je lebdeo kroz hodnike mnogih umova. Hodao je kroz Dvorane, kako su to mnogi nazivali. Mogao je da se priseti stvari koje su se zbile stotine godina pre njegovog rođenja. Osećao je dileme i nesigurnosti onih koji su kao i on, u tom trenutku spavali, ali i ushićenost onih koji su odlučili da sledeći dan započnu odlazak u Dvorane. Biti u tom vrtlogu zaista bi bila neverovatna avantura, pomislio je usnuli Atlas, samo da je čovečanstvo nije gurnulo u morbidnu krajnost. Probudio ga je blesak Mateine svesti. Atlas je iskočio iz radne sobe i odmah pojurio u dnevnu, gde je znao da se njegova supruga nalazi. „Molimo vas da ostanete mirni“, izgovorio je ravno policijski bot. „Ovo je registrovana bezbednosna akcija.“ Tri velika robota obojena u plavo nalazili su se u njegovom domu, svega nekoliko metara od vrata. Atlas je pogledao oko sebe, instinktivno tražeći članove porodice. Matea je bila odmah pored i gurnula je šaku u njegovu čim je ušao u prostoriju. Atlas je uzvratio stisak pre nego što je primetio unuke. Oba deteta stajala su ščućureno iza paukolikih nogu bota koji im se obratio i gledali prema bračnom paru. „Šta se događa?!“ viknuo je Atlas i pošao prema njima, što je navelo jednog od bočnih botova da istupi u susret i prepreči mu put. „Šta radite ovde?!“ „Građanine, prisustvo bezbednosnih jedinica zatraženo je od strane stanara ove stambene jedinice“, izdeklamovao je bot. „Insistiramo da ostanete mirni.“ „Ja sam ih nazvala“, tiho je progovorila Lana. „Ne možeš nas i dalje držati razdvojene od mame i tate. Neću to dozvoliti.“ „Šta?!“ viknuo je Atlas. „Šta to govoriš?!“ Najbliži bot je istupio još malo, tako da je Atlas gotovo mogao da vidi svoj odraz u uglačanoj metalnoj provršini. „Građanine, ostanite mirni“, progovorio

je identičnim glasom kao i centralni, „ili ćemo biti primorani da vas obuzdamo. Šaljem vam nalog za ulazak, kao i ovu bezbednosnu akciju.“ Atlas je osetio da njegov neuroplant dobija paket podataka, unutar kog se nalazio zakon koji garantuje svakom građaninu trajni prelazak u Dvorane. Atlas je znao sve to i ranije, ali nije mogao da poveruje u ono što se dešavalo pred njim. Istovremeno, u paketu su stajala i upozorenja koja su mu davala do znanja da policijski botovi imaju ovlašćenje da onesposobe njegov neuroplant ukoliko na bilo koji način pokuša da se umeša. „Ali ne mogu to dozvoliti!“ zaječao je Atlas. „Oni su samo deca, bebe. Zar ćete im dopustiti…“, počeo je da objašnjava, ali se brzo utišao. Setio se svih praznih stambenih jedinica, svih malih belih kombinezona koje je viđao među gomilama ljudi koji su čekali ispred centara. Neki su držali i novorođenčad u tim belim odorama. „Lana, dušo moja.“ „Lana, ovo nije odgovor, molim te, razmisli šta činiš“, nežno je izgovorila Matea. „Žao mi je. Žao mi je što ste tako slepi“, naglo, devojčica je počela da plače. „Možemo svi da budemo zajedno! Pođite s nama, bićemo zajedno. Danijel i ja, vi, mama i tata.“ Danijel je takođe šmrckao, kao i Matea, koja nije ispuštala Atlasovu ruku. Samo su on i botovi bili nepomični. „Dvoje građana zatražilo je zaštitu. Bezbednosna služba će je pružiti“, rekao mu je centralni bot, kao da je pokušavao da podvuče besmislenost bilo kakvog konflikta. „Građani“, okrenuo se za 180 stepeni i obratio deci: „Možemo da pođemo.“ Bez dodatnog pogleda ili reči, deca su napustila stambenu jedinicu. Botovi su izašli jedan po jedan, a njihova masivna tela nisu napravila nikakav zvuk, niti su pomerila nešto u stambenoj jedinici. Matea je pokušala da progovori, ali su joj reči ostale u grlu. Stari bračni par ostao je da stoji u praznoj dnevnoj sobi. 9


„Ne“, prošaputao je Atlas i izleteo na terasu. On i Matea stigli su tačno u momentu kada su botovi pružali Lani i Danijelu njihove bele kombinezone. Dvoje dece skinulo se na praznoj ulici i uvuklo u novu odeću. Atlasu se činilo da ponovo sanja u grupnom snu, da je potpuno beznađe koje je osećao u stvari bilo tuđe i da ništa od toga nije bilo stvarno. Taj trenutak nije dugo trajao. Posmatrao je unuke kako ulaze pravo u centar, pošto nije bilo reda. I samo tako, više ih nije bilo. Botovi su se zadržali još nekoliko minuta pre nego što su poleteli i nestali. Atlas i Matea stajali su, tupo zagledani u odbačenu dečju odeću koja je ležala na putu kao pregažena životinja. „Atlase, molim te, skuvaj mi kafu“, rekla mu je supruga. „Matea…“ poželeo je Atlas da kaže, ali nije nalazio reči. „Zaista bih želela šolju kafe.“ „Naravno, ljubavi“, izgovorio je i izašao s terase. U kuhinji je potražio preostalu količinu nesintetizovanog zrna kada je primetio da više ne čuje Matein neuroplant. Na trenutak, njegov svet se urušio po drugi put u manje od deset minuta, bez obzira na to što nije čuo tupi udarac tela. Šolja mu je ispala iz šake i razbila se o uglačan pod. Atlas se takođe sručio dole i počeo da plače kako nije plakao nikada u životu. Na praznoj terasi, blagi povetarac bacakao je drečavu zavesu prema nebu. *** Bilo mu je potrebno gotovo dva dana da odvuče telo supruge do pustinje. Matea je bila poslednje ljudsko biće koje je video; sve ulice, zgrade i stambene jedinice bile su potpuno prazne. Uz put razni javni botovi zapitkivali su ga da li mu je potrebna pomoć, ali ih je Atlas ignorisao. Bio je siguran da mnoge automatizovane službe pokušavaju da ga kontaktiraju. Ništa neće dopreti do njega; ožiljak na vratu označavao je mesto na 10

kom je spalio neuroplant pomoću užarenog parčeta čelične žice. Sahranio je suprugu pored jednog masivnog potpornog stuba, iznad kog se širila mreža transportnih cevi. Izabrao je to mesto zato što ga je podsećalo na krošnju drveta. Kada je završio, pregledao je još jednom sadržaj ranca koji je poneo – unutra je bilo hrane, vode i malo lekova. Najvažnije, Atlas je prstima prešao preko tabaka papira i svežnjeva olovaka koje je sintetizovao dok je još mogao da koristi javne mašine. Uveren da ima sve što mu je potrebno, Atlas je prebacio ranac preko ramena i pošao prema izlazećem suncu, dublje u pustinju. Želeo je da učini samo jednu stvar pre nego što ubrzo umre od gladi, žeđi ili nečeg trećeg. Bio je odlučan da napiše poslednju priču, njegovu i celog čovečanstva i stvori poslednje umetničko delo vrste koja je odlučila da više ne želi ovaj svet. Njegovi koraci nestali su pod peščanim vrtlogom.


crtež: Dorđe Krajnović

CIKLUS G o r a n

S e g e d i n a c

„Umirio se.“ Petar poskoči. Zaokupljen mislima nije primetio da se Dragana vratila iz dečije sobe. Gledajući je kako se iznureno spušta na stolicu on shvati da se pomalo ljuti na nju. Takva je bila već nekoliko dana, otkad su počeli problemi sa Mironom. Klinac je preterivao. „Jesi li ga ubedila?“ upita je on. „Mislim da jesam. Na kraju se i nasmejao.“ „Dečije bubice.“ „Obećala sam mu da naredne nedelje ne mora ići na službu.“ „Zašto si to učinila?“ glas mu je bio ozbiljan. „Tako ćemo da ga vaspitavamo?“ „Nećemo…uznemiren je, neka odmori malo.“ „Dragana, on nas ucenjuje.“

„Ne, nije takav. Stvarno se boji i to me brine.“ „Nije to ništa.“ „Ali u Centru nam nisu rekli za…“ „U vatru sa Centrom!.“ Ona se trgnu. „Ne viči na mene Petre!“ Morao je da viče. Zato što je bio muškarac a oni se po svim mogućim učenjima razlikuju od žena. Ona je bila ta koja sme da podlegne osećanjima dok je njegov zadatak bio da drži konce u rukama. A život u centru Beograda visio je o mnogo njih. Ipak, nije želeo da joj se zamera. „Izvini.“ „U redu je. Samo kažem da je čudno što nam ništa od toga nisu spomenuli kad smo uzimali malog. To nije po pravilima i nije pošteno.“ Bilo je više nego čudno, ali odbijao je da 11


razmišlja o tome. Centar za socijalnu brigu u Srbiji je bio jedna od vodećih institucija. Dragana i on su pet godina posmatrani dok im nije odobreno da usvoje dete. Pet godina razgovora, učenja i testiranja. Koliko se samo puta osećao poniženo dok je odgovarao na škakljiva pitanja socijalnog radnika. Dok Vi brinete o detetu, mi brinemo o Vama, pisalo je u čekaonici, a sa postera bezbrižno se osmehivala porodica iz bajke. Ako su socijalni radnici znali sve o vama i vi ste imali pravo da saznate sve o detetu koje usvajate. Dragana i on pročitali su hrpu dosijea o Mironu, od momenta kada je evidentiran pa do trenutka kada je oduzet prethodnim starateljima. Bio je maltretiran, ali na sreću bez posledica. Barem je pisalo tako. Oboje su se plašili da bi novootkriveni dečakovi strahovi išli njima na dušu, a čekali su ga dovoljno dugo da rastanak nije dolazio u obzir. „Veliko je pitanje koliko su zapravo državni službenici sposobni da upoznaju nekoga? Ko zna od kada taj njegov strah datira?“ „Ne može biti dugo.“ Ona ga pogleda a zatim žurno doda želeći da izbegne raspravu „ Na kraju krajeva, zakon je na njihovoj strani.“ „Znam“ „Mogu da pretpostavim gde su mu napunili glavu tim glupostima.“ „I to znam“, odgovori on mršteći se. „Hoćeš li ti razgovarati sa njim ili da to učinim ja?“ „Ne znam koliko je pametno zamerati se crkvenim licima.“ „Ne govorim ti da se zameraš već da porazgovaraš.“ „On je sveštenik…“ „Pa šta ako je sveštenik?“ glas joj se podiže za oktavu. „Oni služe narodu. Zašto odmah mora sve da se shvati kao uvreda? Jesi li svestan šta pričaš?“ „A da li si ti ženo svesna da crkva može da čini sve što hoće? Da je van zakona? Da povredu nečije sujete možemo debelo da platimo na svojoj koži?“ 12

„A da li si Ti svestan da je Tvoja dužnost da vodiš računa o svom detetu?“ Zadavala je niske udarce a on nikada nije umeo da se nosi sa njima. I pre nego što je pokušao da je urazumi znao je da će popustiti. „To što ne želim da razbesnim Crkvu znači da se brinem za naše dete. Za razliku od tebe.“ „Prekini da govoriš o Crkvi. Pričamo o Maksimilijanu koji mu drži predavanja.“ „Maksimilijan je sveštenik.“ „Maksimilijan je tvoj prijatelj.“ On samo frknu i pogleda je podozrivo. Na njenom licu nije bilo traga razumevanju. „Nema problema. Ne moraš se truditi. Ja ću porazgovarati sa njim umesto tebe.“ „Pusti me da odmorim i saberem misli Dragana. Ja ću to obaviti.“ *** Bešumno je napustio kuću. Miron i Dragana su još uvek bili u svojim sobama. Svitalo je tek za dva sata ali na ulicama Beograda bilo je ljudi. Grad nikada nije spavao. Juče je na trgu Velikosveštenik beogradski Sarius najavio pojačanu izgradnju kamenom u naseljima oko užeg centra. Petru se ovo svidelo. Smatrao je da svi zaslužuju jednaku šansu, a grad poput ovoga već jednom mora da shvati da svaki od osamdesetak hiljada stanovnika učestvuje u njegovom razvoju i napretku. Od kada zna za sebe nije mrdnuo iz Beograda. Ali duh jednog mesta čine ljudi a ne zgrade. Bilo krajnje vreme da se povede ozbiljnijeg računa o njima. Neki momak udarao je po automatu za Vitax. Požuri kući ako se nisi namazao, pomisli Petar, To ti je mnogo pametnije od takvog ponašanja. Nekada je prazan automat bilo nemoguće zamisliti a kamoli videti. Vitax je bio dostupan gde god bi krenuli. Danas si gotovo svakodnevno mogao sresti ljude sa ranama po telu. Umotavali bi ih u zavoje i hodali pognute glave. Ako ih ne saniraš na vreme postaju neizlečive. Nekada davno, još pre nego što će se venčati,


Dragana je otišla na izlet i iz čiste, njoj svojstvene gluposti, nije ponela mast sa sobom. Ostala je bez većeg dela lista na levoj nozi zbog čega je navukla gadan kompleks. Vlast je tvrdila da je sve u redu i da ne postoje nestašice. Ali pre nekoliko dana, na svu sreću, odbijen je zakon o spaljivanju. Očigledno je neko smatrao da čovek koga načne sunce ne zaslužuje da živi. Monstruozno, pomisli Petar, rane nisu prelazne ako se redovno mažeš. Ali šta ako Vitaxa uskoro nestane? Zgrozio se. Svi trtljaju o smaku sveta. Žuta štampa, prolaznici, dokon svet. Policija redovno hapsi proroke kojih je sve više. Barem je Crkva radila svoj posao. Ali ako je Miron te gluposti pokupio na časovima veronauke, onda ni ona više nije što je nekada bila. Dobro je poznavao oca Maksimilijana, bio je to razuman, društveno odgovoran čovek. Nije mu priličilo da se bavi bajkama. *** Prekinuo ga je u molitvi. Vrata crkve bila su širom otvorena. Ovaj ga je srdačno dočekao ne skrivajući znatiželju zbog posete u neuobičajeno vreme. „Petre moj dobri“, smešio se sveštenik uvodeći ga u malu ali funkcionalnu kancelariju. „Sedi molim te“. On se spusti na udobnu stolicu obloženu sunđerom. „Nadam se da je sve u redu?“ upita ga ovaj direktno, kao prijatelja. Dugo su se poznavali i nije bilo potrebe za crkvenim frazama kada su sami. „Hvala Bogu jeste“, odgovori Petar „Hteo sam nešto da te pitam…samo da porazgovaramo u vezi nečega ovako sami…kada nema službe.“ Maksimilijan klimnu glavom. Bio je spreman da sasluša. „Kako ti izgleda Miron…mislim onako… za vreme škole?“ Na sveštenikovom licu moglo se očitati olakšanje. Tih dana bilo je daleko neprijatnijih tema za razgovor od priče o deci. „Tvoj Miron? Pa…samo mogu da ti

kažem da je on divno dete. Jedan od najbistrijih učenika.“ „U kom smislu?“ „Kako u kom smislu? Pa u smislu crkvene nauke svakako. Brzo uči… pogledaj njegov obrazovni karton. Umetnost, arhitektura, pravo, teorija razmene…“ „Teorija društva.“, ispravi ga Petar „Ne može ih čovek sve zapamtiti.“, on se osmehnu. „Dodeljeno vam je sjajno dete.“ „Imam problem sa njim Maksimilijane i nadao sam se da sa tobom mogu da porazgovaram u poverenju.“ „Možeš.“ „Mislim, baš u poverenju. Znaš da je to sa decom osetljivo.“ „Tačno znam šta misliš. Nećeš one ludake iz Centra za vratom.“ „Tako je.“ „Pa pričaj onda. U opisu mog posla je da ćutim o tuđim problemima.“ Mogao je da nasluti o čemu se radi. Petar je verovatno udario klinca ili je vikao na njega i suočio se sa strahom da bi mu mogao biti oduzet. Nije ni čudo s obzirom na kampanje Centra, jedva su čekali da nekome oduzmu starateljstvo jer je potražnja bila ogromna. Nesrećni mališani prelazili su iz jednih u druge ruke i najčešće završavali potpuno upropašteni. „Navukao je neki gadan strah koji počinje da brine i mene i Draganu.“ „Strahovi su svojstveni deci.“ „Ali ovo postaje nesnosno.“ „Hoćeš li da razgovaram sa njim? Čega se plaši?“ Umesto potvrdnog odgovora koji je očekivao, Petar mu samo uputi nem pogled. „Čega se plaši Petre? Nije valjda mene?“ ponovi on pitanje „Ne baš… Plaši se Kucača.“ Njegov sagovornik se osmehnu. „Aaah… bojiš se da sam mu napunio uši biblijskim legendama. Nisam.“ „Molim te nemoj se ljutiti… samo sam mislio…“ „Da je crkva mesto gde je mogao saznati o takvim glupostima i isprepadati se do iznemoglosti“, dovrši sveštenik. 13


„Molim te ne ljuti se.“ „Ne ljutim se.“ „Hvala ti.“ Maksimilijan uzdahnu. „Otkriću ti jednu tajnu, pošto dugo godina nisi dolazio na službe. Ne pamtim kada sam te video na propovedanju. Uvek se srećemo u drugim prilikama.“ Petar je posramljeno gledao u pod. „U crkvi već dugo ne predajemo o takvim stvarima kao što su Kucači. Strah je pronašao tvog sina na nekom drugom mestu. Najmanje je verovatno da će mu se to servirati u Božjem Domu. Optužuješ nevine.“ „Nisam hteo nikoga da optužim. Najlakše mi je bilo da tebe pitam. Molim te, preklinjem te, izvini ako sam te uvredio.“ Sveštenik odmahnu rukom. „Nema Kucača, Petre. Biblija piše o njima ali mi prelazimo preko toga. To je legenda koja zaslužuje pomen jedino u naučne svrhe. Šta ona govori nego da ih je Isus svojim dolaskom prognao i uspostavio novo, idealno društvo? Neko ko je milenijumima ranije pisao versku knjigu morao je u nečemu otelotvoriti smernice jednog sveta koji je tek nastajao, i iz koga smo se i mi razvili do nivoa na kom smo danas. Sujeverni? Sujeverni se boje ponovnog dolaska tih čudovišta. Jer ako ne budemo dobri sve će da nas sliste. Tako mora biti jer svaka ideologija, pa i religija, na kraju mora imati mehanizme zaštite od skretanja sa puta. Naklapanja o Kucačima imaju smisla među polusvetom sa periferija. Ali ovde u Beogradu, mestu gde je najveća intelektualna elita, takve stvari nemaju šta da traže.“ „To je jedan normalan stav, Maksimilijane.“ Sveštenik se nasmeja „Pa šta si drugo očekivao? Stvarno dugo nisi zalazio ovamo. To nije dobro.“ „Znaš da nemam ništa protiv Crkve. Samo nemam vremena. Neko mora da radi.“ „Naravno dobri moj. Svako od nas ulaže velike napore da nas učini kvalitetnim društvom. Ali nemoj da ti to služi kao opravdanje za otuđivanje.“ Petru se nije dopadao pravac razgovora. 14

Samo mu je još trebalo da bude proglašen odmetnikom od crkve. „Daleko bilo, nisam se otuđio. Ali porodica, dete, sve su to stvari koje me iscrpe. Nisam ti ni pričao koliko sam morao da se trudim da bi mi se odobrilo stalno mesto boravišta.“ Maksimilijan samo odmahnu rukom. Izraz razumevanja pojavi se na njegovom licu i to učini da se Petar oseti bolje. „Petre moj…starosedelac sam u ovom gradu. Sam znaš priče o ponovnom uspostavljanju, koliko smo samo truda ulagali, čuda činili…u ono vreme kada si ti stigao sve je već uveliko funkcionisalo. To su bile dobre godine. Nije svako mogao da uđe, a kamoli dobije dozvolu za boravak. Danas je drugačije…“ „Mnogo nas je, a ne širimo grad.“ „Beograd kao kolevka razuma odavno skreće sa svog prvobitnog puta i prima u sebe čak i one koji ga nisu zaslužili. Ovo je trebalo da bude grad blagostanja a ne socijalnih problema i društvenih nemira.“ „Dobro, nije baš toliko strašno.“ „Strašno je Petre. Dobar si i zaslužuješ da ti kažem. Imaćemo velikih problema sa nemirima. I to veoma brzo.“ „Na šta tačno misliš?“ „Kažem ti da živimo u kriznim vremenima a ljudi su skloni da u takvim uslovima beže u fantaziju. Da duševni bol leče maštom. Svaki dan maknemo po jednog proroka sa ulica. Ne bi mi verovao kakve nam gluposti serviraju kada ih ispitujemo.“ „Kakve to ima veze sa nemirima?“ „Mnogi im veruju. Više nego što bi bilo normalno. Kažem ti kao prijatelju, budi pametan i pazi na sebe i svoju porodicu.“ „To i radim. Ne shvatam šta još mogu da preduzmem?“ „Prati dete u školu i nakon nje ga odmah dovodi u kuću. Ne daj mu da šeta sam. Oči su svuda po gradu, ne upuštaj se u razgovore i radnje koje ti mogu stvariti probleme. Mudar si. Uskoro će sve biti u najboljem redu, ali nemoj da dozvoliš da zbog neke gluposti ispaštaš i ti i tvoja porodica.“ Petar klimnu glavom. Nadao se da će


njegove brige prestati nakon posete Maksimilijanu, ali stvari su izgleda bile komplikovanije. „Moraću. U svakom slučaju hvala ti na razgovoru.“ „Tu sam za sve što ti bude trebalo. Zapamti samo da je uvek bezbolnije da sve što ti se čini sumnjivo odmah prijaviš i preduhitriš štetu koja može nastati.“ „Hoću.“ Dragana nije bila zadovoljna. Ako nisu hteli da kopaju dalje i priznaju društvu da imaju problem, situaciju sa Mironom moraju rešavati samostalno. Na sreću, njegovo stanje se popravljalo. Ona je bila ta koja ga je umirivala uglavnom u prvim satima po zalasku sunca. Taj glupi strah je i dalje bio prisutan ali u manjoj meri, tako da je nakon par dana Petar sa zadovoljstvom zaključio da je čitava stvar u svojoj završnoj fazi. A onda je policija uhapsila njegovog kolegu Marka i on je gotovo u potpunosti zaboravio na Mironove maštarije. Marko i on decenijama su zajedno radili na sortiranju pošte. Bio je to jedan od najpametnijih ljudi koje je poznavao. Kleo se u sistem i činjenica da se ogrešio o isti bila je neverovatna. Čitava firma brujala je o tome. U početku se mislilo da je u pitanju greška, zatim da se radi o pljački, a onda je njihov direktor dobio i zvaničan dopis od crkve. Marko je bio odmetnik, sektaš. Pomišljao je da ponovo ode u posetu Maksimilijanu, da se detaljnije raspita o svemu, kaže neku lepu reč o prijatelju i pokuša da mu doturi kakvu pomoć. Međutim nije smeo da rizikuje. Plašio se hoda po ivici. Nije želeo probleme, pogotovo ne nakon prethodnog razgovora i saveta koje je dobio. U njegovom preduzeću svi su pričali o sektašima, o užasnim stvarima koje oni rade i propovedaju. Još uvek nisu padale međusobne optužbe, ali sudeći po tenziji koja se osećala, Petar je bio siguran da će i taj dan uskoro doći. Bio je čvrsto rešen da

gleda svoja posla, i ne učini niti jedan korak koji bi njemu i njegovoj porodici mogao da ugrozi stabilnost. A onda su dobili neočekivanog gosta. Već po Draganinom pogledu mogao je da zaključi da nešto nije u redu. Ušao je zabrinuto pomislivši da se nešto dogodilo Mironu. Onda je ugledao Lidiju, Markovu suprugu. „Lidija“, pozdravi je kratko. Ona stidljivo pogleda kao da ispituje da li je dobrodošla u njegovom domu. Mora da su joj mnoga vrata poslednjih dana bila zatvorena. Iako bi bio daleko srećniji da se nije pojavila, nije imao nameru da joj uskrati gostoprimstvo. Imala je povijenu ruku. Primetivši ga da gleda u nju posramljeno je skloni ispod stola. „Ne daju joj Vitax“, besno progovori Dragana. „Danima nije dobila sledovanje.“ „Nemoguće.“ „Ne daju mi“, progovori po prvi put Lidija. „Mislila sam da je samo privremeno, ali ne daju mi. Izgleda da nisam više podobna. Prvo je počelo iznad zgloba ali sada se proširilo na čitavu podlakticu. Živa trunem!“ „Smiri se Lidija“, reče on ne želeći da stvara buku i uznemiri malog koji je bio na spratu. „Dragana daj…“ „Već smo namazale.“ reče ona „I dala sam joj malo da ponese. Samo otišlo je duboko.“ „Kako ću da radim ako ostanem bez nje? Oni namerno hoće da mi se ovo dogodi! Zbog Marka!“ Žena je bila histerična. „Lidija molim te da se smiriš. Neću galamu u ovoj kući!“ Ona ućuta, pa doda za nijansu tišim glasom „Nisam ni htela da vam smetam. Ali nisam više znala kome da se obratim. Ne daju mi ni da priđem automatu, a oni kojima se približim uglavnom su prazni.“ Zaista, primetio je da kraj mnogih automata stoji policija. To se ranije nije praktikovalo. U početku je mislio da se radi o slučajnim patrolama ali očigledno su postavljali straže. „To je u suprotnosti sa zakonom.“ 15


„Ma nemoj!“ odgovori mu Dragana. „Maltretiraju je i ponižavaju od kada je Marko uhapšen.“ „Kako je Marko?“ upita on i oseti se malo posramljeno zbog toga. Ovo je bio prvi put da zaista pokušava da se raspita o prijatelju. Lidija ga prostreli pogledom. „Ne znam. Ne znam ništa o njemu još od momenta kada je odveden!“ „Kažu…na poslu kažu da je…“ „Sektaš i državni neprijatelj“, odvrati ona otresito pa nastavi: „Marko je oduvek bio istinski vernik, današnja crkva je duboko zastranila. Ona vlada poput pravog tiranina! Kraj je zaista blizu!“ „Ne želim takve priče pod svojim krovom Lidija!“ „Petre!“ uzviknu Dragana. Očigledno joj je smetalo njegovo ponašanje, ali ovde su važila njegova pravila. Kao da je očekivala ovakav odgovor Lidija mirno ustade sa stolice, gurnu svoju obolelu ruku pod mišku i pođe ka vratima. „Neka nam je Bog svima u pomoći.“ Prostorijom zavlada tišina. Nije mogao da zna šta su njih dve pričale dok je bio odsutan, ali se nadao da se njegova žena nije upuštala u polemike vezane za vlast. Pogledao ju je upitno, očekujući kritiku i više nego spreman za svađu. „Nije ponela melem.“ *** Demonstracije su počele spontano i u roku od tri dana kulminirale u totalno ludilo. Prvog dana bilo ih je svega stotinak. Mirno su tražili od Vlade da podnese ostavku. Petar je to čuo za vreme pauze, dok se opuštao leđa prislonjenih uz zid, gledajući u zamišljenu tačku. Nisu imali nikakve rekvizite, stajali su na trgu i pričali, uz povremeno uzvikivanje parola. Uglavnom muškarci. Policija je stigla predveče po nalogu crkve i pohapsila polovinu, dok se druga polovina razbežala. Sutradan ih je bilo preko tri hiljade. Lomili su automate, tukli se sa policijom i na vrhuncu borbe pokušali da podmetnu požar pred centralnim hramom. Tog dana na 16

sastanku, Zakonodavci su doneli strašnu odluku: ustanovljava se preki sud, a učešće na protestima kao i svaki aktivizam uperen protiv države kažnjava se spaljivanjem. Nije se moglo odrediti odakle dolaze, pošto protest za razliku od prethodnog dana nije bio koncentrisan na jednoj lokaciji. Borba je imala nekoliko frontova. Pred kraj radnog vremena stiglo je saopštenje da svi savesni građani nastave sa svojim svakodnevnim aktivnostima i da policija drži stvar pod kontrolom. Izluđivala ga je pomisao na to da mu je porodica nezaštićena dok on radi. Imao je vezane ruke jer je rizikovao da ukoliko napusti radno mesto bude optužen i spaljen kao demonstrant. U povratku je jedva zaobišao podivljale grupe. Dragana je bila van sebe od brige. Duž čitave ulice pa i na njihovoj fasadi neko je ispisao parole: Dole vlada! Kraj je blizu! Hoćemo rat. SMRT izdajnicima! Da li je bilo moguće da su to oni o kojima mu je Maksimilijan pričao? Da su toliko brojni? Shvatio je da je moguće trećeg dana kada su ga uniformisana lica nedaleko od kuće poslala nazad uz obrazloženje da je grad blokiran i da je Vlada podnela ostavku. „Mi smo nova policija. Vratite se u svoju kuću dok Vas ne obavestimo o daljim aktivnostima“, rekao mu je jedan od njih. Poslušao je ne razmišljajući o suprotnom. Prvi put u svom dugom životu doživeo je prevrat. Ali ka čemu? Šta je to došlo prošle noći i da li treba da se plaši ili raduje? Stari sistem imao je mnoge rupe, da li novi dolazi da bi ih začepio ili izbušio još neku? Dragana je bila smirena i dan je protekao u razgovoru. Pomogla mu je da se sabere i uverila ga da nemaju razloga za brigu. Bio je običan, neupadljivi građanin, čistog obraza i mirne savesti. Nije imao čega da se plaši. Tako su dočekali i noć. Bilo je vreme da Miron ode u svoju sobu. Petar je pošao za njim u želji da malo popričaju, onako, kao otac i sin. Valjda će ako ništa drugo, ta nova vlada doneti rasterećenje zakona koji se tiču usvajanja i oduzimanja dece. Nadao se da ih u čitavom haosu nije mnogo


stradalo. Njihov broj nije bio veliki a smrt svakog mališana uskraćivala je barem tuce parova za mogućnost roditeljstva. Obojica su bili u mraku. Petar je pokušavao da napipa prekidač na noćnom stoliću kako bi upalio svetlo kada oseti udarac u potiljak i nešto krcnu. U isti mah se začu prasak iz prizemlja. Dete vrisnu. Krajem svesti on dovrši započeto i prostoriju ispuni svetlo. Odozdo se čulo komešanje i buka. Nešto je pravilo gadan lom. Koliko god mu je bilo teško da poveruje sopstvenim očima znao je i šta. Njihova koža bila je bleda, na licu gotovo ružičasta umesto prirodno siva. Mironova soba nije bila naročito velika i mogao se zakleti da oseti ono što se moglo čuti samo u pričama za plašenje dece. Zračili su toplotu. Obe prilike izgledale su kao muškarci. Na sebi su imale zelenkasta odela nalik uniformama. Jedan od njih držao je veliku cev uperenu u njega dok je drugi pokušavao da savlada Mirona. Instinkt je bio jak i Petar potrča da pomogne sinu. Cev prasnu i on ustuknu na trenutak. Kratkim pogledom uhvati široku rascepinu na sopstvenom torzu, i gotovo se nasmeši činjenici da je to bila prva ozbiljna rana koju vidi a da nije nastala od sunca. Krajevi oko rupe mirisali su na sprženo meso. On preskoči krevet i baci se na Mironovog napadača. Bez problema ga je prostim potiskom oborio na zemlju, a zatim udario u lice. Bio je neočekivano slab ali je njegov pratilac iskoristio priliku i obuhvatio ga sa leđa. Osetio je pritisak a zatim ugledao oštricu kada mu je sečivo probilo vrat. Nije smeo dozvoliti da ostane bez glave. U toj gužvi Miron se obrušio na spodobu sa poda i bez mnogo muke joj zario očnjake u vrat. Crvena tečnost briznu iz rane. Bili su to Kucači. Petar povi leđa pokušavajući da obori svog napadača. Ovaj se čvrsto držao i pokušavao da izvuče oružje iz njega. Morao je delovati brzo. On učini krajnji napor, i sam začuđen snagom koju je ispoljio,

i Kucač izgubi ravnotežu. Pri padu je udario glavom u zid i ostao da leži. „Pregrizi mu grkljan i ostani u sobi!“ naredi sinu gledajući njegovo crvenilom umazano lice. „Ne izlazi odavde dok se ne vratim po tebe!“ Borba u trpezariji imala je tragičan ishod. Našao je samo obezglavljeno truplo, od Draganine glave nije bilo ni traga. Na njenim rukama bilo je crvenila. Uspela je da ih ozledi. On riknu od bola i izjuri iz kuće. Kucača nije bilo na vidiku, ali su mnogi ljudi poput njega lutali ulicom tražeći osvetu. *** Dok je stajao na trgu među ruljom, čekajući instrukcije Petar ugleda Maksimilijana vezanog na još neupaljenoj lomači. Pripadnik stare, izdajničke vlasti. Prišao mu je ne tako siguran da će ga ovaj prepoznati. Od poslednjeg napada glava mu je stajala pod čudnim uglom, još uvek nije našao dovoljno vremena da je fiksira. „Petre moj dobri…“, progovori ovaj. „Apostol se ipak vratio…“ „Vratili su se i Kucači. Hoće da nas istrebe oče. Ubili su mi Draganu…“ Sveštenik obori glavu. „Istina je oče. Došli su po svoje.“ „Ne zovi me oče, zovi me po imenu Petre… biću ubijen poput izdajnika.“ „Toliko o tumačenju Biblije oče…ovo se ne bi desilo da ste verovali i preduzeli nešto. To vam je bila dužnost. I jeste izdajnici!“ „Sudnji dan…“, tiho reče Maksimilijan. „Armagedon“, ispravi ga Petar, a potom ne skidajući osmeh sa lica reče jednoj od žena koje su stajale u blizini: „Nađite vatru i zapalite bivšeg sveštenika! Neka se ne muči više vezan!“ Na trenutak mu se učini kao da će Maksimilijan opet da progovori, međutim on samo još više pognu glavu. „Neka ti Bog oprosti grehe“, reče Petar.

17


crtež: Dorđe Krajnović

Motoristi R a n k o

T r i f k o v i ć

Noć se spustila u podrum. Procurela je kroz rešetke zamazanog prozora pri vrhu tavanice. Kapljala je po nama kao motorno ulje. Nestajali su. Igor koji žurno sklapa pištolj pre nego što tmina proguta oprugice i šrafčiće. Anton i Sanja koji leže ogrnuti njenom plavom kosom. Vlada za koga je noć pala zauvek kad je izgubio Jelenu. Mrak je progutao i brujanje motora. Čula sam Igorovo zadovoljstvo što je okvir pun titanijumskih osica, coktanje Antonove brižnosti, siktanje Sanjinog bunila, muk Vladinog gubitka i prazninu svog stomaka. „Ja ću da stražarim“, odlučio je Igor. Nisam imala snage da mu odgovorim. Kad 18

odvali tako vojnički dođe mi da ga pronađem u mraku i propisno ga izdevetam. Pokušala sam da sklopim oči i uhvatim sledovanje sna. „In the year twenty–five twenty–five, if man is still alive, if woman can survive, we survive…“ Reči su prizvale muziku. Bila sam besna na sebe što ne mogu da zaspim. „War destroys the last sky-line, a flaming cross appears in the sky, man goes down as the bullets fly.“ Setila sam se Jelene. Bila je glupa. „It’s been ten thousand years, man has cried a million tears for what he never knew, now man’s reign is through…“ Uzela sam joj sandale. Bliski susret sa motoristom ostavio me je bez čizama. Dok sam bosonoga osećam se nezaštićeno. „But through


eternal night, the twinkling of starlight, so very far away. Maybe it’s only yesterday…“ Spustila sam glavu na hladan betonski pod. Stavila sam palac u usta i snažno povukla. Sisala sam dok nije poteklo malo pljuvačke i nešto krvi. Opnicu sna probija Sanjin glas. „Ja sam Izida, vodič preživelih. Sve je zagađeno. Znam mesto na kome rastu zaštićene biljke. Stepenice. Oni koji su nam pomogli nisu bili svesni opasnosti. Nismo se zaustavili da im pomognemo. Izaćićemo iz podruma, svako svojim putem i izbićemo na široku ulicu. Prepoznaćemo se, zadovoljni što smo se izvukli. Različiti smo, koža nam je različita, izmenjeni smo! Čamci. Idemo na mesto na kome su čamci. Ovaj koji je beo i bolestan, on nije drugačiji. Ako ga to ne obuzme, propašće. Čamci, Antone obećaj mi da ćemo sići na obalu. Sigurno je ostao bar jedan čamac.“ Govorila je drugačije. Ne kao Jelena. Ovo nije bila groznica. Osetila sam prste na mišici i vrisnula sam. Petom sam dokačila nekog i frknula zadovoljno kad sam čula Igorov jauk. „Šta vam je bre, zar ste obe poludele?“ siktao je na mene. „Ja mislim da je prsla, kao i Vladan“, šapnuo je posle nekoliko trenutaka, koliko mu je trebalo da me nanjuši u tmini. Munula sam ga. Prekinula nas je Sanja. „Obećaj! Obećaj mi Antone! Videla sam to! Izida će nas spasiti! Čamci, splavovi, rečna flota! Obećaj mi!“ vikala je i udarala stopalima o beton. „Obećavam!“ jauknuo je Anton. Sanja je umuknula. Više nikada nije progovorila. Svanulo je uz riku motora. Nanjušili su nas. Igor je izvadio pištolj, proverio ga i uhvatio se za rezu podrumskih vrata. Okrenuo se. Stajala sam uz Antona koji je pridržavao Sanju. Lelujala se, ali je bila svesna. Vlada je i dalje sedeo naslonjen na potporni stub. Igor me je pogledao i sevnuo glavom. Odmahnula sam i pokazala mu na stepenice koje su vodile ka tavanici. Pokazao je na

Vladana i slegnuo ramenima. Čučnula sam pored njega. Smrdeo je na smrt. Potražila sam Sanjin pogled. Šta raditi sa živim mrtvacem? Igor mu se privukao s leđa i uperio pištolj u teme. „Sram te bilo!“ ciknula sam. Kao oprljen Igor je sklonio oružje. Sabrao se posle nekoliko treptaja. „Ti ćeš da ga nosiš?“ iskezio mi se. „Ostavi ga na miru. Idemo na most, pa na pristanište.“ Sanja mi se osmehnula. Izlazimo na oblačnost dana. Vetar razgoni stare novine preko opustelog bulevara. Čak su i ljušture automobila usahle i sparušile se. Bumbaranje motora se približava. Trčimo i saplićemo se niz ulicu, pored istopljenog spomenika napretku i dalje, ka reci. Stigli smo do vrha stepenica. Sanja i Anton su prvi počeli da se spuštaju. Igoru se pucalo, potražio je metu. Gurnula sam ga ispred sebe. Sa druge strane mosta nailazio je motorista. Ugledao nas je. Prestigla sam Igora, preskačući nekoliko stepenika odjednom i pomogla Antonu da spusti Sanju. Noga mi je skliznula iz sandalice, osetila sam da joj kaišić popušta. Samo da izdrži do Kapetanije. Spustili smo se do podnožja mosta. Vetar se igrao najlonskim kesama i prebirao po đubretu koje je kipilo iz prevrnutih kontejnera. Reka se talasala tromo, velikim plutonijumskosivim brežuljcima. Iznad nas protutnjali su motori. Traže nas. Pokušavamo da im umaknemo. „Hajde! Brže!“ vikao je Igor i poterao nas. Ubrzo se trk opet pretvorio u bolno šepanje i stenjanje otečenih zglobova. Nosila sam tanke sandale, osećala sam svaki kamen ispod tabana. Molila sam se da mi ne pukne kaišić, jer bih morala bosa preko usijanog asfalta. Igor se okrenuo i podigao pištolj. S mosta su se kezili motoristi. Znali su da sa te udaljenosti može samo da potroši metak. Opsovao je i pohitao za nama. Već smo stigli u bilizinu Kapetanije. Sanja je skrenula ka dokovima. Nadala se da je ostao neki brod, 19


makar brodić ili čamčić. Anton me je povukao i potrčali smo za Sanjom. Od jutros gazimo kroz ruševine prateći nit nade da je na obali reke spas. Motori su štektali u daljini. Vedar se razduvao. Beličaste mrlje posule su površinu vode. Paperjasti pepeo spaljenog grada počeo je da veje kao sneg. Sanja je jauknula. Sve je potonulo. Uz betonsko pristanište plutali su ostaci rečne flote. Zar da plivamo? Noge su mi bile teške, a levu ruku gotovo i da nisam osećala. Motoristi su se dozivali rikom mašina. „Tamo! Splav!“ Igor je zapovedao. Čak i posle svega što nas je zadesilo smatrao je da čovek sa pištoljem treba da naređuje. Poželela sam da mu razvežem šamarčinu, onako preko usta, kao derletu. Prošli smo pored obijenih skladišta. Pljačkaši su bili izbirljivi. Odneli su hranu, gorivo, sve što je moglo da posluži kao oružje. Spazila sam dečiju igračku, plišanog medu sa uzicom i muzičkom kutijom. Kao da sam mogla da čujem uspavanku, „Frere Jacques, Frere Jacques, Dormezvous? Dormez-vous?“. Nisam uspela da dohvatim medicu, Igor me je već gurnuo da požurim. Stigli smo do kraja pristaništa. Anton je već nabacao daske i limove da napravi mostić. Ukrcali smo se na splav. Igor je ostao na obali i srušio prelaz. Kao da motoristi nisu mogli da nam priđu sa gornje strane, tamo od tramvajske stanice. Nisam se pitala kako to da smo samo mi preživeli. To se podrazumevalo. Ja sam važna, zar ne? Bog me je spasao, zar ne? Ipak, bila sam toliko umorna i u bolovima, da se uopšte nisam osećala pošteđenom. Vatra je suknula s desne strane. Sledili smo se. Sanja je ponovo zavapila. Motoristi su na nas bacali zapaljenu burad. Znači da su već stigli do okretnice. Sanja se srušila pored vrata kabine, Anton joj je pritekao u pomoć. Igor je pokušao da još jednom nanišani. „Odvezuj splav! Daću ti ja ta mačo-sranja!“ dreknula sam. Postiđen, zadenuo je pištolj za pojas i pomogao mi da se otisnemo. Gurala sam svom snagom, imala sam 20

utisak da pokušavam da pomerim slona. Skočila sam sa ograde na palubu i potražila čaklju. „Igore!“ viknula sam. Sa vrha grebena, motorista je spremao opasnu vratolomiju. Pokušaće da se sjuri niz liticu. Ukoliko uspe da se održi na motoru, mogao je da uhvati zalet i skoči nam na glavu. Kao u snu, kao na usporenom snimku, splav se odvajao od pristana. Igor je oklevao da se otisne sa obale i to ga je koštalo ravnoteže. Pljusnuo je u vodu, ali se brzo uhvatio za ogradu splava. Motorista je već jezdio nizbrdicom, uspravljen na motociklu kao cirkuski akrobata. Poželela sam da zgrabim pištolj i dočekam ga. Da mu kao antička boginja pravde prosviram mozak iz neposredne blizine. Ipak, pružila sam čaklju Igoru i pomogla mu da se uspne na palubu. Motorista je već bio tu. Spustio se niz opaku strminu i ispaljen kao iz praćke poleteo preko vode, ka nama. Videla sam nazubljene točkove kako mi se groze kao čeljusti. Podigla sam ruke da pokrijem lice, a kaišić sandalice me je konačno izdao i okliznula sam se. Pokleknula sam udarivši snažno kolenom u čeličnu ploču. Motorista me je nadleteo, oprljivši mi kosu plamenom jarosne mašine. Pljusnuo je u vodu, tik iza splava i reka ga je progutala. Trupnula sam stražnjicom o palubu i zaplakala. Spaseni smo! Velika voda se otvarala. Matica nas je nosila ka ušču, a odatle lagano ka Panonskom moru.


crtež: Dorđe Krajnović

Ambicija S a n j a

P a v o š e v i ć

Nedavno mi se starija sestra narugala zbog ocene sa pisanog zadatka. Pisac je, znate, premda samozvani, ima dvadeset godina, što utiče na ubeđenje da je svet pod njom i da će njeno pisanje promeniti tok književnosti. Ipak, uprkos tome što je nadobudna i egocentrična, talentovana jeste. Uživam, iako to krijem, u njenim pričama o Eventailu, neobičnoj zemlji do koje vode svi putevi. „Put za Eventail“ je zbirka od nekoliko surovo živopisnih priča u kojima junaci često stradaju na odvratne načine. Time se hrani. Uživa da ubija sopstvene tvorevine u svetu koji je sama stvorila, gde vlada epski motiv svireposti i svako može ubiti… Pomalo arogantno, poput Boga, zar ne? Sestra je uvek dobijala najbolje ocene na pisanim zadacima. Sada, kada donesem svoju ocenu, roditelji me preko gledaju, a ona razmahuje svojim papirima. Diči se listovima koji su sa obe strane ispunjeni

A l i s a

sitnim slovima, listovima nad kojima je provela sate, škrabajući, prepravljajući, naslađujući se, jezika između zuba, opčinjena, naporna. Ne volim da razmišljam o tome, znate. Setim se da je, negde, još neko dočekao smrt na putu za Eventail. Iste večeri sam je, nasamo, zaustavio u hodniku, baš nakon što su me roditelji kaznili, na šta se bila drsko nasmejala. – Kladim se da ne možeš da napišeš priču toliko dobru da uđeš u nju – rekoh joj promišljeno, shvativši šta će je sigurno povrediti. Na tren, lice joj se smrklo, ali to je samo rodilo odlučnost u njoj. Sitno lice, koje nije odavalo meni očiglednu zlobu, skupilo se u masku čvrstine. – Je l’ tako? Videćeš, literarni patuljče – reče i odgurnu me, odlazeći u svoju sobu. Osmehnuo sam se. Barem sam te večeri mogao da gledam televiziju a da me ona ne kinji i ne lupa mi na vrata da stišam ton. 21


*** Od tada je prošlo nekoliko dana a sestra, koja inače ne može da se skrasi na jednom mestu, gotovo da nije izašla iz sobe. Pride, bližili su joj se ispiti, te su se roditelji zabrinuli. Tvrdoglavo je sedela u svojoj sobi, prodorno vrišteći kada bismo se drznuli da pokucamo i pitamo da li je dobro, šta joj je; urlala je da se sklonimo od njene sobe. Nismo znali šta radi unutra, u nepovredivoj tajnosti. Dva dana kasnije, baš kada sam se vratio od devojke – bilo je možda sedam, osam uveče, roditelji su sedeli u dnevnoj sobi, raspravljajući o sestri i pitajući se treba li dovesti nekoga – ova je izašla iz svoje sobe i došla do nas. Jedva sam je prepoznao: bila je vidno mršavija, kosa joj je bila umršena i masna, a oči nosile neprospavane noći plavom težinom ispod kapaka. Ipak, kezila se, pobednički, nekakve papire stežući u levoj šaci, dok je desni kažiprst modar od mastila upirala u moje grudi. – Uspela sam! Eto ti, prcvoljku! Napisala sam tu priču! Napisala sam priču toliko dobru da mogu da uđem u nju! Niko nije progovorio. Naši roditelji su užasnuto zurili u kći koja se ludački cerekala a pljuvačka joj prskala sa usana. Ćutke sam stajao dok nije umuknula. O, kako je samozadovoljna bila. Na licima roditelja ugledah nevericu, ali samo u magnovenju; osmesima su iskazali nemerljivo divljenje, ponos koji je tvrdio da valja da se ugledam na sestru. Nije bilo ni najmanje sumnje – ona je, kao i njene priče, bila sasvim uverljiva. Šmrknuh. Posprdno. – Zašto onda nisi u njoj? – upitah. Majci se oteo prigušeni uzdah, otac se namrgodio. Sestrin pogled bio je sam led bezumlja. – Ćuti, dete, ne znaš šta govoriš! – reče majka a otac je podrža: – Kćeri, pusti ga, samo je ljubomoran. Znamo da je odlična priča, iako je nismo pročitali. Svaka čast, bravo! Hladnoća steže celu sobu kada je pogled prenela na njih. – Ne verujete mi – zaključi, iako jesu, 22

iako i sam jesam. Pokušali su da je zaustave kada se okrenula i pošla iz sobe hodom uvređenog pobednika, ali otela im se rečima: – Ovo je moja priča i sve u njoj kontrolišem. Da me niste pipnuli! Ispratio sam je trzajem zajedljivog smeha, uprkos znanju da stvarno veruje u svoje reči. Otišla je u svoju sobu i zalupila vratima koja su se u proteklih sedam dana otvarala samo kako bi ona uzela koji obrok. Otac me je čvrknuo po glavi i zgrabio za ramena. – Polazi i ispravi to što si uradio, nesrećo mala. Znaš šta može da se desi. Pošao sam da poslušam oca, ali bez reči, ostavivši ga besnog, a majku u začetku suza. Pred vratima sestrine sobe zastao sam na nekoliko trenutaka, smišljajući način na koji bih joj se izvinio ali i zadržao dostojanstvo. Najzad, pokucah. Nije bilo odgovora. Kucao sam ponovo, a onda zalupao pesnicom po vratima. Nikakav zvuk nije dopro do mene. Pritisnuo sam kvaku. Vrata su bila zaključana. – Slušaj – rekoh, priljubivši usne uz drvo. – Znam da možeš da me čuješ. Žao mi je što sam ti se smejao. Izvini. Verujem ti… I verujem da si ušla u priču. Kladim se da znam i gde si, u Eventailu – zastadoh da oslušnem i zbilja, čuh slabašan smeh, nesumnjivo ženski, sestrin, ali kao iz velike daljine. Ohrabren, nastavih: – Kladim se da jesi tamo i da je sve predivno, večno zeleno i sa puno životnog drveća i da ima sela u kojima žive debeli ljudi sa zlatnokosom decom, i da na severu žive okrutni Severnjaci i da se u blizini vode neke neverovatne bitke sa vukovima. Čitao sam sve te priče i siguran sam da si uspela da uđeš u taj svet i da ga vidiš pred sobom, a ne samo u svom umu. Kladim se da si videla i Čuvara i vojnike sa sjajnim kopljima i mačevima… Shvatih da majka i otac stoje odmah iza mene, a tada se iz sobe začulo i nešto poput topota konjskih kopita u travi. Možda se pušta kaubojac na televiziji, ali taj zvuk bi dopro samo iz moje sobe, jer sestra prezire tehnologiju. Nastavih da govorim:


– Siguran sam da si uspela, ali vreme je da izađeš odatle i malo se središ. Uskoro imaš ispite i… i trebalo bi da jedeš i da se odmoriš. Naporno si radila i svi ti se divimo – izgovorih. Čula se zaglušujuća dreka, a onda smeh. – Slušaj, mislim da si stvarno talentovana! – prodrah se i u tom trenutku nahrupi divljačka tišina. Kao da sam ogluveo. Okrenuvši se roditeljima, videh majčino lice svo u suzama, a očevo avetinjski bledo. Nestrpljivo me je odgurnuo i zalupao po vratima. Muk. – Obori ih, pobogu! – vrisnu majka kada se otac izbezumljeno okrenuo nama. Otac se povukao dva koraka i zaleteo ka vratima, isturivši desno rame. Jednom, drugi put, treći. Posle drugog puta, vrata su napukla oko brave, a nakon trećeg se otvorila, ostavljajući zjapeću ranu na ustima tišine. Kročili smo unutra, prećutno sam ja stupio prvi. Soba je bila u polumraku, danima neprovetrena, osećala se na stari znoj, mirišljave štapiće i vosak, bila je neraspremljena i stolice su bile oborene. U krevetu niko nije spavao danima, a prazne šolje kafe su se tiskale na stolu zatrpanom zgužvanim i iscepanim papirima. Sestra je ležala opružena preko stola, sa dubokom poderotinom na vratu, odakle je krv curila preko stola, ali dalje od ispisanih papira. Majka se uz panični uzdah onesvestila, a otac ju je uhvatio. Prišao sam radnom stolu i dohvatio poslednje papire koje je sestrina ruka dotakla. Nije ih bilo puno; pogledao sam samo poslednje pasuse, dovršene nešto drugačijim, iako prepoznatljivo njenim rukopisom. „Stojim na uzvišenju, uza sam put koji vijuga ka nepreglednom belom gradu. Mordasija. Moja tvorevina. Vetar je boji prolećem. Miris je nestalan, tu je pridošlica. Vojnik u prašnjavoj verižnjači, bez kacige – vruće mu je, a jeste sparno, vidim znoj na njegovoj obrijanoj glavi, muve koje mu sisaju krv dok jaše – konjanik, očvrsnut bojevima, usamljenik, i on je moja tvorevina. To pokunjeno držanje ja sam mu namenila. Kraljevski je glasnik i vojnik, a zemlja

kojoj služi jeste Eventail. – Stani – rekoh sa odličnim, plemićkim naglaskom kome se svaki žitelj Eventaila pokorava. Konjanik stade. Lice mu je rošavo, tupavo. – Znaš li ko sam ja? – upitah. – Ne znam – odgovori, otežući, poput običnog vojnika. Zbilja sam ponosna na sebe. – Ja sam stvaralac svega što vidiš. Čitavog Eventaila. Svih žitelja. Svih prijatelja koje ova zemlja ima i svih njenih neprijatelja. Ja sam napisala sve što dodiruješ, vidiš, čuješ, mirišeš i jedeš. Sve je ovo moje. I tebe sam napisala. Vojnik ne progovara. Ipak, zadovoljna sam načinom na koji sunce obitava u trakama njegovog znoja, na njegovom maču; lepljiv i težak je zvuk vetra koji mu se odbija o telo. Premešta se u sedlu, otekla pozadina ga boli, prašina ga štipa za oči. Nasmejala sam se. – Zapovedam ti da siđeš sa konja i predaš mi ga. Otići ću u grad i zauzeti mesto na dvoru. Ono koje mi pripada. Ja sam prava kraljica Eventaila – rekoh. Zbilja, mač mu je predivan. Balčak je jednostavan, ukrašava ga samo jedan zeleni kamen, večna trava njegove domovine; sečivo je britko, naoštreno; isukani mač je savršeno izbalansiran i kao stvoren za njegovu ruku. – Ne! – vrisnuh, razumevši. – Izdajnici krune umiru na mestu – objasni vojnik. Krv mi je navrla na prste iz grla o kako umetnički presečenog a guzica njegovog konja ogromna je u prašini – kakva boja kakva boja! – i muve su pravi de… Spustio sam papir. Majka je vrištala i plakala dok se nije ponovo onesvestila, a otac je čupao ono malo kose što je imao. – Oče, pozovi hitnu pomoć da dođu po telo… i odnesi majku u dnevnu sobu – rekoh sasvim pribrano. Poslušao me je. Gledajući leš, zaključih, mirno: – Pa, ovo bi trebalo da stavi tačku na ambiciju… 23


Čovek sklon eksperimentu

r a z g o v o r s a I l i j o m B a k i ć e m v o d i o F i l i p R o g o v i ć Godina 2009. bila je izuzetno plodna za jednog od najboljih domaćih pisaca fantastike, Iliju Bakića. Donevši mu tri knjige koje okupljaju priče nastajale u prethodnih dve decenije, možda predstavlja i krunu njegovog dosadašnjeg rada. Ovakvoj tvrdnji doprinosi i činjenica da je zbirka „U odvajanju“, štampana u izdanju zrenjaninske Agore, proglašena knjigom godine od strane Udruženja književnika Vojvodine. Svetlo dana ugledale su i zbirke „Bagra diše“ u okviru Fa nt a s t ič ne bi bl iot e ke (Everest media), i „Nastaviće se… (Stripopriče 1.)“ u izdanju sve aktivnijeg Tardisa… Ovim povodom, za čitaoce Emitora, Bakić govori o svojim pogledima na književnost, idealnom čitaocu, eksperimentisanju, i neobjavljenim romanima. Prošle godine pojavile su se tri vaše zbirke, i sve su prilično različite. Da li je izvor tih raznovrsnih priča isti, a samo izvedba drugačija, ili one predstavljaju iskazivanje nekih razdvojenih tokova svesti i osećanja? Knjige su se pojavile u kratkom roku, ali to je samo sticaj okolnosti. „Bagra“ je, recimo, trebalo da izađe još pre pet godina, ali došlo je do nekih komplikacija… 24

Zapravo, nijedna od ovih zbirki nije pisana sa namerom da postane knjiga. Priče su nastajale u dužem vremenskom periodu, i pisao sam ih bez svesti da će one jednog dana činiti neku zbirku. Ali svi smo mi svakog dana drugačiji, menjamo se jer stalno čitamo ili saznajemo nešto novo. Zato se i razmišljanja menjaju… Priče o stripu su rezultat moje fascinacije tom umetničkom formom. Ona ima svoj


izuzetno hermetizovanih, u kojima je često teško razlučiti šta se tu zapravo dogodilo, kao što je dobar deo onih iz knjige „U odvajanju“. Da li razmišljate o toj prijemčivosti/neprijemčivosti dok pišete? Ne. Ne spadam u one autore koji imaju gotovu priču u glavi. Nemam sinopsis. U početku imam viziju nekog junaka i nekakav okvirni svet, i onda priča počne da se dešava. Kuda će ona da izađe – ja to vrlo retko znam. Nemam ni tu svest kako će to da deluje na čitaoce. Istina je da imam priča u kojima dosta toga nije objašnjeno, i koje teraju čitaoca da se zamisli. Ja volim i takve knjige. Čitaoci su različiti, i dobra knjiga je beskorisna, ako nema dobrog čitaoca. Dobar čitaoc je onaj koji nadogradi ono što je pročitao svojim razumevanjem ili artikulacijom. U Vršcu je živeo jedan profesor nemačkog, koji se zvao Edvin Mareš. To je bio čovek koji je tridesetak godina pratio apsolutno celu književnu scenu, toliko pažljivo da je ušao u legendu. Pisci su dolazili u Vršac i pitali: gde je Edvin Mareš. Mika Pantić, recimo, priča kako mu je, posle neke književne večeri u Vršcu, prišao čovek i pitao ga da li bi mu potpisao knjigu. I Pantić kaže da nema problema, a ovaj izvuče SVE njegove knjige jer ih je sve pročitao. Isecao je članke o piscima iz novina, pravio njihove dosijee, živeo je za literaturu, i mnogi pisci su rekli: Edvin Mareš Te priče inspirisane su srpskom je idealan čitalac. On pročita i kaže: ovo ti stvarnošću devedesetih. Koliko se, po je dobro, ovo je loše. Pročita sa razumevavama, do danas stanje promenilo, da li njem, bez fetišizovanja ili obožavanja. Bio je atmosfera podjednako nadahnjujuća, je jedan od onih koji doživljavaju literatuda li i dalje ima pojava koje bi mogle da ru kao najvažniju sporednu stvar na svetu, iznedre tako sumornu prozu? umesto fudbala. Mislim da se ništa nije promenilo. Najmlađe priče u „Bagri“ su upravo nastale dosta Šta vas vuče konstantnom književnom skoro, i bojim se da su samo naizgled fan- eksperimentu? tastične. Početkom osamdesetih, čitao sam nadrealiste i zenitiste. Čini mi se da je tada počeVaše pisanje varira između izuzetno lo da me zanima eksperimentisanje, i to je duhovitih, jednostavnih, čak tako i danas. Oni su mi dali ideju da neke populističih priča kao što su one o strip svoje pesme otkucam na pisaćoj mašini i junacima iz zbirke „Nastaviće se…“ do da ih polepim po Vršcu. Kasnije sam se

specifičan svet i ikonografiju, koja se poslednjih decenija proširila, i nekoliko desetina junaka preskočilo je dnevnu popularnost i nastavilo da živi. Razmišljajući o njima, shvatiš da postoje obrasci po kojima funkcionišu. I pomisliš: zašto se taj obrazac ne bi promenio? Na primer, da Fantom dobije ćerku umesto sina. Ili da su Holms i Votson mogli da budu ljubavni par, a Morijarti fatalna plavuša. Iz takvih razmišljanja nastale su priče iz zbirke „Nastaviće se…“ To čine i savremeni strip autori (kao na primer Miler u „Mračnom vitezu“), kod kojih junaci postaju približniji realnosti, nisu toliko superiorni, imaju slabosti… Knjiga „U odvajanju“ nadahnuta je štimungom kiberpanka. Sastoji se iz tri dela. Jedan se dešava na zemlji, drugi u orbiti, a treći u virtuelnom svetu. Najzad, kada sam malo otvorenije gledao na situaciju u okruženju, bio sam u nešto mračnijem raspoloženju. Tada su nastajale priče skupljene u zbirci „Bagra diše“. One su gledanje na moguće budućnosti bez zavaravanja. Priča „Benzinaši“ je, zapravo, sasvim realistična priča. U pitanju je period 1993-'94, prepisani prizori švercovanja benzina kojima sam prisustvovao. Tada se srušio svet u kojem smo do tada živeli. Slično je sa pričom „Begunci, krv“. U tom korpusu je i roman Novi Vavilon. U tim knjigama nema one vrste zavaravanja: „Pa neće baš biti tako!“ Ne, biće još gore…

25


vraćao na ta mesta i posmatrao kako reaguju ljudi koji to vide. To je bila neka vrsta provokacije, bio sam mlad, buntovan, šta li… Rezultat je bio to što sam pozvan na informativni razgovor. Sa mnom je razgovarao sekretar mesne zajednice. Pitao me je zašto ti to radiš. Ja sam mu objasnio da su zenitisti nešto slično radili po Beogradu, Zagrebu, da su delili plakate, da su francuski pesnici održavali pesničke večeri u restoranima brze hrane, i tako dalje. On je sve saslušao, ali me je iznova pitao: „Ali, zašto ti to radiš?! Nema potrebe da to radiš!“ I od tada se to nastavilo. Moji eksperimenti su često nailazili na upitanost, zbunjivali su… A njima me je privlačilo to što daju slobodu da ne budeš obavezan prema ustaljenim šablonima… To me je privuklo i fantastici, to što je ona odmaknuta od stvarnosti. Možeš da stvoriš novi svet, iako pričaš o ovom, u kojem živimo… Realizam je ponekad predvidiv, dosadan… Barem meni. Ja volim knjige koje su bizarne, koje su pisane bizarno, ili su teme bizarne, knjige koje uspeju da me nekako iznenade, koje su drugačije od onoga što obično viđamo. Smatram da naučna fantastika nije eskapistička književnost. Mnoge naučnofantastične knjige otkrivaju stvari koje realističko opisivanje sadašnjeg trenutka ne može. Gubi se tenzija koju osećaš. Živeti dvadeset godina u haotičnoj državi bez perspektive je sasvim sumanuto. Imam klince, i ne mogu da im kažem: „Biće bolje.“ Neće biti bolje. Ja ne vidim da može da bude bolje. Kakva je veza između pisanja poezije i proze, i da li uopšte postoji? Pisanje poezije zahteva intenzivnu koncentraciju, a pisanje proze koncentraciju na duže staze, odnosno održavanje tenzije. Kod poezije postoji taloženje, koje izađe u jednom trenutku. Kod proze, naročito kad se piše nešto duže, delo ne može brzo da se završi, i zato je važno da se tenzija održava iz dana u dan, jer bi se prekid osetio u tekstu… Desilo mi se jednom da sam posle nekoliko meseci našao neku nedovršenu 26

priču, pročitao je, i nisam znao šta dalje treba da se desi! Naravno, to je moje iskustvo, i ne može da se generalizuje. Dakle, mislim da mehanizmi stvaranja proze i poezije jesu različiti. Mada, ja sam često imao problem na konkursima jer sam svoje minijature tretirao kao pesmu, sa jednim prizorom koji počinje i okončava se. Bez nekog razvoja i zaključka. Ljudi koji su navikli da čitaju prozu, bili su zbunjeni, nisu mogli da prihvate da tu nema razrešenja. Naravno, nisam ja to izmislio. Imaš, recimo, Karverove priče gde čovek uđe u kafanu, sedne za šank, kaže nekoliko rečenica, izađe i gotova priča. Ništa se efektivno ne dogodi, i ti se pitaš: Pa, dobro, gde je tu priča? Ali, to jeste priča! Nešto se desilo. Ti očekuješ da to bude zaokruženo. Ali, zašto bi bilo zaokruženo?! Svako od literature očekuje različite stvari. Da li pratite savremenu književnu scenu u Srbiji? Da, trudim se da pratim. Trudim se da pročitam sve od domaće, uslovno rečeno, slipstrim podžarovske fantastike. A mejnstrim? Da, čitam i mejnstrim… Sve to ume da bude podsticajno. Možeš da vidiš kako ljudi rezonuju. Problem je što nemam dovoljno vremena za čitanje. Trenutno radim u Pančevu, i zaista mi manjka vremena. Pišem prikaze domaćih pesničkih knjiga u časopisu „Koraci“, i još uvek se držim toga da pročitam knjigu o kojoj pišem. Kako ocenjujete trenutno stanje na književnoj sceni? Šareno. Ima svega i svačega, od estradne do ozbiljnije literature. Ali čini mi se da najmanje od svega ima eksperimenta, pokušaja da se iskorači iz ustaljenih obrazaca. Zato mi je fantastika privlačna… Početkom osamdesetih su postojali pesnički pokreti u Beogradu, Novom Sadu, koji su bili dosta otvoreni ka novim stvarima, ali sada se sve to slilo u neke kalupe iz kojih


se retko izlazi. Tako je i u prozi, čak i kada su mladi pisci u pitanju. Čini mi se da još ne uspevaju da izbace senzibilitet novih generacija. Ali možda je to samo moj utisak, možda sam ja isuviše sklon eksperimentu. A književnosti ide sitnijim koracima. Da li to znači da vam je bitnije kako se nešto govori, a ne šta se govori? Ne, način na koji se nešto govori i ono o čemu se govori nisu naročito udaljeni. Ako govoriš nešto u dugim rečenicama, moraš da prilagodiš razmišljanje tome… Ako pričaš u dijalozima, moraćeš da razmišljaš drugačije. Forma i sadržina se ne mogu tako lako odvajati. Ja ih posmatram kao jedinstvo. Inspirisani ste i stripom i filmom (zbirka poezije „Filmovi“). Da li ste nekad želeli da se bavite pisanjem scenarija za ove medije? Da, čak sam i crtao nekakve stripove… Radio sam i neke scenarije, koje je realizovao Franja Straka… Grabovski je crtao po nekim mojim pričama. Meni je to vrlo zanimljiv medij. Filmovi takođe. U Vršcu je bilo dva bioskopa – Gradski i Radniči, i meni se dešavalo da od četiri do šest odem u jedan, a od šest do osam u drugi. Film ima ono čemu poezija i strip teže – pokret. Te senzacije su na mene ostavile veliki utisak. Pesme iz zbirke „Filmovi“ nastale su tako što sam pravio nekakve beleške gledajući filmove. One su najpre bile razbacane na razna mesta, a onda sam naterao sebe da ih stavim u par fascikli i da ih spakujem u donji deo viseće kuhinje. Pregledavši to, utvrdio sam da imam pedesetak pesama o filmovima, i da četrdesetak drže vodu… Ljudi su različito reagovali na te pesme. Posebno su se razlikovale reakcije u zavisnosti od toga da li sam obeležavao koji je film inspirisao koju pesmu. Na kraju, u objavljenoj verziji, napravi sam kompromis pa je naslov, to jest ime filma, stavljeno ispod pesme… Meni se dopada kada stvari mogu da se čitaju na različite načine.

Hoćete li da kažete reč-dve o neobjavljenim romanima? Imam dva kratka romana, u kojima takođe eksperimentišem sa formom. Jedan od njih, Led, napisan je trojezično – na engleskom, nemačkom i srpskom, u jednoj drugačijoj gramatici. Može se nazvati nekakvom urbanom prozom. On je, inače, objavljen na Internetu, objavio ga je Balkanski književni glasnik. Drugi se zove Na satelitu. Pisao sam ga 1993. a 2003. konačno prekucao, i još mi stoji u kompjutreru… On bi se mogao nazvati nekakvim stim-pankom, retro futurizmom, ili vird fikšnom… Opet nešto što do tada nisam radio. Ali, najpre bi trebalo da se realizuje knjižica „100 lica naučne fantastike“. To je zbirka tekstova o NF piscima koje sam radio za „Dnevnik“. Ovo će biti prerađena i dopunjena verzija u odnosu na onu koja je izašla u Emitoru. To je neka vrsta leksikona naučne fantastike. Onaj ko to pročita naći će neke osnovne podatke o najvažnijim NF piscima, i moja razmišljanja o njihovim delima. Na Internetu ima dosta nekritičkih tekstova, bez distance, ali i dosta proizvoljnih tekstova o knjigama koje niko nije pročitao. Ja sam se trudio da sve o čemu sam napisao – pročitam. Dakle, prvo će se pojaviti „100 lica“, a onda možda i knjiga sa ova dva romana.

27


sa operacionog stola – pred diktafon

r a z g o v o r s a P a v l o m Z e l i ć e m v o d i o F i l i p R o g o v i ć Knjiški prvenac bivšeg sekretara Laze, zbirka priča Poslednja velika avantura, pojavila se prošle godine u okviru edicije „Prva knjiga“ Matice srpske. Time je Pavle uhvatio poslednji voz, budući da je ovaj konkurs ugledne izdavačke kuće predviđen samo za pisce mlađe od trideset godina. U razgovoru za Emitor, Pavle govori o tome kako je bio među onima koji su ga vaskrsli pre desetak godina, o svojoj prvoj knjizi i planovima za sledeću, i o strip scenarijima kojima se u poslednje vreme intenzivno bavi... Treba napomenuti i da je ovo ekskluzivan intervju, ne samo po tome što se u njemu prvi put javno otkrivaju planovi budućih projekata u kojima Zelić učestvuje, već i zbog činjenice da je malo falilo da bude obavljen u bolnici. Razgovarali smo, ipak, u Pavlovom stanu na Dorćolu, dan pošto je, nakon uspešne operacije, napustio Institut za onkologiju, iz kojeg je poneo utiske kao poručene za neku novu horor priču, možda i nastavak „Dum-Dum“-a koji je nedavno adaptirao u strip, priče takođe inspirisane jednom davnom hospitalizacijom koja je po njegovim rečima 90% istinita, sve sa demonima-senkama koji kradu duše pacijenata – halucinacijama izazvanim anestezijom. Upravo odatle smo i počeli: „Bio sam okružen dedama, i babama povađenih dojki, jaucima koji odjekuju kroz noć, eliminisanim jedino putem velikih količina sredstava protiv bolova i za smirenje. Redovna večernja terapija bila je intravenozni trodon i bromazepan od tri miligrama. Grejanje je bilo prejako, znoj je lio sa nas, jedva smo uspevali da razvetrimo smrad i vrućinu... Tamo sam bio punih nedelju dana. I iseckali su me baš ljudski, evo ovde skroz, (Pavle pokazuje predeo ispod levog pazuha – prim. F. R.), i to mi je sve u zavojima, da ti ne pokazujem sad. I na leđima su mi skidali neki mladež, tako da je tu ostao ožiljak od nekih pet centimetara, i sad kad se skinem na plaži, ljudi ima da se razbeže na sve strane. Moraću da smislim neke kreativne priče: ovo mi je od noža, ovo mi je od metka i tako dalje... A ovde sa strane (pokazuje iznad desnog kuka – prim. F. R.) imam jedan kreativan ožiljak iz mladosti, takođe od operacije; tu je jedna crtica i iznad i ispod nje dve tačke. U stvari, 28

više rupe nego tačke, tako da to izgleda kao ubod onog trozupca koji koriste nindže...“ (A onda smo prešli na priču o onome zbog čega smo se i sastali, koja je pri kraju bila propraćena Pavlovim vežbama za pravilno zarastanje ožiljaka, brižno vođenim od strane njegove lepše polovine, Dragane Stojiljković, ali koje u daljem tekstu nećemo pominjati da ne bi narušile izlaganje intervjuisanog. – prim. F. R.) Kako bi predstavio svoju prvu knjigu nekome ko uopšte nije upoznat sa onim što si radio? U pitanju je zbirka uglavnom kratkih priča, sa tek jednom noveletom koja bi mogla da se definiše kao žanrovska fantastika, od SF-a do natprirodnog horora i sa mnogo čega drugog između, mada su neki čitaoci koji nisu upoznati sa žanrovskom književnošću sve to čitali na sasvim drugačiji način. Recimo za, „Veliko grudvanje“ u kojoj je zaplet da se sve više rađaju deca nove rase, rase koji može da kontroliše sneg i led,


a sve to prelomljeno kroz odnos dva klinca sam čuo pohvalu za uverljiv prikaz zametka etničkih sukoba na ovim prostorima na primeru osnovne škole. Nisu ni primetili da taj prokaženi novi „narod“ nisu ni mali Srbi, Hrvati ili Muslimani, već mutanti plave kože obdareni telekinezom! Nijedna priča u zbirci nije premijerno, sve su već objavljene u prethodnih nekoliko godina u brojnim časopisima, antologijama, kako u Srbiji, tako i u Hrvatskoj, Grčkoj... neke i više puta. Plašio sam se da im nedostaje nešto zajedničko, jer su nastajale za potrebe raznih konkursa i često prilagođavane različitim tematskim zahtevima. Ipak kada sam ih stavio na jedno mesto, videlo se da među njima postoji neka nit. Urednik na ovom izdanju, i jedan od članova žirija za „Prvu knjigu“ Ivan Radosavljević iz Stubova kulture najviše me je obradovao kada mi je rekao da je očigledno da je sve priče pisala ista osoba i da postoji određeni prepoznatljivi pristup. Ono što ih sve prožima jeste motiv gubljenja nevinosti u metaforičnom smislu. Junaci većine ovih priča prvi i poslednji put doživljavaju nešto značajno, nešto mnogo veće od njih samih, što će ih nepovratno

izmeniti. Oni takođe i nešto gube: deo identiteta, razum ili život, ali možda i dobijaju neku vrstu iskupljenja. A ponekad i kazne. Bitno je i da su u pitanju poprilično utegnute, dinamične priče prepune dešavanja, preokreta, bez suvišnih opisa i zadržavanja. Volim i da započnem na mestu gde je priča već malo odmakla, da teram čitaoca da je sustigne, da ga odmah povuče i zainteresuje. Ta udica mogu biti i likovi koje samo skiciram ekonomišući prostorom, dajući im pre svega šansu da se iskažu i pokažu originalnim kroz dijalog ili delanje. Osim toga, često koristim istorijske ličnosti i pop-kulturne ikone, od kominističkog ideologa prvih radnih akcija u SFRJ Batrića Jovanovića, preko skoro pa mitske ličnosti Rabina Loeva – tvorca praškog Golema, do Flaša Gordona i Tarzana, odnosno glumca koji ga je proslavio (ili je to bilo obrnuto) – Džonija Vajsmilera. Takve stvari su učinile da ovo bude zaista zbirka, a ne skup priča. Inače, ovo je prvi put da se u izdanju Matice srpske, sigurno u ediciji „Prva knjiga“ među 251 knjigom za 53 godine, a možda čak i u celih 184 godina postojanja naše najstarije kulturne institucije pojavi knjiga čistokrvne žanrovske fantastike, što je, po meni, još jedan razlog da se 2009. godina nazove godinom fantastike kod nas. To mi je naročito drago jer sam uvek percipirao da postoji jedna nekoherentna grupa individualnih stvaralaca, ali sa unekoliko zajedničkim ciljem proboja žanrovske fantastike na svim nivoima, a sigurno je da smo se u Lazi uvek trudili u tom pravcu i drago mi je da je i ovaj uspeh jedan sasvim poseban, unikatan dodatak tom opštem utisku. Da li si ti birao naslov knjige? Zašto baš ovaj? Jesam. Sviđa mi se ideja da književnost bude uzbudljiva, avanturistička, jer je upravo to bilo ono što je mene, kao čitaoca, privuklo fantastici, taj osećaj neverovatnog, neverovatnih dešavanja. Takođe, u pitanju je skoro ceo naslov jedne od meni dražih 29


priča („Tarzanova poslednja velika avantu- redovno u klub. Ljudi koji su bili okupljeni ra“), i možda jedine priče koju sam ikada oko Laze danas oblikuju književnu, ali ne napisao spontano, a ne za neki konkurs, a samo književnu scenu fantastike u Srbiji. napisao sam je dabome, za Emitor. Naravno, ubedljivo najveća stvar i za mene lično najveći uspeh je činjenica da Dugo godina si bio vrlo aktivan u smo ponovo pokrenuli Beokone, kao prave, raznim aktovnostima vezanim za punokrvne konvencije fantastike, dosledklub „Lazar Komarčić“. Da li bi ne svetskoj tradiciji ali i originalne kako to nešto mogao da izdvojiš kao najdraže, samo ovde umemo, i događaje koji su bili najzanimljivije iskustvo? kruna celogodišnjeg rada i u sebe uklapali Najuzbudljivije je svakako bilo osvajanje sve bitno što se dešavalo na svim scenama nagrade za najbolji evropski naučnofanta- fantastike... U njih su se savršeno uklopili i stični fanzin na konvenciji u Plovdivu 2004. podrška Skupštine grada koja ih je i finangodine kada sam u okviru delegacije LK-a sijski omogućila, desetine sponzora, osvasa Petrom JB Petrovićem najpre učestvo- janje sredstava Ministarstva kulture za vao u lobiranju, a onda i u jednom neve- zbirke Ugriz strasti i Zbirka priča o Flarovatno uzbudljivom glasanju. To nikada šu Gordonu kao i za nagrade „Lazar Koneću zaboraviti... marčić“ i „Ljuba Damnjanović“, Festival Naravno, i dani kada smo dizali Emitor srpskog filma fantastike, izložbe, kvizovi, iz pepela. Odlazili smo kod Joce Ristića, okrugli stolovi, promocije, mini sajmovi, koji je tada živeo kod roditelja, preko puta turniri, predstavljanja drugih fanovskih Narodne skupštine. I onda sednemo on, udruženja... Još ličnije, zahvaljujući njima Bojan Butković i ja, sa gomilom materija- sam stekao i svoju dragu... la, a niko od nas ne zna da prelama. Bo- Sav taj rad, čini mi se, doprineo je tome ban Knežević nam je dao nekakav disk na da u 2009. godini dođe do pre svega autorkome je bilo sve što je trebalo da se nauči skog trijumfa, u vidu brda objavljenih knjivezano za prelamanje, i očekivao je da se ga, gomile stripova na kojima se radi, igraja bacim na taj posao, ne znajući da celog nih i crtanih filmova fantastike, festivala života bežim od udubljivanja u bilo kakvu na kojima je fantastika bila zastupljena, pa tehniku. I onda je Joca to izveo u Word- čak i književnih kolonija koje su joj bile u, na jedvite jade, ali ipak smo pokrenuli posvećene, dosta prostora u medijima, ali i ozbiljnim književnim časopisima... Sve to stvari sa mrtve tačke... I dalje mislim da je Emitor izuzetno zna- delovalo je sasvim, pa... (naučno)fantastiččajno glasilo. Jer: kada bi se napravio popis no pre samo par godina. svih ljudi koji su dali doprinos tome, verovatno bismo se frapirali kada bismo videli U poslednje vreme manje učestvuješ koliko tu ima bitnih imena, priča pa i celih u klubskim i fanovskim dešavanjima romana koji su kasnije reizdavani, i što je nego ranije. Da li je slično i sa najbitnije, veliki broj pisaca je tu objavio pisanjem? svoje prve priče... Jedan od razloga manjeg angažmana Drago mi je i što se prethodnih godina jeste to što sam se zaposlio i do nedavno u velikoj meri ostvarila ideja da povežemo poprilično izbivao iz Beograda, a drugi je sa društvom sve koji se bave fantastikom bilo i to što sam malo više počeo da pišem, u raznim oblastima, kao što su književnost, i to kako tekstove, a još više prozu i scenastrip, film, igre: kako kompjuterske tako i rije. Pre svega, napisao sam nekolicinu scena tabli, da prvi spojimo na jednom me- narija za stripove, koji su u raznim fazama stu ceo fandom i tako dalje... Mislim da to realizacije, a neki su spremni i za objavljidonekle i danas traje, iako te veze i sarad- vanje i uveren sam da će se u nekom obliku nja ne podrazumevaju i da svi oni dolaze i pojaviti 2010-te. 30


promocija u „Lazi“: Žarko Milićević, Aleksandar Marković, Jovan Ristić, Pavle Zelić, Ilija Bakić

Takođe sam učestvovao u brojnim što književnim to i stripskim manifestacijama, izlagani su mi stripovi, osvojio sam i poneku nagradu kao što je recimo „Mladi teoretičar stripa“ na XI Balkanskoj smotri mladih strip autora u Leskovcu a doživeo da mi tekst objavi i jedna Stripoteka. Dosta sam sarađivao i sa brojnim književnim časopisima, Gradinom pre svega, zatim sajtom za popularnu kulturu Popboks i ponajviše s nečim što je do nedavno bilo mnogo više od besplatnog nedeljnog vodiča za Beograd - časopisom Singidunum Weekly u kojem sam imao redovnu kolumnu „SF in SW“. To je bilo prilično neverovatno, da je urednik Nenad Mandić smatrao da se ama baš svake nedelje dešava nešto „naučnofantastično“ u Beogradu i da o tome treba pisati, a meni je dalo jedinstvenu priliku da u jednoj visokotiražnoj i čitanoj publikaciji promovišem šta god mi padne na pamet. Ponekad sam padao u pravu agoniju jer nisam mogao da nađem temu za tekst, ali to je ipak potrajalo čitavih godinu dana. Povremeno je ta kolumna morala da sklizne u književne vode, pa sam tako izmišljao pisma vanzemaljaca, konkurs za superheroja Beograda, intervjue sa crtanim likovima, teorije zavere, preporuke za smak sveta, TV

program budućnosti, uputstva srpske tajne službe za komunikaciju sa posetiocima iz svemira... Pored stripova, kritika i kolumni, napisao sam čak i jedan scenario za dugometražni NF film, koji je, do duše, još na dugačkom štapu. Izvorna ideja potiče od Biljane Bibe Vicković, koja je odgovorna za ekološke ptice-robote i robote kontejnere za reciklažu u Beogradu, a film koji je zamislila takođe ima između ostalog ekološku poruku. Još bitnije, bavi se samom prirodom ljudske duše, snova, zavisnosti, i ja sam pokušao da njene ideje i poruke inkorporiram u osnovnu priču o usamljenom umetniku - šašavom naučniku na jednom udaljenom asteroidu, koja mi je, kako je pisanje odmicalo sve više ličila na moj omiljeni film, Brazil. Taj film sada traži producente u Nemačkoj, gde je Biba dugo godina radila. Sve to mi deluje sasvim nadrealno, ali me hrabri njen entuzijazam i sposobnost da čak i od države Srbije izvuče pare za svoje projekte vezane za ekologiju. U glavnom, dosta toga tek treba da donese plodove, i nervira me što još moram da čekam pošto sam navikao da inače sve što napišem odmah i realizujem, odnosno objavim. 31


Kakvi strip scenariji su u pitanju? Koliko ih ima? Ima ih podosta. Nešto više od godinu dana intenzivno odlazim u strip školu „Đorđe Labačev“, odnosno strip radionicu koja okuplja mlade autore stasale u školi koju vodi Vlada Vesović ali i koji su već afirmisani profesionalci, ali voljni da i dalje rade nešto ambiciozno i za svoju dušu. Baš u to doba kada sam stigao, rodila se ideja za strip časopis Dinamit. Osmislio ga je Bora Grbić, čija je namera bila da obnovi neke stare strip serijale u novom ruhu. Počelo se od Zigomara, Maksima i još par junaka koje Bora odlično poznaje, budući da je prava hodajuća enciklopedija srpskog stripa. Dakle, magazin bi trebalo da sadrži nekoliko serijala. Ta moja ideja „srpske“ lige izuzetnih džentlmena je iznikla više iz nekakvog štosa, naleta inspiracije, te sam je nakalemio na recenziju grafičke novele Liga izuzetnih džentlmena Alana Mura, u nekom od strip Emitora. U tom kratkom tekstu opisao sam kako grupa likova ulazi u legendarnu kafanu Dardaneli, koja se nalazila na mestu današnjeg Narodnog muzeja, i koja je okupljala srpsku intelektualnu i stvaralačku elitu krajem 19. i početkom 20. veka. Tu su dolazili Branislav Nušić, Stevan Sremac, braća Ilić, i mnogi drugi... verovatno i Lazar Komarčić... Zamislio sam susret junaka i pisaca koji su ih stvorili, koji se odvija na tom mestu. Nisam bio ni svestan da će to

biti začetak stripa koji će se zvati Družina Dardaneli, koji će se baviti grupom likova iz srpske književnosti, koja se odlično uklopila u koncept Dinamita, iako nisu u pitanju strip junaci. Vlada Vesović mi je preporučio Dragana Paunovića, koji je više puta nagrađivan na međunarodnom salonu stripa u SKC-u, i on je zaista izvanredan crtač. Kako se ono kaže, našli smo se. Ono što je takođe bitno, jako je brz, te će prva velika priča koja bi imala ili 7–8 delova ili 40-ak strana verujem biti gotova do leta i nadam se da će se ubrzo i objaviti i u formi albuma. Strip će biti pre svega akcioni i avanturistički. U pitanju je vrlo popularan koncept u svetu, a izgleda i kod nas. Evo, na primer, novog Skrobonjinog romana, koji tek treba da se pojavi... Da, nešto slično je Skrobonja radio, i Vladimir Lazović u nekim svojim pričama... Suštinska razlika je u tome što su likovi u Družini Dardaneli izmišljeni, književni likovi, dok su Skrobonja i Lazović koristili istorijske ličnosti kao što su Apis, Mata Hari, Mileva Ajnštajn, Nikola Tesla, i drugi... U Družini Dardaneli se neće pojavljivati stvarne ličnosti, osim u uvodnoj sceni, u jednoj tabli u kojoj će se susresti Bora Stanković, Petar Kočić, Milovan Glišić, odnosno tvorci tih likova i članovi „Družine“, grupe tajnih agenata – boraca za našu stvar:

Kadar iz „Družine Dardaneli“ (Dragan Paunović): jazavac™ — Jozef K. — Sava Savanović

32


Hajduk Stanko Janka Veselinovića, Glišićev legendarni vampir Sava (i jedini čisto fantastični lik kojeg sam uspeo da iskopam), Borina Koštana, Karađoz iz Andrićeve Proklete Avlije, Vukašin Katić Dobrice Ćosića, grof Vronski (uslovno rečeno istorijska ličnost, ali proslavljen kao književni lik i povrh svega, na kraju romana, ko je u školi dotle izdržao, posle smrti Ane Karenjine odlazi za Srbiju!) i naravno, svima koji su čuli za koncept ili imali prilike da vide table, instant omiljeni lik – jazavac iz Kočićevog Jazavca pred sudom... Njima će biti suprotstavljeni, sa austrougarske strane, Kafkini Jozef K., zatim čuvena buba iz Metamorfoze, stari dobri vojnik Švejk Jaroslava Hašeka, zatim nemačko/turski duo Old Šeterhend i njegov verni pratilac iz romana Karla Maja koji ovog junaka dovode u balkanske gudure Omar, ili preciznije Hadži Halef Omar Ben Hadži Abul Abas Ibn Hadži Davud Al Gosarah, prevrtljiva francuska agentica dama s Kamelijama... Palo mi je na pamet da ubacim i mlade pop Ćiru i pop Spiru, koje zatičemo kao egzorciste, i još sijaset omaža književnim ali i filmskim ostvarenjima. Bilo je teško pronaći tako upečatljive a kamoli fantastične likove u domaćoj književnosti koja je za razliku od anglosaksonske, iz koje je Mur crpeo materijal, siromašna na tom polju, pa sam se poslužio i baštinom nama bliskih kultura i kao rezultat dobio poprilično internacionalnu postavu. Hteo sam junake koje će čitaoci odmah prepoznati, na sam pomen imena, i za koje će posedovati usađenu asocijaciju zbog koje mogu da štedim na prostoru za karakterizaciju i fokusiram se na zaplet. Takođe, morali su biti u pitanju likovi koji su mogli postojati u tom za mene jako zanimljivom periodu pre I svetskog rata, periodu velikog uspona Srbije u svakom pogledu, ali uspona nad kojim preti velika senka, kao u svakoj dobroj priči epske ili naučne fantastike. Drugi strip koji sam napisao za Dinamit jeste „Mat i Lea“. On je zasnovan na stripu Bože Veselinovića, strip autora koji je

ipak najpoznatiji kao ilustrator i čovek koji je dao vizuelni identitet ediciji Plava ptica koju smo verovatno svi čitali kao klinci, i preko nje se upoznavali sa klasicima između ostalog i žanrovske fantastike. On je šezdesetih objavio nekoliko nastavaka stripa o hrabrom svemirskom kapetanu Matu koji spašava princezu Leu od zlog Kima. Bila je to odlična osnova za serijal o svemirskim avanturama koji je nedostajao u Dinamitu. Taj strip crta Stevan Kovačević Voste. Više nego Dragan, koji je pre svega slikar i sa kojim sam donekle zajedno učio kako se stvara strip, Steva je početnik ali velikog crtačkog talenta i okružen ekipom koja mu pomaže da napravi najbolji mogući rezultat.

Osim ova dva veća stripa, napisao sam i više scenarija za kratke stripove, generisanih pre svega za konkurs Međunarodnog Salona Stripa u SKC-u, kada se uvek traži scenario više, a od kojih su zasad realizovana samo tri: Očevi najviše vole ćerke i God mode koji je crtao Steva i od kojih drugi premijerno možete videti u prilogu ovog intervjua i strip Dragana Paunovića po mojoj priči Dum Dum. 33


U nekom intervuju si rekao da imaš već nekoliko zamišljenih romana, čak i neke skice. Da li nameravaš skoro da realizuješ nešto od toga? Naravno, to bi trebalo da bude sledeće na redu. U svakom slučaju, nagrada Matice srpske je veliki podstrek za rad na prvom romanu za koji sam relativno davno dobio prvu ideju a nedavno počeo ozbiljno da pišem, ali još više da prikupljam materijale za isti. Voleo bih da to bude knjiga koja će ostvariti veliku čitanost, poput Konstantinovog raskršća, sa kojim je Dejan Stojiljković pokazao da žanrovski elementi mogu biti vrlo zanimljivi našoj publici. To mi je bitnije i od pohvale kritike. Zato ću se i potruditi da bude zanimljiv, uzbudljiv, i da se svidi ljudima. Pored ovog, zaista imam još kamare priča, nekih vrlo ambiciozno zamišljenih koje se naizmenično „greju“ i „hlade“, i koje izvlačim iz „donje fioke“ za potrebe nekog nastupajućeg konkursa kada otkrijem da su sazrele da budu napisane. Problem na koji često nailazim je da imam potrebu da osmislim celu priču, odnosno njen osnovni zaplet u glavi, uz tek poneku naškrabanu ili u memoriju mobilnog ukucanu tezu, da je obuhvatim i raspletem i tek onda se osećam spreman da je i ispišem. Nažalost, to obično znači i da je onaj najzabavniji deo stvaranja završen pre nego što otkucam i prvu reč. To je verovatno i posledica samodiscipline neophodne za uklapanje u krute okvire dužine priča iz propozicija, kroćenje bilo kakvog meandriranja koje troši neophodne karaktere... Sa romanom to zaista nije moguće, niti je potrebno. I kao što sam sam sebe terao da učim iz priče u priču kako se piše iz prvog lica, kako se piše dijalog, ženski lik... tako ću sada morati zaista da se oslobodim i pokušam da vidim kuda će me logika same priče odvesti.

naslov je Grad sunca što je inače malo poznati zvanični naziv za blok 70 na Novom Beogradu. Radnja se odvija na ovoj najnaseljenijoj opštini u Beogadu i Srbiji, i povezuje dve paralelne priče. Jedna je smeštena u vreme radnih akcija kada je taj deo prestonice nastajao, a druga u neko skoro pa savremeno doba, opterećeno avetima i neraščišćenim računima iz prošlosti. Glavnu ulogu igraće duhovi grupice pionira koji obitavaju u pomenutom bloku, konkretno na jednom dečjem igralištu i za koje znaju jedino tamošnji stanari. Zaintrigirala me je ideja nečeg neuobičajenog, fantastičnog, jezivog, što se može odiravati usred bela dana, na gusto naseljenom mestu, a da ljudi, slučajni prolaznici ne primećuju ništa posebno, zaokupljeni dnevnim brigama i sveobuhvatnom žurbom. Sa druge strane, ideja koju sam našao u epizodi Marti Misterije o Zemlji Nedođiji koja se nalazi sakrivena usred Londona me je navela da razmišljam o tim sakrivenim ili neistraženim kutcima, i to ne u obliku nekog paralelnog univerzuma već bukvalno i fizički odmah tu, iza ćoška. Mestima na neki način izolovanim od sveta koji ih okružuje i pritiska, pa tako i jedna zgrada u obliku slova П koja okružuje pomenuto igralište, može imati karakteristike ukletog sela u planinama i na podjednako efikasan način čuvati svoje mračne tajne. Ta tematika radnih akcija, naročito onih neposredno posle rata, u okviru „petogodišnjeg plana“ i neke priče koje sam o njima čuo iz prve ruke, od svoje bake, veoma su me fascinirale, i istražujući dalje, otkrivao sam sve više i više. Zanimljivo, a takođe malo poznato je da su pored omladinaca u njima učestvovali i najmlađi, pioniri. Nije mi želja da unizim rad, polet ili entuzijazam ljudi koji su učestvovali u tako nečemu, ali ću biti što realniji i na osnovu istorijske građe pokušati da predstavim ovu pojavu sa svih strana, a neću se libiDa li će taj roman biti na tragu priča iz ti da iskoristim i poneke istorijske ličnozbirke Poslednja velika avantura? sti, Tita ili pominjanog Batrića Jovanovića. Da, potcrtaće tematiku koja povezuje Načeo sam ovu tematiku u priči „Udarnipriče iz Poslednje velike avanture, a radni ca“, ali ću se za razliku od prilično žestoke

34


horor alegorije koju sam tamo iskoristio, ovde više držati činjenica. To mi je popriličan izazov, ali i samonametnuta odgovornost, naročito kada se uzme u obzir da je u pitanju bliska istorija i da su mnogi akteri dešavanja čak i živi. Deca će u ovom romanu biti glavni junaci koji slično kao, na primer, u romanima To Stivena Kinga i Leto noći Dena Simonsa mogu da se suprotstave nekom zlu, jer za razliku od odraslih poseduju određenu širinu uma, percepcije, sposobnosti da još uvek poveruju u neverovatno, koju odrasli izgube, i zahvaljujući toj veri i razumevanju, ona bivaju sposobna da prevaziđu takva iskušenja. Mislim da će knjiga biti zanimljiva, pre svega strašna a možda donekle i provokativna. Kad kažeš provokativna, da li to znači i angažovana? Šta uopšte misliš o angažovanoj književnosti? Budući da smo u istoriji pregurali razne stvari, kakve neki stranci ne mogu ni da zamisle, čini mi se da je za pisca maltene neodgovorno ne iskoristiti to. Stiven King ne može dočarati bombardovanje od strane jedne velike sile, jer ga nije doživeo. On može to samo da zamisli, a često je pominjao, kao i mnogi drug pisci, onaj čuveni savet: „Piši o onome što znaš“. Uzmimo jedan skorašnji primer, film Distrikt 9, koji je doživeo velike pohvale zbog ne tako suptilne alegorije na aparthejd. Zašto onda ne bismo u nekoj priči, romanu recimo umesto NATO-a imali bombardovanje jedne male zemlje od strane vanzemaljaca, sve sa nevidljivim letelicama, pametnim bombama... Žanrovska fantastika, naročito SF je bila oduvek i književnost ideja, ideja koje mogu da iskoriste i aktuelne, istorijske, političke okolnosti i da ih uvijanjem u oblandu fantastične priče učine vanvremenskim, zauvek svežim i originalnim, naročito u svetlu toga da se istorija ponavlja. Mi imamo jedinstvenu priliku da iskoristimo sve te ratove, hiperinflacije,

nemaštine, trvenja, istorijski teret, i tako dalje, i to i treba da učinimo. Radilo se to već, tu su najpre neke od Bakićevih i priča Zorana Stefanovića, pa onda je tu Vi što maštate o sreći Ljube Damnjanovića... Ja sam odlučio da se u svom romanu poduhvatim teme radnih akcija, ali i nekolicine drugih koje se mogu logički, istorijski i socio-politički povezati sa ovom i koje bih ostavio kao iznenađenje. Nedavno je u virtuelnoj raspravi o Poslednjem Srbinu neko postavio pitanje koliko bi ta knjiga bila zanimljiva nekome ko nema veze sa Bosnom, Srbima, bivšom Jugoslavijom i našom dijasporom. Da li si razmišljao o tom pitanju, ali vezano za tvoj roman, budući da je osnovna tema lokalna? Pretpostavljam da je neka potajna želja svakog pisca, da domet njegove proze ili poezije bude i širi od čitalaštva u sopstvenoj zemlji, čak i kada se bavi nekim lokalnim temama... Boban je, recimo, pričao da su Crni cvet u Americi doživeli kao čistu epsku fantastiku, i da im je sloj priče i asocijacija na Marka Kraljevića potpuno prešla iznad glave. Ali ipak su mogli da uživaju u toj knjizi. Kada je Poslednji Srbin u pitanju, takođe mislim da je to priča koja funkcioniše i na univerzalnijem nivou, bez Bosanaca odnosno Srba, i da može da se čita u nekom drugom ključu, da je to priča o bilo kojim ljudima - narodu koji je kroz svoju istoriju prinuđen na izbeglištvo pred neprijateljem. Imamo i Živkovićev pristup, u kojem uopšte nije određeno ni mesto ni vreme dešavanja knjiga, i to izgleda još više pali na stranim tržištima i kod tamošnjih čitalaca. Ali, možda, možda bi im čak bilo i zanimljivo da pročitaju nešto specifično za jedno podneblje, njegovu istoriju, tradiciju, kulturu, način života, nešto što im deluje egzotično, kao nama neki azerbejdžanski ili argentinski filmovi na FEST-u... Naravno, to je sve apstraktna priča, i meni je pre svega bitno da osvojim domaće čitaoce. 35


ПОЛИТИКА ЖАНРА С л о б о д а н

Ш к е р о в и ћ

Многа су се виртуелна копља поломила…

Научна или квази-научна фантастика? Класични књижевни жанр истиче одређено осећање (радост, туга), или врсту заплета (драма, акција, авантура, комедија, трагедија), односно комбинацију ових осећања и радњи. Ту се придодају она дела која акценат стављају на критику извесних политичких, друштвених или идеолошких модуса уопште – сатира, пародија, утопија, антиутопија, реализам, итд. Следе, такође „устоличени“ родови, као што су вестерн, детективски и љубавни романи – овде је акценат на окружењу (историјском, друштвеном, ситуационом, институционалном, осећајном). У склопу ових, настанком нових друштвених и технолошких система, јављају се још неки родови – жанрови, као што су научна фантастика и хорор, и још многобројни деривати, који су из књижевности лако прешли, и боље се снашли, у друге уметничке форме, нарочито филм, стрип и музику; то су модерни хероји или антихероји (Супермен, Бетмен, Спајдермен, Алан Форд, итд.), или фетишистички жанрови осећајности (Дејвид Бови, Елис Купер): хеви-метал, панк, турбо-фолк, треш; а ту се могу убројити и франшизе, које су жанр за себе – Стар трек, Звездани ратови, Туђин, Џемс Бонд. На преласку из 20. у 21. век жанрови се у великој мери мешају и њихове основне одреднице, према одређеном садржају или елементима осећајности, стила и укуса, растежу се и муте. У ствари, данашње време – је време мега-жанра! О жанру је било доста дискусија и, углавном, дошло се до тога да не постоје прецизне дефиниције жанра (нарочито 36

НФ и хорора). Да ли због тога што се, једноставно, мишљења разликују или је нешто друго у питању? С уметничког становишта, садржај дела није никад проблематичан из простог разлога што је небитан. Уметнички метод се односи критички према садржају, па је због тога метод сâм оно чиме се уметник пре свега бави. Увођење садржаја, симболике, идеологије, стила, технике – уметнику служи искључиво као средство а не циљ. Ово треба имати у виду када се анализира неко дело – шта је намера писца (шта је писац хтео да каже), а не која је средства употребио. Писац који ствара утопијски свет, очигледно хоће нешто да забашури (цензурише), док онај који ствара антиутопијски свет – напротив, има критички став према одређеној идеолошкој представи. Но, у овоме се управо и огледа суштина превлађујућег третмана жанра – уметнички (критички) приступ се, понекад у потпуности, занемарује, што за последицу има превредновање с једном једином сврхом – да се квалитет који је својствен уметности превиди, и тако укине, или просто учини невидљивим. И сам назив „научна фантастика“ (фикција – science fiction) је довољно контроверзан. Код многих изазива аутоматску одбојност на све што се „продаје“ под том фирмом. Ову чињеницу издвајам због тога што је она битна у систему опште, глобалне, индоктринације, пошто се одавно злоупотребљава тако што се нека изванредна књижевна дела, изузетно критична према владајућем политичко-идеолошком систему, просто гурају у ту „црну рупу“ и тако, многим „жртвама“ ове бесрамне


злоупотребе, остају, као „презира вредна“, изван хоризонта дешавања. Има доста примера где се књижевно дело посматра искључиво са становишта жанровске припадности. Траже се жанровски елементи, детаљи и ефекти, који никада нису циљ у уметности, али јесу у окружењу потрошачког менталитета (визија која (се) продаје). Маркетиншки бум, од средине 20. века, довео је до појаве снажне струје која покушава да за уметност прогласи потрошну робу, пошто она, својим дизајном, подсећа на уметничка дела, често има декоративну функцију придодату својој основној намени. Ова замена уметничког за декоративно је стара колико и историја човечанства, у којој се често не види разлика између уметничког и занатског. А потреба да се роба прода и да се, по могућству, створи зависност код потрошача, довела је до појачаног напора да се уметност искористи у ту сврху. Настанком модерног доба, од друге половине 19. века, јавили су се уметници, сликари и писци, такође и музичари, који су почели да користе нове технологије, материјале и поступке, као и садржаје. Овде се свакако истичу импресионисти у сликарству, а у оквиру књижевности, на пример – Жил Верн, који је своје садржаје подредио најновијим научним и техничким достигнућима и антиципацији њиховог даљег развоја и домета. Тако се, коначно, дошло до прве одреднице жанра научне фантастике. Наука је носилац нових садржаја, објективне стварности и, напослетку – идеологије напретка. Већ се овде јасно види рекламни моменат овог релативно новог, али веома популарног жанра. У многим научнофантастичним делима „научни“ поглед на свет се просто рекламира – али то никако није оно што доприноси квалитету НФ дела. Напротив, чест је случај да аутори са зебњом прате оно што наука ставља на располагање човечанству,

зазирући од могуће, или чак – готово сигурне – злоупотребе (Рекламократија – The Space Merchants, Пол и Корнблут). У научној фантастици, аутори се често спрдају с науком (Џон Сладек, The Fokker/Mueller Effect), мистификују је, чиме је, чак, потпуно избацују из контекста. Већина НФ дела је заправо „квазинаучна фантастика“. Овакав приступ (наука као средство владања) је уочљив код једног од најстаријих и најзначајнијих зачетника НФ жанра – Џорџа Херберта Велса. Он међу првима користи медијум НФ романа да изрази свој критички став према догађањима у друштву, посебно према тенденцији да научни/технолошки напредак падне у руке „силама зла“. Инвазија Марсоваца на Земљу (Рат светова), генетска манипулација (Острво доктора Мороа, Невидљиви човек), замишљање будућности (Будућа историја – The Shape of Things to Come). Непосредно на његово дело надовезује се још један великан, Олдас Хаксли, који својим делом Врли нови свет, а затим и Острво, даје веома мрачну слику будућности, а уз то и прилично тачну. У време када је Октобарска револуција чинила своје прве кораке, издваја се Јевгениј Замјатин, својим ремек-делом Ми, у којем показује како су у савршено уређеном (утопијском) свету људи, заправо – бројеви! Свакако, не треба заборавити ни Чапекову (а скоро је потпуно заборављен) антиципацију нуклеарног оружја – Кракатит! С друге стране, жанрови, па и жанр научне фантастике, користе се као средство обесмишљавања и отупљивања – баш као нека дрога која изазива зависност – као „алтернативна стварност“ која јесте стварност. Добар пример овога је невероватан комерцијални успех најновијег филмског остварења, великог филмског мага Џејмса Камерона – Аватар. Творац изванредних остварења, као што су Терминатор, Туђини, 37


затим комерцијалног хита Титаник, направио је још једно ремек-дело, али пре свега – маркетиншко! Уметнички посматрано, Аватар је права папазјанија препознатљивих елемената из познатих филмова (Терминатор, Ратови звезда, Покахонтас, итд.), момената из стварности (политичка коректност, рат корпорација против урођеника), а пре свега је реклама за нову 3D филмску технологију – заправо је више њено него чедо Камерона. Узгред, овај бљесак или гламур (како би рекао Пељевин) чини да се сам концепт аватара некако не види баш јасно. Шта заправо представља идеја аватара, која је стара колико и религија, ако не и људски род? Но, прича о аватару закључиће овај оглед. Оно што збуњује и отежава дефиницију конкретног жанра, због тога што се он намеће избегавајући намеру или, уопште, потребу да се о њему промишља, јесте пројектовање реактивних елемената/утисака као целовитог догађања у области чисте перцепције – то је оно што је најуочљивије или најопипљивије – жанр као осећање. А осећање се уопште не може искористити као елемент когнитивног система. Дакле, ја имам feeling за панк/рок/готик кожну и металну опрему, или за Стар трек утопијски романтизам, али ако ме питаш о чему се ту конкретно ради, одговорићу ти просто немим смешком. Артикулација осећања је могућа уметничким поступком, али рационално – добићемо једино борбу разноликих и опречних мишљења!

страх јесте дејство невидљиве, неразумљиве, неконтролисане или натприродне силе – што је просто етикета, и то прилично нетачна, јер у једном тренутку наука постаје магија – Артур Кларк. Дешавање без (видљивог, разумљивог) узрока у ономе ко је тиме афициран, резултира као – страх, који је истовремено и узбуђење (thrill) – хемијска (али не и интелигентна) реакција. Овакве ситуације, у неком делу, јесу носилац одреднице (жанра), али не и њихова разноврсна иконографија, јер су иконе просто феномени, односно изрази распада (страха) – они сами по себи не могу допринети појави овог доминантног осећања. Наиме, прво је осећање, а затим његови производи – визија распада, хаоса. У филму Андреја Тарковског Сталкер имамо потпуно невидљиви узрок одређеног психотичног стања, али он нема никаквих конкретних манифестација осим те исте – психозе! Дакле, нису ефекти оно што производи жанр „хорор“, већ је обрнуто – осећање распада (које јесте страх, или барем узбуђење) производи „непојмљиве (ужасне) визије“, а повратна спрега, утисак да визије производе осећање, јесте оно што највише застрашује – пошто систем тумачења стварности као организованог скупа мора да се преформулише, јер не функционише. Сналажење међу „зомбијима“ и „аветима“ је лако, уколико се уочи правилност у њиховом понашању – онда се они могу систематски уништити или избећи, и ту више нема „хорора“, него само акција. Али, када је претња присутна као невидљива, када се не може предвидети следећи догађај – што је премиса готских прича, онда имамо тај „утисак“ хорора и ишчекивања (suspense или apprehension) – то осећање јесте извор „жанра“ страве и ужаса.

Ужас као доминантна визија Кад ово кажем, не мислим на жанр „хорор“, него на чињеницу да страх манипулише визију распада система, а хорор-жанр је последица ове манипулације. Може ли се оваква анализа примениОпседнутост распадањем јесте страх. ти и на „жанр“ научне фантастике? КакУзрок распадања су „натприродне во је ту полазно осећање, односно која силе“ – наиме, у хорору оно што изазива визија производи овај жанр? 38


Као што рекох, забашурење и чињење оног уметничког невидљивим изгледа да отвара правац којим се може доћи до одговора на питање шта је то жанр. Уметник „невидљивим“ поступком ствара свет који је преформулисан (фиктиван), али читаочев доживљај тог света је дејство које производи осећање. У „хорору“ то осећање је страх, а у „научној фантастици“ то осећање је – ново. Овај појам ново (novum) је заправо основ сваког креативног поступка, а у литератури је полазиште за даље одређивање жанра. Није нужно да ће ново увек произвести жанр НФ, али без њега, научне фантастике нема. Битно је уочити суптилну разлику: често се као ново потура предимензионирана стварност, која је заправо тлачење старог (као свеприсутног). Ово је, наравно, чест и радо коришћен мотив, пошто уметник воли да користи пренаглашавање као критичко средство. У уметности, ново значи превредновање. Самим тим, остварује се критичност – доводи се у питање владајућа конвенција. Уочљив је отпор према новом, које због овога, свакако, има политички значај. Потребно је сврстати оне који су за ново у посебну категорију, ради лакше контроле – у забран. Сад ће можда бити проблем одбранити овакво гледиште, пошто се доводи у питање разврставање било уметничке или порнографске продукције у жанрове, схваћене као „врсте забаве“, јер – шта ће ту политичка критичност (или да употребим модернији, али и подмуклији израз: коректност)? Домен забаве јесте – забран. У њему је забрањена критичност, пошто она изазива напетост и промишљање – а сврха забаве је – опуштање у забораву! У чему се, дакле, састоји маневар претварања напетости (коју изазива осећање страха или слутња новог) у опуштање? Жанр научне фантастике, нудећи ново, захтева напор од потрошача да прихвати промену, било као метод тумачења, било као комплетну визију – визија му

се намеће и он мора да јој се прилагоди како би уопште могао да нешто „види“. Код „хорора“, потрошач мора да се уживи у осећање страха како би могао да прихвати распад као нову стварност. Проблем је у томе, што је у пракси дошло до стварања симулације жанра – где жанр симулира самог себе. Оно „порнографско“ (потрошно), које није уметност, симулира је и нуди (унапред) прожвакану и сварену новину као храну која, будући оваква, не захтева улагање ама баш никаквог напора да се конзумира – ми јесмо оно што једемо. Овим је, заправо, изражена суштина информатичког доба, пошто је информација она која ин-формира (моделује према себи). Поступак претварања новог, или страха, у „in“, тренд, моду, „дух времена“ – а то је маркетиншки поступак – унапред припрема потрошача на прихватање новог садржаја као нечег што уопште не треба доводити у питање, па према томе не треба ни чинити напор да се разуме: потпуно прихватање јесте изједначавање новог са старим. Овим се гуши потреба за критичким сагледавањем и остварује се важан политички поен. У основи, ово је дејство идеје напретка – надзиране промене, промене добре здраво-за-готово. Закључићу, оно што посебно издваја жанр научне фантастике, и тиме га чини опасним, јесте критички поступак као novum – јер није novum у овом жанру било каква научно-техничка новотарија, већ сама спекулација аутора као оно што се (политички) вреднује: да ли је на линији или је у скретању. Сваку фантазију карактерише novum – сам назив фантазија је „етикета“ која дисквалификује исти тај novum – тиме се свако ново-друкчије (политички: неовлашћено) мишљење (виђење, осећање) проглашава ирелевантним. Сваки покушај да се научна фантастика одреди према конкретним научно-техничким елементима (визијама, 39


представама) који се користе у делу, а без увида у критички (политички) моменат који је присутан (било као апологија или критика), довешће до тога да се НФ сведе на петпарачке приче (pulp fiction), што је, признаћемо, у потпуности дерогира. Оно што плени код најбољих дела НФ је управо однос према (критичној) ситуацији личности у свеопштем систему. Дакле, научна фантастика је неодвојива од савремене стварности, она није просто измишљотина (фикција), већ једно осећање помешаних привлачности и непривлачности (изражених као контекст), а лична артикулација овог осећања је оно што је ново, самим тим и изван контроле система (владајуће визије) – невина земља – која се или осваја и насељава (апологетама – тзв. main stream „реализам“) или одстрањује у област нереалног, тј. небитног. Сходно томе, научна фантастика није научна, нити јој је наука извор. Она је уметнички обликована визија насељена аватарима (отелотворењима) одређених намера (идеја) које чине савремени, у великој мери науком зачињени, свет. Друштво (политика) као извор жанра Основни медијум политичке контроле је друштво. Друштво је забран, и то испарцелисани забран. У једну од тих парцела стрпана је и уметност, али далеко од тога да је ту стала читава – највећи део уметности још увек обитава у „дивљини“ неописивог и неразумљивог, необухваћеног друштвеном пројекцијом. Овај маргинализовани, дивљи свет, насељен је личностима. Ако се критички посматра савремено културно окружење, између многих трендова, издваја се и научна фантастика, а затим и хорор, а овде ћу да поставим питање: треба ли ово двоје стриктно разликовати? Или ће се, можда, испоставити да су и те како у вези, иако наизглед веома различити. Постоје већ неке очигледне карике, такозвани slipstream, турбуленција око „главних“ жанрова, где се они мешају и 40

прелећу један другог унакрст – има доста хеви метала и у НФ и у хорору, има доста биолошких и технолошких фрикова у НФ; питање је где повући границу и раздвојити ове родове, те да ли је то уопште могуће? Јесу ли НФ и хорор заправо – једно – хермафродит? Можда, данас, то и јесу. Је ли Туђин Ридлија Скота, НФ или хорор? За мене, као љубитеља НФ, а нељубитеља хорора – то јесте научна фантастика. Али, за неког другог је то пре свега – хорор. Како помирити ова два, различита, осећања? Можда тако што ће се испоставити да она уопште нису различита – осим у разулареној игри вавилонских дефиниција? Значе ли етикете суштинску разлику? Борг или зомби? Неадекватност осећања у смислу превођења на језик рационалног, порађа произвољност испољавања – заиста, Борг и зомби су једно те исто, биће којим неко или нешто изван њега управља – разлика у перцепцији детаља постоји, али да ли је она заиста родна? Савремени хорор и научна фантастика имају заједнички novum – неприметно или једва приметно дејство утицаја који разарају, или просто означавају распад (промену) – постојеће стварности. Акценат у научној фантастици ставља се на, суптилни или груби, утицај техничких иновација, које чине друштвени и лични околиш, на друштвено и етичко биће човека, а у хорору, слично овоме, делују силе, обично различите од науке, али не обавезно, нешто ширег дијапазона – од фантазијских бића, демона и божанстава, вилењака, вампира, зомбија, до патолошких убица (или обрнутим редом). Али, једно од кључних дела које је извор овог жанра, Франкенштајн, има и те како везе с науком. Оно је, такође, извор научне фантастике. Производ науке може бити елемент хорора. Или, просто речено, наука може бити извор ужаса. Али, још пре тога, треба узети у обзир одређена дела, која се не сврставају у ове жанрове, али су и те како извор хорора


– рецимо, код Маркиза де Сада сведоци смо критичког осврта на третман жене у аристократском/грађанском друштву (уводни део 120 дана Содоме и Гоморе), или код Мазоха, код којег је „мазохизам“ заправо друштвени уговор, и од стране „жртве“ контролисано (жељено), насиље! Он је насиље формулисао као потрошну робу. Али, у науци, мазохизам губи тај уговорни моменат и претвара се у патолошко стање. У овом случају, наука чини све да укине вољу појединца (који је код Мазоха уговорна страна). Тако се мазохизам своди на исти ниво (и на сличан начин) на којем је лоциран садизам. Насиље може бити обуздано или необуздано – као израз постојећег система или истог тог система у распаду. Мазохизам versus садизам – разлика је у пристанку или непристанку, признавању или непризнавању личности – двосмерна или једносмерна комуникација насиља (дејство система). Обуздано (тј. једносмерно) насиље – владавина државâ/корпорација – ето нас поново у Рекламократији!

да буде, пошто је извор (неовлашћене) промене. Уколико се тако схвати, онда novum заиста јесте извор жанра. А то значи да је жанр нешто што је некритично! То јест, политички коректно. Међутим, Сувин, даље у тексту одступа од овако стриктног (и нејасног) одређења novum-а и отвара могућност квалитативног вредновања научно-фантастичног дела versus актуелне стварности. Сувин у једном интервјуу пореди НФ с епском фантазијом: „Тко је „идеални читалац“ коме и на кога је овај књижевни род упућен (моја прим. – љубитељ епске фантазије)? То је првенствено незапослени или повремено запослени млади мушкарац од рецимо 15–35 година, који бјежи од повијести у ахисторијско, алтернативно вријеме/простор, гдје се бар може уживјети у успјехе Конана или сличних јунака. Ради се дакако о посљедици огромног финанцијског и културног осиромашења те генерације, па ју ја не мислим кривити: више се о њу огрешују него што она гријеши.“

У епској фантастици (novum) је „одлучно одбијање било какве технологије, Цењени теоретичар научне фантас- урбанизације и финанција повезаних с тике, Дарко Сувин, када дефинише НФ, капитализмом Индустријске револуистиче два момента: novum (експлицит- ције и његовим рационализмом.“ ни имагинарни оквир … алтернативан Даље, у истом интервјуу, Сувин, каже: ауторовој свакодневици) као и прожи- „Нисам сигуран да брехтовски „ефект мање зачудности и спознајности. Овде зачудности“ аутоматски доводи до било се, заправо, истиче довођење читаоца у чега осим посебне врсте читања (и предположај у којем он мора да преформу- стављања), … Али куда то напријед? лише (заједно с аутором) одређене вред- То је дакако буржоаско вјеровање 19. ности и елементе стварности (предста- стољећа, које иде руком под руку с вјевљене као да је фиктивна). Али, ово лако ром у „Науку“ као поступном приламоже бити и дефиниција хорора. Наиме, жењу потпуној истини. Обоје се поразлика између ова два жанра је у кон- вијесно исказало као неточно: напредак венционалној иконографији, а осећање у технонауци води до више убијања. … је заправо исто – осећање „зачудности А заједница се у старој Хелади звала пои спознајности“. У НФ је, можда више у лис, те је Аристотел дефинирао човјека, питању спознајност, а у хорору – зачуд- држим точно, као политичку животињу. ност. Мање или више, више или мање… Тиме не мислим на коруптну политику Али, код Сувина, на том месту, novum као страначко гложење, него на тај кланије експлицитно објашњен са ста- сични но још увијек узорни смисао. … новишта критичког, иако би то морао А о научној фантастици (како се у нас 41


42

цртеж: Ђорђе Крајновић

говорило 1950-тих година прије тренда политичке коректности, те ја још увијек тако говорим кад могу) боље да ме питате посебно, да не одуљим.“ Дакле, може се приметити и код „живог“ Сувина, да дефиниција novum-а неизбежно измиче из оквира теорије жанра у област политичког. Па, стога, разлика између жанрова, ако хоћемо да повежемо жанровску фикцију с фикцијом „стварног“ света, остаје у домену небитног, док се у оном битном, критичком бивању – жанрови спајају у реални свет (мета-жанр), спознаја чега од конзумената (читалаца) захтева да се тргну и изађу из „безбедне зоне“ плићака-забрана. Занимљиво, (са становишта теорије завере?), Сувин, даље каже: „Онда је међутим 1970-тих година почео опћи помак удесно који је овдје укључивао организирани протувал „милитаристичке СФ“, добро финанциран тајанственим фондовима док није задобио властиту публику и аутоматизам. О томе детаљно пишем у опширном есеју који се сад преводи за Ubiq.“ „Мој би одговор био да ако се НФ неће ограничити на „хард“ варијанту, дакле дивљење НАСА-и и слично, те постати напросто сасвим рубно читање за студенте инжењерства, може конкурирати fantasy једино тако да буде интегрално критичка. То значи спознајно ангажирана и, како год посредно, политичка, јер је политика у интересу профитне економије данас наш еквивалент старинске Судбине, фатума: она је фатална. А каква је то књижевност која не говори о судбини људи?“ Е, сад, кад су се паралеле сусреле, можемо мало и о мета-жанру, пошто „класична“ дефиниција модерног жанра не обухвата стварни, егзистенцијални значај жанра, већ просто означава разлике укуса потрошача.

Шта (ко) је иза аватара? Ако је жанр осећајни сплет (орган) аватара, а осећати дословно значи бити жив – онда се аватар остварује (отеловљује) као живот. Аватар је пројекција (представа) стварности – у складу са самом собом. Ово је битно, пошто у конзумента жанра не постоји увек свест овакве идентификације (помоћу осећања), него се осећање изазвано уживањем жанра (као нечег споља) сматра суштинским. Отуда глад за енергијом, јер се она троши ради „одржања“ живота. Ово је, наравно, нетачно. Осећање (љубави) према жанру је трајно и непоколебиво (пошто му је извор личност). Конзумирање спољашњих садржаја није заиста неопходно, јер осећање и без те конзумације – живи. Трик је маркетиншки – створен је „виртуелни“ свет (забран), у оквиру


већ ионако виртуелне „стварности“, у којем ће се дато осећање иживљавати, како би та лажна-истинска стварност, и то по сваку цену, опстала. Тако до изражаја долази фрактална природа емпиријске стварности – бабушка у бабушки у бабушки… У Камероновом Аватару имамо пот­ пу­ну замену једног бивања за друго (те­ ло за тело) и то осећање је искључиво (оно није свесно своје прошле историје – јер, спознајни моменат припада једино личности, која је мета-жанр). Џејк Сали, који се уз помоћ „машинерије“ сели у друго тело, треба да обави најпрљавији део посла за корпорацију (тј. отелотворење), да се инфилтрира међу На’вије, придобије њихово поверење и да их на крају – изневери. Ова (Земаљска) корпорација је на издисају – њој је потребан чудесни минерал Unobtanium (недобављив) – енергетски супер-извор, али он припада нетакнутом свету Пандоре. Узимање минерала уништило би тај свет. У томе је зло. Када оживи у телу На’вија, међутим, Сали постаје као они – чиме и досеже до драмског момента у Аватару – јер долази у сукоб са самим собом. Когнитивни субјект у Салија (личност) је „затрован“ идеолошким програмом и заправо ради на уништењу свог изванредног, новог аватара. Трик је у томе, да је Сали инвалид и да му је корпорација обећала „нове“ ноге (скупу операцију кичме коју иначе не може да приушти), уколико изврши задатак. Али овај нови, плави аватар, има све неопходне телесне функције – шта ће му старе ноге? Нови аватар, који живи у складу с природом, почиње да придобија, „лечи“ затровану личност… У стварности, аватар делује тако што пориче личност, како би сам опстао. У Камероновој причи је то мало забашурено, Земаљска корпорација такође води порекло из природне невиности – само ју је нека сила, веома давно, избацила из примордијалног стања целовитости

– Раја. У процесу је насилни повратак у Рај, како би се из њега узело оно што је неопходно за испуњени живот – али, није циљ останак у њему. Напротив, Рај ће бити уништен. Заправо, циљ је одржање стања изгона. Овако супротстављена два стања, од којих је барем једно апсурдно, производе жанр. Они који површно гледају филм, определиће се за једно – највероватније за „изворно“ стање „племенитих дивљака“. Овакво гледање превиђа дијалектику идеје као пројекције – аватара. Салијев нови аватар живи на рачун старог, који лежи у електронском сандуку и позајмљује му свој живот. Шта с њим? Шта с новим (још једним) животом, с новом љубави? Бабушка… На исти начин заглављује се и теоретисање o жанру. Љубав према жанру (зачудност) краде живот од успаване личности. Потребно је да личност поврати оно што је од ње отишло – тада жанр прелази у мета-жанр. Дефиниција жанра не може имати смисао без оваквог егзистенцијалног обрта. Биће аватара је неодвојиво од свог извора, само што аватар то не може да схвати. Личност мора да се пробуди и да преузме контролу над аватаром. А аватар сâм може једино да тоне у метемпсихозу. У случају оваквог „буђења“, жанр се може схватити као комплексна осећајност, а у случају научне фантастике, она се не може посматрати као нешто издвојено и само по себи, већ, као што је раније речено, као неодвојиви део (заједничке) људске стварности – са свим својим посредним или непосредним импликацијама – а то је оно (Сувиново) о спознаји.

43


ČITALI SMO ZA VAS… R a d m i l o

A n đ e l k o v i ć

Kao da nisam čitao, kao da nisam pisao… Kao da Emitor ne izlazi godinama… Gledam u Emitor 477 i pitam se da li je to taj broj koji sam čitao pre pola godine, mislio da odmah nešto napišem o pričama, dok su sveže, kasnije ću zaboraviti i moraću ponovo da čitam. Naravno da nisam tada napisao ništa, naravno da sam kasnije zaboravio da napišem, naravno da se u ovom trenutku ne sećam ni šta sam čitao. Fosilizovao se taj broj Emitora čekajući da na njega dođe red, ako dođe na red sledeći Emitor. Evo, sada su me podsetili da nisam napisao, biće da novi nije izašao zbog mene. Prelistavam broj 477 i čini mi se da su mi imena poznata. Da li se sećam ovih priča ili nekih drugih sa istim imenima pisaca na njima pojma nemam. Moraću iznova da čitam. Ne vredi više da se žalim, da podsećam da je Emitor baština trideset godina starog Društva prijatelja naučne fantastike, kasnije prijatelja fantastike, sada neprijatelja svih koji su čuli da postoji. Čini mi se da ga ni urednik više ne voli i da ga treba samo zakopati. Neće se iz tog groba dići ni Feniks ni zombi. Ispostavilo se da su mi imena poznata i po drugim pričama pisaca koje sam ranije čitao i po ovim pričama koje sam opet pročitao. Dobre su to priče, ali sirove, neobrušene, priče za Emitor nemaju redakciju, pisci bi se bunili, misle i puštaju ih onako kako stignu. Filip Rogović, „Ne ostade ni video kaseta!“ Kažu da je ova priča slabija od dve priče koje je Filip proizveo poslednje godine. Sam to kaže, urednik koji mu je vratio tu priču kao neobjavljivu to misli, ja verujem da je razlika veoma mala. Zapravo, ja onu drugu priču više volim, bolje leži mojoj 44

duši umornoj od sumorne literature mladih srpskih pisaca. Filip je odavno završio školu pisanja, njegovi motivi su konačno vezani za njega, onako kako i treba da budu vezani, jer priča je pisac i pisac je priča. To što mu, možda, više leži komentar od pripovedanja je više pitanje koncentracije nego afiniteta. Čini mi se da Filip nema dovoljno koncentracije. Sama priča je dobro osmišljena, što ja kažem „ima glavu i rep“, ali ima strahovit problem prezentacije priče. Da mora da kuca na pisaćoj mašini toga ne bi bilo, jer pisaća mašina nema kurziv, a taj kurziv meni smeta kad čitam njegove tekstove. Ne mora da mi kurzivom odvaja naratora od narativa da bih shvatio gde se denu tokovi pripovedanja. Kad budete čitali njegovu priču „Ne ostade čak ni video kaseta!“ zaboravite kurziv. Da je sve u jednom fontu priča bi bila mnogo bolja. Ovako, biće spoticanja. Da se zna da sam čitao, samo jedna rečenica, jedna atipična greška: „Sada, Radule je studirao ekonomiju, a Vučko radio kod privatnika.“ Katastrofalna zavisnost od prevoda strane literature, ali ni prva reč – „sada“, nije ga sprečila da upotrebi prošlo vreme. Ta preterana upotreba prošlog vremena kod domaćih pisaca je veliki problem jer se ni ne uočava. Milica Arsić, „Poslednja zvezda padalica“ Ni ime Milice Arsić mi nije novo. Čitao sam već nešto. Ako već nisam napomenuo, Emitori poodavno objavljuju pristojno postavljene priče, te ni ova nije drugačija. Ono što mene zbunjuje je tema priče. Priča o čoveku kome je dosadilo da živi, uprkos tehnološkim rešenjima neke bliske budućnosti, može da bude tema starije osobe, ja bih mogao o tome da pišem. Ali, Milici Arsić svakako ne priliči. Štajnbek je pisao


Ono što meni smeta je što Goran već eksperimentiše, a rezultat je slično zapažanje kao i kod Filipa. Prezentacija priče sa digresijama tipa bezinterpunkcijskog odeljka, e da bismo prepoznali drugog naratora, nije dobra. Naprosto, prvo se smandrljam na odsustvo interpunkcije, umesto da vidim tog drugog naratora. Pređem dalje, pa onda, negde pred kraj ukapiram, pa se vraćam da izdvojim taj lik. To nije prijatno za čitanje. Pisac, pre svega, mora da učini sve da olakša čitanje. Imao sam priču sa tri naratora i to rešio tako da sam svakog pojedinog izdvajao kao odeljak sa ličnim imenom. Čini mi se da to nije smetalo. I, postoji nekoliko pasusa gde pisac nije redigovao sam sebe, pa sam prolazio kroz ponor. Ma, ne može se upotrebiti, u istoj rečenici – „zvukove“ i „zvuke“, taman da se na glavu postavi. I ne može kosa da joj „takođe lepo miriše, odišući lepršavom svežinom“, ako smo u prvoj polovini rečenice naslovnica Emitora 447: Uroš Begović osetili „mirisnu notu znoja ispod njenih paroman „Zima našeg nezadovoljstva“ kad zuha“. I ne može jedva da čeka da „stigne mu je to priličilo, a ne u vreme kad je pisao kod kuće“. „Tortilja Flet“. Jedva sam očuvao prvi utisak. Na drugoj strani, zapazio sam tendenciju da se u pisanju ide suviše pravolinijski, bez Nikola Petrović, „Duhovi“ izazova koji menjaju fokus čitaoca. Prilič- Ovo nije fantastika, nije ni naučna fantano rano sam shvatio kuda priča ide, iako stika, nije ni horor iako se pominju duhosam sve vreme video i mogućnost da se vi. Ovo je slatka mainstream priča, meni iskorači. Kratka priča traži taj punch line. jako dobra i Nikola Petrović se odavno kod Ljudi u svojim životima najčešće naprave mene piše boldovano. Evo, gledam je sada taj iskorak, ne razumem zašto to nije mo- i nigde nema nijedne crte olovkom koju guće i u priči. obično upotrebljavam. Nije mi trebala ni Satirične naznake su simpatične, ali kod drugog čitanja. usmeravaju očekivanja na drugu stranu. U ovoj priči se, zaista, može uživati, svi Nisam siguran da je Milica Arsić imala smo bar jednom bili „duh“ ili smo imali nameru da to uradi. Njoj se, jednostavno, „duha“, moja deca su bila iz iste svojte, a i dopalo. najstarija unuka mi je ove zime bila nešto sumnjiva. Bravo Goran Mladenović, „U početku beše reč“ Ovo je dobra priča. Uživao sam u njoj. Goran Mladenović je, takođe, formiran pisac i njemu ne treba pomoć, već redaktor. Laki je danas nešto nervozan i opet mi se nameću primedbe, kad već nije lepo da prepričavam. Priču će čitalac već pročitati. 45


ЗЛАТНО ДОБА ФАНТАЗИЈСКЕ САТИРЕ С л о б о д а н

Златна књига, Драган Р. Филиповић, Еверест медија, Београд, 2009. Краљевић Марко је свакако најчувенија творевина српске епске манипулације, средишња личност многих песама, приповедака и романа, безброј пута у њима призиван и оживљаван. Улога јунака додељена му је у смутним, несталним временима после пораза српских витезова у Боју на Косову, али је његов лик коришћен у много ширем опсегу, пре свега као предимензионирани заслон на којем се лако и прецизно може оцртати, у највећој мери, карикатурални карактер духа српског народа. Оваква перцепција епског јунака, на незабораван начин, описана је у причи Радоја Домановића Краљевић Марко по други пут међу Србима, а сада и у ремек-делу Драгана Р. Филиповића – Фипе – Златна књига. Поређење ова два дела природно се намеће, иако више на штету Домановића. Он се, наиме, задовољио краћом приповедачком формом у којој до изражаја долази гротескност контраста епске фантазије и свакодневице, уз болно и методично сплашњавање песничког надахнућа, да би се све завршило у беди једне стварности коју једино прозаичност може да прикаже. Драган Филиповић, међутим, заузима сасвим другачији прилаз и став. Опсег Златне књиге је много обухватнији, језик приповедања је избрушен до савршенства, метод приповедања је стохастички, препун обрта који наслућивани развој приче поништавају у корист духовитости, ироније, сарказма и црнохуморног цинизма. Баратање митским и фантазијским елементима и 46

Ш к е р о в и ћ

њихово укрштање са стварношћу, сагледаној с изузетно критичког становишта, представља главну окосницу Фипиног стваралачког метода, који увелико надилази вештину немалог броја писаца који истовремено (крај девете деценије) наступају на српској књижевној сцени и, под капом најмањег заједничког псеудонима – „постмодернизма“, стичу „највише“ почасти. Златна књига представља изузетно дело спекулативне фикције и представља праву везу између врхунске српске и светске савремене књижевности, али је остала „невидљива“ и „сахрањена“ у домаћој жанровској пустолини, мада као таква свакако није и једина. Злоћудна домаћа (тзв. mainstream) књижевна критика и њена ограничена, чопорашка перцепција, остала је слепа за ову књигу (која је први пут објављена још 1987. у едицији Знака сагите). Ово дело, које је свакако једно од најсвестранијих и најдуховитијих сатиричних приказа српске стварности, ћушнуто је украј. Остало је видљиво малој, додуше у то време и касније све активнојој, публици и стваралачкој дружини чије је средиште занимања продукција научно-фантастичне, спекулативне и сваке друге фантазијске књижевности. Дакле, како је и због чега ова књига „заглавила“ у НФ забран? Пре свега, ево шта Драган Р. Филиповић каже о њој: „Улазећи у овај пројекат одбацио сам законе СФ жанра или било ког другог. Имао сам, једноставно, причу која најбоље функционише смештена у ову нашу, свакодневну фантастику. То је својеврсни баланс између неке чисте фантастике, СФ-литературе и „главног


тока“. Ни једног момента не пада у неку чврсту категорију или фијоку!“� Најправедније би било сврстати Златну књигу уз опус Џонатана Свифта, Радоја Домановића, Курта Вонегата, Џона Сладека, браће Стругацки, серијал о Џери Корнелијусу Мајкла Муркока… Довитљивост и урнебесно шегачење аутора изведено је у холивудском стилу, кулминација приповедања се ритмично понавља и обнавља. Шетња с једног на други лик је шарада различитих фокуса који прожимају причу и оживљавају је непрекидно. Тешко би се могло тврдити да постоји главни лик у овом делу. Можда бисмо се на крају сложили да је главни лик ипак сам Филиповић, који као какав чаробњак/жонглер испоручује чисту магију (magick). Жрвањ Фипине приповедачке машине од самог почетка креће да меље, пре свега радничку класу: „Са задовољством ће истицати да је

Мехмуд Реџепи, бушач, напунио све џепове плавог одела излизаним новчаницама и отишао право у кафану „Пристанак“, наручивао дуплу љуту на сваких седам минута док се не смисли шта ће да шине на брзака, крајичком ока снимио сто у мрачнијем делу задимљене просторије и неуобичајену живост око њега.“ Затим, на реду је народна милиција, којом је овладала: често зла, још чешће блесава. Понекад вила, те на смрт пребија недужног професора… од чијег покојног тела већ поменута вилењачка сила сачињава голема и у њега уграђује историјско-поетске податке који дефинишу, ни мање ни више него: „Краљевића Марка“ – снажног тела и уда, али не и одвећ снажног ума. Овако злочиначки склепан јунак, добија задатак да вили добави извесну, тајновиту и чаробну „Златну књигу“. Али, прво је треба пронаћи… Радња се одвија у ужичкој касаби, у којој се сусрећу и мешају духови прошлих времена, алхемијске трансмутације уз помоћ којих држава попуњава своје златне резерве, политички криминал, полусвет клошара, курава и лоших ђака… По начину на који је саздан, као и по разноликости, овај свет понајвише подсећа на онај из фантазијских игара типа „Тамнице и змајеви“, и вероватно би се Златна књига могла лако преточити у компјутеризовани урнебесни спектакл. Овде има свега: трговине и шверца, крађе и убиства, туче и бежаније, битака између закрвљених духова, истраживачке авантуре, секса и кекса… Иако постоји „главна радња“, због обиља паралелног дешавања, структура је више фрактална и линија кретања је изломљена – као у вишедимензионалном лавиринту. Све у свему, роман је на задовољавајући начин приведен крају (који то можда и није), а због своје забавности, свакако ће мамити на поновно – вероватно и групно читање (наглас). 47


Nema povratka, nema predaje, nema oprosta! F i l i p

R o g o v i ć

„Hej, Bosno, Bosno, rodni kraju, cvijete rumeni! Ma gdje bio, nikada nećeš uvenuti u meni!“ – Nervozni poštar

Poslednji Srbin, Boban Knežević Alnari, Beograd, 2009 Nakon dvadesetak godina nastajanja, i nekoliko godina najavljivanja („večeras ide u štampu!“), novi roman Bobana Kneževića stigao je prošle godine do čitalaca, pod neočekivanim naslovom – Poslednji Srbin. Kome se ne dopada, može da zamisli da na korici piše – Živosahranjeni. No, bitniji je sadržaj. Dve decenije rada (i natuknice onih koji su čitali radne verzije) nagovestili su da je u pitanju knjiga široke vizije, koja donosi komplikovan svet, u šta sada svi mogu da se uvere. Iako nas pisac vodi na više lokacija, i u različita vremena, pripovedanje je zgusnuto. Središnji zaplet ove obimne knjige (415 str.) događa se u svega četiri dana, i prati troje ljudi silom poslatih iz Amerike u Bosnu, da pronađu Amerikance koji su tamo tajnovito iščezli za vreme rata. Glavni junak i pripovedač je iseljenik iz Bosne, Dušan Savanović, kome misija ujedno predstavlja i povratak kući. Ta činjenica udvostručava njegove strahove i gnušanje nad situacijom. Zna da ne može živ da napusti misiju, u kojoj radi za neprijatelje svog naroda, ali nije siguran ni da će ostati živ čak i ako obavi sve što od njega budu tražili. Možda će ga i sunarodnici uhvatiti i likvidirati? Usplahireni su mu i saputnici – Amerikanci Eleonora i Kovelan. U poglavljima koja prate put do Bosne oseća se njihov strah i nelagoda. Ostavljeni 48

bez detaljnih objašnjenja, svo troje su ubeđeni da se putovanje ne može dobro završiti, ne znaju gde su tačno poslati, i koji je pravi razlog što su baš oni izabrani. Osim njihovog beznađa, prva polovina knjige promatra iseljeničke sudbine, i nedaće srpskog naroda. Ove teme možda najuspelije odslikavaju upečatljivi razgovori pripovedača sa Eleonorom i Kovelanom, u kojima im Dušan poručuje da ne razumeju tragičnost podneblja sa kojeg on potiče, i naroda koji tamo živi. Istovremeno, govori im da ni njemu Sjedinjene države nikada neće biti sasvim jasne. U tim trenucima, Dušan deluje kao personifikacija svoje nacije. Svetska vele-sila neprekidno mu utiče


na život: zbog nje je već bio prinuđen da ga iz korena promeni; a sada mu je nametnula novi zadatak, ne ulivajući mu veru da će mu poslušnost doneti išta dobro. On se nevoljno vraća kući, i to u režiji onih koji su ga naterali da odatle pobegne. Kada tamo stignu, priča postaje još neverovatnija jer neočekivano stupaju u za njih sasvim nepoznat svet, drugu dimenziju u kojoj ne važi gotovo ništa od onoga što su do tada smatrali stvarnošću. Uskoro će otkriti kako je veliki broj Amerikanaca mogao da nestane bez traga, i kako je lokalno življe uspevalo da opstaje kroz istoriju uprkos čestim ratovima, ali će se pred njima istovremeno otvoriti mnoštvo pitanja bez odgovora. Razgovaraće sa čudnim stanovnicima ovog sveta i to će ih više zbuniti nego što će im pomoći. Ako su u prvom delu knjige dominanirali strah i beznađe, u drugom su to zbunjenost i smušenost. Okolina i situacije su začudni, misija oneobičena do te mere da je nemoguće nazreti bilo kakvo rešenje. Sve oko njih liči na snoviđenje. Ta oneobičena atmosfera (koja provejava i deonicama izvan čudnog sveta u koji junaci dospevaju) jedno je od upečatljivih odlika knjige, i ostaje dugo urezana u čitaočevu svest. Pisac uspeva da dočara zapitanost, zbunjenost, teskobu likova, koji često postaju nesigurni u sopstveni razum. Poglavlja koja prate troje junaka, razdvojena su „Iseljeničkim legendama“, koje su najčešće ispunjene podvojenim osećanjima kakva zatičemo u Dušanu Savanoviću. Naslućuje se brzo da su sve legende na neki način povezane, ali nemoguće je zaključiti kako, sve do pred kraj romana. „Iseljeničke legende“ su odabrani prizori iz piščevog univerzuma, one upotpunjuju sliku njegovog sveta, koju možemo da sagledamo tek kada pročitamo i poslednja poglavlja. Tada se ispostavlja da ovo nije roman o sudbinama iseljenika i nesreći jedne nacije, mada njihovi jadi provejavaju kroz tekst. Postaje jasno da je Poslednji Srbin priča veća od čovečanstva kakvo poznajemo, u kojoj su ljudi samo posrednici u velikoj igri

– sukobu čiji počeci sežu pre no što su ljudi i nastali, i koji je pravi povod za sve događaje u knjizi. Tek u finalu romana sagledavamo viziju u kojoj je „cela strka oko vaše vere (hrišćanstva – prim. aut.) samo travka na livadi, kap u moru.“ To što je na prvo čitanje teško prepoznati sve tragove koji vode do sklapanja celokupne vizije nimalo ne smeta čitanju, i to je jedna od osnovnih vrlina Poslednjeg Srbina. U pitanju je uzbudljiva žanrovska proza, od prve do poslednje stranice. Iako nemamo jasnu predstavu o univerzumu, pisac nam drži pažnju dobrim rečenicama i zanimljivim dijalozima, veštim ređanjem događaja i gore pomenutom – začudnom atmosferom. Poslednji Srbin je, bez sumnje, najsnažnije delo u opusu Bobana Kneževića, ali i šire; mešavina naučne fantastike i fantazije, sa duboko utisnutim pečatom originalnosti. Vredelo ga je čekati.

49


Konačno! P a v l e

Z e l i ć

„Mrve pod kožom“ + „Uroboros“, Aleksandar Marković, Tardis, Beograd, 2009 Akhm. Kako početi, kako početi… Postoji određena nesigurnost koja se javlja kod pristupa ovom, u najboljem smislu legendarnom (i retkom koji taj pravi smisao zaista i zaslužuje) piscu fantastike u Srba i šire. Možda je najbolji pokazatelj toga, ili makar dobar način da se unapred izvinim Saletu i njegovoj knjizi ukoliko se ovaj prikaz ne pokaže dostojnim, čuveni fanovski intervju Darka Tuševljakovića „Salata bez Sa(l)veta“ u Emitoru 448. U ovom originalnom i duhovitom intervujuu bez intervjua, Darko rešeta pitanjima poznavaoce Saletovog dela, prijatelje i poštovaoce, pa čak i neprikrivene obožavaoce, poimence Gorana Skrobonju, Bobana Kneževića, Miću Milovanovića i Otoa Oltvanjija. Govoreći otvoreno, odmereno i prosto, lepo, bezecovali su tuce zgodnih rečenica i misli kojih bih se možda i sam setio (verovatno ne) i primenio ih u ovom tekstu. Pominjem ovaj intervju i zbog indikativnog i relevantnog poslednjeg pitanja upućenog sagovornicima: može li Sale Marković da za dve godine od tog oktobra 2004. „skocka zbirku priča“? Odgovori su raznoliki, i u neku ruku su svi (smo svi) (po)grešili. Sale je tek za ciglo pet godina izdao knjigu, ali ne jednu, već dve! Zbirku priča o kojoj govorimo i koja je nažalost, dopunjena tek sa par minijatura u odnosu na priče koje su nam u to doba bile poznate, ali i Uroboros, zbirku pesama o kojima nikada ništa nismo čuli ilustrovanu crtežima o kojima smo tek ponešto načuli. I da odmah izbacim iz sistema te pesme, ne smatram se ni izdaleka kompetentnim da pričam o istim, mogao bih tek nabacati termine kao eksperimentalno, zvučno, slojevito, kontemplativno i tako što, ali ne 50

bih bio precizniji u njihovom opisu ni da gađam vodenim balonima zid na kojem su ispisane. Pogađam cilj, ali ih ne činim jasnijim, samo razmrljanijim. Lepe su, toliko mogu da pojmim, podsećaju na neke njegove poznije priče i pametnom je dosta. Crteži, ona malo što ih ima, su otkrovenje za sebe, sugestivni i višeznačni, primereniji Saletovoj poeziji nego prozi i prikazuju dijapazon raznih stilova, i to svih u jednoj od najtežih crtačkih disciplina, tušu. Možda ostaje žal što ni same korice nisu ukrasile neke od njegovih ilustracija, ali je Željko Pahek, još jedna legenda, ovog puta crtačko/stripska sasvim lepo pogodio simboličnost Uroborosa, i pomalo na prvu loptu, ali svakako efektno uhvatio komičnu anarhičnost „Belog nosoroga“ koji sve bije pa razbija na korici Mrva… I ponovo na temu legendarnosti, stečene na najbolji mogući način, čistom snagom priča. Serije novih redovnih posetilaca


tribina i kafanskih okupljanja kluba „Lazar Komarčić“ tokom poslednje skoro pa dve decenije su bivale oduševljene Saletovim uradcima, a on je, neplanirano ali dosledno podgrevao tu legendarnost povremenim pojavljivanjem novih i sve originalnijih radova na konkursima i u antologijama. I sâm sam, po dolasku u „Komarčić“ krajem 90-ih (ih, kad je to bilo!), i kada sam se malo otkravio i počeo da pričam, pre svega želeo da se upoznam sa piscem „Avantura Belog nosoroga“. Ukoliko ga poznajete, znate koliko je Sale stravično samouveren u svom pisanju, a čak i da to nije slučaj, da vam je jedini kontakt sa njim njegova pisana reč, verujem da biste stekli isti utisak. On nema apsolutno nikakvu dilemu da je to što radi dobro, štaviše, on to ni ne karakteriše dobrim, jednostavno je tačno onako kako treba da bude, kako je on to zamislio, što je još viši nivo umetničke samosvesti. Nema tu ni reči, ma ni zapete koja nije na mestu, a opet, ne može se reći, čak ni uz zaista sveden obim većine njegovih radova da je u pitanju stegnuto, komprimovano ili kontrolisano pisanje. Možda sve to delom duguje svojoj profesiji prevodioca, jer Sale je jedan od naših najboljih prevodilaca fantastike, uz Zorana Jakšića i Gorana Skrobonju, i učinio je svojim Gibsonovog Neuromansera i nastavke svojim isto onoliko koliko Jakšić Daglasa Adamsa ili Skrobonja Kinga. Takođe je i vrstan lektor, i to je svakako nešto što se uči i što može pomoći bilo kom piscu početniku da nađe makar deo stvaralačkog samopouzdanja koje Sale pokazuje. Najzad, kada smo donosili priče na radionicu koju je on vodio, najpre bi sledovala temeljna, ali i pedagoški koncipirana lektura (ova sam ti jednom ispravio, drugi put neću to da vidim, pročitaj priču pre nego što je predaš!) pa tek onda dubinski zahvati na zapletu, likovima i drugim manje važnim elementima priče. Držeći u rukama sve priče koje sam svojevremeno dobio u jednom zip fajlu, sa ponekim bonusom kao što je „Editor teksta“,

„Big Beng“ ili „Izlazak zemlje“, prisećam se nečeg što je Sale rekao, a to je da je potpuno drugačiji osećaj kad se one stave između korica i ne mogu da kažem da nije u pravu. Samo što smo mi ove priče već čitali između korica, samo ne istih korica. Rasute po antologijama od možda one najznačanije Nova postmoderna/alternativna srpska fantasika, preko Tamnih Vilajeta, Znakova Sagite, Ugriza strasti i naravno, Emitora, Saletove priče su i pored ohrabrivanja da im je zaslužno mesto pripada i u nekim mejnstrimaškijim publikacijama ostale u zabranu naučno-hororo-epsko-fantastičnog izdavaštva, pa stoga nije preveliko iznenađenje da ga konačno iza naslovnice sa samo njegovim imenom objavljuje Tardis, mali veliki izdavač pretežno, i pre svega, domaće fantastike. Ako nekome i dalje nije jasno zašto sve ovo, možda se poslužiti iz riznice citata samih priča, ponajbolje iz „Jutra u životu građanina koji je pazio da ima cigarete“ kvintesencijalne autorove priče, bizarnog naslova nabijenog asocijativnom potencijalom, naslova iza kojeg sledi crnohumorna groteskna, možda slešer horor, možda samo svakodnevni horor, možda samo 51


svakodnevnica, u kojoj nas mogu opaliti rečenice kao sledeća: „Građanin je izašao iz zgrade Sedamdeset i osam i hodao u cipelama Četrdeset Dva ili Tri pored zgrada Sedamdeset i šest i Sedamdeset i četiri prema stanici gde su stajali autobusi Četrdeset Sedam, Pedeset, Pedeset Devet i Petsto Četrdeset Dva. Imao je Dvanaest cigareta, Dva revolvera i Jedanaest metaka u revolverima. Kalibar metaka imao je Broj.“ Koga ovo apsolutno ne oduševljava ne mora da čita dalje. I nema pojma! I iako je Sale u poznijim pričama krenuo nekim od puteva kojim se ređe ide, poprilično nalik jednom drugom kultnom domaćem žanrovskom piscu, Draganu R. Filipoviću – Fipi, oni koji ostaju sa njim će biti nagrađeni. Sale je ime stekao pre svega pričama „Drvo koje jede zmajeve“, sa kojom je pobedio na konkursu Znaka Sagite, davne 1993. u trenutku kada je taj konkurs, i spisateljski zamah fantastičara bio na vrhuncu, a zatim i „Avanturama Belog Nosoroga: Ekstazi“ zacementirao svoj status kao jedan od najoriginalnijih pisaca poteklih iz Komarčića. Nije se libio da u duhu postmodernista obilato koristi elemente popularne kulture u svojim pričama, od Čarli Brauna do Elvisa i Bate Živojinovića. Ono čega se takođe ne boji je jedna neobična angažovanost, politička čak, od sitnih zajebancije tipa skraćenice SPS i SRS koje u Nosorogu dobijaju nova značenja kao što je Samohodni Proizvođač Smrada, odnosno Specijalni Raznosači Smeća, do čitave, za Saleta podugačke priče „Susret na vrhu“ u kojoj se sa zombi apokalipsom i, konačno, jedan sa drugim suočavaju jedva zamaskirani Slobodan Milošević i Vuk Drašković. Sa godinama su mu priče postajale i sve kraće, pa tako imamo minijaturne minijature koje udaraju žestoki staccato kao „Besnilo“, „Gondvana“, „Treći svetski rat“ i „Big beng“, iako se za ovu posleddnju moglo čuti da je deo veće celine, koju ćemo valjda jednog dana i čitati. Posebnu grupu čine priče o ljubavi, 52

„Pedeset i prvi način da ostaviš ljubavnika“, „Igra bez osmeha“, donekle i „Melanholija“. Teške kao crna zemlja, bolne i mučne, i čudno prazne, junaka koji bukvalno nestaju pred našim očima, gube se u ništavilo negacije ljubavi i posledično, života. Nešto samo naizgled u suprotnosti sa rasklašnim humorom „Nosoroga…“, ali pre će biti da su to dve strane istog novčića, i koliko je sam Sale uživo nalik Nosorogu (po duhu, ne fizički!) toliko je kroz ove priče jasno koliko se tih nezgodnih mrva krije ispod kože. I najzad, zašto ovakav naslov teksta? Zato što hoću da mislim da je sve ovo i dalje jako važno, da je svaka nova a ovakva knjiga malo čudo i da hiljada skribomanskih izdrndavanja i oseka čitalaštva nisu, niti će to čudo devalvirati. I hoću da čitam još Saletovih priča, pa i pesama i hoću da ih vidim objavljene. Ovo je nadam se, tek početak.


Istinite laži – priče o urbanim legendama U r o š

S m i l j a n i ć

Skrobonja sa svojom godišnjom tematskom antologijom priča radi vanredno važnu stvar. Kao što sam i prošli put prilikom inauguralne zbirke, Beli šum, rekao, ovo je jedinstvena prilika da se u okvirima domaće žanrovske proze takoreći početnici i dobronamerni literarni amateri nađu rame uz rame sa ozbiljnim imenima domaće književne scene, etabliranim daleko izvan granica ikakvog žanrovskog geta i njemu svojstvene čitalačke publike sa sebi svojstvenim čitalačkim navikama. Za slučaj da prethodnog puta niste pazili na času, moje mišljenje o žanrovskoj književnosti je očinski strogo. Spreman sam da joj praštam mnogo toga ako ima samo jednu stvar – svrhu postojanja. Ili, drugim rečima, neizdrživ pritisak u duhu njenog tvorca da se stvori nešto što samo od sebe želi da živi. Ne nešto što je animirano kroz godine čitanja tuđe proze, tuđih stripova, gledanja filmova i serija – mada ove stvari mogu da pomognu u formiranju tematike, tona, rečnika itd. – već nešto što napinje tanku membranu autorovog sopstva dok kroz nju ne izleti napolje, krvavo, nezavisno i potpuno formirano da svojom važnošću pokori svet. Pričam o onoj svrsi koja je na pisanje terala De Sada, Hemingveja, Dostojevskog, Mišimu, Pekića ili Kiša, svrsi jačoj od svega ostalog. Ako žanrovska književnost ima takvu svrhu i mahnitu svrhovitost onda je sve ostalo samo garnirung i u tom smislu ona surova podela na samo dobru i samo lošu književnost ima svoje opravdanje. Naravno, ovo je možda idealizovana situacija, no pošto sam ja čovek često slep za boje, koji se lakše snalazi u binarno kodiranom koloritu, teško mi je, gotovo nemoguće, da žanrovsku prozu čitam spuštena pogleda i cenim samo njenu žanrovsku vernost i referentnost, njeno opstajanje unutar globalnog kanona i intertekstualnost koja se povremeno svodi na prepisivanje

od boljeg učenika što sedi u klupi ispred. Ali pokušavam. Istinite laži su u tom smislu knjiga zanimljiva za analizu jer, sledeći Skrobonjinu viziju o slipstrim književnosti u Srbiji – (meta?)žanru između realistične proze, fantastike (gotske, tehnološke, natprirodne ili neke četvrte), nadrealizma, farse i koječega – ovo je zbirka priča koja dobar deo vremena uspeva da održi gard pred sumnjičavim pogledima „prosečnog“ čitaoca u Srbiji/ na Balkanu. Ne da ja sad kao nešto znam ko je i kakav je taj prosečni čitalac, ali sam prilično ubeđen da kod njega priče o letećim robotima i hermafroditskim nindžama ne bi prošle i da Istinite laži svoje prve pobede uspeva da izvojuje naprosto time što većina njenih priča nije tek lagodna igra univerzalnim motivima pobranim iz bogate tradicije fantastičke proze, već književnost

53


koja pokušava da se utemelji u sada i ovde. Ne da ima nečeg a priori lošeg u igri univerzalnim motivima – jer da ima Borhes ne bi bio to što jeste, car, kralj, prvak u skoku u dalj – ali dobro je čitati prozu koja ne beži u lagodnu neutralnost univerzalnog samo zato što je to radio Borhes, koji je imao opravdanje u tome što je bio jedan od najboljih pisaca u istoriji pisanja, već koja se mota po dnu na kome i sami živimo i nastoji da o tom dnu kaže nešto možda vredno pamćenja. Uspeva li ona, pak u tome? Ima li ovde ičeg vrednog pamćenja? Odgovori su naravno individualni, od priče do priče, od čitaoca do čitaoca, ali valja primetiti da je tematska orijentacija ove zbirke dala u načelu bolje rezultate od onoga što smo imali prošli put. „Priče o televiziji“ su, rekosmo, jednako besmislena tema kao i priče o vazduhu čak i kad iza tastatura ne sedi gomila poluamatera i sumnjivih poluselebritija, pa je Skrobonjina ovog puta mudro felšovana lopta u vidu tematike urbanih legendi znatno bolje korespondirala kako sa maštovitošću autora tako i sa pokušajima da se piše žanrovski britko a sa glavnotokovskim teretom patnje celog sveta i mučenog Balkana na nejakim plećima. To što će moji osvrti na pojedinačne priče zazvučati, može biti neizbalansirano i a priori negativno rezultat je više mog besa što sam uopšte morao da je čitam kroz seriju glavobolja varijabilne snage i konzistencije za koje uopšte nisam siguran je li ih knjiga izazvala ili su posledica kakvog tumora na mozgu o kome ne znam ništa sem da će me ubiti ako mi ne uspe terapija ignorisanja, a manje njihove objektivne vrednosti. Dobro, de, trgnite jednu, pa da počnemo. Kula u ruži vetrova – Ilija Bakić Riskantan potez, rekli bi mangupi, stavljanje vršačkog alhemičara reči i ideja na čeonu poziciju ove trke. Bakić je jedan od najeklektičnijih pisaca na domaćoj žanrovskoj sceni, ali istovremeno i jedan od, uslovno rečeno, najstaromodnijih u ovoj zbirci. Naprosto, Kula u ruži veprova (primetili ste šta sam tu uradio?) je jedina priča u Istinitim lažima koja se koristi klasičnom naučnofantastičnom ikonografijom da dođe do svojih poenti. Stavljanje na prvo mesto priče koja je pretrpana referencama na

54

futurističku tehnologiju i futurističku istoriju sa egzotičnim ideološkim i, hm, religijskim konceptima moglo bi da bude odbojno za vanžanrovsku publiku koja na prvu loptu ne očekuje inteligentne verbalne interfejse i putovanje kroz vreme. To na stranu, čak i mi ukaljani višedecenijskim valjanjem po blatu žanrovskog mogli bismo da imamo određene probleme sa ovom pričom. Osnovna narativna nit se posle jednog broja strana razotkriva kao tek nacifrani okvir za prepričavanje nekoliko zabavnih urbanih legendi iz vršačkog kraja što je meni lično uspešno ubilo zanimanje za nju. Bakić same legende piše izvrsno (mada je kurziv kojim su štampane vraški napregao moje i inače jadne oči), ali ono što dobijamo oko njih je tek ukrasni papir za koji nas, iskreno, nakon što smo konzumirali đakonije koje je skrivao, zabole dupe. Dakle, ako ćemo po podnaslovu zbirke, ovo je polovičan posao: odlične urbane legende i dosta neubedljiva priča o njima. Dok ne dođu šejtani – Darko Tuševljaković Tuševljaković se iz zbirke u zbirku sve primetnije brusi u spisateljskom smislu, prelazeći u poslednje dve godine put od vrlo kvalitetnog žanrovskog pastiša do solidne glavnotokovske ponude. Dok ne dođu šejtani je tek prva priča u ovoj zbirci koja demonstrira kako je balkansko ratovanje iz devedesetih godina ovdašnjim piscima dobrodošlo kao nepresušan izvor readymade motiva što se mogu rabiti na raznorazne načine protrčavajući usput kroz socijalno-političku kritiku, telesni horor ili nešto treće. Tuševljaković zadržava žanrovsku oštrinu i njegov jezik, pogotovo dijalozi na, hm, bosanskom jeziku su perfektno odmereni. Ovde nema palp prečica kojima se služio u starijim pričama, a opet su ekonomičnost opisa ljudi i situacija, te pažljivo baratanje unutarnjim monologom glavnog lika i flešbekovima tu da jednu tešku priču o povratku nakon odlaska plasiraju u čitaočevo naručje bez patetisanja i kojekakvih visokoparnosti. Tuševljaković jedino posrće u tome što rasplet ne može a da ne pogura malko prejako na žanrovsku stranu, posežući za očekivanim pančlajnom i ostavljajući veliko moralno pitanje koje je u priči postavio nerešenim. Ne


da je to loše za čitanje, ali dok god se ratovanje u Bosni bude obrazlagalo u krajnjoj liniji uticajem sveprisutnog drekavca, ostaćemo u devedesetima. Razume se, Tuševljaković je u priču upleo mnogo autobiografskog i odgovor na pitanje koje postavlja je bez sumnje užasno kompleksan (i sva je prilika da mi se ne bi ni svideo), ali to ne znači da ne treba da nastavi da ga traži. Abrakadabra – Adrijan Sarajlija Sarajlija (rođen, samo da bi nas zbunjivao, u Zvorniku) me je upropastio još većim količinama kurziva nego u Bakićevom slučaju, ali sa druge strane, iza naivnog naslova krije se njegova najbolja priča koju sam do sada imao prilike da pročitam. Ne da mi je bila i sasvim potaman, ovo je jedna žanrovska vežba koja u krajnjoj liniji samo podgreva staru ideju o krivici materijalizovanoj u živu kaznu, a sve kroz razdvajanje stvarnog i zamišljenog, te racionalnog i iracionalnog granicom vodene površine, a Sarajlijino opširno proturanje ove ideje kroz tri mesta, tri vremena i nekoliko naratora je možda previše vatrene moći za jednu u osnovi bespomoćnu metu, no… No, ne može se poreći da je Sarajlija ovde ponajbolje do sada uposlio svoje nemale spisateljske veštine, udobno se seleći iz vremena u vreme i iz glasa u drugi glas. Ovo i dalje ostaje „samo“ horor priča, ali makar osvežena solidno umućenim lokalnim koloritom sa sve, ajde de, izlizanim ali opet kvalitetno plasiranim osvrtom na vreme socijalističke obnove i izgradnje iza koga se nalazila senka sistemske represije… Ima ovde ponešto od Lavkraftovskog mirisa i kome to prija, radovaće se. Godine u magli – Jovan Ristić Joca je u mojoj bilježnici već upisan u rubrici „iznenađujuće dobri domaći žanrovski stvaraoci“, no Gorile u magli (videli ste šta sam tamo uradio?) je mač sa dve oštrice. Kao i prethodne dve priče i ona uredno nejmčekuje recentna Jugo-ratovanja kao zgodan generator urbanih legendi, ali je zapravo usredsređena na jednu tačku u prostoru (i jednu tačku u, heh, vremenu) koja, bez obzira na popularnost ne može baš da se zakiti univerzalnošću. Ristićeva priča je jedna vrlo dobro izvedena

vežba iz nostalgije, vežba koja pritom tu nostalgiju analizira, utvrđuje njene mehanizme, meri njenu vrednost i njenom, jelte, vlasniku baca natrag u lice rezultate koji ga možda neće razveseliti. No, predmet ove nostalgije je beogradski klub KST, danas mesto na kome nastupaju tribjut bendovi i gde se beskonačno vrte empetrojke na tematskim večerima (Osamdesete, Domaćica itd.), a koje je nekad bilo centar urbane kulturne renesanse Beograda. Jocino oživljavanje jednog boljeg vremena u KST-u je veoma, er, živo i impresivno razdeljeno na nekoliko likova čiji su unutarnji monolozi i previranja ubedljivi, ali čak ni meni koji sam tamo bio i gledao to o čemu Ristić piše (čuj, gledao – šutirao se) ne deluje da ova priča zbilja ima snage da iščupa srce iz grudnog koša ikome ko se nije zatekao u pravo vreme na pravom mestu. Dobra proza, ali saterana u neverovatno malu nišu. Devojka u belom – Nikola Petrović Nikola Petrović mahom piše kratke priče, bez ili sa malo karakterizacije, oslanjajući se na atmosferu i snagu ideja. Sasvim dobar pristup ako ste, recimo – Kortasar. Petrović nije Kortasar i Devojka na belom (primetili ste šta sam tu uradio?) je pomalo pretenciozan komadić oniričke proze napisan velikim delom u drugom licu… Da pojasnimo: čak i porno sajtovi što objavljuju amatersku prozu svojih čitalaca u kojoj se ljudi umotavaju u celofan i zatim guraju zelen i ino povrće u postojeće i ine telesne šupljine, čak i takvi sajtovi zabranjuju pisanje priča u drugom licu. Razlozi su najčešće što je ona po čitljivosti na nivou sastava netalentovanih đaka drugog razreda osnovne škole. No, Petrović nije netalentovan i ova priča uspeva da se iskupi zanimljivim preokretom na kraju koji opravdava pisanje u drugom licu kroz more rascepkanih slika za koje, i pored kratkoće priče i ne znamo jesu li nužne. Posle svega, ovo je prihvatljivo sočinjenije. Muzika srca – Vladimir i Miroslav Lazović Otac i sin Lazović u prvoj zvaničnoj kolaboraciji. Dok stara kajla domaćeg žanrovskog pisanja na sto donosi disciplinu i izgrađen glas, mladi lav dopunjava obrok žestinom, novim

55


’Ajde dobro, svakom se to desi ponekad, al’ ti, ti ga baš pretera, brate ili Gotovo je mojih pet minuta – Petar Petrović Petra Petrovića sam prošli put kudio za solidno napisanu ali, za mene, makar, na kraju nesvrhovitu priču o BK televiziji, a pretprošli put sam mu se takoreći podsmevao za vinjetu o robotskom seksu, no nemam ni najmanje sumnje u to da ovaj čovek napreduje ogromnim koracima. Solidna pismenost i pripovedački dar koje sam prošli put uočio ovde su se materijalizovali u jednu od najboljih priča u zbirci. ’Ajde dobro… je kolekcija fantastično pogođenih urbanih legendi ispričanih vrhunski ubedljivim lokalnim govorom koji će, čak i ako niste iz Beograda (ili Savamale) da vam deluje živo i stvarno. Pritom, Petrović je ovom prilikom zaista duhovit a meandriranje naratora u priči nikada se ne otrže kontroli, povremeno poprimajući satirične toTrideseti dan košave – Milivoj Anđelković nove, ali uvek se vraćajući u glavni tok pripoveProšlog puta sam hvalio Anđelkovića kao danja bez odlaska u farsu. Vrlo zabavno. jednog od najizgrađenijih pisaca koji se hvataju u ovo kolo i to se u međuvremenu nije prome- Lepše nego ptice – Oto Oltvanji nilo. Njegova priča je jedna od najpismenijih Oltvanjijeva priča me nije preterano impresiu ovoj zbirci i tematski je interesantna, baveći onirala, što vidim iz činjenice da sam sada mose fenomenom predodređenosti perioda duva- rao da je prelistavam da bih se setio o čemu se nja košave. Ima ovde malko folklorne fantasti- u njoj uopšte radi. Šarmantno je ovo na nivou ke kakvu na ovim prostorima najprominentnije omaža Bati Živojinoviću i negde između priličizbacuje Dragan R. Filipović i Anđelković to no neinspirisanih rečenica i stereotipnih opisa lepo piše, ali u dvadesetak strana ove priče na ratovanja i savremene filmske žurnalistike krije kraju kao da ima previše teksta koji ne pojačava se zanimljiva palp pričica o Bati koji se hvata u već malko razblažuje motive što ih je pisac već koštac sa naci-zombijima. Nažalost, nikako da na početku postavio. Moglo je, dakle i ubitačni- zbilja i izađe napolje. je, mada je TDK prijatno napisana priča. Poklade – Goran Skrobonja Istinite laži ili reč-dve o bacanju kockica – Šef parade udenuo se u sredinu knjige sa pričom smeštenom u (alternativnu?) budućnost Vesna Ilić Ilićeva je od prošle zbirke u kojoj je satirisala Slobodnih srpskih srezova. Utoliko, ovo je još televiziju kroz Kafku (ili satirisala Kafku kroz jedna od retkih „pravih“ naučnofantastičnih televiziju?) napravila popriličan korak napred, priča u knjizi, sa, doduše tretmanom tehnoloisporučujući interesantnu nadrealističku ska- gije bližim onome što bi radila Ursula Legvin sku u kojoj se mešaju intertekstualnost, bazične ili neki srodni „mekši“ SF pisac, nego klasičljudske strasti i neverovatna, gotovo kvantno- noj tehnofetišizaciji tvrđeg SF-a. Sve je to samehanička haotičnost-a-ipak-uređenost doga- svim u redu. Skrobonja piše uobičajeno pitko đaja što ljude hvataju na prepad i menjaju im ali između svih interesantnih opisa futurističživot, pa i čitavu stvarnost. Solidno je ovo na- kog društva i njegovih običaja i mitova ja sam pisano sa nekoliko različitih glasova i ubedlji- skoro sasvim uspeo da zametnem razlog zašto vim prikazivanjem ljudi u neverovatnim okol- bi me bolelo dupe za radnju ove priče i likove nostima. u njoj. Doduše, ja generalno imam problem sa idejama i prstom postavljenim na puls generacija. Ili bi barem tako nekako išao copy da sam ja Paladinov PR. U stvarnosti, ovo je pristojno napisana ali besramno klišeizirana n-ta varijacija na temu po kojoj su već drugi napisali bolje prozne uratke a neki, bogami snimili i filmove. Zamislite Ringu u kome umesto jezovite devojčice što izlazi iz ekrana televizora imate gomilu crnjaja koji nadrkano repuju i to vam je otprilike to. Ne pomaže ni dosta nesretno vođena motivacija likova i automatizovano klizanje ka predvidivom finalu. Lazović stariji je poslednjih godina pisao znatno bolje priče, pa se nadam da će buduća transgeneracijska saradnja malo više biti bazirana na njegovim instinktima, barem dok Lazović mlađi ne stasa i bude spreman na literarni patricid. Ili tako nešto.

56


SF-om koji samo nabraja antropološke i sociološke ideje i smatra da je to dovoljno za prozu, a ako vi taj problem nemate i mislite da je Ursula sa Stalno se vraćajući kući napisala svoj najbolji roman, onda će vam Skrobonja leći mnogo bolje nego meni. Jura – Aleksandar Žiljak Žiljak se, koliko nam pamćenje unatrag seže, prevashodno bavi ilustracijom, ali očigledno je da nikada nije zaboravio da piše. Jura je odlično odmerena, nepretenciozna zagrebačka vinjeta zasnovana na ubedljivo zvučećoj urbanoj legendi, likovi u priči deluju kao ekipa koju bismo sreli u bircuzu posle dva-tri vinjačeta kada socijalni skilovi rastu proporcionalno sa gubljenjem fokusa očnog vida, tranziciono mafijanje je odrađeno na rutinerski, žanrovski način ali u odličnom skladu sa dužinom i dubinom priče i sve u svemu ovo je jedna školski solidno napisana pričica o urbanim legendama. Gospodin Pepermint – Marko Pišev Sub-barkerovska horor priča u kojoj beogradske tramvajdžije zaziru od pokojnog kolege koji je odavno mrtav ali ipak luta noćnim gradom i ubija žrtve jer mu se može… Ako vam ovaj sinopsis zvuči primamljivo, sigurno će vam prijati i nekoliko solidno opisanih scena strave koje autor isporučuje. Za moj novac (koga nema jer sam knjigu dobio besplatno), Pišev se drži preterano stereotipnog zapleta koga zatim provlači kroz preterano stereotipne opise (vetar, mrak, utrnulost udova, bla bla bla) i njima stiže do stereotipnog raspleta a egzotičnost mesta i vremena radnje mi nije dovoljna da me prene iz letargije. Čeljust koja drži prst – Ivana Milaković Milakovićeva je ovde spojila nekoliko svojih (nagađam) omiljenih tema – mačke, usamljenost i visceralni horor, uplevši sve u kratku priču sa šokantnim preokretom, baziranu na simpatičnom ali, eto, odveć nepouzdanom naratoru. No, bilo bi zanimljivo videti kakve bi rezultate, recimo, neka književna radionica na kojoj bi učesnici morali da iste događaje ispričaju na svoj način, dala. Čeljust koja drži krst (videli ste šta sam uradio?) je više sinopsis nego priča

ne zato što autorka nije pismena, već zato što je preokret prepričan, bez dramskih zamajaca, pa i šok na strani čitaoca ultimativno izostaje. Tajna kolibe od pečuraka – Zoran Pešić Sigma Jedina stvar koja ovoj priči nedostaje je ubedljiviji urbani mit. Stari laf niške književne scene je napisao vrlo solidnu i pismenu pričicu o čoveku koji ne želi da se suoči sa svojom odgovornošću pa se i njegovo poimanje stvarnih i fiktivnih problema i rešenja malo međusobno brka. Sigma majstorski provodi čitaoca kroz nekoliko ubedljivih scena oniričkih kvaliteta, balansirajući između značenja motiva kojima se igra. Možda ovde ima za nijansu više veštine nego inspiracije, ali Tajna kolibe od pečuraka se prilično jasno izdvaja od ostalih u ovoj zbirci svojim golicanjem podsvesti čitaoca na elegantnije i dublje načine. Mara – Spomenka Stefanović Pululu Još jedna priča razdeljena na nekoliko epoha i protagonista. Autorka odrađuje solidan posao i kada prepričava događaje iz turskih, jelte, vremena, i kada se dotiče onog rata, i kada pokazuje mlade u savremenom Beogradu kako posle seksa izgube pamet, a onda i druge stvari. Ovo je priča nabijena seksom, krivicom, libidom koji iz pozadine vuče konce i kreira tragedije, ali sve je to spakovano na jedan, avaj, stereotipan način i prosto korišćenje domaćeg mizanscena mi nije mnogo pomoglo da bolje svarim jednu mnogo puta prepričanu horor bajku. Odrazi u retrovizoru (bliži su nego što se čine) – Ivan Nešić Nešić, nažalost, kao da je probrao najgore delove prethodnih priča. Njegovi protagonisti ne samo što su ispali iz leksikona horor klišea, već je i njihova motivacija solidno upitna, a u posedovanje zdravog razuma mogli bi da nas ubede tek posle dugog i mučnog razgovora. Istovremeno, zaplet je, pored klišeiziranosti i neubedljiv: vožnja dan i noć kroz Srbiju, a koja traje više dana i noći je naprosto neizvodljiva jer nema dovoljno Srbije na raspolaganju. Najgori je sigurno rasplet u kome Nešić pokušava da motive pomenute na prethodnim stranama spoji

57


u koherentno finale što će krešendom emocija i zabavnim kratkim štivom. Palac gore. slika čitaoca oboriti sa stolice. Ja samo osećam miris pice iz druge sobe i pitam se dokle ću ovo Noćna kretanja – Zoran Ćirić Najveće ime u knjizi ostavljeno je za kraj i to da kucam. sa dobrim razlogom. Konac delo krasi, govoriSekta prljavih – Dejan Ognjanović li su stariji i pametniji od nas, a Magični Ćira Ognjanović me je u prošloj Skrobonjinoj zbir- ovom meandrirajućom pričom koja skoro nici prijatno iznenadio odstupanjem od za njega čeg žanrovskog u sebi i nema dokazuje da onokarakterističnog lavkraftovskog glasa i demon- mad Ninova nagrada nije slučajno isporučena stracijom izvrsnog smisla za humor. Sa Sektom u Nišvil. Noćna kretanja su maltene metodom prljavih, se, avaj, onaj stari Dejan vraća na sce- toka svesti ispričana storija o uzimanju cijalisa nu. Kažem „avaj“ iako ovo nije uopšte loša pri- od strane lokalnog univerzitetskog profesora, ča. Ali atmosferu obezljuđenosti i njoj sledstve- natrpana kontemplacijama, sociološkim i kulnu razgradnju sopstvenog identiteta koja se, na turološkim opservacijama ali i studijom karakposletku završava u iznenadnoj ali ne i neoče- tera koja je značajno složenija i višeslojnija od kivanoj apoteozi – sve smo to već videli u nje- skoro svega ostalog u ovoj zbirci. Nije ovo priča govom romanu Naživo. Ako niste čitali Naživo, sa jakom poentom ali ona do svoje „slabe“ pomožda i ne treba jer je Sekta prljavih kompak- ente stiže putem pretrpanim prilikama za analitnija i svoju poentu isporučuje na manje strana a zu, meditaciju ili toplo osmehivanje verbalnim više efikasnosti, ali s druge strane, taj roman je akrobacijama koje Ćirić izvodi u nastojanju da dublje utemeljen u ovde i sada od ove ukaljane pre svega sebe, a zatim i čitaoca zabavi pišući vizije Niša sa okolinom. Solidno, vrlo solidno o onome što je u suštini banalna svakodnevnica. Nema banalnog, ako čovek dovoljno gleda oko ali možda suvišno u opusu ovog autora. sebe i dovoljno misli o onome što vidi, rekao bih, ali siguran sam da bi Ćirić makar iz inata Kuća Ljubavi – Dejan Mujanović Er… da. Mujanovićeva priča je natrpana sek- odbio da se složi da je ovo poenta koju njegova som, strašću i visceralnim hororom, ali, iako je priča pravi. Sve u svemu, ovo je, bez sumnje njen autor pismen, ona nije ništa više od skoro književnost. mehaničkog nabrajanja motiva i vođenja radnje Što ponovo ište pitanje da li jukstapozicija za ruku od tačke A do tačke B. Čak i tako, potreba za podužim flešbekom koji mora da obra- ovakvih uradaka sa žanrovskim (mada najčezloži zašto to i kako svedoči da je autor priču šće maskiranim) pričama u ostatku zbirke više počeo da piše sa gotovim scenama u glavi a bez pomaže ili odmaže jednoj ili drugoj strani. Na svesti o tome šta stvarno želi da stvori. Ne da kraju balade ponovo se, pored svih referenci na je to nužno uvek greška, ali ova priča nije baš ratove i ina važna životna pitanja, ima utisak da većina autora u ovoj knjizi pribežište na podobra. sletku nalazi u formama koje su im prethodnici predali kroz istoriju žanra. U nekoliko slučajeManastirište – Marijan Cvetanović Ovom Nišliji ovo je prozni debi i mislim da na va to rezultira vrlo zabavnim pričama, ali svrnjega može da bude vrlo ponosan. Za nekoga ko hovitost, svrha, utisak da smo upravo zagrizli je inače alergičan na priče što emuliraju neka- u komadić nečije odlomljene duše – toga ovde kav arhaični pripovedni ton i bave se vremenom i dalje ima premalo. Ili, drugim rečima, ako je turske okupacije na žanrovski način, moram da sintagma „istinite laži“ zgodan sažetak ideje o kažem da sam prilično bezbolno projurio kroz tome šta umetnost treba da bude, onda možemo Cvetanovićevu viziju hajdučke Srbije koja kliza reći da dobar deo autora u ovoj zbirci – pa time i u kanibalizam. Ne tvrdim da me je autor ube- lokalne žanrovske scene – i dalje više voli tuđe dio u poentu priče, mislim da je horor element laži od svojih istina. Ali trude se. ubačen pomalo nasilno, ali konzistencija jezika i ekonomičnost pripovedanja čine ovo sasvim

58


Harvester vs. 2009 (fa nt a st ič n i

A l e k s a n d a r

f i l mov i

u

20 0 9.)

H a r v e s t e r

J a n j i ć

Ovaj kratak vodič zamišljen je kao supersveobuhvatna referenca u kojoj će do detalja da bude opisano sve živo što je snimljeno prošle godine, a ima bilo kakve veze s fantastikom. Urednik možda nije zamislio tako, ali provalija između uredničkog niskog nivoa aspiracije i saradničkih superherojskih sposobnosti (naročito kad tekst završavaju mjesec dana nakon isteka roka) ponekad je jednostavno preduboka. Ne postoji nijedan ultrabitan naslov koji nisam uspio da pogledam i opišem ovde. Ako vam neko spomene neki film ovde neopisan, slobodno ga blijedo pogledajte i recite mu „To za mene ne postoji, o njemu nije pisano u Emitoru, dakle ne valja ništa“. I ošamarite ga pritom, a možete i da ga klepite po glavi tepsijom. Evo vam dakle ti filmovi, pa radite s njima šta hoćete. 2012 Labudova pjesma Rolanda Emeriha. Ne stvarno. Ovo je njegov posljednji blokbaster, a od sada će da radi OZBILJNE filmove, od kojih će prvi da se bavi Šekspirom, no less. Hej, kakav je to tamo histerični sarkastični smijeh? Ne vjerujete da neko ko je režirao Godzilu i Dan nezavisnosti može da napravi umjetničko djelo? Tako su se i Srđanu Dragojeviću smijali prije Aždahe, a vidite ko se smije sad! Mwahahaha! Dakle, kao što rekoh, posljednji Emerihov blokbaster je istovremeno i ultimativni blokbaster koji jednostavno rečeno brutalno ponižava sve ostale predstavnike tog žanra, uz časni izuzetak nastavka Transformersa. Spektakularne scene rušenja zgrada, zemljotresa i ostalih prirodnih katastrofa, koje jednostavno morate da vidite da biste povjerovali, imaju odličnu protivtežu u jednako intenzivnoj drami u kojoj npr. američki predsjednik pogleda usmjerenog u neumitnu smrt izusti „Dorothy, I’m coming home!“ sekundu prije nego što ga, zajedno sa gomilom drugih ljudi koji su se okupili pred Bijelom kućom, poklopi nosač aviona Džon F. Kenedi. Za one koji su posljednjih godinu dana proveli krijući se u prašumi Perućici, 2012 je film o smaku svijeta, ali ne nekom half-assed pussy smaku svijeta koji može da spriječi svaka budala koja ima sreću da mu daju glavnu ulogu u filmu, već je u pitanju real deal u kome

ogromna većina stanovništva Zemlje odapne, a ostatak se u nekoliko Nojevih barki otisne prema Rtu dobre nade, gdje će da se rađaju i množe i ponovo napune Zemlju, uz predivno rađanje novog dana i Sunčev sjaj, simboliku na kojoj bi pozavidio i tako veliki film kao što je Grbavica. District 9 Nekakav vanzemaljski brod pada ka Zemlji, no srećom taman prije nego što je tresnuo nestalo mu je goriva, tako da je ostao da lebdi u atmosferi tamo negdje iznad Johanesburga. Vanzemaljska stvorenja iz njega se nastanjuju u nekakvom distriktu (nije Brčko) i željno čekaju popravljanje matičnog broda e ne bi li se vinuli put visina i napustili ovu dosadnu planetu. Kad Vlada na čelu s Miloradom Dodikom odluči da počisti Distrikt 9 (a to je taj distrikt gdje su se alieni smjestili) i preseli ih na neko drugo mjesto, brutalne metode deložacije izazivaju opravdano negodovanje vanzemaljaca. Njima u pomoć stiže niko drugi do Vikus, vođa deložacione ekipe, koji je spoznao nedobrost svojih puteva nakon što ga je skembala neka hemikalija i izazvala njegovu postepenu transformaciju upravo u vanzemaljca. Ko što je C. Thomas Howell shvatio patnje crnaca nakon što se ofarbao u crno da bi ga primili na fakultet, slično se dešava i sa Vikusom. Slijedi fantastična jurnjava a la Bjegunac nabijena odličnom akcijom a la

59


Terminator. Mnogi potpuno neopravdano kukumavče kako je u filmu nejasno porijeklo vanzemaljaca, promašujući poentu filma koja se bavi likom samog Vikusa a ne nekim socijalnim momentima. Takođe, filmu se neopravdano prišiva nekakav podtekst o aparthejdu i slično, kao što li se taj svemirski brod zaustavio baš nad Južnom Afrikom, previđajući mogućnost da je to zato što je scenarista i režiser Nil Blomkamp porijeklom upravo iz te zemlje. Siguran sam i da bi svaki pošteni srpski autor uradio film u kome se brod zaustavlja npr. iznad romskog naselja u Beogradu.

ovako praznim likovima pravo zlo. Kraj filma je vrhunac gluposti, ali vrijedi priznati da sve u svemu nije sasvim nevrijedan gledanja jer ima nekoliko zabavnih momenata i nije previše dosadan. Carriers Prava hitčina iz sjene, Carriers je još jedan postapokaliptični film, s tim da ovde nema zombija ili podivljalih zaraženih druge vrste. Ljudsku rasu ovog puta je upropastio neki virus koji se prenosi vazdušnim putem, ostavivši malobrojne preživjele da se snalaze kako znaju i umiju. Za jedan niskobudžetni anonimni pa još i debitantski film, Carriers donosi nevjerovatno hrabru odluku da ne bude klon 28 Days Later već skroz ozbiljna drama o ljudskosti (ili prividu iste? Ili čak postojanju iste?) koja se raspada u paramparčad kad udari kriza. Film je imao potencijal da bude superdosadan superpretenciozan superdavež, ali uspio je da nadvlada sve prepreke i, uz neke sitnije mane kao što je povremeno preglumljivanje, bude odlična drama sa rješenjima od kojih mogu da uče skoro svi dobitnici Oskara posljednjih nekoliko godina. Inače, u filmu glumi Piper Perabo, tako da nemate apsolutno nijedno opravdanje da ne pogledate Carrierse odmah, ako to već niste uradili prije.

Zombieland Zombi apokalipsa za gikove, film koji bi mogao da se shvati, dosta nategnuto, kao američki odgovor na film Shaun of the Dead. Ovde četvoročlanu grupu čine herojski gik sa brdom pravila za preživljavanje kojih se drži ko pijan plota, triggerhappy rednek kaubojčina, te dvije izrazito naporne sestre tinejdžerke od kojih se ova starija iz meni potpuno nepoznatih razloga sviđa ovom giku. Doduše, još su mi manje poznati razlozi što li se on sviđa njoj. Valjda nemate mnogo mogućnosti za biranje kad se kompletno stanovništvo planete može izbrojati na prste jedne ruke nekog radnika u pilani. Zombilend je, za moj ukus, film koji je previše ni-tamo-ni-ovamo, tj. s jedne strane bi Star Trek da bude komedija (uglavnom neuspješna), a Weeee! Kirkovo i Spokovo djetinjstvo! s druge nekakva kao ozbiljna drama, što je sa Vjerovatno se srce svakog pravog trekija

60


rastopilo od ovog dirljivog pogleda u period prije prvog Star Trek serijala. Pošto sam ja totalni duduk za ovu seriju i vrlo malo sam je gledao, imena velike većine likova nisu mi značila ništa, mada sam i sam spoznao veličinu trenutka kad se Leonard Nimoj ponovo pojavljuje kao Spok. U tom trenutku prestao sam da mljackam čips sa slaninom i ustao u stav mirno. Za divno čudo, iako su scenario pisali autori Transformersa, Star Trek je zabavna i lijepoizgledajuća SF akcija bez previše idiotskih momenata. Meni kao ST laiku film je vrlo prijao, a ako ste pomahnitali fan Star Trek univerzuma koji sam sa sobom govori klingonski a profesorima na fakultetu koji neće da mu daju dobru ocjenu prijeti pištoljem govoreći „Resistance is futile!“, ovo djelo će da vas baci u totalnu ekstazu. Koliko sam upoznat, Star Trek se smatra jednim od najboljih Star Trek filmova, a ulogu kapetana Kirka igra Kris Pajn, glavni lik iz gore spomenutih Carriersa. Watchmen To što sam izdržao superherojski film koji je trajao maltene tri sata, a da se nijednom nisam zapitao koliko još ima do kraja, dovoljno govori o zanimljivosti ovog djela. U pitanju je inače revizionistički pogled na superherojski život maznut iz istoimenog stripa onog britanskog manijaka koji je unaprijed tražio da mu se ime ne spominje u filmu. To je i dobio, a dobiće i to da mu se ime neće spomenuti ni

u ovom rivjuu. Uglavnom, u Watchmenima se radi o misterioznoj seriji ubistava (bivših) superheroja iza koje, ispostaviće se kasnije, stoji jedan vrlo mračan dijabolični plan. Karakteristike filma su vanredno izvanredan glavni lik, superheroj Roršah, koji mrzi čitav svijet, u tumačenju Džekija Erla Hejlija, supergenijalnog genija koji je iz nekog razloga uglavnom nepriznat kao jedan od najvećih glumaca današnjice, te izvjesni Dr. Menhetn, kompjuterski animiran lik koji okolo šeta uglavnom potpuno go ili eventualno u gaćama, kad je BAŠ hladno. Filmu zamjeram što je Karla Guđino potrošena na potpuno bezveznu ulogu. Planet 51 Grupa Španaca animatora došla je na odličnu ideju da napravi inverz naučnofantastičnog filma iz pedesetih, naime da ovog puta ljudi budu uljezi na planeti vanzemaljaca. Odmah nakon te odlične ideje sve su bacili u potok odlukom da pisanje scenarija povjere Amerikancu Džou Stilmanu. Tako je film ispao potpuna generička bljuzga sa užasnim likovima i apsolutno nezanimljivom pričom, što je veeeeeeeeeelika šteta kad se ima na umu predivno dizajniran vanzemaljski svijet koji predstavlja duhovit omaž pedesetim godinama prošlog vijeka (sjetite se filma Povratak u budućnost). Naravno, nije uopšte čudno što je scenario toliko loš kad znamo da je njegov autor učestvovao u pisanju Šreka. Preporuka za gledanje: Isključite ton iz

61


filma i pustite kompilaciju Best of 50’s.

gledao u IMAX 3D tehnologiji, već u onoj bajatoj, sa crveno-plavim cvikerima). Tatku više sreće sljedeći put, osim ako u međuvreAvatar Heh. Dvanaest godina nakon Titanika, Tat- menu ne počini samoubistvo, depresivan što ko se vraća sa revolucionarnim, nikad-prije- će kvalitet Titanika za njega ubuduće da ostaviđenim, trodimenzionalnim remek-djelom ne nedostižan. animacije, koje će da pomjeri granice i donese smrt klasičnom filmu sa živim glumcima Terminator: Salvation (i zaista – u glavnoj ulozi umjesto klasičnog Četvrti dio serijala koji je trebalo da ostaživog glumca nalazi se balvan po imenu Sem ve na miru nakon drugog nastavka. Zapravo, Vortington, prema kome je Kristofer Lamber ovo je kao prvi dio neke nove trilogije. Kuku oličenje glumačke svestranosti). nama. Ja priznajem da mi je prilično teško Dvanaest dugih godina je trajalo sprema- da pratim sve ovo, jer ne mogu da se snađem nje i glancanje ovog čuda tehnike, ali avaj, od u svom tom silnom putovanju kroz vrijeme i toga je na pisanje scenarija, po svemu sudeći, mijenjanju prošlosti i budućnosti i čudesima otpalo tek jedno popodne. Priča u Avataru je tome sličnim. Pogotovo zato što je putovanje sve sami kliše do klišea, bez trunke humo- kroz vrijeme svakako besmisleno i može da ra ili nečeg sličnog – kao da je generisana funkcioniše jedino u filmu kao što je Povrau nekakvom kompjuterskom programu koji tak u budućnost, koji sa tim konceptom tjera se bavi generisanjem generičkih priča punih šegu. U odbranu ovog nepotrebnog Terminatora klišea. I to u njegovoj beta verziji. To čak ni ne bi bilo ništa strašno da likovi sa kojima možemo da kažemo da je action packed (omitreba da simpatišemo nisu antipatične dvoi- ljena floskula izdavačkih kuća filmova i kompometarske plave spodobe koje se nekakvim pjuterskih igara) i dosta dinamičan i zanimljiv kablovima iz kose konektuju na mainframe jednom kad pustite mozak na pašu i pomirite Majke Prirode u nekakvoj Šumi Života. Ili se sa činjenicom da čitava priča nema nešto je to možda Drvo Ljubavi? Ili Plaža Užasa? mnogo smisla. Veliki plus je što su autori ispoštovali Švarcija i ubacili kompjuterski geZaboravio sam. nerisan lik s njegovim likom u jednoj sceni. U svakom slučaju, glavni adut Avatara je Zbog toga čak možemo i da im oprostimo što spektakularan vizuelni izgled koji meni nije su jednu od glavnih uloga dodijelili onoj auuopšte izgledao spektakularan, mislim kad stralijskoj nesreći Semu Vortingtonu. jednom vidite Dragon Wars, na ovo možete samo slatko da se nasmijete (ovde mi dozvolite malu tarabu, tj. ogradu, pošto film nisam

62


Pandorum Ljudi kažu da ovo ništa ne valja, a meni je film vrlo dobar. Priča prati svemirski brod koji treba da prenese malobrojne ostatke ljudske civilizacije na novu planetu koju treba da upropaste. Pardon, kolonizuju. E sad, neki likovi se bude iz hibernacije i skontaju da brodom haraju neka jeziva čudovišta s bodljama. Slijedi krljanje sa monstrumima a la Descent, s tim da se za promjenu u ovom filmu ponekad nešto i vidi, kao i raznorazni plot tvistovi vezani za porijeklo i sudbinu ljudi na brodu, kao i ljudske rase in general. Jedino što mi se nije svidjelo jeste bljuzgav kraj u kome ljudska rasa nije potpuno uništena. Nadao sam se na kraju da će nas počastiti sa malo humora, tj. da će kapsulu sa glavnim likovima odozdo spengati neka druga kapsula, ali to se nažalost nije desilo. Other than that, ovo je vrlo pristojna SF-horor akcija. Usput, ma koliko bili u iskušenju da pomislite da se brod zove Pandorum, to nije tako. Pandorum je nekakav sindrom da nakon dugog boravka u svemiru poludite i pobijete sve oko sebe, a brod ima fantastično ime koje sam zaboravio, a i svakako je nešto da slomite jezik i prste. Transformers: Revenge of the Fallen „O BOŽE O BOŽE O BOŽE… ili sam ja UŽASNO glup ili ovaj film… AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA“ je vrlo slikovit komentar jednog nesrećnog gledaoca Transformers: Revenge of the Fallen. Tri glave su gluplje od dvije, tako da nije čudo što su iz priče, nakon pridruživanja Erena Krugera „scenarističkom“ dvojcu, eliminisani skoro svi tragovi smislenosti. Otprilike je jasno da planeti Zemlji prijeti nova opasnost jer je nekakav superjezivi nepobjedivi negativac nazvan The Fallen odlučio da se vrati iz penzije i ispraši dupe Optimusu Prajmu. Njegov batler je inače niko drugi do slavni Megatron iz prethodnog dijela. Uglavnom, slijedi dosta akcije, eksplozija, potpuno nebuloznih obrta u priči i ataka na dobar ukus, među kojima se ističe eksplicitno prikazivanje robotovih testisa, Džon Turturo

u tangama i masa drugih stvari. A čovjek bi rekao da ne može gore od filma Scooby Doo i takmičenja u prdežima između Šegija i Skubija. Najbolja scena u filmu je kad našeg heroja Sema Vikipedikija spopadne studentkinja robot sa ogromnim vanzemaljskim jezikom – za trenutak pomislite da gledate Decoys, međutim odmah nakon toga vraćeni ste u surovu stvarnost kad se neki robot transformiše u neko prevozno sredstvo ili možda električni mlin za kafu, zaboravio sam. Feast III: The Happy Finish Završni dio kultne trilogije o invaziji ljudožderskih vanzemaljaca na planetu Zemlju. Trojka je sasvim u duhu prva dva dijela (pogotovo drugog) i pored onih silnih gadosti koje smo u njima imali priliku da vidimo, ovde recimo imamo scenu kad monstrum pojede glavu djevojke i onda je izbaci kroz analni otvor, zatim jedno analno silovanje kroz zid i rečenice tipa „You don’t need hands to kick ass“. Dakle jasno vam je da su smisao i dobar ukus još jednom otišli u kantu za smeće i da je čitav film orgija krvi, klanja i cinizma. Zabava za cijelu porodicu. New Moon New Moon je nastavak katastrofalno lošeg Twilighta, neke vrste vampirske sapunice za djecu (vjerujte, mnogo je gore nego što zvuči). U tom prvom dijelu nema krvi, vampiri nemaju vampirske zube (valjda da se djevojčice ne isprepadaju), leže po livadama okruženi cvijećem i gledaju oblake koji prolaze, prosto da se čovjek rastopi od miline. Takođe, prvi Twilight je imao i zvanično najgoru ljubavnu priču i najgoreg glavnog glumca u istoriji filma. New Moon, donosi nadogradnju osnovne priče – nakon vampira, sad su degradirani i vukodlaci. Lik koji liči na Radovana Karadžića iz mlađih dana ostavlja svoju ljubav i odlazi, da bi ona mogla da ima normalan život. Avaj, ona toliko pati za njim da je on prinuđen da joj se javlja u vidu prikaze u ključnim trenucima i te scene su tako emotivne da Džejms Remar može da ide u ćošak da se stidi. Ispostavlja se takođe da su Indijanci s

63


kojima se glavna cura zgotivila u prvom filmu zapravo vukodlaci koji šetaju okolo u kupaćim gaćama i imaju neki tajni ne-diram-tene-diraš-me sporazum s vampirima. Naravno, to nije sve – imamo i novu frakciju, a to su neki misteriozni vampiri koji se bave eutanazijom vampira, a vođa im je blago retardiran i stalno u nešto bulji širom otvorenih očiju i izbacuje briljantne citate kao „Amazing!“ ili „How fascinating!“. Kad ovaj naš glavni klipan pomisli da mu se cura ubila, odlučuje da prekrati svoj život tako što će da ode u posjetu tim vampirima (nisam baš najbolje shvatio zašto vampir ne može da se samoubije na neki jednostavniji način). Međutim, ne berite brigu i prestanite da nervozno grizete nokte – iako ovo nedjelo ima aspiracije da omažira Romea i Juliju (čak tu knjigu i prikažu, kao i nekoliko scena iz Zefirelijeve ekranizacije, valjda da bi i onima sa najjeftinijim ulaznicama bilo jasno o čemu je riječ), tragičan kraj nije nešto što bi došlo u obzir. Jer kako bi onda Stefeni Majer pisala nastavke knjige i od čega bi plaćala struju, vodu, telefon, grijanje i komunalno? Arguably, ovaj film je možda čak još gori od prethodnika – „emotivne“ scene su još veća propast jer nam se, pored sve njihove grozomorne gluposti, u pozadini bezobrazno naturaju gudači koji neprestano gude, e ne bi li i one sa najjeftinijim ulaznicama informisali da je vrijeme da se isuču maramice i plastične kante u koje deponujete svoje suze. Dodajte na to već standardno „kvalitetnu“ glumu,

64

prvenstveno Roberta Petinsona, koji i dalje ima onaj izraz kao da bi da povrati al’ ne ide. Kad su na kraju još počeli eksplicitno da navode razloge zašto je taj glavni vampir na početku ostavio svoju curu (koje znaju valjda svi koji su stariji od prvog osnovne), ozbiljno sam poželio da vrišteći izjurim iz sobe. Naravno, New Moon nije bez svojih prednosti. Recimo kad vas nešto užasno boli, dobar način da skrenete sebi misli s tog bola je da vas nešto drugo zaboli još jače. Tako je meni ovaj film odlično pomogao kod jakih bolova u kičmi. The Road Nakon ko zna kojeg smaka svijeta po redu, Vigo Mortensen i njegov mlađani sinčić smucaju se po vejstlendu koji je nekad bio Amerika. Mortensen pokušava da sačuva sinčićev život i da ga obrazuje kako da preživa, pardon – preživi, samostalno, kad njega (Mortensena) jednom ne bude. Kao što možete i da pretpostavite, u svijetu u kome caruje pustoš, bande ljudoždera koji jedu ljude i raznorazni prosjaci koji vam izazivaju moralne dileme, preživljavanje podrazumijeva donošenje mnogo teških odluka. Sinčić, mlad i neiskvaren, ne može sasvim da se identifikuje sa očevom gledaj-samo-svoje-dupe obukom. Okreni-obrni, po svojoj tematici The Road nije mnogo različit od Carriers‑a – opet je tu tematika o preživljavanju i moralnim dilemama koje dolaze s istim, zatim motiv mora kao odredišta putovanja glavnih junaka i sl.


Razlike su u tome što Carriers ima mnogo šareniju fotografiju i, za moj pojam, mnogo simpatičnije likove. The Road je mračan, depresivan i prljav, sa svekolikim kontejnerima, napuštenim kućama, blatom, prljavštinom i prosjacima – ko Sarajevo devedeset druge. Ovaj film režirao je Džon Hilkout po knjizi pulicerovca Kormaka Mekartija koju još nisam pročitao iako sam obećao da ću to uraditi prije gledanja filma (prim. urednika: sramota!). Letimičan pregled knjige otkriva specifičan Mekartijev stil pisanja – nekorištenje navodnika u upravnom govoru i veliki razmak između redova – za koji smatram da se lijepo slaže sa filmom.

da se snalazi za oblačenje. Njegov ljubavni interes je simpatična Rejčel MekAdams i tema filma je način na koji njegovo nesretno putovanje kroz vrijeme utiče na njihovu vezu. Ovde na pamet odmah mogu da vam padnu dva relativno slična ostvarenja (u smislu da se radi o ljubavnim pričama u neobičnom ambijentu koji je neobičan zahvaljujući tome što glavni junak ima neki bizaran peh koji zadire u samu srž poimanja realnosti) – The Boring Case of Benjamin Button i Stranger Than Fiction. Veliko mi je zadovoljstvo što mogu da konstatujem da je i po izvedbi i po kvalitetu The Time Traveler’s Wife mnogo bliži ovom drugom filmu nego Finčerovom katastrofalnom pobačaju. Za razliku od Bendžamina Boringtona, Putnik kroz vrijemeova žena, baš kao i Stranger Than Fiction, ima dušu. Likovi su simpatični, ima čak i nekog humora u tragovima, a scene koje su emotivne emotivne su zbog same svoje prirode a ne zbog toga što nam režiser u saradnji sa svojom muzičkom pratnjom i glumcima vrišti na uvo „Tugujte, ovo je potresna scena!!!11“. Jedan lijep primjer je kad glavni lik sretne svoju (pokojnu) majku u vozu i priča sa njom. Kraj je tužan, ali ne toliko da vam treba pakovanje maramica (mislim!). Pošto sam ovako lijepo nahvalio film, valja spomenuti i njegovu prilično veliku manu, a to je potpuno bizaran plot device sa fetusima koji putuju kroz vrijeme (?!?!?) i nepoznato je gdje završavaju. Ovakva egzibicija bi mnogo bolje pristajala nekom filmu Frenka Henenlotera nego otherwise normalnoj romansi-dramurdi.

Gamer U ne tako dalekoj budućnosti Dekster Morgan je osmislio ultrauzbudljiv kompjuterski deathmatch u kome igrači kontrolišu žive ljude. Likovi u igri su zatvorenici koji u zamjenu za učestvovanje u igri dobijaju mogućnost pomilovanja. Treba „samo“ da prežive 30 partija. Džerard Batler je na putu da prvi ostvari taj skor, ali onda otkriva da iza svega stoji jedan žešći dijabolični plan, te se udružuje sa tinejdžerom koji njim upravlja u namjeri da im svima pomrse konce. Vizuelna prezentacija filma je taman onakva kakvu biste očekivali od autora Cranka, dakle jedan furiozni spektakl, sa dobrodošlim kiberpank uticajima. Glavna i jedina veća zamjerka koju imam je vrlo subjektivne prirode – kompjuterska igra Slayers o kojoj je riječ dešava se u potpuno običnom ambijentu, sa standardnim oružjima. Mislim da bi bio pun pogodak (ali vjerovatno i pravi torpedo Moon za podmornicu budžeta filma) da je u pitanju Jedini predstavnik čistokrvnog SF-a u futuristička pucnjava u stilu igara kao što je ovom prikaščiću je Moon, debitantsko djeQuake 3: Arena. lo Dankana Džonsa, sina mnogo poznatijeg Dejvida Džonsa. Astronaut Sem Bel stacioThe Time Traveler’s Wife niran je na Mjesecu, u misiji nadgledanja (ili Moram da priznam da me je ova limunada tako nešto) iskopavanja bitnih izvora energije, vrlo prijatno iznenadila. Erik Bana glumi lika koje obavljaju odgovarajuće obučeni roboti. koji zahvaljujući nekakvom genetskom pore- Njegov jedini kompanjon tokom trogodišnjeg mećaju nesvojevoljno putuje kroz vrijeme i boravka tamo je robot Gerti. Naravno, Sem zbog toga teško pati – naime, kao što nas uči će otkriti da se nešto vrlo fishy dešava u čiTerminator, kroz vrijeme ne možete da putu- tavoj toj operaciji, nešto što ne samo da potjete u odjeći, tako da naš heroj stalno mora puno prevazilazi nivo običnog pojedinca kao

65


što je on, već dovodi u pitanje i sam njegov identitet. Ako volite filmove Vinćenca Natalija, sigurno će vam se i Mjesec svidjeti jer sadrži neke dodirne tačke sa njima, a i sam po sebi je vrlo zanimljiv. Inače, iako se možda čini da je Moon superpretenciozna kvaziintelektualna papazjanija sa brdom besmislenih plot tvistova, u pitanju je zapravo sasvim jednostavna priča koja odlično funkcioniše u svom domenu i ne pokušava da bude neko kosmičko remek-djelo tipa Odiseje u svemiru ili nešto slično. Meni se čak i kraj svidio, iako razumijem one koji ga smatraju donekle isforsiranim. U glavnim ulogama je Sem Rokvel. Technotise – Edit i ja I mi konja, ovaj, film za trku imamo. Mladi i supertalentovani strip-crtač Aleksa Gajić, naše gore list, prihvatio se nezahvalnog zadatka da u pokretne slike pretoči sopstveni strip Technotise. Pošto strip nisam čitao, ne mogu da kažem kolika je tematska sličnost sa filmom, ali imao sam priliku da ga brzinski prelistam u knjižari i mogu da garantujem da mu je vizuelno film potpuno vjeran. Priča je relativno standardna, dešava se u Beogradu 2074. i prati neobična dešavanja oko mlade studentkinje Edit Stefanović koja počinju nakon što ona odluči da ugradi nekakav memorijski čip. Ima tu dosta matematike, fizike, filozofije, potjera, snolikih scena i sl. stvari koje biste očekivali u kvalitetnoj avanturističkoj kompjuterskoj igri (pitam se da li

66

su Aleksa i scenarista stripa Darko Grkinić igrali The Longest Journey i koliko je ta legendarna igra inspirisala njihov strip). Ko što rekoh, priča je daleko od nekog supergenijalnog remek-djela, ali je dovoljno dinamična i zabavna da čak nećete ni primijetiti da vam slušni region povremeno iritiraju glasovni „talenti“ takvih neprijatelja dobrog ukusa kao što su Ne­boj­ša Glo­go­vac i Nikola Đuričko. Međutim, na polju audiovizuelne prezentacije film naprosto sija – futuristički Beograd predstavljen je vrlo simpatičnim stripolikim (ma hajde?) dizajnom, sa povremenim višeravanskim skrolom pozadine koji obezbjeđuje nekakvu dvoipodimenzionalnost slike, a sve to prati odlična elektronska muzika. Ovih dana su se pravodržaoci konačno udostojili da nas počaste i dostojnim DVD izdanjem sa apparently zanimljivim dodacima. Bilo bi lijepo kad bismo se bar u ovom slučaju odrekli svojih torentsko-rapidšerovskih navika i kupili originalno izdanje, tako da se pruži podrška jednom za promjenu dobrom domaćem filmu. Ne znam kakva je (if any) distribucija u stranim zemljama, ali ako Technotise ne bude apsolutni hit, znači da ljudi u inostranstvu nemaju pojma s pojmom. Elem, ovo djelo automatski svrstava buduća ostvarenja Alekse Gajića, kako ona iz oblasti stripa, tako i filmska (nadam se da će ih biti još), u most anticipated kategoriju.


visočanstvo. gotovo je! probili su u palatu!

ne bih toliko brinuo.

ostao mi je jedan metak. sačuvao sam ga za vas

.:GOD MODE:. scenario: Pavle Zelić; crtež: Stevan Kovačević Voste


briši. tamo ti je tajni prolaz.

sssmekššao ssi, imperatore...

sssamo da te vidim ovakvog, posslednji put. ssam ssi kriv. ne ratuješš višše. treba mi nova krrrvvv, nove grešššne dušše koje pre s-s-svog vremena hrle ka meni...

mislio sam da je tako. pa sam se obratio hm... drugoj strani

Ah, tu si. šta sad hoćeš? aneks ugovora?

lažžeššš... ne bi te nikada podržali... toliki gresssi...


nisi čuo? lože se na pokajnike. u odnosu na tvog novog pulena. ja sam, kako se ono kaže... manje zlo.

prekasssno... vidimo sse dole, sspremili smo ti topao doček... vrrlo topao...

the end?


Profile for Društvo ljubitelja fantastike "Lazar Komarčić"

Emitor 478  

Emitor 478 jun 2010

Emitor 478  

Emitor 478 jun 2010

Profile for emitor
Advertisement