EMITOR 451

muk. Nije bio posebno gladan: potresen onim što se sinoć desilo, pitao se da li će uopšte biti u stanju nešto da stavi u usta, ali žarko je želeo da čuje majčin glas iz prizemlja.

Druga stvar koja mu je govorila da su stvari postale drugačije bio je pogled koji mu je Nina uputila kada je sišao u kuhinju. Njeno sivo lice se, u trenutku kada ga je ugledala, trznulo i on oseti da ga se majka plaši. Zastao je, kolebajući se da li da uopšte ostane u istoj prostoriji.

“Gde je otac?” pitao je, tek da naruši tišinu.

Nina je zurila u njega, ne puštajući ni glasa.

“Gde je otac?” ponovio je nervozno, sada već ljut na sebe, nju i ceo svet. Stvari, kao njemu u inat, nikako nisu htele da pođu pravim putem.

“U dvorištu”, konačno se prelomilo sa njenih usana. “Cepa drva.”

Martin klimnu glavom i vrati se u hodnik.

Pred njim su stajala zelena vrata podruma i srce mu u trenutku tako snažno zalupa, da je mislio da će se srušiti. On ipak savlada mučninu i prođe pored njih, pridržavajući se rukom za suprotni zid.

Napolju ga u lice udari svež vazduh. Na blatnjavoj zemlji, iznevši veliki panj iz šupe nasred dvorišta, stajao je Kolin i merkao jednu cepanicu, izdvojenu iz gomile drva razbacanih unaokolo. Pogledao je u Martina, a onda klimnuo glavom ka prizoru pred sobom.

“Ova je baš mokra”, rekao je glasno, nadvikujući se sa grajom komšijske dece.

“To je ona što nam je juče ispala”, odgovorio je Martin. Kolin to kao da nije čuo. I dalje je zurio u potamnelo drvo, ispitujući ga pomno.

“Nije mi jasno kako je samo jedna uspela da se skvasi...”

Martin mu priđe i tek tada primeti da je pored njega, naslonjena na panj, ležala sekira. Kolinu to kao da nije smetalo; prstima je odsutno lupkao po uspravljenoj dršci, pevajući sebi u bradu neku Martinu nepoznatu melodiju.

“Sećaš se kada je ispala iz korpe?” rekao je Martin. “Stajali smo na vratima šupe i ja sam - 72 -