Page 1

Marina Fiorato Grad veÄ?ne Ijubavi


avada kedavra & nymphe

I kad otvori četvrti pečat, čuh glas četvrtog živog bića gde govori: Dođi i vidi! I videh, i gle, konj sivac, i jahač na njemu kome je ime Smrt, i pakao iđaše za njim; i dade mu se vlast nad četvrtinom zemlje, da ubija mačem i glađu i pomorom i zverinjem zemaljskim. Otkrivenje 6:7-8

2


avada kedavra & nymphe

Deo I Vrani konj

3


avada kedavra & nymphe

Prolog Venecija 1576. po Hristu Sebastijano Venijer, mletački dužd, očima tmurnim poput okeana zurio je kroz četvorolisni kameni prozor. Već tri dana mu osećaj za vremenske prilike, izoštren godinama koje je proveo na moru, govori da dolazi oluja, da se gruša i oblači na horizontu i valja preko bolešljivih ljubičastih talasa. A sada je vihor udario i doneo nešto zloćudnije od lošeg vremena. Dužda s dugom belom bradom i plemenitim držanjem ovekovečio je Tintoreto i često su ga poredili s Neptunom, koji je takođe vladao morskim kraljevstvom. Čak su ga i šapatom poredili sa Svemogućim. Kako je bio iskreno religiozan čovek, oba bi ga ova poređenja, iz različitih razloga, strašno uznemirila; ali danas bi dao sve da ima moć da spase Veneciju od ovog mračnog časa. Posmatrao je kako šest pogurenih prilika, zbog vetra tesno zbijenih, žuri preko doka; sa svakim talasom, tlo se presijavao od vode koja im je, povlačeći se, vukla crne odore. Zbog kapuljača i ogrtača izgledali su poput monaha, ali nisu to bili ljudi od vere, već od nauke. Bavili su se životom i smrću. Lekari. Kada su se približili, jasno im je video maske; pod tamnim kapuljačama, poput kosti bele kljunove, savijene kao u ptica grabljivica. Maske su bile dovoljno strašne, ali je razlog zašto su ih nosili bio još zlokobniji. Bili su to medico delle peste - lekari za kugu. Šest naučnika, učenih ljudi iz uglednih porodica, svi obrazovani na najboljim medicinskim akademijama, jedan za svaki od šest sestijera1 Venecije. Videti ih zajedno slutilo je na zlo. Dužd Sebastijano Venijer verovao je da se oni nikada

1

Ital. sestiere - šestina, okrug u Veneciji. (Prim. prev.)

4


avada kedavra & nymphe ranije nisu sreli, a činilo mu se da se okupljaju poput jata vrana oko groba. Možda i njegovog. Na tren obori ramena; osećao se veoma staro. Posmatrao je lekare kako grabe preko Skjavonske rive 2, jedne od najlepših promenada na svetu, i znao je da će svakog trena ući u njegovu veliku belu palatu. Dužd se naježio kao da ga je poprskala hladna morska pena. Naslonio je glavu na hladne kvadrate stakla i na jedan blaženi trenutak sklopio oči. Da nije to učinio, možda bi video mletačku galiju kako se brzo udaljava na mračnim i uzburkanim vodama; ali sklopio je oči na svega nekoliko damara srca, samo da se umiri i udahne slana isparenja. Miris Venecije. Sebastijano Venijer se uspravio, podsetivši se ko je i gde se nalazi. Pogledao je zamršeni rad u kamenu na prozorima, najbolje venecijansko staklo, koje je sprečavalo da se grmljavina s mora probije do njega. Podigao je pogled i nakrenuo plemenitu glavu da pogleda tavanicu i freske, kojima nije bilo ravnih i koje su crvenom bojom i zlatom stotinama godina oslikavali najbolji venecijanski umetnici pokrivajući duboki, veličanstveni prostor nad njim. A ipak, sve bogatstvo i slava nisu uspeli da oteraju kugu s njegovog praga. Dužd se smestio u veliku stolicu i sačekao da najave lekare. Ušli su jedan za drugim i stali oko njega u polukrug poput lešinara; s ogrtača im se cedila voda, a crveni komadi kristala, umetnuti u maske umesto očiju, gladno su svetlucali, kao da se spremaju da se okome na njegovo telo. Ali čim progovoriše, dužd prestade da ih se plaši. „Očekivali smo ovo, gospodaru“, rekao je jedan. ,,U jezuitskim botaničkim baštama u poslednje vreme pojavio se neuobičajeno veliki broj leptira - na stotine i hiljade.“ Dužd podiže poput snega belu obrvu. „Leptiri?“ Lekar je nastavio da toroče i ne primetivši oštrinu u duždovom glasu. „Zaboga, dužde, zna se da su leptiri vesnici kuge.“ „Istina je“, dodao je drugi. „A bilo je i drugih nagoveštaja. U jednoj pekari u Arsenalu, kada se hleb prelomi nadvoje, iz njega poteče krv.“

2

Ital. Riva degli Schiavoni - danas poznatija kao Slovenska riva, iako se i dalje zove Riva delji Skjavoni, po srednjovekovnom mletačkom nazivu za Slovene (Skjavoni). (Prim. lekt.)

5


avada kedavra & nymphe Dužd poče prstima da dobuje po naslonu stolice. „Kuga je stigla u Veneciju i o tome dalje ne vredi raspravljati, želim da znam koji je najbolji način da se ona leči.“ Uzalud. Jedan je želeo da se s kugom bori tako što bi savetovao pacijente da oko vrata nose mrtvu žabu krastaču. Drugi je savetovao da se obolelom stavljaju golublja pera na otečene gnojne čireve na pazuhu i preponama, ne bi li repno paperje izvuklo otrov. Počeli su da se nadvikuju i skoro da se sudaraju kljunovima, a njihove maske postale su gotovo komične; isprva učeni i meki, glasovi su im se podigli do te mere da su podsećali na gakanje gusaka. Dužd je, srdit, shvatio da mu misli lutaju. Ovi lekari su šarlatani, lakrdijaši, a ne znase koji je oholiji. Pogled mu je odlutao do senke iza tapiserije, u kojoj je podanik, starac poput njega, stajao i slušao; čekao je trenutak da mu se dužd obratiti i kaže mu zašto ga je pozvao. * Starac u senci, arhitekta, takođe nije slušao. Ođuvek više naklonjen zgradama nego ljudima, divio se ukrštenim kamenim rebrima, koja su obrazovala zakrivljenje svoda, i proporcijama pilastra, čije konture su dodatno isticale velike freske. Kao i dužd, i on je najpre osetio napad straha kada su lekari ušli u odaju. Svi, od dužda do ubogog prosjaka, znaju šta znače maske. Kuga je u gradu. Ipak, arhitekta se nije nešto posebno zabrinuo. Već je pre dve godine preživeo manju pošast kuge i uradiće opet isto što i tada. Otići će iz grada u unutrašnjost Veneta, možda i u svoj rodni grad Vičencu. Tamo, negde u planinama, lenčariće i crtaće planove. Pijuckaće vino i čekaće da kuga utoli svoju žeđ. Brzim brodom do Mestrea, i još bržim konjem do Treviza, mogao bi stići do Mazera pre mraka, do kuće braće Barbaro, svojih dobrih prijatelja. U tom domu je uvek dobrodošao; na kraju krajeva, on ga je i sagradio. Ali najpre mora da sazna šta dužd želi od njega. * Dužd je čuo dovoljno. Ovi lekari nisu mogli pomoći Veneciji. Oni će razdeliti svoje napitke i lekarije i pritom zaraditi brdo zlata, a neki će preživeti, neki umreti. Stezao je stolicu dok mu zglavci nisu pobeleli, spustivši pogled u

6


avada kedavra & nymphe očajanju. Pogled na ruke baci ga u očajanje - behu čvornovate, sa izraženim venama i staračkim pegama. Kako da se jedan starac sam bori protiv kuge? Pročistio je grlo. Mora delati. Ne sme dozvoliti da ga pokolenja upamte kao čoveka koji je dozvolio da kuga razori jadranski dragulj. Ustao je, a krv mu je pojurila u glavu. „Možete ići“, rekao je lekarima, možda i malo preglasno. „Napolje!“ Mahnuo je rukama kao da želi da rastera vrane, što su i bili. Sačekao je da se vrata za njima zatvore. „Andrea Paladio“, rekao je dužd, a glas mu je odzvanjao u velikoj odaji, „priđi!“ Paladio je izašao iz senke i stao pred dužda. Vetar je tresao stakla na prozorima, tražeći da ga puste unutra, noseći sa sobom svoju saputnicu kugu. Paladio se vrpoljio, sada već nestrpljiv da ode, ali dužd, koga je gnev prošao, opet je, činilo se zamišljeno, seo. „Da li ste čuli za čudo Svetog Sebastijana sa Đudeke?“ Paladio se blago namrštio. Premda nikada pre nije sreo dužda, znao ga je po čuvenju; pomorac s četrdesetogodišnjim iskustvom, pobožan, ugledan i dovoljno pametan da izbegne strašne zatvore republike tokom brojnih uzastopnih Veća desetorice. Da lije Sebastijano Venijer prekasno došao na najviši položaj? Da li mu je um već kopneo? Kroz prozore se videlo ostrvo Đudeka, zaliveno kišom, ali oduvek jedan od najlepših sestijera Venecije, kako se savija za leđima starog grada poput kičme. „Da, naravno.“ Odgovorio je polako, pitajući se čemu ovo pitanje vodi. Kao da pripoveda neku priču ili parabolu, dužd poče: ,,U jeku poslednje kuge 1464. godine, jedan mladi vojnik došao je do kapije manastira Sveti krst na ostrvu Đudeka i povikao da mu otvore. Sve monahinje nalazile su se u manastiru, a i sama opatica se razbolela od kuge. Ključarica, jedna sestra skolastika, došla je do kapije. Kada je pogledala mladića, videla je da je na njemu oklop od sjajnog srebra, da mu je kosa poput zlatnog plamena, a oči poput plavih safira. Ona mu je sa strahopoštovanjem pružila vode iz manastirskog bunara i on je popi. Prikaza se zahvalila skolastici i naložila, i njoj i svim ostalim monahinjama, da se mole Svetom Sebastijanu i piju vodu iz tog bunara. Ako ovako učine, kuga će zaobići manastir. Potom je zabio mač u zemlju i otišao, kao da je pramičak magle.“ Paladio, koji se sve vreme pitao

7


avada kedavra & nymphe koliko brzo može doći do Mestrea, oseti da ga tišina probada kada je dužd završio. „Šta se desilo?“, upitao je. „Opatica se te noći oporavila, kao i sve druge monahinje koje su bolovale. Nijedna druga sestra nije se više zarazila kugom, a svi koji su pili iz bunara takođe su se izlečili.“ Dužd je ustao i sišao s prestola. Prišao je Paladiju, gledajući ga s visine. „Ovaj manastir je dugo bio mesto hodočašća i ljudi su uzimali vodu sa zdenca da se zaštite od kuge, a kasnije da izleče druge bolesti. Kada sam rođen, četiri kuće od Svetog krsta, u Palati Venijer, nadenuli su mi ime Sebastijano, po ovom čudu. Ali manastir je sada ruševina.“ Zaćutao je. Vetar je utihnuo. Paladio je pomislio kako sada zna šta se od njega zahteva i srce mu potonu. Godinama je žudeo da gradi na Đudeki, ostrvu na čvrstoj steni i s najboljim pogledom na lagunu. Godinama je podnosio molbe Veću desetorice da mu tamo dodele gradilište, ali uzalud. A sada, kada je samo želeo da napusti grad, dobija upravo ono što je najviše želeo. Paladiove tanke usne izviše se poluosmeh. Ponekad mu se činilo da Svemogući ima bujan smisao za ironiju. „I želite da obnovim manastir Sveti krst?“ „Ne, ne da obnavljaš staro.“ Dužd je još jednom prišao prozoru. „Pogledajte, Anđrea.“ Zamahnuo je čvornovatom rukom i pozvao Paladija da pogleda nesagledivo prostranstvo Trga Svetog Marka. Dve prostitutke šetale su pod prozorom u uobičajenoj žutoj i crvenoj odeći, a grudi su im bile obnažene uprkos ledenoj kiši, i slobodno su se ljuljale dok su hodale. Paladio je, suviše star da ga takvi prizori uzbude, primetio nekog ko nije bio ravnodušan; čovek je posmatrao žene iz arkade Starih prokuratura, a ruka mu se odbojno kretala na preponama. Pozvao ih je da mu se pridruže pod arkadom, i čim je novac promenio ruke, pritisnuo je jednu uz stub lođe, tarući se i gurajući rukama pod njene nabrane suknje. Druga žena gurnula je ruku u njegove pantalone otpozadi, da mu pojača zadovoljstvo. „Na ulici, Andrea!“, rekao je dužd, okrećući se. „Nasred ulice! Taj veličanstveni stub, koji je sagradio vaš sabrat arhitekta Sansovino, da bi ovaj trg bio najlepši na svetu, sada je postelja prostitutke.“ Uzdahom je odgovorio vetru. „Raskalašnost i dekadencija postaju sve gore. Takvo ponašanje viđalo se ranije samo za vreme karnevala, dve kratke nedelje u toku godine. Sada je postalo svakodnevno. Po tome nas prepoznaju u stranim zemljama. Ismevaju nas. Ne govore o Sansovinovim

8


avada kedavra & nymphe stubovima, niti o vašim vilama i crkvama, već o kurvama uličarkama.“ Dužd je položio ruku na prozorsku bravu i protresao je kao da želi da se uveri da će pogan ostati napolju. „A kada se gradom proširi i glas da je stigla kuga, biće još gore. Senka na čudan način utiče na čoveka - postaje divalj i oseća da mora da bludniči i krade i laže i zarađuje dok još može.“ Paladio je pokušavao da poveže izlomljene niti duždovih pripovesti o čudima i bludnicama. „Samo jedan čovek može spasti ove predivne ali razvratne ljude, i od kuge i njih samih, a to nisam ja.“ Paladio je pomislio na šest lekara iz različitih sestijera, od kojih se nijedan nije činio dostojnim ogrtača spasioca. Tada je pomislio da dužd govori o Hristu, pa poprimi dolično pobožan izraz. Dužd ga pogleda vodnjikavim plavim očima. Blede i vlažne, njegove oči izgledale su stare i poražene. „Vi ste taj čovek!“ Paladiovog pobožnog izraza nestade i on razjapi usta. „Zar ne vidite? Bog kažnjava Veneciju. Potrebna nam je žrtva, dar toliko veliki da otupi oštricu njegovog gneva i zadrži mu ruku, da ne sravni ovaj grad. Ako nam medicina ne može pomoći, onda se moramo okrenuti molitvi. Vi čete, Andrea, sazidati potpuno novu crkvu na ruševinama Svetog krsta. Ići ćete stopama Svetog Sebastijana i podići crkvu toliko čudesnu I toliko ugodnu slavi božjoj da se može meriti s njegovim stvaralaštvom. A kada završite, ljudi će doći, u stotinama i hiljadama, i okrenuće se Bogu; slaviće ga glasovima i zahvaljivaće mu se na kolenima. Moć molitve će nas sve spasti.“ Paladio poče da se razmeće oklevanjem. „Ali... mislio sam... razume se da će mi biti čast, ali možda bih mogao da upravljam gradnjom iz Vičence ili možda Treviza...“ Reči mu zamreše na usnama pod duždovim pogledom, a vetar mu se zviždukom podsmehnu. Dužd je jedan tren ćutao, a onda rekao: „Andrea, mi smo starci. Ionako nam je malo vremena ostalo. Ostaćete u Veneciji, kao i ja. Nema veće službe od ove. Zar ne vidite?“ Uhvatio je Paladija za ramena iznenađujuće snažno. „Sklapate dogovor sa samim Bogom!“

9


avada kedavra & nymphe Paladio se setio da je kao mladi kamenorezac često nalazio fosile u kamenu na kome je radio. Ne bi prošao ni dan a da nije pronašao najmanje jednog mekušca fosilizovanog u savršenoj Vitruvijevoj spirali, hiljadama godina pohranjenog u kararskom mermeru. A sada je i on bio zarobljen poput njih: zadatak ga je držao u zarobljeništvu; bukvalno zatočenog u kamenu. Prepoznao je veru u duždovim očima i znao je da se Sebastijanu Venijeru ne sme protivurečiti. Kako je uopšte mogao i pomisliti da su duždove oči staračke? Plamtele su plavom vatrom verskog fanatika, vatrom Svetog Sebastijana. Čak i da je imao hrabrosti da odbije, blizina tamnica predupredila je svaki pokušaj da to i uradi. Paladio se poklonio, nemo pristajući. Dužd, koji nije ni očekivao odbijanje, pozva svog komornika. „Camerlengo, povedi sinjora Paladija do njegove kuće i nabavi mu sve što mu je potrebno. I, camerlengo”, pozvao ga je opet kada se komornik spremao da izvede Paladija na velika vrata, „pronađi mi nekog pravog lekara.“

10


avada kedavra & nymphe

Poglavlje 1 Carigrad, 983. po Hidžri Mesec dana ranije Fejra Adalet bint Timurhan Murat tog jutra je naročito obratila pažnju na svoj izgled. Njen otac je već otišao od kuće, pa nije mogla - kao što je često činila odenuti njegovu odeću. U Carigradu je među siromašnim porodicama bilo uobičajeno da muškarci i žene nose istu odeću; muške i ženske halje ionako su bile slične, a često je bilo taman toliko novca za samo jedno dobro odelo i samo jedan par cipela. Fejra i njen otac nisu živeli loše jer je Timurhan bin Junus Murat bio ugledan pomorski kapetan, dobrog položaja, ali se Fejra i dalje pridržavala tradicije; pomagala joj je da se sakrije. Mora da je njen otac danas imao neki važan sastanak, pritom još i ovako rano, jer kada je Fejra otvorila izrezbarene rešetkaste žaluzine, sunce tek što se podiglo iznad grada. Kupole i minareti, koje je toliko volela, bili su još samo siluete, savršen otisak obrisa tame odgrizen od koralnog neba. Fejra je udahnula so iz vazduha... Miris Carigrada. Pogledala je prema moru, jedva vidljivoj srebrnoj liniji u svetlosti zore, i zapitala se šta leži iza njega. Na trenutak je osetila čežnju za nekom drugom zemljom, za onim mestima koja su živela samo u pričama njenog oca pomorca. Ali Fejru su njena maštanja koštala vremena. Okrenula je leđa prizoru i pogledala srebrni kvadrat na zidu, oivičen emajlom i uglačan da pruža gotovo savršen odraz, koji su malo izobličavala samo udubljenja u metalu. Doneo joj ga je otac iz neke zemlje na istoku, kada je plovio nekim dalekim istočnim morem, a visilo je u njenoj sobi otkako je bila dete. Kada je bila dete, ogledalo je za nju predstavljalo pravo čudo; pokazivalo joj je kakve su joj boje oči, kako joj lice izgleda kada napravi neobičan izraz, koliko može da isplazi jezik. Zatim je postala žena, a ogledalo njen najbolji prijatelj.

11


avada kedavra & nymphe Fejra se pažljivo zagledala u svoj odraz, pokušavajući da otkrije šta to muškarci vide na njoj. Počela je da pokriva kosu kada je prvi put primetila da muškarci na ulici zure u nju. Potom su joj zurili u usta, pa je počela da nosi i jašmak - veo kojim se pokriva donji deo lica. Čak je odabrala veo koji je bio obrubljen ukrasima, da bi im sjaj zlata odvlačio pogled, da je ne bi gledali u oči. Ali oni su i dalje zurili pa je počela da nosi i ormisi - tanki veo širine dlana, koji se nosi preko očiju. Kada ni ovo nije pomoglo, zaključila je da muške poglede privlači njeno telo. Počela je da sapinje napupele grudi, toliko snažno da ju je bolelo, ali oni su i dalje zurili. Zašto zure? Fejra je pročitala dovoljno pesama i oda o ludo zaljubljenima i znala je da ne odgovara idealu otomanskih pesnika. Niti je ličila na deve iz skarednih šaljivih pesama koje su pevali mornari njenog oca; ponekad bi ih slušala, samo ponekad, kada bi bila u postelji, a oni u prizemlju na večeri, kad suviše popiju. Fejra nije smatrala da su njene oči boje ćilibara krupne, ili blago iskošene poput mačjih, ili dovoljno okrugle i tamne, da bi bile opevane u pesmi. Njen mali nos bio je previše prćast da bi se mogao nazvati lepim. Koža joj je bila boje kafe, nedovoljno tamna da se napiše pesma o njoj. Kosa, koja joj je niz vrat padala u gustim talasima i uvojcima, za pesnike nije bila dovoljno svilena i ravna, a bila je i pogrešne boje: imala je sve nijanse zlatnosmeđe, nikako dovoljno tamna da se uporedi s gavranovim krilom. A rumene široke usne bile su još i najčudnije od svega - gornja usna bila je punija od donje i tako izdašno obla da se nipošto, pa čak ni u najodvažnijem stihu, ne bi mogla nazvati ružinim pupoljkom. Njoj su njene crte lica - svaka zasebno, i u celini - bile krajnje neugledne, čak čudne. Ali činilo se da imaju neku neobičnu moć koju ona nije razumela, a koju svakako nije želela. A svi načini na koje je skrivala svoj izgled bili su samo delimično uspešni. Ako bi pokrila oči, muškarcu su joj zurili u usne. Ako bi pokrila usne, zurili bi joj u oči. Ako bi pokrila kosu, gledali su u njeno telo. Ali ipak je morala da se trudi jer su nelagodnosti svakodnevnog skrivanja bile ništavne u poređenju s posledicama razotkrivanja. Fejra u ogledalu malo podiže bradu i odraz je ohrabri. Danas mora da nosi žensku odeću; dobro, iskoristiće je na najbolji mogući način. Započela je ritual.

12


avada kedavra & nymphe Stojeći samo u širokim nabranim šalvarama od providne svile, Fejra je uzela dugački krem zavoj i zatakla jedan kraj pod pazuh. Čvrsto je prislonila tkaninu na kožu i obmotala je oko bujnih grudi. Kada su je grudi zabolele i više nije mogla duboko da udahne vazduh, ona se oseti sumorno srećnom. Došao je red na haljinu. Fejri je otac kupovao haljine od zlatnog i srebrnog satena, brokata, bale teške svile i damasta sa sva četiri kraja sveta, ali ležale su nedirnute u mornarskoj škrinji pod prozorom. Na bezistanu je kupila barami običnu neukrašenu haljinu. Haljina je bez nabora padala do tla i prikrivala oblik njenog tela. Potom je obukla feredžu, gornju haljinu, na kojoj se gornji deo zakopčava, a donji ostaje nezakopčan. Potom je očešljala i uplela kosu i obmotala je oko glave poput krune. Uvek bi se već mnogo mučila s kovrdžama koje su ispadale ispod vela ma koliko se ona trudila da ih sakrije. Svakog dana pokušavala je da ih ukroti. Stavila je i vezala veo preko kose i pričvrstila ga preko čela tkaninom upletenom u pletenicu. Potom je kovrdže oko lica nakvasila ružinom vodicom i grubo ih ugurala pod veo, tako da se ni vlas ne vidi. Preko svega je stavila četvrtasti hotoz, kapu koja se zakopčava pod bradom, i jemeniju, da pokrije čitavo lice. Potom je uzela parče običnog tila i obavila ga oko vrata nekoliko puta. Ponovo je pogledala svoj odraz u ogledalu. Ovako, sva umotana, bila je neprepoznatljiva. Odeća joj je bila u bojama peska i cimeta. Jedini blesak boje bile su žute papučice, koje joj je vera nalagala - kožne papuče sa izvijenim vrhom, pričvršćene preko stopala, bile su praktične i nisu propuštale vodu i prljavštinu s kojom se sretala na poslu. Kada se naposletku odenula, dodala je ukrase. Fejra je imala dovoljno zlata imala je đinđuva koliko god je popustljivi otac mogao da joj kupi, ali grivne i nakit privlačili su pažnju - a što je još gore, smetali bi joj u poslu. Fejra je odevanje završila ukrasom koji joj je nalagala potreba, a ne moda ili položaj: pojasom, kabastim i ružnim, koji je sama osmislila. Na širokom kožnom povezu s velikom mesinganom kopčom smestila je niz staklenih bočica i ampula, svaku u zasebnoj kožnoj pregradi. Stavila je pojas ispod feredže, tako da je bio potpuno sakriven, a u isto vreme je zbog njega

13


avada kedavra & nymphe izgledala zdepasta i okrugla oko struka, što joj je davalo izgled dvostruko starije žene. Kada je završila s odevanjem, sunce je već bilo izašlo i nebo jeizbledelo do plave boje ptičjih jaja. Još jednom je pogledala grad koji je volela, a koji se sada video i do najsitnijih detalja: zavoj blistavog zaliva, koji ostavlja bez daha, kuće i hramove, poput ogrlice od dragulja povrh prelepe krivine obale. Poput stražara na Bosforu, izdizao se veliki hram Aja Sofija, iznad čije su suncem obasjane zlatne kupole sultanovi sokoli lebdeli na toplim vazdušnim strujama. Fejra je zaboravila trenutak čežnje; nije više želela da zna kuda more vodi. Zaklela se da nikada neće napustiti svoj grad. Mujezin se oglasi tužnim zovom, koji do nje doplovi na zanosnoj niti s minareta Aja Sofije. Sabah, jutarnja molitva. Fejra se okrenula i kloparajući potrčala niz stepenice. Strašno je, strašno, kasnila.

14


avada kedavra & nymphe

Poglavlje 2 Na ulici je još bilo hladno, sunce još ne beše dotaklo senke. U normalnim okolnostima, Fejri bi ovo bio omiljeni deo dana - volela je da ide polako i pozdravlja pralje koje nose korpe s vešom do zaliva, ili da kupi doručak: simit i salep - đevrek s cimetom i biljni čaj, s jednih od plavih i zlatnih kolica koja su, činilo se, stajala na svakom uglu. A i volela je da plaća svojim novcem jer je bila žena koja ima zanat. Pošto je žurila, danas je morala da zanemari krčanje stomaka. S vremena na vreme, penjući se uz brdo od Sultan Ahmeda džamije do Sarajburnua, nakratko bi videla more. Danas se nije okrenula, kao što je činila svakog jutra, da se sita nagleda prizora, te nije ni primetila đenovsku galiju, koju bi bez muke prepoznala zahvaljujući očevoj poduči, kako isplovljava sekući kobaltne vode na ulazu u Bosfor. Fejra je, gledajući pravo preda se, došla do vrha ulice Mese i Topkapi saraja. Smešten na rajskom poluostrvu rta Sarajburnu, isturenog u okean i opkoljenog Zlatnim rogom, Mramornim morem i Bosforom, predstavljao je zaseban grad. Carska kapija je, kao prvo mesto na koje posetilac naiđe, predstavljala moćno arhitektonsko svedočanstvo o veličini i nagoveštaj čudesa koja se nalaze unutra. Između dve kule stražare, ispod zlatom ispisanih mudrih reči prethodnih sultana na arhitravu (jer ovaj novi sultan, kako je Fejra shvatila, nije se baš mogao podičiti mudrošću pa se nije moglo ni očekivati da se njegova mudrost ovekoveči u zlatu na kapiji), stajao je stražar sa svitkom; bio je to samo prvi od mnogih koji će je zaustaviti unutar palate. Nije poznavala stražara, a nije to ni očekivala. Jutros je žrebom odabran u stražarskim odajama; bilo je trista pedeset četiri3 sultanova stražara, jedan za svaki dan u hidžri takvimu, islamskom kalendaru. Niko nije mogao stajati na kapiji ni dvaput u toku godine, i niko nije znao kada će doći red na njega, da ga niko ne bi mogao podmititi ili naterati da u palatu propusti nepoželjnog uljeza. „Ime?“ 3

Islamski kalendar, koji počinje od Hidžre 16. jula 622. godine, kada je Muhamed prešao iz Meke u Medinu, po vrsti je lunarni kalendar, tako da godina ima 12 meseci ali 354 dana. (Prim. prev.)

15


avada kedavra & nymphe „Fejra Adalet bint Timurhan Murat.“ ,,A zašto ste ovde?“ „Ja sam kira sultanije majke Nurbanu.“ Duboko je udahnula. „I haremski lekar.“ Posmatrala ga je, a on se poneo upravo onako kako je i predvidela. Nije ni podigao pogled s pergamenta kada mu je rekla da je kira, posrednik između žena u haremu i spoljnog sveta. Ponekad bi stražar napravio neki pokret usnama, ili bi podigao obrvu kada bi pomenula Nurbanu, ime valide sultane, sultanove majke i najmoćnije žene u palati, Carigradu i čitavom Otomanskom carstvu. Ali svi do jednog bi, bez izuzetka, bili iznenađeni kada bi im rekla da je lekar. Bilo joj je svega dvadeset jedna godina, ali već je godinama delila lekove i izvodila manje hirurške zahvate. Počela je u trinaestoj godini, kada su joj dozvoljavali da prenosi lekove iz glavnog dela palate do harema. Sastala bi se s lekarem u Paviljonu fontane, prelepom dvorištu koje je predstavljalo granicu koju nijedan muškarac nije smeo da pređe. U tom uzrastu je njen zadatak bio samo da pažljivo sluša njegova uputstva, koja su odjekivala u atrijumu obloženom mozaicima, ponovi mu ih od reći do reči, takmičeći se s odjekom, nakloni se i pređe Dvorište naložnica i uđe u harem. Kada je malo poodrasla, Fejru bi slali iz palate da kupi lekovito bilje i sastojke za lekove na Kapaličaršiji. Tamo bi lutala prolazima prepunim sveta, osećajući u nosu oštre i slatke mirise začina dok je nosila nepoznate bočice i paketiće nazad u Topkapi. Počela je da obraća pažnju i ubrzo je naučila da ceni različite načine na koje je medicina delovala. Kako su godine prolazile i kako je lekareva snaga počela da jenjava, a Fejra se približavala zrelosti, došlo je do suptilnih promena u njihovom odnosu i ona je počela da podešava količine lekova koje je on prepisivao. Ponekad bi čak zamenila i biljke, a neki od prepisanih lekova nikada ne bi ni dolazili do pacijenata. Međutim, žene u haremu nikada nisu bile zdravije. Ubrzo je Fejra postala stručnjak za ženske bolesti, ali je i dalje svakog dana, iz poštovanja prema starom lekaru, odlazila do središnjeg dvorišta. Lekar se, sada već ozbiljno izlapeo, bavio glavnom palatom i sultanom i imao je potpuno poverenje u Fejru da će se i sama postarati za većinu bolesti dve stotine i nešto žena u haremu. Čak joj je pre dve godine, uz blagoslov starog

16


avada kedavra & nymphe sultana, dodelio titulu koju je sada s ponosom nosila. Lekar u poslednje vreme jedva da je uopšte i dolazio do središnjeg dvorišta, pa se iznenadila kada je naposletku stigla do Paviljona fontane i zatekla ga tamo. Činilo se da je uznemiren i kršio je ruke. Izgledao je staro i sitno u tom uzvišenom okruženju, u kojem je nekada stajao ponosito. Zvali su ga hadži Musa i nekada je širom sveta bio poštovan zbog svojih hirurških metoda i medicinskih knjiga. Sada je izgledao sićušno ispod ogromnog luka; otmene keramičke pločice iz Kutahje, u vodnjikavoj zelenoj, plavoj i beloj boji, davale su njegovom tenu bolešljivu boju, a žubor fontane prigušivao mu je drhtavi glas, tako da je Fejra morala da traži od njega da joj ponovi šta je rekao. „Nisam vas čula, učitelju?“ „Nurbanu-sultanija!“, rekao je, a glas mu se ljutito podiže iznad žubora fontane. „Bolesna je! Toliko bolesna da su me pozvali iz Drugog dvorišta.“ Podigao je drhtavi kažiprst i mahnuo njime ispred njenog vela. „Slušaj me, Fejra, nemoj zaboraviti daje Nurbanu sultanova majka. Nikada nećeš imati pacijenta na višem položaju.“ Fejra oseti nestrpljenje. Već je kasnila. Nije razumela zašto je hadži Musa toliko uznemiren; na kraju krajeva, već je nekoliko puta lečila gospodaricu. Naklonila se, kao i kada je prvi put, još trinaestogodišnja devojčica, stajala pred njim. Tada mu je naklonom iskazivala pokornost i poslušnost, sada je želela da mu da do znanja da želi da krene. Odmah je shvatio. „Izvesti me. Čekaću te. Blagosloven neka je naš sultan!“ Fejra se uspravila. „Jer je on svetlost očiju mojih i radost srca mog!“ Još dok mu je mahinalno odgovarala na pozdrav, okrenula se prema ženskim odajama. Dok je žurila, bila je svesna da lekar gladi i namešta turban, kao da ga je tradicionalno blagosiljanje sultana uznemirilo. *** Reputacija novog sultana bila je ionako dovoljno zastrašujuća - ukoliko neko zlo zadesi valide sultanu, njegov bes biće nezamisliv. Znala je da hadži Musa strahuje da ne ostane bez glave i da se nada da će mu i u sumrak još biti na ramenima.

17


avada kedavra & nymphe Fejra je požurila u unutrašnje dvorište pa kroz kapije harema. Ovde je niko ništa nije pitao - dvojica crnih evnuha otvorila su joj vrata, a ona jedva da ih je i primetila. Prešla je Zlatni put na kojem su nekada žene zasipali zlatom, a koji vodi pravo do sultanijinih odaja, i otvorila još jedna vrata prema unutrašnjim prostorijama. Velika prozračna odaja, s čudesnim plavim izničkim mozaikom, imala je malo otvoreno dvorište s fontanom i izdignutim postoljem na kojem se nalazio sultanijin ležaj. Fejra je još na pragu čula krike. Na vratima ju je sačekala Kelebek, sultanijina gedik - dvorska dama. „Blagosloven naš sultan, Fejra!“ Kelebek, vrlo neugledna žena u svoj toj lepoti, bila je vidno uznemirena, ali je i dalje poštovala protokol. Fejra je bila suviše usplahirena da bi joj zvanično odgovorila. Ipak, još nije bila zaista zabrinuta za stanje sultanije Nurbanu - ona je povremeno patila od stomačnih tegoba, koje su joj izazivale nadimanje i bol, ali je emetik, koji je Fejra sama osmislila, često rešavao tegobe za samo sat. Fejra se više brinula da bi mogla da zapadne u nevolju zato što je zakasnila. Videla je na noćnom stočiću srebrnu činiju punu ohlađenog voća i stomak joj se oglasi, podsećajući je da ništa nije jela. Grožđe ju je, padajući preko ivice činije, mamilo zelenim zrnima. Pružila je ruku da uzme jedno zrno, ali se iz kreveta začu još jedan jecaj i ona je povuče. „Da li me je pozvala?“ „Ne. Zove Čečiliju Bafo.“ „Ko je Čečilija Bafo?“ „Ne znamo. Niko ne zna.“ Kelebek je rukom pokazala odaliske, devojke koje su obučavane da budu sultanove naložnice. Pet mladih žena, sve do jedne prelepe i odevene u bele haljine, grizle su usne i gledale u pod. Bile su neobrazovane i nepismene, ali su znale đa nešto nije u redu. S mučnom slutnjom, Fejra se popela stepenicama do uzdignutog podijuma i sklonila vezene muslinske zavese s kreveta sultanije majke. Ležala je zgrčena na krevetu, oči su joj bile delimično sklopljene, a koža neprirodne boje, boje između bele kosti i žuči. Vene na vratu behu joj napete i čvornovate, tamne i plave kao da joj je koren mandragore obavio vrat. Njeni obrazi, inače puni i ružičasti, sada su bili upali i tamni, a činilo se da su joj pod očima oslikane ljubičaste senke. Plava kosa bese joj vlažna i mlitava, tamna od

18


avada kedavra & nymphe znoja i slepljena za čelo. Nurbanu je imala oko pedeset godina i bila je lepo popunjena, s tenom bledim kao u strankinje, ali sada joj je koža pod spavaćicom bila opuštena, crvena i osuta pegama, a telo joj je, umesto prijatno zaobljeno, bilo uvelo i mlitavo poput meha koji je pukao i izduvao se. Krici su prestali i činilo se da je Nurbanu zaspala. Fejra stavi prste na zglob valide sultane, na mesto kojim je prolazila krv, i njena gospodarica se, kada je osetila pritisak, pomerila, zastenjala i glasno pozvala, čudnim naglaskom nekog drugog jezika: „Čečilija Bafo! Čečilija Bafo!“ Njen glas, inače dubok i melodičan, sada je bio nalik graktanju vrane. Otvorila je oči, mlečno bele i prošarane ispucalim kapilarima. Činilo se daje prepoznala Fejru. Pozvala je devojku po imenu, privukla je sebi i progovorila jezikom koji je samo Fejra znala - jezikom sultanije Nurbanu, melodičnim jezikom koji veselo poskakuje poput ritmičkog udara kopita i na kojem svaka reč kao da se završava na A ili O. Majka sultanija naučila je Fejru da govori ovim jezikom - feničanskim, tako ga je ona zvala - kada je kao devoj - čica posećivala platu s ocem. Bio je to jezik na kojem su razmenjivale tajne, a koristile su ga kada su se bavile sultanijinim privatnim poslovima. Upravo ga je opet upotrebila. „Moraš mu reći! Reci mu, Fejra! Samo ti, niko drugi!“ Fejra je pomislila da je razume. Okrenula se Kelebeki, sada već uplašena. „Moramo javiti doktoru i obavestiti sultana.“ „Ne!“, uspravila se majka sultanija, iznenada budna i uplašena. „Čečilija Bafo! Čečilija Bafo! Četiri jahača - jašu, jašu! Dođi i vidi!“ Sultanijin dah je zaudarao i malo pljuvačke boje žuči pade joj s brade. Fejra ju je smirivala, stišavala i milovala joj obraz, kao da je dete, dok njena gospodarica nije opet utonula u nemiran san. Fejra se povukla iza zavese, navukla ih za sobom i pozvala Kelebek. „Čečilija Bafo?“, promrmljala je Fejra. ,,Ko je ona? I ko su četiri jahača?“ Kelebek sleže ramenima. „Gospa je stigla ovamo pre mnogo godina, doveli su je gusari koji su je zarobili. Možda ih je bilo četvorica?“ „Možda. Ali šta je s tim imenom? Ko je Čečilija Bafo?“ „Ne znam!“, reče Kelebek glasom kreštavim od strepnje.

19


avada kedavra & nymphe Fejra se zamislila. „Reci mi kako je gospodarica provela dan, u detalje, otkako je sunce izašlo.“ Kelebek uplete prste. „Probudila se i naložila nam da joj odenemo njenu kućnu haljinu ukrašenu dragim kamenjem, jer je očekivala posetu.“ Fejra začkilji. Nije bilo protivno protokolu da majka sultanija, koja je, na kraju krajeva, bila udovica, uzme sebi ljubavnika, ali Fejra nije pamtila da je njena gospodarica ikada legla s nekim drugim otkako je pre dve godine preminuo njen muž sultan Selim. „Koga? Nekog muškarca?“ „Ne. Rekla je da će doručkovati sa suprugom đenovskog dužda, pre nego što đenovski brod isplovi na jutarnjoj plimi. „Da li je brod isplovio?“ „Trebalo bi da jeste upravo sad.“ „Čečilija Bafo...“, razmišljala je Fejra naglas. „To ime zvuči strano. Moglo bi biti i đenovsko. Kako se zove žena đenovskog dužda? Može li neko da sazna?“ „Kako, Fejra?“ Premda je bila vrlo sposobna u dnevnim dužnostima, Kelebek je u neočekivanim nevoljama dozvoljavala đa na površinu izbije njeno seosko poreklo. Nadražena ovim ponašanjem, koje dolikuje kakvoj seljanki, Fejra prasnu: „Pa pitaj nekoga! Pitaj kizlar-agu!“ Kelebek u strahu razrogači oči - kizlar-aga, gospodar harema i šef crnih evnuha, bio je sultanov nameštenik u haremu i delio pravdu unutar tih zidova. Bajazit, trenutni kizlar-aga, bio je zastrašujuće čudovište od čoveka - visoko dva metra i trinaest centimetara, kože boje ebanovine. Ukoliko neka devojka ne bi zadovoljila sultana, ili možda smatrala sultanov ukus suviše pustolovnim, zašili bi je u džak, a Bajazit bi je lično bacio s Tornja pravde u Bosfor. Žene iz harema bile su primorane da gledaju kako se džak natapa vodom i tone, da slušaju krike žrtve, da vide posledice neposlušnosti. Na pomen kizlar-age, Kelebek zakorači unazad. „Ne mogu njega pitati, Fejra!“ Fejra razdraženo uzdanu. I ona se plašila age koliko i Kelebek, ali se još više plašila onoga što se dešavalo gospodarici. Napustila je odaju i prešla Dvorište

20


avada kedavra & nymphe miljenica. Sunce je sada već bilo visoko na nebu, a kada je skrenula desno u Dvorište crnih evnuha, senke su pod mermernim stubovima bile duboke i tamne, a sunčevi zraci su se kroz lampe od kovanog gvožđa prelamali na tavanici i cepali na blistave dijamante, koji su je zaslepljivali. Kada je pokucala i ušla u kizlar-aginu odaju, na trenutak ništa nije videla. Fejrine oči počeše polako da se prilagođavaju tami. Nalazila se u dugačkoj odaji, u kojoj su tekla dva potočića u mermernim kanalima u podu. Svetio što je srebrilo potočiće dopiralo je iz zvezda isečenih u kamenoj tavanici, tako da su zraci izbeljenog sunca padali u geometrijskim oblicima na pod, kao da su isečeni od papira. Fejra je zakoračila između dva zraka kao da je izvedena na sud svetlu. Gotovo da je mogla biti i sama u odaji; Bajazitova koža bila je poput uglačane ebanovine, crna poput stolice na kojoj je sedeo i pušio nargilu, iz koje su se, dok je govorio, podizali mali oblaci dima. Dim mu se skupljao oko glave, obasjavan svetlom s otvora u obliku zvezda. „Fejra, Timurhanova kćeri, šta želiš od mene?“ Činilo se da Bajazit nju sasvim jasno vidi. „O, kizlar-ago, kako se zove supruga đenovskog dužda, koja je jutros doručkovala s mojom gospodaricom sultanijom Nurbanu?“ Sada i Fejra poče da nazire njegove obrise, ogromne čak i u sedećem položaju; mišići na rukama napinjali su mu se i grčili pod zlatnim grivnama dok je prinosio nargilu usnama, a lažna svetlost zvezda posipala mu je ćelavu glavu srebrom. „Prospera Centurione Fatinanti.“ Glas mu je, uprkos masivnom telu, bio visok i jasan poput glasa dečaka, jer je lišen muškosti još kao dete. Ovaj neobični kontrast između njegovog glasa i fizičke pojave nije ga činio ništa manje strašnim. Izbacio je još jedan dim. „Da li je to sve?“ „Jeste, kizlar-ago.“ Fejra krenu, a potom se opet okrenu prema njemu, s hrabrošću za koju nije ni znala da poseduje. „Zapravo, nije. Znaš li možda ko je Čečilija Bafo?“ Videla je beličaste polumesece kada mu se oči na tren raširiše, čime je, činilo joj se, nevoljno odao da je prepoznao to ime. Na trenutak se uplašila. Ali oči mu se nanovo sklopiše. „Ne znam. A sada me ostavi. Blagosloven naš sultan.“ „Jer on je svetlost očiju mojih i radost srca mog.“

21


avada kedavra & nymphe Fejra izađe iz tame i pođe preko blistavog dvorišta, nevoljna da se vrati onome što je čeka. Ali činilo se da je sunce obasjalo i odaju sultanije majke. Kelebek se smejala, odaliske su gukale poput grlica, raspoloženje je bilo vidno vedrije. „Dođi i vidi!“, pozvala ju je Kelebek. Fejra još jednom skloni u stranu zavese postelje. Nurbanu je sedela naslonjena na jastuke, na vratu se više nisu videle čvornovate i isprepletane vene, oči su joj bile vedre, obrazi rumeni, a jedina senka na očima bila je njena uobičajena šminka, linija kajala koju su joj četkicom tankog vrha iscrtavali na kapcima svakog dana. Pozdravila je Fejru i nju obuze olakšanje. Sela je na postelju pored sultanije majke, s bliskošću koja je samo njoj bila dozvoljena, i još jednom uze Nurbanu za ruku. Ovog puta joj je puls bio snažan i pravilan i Fejra steže gospodarici šaku. Nurbanu joj se nasmešila. „Fejra? Šta nije u redu?“ „Gospodarice, kako ste?“ Nurbanu se nasmejala; bio je to iskren izliv radosti. Fejra je obično volela zvuk njenog smeha, ali danas je zvučao pogrešno, poput raštimovane žice na citri. „Ja? Nikad se nisam osećala bolje. Donesi mi pribor za pisanje, Fejra. Potom naloži da mi posluže doručak i reci evnusima da mi pripreme lađu hoćemo li danas da jedrimo do Pere? Dan je tako vedar. Možeš li uzeti malo slobodnog vremena od viđanja?“ Fejra se naklonila u znak pristanka, ali nije bila spokojna. Promena je bila tako nagla da je Fejra počela da se bavi mišlju da je umislila njenu kratku i strašnu bolest. Ali i Kelebek je bila tu, i odaliske. Oklevala je. „Gospodarice, kada sam došla, ni pun sat još nije prošao, niste bili pri sebi i izgledali ste mi strašno bolesno. Spavali ste nemirno i na mahove se budili i zapomagali.“ Sultanija ju je zbunjeno pogledala prijatnim punačkim licem. „Fejra, o čemu to govoriš?“ „Ne sećate se?“ Fejra opet oseti strah kada se pažljivije zagledala u gospodaricu. U blistave oči, svetle poput brilijanata. Suviše jarku rumen obraza. Plavu kosu koja se sada vlažno kovrdžala oko njenog lica poput oreola. A brinulo ju je i što se uopšte nije sećala skorašnje slabosti.

22


avada kedavra & nymphe Fejra se osvrnu po sobi. Sišla je u odaju i oči joj sinuše kada je ugledala rashlađeno voće na ukrašenom stočiću. Privukla je rukom gedik. „Kelebek“, zasiktala je oštro u devojčino uvo, „da li je gospodarica jutros nešto jela ili pila?“ „Još nije. Pa još je rano... Nije jela ništa osim malo voća koje joj je duždova supruga donela.“ „Da li ga je iko probao pre nje?“ Devojčine oči bile su okrugle i zelene poput grožđa. „Pa nije, Fejra, nisi bila ovde. Ali mislila sam da je sve u redu... poklon od duždove supruge, a ona je prijateljica gospodaričinog srca... prelepa gospa!“ Fejra priđe činiji s voćem, nogu otežalih od straha. Led u srebrnoj činiji tiho je pucketao, kao da se buni što mora da se otopi. Pogled joj još jednom privuče grožđe. Izgledalo je predivno, padajući onako preko ivice činije, okruglo i svetlucavo od kapljica rose. Po drugi put u nekoliko kratkih minuta Fejra pomisli da nešto ima i previše boje u sebi. Uzela je jedno zrno i razdvojila ga noktom. Prišla je prozoru i pogledala rascepljenu voćku na sunčevoj svetlosti. I tamo se, u središtu voća boje žada, gnezdio tamni ugrušak umesto semenke. Izvadila je ugrušak i razbila ga na beloj pločici mozaika na prozorskoj dasci. Potom je iz pojasa izvadila uveličavajuće staklo s mesinganim okvirom i prinela ga oku. Gledala je crnu mrlju i čeprkala po njoj. Kada je raširila grudvu, videla je da su to zapravo sićušne semenke, i da svaka ima oblik zvezdastog anisa. Stomak joj se zgrči. Otrov. I to ne bilo koji, već otrov koji je videla samo jednom u životu. Hadži Musa je jednom osujetio pokušaj trovanja starog sultana, pronašavši otrov u poklonu: krigli britanskog piva. Lekar joj je pokazao zvezdaste spore koje se dobijaju iz plodova Vartolomejevog drveta, koje se može naći na obroncima oko Damaska, i rekao joj je da pazi jer su njegove spore jedan od najsmrtonosnijih otrova poznatih čoveku, da nemaju ni miris ni ukus, a protivotrov ne postoji. Žrtva će osećati posledice pola sata, potom će se opet oporaviti, kao da joj se zdravlje povratilo, ali nakon toga će stanje ubrzo početi da se pogoršava kako se spore budu množile u organima, gomilale se u jetri i plućima i pretvarale iznutrice u gnojivo.

23


avada kedavra & nymphe Znatiželjna da sazna više o tako moćnom otrovu, Fejra je izmolila jednog ćopavog malog sokola od sultanovih sokolara i nahranila ga semenjem. Pohlepno ih je pojeo. Tada je Fejra sela na kameni pod štale u Topkapi šaraju i posmatrala ga. Za pola sata srušio se na pod, okretao se, udarao krilima i kliktao od bola. Fejra ga je posmatrala, hladnokrvno, a potom se ptica čudesno oporavila. Naredni sat mali soko bio je zdrav i živahan; čak se činilo da više i ne šepa. Ali pre nego što je pošteno i ustala, on opet pade, crn, zastakljenih očiju, boreći se za dah dok ga je uzimala u ruku. Zavrnula mu je šiju. Ležao joj je u ruci, topao i začuđujuće lagan, a glava mu je visila iz njenog dlana. Na trenutak, Fejra oseti sažaljenje jer se taj soko više nikada neće podići iznad kupole Aja Sofije. Tada steže srce i raspori ga skalpelom koji je nosila za pojasom, upravo tamo, na kamenim pločama pred štalama, i otkri da su mu iznutrice pocrnele od spora, a organi kao iskidani i pretvoreni u neprepoznatljivu kašu. Fejra je brzo razmišljala, ispitujući u mislima sve lekove koje je znala, sve što je nosila za pojasom. Ništa neće pomoći. Da je bila ovde, Alahu na nebesima, da je samo bila ovde kada je sultanija pojela grožđe, možda bi i mogla nešto učiniti. Imala je u jednoj od staklenih bočica kuglice loja, koje su, kad se sažvaću, prouzrokovale naglo i snažno pražnjenje, i iz želuca i iz creva. Ali čak i tada, već u trenutku kada su se tegobe pojavile, u tom prvom trenutku napada, verovatno bi već bilo prekasno. A i, pomislila je Fejra sumorno, kao što ju je Kelebek podsetila, da je bila ovde, kao sultanijina kira, ona bi morala da proba grožđe i sada bi i sama čekala smrt. Fejra se na trenutak zamislila. Bilo je suviše kasno za njenu gospodaricu sada je samo bilo pitanje koga može spasti. Odaliske su sve bile lepotice, device, vredele su sultanu. Odaliske neće dirati. „Ostavite nas!“, brecnula se na njih i ogledala ih kako odlaze. Ostala je Kelebek. Neugledna Kelebek imala je dvadeset pet godina. Fejri pred očima iskrsnu slika džaka, kako se natapa vodom i tone i kako Kelebekine krike guši jedan poslednji grgoljavi ropac. Fejra je prišla prozoru, gde je zlatna filigranska kutija sijala na vlaknu jutarnjeg sunca. Skinula je maramu s glave i umotala kutiju dok se više ni treptaj zlata nije video. Gurnula ju je devojci u ruke. „Kelebek, uzmi ovu kutiju“, preturala je po šalvarama, ,,i tri dirhama. Ukrcaj se na brod za Peru. Gde je kuća tvog oca?“

24


avada kedavra & nymphe ,,U Jedrenu.“ „Prodaj kutiju u Peri, kupi mazgu i odjaši tamo. Jaši sve do Jedrena i nemoj nigde stajati. Onda reci ocu da ti nađe dobrog muža u selu i neka te uda. Tvoje vreme u Topkapi šaraju se završilo.“ „Kako to misliš?“ „Majka sultanija je otrovana i umreće... a ti si joj dala otrovano voće.“ Kelebek poče da drhti. „Kako... ali nisam... nisam znala...“ Vrtela je glavom levo-desno i stenjala dok se borila da prihvati surovu stvarnost. „Zar ne možeš... mora da postoji... zar nemaš ništa za pojasom što bi joj pomoglo?“ Za Kelebek i naložnice Fejrin pojas predstavljao je čudotvoran univerzalni lek za sve bolesti, a svaka bočica sadržala je božanski eliksir. Fejra pogleda devojku u oči i odmahnu glavom. Bilo je to dovoljno. Kelebek uze kutiju i požuri. Fejra potrča uz stepenice nazad do postelje i skloni zavesu. Od straha je oštro progovorila. ,,Ko je Čečilija Bafo?“, upitala je. Ležeći opušteno na vezenim jastucima, sultanija Nurbanu se opet nasmejala; ali ovog puta je to bilo nervozno i izveštačeno treperenje. „Zaista ne znam, Fejra. A sada te molim da mi doneseš pribor za pisanje.“ Međutim, Fejra se nije ni pomerila. Njena gospodarica nije znala da je bolesna, nije se sećala onih nekoliko strašnih časova dok se grčila i savijala u postelji, ali je i te kako znala ko je Čečilija Bafo. Fejra je nepozvana sela na krevet i pogledala sultaniju Nurbanu u oči. Govorila je jasno i glasno: „Slušajte me, gospodarice. Grožđe koje vam je duždova supruga ostavila otrovano je sporama Vartolomejevog drveta. Kada ih progutate, najpre se osećate strašno loše, kao da vam je smrt na pragu. A potom se, čudesno, oporavite. Koža vam se zarumeni, oči zasijaju. Ne sećate se šta vam se desilo. Vaše telo bori se sa sporama, a vaše tečnosti čak pronalaze i neku korist u opijatima koji se nalaze u otrovu. Narednog sata, možda i malo duže, osećaćete se bolje nego ikada u životu. Poručiću vam kozjeg mleka i suvog hleba, da pokušamo da usporimo trovanje. Ali uskoro, vrlo brzo, opet ćete osetiti pogoršanje, i biće vam sve gore, i tada više nećete moći da govorite. Pošto ovo znate, da li želite nešto đa mi kažete? Da li želite nešto da podelite sa

25


avada kedavra & nymphe mnom? Imate li nešto da poručite sinu, nešto da nekome zaveštate, želite li da naložite kako da se održi pogreb? Ili“, rekla je vrlo poverljivo, „želite da mi saopštite ko je Čečilija Bafo?“ Majka sultanija se podiže na jastucima i sevnu očima. „Kažem dovraga i s kozjim mlekom i sa suvim hlebom! Kakve su to budalaštine, da govoriš o smrti po ovako lepom danu! Sada ću doručkovati, Fejra! A supruga đenovskog dužda mi je prijateljica! Ne želim više da slušam ove budalaštine!“ Fejra klimnu glavom. „Znam da mi sada ne verujete, i razumem vas. Osećate se odlično, telo vam puca od zdravlja. Ali to neće potrajati, a protivotrov ne postoji. Otrov nema ukus i potrebno mu je neko vreme da počne da deluje, tako da vas čak ni vaš kušač, da je stigao na vreme...“, ove reči promumla postiđeno, „ne bi mogao spasti. Ovom otrovu nema ravnog. Pretpostavljam da ga Đenovljani zato toliko i vole. Sada vas moram ostaviti i sačekati da vam telo kaže ono što ja ne mogu.“ Nurbanu-sultanija otvori usta da vikne, ali Fejra ne ustuknu. Gnev majke sultanije znao je da bude strašan, i umela je da bude nemilosrdna koliko i milostiva. Fejri nikada, za sve ove godine službe, nije uputila nijednu grubu reč, ali sad ju je razumela. Niko nije voleo da čuje da umire. Kao haremski lekar, videla je svakakve odgovore: poricanje, gnev, užas. Neke su se odmah slamale i molile za lek. Morala je reći ženama sa zagnojenim ranama na grudima ili materici da smrt dolazi po njih, ali mogla im je i reći da će doći za koju nedelju, mesec ili godinu. Ali njena gospodarica biće mrtva do podneva, a to je bilo nemoguće prihvatiti. Pripremivši se za nalet optužbi, znala je da nema svrhe ostajati. Majka sultanija morala je da se pomiri sa istinom i da u ovo malo vremena što joj je ostalo dovede svoja zaveštanja u red. Naposletku se Fejra setila šta da kaže. Osećajući se kao da se kamenom baca na oluju, kada je Nurbanu zastala da uzme dah, ona tiho reče: „Čečilija Bafo?“ Na zvuk ovog imena, Nurbanu ućuta, teško dišući. „Kada ste najviše patili i niste znali šta govorite, niste dozivali sina, a ni mene, već Čečiliju Bafo. Očigledno je da vam je ona veoma važna.“ Fejra je klekla pored kreveta. „Nemate još mnogo vremena, gospodarice. Ako želite da je pronađem, ili da joj prenesem poruku, recite mi to sada.“ Ponovo je ustala. „Samo se setite. Nikada vas nisam lagala. Ali vi ste lagali mene. Znate ko je Čečilija Bafo.“ Fejra je govorila potpuno

26


avada kedavra & nymphe samouvereno. „ A kada budete spremni da mi kažete istinu, pronaći ćete me u semahani.“ Požurila je niz stepenice, otvorila vrata i zatekla ođaliske gde prisluškuju. „Idite kod gospodarice!“, brecnula se i udaljila brzim korakom, sve dok više nije mogla čuti sultanijine ljutite povike. Fejra je išla tihim dvorištima do semahane, obredne dvorane. Ušla je i popela se u mezanin, jer je ženama bilo zabranjeno da prisustvuju obredima. Sela je ispod jednog ukrašenog luka i navukla svilenu zavesu za sobom. Bilo joj je potrebno vreme i mir da bi razmislila. Provirila je preko poručja. Derviši mevlevije su se vrteli. Devetorica su se vrtela oko sveštenika u središtu, bele suknje širile su se u savršenom krugu, a visoke smeđe kape izgledale su kao da se uopšte ne kreću, čineći tako centralnu osu. Stopala su im se okretala gotovo bešumno na popločanom podu dvorane, đobujući nežno poput kiše. Fejra je zapala u trans, misli su joj dobovale u glavi poput stopa derviša. Znala je simboliku odeće njihovog reda - bele odore bile su boje smrti, a visoke smeđe kape, nalik na izdužene fesove, predstavljale su nadgrobne spomenike. Njihova odeća približavala ih je zagrobnom životu, drugoj strani. Belo za smrt, mislila je, a smeđe za nadgrobni spomenik. Derviši su bili glasnici smrti. Nurbanu će uskoro umotati pod beli pokrov, sahraniće je u kripti s kamenom nad glavom. Fejri se ukočiše noge i zabolele ruke kojima se oslonila na kameno poručje. Šta će biti s njom? Hoće li je optužiti i zatvoriti zato što nije mogla da izleći svoju gospodaricu od otrova? Da li da i ona pobegne poput Kelebek? Ali šta će biti s ocem? Može li on đa posreduje kod sultana? Ili da beže zajedno? Hoće li je prevesti brodom preko mora, do obala o kojima je još jutros maštala? Fejru iznenada opsednu živo sećanje, jasno, s preterano izraženim bojama, kao i grožđe i sultanije. Videla je, jasno kao dan, sebe kao šestogodišnje dete, pred očevim vratima, kako se igra u prašini s prijateljima. Jedan od dečaka imao je čigru; zavrteo ju je, a njoj se činilo da se okretala čitavu večnost. Fejra je videla magiju u njoj, dok je visila tamo, jedva se krećući, pod vlašću neke nevidljive nebeske sile. A zatim se naposletku mir pretvori u drhtaj, a potom se

27


avada kedavra & nymphe bela čigra zanela, pala u prašinu i otklizala između dečjih nogu. Fejra ju je uhvatila i zavrtela je jednom, dvaput, dok nije shvatila kako radi; držala joj je pogled dok se vrtela oko svog mirnog središta; ona i čigra nisu se kretale; bila je fascinirana time da se nešto može kretati toliko brzo da izgleda kao da miruje. Ostala deca istopila su se u potrazi za drugom igrom, bilo im je dosadno, ali Fejra je ostala da gleda: čekala je sa uzbuđenjem i nečim nalik užasu. Sada je, četrnaest godina kasnije, shvatila to seme užasa. Čekala je da čigra padne, želela je da padne, ali se i užasavala toga, nadala se nekim malim delom svog bića da će nastaviti da se vrti zauvek; a znala je da neće. Sada je posmatrala derviše, čekala da neko od njih padne, i tako dok nije začula struganje iza zavese. Okrenula se i ugledala jednu od odaliski, i znala je sve pre nego što je devojka progovorila. „Dođi i vidi.“ Dok je ustajala, a svaki mišić u telu bio joj je ukočen, Fejra se samo jednom okrenula prema dervišima. I dalje su se vrteli. A Nurbanu je pala.

28


avada kedavra & nymphe

Poglavlje 3 „Ja sam Čečilija Bafo.“ Fejra je sedela na sultanijinom krevetu. Majka sultanija izgledala je slabo, a bledu kožu prošarale su čvornovate vene, tamnija nego jutros. Otrov ju je savladavao. Fejra je možda i pomislila da njena gospodarica bulazni, ali još je bila budna i prisebna. Fejra je zbunjeno odmahnula glavom. „Kako to mislite?“ Majka sultanija pokušala je da se malo pridigne na jastucima. „Šta znaš o meni?“ Fejra je ponovila ono što je čula od Kelebek. „Zarobili su vas gusari i doveli sultanu Selimu, neka počiva u svetlosti raja.“ Fejra je znala da su se turskih konjanika plašili širom sveta; bili su izvrsni u boju, a na neprijatelja su se obrušavali s padina brda, vrišteći poput demona. „Zarobili me gusari.“ Nurbanu se nasmešila. „Da, to je legenda o meni. Jesu me zarobili gusari, ali to nije ni polovina - ma ni četvrtina istine; zapravo, ni najsitniji deo priče o mojoj prošlosti.“ „Mislila sam da sve znam“, rekla je Fejra zbunjeno, jer je sultanija s godinama podelila s njom mnoge tajne. „Govori mi na mom jeziku.“ Fejra je znala da njena gospodarica misli na feničanski. Ako će razgovarati na tom jeziku, sprema se da joj otkrije veliku tajnu. Veću od one kada je Nurbanu od sveta tri dana skrivala smrt svog supruga Selima, sve dok se njihov sin i naslednik, trenutni sultan, vratio iz provincija. Veću nego kada je Fejra pomagala gospodarici da preusmeri novac iz riznice i da škrinje s novcem dostavi u ruke Mimara Sinana, arhitekte koji je gradio džamiju u sultanijino ime. Veću od svih onih sastanaka koje je Fejra udešavala između Nurbanu i njenih saveznika iz različitih zemalja širom sveta, da bi mogla da osujeti ili ublaži posledice politike svog nepromišljenog sina.

29


avada kedavra & nymphe „Feničanski mi je težak.“ „Fejra. Nije to feničanski, već venecijanski.“ Reč koju je kao devojčica pogrešno razumela sada je bila poput šifre koja je pred Fejrinim očima rastvorila mapu. Zagledala se u čudu. Nurbanu teško uzdahnu. „Da, ja sam Mlečanka. Dozvolila sam svima da to zaborave. Gotovo da sam i sama to zaboravila. Ali kada sam živela tim životom, bila sam Čečilija Bafo, kći Nikola Venijera.“ „Venijera?“, Fejra je bojažljivo izgovorila ime koje je predstavljalo pravu kletvu u Carigradu. Nurbanu je čula ton njenog glasa. „Da. Moj stric Sebastijano Venijer je bio admiral u Bici kod Lepanta, a sad je mletački dužd.“ Nije ni čudo što je narod to morao da zaboravi. Mleci su Turcima neprijatelji već vekovima, otimali im zlato, silovali žene, čak su skrnavili i grobove sultana. Mletački pljačkaši ukrali su krunu mrtvom Mehmetu II, na kojoj je još bilo vlasi kose iz njegove grobnice. A što je najgore od svega, najomraženiji od svih ovih gusara pljačkaša bio je baš Sebastijano Venijer, zapovednik ratnog broda Venecija. Duždovo ime svakodnevno su blatili lecima koji su se prodavali na uglovima ulica, a njegovu sliku palili su po zabačenim sokacima. Otkako je pre nekoliko kratkih godina uništio otomansku flotu u Bici kod Lepanta, sultan i svi njegovi ljudi su bez prekida žudeli za osvetom. „Da. Primetila si da me moj sin ne voli mnogo. Smatra da sam naklonjena Mletačkoj republici, da sam privržena starom domu. I u pravu je.“ Majka sultanija zagledala se kroz prozor očima koje su sada videle sasvim drugi prizor. „O, Fejra, da li si ikada videla grad podignut nad morem? Da li si ikada videle kule koje se pružaju u nebo poput kopalja, umesto da čuče zgrčene u kupole; da li si ikada videla sečivo koje je pravo, a ne zakrivljeno? Da li si ikada videla staklo koje sija poput dragog kamena, i palate u kojima je čvrsti kamen utkan nežno poput čipke? Moj sin sada kuje najgoru od svih zavera protiv Mletaka i samo ti to možeš sprečiti.“ „Ja?“

30


avada kedavra & nymphe „Da, Fejra, ti. Ti si moja kira; ti posreduješ između mene i sveta. A svet je mnogo veći od ovog grada. Poslaću te na najteži zadatak od svih.“ „Zašto mene?“ „Da bi razumela, moraš znati moju prošlost. Rođena sam kao Čečilija Bafo, kći Nikola Venijera i Violante Bafo. Moj otac bio je gospodar Parosa, guverner hiljadu malih ostrva oko grčke obale, koja se nazivaju Kikladi, a koja su pod vlašću Mletačke republike. Premda sam ja u to vreme živela u Veneciji, otišla sam sa ocem na ostrva u leto 1555, što je 962. godina po vašem kalendaru.“ Pre dvadeset jednu godinu, pomislila je Fejra. Pre nego što se rodila. „I tamo ste zarobljeni?“ „Na neki način. Priređena je velika maskarada u palati na Parosu, proslavljali smo moju veriđbu. Trebalo je da me daju Ridolfu Falijeriju, vrlo bogatom čoveku, a ja sam se, baš u noći kada sam mu obećana, zaljubila.“ „Dakle, bio je neki dobar čovek taj Ridolfo?“ „Uopšte nije bio dobar. Bio je star, okrutan i džangrizav, bio je to čisto dinastički brak. Ne, nisam se zaljubila u njega. Na maskaradu je došao i jedan pomorski kapetan, mladi sultanov štićenik, čiji je brod bio usidren na ostrvu da bi utovario zalihe. Predala sam mu se za samo jedan sat. A njegova posada bili su gusari; uzeli smo konje mog oca i odjahali na obalu, ali pošla sam s njim svojevoljno. Želela sam da budem što dalje od Ridolfa, to je cela istina; ali nisam mogla da podnesem ni pomisao da mladi kapetan otplovi bez mene.“ Fejra je prstima gužvala čaršave. „Mog oca ste voleli.“ Bila je to izjava, a ne pitanje. „Bio je to tvoj otac, da“, potvrdila je njena gospodarica. Zagledala se u Fejru. ,,A kada smo stigli u Carigrad, već sam bila i trudna.“ Fejra se sledila. Videla je da je njenoj gospodarici sve teže da govori. Jedva se usuđivala da diše. Morala je da čuje njene naredne reči. „O, Fejra, nisam bila oprezna kao ti. Vidim kako se oblačiš, koliko se mučiš da prikriješ svoju svetlost. Ja se nisam čuvala. Šetala sam kraj Sultan Ahmeda džamije u svojim finim venecijanskim haljinama, kose uvijene u lokne. Tada sam bila lepa, Fejra, imala sam zlatnu kosu, bisernu kožu i oči boje mora. Jednog dana, dok sam se vraćala s bazara, pored mene je prošla nosiljka - unutra se nalazio sultan Selim i oči su nam se na trenutak susrele kada je povetarac povio

31


avada kedavra & nymphe zavesu na nosiljci. Bilo je to dovoljno. Do noći sam već bila u haremu. Nazvali su me Nurbanu Afife, a Čečilija Bafo je prestala da postoji. „Šta je otac uradio?“ Čečilija se bledo osmehnula. „Besneo je i vrištao. Došao je do palate i golim rukama razvalio vrata, tražio je da mu vrate ljubavnicu i dete koje je nosila. Stražari su ga odveli sultanu i rečeno mu je da će dete, ukoliko bude dečak, ubiti, jer ne sme ugroziti pravo nijednog pravog naslednika kog bih mogla roditi. Sultan nije legao sa mnom dok se dete nije rodilo. Čekao je. Bilo je to strašnih nekoliko meseci, Fejra, koje sam provela čekajući da se dete rodi.“ „Ali dete je bilo devojčica, zar ne?“ Fejri nije bila potrebna potvrda niti Čečilijino neprimetno klimanje glavom. Iznenada joj sve postade jasno: njene svakodnevne posete haremu otkako pamti; što gospodarica do tog dana nikad nije podigla glas na nju; što ju je Nurbanu lično podučavala da čita i piše i govori jezik svoje domovine; što ju je podržavala u naporima da nauči medicinu i stekne znanje koje je retko kojoj ženi bilo dostupno. „Tvom ocu je, kao odšteta, dodeljen visok čin i položaj; a dobio je i tebe, svoju kćer, da je podiže u miru u gradu. Dali su mu tvoj život u zamenu za njegovu apsolutnu odanost sultanu i svim njegovim naslednicima i obećanje da nikada neće pokušati ponovo da me vidi. I nikada ga više nisam videla Fejra, nijednom do dana današnjeg.“ Sultanine oči pretvoriše se u staklo. „Kada smo se borili s Mlecima kod Lepanta, tvoj otac je već postao admiral, imao je isti čin kao i moj stric dužd. S ovog prozora sam posmatrala, Fejra, napinjala oči, zamišljala da mogu da vidim sve do Patraskog zaliva, gde su se dve flote sastale, gde su se moj ljubavnik Timurhan i moj stric Sebastijano borili vatrom i topovima, po naređenju mog muža Selima.“ Fejra je sada morala da se nagne prema njoj da bi je čula. „Ponovo sam s vremenom postala srećna. Zavolela sam svog gospodara sultana. Nije to bila devojačka strast koju sam gajila prema tvom ocu, već sam naučila da ga poštujem i da uživam u njegovom društvu. Bio je dobar i pažljiv čovek, različit od našeg sina kao dan od noći. Naučila sam kako da postanem nezamenjiva i polako sam od odaliske postala naložnica, od naložnice kaduna,

32


avada kedavra & nymphe od kadune sultana. Polako sam počela da koristim uticaj koji sam imala i da okrećem sultana Veneciji. Ali kada je moj suprug preminuo, kao što se sećaš, svemu je došao kraj. Takođe ćeš se setiti, Fejra, koliko smo se trudile da na presto dođe Murat, i sada znaš zašto sam u tom poduhvatu verovala tebi i nikom drugom. Ali bolje bi bilo da sam dozvolila Muratovim suparnicima da preotmu presto; jer moj sin je zaista zao čovek i proždire ga mržnja prema Veneciji, a posredno, i prema meni.“ Fejra se sada popela na krevet i prinela uvo suvim i ispucalim usnama svoje gospodarice. Majka sultanija prebacila je jednu oteklu ruku preko Fejrinog tela, zagrlila je i bledo se nasmešila kao da je ta prisnost mnogo usrećuje. „Nemoj me žaliti. Imala sam utehu - sve ove godine imala sam dete koje mi je kao svetlost obasjavalo dane. On ne zna, znaš, moj sin ne zna ko si ti, jer je rođen godinu kasnije, a moje dvorske dame su dobro čuvale tajnu. Uspela sam da te zadržim pored sebe i posmatram te kako rasteš. Tako si pametna, hrabra i mila. Vidim Timurhana u tebi svakog dana.“ Na pomen stare ljubavi, trže se iz obamrlosti i glas joj postade malo snažniji. „Ne smeš mu reći ništa od ovoga, obećaj mi. Vrlo je važno da mu ništa ne kažeš, jer je u ovoj tragediji on igrač kojim upravlja moj sin.“ S vidnim naporom podigla je otečenu ruku i uzela Fejru za bradu. „Kad bi mi Alah ponudio da mi ispuni jednu želju, poželela bih da si manje lepa. Dobro je što ćeš napustiti grad.“ Fejra je osetila nalet straha. „Zašto moram da idem?“ „Moj sin je osmislio najopakiji plan da uništi Veneciju...“ Ruka kojom je držala Fejrin obraz poče da drhti. Fejra zabrinuto prstima uhvati njen zglob. Ljutnja je bila neprijatelj njene gospodarice, jer je terala krv da brže kola venama, a telesne tečnosti da ključaju, što je samo brže prenosilo spore do organa.“ „Smirite se. Nastavite.“ Nurbanu je oslobodila ruku i počela da krši prste - ali ne, htela je da skine prsten s natečenog prsta, kristalni prsten. „Uzmi ovo“, rekla je, oči su joj se već sklapale, a reči gubile. „Reci mom stricu duždu, reci mu. A ako ti je potrebno sklonište, postoji kuća sa zlatnim šestarom iznad vrata. Čovek po imenu Subota živi u njoj. On će ti pomoći.“

33


avada kedavra & nymphe Fejra je uzela prsten i ne pogledavši ga. Jedva da je slušala nakon što je čula duždovo ime. Naslonila se na lakat, savladana užasom. „Šta da mu kažem?“ Ali sultanine oči bile su prazne. „Gde da odnesem prsten?“ Oči Čečilije Bafo se raširiše pre nego što se zauvek sklopiše. Progovorila je žmureći. ,,U Veneciju, naravno.“ Fejra se nagnula i položila obraz na gospodaričine usne. Nije još mogla da razmišlja o njoj kao o majci. Dah majke sultanije bio je plitak, ali je disala pravilno: još je bila živa, ali je Fejra znala da nema svrhe buditi je. Njeno izmučeno srce ne bi podnelo taj šok. Fejra je pogledala kroz prozor, preko mora koje je vodilo do Venecije. Sunce je bilo visoko na nebu, čamci su se gurali na ulazu u Bosfor. Neka alhemija pretvorila je vodu boje lapisa u zlato. Mali crni čamci lomili su svetlost; neki su prelazili tesnac do Pere i vraćali se, neki su jedrili prema udaljenim obalama. Kako je to okrutno, pomislila je Fejra. Kako se to trgovina nastavlja, kako je moguće da su ljudima i dalje potrebni svila i so i šafran kada se ovde okončava jedan ljudski život? Fejra je često sedela kraj uzglavlja samrtnika i znala je, šta god osmanlijski pripovedači govorili, da umirući, kada imaju nešto da kažu, retko kada s teškom mukom izgovore poslednje reči i potom mirno izdahnu. Fejra je gajila još jednu bledu nadu da će se Nurbanu još jednom pribrati pre nego što je otrov uništi, da će njeno telo još jednom očajnički pokušati da se odbrani od otrovnih spora. Ali nije mogla očekivati da će Nurbanu biti prisebna kao do sada. Fejra je bila srećna što je imala prilike da čuje majčinu priču - i svoju - ali je sada morala da čuje šta gospodarica želi od nje; i značenje prstena. Okrenula je prsten na jutarnjem svetlu. Bio je prelep, izvrstan rad; kristalna traka bila je providna, s obojenim šarama. Samo što te boje nisu bile šare, već sićušni konji - preko prstena su galopirala četiri konja. Gledala ih je; bili su prelepo prikazani, u staklu, ugravirani u providni kristal prstena nekom alatkom koja mora da je bila veličine vrha čiode. Svaki konj bio je druge boje: jedan crn, drugi crven, treći beo, a četvrti zelenkaste boje žuči. Nije prošao ni sat kako je

34


avada kedavra & nymphe razmišljala o begu s ocem, ali Fejra je sada znala da ne može da ostavi svog pacijenta. Morala je da sazna sve. Nije morala dugo da čeka. „Fejra, Fejra...“, glas je bio malo snažniji od šapata. Fejra ponovo uze stariju ženu za zglob. „Dođi i vidi!“ Dah joj je sada zaudarao, kao da je smrt puzila iz sultanijinih usta. „Dolaze!“ ,,Ko?“, upitala je Fejra. „Četiri jahača!“ Um mora da je počeo da joj luta. Nekako je uspela da u priču uplete prsten koji je dala Fejri, a možda i četiri konja koja su je odnela s Parosa. Fejra utešno reče: „Ne, ne dolaze.“ „Da, da... vidim ih! Donose smrt!“ Poput mora plave oči zurile su u nešto. „Ne, ne dolaze“, pokušala je daje umiri Fejra, „vidim sve do Pere i nema više od nekoliko čamaca na vodi. Nema nikoga u sobi, nikoga na vratima.“ „Ne dolaze po mene“, pobunila se sultanija. „Jašu na Veneciju! Velika nevolja jaše na Veneciju. Galopiraju preko talasa, na belim konjima, a ipak je samo jedan beo, ostali su druge boje.“ Fejra ponovo pogleda prsten i sićušne gravure. Jedan od konja bio je beo. Samo je jedan beo, ostali su druge boje. Možda njena gospodarica ipak ne bunca. „Kako to mislite? Šta konji nose?“ „Dođi i vidi, dođi i vidi, dođi i vidi.“ Fejra joj je prišla najbliže što je mogla. „Ovde sam, gospodarice.“ Iznenada je Nurbanu sela uspravno i progovorila sa snagom koja je protivrećila njenom izmučenom telu: „I kad otvori treći pečat, čuh treće živo biće gde govori: Dođi i vidi! I videh, i gle, konj vran i onaj što seđaše na njemu imađaše merila u ruci svojoj. I čuh kao glas između četiri živa bića gde govori: Mera pšenice za groš, i tri mere ječma za dinar, a ulje i vino nemoj uskratiti.“ 4 4

Otkrivenje 6:5-6, svi citati iz Otkrivenja Jovanovog preuzeti su iz prevoda Novog zaveta Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve. (Prim. prev.)

35


avada kedavra & nymphe Ponovo je pala na jastuke i glas joj se ponovo pretvorio u šapat. „Zapisano je. Zapisano je u knjizi.“ Fejra se uznemirila. Ništa nije razumela. Majka sultanija je traćila reči. Uskoro neće moći da govori, a traćila je reči bulazneći o vinu i ulju?“ „Kojoj knjizi?“ „Nisam je čitala godinama. Ne dozvoljavaju mi da je ovde čitam. U Knjizi, u Knjizi nad knjigama. Ona govori o velikoj patnji. Dođi i vidi, dođi i vidi, dođi i vidi!“ Oči su joj bile ukočene i Fejra je znala da se vreme majke sultanije bliži kraju. Pokušala je s drugačijim pitanjem. „Šta ja da uradim?“ „Timurhan nosi prvog konja, vranog, na svom brodu. Idi s njim i spreči ga. Prati ga konj riđi. Kada treći konj stigne, beli, osvajač, Venecije više neće biti. Potom će konj sivac biti kralj svih oblasti; jer on je najstrašniji, njega se svi ljudi plaše.“ ,,Ko je sivac?“ „Smrt.“ Ova jednosložna reč odjeknu tihom odajom. Činilo se da je to kraj: poslednja reč. Ali tada je majka sultanija okrenula glavu na jastuku i pogledala Fejru u oči. Progovorila je sasvim normalnim glasom. „Hoću li umreti?“ Fejri kao da je nešto stezalo grlo, kao da joj je veliki hladni kamen pritiskao grudi. Ali nikada nije lagala svoju gospodaricu. „Hoćete.“ Kao da je devojćica, kao da je ona kćer, a Fejra majka, majka sultanija, sićušnim i uplašenim glasom, upita: „Hoće li me boleti?“ Fejra se setila sokola kome je dala spore i kako je ptica izgledala dva-tri sata nakon što je otrovana. Pomislila je kako će Nurbanu izgledati za sat i kakav će osećaj biti kada joj se organi zdrobe kao što su se izmrvili u sokolu. Srce joj se slamalo, ali je, ipak, poslednje što je rekla svojoj majci bila laž. „Ne“, rekla je. „Nećete ni osetiti.“

36


avada kedavra & nymphe * Narednog sata Fejra se konačno uverila da je njena gospodarica umrla. Oči majke sultanije bile su otvorene i zurile u prazno, a tkivo joj je postalo čvornovato i tamno poput modrice. Fejra je sklopila oči plave poput mora, ovog mora, i onog koje je grlilo Veneciju, a potom je na prstima izašla iz odaje. Fejra je znala da je vreme da pronađe lekara. Oteturala se do Paviljona fontane. Kada je poslednji put bila tamo, svet je bio normalan. Sada je čitava budućnost bila nesigurna. Pronašla je i izgubila majku za svega nekoliko sati. Poslala je jednog od crnih evnuha po lekara, a on je, kada je došao, izgledao samo malo bolje od sirote gospodarice. Bio je siv u licu i drhtao je, a turban mu je stajao nakrivo. Naklonila mu se. „Čini mi se da već znate, učitelju, šta ću vam reći.“ Hadži Musa ju je pogledao, kao da gleda u raku. „Fejra, moram ti nešto reći. Otac ti je u opasnosti. Ne dozvoli mu da isplovi.“ „Moj otac? Ali došla sam da vam kažem...“, zastala je. „Naša gospodarica je preminula. Niste to znali?“ Lekar kao da je nije čuo. „Već sam ti rekao previše. Ne dozvoli mu da isplovi. Njegov tovar je opasan. Ubiće ga.“ Fejra se sledila. „Njegov tovar? Šta?“ Kidali su je osećanje gubitka i zbunjenost, a bila je sita nagoveštaja i aluzija; izgubila je strpljenje. „Recite mi, brzo i jasno.“ Njen učitelj i pokrovitelj, veliki hadži Musa, vidno se skupio i ustuknuo. „Već sam ti rekao previše!“ Ruke mu poleteše do usta. „Da li si rekla da tvoja gospodarica umire?“ „Već je umrla!“ Činilo se da ga ova vest ne zanima, kao da je to sitnica. „Onda, Fejra, idi kud, odmah! Nemoj biti ovde kada je pronađu. I odvedi svog oca odavde. Ne daj mu da isplovi!“ „Čekajte!“

37


avada kedavra & nymphe Već je dolazio. „Već sam ti rekao previše. I to malo me može koštati glave. Ako kažem više, sigurno ću biti mrtav.“ Fejra ga je posmatrala kako se, šepajući, udaljava i znala je da ga nikada više neće videti. * Ne znajući šta drugo da radi, krenula je kroz velika dvorišta prema kapijama palate. Majka joj je rekla da krene na put s Timurhanom. Mentor joj je rekao da ni po koju cenu ne dozvoli ocu da isplovi. Oboje su govorili o njegovom tovaru. Nurbanu ga je nazvala vranim konjem, a hadži Musa ju je upozorio da će ga on ubiti. Fejra se iznenada oseti kao devojčica. Sve što je želela bilo je sedne Timurhanu u krilo, povuče ga za bradu, kao što je činila kada je bila dete, sve mu kaže i pita ga šta da rade. Dok je prolazila pored sultanovih odaja, čula je kako mu glas odjekuje. Ubrzala je korak, kao da bi Murat lično mogao da izađe iz svojih odaja i ubije je zato što je dozvolila da mu majka umre. Da je slušala pažljivije, da nije toliko žurila, možda bi čula i glas drugog čoveka. Možda bi ga i prepoznala. Sultan je upravo razgovarao s njenim ocem.

38


avada kedavra & nymphe

Poglavlje 4 Sultan Murat III započeo je svoju vladavinu dajući naznake kakva će biti. Kada se vratio iz vilajeta Manisa, da preuzme presto, naložio je najpre da zadave petoro braće koje je njegov otac izrodio s drugim ženama. Dolazak na presto protekao je bez ikakvih teškoća; i sada je, u devetnaestoj godini, mlad, snažan i bez rivala, bio spreman da sprovede svoju veliku zamisao. Sudeći po kizlar-agi, s kojim je upravo vodio zanimljiv razgovor, njegova majka trebalo bi da je već mrtva. Bar se tog tereta oslobodio. U poslednje vreme ga je davila poput omče, ali više neće morati da trpi njeno uplitanje. I sasvim je zgodno uspeo da udesi kao da su je otrovali Đenovljani. Ruke su mu bile čiste. Iako je uklanjanje braće bilo nešto što je narod i očekivao od odlučnog i snažnog vladara, ubistvo majke, valide sultane koju je narod obožavao, bilo bi previše. Međutim, genijalno je svalio krivicu na Đenovljane. Naložiće da zadave njenu gedik zbog nemara i javno će optužiti Đenovljane koji su, prema njegovom mišljenju, već zauzeli previše prostora u Kuli Galati i četvrti koja ju je okruživala. Ne samo da je mogao da oplakuje majku, kako i dolikuje, već i da iskali svoj opravdani gnev na strancima. A takva mržnja će samo poslužiti da osnaži ovo poslednje, najveće i najodvažnije delo spoljnje politike koje je iko ikada pokušao da sprovede. Sultan je sedeo na prestolu i posmatrao čoveka koji je poslušno stajao pred njim, na mermernoj mapi poznatog sveta, koja je pokrivala čitav pod ove ogromne dvorane za prijem. Podanik je, sasvim prigodno, stajao na moru. Ovaj čovek se davno zakleo na potpunu odanost njegovom ocu Selimu i svim njegovim naslednicima. Nekada je bio admiral, a sada, u vreme mira, samo ostareli pomorski kapetan. Pa, stari momak će opet postati admiral. Ova pomisao natera sultana da se oseti plemenito, što je bio osećaj koji je neizostavno išao uz moć i koji je voleo. Stari morski vuk otići će u poslednju bitku. Sultan Murat III spremao se da naplati dug. Dok je izdavao uputstva kapetanu, pomislio je da je primetio baš onaj trenutak, onu sekundu u razgovoru kada je Timurhan shvatio da ide na put s

39


avada kedavra & nymphe kojeg se neće vratiti. Čovek koji je još kao dečak plovio svim vodama Otomanskog carstva, pa i dalje, krenuće na poslednje putovanje. Murat je uživao u tom trenutku. Bio je to samo delić cele slike. Zlato u odaji, ogromna mermerna mapa i beli evnusi, svi nemi i gluvi jer su im po sultanovom naređenju probijene bubne opne i iščupani jezici. Tkanina koju je nosio, zidovi palate koji su ga okruživali, harem pun žena koje je mogao imati na samo jednu reč. A najbolje od svega, imao je moć da okonča život podaniku i da očekuje od njega da to i prihvati. A pomorski kapetan je, kao dobar podanik, ćutke prihvatio svoju smrt. * Timurhan bin Junus Murat bio je savršen za ovaj zadatak. Niko nije poznavao mora kao on, a bio je i veteran Bitke kod Lepanta i video je dovoljno zverstava u najvećim pomorskim bitkama da mrzi i Mletke i dužda. A hranio je samo jednu kćer, kćer o kojoj će Murat i više nego drage volje preuzeti brigu. „Naš dobri doktor odigrao je svoju ulogu i pronašao je jedan slučaj, u hramu izvan grada. Beli evnusi udesiće da se tovar noćas u ponoć donese na dok. Isplovićeš u jednom od mletačkih brodova koje smo zarobili kod Lepanta. Zove se Konjanik.“ Po sultanovom glasu moglo bi se zaključiti kao da je lično bio tamo, a zapravo je baš Timurhan zarobio tu veliku galiju. Gusar. Sultanu je to bilo jednako zanimljivo kao i gusarevo ime Murat. Sultan je poznavao svaki detalj života svoje majke i zabavljale su ga slučajnosti i igra sudbine - osećao se kao da je Alah u svim prilikama s njim. „Odvešćeš brod u Veneciju i čekati.“ Ustao je s prestola i bešumno prišao mapi, pokazujući zlatnom papučom kojim će putem ploviti brod. Kada je došao do mermernog prikaza Venecije, namerno je nagazio na nju. Prijalo mu je da gazi tu tačku stopalima. „Kada dođeš do ulaza u lagunu“, stajao je baš na tom mestu, „sačekaj oluju. Pod okriljem oluje, u mletačkom brodu, imaš dobre izglede da neprimetno prođeš pored karantinskog ostrva.“ Pokazao je malu kopnenu masu na mapi, ispod koje je pisalo Vinja Murada. „Ako te uhvate, ovde će te držati četrdeset dana i sve će biti izgubljeno. Mornare zatvaraju u domove za siromahe, a tovar pare i dime da ga očiste od zareze. Ne moram ti reći da će se naš poduhvat neslavno okončati ako se ovo desi. Zato prenesi tovar do Zaliva Svetog Marka, pravo pred

40


avada kedavra & nymphe duždovu palatu. Ovde ćeš ga“, stavio je vrh papuče na određeno mesto, „iskrcati.“ Sultan je sačekao dovoljno dugo da se uveri da neće čuti nikakav prigovor. Pomorski kapetan ga je poslušno pratio, poput psa, što je i bio. „Potom ćeš nastaviti prema zavetrini ostrva Đudeka. Tamo ćeš pronaći utočište, ovde, na mestu po imenu Santa kroče.“ Sultan je verovao da Timurhan neće razumeti značenje imena i gde ga šalje - da je to srušeni i pusti hrišćanski manastir Sveti krst, ali je ipak malo progutao reči, za svaki slučaj. „Ovde ćeš pronaći one koji će te skloniti i pružiti ti pomoć, utočište i hranu. Potom ćeš moći bezbedno da se vratiš u Tursku.“ Lako je izgovorio laž. Pomorski kapetan je ćutao i gledao mapu. Sultan je navikao da ljuđu ćute u njegovom prisustvu, ali ova tišina otegla se toliko daje počela da ga ljuti. Ali tada mu pade na pamet da ga se ovaj čovek, koji je mnogo puta bio pred njegovim ocem, ali nikada pred njim, zapravo plaši. To mu bi po volji. Njegova majka, Alah joj kosti u prah smrvio, uvek je govorila da se on od oca razlikuje kao noć od dana. Naravno da ga se ovaj čovek plaši. Nije on Selim, slabić, milosrdan i ljubazan mekušac, i pijanica. „Možeš govoriti“, rekao je pomorskom kapetanu velikodušno. Timurhan bin Junus Murat zapravo se uopšte nije plašio sultana. Smatrao ga je za okrutno pseto koje nije dostojno da poliže čizme svom pokojnom ocu. Ćutao je jer je pokušavao da se pomiri s poslednjim udarcem koji mu je sudbina dodelila. Timurhan se navikao na gubitke. Pronašao je ženu koju je voleo i koja je njega volela, a onda je odmah izgubio zbog oca ovog sultana. Predao se pomorstvu, istakao se u Bici kod Lepanta, a onda posle toga izgubio flotu. Jedino što je uspeo da zadrži u životu bila je Fejra, a sada će i nju izgubiti. Nije mu promakla ironija. Kada je njegova kći rođena, zakleo se na vernost Selimu i njegovim potomcima u zamenu za pravo da odnese kćer kući i podigne je u miru u gradu. Upravo ga je ta zakletva i dovela ovamo, u ovu odaju, đa prihvati poslanstvo koje će ga sad zauvek odvojiti i od Fejre. Naposletku, progovorio je i postavio samo jedno pitanje, koje ga je jedino i mučilo. „O, svetlosti očiju mojih i radosti srca mog, a šta će biti s mojom Fejrom?“

41


avada kedavra & nymphe „Ah, tvoja pametna kći! Da, znam je, vrlo pametna devojka“, rekao je sultan razmišljajući o njenom razgovoru s kizlar-agom. „Ona već zna ono što ne bi smela.“ Timurhan podiže oba dlana, kao da želi da se odbrani od udarca. „Presvetli, znam daje suviše učena, ali ako biste joj, iz prevelike milosti svoje, dozvolili da ostane u službu vaše majke...“ Sultan ga prekide. „Moja majka je odabrala stranu, i iz tog razloga joj tvoja kći više neće biti potrebna.“ „Ali...“ „Smiri se. Ne osuđujem učenost tvoje kćeri kada je reč o medicini, mogu je samo pohvaliti. Ne, ne brini, pametna supruga je uvek od velike vrednosti. A ona je i lepa, što se, primetio sam, iz petnih žila trudi da sakrije.“ Timurhan sa strahom postavi pitanje. „Šta želite da kažete?“ „Kažem da ću se u znak priznanja za usluge koje činiš carstvu lično postarati za tvoju kćer. Odlučio sam da ukažem Fejri veliku čast i uzmem je u harem kao svoju kadunu.“ Timurhan se našao u zamci. Kako da otkrije Muratu III da mu je Fejra sestra po majci, a da je on, skromni pomorski kapetan, spavao s njegovom majkom? Na mestu bi ga posekao, a verovatno bi i Fejru ubio. Da li da se nakloni i prihvati čast, ode da ispuni svoj smrtonosni zadatak i pomiri se sa činjenicom da će Fejra biti bezbedna i da će joj biti dobro, ali da će joj se brat svakodnevno nametati? Ali taj izbor zapravo i nije bio izbor. Samo se naklonio. Sultan ga je, smešeći se, posmatrao kako ide do vrata. Timurhan ga je, kao i mnogi drugi, potcenio. Fejra nije bila jedina koja je znala više nego što je trebalo. I on je vrlo dobro znao da mu je Fejra sestra, ali nije nimalo mario za to. Timurhan je išao prostranstvom Topkapi saraja, svestan da nikada više neće hodati tim dvorištima. Dok je prolazio pored harema, zapitao se, kao i toliko puta pre, da li je i ona unutra. Vrata su pred njim uvek bila zatvorena, a čuvali su ih crni evnusi.

42


avada kedavra & nymphe Ali ne i danas. Spoljna vrata bila su otvorena, a i unutrašnja. Nevoljno, kao da samim pogledom skrnavi to mesto, pogleda kroz vrata preko malog dvorišta u kojem su stajala otvorena još jedna vrata. Iza njih je neka žena ležala oslonjena na jastuke. Bila je nepomična, bezbojne kože i činilo se da je mrtva. Ali kada je pogledao, otvorila je oči - oči boje mora. Iznenada se vratio dvadeset jednu godinu u prošlost, kada su ga te iste oči opčinile na maskaradi na Parosu. Te oči susrele su i zadržale njegove i ubedile ga da je povede sa sobom, da odjaše s njom do svog broda i odvede je u Carigrad. Sada je ponovo gledao te oči, poslednji put, a potom se, shvativši čemu prisustvuje - kraju, a ne početku - okrenuo.

43


avada kedavra & nymphe

Poglavlje 5 Fejra se kasnije nije mogla setiti ni šta su te večeri večerali. Pripremila je razna jela i iznela ih na sto, upalila mesingane lampe i postavila noževe i šolje. Uzimala je po nekoliko zalogaja, ali nije osećala ukus hrane. Dok je pripremala večeru, neprestano je prelazila preko puteva koji su se pružali pred njom. Mogla je sve izneti ocu i izdati poverenje majke. Ili je mogla poslušati njen savet i ne reći ništa. Kada je zauzela za stolom mesto naspram oca, još nije bila donela odluku. Jedino je bila sigurna da neće napustiti Carigrad. Ako je njena majka otišla, a i otac se sprema da je napusti, ovaj grad je bio sve što joj je ostalo. Fejra je pažljivo proučavala Timurhana. Činilo joj se da je udubljen u misli. Posmatrala je njegovo lice, preplanulo i šibano vetrovima četrdeset leta na moru, bradu, nauljenu i zašiljenu, a sada prošaranu sedinama, oči boje ćilibara, baš kao njene. Sedeo je na mestu gde je uvek sedeo kada je bio kod kuće, na čelu uglačanog stola, pred prozorom s rešetkastim žaluzinama, koji mu je šarao obrise ukršene zracima svetlosti. Ćutao je i jeo tek malo više od nje. Fejra je poštovala oca i slušala ga je kao što i priliči svakoj dobroj kćeri; volela ga je i, što je bilo još važnije, zaista joj se dopadao. Ali i dalje ga se pomalo plašila. Bio je strog. Čuvao je ljubomorno njenu čednost i zbog toga je odobravao način na koji se odevala. Tukao ju je kada bi ga naljutila - što mu nije zamerala, jer koji to otac ne tuče svoje kćeri? - i ljubio ju je kada bi mu učinila po volji. Ali odnedavno je došlo do tanane, vrlo sićušne promene. S vremena na vreme bi, kada bi iznela neku primedbu za vreme večere, ili počela da priča o svom poslu, primetila promenu neprimetnu poput plime, kada vode počinju da teku u suprotnom pravcu. Počela je da primećuje poštovanje u očevim očima, ali i tragove straha. Znanje je bilo izvor ove njene nove moći. Jednom ili dva puta zatražio je njeno mišljenje o nekim bolestima i glasno bi joj davao za pravo, čak i u prisustvu posade. Prošle noći joj je, kada je večera bila samo obrok koji se jede

44


avada kedavra & nymphe uveče, postavio nekoliko pitanja o merama predostrožnosti ako se na brodu neki mornar zarazi, i kako se sprečava širenje ozbiljne bolesti kada bolesnik mora ostati u blizini zdravih ljudi. Ali činio je to mrzovoljno. Videla je da mu se ova promena ne dopada, da on oseća kao da je nešto izgubio. Fejra je odlučila da kaže ocu nešto čime neće izdati majčino poverenje, ali što će joj pomoći da odluči šta da čini. „Moja gospodarica je mrtva.“ Reči su pale i otkotrljale se kroz tišinu poput klikera bačenih na sto. Očeve oči nakratko zatreptaše. „Žao mi je“, rekao je. Iz tih nekoliko reči Fejra je shvatila da on već zna. A pritom je iskreno žalio; tugovao je jer ju je još uvek voleo. Ovo joj je bilo dovoljno. Fejra ispusti tanjir, koji bučno tresnu o sto, i pade na kolena pred njim. „Oče, šta mi je činiti? Na kraju je buncala i izrekla svakakve čudne reči... Da li da se tamo sutra vratim?“ Obuhvatio joj je dlanovima lice. „Fejra, ja sutra moram na put. A ti ćeš se vratiti u harem, ali kao sultanova kaduna.“ Nije je mogao pogledati u oči. Krv je tutnjala u Fejrinim ušima. Hiljade osećanja preplavilo joj je um, a najsnažniji je bio gnev. Sav onaj napor koji je ulagala svakog dana otkako je odrasla, sve je bilo uzalud. Sultan je video kroz velove. Doživeti majčinu sudbinu bilo bi dovoljno strašno, ali Fejrina je bila još gora: postaće žena svom bratu, što je po Alahu greh protiv prirode i ženskog bića. Stegla je ruku koja joj je milovala obraz. „Ne, oče“, rekla je odlučno, a potom joj glas smekša. „Nećeš to dozvoliti, zar ne?“ Opustio se i pogledao je u oči, kao da mu se odgovor nametnuo. Zakleo se sultanu na odanost zarad najmilije kćeri. Ako će Fejru svakako morati da izgubi, kakvu vrednost ima njegova vernost i njegov život? Neće poći na ovaj uzaludan put. Povešće Fejru, uzeće brod bez tovara i otploviće, bilo gde, negde gde ga sultan neće naći. Možda će poći na Paros, mesto koje će za njega uvek biti raj. I dalje je mogao da namiriše limunovo drveće pored kog je projurio one tople noći kada je do mora jahao za prelepom Čečilijom Bafo. Oduševilo ga je što je brže jahala od

45


avada kedavra & nymphe njega. Opet ju je video kao tad: okrenula se i nasmejala, užasnuta, uzbuđena i zaljubljena, sve u isto vreme. Pogledao je lice koje je sada držao između dlanova, lice kom nije bilo ravnog i koje je retko viđao otkriveno. Fejra, toliko nalik majci, a opet toliko različita od nje. Na Fejrinoj ruci prepoznao je Čečilijin prsten. Imao je mnoga pitanja i mnogo toga da joj kaže, ali nije bilo vremena. „Ne mogu te pustiti. Spakuj stvari. Moramo smesta poći, pre nego što sunce zađe.“ Fejra je ustala, uzela ogrtač i zakopčala pojas s lekarijama. U trenu je donela odluku. „Spremna sam“, rekla je. Nije bilo potrebe da se večeras pokriva i stavlja onu složenu i beskorisnu masku. Pogledala je oca i oni razmeniše osmehe. Timurhan otvori vrata i osmesi im zamreše. Pred vratima je, zaklanjajući svojim ogromnim telom svetlost dana, stajao kizlar-aga. „Kapetane Junuse Murate“, rekao je neobično visokim glasom, „naloženo mi je da vas otpratim do broda na kojem vas čeka posada. Gospo“, okrenuo se Fejri. „Odmorite se. Moji će zamenici stražariti na vratima i u zoru vas odvesti u harem.“ Fejra nije mogla da učini ništa drugo do da se pozdravi s ocem, da toliko snažno prisloni obraz uz očev da im se suze izmešaju, i da maše, i maše, dok on i kizlar-aga ne skrenuše za ugao. Uspela je da ostane uspravna dok joj se nisu izgubili iz vida, potom se srušila na pločnik, pred noge stražarima. Na pločnik na kojem je nekad vrtela čigru.

46


avada kedavra & nymphe

Poglavlje 6 Fejra je ležala u tami i okretala prsten od kristala. Nije je više mučila neodlučnost; tačno je znala šta mora da uradi. Samo je čekala pravi trenutak. Čekala je i vrtela ukrug prsten, kao da odbrojava otkucaje srca dok ne dođe vreme da dela. Prsten je njen tek nekoliko sati, a ipak je osećala kao da je deo nje. Okrećući kristalni krug, na svaku četvrtinu okreta pokazao bi se drugi konj - vranac, riđan, belac, sivac. Pitala se da li je i njena majka imala običaj da ih posmatra. Majka. Nurbanu je Fejri bila majka u svakom pogledu, samo što je nikad nije tako zvala. Ožaliće je, da, kada prođe ovo, ali nije bilo potrebe da njihov odnos posmatra u drugačijem svetlu. Pružile su jedna drugoj ljubav i poštovanje, zagrljaje i ohrabrenje, provodile su sate zajedno svakog dana, više nego što bi ijedna druga kćer mogla da očekuje. Fejra nije mučila sebe onim što je ostalo neizrečeno. Sve što je bilo važno rečeno je u onom strašnom poslednjem času, a ostalo je dobila, iako neizgovoreno, u onih dvadeset godina koje su provele zajedno. Fejra je žalila što majka nije u stanju da joj kaže više o konjima. Naročito o vranom konju kog je njen otac vodio u Veneciju, o tome šta ona mora da uradi. Ulica naposletku utihnu. Kucnuo je čas. Fejra je ustala, tiho poput mačke. Nije morala da se odeva, jer se nije ni skidala, ali je ipak stavila veo pod kapu. Sada nije skrivala lepotu, već svoj identitet. Bešumno je otvorila krilo prozora i rezbarene žaluzine pred kojima je tog jutra stajala. Kizlar-aga nije smatrao za potrebno da stavi čuvare i s druge strane kuće. Tiho se spustila na krov dograđenog dela, gde su susedi držali koze. Prokleta stvorenja počeše da mekeću i ona udahnu njihov vonj kada je, pre nego što se spustila u mračnu čaršiju, nevoljno zadržala dah od čistog užasa. Prišunjavši se do ugla, videla je da je uličica pusta i potrčala je što je brže mogla prema dokovima. A tamo je, na mesečini, dok joj je srce tuklo u grlu,

47


avada kedavra & nymphe videla na stotine zbijenih brodova, jarbola i krstova, poput redova neprijateljskih kopalja koji je sprečavaju da pobegne. Kako da sazna kojim će brodom isploviti njen otac? Na svaki put išao je drugim brodom. A šta ako je već isplovio? Lutala je lukom u očajanju, čitala zvučna imena, koja su muškarci davali brodovima budalasto se razmećući verom u pobedu. Da li da se kao slepi putnik ušunja u neki brod, bilo koji, i odvaži se na put s bilo kakvom posadom, ili da se neprimetno vrati kući, probudi se u svom krevetu i dozvoli da je odvedu u harem? Fejra nije bila neupućena u ponašanje muškaraca. Znala je kakva će joj sudbina biti ako bude jedina žena na nepoznatom brodu punom raspojasanih mornara, bez oca da je zaštiti. A da li je takva sudbina zaista gora od one koja je čeka u haremu? Biće igračka jednom čoveku, umesto dvadesetorici, ali taj čovek joj je brat, a povrh svega i gospodar. Teško da je pred sobom imala neki izbor. Baš kada se spremala da se poslednji put okrene, primetila je ime ispisano zlatnim slovima na brodu koji je izgledao drugačije od ostalih. S pravim drvenim rebrima i ukrašenim pramcem, izgledao je strano, a ime je glasilo II Cavaliere. Nurbanu nije propustila da je nauči slovima - ovo ime je na venecijanskom i znači Konjanik. Fejra se sakrila iza gomile bačvi i posmatrala. Most je bio spušten, a niz baklji na zidu luke osvetljavao je one koji su dolazili i odlazili. Uočila je dvojicu mornara svog oca, kako se penju na brod i silaze s njega noseći različitu opremu i zalihe koje su uzimali iz pristanišnog skladišta. Poigravala se mišlju da ih dozove i zamoli da je odvedu do kapetanovih odaja, ali ju je u tome zaustavila slutnja da je on još u društvu kizlar-age. Zato se posvetila proučavanju mornara i njihovog kretanja, na palubu i s palube, napred-nazad. Na brodovima se igrala otkako je bila mala, a u svoje vreme istražila je mnoge tovarne prostore, oduševljena ogromnim bačvama i sanducima koje je tamo pronalazila. Obično se u tovarni prostor ulazilo kroz otvor na palubi, ali se nije sećala da je ikada bila na brodu nalik ovome. Na mletačkoj trgovačkoj lađi, vrata tovarnog prostora otvarala su se na boku, da bi roba mogla da se utovari pravo s doka, kroz dvokrilna vrata koja bi posle

48


avada kedavra & nymphe zatvarali i pečatili da ne bi propuštala vodu, iako su bila dosta iznad nivoa mora. Mostić je vodio pravo do tamnog otvora. U haremu je Fejra, kada je lečila naložnice, često volela da kaže da je najčešće rešenje problema upravo najjednostavnije. I ovde je bilo tako. Jednostavno je sačekala, a potom ispuzala poput senke do otvora i uvukla se u tamnu utrobu broda. Spustila se u ogroman prostor nalik na pećinu, sakrila se i udobno smestila iza nekih džakova sa žitom. Pripremila se da strpljivo čeka. Tokom narednog sata je još džakova bačeno preko nje pa joj je postalo toplo i tesno. Pojas s lekarijama, stari prijatelj kog je toliko dugo nosila da je osećala kao da je deo nje, bolno joj je sekao struk i rebra. Razmotrila je šta bi se desilo kada bi jedna od bočica pukla, a komadići stakla joj probili kožu, ili još gore, šta bi se desilo kada bi sadržaj neke od njih prodro u telo; određene mešavine su po svojoj prirodi lekovite u odgovarajućim količinama, ali u pogrešnim bi postajale smrtonosni otrov. A i grubo platno pritiskalo joj je lice. Javio se novi strah: da će se ugušiti. Zato je u kratkim periodima, dok su mornari odsustvovali, počela da se pomera i pravi sebi vazdušni džep. Pod mutnom svetlošću samo jedne lampe, koja je visila s noseće grede, shvatila je da nju zatrpavaju džakovima zato što sve zalihe za putovanje slažu samo na jednu stranu tovarnog prostora. U prednjem delu nalazio se prostor odvojen muslinskom zavesom i metri praznih podnih dasaka između zavese i ostatka zaliha. Fejra je naposletku uspela da olakša strašan pritisak na telo i osvrne se oko sebe. Pod mutnim svetlom počela je da pregleda džakove i burad, tražila je pečate i onaj smrtonosni tovar koji njen otac mora da prenese - bilo šta što je imalo veze s konjem, bilo šta crno. Još nešto joj je bilo neobično; videla je skupe tvrde sireve, polutke mesa, meko belo brašno sasvim drugačije zalihe od uobičajenih mornarskih sledovanja u vidu salčića i dvopeka. Pružila je ruku prema krmi i gurnula sadržaj džakova, a žito pod platnom zašušta kada ga je dodirnula prstima. Dok je posmatrala mornare kako dolaze i odlaze, trudila se da bude što je moguće tiša, čak je i dah pokušavala da zadrži. Ali činilo se da to nije bilo

49


avada kedavra & nymphe dovoljno; jedan od onih koji su unosili namirnice spustio je bačvu i ispravio se, potom podigao ruku i raširio prste da bi drugu dao do znanja da bude tih. „Šta je bilo?“, upitao je drugi, spustivši bačvu. „Čuo sam nešto“, zasiktao je oštrouhi. „Iz gomile.“ Pokazao je prema bačvi iza koje se nalazila Fejra. Puls poče da joj dobuje u ušima. Znoj s prstiju lepio je žito u grudve. „To je samo pacov“, rekao je drugi. „Pričinjava ti se.“ „Samo pacov? Trebalo bi pažljivije da slušaš. Zar nisi čuo šta je kapetan naložio? Nijedna životinja ne sme na brod - čak ni brodska mačka. Moraćemo da ga pronađemo sami.“ „Zašto ne sme biti životinja na brodu?“ „Ne znam. Ima neke veze s tovarom.“ ,,U redu. Hajde da pogledamo ako moramo, ali treba još samo da unesemo najvažniji tovar.“ Prišli su joj tako opasno blizu da je Fejra namirisala vonj koza - jedan od mornara je, očigledno, na kopnu bio čobanin. Drugi, onaj čije su oči bile bolje od ušiju, pogleda pravo u nju povika: „Evo! Dođi amo, slepi putniče!“ Fejra se povukla, ali momak podiže ogromnog pacova, crnog i glatkog poput ulja, koji je uplašeno cijukao. Mornar mu je brzo slomio vrat i zavlada tišina. Prebacio je malo telo preko ramena, kao da je džak, i izneo ga napolje, a za njim je pošao i njegov oštrouhi prijatelj. Fejra leže na leđa, goreći od olakšanja, a srce joj je divlje tuklo, spremno da iskoči iz grudi. Potom je trgoše udarac, struganje i psovke; mornari su unosili još nešto. I bilo je teško. Izvirila je da vidi šta unose; četvorica su na ramenima nosila nešto poput kovčega na sahrani. Sarkofag. Svi nosači imali su i veo preko lica. Fejra bi pomislila da ukazuju poštovanje ostacima koje nose, ali njihovo držanje govorilo je suprotno. Nosači su teško

50


avada kedavra & nymphe disali i udarali kovčegom, stenjali su i toliko psovali da joj je bilo jasno da ne nose telo. Činilo se da je sarkofag napravljen od srebra ili kositra; uglavnom, metal je sijao tupim sivim sjajem. Bio je ukrašen izvijenim šarama u boji i mornari su ga, uz mnogo stenjanja, struganja, naredbi i kontranaredbi, odneli iza muslinskog zastora. Zavesu su povukli u stranu, uneli tovar i uz tresak ga spustili na daske. Nosači su se povukli u žurbi i odneli svetiljku sa sobom. Kada se udaljiše, nastupila je iznenadna i teška tišina. Fejra je još mogla da vidi beli sjaj navučene zavese, bele poput derviške suknje. Ista kao pre, a ipak drugačija. Fejra je zasad osećala gotovo opipljivu pretnju koja je dopirala iz kovčega iza zastora; bio je nekako strasniji i više ju je uznemiravao od svega što se tog dana desilo. Pogledala je draperiju boje smrti i grub i prazan daščani prostor koji ju je delio od nje, i oslušnula tišinu. Prekinuo ju je, brutalno i naglo, visoki i prepoznatljivi glas kizlar-age, koji je silazio niz most. Potom se osetio trzaj i začuo uzvik, pa pljusak ogromnog užeta kada je palo u vodu, i miris nagorele konoplje kada se brod odvojio od doka. Fejrin stomak se podiže i zgrči. Više nije bilo povratka. Našla se na moru.

51


avada kedavra & nymphe

Poglavlje 7 Prvih nekoliko sati putovanja Fejra se trudila da bude što je moguće mirnija. U ovome joj je pomoglo spuštanje i dizanje broda, jer ne bi bila u stanju da se pomera i da je htela. Nikada pre nije plovila brodom niti je ikada bila na moru, osim kada je išla s Nurbanu na jedrenje u njenoj pozlaćenoj lađici; ipak, nikada nije napustila mirni Bosforski zaliv. Sve joj je bilo potpuno neobično, i ritam i podizanje i spuštanje mora. Kada bi trup broda tonuo, osećala je kako joj telo gubi težinu, a kada bi se podizao, bila bi pritisnuta leđima uz džakove, takvom silinom da joj se pojas usecao u telo. Osećala se nestabilno i počinjala je da panici, jer joj je ovo kretanje bilo gotovo neizdrživo, a iščekivanje narednog podizanja i spuštanja nepodnošljivo. Kolebanja ravnoteže na samom vrhuncu dizanja i spuštanja izazivalo joj je mučninu. Sada je po prvi put razumela očevo držanje kada bi se vratio nakon dugog putovanja. Nije ni čudo što je bio bled i bolestan nekoliko dana nakon putovanja, a lice zelenkasto i bledo poput kosti, što su mu ruke drhtale i što nije mogao da pređe sobu a da se ne spotakne ili zatetura. Fejra je bila pragmatična. Kao što je njen otac mnogo puta rekao: „Potreban mi je jedan dan ili noć na brodu da mi se noge naviknu na more, ali mi je na kopnu potrebno mnogo više vremena da se od njega odviknu.“ Pokušala je da umiri disanje i s vremenom je naučila da prilagođava telo pokretima broda. Setila se kada je prvi put jahala konja. Upraviteljka sultanijinih štala lično je učila Fejru da prati pokrete konja, da bi joj telo poništilo njegovo kretanje i da bi jahanje išlo glatko. Tako je bilo i ovde, na potpuno nepoznatom tlu. Nakon nekog vremena osetila je da je u stanju da sedne, te odgurne teške džakove iznad i oko sebe. Potom je bešumno nastavila da pravi sebi gnezdo u tovaru. Ispod nje se nalazio madrac od platna; s jedne strane pružala se gruba krivina krme, izgrađene od preklopljenih dasaka pričvršćenih klinovima, a s druge niz bačvi. Zavojiti oblik bačvi omogućavao joj je da kroz šupljine jasno vidi ostatak tovarnog prostora i udaljenu zavesu, a da sama pritom ostane potpuno zaklonjena od pogleda. Po načinu na koji je utovarena i složena roba, Fejra je zaključila da će proći nekoliko dana pre nego što je otkriju, možda čak i nekoliko

52


avada kedavra & nymphe nedelja, jer su se između mesta gde se skrivala i otvora na palubi iznad nje nalazili brojni džakovi, škrinje i bačve. Mortiari će najpre uzimati njih. Fejra je znala da mora da se skriva dok ne prođu određenu tačku. Videla je kako njen otac obeležava tu tačku na pomorskim kartama koje je držao smotane u škrinji kod kuće. Kao devojčica posmatrala je oca kako razmotava velike pergamente na stolu, vadi srebrni šestar i obeležava pomorski put. Fejra je volela da posmatra kako šestar u očevoj ruci šeta morem poput male srebrne lutke s iglama umesto stopala. Na određenom mestu u ovoj šetnji, lutka bi zastala, jedne noge podignute u vazduh, poput plesačice. Timurhan bi tada snažno utisnuo donju iglu u pergament, sklonio šestar i obeležio mesto urednim ukrštenim linijama. „Evo je“, rekao bi, „tačka s koje nema povratka.“ I tada je, kao i sada, razumela da je tačka s koje nema povratka bila tačka s koje se brod više nikako nije mogao vratiti u luku, već je morao nastaviti dalje. Bilo je to jedno od najznačajnijih obeležja u pomorskim putovanjima; jer je od ključnog značaja bilo znati, u slučaju da ponestane namirnica, ili izbije bitka, ili se pojave gusari, da li brod još može da se vrati, ili je bolje nastaviti dalje. Ukoliko bi Fejra samo uspela da ostane skrivena do polovine puta do Venecije, tada ne bi mogli da okrenu brod. Ne bi imali izbora nego da je povedu sa sobom i tada bi, na dobro ili zlo, podelila očevu sudbinu, kakva god ona bila. Svetlost zore provlačila se kroz otvore između procepa dasaka u trupu. Prislonila je oko na najveći otvor i oseti da je grizu kapljice slane vode i vetar. Ali nije videla ništa osim talasaste tmurne mase. Vode više nisu bile tamnoplave boje lapisa i safira, već sive poput zmaja, zgrčene poput zveri, duboke i preteče. Čak je i more ovde bilo drugačije. Ostavila je za sobom sve što je poznavala. Fejra iznenada požele da je pored oca. Suze su se mešale sa slanom vodom, ali ih je osušila treptanjem, kapaka iznenada teških od umora. Ponovo se vrativši u ulogu lekara, naložila je sebi da se odmori. Budna je još od jučerašnjeg izlaska sunca, u nekom drugom svetu, kada se pažljivo oblačila pred ogledalom. Dok je tonula u san, poslednja svesna misao bila joj je da će ujutru preći prazan tovarni prostor i skloniti belu zavesu. I otkriti kakva zloćudna stvar čuči iza nje.

53


avada kedavra & nymphe * Probudila se svesna užasne žeđi, ali najpre nije mogla da podigne glavu, a i u ušima joj je strašno tutnjalo. S naporom se podigla i sela, učinivši isto što i prethodne noći. Tada joj je bilo muka od mora. Danas nešto nije bilo u redu s njenim telom. Gorela je, nije mogla da usredsredi pogled i glava joj je pucala. Morala je da popije nešto. Setila se delića slike, kao u magli i daleko, polumeseca kišnice na vrhu bačve. S užasnim naporom volje, primorala je desnu ruku da pređe duž džaka i s mukom ju je podigla do vrha bačve pored sebe. Obavila je prste oko bakarnog obruča na vrhu i umočila ih u blaženu baricu. Prinela je prste do usana i polizala tih nekoliko dragocenih kapi. Kada je sklonila prste, primetila je da su joj vrhovi crni. Na zraku pozlaćene jutarnje svetlosti, koja se probijala kroz pukotine u daskama, videla je da su uprljani i tamni, kao da je koristila pero i mastilo. Mora da je u bačvi bio katran. Fejra ponovo stavi prste u usta, ali boja se nije promenila. Prsti su joj bili crni poput gara. Fejra je dobro znala kako izgledaju prvi znaci gangrene, ali ipak je sumnjala jer nije imala nikakvih rana niti povreda od kojih bi zaraza mogla da krene. Kako više nije mogla da drži ruku pred licem, pustila ju je da padne; i tada oseti žestok bol pod pazuhom. Drugom rukom opipa se ispod miške i oseti veliku oteklinu, okruglu i nabreklu poput smokve. Fejrina vrela koža ohladi se od užasa. Istraživala je izraslinu očajničkim pokretima, a svaki dodir boleo ju je poput uboda nožem. Da nije gnojni čir, kakve je u haremu viđala kod nekih žena na grudima? Ne - jer se tako zloćudna stvar nikada nije pojavljivala preko noći, a i najopasnije kod tih čireva bilo je što ne bole. Šta je onda? Fejra je znala da pazuh, prepone i grlo oteknu tokom bolesti, jer se tu sakupljaju telesne tečnosti kao kišnica u vedru, ali nikada ovako nešto nije videla. Srušila se, oduzeta strahom; telo joj je gorelo, a znoj poče da natapa džakove pod njom. Otad je malo čega bila svesna. Nejasno se sećala trenutaka prisebnosti i kako su narednih nekoliko dana ljudi dolazili i odlazili. Svake večeri unosili su lampu i kačili je za gredu, da bi intendant proverio zalihe, a sklanjali su je svakog jutra. Ali Fejra uskoro više nije

54


avada kedavra & nymphe primećivala ove promene i prestala je da broji koliko često se ovo ponavlja; izgubila je račun koliko je dana prošlo. S vremena na vreme čula bi sebe kako nešto uzvikuje - kako priča, bulazni, čak i peva. Bila je svesna da mora da bude tiha kada se kapak na palubi otvori, i tada bi snažno stegla bolnu vilicu. Kako je vreme prolazilo, čak je i to malo prisebnosti izgubila, ali više nije marila, čak je i želela da je nađu, da joj pomognu, da je leče, ili bar da je odnesu ocu, da ne bi umrla sama,"skrivena, i trulila dok ne potroše dovoljno zaliha da otkriju njeno telo. Suze samosažaljenja slivale su joj se u uši i s vremenom je, nakon mnogih usamljenih sati i dana, u kojima je čas gorela, a čas se smrzavala, počela da priželjkuje smrt. Nije se više sećala kako izgleda osećati se dobro; zdravlje kao da je bilo neka sasvim druga zemlja, zemlja koju ona nikada više neće posetiti. Činilo joj se da je i želja za oporavkom pretežak napor. Bilo joj je lakše umreti. Naposletku je došla do tačke s koje nema povratka. Sklopila je oči, nadajući se da ih sklapa posleđnji put, i pustila da joj um luta... Bila je sama u ogromnoj prostoriji, ukrašenoj mozaikom od mlečnobelih pločica, glatkih poput jajeta. U sredini prostorije nalazio se kovčeg, providan poput stakla. Prišla mu je i klekla; kada se nagnula, ugledala je starog sultana Selima okruženog ledom; bio je mrtav i praznim očima zurio preda se, kože vodnjikavoplave boje. Stavila je ruke na led i one su se u isti čas ovlažile i rashladile. Smrzavala se. Mora da zagreje ruke. Uzela je sanduk i iznenada se našla napolju. Žestoko sunce grejalo je kovčeg u njenim rukama, dok više nije bila sposobna da ga nosi. Ali popela se na brdo na anadolskoj obali, sve do Uskudara, gde se gradila velika džamija iznad grada. Čula je kako traži arhitektu; jer joj je rečeno da sme da preda sanduk samo Mimaru Sinanu u ruke. Mora da pronađe arhitektu. Pitala je svakog klesara koji je radio na još svežoj i oštroj steni belog kamena, svakog je hvatala za odeću i okretala, zagledala im se u bradata lica. Bila je očajna. Morala je da se oslobodi sanduka, zlato ju je peklo. Gorela je. Gde je arhitekta? Naposletku je došla do vrata na čijem arhitravu beše uklesan šestar; šestar nije bio srebrn kao očev, već zlatan i zakrivljen - šestar majstora graditelja.

55


avada kedavra & nymphe Vrata se otvoriše i ona ga ugleda, prijatnog bradatog starca. „Da li ste vi čovek kog zovu Subota?“, upitala je. Klimnuo je glavom i ona s olakšanjem spusti sanduk u njegove žuljevite ruke blede od prašine. Naklonio joj se. „Reci majci sultaniji da će njena džamija imati veliku kupolu“, rekao je. Potom Fejra potrča nazad poluostrvom, preko bazara; trčala je i trčala nazad u Topkapi šaraj. Protrčala je kroz unutrašnja dvorišta i došla do odaja majke sultanije. Sklonila je belu zavesu s kreveta, ali njena gospodarica već je bila leš, nadut, izbuljen i truo na čaršavima. Fejra je pružila ruku da sklopi oči boje mora. Dok je sklapala majčine oči u snu, sama otvori oči u hladnoj stvarnosti. Prešla je jezikom preko suvih usana i s mukom sela. Još je bila slaba i znojila se, ali je znala da je zaraza prošla. Prsti su joj, kada ih je pogledala, poprimili uobičajenu boju. Mora daje noć jer su pukotine u trupu bile tamne, a lampa je visila na svom mestu na gredi, njišući se zajedno s brodom, ritmom koji je izazivao mučninu i pokretao senke u tovarnom prostoru. Izgubila je velove i kapu dok se vrpoljila i grčila na priručnom ležaju. Pojas joj je bio netaknut, ali joj je već bio širok na omršavelom telu. Fejra trepnu dvaput i okrenu bolnu glavu - kada se okrenula da pogleda iza sebe, kosa joj je bila poput debelog slanog užeta koje se spušta između plećki. Otisak njenog tela ostao je utisnut u džakove pod njom, koji su potamneli od znoja na mestu gde je ležala. Ružna crna fleka širila se pod pazuhom, gde je gnojni čir pukao i ispustio tamnu tvar na tkaninu; a kada je podigla levu ruku, videla je da joj je i haljina umrljana. Nije mogla da razmišlja o tome šta to znači, jer joj je pažnju smesta privukao jedan glas. Mora da je još uvek zarobljena u groznici. Glas se ponovo začuo, grub poput graktanje vrane. Koža joj se naježila jer je prepoznala reč koju je izgovarao kada ju je ponovio po treći put; reč koja je značila da su je otkrili. Fejra je čekala, napeta, da sklone u stranu džakove i bačve i đa je pronađu. Ali graktanje ptice grabljivice se nastavljalo, ponavljajući onaj jedan slog. Fejra je udarala u džakove rukama, koje su bile slabašne poput grančica, i uz silan napor uspela da se oslobodi svog zatvora. Kada je pogledala oko sebe, zbunjeno je primetila da su vratašca koja vode na palubu zatvorena. Ustala je,

56


avada kedavra & nymphe nestabilna poput deteta koje tek uči da hoda, i krenula napred, a kretanje su joj ometali slabost u nogama i njihanje broda. Išla je polako, kao da hoda po pesku, nogu pred nogu, obeležavajući kao šestarom prostor koji ju je delio od zavese. Na pola puta zastade. Pružila je ruku prema beloj tkanini i sklonila je u stranu s predosećajem užasa. Dok je to činila, brod je tiho kliznuo kroz Peloponeski arhipelag od hiljadu ostrva, gde je jedan pomorski kapetan nekada oteo mletačku princezu. Tačka s koje nema povratka. Fejra je pogledala kovčeg i znala je da je u pravu - glas je dopirao iz njega. Iznenada osetivši slabost, više nije mogla da stoji. Klekla je pred sarkofagom kao što je nekada klečala pred sultanom u kovčegu punom leda. „Devojko?“, rekao je glas. „Reci, kovčeže?“

57


avada kedavra & nymphe

Poglavlje 8 Fejra je ponovo progovorila, a usta su joj bila suva poput drveta za potpalu. ,,Ko si ti?“ „Smrt.“ Zagrcnula se pomislivši da ju je groznica ipak ubila i da se već nalazi s one strane. „Šta želiš od mene?“ „Još jednu dušu.“ Otupela od užasa, Fejra se zagledala u sarkofag koji govori, pokušavajući da shvati šta se dešava. Sada je bila sasvim blizu i shvatila da je taj kovčeg videla i pre. Bio je od kositra, kako je i mislila, i ukrašen prelepom glazurom boje dragog kamenja. Prepletena geometrijska šara otomanskog stila utisnuta je s pozlaćenom divanijskom5 kaligrafijom. Videla je ovakav kovčeg kada je telo sultana Selima bilo izloženo u Aja Sofiji, ispod velike kupole gde su njegovi ožalošćeni podanici prolazili da ga poslednji put pogledaju. Ovde, u ovom mračnom tovarnom prostoru, izgledao je drugačije. Kontrast s veličanstveno ukrašenim sarkofagom bio je strašan, a zadah ljudskog raspadanja i melem od mirte na momente se širio iz srebrnih zakivaka; mirta biljka koja ima moć da suzbije kužna isparenja. U Aja Sofiji je lice pokojnog sultana bilo jasno vidljivo kroz kristalnu ploču - sad je staklo bilo uklonjeno i zamenjeno komadom neprozirnog muslina, a tkanje je bilo dovoljno krupno da vazduh može slobodno da prolazi. Muslin se povremeno ulegao i izdizao, i neznatno treperio poput kože na bubnju. Nešto je unutra disalo. Stvor u kovčegu je, uprkos imenu, i dalje bio živ. Iz sarkofaga se začu uzdah i muslin se nape i izdignu poput jedra. „Nisam želeo da te uplašim. Samo sam hteo da ti budem prijatelj, drug. Već četiri dana 5

Divanija - ukrasno pismo kojim su pisani sultanovi fermani u Otomanskom carstvu. (Prim. lekt.)

58


avada kedavra & nymphe sam zatvoren. Usamljen sam.“ Glas je bio muški, dubok i hrapav poput glasa čoveka koji se ne odvaja od svoje lule, kao i u njenog oca. Sada se već manje plašila. „Čuo sam tvoje reći i tvoju pesmu. Mislio sam da si jedna od sirena o kojima se priča da grle grčke obale, jer sada već mora da smo zašli u grčke vode.“ Dakle, Smrt nije neznalica što se tiče mora. „Ali znam da si smrtnik. Čuo sam da patiš, kao što i ja patim. Žao mi je zbog tebe što si ovde, ali mi je milo zbog mene.“ Fejra položi ruku na kositar u mahinalnom gestu sažaljenja. Očekivala je da će metal biti hladan, ali bio je topao na dodir, kao da unutra gori vatra. „Koja je tvoja priča?“ „Najpre te moram nešto pitati. Da li si odana našem voljenom sultanu Muratu?“ Fejra je imala hiljadu odgovora na ovo pitanje. On je ubica. On mi je brat. Želeo me je za ženu. Ali samo je izgovorila uobičajeni blagoslov. „On je svetlost očiju mojih i radost srca mog“, odgovorila je oprezno. „Ali jesi li mu odana? Jer ti ne mogu reći ono što bih želeo ako to ne znam.“ Smrt je sklapala sporazum. Fejra je čitala persijske priče i razumela je kako to ide - razmena tajnih priča u znak poverenja. Zarobljena princeza mora se cenjkati s mračnim tamničarem za slobodu. Videla je oslikane margine tekstova u biblioteci u Topkapi šaraju; tamnokosa deva prekrštenih nogu sedi u širokim šalvarama i razgovara s nekom monstruoznom himerom podignutih ruku i raširenih prstiju. Premda nikada pre nije čitala o devi koja se pogađa sa Smrću, Fejra je znala šta se od nje traži. Mora mu odati neku tajnu pre nego što on njoj kaže svoju. Kao daje sve to uobičajeno u ovoj nestvarnosti, ona poče, prekrstivši noge onako kako to čine otomanski pripovedači. „Dvadeset prvog dana zulkadeta6 982. godine, desilo se tako da sam dodeljena kao kira Nurbanu-sultaniji, majci našeg voljenog sultana. Kada je 6

Zulkade (tur. zilkade; ar. du-l qa ’da) - jedanaesti mesec islamskog kalendara, jedan od četiri sveta meseca kada je ratovanje zabranjeno. (Prim. prev.)

59


avada kedavra & nymphe Selim-sultan, otac našeg voljenog sultana, preminuo - neka večno hodi u svetlosti raja - desilo se daje naš sultan Murat bio daleko od palate, u vilajetu Manisa, gde je bio valija. Mojoj gospodarici Nurbanu, pošto je znala da će njegova ljubomorna braća pokušati da mu otmu presto, palo je na pamet da sakrije smrt svoga muža. I baš meni je poverila taj zadatak i ja sam naložila velikim kuhinjama da naprave odar i oblože ga ledom, sanduk u obliku mrtvačkog kovčega, u kojem baš ti sada ležiš, i tako smo po letnjoj žegi sačuvale njegovo mrtvo telo. Narednih nekoliko dana iznosile smo ga na molitve, da ga njegovi ljudi vide u nosiljci, čak smo ga odnele i na hipodrom, da prisustvuje trkama kočija sa svog zlatnog prestola. Sve smo uverile da je još živ. Dvanaest dana živeo je Selim u svom ledenom kovčegu, dvanaest dana duže nego što mu je Alah odredio, sve dok se Murat nije vratio u Carigrad. Kada je Murat seo na presto Otomanskog carstva, Nurbanu je za svoje muke nagrađena titulom valide sultane, a Selim je položen u kovčeg od srebra i izložen u Aja Sofiji, da ga ceo svet vidi i ožali. Tako, može s.e reći da sam imala tu čast da osiguram presto našem voljenom sultanu. Ovo dosad nikom živom nisam ispričala.“ Fejra je sačekala da se tišina okonča. U sagama je deva ili bivala odvedena u podzemni svet ili bi zauzvrat čula priču. „Sedmog dana ramazana 983. godine“, čula je i osetila izvesno olakšanje kada je glas iz sarkofaga započeo priču, „Alahu beše po volji da se na povratku kući s dugog putovanja smrtno razbolim u planinama. Nije bilo nikog ko bi mi pomogao, osim jednog pastira. Stavio me je na nosila i odvukao me do hrama najednom brdu, gde su imami bili vični lečenju. Pregledali su me, ali su mi onda dodelili sobu i ostavili me da umrem. Ali kada sam se probudio iz groznice, shvatio sam da se o meni stara sultanov lekar, glavom hadži Musa.“ Fejra se trgla kada je čula ime svog učitelja. Takođe je primetila i izvesno zadovoljstvo u glasu Smrti - kao da i Smrt ume da bude ponosna. „Došao mi je i pitao me da li bih se upustio u veoma opasno poslanje u sultanovo ime. Bio je uplašen, video sam mu to u očima. Najpre sam mislio da se boji sultana, ali ispostavilo se da se plaši mene, to jest, ne baš od mene, već moje bolesti. Od kuge.“ Fejra se sledila. Znala je, naravno, za strašnu zarazu koja je pogodila Carigrad 747. godine, kada je na hiljade ljudi umrlo. Tada se govorilo da se bolest, koja je vekovima ležala uspavana, vratila. „Crna smrt?“, prošaputala je.

60


avada kedavra & nymphe „Kuga, crna smrt, ima ona mnoga imena. Premda je u gradu nije bilo mnogo godina, čuo sam razne priče. Odmah sam znao da mi je došao kraj. A i lekar je to znao. Obećao mi je mnogo toga: zlato za moju ženu, položaj za moje sinove i dobar brak za moju kćer. Kao da je znao sve o meni. Znao je i da sam bio u Bici kod Lepanta.“ Fejra se nagnu malo napred. Dakle, Smrt je poznavala okeane, baš kao i njen otac. „Rekao mi je da ću, ako pristanem na sultanov plan, ja sam poraziti našeg starog neprijatelja. I ovako mi je predočio okolnosti: ili ću umreti na tom usamljenom bregu, a moja porodica će i dalje živeti u siromaštvu, ne znajući ni kakva me je sudbina snašla, ili ću postati junak, kao u pričama - i moje ime opevaće u pesmama, a moja porodica živeće u izobilju. Zaista se nisam našao pred teškim izborom.“ Fejra je čula udarac i šuškanje unutar kovčega kada se Smrt promeškoljila. „Možeš li mi dati malo vode? Ožedneo sam od priče. Tu je negde limeni lončić. Ponekad se mornari sete, ali često se i ne sete.“ Fejra je spustila pogled i videla srebrnu kanticu s tankom dugačkom cevi za zalivanje, u obliku srpa - poput onih kakve su kadune u haremu koristile da se očiste. Prinela ju je zastoru od muslina i sipala tanak mlaz preko tkanine. Mogla je samo da zamisli strašne crte lica ispod tkanine, ali je čula kako usne Smrti hvataju tečnost. „Na nosiljci su me sneli s brda i odneli me u hladnjaču pored zaliva. Dugo je trajalo jer su u širokom luku zaobilazili gradske zidine. Nisam više video lekara, ali su sa mnom bili sultanovi ljudi u crnoj livreji, s crnim turbanima i maskama na licu. Nikada nisam saznao da li su bili vojnici ili sveštenici, jer su pričali i o svom poslanju i o ratu, ali i o raju i žrtvi.“ Bili su to janičari, u crno odevena elita sultanovih vojnika. Uzimani su iz hrišćanskih domova kao dečaci i preobraćivani u islam, ali bili su ođaniji usvojenom Alahu i od onih koji su rođeni na Prorokovim nedrima. Ćutala je i dozvolila Smrti da pripoveda. „Ti božji vojnici smestili su me u ovaj kovčeg. Stavili su mi vunu između nogu, da bih mogao da vršim nuždu, i suvo meso pored ruku, da me održava u životu, i s vremena na vreme davali su mi vodu. Sanduk je, kao što vidiš, velik i mogu

61


avada kedavra & nymphe da se krećem i okrećem, ali neću skrivati od tebe užas koji sam osetio kada su zakucali poklopac. Mislio sam da nikada neću izaći iz ove grobnice u koju sam živ sahranjen; ali naređeno mi je da izađem iz nje još jednom, poslednju put. Ako i dalje budem u životu, ustaću iz svog groba na kraju ovog putovanja, zaći među ljude i predati im svoj dar. U Veneciji.“ Izgovorio je ime grada nevoljno, gotovo kao da ga boli. Fejra ga je namršteno slušala. Ovo je bila strašna potvrda svega što je Nurbanu pokušala da joj kaže. Sultan mora da je zaista čudovište ako je smislio ovako nešto. Osetila je mučninu u stomaku i žuč joj se podigla do grla, tako da je pomislila da joj se bolest vraća, ali je znala da je ovo bilo moralno gađenje na ono što je jedan čovek želeo da uradi čitavom gradu. Pokušala je da prikrije osudu u glasu. „ A ako ne poživiš toliko?“ „Jedan vojnik rekao mi je da će, ako umrem, moje telo baciti u talase“, stigao je odgovor. ,,A da će on leći u moj kovčeg, obmotati se mojim pokrovom, udahnuti moja kužna isparenja i lično preneti zarazu.“ Fejra tada shvati. „Dakle, i taj čovek je na brodu?“ „Jeste. A ako on umre, neki drugi sultanov vojnik zauzeće njegovo mesto. Svaki čovek na ovom brodu zakleo se da će odneti bolest u Veneciju. Svi smo osuđeni na smrt, devojko, pa i ti.“ Fejrini strahovi ustuknuše pred radoznalošću. „Ali zašto ovaj besmisleni niz žrtava? Zašto bi uopšte preneli zarazu?“ „Dobri lekar rekao mi je da je u Justinijanovo vreme kuga u Carigrad stigla u bali svile iz Peluzijuma. Sultan hoće da učini to isto, ali je želeo da bude siguran u uspeh, pa ga je lekar posavetovao da je najbolje da se zaraza prenese u telu obolelog. Govorio sam istinu kada sam ti rekao da sam Smrt. Ne smem ti reći svoje pravo ime, jer sam dao obećanje sultanu, svetlosti očiju mojih i radosti srca mog. Ukoliko namera uspe, ili se izjalovi, podjednako je važno da izvor zaraze ostane tajna. Vojnik mi je rekao da bi, kada bi države nevernika hrišćana saznale šta nosimo, naš narod bio proklet i da bismo izazvali novi krstaški pohod na Carigrad, baš kao u starim danima.“ Sada je Fejra razumela zašto je hadži Musa bio toliko uplašen da je jedva primetio smrt valide sultane. Sada su upozorenja imala smisla. Lekar koji se

62


avada kedavra & nymphe zakleo da će spasavati živote nije mogao mirno prihvatiti nečasnu nameru koja će izazvati smrt hiljade ljudi. Naposletku je ipak izrazila svoj užas, sada nemoćna da sakrije osudu u glasu. „Ali, narod u Veneciji - ljudi?“ „Šta s njima?“, stigao je odgovor. „Lekar je bio u pravu što se mene tiče. Bio sam u Bici kod Lepanta. Mletačke džukele spalile su nam sve brodove. Gledao sam ih kako gore, devojko. Svi oni mornari. Bio je to pakao na zemlji. Ne, ja prihvatam ono što moram uraditi. Od sveg srca. Ja sam čak i srećan zbog toga.“ Tokom naredna dva dana Fejri se vratila snaga i počela je da veruje da se desilo čudo i da se nekako potpuno oporavila od najužasnije bolesti na svetu. Nije to rekla Smrti, pazila je da mu ne pruži nadu u oporavak. Za vreme koje su proveli zajedno, postali su prijatelji, a noću bi, nakon što bi intendant ostavio lampu i otišao, sklonila belu zavesu i razgovarala sa Smrću. Uzajamnim prećutnim dogovorom nisu više govorili o poslanju i zarazi koju nosi. Razgovarali su o domu, mestima i stvarima koje su oboje poznavali; bazaru, vašaru u Peri, izletima na Bosforu. Kada je imao snage, govorio je o svojim putovanjima i mnogo ju je podsećao na oca. Pitala ga je, izokola, da li je ikada čuo za vranog konja iz neke legende, ili konja neke druge boje, ali nije. Čak ga je pitala da li je ikada čuo za čoveka koga zovu Subota; pokušala je ovu reč izgovori i na turskom i na venecijanskom, ali je čula kako je na zvuk venecijanskog imena pokušao prezrivo da pljune, pri čemu je muslin pred njegovim licem potamneo poput modrice, pa je odustala. Tema koju nije načinjala bila je njegova porodica. Znala je da će on, na ovaj ili onaj način, umreti; i nije mogla podneti da čuje da ima kćer koja pevuši dok se bavi u kujni, ili sina koji se šali s njim dok uprezaju volove za oranje, ili ženu koja mu češlja bradu i ljubi ga kad odlazi od kuće na jutarnju molitvu. Jednostavno je pokušala da mu olakša poslednje dane što bolje ume, jer nije mogla ni da zamisli užas njegovog postojanja u tom skučenom prostoru, dok ga bolest i izlučevine polako proždiru. Sada je znala zašto ju je otac za vreme večere pre nedelju dana pitao kako da izoluje zaraženog na brodu. Ona mu je savetovala da stavi zavesu, ona mu je savetovala da stavi muslin, ona mu je savetovala da napravi mali prostor odvojen zavesom, u kojem će visiti mirta.

63


avada kedavra & nymphe I tako, i ona je stavila Smrt u taj kovčeg. * „Devojko?“ „Reci, Smrti?“ „Da li ikada razmišljaš o dženetu? Šta misliš, kakav je?“ Već su je ovo pitali u haremu - umirući uvek razmišljaju o onome što sledi posle života. Dženet, raj, obećano odredište, nagrada - nije se iznenadila što Smrt želi da uzdigne misli iz svog bednog položaja do nebeskih visina. Ali nije znala šta da mu kaže. Mogla mu je reći da će živeti na livadi punoj cveća, piti slatku medovinu i nositi odeću optočenu dragim kamenjem. Ali ona je verovala u dobro i loše, i u Proroka i u Alaha koji veruju u dobro i loše, pa nije mogla čiste savesti da kaže Smrti da će biti nagrađen za to što želi da umori čitav jedan grad. Od izgovaranja prijatne laži, ili neprijatne istine, spasao ju je povik daleko iznad palube, iznad jedara, povrh samog jarbola. „Kopno na vidiku!“

64


avada kedavra & nymphe

Poglavlje 9 „Smrti?“ „Reci, devojko?“ „Da li smo stali?“ „Jesmo. Bacili su sidro. Mora da smo blizu.“ „Zašto smo stali?“ „Čekaju oluju. Vojnik mi je to rekao. Tek tada ćemo prići bliže gradu i ja ću obaviti svoj poslednji zadatak.“ Fejra je počela da strahuje od oluje, zbog strahote na koju mora naterati sebe. Strašno je bilo kome da na to i pomisli, ali njoj naročito nije bilo po volji, ne samo zato što joj je čovek u kovčegu postao prijatelj već se i kao lekar zaklela da će spasavati živote - da će lečiti, a ne ubijati. Želela je da se razotkrije i potraži oca - ali nije mogla, zarad njega, dok ne počini ovo poslednje delo. Jedan život je, na kraju krajeva, poput pera na vihoru kada se uporedi s desetinama hiljada koje bi mogle biti spasene. Došao je i taj trenutak, rano jednog jutra. Udar groma, koji joj je potresao rebra i zbog kog je zacvokotala, pratio je blesak munje, toliko snažan da je u jednom blistavom trenu pronašao šupljine u daskama i osvetlio čitav tovarni prostor. Gotovo istog časa, Fejra je osetila trzaj i začula zveket lanca kada se sidro pokrenulo. Velike gvozdene lopatice strugale su po boku broda poput zveri koja traži da uđe; brod poče da se kreće. Visoko iznad čula je povike mornara, škripu zategnute užadi i razmotavanje i napinjanje platna kada su podigli jedra. Brod poče da se izdiže i poigrava na talasima, osetila je snažan trzaj i Konjanik ponovo zaplovi punim jedrima napred. Tokom poslednjih nekoliko dana, malo se udaljila od Smrti. Jedan od razloga bio je i pogoršanje njegovog stanja - teško je disao i govorio je nepovezano. A

65


avada kedavra & nymphe drugi razlog bio je što nije mogla da sedi pored njega kada je shvatila šta mora da učini, i kada je odlučila da to i učini. Kako je brod dobijao na brzini, ona je prešla prazan prostor, spotičući se i teturajući se zbog kretanja broda na nemirnom moru, i razmakla zavesu poslednji put. Osim vetra, nemirne vode i škripanja dasaka, vladala je jeziva tišina. Možda je već mrtav. Nadala se da je tako. Stala je iza teškog kovčega i počela da ga vuče, upirući iz petnih žila. Snaga joj se gotovo u potpunosti povratila. Uzimala je hranu i piće iz zaliha i lepo se oporavila. Ali ipak nije uspela da pomeri kovčeg ni za pedalj. Naposletku je dozvolila da joj sile prirode pomognu. Brod se toliko izdizao i naginjao da je uspela da malo-pomalo gura kovčeg niz kosinu kada bi se brod nakrivio. A kada bi se iskosio na suprotnu stranu, postavljala je rame da bi ga sprečila da klizne nazad. Naposletku je postigla šta je htela i kovčeg se našao naspram vrata na trupu broda. Uzela je teški konopac i obmotala ga oko ruke, da bi se vezala za grede. Potom je otključala bravice i otvorila dvokrilna vrata. Odmah se silovito vratiše i udariše je po podlakticama. Ona ih opet otvori, ali kao da se borila protiv četiri vetra. Uz neizmeran napor, otvarajući jedno po jedno krilo, uspela je da ih učvrsti, opet proračunavajući kako to da uradi, kad vetar sam otvori vrata i pritisnu ih uz trup broda. Zaslepila ju je isuviše snažna svetlost, a pluća joj je preplavilo svež vazduh. Nakon vlažne i ustajale tamnice, svežina spoljnog sveta naterala ju je da glasno uzdahne. Oluja je teškim konopcima šibala po okruglim prozorčićima kao bičevima, a talasi su je natapali ledenom vodom; bili su dovoljno snažni da je povuku u dubine. Spustila je pogled nasmrt preplašena - našla se u stisku morske nemani. More je bilo boje kositra, poput kovčega, i talasi su bili toliko veliki da se jednog trenutka nalazila toliko duboko na dnu olovne doline da nije mogla da vidi nebo, a već u sledećem je bila na vrhu srebrne planine. Dok se držala za mokru užad, nejasno je bila svesna sićušnog ostrva, osvetljenog bakljama i okruženog zidinama, i čula krik dok je brod prolazio pred njega. Dok je gurala kovčeg, najpre je četvrtina izvirila iz utrobe broda, a potom i trećina, ali začu jedan još prodorniji krik, koji je nadjačao buku i vrisku oluje. Bila je to Smrt.

66


avada kedavra & nymphe Znao je šta radi. Počeo je da udara po kovčegu i da viče. Učinilo joj se da je odnekud, iznad sebe, začula krik koji mu je odgovorio, ali su taj krik prigušile očajničke molbe Smrti. „Ne, devojko, ne! Ostavi me! Ne otimaj mi ovu pobedu! Moja porodica, šta će biti s mojom porodicom? Preklinjem te! Ako ne ispunim zadatak, neće dobiti nagradu!“ Pokušala je da ga ne sluša i pripremila se da još jednom snažno gurne kovčeg, ali čula je svaku očajnikovu reč. „Imam sina koji želi da kupi imanje pored mog! Zove se Daud i ima svega sedamnaest godina! Imam kćer Deniz, kojoj je dvadeset i želi da se uda, ali nema miraz! Moja žena Zarafa... moja ljubav... smiluj se, Alahu, ne dozvoli da ih izneverim!“ Tada je shvatila da je on samo čovek. Mogli su ga zvati vranim konjem, mogla ga je zvati i Smrt, ali on je bio samo prokleta smrtna duša, koja je imala porodicu i kćer istih godina kao i ona. Fejri je vetar osušio suze pre nego što su pale, ali ona tvrdoglavo nastavi da gura kovčeg. Naposletku se odmakla. Kovčeg se ljuljao na ivici, klackao se unedogled, a onda je užasnuto posmatrala kako počinje da se naginje ka divljim talasima. Potom nastupi zbrka jer se iza nje otvoriše vrata palube i u tovarni prostor sjuri se čitava vojska mornara. Začas joj vezaše ruke konopcem koji je držala, a jedan čovek projuri pored nje i uhvati kraj sarkofaga koji je još visio u vazduhu. Kovčeg uz zveket pade na daske. Dok su ga mornari vraćali nazad, Fejra oseti kako malaksava. Samo bi je povredili da je nastavila da se bori. Na prvi pogled joj se učinilo da ne poznaje nijednog od mornara. Nisu bili redovna posada njenog oca i nosili su crnu janičarsku odeću i crne turbane. Dok su odvlačili sarkofag na bezbedno, Fejra se nađe na njegovom mestu: primoravali su je da se suoči sa srebrnom voljom mora. Znala je da će doživeti sudbinu koju je namenila kovčegu, i samo je čekala udarac koji će je baciti u dubine. Umesto toga, začula krik: „Ne!!!“

67


avada kedavra & nymphe Okrenuli su je i ona ugleda čoveka koji je povikao. Bio je to onaj koji se bacio na kovčeg pa je, kao i ona, bio mokar. Turban su mu oteli talasi, a tamna kosa bila mu je slepljena za lice. „Ne smete je ubiti!“, rekao je janičarima koji su je držali, a pogled mu je bio strog i autoritativan. „Ona je kapetanova kći.“ Sada ga je prepoznala. Poznavala ga je - Takat Turan, koji je često plovio s njenim ocem. Po godinama je bio bliži njoj nego Timurhanu, a sečala se i da je Bitka kod Lepanta bio prvi boj u kojem je učestvovao, i da mu je njen otac tad spasao život. Ako je ovo bio razlog zašto ju je spasao s ivice smrti, mogla je da iskoristi njegov osećaj dužnosti. Nije znala na šta liči - mokra, haljine i šalvara prekrivenih prljavštinom, a sada potpuno natopljenih i prilepljenih uz telo. Posmatrala je kako naložnice pred ogledalom uvežbavaju zavodljive poglede i kako odaliske uče da se zavodljivo smeše. Nije posedovala takve veštine, ali je upotrebila svu moć koju se trudila da sakrije velovima i pogledala je Takata Turana najmolećivije što je umela. „Molim te, odvedi me ocu.“ Takat je pogledao iznad njene glave, u čoveka koji ju je držao. „Učini to!“, rekao je oštro. Momak je slegao ramenima. ,,U redu. Odvešću je. Ishod će ionako biti isti.“ Fejra je čula kako zatvaraju i zaključavaju vrata za utovar. Dozvolila je da je podignu na palubu i ponovo iznesu na zaslepljujuću svetlost. Vodili su je prema krmenom delu glavne palube, držeći joj ruke uz telo, pa do krme i velikih vrata kapetanove odaje. Dok su je uvodili u kapetanovu kabinu, pitala se šta će njen otac reći kada je bude video. Otključaše vrata kabine, a ona je toliko želela da vidi oca da se nije ni zapitala zašto ga drže zaključanog. Ali kada se vrata otvoriše i kada je uguraše u malu sobu, razlog joj postade savršeno jasan. Timurhan je ležao bled i oznojen na krevetu, a prsti, kojima se uhvatio za srce kada je ušla, bili su crni.

68


avada kedavra & nymphe

Poglavlje 10 Dok su se vrata za njom zatvarala, Fejra pade na kolena pred krevetom. Nije čak čula ni okretanje ključa u bravi. Kada je klekla, umalo ju je oborio kapetanov krevet, koji je visio vezan užadima za pokretnu dasku, koja je bila pričvršćena za grede. Krevet je bio simbol položaja, veća verzija visećih mreža običnih mornara, samo što je imala drvene ivice, da zadrži oblik, i zavese, da pruže dodatnu hladovinu i privatnost. Ali krevet na ljuljanje činio je da njen otac izgleda kao dete u kolevci. Timurhan je izgledao manji dok je ležao, grčeći se na čaršavima od nežnog batista; na trenutak je ona postala majka, a on dete. Fejra ga uze za pocrnelu ruku i natera se da ga pogleda očima lekara. Bio je bled i vreo na dodir, a disanje mu je bilo otežano. Zavukla je ruku pod njegovu noćnu košulju i pronašla otekline pod svakim pazuhom. Prepoznao ju je po dodiru, jer mu se oči raširiše i on joj se slabašno nasmeši, pokušavajući da izgovori njeno ime ispucalim suvim usnama. Potom se osmeh pretvorio u strah kada je shvatio šta njeno prisustvo znači. Bolan izraz na njegovom licu pogodio ju je u srce i ona ga snažno zagrli i poljubi u sušičavi obraz. „Ne brini“, rekla je. „Već sam imala bolest i preležala je. I ti ćeš ozdraviti.“ Fejra je terala sebe da u to veruje. Zato je nisu bacili u more. Zato će ishod svakako biti isti. Janičarima nije bilo bitno da li će stradati u talasima ili u zaraženoj kabini. Pa, pobediće ona zarazu još jednom, ovog puta u ime svog oca. Ustala je s mukom, zbog ljuljanja broda, i pregledala kabinu. Na podu je bila prostirka od grube tkanine, obojena tako da izgleda kao pod s pločicama. Na pregradama su se nalazile slike, a bila je tu čak i peć na ugalj, da obezbedi grejanje zimi. Ali ispod mirisa lazarkinje i tamjana osećao se zadah truleži i raspadanja. Njen otac više nije imao koristi od sve ove raskoši. Na stolu u prednjem delu kabine pronašla je kristalni vrč s vodom i kositreni pehar s vinom. Brzo je nasula malo vina u vodu, da je pročisti od nečistoća, posmatrajući kako grožđana plesan poput krvi prlja kristal. Potom je uzela sunđer za mastilo sa stola, otkinula umazani deo i umočila sunđer u vodu.

69


avada kedavra & nymphe Odnela ga je do oca i nakvasila mu njime usne, cedeći sunđer dok malo vode nije kliznulo i u poluotvorene usne, zbog čega se zakašljao - što je bio dobar znak. Naposletku je prešla sunđerom preko njegovog lica i obrva. Činilo se da je ovo malo olakšalo Timurhanu, kao da mu se boja malo povratila. Za razliku od njenog ranijeg zatvora, u ovoj sobi bilo je dovoljno svetlosti, a dopirala je kroz okrugle prozore s leve strane, kroz rešetke u gornjoj palubi i okrugle prozore koji gledaju na desnu stranu broda. Prozori su bili tako dobro zastakljeni da je jedva čula divljanje oluje napolju, ali kiša je udarala u okna kao u male doboše. Pogledala je oca - zaspao je nemirnim snom, nesvestan oluje koja besni napolju, zarobljen u bici s groznicom. Sada je mogla samo da čeka. Na kapetanovom stolu vrteo se drveni globus kao da su sve nebeske sile danas oduvane i četiri vetra preuzela svu vlast. Prazna boca od vina kotrljala se preko drvenog poda sa svakim podizanjem i spuštanjem talasa. Ubrzo Fejra više nije mogla da je sluša pa ju je podigla na sto. Sela je u kapetanovu stolicu i zagledala se kroz prozor, brišući maglu koju je pravila dahom. Ono što je tamo videla nateralo ju je da se zapita, po drugi put danas, da nije možda umrla i prešla u zagrobni život, jer je pred njom, podižući se iz filigranske magle, na vodi plutala blistava tvrđava; beli tornjevi stremili su u nebo, a palate od belokosti izranjale su iz mora. Čak ni snažna kiša nije mogla da umanji nestvarnu lepotu. Grad je bio ogroman, a luka se otvarala prema širokom trgu okruženom kamenim lukovima i stubovima. Ogromna kula dizala se visoko nad trgom, a pogrbljena zlatna crkva u uglu blistala je poput dragog kamenja ispranog kišom. Brod je stao pored dva ogromna mermerna stuba, koja su se dizala visoko u nebo, i Fejra oseti kloparanje i spuštanje lanca kada je sidro opet bačeno. Pogledala je nagore, trudeći se da pogledom probije izmaglicu. Na jednom od stubova nalazio se neki nevernički svetac, a na drugom stvorenje o kojem su je još od detinjstva učili da se plaši: krilati lav s knjigom u šapama. Bila je u Veneciji. S kreveta je dopro zvuk i ona se okrenula i videla oca kako pokušava da se pridigne na laktove. Pomorac do srži, možda i preko mere, čuo je da se sidro

70


avada kedavra & nymphe spušta i znao je da je došao trenutak. „Fejra“, rekao je boreći se za dah, „dolazi smrt...“ Razumela je njegovo buncanje bolje nego što je mogao i da pretpostavi. Klimnula je glavom i kroz prozor posmatrala kako se most spušta. Pogled joj je bio skučen, ali je kroz velike stubove videla sve do velikog trga koji se ogledao u vodi. Uprkos tome što je trg bio poplavljen, Venecijanci su i dalje bili napolju: gacali su kroz svoje odraze, ne obazirući se na vodu, kao da su takve poplave svakodnevna pojava. Otišla je do sledećeg prozora i pogledala niz palubu; opet je čula struganje i udaranje sarkofaga o drvo, što je značilo da ga spuštaju niz most. Fejra je sa užasom posmatrala kako vade zakivke i odbacuju lišće mirte, i kako ga ljubomorni vetar otima. Janičari su stali u polukrug, gologlavi, bez turbana, a njihova odeća bila je sakrivena pod ogrtačima boje vina. Bili su opčinjeni, ali i uplašeni, kada se taj stvor s bolnim naporom podigao iz kovčega, drhteći poput tek rođenog laneta. Najpre je seo, a potom se podigao drhtavim rukama, stežući stranice kovčega. Bilo ga je strašno gledati ga. Pokrov mu je bio pocepan i lepršao je poput zavoja - leš umotan u gazu ustaje iz groba. Neko mu je dobacio ogrtač, koji se razmotao u vazduhu i poput oblaka bacio tamnu senku preko njega. Drhtavim rukama, prebacio ga je preko sebe i navukao crnu kapuljaču preko zamotane glave. Preko leđa mu je u zlatu bio izvezen krilati lav. Činilo se da se zver kreće s mučnim dahom onog koji ga nosi na leđima, a dok se borio za vazduh, koščata ispupčenja omršavelih leđa kao da su pokretala lavlja krila. Sada je Smrt bila, kako i dolikuje, odevena u crno. Jedan tren stajao je na kraju brodskog mosta, a onda se oteturao niz njega, pomažući se nagibom i vetrom u leđima. Na doku je Smrt pala na kolena i pokušala da ustane; ali nije mogla. Fejra ga je posmatrala, želeći da može da otrgne pogled sa žalosnog prizora, ali nije mogla. Kidalo ju je sažaljenje prema tom čoveku, ali i luda nada da će se sada udaviti, ležeći ovako licem nadole u vodi, ili da će ga oseka, koja mu je srebrila i natapala teški ogrtač, povući nazad u more.

71


avada kedavra & nymphe Uz nadljudski napor, ustao je i oteturao se između ona dva stuba stražara. Zbog neobičnog načina na koji mu je ogrtač padao, činilo se da je on na tom ogromnom trgu jedina duša koja nema ni senku ni odraz. To i ogromni crni ogrtač, koji je vetar vijorio, dali su umirućem čoveku zlokoban i onozemaljski izgled - pravo oličenje Smrti. Fejra je shvatila da je i sam brod i ogrtač s tom strašnom krilatom nemani, lavom s knjigom, deo plana. Građani će videti mletačku lađu i bolesnog čoveka u admiralskom ogrtaču - i potrčaće da pomognu. Neki su već krenuli ka njemu. Počela je da udara po staklu i da viče, ali staklo je bilo zaliveno da bi pružilo dobru zaštitu u olujama i bitkama; nije čak ni napuklo. Zglobovi su joj pocrveneli i glas joj je promukao, ali uzalud. Potrčala je prema vratima i zatresla kvaku, ali je znala da je i to uzalud. Podigla je pogled, očajnički tresući rešetke na tavanici, pokušavajući da ih otvori. Sada već očajna, Fejra uze vinsku bocu i udari njome o prozor, ali boca joj se razbila u ruci, a zeleno staklo raseklo kožu. Dok je sisala gorku krv s prsta, Fejra je videla ženu u bogatim suknjama, sa sinom. Majka je spustila dete i stavila mu mali trorogi šešir preko nosa, da ga zaštiti od kiše. Ali dečak se držao za njene suknje, odbijajući da ostane, pa su zajedno prišli ogrnutoj prilici. Fejra više nije vikala, već se šapatom obraćala ženi: „Molim te, molim te molim te, okreni se! Uzmi dete i idi!“ Ali žena je sa sinom prišla Smrti i pružila joj ruku. Kao da se vreme usporilo, Fejra je posmatrala kako se crna ruka Smrti pruža ispod ogrtača i hvata ženinu belu. Gotovo. Žena se trgla kada je videla lice pod kapuljačom, trgla je belu ruku i obavila je oko dečaka, pritiskajući mu lice u suknje rukom koju je dotakla Smrt. Prišla je i mala grupa ljudi, delimično trčeći, delimično gacajući kroz vodu do kolena, da vide šta nije u redu. Fejra se okrenu ocu. Nije morala da vidi šta će dalje biti, niti mu je morala govoriti šta se desilo. Sve joj je pročitao na licu i srušio se poražen na ležaj. Brod se ponovo trže kada se sidro opet podiglo, i dok mu je vetar napinjao jedra, okrenuo se i brzo udaljio.

72


avada kedavra & nymphe Uokviren prozorom, Fejra je posmatrala kako prizor postaje sve sitniji i sitniji. Ljudi su se smanjivali zbog udaljenosti: nekoliko Mletaka okupljenih oko Smrti, sada i sami osuđeni na smrt; a ona ih je posmatrala sve dok se nisu izgubili, dok nisu postali manji od crnih spora Vartolomejevog drveta.

73


avada kedavra & nymphe

Poglavlje 11 Fejra se vratila ocu - on joj je sada bio jedina briga. Potisnula je druga osećanja. Učili su je da mrzi Mletke, ali ona je prema onoj majci i njenom detetu, i prema svima koji su prišli da pomognu Smrti, osećala samo sažaljenje. I izneverila je svoju majku; nije uspela da upozori dužda na opasnost. Ali imaće dovoljno vremena za kajanje. Sada je morala da izleči oca i odvede ga kući. Nakon što je isporučio svoj strašni tovar, brod se okrenuo i počeo da se udaljava od grada koliko god su ga jedra nosila. Fejra je klekla pored očevog kreveta, da ga uteši ovim vestima. Na trenutak joj se učinilo da ju je već napustio, ali kada ga je uzela za ruku, probudio se i opet se malo zakašljao. To ju je ohrabrilo - kašljanje je način na koji se telo oslobađa poganih isparenja iz pluća - i nasmešila mu se. „Raduj se, oče. Idemo kući. Uskoro ćemo opet videti Bosfor i Topkapi šaraj i suncem obasjanu kupolu od zlata Aja Sofije.“ Blago je odmahnuo glavom. „Đudeka“, prošaputao je, a glas mu je bio nalik na kreštanje gavrana. Ova reč joj nije bila poznata, ali je znala da kuga može da izazove buncanje. Pomilovala ga je po ruci, ali on ju je zgrabio i čvrsto uhvatio. „Sigurna kuća...“, nastavio je. „Sultan obećao...“ Klimnula je glavom i vedro se osmehnula, premda nije mogla da poveruje da im je sultan obezbedio skrovište. Muškarci na palubi Konjanika bili su, zasigurno, potrošni koliko i sama Smrt i svaki trenutak koji su provodili u ovim vodama samo ih je još više dovodio u opasnost. Fejra, utonula u ove nesrećne misli, vratila se do prozora. Želela je da vidi da se Venecija udaljava, da odlaze. Grad više nije bio lep; njena uloga u sudbini Venecije učinila ju je mestom užasa. Zaklela se, kada stigne kući, da nikada više neće napustiti Carigrad. Nikada se neće vratiti ovamo - nikada! Čak joj je i reč Venecija bila mrska, s onim oštrim slogovima, koji su sekli poput noža i siktali poput zmije. Nikada više nije želela da vidi krilatog lava. Bio je čudovište i svaka liga između nje i njegovog kraljevstva biće za nju blagoslov.

74


avada kedavra & nymphe Ali umesto da počne da seče otvoreno more, brod se uputio prema sivom kopnu severno od grada. Ovde je bilo svega nekoliko kuća koje su mogle da se mere s raskoši na velikom trgu, a i one su bile jednostavnije, grublje, smeđe i uflekane poput kokošjeg jajeta. Ovde-onde videla se i pokoja ruševina, pustoš obrasla travom, zbog koje je linija horizonta izgledala krezubo. Brod pristade baš pored jedne takve ruševine, zarasle u travu. Fejra je naučila da prepoznaje zvuk spuštanja sidra, trzaj i zaustavljanje broda, ali i dalje nije razumela. Zašto sada staju? Zašto ne požure kući što brže mogu? Kakvog još posla imaju ovde? Ponovo je sela pored oca i uzela ga za ruku. Kiša je prestala i sve je bilo tiho. Suviše tiho. Dovoljno tiho da čuje okretanje malog mesinganog ključa u bravi kabine. Uplašeno je ustala kada su se vrata otvorila i kada je ušlo pola tuceta janičara s crnim maskama na licu. Niko nije progovorio, ali jedan od njih je uze za ruku i povuče u stranu. Četvorica uhvatiše uže na svakom uglu kreveta njenog oca i uz zveket metala potegoše sablje. Na jedan strašan trenutak, pomislila je da će ga poseći na licu mesta, ali tada svaki od ove četvorice steže uže koje je držao, preseče ga sabljom i tako iznesoše krevet napolje. Fejra je govorila sebi: oni su odani ljudi i poštuju pomorski kodeks. Timurhan im je, čak i ovako onesposobljen, kapetan. Čovek koji ju je držao povuče je za ostalima. „Kuda nosite mog oca?“, upitala je. Ali ispod crne maske nije bilo odgovora. Kada su se iskrcali, videla je gde se nalaze - u zavetrini kopna, zaštićeni od vetra koji je šibao morskom obalom, a kamena ruševina delimično je skrivala brod. Ovde se nalazio zid izbrazdan nadsvođenim prozorima, a dalje razbacani niski zidovi s bunarom u sredini; tu su se gnezdili samo sokolovi i čavke, koje su zakreštale s nadstrešnica. Izbledela slova, nekada pozlaćena, videla su se na arhitravu, ali samo je Fejra umela da ih pročita. Santa Croce. Sveti krst.

75


avada kedavra & nymphe Na ruševnom zidu nalazio se grubi kameni krst izbrazdan i išiban silama prirode. Kada je ugledala ovaj simbol, posada se skupila u gomilu. Fejra se približila u crno odevenoj grupi na napuštenom drvenom doku. „Ovo je bio hram njihovog proroka, njihovog Hrista!“, rekao je jedan. „Ne smemo preći prag, nečisto je!“, složio se drugi. „Naš sultan je možda pogrešio; ovo ne može biti sigurna kuća!“ „Naš sultan, svetlost očiju mojih i radost srca mog, nikad ne greši!“, začuo se jasan i snažan glas. „Ma pogledaj ovu zgradu! Ovde nema nikoga osim ptica što pogane zidine. Čak i njihov bog je odavno otišao odavde.“ „Ne možemo ovde ostati.“ „Ne, ali ova ruševina će nam pružiti zaštitu dok ne donesemo odluku.“ Fejra ih je pratila kada su uneli njenog oca u unutrašnjost ruševine. Dozvolili su joj da mu pomogne da se udobnije smesti. Imao je sreće što čvrsto drvo drži na mestu dobro napunjen madrac, a Fejra je verovala da on i ne zna da su ga preneli. Otkinula je parče platna s čaršava i krenula prema bunaru u sredini starog dvorišta, saplićući se preko rasutog kamenja koje su godinama drobili korenje drveća i korov. Uprkos snažnoj kiši, koja tek što je prestala, nivo vode u bunaru bio je toliko nizak da je jedva mogla da vidi srebrni disk oblačnog neba na dnu. Pored stare kamene kugle nalazio se drevni zarđali lanac i kotur, ali nije bilo vedra, pa je odustala od namere da izvuče vodu. Zato je parče platna natopila morskom vodom - neće mu ugasiti žeđ, ali će moći da mu opere grozničavo telo. Kada se vratila kroz oronuli iuk, dočekali su je janičari u polukrugu. Platno joj je kapalo u ruci, kao da joj pomazuje stopala, i ona, iznenada uplašena, zastade. Pogledala je najpre u jedan par tamnih očiju, a potom i u drugi; niko se nije usuđivao daje otvoreno pogleda. Naposletku je jedan od njih progovorio. „Okreni se“, rekao je, „ukrcavamo se.“

76


avada kedavra & nymphe „Ali...“, pružila je ruku prema unutrašnjosti stare crkve i dalje držeći u ruci platno. „Moj otac“, rekla je, kao da su slaboumni, kao da ne razumeju.“ „On ostaje.“ Nije razumela. Nameravali su da ga ostave. Bio je zaražen i nisu hteli da ga vrate na brod. „Onda moram ostati s njim.“ „Ne. Ti ideš s nama.“ „Tako je“, rekao je drugi. „Ako već moramo umreti, onda nameravam da uživam u vremenu koje mi je preostalo.“ Sada ju je prvi pogledao, milujući očima njeno otkriveno lice i telo za koje se vlažna odeća lepila. Dakle, biće im igračka sve do Carigrada. Ovde nije bilo nikoga da brani njenu čast. Otac je ležao na nosilima, nesvestan čak i kiše koja mu pada na lice. Želela je da ode kući, ali ne ovako. Potom jedan od muškaraca, koji je stajao po strani, progovori: „Ja ću ostati, kao što je i planirano.“ Ovom tvrdnjom ućutkao je ostale. Naposletku, jedan progovori, glasno i u neverici: „Zašto? Ovde nema sigurne kuće! Ostati ovde bilo bi jednako samoubistvu!“ „Onda ću do poslednjeg slova poslušati naređenje svog sultana, kao što sam se i zakleo, jer je on svetlost očiju mojih i radost srca mog. A nakon svog sultana, slušam naređenja svog kapetana, jer je on sultanov glas. On me je kod Lepanta spasao od mnogo gore sudbine nego što je ova.“ Podigao je levu ruku: nedostajala su mu tri prsta, ostali su mu samo palac i kažiprst. Fejra je tad prepoznala da je to Takat Turan, koji ju je danas već jednom spasao od smrti u vodi. Sada se i ona setila očeve priče. Kada je pitala o ovoj najvećoj pomorskoj bici, nije joj pričao o sukobu ratnih brodova, niti o hrabrosti admirala, već joj je ispričao priču o dečaku, ne mnogo starijem od nje, kog su poveli da prinosu barut za topove. Na brod su se u bici ukrcali Mleci i Timurhan je kasnije našao dečaka bukvalno prikucanog za ivicu broda, jer mu je mletački bodež, koji nije bio dobro naciljan, probio ruku i

77


avada kedavra & nymphe prikucao je za drvo - zabio se toliko duboko da dečak nije mogao da se pomeri. Timurhan mu je svojom sabljom ođsekao tri prsta, odvukao okrvavljenog dečaka na pramac i sklonio ga od opasnosti. Rekao je Fejri da dečak nije ni zaplakao, ali da je, kada su Mleci odbijeni, stoički posmatrao kako brodski lekar premazuje rane katranom i pali ih, i da je samo tražio da zadrži taj mletački bodež kao uspomenu. Fejra je videla da ga ova hrabrost nije napustila; a nije ga napustilo još nešto, jer su Takatove oči sijale nekim neodređenim žarom. Čovek koji mu se suprotstavio odmah je okarakterisao taj žar: „Ti si lud!“ Ali Takat je smireno odgovorio: „Bez obzira na to, ja ću svom kapetanu služiti do smrti, dokle god sam mu potreban.“ Ovakva odanost u ovom mračnom času i na ovom mračnom mestu duboko je pogodila Fejru. Pre nego što je stigla da se osramoti bacajući mu se pred noge, on nastavi: ,,A i zaboravljate naređenja našeg sultana, svetlosti očiju mojih i radosti srca mog. Jer nijedan od vas ne bi trebalo da se vrati. Setite se! Naš posao ovde još nije završen; mi smo samo deo mnogo veće bitke! Ovo je bila samo prva strela.“ Fejra je u njegovim očima videla iskrenu odanost, ali i još nešto, vatreni pogled fanatika. Pitala se šta se to još može učiniti ovom gradu osuđenom na propast, ali drugi vojnik poče da se raspravlja. „Načisto si pamet izgubio! Šta ti misliš, koliko će vremena biti potrebno njihovim stražarima i kalifima da nas pronađu? Da li si ikada čuo za šejtanske metode mučenja koje koriste? Ono što su Vizantinci radili ne može ni da se poredi!“ Takat Turan sleže ramenima, kao da su takve muke ništavne. „Onda neka dođu. Jer ću, sultanovim recima rečeno, ako mi udove iz tela iskidaju i oči iz glave izvede i jezik iz grla iščupaju, otići pravo u dženet, gde ću ponovo hodati i videti i govoriti da bih slavio ime božje.“ Ostali počeše neprijatno da se meškolje i međusobno došaptavaju. Potom je, naposletku, onaj koji je progovorio prvi, rekao: „Neka ti bude“, i prišao Fejri. U crno odevena ruka Takat Turama preprečila mu je put.

78


avada kedavra & nymphe „I ona ostaje.“ Govorio je polako i odmereno. „Molim?“, prasnu onaj drugi. „Zašto da je ti imaš samo za sebe, pseto pohotno?“ „Sramota je velika što si i postavio to pitanje. Služim Alahu i svom sultanu i svom kapetanu, i moja čednost neće ugroziti kadunu.“ Drugi čovek zakorači unazad kao da ga je ošamario. Takat Turan je iskoristio ovaj trenutak i obratio se Fejri krajičkom usana. „Kaduno, idi svom ocu i lezi mu što bliže možeš.“ Kliznula je pored njegove ispružene ruke i legla na nosila pored svog onesvešćenog oca. Iznenada je bila smrtno umorna i želela je da nekom drugom prepusti upravljanje njenom sudbinom. Ležala je gledajući u nebo, u oblake otežale od kiše, i slušala ljutite glasove kako odzvanjaju starim kamenjem. „Uzmite je silom ako želite. Eno je gde leži, pored oca. Znam da ste izvlačili žreb ko će ga izneti s broda. Znam da će me Alah zaštititi da bih ispunio svoj zadatak. Možete li i vi reći isto? Ako je tako, dođite i uzmite je s očeve samrtne postelje.“ Fejra je posmatrala oblake i čekala da je zgrabe i podignu. „ A šta dalje?“, začula je opet Takatov glas. ,,Ko će je uneti na brod i pozvati je prvi u svoj krevet? Hoćete li leći s devicom Kugom, s onom njenom crvenom pregačom i metlom.“ Niko nije došao da je odvede. Fejra se odvažila i malo pridigla glavu. Muškarci su se meškoljili, a neki su gledali u zemlju. Nesigurni, postiđenog lica, mrmljajući sebi u bradu, izađoše iz ruine crkve i ostaviše umirućeg čoveka i dvoje mladih u ruševinama. Fejra je posmatrala kako podižu sidro, uvlače užad i kako nestrpljiva stopala guraju brod od doka. Tek tada se okrenula prema Takatu. „Hvala.“ Blago se naklonio. „Svi dugovi moraju se platiti kada za to dođe vreme.“ Tada je pomislila da misli na dug prema njenom ocu i bilo joj je milo. Nasmešila mu

79


avada kedavra & nymphe se i pade joj na pamet da se nikada ranije nije nasmešila nekom muškarcu otkrivenog lica, osim ocu. Nije joj uzvratio, već je pogledao more kroz slomljeni luk velikih vrata, koji je uokviravao brod dok se gubio u daljini. Svukao je masku i ona mu je sada visila oko vrata, tako da je mogla da mu prouči lice: brada mu je bila potkresana, zašiljena i nauljena, a usne neočekivano pune. Činilo se da gleda dalje od broda, dalje i od linije horizonta i svih briga ovog sveta. Osetila je da mu može verovati. „Šta ćemo sada?“, upitala je. Takat Turan se za trenutak zamislio. „Moramo pronaći sklonište za tvog oca.“ Osmotrio je ruševinu. „Pogledaj. Tamo još stoji krov - to je bila stražarnica, ili tako nešto. Pomoći ću ti da ga preneseš.“ Uz veliki napor, delimično su preneli, a delimično prevukli Timurhana u zaklon stare stražarnice. Unutar kolibe nalazila se stolica na sklapanje, na kojoj je nekada sedeo stražar, stalak za lampu, koja se davno ugasila, a pod strehom gnezdo čvoraka, koji su se glasno bunili što odjednom moraju da dele svoju kolibicu. Fejra je milovala očevo lice, ali on nije odgovarao na dodir. Teško je disao, a prsti su mu bili crnji nego pre. Videla je kako Takat gleda kapetana i mogla je da mu pročita misli, premda ih on nije izgovorio naglas. Pogledao je oronuli krov i nebo. „Imam mali zavežljaj hrane“, rekao je, „ali to nije dovoljno za nas. Pre nego što padne noć, moram nabaviti još hrane i vode.“ Fejra je znala da će morati da ih ukrade, ali nije marila. Nije više mogla da zanemari sve snažniji osećaj gladi. Kada se okrenuo da pođe, položila mu je ruku na rame da ga zaustavi. „Čekaj“, rekla je. „Ne možeš napolje takav. Izgledaš drugačije od ovdašnjih stanovnika. Skini bar turban.“ Izgledao je manje preteći bez njega, mlađe, i vetar mu je mrsio tamnu kosu oko lica. „Dobro, sad možeš krenuti.“

80


avada kedavra & nymphe U crno odevena prilika okrenula se na kapiji, u udubljenju u kamenu na kom je nekada Sveti Sebastijan zarivao mač u zemlju. „Dobro se sakrij“, rekao je. „Videćeš me opet.“ Posmatrala ga je dok nije skrenuo za ugao. Preko njegovog ramena videla je Konjanika, već daleko na moru, pramca okrenutog prema Carigradu. Narednih nekoliko sati čučala je u vlažnoj tami, leđa oslonjenih na hladan kamen. Bilo joj je hladnije nego ikada u životu, i ma kako da se nameštala, oštro kamenje bolo joj je leđa. Dva puta je u tih nekoliko sati čula kako prolaze stanovnici ostrva, provirila kroz kamenje i videla dve debele pralje, koje su nosile korpe iznad glave da se zaštite od kiše, a kasnije i ribara sa psom. Zadržala je dah kada je malo pseto utrčalo u stražaru i onjušilo Timurhanovo nepomično stopalo, a onda ga je oterala i on otrča za gospodarem koji ga je dozivao zviždukom. Kroz srušeni zid osetila je miris ribe, koji ju je vratio na riblju pijacu na Balik-pazaru. Provirila je kroz kamenje i videla srebrne krljušti kako sijaju u sumraku, njišući se na ribarevim ramenima. Stomak joj se ponovo oglasio. Mogla bi ih obe sirove pojesti; sa sve očima, utrobom i kostima. Kad je pala noć, sve je bilo jasno. Takat Turan se neće vratiti. Ustala je, jer je bilo dovoljno tamno da je ne vide, i otišla kroz staru građevinu sve do drugog kraja ostrva. Pogledala je mesec, a potom i svoj prsten od kristala. Sićušni crni konj bio je na vrhu i ona ga okrenu tako da se vidi riđan. Nije uspela da spreči vranog konja da dođe u grad i sada nikada neće pronaći Subotu, niti će otići u kuću iznad čijih vrata se nalazi zlatni šestar, niti će upoznati dužda koji joj je, neverovatno, bio deda-stric. Sve joj je ovo ličilo na otomansku legendu, drevnu i neverovatnu. Posmatrala je neobični grad preko vode, prozore je jedan po jedan obasjavala svetlost, poput sazvežđa su blistali kako su građani palili sveće i lampe. Znala je da će, dok pale lojanice i trščane sveće da osvetle postelju, u nekim kućama muž primetiti da je ženino lice sušićavo, ili će majka primetiti da je sinovljev obraz neprirodno vreo kada ga bude ljubila za laku noć, a zora će im već otkriti sav užas kuge.

81


avada kedavra & nymphe

Deo II

ト経vek-ptica

82


avada kedavra & nymphe

Poglavlje 12 Doktor Anibale Kazon obratio je naročitu pažnju na izgled tog jutra. Kako je upravo postao medico za quartiere Mirakoli u svojoj rodnoj Veneciji, dobio je ne samo novi položaj već i slugu da ga oblači; ali nije mogao da miruje i pusti ga da sve sam radi. I dalje mu je bilo čudno što ga oblače kao da je dete, pa se trzao i vrpoljio, ponovo vezivao vezice i iznova zakopčavao dugmad, i naposletku je poslao slugu napolje i stao sam pred veliko muransko ogledalo. Odeća nije bila samo simbol položaja, već je trebalo da ispuni i drugi zadatak, zbog kojeg je i osmišljena. Bila je to odeća protiv zaraze i želeo je da se obuče sam jer mu od nje zavisi život. Preko uobičajenog odela obukao je mekane dugačke kožne pantalone. Dugačke poput onih koje nose ribari u laguni, ali im svrha nije bila da ga zaštite od morske vode, već od mnogo škodljivijih tečnosti. Nosiće ih ispod ogrtača i zaštitiće mu noge i prepone od zaraze. Potom je Anibale jednim zamahom preko ramena prebacio dugački crni kaput. Čvrsto ga je vezao oko vrata i izbacio duže pramenove kose, koji su mu padali niz vrat. S razlogom nije skraćivao kosu; učitelji u Padovi savetovali su ga da što je manje moguće izlaže kožu zarazi, jer se ona prenosi vazduhom. Podigao je kragnu kaputa, tako da mu je tkanina, preko koje je prebacio kosu, potpuno prekrivala vrat i grlo. Kabanica mu je padala do poda, u potpunosti premazana ovčijim lojem i voskom. Loj tera zarazu i zadržava je u naborima kabanice, koja se svake večeri dimi na dimu od borovnice. Vosak štiti od zaraze kapljicama i sprečava da se pljuvačka ili druge telesne tečnosti zadrže na ogrtaču, jer se zna da kašalj prenosi kugu. Potom je stavio simbol svoje profesije: ružnu masku kojom je pokrio naočite crte lica. Bila je to strašna nakaza u obliku ptičjeg kljuna. Sedam godina je učio da bi mu bilo dozvoljeno da nosi ovu masku. Anibale je znao da njen oblik potiče od zastarelog verovanja da bolest prenose ptice i da će, ukoliko se maskira u pticu, lekar iz bolesnika izvući zarazu i preneti je na svoju odeću. Anibale je frknuo iza maske zbog ove neprosvećene pretpostavke, koja nije imala nikakvo uporište u četvrtima Padove, i udahnuo opojni miris cimeta i

83


avada kedavra & nymphe potaše u kljunu maske. Kljun se puni jakim aromatičnim biljem da bi se lekar izborio s poganim isparenjima i zadahom nesahranjenih leševa, sluzi, gnoja iz raspuknutih čireva i ostalih užitaka kojima se danas mogao nadati. Maska je imala i crvena stakla na otvorima za oči - verovalo se da će tako nosilac biti otporan na zlo. Anibale je na kraju stavio prepoznatljivi šešir širokog oboda, koji je tesno nasedao na glavu i prekrivao belo čelo maske. Nije se on plašio zaraze zbog sebe, ali ako bi se razboleo, ne bi više bio u stanju da leči, a Anibale nije imao nameru da stane pre nego što je uopšte počeo. Pre nego što se udaljio od ogledala, uzeo je drveni štap koji je stajao naslonjen na zid. Štap je koristio da pokaže članovima porodice da priđu ili da namesti pacijenta, a ponekad i da njime pregleda pacijenta. Na odeljenjima za zaražene, medico je štapom oko sebe mogao da opiše krug, koji se niko ne bi usudio na naruši. Anibale sada, zarad odraza u ogledalu, mahnu njime kao mačem. Ali ono što je video nije ga uverilo. Odeća je izgledala suviše čisto i neoprobano, sveža iz krojačke radnje i majstora za maske, a i račun se još nalazio negde u naborima. Na trenutak je sebe video kako će ga i drugi gledati: kao prethodnicu smrti. Odeća lekara za kugu imala je još jednu svrhu: da zastraši i upozori posmatrače i da svima da do znanja da je u blizini nešto vrlo loše. Sama maska s kljunom izgledala je veoma sablasno. On je voleo da nosi masku i običnim danima jer mu je skrivala neobično lepe crte lica. Anibale je posmatrao sebe kao i sve ostalo: iz naučničkog ugla gledanja, kao što bi posmatrao neko stvorenje u tegli u padovskoj Scuola medica. Od četiri mačke ukiseljene u teglama, tačno je znao koja ima najoštrije zube, najgipkija leđa i najduže noge. Znao je da on sam predstavlja izvanredan primerak homo sapijensa: bio je visok za Venecijanca, s mišićavim, dugačkim i vitkim rukama i nogama i busenom tamne kose. Znao je da ima i pravilne crte lica, ali njemu se nije činilo da su naročite: tamne oči, u luk savijene obrve nad njima, prav nos s lepo raširenim nozdrvama i pune usne ispod njega. Kako bilo, imale su neku čudnu alhemiju koju on nije razumeo, a koja je uticala na žene na način koji mu nije prijao. Anibale je voleo red, i pošto nije mogao da utiče na to kako njegovo lice utiče na ljude oko njega, voleo je da ga skriva.

84


avada kedavra & nymphe Istina je bila da je Anibale nosio masku i kada lice nije prekrivao kljunom: usvojio je grubo držanje, zbog kojeg je delovao oholo i gordo, a činio je to samo da bi žene - a i poneke muškarce - držao na odstojanju. Kada je govorio, činio je to s loše prikrivenom nervozom; nije trpeo budale i bio je poznat po prekoj naravi. Brutalna istina bila je da je Anibale Kazon bio dobar lekar zato što nije mario ko će preživeti, a ko umreti. Nakon što ga je kao dete napustila majka i nakon što su pomrle brojne tetke koje su ga jedna za drugom podizale, nije se vezivao ni za koga; i uprkos čestim ponudama, nije se ženio. Bolest je doživljavao kao umni izazov, koji gotovo da je imao više veze s njim nego s obolelim, i zato je bio izuzetno uspešan u lečenju. Na univerzitetu su ga opisivali kao čudovište koje je moglo da posmatra dete kako umire i da ne oseti ni trun sažaljenja. U ovom su kolege bile nepravedne prema njemu. Anibale nije u potpunosti bio bezdušan, ali on je i bez štapa pravio mali krug oko sebe. Imao je malo prijatelja i to mu je odgovaralo. Oni koje je voleo poznavali su pravog Anibalea; njih je bilo malo, a on nije ni želeo da ih bude više. Padova je bila bogat grad i on je na poslednjoj godini studija, kada su mladi lekari izlazili u svet, morao da pregleda brojne bogate žene. Tamo je, u gradu gde je učio za lekara, ta strašna maska služila da ga zaštiti od nametljivosti dokonih žena, koje su bile toliko opčinjene njegovim lepim licem da su tražile da na obrazu oseti njihov dah, da prisloni uvo na njihove grudi ili da im pregleda ustreptalo srce. Danas će, u njegovom rodnom gradu, maska služiti svojoj pravoj svrsi. Anibale nije mogao da veruje koliko je srećan. Rođen je i odrastao u Veneciji, kršten u Crkvi Santa Marije delji Mirakoli, baš u crkvi koja je sada oglasila zvona da upozori na kugu; a tek što je juče došao iz Padove i proveo jednu noć u svom starom krevetu u porodičnom domu, i već je Gospod udario na grad. Sada će, napokon, imati priliku da upotrebi znanje koje je sedam godina sticao na Medicinskoj školi Univerziteta u Padovi, gde je bio jedan od najboljih studenata. Moći će u praksi da primeni znanje koje je stekao čitajući sve one knjige o lekovitom bilju u biblioteci, provodeći jutra u botaničkim baštama i popodneva u drvenom amfiteatru, posmatrajući mentora kako secira leševe neoplakanih razbojnika.

85


avada kedavra & nymphe Spreman, on se okrenu od svog odraza, odsečno kao što je poslao slugu iz sobe, naloži kuvarici šta da mu pripremi za večeru i izađe iz kuće lakim korakom. Osećao se kao drevni vitez koji ide u boj, a sudbina mu je obezbedila najsmrtonosnijeg neprijatelja da s njim ukrsti koplja. On, doktor Anibale Kazon, bio je spreman da se uhvati u koštac s kugom. * Prolazeći kroz venecijske uske ulice, primetio je da neprijatelj nije gubio vreme u zauzimanju bojnog polja. Brojni crveni krstovi iscrtani na vratima, kante s krečom na svakom uglu, dim mirte iz svakog dimnjaka - sve mu je to govorilo da se crna smrt za ovo kratko vreme već dobro utvrdila. Kada je stigao na Kampo Santa Marije Nove, mesto gde je trebalo da se sastane sa svojim nadređenim, Anibale je vrlo lako prepoznao doktora Valnetija, jer je bio odeven kao i on. Mada je njegova maska bila malo drugačija, pošto je, kao jedan od šest glavnih lekara zaduženih za sestijere, imao crne naočare naslikane oko crvenih kristala na otvorima za oči, što je bio simbol njegove velike učenosti i mudrosti. Premda je Anibale mnogo cenio novonastali izum u vidu naočara, smatrao je da crni krugovi na masci lekaru daju pomalo komičan izgled. Doktor Valneti je žurno i vrlo nametljivo poslovao, kočopereći se važno zbog značaja koji mu je ukazan kada je jutros, zajedno s drugim glavnim lekarima ostalih pet sestijera, posetio dužda. Samo nakratko je stegao Anibaleovu ruku u rukavici. Anibale je ljubazno posmatrao šta njegov nadređeni radi - činilo se da meša gomilu suvih ribljih koža, da ih nakratko drži iznad žute jame na sredini kampa, gde je gorela vatra, kao da dimi bakalara, a potom ih stavlja na gomilu poput jesenjeg lišća. Anibale pogleda pažljivije i seti se jedne od svojih brojnih tetaka koja mu je pripremala risotto con rana. Zasekla bi svaku od žaba oko stopala i duž leđa, skinula bi im kožu poput košulje i bacila membranu u lonac za supu. Uzeo je jednu od ribljih koža s gomile na pločniku. Imala je udove. Potom je razumeo. Začuđeno se okrenuo prema svom nadređenom. „Kože žaba krastača? Zaista?“

86


avada kedavra & nymphe Premda se trudio da govori s uvažavanjem, Anibale je poštovanje čuvao za one koji ga zaista i zaslužuju, kao u slučaju njegovog junaka, učitelja i mentora Hijeronima Merkurijala s Medicinske škole u Padovi. Nije se trudio da iz glasa potisne već uobičajeni prezir. „Znaš, nisu baš sve kože od krastača - ne bi verovao koliko ih je teško naći“, odgovorio je lekar vedro. „Ali u Veneciji ima mnogo žaba, kanali su puni. Snalazimo se. Ove kože su se pokazale kao delotvorne kada je zaraza poslednji put udarila“, zaključio je živahno, zaboravivši da pomene da je to bilo pre jednog veka. „Čini mi se da efikasno pročišćavaju vazduh u velikim sudovima u telu.“ Anibale je skupio oči iza crvenih kristala. „Mislite na krv u velikim krvnim sudovima.“ „Da, da“, složio se Valneti. „To sam i rekao“, dodao je prilično žurno. „Razdelite ove kože u vašem kvartijeru. Olakšajte im simptome najbolje što umete, Videćemo se ovde u suton.“ Pružio je gomilu žabljih koža Anibaleu, koji ih je s naporom uzeo jer su se rasipale, suve i lagane poput pepela. Valneti ga potapša po leđima. „Moram ti reći da sam se iznenadio kada sam čuo da je novi lekar došao u Veneciju, a sasvim sigurno nisam očekivao čoveka s Univerziteta u Padovi. Većina lekara sad beži odavde koliko ih noge nose.“ Anibale sleže ramenima i još jedna žablja koža mu iskliznu iz prstiju. „Radije bih umro u Veneciji nego živeo bilo gde drugde.“ Valneti frknu unutar maske. „Možda će ti se želja i ispuniti.“ Anibale se oseti neodređeno nelagodno. Prošli su vekovi otkako je bilo koji filozof prirodnjak verovao da venama teče vazduh, a ne krv. Anibale je pomogao da se to bez ikakve sumnje dokaže kada je prošle godine asistirao u transfuziji krvi iz psa u čoveka, prebacivši krv psa u ispražnjene krvne sudove osuđenika. Mogao je to reći Valnetiju, izostavljajući, naravno, da su i pas i čovek umrli. Ali nije želeo da traći reči. Podigao je kože koje je držao u ruci i upitao: „Da li je ovo sve? Žablje kože?“ „Za sada. Ja, razume se, radim na nekim lekovima, ali ovo je za danas sve što mogu. I, Kazone...“

87


avada kedavra & nymphe Anibale se okrenuo, srećan što Valneti ne može da mu vidi izraz na licu. „Nemoj ih zbunjivati otmenim univerzitetskim teorijama. To su prosti ljudi, nisu učeni poput nas.“ I lekar nestade poput mađioničara u oblaku dima. Kad je skrenuo za ugao u Ulicu Svetog Kancijana, prvo što je Anibale učinio bilo je da baci odvratne žablje kože u najbližu kantu s krečom. * Kada se u suton vratio do Kampa Santa Marije Nove, kuga je za taj dan do nogu potukla Anibalea Kazona. Nije očekivao da će borba biti toliko neravnopravna; borio se ne samo s bolešću već i sa svim ostalim. Borio se sa osećanjima porodice - majkama koje nisu želele da napuste zaražene sinove, suprugama koje nisu želele da napuste muževljevo uzglavlje... zato se bolest širila poput šumskog požara. Borio se i sa ostalim lekarima: Zdravstveno veće delilo je Valnetijevo mišljenje i insistiralo je da se koriste isti lekovi kao i prilikom poslednje kuge 1464. godine. Ali što je najgore od svega, borio se i sa samim gradom. Palate u Veneciji vrvele su od slugu koji su dolazili i odlazili kako im se htelo, noseći gadost u dahu i na odeći na trgove, šeširdžijama i krojačima, dok su u siromašnijim kućama velike porodice bile nagurane u jednu malu zadimljenu prostoriju i svi udisali isti otrovni vazduh. Čak su i ljudi koji su obeležavali vrata zaraženih prenosili zarazu od kuće do kuće: njihove četke, a i oni sami, bili su, i ne znajući, prenosioci pogani. Mačke i psi koje je - iskren da bude - trebalo potamaniti do poslednjeg, lutali su slobodno; u bogatim kućama, razmaženi psići prenosili su bolest od ruke do ruke koja ih pomiluje, a u siromašnijim delovima grada lutalice su neprimetno ulazile i izlazile iz kuća zaraženih. Nije čak bilo nikakvih lovaca na pacove, da bar malo suzbiju te štetočine. A najgore od svega, prosjaci su krali leševe iz kuća obeleženih crvenim krstovima, grlili ih na ulicama, pretvarali se da su to njihovi najmiliji i prosili novac. Što je telo bilo mlađe, primetio je Anibale, to se više milosrđa moglo očekivati.

88


avada kedavra & nymphe I na sve to, Anibale je shvatio da mu zvona, koja nisu prestajala da zvone, ni najmanje ne pomažu - u podne je stigao neki dekret iz Zdravstvenog veća da zvono za kugu treba da se oglašava čitav dan. Neprestana zvonjava zvona iz Mirakolija i Svetog Kancijana kidala je nerve bolesnima, unosila strah u zdrave i iritirala lekare. Anibale je prema bolesnima bio grublji no ikada; bio je to njegov jedini odgovor na molbe i uplakana lica porodica koja su se suočavala s nezamislivim gubitkom. Nemoćan da im pomogne, bes prema svojoj nesposobnosti upravljao je na njih. Anibale je radio brže, odbijajući da prizna koliko je ovaj dan uticao na njega. Istina je da je u Padovi jednom video mrtvorođeno dete i da ga to nije pogodilo; ali čak se i njegovo srce danas steglo, da se ne pominje njegov ponos. Sve njegovo znanje, od Galenovih osnova o četiri telesne tečnosti, koje je naučio na prvoj godini, do tajni hirurgije, koje je učio na četvrtoj godini, nisu mu bile ni od kakve koristi. Bio je sumrak dok se vraćao preko kampa, da se pozdravi s kolegom lekarem. Korak mu je bio umoran i gazio je polako, a stopala teška, kao da na njima zaista nosi oklop iz bitke. Njegov nadređeni, dvostruko stariji od njega, međutim, koračao laganije i izgledao iznenađujuće živahno. „Težak dan, znam“, rekao je doktor pre nego što je Anibale progovorio. „Ali biće bolje sutra jer sam danas uposlio svoje apotekare.“ Zaverenički je potapšao kljun rukavicama, potom je razmetljivo raskrilio ogrtač i otkrio šta se pod njim skriva. Valneti je za sobom vukao mala crvena drvena kolica s četiri točkica i ručkom, s grotesknom karikaturom lekara nevešto naslikanom na boku. U kolicima su zveckale sićušne staklene bočice. Anibale je rukom u rukavici podigao jednu bočicu prema svetlu. Zelena sluz prianjala je uz ivice kristalne ampule kada ju je protresao. „Šta je to?“ „Sirće četvorice lopova“, odgovorio je lekar ponosno. „Poznato i kao marseljsko sirće. Moj lični recept. Izmenio sam malo recepturu u skladu sa svojim istraživanjima. Iznenađen sam da ne znaš za njega. Od pamtiveka se njime leči crna smrt. Šta vas to uče u Padovi? U Salernu smo u moje vreme učili to na prvom predavanju.“ Uzdahnuo je što mora da podučava Anibalea i ispričao mu jednoličnim glasom. „Četiri pljačkaša iz Marselja optužena su da su ulazili u kuće žrtava kuge, davili ih u krevetu, a potom pljačkali kuće. Za ovo su

89


avada kedavra & nymphe osuđeni na smrt spaljivanjem na lomači, ali sudije je začudilo što se nisu bojali zaraze. Zločinci su priznali da su imuni na kugu i otkrili im tajnu leka; ovo sirće, koje su nazvali po njima. Sudije su zahtevale da saznaju sastav, obećavši da će ih poštedeti vatre.“ „Šta im se desilo?“ „Obešeni su“, rekao je lekar kratko, „ali to nije suština ove priče.“ „Ne. Ne, pretpostavljam da nije.“ Probudila se Anibaleova naučna radoznalost. „I koji je sastav?“ „Pripremi tablice“, rekao je Valneti važno. „Zelećeš ovo da zapišeš. U normalnim okolnostima, ne bih podelio ovo znanje s drugim lekarom, ali ako želimo da imamo manju smrtnost u našem sestijeru nego u drugima, onda moramo da sarađujemo, zar ne?“ Prišao je Anibaleu, izvadio svežanj pergamenata iz rukava, grubo ga podelio napola i dao jednu gomilu Anibaleu. „Umrlice“, rekao je Valneti. „Papirologija, plašim se, takođe spada u našu dužnost. Moraš da ispuniš po jednu za svaku dušu koju izgubimo, čak i za siromahe.“ Frknuo je. „Da ne pominjem duždovu nagradu, a da ti kažem u poverenju, opkladio sam se s ostalom petoricom u bačvu gaskonjskog vina da ćemo izgubiti manje duša u San Marku nego u ostalim sestijerima. A sad slušaj.“ Anibale je sklonio umrlice i izvadio svesku i olovku iz rukava, premda je u duši verovao da neće mnogo naučiti od nadređenog. A i činilo se da Valneti uopšte ne mari za pacijente - ipak, je li Anibale, koji je voleo da se nateže sa smrću čisto da vidi ko je jači, išta bolji od njega? Potreseno je počeo da zapisuje dok mu je Valneti nabrajao sastojke na prste u crnim rukavicama. „Ružmarin i žalfija, rutvica, menta, lavanda, iđirot, muskatni oraščić. Beli luk, cimet i karanfilić, naravno, sveto trojstvo u lečenju svih bolesti. Pa belo sirće i kamfor. I naravno, najdelotvorniji sastojak, da ne kažem i najskuplji: beli pelin i sitan pelin.“ „Artemisia absinthium i artemisia pontica”, dodao je Anibale, koga je pogodio onaj prekor njegovom obrazovanju. „Namočiš biljke u sirće i držiš ih tako nedelju dana“, rekao je Valneti kao da ga nije prekidao. „Potom procediš sirće kroz laneni rukav. Da li zapisuješ?“

90


avada kedavra & nymphe „Da, da“, slagao je Anibale, koji je davno prestao da piše. Napitak je bio najobičniji placebo, a ove nasumično odabrane lekovite biljke nisu mogle ničim da naškode, ali ni da bilo šta izleče. Pogledao je sumnjičavo svog nadređenog. „I trebalo bi da delim ove ampule svakom domaćinstvu?“ „Gesu, dragi moj! Nipošto!“, povikao je dobri doktor. „Koštaju dukat svaka, samo za one koji to mogu sebi da priušte. Naravno, ako uspeš da im prodaš po dve ili više, tim bolje. Ali ne žuri, moji pomoćnici su iznureni i ne mogu da naprave novu turu đo sutra.“ Spustio je glas i prišao mu toliko blizu da su im se kljunovi sudarili; izgledali su poput vrana koje se đošaptavaju. „Evo jednog saveta: majke s bolesnom decom - one će dati sve.“ Anibale je prestao da sluša. Gledao je obojenog lekara na bočnoj ivici kolica - s kljunom, naočarima i upadljivim crvenim krugovima, simbolom zdravlja visoko na obrazima. Izgledao je groteskno, kao lakrdijaš - kao Pulčinela, starac orlovskog nosa iz komedije del arte. Još gore, bio je lešinar koji uzima novac mrtvima i samrtnicima, ništa bolji od ona četiri lopova iz Marselja. Osetio je da mu Valneti gura ručku u šaku. „Kolica možeš lako vući, pogledaj. Dukat ampula - upamti, ne manje, ali nemoj ni više. Moramo pokriti troškove. Prodaj ovaj tovar - to je za sada jedini koji imamo - a onda idi da spavaš. Kazone! Kazone! Kuda ćeš?“ Anibale je zgađeno pustio ručku kolica i otišao. Nije za ovo učio. Krenuo je prema Novoj fondamenti dok se za njim kovitlao dim od mirte kao Faustov demon kog je iskašljao pakao. Na fondamenti je osetio da opet može da diše. Skinuo je masku i zabacio od znoja mokru kosu. Otresao je dim s odeće, udahnuo slani vazduh i počeo da se pita. Šta bi bilo da građani nisu nagurani jedni uz druge? Šta bi bilo da mogu da udišu ovaj vazduh, a ne zagušljivi dim spaljene mirte? Kada bi ih mogao odvesti i lečiti ih kako želi... Ne veštičarenjem i sujeverjem, već lekovima i metodama kojima je posvetio svoj akademski život. Izbacio je užase dana u jednom dugačkom poraženom dahu i zagledao se preko mora. Na udaljenom horizontu, kroz bolesne žute magle od vatri koje su na ulazu u lagunu zapaljene zbog kuge, tamo gde je vazduh čist, video je gdese srebrna linija mora zgrušava u skup ostrva. Ostrvo duvača stakla, ostrvo čipkara. A još dalje, lazareti za pomorce.

91


avada kedavra & nymphe Sa udaljenih horizonata njegovog uma, jedna nejasna misao poÄ?e da se zgruĹĄava u ideju.

92


avada kedavra & nymphe

Poglavlje 13 Kada se Fejra po prvi put probudila u Veneciji, pomislila je da je njen otac već umro. Srce joj je tuklo i ona je jedan tren samo ležala pored njega, plašeći se da pogleda. Ali njen prednji deo tela, naslonjen na njegovu vrelu kožu, bio je topao, a leđa hladna i ukočena. Toplina joj je pružila nadu. Ustala je s nosila i protegla se. Čvorci pod ruševnim strehama već su bili budni i pozdravljali dan. Izašla je napolje i videla izmenjen svet; sijalo je toplo sunce, kiša i olujni oblaci su nestali. Kamenje je otkrivalo kristale i fosile zarobljene u zidu, ravnomerno rasejane po površini. Fejra se malo oraspoloži. Otac će možda i preživeti. Otišla je do bunara usred ruševine i sad je imala vremena da shvati kako radi naprava za izvlačenje vode. Kako je vedro odavno nestalo, ona je spustila traku očevog čaršava, obavijenu oko lanca poput mamca na ribarskoj udici. Spustila je lanac do udaljenih dubina i opet ga podigla, tkanina je bila natopljena. Iscedila je vodu iz tkanine u usta. Bila je iznenađujuće sveža i čista, zahvaljujući jučerašnjem pljusku. Fejra je ponovo potopila tkaninu, vratila se do oca i iscedila i njemu vodu iz tkanine u usta, zatvorivši ukočenu vilicu vrhovima prstiju, da bi mogao da proguta. Potom je sela pod osunčani lučni prolaz i skinula pojas, trljajući struk na mestima gde joj se već danima usecao u kožu i pravio žuljeve. Raširila je kožni pojas preko kolena i pregledala ga. Ampule u džepovima bile su čitave - jedan od malih čepova je ispao i izgubila je zalihe rutvice, ali to nije bio ozbiljan gubitak jer je to bila prilično uobičajena trava. Ta misao je trže. Bila je prilično uobičajena u Carigradu, ali sada se nalazi u stranoj zemlji. Osušeno bilje u džepovima natopila je morska voda i sabila u vlažne grudve nalik na bilje koje su kalifi umotavali i pušili u nargilama. Fejra je tu imala i nekoliko čudesnih smesa, od najobičnije limunovog melema do dragog kamenja u prahu. Imala je čak i malu grudvu ambre umotanu u list vinove loze. Kada se

93


avada kedavra & nymphe saberu sve ampule, džepčići i kese, imala je oko stotinu lekova koje je mesecima i godinama s mukom skupljala. Fejra je odlučila da učini poslednji napor da spase oca. Odbacila je pomisao na mešavinu lekova - murekebbat - jer nije znala dovoljno o protivniku da skroji lek. Odlučila se za triufradet, jednostavno lečenje pojedinačnim biljkama. Davače Timurhanu svaki lek ponaosob, u određenom razmaku, a upravljače se po zvonima koja su udarala svakog sata. Izostaviće biljke za koja je znala da su snažni otrovi. Započela je sa cinoberom - crvenom živom, za koju je znala da u malim količinama odlično čisti krv. Iz kožne futrole izvadila je svežanj srebrnih medicinskih kašičica, koje je dala da joj napravi kujundžija iz sporedne uličice kod Sultan Ahmeda džamije, bile su raznih veličina i drškama su bile spojene za srebrni prsten sa šarkom. Raširila je kašike u lepezu, odabrala najmanju, njome zahvatila malu količinu praha iz odabrane ampule i sipala ga u Timurhanova ispucala usta. Kako sada nije imala šta da radi, osim da čeka, znala je da mora da se poštara i za sebe. Odlomila je malo parče hleba koji je Takat ostavio i primorala se da ga polako sažvaće. Potom je, jedva malo zadovoljivši žestoku glad, počela da luta ruševinom, tražeći rutvicu koju je izgubila. Spustila se na kolena i prečešljala prstima vlažnu travu - rosa je bila osvežavajuća i očistila joj prljave nokte. Pažljivo je pregledala travu koja je rasla oko starog kamenja, otporno cveće koje se provuklo kroz pukotine u kamenu, i biljke koje su rasle po obodu nečega što joj je ličilo na drevni vrt. Fejra je udisala mnoštvo mirisa dok je sunce izlazilo i teralo lišće da se raširi i latice da se rastvore. Kako je bila vešt travar, pažljivo je pogledala oblik lišća i boju i broj latica. Neke biljke je prepoznala, a druge su joj bile potpuno nepoznate. Međutim, pored zida je pronašla i običnu rutvicu. Pobedonosno je kriknula i klekla da pažljivije pregleda poznatu meku biljku, voštane zelenkastoplave listove i žute cvetove. Kolena su joj se pokvasila i ozebla na mokroj zemlji dok je iskretala lišće da uzme đragoceni plod: izdužene čaure sa semenom. Ohrabrena, nastavila je da traži i u jednom uglu ispod pale konzole pronašla pravo blago: žbun ranilista, kako raste u senci koju toliko voli. Ovde je, dok je prstima hvatala i kidala snažno korenje, pronašla i mnogo opipljivije blago: sjajni metalni krug.

94


avada kedavra & nymphe Otrljala je kovanicu o prljave pantalone dok nije videla tup sjaj pozlate. Prinela ju je usnama i zagrizla. Zlato. Pregledala je novčić na prošaranoj svetlosti, koja joj je namigivala kroz lučne prozore. Na jednoj strani nalazio se lik nekog muškarca s bradom i raširenim rukama - poznala ga je: bio je to hrišćanski prorok Isus i njegov simbol krst. Na drugoj strani nalazio se čovek koji kleči pred drugim čovekom. Pokorni je nosio šešir neobičnog oblika, a onaj nad njim imao je krug iznad glave i ličio je na statuu koju je videla na jednom od dva velika stuba između kojih je prošla Smrt. A taj što je klečao, ostao je nepoznat. Na trenutak je Fejra držala hladni metal kao da je prži, ali je potom spremila nepoznati novčić u platno kojim je stegla grudi. Nije znala koja je vrednost tog novca, ali je bila uverena da će njime moći da kupi veknu hleba za oca, a možda i malo vina i mesa. Na ovu pomisao oseti kako joj se snažnije luči pljuvačka. Zvono je natera da se sabere i vrati ocu. Bilo je vreme da mu da novu dozu leka i ona se zahvali Alahu što je imala sreće. Pokušaće s melemom od prokuvanog ranilista, koji je bio dokazano efikasan lek za sve rane, čireve i ubode. Možda je u pitanju bilo svetlo, ali činilo joj se da otac bolje izgleda nakon leka. Pognula je glavu i pomolila se nad njim pokušavajući da se seti tačnih reči sveštenika. Jedno od osnovnih pravila otomanske medicine bilo je mizan - ravnoteža. Ravnoteža je bila od ključnog značaja za zdravlje: dualitet - jednakost duha i tela. Jedno nije moglo biti u dobrom stanju bez drugog, a telo je moralo da se leči kao celina. Sa ovim na umu, ustala je iz klečećeg položaja za molitvu i ponovo se posvetila sebi. Zadah sopstvenog tela joj je smetao, a kosa kao da joj je bila puna vaši. Palo joj je na pamet da se spusti u bunar, ali se setila da će morskom solju bolje oprati i telo i odeću. Uzevši očev pokrivač s njegovog nepomičnog tela, odnela ga je do napuštene morske obale. Tamo se skinula ispod pokrivača i ušla u more, šištavo udahnuvši vazduh zbog hladnoće, uprkos vrelom suncu. Držeći se jednom rukom za mali mol, drugom je trljala telo šakom punom soli i peska, sve dok minerali nisu

95


avada kedavra & nymphe počeli da je peckaju po koži. Potom je, nagnuvši se napred, potopila glavu i istrljala je lišćem čajevca, koje je ponela za pojasom, da bi se oslobodila vaši, a potom je iscedila kosu. Drhteći, prstima je raščešljala tamnu masu kose najbolje što je umela, gnječeći noktima svaku vaš koju bi pronašla. Potom je uplela kosu u pletenice, preplićući pramenove poput odaliski, da liče na riblju kost. Kada je to završila, potopila je i oprala odeću i velove i iscedila ih, a potom je otrčala nazad u skrovište s vlažnim svežnjem. Kada je, umotana u pokrivač kao da je haljina, stigla do ruševine, prebacila je šalvare, platno i košulju preko ivice bunara i obavila velove preko zarđalog luka od kovanog gvožđa. U stražarskoj kućici prebacila je vlažni prekrivač preko oca, nadajući se da će mu tako možda spustiti groznicu, i sela je, drhteći, na pod pored njegovog kreveta, skupivši se što je više mogla. Kolena je privukla do grudi i naslonila cvokotavu bradu na njih. Naredni sat drhtala je pored oca, čekajući koliko god je mogla da izdrži pre nego što se ponovo obukla; gotovo je zaplakala oblačeći i dalje vlažnu odeću. Potom je, kada je navukla košulju, prepade zvuk zvona: najpre se oglasila jedna crkva na ostrvu, potom je zazvonila i druga - a odgovorile su im i crkve iz grada, najpre jedna, potom dve, a zatim sve zajedno. Da nisu podigli uzbunu? Da li su ih otkrili? Uplašena zvonima, Fejra je potpuno izgubila pojam o vremenu i ostatak dana protekao je u zbrci i neredu lekovitih trava i molitvi, dok svetio naposletku nije počelo da bledi. Fejra je znala da se njenom ocu stanje pogoršava. Uspaničeno je počela da razmišlja o poslednjem rešenju. Pre nego što je nestalo svetla i hrabrost je napustila, uzela je iz pojasa mali skalpel, oštar poput britve, koji je napravio isti kujundžija kao i kašike. Potom je rasekla očevu košulju po sredini, sklonila obloge sa oteklina i rasekla najpre čir pod levim pazuhom. Potom je rasekla i drugu guku i sakupila crnu krv u jednu od ampula. Potom je stavila malo limunovog balzama preko očišćenih rana. Pod zamirućim svetlom približila se očevom licu, tražeći znake tela u odgovor na operaciju. Žestoki kiseli miris limunovog balzama dražio joj je nozdrve, a očigledno i njegove, pošto je, kao čudom, otvorio oči. „Nosila je masku“, rekao je sasvim razgovetno. Govorio je kao da nastavlja prethodno prekinuti razgovor. Fejra je čučnula pored njega i oduševljeno ga

96


avada kedavra & nymphe uhvatila za podlakticu, gnječeći osetljivo tkivo kao da je testo. ,,Ko, mili moj oče?“ „Nosila je masku na štapiću, prelepu, ukrašenu srebrom i biserima. Bila je to glava konja, sećam se; izgledala je poput jednoroga iz saga. Znao sam malo venecijanskog, ali smo se uglavnom sporazumevali mimikom, kao u pozorištu senki - sećaš li se pozorišta senki?“ Njegove oči boje ćilibara behu mutne, ali znao je ko je ona kada joj je postavio pitanje. Fejra je klimnula glavom. Timurhan ju je jednom prilikom odveo u pozorište senki u Bejoglu, da gledaju predstavu Karađoz; sečala se vretenastih razigranih silueta kalifa i odaliski, koje su se kretale i igrale kao da su živele i disale. „Pitao sam je da li voli da jaše, a ona je stavila ruku na srce i rekla da je jahanje njena najveća strast. Pokazala mi je prsten, prelepo delo napravljeno od stakla. Stric joj ga je dao - pokazala mi ga je. Stric joj je bio mletački dužd. A kada smo odjahali, prošli smo pored limunovog drveća; šapatom nam je davalo blagoslov dok smo jurili pored njih. Konji su kopitima gazili plodove. I dalje mogu da ih namirišem, Fejra. I sada ih osećam.“ Nasmešila mu se jer je znala da može da oseti miris limunovog balzama; to je probudilo nadu, nekako je sad znala da će se oporaviti, da je operacija uspela. . Zatim je, iznenada, umro. * Fejra je još jednom morala da bira između bunara i mora, ali ovog puta je razlog bio mnogo mračniji. Nije želela da sahrani oca na mestu posvećenom tuđem bogu, međutim, nije smela da se izlaže opasnosti i iskopa raku na nekom drugom mestu. A nije želela ni da njen otac počiva u moru. Premda mu je more oduvek bilo dom, nije želela da ga neprijateljske vode nadutog izbace na neverničku obalu. Odabrala je bunar jer će tako najbrže biti sahranjen pod zemlju, kako Prorok i nalaže, a kamen će ga štiti od neposvećenog mesta koje ga je okruživalo. Ruševina je bila napuštena i činilo joj se da nema opasnosti da neko baš ovde dođe po vodu. A jednog dana bi mogla, ako takva bude Alahova volja, da se vrati po njegove kosti, odnese ga kući i sahrani ga sa svim počastima.

97


avada kedavra & nymphe Sama nije mogla ni da pomeri krevet pa je odvukla Timurhana u čaršavima, zahvalna što ga je prekrivač obavijao poput pokrova, tako da nije morala da gleda njegovo milo, mrtvo lice. Ipak joj je, onako oslabljenoj, bilo potrebno više od sata da ga prebaci do bunara. Još jednom se napila vode s njega, a potom zakačila oca za lanac, kao da je velika riba, i prebacila ga, uz veliki napor, preko kamene ivice, držeći ga u zagrljaju poslednji put, ovog puta žalosnom, a onda ga je pustila da padne. Fejra je sklopila oči, čula kako se lanac odmotava i kako Timurhanovo telo s pljuskom udara o površinu vode. Potom je pogledala dole. U pokrov umotano telo na trenutak je izgledalo kao da stoji, potom je voda, nadošla usled kiše, progutala njegove obrise. Fejra je posmatrala kako se voda u bunaru smiruje. Okretala je nesvesno prsten i na trenutak joj pade na pamet da ga baci za njim, da bi njen otac imao nešto majčino. Ali njen otac je u raju, gde ga ona već čeka, a prsten je bio jedino što joj je ostalo od porodice, od majke, i najneobičnije od svega, od mletačkog dužda. Iznenada joj sve postade jasno. Prstenje propusnica. Otići će do dužda. Nije uspela "da spreči da mu donesu kugu na prag, ali može se pozvati na prsten, probuditi mu sećanja na voljenu nećaku Čečiliju Bafo i zatražiti da joj dozvoli da se bezbedno vrati u Tursku. Opet je preko lica stavila jemeniju, iznenada potpuno spremna da napusti tu ruševinu u kojoj je s ocem podelila njegove poslednje sate, gde je prolazila rukama kroz rosnu travu, gde je pronašla ranilist i kovanicu. Ali baš kada se još jednom osvrnula, začula je tup udarac i pljuskanje uz dok napolju. Fejra je potrčala do kapije i pogledala kroz mali luk stražarske kućice. Uz dok je pristala brodica, na obalu je izašao neki čovek i vezao plovilo užetom za stub na doku. * Bez daha se sakrila u stražarnici i posmatrala ga kroz veliki zasvođeni prolaz. Pomalo je šepao, a kada ga je bolje pogledala, na osnovu njegovih godina, zaključila je da pati od kostobolje. Kada joj se približio na dužinu ruke, čula je da mu je dah pomalo šištav - ili je kao dete patio od groznice pluća, ili je radio

98


avada kedavra & nymphe negde gde se udiše loš vazduh. Odbacila je ovo poslednje kad je videla da nosi veveričje krzno i baršun. A nosio je i tamni meki šešir s četiri roga. U Carigradu je takav šešir označavao visok položaj, a on ga je nosio kao da i ovde ima isto značenje. Lice mu je bilo prijatno, oči dobroćudne, a brada seda. Pala je iskušenje da mu se otkrije i obrati mu se na njegovom jeziku, ali nešto ju je sprečilo, pa ga je samo nemo posmatrala dok je obilazio ruševinu. Zadržavala je dah moleći se Alahu da ne priđe bunaru. Molitve su joj uslišene; činilo se da se za njega ni najmanje ne zanima. Koračao je tamo-amo kao da broji nešto sebi u bradu, i malo-malo pa bi zastao, izvadio pločicu i pisaljku i nešto zabeležio. Jednom je jasno čula reči, iako joj ništa nisu značile. Rekao je: „Šesnaest puta četrdeset koraka.“ On je više od sata koracima nešto merio, a jednom je zastao i da iskopa malo zemlje, kao da i on traži lek. Stavio je šaku zemlje u torbu, a pre nego što je otišao, podigao je prema svetlosti malu opeku, koju je pronašao na travnjaku, jednom je kucnuo zglavkom pa i nju stavio u torbu. Fejra ga je posmatrala kako se vraća u čamac. Još jednom je pomislila da ga zamoli da je preveze u grad, ali ju je opet nešto u tome sprečilo. Dok je odlazio, odahnula je od olakšanja. Nisu je pronašli - još ne - ali sada je prvi put, otkako je napustila dom, bila zaista sama.

99


avada kedavra & nymphe

Poglavlje 14 Drugog dana u svojoj rodnoj Veneciji, Anibale Kazon nije se pažljivo odenuo pred ogledalom. Ostavio je masku s kljunom da visi preko ogledala i posmatra ga kako napušta odaju. Nije izmarširao iz kuće, niti je otišao da se u zoru sastane s Valnetijem na Kampu Santa Marije Nove, kao što mu je naloženo nakon neposlušnosti koju je pokazao juče uveče. Sišao je odlučno niz stepenice, samo u noćnoj košulji, ispod koje je izvadio mali ključ koji je već sedam godina nosio oko vrata. Mali zlatni ključ na zlatnom lancu poprimio je toplinu njegovog tela dok je spavao. Nosio ga je na grudima otkako je otišao za Padovu, kad je imao samo četrnaest godina i kada je i poslednja od njegovih brojnih tetaka preminula. Tek tada mu je porodični notar predao ključ kase Kazonovih, što je bilo zaveštanje oca koga nikada nije upoznao. Anibale je sa svećom sišao u vinski podrum, a bose noge su mu se smrzavale na hladnom kamenju. Vinska burad stenjala su i pomerala se dok je vino u njima previralo, odgovarajući na promenu temperature i Anibaleovo prisustvo. Kada je kao dečak dolazio ovamo, mislio je da je podrum nastanjen duhovima. Čuo je tada, kao i sada, kako voda kanala spolja udara u kamen, jer je podrum u kojem su Kazonovi vekovima držali vino i so bio ispod nivoa vode. Anibale je sada bio jedini izdanak porodice Kazon. Ovde će biti bezbedan i skriven. Što je dobro, jer ne bi bilo mudro da sluge vide škrinju. Anibale je svih ovih godina bio veoma oprezan s porodičnim bogatstvom. Nije rasipao i trošio zlato na terevenke po gradu, kao mnogi njegovi drugovi, već je njime plaćao školarinu, stan i hranu, a posle sedam godina učenja, i lekarsku odeždu. Zato je škrinja iza četvrte bačve valpoličele s leve strane bila gotovo puna. Spustio je sveću na pod, prethodno nakapavši malo voska da bi mogao da je postavi da stoji; vosak je na vlažnom kamenu zašištao poput mačke. Anibale se nagnuo da bi otključao škrinju, ne skidajući ključ s lančića oko vrata; jednom se

100


avada kedavra & nymphe bio zakleo da ga nikada neće skidati. Ugurao je ključ u bravu i otvorio poklopac hrastove škrinje. Mesingani lanci padoše uz zveket. Škrinja je bila do vrha puna zlatnih cekina - bilo ih je na stotine. Nalazili su se na maloj podlozi koja je predstavljala lažno dno škrinje. Ispod podloge se krilo još veće blago: zlatni dukati. Uzeo je jedan i pažljivo pogledao obe strane: dužd je s jedne strane u svom prepoznatljivom rogatom šeširu klečao pred Svetim Markom, a Hrist je bio s druge. Stezao je kovanicu u šaci dok nije poprimila toplinu njegove ruke, a potom ju je vratio na hrpu i položio lažno dno preko nje. Biće dovoljno - i više nego dovoljno za ono što je nameravao. Uzeo je kesu od mišje kože iz poklopca škrinje i stavio u nju četiri dukata. Zahvatio je i šaku cekina, razmestio ih u razne džepove i ponovo zaključao škrinju. Potom je pronašao i stari mesingani putir, koji se otkotrljao ispod vinskih bačvi, i uglancao ga rukavom noćne košulje od finog platna, dok pozlata nije zasjala na svetlosti sveće. Anibale je poneo i njega. U Veneciji je bilo preporučljivo imati spreman mito u džepovima. Vratio se na sprat i odenuo se za upola manje vremena koje mu je juče bilo potrebno sa slugom. Izašao je iz kuće lakog koraka, ali ovog puta iz sasvim drugog razloga. Anibale je možda izgubio prvu bitku s crnom smrti, ali rat još nije završen. Nije bilo teško pronaći čamac kod Nove fondamente. I trgovina i putovanja prestali su pa su i čamdžije i splavari i gondolijeri dokono stajali na doku. Odabrao je stamenog momka, koji je izgledao kao dobar veslač. Camdžija je podigao obrvu kada mu je Anibale dao uputstva, ali ju je zlatni cekin očas posla spustio. Anibale je odlučno stajao na krmi dok su išli prema ostrvima koja je prethodne večeri gleda. Godine provedene u Padovi nisu umanjile njegovu sposobnost da održava ravnotežu na vodi; i dalje je imao onu urođenu karakteristiku svih Venecijanaca i mogao je stabilno i postojano da stoji na bilo kojem plovilu. Opet je bio pod maskom; stajao je poput figure na pramcu broda i gledao pravo, samo pravo, a srdačni čamdžija nije od njega uspeo da izvuče ni reč, kao što je ne bi izvukao ni iz drvene skulpture.

101


avada kedavra & nymphe Anibale je posmatrao kako ostrvo Murano promiče pored njih, ostrvo na kom su sada peči za staklo utihnule. Potom je promaklo ostrvo poznato po čipki, ali žene više nisu sedele na pragovima obojenih kuća. Na Torčelu su zvona katedrale žalosno udarala brojeći mrtve; govorila su mu da je i do tog ostrva stigla kuga. Ali kada su došli do lazareta, uočio je mir. Anibale je naložio čamdžiji da ide do Vinje Murade, karantinskog ostrva. Kada su se približili, Anibale je video sivkastosmeđu pustoš, okruženu drvećem i nekom vrstom zida. Bio je tamo i dugački valobran, koji se završavao kod drvene kućice za čamce. Ono što su videli na obali nateralo je čamdžiju da brzo ostavi vesla u rašlje i navuče kragnu kaputa preko usta. Na kućici za čamce nalazio se neravni crveni krst visok koliko i čovek. „Čekaj ovde ako ti je tako milije“, prasnuo je Anibale, primetivši čamdžijinu nevoljnost da nastavi dalje kanalom. Čamdžija je vezao čamac pored tri mala stepenika; uverivši se da su mu kesa i mesingani pehar i dalje bezbedni u rukavu, Anibale iskoči, skrivajući blago Kazonovih ispod ogrtača. Dobacio je čamdžiji još jedan cekin i hladno mu naložio da čeka. Na vrhu valobrana nalazila se stražarnica uklesana u veliki zid, s vratima koja su izgledala veoma čvrsto zatvorena. Pred stražarnicom su sedela dvojica, starac i mladić, i pecala u laguni. Muškarac sede brade napeto je posmatrao kako im se lekar približava, ali mladić je zurio ispred sebe staklenim pogledom, a tanka srebrna nit pljuvačke visila mu je sa usne i padala u krilo poput strune za pecanje. Dečakove noge visile su dobrano iznad vode; ruke su mu bile kratke, a torzo skraćen; samo mu je glava bila velika kao u čoveka, delujući prevelika na tom zdepastom telu. Lobanja mu je bila čudnog oblika, kostiju, pretpostavio je Anibale, deformisanih još od rođenja. Već je viđao takve patuljke - većinu bi udavili odmah po rođenju, a povremeno bi ih uzimali za glumce u komedijama del arte jer su neki imali sve uobičajene čovečje sposobnosti, čak su umeli da govore i pevaju. Anibale je video ovakvo jedno stvorenje na dvoru u Padovi, gde ga je vojvoda držao u svom kabinetu kao retkost, čak ga je naučio da pripoveda nepristojne priče. Ali ovaj je očigledno bio slabouman. Anibale je ignorisao dečaka i pozdravio starca. „Ja sam doktor Anibale Kazon iz Zdravstvenog veća“, slagao je. „Da li ste vi vratar ovog mesta?“

102


avada kedavra & nymphe Starac sleže ramenima. „Bio sam, doktore, dok devica Kuga nije stigla. Svi su se spakovali i otišli. Pomorsko veće naložilo je da nijedan brod ne sme ni da uđe ni da izađe iz grada dok ponovo ne budemo čisti. Poslednji je prošao u utorak u strašnoj oluji. Galija Konjanik. Vikali smo, mahali bakljama, ali nije stao.“ „Da, da“, rekao je Anibale, pokušavajući da zaustavi neprekidnu bujicu reči. „Dakle, svi su otišli? Maršali? I četrdesetorica? Bastazi7 i njihove porodice? „Tako je, dottore. Svi su otišli i samo je jedan brod prošao otad osim vašeg, sinjore, s pismom od Veća. Sada i poštu pročišćavaju dimom, naravno - stiglo mi je pismo jutros i jedva sam ga pročitao koliko je bilo požutelo...“ „Naravno“, prekinuo ga je Anibale. „Dakle, svi su otišli?“ „Svi, dottore. Uzeli su svoje vreće i otišli u Treporti. Svi osim mene i malog.“ Sedobradi čovek podiže zaraslu bradu. „Ja sam vratar, i tako mi Boga, čuvaću ovu kapiju! Oduvek živimo ovde, dottore, moj mali za drugo i ne zna.“ Pobegli na kopno. Anibale je klimnuo glavom, a kljun maske opisao je veliki luk pred njegovim licem. To je imalo smisla. Bogataši uvek beže u svoje vile u unutrašnjosti Veneta, a siromašni u Treporti. Pogledao je patuljka koji je i dalje uporno pecao i očigledno uopšte nije bio svestan razgovora. „Možete li me pustiti da pregledam mesto?“ „Naravno, dottore. Sad ću vas propustiti. Hajde!“, doviknuo je dečaku. Otac i sin ostaviše štapove za pecanje i neobični mali trio prođe kroz kapiju; sedobradi starac je sve vreme govorio, a dečak je trčkarao na svojim kratkim nožicama. Kad stigoše pred vrata, starac izvadi svežanj ključeva. Glavna kapija vodila je do niskog luka, nudeći Anibaleu mučan pogled na ono iza nje. Ali najpre je morao da obavi posao. Anibale je pokazao niska vrata u zidu s leve strane. „A ovo je vaš stan?“ „Takav je kakav je, dottore, takav je kakav je.“ Starac ga je razmetljivo ponudio da pogleda, kao da ga poziva da uđe u duždovu palatu, ali u stražarnici nije bilo ničeg osim stola, stolica i ognjišta, koje se blago dimilo. „Dobio sam posao vratara na Vinji Muradi kada sam se oženio, bilo je to na Dan Svetog Mateje pre dvadeset godina. Došao sam ovamo sa ženom, ali kada smo dobili

7

Lučki radnici. (Prim. prev.)

103


avada kedavra & nymphe malog, ona ga je samo jednom pogledala i otišla. Otišla je odmah nakon ucrkovljenja, jeste bogami.“ Anibale je pogledao dečaka, ali sive oči bile su mu mirne poput lagune. „Kako se zovete?“ „Ja sam Boka Trapani, a ovo je Salve.“ Boka nije bilo pravo ime, ali Anibale je podozrevao da ga tako zovu jer priča bez kraja i konca, sasvim dovoljno da nadoknadi sinovljevo ćutanje. Nije mogao dozvoliti da ga on sprovodi jer je želeo da razmisli na miru. Salve je bilo ime koje se davalo bolesnima; i bukvalno je značilo „isceliti“ ili „spasti“; vratar mora da je bio veliki vernik. Anibale se nečega doseti. Uzeo je pehar i kesu iz velikog rukava, stavio ih nežno na drvenu ploču i pokazao im da sednu. Primetio je da se dečak odmah povukao u ugao pored dimnjiaka, gde se sakrio i virio iz mraka. „Sada me dobro slušajte“, rekao je Anibale. „Evo mog porodičnog bogatstva!“ Rukom u rukavici pokazao je kesu. „Smem li vama dvojici časne gospode verovati da ćete mi ga pričuvati dok ne obavim posao koji mi je poverio dužd? A ovo je“, potapšao je obod starog mesinganog pehara koji mu na dodir odgovori tihom pesmom, „veoma star putir. Neki kažu“, spustio je glas pobožno, „da je i sam Hrist pio iz njega.“ Starac se zagleda u bezvredni pehar. „Vratiću se za četvrtinu zvona.“ I Anibale izađe iz zadimljene kućice i kroz nadsvođeni prolaz uđe na Vinju Muradu. Očekivao je neko uređeno i pripremljeno mesto, ali zatekao je samo zarasli zeleni travnjak i prelepi stari drvored belog duda, čije je zlatom oivičeno lišće treperilo naspram safirno plavog neba. Ovde-onde, postavljeni u zemlju, nalazili su se kratki stubovi i veliko kamenje, koje je pripovedalo o mnogo starijoj građevini koja je nekada tu stajala. Baš unutar zida nalazio se kvadrat niskih kamenih domova za siromahe, s crkvicom na uglu, a u središtu se nalazila velika pokrivena građevina s otvorenim stubovima, koju su u Veneciji zvali Tecon. Čuo je za ovo mesto i sada je zamišljao šta se dešava kada bi brod pristao; gradio je prizor u mislima i nastanjivao ostrvo ljudima. Najpre bi se posada iskrcala i prošla kroz plitku jamu punu kreča. Potom bi izneli robu s broda, naslagali je u Tecon i stavili jedinstven znak na zid iznad hrpe. Potom bi se

104


avada kedavra & nymphe posada smestila u domove za sirotinju na četrdeset dana, od čega i potiče reč karantin. Od njih se očekivalo da održavaju zdravlje, budu neporočni i idu na misu u crkvicu, ukoliko nisu nevernici. Svakog dana od tih četrdeset, roba bi se iznosila napolje kroz otvorene lukove, dimila nad pročišćujućim vatrama, provetravala, a potom bi se vraćala pod veliki krov preko noći. Kada bi robu i posadu proglasili zdravom, bilo bi im dozvoljeno da slobodno uđu u Veneciju, iskrcaju se i trguju. Anibale je znao da je veće izdalo edikt da sva roba mora biti jasno obeležena oznakom, jer je crno tržište na karantinskim ostrvima uzimalo maha - roba koja se vraća u kutije nakon dimljenja i provetravanja ponekad nije bila ona koja je iz njih izvađena. Anibale se pitao koliko je novca Boka zaradio tokom godina, zamenjujući skupu istočnjačku robu običnom. Pa, uskoro će znati koliko je vratar pošten. Anibale je prošao kroz jedan od velikih lukova i ušao u Tecon. Kada su mu se oči privikle na tamu, video je ogroman zjapeći prostor, lišen svoje svrhe, prazan, bez ičega što bi ispričalo priču o njegovoj ranijoj nameni, osim nekoliko šupljih bačvi i pokoja polomljena drvena kutija. Zidovi su, međutim, pripovedali drugu priču. Na svakom delu praznog prostora nalazio se neki natpis ili crtež: jedni su bili na venecijanskom, drugi na turskom, treći pak ispisani neobičnim hijeroglifima koji mu nisu bili poznati. Oznake su bile crvene, a da je ovo zatvor, pomislio bi da su ispisane krvlju. Približio se jednoj žvrljotini, protrljao je prstom i omirisao rukavicu - oznake su bile iscrtane gvožđe-oksidom, istim jedinjenjem kojim se obeležavao i tovar. Neki mornari, očigledno oni kojima je tokom četrdeset dana prisilnog boravka u lazaretu bilo dosadno, ispoljili su svoj umetnički talenat - video je gondolu, savršeno prikazanu galiju, viteza, pa i neverničkog kralja s turbanom. Anibale se osvrnuo s jednog kraja prostorije - svaka izbočina tvorila je prirodnu nišu u koju je mogao da smesti tuce madraca. Sve što bi trebalo da uradi jeste da zatvori otvorene lučne prolaze, kako bi zaštitio obolele od vremenskih neprilika. Vrativši se napolje, popeo se na veliki zaštitni zid, na muradu, po kojem je ostrvo i dobilo ime. Ovde-onde duž zida video bi torezine - kule osmatračnice s kojih su maršali pratili brodove. Popeo se u jednu od njih i pogledao preko zida;

105


avada kedavra & nymphe s druge strane nalazila se mala pošumljena divljina i giro di ronda, staza kroz lovorovo drveće i crni glog. A iza nje, močvarno prostranstvo slanih poljana, prošarano mirnim površinama vode, bile su savršene za jezerca za pastrmke ili bazene za pranje veša. Na horizontu se videla Venecija, sićušna koliko su sinoć bila i ova ostrva, smanjena s ove udaljenosti na zašiljenu kositrenu krunu bačenu u lagunu. Anibale je sišao niz kamene stepenice, vratio se do velike zgrade i pronašao zdenac - snažno izvorište s ukrašenim odvodom za kišnicu. Ovakvi zdenci imali su nekoliko slojeva kamena i peska između odvoda i samog zdenca, tako da je voda isticala iz njega čista i sveža. Kamena ograda prikazivala je reljef sveprisutnog krilatog lava, ali knjiga je bila zatvorena. Anibale se, na trenutak zainteresovan, nagnuo da pogleda. Obično je na ovim prikazima knjiga u lavljim šapama otvorena, a na stranicama je u kamenu uklesan pozdrav Svetom Marku: Pax tihi, Marce, evangelista meus. Pitao se šta znači zatvorena knjiga; možda da je nešto zapečaćeno, ili skriveno. Ovo ga podseti i on pade na kolena i u mekoj zemlji napravi rukama četvrtast oblik, u koji je stavio škrinju Kazonovih, duboko u zemlju pored zdenca, prekrivši je u potpunosti, tako da se ne može videti. Ali na leđima je osetio pogled i na trenutak se zapitao da li ga to lav gleda. Kada je ustao, velika siva mačka iskočila je iz visoke trave kao izbačena iz katapulta, a potom je usporila korak i drsko prišla Anibaleu, gurajući mu ruku glavom, da je pomazi. Stvorenju je bilo suđeno da se razočara. Anibale je prebrajao domove za sirotinju. Pogledao je jedan prazan stan - dve sobe, jedna iznad druge, s kaminom, dobro osvetljene i dobro provetrene. Ovde je verovatno bilo više od stotinu porodičnih kuća. Sve su bile u dobrom stanju osim jedne na uglu, koja je izgledala potpuno neupotrebljivo. Anibale je pretpostavio da ju je razneo top - nisu svi brodovi koji su dolazili na ostrvo prevozili oficire spremne da se povinuju strogom karantinu Mletačke republike. Na mestu gde su se sastajala dva reda sirotinjskih domova, nalazila se četvrtasta crkvica s krstom. Anibale je ušao unutra, a mačka ga je pratila. Nije imao mnogo vremena za veru. Odgojen je kao vernik, ali su ga u Padovi vodili i u podzemlje, da čuje nekoliko radikalnih lekcija onih koji su nauku stavljali iznad Boga. Ponekad se, u tajnosti, slagao s njihovim gledištem.

106


avada kedavra & nymphe Okrenuo se u središtu malog broda. Bio je tu jedan dobar prozor od muranskog stakla, s oknima oblikovanim i obojenim tako da izgledaju poput četiri broda s crvenim i zlatnim barjacima Venecije, na izvijenim plavičastim talasima. Ali osim nekoliko grubih drvenih klupa i grubog drvenog krsta na golom oltaru, u crkvi nije bilo ničega drugog - ni pehara ni knjige. Činilo se da je Bog odavno otišao odavde jer su se ptice gnezdile pod svodom. Međutim, neko je redovno čistio pod - video je tragove metle u prašini i bele fleke gde je neko pokušavao da oriba ptičji izmet s klupa. Anibale upamti ovaj podatak i pohrani ga u svom umu kao uzorak u vitrinu. Napolju je pogledao arhitrav; zlatnim slovima pisalo je San Bartolomeo. Sveti Vartolomej. Dobro ime za crkvu, a još bolje za bolnicu, pomislio je. Vratio se do stražarske kućice. Starac je posmatrao skromni putir na dasci pred njim kao da će svakog časa učiniti neko čudo. Slaboumnik je i dalje čučao u uglu pored dimnjaka i posmatrao oca. Anibale je uzeo kesu s novcem. Bila je lakša nego pre. „Zahvaljujem“, rekao je. „ A za vaš trud vam poklanjam putir. Da vam bude blagoslov i da vama i vašem sinu bude od pomoći, jer je i naš gospod Hrist blagosiljao bolesne? Svoje dukate ću, razume se, uzeti.“ Prostrelio je oca pogledom kroz crvene oči maske. Boka mu je uzvratio pogled, očiju okruglih poput dukata. Anibale je u njima video treptaj krivice i iznenada je shvatio ko čisti crkvu. Prebrajao je kovanice kroz kesu; bilo ih je tri - jedna je nedostajala. „Čekajte“, rekao je Boka, grčeći se od stida. Otvorio je prljavi dlan. „Evo kovanice koju sam... pronašao... na podu. Mora da je ispala iz kese kada ste je spustili.“ Anibale se okomi na nju i zgrabi je rukom u rukavici. Video je da se čovek vidno povukao pred njegovim kljunom. „Bože, hvala vam, Boka! Pošteni ljudi su retkost. Za vaše poštenje pružiću vam retku priliku. Zdravstveno veće dodelilo mi je ovo ostrvo da bude bolnica za kugu. Vaša pomoć će mi i više nego dobro doći, tako da možete ostati i raditi za mene.“ Boka je kleknuo i poljubio Anibaleovu rukavicu. „0, da, dottore, dozvolite nam da ostanemo. Pružićemo vam svu pomoć koja vam je potrebna.“ Anibale je bio zadovoljan svojim lukavstvom. Bio mu je potreban Boka, koji već dvadeset godina živi ovde i

107


avada kedavra & nymphe poznaje ostrvo, a on i njegov slaboumni sin sada će mu biti odani i neće zapitkivati da li ga je Veće zaista ovlastilo. „Dobro. Vratiću se sutra, a vi u međuvremenu nemojte nikom dozvoliti da prođe kroz ovu kapiju. Od danas će ovo ostrvo biti poznato kao Novi lazaret.“ Anibale je, zadovoljan poslom koji je obavio, prošao kroz kapije praćen lepetanjem ogrtača. *** Siva mačka ga je pratila do mola, preko drvenih ploča, sve do čamca. Kada je Anibale stao, mačka mu se motala oko nogu i gledala ga puna nade. Anibale ju je uzeo za kožu na vratu. Jedno od pravila na njegovom ostrvu - jer je u njegovoj glavi ovo već bilo njegovo ostrvo - biće da na njemu neće biti pasa i mačaka koji bi mogli da prenose bolest. Mačka je mirno visila u njegovoj ruci i on je podiže tako da može da joj pogleda lice pre nego što je baci u more da se udavi. Bila je to greška. Crveno kamenje srete zeleno-crne oči i Anibale u njima pročita potpuno poverenje. Opsovao je i, na veliko iznenađenje čamdžije, ubaci mačku u čamac i preveze je sve đo Nove fondamente, gde ju je pustio na venecijske ulice. Za taj trud bio je nagrađen ogrebotinama.

108


avada kedavra & nymphe

Poglavlje 15 Fejra je sa ostrva krenula kasnije nego što je nameravala, jer je odlazak odložila poseta neobičnog starca. Svetlost je već pomalo bledela, srebreći lagunu i sivilom obavijajući grad preko vode. Čim je izašla iz ruševne i krenula uz obalu, osetila se ranjivom, uprkos tome što je opet nosila veo i pojas. Uzela je strani zlatnik i okretala ga u rukama. Duboko je uzdahnula. Istina, bila je potpuno sama, ali je i dalje imala svoje znanje i pamet, i jedan zlatnik. Biće dovoljno. Moralo je biti. Krenula je niz kamenu stazu, na stranu ostrva koja je gledala prema gradu i zbijenim kućama. Dok se približavala, ugledala je crni čamac u obliku polumeseca, kako prelazi srebrni kanal između ostrva i grada. Čamdžija je krenuo prema malom pristaništu sa šarenim stubom. Srce poče brže da joj tuče jer je stigla baš kad i on. Istovario je putnike i ona je sa zanimanjem primetila da su dve žene stavile marame preko lica da bi se zaštitile od magle s mora. Možda njen veo i neće toliko privlačiti pažnju, a očev pokrivač, koji je prebacila preko ramena umesto ogrtača, pokrivao je ostatak njene neobične nošnje. Čamdžija je sada stajao na molu i dugačkim, žalosnim i razvučenim glasom uzvikivao reč koja joj nije bila poznata: „Traghetto! Traghetto!” Fejra je skupila hrabrost i prišla mu. Pružio je ruku i ona mu je stavila novac na dlan. Pogledao je začuđeno u dlan, a potom u nju. Potom je rekao još nešto što nije razumela. Uspaničena, Fejra je samo pokazala novac, pa njega. Začkiljio je, slegao ramenima i ponovo pružio ruku. Oprezno je rekla: „To je sve što imam.“ Ponovo ju je pogledao, ljubaznije. „I više je nego dovoljno. Vašu ruku.“ Pružila mu je ruku i on joj je pomogao da uđe u čamac. On je bio drugi muškarac koji ju je ikada držao za ruku. Bio je smiraj dana, a Fejra sama u čamcu. Pretpostavljala je da isto ovako, kao i ljudi iz Venecije koji su se vraćali s ostrva oko nje, radnici iz Carigrada u sumrak prelaze zaliv ka Peri. U čamcu nije bilo sedišta kao u čunovima ravnog

109


avada kedavra & nymphe dna na Bosforu i malo je falilo da padne kada ga je čamdžija odgurnuo, pa je opet morala da ga uhvati za ruku. Smrzavala se uprkos prekrivaču, kretanje vode izazivalo joj je mučninu, a održavanje ravnoteže iscrpljivalo. Čamdžija je vešto upravljao dugačkim veslom, zviždućući dok je veslao, i ona s olakšanjem primeti da joj se grad, kog se toliko užasavala, približava. Na trenutak je samo želela da izađe iz čamca. Činilo se da će pristati daleko od mesta gde se Smrt iskrcala. Premda je i dalje videla toranj, koji je na njenom kompasu obeležavao sever, bio je daleko i delimično skriven visokim zgradama. Iz vremena koje je provela u Carigradu znala je da najuvaženiji ljudi žive u najvećim zgradama. Da bi pronašla dužda, mora da pronađe veliki trg pred kojim je Konjanik pre dva dana bacio sidro. Kada je čamac pristao uz dok, čamdžija je iskočio na obalu i pomogao joj da izađe iz čamca. Klimnula mu je glavom u znak zahvalnosti, a on ju je opet ljubazno pogledao. Kada je povukla ruku iz njegove, na dlanu joj se našao njen zlatnik. Okrenula se da se pobuni, ali on se već odgurnuo i ponovo zazviždao. Blagoslovivši ga u sebi, ona skloni zlatnik i potrča u sve mračnije ulice, osećajući se mnogo sigurnije. Gazila je čvrstu zemlju, a u svetu je još bilo dobrih ljudi, čak i među nevernicima. Ali njen optimizam izbledeo je sa svetlom. Venecija je bila šejtansko mesto. Hodala je, činilo joj se, satima, samo da bi se opet obrela tamo odakle je krenula. Strašni i jezivi zvuci odbijali su se o kamene zidove, svetlost lampi reflektovala se na vodi i vraćala izvitoperen sjaj koji je bacao strašne senke. Magla se kovitlala, otežavajući joj da pronađe neke prepoznatljive tačke. Prirodnu maglu s mora hranio je dim s vatri koje su ljudi palili na svakom uglu; izbacivale su i oštar žuti gar koji ju terao na kašalj. Osećajući da je ostala bez daha i da ju je zagušujući dim uhvatio u zamku, Fejra se oseti zarobljenom među visokim i uskim kućama i tesnim uličicama, toliko različitim od Carigrada, gde su kuće bile niske. Ovde su nevernički idoli bili sveprisutni: svetilišta posvećena detetu proroku i njegovoj majci, osvetljena svećama, nalazila su se na svakom uglu, a iskrivljeni crveni krstovi nasumično su bili oslikani na vratima većine kuća. A ipak, bludnice koje ni za kakvog boga ne znaju, baškarile su se na istim tim dovracima; dva puta je videla žene ogoljenih grudi kako se osmehuju prolaznicima. Zgroženo je skrenula pogled, ali samo da bi ugledala još strašniji

110


avada kedavra & nymphe prizor: nekoliko prilika zagrljenih u senci luka. Fejra je odrasla u haremu i nije bila neupućena u odnose muškaraca i žena - tačno je znala šta posmatra. Sultan je bar svoje prohteve zadovoljavao iza zatvorenih vrata - u Carigradu bi ljude kamenovali do smrti zbog bludničenja u javnosti. Još strašniji od ljudi bili su groteskni stvorovi koja je povremeno nazirala; činilo joj se da iz žućkaste magle izviruju ljudiptice, pola zveri, pola demoni. Fejri je bilo potrebno neko vreme da shvati da nije u delirijumu, već da su to ljudi s obojenim maskama. Od detinjstva je slušala legende da su Mleci delimično ljudi, a delimično zveri. Znala je da to ne može biti istina, ali je u uskovitlanoj magli ovog šejtanskog grada gotovo poverovala u to. Činilo se da je ta stvorenja gledaju s visine, iza zakrivljenih noseva i praznih i šupljih očiju. A gospodar im je bio krilati lav - svugde ga je videla, posmatrao ju je sa svake ploče ili barjaka, sveprisutan i preteći. Fejra nije znala da li drhti od straha ili od hladnoće, jer joj se odeća još nije u potpunosti osušila od pranja, a slana voda, koja ju je zapljuskivala u neobičnom crnom čamcu, samo ju je dodatno pokvasila. Dok se teturala iz uličice u uličicu, često bi se obrela u ćorsokacima, ili naspram još jednog blistavog kanala, koji bi joj zapljuskivao stopala i rugao joj se. Prešla je hiljadu sićušnih mostova dok nije naišla na najveći od svih - veliku drvenu građevinu punu zloćudnih građana. Činilo joj se da ju je on ipak, napokon, doveo bliže cilju. U sumraku je opet ugledala veliki zašiljeni toranj i odlučno krenula prema njemu. Fejra je odlučila da se drži, koliko god je to moguće, velikog kanala koji je upravo prešla, širokog i srebrnog, koji je vijugao kroz središte grada. Kada je jednom prešla most, shvatila je koliko je važan bio posleđnji sat koji je protraćila vrteći se ukrug. Mogla je do zore lutati na mestu gde se iskrcala i nikada ne pronaći kulu, jer se ona nalazila na drugom ostrvu, odvojenom velikom površinom vode. Ali pratila je kanal i uskoro se našla na velikom trgu. Opet je videla veliki toranj i zlatnu crkvu koju je upamtila. Dok je Fejra neprimećena prelazila krcati veliki trg, snašla ju je nova nedaća užasne sive ptice skupljale su joj se oko nogu i usporavale korak. Kada bi se uplašile, poletele bi joj pravo u lice i prljavim perjem kvarile veo. Morala je da se obuzda da ne potrči.

111


avada kedavra & nymphe Naposletku, došla je do tornja, misleći da dužd možda živi tamo, jer se u njenom rodnom gradu najviši minaret nalazio na Topkapi šaraju, a sultan je živeo u njegovom podnožju. Ali zidovi tornja su se iz magle uzdizali glatki i bez prozora, a na vrhu su se nalazila gromka, nevidljiva zvona. Zlatna crkva izgledala je dovoljno veliko sa svom onom pozlatom i slikama, ali je jasno bilo da je to bogomolja, a ne šaraj. Ostala je samo velika bela palata, na čijem vrhu su se nalazili nežni beli kameni zabati. Zašla je u kameno dvorište, gde se svetina okupila oko ogromnog stepeništa na čijem vrhu su se nalazile dve identične bele statue, i stopila se s njom. U tom trenutku se velika vrata na vrhu otvoriše i reka slugu izađe noseći zapafjene baklje i poslužavnike krcate hlebom. Masa je grabila vekne i nju zagolica predivan miris kvasca i testa - stomak joj se zgrčio, a usta napunila pljuvačkom. Dužd mora da je milosrdan čovek kada daje milostinju narodu, pomislila je. Komadić hrane pade na zemlju i ona ga zgrabi i strpa slatki, topao zalogaj u usta. Hleb je bio toliko ukusan da su joj oči zasuzile. Vratila joj se snaga i ona ugleda priliku pa potrča uz stepenice, do samog vrha, gde je dočekaše ukrštena koplja dvojice đuždovih stražara. Rekla je što je jasnije mogla: „Želim da vidim đužda.“ Jedan od stražara ju je odmerio. „Naravno, sinjorina. Sad ću skoknuti po njega. Da li biste želeli i pehar vina dok čekate?“ Fejra se spremala da uljudno odbije ponudu kad se obojica stražara zagrcnuše od smeha. Kroz njihova još uvek ukrštena koplja, videla je kamenu glavu lava u zidu, s crnim otvorom umesto usta. Činilo joj se da joj se i lav smeje. Očajnički je udvostručila napore i rekla: „Molim vas, smesta ga moram.“ Samo se još jače zasmejaše. Potom je, u iznenadnoj tišini koja je nastupila, kada je masa na trgu iz radoznalosti ućutala, ona očajno povikala: „Moram da mu prenesem poruku od valide sultane iz Carigrada!“ Stražari prestadoše da se kikoću kao da ih je ošamarila; smesta shvati da je pogrešila. Trebalo je da upotrebi njeno venecijansko ime. Reč sultana bila je dovoljna.

112


avada kedavra & nymphe Iznenada uplašena, ona krenu natraške niz stepenice, polako i oprezno, kao da bi razbila čini kada bi potrčala. „Da li si ti...“, zausti jedan od stražara shvativši. „Jeste!“, uzviknuo je drugi, onaj preko puta. „Da li si ti Turkinja?“ Fejra je odmahnula glavom, povlačeći se još dalje. Masa se iznenada umirila, posmatrajući dramu koja se odigravala na kamenom stepeništu. Saplela se i pala na leđa, izgubivši jednu od žutih papuča, a zatim se i skotrljala niz nekoliko stepenika. U boku je nešto probode i ona zaječa od iznenadnog bola. Pogleda u magnovenju na papučicu koja je ostala nasred stepeništa, jasno osvetljena svetlošću baklji: izdajnička žuta muslimanska obuća, s prepoznatljivim izvijenim vrhom. „Pogledajte, žuta papuča!“, povika glas iz mase. „Ona je muselmanal“ Fejra ustade i potrča. Svetina joj je iscepala ogrtač. Grabila ju je za veo i cepala šalvare, s jasnom namerom daje uhvati i preda stražarima. Očajnički se otimala, pokušavajući da ne čuje epitete i uvrede na račun svog naroda; takav otrov i mržnju protiv Turaka nikada pre nije čula. Veo joj je bio natopljen pljuvačkom, a bok joj je krvario na mestu gde se jedna od staklenih ampula za pojasom razbila kada je pala. Ali poput životinje koju gone, uspela je nekako da se oslobodi ruku i pobegne. Pretrčala je trg, usudivši se da podigne pogled dok je trčala. Tamo je videla prizor koji ju je užasnuo - iz galerije hrama izbijala su četiri ogromna bronzana konja, gubica razjapljenih i zapenjenih, prednjih nogu podignutih. Četiri konja već su stigla. Gotovo užasnutija ovim prizorom nego svetine, ona ubrza korak. Mračne uličice i putići malopre su je užasavali, ali sada su joj bili prijatelji jer su je skrivali od rulje. Dvojicu stražara ometao je težak oklop, koji je pritom zveckao i odavao ih. Ne znajući kuda ide, Fejra je trčala kroz noć, prešavši desetine, a

113


avada kedavra & nymphe možda i stotinak mostova. Jednom ili dvaput čula je zvuk oklopa, daleko, a možda i blizu; nije mogla da oceni zbog odjeka vode i šapata kamenja. Jednom su se na nekom napuštenom kanalu lovina i lovci zatekli na naspramnim mostovima, i na jedan užasan trenutak, Fejra i čuvari pogledaše se oči u oči preko vode. Sada se našla u nepovoljnom položaju jer su oni znali kako da dođu do nje, a ona nije znala kako da im pobegne. Držeći se za krvavi bok, odabrala je nasumice pravac - pogrešan. Našla se, još jednom, u ćorsokaku; put joj je preprečio kanal koji je bio suviše dubok da ga pregazi i suviše širok da ga preskoči. Okrenula se i u očajanju utrčala na mračni mali trg, gde je zloćudni grad naposletku proglasio pobedu. Trg je imao tri slepe uličice i samo jedan izlaz, onaj kojim je došla. U uličici iza nje zveckanje oklopa postajalo je sve glasnije. Nije više mogla da trči. Iscrpljeno se srušila i čekala da stražari dođu po nju. Sklopila je oči dahćući, a toplo i vlažno parče vela uvlačilo joj se u usta i napinjalo dok je otežano disala. Nakratko se pomolila, uverena da joj je tu kraj. Kada je ponovo otvorila oči, ugledala je sjaj pozlate s druge strane trga. Naopako slovo V sijalo je iznad jednih vrata - bio je to i poznat i mio oblik. Fejra ustade i pređe trg, napinjući se da vidi kroz uskovitlanu maglu. Zastala je na pragu pred dvokrilnim hrastovim vratima. Nije se prevarila. Iznad vrata,'uklesan u kamenu, stajao je pozlaćeni šestar. Kuća sa zlatnim šestarom iznad vrata. Iznenada je čula povike progonilaca i zveckanje oružja. Očajnički je, u ritmu njihovih koraka, počela da udara pesnicom na vrata jer je alhemija odjeka bila takva da nije znala da li su udaljeni nekoliko ulica ili su joj tik za petama. Vrata se otvoriše i na njima se pojavi muškarac. Seda kosa bila mu je raščupana, tanka usta otvorena, a tek otkrivene naočare visile su mu u tintom umazanoj ruci. „Čovek po imenu Subota!“, prostenjala je. „Tražim Subotu!“ „Ja sam“, rekao je, „ali ne možeš ovde da prosiš.“ Krenuo je da zatvori vrata, ali je ona zaglavila preostalu žutu papuču između vrata i dovratka. „Molim vas“, rekla je. Skinula je prsten s konjima s prsta,

114


avada kedavra & nymphe pokušavajući da se seti reči na venecijanskom, „za ovaj prsten! U ime Čečilije Bafo, vaše prijateljice!“ Strašan pritisak vrata na nozi popusti. Čovek se radoznalo zagleda u prsten, zatim i u nju, a potom preko njenog ramena u ulicu, pa levo-desno, brzim pokretima nalik na ptičje. A onda ju je zgrabio za ruku i uvukao u kuću. Fejra nije ništa videla na prigušenoj svetlosti sveće, ali čula je kako se hrastova vrata zatvaraju za njom. Bezbedna je.

115


avada kedavra & nymphe

Poglavlje 16 „Čečilija Bafo!“, rekao je čovek po imenu Subota. „Oprosti mi. Nisam to ime čuo mnogo godina.“ Fejra prestade da jede i pogleda ga. Izgubljenim pogledom, očima uvećanim staklima naočara, gledao je u daljinu. Okrenuo se da je pogleda, a svetlost sveća pretvorila je staklene krugove u pljosnate zlatnike, i ona mu više nije videla oči. Međutim, tanke usne su mu se izvile u osmeh. „Je li dobro?“ Klimnula je glavom, usta toliko punih da nije mogla da govori. Doneo joj je tanjir koji je „ukrao iz kuhinje“. Na njemu se nalazila mala vekna hleba, komad sira i nekoliko parčeta sušene ribe, i ona je sve to gutala što je brže mogla. Fejra je znala da bi nakon dugog posta trebalo da jede polako i da dobro sažvaće hranu, ali nije mogla da se savlada. Odrasla je u šaraju, ali ovo je bio najbolji obrok koji je ikada okusila. Nalazili su se u maloj i neuglednoj spavaćoj sobi, s krevetom ispod kog se nalazio pomoćni krevet nalik na fioku, stolicom i krstom na zidu. Na krstu je visio mali prorok kog je videla na zlatniku, zgrčen i na samrti, s trnovim vencem na glavi. Namerno je sela na krevet i okrenula mu leđa dok je jela, ali bila je toliko iscrpljena i gladna, a i toliko joj je bilo hladno, da bi pristala da ostane nasamo i sa šejtanom. Sada je, ugrejana, smirena i sita, proučavala neobičnog čoveka. Nosio je prsluk i košulju, čakšire do kolena, čarape i meke kožne papuče. Kosa mu je nakostrešeno stajala na glavi zato što je neprestano prolazio prstima kroz nju i češao teme. Obrazi su mu upali i obrasli pepeljastom čekinjastom bradom. Dugačke i osetljive ruke bile su umazane mastilom, ali se koža na njima ljuštila, suva, crvena i izbrazdana na mestima gde se nervozno češao. Neprestano je skidao i stavljao naočare, sedao i ustajao, kao da ne može da miruje. Kada bi progovorio, istresao je reći naglo i nervozno, kao da cvrkuće, a zbog načina na koji je govorio i neprestanog trzanja, još više se činilo da u njemu ima nečeg ptičjeg.

116


avada kedavra & nymphe „Poznavao sam Čečiliju Bafo“, rekao je. „Nekada davno, kada je bila mlada devojka, ja sam joj bio učitelj crtanja. Zaposlio me je vojvoda Nikolo Venijer, na ostrvu Đudeka.“ Prestao je da korača. „Jesi li čula za to ostrvo?“ Đudeka. „Jesam“, odgovorila je Fejra tiho. „Vojvoda Nikolo želeo je da njegovo jedino dete nauči sve veštine kojima mora da ovlada jedna mlada dama da bi jednog dana mogla dobro da se uda i da ispuni sve njegove nade. Bio sam mladi crtač i imao sam dragocen talenat. Bili smo istih godina. Očarala me je, ali nikada nisam pomislio da bi pogledala nekoga kao što sam ja; ipak, neko vreme mi je posvećivala pažnju.“ Fejra ga ponovo pogleda. Zamislila ga je kada mu je razbarušena seda kosa bila crna, a lice zategnuto i glatko izbrijano. Verovala mu je da je nekada bio naočit. ,,A tek što je bila primila nasledstvo“, nagnuo je glavu ka njoj, „znaš, ne ono u bogatstvu, već u lepoti. Nikada nisam video tako lepo stvorenje; tako zlatne kose i tako plavog oka, struka tankog kao u hrta.“ Dok je govorio, vrpoljio se i trzao pored malog prozora, gledajući neko drugo vreme i mesto dok je hiljade zvezda probijalo žućkastu maglu. „Rođen sam u subotu, a u Veneciji se smatra da je čovek koji se rodi subotom blagosloven i uvek dobij a ime po tom danu. Moj otac je takođe rođen u subotu i nazvan kao i ja, tako da sam ja dvostruko blagosloven imenom: Cabato Cabatini. Čitavog života čekam da se ta čudesna sreća pokaže, ali nismo bili ni naročito bogati ni naročito ugledni. Sećam se da sam mislio, u trenucima koje sam proveo pored Čečilije, da me je sreća koju moje ime nosi napokon pogledala.“ Okrenuo je leđa Fejri. „Nisam mogao da se oduprem njenoj lepoti - i jednog dana smo se zagrlili u učionici.“ Fejra raširi oči. Po prvi put je pomislila na majku kao na mlađu Čečiliju Bafo, koju nikada nije upoznala; kao na tvrdoglavu i lepu ženu koja se poigrava svojom moći. Kao na ženu koja je iz zabave mogla da zavede mladog učitelja crtanja, a potom da pobegne s neprijateljskim kapetanom gusarom nakon što ga je poznavala samo sat. Po prvi put se zapitala da se nije njena majka suviše slobodno ponašala. Da li se predala i ovom muškarcu pre nego što se predala njenom ocu, pre nego što se predala sultanu Selimu? Nije znala kako da ovo pita Cabata pa je oćutala.

117


avada kedavra & nymphe Ali on joj je sam odgovorio. „Bio je to samo poljubac. Ali Nikolo Venijer je bio besan - strahovao je da ću je obeščastiti, da ću uništiti njegov bračni ugovor i potopiti sve njegove nade u pogledu tog važnog porodičnog saveza. Otpustio me je i smesta prebacio Čečiliju u njihovu letnju palatu na Parosu, gde je odmah otpočeo bračne pregovore. I tamo se desilo, pretpostavljam, da su je oteli Turci.“ Fejra je dobro znala nastavak priče; i znala je da vatra, koju je u njenoj majci zapalio ovaj neobični i mršavi muškarac, nije lako zgasla. ,,A sada je mrtva.“ „Umrla je pre dve nedelje. U Carigradu.“ Cabato ponovo sede. „Dakle, istina je?“, rekao je. „Da su je oteli gusari?“ Klimnula je. „Moj otac. Bio je pomorski kapetan. On ju je odveo u Tursku.“ Obrve mu se, crne kao što mu je nekada bila kosa, podigoše. „I predao ju je sultanu?“ „Tako je.“ Cabato pogleda pravo u nju. „Da li je bila srećna?“ Fejra razmisli. „Jeste.“ I verovala je iskreno u to. Čečilija je sa sultanom pronašla zadovoljstvo u braku, ali i način da ispolji svoju mudrost u politici carstva. Verovatno je bila srećnija kao Nurbanu nego što bi ikada bila kao Čečilija, žena siromašnog crtača, pa čak i kao žena otomanskog admirala. Pomisao na ovo podsetila ju je na ono što je još imala da mu kaže. „Ja sam joj kćer.“ Cabato se prvi put te večeri umiri. Pogledao ju je u lice i zagledao se u njene crte kroz tanku jemeniju. „Da“, rekao je, sporije nego što je inače govorio. „Da, jesi.“ Tada mu je, oklevajući, ispričala ostatak priče; o majčinoj smrti, i o očevoj, o odlasku broda i Takata Turana. Pokazala mu je kristalni prsten i videla da ga prepoznaje.

118


avada kedavra & nymphe Cabato je protresao glavom kao da rasteruje suze i ponovo ustao i počeo da korača. „Pisao sam joj jednom dok je bila na Parosu. Čak sam joj slao pisma i na sultanov dvor. Slao sam ih po našim trgovcima, čak i preko našeg ambasadora. Naposletku sam joj pisao da joj kažem da sam u ovoj kući, rekao sam joj da sam i dalje njen odani sluga, ali nikada nisam saznao da li je moja pisma primila.“ Fejra ni najmanje nije sumnjala u to. „Očigledno da jeste.“ Klimnuo je glavom brzo, jednom, dvaput, triput. „Da. Da. Da. A pošto si sad ovde, dobićeš svu pomoć koju Cabato Cabatini može da ti pruži. Kako da te zovem?“ Pružio joj je ruku. Pogledala ju je, ali nije bila sigurna šta da radi. Nakratko ju je dodirnula prstima, a potom grudi. „Moje ime je Fejra Adalet bint Timurhan Murat.“ Cabato spusti ruku i odmahnu glavom. „Ne možemo te tako zvati. Ako ćeš se skrivati ovde, važno je da niko ne zna tvoje poreklo. Ovde nikada nisu voleli Turke, a od Bitke kod Lepanta mržnja je samo još veća.“ A biće još i gora, pomislila je Fejra, ako se ikada sazna šta je moj otac učinio. „Daćemo ti neko venecijansko ime“, rekao je Cabato. „Čečilija?“ Cabato klimnu glavom. „Naravno. A prezime uzmi moje - Cabatini, reći ću slugama da si mi nećaka.“ „Mogu da ostanem ovde?“ Slegao je koščatim ramenima. ,,A kuda bi otišla?“ „Želim da vidim dužda. Mora mi pomoći da se vratim kući.“ ,,U Konstantinopolj? Ne, ne, ne!“ Fejra se sledi. „Zašto?“ „Brodovi ne mogu da uđu u Veneciju niti da odu iz nje dok nam je kuga gost, tako je naredilo Pomorsko veće. Moraćeš da sačekaš da zaraza prođe.“ Fejra proguta pljuvačku. Koliko dugo će biti zarobljenik na ovom mestu? „Ali dužd? Mogu li videti dužda?“

119


avada kedavra & nymphe Cabato joj nežno reče: „Ne poznajem dužda, iako je Sebastijano Venijer rođeni brat mog starog gospodara. Radio sam za Nikola Venijera, ali on me je pre trideset godina otpustio. Moja sreća otišla je s mojom ljubavlju i otad sam menjao zaposlenja.“ Video je da se Fejra rastužila i nagnuo se napređ, laktova oslonjenih na kolena i ruku sklopljenih, umazanih mastilom. „Večeras smo izgubili služavku. Zato sam ja otvorio vrata.“ „Kuga?“, upita Fejra bez daha. Ako je zaraza već u kući, onda su i ovaj ljubazni čovek i čitavo njegovo domaćinstvo verovatno već osuđeni na smrt. „Ne, ne. Doduše, jeste kriva kuga. Uplašila se i pobegla na kopno, kod svoje porodice.“ Ponovo je ustao i pokazao zavežljaj odeće krem boje, prebačen preko naslona stolice. „Ovo je njena odeća. Sada se odmori, a u zoru se obuci.“ Prebacio je odeću preko kreveta. Dodirnula je neobičnu tkaninu i podigla pogled. „Smem li da nosim veo? Cabato Cabatini je odmahnuo glavom. „Ne. Veo bi te smesta odao.“ Video je izraz u njenim očima i pokušao, još jednom, da je razvedri. ,,Dobićeš i platu naše služavke, ne samo njenu odeću. Jedan cekin nedeljno. I krevet i hranu. S vremenom ćemo pronaći način da te odvedemo pred dužda, ili da te vratimo kući.“ Želela je da mu zahvali, ali nije imala šta da mu da; zato mu je dala jedino što je imala. „Vaše ruke“, rekla je, „istrljajte ih ovim.“ Pružila mu je malu teglicu melema iz pojasa. Sumnjičavo ju je pogledao kroz naočare. „Kamfor i tragant. Svako veče. A ujutro popijte sok od limuna.“ Pogledao je u ruke, pa u nju, potom se nasmešio tankim osmehom. „Odmori se sada. Pozvaću te u zoru i reći ti koja su ti zaduženja.“ Baš kada se spremao da krene, pronašla je reči za pitanje koje je želela da mu postavi. „Zašto ovo radite?“ Okrenuo se na vratima i osmeh mu je zamro. „Čečilija se samo poigravala sa mnom, vežbala se. Ali za mene je to bilo mnogo više od igre. Vidiš, mnogo sam je voleo.“

120


avada kedavra & nymphe * Ujutro se Fejra probudila i obukla mnogo pre nego što je začula kucanje na vratima. Cabato Cabatini stajao je na pragu. „Da li si dobro spavala?“ „Jesam.“ U madracu nije bilo vaši i bio je mek; a kako nije bilo ljuljanja broda i više nije morala da brine za očevo zdravlje, uspela je da odspava nekoliko sati snom bez snova. Odmakao se koliko mu je to mračni mali hodnik dozvoljavao. „Dozvoli da te pogledam.“ Osetila je kako je posmatra; ali ljubazno, nimalo žudno. Bilo joj je neprijatno u odeći služavke. Tkanina je bila meka i nežna, premda pod pazuhom malo ukrućena od znoja prethodne vlasnice, ali najviše joj je smetalo što je kroj haljine bio nepristojan. Nije bilo ogledala u sobi, ali je Fejra jasno videla najveće nedostatke haljine. Previše joj je otkrivala grlo, a izrez na grudima bio je toliko dubok da joj je gotovo otkrivao i bradavice. A nije mogla ni da stegne grudi zavojem, jer se ispod gornjeg dela haljine nalazio tesan korset zbog kog su joj grudi izgledale ogromne. Rukavi su joj na nadlakticama bili tesni, a manžetna na laktu, od obične čipke, jedva da joj prekrivala ruke do sredine podlaktice, ostavljajući zglob izložen pohotnim pogledima. Obimne suknje poduprte s pola tuceta podsukanja gotovo da su ispunjavale malu sobu, a ipak su joj jedva padale do listova, otkrivajući čarape na nogama. Fejra je očigledno bila mnogo viša od odsutne služavke, pa su joj zbog toga i gornji deo haljine i rukavi i suknja bili kratki. Glomazni pojas s lekarijama, koji je stavila pod suknje, činio je da se suknja na kukovima još više raširi, pa joj je struk izgledao još tanji. Uz haljinu je trebalo da nosi i meku čipkanu kapicu, a kada je konačno uplela kosu, stavila je pod kapu i sklonila sve zlatnosmeđe kovrdže, shvatila je da su joj vrat i ramena u potpunosti otkriveni. Njena odeća nije bilo ni za šta drugo nego da se spali. Umesto žutih papuča, obula je kožne čizme koje su se nalazile pod stolicom. Bile su joj malo tesne i niske, ali sa iznenađujuće mekom kožom. Svoju umazanu žutu papuču gurnula je pod krevet; bila joj je to jedina preostala uspomena. Ispravila se i pokazala se Suboti. Bilo joj je hladno, neprijatno i osećala se kao da je gola, ali činilo joj se da se Cabatu njen izgled dopada.

121


avada kedavra & nymphe „Prava venecijanska služavka“, rekao je i rukom je pozvao da ga prati. „Dođi, pokazaću ti koje su ti dužnosti. Ne razgovaraj ni sa kim jer će te naglasak odati. Rekao sam svima u domaćinstvu da ti je jezik oduzet. A pogotovo nemoj razgovarati s gospodarem - on nema ništa naročito protiv Turaka, ali nametnut mu je jedan veoma zahtevan zadatak koji ga muči i danju i noću. S vremenom ga možemo, uz tvoju dozvolu, upoznati s detaljima tvoje priče, jer on poznaje dužda.“ Fejra je bila zbunjena. „Gospodar? Zar niste vi gospodar ovde?“ Nasmejao se čudnim frktavim zvukom, i gorkim. „Ne, rekao sam ti da me je sreća napustila kad i tvoja majka. Život mi je bio težak i otad sam uvek nečiji sluga. Dođi.“ Fejra je izašla iz sobe i pošla za njim niz uske stepenice. Uskoro će morati da ćuti, pa mu je postavila poslednje pitanje. ,,A kako se vaš gospodar zove?“ Stepenište je bilo usko i vijugavo pa joj je Cabato odgovorio preko ramena; „Zove se Andrea Paladio.“ Negde u dubokoj utrobi duždove palate, dvojica stražara, oni što im je Fejra umakla, stajali su u prostoriji bez prozora. Pred njima je za drvenim stolom sedeo plavokosi inkvizitor i postavljao im mnoštvo pitanja; glas mu je bio toliko prijatan da su počeli da veruju da će možda i izbeći bičevanje, koje su očekivali. S druge strane stola sedeo je sitniji čovek s perom u ruci i četvororogim šeširom pisara na glavi. Grebao je perom po hartiji dok je stariji od čuvara opisivao begunca. „Bila je tamna.“ „Tamne kože ili tamne kose?“ „I jedno i drugo joj je bilo tamno, sinjore.“ „Tamnija nego što su Venecijanke?“ „Tamnija od nekih, uveren sam, sinjore“, rekao je mlađi. „Ali zaista, gotovo da bi mogla biti i južnjakinja da nije odeće.“ „Da li je imala neke naročite karakteristike?“ Stražari se pogledaše.

122


avada kedavra & nymphe „Da li je bilo nešto drugačije u vezi s njom? Osim odeće, hoću da kažem. Imamo vaš opis žutih papuča.“ „Pa, sinjore, bila je... odnosno... kada su joj skinuli velove...“ „Bila je naočita“, izlanu se drugi. Nastupila je kratka i napeta tišina. „Hoćete da kažete da je bila lepa.“ „Tako je, sinjore.“ „Hoćete da kažete da tražimo lepu Turkinju?“ Prvi stražar, stariji i pametniji od kolege, poče da strepi. Nešto u inkvizitorovom glasu nateralo ga je da odmah vidi bič. „Pa, možda“, rekao je, „sada kada ste to pomenuli, mislim da joj je koža ipak bila tamna, gotovo crna.“ Pogledao je druga. „Tako je“, složio se ovaj. „A nos joj je bio poveći...“ „I povijen!“, dodao je prvi trijumfalno. „Vukao se nadole kao što se njena nevernička obuća izvijale nagore.“ Plavokosi inkvizitor klimnu zadovoljno i s odobravanjem, dok je pisar sve brže radio na crtežu. Kada je završio, inkvizitor pokaza crtež čuvarima. „Šta kažete?“, upitao ponovo mednim glasom. „Da li ovo liči na nju?“ Stražari se zagledaše u crtež. Gledali su odvratnu matoru vešticu, nosa povijenog kao kljun, crne kože, umotanu u velove, u širokim šalvarama. Nos joj se toliko povijao da je gotovo dodirivao podjednako izvijene vrhove papuča. Obojica revnosno klimnuše glavom. Inkvizitor uze crtež rukom okićenom prstenjem i dade ga starijem stražaru. „Ovo lično odnesi crtačima letaka na Kampu San Vio“, naložio je. „Neka se do sumraka stavi po jedan crtež na svaki ugao svakog sestijera.“

123


avada kedavra & nymphe

Poglavlje 17 Na prvom svetlu zore, čovek pod ptičjom maskom išao je tihim ulicama kvarta Mirakoli, a veliki crni ogrtač vukao mu se po kamenim pločama. Zastao je kod vrata s naslikanim crvenim krstom i udario štapom po njima. Porodica je s ogrtačima, kapuljačama i nekoliko naramaka tiho krenula za njim. Prišao je narednim vratima oslikanim krstom i učinio isto. Uskoro ga je pratila čitava mala povorka, vijugajući za njim ulicama, postajući sve veća. Procesija je zastala kod crkve Mirakoli kada je Anibale podigao štap. Ušetao je u crkvu u kojoj je kršten, ali nije pobožno kleknuo, niti se zagledao u mermerna čudesa u njoj, već se popeo uskim stepeništem do kamenog luka, nadvijenog nad ulicom poput sive duge, do malog samostana povezanog s crkvom. Kroz drvenu mrežu na prozorima video je porodice zbijene na ulici kako ga čekaju. Iznenada oseti nalet panike. Ali pokrenuo je ovo i sada mora da se poštara da izvede sve do kraja. Prešao je preko luka do malih vrata i drškom štapa od ebanovine pokucao sa što je više poštovanja mogao. Vrata mu je otvorila postarija monahinja u crnoj odeždi i belom kaluđerskom velu - la badessa, opatica Reda Mirakoli, s kojom se juče dugo savetovao. „Da li ste spremni, dama badessa?“ Ozbiljno je klimnula glavom. „Jesmo. Spremne smo.“ „Da li ste sigurni?“ Bledo se osmehnula. „Mi smo pastoralni red, dottore. Ako porodice idu, idemo i mi.“ Anibale se okrenuo i opatica i sestre krenuše za njim niz stepenice. Sačekao je da se opatica klečeći pomoli pred mermernim oltarom. Zatvorila je i zaključala komoru u oltaru, u kojoj se nalazila hostija. Nakon što se jednom naklonila tabernaklu, zapalila je dva kandila i položila zlatni krst na mermer. Kada je pošla prema svojim monahinjama, opatica nije ukazala poštovanje položenom krstu. Sveštenik je preminuo prethodne noći i ovo trenutno više nije

124


avada kedavra & nymphe bila crkva, već mermerni mauzolej. Bog je otišao, a sada moraju da odu i sestre Reda Mirakoli. Anibale je predvodio povorku poput frulaša iz bajke, koji je ukrao decu. Ali njegova sve veća pratnja privukla je pažnju - doktor Valneti, koji je vukao za sobom lažnu nadu u ampulama, ispusti crvenu dršku i potrča za Anibaleom. Anibale steže zube iza maske. Znao je da će ovaj trenutak doći. „Anibale! Kuda vodiš ove ljude?“ ,,U svoju novu bolnicu.“ „Šta... Gde?“, ispljunu Valneti. Anibale je ćutao. „Ovo su moji pacijenti!“ Valneti je sve više podizao glas. „I moji.“ „Ne smeš ovo da radiš, Kazone!“ „A ipak to činim.“ „Ali zašto?“ „Metode nam se razlikuju. Pokušao sam vaše, a sada ću pokušati svoje.“ Valneti poče da mu se dodvorava. „Možemo se dogovoriti.“ „Mislim da ne možemo.“ Kamenog držanja, Anibale prođe pored Valnetija, a ovaj pruži ruku da ga zadrži. „Znaš, moja porodica je iz Đenove.“ „Pa?“ „Postoji jedna legenda.“ Valneti se spoticao da bi održao korak s Anibaleom, govoreći brzo i glasno. „Pastir Nikolas, koji je bio tek malo stariji od deteta, primio je viziju od Boga i poveo je hiljade dece preko Alpa, na krstaški pohod protiv muslimanskih nevernika.“ Potrčao je da pretekne mlađeg lekara. „Došla su do Đenove, sva ta izgubljena đeca, u ogromnom broju. Nikolas je verovao da će se more razdvojiti, tako da su deca krstaši sedela na obali i čekala da se to desi.“ Zaustavio je Anibalea ispruženom rukom, gužvajući pesnicom mlađem

125


avada kedavra & nymphe doktoru odoru na grudima. Njegov istureni kljun sudario se s Anibaleovim. „Ali Nikolas nije bio vizionar, Kazone, bio je samo glupo dete!“ Anibale je sklonio njegovu ruku i nastavio dalje u tišini. Valneti je stajao u reci ljudi, od kojih su ga neki čak i gurali dok su prolazili pored njega. Pokušao je da se obrati jednom, potom drugom, ali nije dobio odgovor i nije imao izbora osim da potrči za Anibaleom dok povorka nije stigla do Nove fondamente. Valneti je mogao samo da posmatra kako Anibale pokazuje porodicama u koji čamac da se ukrcaju. A kada je mladi lekar uskočio u najveći, Valneti je uzviknuo: „Naložiću da te izbace iz Zdravstvenog veća!“, upozorio je. Anibale sleže ramenima: „Dužnost mi ovo nalaže.“ Valneti frknu u nos maske. „Otkad to?“ Anibale nije čak morao ni da razmisli. Iskoračio je i odgurnuo čamac od doka. „Od danas!“ * Na čelu male flote, još jednom poput figure na pramcu broda, za njim su kao prethodnica išli najgori slučajevi. Kada su stigli do Novog lazareta, video je da je Boka obavio sve zadatke koje mu je zadao prethodne nedelje. Oprao je crveni krst s kućice za čamce; ovde neće biti žalosnih oznaka. Na molu je postavio mangal. Kada u njemu gori vatra, čamci smeju da pristanu, a kada ne gori, ne smeju da se približavaju. Boka je iskopao i plitak kanal pred kapijom i ispunio ga potašom, po Anibaleovom naređenju, tako da svaki posetilac pročisti obuću pri ulasku i izlasku. Anibale je naložio ostalim čamcima da sačekaju, a on je odveo teško bolesne kroz kapije; neke su na nosilima preneli oni kod kojih bolest još nije uznapredovala, drugi su još bili u stanju da hodaju, treći su se teturali oslanjajući se na štake, a četvrti su se oslanjali na drugove. Anibale ih je uveo u Tecon, razmestio na postelje i dao im vode. Potom se velika vrata zatvoriše. Vraćao se do čamaca i jednu po jednu porodicu smeštao u kuće za siromahe; strogo im je nalagao da ne ulaze u Tecon, ma koliko čeznuli da posete svoje

126


avada kedavra & nymphe voljene. Dve kućice ostale su prazne: mala ruševina pored crkve i kuća na uglu pored torezina, koju je uzeo za sebe. Ostavio je decu da se igraju u prolazu između belih dudova i ušao u Tecon. Ali je najpre pogledao crkvu. Unutra se nalazila jedna prilika na kolenima. Anibale se povukao, ne želeći da joj prekida molitvu, ali opatica se okrenula i ustala. „Uđi“, pozvala ga je. Ušao je pomalo oprezno i skinuo šešir širokog oboda s glave. Kljun nije sklonio. „Oprostite zbog maske“, rekao joj je. „To je zarad vaše bezbednosti više nego zarad moje.“ Nespretno se naklonio da bi ublažio nepoštovanje, ali nije se naklonio oltaru, već njoj. „Ne želim da vas ometam.“ Raširila je čvornovate ruke. „Ne govorim ništa što ne mogu da nastavim i kasnije.“ Kvrgavim prstom pokazala je krovne grede. „Naš razgovor trajaće do kraja mog veka; neće se on završiti danas.“ Zagladila je odeždu preko širokih kukova. „Šta radite ovde, dottore?“ Poigravao se s iverom koji je štrcao iz klupe i žalosno se osmehnuo unutar maske. „Iskreno? Ne znam.“ I ona se nasmešila. „Mislim da znate. Spremate se za veliki poduhvat.“ Sela je na jednu od klupa i pozvala ga da sedne pored nje. „Kada ste mi došli juče, negovala sam sirotog oca Orlanda. Podsetili ste me da je moj Sestrinski red Svete Marije od Čudesa osnovan zbog incurabili - neizlečivih, onih na koje je Bog udario leprom i ostalim neizlečivim stanjima koja su sa sobom najpre doneli krstaši. Ti prvi nevoljnici znali su da za njihovu bolest nema leka. I prve sestre su to znale. Ali svi smo verovali u čudo.“ Pogledala ga je. „Kada ste mi došli s ovom zamisli, postidele smo se. Zato smo sestre i ja pošle s vama. Nekada nam je posao bio da činimo čuda božja, a čini mi se da ćemo to ovde moći da nastavimo.“ Anibale ju je slušao ništa ne govoreći. Opatica je stegla jednostavan drveni krst koji joj je visio oko vrata. „Sine, čula sam Valnetijevu priču, a ljudi kažu da je istinita. Nikolas i deca sedeli su na obali i čekali čudo. Ali postoji još jedna priča, mnogo veća, deo najveće priče ikada ispričane. Jedan čovek poveo je svoj narod u obećanu zemlju, a na putu mu se našlo more. Nije sedeo i čekao da se vode razdvoje, već je udario štapom po

127


avada kedavra & nymphe zemlji i naredio moru da se razdvoji.“ Opatica je ustala, a obojeno staklo jedne jedine slike na prozoru obojila je šarenilom n jenu prostu odoru. Okrenula se i pogledala ga. „I more se razdvojilo, dottore. Razdvojilo se.“ * Narednih dana malo ostrvo procvalo je od života poput pčelinje košnice. Sestre Reda Mirakoli obavile su čudesan posao i ispunile lukove Tecona pletarom i žbukom. Činilo se da dečak Salve, uprkos sakatosti i maloumnosti, razume jednostavna uputstva i da je od velike pomoći; istini za volju, čak i od veće koristi nego Boka. Među porodicama je bio jedan majstor za pletenje pruća, i on je upravljao radovima, a sestre reda Mirakoli, poznate po svojoj praktičnosti, nisu bile suviše onozemaljske i nisu se libile da uprljaju ruke. Anibale je poslao neke od sestara da kupe kvalitetno platno na pijaci u Treportiju, na kopnu, gde bolest još nije stigla. Boki i Salvu naloženo je da izvlače čistu vodu iz zdenca svakog jutra i da pecaju u laguni svakog dana, kao i da snabdevaju bazene pastrmkom i ga je kamenice na velikoj čvornovatoj užadi. Jedna od monahinja, snažna sestra Ana, koja je bila vesta u gajenju živine, donela je par kvočki i petla i privezala ih u čamcu na uže, noseći žive ptice oko vrata poput kreštavog šala. Anibale je verovao da hrana ne može biti zagađena poganim vazduhom ako je moguće gajiti je i pecati. U jednoj od porodica nalazio se i jedan učitelj i on je poželeo da drži časove dečacima u maloj školi, a monahinje su na smenu služile mise, i to strogo po kanonskim satima, i držale dnevne službe za porodice, na kojima je Boka uvek prisustvovao, a Anibale skoro nikad. Boka je, sav ponosan, poklonio opatici putir koji mu je Anibale dao, kao sud za prosforu. I tako je skromni bronzani pehar iz starog vinskog podruma postao najsvetija relikvija Crkve Svetog Vartolomeja. Anibale je nadzirao svaki detalj svoje male utopije. Monahinje su posadile baštu na plodnoj zemlji iza zdenca, a Anibale im je crtao kako izgledaju botaničke bašte u Padovi, kako bi na licu mesta mogao da gaji lekovito bilje i spravlja lekove i meleme. Supruge su šile madrace za voljene i punile ih rutvicom i vresom, zbog njihovih lekovitih svojstava, a on ih je redao po podu bolnice u urednim

128


avada kedavra & nymphe redovima. Oni koji su oboleli nalazili su se u Teconu, a njihove porodice boravile su u domovima za sirotinju, i nije bilo dopušteno da se susreću. Niko iz Tecona nije mogao da ode u sirotinjske domove, osim Anibalea, jer je on imao zaštitnu odeću. A sve je ovo finansiralo blago Kazonovih, koje je polako kopnelo u svom skrovištu pored zdenca, gde ga je čuvao kameni lav. Anibale bi svakog dana zastao s poslom, popeo se na torezin na jugoistočnom uglu zida i pogledao preko vode prema Veneciji. Kada je vetar duvao u povoljnom smeru, čuo bi gradska zvona kako bez prestanka zvone zbog kuge i žale za izgubljenim dušama. Šest lekara iz šest sestijera gubili su bitku. Kroz stakla na masci Venecija je izgledala kao da gori. Anibale je bio svestan u koliko se rizičnom položaju nalazi. Bio je svestan da je uzurpirao ostrvo koje pripada Mletačkoj republici i samo se mogao nadati da će ga Veće, ako se njegove metode pokažu kao efikasne, ostaviti na miru. Valneti nije voleo kada ga pređu i podozrevao je da je već bio u Zdravstvenom veću da prijavi Anibalea. I svakog dana je, gledajući ružičasto more kroz crvena mutna stakla, očekivao da neko dođe i istera ga sa ostrva.

129


avada kedavra & nymphe

Poglavlje 18 Čečilija Cabatini brzo se prilagodila novom životu služavke u kući zlatnog šestara. Za veoma kratko vreme upoznala je dugačku i visoku kuću s bezbroj stepeništa i hodnika. Navikla se na tamu soba u stražnjem delu kuće i zaslepljujuće bleštavilo prednjih salona, u kojima su lukovi i krugovi okana propuštali sunčevu svetlost koja se prelamala u bleštave duge. Pored kuće se nalazio tihi trg s česmom na sredini, gde je glavni ulaz za posetioce takođe bio obeležen šestarom iznad vrata. Napred su se, naspram blistavog kanala i živog saobraćaja, nalazili odvodni kanal i zaštitna vrata; a pozadi su u sićušno i tmurno dvorište gledale još tri velike kuće. Dvorište je bilo đubrište za sav otpad iz sve tri kuće i tamo su završavali i ljudski i kuhinjsku otpaci, a jednom nedeljno đubretari su ih tovarili na kolica i odvozili. Dvorište je strašno zaudaralo i nova služavka ga je, smatrajući ga nečistim, izbegavala koliko god je mogla. Domaćinstvo je lepo prihvatilo visoku i nemu devojku; bila je pametna i vredna; čak nije bilo potrebe da joj se govori šta da radi, jer je ona predviđala šta je potrebno uraditi i pre nego što bi joj neko rekao. Bili su ljubazni prema Fejri delom zbog nje same, delom zbog toga što ne može da govori, a delom opet zato što je bila pod zaštitom svog ujaka Cabata, čoveka kog su svi u kući voleli i poštovali, a koji je pritom bio i najmiliji gospodarov prijatelj. Dvojica lakeja bila su pak ljubazna prema mladoj služavki iz sasvim drugih razloga svaka budala videla je da je lepa, ma koliko se ona trudila da to sakrije. Kuvarici, koja se predstavljala kao Korona Kučina jer se hvalisala da je kraljica kuhinje, nije promicalo ništa od onoga što se dešavalo u njenom kraljevstvu. Brzo je primetila poglede lakeja i odlučila da dela. Ljubazno je, još prvog jutra kada je sišla, potapšala Fejru ispod brade i coknula. ,,Gesumaria, mila, izgledaš kao da si spremna da radiš na Ponte delle tette8 kad tako pokazuješ grudi gospodi! Daću ti malo čipke za taj dekolte, i dužu podsuknju.“

8

Most grudi. Nazvan tako zato što su prostitutke često boravile na njemu. (Prim. prev.)

130


avada kedavra & nymphe Kuvarica je odvukla Fejru u svoju sobu u podrumu, koja se nije mnogo razlikovala od Fejrine, i pregledala škrinje. Pronašla je devojci dužu podsuknju, koja joj je, na svu sreću, padala do članaka. „ A evo i ovo...“ Korona Kučina vezala je čipkanu maramu Fejri oko ramena. Držeći čvor jednom rukom, prekopavala je po fioci drugom. „Sigurna sam da imam ovde negde i neki stari broš - a, evo ga - poslužiće da se ovo pričvrsti.“ Ljubazna kuvarica provukla je broš kroz čvor i pričvrstila kragnu za haljinu. Fejra je pogledala svoje grudi. Broš je bio u obliku malog metalnog krsta, sa sićušnom figurom na njemu. Nošenje simbola čobanskog proroka nije bio jedini ustupak koji je Fejra morala da čini. Kako nije imala veo, smetali su joj mirisi u kući: riblje kosti koje su se kuvale u čorbi na šporetu, politura od pčelinjeg voska u ostavi i rezak vonj lojanica u studiolu. Zagušljivi i težak miris, koji se podizao s uglja koji je morala da nosi, terao ju je na kašalj; čak ju je i ustajali miris kože i hartije u biblioteci, iz knjiga visoko složenih na međuspratu radne sobe, terao na kijanje. Jednom se strašno uplašila; kada su je poslali da donese so iz malog podruma ispod kuće, prošla je pored nečeg čekinjastog u tami. Kada je podigla sveću, videla je čitavo prase kako visi okačeno za papke, blede kože i isplaženog jezika s kog je kapala krv. Fejra je bučno ispustila sveću i potrčala, povraćajući sve do malog dvorišta usred kuće. Korona Kučina istrčala je za njom i trljala joj leđa dok je povraćala, pitajući je šta nije u redu. Zaboravivši se, stegnuta grla, Fejra procedi: „Porco.“ „Nemaš se čega plašiti od njega, mila. Ne može te sada povrediti, zar ne?“ Kuvarica je milovala Fejru po oznojenom obrazu. „Zamisli da se tako uplašiš praseta, kao da si muselmanal“ Fejra se sledila. Opet ta reč. Muselmana. Reč koju je Nurbanu izostavila, reč koju je čula na stepeništu duždove palate kada je ostala bez papuče na stepeniku. Trepnula je i pogledala kuvaričino zabrinuto lice. Korona Kučina bila je ljubazna; sada je imala prilike da nauči. „Muselmana upitala je trudeći se da joj izgovor bude što je moguće verniji venecijanskom.

131


avada kedavra & nymphe „Aha - oni se užasavaju svinjskog mesa. I tako smo mi Venecijanci uspeli da donesemo telo blaženog apostola Marka“, Korona Kučina izvuče kažiprstom krst iz bujnog poprsja, „iz neznabožačkih zemalja, da počiva ovde u hrišćanskoj Veneciji, u Bazilici. Stavili su leš sveca u veliku košaru i prekrili ga lekovitim travama i svinjskim mesom, a onima koji su nosili košaru naloženo je da, kad neko od carinika priđe, viče: Svinjetina! I tako su muselmani nasamareni, a našeg sveca doneli su kući.“ Fejri se zbunjenost, izgleda, ogledala na licu, jer Korona Kučina podiže glas kao daje slaboumna. „Muselmani! Oni idu u crkve u žutoj obući i nose poveze na glavi - turbane! Dio, tvoj stric reče da si nema, a ne slaboumna.“ Uštinula je Fejri bradu. „Pa, ne znaju šta propuštaju, jer ću sledeće nedelje od tog praseta napraviti pitu od mlevenog mesa i pancete od koje će ti voda poći na usta: Tada će ti se prase dopasti.“ Otada je Fejra izbegavala malo dvorište kad god je Korona Kučina pripremala svinjetinu. Čak je i udisanje arome bio bezbožnički čin; gori i od nošenja krsta. Međutim, u čitavoj kući preovlađivali su mirisi mastila i hartije. Gospodar, koga još nije viđela, imao je ogromne količine hartije svuda po kući: papir je padao sa stolova, bio je raširen preko škrinja s mapama, pa čak i preko trpezarijskog stola. Pogledala ih je jednom-dvaput. Nije razumela napomene, ali crteži za nju nisu predstavljali nikakvu tajnu. Često je viđala takve crteže i kod Mimara Sinana. Bili su to nacrti građevina. Paladio je, poput Sinana, bio arhitekta. Fejra je počela da prilagođava uvo venecijanskom akcentu. Sluge su govorile malo drugačijim jezikom od onog čistog i otmenog, kojem ju je majka naučila. Toliko su se često čuli glasovi Z i C da su joj svi zvučali poput košnice pčela, i toliko su mahali rukama da su jedni druge udarali u uskim hodnicima kuće, ili su rušili sveće iz svećnjaka. Ali Fejra je za vreme ona dva obroka, ujutro i uveče, kada su sve sluge obedovale zajedno u kuhinji, pomno pratila, slušala i počela da se prilagođava. Retko kad je izlazila dalje od malog trga, ali kada bi otišla na pijacu, uviđala je da je dnevna Venecija sasvim drugačiji grad od noćne. Činilo se da u ovom delu

132


avada kedavra & nymphe još nema kuge; Cabato joj je rekao da kuga najviše besni u Kanaređu, tako đa neće biti izložena opasnosti ukoliko bude kupovala namirnice na Rijaltu i išla pravo kući. I tako je Fejra dobro upoznala svoju šestinu - ili sestijere, kako su je nazivali Kastelo. Primetila je da je čobanski prorok prisutan na svakom ćošku i iznad vrata svake crkve. U njenoj veri nije bilo dozvoljeno prikazivati boga i proroka kroz umetnost; to se smatralo ne samo bogohulnim već i nezamislivim. Ali ovde su hrišćani živeli okruženi svojim božanstvima; kao da su im susedi, nije ih bilo moguće izbeći. Činilo se da Hrist ima samo dva lika: prikazivali su ga ili kao dete u majčinom naručju, ili kako visi na krstu poput strvine. Početak i kraj njegovog života; nije bilo ničega u sredini. Čak i na pijaci, gde su se prodavale obeskrvljene životinje obešene na motki, razapeti čobanski prorok visio je odmah iznad njih. Uglavnom je na pijacu išla Korona Kučina jer nikom živom nije volela da poverava svoje dragocene sastojke, ali s vremena na vreme su je noge i stopala toliko boleli da je morala da sedne i podigne noge. Fejra ih je jednom videla stopala su joj bila velika poput čamaca za lov na jegulje, izobličena oko prstiju i strašno otečena s obe strane. A i krvni sudovi na Koroninim listovima isticali su se poput crnih i plavih kanapa. Fejra je viđala ovakve žile i otekline u haremu i pokušavala je da skupi hrabrost da ponudi kuvarici lek, kao zahvalnost za njenu ljubaznost. Nedostajala joj je medicina, i to ne samo zbog statusa koji je sa sobom nosila već i zbog načina na koji je traženo mišljenje od nje, načina na koji je koristila svoje veštine. Ovde je bila najponizniji sluga i dužnost joj je bila da čisti, donosi, odnosi i loži vatru u gospodarevim odajama. Još prvog dana prestala je da nosi kristalni prsten s četiri konja. Radila je teške fizičke poslove i znala da bi ga lako mogla polomiti ili oštetiti. Isekla je traku s poruba jedne od brojnih podsukanja, privezala prsten oko vrata i ugurala ga u nedra. Fejra se setila otomanske tradicije nošenja amajlija za zdravlje - stih iz Kurana, ispisan na sitnom parčetu papira i smotan u mali svitak, ime božje na parčetu papira u kesici, ili privezak u obliku Fatimine šake. Amajlije su bile svete i vrlo lične; nosile su se ispod odeće i svako je imao svoju. Rešila je da prsten bude njena amajlija, jedina stvar koja je došla s njom iz Carigrada. A

133


avada kedavra & nymphe shvatila je i koliko je mnogo naučila o majci od njene smrti - mnogo o majčinom zaštićenom životu govorilo je i to što je mogla da nosi taj krhki prsten sve te godine a da ga ne polomi. U Veneciji su čak i među slugama, uvidela je, žene bile u podređenom položaju. Činilo se da nisu obrazovane, nijedna; a kada bi muškarci uveče došli u kuhinju da igraju karte, žene bi se povlačile u sobe. Bila je uverena da nijednu ženu u Veneciji niko ne bi ohrabrio da postane lekar, niti bi joj to bilo dozvoljeno. Ali mnogo toga je i ovde bilo isto kao i kod kuće. Korona je bila veoma nalik ženama u kuhinjama u Topkapi šaraju: dobroćudna, bučna, drska i vulgarna. Nije prestajala da priča i Fejra je ponekad morala da zapuši uši da ne bi slušala šta je sve kuvarica radila u mlađim danima, ili kako su se razni članovi domaćinstva udvarali ili stupali u odnose. A ipak, Fejri je neprijatelj s vremenom prirastao za srce. Razmišljala je o mladoj majci koja je pružila ruku Smrti, čamdžiji koji nije želeo đa joj uzme novac i Cabatu Cabatiniju, koji ju je primio u ovu kuću. U tim trenucima bi se sa zaprepašćenjem setila daje i ona sama delimično Venecijanka. Jednim delom pripadala je i Mlecima i Turcima, koliko god široko bilo more koje ih razdvaja. * Fejra se možda i ponosila time što se uklopila u Paladiovo domaćinstvo, ali njeno prisustvo nisu primetila samo dvojica lakeja. Vest o lepoj novoj služavki u kvartu brzo se širila, naročito u gradu ođsečenom od spoljnog sveta. Još jednom je morala da se navikava na muške poglede. Nekoliko odlazaka do pijace probudilo je revnosno zanimanje vlasnika tezgi i bila bi užasnuta da sazna da su joj često nazdravljali na pijankama u krčmama i na pijaci. Navikla se na venecijanske haljine, a velovi i zatvorena odeća njene domovine činili su joj se delom nekog drugog života; ipak, jednog dana, dok je žurila pijacom, Fejra se ukopala u mestu kada je ugledala jarkožuti letak zalepljen na zid. Prišla je bliže, podivljalog srca, i ispravila ga da bi ga pažljivije pogledala, a papir joj se ovlažio pod iznenada znojavim prstima. Slika je bila groteskna - na njoj se nalazila Turkinja, s velom, širokim šalvarama i žutim papučama sa izdignutim vrhom. Iz marame na glavi virile su oštre kovrdže nalik na vadičepe,

134


avada kedavra & nymphe a preko vela se pružao zakrivljen nos. Fejra nije još umela da čita venecijanski jezik dobro koliko je umela da ga govori, ali je prepoznala reč muselmana. Ovaj crtež je, bila je sigurna, trebalo da predstavlja nju. Brzo je skinula papir sa zida i izgužvanog ga ubacila u košaru. Pogledala je levo i desno da se uveri daje niko nije video šta je uradila, ali nije primetila visoku priliku u ogrtaču, koja ju je posmatrala s ivice trga.

135


avada kedavra & nymphe

Poglavlje 19 Anibale je proveo sedam mirnih noći na svom ostrvu. Boka ga je upozorio na opasnost, dotrčavši iz stražarske kućice. Kao Anibaleov najžešći pristalica otkako mu je poklonio putir, obaveštavao ga je o prolasku svake barke ili brodice, bilo da su od nekog značaja ili ne. Danas je Anibale odmah shvatio da je naišao sasvim drugačiji brod; znao je to po brzini kojom se starac gegao, i izrazu na njegovom licu kada je uzviknuo „Brod na vidiku, dottore, brod na vidiku!“ pre nego što mu je Boka išta pojasnio. „Šajka, dottore, s četrdeset vesala, stiže iz Kvartijera Svetog Marka.“ Anibale je požurio kroz kapije, premda nije bio toliko uznemiren da zaboravi da zgazi u potašu. Video je tačkicu na horizontu i čudio se oštrini vratarevog oka, premda su njemu smetala mutna sočiva na masci. Brod se približavao, dok na kraju nije video svetlucanje vode na veslima i kako se podižu i spuštaju, podižu i spuštaju, svih četrdeset kao jedno. Činilo se da je brod napravljen od nekog lakog drveta jer je na igri svetlosti izgledao kao da je od zlata. Dok se plovilo približavalo, Anibale je shvatio da se nije prevario - brod je zaista bio pozlaćen; i čim je na pramcu video lavlju glavu s grivom raširenom poput sunčevih zraka, znao je da je njegovoj utopiji došao kraj. Bio je to Bučintoro, duždova lađa. Na pramcu je stajao čovek čiji se crveni ogrtač nadimao i pucao na vetru poput jedra, a morski povetarac mu je mrsio kratku plavu kosu. Nije bio naročito visok, niti mišićav, ali se držao autoritativno. „Da li ste vi Anibale Kazon, dottore della peste?“ „Jesam.“ „Ja sam komornik Sebastijana Venijera, njegove uzvišene visosti mletačkog dužda.“

136


avada kedavra & nymphe Anibaleu je bilo milo što nosi masku. Pogledao je komornika. Pod ogrtačem je nosio crnu odeču koja je, činilo se, bila napravljena od neke vrste meke crne kože. Bio je mlađi nego što je Anibale očekivao i imao je plavu kosu i plave oči severnjaka. Bio je uredan, sveže obrijan, kosa mu je bila podšišana kratko kao u Tevtonca, a glas učen i tih. Nije bilo ničeg pretećeg u vezi s njim, a ipak je svojom pojavom izazivao strah; i Anibale iznenada poče da se plaši. „Možemo li negde govoriti nasamo?“, upitao je komornik. „Da.“ Anibale pogleda stražare koji su stajali u polukrugu. „Sa svima vama?“ Komornik se prijatno nasmešio. „Samo sa mnom.“ Anibale poče polako da se opušta i ohrabri se. „Ako nemate ništa protiv, komorniče, da li biste prošli kroz ovu jamu?“ Komornik podiže ogrtač i poslušno zagazi u potašu. Anibale krenu za njim kroz kapiju. Kada uđoše, Anibale ga povede preko travnjaka, u širokom luku zaobilazeći Tecon. Pokušao je da zamisli o čemu komornik razmišlja i pokušao je da sagleda ovo mesto njegovim očima. Bio je blistav jesenji dan - sunce je sijalo, osećala se svežina u senkama i dah zime u vazduhu. Dudovi su poprimali ružičasti preliv i boju ćilibara. Video je decu kako trče oko zgrade koja je služila kao škola, i čuo je zvonjavu malog zvona Crkve Svetog Vartolomeja, kako poziva monahinje na treći kanonski sat. Bogata tamna ilovača uredno prekopane bašte s lekovitim biljem i botaničkim kružnim i kvadratnim odeljcima činila je prijatnu suprotnost raskošnoj poljani i zelenoj nekultivisanoj oblasti, za koju je naložio da je pokose jer je nameravao da tu bude groblje koje je tek trebalo da primi prvo telo. Sve je išlo dobro. Anibale pokaza štapom. „Moja kuća...“, zaustavio se, jer je reč koju je upotrebio zazvučala preterano posednički. ,,U stvari, samo mesto gde boravim kada sam ovde.“ Komornik je zastao i duboko udahnuo hladni jesenji vazduh. „Lep dan, zar ne? Hoćemo li malo sesti ovde? Suviše vremena provodim u velikim službenim odajama.“ Nije u ovoj izjavi bilo ni nagoveštaja hvalisanja: komornikov autoritet bio je potpun. „Zato izlazim na vazduh kad god mi se ukaže prilika. A ovde mi se vazduh čini slađim nego u našem kužnom gradu. Bolje je po ovakvom danu biti napolju nego unutra, slažete li se?“

137


avada kedavra & nymphe Seo je na drevni oboreni stub pored staze oivičene dudovim drvećem, a Anibale je oprezno seo pored njega. Nije smatrao da je na ovo pitanje potrebno odgovoriti, ali je komornik smatrao da jeste. „Slažete li se, Kazone?“, ponovio je. U ovom običnom pitanju bilo je i nagoveštaja pretnje. Anibale se okrenuo prema njemu i sunce osvetli led u plavim očima. Komornik je očekivao da se na njegova pitanja, čak i obične beznačajne primedbe, odgovara; a to je značilo da je očekivao da mu se odgovori i na sva buduća pitanja. Anibale se pitao da li komornik ikada napušta one velike oslikane salone duždove palate da bi se spustio u tamnice i primenio svoje inkvizitorske moći s malo više sile, možda i uz pomoć vatre i gvožđa. Pogled mu je odlutao do stražara pred kapijom. Stajali su na molu u urednom polukrugu, ruku sklopljenih pred sobom. Nisu se opuštali niti su se šalili, kako to često čini oružana pratnja. Ovo su, znao je, Leoni, elitna duždova garda. Anibale sačeka naredno pitanje, znajući da je nemoćan. „Da li ste upoznati s postojanjem Zdravstvenog veća?“ Anibale je vrlo dobro znao šta je Zdravstveno veće, a i više puta je bio u ogromnoj beloj upravnog zgradi pored Ceke, kovnice novca. „Nedavno sam bio tamo“, rekao je komornik, „poslao me je naš gospodar dužd da potražim jednog un vero dottore. Znate li šta je pod tim podrazumevao?“ Anibale je imao vrlo jasnu predstavu šta je pravi lekar, ali nije mogao biti siguran da li i dužd deli njegovo mišljenje. Ali tad izbi nešto od njegove uobičajene oholosti. „Da, mene.“ Komornik se bledo osmehnuo. „Zanimljivo je što imate smelosti da to tvrdite. Moram vam reći da sam, kada sam bio u Zdravstvenom veću, sreo doktora Valnetija, koji se odmah veoma glasno požalio na vas. Poznajete li tog čoveka?“ „Poznajem.“ Anibale poče da shvata komornika. Bio je veoma pametan, ali ničim to nije odavao. Postavljao je pitanja i dozvoljavao sagovorniku da se sam odgovorima razotkrije. Odlučio se za potpunu iskrenost. „On je neopevana budala.“

138


avada kedavra & nymphe Komornik frknu. „Sličan utisak sam i ja stekao. A moram primetiti da isti utisak ima i dužd. Dakle...“, otresao je donji deo odežde dugačkim prstima. Imao je veoma uredne četvrtaste nokte. „Ovo vaše ostrvo. Kako ste to osmislili? Da li se oboleli nalaze u onoj tamo zgradi, onoj velikoj?“ „Tako je“, rekao je Anibale, ohrabren njegovim zanimanjem. „ A njihove porodice su u sirotinjskim kućicama.“ Blede obrve se podigoše. „Doveli ste i porodice? Iz sentimentalnih razloga?“ „Ne.“ Anibale je brzo odbacio ovu tvrdnju. „Postoji mogućnosti da su i oni bili izloženi kužnom vazduhu, i opasnost da se i sami razbole. Kada odstranjujete čir, morate iseći sve, i čir i zdravo tkivo oko njega.“ Komornik napući usne kada je čuo ovo poređenje. „Razumem. I da li su se razboleli?“ „Za sada nisu.“ Komornik je izgledao pomalo zadivljeno. ,,A kako lečite zaražene? Da li sam dobro razumeo Valnetija da nimalo ne verujete u njegove lekove?“ „Sirće četiri lopova? Ne. Smatram to pomalo... zastarelim. Lečim svoje pacijente najnovijim hirurškim intervencijama - tek što sam došao sa školovanja u Padovi.“ Komornik je klimnuo glavom. „Na primer, poštujem dokazane Galenove teorije, za koje svi znamo da su istinite; teoriju o četiri telesne tečnosti i potrebu da se one dovedu u ravnotežu. Stavljam pacijentima pijavice da izvuku opoganjene telesne tečnosti, rasecam i čistim otekline koje se pojavljuju na preponama i pod pazuhom. I to za sada daje rezultate.“ Kao da je komorniku izneo suviše detalja. „Da li je neko od zaraženih umro?“ „Za sada ne.“ ,,A porodice - da li preduzimate neke korake da ih zaštitite od zaraze?“ „Razume se. Zauzdali smo zarazu i preduzeli određene korake da se postaramo da ne izađe iz karantinske oblasti. Na primer, prolazimo kroz prostoriju u kojoj se pročišćavamo dimom svaki put kada ulazim i izlazim. A postoji i jama s krečom i potašom na ulazu.“

139


avada kedavra & nymphe „Smatrate li onda da bi bilo moguće sve ove mere preduzeti i u kući jednog čoveka?“ „Naravno.“ Anibale poče da nagađa kuda ova pitanja vode i oseti se dovoljno hrabro da i sam postavi jedno pitanje. „Da li je to vaša želja - to jest, da li želite da budem duždov lekar?“ „Ne, nije to. Ne strahuje on za svoje zdravlje. Ali postoji jedan čovek koji mu je veoma važan, čovek koga po svaku cenu želi da zaštiti od kuge.“ Čiji je to život vredniji od čitave Venecije, pa čak i od duždovog života, pitao se Anibale. „Pitate se ko je to?“, činilo se da komornik ne može da se odupre navici da postavlja pitanja. „Da.“ „Zove se Andrea Paladio.“ Negde kroz maglu sećanja oglasi se zvono na zvuk ovog imena. Anibale je bio zbunjen. „Arhitekta Paladio? Zašto?“ „Naš gospodar dužd naložio mu je da sagradi crkvu na mestu srušenog manastira na Đudeki, na ruševinama Svetog krsta gde je davno došlo do čudesnog izlečenja od kuge zbog blagoslovenog bunara. Sinjor Paladio je prihvatio da sagradi crkvu, koja će biti dovoljno veličanstvena da umilostivi Gospoda i natera ga da odvrati svoj osvetnički pogled od Venecije.“ Anibale se jedva suzdrža da ne frkne. „Ovo vam je čudno? A ipak, dužd veruje da Svevišnji ima bolje izglede da spase grad od naših lekara, a mislim da i vi delite slično mišljenje, bar što se tiče onih lekara koje je upoznao - izuzimam tu vas.“ Komornik nije otkrio da li i sam deli duždovo mišljenje; došao je da ispuni volju svog gospodara i to će i učiniti. „Ali ipak mu je potreban lekar kojem može verovati, da zaštiti arhitektu od zaraze dok ne obavi posao.“ „Da li je zdrav? Arhitekta?“ „Prilično, rekao bih. Zašao je u pozne godine, ali to je nesreća koja nas sve čeka?“

140


avada kedavra & nymphe Anibale pogleda prema Teconu i pomisli na obolele koji se unutra nalaze. Bila je to besmislena pomisao, da svakodnevno posećuje zdravog čoveka dok bolesni već pokazuju simptome kao što su pocrneli prsti i čirevi. Ustao je, iznenada nestrpljiv. „Nažalost - a svestan sam velike časti koju mi ukazujete - moram odbiti vašu ponudu. Ne mogu da traćim vreme na zdravog čoveka.“ Komornik podiže glavu i začkilji plavim očima, da bi ih zaštitio od sunca. Nije se raspravljao, samo je postavio još jedno pitanje. „Šta ću vam sada reći?“ Anibale pogleda kapiju i gardiste. Leoni se nisu pomerili tokom čitavog njihovog razgovora. Pogledao je komornika, koji je mirno sedeo na stubu obraslom mahovinom. Anibale ponovo sede, poražen. „Reći ćete mi da nemam pravo na upotrebu ovog ostrva i da moram da odvedem svoje pacijente i njihove porodice, a da će me vaši gardisti smesta ljubazno ispratiti odavde.“ ,,A ako pristanete?“ „Da mogu da zadržim ostrvo za lečenje i radim u miru dokle god se staram o zdravlju sinjor Paladija.“ „Upravo tako! Čestitam vam na pronicljivosti!“ Komornik opipa kožnu rukavicu i izvuče iz nje metalnu pločicu. „Ovo je“, rekao je, „duždov pečat. Ovo možete pokazati bilo kome u gradu i vaša reč biće kao daje njegova.“ Anibale pogleda pečat na dlanu; izvanredno izliven krug s duždovom slikom, krilatim lavom i jezičkom trake boje vina. Odmerio je težinu pečata u ruci. Komornik je znao da će Anibale pristati na ponudu. Sada je komornik ustao. „Onda smo se dogovorili. Poći ćete sa mnom.“ Ovo nije bilo pitanje. „Moram samo da izdam uputstva svojim zamenicima“, rekao je Anibale oprezno. Nije pomenuo sestre iz Reda Mirakoli; nije bio u potpunosti siguran da li je i njihov odlazak iz grada zakonit. „Onda požurite.“

141


avada kedavra & nymphe Anibale je pronašao opaticu i rekao joj da će se vratiti do kraja dana, a potom je krenuo za komornikom do velikog broda. Dok su stražari kvasili vesla, posmatrao je s mučninom u stomaku kako se ostrvo povlači pred njegovim očima. Nije umeo da prepozna ovo osećanje jer ga nikada pre nije osetio; ali dok je brod odlazio, pomislio je da to može biti nostalgija.

142


avada kedavra & nymphe

Poglavlje 20 Prošla je čitava nedelja pre nego što je Fejra srela svog gospodara. Videla je dokaze njegovog postojanja - crteži su rasli, širili se i menjali, menjao se i položaj i kompozicija. Tanjiri i čaše su se praznili i čekali da ih neko skloni. Ali prvi susret s njim nije bio slučajni susret u hodniku, niti ga je videla s leđa kako se udaljava - bio je mnogo dramatičniji. Svetlost je bila roba od presudnog značaja u kući zlatnog šestara. Fejri je naloženo da zameni sveće u svećnjacima na zidu, da postavi tanjiriće na svećnjake da vosak ne bi kapao na dragocene crteže, da napuni ormariće svećama i da skrati fitilje na brojnim lampama. Gospodar je želeo da može da crta u svakom trenutku pa su sobe čak i usred noći morale biti osvetljene kao da je sunčani dan. Poslednji zadatak pre odlaska na počinak bio joj je da odnese veliki balon duvanog stakla do vrha napunjen vodom, koji su zvali akvarijum, u gospodarev studiolo. Razumela je koja mu je svrha i divila se ovom genijalnom rešenju; kada se sveća stavi iza staklene činije, voda se ponaša kao sočivo; plamen postaje veći, a svetlost snažnija dok prolazi kroz vodu, što je omogućavalo da se osvetli čitav sto. Kasno jedne noći nosila je kristalnu činiju iz kuhinje u gospodarevu sobu, ali u mračnom hodniku zastade zbog tankog pravougaonog zlatnog okvira, visokog koliko i čovek, koji je visio u tami. Prišla mu je, i dalje noseći činiju punu vode, i videla da mu ivice trepere. Tada je znala da to što gleda nije udobni plamen ognjišta, već pravi požar. Na silu je otvorila vrata i toplota ju je umalo oborila. Veliki sto je po prvi put bio prazan, bez crteža; svi su bili u ognjištu, savijali se i goreli, a plameni pepeo jurio je uz dimnjak. I ne razmišljajući, Fejra je izlila sadržaj činije preko velikog stola za crtanje, potom je svukla tkaninu s njega i bacila je preko plamena, smesta ga ugušivši, loveći kožnim čizmama svaki zalutali plamičak. Kašljući od crnog dima, Fejra se okrenula u mraku i počela da traži put do prozora, koji je širom otvorila. Potom je izbacila glavu kroz prozor i udahnula svež i čist vazduh pod zvezdanim nebom.

143


avada kedavra & nymphe Kada je uvukla glavu, s fotelje iz ugla začu se glas, zbog čega je umalo iskočila iz sopstvene kože. Kada su joj se oči privikle na mesečinu, videla je bele obrise nečijeg tela. „Šta radiš to?“, upita je glas. „Šta ja radim? Šta vi radite?“ U šoku, Fejra je zaboravila da govori venecijanski pa se na turskom okomila na priliku u uglu. „Mora da ste poludeli! Kako ste mogli tako da zapalite vatru? Dimnjak čak nije ni uvlačio plamen! Kako možete sedeti tu i posmatrati je kako gori? Čitava kuća mogla je da izgori! Zar ne znate da bi čitava kuća izgorela do temelja da se zapalila tapiserija iznad kamina? A kuća se tako budalasto diže u visine da bi sluge na tavanu ostale zarobljene! Zar vas baš briga?“ Zastala je da udahne vazduh, ali s fotelje nije dopirao zvuk. Ne bi uopšte mogla da primeti priliku da nije bilo kao sneg bele brade. ,,Ko si ti?“ Shvativši svoju grešku, Fejra mu uzvrati ćutanjem. Podivljalog srca, ona progovori na venecijanskom. „Ja sam Čečilija Cabatini, nova služavka.“ „Zaista?“ Glas je zvučao kao da se zabavlja. „Milo mi je što smo se upoznali. Već mi se dopadaš više od prethodne. Upali svetiljke, hajde“, rekao joj je Andrea Paladio. „Ako ćemo već razmenjivati ljubaznosti, onda je bolje da se vidimo.“ Fejra frknu, i dalje ljutita. „Kako da ih upalim? Ne vidim ništa.“ Paladiov glas bio je grub i u njemu se čulo šištanje harmonike. Grmeo je iz mraka. „Jedna je u držaču, između pilastra glavnih vrata i udubljenja u triglifu. Dve se nalaze na vencu kamina. Još jedna je u udubljenju između sekundarnog i tercijarnog prozora, a tri su između friza i krovnog venca. Upali jednu i videćeš ostale.“ Ovo su bile reči kojima je Nurbanu nije učila, „Ne razumem vas.“ „Pronađi mi fitilj. Ja ću ih upaliti.“ Fejra je pronašla list papira, koji je plamen poštedeo, i umotala ga u štapić. Njen gospodar ustade sa stolice i prođe pored nje. Upalio je fitilj na prigušenoj vatri i obišao sobu prinoseći papir svakoj sveći. Kad je svetio obasjalo prostoriju, prepoznala ga je - on je bio onaj starac koji je došao do ruševina na Đudeki neposredno nakon što je njen otac preminuo; koračao je, pregledao, proveravao i zapisivao nešto na voštane tablice. Posmatrala ga je kako se teškim korakom, očigledno zbog kostobolje, vraća do fotelje. Seo je kao da mu teret sveta počiva na ramenima. Prišla je vatri i

144


avada kedavra & nymphe žaračem pomerila delimično spaljenu hartiju. Bila je prekrivena crtežima i dijagramima, ali svi su bili uništeni. Zagledala se i podigla zažareno parče papira. Iscepao je crteže pre nego što ih je spalio, kao da je u potpunosti želeo da uništi svoje delo. Pogledala ga je, a parče papira joj je još visilo u ruci. „Zašto ste sve ovo spalili?“ Uzdahnuo je toliko duboko da je dahom podigao pepeo. „Ne mogu to da uradim.“ „Šta ne možete da uradite?“ „Da sagradim crkvu.“ Sledila se s parčetom papira u ruci. Setila se nečega što je Cabato Cabatini rekao. Što je uzgrednije mogla, upitala je: „Za dužda?“ „Ne za njega. Lako bih ja udovoljio Sebastijanu Venijeru. Ne, imam ja mnogo zahtevnijeg gospodara. Gradim crkvu za Boga.“ Fejra je ispustila papir i uspravila se, brišući prste o suknju. Nije u potpunosti bila sigurna da li bi trebalo da ga ostavi samog, ali otkrila mu se, i vikala je na njega, i sada nije imala kud. A i činilo se da je voljan da razgovara, a on je bio jedini koji je mogao da je odvede do dužda. Duboko je udahnula. „Šta ste do sada uradili?“, upitala je. „Izmerio sam gradilište...“ Mahnuo je rukom prema kaminu: „Nažvrljao sam dovoljno linija da bih mogao stići do ferusalima kada bi ih sve složio u jedan niz. A moj siroti crtač iscrtao ih je još toliko da možemo po njima i da se vratimo kući. Ali sve su to bezvredne žvrljotine.“ Fejra je pomislila na crtača Subotu i one mastilom umazane prste koje je raščešao do krvi. ,,A šta će on misliti o ovome što ste uradili?“, upitala je strogo. „On me već dobro poznaje. Poznaješ li ti Cabata Cabatinija?“ „Ja sam mu nećaka“, odgovorila je Fejra oprezno. Pogledao je pravo u nju i ona vide sićušne sveće kako mu veselo poigravaju u očima. „Teško da si mu ti nećaka. Njegova sestra nije udata. A maločas si govorila kao nevernica. Jesi li Mavarka? Možda Ruskinja?“ Nije izgledao ljuto,

145


avada kedavra & nymphe već kao da se zabavljao. Fejra je odlučila da mu kaže istinu. „Ja sam iz Carigrada.“ Umorno se pripremila da mu ispriča svoju priču. Ali činilo se da Paladio, izgubljen u svojim zagonetkama, uopšte nije zainteresovan za njenu priču. Samo je zamišljeno rekao: „Ah! Konstantinopolj! Kažu mi da tamo ima čudesnih hramova.“ Nije mogao odabrati bolje reči kojima bi stekao njenu naklonost. Žustro je prišla njegovoj fotelji. „O, tako je! Ima mnogo džamija. Pored čudesne Aja Sofije, tu je još i Sulejmanova džamija koja stoji na bregu iznad Zlatnog roga; to je najveća džamija u Carigradu i ima četiri minareta. Zatim je tu Fatih džamija, u kojoj su medrese, svratišta za putnike, bolnica i biblioteka.“ Iznenada se vratila tamo: lutala je pločnikom toplim od sunca. Fatih džamija je, više od bilo koje građevine, za Fejru predstavljala mizan, jer se bavila idušom koliko i umom i telom. „Zatim je tu i Bajazitova džamija, u središtu ogromnog kompleksa. Ima ogromnu kupolu koju podupiru četiri stuba.“ Opisala je kupolu rukama, pružajući ih visoko prema svetlosti sveća. „Pravo majstorstvo!“, nije mogla da se zaustavi, iznenada ju je uhvatila strašna nostalgija. „Potom je tu i Ejupova džamija, najstarija od svih. Ona se nalazi van gradskih zidina, u blizini Zlatnog roga, na mestu gde je, po predanju, sahranjen barjaktar Muhameda Proroka. Toliko je veličanstvena da se vernici roje oko nje već vekovima.“ Veliki Sinan ne bi sedeo i sažaljevao samog sebe, niti bi palio svoje crteže, pomislila je Fejra. ,,U Carigradu su arhitekte opsednute svojom vizijom“, izjavila je. „Poznavala sam jednog koji ne jede od zore do zalaska sunca. On seda da jede tek kada svetlost nestane i kada ne može više da gradi.“ „Eh, kada bi i u meni gorela njegova strast! Moja je zgasla, izgleda“, razmišljao je Paladio utonuo u svoju nesreću. Ustao je i počeo da petlja oko prozorske reze. „Za svaki od tih džamija koje si navela, mogu da ti pokažem po jednu crkvu koju sam ja lično sagradio. Vidi“, iznenada pođstaknut, poče da izvlači fioke ispod dugačkog stola za mape i da iz dubina tih fioka vadi gomile nacrta. „Evo“, čitao je obeležja. „Portal za crkvu Santa Marija dei Servi. A ovo je fasada za baziliku San Pjetro di Kastelo. A ovde: refettorio9 manastira San Đorđo Mađore. Pa Konvento dela Karita. Fasada za crkvu San Frančesko dela 9

Trpezarija (Prim. prev.)

146


avada kedavra & nymphe Vinja. Mogao bih tako unedogled. A sada, sada, dobijem prvu porudžbinu od Mletačke republike, a ne mogu na nacrtam nijednu smislenu liniju!“ Besno je udario pesnicom u dlan druge ruke. Fejra pogleda razbacane nacrte. „Zašto ova crkva mora biti drugačija?“ Paladio podiže ruke i stavi ih iza glave. „Zašto što je ona dar. Zarobljen sam ugovorom, pečati su stavljeni, dokumenta potpisana, ne mogu ga prekršiti.“ Opet je umorno seo i pustio ruke da mu padnu. „Dužd misli da će Bog, ako mu sagradim čudesnu crkvu dostojnu njegove slave, spasti ovaj grad. Smatra da su građani Venecije zgrešili i da ih Bog sada kažnjava zbog toga.“ Zainteresovana ovim novim pogledom na katastrofu, Fejra mu nije otkrila da je bolest stigla u Veneciju zahvaljujući strašnom naumu jednog smrtnika koji sedi u Topkapi šaraju. Setila se svog bivšeg zanimanja. ,,A šta je s lekarima? Valjda i u Veneciji postoje lekari.“ „Dužd mi sutra šalje jednog, da mi čuva zdravlje. Misli da će taj lekar spasti mene, ali da samo Bog može da spase sve nas.“ Paladio je sklopio grube ruke kao u molitvi. „O, nije ni važno, sklopio sam ugovor i moram ga ispuniti. Ali ne mogu.“ Pogledao ju je. „Šta radiš kada ne možeš da uradiš nešto kako valja?“ Fejra se setila brojnih trenutaka u haremu, kada njeni lekovi nisu pomagali. „Vratim se na početak“, rekla je jednostavno. „Mislim da morate pronaći početak.“ „Da pronađem svoj početak“, zamislio se i toliko je dugo sedeo mirno da se Fejra zapitala da li da ode. Počela je da se osvrće. Pogled joj pade na jedan jedini crtež koji je bio prikačen za zid i koji vatra nije dosegla. Ustala je i prišla mu. Bio je to crtež čoveka s divljom kosom i plamenim očima. Osetila je kako rumeni. Nije bio odeven: muškarac u najboljim godinama, sa očima kao vatra i kosom nalik na sunčeve zrake. Imao je duplo više udova od ostalih ljudi - i svi su bili ispruženi kao u pauka, jedan skup udova nalazio se unutar kruga, a drugi unutar kvadrata. Muškarac u krugu unutar kvadrata. „Zašto ste zadržali ovo?“

147


avada kedavra & nymphe Arhitekta se trže iz razmišljanja i polako podiže pogled. „Zato što nije moj. To je delo umetnika Leonarda, iz mesta Vinči, blizu Firence. Ovo je crtež s kojim je za mene sve počelo. Ovo je...“, ustao je, a glas mu je bio bremenit od shvatanja, „ovo je moj početak.“ Iznenada živnuvši, Paladio uze sveću iz najbližeg svećnjaka i odšepa do uzanog strmog stepeništa međusprata. Krug šafrana širio se poput žute svetlosti preko hrbata knjiga i osvetljavao slova nalik mastilu njegovih crteža koje je pozlatio plamen. Izvukao je jedan drevni tom s police i oduvao prašinu s njegovih stranica. „Evo mog starog prijatelja“, rekao je i doneo joj knjigu koja je pala na sto uz glasan tresak i oblak prašine. Pročitala je dugačku reč preko cele prednje korice. Najpre joj se učinilo da piše VENETIA, ali se onda usredsredila i uspela je da pročita: VITRUVIUS. „Čitaš li latinski?“ Fejra je pregledala neke manastirske knjige lekovitog bilja u biblioteci Topkapi saraja, ali uspela je da razluči svega nekoliko reči. „Ne.“ „On je bio prvobitni majstor graditelj kada su Rimljani vladali svetom.“ Osmehnuo se. „Davno, davno, kada su moja i tvoja zemlja bili jedno carstvo.“ Fejra je posmatrala kako okreće stranice - posmatrala mu je ruke dok je nežno okretao listove. Bili su umazani mastilom koliko i Cabatovi, teški i četvrtasti, s kratkim i zdepastim noktima i zadebljanim vrhovima. Bile su to ruke radnika, a ne plemića; a ipak joj je bilo lakše da razume njegov govor nego bilo čiji u kući. Pomislila je da možda nije rođen kao plemić. Pogledala je knjigu preko njegovog ramena. „Gde je početak?“ Udario je kažiprstom po prvom dijagramu. „Ovo, krug u kvadratu.“ Namrštila se. „Da li je to rešenje?“ Njen gospodar uzdahnu. „Vitruvije je moj početak i moj kraj, alfa i omega; njegova geometrijska pravila upravljaju svime što činim; i ne samo time, već i univerzumom koji me okružuje.“ Mahnuo je rukom prema otvorenom krilu prozora, obgrlivši tim pokretom kosmos, pokazujući Fejri noć, baršunastu i zvezdanu. „Izgradio sam život na Vitruvijevim ramenima. On je moja inspiracija.“

148


avada kedavra & nymphe Fejra je pogledala zvezde, iste zvezde koje su sijale i nad Carigradom. Pomislila je na minarete i kupole Mimara Sinana. Setila se tada kako je Nurbanu radila na nacrtima za svoju džamiju sa živahnim čovekom u turbanu, kako mu je predlagala gde da stavi stepenište, lažni luk ili ukrašeni zaslon. Fejra je ponovo pogledala Vitruvijevu knjigu. Krug unutar kvadrata. Sada je oblik bio drugačiji poprimio je tri dimenzije, preobrazio se pred njenim očima. Nije to bilo besmisleno. Bila je to kupola. „Možda vaš bog ne želi isto što je dobijao i dosad. Možda želi nešto drugačije.“ Govorila je oprezno. „Čovek o kojem sam vam pričala. Njegovo ime je Mimar Sinan.“ „Nevernik!“ Strogo ga je ispravila. „Arhitekta.“ Paladio nagnu glavu. „Kasno je sad. Dođi ujutro. U podne mi dolazi onaj dosadni lekar, a ti dođi pre njega. Želim da čujem više o tom Sinanu.“ Dok se klanjala i izlazila iz sobe, videla je Paladija kako pod svetlošću sveća ushićeno okreće stranice, prstima očvrslim od rada u kamenu. Uzeo je čist list papira i ugljeni štapić i počeo da crta, iznova i iznova, krug unutar kvadrata.

149


avada kedavra & nymphe

Poglavlje 21 Kada je Fejra narednog jutra otišla do Paladiovog radnog kabineta, soba je izgledala sasvim drugačije. Zidovi su bili očišćeni, a jedini dokaz vatre bila je čađava fleka na tapiseriji iznad kamina. Nacrti su bili sklonjeni, na stolu je stajala samo Vitruvijeva knjiga otvorena na krugu i kvadratu, a na zidu je visila slika čoveka s mnogo udova, koji je zurio u nju iz svog geometrijskog zatvora. Velika fotelja pomerena je do sredine sobe. Paladio ju je zamolio da sedne, a on je ostao da stoji. Fejra poslušno sede i povede ga u zajednički obilazak Carigrada. Arhitekta ju je zamolio sedi mirno, s rukama u krilu i sklopljenih očiju. Potom joj je rekao da zamisli da je opet u Carigradu i da kreće od kuće. Šepao je oko nje dok je pričala, i ispaljivao pitanja poput strelca. A Fejra je zainteresovano pristala da mu na njih odgovara. U mislima je prešla prag očeve male kuće kod Sultan Ahmeda džamije i krenula preko izlizane, tople kaldrme. „Odvedi me negde“, čula je Paladiov udaljeni grubi glas, pa je skrenula levo do Kapali čaršije i prošla kroz pijacu začina. Toliko se unela u svoje sanjarenje da je osetila oštar miris lišća i suve biljke pod donovima tankih žutih papučica. Išla je sve dok nije došla do Imaret kapije. „Gde si?“, pitao ju je glas. „Kod Sulejmanove džamije, najveće građevine koju je Sinan ikada izgradio, grobnice Sulejmanove.“ Zašla je pod veliku senku Muvakithan kapije, osećajući se sitno u poređeniu s mermerom portom. „Sada sam u avliji, masivnom dvorištu na zapadnoj strani džamije. Gledam dugačak neprekidan niz lukova...“ „Peristil! Nastavi!“ S povremenim arhitektinim upadicama, Fejra je u mislima prošetala čitavim kompleksom, do najsitnijih detalja opisujući stubove, dvorišta i minarete. ,,A sam hram?“, upitao je. „Glavna kupola visoka je poput nebesa i pozlaćena iznutra, kao da je neko zarobio blesak munje. Unutrašnjost je gotovo kvadratna.“

150


avada kedavra & nymphe „Krug unutar kvadrata“, prošaputao je glas, mekše nego ranije. „Nastavi.“ „Ta dva oblika grade jedinstven ogroman prostor. S obe strane kupole nalaze se polukupole, a prema severu i jugu lukovi, koji su zapravo prozori iznad kojih su trouglovi ukrašeni dugom sićušnih pločica.“ ,,A šta drži kupole?“ Fejra se osvrnula pod kupolom. „Potporni stubovi ugrađeni su u zid i skriveni lukovima galerija.“ „Prikrio je potporne stubove da bi unutrašnjost izgledala skladnije. Pametno!“, rekao je glas s toplim divljenjem. „Unutra se nalazi samo jedna šerife... galerija... a napolju je dvospratna galerija. Unutrašnjost je oblepljena nežnim pločicama iz Iznika, a drvo je ukrašeno jednostavnim ukrasima od slonove kosti i sedefa. Ali dragulj građevine - Sulejmanova grobnica - ukrašen je čistim belim mermerom.“ Fejru je poneo san, okretala se pod tavanicom ukrašenom draguljima. Osećala se kao da je na nebu. Oštar zvuk vrati je u stvarnost. „Prokletstvo!“, opsova Paladio. „To je lekar!“ Fejra se uznemirila i ustala. „Dođi...“, gospodar je otvorio mala vrata pored stepeništa. „Sačekaj me u kabinetu.“ U maloj prostoriji nalazile su se sve Paladiove zalihe: pera i mastilo, bedemi ugljena za crtanje i kule papira. Fejra je morala da drži vrata zatvorena gurnuvši mali prst u ključaonicu, ali radoznalost je bila jača pa ih je malo odškrinula i provirila. Zbog prizora koji je ugledala, srce je počelo toliko snažno da joj udara da je umalo pala u sobu. Gospodar je sedeo na stolici s koje ona tek što je ustala, a nad njim se nadvijalo strašno čudovište; odeveno u crno, sa zakrivljenim kljunom spremnim da napadne.

151


avada kedavra & nymphe

Poglavlje 22 „Mislim da niste bolesni.“ Anibale je pregledao čoveka. Arhitekta je bio imućan, ako je suditi prema kvalitetu baršuna, veličini odaja i kvalitetnoj hrastovini fotelje u kojoj je sedeo. Premda mu je brada bila bela, oči su mu bile blistave poput uglačanih oblutaka. „Nisam“, priznao je starac. „Ali ne smem dozvoliti sebi da se razbolim, a dužd tvrdi da ste vi najbolji lekar za kugu u Veneciji.“ Anibale nije bio tašt; majka mu je govorila daje lepa beba, zatim su mu tetke govorile daje lepo dete, a kasnije i brojne žene daje lep muškarac. U Padovi nisu hvalili njegovu fizičku lepotu, već intelekt, i učitelji su mu neprestano govorili da ima najbolji medicinski um u svojoj generaciji. Potom ga je komornik mletačkog dužda potražio. Samo je slegao ramenima. Bio je ljut što ga odvlače od posla; ljut što ga je komornik nadmudrio. Nije se ni trudio da to sakrije. ,,A vi ste“, rekao je sarkastično, „najvažniji čovek u Veneciji jer gradite crkvu.“ Starac se malo uspravi u fotelji. „Ne gradim ja bilo kakvu crkvu. Gradim crkvu kojom ćemo moliti Boga da nas zaštiti od kuge.“ Anibale pomisli na ulice kojima je upravo prošao. Valneti i njegove kolege očigledno nisu uspevale da zadrže nalet bolesti. U nekim kvartovima sada su se na svakoj kući videli krstovi, a na svakom uglu nalazile su se kante s krečom i dim mirte dizao se iz svih dimnjaka. „Molite se svim silama“, prasnuo je. Namestio je masku, spremajući se da krene. Starac je ogrubelom rukom pokazao njegov kljun. „Da li to deluje?“ „Do sada je delovalo. Ali bez obzira na to da li deluje ili ne, ljudi očekuju da je vide, a to je najvažnije.“ Anibale se uspravio i slagao, da bi ubrzao svoj odlazak. „Istina je, maestro, da se nećete zaraziti ako ste svih ovih dana uspeli da izbegnete zarazu.“ Ali ipak popusti. „Ali ovo možete da učinite. Nabavite parče kvalitetnog platna - mislim na ono gusto platno, s čvrsto upletenim nitima, kao što je egipatski pamuk - svakog dana ga dimite nad vatrom i vezujte ga preko nosa i usta kad izlazite napolje.“ Pogledao je starca. „Zapravo, pošto ste graditelj,

152


avada kedavra & nymphe svakako tako radite, jer će vas pre ubiti taj kašalj nego kuga. Ili to, ili se bar odsad držite podalje od kamenoloma.“ Čovek se osmehnuo u belu bradu. „Ne mogu da bežim od kamena. On je moj život.“ „Onda će vas ono što vam predstavlja vaš život odvesti u smrt!“, prasnuo je Anibale. Sada se starac zakikotao. „Samo da najpre završim crkvu, a onda više nije bitno.“ Anibale frknu, a starac ga oštro pogleda. „Nemate vere? Ne idete u crkvu?“ Anibale ga prostreli pogledom. „Imam suviše posla u ovom svetu da bih se bavio onim. I vi biste u svojoj profesiji bolje služili Bogu kada biste više služili ljudima. Pre nego što sagradite crkvu, trebalo bi da sagradite bolje kuće. Kuga je uspela tako snažno da se primi pre svega zbog skučenih odaja, nečistoće i neprovetrenosti. Zdravlje počinje u kući.“ Starčeve oči se razvedriše i on prvi put pošteno pogleda lekara. „Sasvim ste u pravu!“, naglasio je, kao da je pronašao srodnu dušu. „Nastavite!“ Anibale je otvorio usta da da oduška svom besu prema republici i bednom smeštaju za sirotinju, ali ih je zatvorio. Morao je da se vrati na ostrvo; na svoje ostrvo, svojim pacijentima. „Ako biste mi oprostili, moram da se vratim onima kojima je moja pažnja zaista potrebna. Pregledaću vas za sedam dana“, rekao je kratko i izašao praćen lepetanjem ogrtača. Nažalost, teatralnost njegovog odlaska umanjena je time što je odabrao pogrešna vrata. Našao se u maloj odaji u kojoj je služavka čistila. Malo je poskočila i, zažarenih obraza, prostrelila ga ćilibarskim pogledom pre nego što je smerno oborila oči boje topaza. Odmah je procenio njen izgled, kao što je uvek činio. Koža joj je bila čista, a obrazi su sijali zdravljem. Bila je lep primerak; bar se činilo da Paladiove sluge nisu zaražene, a to je bilo već pola bitke. „Izvinite!“, zalajao je na nju, ponevši se još neprijatnije nego što bi se inače poneo, a sve zbog ove neobično smešne situacije u kojoj se našao, a potom se okrenuo i izašao, ovog puta na prava vrata.

153


avada kedavra & nymphe

Poglavlje 23 Fejra je svako jutro provodila s Paladiom u njegovom radnom kabinetu. Njeni poslovi su preraspoređeni, a Cabatu Cabatiniju naloženo je da gospodaru dolazi samo po podne. Niko u domaćinstvu ništa nije rekao: gospodar je ponovo radio. Fejra mu je pričala o novoj džamiji koju je Sinan gradio za njenu majku, mesto koje će biti grobnica sultanije Nurbanu. Tokom ovih razgovora, Cabato Cabatini često se motao po sobi i Fejra je osećala da je gleda iza naočara, kao da mu njen glas i njene crte lica vraćaju Čečiliju. Uskoro je, međutim, zaboravila Cabata, jer su Paladiova pitanja postala mnogo neposrednija. Pošto je posmatrala građenje džamije, pitao ju je kako je kupola građena, kako je poduprta, čak i kako su klesari tesali kamen. Postao je opsednuti ovom idejom. Kako da čovek pretvori krug unutar kvadrata u sferu unutar kocke? Jer da bi se izgradila prava kupola, koja bi zadovoljila i zahteve estetike i poštovala sva Vitruvijeva geometrijska pravila, kupola mora imati jednak prostor pod sobom, prazninu koju će vernici ispuniti verom. Ponekad je širokim pokretima crtao i zapisivao gomile detalja po ivicama crteža. Ponekad je ona crtala i uvidela je da je pero sluša jer je već učila da crta ljudsku anatomiju. Fejri je pogled neprestano privlačio crtež vitruvijanskog čoveka, koji je visio na zidu. Njegova geometrija svakome je skretala pažnju na crteže oko njega, a izraz predstavljao primer ravnoteže Fejrine oblasti i Paladiove arhitekture - anatomije i graditeljstva. Ponekad bi se Paladio raspitivao i o Sinanu i ona je pokušala da se seti svega u vezi s tihim malim čovekom s turbanom. Postojale su sličnosti između Mimara Sinana i Andree Paladija; onako bradati, ljubazni, potpuno opsednuti svojim stvaralaštvom, mogli su biti i braća. A ma koliko se Paladio raspitivao za novu gradnju, jednako se raspitivao i za staru. Uvek iznova, Paladio je tražio od Fejre da mu priča o Ejupovoj džamiji, gde je nad telom Muhamedovog barjaktara podignut hram. Činilo se da ga privlači besmrtnost građevina, pomisao na hodočasnike koji dolaze u hram da se tu

154


avada kedavra & nymphe klanjaju i vekovima nakon graditeljeve smrti. Činilo se da ne pravi razliku između svog i njenog boga, i Fejra poče da razmišlja da je on u tome možda i u pravu. Ako su Sinan i Paladio dve strane iste kovanice, slične onoj koju je nosila u neđrima, možda su i bog Zapada i bog Istoka jednako slični. Možda su Paladiov Svemogući i njen Alah odrazi jednog istog Boga, kao u ogledalu. Korila bi sebe zbog ovih nečistih misli, i svake noći penjala se stepenicama i molila dovoljno glasno da uguši neprestanu zvonjavu zvona. Od Korone Kučine naučila je ustanovljene časove molitve i to strano vreme sada joj je merilo dane - jutrenje, prvi sat, šesti sat, deveti sat. Kuvarica se bez prestanka molila nad brojanicom i njena nepokolebljiva vera mnogo je podsećala na namaz i klanjanje. Zaklela se da će ih se pridržavati u srcu i mislima iako se tu nije mogla oprati i klanjati pet puta dnevno; ali zadaci i vreme obroka u domaćinstvu joj to nisu dozvoljavali, pa je ubrzo zaboravila. Kada bi se setila, molila se žarko i beznadežno, stežući čvrsto svoju žutu papučicu. Molila bi se još revnosnije da je znala da je jedne večeri, u mračnom uglu duždove palate, jedna ruka ubacila parče papira u lavlja usta. Samo sanduče bilo je običan prorez u zidu, ali je bilo postavljano u veliki kameni reljef u obliku lavlje glave. Iza kamene fasade, pritužbe su završavale u zaključanom sanduku u komornikovom kabinetu, koji je otvarala samo komornikova ruka. Ovom prilikom, optužba koju je lav progutao sadržala je svega nekoliko redaka ispisanih nezgrapnom rukom; bila su to uputstva do kuće zlatnog šestara i ime Fejre Adalet bint Timurhan Murat.

155


avada kedavra & nymphe

Poglavlje 24 Kako je vreme prolazilo, Fejra je sve više razmišljala o pojmu mizan - o ravnoteži. Oduvek je verovala da je bolest uma štetna po ljudski duh koliko i bolest tela, a Paladio je upravo to i dokazivao. Fejra je izlečila Paladiovu slabost i oslobodila njegove strasti. I dalje je provodila jutra s njim, razgovarali su o velikim carigradskim građevinama, a poslepodneva i večeri provodio je s Cabatom Cabatinijem, praveći nove nacrte za svoju crkvu s kupolom. Trgovci su dolazili od prepisivača s gomilama novog mirisnog papira, teglicama mastila, štapićima tamnog uglja i upijača od piljevine koja je još mirisala na drvo. Cabato je crtao dok se ne bi srušio, do duboko u noć, a Paladio mu je piljio preko ramena ili koračao iza njega, pričajući i mašući rukama, opisujući lukove i stubove u vazduhu. I na papiru poče da se pojavljuje čudo: zemaljsko otelotvorenje Paladiove nebeske vizije, oslikano crnim i belim, sa svakom dimenzijom u savršenoj razmeri, svakom merom savršeno opisanom. Uskoro su nastali i precizni nacrti, koji su se mogli predati klesarima i preneti na kamen. Po prvu put Fejra je počela da ceni Cabatovu veštinu. Dok su Paladiovi crteži predstavljali želju i fantaziju, Cabato ih je spuštao na zemlju. Nije ih crtao sa strašću, već precizno, pretvarajući fantaziju u opipljivu stvarnost. Fejra se više nije brinula za Paladiov um, već je počela da strahuje za njegovu zemaljsku ljušturu. Slušala je muziku njegovog daha dok se naginjao nad nacrtima i znala je da bi brzo podlegao bolesti ako bi kuga iznenada ušla u njegov dom. Pomislila je na posetu lekara ptičjeg lika. Teško joj je bilo da poveruje da lekari u Veneciji hodaju ulicama tako obučeni, kao da su divlji šamani varvarskih plemena, i bila je zapanjena kada je iz njegovog razgovora s Paladiom otkrila da ga smatraju najboljim lekarom za kugu u Veneciji. Samo se delimično slagala s njim - ono što je rekao o kućama slagalo se s njenim poimanjem, a maska će možda i zaštiti njenog gospodara od kužnog vazduha na ulici - ali je nepromišljeno odbacio dalju opasnost po Paladiovo zdravlje. Preduprediti bolest da ne zahvati zdrave bila je podjednako važna kao i lečenje

156


avada kedavra & nymphe bolesnih, a naročito za onoga koga bolesna pluća čine podložnim svim bolestima koje se prenose vazduhom. U redu, ako lekar nalik na pticu ne želi da brine o njenom gospodaru, ona će. Jednog jutra Fejra se okuražila i otišla do Cabata Cabatinija i rekla mu šta želi da učini. Pronašla ga je u kabinetu, kako seče bele listove svežeg papira. U tišini je saslušao njen dugački, veoma dugački spisak, a potom je skinuo naočare i protrljao kosu. „Fejra“, rekao je. „Ono što zahtevaš je nemoguće.“ Vratio je naočare na nos. „Naš gospodar je sada potpuno zanet crkvom i neće trpeti nikakvu pometnju u kući.“ Fejra isturi bradu. „Kako su vam ruke?“ Cabato Cabatini raširi prste pred sobom i pogleda ih kao da ih vidi prvi put u životu. Crvenilo i rane potpuno su nestali - tkivo je bilo meko i čisto. Fejra podiže obrve. Uzdahnuo je. ,,U redu.“ Fejra nije otišla Paladiju odmah tog jutra. Naložila je Koroni Kučini da napravi veliki lonac potaše i guščije masti pa je tom smesom ispunila pukotine oko prozora i svako krilo čvrsto vezala upletenim kanapom. Stizala je zima pa joj niko u domaćinstvu nije zbog toga prigovorio. Kada je Paladio jednom krenuo da poseti gradilište naostrvu Đudeka, Fejra je naložila Cabatu da ga prebaci tamo u gondoli s baldahinom, crnim zastorom nalik na šator, da ne bi bio izložen vazduhu. Naložila je da se u velikoj odaji gospodareva posteljina opere i odimi i da se zavese istrljaju kamforom. Fejra je napravila prah za ognjišta od jednakih delova aloje, storaksa i preslice. Izmešala je u avanu sastojke s ružinom vodicom iz Damaska i oblikovala smesu u male ovalne brikete, koje je stavila u sva ognjišta u kući. Zatvorila je vrata za trgovce, do kojih se dolazilo stazom kroz pogano dvorište, i zahtevala da svaki posetilac koji dođe, bilo visokog, bilo niskog položaja, ulazi na glavna vrata, iznad kojih se nalazi znak zlatnog šestara. Velika vrata vodila su u mali atrijum gde su se odlagali kaputi, kape i štapovi, a iza njih bila su druga vrata, uvek otvorena. Fejra je naložila da se mala prostorija za odlaganje kaputa isprazni, kamene ploče pometu i prekriju rogozom potopljenim u rutvicu i potašu, a potom ih je polila kasijom, sirćetom i ružinom

157


avada kedavra & nymphe vodicom. U svećnjake na zidu postavila je sveće koje je sama napravila od pepela drveta, ovčijeg loja i vode, a u svaku je stavila drvenaste komadiće tamjana, koji je nosila u pojasu. Svaki posetilac morao je da prođe kroz zadimljeni hodnik i očisti noge o rogoz i trave. Fejra je strogo naložila da druga vrata, koja vode u kuću, moraju biti zatvorena kada su vrata koja vode na ulicu otvorena; a kada su vrata koja vode u kuću otvorena, vrata koja vode na ulicu moraju biti zatvorena. Ako je i primetio ove mere, Paladio ništa nije rekao. Ništa mu nije smetalo dokle god ga nije ometalo u poslu. A ništa ga nije ometalo sve do noći kada se činilo da je kuga došla i po njega.

158


avada kedavra & nymphe

Poglavlje 25 Bilo je gluvo doba noći i Fejra je iskočila iz nekog bezimenog košmara na zvuk kucanja na vratima. Pospano je otvorila vrata i zatekla Cabata Cabatinija u noćnoj košulji, kako trepće pod svetlom sveće koju je držao. „Dođi i vidi!“, rekao je. Trgla se kada je čula ovaj izraz, ne mogavši u tom času da se seti gde ga je ranije čula, ali je bez pitanja pošla za njim niz stepenice, kroz razigrane senke svećom osvetljenog stepeništa. Cabato joj je uplašeno šaputao dok su silazili. „Gospodara trese groznica, a pojavio se i otok, velik kao mušmula.“ Fejra se spotače, otupela ođ strepnje. Pripremila se. „Da li su mu vrhovi prstiju pocrneli?“ Razbarušena seda glava pred njom zatrese se levo-desno. „Ne znam.“ Dva sprata ispod njene sobe nalazila se gospodareva spavaća soba s velikim krevetom s baldahinom, soba u kojoj je svaki dan ložila vatru i čistila ognjište. Sklonila je teške zavese natopljene kamforom. Ležao je u noćnoj košulji, s kapicom, zgrčen i u groznici, a brada i kosa bile su mu vlažne od znoja. Ali ona oseti nadu. Lice mu je bilo rumeno, a ne tamno i žućkasto kao lica obolelih od kuge; vrhovi prstiju bili su mu ružičasti, a kada bi pritisnula od kamena zadebljale vrhove, krv bi se za jedan otkucaj srca vratila u pobelelo meso. Naloživši Cabatu da drži sveću mirno, pregledala je gospodaru pazuhe. Premda su bili vlažni od znoja, nije bilo nikakve otekline. I ne razmišljajući o pristojnosti, htela je da mu zadigne noćnu košulju i proveri prepone, kada je primetila oteklinu koju je Cabato spomenuo. Pojavila se na levom kolenu. Smesta je osetila olakšanje. Nije kuga. Ali olakšanje je bilo kratkog veka, jer je gospodar bio star i tresla ga je ozbiljna groznica. Korona Kučina, koja je unela komovicu za gospodara i bučno spustila poslužavnik pored kreveta, počela je da se krsti toliko brzo da joj je ruka bila gotovo nevidljiva. „Da li je kuga? Da li je ovo kraj?“, kukala je.

159


avada kedavra & nymphe „Nije“, rekla je Fejra kratko i vratila joj rakiju. „Nosi ovo - neće mu biti od koristi. Prokuvaj je dok ne provri, a onda je vrati.“ Mislila je da zna šta je uzrok otoku. Paladio je patio od kostobolje. Prepoznala je bolest čim ga je videla kako šepa oko ruševine na Đudeki, onog dana kada je preminuo njen otac. Otok na kolenu nastao je zbog nakupljanja tečnosti oko zgloba i sada je verovatno bio pod upalom, tako da će morati da ga raseče. Uzdahnula je, skinula pojas s lekovima i izvadila potrebne instrumente. Da se ona starala o Paladiovom zdravlju, mogla bi da drži kostobolju pod kontrolom i Paladio nikada ne bi ni zapao u ovakvo stanje. Zagrejala je srebrni skalpel na plavom plamenu sveće i ostavila ga da se ohladi. Potom je uzela malo svog dragocenog ranilista i limunov balzam za zaceljivanje. Otcepila je traku s gospodarevog čaršava i naprašila je krečom. Sve je bilo spremno. Uz strašan osećaj da je ovo već jednom proživela, ona raseče oteklinu i stade da posmatra kako se zelenkasti gnoj cedi iz nje. Sačekala je i obrisala ranu vrelom rakijom, koju je donela Korona Kučina. Potom je uzela iglu i konac i provukla ih kroz alkohol da ih navlaži. „Milosti!“, rekla je kuvarica, posmatrajući je pažljivo. „Nećeš valjda ušiti gospodara kao da je jastuk?“ „Drži mu čvrsto nogu“, odgovorila je Fejra, „i sipaj mu ostatak rakije niz grlo ako se probudi.“ U otomanskom društvu alkohol je bio zabranjen, ali je bilo dozvoljeno koristiti ga kao lek. U Topkapi šaraju, carski paževi iz trećeg dvorišta često su se pretvarali da su bolesni samo da bi u bolnicu mogli da piju vino. Fejra se sumorno osmehnula kada se ovoga setila, zatim je zagrejala iglu na plamenu sveće, ali je nije ostavila da se ohladi - vrelina će bolje očistiti ranu - i počela je da ušiva, uredno, šav po šav. Kao što ju je hadži Musa naučio, obavijala je alkoholom natopljenu nit ispod svakog šava, da ga učvrsti. Kada je konac pričvrstila i odsekla, otvorila je kožnu kesicu koja joj je visila na pojasu, stavila ranilist na ranu i povila nogu platnom posutim krečom. Činilo se da Paladio ničega nije svestan. „Ostaću ovde noćas“, rekla je Fejra Cabatu i on klimnu, isprativši iz sobe Koronu Kučinu koja se tome glasno protivila.

160


avada kedavra & nymphe U sivilu zore Fejra glavom udari u dasku u podnožju kreveta kada je konačno utonula u san. Probudila se sa zvonima za jutrenje i uvidela da i njen pacijent spava, da je hladan na dodir, da ravnomerno diše i da su mu obrazi rumeni, ali ne više crveni. Osetivši olakšanje, iskrala se niz stepenice u kuhinju, ali ju je Korona Kučina smesta oterala nazad na tavan, jer je znala kako je Fejra provela noć. * Fejru probudiše podignuti glasovi. Sunce je bilo visoko na nebu, tako da mora da je bilo podne. Izašla je na stepenište i prepoznala odrešiti i oholi glas čoveka-ptice. Tiho je sišla i prislonila uvo na vrata gospodareve sobe. Naučila je da su služavke nevidljive za posetioce, pa je položila ruku na kvaku i ušla u sobu. Naravno, onaj lekar bio je unutra. Čovek-ptica nije se ni osvrnuo kada je ušla, nadvijao se nad gospodarem poput lešinara koji merka plen i doživi razočaranje kada otkrije da plen još mrda. Fejra se zadržala u sobi, praveći se da namešta Paladiovu posteljinu, i slušala. ,,Ko je ovo učinio? Zašto ste pozvali drugog lekara? Da li je to bio Valneti?“ Anibale je bio srdit i zbog toga se ponašao nerazumno. Ionako to nije mogao biti Valneti. Samo je jednom u životu video ovakve šavove, s petljom na svakom šavu, kada je jedan lekar iz Persije bio u poseti Padovi. Približio se rani koliko mu je maska dozvoljavala. Čak je i kroz kljun omirisao gorak miris rakije; lekar je namočio konac u alkohol, napravio oblogu od ranilista i ušio Paladija uredno kao čipkar s Burana. Činilo se da je rana i spaljena. Dakle, sigurno nije bio Valneti, jer taj je bio obični mesar. „Ako imate drugog lekara, ja vas ne mogu lečiti!“ Ali ako Paladio sad prizna da ima drugog lekara, šta će biti s Anibaleovim dogovorom s komornikom? Da li će morati da napusti ostrvo ako se ne bude starao o arhitekti? Čim je ušao, primetio je dim tamjana u malom predsoblju, bilje na podu i da su prozori zapečaćeni mašću i pepelom; što su upravo one mere koje bi i sam preduzeo. Zbog osećaja griže savesti, još više se razbesneo.

161


avada kedavra & nymphe Paladio mu se pomirljivo obratio. „Nemam drugog lekara“, rekao je, ali je njegov pogled upadljivo pao na služavku koja je stajala u podnožju kreveta. Anibale se okrenu, pogleda je i primeti da je obliva izdajničko rumenilo. Skočio je prema njoj i uneo joj kljun u lice. ,,Ko te je naučio da ovako ušivaš rane?“ Nakrivio je ptičju glavu u stranu, proučavajući joj crte lica. „Odakle si?“ Služavka je zakoračila unazad. „Stani, stani!“ Ali devojka ga nije poslušala. Okrenula se i pobegla.

162


avada kedavra & nymphe

Poglavlje 26 Palađio je sve rede boravio kod kuće. Uposlio je klesare i družinu majstora i njegova crkva je brzo rasla. On i Fejra zamenili su uloge. Pošto su temelji položeni, a stubovi i kontrafori podignuti, on je počeo njoj da opisuje svoju crkvu. Pozvao ju je i na gradilište, da gleda kako se zidovi podižu iz zemlje, ali ona nije mogla da podnese da poseti mesto koje će za nju uvek biti grob njenog oca. Dodatno ju je užasnulo kada joj je Paladio rekao da graditeljima silne nevolje zadaju horde hodočasnika koji dolaze u neizmernom broju, s kofama i raznim drugim sudovima, da uzmu vodu iz bunara, verujući da ona ima čudesne isceliteljske moći. Legenda o Svetom Sebastijanu, iz priče koju je dužd ispričao Paladiju, raširila se po očajnom narodu i Paladio je bio primoran, kako bi stao na kraj toj budalaštini, da unajmi stražare da čuvaju gradilište. Fejra je primetila njegov ton i oštro ga je pogledala. „Šta ćete učiniti s bunarom?“, upitala je. „Podići ću zidove oko njega“, odgovorio je Paladio kratko. Fejra je na trenutak pomislila na kosti svog oca, zauvek sahranjene u srcu hrišćanske crkve. Samo srce joj se pretvorilo u kamen, pa je upitala: „Zar ne verujete u čuda?“ Paladio se na trenutak zamislio. „Ne verujem.“ Pomislila je na majku i oca. „Ni ja.“ * Vest o sudbini bunara strašno je tištila Fejru. Opasnost i očajanje bega sa Đudeke primorali su je da potisne žalost za ocem, i ona se sada obrušila na nju, poput acqua alta, snagom koja juje oborila s nogu. Osećala je gubitak kao stvaran fizički bol, negde ispod srca. A sve veću tugu produbljivala je teskoba. Jer kako je nedelja prolazila i kako se bližila naredna poseta čoveka-ptice, ona poče da strahuje od lekarove osvete. A strahovala je još i više kako su i Paladio i

163


avada kedavra & nymphe Cabato po ceo dan provodili na gradilištu. Bilo joj je jasno da dužd sluša čovekapticu. Paladio je svakog petka ostajao kod kuće zbog lekarevog pregleda. Bio je vrlo zlovoljan zbog toga jer je s nestrpljenjem čekao da ode na gradilište. Kada je osvanuo naredni petak, Fejra je sišla niz stepenice izbuljenih očiju, kao skuša koju je Korona Kučina pripremala u kuhinji za doručak. Drhtavo je udahnula. Petak joj je - jer su za svaki obrok imali ribu - obično pružao predah od mirisa poganog mesa kojim su se Venecijanci gostili. Ali danas joj je miris mora izazivao mučninu. U podne se sve vreme krila u hodniku, nadajući se da će neko drugi otvoriti vrata lekaru, a kada je čula kucanje i metež u hodniku, kada je čovek-ptica došao da se gnezdi po kući, sakrila se. Gotovo se presamitivši od nemira, pokušala je da natera sebe da pravilno diše, ali srce joj je skakalo u usta dok je virila iz senke hodnika i posmatrala malu grupu na vratima. Jer to nije bio čovek-ptica. Bio je to neznanac kratke i kao lan svetle kose, a nije bio sam - došao je u pratnji stražara u oklopu koji je odmah prepoznala, jer su ga nosili stražari u duždovoj palati. Stranac joj je bio okrenut leđima, a strašnije od njegove pratnje bilo je znamenje koje je nosio na leđima: krilati lav koji ju je gledao razjapljenih čeljusti. Čovek se nasmešio kada su im se pogledi sreli, ali osmeh nije narušavao led njegovih plavih očiju; jedva da je bio malo manje strašniji od lava. „Dobra damo“, rekao je Koroni Kučini koja je otvorila vrata, „da li biste bili ljubazni da okupite sve članove domaćinstva u sobi vašeg gospodara.“ Svima je bilo jasno da to nije pitanje, već bespogovorno naređenje. Fejri je laknulo što nije sama. Korona i ona morale su đa se naguraju u studiolo zajedno sa ostalim pomoćnim osobljem, od kuhinjskih služavki do đubretara i lakeja. Gospodar je sedeo u hrastovoj fotelji i gladio bradu, a Cabato je stajao pored njega, nemirno se vrpoljeći. Paladio je izgledao smireno, ali je Fejra znala da vri od nestrpljenja. Mnogo o važnosti ovog posetioca govorilo je to što ga je Paladio primio u ovakvom trenutku, kada je posao bio u punom jeku. Fejra poče da shvata da se svi u gradu klanjaju lavu.

164


avada kedavra & nymphe Skrivajući se iza Koroninog masivnog tela, Fejra više nije strahovala da ova neobična poseta ima neke veze s njom. Nepoznati je sačekao da se vrata zatvore pre nego što je progovorio. „Verujem da većina vas već zna da sam ja camerlengo, duždov komornik?“ Niko nije odgovorio na pitanje niti se to od njih očekivalo. „Obavešten sam“, rekao je tihim i melodičnim glasom, „da se među vama nalazi uljez.“ Fejri se srce sledi. „Obavešten sam da je pre izvesnog vremena viđena Turkinja krivovernica, kako beži u ovom pravcu. Potraga se pokazala jalovom, ali ovih dana sam primio prijavu, ubačenu u lavlja usta i napisanu nepoznatom rukom, u kojoj nam je saopšten identitet te Turkinje i da se krije u ovoj kući.“ Fejri je srce udaralo u rebra, a u odgovor je stiglo kucanje na ulaznim vratima. Prešla je pogledom preko okupljenih u odaji. Svi su bili ovde. Stranac mora da je postavio jednog svog čoveka pred vrata. Bila je zarobljena. „Neću vam iskušavati strpljenje time što ću vas sve ovde ispitivati“, rekao je komornik blago. „Svi muškarci mogu da pređu do kamina.“ Masa oko Fejre se proredila kada su muškarci prešli na levu stranu prostorije. „Sve služavke koje su u službu stupile u posleđnjih mesec dana neka ostanu gde jesu, a ostale takođe neka pređu do kamina.“ Fejra je ostala ukopana u mestu, nemoćna da se pokrene, dok su ostale žene prelazile na drugu stranu sobe. Pogledi svih članova domaćinstva počivali su na njoj, ali ona je osećala samo jedan: prodorni plavi pogled neznanca. Osetila je kako procenjuje njene oči boje ćilibara, kožu, žućkastosmeđe kovrdže koje su izvirivale ispod kape. „Nema razloga za strah“, rekao je nežno, glasom koji je nagoveštavao upravo suprotno. „Samo mi reci kako se zoveš i odakle si.“ Fejra je zanemela. Nakon vremena koje je provela u kući, umela je da govori venecijanski sasvim pristojno, ali njen naglasak nipošto ne bi mogao prevariti nekoga kome je venecijanski maternji, a i dalje je dobro pazila da ne razgovara ni sa kim osim s gospodarem i Cabatom, a usuđivala se da razmeni tek pokoju reč s Koronom Kučinom. Očajnički je pogledala dvojicu starijih muškaraca koji su je skrivali - jedan je znao celu njenu priču, a drugi nije, ali su obojica znali

165


avada kedavra & nymphe njeno poreklo. Paladio je izgledao smireno, ali mu se u očima videlo upozorenje; Cabato se trzao kršeći ruke. Komornik joj priđe bliže. Osetila je slatkast miris lazarkinje. „Hajde“, rekao je. „Zar nećeš ništa reći?“ Cabato iskorači, saplete se, a potom se uspravi. „To mi je nećaka!“, piskavo je rekao visokim i paničnim glasom. „Došla je u kuću nedavno jer nas je, kada je izbila kuga, služavka napustila.“ Komornik ni za tren nije sklanjao svetle oči s Fejre. Kao da uopšte nije čuo Cabata, a očigledno je bilo da je čuo svaku reč. „Da li je to istina?“ Fejra je otvorila usta, strahujući da će se odati, i baš tada je osetila bolan udarac u leđa, kada su se vrata otvorila i čovek-ptica ušao. Uleteo je u prostoriju silinom koja je bila gotovo jednaka komornikovoj. „Šta ovo znači?“, upitao je, a strašna maska s kljunom pojačala mu je glas. ,,U toku je ispitivanje, Kazone. Smirite se!“ „Da se smirim?!“ Čovek-ptica poče da pretura po ogrtaču i podiže okruglu pločicu koja zasija na suncu. Činilo se da je iskovana od nekog žutog metala. „Šta je ovo?“ Komornik se nasmejao. „Ta hajte, Kazone, znate vi vrlo dobro šta je to. To je duždov pečat. Ja sam vam ga lično dao.“ Kljun klimnu. ,,A zašto ste mi ga dali?“ Komornik je zaćutao. Čovek-ptica odgovorio je na pitanje koje je sam postavio: „Da bih mogao da zaštitim ovog čoveka od zaraze!“ Prstom u crnoj rukavici pokazao je na Paladija. „Došli ste na moje ostrvo, nije li tako, i rekli mi da dužd lično želi da svakog dana posećujem arhitektu i da se postaram da zaraza ne dođe do njegovih vrata?“ Komornik nagnu glavu. „Kako da radim svoj posao kada ste u njegovu kuću dovukli pola grada i samo bog sveti zna šta ste doneli u svom dahu i na odeći? Dužd mi je naložio da lečim

166


avada kedavra & nymphe arhitektu. Odlučio sam da ga stavim u karantin. Moram vas zamoliti da odete.“ Crvena stakla na masi zurila su u komornika. „Iz ovih stopa!“ „Ali...“ Čovek-ptica visoko podiže pečat. Komornik otvori usta da odgovori, ali je naposletku jednim trzajem plavokose glave naložio gardistima da izađu iz sobe. Ukućani su pošli za njima, zureći u Fejru dok su prolazili, a u očima su im se mogla videti pitanja. Komornik na trenutak zastade, kao da želi još nešto da kaže; a potom izađe iz sobe. Nije više gledao čoveka-pticu, ali je pogledom pronašao Fejru u senci i još jednom je prostrelio ledenim plavim očima. „Znao je!“ „Naravno da je znao!“ Prezrivo je odgovorio čovek-ptica arhitekti. „Taj sve zna!“ Cabato je koračao mašući rukama kao potkresanim krilima. „Možete li ga zamoliti da se smiri?“, upitao je čovek-ptica Paladija, kao da Cabato ne može da ga čuje. „Pustite ga“, odgovorio je Paladio. „Dužd možda jeste pobožan i nežan, ali njegov pas čuvar to nije. Nije ni čudo što ga se plaše. I vratiće se.“ Fejra se, drhteći, nesigurno naslonila na zid, pokušavajući da shvati šta se desilo. Mogla je da se opkladi u sultanov bodež da ju je baš lekar prijavio, ali on ju je sad spasao. „Sada moramo sakriti Fejru“, rekao je Cabato Cabatini. Paladio je još sedeo, i dalje zbunjen. ,,Ko je Fejra?“ Cabato je pokazao prema senkama. „Ona. Služavka koju poznajete kao Čečiliju Cabatini.“ Paladio ju je pogledao postiđeno. U tom pogledu videla je da mu je stalo do nje, da je svestan koliko joj duguje i da se stidi što se nije potrudio da sazna više o njoj. „Naravno da ćemo je sakriti“, rekao je.

167


avada kedavra & nymphe „Ali gde?“ Cabato je cvokotao od straha. ,,U ovoj kući je mnogo skrivenih kutaka, ali bi je komornik pronašao za tren oka. A u kući ima i onih koji je neće štititi, naročito sada kada znaju da je Turkinja. Čak ni Korona Kučina; kao što znate, njen muž je poginuo kod Lepanta.“ Fejra proguta pljuvačku. Čak i Korona Kučina, njena prijateljica i zaštitnica? „Možda bih mogao da je prebacim u Vičencu“, oglasio se Paladio. „Ne“, usprotivio se Cabato. „Sada su je povezali s vama. Ukoliko bi je pronašli u vašoj kući, to bi moglo da dovede u opasnost vašu porodicu.“ Čovek-ptica je ćutao. Nije se upuštao u raspravu; njega se to nije ticalo. „Pa... ja se moram vratiti na svoje ostrvo.“ Oba starca pogledaše maskiranog čoveka. Čovek-ptica se povuče unazad i ispruži ruke: „Ne mogu je povesti! Zaboga, pa ja vodim karantin za kugu!“ „Bolnicu za kugu na karantinskom ostrvu, gde se niko zdrave pameti neće usuditi da kroči.“ „Ma šta da radim tamo sa služavkom?“ „Ona je iskusan lekar. Sami ste to rekli?“ Čovek-ptica je ostao pri svome. „Odlučno odbijam! Moram sad da krenem. Videćemo se za nedelju dana.“ Paladio ustade. „Za nedelju dana?“, rekao je polako, odmeravajući samoglasnike. Prišao je čoveku-ptici dok nosom gotovo nije dodirnuo kljun. „Pred komornikom ste rekli“, primetio je Paladio mirnim glasom, „da dolazite ovamo svakog dana. Ali to nije istina. Dolazite u obilaske samo jednom nedeljno.“ Nastupila je neprijatna tišina. „Kako bi mu se dopalo kada bi čuo za to?“, pitao se Paladio naglas. „Da li bi vas kaznio?“ Lekar se ukrutio.

168


avada kedavra & nymphe ,,A ipak“, nastavio je Paladio, „ako biste poveli Fejru“, oprezno je upotrebio njeno ime, „mogli biste dolaziti ovamo i svakog mladog meseca, tek jednom u svega četiri nedelje, a dužd bi od mene slušao isključivo kako mi ne izbijate iz kuće.“ Čovek-ptica naglo zgrabi svoj štap. ,,U redu!“, zalajao je. „Ali mora krenuti odmah!“ „Kuća je verovatno pod prismotrom“, upozorio je Paladio. „Mogu na kapiju koja vodi do kanala“, predložio je Cabato. „Pronaći ću gondolu s baldahinom, kakvu gospodar Paladio i inače koristi.“ Okrenuo se prema Fejri. „Uzmi iz svoje sobe sve što misliš da će ti biti potrebno.“ Fejra je potrčala na tavan, a u glavi joj se zavrtelo. Ali nije bilo izbora - morala je da ide. Nije imala mnogo stvari: samo odeću na sebi, prsten oko vrata, zlatnik u nedrima i žutu papuču ispod kreveta, u kojoj je držala cekine koje je do sada zaradila. Za tren oka bila je u prizemlju. Prateći Cabata Cabatinija, u tišini koju je prekidalo jedino šištanje baklje, Paladio, čovek-ptica i Fejra spustiše se niz mračne strme stepenice koje su vodile do mesta koje Fejra nikada nije videla jer nikada nije napuštala kuću čamcem. Stupila je na mokri kamen. Iza kamene platforme nalazio se vlažni dok kvadrat providne zelene vode kanala, gde su u ranijim vekovima bile usidrene porodične gondole i brodice. Cabato je preko kotura otvorio vratnice ka doku i oni ugledaše kao mastilo crnu gondolu s crnim skrovištem nalik na šator, kako im se približava probijajući se kroz svakodnevni saobraćaj gondola i skela koje su prelazile svetlucavi kanal. Krupan muškarac za kormilom podiže ruku i priđe da ukrca putnike. Lekar je prvi ušao u gondolu, pogledavši levo-desno da proveri ima li špijuna na vodi. Cabato se bledo osmehnuo Fejri, i dalje se trzajući, i ona vide da mu je žao što odlazi. Paladio je povede u stranu i nežno je uze za ruku. „Nadam se da ću te opet videti, i da ćeš ti jednog dana videti moju crkvu, jer je ona potekla iz tvog uma koliko i iz mog.“ Dok joj je pomagao da uđe u gondolu, oči su mu bile tmurne poput kamena.

169


avada kedavra & nymphe Potom se zavese spustiše i ona se nađe u tami, s čovekom-pticom i njegovim kljunom boje kosti, koji se savijao prema njoj i sijao u mraku.

170


avada kedavra & nymphe

Deo III

Lav

171


avada kedavra & nymphe

Poglavlje 27 Anibale je ćutao sve vreme vožnje gondolom do Nove fondamente. Ni reč nije rekao kada je pomogao Fejri da uđe u veći čamac na obali mora, a čamdžiji se obratio samo da mu da uputstva do ostrva. Ćutao je od besa što su ga dva puta nadmudrili u toku jedne nedelje. Bio je to osećaj na koji nije navikao i koji mu nije prijao. Pitao se šta, zaboga, sad da radi s ovom devojkom; ali kada je stigao do ostrva, malo se smirio. Nije torokala i držala se dostojanstveno - sedela je na krmi kao Maria di Legno - Drvena Marija, kakvih ima u svakoj crkvi u Veneciji. Otkako mu je poslednja tetka umrla, Anibale se odvikao od ženskog društva. Njegova majka bila je povremeno i nepouzdano prisustvo u njegovom životu, ali nikada nije govorio o njoj. Jedna od dužnosti majke bila je, svakako, da bude majka, a ona čak ni tu dužnost nije ispunila jer ga je napustila. Nakon bekstva, njena priča postala je toliko sramotna da nije mogao da natera sebe ni da izgovori njeno ime. Opatica i sestre na ostrvu bile su mu jedino žensko društvo, ali one su bile praktične i pobožne, i većina njih bila je u godinama, a nijedna naočita. Za razliku od njih, Fejra ga je uznemiravala. Na molu joj je pomogao da izađe, potom je požurio napred, i ne sačekavši je, i tako sve dok nisu stigli do velike kapije i jame s potašom. „Prođi kroz ovo, ali pažljivo!“, naložio joj je kruto, iako je znao da ne mora ništa da joj objašnjava. Kada je lekar ušao, u stražarnici je zatekao Boku. Anibale čak nije ni usporio. „Ni reč da nisi rekao!“, procedio je kroz zube, jer je znao kakav smisao za humor ima vratar. „Ona je služavka, ništa više!“ Otišao je na sredinu zelenog travnjaka, potom je stao i okrenuo se toliko brzo da je Fejri umalo izbio zube kljunom. „Kako se zoveš?“ „Fejra Adalet bint Timurhan Murat.“

172


avada kedavra & nymphe „Od kog si naučila da lečiš?“ „Od hadži Muse, glavnog lekara u Topkapi šaraju u Carigradu.“ „Bila si mu asistent?“ „Bila sam glavni haremski lekar“, ispravila ga je odlučno. Ostao je nem, začuđen, jer osim babica i ženturača po podrumima, koje su umele samo da se otarase neželjenog deteta, ili pripreme bočicu otrova za nevoljenog supruga, žene i medicina u ovim krajevima nisu imale mnogo toga zajedničkog. „Kako si dospela u Paladiovu kuću?“ Činilo se da razmišlja o odgovoru. „Brodom“, odgovorila je oprezno. „Moj otac je bio pomorski kapetan i on se... razboleo od kuge.“ Govorila je tečno venecijanski, s teškim ali nekako privlačnim naglaskom. „Potom sam ga negovala kada smo stigli u Veneciju, ali je preminuo. Potražila sam posao u kući arhitekte, i on me je primio.“ Nije izrazio sažaljenje već je odmah prešao u srce medicinskog pitanja. ,,A ti se nisi zarazila?“ „Jesam, umalo da umrem od kuge na brodu, ali su mi čirevi sami pukli i preživela sam.“ „Dakle, zarazila si se i preživela.“ „Tako je.“ „A tvoj otac nije.“ Toliko dugo je ćutala da je osetio potrebu da progovori. „Pokazaću ti ostrvo“, rekao je kruto. „Još radim na uređenju, ali zasad sve teče glatko.“ Nije bio sasvim siguran zašto je osetio potrebu da joj se pravda, jednostavno joj je pokazao veliku pokrivenu građevinu u sredini ostrva. „Ono je moja bolnica, ime joj je Tecon.“ Nije mogao da potisne sićušni prizvuk ponosa u glasu, a onda je produžio dalje, da joj pokaže ostatak svog kraljevstva. Nije znao zašto joj on lično pokazuje ostrvo, zašto traći dragoceno vreme kada je mogao odmah da je preda opatici, što mu je i bila namera kad su stigli. Iz nekog razloga je žurno prošao pored groblja. Pretpostavio je da je to opet učinio zbog povređenog ponosa, jer je u poslednje vreme umrlo mnogo ljudi, dovoljno da se noću prevrće u krevetu i preispituje svoje metode. „Ovo su

173


avada kedavra & nymphe kuće za sirotinju, u kojima borave porodice obolelih.“ Pogledao ju je iskosa, ali ona ništa nije rekla, samo je osmotrila kućice znalačkim pogledom i nasmešila se deci koja su se igrala na pragu. Njen osmeh ga iznenada natera da zaboravi šta je hteo da kaže. Pošla je ispred njega. „ A ovo?“ Anibale sleže ramenima, požuri kroz botanički vrt i zastade kod zdenca, zadovoljan geometrijskim izgledom gredica i poslom koji su monahinje obavile. Objasnio joj je kako funkcioniše rezervoar za kišnicu i sedam filtera u vidu mineralnih soli i peska, zbog kojih je voda u Veneciji bila najčistija u civilizovanom svetu. Primetio je da devojka s velikim zanimanjem gleda kamenog lava sa sklopljenom knjigom. ,,A ove sestre u crnim odorama su iz Reda Mirakoli.“ „One pomažu bolesnicima?“ „Ne. Samo ja ulazim u Tecon. One pomažu porodicama, a i meni da vodim ovo ostrvo. One sade baštu, snabdevaju ribnjake pastrmkom i jeguljama i peru veš. Odlaze na kopno po namirnice, ga je piliće i koze i održavaju baštu. Predaću te na staranje opatici. Možeš stanovati sa sestrama i pomagati im u dnevnim zaduženjima.“ Pogledao ju je kroz masku, u golu kožu njenog vrata. Njemu njeno poreklo ništa nije značilo, ali je znao da žene u njenoj kulturi nose veo pa se zapitao koliko joj teško pada što je ovako oskudno odevena. Bilo bi pravo olakšanje kada bi sakrila to lice - i njemu i njoj. „Možeš pokriti lice ako želiš“, rekao je kratko. Fejra je pogledala prazne crvene staklene oči, pokušavajući da pronikne šta se nalazi ispod. U Turskoj se mnogo polagalo na feraset - fizionomiju. Ljudsko telo bilo je odeća duše i iz toga je sledilo da proučavanjem fizičkih karakteristika može da se zaključi kakav je nečiji karakter i temperament. Ali čovek-ptica, koji je napravio ovo mesto, bio je pokriven od glave do pete, čak i više nego što je ona ikada bila, a lice mu je bilo samo strašni kljun. Mogla je da ga proceni samo na osnovu govora i postupaka. Ipak, ponudio joj je utočište - ne samo konkretno mesto gde bi se sakrila, već utočište u mnogo dubljem smislu. Činilo se da će joj ovde biti dozvoljeno da pokrije lice. Bila je to prva ljubaznost koju joj je ukazao.

174


avada kedavra & nymphe Fejra je pogledala najbližu monahinju, koja se nadvijala nad lekovitim travama i kopala. Jednostavna niska drvenih perli pala joj je preko lica, a na kraju niske zasvetlucao je mali metalni krst. Bio je isti kakav joj je dala Korona Kučina, onaj koji je još nosila na gornjem delu haljine, s minijaturnim čobanskim prorokom razapetim na krstu. Skinula je mali broš s marame i bacila ga u zdenac. Potom je obavila čipku oko glave i okrenula se prema njemu. „Neću pomagati njima“, rekla je. Pokazala je Tecon. „Hoću da pomažem tebi.“ Čoveku-ptici bio je potreban svega jedan sat da se uveri od kolike će mu Fejra pomoći biti. Kada su četiri zvona odzvonila, pozvao ju je kod sebe. „Odlično“, rekao je. „Od sada ćeš biti moja medicinska sestra.“ Fejra nije ništa rekla. Bilo je to uniženje u odnosu na zvanje lekara, ali i unapređenje u odnosu na služavku. „Koliko te je arhitekta plaćao?“ „Jedan cekin nedeljno.“ „Onda ću ti i ja toliko plaćati.“ Fejra se prevarila kada je pomislila da je unapređena. Poslovi koje je obavljala bili su daleko teži nego u Paladiovoj kući. Prvi dan provela je menjajući kužne madrace obolelih, dajući im hranu i piće, menjajući zavoje i obloge na brojnim ušivenim ranama, koje je pronašla na svakom pacijentu. Bila je zadivljena nekim aspektima organizacije Tecona, ali smatrala je da je i dalje daleko od uzorne bolnice. Istina, čovek-ptica je na divljenja vredan način izolovao pacijente, a dimni ormarić kadio je lekara kad god je ulazio i izlazio. Trudio se i da bolesnima koliko-toliko omogući udobnost. Ormarići s lekovima bili su dobro snabdeveni, a botanički vrtovi bujni. Hrana i voda ostavljane su kod vratara. Ali pacijenti su bili poredani tesno poput sardina i činilo se da se niko nije starao za njihov um. Iz razgovora s njima shvatila je da neki nisu ni svesni da su im porodice blizu. Kada se malo snašla, Fejra je rešila da u hodu unese neke promene. A ovo je bilo dobro mesto, kao i bilo koje drugo, da zaradi cekine kojima će puniti žutu

175


avada kedavra & nymphe papučicu. Kada zaraza prođe i kada brodovi opet počnu da plove, imaće dovoljno da plati put do kuće, do Turske. Prvog dana je, sedeći s pacijentima u Teconu, pogledala turski zapis na zidu. Bio je to samo popis brodskog tovara - svila, začin, bakar, pamuk - ali njoj su bile poput najmilozvučnijih reči pesnika. Isto tako su joj i ovdeonde nažvrljane oznake brodova, koje je viđala na očevim brodovima i njegovim porudžbenicama, bile kao znamenja i lepe kao tugra - kaligrafski zlatni potpis sultana. A na istočnom zidu Tecona, kako i dolikuje, nalazio se prelep crtež otomanskog broda, baš kao što je bio onaj kojim je njen otac isplovljavao na more. Sećala se kako je stajala na Sarajburnuu kada joj nije bilo više od osam godina, i posmatrala ga kako plovi preko tesnaca. Osetila je nostalgiju poput udarca u stomak, i velika joj je uteha bila misao na žutu papučicu koja se puni cekinima; ona će je vratiti kući. Do kraja dana, Fejra je dobro upoznala ostrvo. Čak joj nije bilo zabranjeno ni da odlazi na malo groblje iza zdenca. U tihim trenucima, kopala je sa sestrama grobove, dovoljno druželjubivo i s nemim poštovanjem prema preminulima tako su obe vere splitale svoje molitve. Iz zdenca u koji je bacila krst izvlačila je vodu za obolele i bila opčinjena njenom bistrinom. Pogledala je kamenog lava i on joj je uzvratio pogled, ali neobično je bilo što ga se na ovom ostrvu nije plašila. Usta su mu bila zatvorena, kao i knjiga. Plašila se razjapljenih čeljusti; razjapljenih čeljusti koje primaju otrovna pisma. Nije mogla ni da zamisli ko je mogao da je prijavi. To nije učinio čovek-ptica. A nijedan drugi član Paladiovog domaćinstva, osim Paladija i Cabata, nije znao ko je ona. Da je nije Korona Kučina nekako razotkrila zbog lekova i naglaska? Činilo joj se ovo suviše čudesnim da bi bilo istinito. I koliko će biti potrebno vremena da vest o njenom boravku ovde stigne do kopna? Ako su komornik i njegovi gardisti rešeni da je pronađu, koliko će vremena proći pre nego što im padne na pamet da je ovde potraže? Fejra je ostatak dana radila razne poslove, trudeći se da što je manje moguće razmišlja o sebi. Jedino mesto u koje nije ulazila bila je crkva. Sveti Vartolomej bio je hrišćanski svetac po kome je nazvano otrovno drvo u Damasku, drvo čije

176


avada kedavra & nymphe su spore otrovale njenu majku, i iz ovog, kao i iz drugih razloga, nije želela da mu prilazi. Ali ma koliko ona iz ovog, ali i iz drugih razloga, nije želela da ulazi u crkvu, i neko drugi je jednako snažno želeo da je u tome spreči. „Ne može da boravi s nama.“ Opatica je čekala Anibalea nakon Fejrinog prvog dana. Isturio je kljun ratoborno i otresao dim iz nabora kaputa. „Zašto?“, upitao je, premda je već znao odgovor. „Ona je nevernica.“ Anibale je uzdahnuo. Smatrao je ovo vrlo lepim rešenjem. Sve monahinje boravile su u carinarnici iza crkve, jer je na spratu velika prostorija. „Ali neće boraviti u crkvi. To nisam ni predložio.“ „Nije važno. Carinarnica je naša spavaonica i samim tim jedna od crkvenih zgrada. Ne može živeti među nama.“ Dodirnula mu je ruku. „Biću joj prijatelj. Trudim se da budem samarićanka, kao što nas je Gospod učio. Već sam joj, ako niste primetili, dala nešto da pokrije glavu, i sandale da se obuje. Ali ne može da spava u našoj spavaonici, niti sme da ulazi u crkvu. Da nju pitate, verovatno bi vam i sama rekla isto.“ * Dok se sunce spuštalo, Anibale je pokazao Fejri kolibicu pored crkve, ali izvan potpornog zida. Bila je to kuća koja je pretrpela oštećenje od udara topovskog đuleta, kuća koja je bila u toliko ruševnom stanju da nije smatrao da je dovoljno, dobra ni za njega ni za neku porodicu. Naročito joj je osorno ovo saopštio, rekavši joj, pre nego što je otišao, da će jedan slaboumni dečak, koji je pritom i nem, popraviti kolibicu. Prelazeći preko travnjaka, pozvao je Salva, doviknuvši mu da donese materijal i alat i da popravi krov. Video je da ga Fejra posmatra s praga s male ruševine. Prostrelila ga je pogledom, ali ništa nije rekla. Fejru je njen dom podsećao na stražarsku kućicu u kojoj je izgubila oca. Na spratu se kroz krov video iskrzani plavi nebeski ćilim, i znala je da bi trebalo da

177


avada kedavra & nymphe postavi krevet u prostoriji u prizemlju pre nego što padne noć. Svukla je madrac u prizemlje, ali ju je pogled na poljski krevet pored dovratka još više podsetio na očevu samrtnu postelju. Čak je postojalo i gnezdo čvoraka pod ruševnom strehom. Pažljivo je podigla gnezdo i prenela ga u cestar crnog gloga. Videla je da je, dok nosi gnezdo, čovek-ptica posmatra preko travnjaka, ali se namerno pravila da ga ne vidi. Kada se vratila, zatekla je krevet postavljen bliže ognjištu i posteljinu uredno smotanu. Mala vatra gorela je u kaminu, iverje za potpalu bilo je uredno složeno uz malu kupu i već se dimilo poput vulkana. Veliko parče platna stavljeno je preko prozora bez stakla, da u sobi ne bi bilo promaje, a mali čovek, nakaznog i iskrivljenog tela, stajao je u senkama dimnjaka. Fejra se trudila da ne zuri u njega. Glava mu je bila nesrazmerno velika u odnosu na telo, kao u džinovske bebe. Ruke i noge bile su mu pokrivljene, ali je očigledno bio veoma spretan, jer dok je bila u šumi, uspeo je da postigne više nego ona za čitav prethodni sat. U očima mu je videla strah i nepoverenje pa ga je uzela za iskrivljenu ruku i pogledala ga u oči. „Hvala ti“, rekla je. Od tog trenutka, Fejra je na ostrvu imala vernog prijatelja. U mirnim trenucima u Teconu, vratila bi se u svoju malu kuću i sedela pored Salva dok je on popravljao trošnu nastambu. Ljubazno mu se obraćala u narednim nedeljama, ali nije od njega nikad dobila odgovor pa se iznenadila kada joj je jednog dana počeo odgovarati. „Da li lekar zna da umeš da govoriš?“ „Ne.“ Shvatila je da mu govor ne ide lako - da ima neku bolest donje vilice i jezika. „ A tvoj otac?“ Srela je vratara pored zdenca; bio je dovoljno srdačan, ali jedva da je uspela da dođe do reči od njega. „Nikada... mi... nije... pružio priliku.“ Salve nije mnogo govorio, ali nije bio slabouman kao što je čovek-ptica zaključio. Fejra se potrudila oko njega i on je počeo više da priča. Ali primetila je da je u očevom društvu nem kao riba, a da se od lekara krije.

178


avada kedavra & nymphe Činilo se da čovek-ptica nema vremena za zajednicu na ostrvu; njegov stav prema Salvu predstavljao je primer kakav je njegov odnos prema malom susedstvu s kućama za siromahe. Samo se potrudio da predloži da bi svako ko može da podnese trebalo da počne da puši lulu, pa su tako i muškarci i žene hodali naokolo u oblaku dima. Ali on zapravo nije imao ništa s tim porodicama i stanovnicima svog ostrva posvećivao je pažnju samo ako bi se razboleli. Kako je vreme prolazilo, Fejra je prestala da se plaši čoveka-ptice pa se osetila dovoljno hrabrom da ga pita zašto se tako ponaša. „Zašto si doveo porodice ovamo?“ Fejra je stajala pored njega i velikog ormarića za lekove, uza zid u dnu Tecona. Postavila je pitanje bez uvoda. Anibale se setio komornika, koji je postavio isto pitanje. „Zato što je postojala mogućnost da su zaraženi kužnim isparenjima svojih rođaka. Vidiš, kada isecaš tumor...“ Nije je zanimala njegova nazadna medicina. „Da li dobijaju vesti o njima?“ „Molim?“ „Da li porodice“, obraćala mu se kao što se obraćala patuljku, „dobijaju vesti o svojim voljenima?“ „Mislim da ne.“ Pogledala ga je. Anibale je verovao da će mu biti lakše kada ona pokrije lice, ali je i dalje morao da trpi ono što je u sebi nazivao „njenim pogledom“. Oči boje ćilibara nisu ga gledale samo prekorno, ili sa sažaljenjem, već s nekom mešavinom to dvoje, a zbog „pogleda“ se uvek osećao kao da ju je na neki način razočarao. Osetio je potrebu da se brani. „Misliš li da imam vremena da...“ „Imam ja. A imaju i sestre.“ Sve je udesila za nedelju dana. Pokazala je veliko zanimanje za pismo koje mu je Boka doneo od Zdravstvenog veća. Poruka, da svaki novi lek protiv kuge mora da se prijavi i da

179


avada kedavra & nymphe spisak sastojaka mora da se preda Veću, njoj nije bila ni od kakvog značaja, ali je preko njegovog ramena gledala papir, a on se osećao neprijatno zbog njene blizine. „Zašto je promenio boju?“, pokazala je. „I zašto je ovde ova bela praznina?“ Pogledao je mesto koje je pokazala. Pismo je bilo ispisano sitnim rukopisom, rukom zvaničnog notara, a papir je bio smeđ poput kokoške, osim onog dugačkog pravougaonika na kojem je sačuvao svoju izvornu belu boju igde je tinta bila crna kao gar. „Dimljeno je“, odgovorio je. „To je uobičajeno za vreme kuge, da se zaraza ne bi prenosila iz jednog sestijera u drugi putem pošte. Vidiš, ovde su dva pečata“, okrenuo je pismo, „jedan je od pošiljaoca, ovaj crveni, a narandžasti je od Zdravstvenog veća.“ Pokazao joj je dva kruga od voska. Zainteresovala se. ,,A bela praznina?“ „To je mesto za koje su ga kleštima držali iznad dima.“ Za nedelju dana uvela je sličan sistem dimljenja pisama za porodice, a pacijentima je lično nosila pisma. Anibale ju je posmatrao kako stoji pored bolesnika dok čitaju pisma, i kako teže bolesnim sama čita na venecijanskom, s onim svojim upečatljivim naglaskom. Na njegovo zaprepašćenje, ljudi su se smešili, čak i oni koji su bili na samrti, a video je, po načinu na koji su joj se oči boje ćilibara skupljale iznad vela, da se i ona smeje. Anibale je otkrio da ona sve pacijente zna po imenu. „Broju jedan je potrebna obloga“, rekao joj je u prolazu. Stala je pred njega i uputila mu onaj pogled. ,,Ko je broj jedan?“ „Momak na samom kraju.“ „Misliš na Stefana, Tomazovog brata.“ „Kog Tomaza?“ Prostrelila ga je pogledom. „Broja petnaest.“ Bio je iskreno iznenađen. „Bilo bi lepo kada bi ih stavio jednog pored drugog.“ A unela je i druge promene - i često je to činila na svoju ruku, bez pitanja. Znao je da misli da je on preterano sklon hirurgiji i da seče ljude bez potrebe.

180


avada kedavra & nymphe Ona nije uzimala skalpel u ruke, osim ako nije morala. Rekao joj je da svakog dana svim pacijentima stavlja pijavice, da ih gaji u jednoj od bara pored slanih poljana, da ima neiscrpne zalihe. Ali ona je s gađenjem pogledala ljigave stvorove sive boje kako se talasaju u teglici i nikada je nije video da nekome pušta krv. Onda je počela da izoluje zaražene, ne samo od porodica već i jedne od drugih. Da bi imali više privatnosti, stavljala je između njih zavese, velike komade platna potopljene u kamfor. Prala je pacijente svakog dana i ohrabrivala porodice da se i oni svakog dana kupaju. Kada ju je Anibale pitao zašto to radi, citirala mu je Muhamedovu izreku. „Očisti telo“, rekla je strogo, ,,i Alah će pročistiti dušu.“ Ova neverovatna devojka čak je uspela da natera i monahinje da se okupe oko dubokog malog jezera iza šume crnog gloga i okupaju se. Anibale je, videvši jednog dana s torezina obnaženu opaticu, prosto bio sablažnjen pogledom na alabastersku svetu butinu. A bio je i zbunjen prijateljstvom između nje i Fejre. Međusobno su se neskriveno smatrale nevernicama, ali opatica ne samo da je podržavala poštanske usluge koje je Fejra uspostavila već je svakodnevno kupanje proglasila za sveto pravilo. Anibale je tolerisao Fejrine hirove sve dok nije upravila svoje oči boje topaza na njega i izgovorila nečuvene reči: „I ti bi mogao da se opereš.“ Fejra je velike nade polagala i u ono što je nazivala diata - probrana ishrana. Ohrabrila je monahinje da uzgajaju što je moguće više hrane i odvojila je jedno malo polje iza bašte samo za povrće. Svojeručno ga je iskrčila i uzorala, samo uz patuljkovu pomoć. Očistila je peći ispod carinarnice, gde su monahinje spavale, i naterala ih da danju i noću peku hleb, a ložila ih je dudovim drvetom i ljuskama od oraha. ,,U Carigradu“, rekla je Anibaleu ozbiljno, „uvek će neko podići parče hleba koje padne na zemlju. Hleb je svetinja, on održava život i zdravlje.“ A čuo je da je opatica, premda su morali da je ubeđuju da dozvoli Fejri da uđe u carinarnicu i prođe kroz njene kapije da bi podložila peći, zahvalno rekla da je sestrama prvi put u ovih nekoliko nedelja noću toplo. Opatica joj je bila saučesnik u još jednoj izmeni koju je Fejra unela na ostrvo. Fejra je rekla Anibaleu da je u bolnicama u Carigradu sasvim uobičajeno da muzika svira i danju i noću. Neke od bolnica su čak, rekla mu je, imale i svoje stalno zaposlene muzičare. Sa svojom uobičajenom žustrinom, svega jedan dan

181


avada kedavra & nymphe nakon što mu je ovo saopštila, sestre Reda Mirakoli pevale su na zelenoj poljani psalme i crkvene himne kad god nisu morale da obavljaju svoje verske dužnosti. Ali muzika nije uvek bila sveta. Fejra bi saznala koja je omiljena pesma svakog bolesnika, izmamila bi im koja im je omiljena narodna vesela pesma, ili dečja ako nisu bili odrasli, ili mornarska lakrdija ukoliko je bolesnik mornar, pa bi dovodila porodice pred zgradu, na bezbednoj udaljenosti, da ih otpevaju. Čak je i sama pevala pacijentima dok im je merila bilo, s neobičnim melodičnim mumlanjem, čiji se ritam polako usporavao. Kada ju je pitao šta to peva, tvrdila je da takvo pojanje ujednačava rad srca. Anibale je smatrao da su sve ovo besmislice, ali čak je i on morao priznati da mu se srce razveseli kada na ostrvu, usred smrti, začuje pesmu i uvek bi poželeo da njen neobično lep glas nikad ne utihne u Teconu. Svakako bi bespogovorno zaustavio sve promene da je zaključio da su štetne po pacijente. Međutim, iako to nije želeo da prizna Fejri, morao je da bude iskren prema sebi: otkako je ona stigla na ostrvo, broj smrtovnica, koje je uveče, pored usamljenog ognjišta, morao svojom rukom da popuni, znatno se smanjio. * Među tolikim smrtima rađao se i život. Uskoro nakon Fejrinog dolaska na ostrvo, mlada nevesta Valentina počela je da povraća i gubi svest. Čovek-ptica se nije zamarao ženskim problemima, ali Fejra, koja je videla ove simptome bezbroj puta, odmah je znala da je devojka u drugom stanju. Crnokosa Venecijanka bila je premlada da bi bila majka, a imala je i struk poput lasice i uske kukove. Fejra je odmah znala da će biti nevolja kada se približi porođaj, ali to ju je čekalo u budućnosti. Nada uvek mora postojati. Ponekad se Fejra pitala kako čovek-ptica izgleda jer ga nikada nije videla bez maske. Ponekad je viđala samu masku, kako leži ispred spavaonica u Teconu, i tada je znala da on izvodi jednu od brojnih operacija, pri kojima bi mu kljun smeta. Upravo je takvom jednom prilikom učinila jednu od onih izmena na svoju ruku. Uvukla je ruku u kljun i izvukla prašnjave, stare i, prema njenom mišljenju, beskorisne biljke. Skinula je svoj medicinski pojas i izvadila iz kese, džepa i preklopa biljke koje je tražila. Brzo ih je gurnula u kljun, s popriličnom grudvom

182


avada kedavra & nymphe limunovog balzama blizu nosa, kao što je bilo i ranije. Balzam mu neće ni pomoći ni odmoći, ali će prikriti miris ostalih biljaka koje je stavila unutra. Potom je vratila masku na mesto i pobegla. Fejra je pretpostavljala da masku skida bar u kući, koja se nalazila tačno preko puta njene, s druge strane kvadratne zelene poljane iza Tecona. Ponekad je noću videla svetio: zlatan kvadrat u tamnom baršunu. Zamišljala je kako čovek-ptica čita medicinske tekstove i zavidela mu; ruke su joj čeznule za knjigom. Pitala se da li spava s kljunom, i zakikotala se kada je zamislila taj prizor. Pitala se i koliko mu je godina. Ponekad je govorio kao iskusni starac, ali neke druge izjave navodile su je da pomisli da je veoma mlad i da je tek nedavno izašao iz škole. Nikada nije razgovarao, samo je izdavao naređenja, i nije se nikad zanimao ni za nju, već samo za njeno poznavanje medicine. Podsećao ju je na Paladija. Pitala se kako su arhitekta i Cabato i željno je iščekivala da čuje vesti o njima kada je čovek-ptica odlazio u grad pri kraju svakog meseca. Držao se dogovora s Paladiom i posećivao ga je o svakom mladom mesecu. Govorio bi Fejri kakvog je zdravlja kada bi ga pitala, ali ništa više od toga. Pitala se i da li oni ikada misle na nju. Paladio ju je želeo pored sebe zbog poznavanja Carigrada, a Cabata je podsećala na ženu koju je nekada voleo. A sada je čoveku-ptici bila potrebna zbog medicinskog znanja koje mu je mogla preneti. Toliko Fejri, toliko odeljaka njenog bića. Pitala se da li će se ikada naći u društvu nekoga ko će želeti da upozna nju.

183


avada kedavra & nymphe

Poglavlje 28 Fejra je pokušala da posavetuje sebe da ne bi trebalo da se oseća bezbedno. Osećala se bezbedno kod kuće u Carigradu, ali je na kraju napustila sve što joj je bilo poznato. Ali osećala se bezbedno i u Paladiovoj kući, bar pre nego što je bila primorana da i iz nje pobegne. Ovo ostrvo bilo je poslednje mesto na kojem je očekivala da se oseća kao kod kuće, ali se, nekim čudom, upravo tako osećala. Imala je svoju kuću, svoja zaduženja i svog čoveka-pticu. Monahinje su je najpre trpele, potom su počele učtivo da se ophode prema njoj, a naposletku i prijateljski. Opatica se toliko opustila da joj je pričala o svom devojaštvu u Otrantu. Ime ovog priobalnog italijanskog grada bilo je dobro poznato Fejri - svi Turci su znali za njega jer su ga dugo držali pod opsadom, a potom pobili sve stanovnike. Nijedna od njih u razgovoru nije pomenula taj pokolj, a i desio se mnogo godina pre opatičinog rođenja. Fejra je, vraćajući se u Tecon nakon kratkog razgovora, stekla utisak da je opatica pokušala zbog nečega da se izvini. Patuljak Salve postao joj je dobar prijatelj. Tihi i osetljivi dečak ponekad bi joj dolazio uveče i pokazivao joj mudrost koju je njegov ograničeni govor prikrivao. Malo-pomalo, pokušala je da ga nauči da izrazi ono što je želeo da kaže. Ponešto od njegovih priča bi je zaista protreslo; navikla se da mu se obraća kao da je dete, ali on nije bio dete. Dopadao joj se - više nego njegov otac Boka, koji ju je ponekad gledao na način koji joj se nikako nije dopadao. Znala je da je vratar veliki vernik i pitala se da li je i on dovoljno dobroćudan kao monahinje da zanemari njenu veru. Ponekad je Fejra pomišljala na posadu galije Konjanik i na Takata Turana, svog zaštitnika. Sada je verovatno već umro od kuge, pomislila je, i oplakivala njegovo junaštvo. Ali sada joj se činilo da svi oni, pa čak i njen otac, pripadaju nekom drugom životu; da su nestvarni poput duhova ili silueta u predstavi senki, koje je gledala u Bejogluu. I dalje je svake nedelje stavljala cekine u žutu papučicu, ali je sve manje razmišljala o Carigradu. I kako je sve veći stomak mlade trudnice Valentine Trijani obeležavao mesece koji su prolazili, ljudi na Novom lazaretu postali su njen život.

184


avada kedavra & nymphe Naročito jedan. Čovek-ptica bio je njen stalni protivnik i odraz u ogledalu. Bio joj je trn u nozi i muva u medu. Ali rasprave s njim i neprestana borba za prevlast u Teconu, među mrtvima i samrtnicima, činila je da se oseća življom nego ikada. Bolnica je bila pod opsadom: ona je bila Saladin, on Lavlje Srce, a Tecon njihov Sveti grad. Ni Istok ni Zapad nisu odnosili pobedu, a premoć je naginjala čas na jednu, čas na drugu stranu, menjajući se svakog trena i neprestano se vraćajući na mrtvu tačku. Mesecima se Fejra raspravljala s čovekom-pticom zbog njegovih metoda. Znala je da je u Padovi hirurgiju smatrali jedinom pravom medicinom i da su veštine travara zanemarivali i nipodaštavali. Jednostavno nije videla kako neprestano puštanje krvi može pomoći bolesniku. A on nije mogao razumeti kako bolesnika može da oraspoloži razmena pisama s porodicom ili dečja pesmica. Fejra mu nije mogla reći kako zna da je bušenje čireva nedelotvorno; upotrebila je to kao poslednju meru da bi spasla oca i ništa nije postigla. Znala je da čovek-ptica čitavu svoju medicinsku filozofiju zasniva na principima grčkog paganina Galena, ali je takođe znala da je Galenova filozofija obična kula od karata. Pokušala je da ukaže lekaru da je mnogo više mrtvih među onima kojima je rasekao čireve nego kod onih koje nije operisao, ali on nije hteo da je sluša. Govorio je da je reč o ravnoteži; da će puštanje krvi i stavljanje pijavica uspostaviti prirodnu ravnotežu telesnih tečnosti. Otkrila je da bi ovo moglo da im bude nešto zajedničko pa je pokušala da mu objasni mizan - ravnotežu tela, uma i duše; ali tu se opet nađoše na suprotstavljenim stranama. On je svaki put prednost davao nožu. Ipak, u jednom su im se mišljenja poklapala; da nijedan od lekova koje je predložilo Zdravstveno veće ne vredi ni pišljivog boba. Čovek-ptica joj je ispričao priču o Valnetiju i leku koji naziva sircem četiri lopova, a ona se ovome smejala zajedno s njim; ali dok se smejala, nešto joj pade na pamet - ako čovek veruje da uzima lek, zar ne bi snaga njegovog uverenja imala i dejstvo na telo? I tako je, dok se podsmevala, priznala u sebi da taj šarlatan Valneti zapravo na logičan način primenjuje mizan - prevlast uma i vere nad telesnim.

185


avada kedavra & nymphe Zbog razlika u mišljenju, i zašto što je čovek-ptica smatrao da nije za njega da obavlja posao babice, kada je došlo vreme da se Valentina Trijani porodi, Fejra se u maloj kući pored zdenca sama borila da donese dete na svet, a pomagala joj je samo devojčina majka. Mala supruga grčila se na krevetu, a nabubreli stomak joj se zabrinjavajuće talasao dok je njen muž čučao pored vatre u prizemlju i pokušavao da ne sluša strašne krike. Trudove je dobila u podne prethodnog dana, a sada je bilo blizu ponoći. Valentina je na mahove gubila svest i dolazila sebi, a gar-crna kosa širila joj se preko jastuka poput zraka tamnog sunca. Fejra se mučila pod svetlošću sveće dok joj se sopstvena uvećana senka na grubom zidu podsmevala - pozorište senki, predstava o nesposobnom lekaru. Problem je, znala je, devojčina građa; karlica joj je bila preuska, a beba prekrupna. Na ostrvu se dobro jelo - Fejra se za to naročito založila jer je dobra ishrana najbolji lekar - i svi su udisali svež morski vazduh. Da se Valentina porađala u sirotinjskoj četvrti, dete bi skliznulo poput nauljenog jareta, ali na ostrvu je dete, zbog obilne ishrane, postalo preveliko. Kada je crkveno zvono tupim jekom oglasilo ponoć, Fejra je obrisala ruke i rekla Valentininoj majci da ide po lekara. Videla je olakšanje na licu stare žene, ali nije se uvredila, već joj je bilo milo; znala je da je bila u pravu u raspravama s čovekom-pticom - vera da je lek nadohvat ruke jednako je delotvorna kao i sam lek, a i sam pomen lekara je svojevrsni placebo. Ipak, nije joj bilo lako, kao zvaničnom haremskom lekaru, da te noći ode do čoveka-ptice i prizna da nakon trideset šest sati porođajnih muka postoji opasnost da izgubi i majku i dete, i da je operacija jedino rešenje. S obnovljenom snagom, potrčala je kroz hladnu noć - lekarev prozor bio joj je zvezda vodilja. Pokucala je na drvena vrata jednom, dvaput, ali odgovora nije bilo. Udahnuvši duboko hladan vazduh, podigla je rezu i ušla. Neki mladić sedeo je zguren pored vatre. Guste tamne kovrdže padale su mu preko lica i delimično ga skrivale, a svetlost vatre osvetljavala je bakarne pramenove u njegovoj kosi. Toliko je zaneseno buljio u plamen da nije čuo njeno kucanje. Ali kada je ušla, trgao se i toliko naglo skočio da je oborio stolicu. „Gde je lekar?“, upita Fejra.

186


avada kedavra & nymphe Mladić nevoljno prinese ruku obrazu, kao da je uhvaćen bez odeće. A onda shvati. „Pa ja sam lekar!“, odgovorio je. Fejra ustuknu. Glas mu je bio isti, ali mekši, manje grub; kao da je dobroćudniji bez tvrde ljušture maske. „Ti si lekar? Ali ti si...“, nije znala kako da završi rečenicu. Mladić? Naočit? Iznenađen? Izgledaš kao krivac? I - pomislila je - sateran u ćošak. Ruka mu pođe prema masci s kljunom, koja je visila na kuki iznad vatre, i ona se zapita da li se on možda skriva pod svojom maskom kao i ona pod velom. „Ma šta sad hoćeš? Šta se desilo?“, upitao je i ona tada shvati da je to onaj čovek-ptica: nepristojan, grub i nestrpljiv. „Reč je o Valentini Trijani“, rekla je. „Vreme je za porođaj, ali dete neće napolje.“ Bez ijedne reči, uze ogrtač i masku. Fejra ga je posmatrala kako pregleda Valentinu kao daje plen, nadvijajući se nad devojkom s onim kljunom. Ali više nije videla samo masku, već njegovo lepo mlado lice, urezano u njenu svest kao plamenom i gvožđem. Znala je šta će reći. „Moramo izvaditi dete.“ Bila je u pravu. A morala je priznati da je to i bio razlog zašto je otišla po njega. „Bindusara“, rekla je odmah nesvesno. „Indijski car, isečen iz majčine utrobe“, dovršio je čovek-ptica i oči im se sretoše preko ustalasanog stomaka. „I Sveti Rajmund Nonat - ime je dobio po ovom zahvatu. I u oba slučaja...“, rekao je i naglo ućutao. Opet je znala šta će reći. U oba zahvata, majka nije preživela. Ali nisu imali izbora. Dete Trijanijeve bilo je okrenuto naopako i nisu mogli da ga obrnu glavom nadole. Valentina bi lako mogla umreti posle operacije, ali svejedno će umreti i ako ne učine ništa, a i dete s njom. Anibale zalaja na majku da napusti sobu, ali ona nije želela da ostavi svoju kćer dok je Fejra nije uverila

187


avada kedavra & nymphe da će se ona lično brinuti o Valentini i da svojim prisustvom tokom operacije dovodi svoju kćer u opasnost. Kada je žena izašla, čovek-ptica skinu masku. Fejri je po prvi put bilo drago što samo pomaže. Dala je Valentini soka od maka, onoliko koliko se usudila, ali je devojka bila u takvoj agoniji da se nije mogla smiriti ni koliko da popije napitak, a crna tečnost joj se slivala niz obraze. Fejra joj je obrisala napeti stomak ružinom vodicom s mentom i boražinom, ali se brzo odmakla kada je čovek-ptica napravio širok rez tačno iznad stidne kosti i kada se tamna krv pojavila u neobično pravoj liniji. Dete gotovo odmah izlete napolje. Dok ga je Fejra podizala, dva mala oka pregledaše i usta se otvoriše da zaplaču kad je čovek-ptica presekao pupčanu vrpcu. Fejra je očistila dete platnom i stavila mu prst između sićušnih usana, da mu očisti usta. Dete odmah poče da sisa. Valentina je izgubila svest kada je lekar zasekao. Fejra je položila smotuljak pored tamnokose glave i nastavila s poslom. Očistila je ranu i uzela u vino natopljen konac da je ušije. Sagnula se i počela da šije što je urednije mogla pod svetlošću sveće. Setivši se Paladija, postavila je staklenu činiju s ružinom vodicom pred sveću i svetlost se rasula kroz ovo priručno sočivo. Dok je šila, obavijala je nit oko svakog šava, da ga učvrsti, kako ju je učio hadži Musa. Osećala je da je čovek-ptica posmatra. Potom je na ranu stavila obloge od cinobera i ružmarina, da izvlači gnoj, i nežno pokrila devojku. Potom joj je preostalo samo da čeka. Dete je, kao da je iscrpljeno nasilnim dolaskom na svet, spavalo pored majčine glave. Fejra je očekivala da će čovek-ptica otići, ali on je ostao da posmatra dete s njom i njegova senka pridružila se njenoj na zidu. Znala je da on ne ostaje đa bi bio s njom, već da nezainteresovano čeka da vidi kakav će biti ishod zahvata. Nisu morali da čekaju dugo. Kada je otkucalo zvono za jutrenje, Valentina je otvorila oči, a i dete se, kao da je vezano za majku nekom neopipljivom vezom, probudilo. Čovek-ptica i Fejra vratili su se preko zelene poljane po mrklom mraku, u prijatnoj tišini. Zora je bila bela linija na horizontu, a prolećna trava pod nogama rosna. Dok su prolazili pored Tecona, okrenula se prema njemu. Odeljenja njihove bolnice bila su borilišta gde su svakog dana ukrštali koplja, i nije mogla da odoli a da ga ne izazove na dvoboj. Valentinin otac ležao je unutra i oporavljao se od sopstvene bitke s kugom, pa je nestašno rekla: „ A možda ćeš se sada složiti sa mnom da bi starom Đanluki Trijaniju trebalo reći za

188


avada kedavra & nymphe rođenje stamenog unuka? Da će mu ova vest više koristiti od bilo kojeg leka koji mu možemo dati?“ Čovek-ptica ju je posmatrao. „ A možda ćeš se ti složiti sa mnom da to može da mu se kaže i ujutro? Čak i ti moraš priznati da je doktor Dobra Vest daleko slabiji lekar od doktora Sna?“ Fejra se nasmešila i nakrivila glavu. Videla je njegov prozor, zlatan od svetlosti vatre, kao što ga je videla i stotinu puta do sada. Njena kuća bila je mračna. Nije još želela da ide kući. Kao po prećutnom dogovoru, zastadoše pred njegovim vratima. „Da li bi želela da uđeš?“ Ovog puta je skinuo masku kao da mu to predstavlja olakšanje. Promenila je mišljenje - on nije voleo da se skriva, čak mu je to i teško padalo. Anibale večeras mu je saznala i ime, i to samo zato što je Luka Trijani želeo da zahvali doktoru tako što je nazvao sina po njemu. Bilo joj je teško da se ovome prilagodi. Anibale. Iznenadila bi se kada bi otkrila da je stariji od nje. Kada su stajali jedno pored drugog, bili su iste visine i mogla je da ga gleda pravo u oči. Izgledao je umorno, ali raspoloženo. „Sedi“, rekao je. „Pretpostavljam da ne piješ?“ Odmahnula je glavom. Nasuo je vina za sebe. Pokazao je stolicu koja je stajala preko puta njegove, na drugom kraju kamina, i ona se iscrpljeno srušila u nju. Podigao je čašu - u svoje ime koliko i u detetovo. „Za Anibalea!“, rekao je. * Kada je Fejra uletela u njegovu kućicu, zurio je u vatru, prvi put u životu osećajući da je zagrizao više nego što može da proguta. Bio je uveren da će njegova bolnica predstavljati veliku pobedu nauke, ali kuga je dobijala na snazi. U poslednje vreme bilo je više mrtvih nego što je malo groblje moglo da primi. Osećao je da gubi sve konce. Posle dugotrajne borbe sa smrću, morao je da prizna da crna smrt trijumfuje. A onda mu je ova neverovatna devojka poklonila ovaj mali trijumf hirurgije.

189


avada kedavra & nymphe Naravno, opasnost po Valentinu Trijanu još nije prošla. Bila je to ozbiljna operacija i postojao je veliki rizik od naknadne upale; ali on - doktor Anibale Kazon - svojim rukama je izveo non natus zahvat i za sada su i majka i dete živi. Ali nije bio mnogo zainteresovan za mladu majku. Više ga je zanimala Fejra. Posmatrao ju je u svetlosti vatre. Večeras mu je vratila veru u medicinu i u sebe. Želeo je da i on njoj pruži nešto. Primetio je njenu kožu boje cimeta, ćilibar njenih očiju, sićušni odsjaj plamena u svakoj ženici. Pogledala ga je i on je opet osetio snagu njenog pogleda. Činilo se da mu se večeras divi, a to ga je zagrejalo više od vatre. „Dakle, ti si Anibale.“ „Da, Anibale Kazon, doktor za kugu.“ Malo je nakrivila glavu. „Šta znači tvoje ime?“ „Otkud ja znam!“, prasnuo je, ljut na sebe što je upotrebio punu titulu. „Moje ime znači pravda mi kaplje sa usana”, rekla je. Dobro su joj ime odabrali, pomislio je Anibale, jer su njene usne bile naročito lepe - pune i rumene, a gornja usna bila je malo punija od donje. Ponovo je pogledala vatru. ,,U mojoj zemlji značenje imena je sve. Nikada ne dajemo ime detetu a da nismo o tome dobro razmislili. To je veoma važno u mojoj veri. Iznenađena sam da vi Venecijanci ne znate značenje svojih imena.“ Anibale ispruži noge pred sebe, tako daje čizmama gotovo doticao vatru, „Nema se tu šta znati. Imena dobijamo po svecima i danima.“ Svecima i danima. Potom se, dok je posmatrala kako se nebo razvedrava, setila. „Da, to je Valentinin rođendan. Dan Svetog Valentina. A“, rekla je, „Cabato Cabatini dobio je ime po srećnom danu.“ Pitala se šta rade njen stari prijatelj i njegov gospodar, i kako izgleda crkva koja raste oko očevog groba. ,,A sada znam i kako je vaš Sveti Nonat dobio ime.“ Pogledala ga je. „Vidiš, neka od vaših imena ipak imaju značenje, iako tvoje nema.“ Neko vreme je ćutao. „Nisam bio iskren“, rekao je s mukom. „Znam zašto su me nazvali Anibale.“ Čekala je.

190


avada kedavra & nymphe „Hanibal10 je bio kartaginski general koji je u Drugom punskom ratu prešao Alpe na ratnim slonovima i napao moćne Rimljane. Kada je krenuo, nije imao pojma u šta se upušta, niti da li će ikada stići kuda je naumio.“ Sada je i ona ćutala. Setila se tradicija razmenjivanja priča i kako je razmenjivala priče sa Smrću. ,,U Otomanskom carstvu“, započela je, „trgovci kamilama imaju utvrđena mesta za odmor duž trgovačkih puteva - zovemo ih karavan-sarajima. Ponekad su karavan-saraji udaljeni jedni od drugih stotinama kilometara i razdvajaju ih pustinje ili planinski lanci, ali trgovci mirno putuju jer znaju da će na kraju putovanja pronaći sklonište i pomoć u karavan-saraju. Čak i kad nikada pre nisu išli tim putem, uvereni su da će naići na takvo mesto, da će pre ili kasnije naići na karavan-saraj.“ Anibale se zainteresovano nagnuo prema njoj. ,,A kako to znaju?“ „Pa ne znaju. Veruju da će tako biti.“ Ponovo se naslonio. „Mislim daje i Hanibal verovao. Zato me je majka tako nazvala.“ Videla je da mu je teško da priča o njoj. „Dopadala joj se ta priča. Rekla je da niko ne zna šta donosi sutra, ali da se moramo nadati i biti hrabri, i onda će sve biti dobro.“ Komornik je posmatrao čoveka koji je stajao pred njim. Nosio je rasečeni prsluk i crveni gondolijerski šešir, a takvi nikada nisu naročito pošteni. Ali čovekove oči bile su razrogačene, a govor jasan. Komornikje lako prepoznavao lažove, a činilo mu se da u govoru ovog čoveka ne čuje laž. „Da li si siguran?“ „Kao što stojim pred vama, vaša milosti. Ime mu je Kozimo i radi kod mosta Tre Arči. Bilo je to prethodnog četvrtka - rekao je da je povezao ženu s adrese o kojoj ste se raspitivali. Seća se toga jer je čovek koji ga je zvao tražio baš felze.“ Čovek je posmatrao komornika i osetio potrebu da objasni. „Pokrivenu gondolu.“ Komornikje navikao na to da ga smatraju strancem. „Da li je još neko putovao s njom?“

10

Anibale je italijanski oblik imena Hanibal. (Prim. prev.)

191


avada kedavra & nymphe Gondolijer sleže ramenima. „Nije mi rekao.“ Komornik podiže svetle obrve. ,,A ipak ti je rekao ovoliko?“ „Hvalisao se time u krčmi. Rekao je da će se obogatiti.“ Komornik sklopi ruke. Gondolijeri su svi do jednog bili gramzivi i podmitljivi, a nisu imali nikakav osećaj odanosti. Znao je da neće proći dugo i da će mu jedan od njih zakucati na vrata kada ponudi nagradu. Ali ipak se ovde nešto nije uklapalo. ,,A zašto sam nije došao da preuzme nagradu?“ ,,E to ne znam, vaša milosti.“ Gondolijer se prebaci s noge na nogu. „Mogu li sada dobiti dukate?“ Komornik ga pogleda, a potom ustade. „Najpre me odvedi njemu.“ Komornik je mogao da pođe u pratnji lavova, duždovih gardista, ali nije. Odabrao je dvojicu stražara, one kojima je devojka pobegla. Namerno ih je odabrao jer je znao da oni znaju da mu duguju život. Nije sačekao da mu donesu kapu i ogrtač, već je smesta sišao niz kamene stepenice u odeći od crne kože, u kojoj je bio. Za njim su išli stražari, a pred njim je kaskao gondolijer. Gondolijer je upravljao čamcem kroz tesne i nepoznate kanale, ustajale vodene staze toliko uske da ih je sunce obasjavalo samo u podne. Put kojim je išao predstavljao je prečicu, ali komornik je, sedeći na pramcu, bio tih od nestrpljenja. Kada stigoše do mosta Tre Arči, bez reči krenu za čamdžijom, a dim, koji je trebalo da štiti od kuge, kovitlao mu se oko nogu. Pod malim sotoportegom u siromašnom delu kvarta, posmatrao je kako gondolijer broji vrata do kolegine kuće. „Dvanaest, trinaest, četrnaest, petnaest...“ Čovekov glas zamre. Broj petnaest bio je zatvoren grubim komadom drveta, a na vratima se nalazio crveni neravni krst. Komornik na trenutak ne reče ništa. Potom je savršeno mirnim glasom naložio čuvarima: „Raspitajte se kod suseda. Ti“, okrenuo se prvom stražaru, „idi u broj šesnaest. A ti“, okrenuo se drugom, „u četrnaest.“ Začas se vratiše.

192


avada kedavra & nymphe „Umro je“, rekao je jedan. „Prošle noći“, rekao je drugi. Gondolijer poče da uzmiče od razjarenosti koja se pojavila u komornikovim očima. Komornik ispruži ruku i uhvati čoveka za kragnu. Jednim brzim pokretom podigao je komad drveta koji je stajao preko vrata, nogom ih otvorio, ubacio ga u zaraženu kuću i zaključao vrata za njim.

193


avada kedavra & nymphe

Poglavlje 29 Od tog dana su Anibale i Fejra bili prijatelji. Uveče bi se, nakon što bi po poslednji put obišli pacijente, očistili, izašli iz Tecona i otišli u Anibaleovu kolibu. Fejra je primetila još neke njegove karakterne osobine: način na koji podiže glas kada je uzbuđen, i kako mu se nozdrve šire kad govori. Primetila je da nosi nešto na lančiću oko vrata, kao što je i ona nosila traku za koju je vezala majčin prsten, i pitala se da li i oko vrata nosi uspomenu na majku. Fejra je ujutro često bila pospana u Teconu i zevala bi iza vela jer se svake večeri sve kasnije vraćala kući, prelazeći travnjak ponekad u isto vreme kada bi se na horizontu pojavila bela linija zore; a videle su je samo jedne oči - stare oči opatice koja je otvarala crkvu za jutrenje. Anibaleu na pamet nije padalo da njihovi sastanci ugrožavaju Fejru. Za njega su to bile konsultacije dva lekara, pa je bio veoma oštar prema opatici kada ga je upozorila da nije primereno da toliko vremena provode zajedno. „Razgovaramo o medicini! Pripremamo napitke i meleme! Kako to da postignemo tokom dana! Isto bi bilo i da je muško!“ Ali kad je to izrekao, shvatio je da i sebi zvuči neuverljivo koliko i opatici. Istina je bila da su mu večeri s Fejrom bile najbolji deo dana. Fejra bi skuvala jednostavnu večeru. Sastojala se od onoga što je moglo da se kupi u Treportiju ili uzgoji na ostrvu, ali je način na koji je mešala sastojke i isticala ukuse Anibaleu bio sasvim nov. Nakon večere bi on uzeo čašu vina i sedeli bi pored vatre. U prećutnom dogovoru, nisu nosili maske: Fejra je skidala veo, kao što je činila u očevoj kući, a Anibale bi okačio svoj kljun pored vrata. Potom bi razgovarali o medicini i lekovitim travama. Fejra je učila Anibalea kako da pravi sirupe od šerbeta i džulepa, ili gnjecavu smesu poznatu kako macun. Ponekad bi pripremali masti na velikom drvenom stolu koji je Anibale doneo u te svrhe. Zajedno bi pregledali medicinske tekstove, a Anibale bi pomagao Fejri kada bi se zbunila čitajući latinski. Sa zanimanjem je primetila da je jedna Anibaleova knjiga bila puna neverovatno detaljnih anatomskih crteža Leonarda da Vinčija, koji je nacrtao i vitruvijanskog čoveka. A ona je njemu zauzvrat pričala o delu

194


avada kedavra & nymphe velikog otomanskog lekara Serafedina Šabundžuoglua i aqrabadhin medicinskim recepturama, koje se nalazi u biblioteci u Topkapi šaraju. Kada je spomenula najdragoceniji rukopis sultanove palate - Al-manhaj al-sawi, majstorsku raspravu o medicini koja se spominje u Prorokovim izrekama Dželaludina el Sujutija - sa zadovoljstvom je primetila da mu ovaj rukopis nije nepoznat. Činilo joj se da se u Padovi izučavala medicina svih naroda. Fejra je upoznala Anibalea sa šest principa koji čine mizan - ravnotežu u ljudskom životu. „Svetlost i vazduh“, rekla je, nabrajajući ove temelje zdravlja na prste,hrana i piće, rad i odmor, san i buđenje, izlučevine i sekret, uključujući“, malo se nakašljala, „kupanje i seksualni odnos, i naposletku, sklonosti i stanja duše.“ Anibale je ispričao Fejri o ravnoteži četiri telesne tečnosti; što je bilo nešto u čemu su se u izvesnoj meri slagali - crna žuč, crvena krv, bela žuč i siva sluz, koje predstavljaju sangviničan, koleričan, melanholičan i flegmatičan temperament. Na trenutak joj se učinilo da je videla vezu između telesnih tečnosti i četiri konja koje joj je majka opisala. I oni su bili crni, crveni, beli i sivi konj. Pitala je Anibalea da li je ikada čuo za konje ovih boja ili čitao o njima u nekoj od knjiga. Slegao je ramenima. ,,U crkvi možda, kad sam bio dete. Ali otad sam retko kad pogledao Sveto pismo. Sećam se da se govorilo o četiri jahača koji donose smrt.“ Nakon ovog razgovora osećala se nelagodno. Dodirnula je prsten u nedrima, gotovo kao da je amajlija kojom želi da otera zlo. Kako su postajali sve bliskiji, počinjali su da pričaju i o drugim temama. Uskoro su jedno drugom ispričali svoje životne priče. Fejra nije izneverila majčino poverenje, ali je ispričala Anibaleu o svojim roditeljima, a polako je i on počeo da priča o svojoj majci, koja ga je napustila. Bila je žena koja gaje, činilo se, toliko povredila da je, premda je njegova spoljašnja ljuštura bila zdrava i naočita, njegova duša bila oštećenija nego kod bilo kog obolelog u Teconu. Fejra je uskoro shvatila razlog ove njegove poraženosti. „Bila je kurtizana?“ „Ne“, rekao je divlje, „bar ne u početku. Moj otac je bio venecijanski plemić, a kada je on preminuo, ona me je napustila - bio sam tek dečak - i ostavila me tetkama. Između svoje pete i dvadesete godine, jedva da sam je i viđao. Za sve te godine pojavila bi se samo na dan-dva. Čista, trezna, ispravnog držanja i

195


avada kedavra & nymphe besprekornih manira. Tad bi me gušila ljubavlju. A potom bi narednog dana, kada bi našla novog zaštitnika ili popila sve vino u kući, nestala. Često se dešavalo da smo saznali da je otišla samo zato što bi neka od tetaka primetila da joj je nestao novac, ili neka ukrasna šnala s dragim kamenom, ili biserni češalj. Uzdahnula bi i rekla: Eto, Kolumbina je opet otišla. A ja bih je tražio po kući, ali naravno, ona je uvek odlazila bez ijedne reci pozdrava.“ Anibale je jedan trenutak ćutao, svetlost vatre igrala mu je na strogom licu. „Kada sam bio dečak“, nastavio je, „danima sam plakao. Nikako nisam mogao razumeti kako neko ko me toliko obasipa poljupcima i slatkišima može tek tako da ode. Često sam osećao njen parfem, koji je ostajao u kući danima nakon što bi otišla.“ Ogorčeno se nasmejao. „Zadržavao se mnogo duže nego ona.“ „Dakle, nedostajala ti je?“, nežno je upitala Fejra. „Kada sam bio dečak, jeste. Kada sam odrastao, više nisam mario.“ Fejra nije rekla ništa, ali zapitala se da li je to istina. „Kada si je poslednji put video?“ „Kada sam bio na prvoj godini studija u Padovi. Došla je u moje odaje i rekla mi koliko je ponosna na mene - privila me je na grudi i šarmirala sve moje drugove. Izvinila se zbog dugogodišnjeg odsustva, obećala mi da će započeti novi život, da će sve biti drugačije, da će biti uzorna majka.“ „Šta se desilo?“ „Narednog dana je nestala. A nestali su i moji srebrni skalpeli.“ Fejrina majka se s vremenom izdigla đo položaja kraljice i carice, a Anibaleova se postepeno spuštala i na kraju obrela na ulici, ali je znala da razlika između njene majke sultanove naložnice i njegove majke kurtizane nije tako velika. „Ni moja majka nije bila bolja“, priznala je Fejra istinu i njemu i sebi. Zasiktao je toliko snažno da je zagušio pucketanje vatre. „Rođeni u grehu, deca kurvi!“, rekao je divlje. Fejra je bila zatečena oštrinom njegovih reči, ali osećala je da duguje svojoj majci i ocu da odbrani njihovu vezu. „Možda to i nije tako veliki greh“, rekla je, „kad je posredi ljubav.“ Govorila je oprezno i gledala ruke skrštene u krilu pa nije videla kako je plamen zaigrao u njegovim očima.

196


avada kedavra & nymphe Ono što je rekla navelo je Anibalea da oseti nadu. Raspravljali su se, naravno, i često se žestoko suprotstavljali jedno drugom što se tiče metoda lečenja. U ovome su oboje jednako uživali, ako ne i više nego u onome u čemu su se slagali. Ali takve rasprave nikada nisu postajale lične i brzo su ih zaboravljali. Najžešću raspravu vodili su oko otomanske prakse variolacije. Fejra je tvrdila da ubrizgavanje male količine zaražene krvi u zdravog pacijenta gotovo u svim slučajevima jemči delimičnu ili potpunu otpornost od razvoja bolesti, naročito u slučaju boginja. Opisala je da je videla kako hadži Musa otvara četiri vene na čelu i grudima jednog dečaka, i stavlja u rane male količine sluzi uzete od pacijenata obolelih od velikih boginja. Dečak je odrastao u zdravog muškarca, uprkos tome što su svi članovi njegove porodice oboleli baš od te bolesti. Anibale je tvrdio da je Katolička crkva zabranila tu praksu, i to s dobrim razlogom: ubila je jednak broj pacijenata koliko ih je i spasla. Primorao je Fejru da prizna da je u nekim slučajevima inokulirani pacijent umirao upravo od bolesti koju su lekari pokušali da spreče. Mnogo puta su se vraćali na ovu temu i nikada nisu uspevali da se slože. Rasprava se uvek završavala na isti način. „Muhamed je rekao da Alah na svet ne bi poslao bolest a da ne pošalje i lek za nju“, izjavila je Fejra. „I zar se ne može pronaći lek baš unutar bolesti?“ Anibale bi odmahnuo glavom. ,,U odgovor tvom Muhamedu, dozvoli mi da navedem reči Mojsija Majmonida; njemu se pripisuje da je rekao da je savršen lekar onaj koji čoveka kojem je dovoljno dobro ume da ostavi na miru, a ne da mu prepisuje lek koji je gori od bolesti.“ Njihova druga velika rasprava bila je o tome da li bi pacijenti trebalo da plaćaju lečenje. Anibale se užasavao ove prakse, navodeći kao primer Valnetija i njegove gramzive kolege, koji su zarađivali na ljudskoj nesreći. Navodio je lekarski kodeks koji kaže da bi lekari trebalo da zarade platu da pokriju troškove lečenja i života, a ne da gledaju kako da se obogate na lekovima. Fejra je bila pragmatičnija. „Ali šta ako prodajom leka lekar može da obezbedi bolju negu pacijentima?“ „Ja finansiram ovu bolnicu“, odgovorio je oštro. „Moja sredstva su dovoljna i ništa mi više nije potrebno.“

197


avada kedavra & nymphe Ovo nije bila u potpunosti istina. Riznica Kazonovih, koju je odavno iskopao iz skrovišta pored bunara i sakrio ispod podnih dasaka pod svojim krevetom, sve više se topila kako se bolnica bližila prvoj godišnjici. Nakon poslednjeg razgovora s Fejrom Anibale se popeo na sprat i podigao podnu dasku. Stavio je škrinju u krilo i podigao ključić s lanca oko vrata. Prešao je rukama kroz preostalo zlato, osećajući kako mu hladne metalne kovanice klize niz prste. Sada je dno škrinje prekrivao samo tanak sloj dukata. Procenio je da će s ovim izdržati do Miholjdana. Uz tresak je spustio poklopac i ponovo prekrio škrinju podnim daskama, a s njom i svoje brige. * Fejra se menjala. Anibale je bio prvi muškarac kog je srela a od kog nije želela da se krije iza vela. Kada je bila s njim, njena odeća, svi oni silni slojevi pod kojima je živela poput sirovog belog središta artičoke, činila joj se teška. Noću je sanjala vrele snove, kako skida odeću. Ponekad bi i on bio prisutan kada se svlačila, hvatao je njene šalove i velove i vrteo je poput derviša, odmotavajući providnu tkaninu dok joj se ne bi zavrtelo u glavi i dok ne bi ostala otkrivena i potpuno naga. Uvek se budila zažarenih obraza i odmah bi klekla da se pomoli, ali nikakva molitva je nije mogla osloboditi njene želje. Po prvi put je shvatila šta je to nateralo njenu majku da odjaše u noć s njenim ocem. Ali ona nije bila venecijanska princeza, nije mogla dozvati neverničkog pomorskog kapetana podizanjem ruke u beloj rukavici. Morala je da čeka da on pozove nju. I jedne noći je to i učinio. Sedeli su, kao i uvek, svako na svojoj strani kamina. Fejra je posmatrala duborez Andreasa Vezalijusa, pokušavajući da protumači latinske nazive, kada je Anibale progovorio. Onako uzgred. „Da li si ti ono rekla da je ona Trijanijeva, majka malog Anibalea, opet u drugom stanju?“ Fejra je spustila duborez. „Da. Drugo dete rodice na proleće.“ „Trebalo bi da dobiju kuću. Sada ih je već previše u onoj kolibici.“ Ćutala je. „Tvoj prijatelj Paladio rekao bi da je to nehigijenski.“

198


avada kedavra & nymphe Čekala je. Nagnuo se prema njoj. Bio joj je veoma blizu. „Tvoja kuća“, rekao je. „Možda ti ne bili bilo mrsko da im je ustupiš?“ „Vrlo je... hladna“, promrmljala je. „Da, i krov je nestabilan“, dodao je, a glas mu je bio topao šapat. „I prokišnjava“, uzvratila je šapatom, osećajući da izdaje poverenje odanog Salva, koji je odlično popravio krov, tako da ne propušta ni kap. ,,A crkvena zvona?“ „Bude me noću svakog sata.“ Nasmešila se. „Bolje bi bilo da dođeš da živiš ovde.“ Ćutala je. Plašila se da diše. Želela je da bude sigurna. „Kao tvoja ljubavnica?“, prošaputala je. Nije mu smetala njena otvorenost. „Da. Hoćeš li doći?“ „Hoću.“

199


avada kedavra & nymphe

Poglavlje 30 Dok je Andrea Paladio prelazio petnaest stepenika do svoje crkve na Đudeki, zadovoljstvo prizorom građevine koja se diže iz temelja umanjila mu je zadihanost. Čitave nedelje bio je prehlađen i osećao šištanje u plućima; disanje mu je bilo otežano, a u grudima ga je stezalo. Napustio je kuću znajući da će lekar, ako ga sačeka kao i inače petkom o mladom mesecu, reći da nije sposoban da ide na gradilište. Paladio je samo želeo da radi. Počeo je da shvata da će ova crkva biti njegovo poslednje delo, zaveštanje, i želeo je da je što pre završi. Njegova besmrtnost i smrtnost srele su se, naglo, na stepeništu. Šištanje u plućima podsetilo ga je da mu je šezdeset devet godina. Nije više mogao da krivi samo kamenu prašinu, koju nikada u potpunosti nije izbacio iz pluća. Stario je. Cabato je izbacio razbarušenu glavu kroz dovratak. „Gospodaru, da nastavimo? Svetlost gasne.“ Paladija na poslednjem stepeniku zaustavi iznenadan kratak i oštar bol. Skamenjen od straha, malo se zaneo i odjednom mu bi hladno. Činilo se kao da mu nebeska ruka steže srce, koje je skakalo poput zeca u zamci. Svetlost gasne, pomislio je u iznenadnom strahu, a gasnem i ja. Nije valjda da će Bog uzeti svog graditelja pre nego što završi posao? Za trenutak je bola nestalo i Paladio nastavi da hoda, duboko udahnuvši s olakšanjem. Cabato, koji je stajao malo dalje, ništa nije primetio. Dok je prolazio ispod velike gornje grede, srce mu je opet usporilo ritam, ali je i dalje bio slab i znojav. Otkrio je da u poslednje vreme, otkako je počeo da mu gradi dom, sve više razgovara s Bogom. Nisu to bili duhovni razgovori, već jednostavno razgovori kakve bi vodio sa ma kojim plemićem kojem bi nešto gradio. Stotinu puta je ovako razgovarao i s braćom Barbaro dok je gradio njihovu veliku vilu u Mazeru, i nije video zašto bi Svemogući bio išta drugačiji. Tako, savetovao se sa svojim nebeskim poslodavcem o stilu stubova ili podnih ploča, iako nije

200


avada kedavra & nymphe očekivao odgovor. Ali sada je tražio nešto zauzvrat. Ovo je bio prvi put da ga za nešto moli. Daj mi vremena, Rože, molio se, samo mi daj još malo vremena! Bilo je kasno popodne kada je Anibale uspeo da pronađe Paladija. Najpre je otišao u kuću na Kampu Fava i pokucao štapom na vrata iznad kojih je stajao zlatni šestar. Otvorila je debela kuvarica i rekla mu da je gospodar otišao na gradilište na Đudeki. „Tamo je svakog dana“, rekla je, „on i Cabato dođu kući kao dva duha, toliko su beli od one kamene prašine.“ Anibale je klimnuo. Primetio je da se i dalje pridržavaju Fejrinih zaštitnih mera, da se u predsoblju nalazi bilje i da gore sveće s tamjanom. Rekao je kuvarici da samo nastave da se ovoga pridržavaju, i otišao. Neće mu predstavljati nikakav problem da svrati do Đudeke na putu kući. Izašao je na Catere lakog koraka, tražeći gondolu i misleći na Fejru. Dok je stajao u čamcu, gledajući prema Đudeki, zamišljao je kako Fejra izgleda dok prelazi travnjak do Tecona. Uvek je gledala pravo preda se, poput pramca broda, i opet je bila drvena Marija, jer se nikada nije okretala. Pomislio je na kožu bije cimeta i ćilibarske oči. Nije mogao da veruje da će od večeras živeti u njegovoj kući. Otkako mu je rekla šta njeno ime znači, postao je opseđnut njenim usnama, tim neobičnim, naopakim usnama, s gornjom punijom od donje. Pitao se kakav će osećaj biti kada bude ležao na njoj, kada prisloni telo uz njeno, usne uz njene. Iz misli ga trže udarac trupa o mol. Anibale je dobacio čamdžiji cekin, iskočio na obalu lako poput akrobate i po prvi put ugledao crkvu. Kao nekome ko je odrastao s topografijom Đudeke i navikao na nazubljene ruševine manastira Sveti Sebastijan, napredak Paladiove crkve bio je zapanjujući. Kakvo izvanredno mesto za crkvu! Već je bila najviše građevina na ostrvu, ali još uvek samo četvrtasta kamena prizma, bez kupola ili zvonika. Ipak ga je podsećala na istočnjačke hramove, a ovaj utisak pojačavala je široka osnova ulaza. Fasada je podsećala na bogomolje u Jerusalimu, Panteon u Atini ili - zadrhtao je od sreće - džamije u Konstantinopolju. Anibale je izbrojao petnaest stepenika do vrata i potrčao uz njih.

201


avada kedavra & nymphe Unutrašnjost je bila haos zemlje i kamena. Kovitlala se zagušljiva bela prašina i čula se zaglušujuča kakofonija udaraca čekićem po kamenu i dreke graditelja dok su podizali kamene blokove složenim čekrcima i dizalicama. Krstasta staza bila je obeležena klinovima i višebojnom užadi, a u središtu, na mestu gde će visiti Hrist, stajali su Paladio i njegova senka, onaj neuredni crtač. Anibale ih obojicu ozareno pozdravi, zaboravivši da nosi masku. Kada su ga ugledali, Paladio se udari po čelu. „Oprostite mi, dottore! Zaboravio sam da je danas onaj petak. Zatičete nas kako raspravljamo šta da radimo s ovim bunarom.“ Anibale obori kljun niz bunar, čiji zidovi su se urušavali. Izgledao je drevno. ,,U čemu je problem? Jednostavno ga zatrpajte.“ „To sam i ja mislio“, rekao je arhitekta, ali je i daje neodlučno trljao bradu. ,,A ipak, upravo je on vernicima svetinja - moji graditelji svakog dana moraju da rasteruju hodočasnike koji dolaze u potrazi za lekom za kugu. Mislio sam da nekako možemo da ga uklopimo u zgradu, ali Cabato mi kaže da bi bio tačno pod centrom kupole. Naravno, ništa ne srne da odvlači pažnju s njene lepote, tako da se plašim da ću morati da odustanem od njega.“ Paladio je spustio pogled, gledajući u dubinu zajedno s Anibaleom, i nasmejao se. „Vi ste moj lekar. Da li da popijem malo vode iz bunara? Da se okoristim čudotvornim lekom pre nego što ga zauvek zatrpamo?“ Anibale se nasmejao. „Kako vam volja, dragi moj, jer vas to neće ni izlečiti ni ubiti. Kada počinjete s gradnjom kupole?“ „Danas.“ Anibale pogleda nebo. Bilo je plavo poput pačjeg jajeta, prošarano sitnim oblacima s tamnijim prugama ispod paperjastih stomaka. Činilo se nemogućim premostiti to nebo, obuhvatiti tu loptu, ali danas je Anibale verovao da je sve moguće. Paladio sigurno može i to da učini. Proučavao je starca - možda je to bilo zbog spoljašnje svetlosti, ali arhitekta mu nikada nije izgledao zdravije - boja mu je bila ravnomerna, disao je pravilno i čisto, a oči su mu se sjajile. Otvorio je usta da pita Paladija za zdravlje, ali je naposletku postavio sasvim drugačije pitanje.

202


avada kedavra & nymphe „Šta znači vaše ime?“ „Izvinite?“, starac je izgledao zbunjeno. „Vaše ime. Paladio. Šta znači?“ „Dao mi ga je Dan Đorđo Trisino, moj prvi gospodar“, rekao je Paladio. „Odnosi se na mudrost Palade Atine.“ Anibale se nasmešio. Sada mu je sve bilo zanimljivo. „I mislio sam da je tako nešto u pitanju. A koje je vaše pravo ime?“ „ Andrea di Pjetro dela Gondola. Ljudima je uvek bilo lakše da upamte Paladio. A ja želim da me pamte; naročito po ovoj crkvi.“ Činilo se da je zadrhtao. „I pamtiče vas“, uverio ga je Anibale. „Lako čete je završiti. Bili ste dovoljno mudri da sačuvate zdravlje.“ Anibale je bio blagonaklon prema Paladiju, blagonaklon prema ćelom svetu. Čak je i ljubazno odgovorio kada je crtač divlje kose pitao za Fejru. Bila je radost čuti njeno ime, radost govoriti o njoj. „Dobro je“, rekao je, ,,i obojicu vas pozdravlja.“ A kada ju je spomenuo, poželeo je da nastavi da priča o njoj; da neprestano izgovara njeno ime, da prepričava svaku sitnicu, i najmanju, koju mu je rekla. Morao je da ode pre nego što se oda. Izvinio se i potrčao nazad u čamac kao da ga đavoli jure. Dok je plovio preko lagune, Anibale je sa zadovoljstvom posmatrao kako se senke izdužuju u kasno popodne, a svako izduženje dovodilo ga je bliže noći i Fejri. Nije ni sačekao da čamdžija priveže čamac za mali mol, već je odmah iskočio, bogato ga nagradio i projurio pored stražarske kućice, pozdravivši i Boku i patuljka. Zadrhtao je kada je prolazio pored zgrade bolnice; znao je da je ona unutra, da se brine o bolesnima. Tako blizu. Nije ušao u Tecon, već je otišao pravo kući. Nije želeo da je vidi s bolesnicima pre noći, nije želeo da bude pored nje a da ne može daje dodirne. Namestio je krevet u uglu pored vatre, da bi je žar grejao noću. Izneo je najbolji pokrivač, da joj miluje telo, i najbolju slamaricu, da u nju utone. Prešao je rukom preko glatkog čaršava na kojem će noćas zajedno ležati.

203


avada kedavra & nymphe U tom trenutku mu se, neželjen, u glavi javi glas opatice. Kada joj je vedro rekao da će koliba pored crkve biti slobodna da se u nju nastani sve veća porodica Trijani, odmah ga je strogo ukorila. „Šta želite od te devojke?“, upitala gaje. „Ona je siroče, neudata i daleko od doma. A vi niste oženjeni. A da ne pominjem razliku u veri. Ona je osuđena na večno prokletstvo, ali vi se još možete spasti. Dakle, propisna prosidba je nemoguća, a ako budete delili svoje ognjište s njom, dovodite u opasnost i svoju besmrtnu dušu. Jednostavno je ostavite na miru!“ „Nema ni govora o takvoj vezi“, slagao je. „Ona će spavati u prizemlju, pored vatre. Zar mi nećete dozvoliti da držim služavku?“ „Ali ona nije služavka!“, podsetila ga je opatica strogo. Anibale je izgubio glavu i počeo je da govori višim glasom: „Ne! Nije!“ Glas mu je odzvanjao unutar kljuna. Suviše glasno. „Ona mi je koleginica! Lekarka!“ Bilo je to prvi put da je to izgovorio - i iznenadio i sebe. Sada se u svojoj kući trzao, vrpoljio, strepeo i nervozno koračao dok nije pao mrak. Mislio je na Fejru s bolesnicima, pod velom, kako vešto rukuje nečim, i želeo je da je sada s njim. Tačno je znao kako će je primiti u naručje, kako će poljubiti njene neobične i prelepe usne. Anibale, koji se nikada nije molio, molio se da svetlost što pre izbledi. Kada je napokon pala noć i začulo se kucanje na vratima, on je gotovo skočio iz stolice. Otvorio je vrata toliko brzo da se kamin zadimio. Kada se dim razišao, otkrio je jezivi privid. Kao da je Fejra ostarila pola veka; tamne kovrdže bile su joj nekim lukavstvom zacrnjene, bore su se širile oko očiju koje su, umesto vatrene boje ćilibara, bile močvarno zelene, a obrazi obojeni s dve mrlje suviše jarkog crvenila visoko na upalim jagodicama. Nosila je pohabanu haljinu od crvenog somota i to s toliko dubokim izrezom, gotovo do bradavica, da se nikada nije mogla smatrati pristojnom. Užasnuto je zurio. Nije mogao da se pomeri. „Anibale!“, rekla je. „Zar me nećeš pustiti da uđem?“ Bila je to Kolumbina Kazon, Anibaleova majka.

204


avada kedavra & nymphe

Poglavlje 31 Fejri je drhtala ruka kada ju je te večeri podigla da pokuca Anibaleu na vrata. Biće to početak njihovih novih života. Vrata je otvorila neka žena u ogrtaču, s maskom u ruci, koja kao da je i sama tek stigla..Fejra je stajala, zanemela od zaprepašćenja, a žena je podigla bradu kao neka gospa. „Izvolite?“, rekla je oholo. „Došla sam da vidim doktora.“ Fejra je videla Anibalea kako se vrzma u pozadini i pogledala ga molećivo. Žena je primetila njen naglasak i začkiljila zelenim očima nalik na mačje. ,,A ti si?“ Anibale žurno priđe. „Fejra je moja medicinska sestra.“ „Pa“, žena je prebacila težinu s jedne noge na dugu, pokretom koji je u isti mah bio i izazovan i posesivan. „Mom sinu nije potrebna medicinska sestra. Mama mu se vratila.“ I zatvorila je vrata Fejri pred nosom. „Promenila sam se.“ Njegova majka je nepozvana sela u stolicu pored kamina, koju je on smatrao Fejrinom. Ništa nije rekao, ali je osetila da joj ne veruje. „lesam, Anibale! Raskrstila sam sa starim životom! Želim đa budem ovde s tobom! Želim da ti napokon budem majka! Znam da sam se ogrešila o tebe - da sam te i više nego jednom napustila...“ „Kako si me pronašla?“, presekao ju je oštro. Spustila je mačje oči. „Otišla sam u Treporti... u pratnji... jednog trgovca. Tamo sam čula da lekar koji se zove Kazon vodi bolnicu na ovom ostrvu. Moj pratilac se razboleo i ja nisam znala šta da radim. Ali znala sam da će me moj sin spasti ako uspem da dođem do njega. O, mili moj! Ti si sve ovo učinio; doveo sav ovaj dobar svet ovde, spasao ih.“ Pala je na kolena pred njim, ljubeći mu ruke. „Znam da i mene možeš spasti!“ Otkrio je da ne može da izvuče ruke iz

205


avada kedavra & nymphe njenog stiska pa je, uznemiren, čekao da ponovo sedne, udišući ljupko miris pomade koja joj je visila s ruke. Oči su joj bile potpuno suve. „Mislim da bi ti i ja, najdraži, trebalo da krenemo iznova. Nije mi život bio lak, znaš. Tvoj otac...“ Anibale se iznenada sledi. „Bila si udata za mog oca, zar ne?“ Pomislio je na sve što mu je bilo poznato: ime, plemićku titulu, bogatstvo Kazonovih skriveno’ ispod dasaka pod njegovim krevetom. „Naravno! Ali moraš znati da sam bila kurtizana, ne samo posle, već i pre.“ Trepnuo je očima suvim od vatre, pokušavajući đa shvati. „Hoćeš da kažeš da si, kada te je otac upoznao...“ „Da. Radila sam blizu Kampa Oro. Začet si na gondoli za vreme karnevala. Kada sam otkrila da sam bremenita, Karlo je rekao da će me oženiti. Tada sam bila lepa, Anibale, ne možeš ni zamisliti koliko.“ Nije mogao. Njemu je samo jedna žena bila lepa, a za njega lepota nije bila maska već osoba pod njom. Pogledao je majčinu masku na žaraču, odmah pored njegove, u grešnom sjedinjenju kurtizane i ptice. Gledalo ga je besprekorno oslikano lice iz njene prošlosti. Saznao je daje, kada je napustila njega i oca, otišla s novim ljubavnikom u veliku vilu u Venetu. Kada je otkrila da njen zaštitnik leže s obe kuhinjske služavke istovremeno, nastavila je dalje i otišla u Rim s umetnikom koji je slikao freske u vili. Tamo je postala ljubavnica nekog sveštenika, pre nego što je pobegla u Mesinu s jednim njegovim pomoćnikom. Nakon nekog vremena Anibale je prestao da sluša i sklopio je u mislima drugačiju istinu. U mladosti je bila zapanjujuće lepa, dovoljno lepa da, uprkos skromnom poreklu, u zamku uhvati i jednog venecijanskog plemića. Sumnjao je da njen prethodni ljubavnik nije bio trgovac, već običan torbar s pijačnom tezgom u Treportiju. Položaj njene klijentele opadao je kako je gubila lepotu, a sada joj je ostala samo poročna priroda kojom u jeseni svog života nije uspevala da privuče „pokrovitelje“. Naposletku je, zgađen ovom žalosnom pričom, zaspao gde je sedeo, a usnuli mozak mučio se nesrećnim snovima. Ujutru je otkrio da su mu sve boce vina prazne i da se kotrljaju po podu, da se vatra

206


avada kedavra & nymphe ugasila i da njegova majka hrče na krevetu pored kamina, koji je s toliko ljubavi namestio za Fejru. Ostavio ju je tu. Anibaleove večeri su se izmenile. Umesto medicinskih rasprava s Fejrom, rasprava nakon kojih se osečao kao da može da uništi smrt i izleči čitav svet, morao je da sluša majčine lažne ispovesti o sramoti i propasti i kako oplakuje mladost. Anibale se iznenada osetio užasno usamljenim, a ipak je neprestano bio u majčinom društvu. Bio je izolovan, a opet, otkako ga je majka napustila, nikada nije bio toliko mažen. Njena milovanja bila su zaustavljena u vremenu, uhvaćena u ćilibaru - dodirivala ga je kao da je i dalje osmogodišnji dečak. Mrsila mu je kosu i štipala ga za obraz, grickala mu vrat i milovala ga po leđima, kao što bi činila da je bila s njim kada bi se u detinjstvu razboleo. Shvatio je da je nemoćan da odbije ove zagrljaje, ali mu se njena nametljivost gadila jer je predstavljala strašnu farsu milovanja za koje se nadao da će razmenjivati s drugom. Dao je majci svoj krevet na spratu pa se još i dodatno mučio spavajući u krevetu koji je namestio za Fejru. Anibale je savetovao Kolumbinu da sve vreme nosi masku, a činilo mu se da mu je njena maska, koja pokriva čitavo lice i vezuje se oko glave, poznata još iz detinjstva. Bilo je to prelepo našminkano lice kurtizane, belo kao da je premazano olovnom pastom, s bisernim sjajem, rumenim usnama i crvenilom na obrazima. Davala joj je sablasnu i praznu lepotu, koju više nije posedovala. Odeća joj je loše stajala, a jarke boje bi lepše pristajale koži mlađe žene. Čak se i njeno ime sada činilo suviše mladim za nju. Kolumbina Kazon bilo je ime za kurtizanu, ili prerano sazrelu kapricioznu lepoticu. Odavno ga je prerasla. Kolumbina Kazon je i na drugim mestima nosila masku. Posetila je svaku porodicu, noseći darove u ime svog sina; činije s čorbom, svež limun ili slatkiše za decu. Šila je madrace s monahinjama. Čak je zadizala suknu i kopala u bašti. Išla je na misu svakog dana i opčinila sve monahinje žalosnom pričom o pokajanju. Gotovo svakog dana ispovedala je svoje grehe opatici, pronalazeći u ovim neprestanom ispovestima još jednu priliku da govori o sebi. Kolumbina je primetila neobičnu devojku umotanu u velove, tihu, snalažljivu i sposobnu, koja je blisko sarađivala s njenim sinom. Bila je ljubomorna i pokušala je da je pridobije laskanjem, ali činilo se da je ova strankinja jedina

207


avada kedavra & nymphe osoba na ostrvu, osim možda slaboumnog patuljka, koja je imuna na njen šarm. Kolumbina je uhvatila ovu nakazu jednom-dvaput kako je posmatra, čak ga je i ošamarila po ružnom licu. Tiha devojka smesta se pojavila da mu pomadom namaže ogrebotinu koju je ostavio Kolumbinin prsten. Starija žena imala je neprijatan osećaj da joj devojčine oči boje čilibara čitaju dušu. Otada je, svaki put kada bi muselmana naišla, umesto da se pravi da je ne primećuje, počela da se krsti i pljuje pred nju, što je bilo pravo i čestito ponašanje dobre hrišćanke, premda se čuvala da se ne ponaša tako u prisustvu svog sina. Neke od mlađih monahinja počele su da se povode za njom i sve veće izopštenje nevernice uverilo je Kolumbinu da čini božji posao. Međutim, stara opatica Reda Mirakoli umela je dobro da proceni ljude, pa njoj Kolumbina Kazon nije uspela da zamaže oči. Opatica je prepoznavala istinsku veru kada bi je videla - na primer, vratar Boka bio je prostodušno i iskreno pobožan. Mnogo je naučila o njoj u beskrajnim ispovestima i shvatila da lekareva majka nije ništa pobožnija od svog sina. A kada je videla kako Fejra otmeno i dostojanstveno podnosi uvrede Kolumbine Kazon, nevernica joj postade još draža. Zato ju je, kada se Fejra nedelju dana nakon dolaska Kolumbine Kazon pojavila blizi crkvenih vrata, toplo pozdravila. Devojka je izgledala zabrinuto. „Da li je sve u redu?“ „Sve je u redu“, rekla je Fejra vedro, ali je njen izgled govorio drugačije. „Samo morate reći Trijanijevima da ne mogu još da se presele u kuću. Još će mi biti potrebna.“ Okrenula se da ode, ali je opatica videla da joj oči vlažno svetlucaju. Opatica ju je pozvala da se vrati. Devojka nije želela da pređe prag hrišćanskog hrama, a i opatica joj to ne bi dozvolila, pa je zato starica izašla napolje. „Da li si dobro?“ Devojka se do sada već smirila. „Sasvim.“ Opatica nije volela da se meša u tuđa posla, ali iskreno je mislila ono što je rekla doktoru. „Ako smem... Osećam da te je nešto sprečilo da se useliš pod isti krov s lekarom i moram ti iskreno reći da je to za tebe pravi blagoslov.“

208


avada kedavra & nymphe Krivovernica je pogledala opaticu krupnim očima. „Zar bi to bilo toliko loše kada je reč o Ijubavi?“ Opatica ju je sažaljivo pogledala, ali je odlučno rekla: „Ono o čemu govoriš zove se greh, i to je veliko ogrešenje o hrišćanske zakone.“ Govorila joj je nežno dok su zajedno prolazile kroz kapiju crkvenog dvorišta. „Različitih ste vera, ali ipak postoji način da se združite kako dolikuje. Ako budeš čitala i proučavala hrišćansku Svetu knjigu, Knjigu nad knjigama, naš Zavet, moga bi, s vremenom, postati deo naše božje porodice. Tada, i samo tada, doktor će moći da ozvaniči vaš odnos.“ Devojčine neobične žute oči se raširiše. Izgledala je kao da joj je ova pomisao strašna, a ipak se, za tren oka, njen pogled izmenio, kao kada povetarac nabira lagunu. „Da“, rekla je. Reči je izgovorila žurno: „Da. Ako mi dozvoljavate, želela bih da pozajmim... tu knjigu.“ Fejra nije imala nameru da postane deo porodice čobanskog proroka. Znala je da je i njena majka promenila veru, ali joj je ova pomisao bila odbojna. A ipak, kada je opatica pomenula Bibliju, nešto što je njena majka rekla pojavilo joj se u sećanju - možda će u toj Bibliji, Knjizi nad knjigama, pronaći ono što mora da zna o četiri jahača. Sada su njene večeri pripadale samo njoj i sve više je razmišljala o konjima, pokušavajući da se tačno seti majčinih reči. Sada joj je bilo potrebno da nečim zaokupi misli; rešila je da razreši zagonetku četiri konja. Pred svojom vatrom, siromašnom sestrom Anibaleovog udobnog ognjišta, gledala je u knjigu koja joj je ležala u krilu. Bila je uvezana u korice od crvenog baršuna, sa srebrnom kopčom, a ivice stranica bile su izvanredno uglačane, do glatkog pozlaćenog sjaja. Fejra je otvorila knjigu kao da joj pali ruke. Koža je bila glatka i mlečnobela, koliko je to pergament mogao biti, a stranice uvezane prelepim šavovima. Očigledno je to bila knjiga velike vrednosti, i nije bilo nimalo beznačajno što joj je opatica baš nju poverila. Bila je ispisana sitnim crnim slovima, a tekst oslikan živim bojama: naivne slike prikazivale su anđele i vragove, obećavale večni život, ili prokletstvo. Ova knjiga ozakonila je nasilje nad njenim narodom i zločine protiv njene vere, a ipak je odlučno listala stranice. Mučila se s

209


avada kedavra & nymphe latinskim, ali ju je on približio Anibaleu jer je čitala na jeziku koji ju je on naučio, premda samo nakratko. Čudno je bilo što je jezik zapadnjačke medicine bio i jezik njihove vere, jer su ponekad ove dve sile, sudeći prema onom što joj je Anibale pričao, bile na suprotstavljenim stranama. Jednom prilikom rekao joj je o primedbama koje je Kurija u Padovi imala na razne postupke inokulacije boginja, koje su razvijali na Univerzitetu u Padovi, tvrdeći da su bezbožni. Fejra je listala stranice, zureći u slova dok crni redovi nisu počeli da joj plivaju pred očima, a pozlaćene figure na marginama poigravaju kao da su oživele. Naposletku je pronašla ono što je tražila; u knjizi Otkrivenje. Belac, riđan, vranac i sivac, a na svakom je jahao iscereni skelet, kao da će tog časa iskočiti sa stranice. Četiri jahača Apokalipse. Latinski joj je bio težak i već nakon prvog izraza podiđe je jeza jer ju je podsetio na majčino samrtno buncanje. „Dođi i vidi!“, čitala je naglas, uplašena sopstvenog glasa. „I videh, i gle, konj vran i onaj što seđaše na njemu imađaše merila u ruci svojoj. I čuh kao glas između četiri živa bića gđe govori: Mera pšenice za dinar, i tri mere ječma za dinar, a ulje i vino nemoj uskratiti.“ Ovo Fejri nije imalo mnogo više smisla nego kada je njena majka, gušeći se, izgovarala ove reči na posmrtnom odru, ali dok je čitala dalje, bolno je gutala pljuvačku, jer je po prvi put shvatila dar koji je njen otac preneo u Veneciju. Jer vranac je nosio kugu. Čitala je iz početka, sa sve većim zaprepašćenjem čime se „velika nevolja“, kako ju je njena majka nazvala, završila. Za belim konjem, koji je nosio pobednika s lukom i krunom, spremnim za rat, išao je riđi, noseći vatru i krvoproliće. „I kad otvori drugi pečat“, čitala je Fejra, „čuh drugo živo biće gđe govori: Dođi! I izađe konj riđ.“ Potom je dolazio vranac, i naposletku sivac, zelene boje žuči, noseći smrt, očajanje i kraj dana zemaljskih. Zatvorila je knjigu, kao da sklapanjem korica može da zatvori užase u njoj. Sklopila je bolne oči i pokušala da se seti šta joj je Nurbanu rekla. Rekla je da će

210


avada kedavra & nymphe doći četiri konja, a ne jedan. Četiri jahača, poput četiri bronzanih zveri s podignutim kopitima, koje je videla na duždovoj bazilici. U Bibliji koju je čitala, crni konj bio je treći po redu, a belac prvi, ali na njenom prstenu, kada je opet pogledala kristalni krug koji je nosila oko vrata, mali riđan išao je za crnim, a tek iza njega beli, pa onda sivac na kraju. Fejra poče da prekoreva sebe što nije upamtila šta joj je majka tačno rekla, i što se uopšte nije potrudila da prenese duždu poruku, kao što se zaklela. Kada je njen prijatelj Smrt ušao u grad, pretpostavila je da nije uspela da ispuni zadatak. Vrani konj pobegao je iz štale i činilo se da nema svrhe zatvarati vrata. Ali sada je sa užasnim predosećanjem počela da se pita šta se još sprema. S Anibaleom pored sebe, možda bi ovu slutnju lako odbacila, ali sada je počela da se pita kakva još zla ovom nesrećnom gradu može doneti vetar iz Carigrada. Plovidba je i dalje bila zabranjena, posada Konjanika je otplovila i ona je bila jedina živa osoba s tog broda u Veneciji. To poslanje se okončalo. A ipak je želela da nije videla tu strašnu viziju zapisanu crno na belo. Zbog nje je osećala da možda još nije sve gotovo. Fejra te noći nije otišla u krevet. Sedela je i posmatrala knjigu na kaminu, kao da jahači mogu oživeti i pobeći sa stranica. Kada je začula zvona za jutrenje, otišla je do crkve i ostavila knjigu na pragu. Opatica je, napuštajući pre zore malu Crkvu Svetog Vartolomeja i vodeći sestre nazad u spavaonice, umalo nagazila na Bibliju. Podigla ju je, a stare kosti su joj zaškripale kad je poraženo uzdahnula. Potom je otišla da odmori tih nekoliko dragocenih sati, pre prvog kanonskog sata, odmahujući glavom zbog ovog jednog izgubljenog jagnjeta.

211


avada kedavra & nymphe

Poglavlje 32 Narednih nekoliko dana Fejra je pokušala da zaboravi četiri jahača Apokalipse. Odlučila je da pokuša da se iskupi za onu pustoš koju su doneli iz Carigrada, a koju je razumela. Upotrebiće sve svoje i Anibaleovo znanje i iskustvo i otkriti lek za kugu. U Carigradu su najučeniji lekari pravili napitak poznat kao terijak, lek za sve bolesti, koji je jedan od najsloženijih lekova u apotekarskom kanonu. Ovakvi lekovi pojavljivali su se u onoliko oblika koliko je postojalo svrha za njihov nastanak. I često su bili dostupni jedno imućnima, zbog cene brojnih sastojaka, a samo su najveštiji lekari pokušali da ih sprave. Ali Fejra se nije plašila. Bio joj je potreban posao. Skinula je pojas i pregledala biljke, meleme i praškove - neke je donela još iz Carigrada, neke je sakupila u Veneciji, a najnovije blago sakupila je u najmračnijim delovima cestara crnog gloga, iza zidina na ostrvu, i sa slanih polja. Imala je dva cilja: da izleči one koji su se već razboleli i da spreči da se zdravi razbole. Njen napitak mora istovremeno da smanji groznicu i otekline i da pročisti krv, ali mora da pruži i nadu umu; u svakoj bočici mora da se nalazi nešto što će onoga ko uzima lek navesti da poveruje, bez i najmanje sumnje, da će ga ta tečnost vratiti u život. Odlučila je da lek nazove „terijaka“, što je bila venecijanska verzija grčke pozajmljenice. Bila je zadovoljna time, iako je imala samo ime. Bacila se na posao. Njena kuća postala je alhemičarska jazbina, pretrpana bočicama, destilatorima, kotlovima i retortama. Premda se trudila da se usredsredi, trzala se na svaki zvuk, svaku škripu vrata, nadajući se da je to on, da je došao da joj kaže da je užasna majka otišla. Ali dani su se pretvorili u nedelje, a nedelje u mesec dana; a ona i dalje nije viđala Anibalea van Tecona. Koliko joj je bilo poznato, svakog petka je posećivao Paladija, i ona tim danima jedva da je izlazila iz bolnice, jer je upravo tada zloćudno prisustvo doktorove majke činilo njen život van bolnice

212


avada kedavra & nymphe nepodnošljivim. Mudro je koristila vreme. Tokom tih dragocenih dana, kada je išao u posetu Paladiju, sprovodila je ispitivanja na pacijentima, tražila dozvolu od onih koji su mogli da govore, i davala lekove onima koji nisu, pretpostavivši da će bilo kakva nada za izlečenjem biti dobrodošla onima u ledenim raljama smrti. Ponudila je tečnost i nekim porodicama u domovima za siromahe, čiji su se članovi nedavno razboleli od kuge. Rezultati su bili veoma zanimljivi. Znajući ono što je sada znala, bila je spremna da pravi lek u velikim količinama. Sakupila je ampule iz Tecona, napunila ih solju i ostavila preko noći. Narednog dana, u petak, odnela je kesu s očišćenim bočicama do zdenca, da ih napuni vodom koja će joj biti potrebna za rastvor. Kada je podigla kofu svetlućavu i blistavu od vode, pažljivo je nasula jednake količine vode u ampule, zapušila ih i stavila u nadimljeno platno, spremajući se da ih odnese kući i doda im tajni sastojak. Podigla je zveckavi zamotuljak na leđa. Kameni lav sa zatvorenom knjigom ju je posmatrao. „Ni reči“, rekla mu je. Bio je gotovo mrak kada se Anibale vratio na ostrvo. Tog petka je namerno odlagao povratak iz Venecije. Procenio je da nije video Fejrino lice već mesec dana i za njega je bilo pravo mučenje što joj je bio toliko blizu, a nije mogao da bude pored nje. Ona je u bolnici bila tiha i povučena i radila je napornije nego ikada pre. Bila je ljubazna prema njemu, ali je video da je povređena; ovo mu je bilo toliko nepodnošljivo daje postao naprasitiji nego inače. Ali morao je da se suoči sa istinom. Bilo da njegova majka ode ili ostane, znao je da nikada više neće moći da zatraži od Fejre ono što je zatražio one poslednje srećne noći pored ognjišta. Nije je mogao obeščastiti i uzeti je za ljubavnicu, a nije joj mogao ponuditi ni brak. Opatica je bila u pravu: jaz među njima bio je predubok. Imaće je godinu ili dve, dok kuga ne prođe, a šta onda? Nije mogao dozvoliti da se posle potuca od jednog đo drugog, dok ne upadne u ponor koji je progutao Kolumbinu Kazon. Navikao se na majčino prisustvo uveče, na neprestano nametanje, na stalno torokanje i sebične priče o jadu koji ju je snašao.

213


avada kedavra & nymphe On bi sedeo u tišini i gledao u vatru, pokušavajući da prizove lice koje mu je toliko nedostajalo: neobične usne i topaz očiju. Pomirio se s tim da će mu odsad večeri tako prolaziti i iznenadio se kada se vratio i shvatio da je majka otišla. Najpre je pomislio da mu je opet odnela nešto od skupljih medicinskih instrumenata, ali nestali su samo njen ogrtač i rukavice, a ni jeziva bela maska više nije visila sa žarača. Požurio je u noć i otišao do stražarske kućice, gde su Boka i njegov sin pekli hleb na slaboj vatri. „Da li je dolazio neki čamdžija?“, upitao je. Ton lekarovog glasa bio je dovoljan da natera Boku da skoči na noge. „Da, signor dottore. Zapalio sam vatru u mangalu oko šestog sata i pozvao vašu gospu majku kada je barka stigla. Pretpostavio sam da znate za njen odlazak.“ Na trenutak se Anibale ponovo osetio kao osmogodišnje dete, napušteno i skrhano tugom, ali samo klimnu glavom, srećan što nosi masku. „Naravno da sam znao!“, prasnuo je. „Samo želim da znam da li je bezbedno otišla!“ Naglo se okrenuo da ode. Bilo mu je neprijatno zbog namrštenog lica patuljka, koji je zurio u njega iz senke. Dok je prelazio poljanu, iznenada je osetio neizmerno olakšanje. Nikada neće moći da bude blizak s Fejrom onako kako je zamišljao, ali da li je suviše nadati se da bi s vremenom ponovo mogli postati prijatelji? Uverio je sebe da bi mogao biti srećan samo kada bi opet mogao da sedne s njom, da joj pogleda lice i porazgovara o temama koje su im oboma bile važne. Zastao je na pola puta preko travnjaka. Otići će do njene kuće odmah, pokucaće na vrata i zamoliti je da pođe i pravi mu društvo pored vatre. Potom je ugledao zdenac - bledi kamen sijao je iz tame. Lav mu je, sa sklopljenom knjigom u šapama, uzvraćao pogled praznim kamenim očima. Uz iznenadan nalet panike, on se okrenu i potrča, ali ne do Fejrine kuće, već do svoje. Proleteo je kroz vrata i potrčao na sprat, skidajući masku u trku. Pipao je pod krevetom i podigao olabavljenu dasku ispod koje se nalazilo bogatstvo Kazonovih. Lako se podigla, kao da nije bila dobro vraćena na mesto. Šupljina pod njom zjapila je prazna. Škrinje nije bilo.

214


avada kedavra & nymphe Anibale obori glavu u očajanju, dodirnuvši čelom podne daske. Beskorisni zlatni ključić besmisleno mu je visio oko vrata.

215


avada kedavra & nymphe

Poglavlje 33 Anibale je bio na ivici nerava. Paradoksalno, kada mu je majka otišla, jaz između njega i Fejre samo se produbio. Više nije ostalo ništa od njegovog bogatstva. Novac koji je imao u džepovima potrajaće mu svega nekoliko dana. Bolnica Svetog Vartolomeja na njegovom utopijskom ostrvu neće opstati ni nedelju dana bez zlata, sve zbog krađe njegove majke. Porodice će morati da se vrate kućama, mrtvi i umirući ostaće ovde, a sestre će se vratiti u Mirakoli. Nije znao šta će se desiti s Fejrom - pretpostavio je da će morati daje prebaci na kopno i pronađe joj brod za Tursku, možda iz Ankone ili Ravene. Proklinjao je sebe što je verovao majci, što je pomislio da se može promeniti. Kako nije imao više nikakvog izbora, pitao je Fejru da li bi ga posetila uveče i molio se da mu rešenost ne oslabi kada vidi njeno lepo lice. Došla je kao što je i tražio, ali nije sela u svoju stolicu, jer je znala ko je u njoj seđeo dok nje nije bilo. Stajala je i s tugom primetila da prvi put otkako se sastaju nasamo u njegovoj kući nije skinuo masku, a nije ni ona. „Najpred“, rekao je čovek-ptica tihim glasom, „dozvoli da te umirim, neću ti ponovo predlagati ono što sam ti nedavno predložio.“ Fejra proguta pljuvačku. Znala je to, ali kada je od njega i čula te reči, osetila je kao da joj je zasekao srce. Oči su je pekle, ali je ćutala da je glas ne bi odao. „Dalje, žao mi je što i ovo moram da ti kažem, ali blaga Kazonovih više nema.“ Nije joj ništa rekao, ali je zaboravio koliko ga ona dobro poznaje. ,,A tvoja majka?“ Ptičja maska spusti se prema podu. „I ona je otišla.“

216


avada kedavra & nymphe Ništa nije rekla. „Ubrzo ćemo morati da zatvorimo ovo ostrvo i vratiti ga Mletačkoj republici. Bolnicu ćemo zatvoriti za sedam dana. Platiću te za tu nedelju i učiniću sve što je u mojoj moći da ti pronađem prevoz nazad u Carigrad.“ I eto. Trenutak za koji je radila i sakupljala sve one žute cekine koje je držala u žutoj papučici, a koji su joj šaputali zveckajući, obećavajući da će je odvesti kući. Poslednjeg meseca, u samoći je razmišljala o tome kakav bi život vodila da se vrati u Tursku. Naravno, ne u Carigrad, već u neko udaljeno mesto daleko od sultanovog oka, kao što je Antiohija ili Tars; možda bi tamo mogla da radi i zarađuje kao lekar. Želela je da otplovi i nikada više ne vidi Zapad. Ali samo je rekla: „Ne mora da bude tako. Napravila sam napitak - lek - koji sam nazvala terijakom. Dozvoli da ga prodajemo i tako zadržimo bolnicu.“ Čovek-ptica udari pesnicom o dlan, ali mirno reče: „Mnogo puta sam ti već rekao da se protivim zaluđivanju i pljačkanju bolesnih beskorisnim šarlatanskim lekovima.“ „I svaki put kada smo o tome raspravljali, ja sam ti rekla da je to sasvim dopustivo ukoliko lekar prodajom može da popravi uslove svojim pacijentima, ili da zaradi novac za dalje istraživanje. Ne govorim o iskorišćavanju - govorim o poštenom leku, jer je moj napitak daleko od beskorisnog.“ „Kako možeš to da znaš?“ Duboko je udahnula. „Protekli mesec sam petkom sprovodila ispitivanja. Moj sirup pokazao se vrlo efikasnim.“ „Menjala si lekove koje sam prepisao pacijentima?“, upitao je grubo, a kljun je samo naglasio bes. Podigla je bradu, srećna što ga je razljutila. „Da! I to vrlo uspešno!“ Podigla je obe ruke. I evo ih, svađali su se kao i uvek. „Ako to dozvoliš, moći ćeš da nastaviš kao i do sada. Zauvek. Zar zaista želiš svega da se odrekneš zarad obične rasprave sa mnom?“ Čovek-ptica je teško disao. Činilo se da je odmerava pogledom iza prizmi mutnog stakla. Pratila je njegov pogled. Za godinu koju je provela ovde, potpuno se vratila svom otomanskom načinu odevanja, postepeno se pokrivala, mesec za mesecom, širokim pantalonama i dugačkom košuljom, a preko svega

217


avada kedavra & nymphe toga nosila je široku feredžu cinober boje, što je bila najpraktičnija boja za rad u Teconu. „Pa“, rekao je nakon nekog vremena, zvučeći konačno poput Anibalea kog je poznavala, „ne možeš ići takva u grad.“ Anibale je iskočio na obalu u Treportiju, odmeravajući poslednjih nekoliko kovanica u džepu. Dok je prolazio krcatom pijacom, ljudi su se sklanjali s puta lekaru. Stručnim okom posmatrao je narod u gradu - činilo se da među njima još nema kuge, a vrata malih belih kuća obasjanih suncem nisu bila obeležena krstovima. Ovo nije bio zadatak koji je želeo da poveri nekom drugom, ali je neko vreme oklevao između redova, ne znajući ni šta traži. Mama Trijani rekla mu je da nabavi brokat ili svilu, koje god boje želi, a da će ona uraditi ostalo. Nije znao razliku između ovih tkanina, ali nije želeo to da joj prizna. Probio se do šarene tezge na kojoj su se gomile platna nabirale i lepršale na vetru poput barjaka. I ne znajući, uzeo je balu materijala boje svojih očiju, boje stakla od kakvog se prave boce, koji je zasijao nekakvim vodenim sjajem kada ga je okrenuo prema svetlu. Torbar se pojavio pored njega. „Dobar izbor, dottore - smaragd! Indigo iz Indije za plavu, lepa engleska rezeda za žutu, izmešane zajedno i fiksirane izvornom domaćom venecijanskom mokraćom daju ovu prelepu zelenu.“ Anibale zakorači unazad, i dalje stežući balu tkanine. „Da li je ovaj materijal dobar za haljinu?“, zalajao je. „Jeste, dottore.“ „Koliko će mi... mojoj krojački biti potrebno?“ „Zavisi.“ Momak se počeša po bradi i namesti metar oko vrta. „Da li je dama krupna?“ „Molim? Ne, ne, vitka je poput hrta. Ovolika je u obimu...“ Anibale rukama pokaza kao da hvata Fejru oko struka. ,,A da li želite ovaj materijal i za korset? A podsuknje? A ukras na korsetu? A da li želite i neke kristalne perle za vez?“

218


avada kedavra & nymphe Torbar je mogao da govori i stranim jezikom. Anibale se uznemirio, odgovorio je potvrdno na svako pitanje i otišao od njega s veoma velikim paketom i veoma malo novca. Na putu nazad do čamca, iznenada se nečega setio: Fejra bi trebalo da ima masku, ne zbog anonimnosti, već zbog zaštite. Skrenuo je do tezge s maskama i brzo odabrao konjsku glavu biserno bele boje. Bio je na pola puta nazad do ostrva kada se setio zašto mu je konjska glava pala na pamet - neodređeno se setio pitanja koje mu je jednom prilikom postavila. Kada je odneo paket krojačici, trudio se da neprijatni razgovor drži na što je manje reci moguće. „Učinite sve što je u vašoj moći jer mora izgledati kao plemkinja.“ Mama Trijani se šištavo nasmejala kroz ono nekoliko zuba koji su joj preostali. Primetio je da je, kada je svima na ostrvu preporučio da počnu da puše lulu, ova dama taj savet prihvatila vrlo spremno. „Ne brinite, dottore”, rekla je. „Tačno znam šta radim. Izgledaće kao duždova kći kada završim s njom.“ Pobegavši što je brže mogao, požurio je u Fejrinu kuću, gde ju je zatekao kako pakuje bočice za sutrašnji dan. Poslednje preostale dukate potrošio je na Muranu, za gomilu čistih bočica pročišćenih u vatrama i dosad još nekorišćenih, jer će one sačuvati čistoću sastojaka tajnovitog sirupa, šta god on bio. Sa zanimanjem je primetio da su stameni, od vatre rumeni duvači stakla, utvrdili svoje mere zaštite od kuge, koja do njih nije došla - boce su gurnuli prema njemu u maloj barci i naložili mu da baci novac u slano more, da ga ono pročisti pre nego što ga iko dodirne. Sada je Fejra uredno složila boce u kožni sanduk, čije su ivice očvrsnute da bi bočice stajale uspravno. Primetio je da je napitak u njima - njen tajni lek, jer čak ni s njim nije htela da podeli sastojke - iste boje kao i njena haljina. Uspravila se kada je Anibale ušao. „Razmišljao sam“, rekao je bez uvoda. „Potrebna ti je priča, nešto kao Valnetijeva priča o četiri lopova - sveto drvo, ili magični zdenac, ili tako nešto. Neka legenda koja će ubediti ljude da je tvoj lek delotvoran. Ljudi ne razumeju medicinu, ali razumeju čuda.“

219


avada kedavra & nymphe „Dobro“, rekla je, odmah se složivši. „Šta kažeš na Čarobni zdenac Lava sa sklopljenom knjigom - a i istina je, uzela sam vodu za napitak iz njega.“ Nasmešila se. „I neću ti reći ništa više.“ Srce mu je poskočilo kada je video njen osmeh, ali samo sleže ramenima. „Sada nam nije važno šta je istina, jer je sve ovo gomila laži i nimalo mi se ne dopada.“ Toliko mu se približila daje gotovo mogao da oseti njenu blizinu. „Ne bih prodavala ovaj napitak da nisam uverena daje delotvoran.“ ,,U redu. Lavlji zdenac je sasvim u redu - simbol lava trebalo bi da zvuči primamljivo venecijanskim ušima. A i sveti zdenci su dobar mamac za lakoverne - postoji jedan bunar na Đudeki, baš tamo gde Paladio gradi crkvu. Hodočasnici se kunu da ih ta bunarska voda štiti od kuge.“ Fejra na ovo ništa nije rekla, ali uskoro su opet sedeli bez maski, razgovarali kao nekada, upadali jedno drugom u reč, mahali rukama i branili svoje stavove dok su smišljali legendu za napitak koji je ona nazvala terijakom. „Jednog dana prolazila sam pored zdenca i videla lava i knjigu...“ „Ne, lav je progovorio.“ „Da, to je bolje. Lav je progovorio i rekao: Ja sam Venecija. U mom zdencu nalazi se voda koja će isceliti moj narod; voda koju je blagoslovio...“, ućutala je. „Sveti Marko“, dovršio je Anibale. Fejra se setila priče o nesrećnom svecu ušuškanom u svinjetinu kao neko hrišćansko mrsno jelo. „Sveti Marko, kada je došao sa istoka...“ „Iz Svete zemlje. Na istoku je u pričama uvek Sveta zemlja“, ubacio se Anibale. „Dakle, Sveti Marko, kada je došao iz Svete zemlje, zapisao je blagoslov u moju knjigu munjom sa nebesa...“ „Nebeskom munjom?“, predložio je Anibale. „Svojom nebeskom munjom i potom mi rekao da sklopim knjigu zauvek...“ „Da sačuvam tajnu!“, dovršila je Fejra pobedonosno.

220


avada kedavra & nymphe Anibale ju je terao da priča priču iznova, da usavrši venecijanski naglasak. Očigledno je bilo da je imuna na kugu jer je bila među bolesnima svih ovih meseci, a nije se štitila maskom kao on, ali biće u velikoj opasnosti ako neko otkrije da je Turkinja. Fejra je, isuviše se dobro sećajući bega iz duždove palate, pažljivo slušala njegova uputstva i trudila se da jezik prilagodi venecijanskom zvuku. Mama Trijani prišla je škrinji za ćebad pod malim prozorom i svečano podigla poklopac. Svileni nabori prelepe zelene boje ispadoše iz nje poput vodopada. Boja je bila zelena, poput lagune po oblačnom danu, blistava, raskošna, prelivala se kao nemirno more. Starica je izvukla haljinu uz pomoć svoje kćeri Valentine i podigla je tako da Fejra može da se divi neverovatnom majstorskom radu gornjeg dela i rukava. S divljenjem ju je uzela od mame Trijani - bila je neverovatno teška - i videla da je zeleni prednji deo korseta napravljen naročito vešto, ukrašen sićušnim kristalima u zavojima koji su oponašali talasanje Jadranskog mora. Fejra se brzo svukla i zelena svila je lako skliznula preko njenog tela, hladna i teška na toploj koži. Majka i kćerka stadoše da čavrljaju dok je Fejra prilazila prozoru. „Da li mi dobro stoji?“, upitala je oprezno. Nije bilo ogledala, tako da nije mogla da vidi ono što one vide. Ali upravo u tom trenutku ušao je Anibale i svake sumnje nestade. Anibale zastade otvorenih usta. Njegova Fejra potpuno se preobrazila, iz gusenice u leptira, iz ružnog pačeta u labuda. Prešla je more iz Vizantije do Venecije i ponovo se rodila kao Venera Zapada. Zelena haljina pala je na pod, naglašavajući njenu visinu, a zlatna ramena virila su iz korseta ukrašenog kristalima. Njen struk, uvučen vestom nevidljivom krojačkom majstorijom, činio se sićušnim. Haljina je bila jednobojna, snažne nijanse, zbog čega su topli tonovi njene kože sijali, a davala je i plamen ćilibarskim očima. Mama Trijani coktala je oko nje, ovde-onde nepotrebno doterujući savršenstvo. „Sada je na mene red“, rekla je Valentina ustajući. „Sad će ona, dottore.“ Anibale se naslonio na dovratak, potpuno bez reći.

221


avada kedavra & nymphe „Sada - kosa. Najpre da je raspustimo.“ Skinuše veo i Anibale po prvi put vide Fejrinu kosu kako joj, šapućući, pada na ramena. Pokušao je da pogodi koje je boje na osnovu kovrdžica koje bi joj izvirile ispod velova, ali ti sićušni nagoveštaji bili su veoma zbunjujući - ponekad su pramenovi bili boje bakra, ponekad tamni poput mastila, ponekad blistavi kao kora na trešnjevom drvetu. Sada je video čitav spektar neverovatnih zlatnih i smeđih nijansi. „Esumaria, koliko kose! I sve te boje!“, uzviknula je mama Trijani, izrazivši njegove misli. Anibale je posmatrao kako Valentina umotava sjajnu kosu u labavu punđu na Fejrinom potiljku i vezuje je u mrežu sitnih bisera, dozvoljavajući pokojem uvojku oko ušiju da umakne. Prvi put je video da na traci oko vrata visi krst. Na trenutak se zabrinuo da bi to mogao biti neki zalog stare Ijubavi, ali ma kako da je došao do nje, njegova jednostavnost, zajedno sa zelenom haljinom i kosom uvezanom biserima, činila ju je zapanjujuće lepom. Kada je Valentina završila, Anibale je dao Fejri prelepu masku, biserno bele boje, u obliku konjske glave. Odabrao ju je misleći da će joj se dopasti, ali nije umeo da protumači uzdah koji je ispustila kada ju je ugledala. Anibale pomisli kako se još jednom drastično promenila kada ju je stavila; maska je izbrisala svaki izraz lica, ali su njene oči blistale kroz izreze i dalje zanosne. Njena lepota ga je uplašila; sada je bila stvorenje koje je moglo da opčini svakog muškarca, a ne viša samo njegova Fejra, koja sedi s njim pored ognjišta. Ali ništa nije rekao, samo je pitao: „Da li si spremna?“ Anibale je pružio Fejri ruku, da je povede preko zelene poljane, i ona ju je prihvatila jer joj se činilo da tako treba. Sve do mola nosio je i kutiju s bocama, koje su zveckale udarajući kontrapunkt njenim nervoznim mislima. Suknje su joj bile teške na kukovima i pitala se kako su Venecijanci uopšte uspevali da bludniče za vreme karnevala kada im je odeća tako teška i nezgrapna. Pogledala je svog pratioca i primetila je da je posmatra kao da je stranac. „Ne dopada mi se ovo. Ne dopada mi se što ti ideš“, rekao je. „Onda idi ti.“

222


avada kedavra & nymphe „Znaš da ne mogu. Niti odobravam napitak, niti želim da preuzmem zasluge za njega. A i kao lekar Mletačke republike, morao bih da predam recept Veću, a oni bi uzeli najveći deo zarade.“ Otvorila je kapiju i izašla iz njenih senki. „Neću dovesti sebe u opasnost“, utešila ga je. „Ja sam bezopasna domaćica koja prodaje domaći lek. A moraš priznati da izgledam dovoljno kao Venecijanka, čak i tvome oku.“ Pomislila je na ono što je opatica rekla, o tome kako može da se promeni, prihvati hrišćanskog boga i prikloni se Zapadu. Da li bi ovako izgledala kada bi bila Anibaleova supruga? Zagrizla je usnu, zbog čega joj ona još više porumene. Zastao je i okrenuo se. „Nikada nisam želeo da izgledaš ovako“, pobunio se strastveno, kao da je važnije da zna ovo nego sva ona uputstva o bezbednosti u gradu. Na molu mu je pružila žutu papučicu punu cekina. Pružila mu je papučicu brzo, pre nego što se predomisli, jer su te s teškom mukom zarađene plate za nju predstavljale kartu za Tursku. Sada više nikada neće moći kući. „Za bolnicu“, rekla je, „dok se ne vratim sa više novca.“ Potom je brzo ušla u barku koja ju je čekala. Smetale su joj suknje, na koje nije bila navikla, a koje su se širile i ispunjavale čamac poput lokvanja na vodi. Fejra je posmatrala Anibalea kako stoji na obali i postaje sve manji i manji kako se barka udaljavala, bezizražajan u masci s kljunom, ali kršeći žutu papučicu nervoznim rukama. Pravo je postupila kada mu je dala svoj novac. Pomislila je da nikada ne bi mogla da napusti svoje pacijente, ali istina je bila da, premda je svake nade nestalo, nije mogla da napusti njega.

223


avada kedavra & nymphe

Poglavlje 34 Anibale je Fejru poslao u ribarskom čamcu čvrstog dna, da bi u njega mogao da stane i kofer, ali i njene suknje, tako da je čamdžija, kada se približio Veneciji, morao oprezno da upravlja brodom kroz saobraćaj na kanalima. Teški dim od pročišćavajućih vatri i magla s mora visili su nisko nad vodom pa su se gradski tornjevi izdizali iz tmine poput močvarnog rogoza. Fejra je morala da viri kroz masku da bi shvatila kuda idu. Videla je da ribarski čamac u gradu pristaje gotovo na istom mestu gde je Konjanik iskrcao Smrt pre mnogo meseci. Bila je tu bela filigranska palata i veliki stubovi blizanci između kojih je prošla Smrt. Sada je gledala njegovo delo. Brojni čamci nisu bili puni ljudi koji izlaze da se provozaju iz zadovoljstva ili nekim poslom, nego u pokrov umotanih tela, već posutih krečom i u stanju raspadanja na putu do groba. Ovde-onde bi namćorasti vetar podigao pokrov i otkrio pocrnelu ruku ili iskeženu vilicu. Sada se nanos žute magle podigao poput pokrova iznad grada, skraćujući tornjeve i zvonike. Kuga se odomaćila u Fejrinom šestomesečnom odsustvu i potreba za onim što je ona imala da proda bila je ogromna. Ispravila se i prinela masku licu. Danas je morala da odigra ulogu. Nagnula se napred. „Gde je Zavod za javno zdravlje?“ Čamdžija je pokazao. „To je ona velika bela zgrada, gospo, tamo gde su svi oni torbari.“ Fejra se kroz otvore za oči na masci zagledala u dugačku, nisku zgradu - jedva da je mogla da vidi stubove i tremove od okupljene mase. Na svakom centimetru obale nalazile su se tezge i štandovi. ,,Ko su svi oni?“, upitala je Fejra. Čamdžija se ogorčeno nasmejao. „Prođavci snova, gospo. Prodavci praznih obećanja da vam devica Kuga neće doći u postelju. Reći će vam da je luč mesečev zrak i još vam debelo naplatili za to.

224


avada kedavra & nymphe Fejra je visoko podigla bradu kada joj je čamdžija pomogao da izađe iz čamca. Nije joj preostalo ništa nego da spusti kovčeg pored ostalih i da namesti svoju tezgu. Do podneva je prodala samo jednu bočicu - i to gospodinu koji je očigledno mislio da ona nudi još nešto priđe - a jednu je poklonila. Njenu priču o lavu i zdencu niko nije čuo niti je mario za nju; gušili su je prodavci i galamdžije koji su gromkim glasom uzvikivali očajničke slogane i obećanja. Jedan prodavač nudio je naramke drveta za potpalu - borovnicu, jasen, vinovu lozu i ružmarin - koji garantovano daju dim koji kugi ne prija. Drugi je hvalio prašak koji se baca u plamen napravljen od smole mastiksovog drveta, lovora i čempresa. Obližnja žena, u haljini gotovo jednako otmenoj kao i Fejrina, prodavala je mirišljave jabuke od akacijine gume, začinjene ružama i kamforom i vešto ukrašene crvenom i belom svilom. Bilo je tu lekova za svaki džep - od smese narda i rabarbare - za sirotinju, do praha pravih smaragda ili ametista, obeleženih zdravim simbolom bogatih. Neki lekovi su jednostavno bili bizarni; jedan preduzimljivi momak, koji je, činilo se, prodavao golublja krila, pevušio je o vrlinama svog leka slatkim baritonom. Fejra se osaćala poniženo u njegovom društvu. Videla je da je jedna žena posetila svaki štand sa srebrnim peharom, očajnički pokušavajući da zameni pehar za napitak koji će nju i njenu kćer zaštiti od bolesti. Zaključivši da dete još nije obolelo, Fejra joj je poklonila bočicu terijake, zajedno sa uputstvima kako da najbolje upotrebi lek. Nije uzela pehar. Do popodneva, Fejra je već bila očajna. Nije mogla da podnese da se vrati na ostrvo punog kovčega i kaže Anibaleu da mora da se odrekne bolnice. Bila je toliko uverena da može da spase bolnicu. Osvrnula se. Anibale se postarao da se toliko uklopi u venecijansku sredinu da se s maskom na licu, ogrtačem i novom haljinom nije razlikovala od ostalih dama visokog roda, koje je videla da obilaze štandove. Njena haljina je možda bila malo kvalitetnija i možda je ona držala glavu malo uzdignutije, ali bila je Venecijanka do najsitnijeg detalja. Setila se šta je Anibale rekao; ako svi napici izgledaju isto, onda ćeš, da bi prodala svoj, morati da imaš nešto što niko drugi nema. Momak koji je pevao i mahao golubljim krilima odavno se spakovao i otišao kući, prodavši svako pero.

225


avada kedavra & nymphe Kvalitet leka nije značio ništa kada je trebalo privući kupca. Kvalitet će tek možda zadržati kupca i naterati ga da se vrati. Ali da bi kupce najpre privukla, potrebno je da se nekako istakne. Fejra iznenada oseti očajnički nalet inspiracije. Ispričaće ljudima nešto mnogo strašnije od trgovačkih laži. Ispričaće im istinu. Pronašla je odbačeni sanduk od ribe i okrenula ga na bok. Uzela je jednu bočicu terijake, skinula ogrtač i masku i popela se na sanduk. „Počuj me, narode Venecije!“, povikala je nadglasavajući žamor. „Počujte priču o sultanovoj tajni!“ Privukla je pažnju grupi ljudi koja joj je bila najbliža; okrenuše se daje slušaju i počeše da ućutkuju one oko sebe. Fejra je nastavila najboljim venecijanskim akcentom, ali je priču pričala kao otomanski pripovedači, koji umeju da privuku publiku i drže je u neizvesnosti. Otpočni priču nekom skrivenom tajnom, setila se. Zagolicaj im maštu, reci im nešto što ne znaju. „Tako je, znam jednu tajnu iz Vizantije, koju niko drugi ne zna! Znam kako je kuga došla u Veneciju i samo ja znam lek!“ Srce joj je snažnije tuklo, a glas se prenosio preko glava sada već tihe svetine. Hrabro je nastavila. „Turci su vam doneli kugu! Tako je! Otomanski sultan poslao je kugu u ovaj dobri grad!“ „Kako znaš to, gospo?“, povikao je neko iz svetine. „Moj muž je, bog da mu dušu prosti“, zagrcnula se izgovorivši ovaj nevernički blagoslov, „radio na karantinskom ostrvu Vinja Murada.“ Setila se starog imena Anibaleovog lazareta. „Nedavno su četrdesetorica uhvatila brod koji je došao iz Carigrada i odveli zarobljenu posadu na ostrvo. Tu su pogrešili. Za sedam dana su se sva četrdesetorica zarazila crnom smrću, a bezdušni krivovernici snabdeli su se zalihama i samo čekali da oni umru.“ Sada se svetina uvećala i ushićeno je slušala. Fejra je malo spustila glas, da ih privuče bliže. „Moj muž je umro poslednji, ostao je na ostrvu da se sam suprotstavi neprijatelju. Brod se pripremio da ponovo isplovi, ali on je čak i bolestan sprečio jednog od njih da se ukrca, žarivši mu bodež u grudi. Njegovi drugovi, sve same kukavice, ostavili su Turčina, nevernika i bezbožnika“, brzo je razmišljala, „Takata Turana.“ Svetina je ćutala - sada je mogla i šaputati, a oni će je slušati. Ali govorila je jasno, poneta pričom. „Njih dvojica bili su sami na ostrvu, jedan hrišćanin i jedan neznabožac, jedan proboden kroz srce, a drugi nasmrt bolestan od kuge. Moj muž, moj mili... Anibale...“, glas joj prepuče u jecaju, „pitao je Turana kako

226


avada kedavra & nymphe to da niko od njegovih pratilaca nije podlegao strašnoj bolesti koju su doneli. Turan mu je pokazao odgovor - bilo je to ovo!“ Podigla je visoko bočicu terijake. Tečnost u bočici, zelena poput njene haljine, obasjana jednim slučajnim sunčevim zrakom koji se probio kroz maglu, sijala je poput zvezde u kužnoj tmini. ,,U tim poslednjim časovima, moj muž je ubeđio tog muslimana da nije kasno da se pokaje. Zajedno su otpuzali u malu Crkvu Svetog Vartolomeja, tamo na ostrvu Vinja Murada, i moj muž je zatražio od Takata da prihvati pravog i jedinog Boga. Moj muž, suviše plemenit da dođe kući i prenese mi zarazu, zapisao je svaku reč ove priče, i sastojke napitka, ostavio pismo među svojim stvarima, svio ga i uvezao svojim venčanim prstenom“, izvadila je kristalni prsten iz nedara i pokazala ga, „da bih ga ja sigurno našla. Kako sam vesta u lečenju... kućnih bolesti“, brzo se ispravila, „jer nije li istina da mi žene kuvamo u kuhinji našim muževima svakog dana“, u svetini se začu prigušeno kikotanje, „spravila sam napitak od svih sastojaka koje je naveo.“ Masa zažamori zainteresovano. „Kako da znamo da deluje?“, upitala je jedna žena. „Ja sam živi dokaz!“, zapevušila je Fejra, jasno poput zvona. „Već šest meseci hodam među krevetima kužnih, a nisam se zarazila dok mi dobra opatica nije rekla da Bog želi da za bednu cenu podelim svoj dar i s vama, dobri ljudi!“, rekla je osećajući mučninu. „Samo cekin za bočicu! Mala je to cena za život!“ Otvorila je ruku i videla da joj dlan krvari jer je zarivala nokte u njega. Stajala je i čekala, slika i prilika zdravlja, molećivo raširenih ruku, jedan dlan bio joj je povređen, kao u razapetog čobanskog proroka, a na drugom je držala čarobnu ampulu. Bilo je to dovoljno. Masa ju je oborila sa sanduka kada je pojurila prema njoj. Među povicima, laktanjem i panikom da se razmeni novac, čula je pravi razlog svog uspeha. Slušala je kako se narod podsmeva Turcima, kako ih naziva đavolima, demonima i psima. Slušala je strašne laži, iz svih usta, o tome kako je pogana turska verska praksa; čula je uvrede na račun njihovih žena, kletve na sve pripadnike njenog naroda. Samo je pomisao na Anibalea i sve dobro koje će

227


avada kedavra & nymphe učiniti s tim novcem mogla da nadoknadi činjenicu da je razlog njenog uspeha neizlečiva mržnja. Anibale je brzo prevazišao svoje skrupule kada je video koliko je Fejra bila uspešna. Nedelju dana vraćala se do svoje tezge i pričala istu priču, ukrašavala je i doterivala, iako ju je svaka reč gušila. Svakog dana dolazilo je sve više sveta. Bilo je tu i učitelja, i sveštenika, čak i jedan gardista, u istoj livreji kao i stražari koji su je oterali s duždovih vrata. Jednom je u svetini videla i lekara, kako za sobom vuče kolica sa svojim lekom, a njegov kljun ju je podsetio na Anibalea, samo što su na njegovoj masci oko očiju bile nacrtane naočare. Činilo se da je pažljivo sluša i nagnuo je glavu poput vrapca kada je izgovorila ime Anibale. Fejra zastade u priči i oseti paniku u stomaku. Toliko je novca ove nedelje zaradila da je počela da privlači svačiju pažnju. Možda bi najbolje bilo da narednih nekoliko dana ne dolazi. Nakon što je rasprodala sve bočice, morala je da pozove jednog od gradskih stražara da joj pomogne, toliko je strašno bilo negodovanje razočarane sve’tine. Rekao joj je da bi moglo da bude opasno po nju da krene prema kanalu, pa je skrenula u uličice u koje sunce nije dopiralo. Nakon nekoliko minuta lutanja, našla se u poznatoj sredini. Zašto da ne? - pomislila je i skrenula prema malom trgu, na kojem se nalazila kuća sa zlatnim šestarom iznad vrata. Pokucala je pomalo zabrinuta; na kraju krajeva, pobegla je iz ove kuće kao turski špijun, i premda nije sumnjala da će je Paladio dočekati s dobrodošlicom, znala je da drugi možda neće biti srećni što je opet vide. Vrata je otvorila Korona Kučina, i Fejra se uspaniči, znajući da je jedan deo priče, koju je tkala čitave nedelje, bio iz života ove žene, jer su njenog muža Turci zaista ubili. Ali kuvarica se naklonila i pokorno rekla: „Kako vam mogu pomoći, gospo?“ „Teško meni, Korona Kučina!“, uzviknu Fejra, nervozno se nasmejavši. „Zar me ne prepoznaješ?“ Kuvaričine oči se raširiše kao tanjiri, a zatim je snažno zagrlila Fejru i odvojila je od sebe. „Turkinja malo sutra! Oduvek sam znala da si prava Venecijanka! Dođi da vidiš gospodara! Biće presrećan đa te vidi.“

228


avada kedavra & nymphe U suton je doktor Valneti parkirao svoja kolica pred velikim vratima Zavoda za javno zdravlje, upravne zgrade Zdravstvenog veća. Od stražara na dužnosti zahtevao je dvoje; da mu dozvoli da smesta vidi Tribunal, i da mu za to vreme pričuva kolica. I dalje su bila dupke puna bočica jer je prodao tačno jednu bočicu sirćeta četiri lopova. Kako lek nikako nije išao, mogao je slobodno pustiti ulične derane i da ukradu ampule, pomislio je dok se penjao širokim stepeništem od belog mermera, do velike odaje. Nakon današnjeg dana činilo se da njegove ampule nemaju nikakvu vrednost, sve zahvaljujući ženi u zelenoj haljini. Sala Zdravstvenog veća bila je veličanstvena odaja koje se pružala čitavom dužinom gornjeg sprata upravne zgrade. Prozori od debelog stakla popuštali su u tminu zrake zalazećeg sunca, koji su obasjavali ogromne tamne freske na kojima je prikazano sedam stadijuma alhemije. Ovdeonde pozlaćeni simboli elemenata ili likovi čarobnjaka iskočili bi iz sjajnog reljefa kada bi se olovna farba pretvorila u zlato. Na udaljenom kraju prostorije, iza dugačkog hrastovog stola s rasutim debelim knjigama računa, sedela su trojica staraca u crvenim odorama. Izgledali su drevno, a opuštene vilice topile su im se u brojnim voštanim naborima masnih podbradaka. Oni su predstavljali Tribunal Zdravstvenog veća. Najstariji je zastao u brojanju dnevne desetine, a ruka mu je podrhtavala u vazduhu. „Da li si to ti, Valneti?“ „Jesam, tribune.“ „Šta je bilo, dottore? Završavamo ovde za danas.“ Valneti prede preko prostranog drvenog poda i prenese im priču misteriozne udovice. Starci su ga slušali u tišini. Kada je završio, Valneti oseti potrebu da im iznese svoje viđenje. „Ukratko, posao mnogo trpi zbog ove udovice u zelenoj haljini, koja prodaje taj neki turski lek koji zove terijaka.“

229


avada kedavra & nymphe Jedan od tribuna poče da gladi opuštene podbratke. ,,A da li deluje?“, upitao je drhtavim glasom. „Ona tvrdi da deluje. Zar je to uopšte važno?“ „Ali, Valneti, znaš pravila!“, ubacio se prvi svadljivo. „Da je lekar, morala bi da registruje svaki sastojak do poslednjeg i da plati porez. Ali iz onog što nam govoriš, ona je obična građanka. Žene ne mogu biti doktori!“ Valneti zauzda jezik. Pacijenti ga nisu mnogo zanimali, ali je zaradio mnogo novca za sve godine koje je radio kao lekar, i to prvenstveno zato što je umeo da sluša svoje instinkte. Naćulio je uši kada je udovica izgovorila ime koje je najviše mrzeo: Anibale. To ime i njena priča baš o ostrvu na kojem je Kazon otvorio svoju bolnicu predstavljali su već previše slučajnih podudarnosti; Valneti je bio veoma uveren da će se pokazati da se iza nje krije njegov mladi neprijatelj. Ali je zasad ćutao, dok se ne uveri. „Eh sad, kada bi imala dozvolu da se bavi medicinom“, nastavio je drugi, „onda bi to bilo nešto sasvim drugo.“ „Razume se“, kao odjek se javio treći starac. „Onda bismo mogli da uzimamo desetinu od nje, koja ne bi bila mala ako je zaista prodala toliko boca koliko tvrdiš.“ Valneti je zaškrgutao zubima. „Ali ako njen lek osvoji celu Veneciju, onda ćete i vi i svi mi ostali izgubiti mnogo novca!“ Nastupila je strašna pauza pre nego što je prvi tribun ponovo progovorio. „Znate, u pravu je.“ Drugi duboko i šištavo uvuče vazduh i ponovo ga ispusti uzdahnuvši. „U redu, Valneti. Saznaj ko je i odakle je; ako je povezana s nekim lekarom, onda možemo da zahtevamo da prijavi tu... kako si je nazvao?“ „Terijaka’“ „Terijaka. Neobično ime.“ „Kako da otkrijem odakle je?“ „Dragi moj mladiću, pa ovo je Venecija!“, rekao je treći. „Plati nekom da je prati.“

230


avada kedavra & nymphe Kada je Fejra nakon jednog sata izronila iz Paladiove kuće, bila je toliko vesela zbog uspeha tog dana i starčevog društva da nije ni primetila siluetu u senkama. Razmišljala je o razgovoru s arhitektom i smešila se u tami odmahujući glavom. Nije se promenio. Toliko je bio opsednut crkvom, koja je ciglu po ciglu rasla na Đudeki, da joj je do detalja ispričao o svakoj gredi i potpornom stubu, tako da je zaboravio da je pita zašto je uopšte došla i zašto je od glave do pete odevena kao Venecijanka. Pitao je kako je doktor, i priznao joj da oseća drhtanje u srcu. Dala mu je malo kore bele breze, da žvaće, i jednu malu zelenu ampulu terijake. Fejra ga je strogo posmatrala dok nije ispio ceo napitak. Kada je odlazila, veselo ju je pozvao da jednog dana poseti gradilište. Nasmešila se, ali je znala da neće. Nikada neće kročiti nogom u hrišćansku crkvu. Nakon svih laži koje je ove nedelje ispričala u ime tuđinskog boga, strahovala je od strašne odmazde ukoliko bude prešla prag njegove kuće. Ali dok je žurila niz uličicu ka Novoj fondamenti, osmeh joj nestade s lica. Čula je korake u tami, tik iza nje. Prinela je masku licu i podigla kapuljaču širokog ogrtača. Možda umišlja, ali ne - eto opet koraka, usporavaju i prate njen ritam, zastaju kada i ona zastane. Promenila je pravac kada je mogla i vratila se, ali koraci si i dalje bili tu. Proklela je nepromišljenost koja ju je odvela do Paladiove kuće. U strahu je pogrešno skrenula i obrela se u uskom sokaku, okružena visokim pretećim zgradama. Potrčala je, ali ulica je bila šlepa. Visoko na zidu nalazilo se svetilište posvećeno majci i detetu, osvetljeno ostatkom sveće koja je treperila poput upozoravajućeg svetionika. Pogledala je živu sliku, ukopana u mestu. Viđala je već takve prizore otkako je u gradu, gotovo na svakom uglu. Ali oči majke nisu blago gledale sina koji je pružao ruke prema njenom sjajnom licu: bila je ovo ikona starijeg hrišćanstva. Ovde su majka i sin, lica u svemu jednakih osim u veličini, glava uokvirenih zlatnim krugovima, gledali pravo u nju, optužujući je što je svojatala tuđeg boga. Osveta je stizala.

231


avada kedavra & nymphe Njen progonilac bio je blizu iza nje. Naposletku se, užasnuta, okrenula i videla crnu figuru visoku poput drveta, bez lica pod crnom kapuljačom, kako stoji na kraju uličice. Krenuo je prema njoj, sada polako, uveren da je u zamci. Ogrtač mu se podizao na povetarcu i strah je steže u grlu. Da li je ovo Smrt, da li i dalje pohodi ulice, da li je došao da naplati njen tek načinjeni dug prema hrišćanskom bogu? Prišao je. „Fejra Adalet bint Timurhan Murat!“, rekao je na turskom. „Dugo te već tražim.“ Skinuo je kapuljaču. Bio je to Takat Turan.

232


avada kedavra & nymphe

Poglavlje 35 „Ja sam te prijavio.“ Reči su ostale da vise poput leševa na vešalima. Fejra raširi oči. Gledala je Takata Turana. Bio je mršaviji nego što ga je pamtila, ali je i dalje bio uredan, potkresane brade i nauljene kose. Očiju se najjasnije sečala, tamnih poput komadića čađi i obasjanih nekom bezimenom vatrom. Setila se kako ju je spasao od posade Konjanika. „Zašto?“ „Sedam dana sam bio nasmrt bolestan. Nisam se mogao vratiti ni tebi ni tvom ocu u neverničkoj ruševini. Kada sam se oporavio dovoljno da se vratim do hrama gde sam vas ostavio, tamo su već bili neki majstori, a od vas ni traga. Strahovao sam da ste mrtvi, ali jedan čamdžija setio se da te je prevezao, ali ne i tvog oca.“ Takat Turan je pognuo glavu, a njegovo držanje puno poštovanja bilo je u neskladu s onim što joj je upravo rekao. „Otada sam čekao i posmatrao i naposletku te pronašao u arhitektinoj kući.“ Fejra se iznenada naljutila. Okomila se na njega. „Zašto si to učinio? Zašto si me doveo u opasnost? Ti si me branio, služio si mom ocu do poslednjeg daha?“ Takat Turan raširi ruke kao da je iznenađen. „Mislio sam da ću te tako dovesti bliže duždu. Zar nije to ono što si želela? Kad bi te uhapsili, odveli bi te u duždovu platu, tamo se nalaze tamnice.“ „Da mi sude i da me muče?“, rekla je užasnuto. „Ako je to ono što naš gospodar zahteva, onda to moramo i podneti.“ Fejra poče polako da se plaši. Njegove reči zvučale su razumno, ali je iz pogleda izbijalo ludilo. Sada je umela da imenuje vatru u njegovim sjajnim očima. Bio je pravi fanatik. „Kako bi mi to pomoglo da sretnem dužda?“ „Da ga sretneš?“, nasmejao se Takat Turan. Neskladan zvuk odjeknuo je uličicom i vratio se. „Misliš da ga ubiješ! Nismo li zato ovde?“

233


avada kedavra & nymphe Fejra je zakoračila unazad i prislonila ramena na hladno kamenje palate iza nje. Primorala je sebe da oćuti. „Ali tada si pobegla i ja te više nisam video. Sakupio sam sve što je bilo potrebno kada se dan primakao, spremao sam se da delam sam.“ Raširio je ogrtač i izvadio malu blatnjavu loptu. Opet je primetila da mu nedostaju prsti. „Persijska nafta“, rekao je, „omiljeno oružje krstaša, najzapaljivija materija poznata čoveku. Vidiš, sve je spremno, izuzev jedne sitnice.“ Uhvatio ju je za ramena gvozdenim stiskom. ,,A onda je Alah odlučio da te opet vidim, u neverničkoj odeći, kako lažeš da sakupiš novac za naše poslanje. Moram da te pohvalim. Znao sam da nećeš pobeći, znao sam da ćeš dovršiti očevo poslanje kada ti je ispričao šta je naumio sultan - svetlost očiju mojih i radost srca mog.“ „Moj otac?“ Da li je moguće da je Timurhan saučestvovao u ovom drugom zločinu: da spali mletačkog dužda grčkom vatrom u palati, i da tom istom vatrom unište grad? Ili je njen otac znao samo za kugu? Fejra je primoravala sebe da ostane mirna. Nije mu smela otkriti koliko malo zna. ,,A sada?“ „Druga faza velike nevolje“, prošaputao je, a njegovi šuškavi glasovi nadmetali su se sa pucketanjem zavetnih sveća. „Vreme je za pročišćenje vatrom.“ Fejra ga je pogledala u oči, u kojima su se već videli sićušni plamičci, i poče da se trese. „Kada?“, procedila je. „Sutra uveče. Nevernici priređuju gozbu - veliki trg biće krcat prljavim stanovnicima. Posetila ih je zaraza, ali neku su preživeli. Njih će požnjeti neugasiva vatra. Dužd će goreti, njegova palata će goreti, čitav grad će goreti. A sada mi te Alah poslao da mi pomogneš.“ Fejri je tuklo u glavi, ali trudila se da govori smireno. „Kako ćemo ući?“ „To je najlakše. Dozvolićemo straži da nas uhvati.“ Zgrabio ju je za ruku i stegao je snažno. Otrgla mu se. „Ali šta će biti s nama? Sultanovim odanim podanicima?“ „I mi ćemo goreti. Ali mi ćemo otići u dženet, u skladu s Alahovom voljom. Hajde!“, zatapšao je rukama. „Imamo mnogo posla i samo jedan dan da sve obavimo.

234


avada kedavra & nymphe Odvešću te do svog stana; bezbedan je i niko nas neće naći, jer je blizu crkve.“ Nasmešio se kiselo, kao da govori o lošem vremenu. On je lud! - pomislila je Fejra. „Tim novcem nevernika, koji si sakupila, kupićemo potpalu za ulje i fitilje: da...“ Okrenuo se da je još jednom pogleda i tad ona vide da on razmišlja samo o svom zadatku, službi zemaljskom i nebeskom vladaru. ,,A pomoći će mi tvoja maska i veština kojom vladaš njihovim prljavim jezikom - ja ne umem da govorim kao oni niti izgledam tako nedužno kao ti.“ Odveo ju je do ulaza u uličicu, pa na širi put, preko mosta i do kanala, ravnog i mirnog poput zatamnjenog ogledala. Znala je da je blizu Paladiove kuće,"ali je isto tako znala da joj to ništa neće pomoći. Takat je već poznavao kuću i odmah bi je tamo pronašao. Mora da se vrati na ostrvo Anibaleu i moli se da Takat nikad ne sazna da to ostrvo postoji. Poznavala je ove ulice i molila se da ih on ne poznaje. Pokušala je da hoda polako, ali mu se, kada su prošli pored malog sotoportega, istrgla iz stiska i pobegla. Setila se kako je prvi put bežala kroz grad, ali ovog puta je bežala od još veće opasnosti nego što su bili stražari. Teška suknja zelene haljine uplitala joj se među noge, rebra su je bolela, ali je naposletku stigla do obale. Pretrčala je poslednji most, pod kojim su čekali gondolijeri. Takat Turan iskoči iz mraka i prepreci joj put. Vrisnula je pre nego što je uspela da se obuzda i gondolijeri se okrenuše da gledaju bitku. Kada joj je Takat stavio ruku preko usta, zagrizla ju je što je snažnije mogla i povikala na najčistijem venecijanskom: „Upomoć! On je Turčin. Muselmano! Muselmano!” Gondolijeri su, videvši da je Venecijanku neko napao u mraku, smesta potrčali preko mosta i okomili se na Takata Turana. Oslobođena njegovog stiska, Fejra se prihvatila za ogradu mosta i posmatrala kako Takata pritiskaju uz ogradu. Udarali su ga dok mu glava nije pala na ramena, a usne i oči oticale su mu i krvarile. Psi lutalice motali su mu se oko nogu i lizali krv. Fejra rukama pokri usta. „Reci nešto!“, urlao je stameni čovek, a pljuvačka je prskala po Takatovom otečenom licu dok mu je snažnim gondolijerskim rukama stiskao vrat. „Reci nešto da budem siguran pre nego što te predam.“

235


avada kedavra & nymphe Takat tada progovori, otrovno, na turskom: „Proklinjem i tebe i ovaj šejtanski grad! Svi ćete goreti!“ Samo je Fejra razumela reči, ali je čamdžija prepoznao jezik. „Odvedi ga do stražara“, rekao je jedan. Telo Takata Turana iznenada omlitavi. Dok su ga odvlačili, osvrnuo se prema Fejri, a na usnama mu je zaigrao mali osmeh. Osećala je njegove oči dugo nakon što su ga odneli iza ugla; u njima je i dalje gorela vatra. Fejra je sačekala da joj se skloni iz vidnog polja, a onda je čamdžiji, koji je ostao s njom, tihim glasom rekla da je odveze do ostrva, uverena da niko osim njega ne čuje odredište. Kada se smestila u njegovu barku, počela je da se trese. Poslala je Takta Turana upravo tamo gde je i želeo da bude, pravo u tamnice u duždovoj palati. Ali je isto tako znala da neće učiniti ništa pre sutrašnjeg dana; neće odustati od svog plana. Želeo je da se građani okupe na proslavi, da bi mogao da nanese što je više štete moguće. Na Novom lazaretu, Fejra jedva da se setila da plati čamdžiju. Protrčala je kroz kapije jedva i pozdravivši Salva, trčeći prema kvadratu svetlosti Anibaleovog prozora. Znala je da će je čekati, da kao i svakog dana pored vatre izbroje cekine poput zelenaša. Fejra je protrčala kroz vrata i pronašla ga u istom položaju u kom ga je zatekla kada je i prvi put proletela kroz ta vrata - sedeo je pogrbljen i zurio u vatru, a kovrdže su mu padale preko lica. Srce je na trenutak izdade, ali nije imala vremena da se priseća i žali za prošlošću. „Moraš mi pomoći!“, prodahtala je. „Tvoj dužd je u opasnosti!“ Smesta je ustao. „Kako to misliš? Šta se desilo?“ „Stiže riđi konj!“ * Fejrin čamdžija vraćao se u Veneciju sa zadovoljstvom čoveka koji je dva puta plaćen za isti trud. Otišao je pravo do Nove fondamente i odatle pešice prešao kratko rastojanje do kuće doktora Valnetija, da mu dojavi odredište žene u zelenoj haljini.

236


avada kedavra & nymphe

Deo IV Riđan

237


avada kedavra & nymphe

Poglavlje 36 Doktor Anibale Kazon prošao je preko Trga Svetog Marka u suton. Narod se pripremao za proslavu Svetog Marka i gotovo da nije ni primetio masku s kljunom. Anibale je išao pored čoveka-ptice, kao njegov pomoćnik, mladić doktorove visine, koji nosi doktorovu torbu. Na sebi je imao jednostavan taman kaput, pantalone i pamučnu košulju bez kravate; nije nosio šešir pa su se sve žene okretale da ga pogledaju, jer je u ovim vremenima bio pravi melem za oči. Dan Svetog Marka poznat je još i kao Fešta del Bocolo - Fešta ružinih pupoljaka, jer su na današnji dan muškarci davali crvene ruže devojkama koje bi im privukle pažnju. Činilo se da kuga nije omela ovu tradiciju, a devojke, čak i udate žene, pa i one koje su već dobile ružu, gledale su u Anibalea, mlađe zavodljivim pogledima, a starije gladnim. To ga je podsetilo zašto je voleo da nosi kljun. Dok je prolazio, iz ruku su im neprimetno ispadale ruže, a svetina ih je gazila. Bili su budni dugo u noć i Fejra mu je ispričala sve, od dana kada su se njeni majka i otac sreli na Parosu, preko majčinog priznanja na samrtnoj postelji, do dana kada je sahranila oca. Ispričala mu je o prstenu s četiri konja i zadatkom da upozori dužda. Ispričala mu je i za Takata Turana, koji je nestao sa Đudeke i kao duh se pojavio prošle večeri. Priča ga je zapanjila, a posramio se zbog tereta koji je sama nosila. Postiđeno mu je ispričala ulogu svog oca u ovoj priči, a on je snažno poželeo da je uzme u naručje i kaže joj da zločin njenog oca i nesreća koja je snašla grad nisu njena krivica. Otkako je došla u Veneciju, trudi se da se iskupi za ova dela, a on sada, kada mu se obratila za pomoć da spreči dalje krvoproliće, nije imao drugog izbora nego da joj pomogne. Fejra je pažljivo koračala, dezorijentisana kljunom i pogledom na svet kroz stakla na masci. Gledala je grad onako kako ga je gledao Anibale, i osećala se uznemireno. Razdaljina koju je kljun stavljao između lekara i sveta odista je bila pravi ponor; nije ni čudo da saosećanje nije prodiralo do maske. Približili su se zvoniku. U podnožju velikog crvenog zvonika nalazio se pozlaćeni kavez, velik poput broda. U kavezu se, šetajući se gore-dole, nalazio

238


avada kedavra & nymphe ogroman lav, živi simbol Venecije. Fejra je prišla da bolje pogleda zver. Krzno mu je bilo žuče od uglačanog zlata. Samo su tupe oči sijale na zalasku sunca, koje ih je obojilo ćilibarom, kao što su i njene oči bile, ali ništa nije moglo da prikrije žalost životinje. „To je lav Svetog Marka; pravi“, rekao je Anibale. „Veće stalno ovde drži živu životinju u kavezu. Kada ovaj ugine, nabaviće drugog. On bi trebalo da donosi sreću gradu.“ Fejra nije očekivala da oseti sažaljenje prema svom neprijatelju, ali nije znala da lav može da izgleda ovako. Već je izgledao poraženo. Ostaviše ga da korača po kavezu, pređoše široki plato i dođoše do duždove palate. Anibale i Fejra zajedno su stigli do širokog belog stepeništa, s velikim džinovima od alabastera, koji su čuvali stražu i posmatrali svet praznim mermernim očima. Fejri su kolena blago zadrhtala setivši se prošlog puta kada se penjala ovim stepeništem, a prepoznala je i iste one stražare koji su je te noći progonili. Na vrhu stepeništa Anibale dotaknu čelo i obrati se dvojici impresivnih čuvara, koji su ukrstili koplja pred njim. „Dottore Anibale Kazon“, rekao je smerno, ,,u poseti dužđu.“ Stražari nisu gledali njega, već Fejru u masci s kljunom. „Znak, signor dottore? zatražio je jedan. Fejra je na dlanu crne rukavice pružila duždov pečat. Stražar ga uze i okrenu ga u ruci. Zajedno s njim pregledala je metalni disk; dužd i Sveti Marko s jedne strane, a čobanski prorok s druge. Baš kao onaj dukat što je nosila u povezanim nedrima, pod lekarskim ogrtačem. Čekala je. Nije mogla da veruje da će konačno videti dužda Sebastijana Venijera, admirala Bitke kod Lepanta i mletačkog vojvodu - svog deda-strica. Na Fejrino iznenađenje, simbol je bio dovoljan, halebarde se razdvojiše i oni se nađoše unutra. Jedan od stražara pozvao je slugu u livreji boje vina i zlata da ih povede. Osetila je udarac u leđa i krenula setivši se da bi

239


avada kedavra & nymphe Anibale, kao njen sluga, trebalo da ide za njom. Dok je išla, uvežbavala je priču koju joj je majka na samrti ispričala, priču o sarkofagu na brodu, svom ocu, Takatu Turanu i dolasku vatre. Sluga ih je proveo kroz kameni hodnik palate i uveo u ogromnu odaju. Fejra je videla mnoga čuda u Topkapi šaraju, ali nikada nije bila u ovako prostranoj dvorani; ova jedna jedina odaja bila je velika koliko i unutrašnjost Aja Sofije. Svaki pedalj zida bio je pokriven slikama pastoralnih scena, a tavanica preobraćena u safirna nebesa posuta zvezdama i bucmastim anđelčićima. Visoko na oblacima, jedan do drugog, poput čvoraka se gnezdio niz duždova s datumima rođenja i smrti, ispisanim na svicima koji su im stajali oko vrata. Fejra zadrhta. Ako ne uspe da prenese poruku do dužda, i on bi mogao završiti ovako, prikazan s današnjim datumom kao danom smrti. Iz nevidljive unutrašnje odaje začuše se koraci, vrata se otvoriše i srce joj poskoči. Potom se nada i rasplamsa i zamre, jer je u odaju ušao komornik. „Dottore Kazone?“, rekao je. Fejra se dobro sećala njegovog prijatnog glasa kada ju je ispitivao u Paladiovoj kući: bio je to čovek koji razgovara postavljajući pitanja. Krv joj se zaledila u venama. Klimnula je glavom, a kljun je zasekao vazduh pred njenim licem poput krvnikove sekire. „Da li se arhitekta razboleo? Da li je nešto pošlo po zlu?“ Ćutala je, a ni Anibale nije smeo da progovori, jer bi ga komornik prepoznao. Odmahnula je glavom, kljun se zanjihao sjedne na drugu stranu, a srce joj je toliko snažno udaralo da ga je mogla čuti unutar maske. Nastupio je strašan trenutak tišine, kada se komornik nestrpljivo prebacio s noge na nogu. „Kao što znate, ja sam posrednik, da tako kažemo, između sveta i njegove ekselencije. Dužd stiže za mnom, ali mogu li najpre ja da čujem razlog vašeg dolaska?“ Fejra je osetila da je Anibale vuče za ruku. Želela je da skine kljun i protrči pored komornika prema koracima koji su se čuli. Ali upravo u tom času, sleva izbi metež. Mala vrata ka sićušnom kamenom luku mosta iznenada se ispuni telom stražara. Vukao je zatvorenika koji je okovima bio vezan za njega, a pratio ih je drugi stražar. Komornik iznervirano okrenu plavokosu glavu. „Hoćete li mi oprostiti?“, upitao je Fejru. „Stigao je zatvorenik za ispitivanje. Odvedite ga u

240


avada kedavra & nymphe moju odaju i čekajte me tamo!“, naložio je stražaru, a ništa u njegovom glasu nije nagoveštavalo šta nevoljnika čeka. „Zar vam nije jasno da dužd ima audijenciju? Zar mislite da želi ovakve smetnje?“ I Fejra se okrenula. Anibale ju je ponovo vukao za rukav, očajnički želeći da iskoriste upadicu i da pobegnu. Duždovi koraci bili su sve bliži. Ugledaše zarobljenika kome su oči plamtele i ona je odmah znala. Dok je užasnuto posmatrala, vatra u njegovim očima kao da mu je upalila srce i njegov kaput planu. Vatra se širila niz njegovu ruku i stražar za kog je bio vezan zavrišta kada je nafta počela da mu proždire telo. Nesrećni čovek potrča prema velikim draperijama na prozorima, obavijajući obojicu i plamen koji ih je okruživao. Ali i draperije planuše i plamen skoči prema oslikanoj tavanici, gde se pigmenti zapališe i veselo počeše da gore, pucketajući dok su bacali kišu vatre na one pod sobom. Dok ju je Anibale odvlačio, Fejra je videla da je komornik potrčao u unutrašnju odaju, a iza vrata visoku senovitu priliku, s visokim belim šeširom. Zatim ih je oblak dima sakrio od pogleda. Dok su bežali iz odaje, Fejra i Anibale zaboravili su na svoju maskaradu i iz sveg glasa vikali svima pred sobom da beže iz palate. Anibale ju je gurnuo prema velikom belom stepeništu i oni se spustiše niz stepenice, prateći jedno drugo u stopu. Baš kada stigoše do podnožja, Fejra se setila poslednjeg puta kada je bila na ovom stepeništu i radnika iz kuhinje koji su nosili hleb sirotinji. Zgrabila je Anibalea za ruku. „Sluge!“, povikala je kroz vrisku i dim. Vratili su se u podrume i kuhinje palate, podigli uzbunu i izveli legije slugu napolje na trg. Prasići i pilići, čije smaknuće je iznenada odloženo, iznenada slobodni, skočiše i rastrčaše im se između nogu. Napolju ih dočeka kakofonija vrisaka i povika, zvonjava zvona, žamor molitvi, a sve je pratila jeziva rika lava Svetog Marka. Fejra i Anibale okrenuše se i pogledaše pakao; ukrasne kamene šare na prozorima palate sada su bile siluete crne čipke naspram topaza plamenova. Bele i ružičaste cigle brzo su crnele. Nije znala koliko bučna ume da bude vatra: da plamen može da riče glasnije od lava, da drvo vrišti dok se krivi i pada, da

241


avada kedavra & nymphe staklo zapomaže dok se topi i puca. Fejra je posmatrala, gotovo hipnotisana ovim neobično lepim, a ipak jezivim prizorom, nesposobna da odvoji pogled, premda su joj varnice pekle oči. Nije ništa mogla da učini da pomogne duždu, premda je videla da je komornik potrčao da ga spase; sada je i grad bio u opasnosti. Mogla se okrenuti i pobeći s Anibaleom, ali je znala da to neće učiniti, a i da on to neće učiniti. Oni su bili iscelitelji i čuvari života, a pakao im je urlajući dovikivao da ostanu. S prećutnim dogovorom, Anibale i Fejra probiše se do lagune da pomognu u borbi s vatrom, pridruživši se lancu za prenos kofa s vodom, koji je brzo uspostavljen. Sve je već počeo da organizuje visoki muškarac s belom kosom i bradom; dugačka odora bila mu je iscepana, nagorela i iskrzana po ivicama, kao u torbara. Mogao je biti sveštenik ili monah, ali organizovao je ljude kao pravi vojni general, a kao i svi dobri generali, nije samo izdavao naređenja, već je predvodio i bio najbliži vatri. Prateći njegovu ispruženu ruku, Fejra je stala u lanac između njega i Anibalea, i pomagala da se donesu kofe s vodom. Tokom tih sati, dok su joj mišići na rukama goreli, a ruke se punile plikovima od vreline, ona poče da se divi ljudskom duhu, otelotvorenom u lancu Venecijanca, koji su dolazili iz svih delova grada da pomognu. Kako se napor da se pobedi vatra pojačavao, menjali su se i sudovi koji su prolazili kroz Fejrine umorne ruke; nisu to više bile samo kofe, već i vrčevi, nokširi, pa čak i male dečje noše. Vatra, strašni oganj koji je gutao belu palatu, na kraju je obuzdana ovim skromnim kućnim sudovima; upoznala je ove ljude preko tih napuklih sudova i pehara s krštenja, na kojima su bila ispisana imena dece. Dok se beskrajna noć vukla, Fejra je gotovo zaspala u lancu. Lice joj je gorelo od užarenog podivljalog plamena. Maska s kljunom odavno je nestala nikad nisu saznali da lije izgorela, ili su je izgazili, ili je i ona upotrebljena za nošenje vode. Stopala su joj se sledila od ledene vode koja se prosipala iz sudova. Ali činilo se da vatra napreduje dalje’i naposletku se sedokosi general okrenuo lancu ljudi. „Vatra će uhvatiti baziliku!“, povikao je. „Moramo srušiti kovnicu novca! Muškarci, k meni! Ponesite čekiće i ovnove!“ Noć se tad promenila. Muškarci su u ekstazi razaranja počeli da napadaju staru kovnicu novca i računovodstvenu zgradu. Rukama su rušili drevno

242


avada kedavra & nymphe kamenje dok se nije pojavio otvor naspram žutog neba, otvor koji vatra nije mogla da premosti. Fejra je očajnički tražila Anibalea i primetila ga jednom-dvaput među muškarcima, okruženog dimom i lica crnog kao u Mavra. Skinula je ogrtač, organizovala žene u lancu za gašenje požara i udvostručila njihove napore pošto više nije bilo muškaraca. U pauzama između polivanja, lečila je povrede koliko je mogla; manje opekotine, dim u plućima, čak i jednu ženu kojoj je glava krvarila jer ju je u glavu udarilo istopljeno parče crepa, koje je doletelo s neba. Kada se vratila u lanac, pogodila ju je ironija svega ovoga; trudila se s ovim narodom da spase njihovu veliku zlatnu crkvu, crkvu s četiri bronzana konja koja iskaču iz galerije, a koja su pod svetlom vatre izgledala kao da su od zlata. Posmatrajući ih kako se propinju iznad plamena, znala je da je ovo njihovo delo, da je večeras galopira riđi konj. Zašto da spasava ove četvoronožne demone? I Svetog Marka, zbog čijeg praznika se narod okupio, a koji je ležao u crkvi u svojoj postelji od svinjskog mesa? Neka se kuva unutra kao večera! Ali nije prestala da nepokolebljivo dodaje i baca kofe, nije čak ni usporila. U zoru su počeli da pobeđuju vatru. Kada je proždrala veliki tamni deo palate, izgladnela vatra kao da se zadovoljila i zgasla na svega nekoliko izolovanih plamenova. Hram i konji čuvari bili su obavijeni dimom, ali bezbedni. Dok se nebo rumenelo i pretvaralo u dan, sunce je obasjalo drugačiji svet. Sve je bilo crno - palata, narod, čak je i s neba padala čađ. Jedina boja koja se videla bile su crvene latice ruža Svetog Marka, razbacane i nošene vetrom zajedno s pepelom. Fejra je spustila kofu pored nogu i oteturala se do ugla crkve. Muškarci su se razilazili i ona je očajnički potražila Anibalea. Ugledala ga je kako se naslanja na ugao bazilike. Presavio se i kašljao, a lice mu je bilo smeđe boje. Odvukla ga je na svež vazduh i naterala ga da sedne na oboreni stub. Dok ga je pregledala, borio se za dah. Sve vreme pokrivao je lice; posle ko zna koliko vremena, bio je izložen ne samo kužnim isparenjima već i gustom dimu. Vatra je bila ugašena, dužd, nadala se, bezbedan, a Takat mrtav. Došlo je vreme da idu. Pružila mu je ruku. „Hajdemo kući“, rekla je.

243


avada kedavra & nymphe Anibale je jedva ustao - još nije mogao da govori i s mukom je disao. Tada je neki momak, praćen dimom poput komete, doleteo iza ugla sa Skjavonske rive i zastao dahćući pred visokim pustinjakom. Starac mu se obratio: „Tomazo!“, rekao je položivši dugačku ruku na čovekova uzdrhtala ramena. „Smiri se! Vatra je ugašena! Pobedili smo!“ „Nismo!“, rekao je čovek u pocrneloj livreji. „Vatra je zahvatila Pjombi i svi zatvorenici su se skuvali u ćelijama kao pilići u furuni! Vatra se sada širi duž obale, prema Merčeriji!“ „Rijalto!“, pustinjak je odmah krenuo, a oni koji su još bili u stanju, pošli su za njim. Fejra se okrenula prema Anibaleu. „Paladio!“, rekla je. Požurili su za svetinom i prošli pored bazilike. Fejra je još jednom pogledala bronzane konje. Sijali su kao da su zagrejani u kovačnici: četiri konja jurila su napred s vatrenim kopitima, a crvena usta bila su im razjapljena kao daje bazilika velika pozlaćena kočija koji vuku svojom nadmoćnom snagom. Vatra nije ni dotakla hram. Konji su štitili svoje. Okrenula se s namerom da zaštiti arhitektu, čija se kuća na Kampu Fava nalazila baš na liniji vatre. Stigli su do pijace u plamenu, gde je bilo mnogo prodavca kojt su došli zbog proslave. Okrenuvši se na tren, Fejra je videla da tezge i štandovi veselo gore iza njih; staklena roba je pucala i praskala od vreline, bacajući istopljeno drago kamenje obojenog stakla na pločnik. Pre nego što su stigli do starog mosta, ona i Anibale su se odvojili od mase i požurili do malog trga s kućom, iznad čijih vrata se nalazio zlatni šestar. Iza njih se dimni pokrov vukao poput senke. Fejra zalupa na vrata, a kada se kuvarica pojavila, progovorila je umesto Anibalea jer je videla da se još bori za dah. „Korona Kučina!“, rekla je. „Budi sve u kući i vodi ih na bezbedno mesto! Izbio je veliki požar i ide naovamo!“ Podigla je ruku da spreči kuvaricu da izlije bujicu pitanja. „Da li je gospodar kod kuće?“ „Jeste. I Cabato je tu.“

244


avada kedavra & nymphe Fejra je prošla pored nje i ušla u radnu sobu koje se dobro sećala. Zatekla je Paladija u poznatoj pozi, nagnutog nad crtežima, u razgovoru s Cabatom; sede glave bile su im spojene, kao što ih je često viđala. Iznenada je ispuni rešenost da ih zaštiti, da zaštiti ovo dvoje ljudi. Podigoše pogled kada je ušla. „Fejra?“ Paladiove tamne obrve nabraše se kada se namrštio i pogledao iza nje u hodnik. „ A ko je ovo?“ Fejra je shvatila da mu Anibaleovo lice nije poznato. Anibale prođe napred. „Ja sam, doktor, i nameravam da izvršim zadatak koji mi je poveren. Izbio je požar u duždovoj palati i širi se kroz Merčeriju prema Rijaltu.“ Paladio se iznenađujuće brzo pokrenuo. Uzeo je meku kožnu torbu, koja je zazveckala otkrivajući đa se unutra nalazi alat. „Cabato, prebaci sluge preko, do Akademije!“ I njegov crtač ustade. ,,A kuda ćete vi?“ Paladio priđe vratima. „Ako se vatra proširi preko Rijalta, i druga polovina grada će izgoreti.“ Okrenuo se na vratima. „Moramo da srušimo most!“ Fejra i Anibale jedva su držali korak s Paladiom dok je išao pored njima kroz uličice. Uskoro iz tame izroni most, veliki crni luk od drveta, koji se izdiže iz kamenih gomila naspram kao šafran žutog neba. Fejra je videla visoku priliku pustinjaka kako samouvereno organizuje lanac za vodu, spreman za požar, čak je okupio i decu da gaze zalutale varnice koje bi se približile i zapretile velikoj drvenoj strukturi. Paladio je prišao pustinjaku i počeo da priča, mašući rukama i pokazujući most. Fejra nije čula mnogo od njihovog razgovora zbog vatre, ali tada se okrenuo prema njima. „Dottore, pođite sa mnom! Fejra, pređi preko mosta s ostalima!“ Fejra se nije ni pomerila, ohladila se od mučne slutnje. „Šta ćete uraditi?“ Paladio je spustio smotuljak, uz zveket izvadio dleto i pružio ga Anibaleu. A on je u ruci držao teški čekić. „Važno je izbiti osnovu, tada će se čitav most srušiti.“

245


avada kedavra & nymphe Njih dvojica kliznuše pod vodu i napadoše most odozdo, dok su preko njega žene i deca još prelazili na drugu obalu. Udarali su po kamenu, ali je vatra napredovala. Pustinjak je naložio muškarcima da unište mali red drvenih koliba pored obale, ali ih je vatra uskoro potisnula. Potom nekoliko muškaraca, uključujući i samog pustinjaka uđoše u vodu da pomognu. Fejra je grizla nokte dok joj krv nije potekla, slušajući užasnuto kako građevina stenje, a zatim i škripi, jer se uplašila da će se most srušiti na njih. Ispred sebe je videla kako odraz plamena pretvara vodu u vatru, ali ipak nije bežala. Sunce se potpuno podiglo pre nego što su oslobodili grede, i dok se luk mosta naginjao, više nije mogla da čeka pa je ušla u vodu i odvukla obojicu napolje, snagom koju nije mogla ni da zamisli da ima. Kada je veliki most počeo da se ruši, čula je uzdahe i vrisku svetine okupljene s druge strane, jer je gubitak simboličnog drvenog mosta predstavljao veoma loše znamenje. Fejra se pitala koliko je Paladiju bilo teško da nešto sruši, kada je živeo da bi gradio. Ali čim se starac uspravio, oči su mu zasijale vatrom koja nije u potpunosti bila odblesak plamena - u njegovom izrazu bilo je izvesnog ushićenja. „Što je uništeno, lako se može ponovo sagraditi“, rekao je i nasmešio se. Anibale im priđe. „Hajdemo! Moramo otići na neko bezbednije mesto.“ Kada su Paladija poslali u krevet, jer je njegova kuća ostala netaknuta požarom, Fejra i Anibale oteturaše se preko trga, ka Skjavonskoj rivi, s namerom da se vrate na ostrvo. Crvenih očiju, kose ulepljene pepelom i lica i udova crnih od čađi, spoticali su se kroz garež i ruže. Ispred uništene duždove palate, jedan umetnik postavio je platno, pripremio paletu i počeo da meša boje. Dok je dvoje lekara prolazilo pored njega, počeo je da crta ugljem, besnim pokretima ruke pokušavajući da uhvati lepotu razaranja. U kavezu u podnožju zvonika, lav Svetog Marka bio je samo ugljenisani skelet koji se dimio, zarobljen, kao i za života, unutar pocrnelih rešetaka.

246


avada kedavra & nymphe

Poglavlje 37 Fejra je pogledala kako se vratar Boka grči i znoji na postelji. „Šta mu se desilo, Salve?“ upitala je. Patuljak ostao je u svojoj uobičajenoj senci. Nije želelo da govori dok je doktor u sobi. Bilo je ovo neprijatno jutro za Anibalea. Dovoljna bi mu bila i iscrpljenost zbog požara, nedostatka sna, bolna pluća od dima i kao ugalj crna pljuvačka; ali osećao se ogoljeno bez maske, naročito na ostrvu. Neizbežna objašnjenja, radoznali pogledi ostrvljana, naročito žena, terali su ga da se ponaša nepristojnije nego ikada pre; Fejra se plašila da bi jezikom mogao da ošine i Salva. Okrenula se prema Anibaleu. „Odmori se“, naložila mu je. Oči su mu se gotovo sklapale i počeo je da se povodi na nogama. „Ovakav nikome nisi od koristi.“ Okrenuo se bez reči i izašao. Kada je otišao, Salve je izašao iz svog kutka. „Šta se desilo?“, ponovila je Fejra nežno. „Lekar nije bio ovde.“ Salve se mučio s recima. Pokazao je bolesnog oca. „Izvukao vode. Odneo u Tecon.“ Jedna od Bokinih dužnosti bila je da izvlači vodu iz zdenca s lavom i knjigom, odnese je do Tecona i ostavi je pred ulazom. Fejri se krv ohladila. „Šta je uradio?“ „Lekar nije bio ovde. Uneo vodu.“ Fejrino srce potonu. Umesto da ostavi vodu kraj vrata, kao što mu je naloženo, Boka ju je proneo kroz odaju za dimljenje i podelio pacijentima. Da li je to bilo delo taštine ili dobrog srca, nije bilo važno jer je to bilo dovoljno da se zarazi. Fejra je pogledala vratareve prste. Bili su crni. Otišla je da probudi Anibalea.

247


avada kedavra & nymphe Fejra se osećala užasno što je u želji da zaštiti stanovnike ostrva svojim lekom nekako zaboravila da lek da ocu i sinu u izdvojenoj stražarskoj kućici. Kada su Boku odneli u Tecon i namestili ga što su udobnije mogli, otišla je pravo nazad do stražarske kućice. Salve je posmatrao vatru iz svoje senke, kao da nije znao šta da radi. Osetila je sažaljenje prema njemu, videvši ga gde tako sedi: dete bez majke, a uskoro možda i bez oca. Sela je na stolicu na drugom kraju kamina, stolicu u kojoj je sedeo Boka. „I?“, rekla je senka. „Zasad je'dobro“, rekla je Fejra pažljivo, jer nije želela da laže. Boku je kidala groznica i možda neće preživeti ni noć. Osetila se odgovornom za dečaka ostavljenog bez hranitelja. Gurnula je ruku u nedra. Dukat je još bio topao od kože jer ga je dugo nosila pored srca. Pre nego što su napustili spaljeni grad, proširio se glas da je dužd još živ i da će se obratiti narodu u suton, kada se odmori. Pomogla je da se osujeti drugi deo sultanovog plana i zauzdala riđeg konja. Sada će učiniti sve što može da spase Boku i njegovog sirotog sina. Podigla je dukat prema svetlu i pogledala duždov lik. Čudno, pomislila je, da joj je deda-stric bio pored srca sve vreme, a da ona nije uspela da ga upozna. Dala je kovanicu Salvu. „Ovo je za tebe jer tvoj otac neće moći da zarađuje dok se ne oporavi. Ne brini.“ Uzeo je dukat deformisanom rukom. Jedva da mu je stao na dlan. Raširio je oči i one postaše velike poput kovanice. „Zašto... meni... dala... ovo?“ „Želim da se brinem o tebi. Dođi do mene večeras, pripremiću ti poseban napitak, da te zaštiti.“ Kada je Salve ostao sam u stražarskoj kućici, okretao je dukat u ruci. Podigao ga je do usana, a njene reči su mu odzvanjale u izobličenoj lobanji. Kada je Fejra te večeri stigla kući, očekivala je Anibalea. Sasvim je zaboravila da je Salvu rekla da dođe i morala je da spusti pogled da bi videla svog posetioca.

248


avada kedavra & nymphe Nije bio u njenoj kući otkad ju je popravljao, kada je tek bila stigla na ostrvo. Osvrnuo se i kritičkim okom pogledao kako koliba izgleda, i ona oseti, sasvim iznenada, da mu je otad bila vrlo rđav prijatelj. Pozvala ga je da sedne, ali on je ostao da stoji. „Ti rekla... brinuti o meni.“ „Da“, rekla je. „Uzmi ovo.“ Uzela je sa stola bočicu napitka koji je tog poslepodneva napravila s naročitom pažnjom. Pružila mu je ampulu, samouvereno. „Spašće te od zaraze.“ Uzeo je bočicu i prsti im se na trenutak dodirnuše. Ampula je u njegovim rukama izgledala ogromno i on je nervozno okrenu, kao da skuplja hrabrost. „Ti brineš o meni“, rekao je kao da ponavlja u školi. Polako je klimnula glavom. „Ja ću brinuti o tebi.“ ,,A šta da ja... brinem o tebi?“ Pogledala ga je i on joj je uzvrati pogled, oči pokrivene teškim kapcima gledale su je nepokolebljivo. Po prvi put je primetila da su mu oči blatnjavoplave boje, poput voda u laguni nakon oluje. Polako, nekako je shvatila da je on to prosi. Udahnula je, a srce joj je tuklo. Davala je sebi vremena. „Hvala ti, Salve, ali... ovaj... mislim, da li si uopšte...“ „Sedamnaest.“ Iskrivljeno nepce otežavalo mu je da izgovori reč. Fejra je pokušala da prikrije iznenađenje. Uopšte nije mogla da mu odredi godine. Zbog deformiteta je izgledao kao dete, ali su razgovori, a i njegova stolarska veština, nagoveštavali da je mnogo stariji. Osetila je nalet sažaljenja prema njemu, toliko snažan da joj na oči navreše suze. Prevarila se. Nije bio dete. Bio je muškarac, zarobljen u tom oslabljenom telu. Pomislila je na hiljade sitnih okrutnosti koje je verovatno doživeo od nje svakog dana, trenutaka kada je bila nepristojna, kada je bila toliko zaokupljena jadom zbog Anibalea da ga je korila ili se pravila da ga ne vidi. Ponekad je primećivala da joj je Salve naklonjen, ali je mislila da on to pokazuje zahvalnost zato što ga štiti od okrutnosti Kolumbine Kazon.

249


avada kedavra & nymphe Ali sada je znala da on oseća nešto dublje. Mislila je da Salvova mržnja prema Anibaleu potiče iz patnje koje mu je prouzrokovala lekarova majka, ali sada je shvatila da se i u tome prevarila. Nije želela da mu se nasmeje niti da odbaci njegovu prošnju; možda će uspeti da ublaži udarac ako mu se poveri. „Žao mi je, Salve. Ne mogu. Volim drugog.“ A on je već znao. „Voliš doktora.“ Po prvi put je priznala istinu. „Da.“ A tada je uvidela svoju grešku. Time nije ublažila udarac i spasla njegov ponos, već mu je slomila srce. Umesto da prosto odbije njegovu ruku, stavila je pred njega jezivo ogledalo i pokazala mu kakav bi morao da bude, kakav bi možda i bio da je bio mio čobaninu. Bilo je to gore, mnogo gore, nego pre vatre, kada je maska s kljunom izgorela. Sada je mogao da vidi Anibaleovo lice, da vidi kakav bi morao biti, a kakav nikada neće biti. Salve se okrenuo, ali je ona ipak videla bol u njegovim očima. Izašao je iz kuće i dalje stežući bočicu terijake u ruci. Kada je prolazio pored zdenca s lavom i knjigom, bacio je napitak u zdenac. Potom je odjurio do Tecona koliko su ga kratke noge nosile. Ako bude razmišljao o recima koje je Fejra izgovorila, one će se smotati oko njegovog srca poput zmije i stegnuti ga dok ne prsne; a tada će iskrvariti nasmrt. Mora se usredsrediti na svoju svrhu. Želeo je čoveka koji je bio stalno prisutan u njegovom životu, jer se, uprkos tome što je krivio i vređao nakaznog sina, on se za tog sina i starao; hranio mu je unakažena usta i oblačio iskrivljeno telo. Nije ga napustio, kao što ga je majka napustila. Salve je morao da se propne na prste da bi dohvatio vrata bolnice. U dugačkoj sobi osvetljenoj mangalima, u kojima su goreli cinober i smirna, ostala su samo tri pacijenta. Iza druge zavese koju je sklonio, ležao je Boka. Salve je stao nad telom i tek tada zaplakao. Boka ga više nije mogao čuti pa je mogao i da priča. Progovorio je prvu reč koju je ikada rekao ocu. „Tata“, rekao je slušajući kako se reč odmotava u tami. Potom je legao pored još toplog leša, grleći oca i čekajući smrt.

250


avada kedavra & nymphe

Poglavlje 38 Fejra je gorko plakala sa Salvom, kao što nikada ni za jednim pacijentom nije plakala. Zanemarila je i ponizila Salva više od bilo koga drugog u životu; sprijateljila se s njim, a potom mu uskratila prijateljstvo kada ga je zamenila drugim. Bilo bi mnogo bolje da ga je ostavila na miru, da nikada nije sklapala prijateljstvo do kojeg joj nije bilo dovoljno stalo da ga održava. Ponavljala je njegovo ime. Plakala je dok nije natopila veo, a potom ga je sama pripremila da ga položi pored oca. Poljubila ga je u obraz, a mrtvačka ukočenost je popustila i opustila mu ruku. U njoj se nalazio dukat. Poljubila ju je i kovanicu vratila je u nedra, gde je toliko dugo boravila. Kada je ubila vratara i njegovog sina, kuga kao daje napustila ostrvo. Iz grada su dobili vest da su četiri od šest sestijera oslobođeni kuge. Fejra je sumnjala da je pročišćujuća vatra, o kojoj je govorio Takat, zapravo imala sasvim suprotan rezultat i da je u stvari očistila kužna isparenja mrtvih. Dok se Tecon praznio, a poslednji pacijenti umirali ili se oporavljali, Fejra poče da se pita šta budućnost nosi njoj i Anibaleu. Nije joj više ponovio ponudu, ali ona je verovala da bi mogla biti srećna ako ostane ovde kao njegov kolega i prijatelj. Ali bolnica nije mogla da postoji bez pacijenata. Ovih dana uglavnom je davala koru za zubobolju ili boražinu za stomačne grčeve nego što je spremala terijaku. Jednog prolećnog dana, stojeći na bedemu, videla je kako prolazi visoki brod i raseca suncem obasjane vode. Prepoznala je kiparsku zastavu. Oblak je prekrio sunce i strah joj poput kamena pritisnu stomak. Ponovo je počela trgovina između Venecije i sveta. Zagledala se u daljinu i zamislila Paladiovu crkvu na udaljenom ostrvu, kako se diže prema nebu. Znala je da će jednog dana, i to uskoro, crkva biti završena, da duždu Anibale više neće biti potreban i da će Mletačka republika želeti da joj doktor vrati ostrvo.

251


avada kedavra & nymphe Narednog dana, u baštu s lekovitim biljem došla je opatica. Fejra i Anibale ponovo su sadili leje lekovitog bilja, što je bio posao kojim su se zanimali jer je Tecon bio prazan. Fejra se uspravila, stavivši ruku na leđa kada je opatica s monahinjama opkolila leje. Anibale je divlje zario ašov u zemlju i nije ni pogledao opaticu. „Vraćate se“, rekao je. „Da“, odgovorila je nežno. „Sestra Imakulata vratila se juče u Mirakoli. Sestijere je čist i nema više zaraze. Odrediće novog sveštenika da zameni oca Orlanda, verujem da će biti jednako dobar čovek.“ Anibale frknu. „Pozvaću vam ribarski čamac. Boka...“, glas mu je zamro. Opatica je klimnula. „Održali smo mise za njegovu i dušu njegovog sina. A sestra Ana je već upalila vatru u mangalu da dozove čamac.“ Anibale kruto klimnu glavom. „Ispratićemo vas.“ Fejra je oklevala jer nije znala da li da krene za njima, ali opatica ju je rukom pozvala da i ona pođe. Išla je pored starije žene, rame uz rame preko osunčane zelene površine, do stražarske kućice, a pored kapije opatica stade sa strane, da bi posmatrala sestre kako prolaze. Gurnula je ruku u rukav i pružila Fejri tešku knjigu umotanu u platno. ,,U slučaju da ti zatreba“, rekla je i prošla kroz kapiju pre nego što je Fejra stigla da odbije poklon. Fejra nije odmotala knjigu; nije bilo potrebe. Znala je koja je. Na molu monahinje jedna po jedna uđoše u veliki ribarski čamac, a opatica za njima. Osvrnula se još jednom. „Pre nego što odete, dottore Kazone, moram vam nešto reći. Sestra Imakulata posetila je neke od kuća naših ostrvskih porodica. Neke su još prazne, a kako čujem, neke i trunu. Neke su zauzeli prosjaci. Ako vaša mala zajednica uskoro sama ne ode kući, vlasti će trajno raseliti porodice. Mnogi su izgubili domove u požaru.“ Anibaleov izraz je, čak i bez maske, bio bezizražajan. ,,A da li ste to rekli porodicama?“

252


avada kedavra & nymphe Opatičine obrve gotovo nestadoše pod monaškim velom. „Razume se. Ne mogu živeti ovde zauvek. Čak i kada čovek uspe da razdvoji vode, ne može zauvek držati more“, rekla je. „Jednog dana mora da se vrati.“ Fejra je razumela. Njihovom neobičnom raju bližio se kraj.

253


avada kedavra & nymphe

Poglavlje 39 Doktora Valnetija održavao je bes jer mu ništa drugo nije ostalo. Njegov sestijere Mirakoli bio je grad duhova. Polovina kuća bila je prazna, a u ostalima su ljudi umirali. Nije bio u stanju da proda sirće četiri lopova pa je počeo da ga sam pije uveče, zbog alkohola u njemu, budući da više nije mogao da priušti ni vino. Bačva gaskonjskog vina, koju je mogao osvojiti za najmanji broj preminulih od kuge u svom sestijeru, odavno je bila daleko poput duge. Imao je utisak da svakog dana samo ispunjava smrtovnice, i da mu je to sada jedini zadatak kao lekaru ovog dela grada. Možda su mu se zbog drugih sastojaka u njegovom sirupu počeli javljati i neobični snovi, svi ispunjeni misterioznom tamnokosom damom u zelenoj haljini, koja se vrti poput vile u kolu, ili duha iz arapskih priča. Budio se strašno gladan, ali nije više imao novca za hleb niti sluge koji bi otišli da ga kupe. Poslednji novac dao je gramzivom čamdžiji, kome je platio za obaveštenje da je damu u zelenoj haljini prevezao do novog karantinskog ostrva sada već svima poznatog kao Novi lazaret. Do ostrva Anibalea Kazona. Znao je da iza toga stoji Kazon. Bio je potpuno uveren daje čarobnicu poslao Kazon i da ona finansira njegov sumanuti poduhvat onom terijakom. Valnetiju je sada jedina želja bila da odvuče Kazona i njegovu zelenu vešticu pred Tribunal Zdravstvenog veća. Mržnja je bila njegova pokretačka sila, ali mržnju nije mogao da jede. Tako je oberučke prihvatio da ispuni neobičan zadatak koji se plaćao zlatom. „Salamander? Kakav sad salamander?“ Valneti je morao sam da otvori vrata jer je njegov sluga davno otišao i odneo lekarevu srebrninu umesto plate. Pogledao je malog prljavog dečaka. „Salamander je“, rekao je dečak pažljivo izgovarajući reći, „legenda iz Kanaređa. Preživeo je vatru pa ga zbog toga zovu Salamander, ali i zbog drugih njegovih gušterskih karakteristika, sinjore.“

254


avada kedavra & nymphe „Na primer?“ „Pa, ima krljušti umesto kože i živi u kadi maslinovog ulja, kao gušter u nasadu maslina, a jezik mu je račvast kao u guštera i on...“ „Da, da“, prekinuo ga je Valneti iznervirano. „Da li si ga video?“ „Nisam. Ali moj prijatelj Luka jeste. Video ga je kroz prozor. Strašan je bio, spaljene kože i užasnih očiju, crn kao greh. Luka je rekao da je siktao na njega poput demona i da ne ume da govori našim jezikom.“ „Ne ume da govori venecijanski?“ „Samo nekoliko reči, sinjore.“ „Kako onda da ga lečim? Traćiš mi vreme!“, rekao je Valneti glasno. „Ne, sinjore, ne traćim!“, pobunio se dečak. „Plaća dobro da mu kupimo hleb i ribu. Samo nama deci; ne dozvoljava da mu se približi odrasla osoba. Danima smo sakupljali ulje u kom leži: bile su potrebne mnoge boce, poslao je čitavu vojsku na pijace. A deca ga uče venecijanski, ona koja mogu podneti da ga gledaju. Traži nekog i želi da nauči dovoljno reči da bi ga našao. Neki od njega izlaze s džepovima punim novca.“ Valneti se spremao da zalupi vrata. „Novca?“, rekao je dovoljno glasno da uguši glas svog gladnog stomaka. „Strani je to novac, ali je zlato. Pogledajte?“ Lekar uze novac s dečakovog prljavog dlana i podiže ga prema prolećnom suncu. Dukati su bili jedna od doktorovih omiljenih stvari i smatrao je sebe pravim stručnjakom na tom polju. Kovanicu je odmah prepoznao kao otomanski zlatnik, s kalifom u turbanu utisnutim u zlatni reljef na jednoj strani. Oko turbana su se nalazili tragovi zuba, kao da je neko oprobao sultanovu kakvoću. Dečak ispruži prljavu ruku i Valneti mu nevoljno vrati zlatnik. „I on ti je ovo dao, zar ne, taj... Salamander?“ „Jeste, sinjore“, odgovorio je. „Jedan da odem po lekara i jedan da se vratim s njim.“ ,,A gde boravi?“

255


avada kedavra & nymphe „U jednoj od onih praznih kuća, sinjore, onih koje su porodice napustile kada su otišli na ono ostrvo. Pored crkve Mirakoli.“ Valneti se zamisli. Možda i jeste to bio novac krivoveraca, ali zlato je zlato. Uzeo je štap i šešir. „Odvedi me“, rekao je. Čak i bez vodiča Valneti bi bez teškoća pronašao kuću. Mala vojska venecijanskih derana okružila ju je poput galebova, istovremeno i uplašeni i radoznali. Nalazila se u senci crkve Santa Marija delji Mirakoli, crkve pored koje je prolazio svakog dana. Ali danas je nešto bilo drugačije. Valneti je podigao masku s kljunom, kao da je mogao da namiriše zvuk. Pojanje. Blaženo pojanje sestara Reda Mirakoli dopiralo je kroz visoke prozore manastira pored crkve; bio je to prvi put te godine. Sestre su se vratile. Valneti se dobro sećao da je Kazon poveo sestre na njegovo ostrvo, da mu vode bolnicu. Da li je ovo značilo da je Kazonova bolnica zatvorena? Pesma mu je zazvučala kao pobednička himna. Jedan od viših derana čuvao je vrata kuće; leđa su mu bila prava poput žarača. Kada je ugledao Valnetija i njegovog malog vodiča, otvorio je vrata uz preteče škripanje i otkrio kvadrat čiste tame. Na trenutak je vladao mir i tišina, potom pored Valnetijevog kljuna iz tame dolete zlatnik. Dečak koji ga je doveo uhvati zlatnik i pobeže. Valneti, ohrabren zlatom, uđe u crnilo. Nekoliko trenutaka nije video ništa. Ušao je dublje u tamu. Zadah mu je dopirao do nosa, a oko nogu mu se motala neka štetočina. Negde u odaji nešto je disalo, brzim i teškim dahom. Tada Valneti ugleda ravan odsjaj, kao od neke vodene površine, i vide kako površinu lomi nešto što se, kako su mu se oči privikavale na tamu, pretvaralo u ljudsku figuru. Lekar u kaputu pronađe kutiju s kresivom i upali sveću dok mu je srce bolno tuklo. Ono što je video gotovo ga natera da ispusti lojanicu. U kadi je sedeo čovek i na prvi pogled mu se učinilo da je živ odran. Nije imao ni kosu ni obrve, a nos mu se istopio i pretvorio u dve crne rupe. Odrano meso bilo je crveneo kao u demona koji bludniče na freskama, u crkvi odmah tu

256


avada kedavra & nymphe pored, a ipak se tu i tamo naziralo malo beline, gde je tkivo pokušalo da se oporavi. Grudi i prepone bili su mu najteže oštećeni, a torzo nabran u bregove sasušenog mesa. Mesto gde su mu se nalazili polni organi bilo je, na svu sreću, potopljeno u ulje, jer Valneti, koji je kao lekar video mnoge gadne prizore tokom godina, više nije mogao da podnese da gleda užase. Spaljeni udovi pružali su se iz kade poput čudovišnih kandži, prsti na rukama i nogama bili su mu vatrom izgrizeni i stopljeni u neprirodan broj koji Bog nikada nije imao na umu. Ali crne oči su i dalje gorele na ćelavoj crvenoj glavi. Toliko su bile tamne da se činilo da se u njima nalazi beskrajno crnilo, koje je uvlačilo Valnetija u dušu toliko zamućenu da nije mogao da vidi šta živi u njoj. Salamanderov jezik neprestano je palacao, da ovlaži otvor koji su nekada bile usne. Jezik mu nije bio ciebeo i ružičast, već crn i zašiljen poput žarača, zbog čega je još više ličio na guštera. Ovde-onde su iz opustošenog tkiva izvirivale crne dlake, kao kada neko nemarno očerupa živinu. Ovaj čovek doživeo je teške opekotine, toliko teške da je bilo pravo čudo što je još živ. Činilo se da plamen nekako uznemirava ovo stvorenje pa je Valneti s olakšanjem ugasio sveću. Odmah mu je laknulo, ali i dalje je mogao da vidi strašno stvorenje pred očima, urezano pred njim u tami. „Pomozi!“, reklo je strašnim režećim glasom, a reč je bila izvitoperena nakaznim jezikom, nedostatkom usana i još nečim, zakopanim duboko u čoveku koji je nekada bio: stranim naglaskom. „Pa... kako da kažem“, promucao je Valneti, „već si preduzeo odgovarajuće mere.“ Kao i uvek kada se plašio, pribegao je laskanju. „Maslinovo ulje je vrlo blagotvorno za opekotine.“ Glas mu je i samom zvučao tanko i visoko poput vriska slepog miša. Počeo je da uzmiče. Drage volje će se odreći plate, samo da umakne s ovog paklenog mesta. „Moram pronaći zelenu damu.“ Stvorenje iz mraka progovorilo je oklevajući, ali dovoljno jasno. Valneti zastade. „Doneti... smrt.“

257


avada kedavra & nymphe Svetlost obasja Valnetijeve oči. Da li je moguće da on i Salamander imaju iste namere? „Zelenu damu tražiš?“ „Putovanje.“ Valneti je želeo da razjasni stvari. „Tražiš zelenu damu, donosiš smrt i potrebno ti je da se oporaviš dovoljno da bi otputovao do nje.“ Stvar u kadi klimnu glavom. „Ako kažeš, ubijem te.“ Valneti frknu jer Salamander jedva da je mogao da podigne ruku iz ulja u kom je ležao, ali je stvorenje zasiktalo na njega iz tame, a bilo je i nečeg u tom strašnom zvuku, tako da mu je smeh zamro na usnama. „Mogu da ti pomognem“, rekao je žurno. „Znam gde je. Doneću ti sok od maka, to će ti ublažiti bol za vreme putovanja. Mogu da udesim da te na nosilima prenesu do malog kanala u blizini i da te tamo čeka čamac koji će te prebaciti dalje. Ali to će te koštati“, pitao se koliko daleko sme da ide, „trideset sultana.“ Stvar još jednom klimnu glavom. Valneti se žustro nagnuo, koliko se usudio, da kaže Salamandern gde se nalazi zelena dama. Koliko je samo veće zadovoljstvo što će prepustiti ovom stvorenju da reši njegove probleme. Koliko je samo zgodnije prepustiti Salamanderu da se poštara za zelenu vešticu i da je usmrti. Koliko je ovo manje muka predstavljalo od prolaska kroz mučan proces iznošenja optužbe protiv Kazona pred Zdravstveno veće. Uprkos Salamanderovoj fizičkoj slabosti, Valneti ni najmanje nije sumnjao da će stvorenje ostvariti svoj naum pre nego što umre. Valneti je lakim korakom napustio vlažnu kolibu, da se poštara za neophodne pripreme. Salamander mu je ponudio priliku da uništi Kazona i njegovu vešticu a da ne uprlja ruke, i to, o radosti, bez birokratije. Birokratija je odista bila jedna od najzamornijih pojava u Veneciji.

258


avada kedavra & nymphe

Poglavlje 40 Odlazak sestara bio je prvi od mnogih odlazaka s Novog lazareta. Porodice su se jedna po jedna vraćale svojim domovima u kvartu Mirakoli, da nastave prekinute živote u Veneciji. Samo je porodica Trijani još ostala u domovima za siromahe, i to s dobrim razlogom. Opatica im je poručila da je kuća Trijanijevih, koja se nalazila odmah pored crkve Mirakoli, trenutno nastanjena. Fejra je ispitivala stamenu sestru Benedetu, monahinju koja je donela poruku, dok je vezivala čamac za mol. „Pretpostavljam da se to moglo i očekivati?“, upitala je. „Mnogima je vatra uništila domove i ne možete kriviti porodicu što je potražila zaklon.“ „Ali nije to nikakva porodica“, rekla joj je sestra trezveno, „već demon! Po svim naznakama, reč je vatrenom demonu koji je uzeo oblik salamandera.“ Fejra ustuknu, gledajući u monahinju ne bi li otkrila nagoveštaj šale, ali je lice sestre Benedete bilo sasvim ozbiljno. Slegla je širokim ramenima. Demoni su bili njen posao. „Pratićemo i čekati i moliti se, i javićemo vam kada isteramo demona iz kuće. Ali Trijanijevi bi trebalo da sačekaju najmanje još nedelju dana.“ Fejra je vest o odlaganju odlaska svojih prijatelja primila s olakšanjem, ali osetila je i malo razočaranja. Ponekad se pitala šta će se desiti kada ona i Anibale ostanu sami na ostrvu. Te noći ga je sanjala, vrelinu njegovog tela, vatrenu težinu tela koja ju je pritiskala. Probudila se boreći se za dah, kao da joj je neko stavio ruku preko usta i zaustavio joj disanje. Stid je obli poput znoja. Fejra je ustala iz kreveta i sišla niz stepenice do vatre koja je još gorela. Na kaminu je videla Bibliju koju joj je opatica poklonila. Nije želela tu knjigu u svojoj kući, ali nije mogla da natera sebe da spali poklon koji joj je starica dala od srca. U Carigradu je ime božje bilo svetinja. Ako bi se napisalo na parčetu papira, sam papir bi, pa makar bio i običan otpadak, postao dragocen. Ljudi su nosili te papiriće sa sobom kao amajlije. Često dešavalo da padnu na tlo, a stanovnici

259


avada kedavra & nymphe Carigrada sakupljali su te svete komadiće i stavljali ih na zidove. Zidovi u prometnijim ulicama bili su puni božjeg imena. Fejra nije želela da spali Bibliju jer se plašila svetogrđa, premda bog koji se u njoj spominje nije njen. Iznenada joj je bilo suviše vruće pa je izašla u noć u dugačkoj spavaćoj košulji. Tlo pod nogama bilo je hladno i osetila je dobrodošao drhtaj preko vrele kože. Teški prolećni mesec sijao je toliko snažno da je mogao da se meri sa suncem, nebeski svod bio je prepun zvezda i videla je svaku srebrnu vlat trave kao da je dan. Prešla je zelenu poljanu do Tecona, a suknja joj se vukla po travi natapajući se rosom. U praznoj bolnici mesec je osvetlio prostrani atrijum i duhovi onih koje je lečila povukli su se u senke. Oko vrata je videla, kao i svakog dana, crteže i beleške na zidovima. Činilo joj se da slova bledo sijaju na mesečini; ponovo je ugledala otomanski brod i kaligrafiju, koji su joj nekada bili velika uteha. Crteži na zidovima govorili su o ranijoj trpeljivosti prema brojnim narodima koji su dolazili ovde da trguju, o odnosu uzajamne koristi i trgovinskoj razmeni. Venecija je predstavljala tačku gde su se mešale nacije, religije i rase svih boja duge i ona se nadala da će se, kada kuga prođe, ta Venecija vratiti. Nije mogla a da ne pomisli kako je, pored četiri konja, sultan poslao i petog; kada je odsekao trgovinu, presekao je žilu kucavicu gradu. Fejra pruži ruku i dodirnu reč koja joj je bila najjasnija: Carigrad. Nekada je on za nju značio dom. Sada je ovo ostrvo bilo njen dom. Vraćajući se nazad, Fejra je pogledala u Anibaleovu kuću. Svetla su bila pogašena. Sve je bilo tamno i u kući Trijanijevih. Odlučila je da još malo prošeta i otišla je do stražarske kućice. Vrata na njoj bila su otvorena; videla je Salvovu stolicu u uglu pored dimnjaka i praznog ognjišta. Prošla je kroz kapije i izašla na mol gde je, još danas popodne, mahala sestri Benedeti. Pogledala je prema laguni, prema srebrnoj vodenoj stazi popločanoj mesečinom, koja je vodila prema horizontu gde se more susretalo s noćnim nebom. Dok je posmatrala, staza se razbila u bezbroj krugova svetlosti. Čamac.

260


avada kedavra & nymphe Fejra je posmatrala, iznenada potpuno mirna, a puls je počeo da joj tuče u grlu kada je shvatila da se čamac udaljava od ostrva. Pogledala je mesečinu. U čamcu se nalazio čamdžija, ali ne i putnik. Šta je to značilo? Fejra je zakoračila napred i pred sobom ugledala par otisaka stopala, kako se sijaju na molu. Bili su to otisci koje nijedan čovek nije mogao da napravi. Jedan je bio račvast poput stopala s dva prsta ili kopitom, a drugi je imao tri prsta. Poput guštera. Čučnula je i dodirnula otisak. Još je bio vlažan i odavao je neodređeno poznat miris. Umočila je prst u otisak, podigla ga prema mesečini i protrljala palcem. Potom je prinela palac i kažiprst nosu i omirisala. Maslinovo ulje. Okrenuvši se, i dalje čučeći, pogledala je prema kapiji. Neobično tragovi stopala nastavljali su prema vratarevoj kućici, i dalje. Ustala je suviše naglo i malo se zanela. Neko se iskrcao. Stajala je na tragovima njegovih stopa. Fejra je pratila stope kroz kapiju i izgubila trag u travi. Odmahnula je glavom. Priča sestre Benedete o demonu u obliku guštera uticali su na njenu svest; bio joj je potreban san. Prvo što je primetila kada je otvorila vrata bile su stranice Biblije rasute po sobi. Potom je videla gomilu odeće na podu, široki ogrtač, košulju i pantalone. Potom je ugledala demona bez kože, ispruženog pored vatre kao da su ga upravo plamenovi rodili. Fejra se srušila u stolicu. Kada je opet otvorila oči, poželela je da ih je ostavila zatvorene. Sada je videla da je stvar na podu čovek, ali potpuno bez kože. Progovorio je, neobičnim prigušenim zvukom, jer nije imao usne. „Oprosti mi. Ne mogu da podnesem odeću na koži, niti papuče na stopalima.“ Fejra se setila zabranjenih gravura Andreasa Vezalijusa, koje je Katolička crkva proglasila đavolskim, a koje su ona i Anibale uveče proučavali.

261


avada kedavra & nymphe Setila se odranih leševa, ali oživljenih, kako stoje i hodaju, s budnim očima u glavi. Ovo čudovište iskočilo je iz neke anatomske knjige, ali je u nakaznoj ruci držalo knjigu vere, ostatke Biblije koju joj je opatica poklonila. Fejra je tada znala da je u košmarnom snu jer je razumela govor demona. Skrenula je pogled s njega na stranice ispisane latinskim pismom, razbacane po sobi. „Da li si ti ovo uradio?“, prošaputala je. Stvar kao da se uznemirila; klimnula je crvenom glavom. „Ne mogu pronaći. Pokušao sam, ali ne mogu.“ „Šta ne možeš pronaći?“ „Belog konja. Janičari su hrišćanska deca. Moj otac je bio komandant kule u Iskenderunu i sledbenik čobanina. Tako sam upoznao ovu neverničku knjigu pre nego što sam došao u Carigrad i pre nego što me je obasjala svetlost istinskog boga.“ Poznato ime probi maglu Fejrinog košmara. ,,Ko si ti?“ Okrenuo je strašne, oči bez trepavica i obrva prema njoj, oči koje su iz odranih očnih duplji gorele vatrom koju je već videla. „Zar me ne prepoznaješ?“, upitao je. Iznenada je klimnula, polako. „Poznajem te“, rekla je. „Ti si Takat Turan.“ U duždovoj palati je svojim očima videla kako se vatra širi iz njegovih grudi. Kako je preživeo? „Ali... vatra... mislila sam da si umro u vatri.“ „I jesam.“ Kleknula je tada, zgrožena njegovom patnjom. „Šta će ti olakšati patnje?“ Iznenada se setila tragova na molu. „Maslinovo ulje?“ Stvar je klimnula glavom. „A lekar mi je dao i sok od maka.“ Fejra pruži ruku prema ormariću s lekovima i zadrža dah jer je njegovo ogoljeno meso zaudaralo na trulež. Nasula je crni sok pravo u njegova usta, i premda je potekao niz spaljene obraze, uspeo je da proguta malu količinu. Činilo se da mu je malo obnovio snagu. „Želim da mi učiniš milost.“

262


avada kedavra & nymphe „Ja?“ „Umirem.“ Nije bio trenutak da ga laže. „Znam.“ Iznenada sve dođe na svoje mesto poput pločica u mozaiku. „Četvrti konj je“, reče, „smrt.“ „Znam. A ja ću ga sada dočekati licem u lice.“ Pritisnula ga je dalje. „Ali nije samo tvoja smrt, zar ne? Mora nešto da se desi pre toga. Prvi konj, vrani konj, bio je kuga. Moj otac ju je doneo ovamo na brodu. Drugi konj, riđi, bio je vatra. Smrt je četvrti, sivac. Šta je belac?“ Ćutao je sklopljenih očiju. Ponovila je žurno. „Šta je beli konj?“ „Nema vremena. Kocka je bačena. Ali moram da ti uputim svoju poslednju molbu. Želim đa pošalješ moje kosti nazad u Carigrad. Moram biti sahranjen među vernima i preuzeti svoju nagradu u raju. Hoćeš li mi obećati?“ Fejra ustade. Nije ga više žalila. „Reci mi šta je beli konj.“ Glas joj je bio leden poput kamena. „Reci mi ili ću te sahraniti usred ove crkve. Odmah ovde pored nalazi se Crkva Svetog Vartolomeja.“ Nagnula se nad njegovim strašnim licem. „Podići ću ploče sa samog oltara i sahraniti te u njemu, kunem ti se! Reci mi! Beli konj? Šta još stiže u Veneciju?“ „ A ako ti kažem?“, graknuo je već gubeći svest. Primorala je sebe da govori nežno. „Staviću te u sanduk i poslati...“, ponovo je razmislila. Ne sultanu, on ne bi ukazao nikakvu čast ovom čoveku, iako će umreti za njega, „Hadži Musi, lekaru u Topkapiju. On će te dati sveštenicima i reći im da se mole za tebe i da ukažu čast tvom gromu. A sad mi reci!“ „Postoji odaja u Topkapi šaraju“, izustile su jezive usne. „Sultanova lična odaja. Video sam je jednom kada sam primao naređenja. U njoj je mermerni pod, a na njemu je prikazano sedam mora i sve zemlje.“ Fejra postade nestrpljiva. Takatov um počinjao je da luta kao što je često viđala da se dešava na kraju.

263


avada kedavra & nymphe „Gospodar ima čitave flote brodova, izlivene od raznih metala“, nastavljao se jezivi šapat. „Brodovi su mu do kolena visoki. Može da ih pomera, baš kao što Alah svojom rukom može da pomera smrtnike.“ Fejra steže zube; nije mu ostalo još mnogo vremena. Prelazak lagune oduzeo mu je svu snagu, a ona nije mogla ni da zamisli koliko je bolela svaka kap morske vode na odranom mesu. Uhvatila ga je za masna ramena i protresla, a prsti su joj utonuli u meko tkivo. „Nisu važni metalni brodovi! Reci mi, brzo i jasno!“ Pogledao ju je. „Beli konj je rat.“ Sledila se. „Nastavi.“ „Sultanova namera bila je da oslabi grad kugom i vatrom. Prvi konji bili su samo prethodnica. Sada će, s prolećnim vetrom, poslati svoju armadu da zauzme Veneciju. Biće to najveća pomorska bitka ikada viđena. Lepant će biti ništa u poređenju s njom.“ Fejra je videla koliko ga boli da govori, ostaci njegovih usana bili su zategnuti preko pocrnelih i izbledelih zuba, sada zauvek iskeženih, ali morala je da zahteva odgovor. „Kada?“ „Napad će početi dvadeset devetog dana hrišćanskog meseca maja. Taj dan je značajan sultanu zbog 1453. godine. Fejra se namrštila. „1453. godina?“ „To je isto hrišćanska godina, po našem računanju, to je 857.“ Fejra je polako izdahnula. Sva otomanska deca učila su o ovome kao o najvećoj pobedi carstva nad Zapadom. „Pad Carigrada“, rekla je tiho. Sada je stvar mogla još samo da klima glavom. Po hrišćanskom kalendaru, ovaj sudbonosni datum padao je za dve nedelje. Mora delati, još jednom, ako želi da spase grad od poslednje velike nevolje. Ali neće moći da spase Takata Turana. Dala mu je još maka, ali on je brzo gubio svest i nije više imao snage ni da drži naprstak među spaljenim usnama. Još jednom je uljem namazala njegovo spaljeno telo, ali kada je vatra zgasla i on

264


avada kedavra & nymphe se ugasio, kao da Salamander nije mogao da živi bez plamena koji ga je održavao. Fejra je uzela lopatu, otišla do zdenca, gde je tlo bilo meko, i sama iskopala raku. Umotala je Takata u njegov ogrtač, odvukla ga na njemu do zdenca i skotrljala ga u grob. Dok je pokrivala telo zemljom, a tresetni miris maskirao zadah spaljenog mesa, prsten njene majke ispade joj iz nedara i spade s trake kojom je bio vezan. U sivilu zore, okretala ga je dok se treći konj nije našao na vrhu i posmatrala razigrani beli oblik utisnut u kristal. Osetila je nečiji pogled na sebi. Kameni lav na zdencu posmatrao ju je iznad knjige. Fejra je ispustila prsten i obratila mu se. „Da li si znao da će se ovo desiti?“, upitala je. „Da li si predvideo ovo?“ Lav je ćutao. „Pa, bolje bi ti bilo da i ovu tajnu čuvaš.“ Iznenada ljuta, ona zabi ašov duboko u zemlju i ostavi ga da tako stoji. Kada se vratila u kuću, nije obraćala pažnju na od ulja masne podne daske, već je sakupljala rasute stranice Biblije i listala ih dok nije našla Otkrivenje koje je ranije obeležila. I čuh drugo živo biće gde govori: Dođi! I iziđe konj riđ, i onome što seđaše na njemu dade se da uzme mir sa zemlje te da se ljudi međusobno kolju, i dade mu se mač veliki. Krenula je da baci stranice na vreli pepeo u ognjištu, ali se zaustavila i ugurala ih u pukotinu iznad kamina. Potom je otišla do škrinje za ćebad pod prozorom. Sklonila je zelenu haljinu, čije nabore je poprskala kamforom da otera moljce. Mislila je da je nikada više neće obući, ali prevarila se, baš kao što se prevarila mnogo puta do sada, kada je pomislila da se napad sultanovih konja završio. Fejra se pažljivo obukla u sivom času pred zoru, zagladivši još jednom zelenu haljinu preko kukova, umotavši kosu oko prstiju i pričvrstivši je u venecijanskom stilu. Jer kada se sunce podigne, mora poći u Veneciju da poseti Paladija. Napokon je došlo vreme da vidi dužda.

265


avada kedavra & nymphe

Deo V

Beli konj

266


avada kedavra & nymphe

Poglavlje 41 Fejra se iz grada vratila taman na vreme da se pozdravi s porodicom Trijani. Mama Trijani, koja je sašila Fejrinu zelenu haljinu, i tata Trijani, koji je otrgnut iz čeljusti kuge u Teconu, prvi su ušli u čamac, ljubeći ruke koje su im pomogle u znak zahvalnosti. Potom je ušla Valentina, sada s dva deteta, malim Anibaleom i devojčicom koju je, po Fejrinom predlogu, nazvala Cečilija. Poljubila je Fejru u obraz iznad vela. „Neću zaboraviti“, rekla je, dok je njen suprug stezao Anibaleu ruke u znak zahvalnosti. Sada je došao trenutak, pomislila je Fejra, dok je posmatrala kako brod s Trijanijevima odlazi. Sutra, unedelju, Paladio je nameravao da je povede na posvećenje crkve. Doći će i dužd. Nije se moglo znati da li će dužd želeti da je sasluša; hoće li poverovati u njenu priču, ili će je baciti u okove. Ona i Anibale imali su zagarantovanu samo ovu noć. Otkopčala je veo i okrenula se prema njemu. Gledali su se oči u oči. Ovde je bila Fejra, onde Anibale. Pogledao ju je, delimično upitno, delimično se smešeći, kao da tačno zna šta ona želi, kao da je to i očekivao. Bila mu je toliko blizu da je gotovo mogla da oseti kako im se tela dodiruju. Čudeći se svojoj odvažnosti, zgrlila ga je, a on se nije pobunio. Podigla je usne prema njegovim. Spremala se da spusti prvi poljubac kada je osetila vrelinu njegovog lica, bolesnu vrelinu koju je osetila na obrazu desetinama, možda i stotinu puta, dok se nadvijala nad pacijente na samrti da proveri da li još dišu. Vrelina koja je dopirala od Anibalea nije bila od strasti, već od kuge.

267


avada kedavra & nymphe

Poglavlje 42 Andrea Paladio stajao je pozadi i slušao posvećenje svoje La Kieza del Santisimo del Redentore - Crkve Presvetog Iskupitelja. Služba je već trajala, ali Paladio nije čuo ni reč. Na pročelju se nalazilo raskošno odeveno sveštenstvo i plemstvo u teškom baršunu. Ispod oltara je u zlatnoj stolici sedeo dužd, a s rogatim šeširom izgledao je baš kao da je punim plićima proživeo svaku od svoje osamdeset jedne godine. Ispod njega je, na pozlaćenoj stolici, kratko podšišane kose zlatne kao u arhanđela, sedeo komornik. A pred obojicom je stajao biskup Đovani Trevizano, u crvenoj odori, duhovni otac Venecije, čiji glas je bio toliko jasan i monoton da se Paladio pitao kako niko u pastvi još nije zaspao. Gradio je biskupu kuću u Vičenci i znao je da je oduvek bio užasno dosadan. Beše topao prolećni dan, a crkva puna sveta. Zadah ljudskog znoja pokrivao je mučno sladak miris tamjana, koji se dizao u belim oblacima iz srebrnih kadionica. Paladija su pritiskali i sused zdesna i sused sleva, i njegovu nervozu samo je malo umirio drhtaj zadovoljstva što ni stamena dama s desne strane ni momak s leve - koji je, sudeći po vonju, ribar - ne znaju da je on arhitekta ovog čudesnog mesta. Paladio podiže oči prema nebesima, daleko od krcatih klupa. Kako nije bio zainteresovan za službu, samo je gledao svoju crkvu. Bila je veličanstvena, a njegov ponos je bio toliki da je osećao kako mu bukvalno nadima grudi. Harmonija prostora i ljudi u crkvi prelepo se slagala sa spoljašnjom fasadom. Trojni plan oslikavao se u nizu brod-oltar-hor. Prelaz između njih nije postignut samo promenama u visini poda, već i u vrsti svoda, a upareni polustubovi obezbeđivali su jedinstvo veličanstvenom prostoru, lebdeći od poda do tavanice. Nije bilo fresaka, svega nekoliko slika i statua. Za razliku od drugih venecijanskih crkava, lepota ove nije bila u dekoraciji, već u samoj građevini. Nije bila samo lepa, već i mudra, toliko mudra u svojoj geometriji da joj nikakav ukras nije trebao. Paladio se nadao da će Bog to razumeti čak i ako njegovo

268


avada kedavra & nymphe stado ne bude zadovoljno novinom - jer nisu li nebesa i sve u prirodi izgrađeni od geometrijskih linija? Sam zlatni presek simbolizovala je vijuga paprati, spirala puža, školjka skromnog morskog nautilusa. Prebacio je težinu s noge na nogu i pogledao dole. I video je. Spiralu nautilusa. Paladio je naložio da se crkva poploča crvenim i belim mermerom i u jednoj je pronašao savršeno očuvanu spiralnu školjku morskog puža. Glavni klesar ga je upitao da li da odbace tu ploču, jer nije bila savršena, ali Paladio je zahtevao da zadrže fosil. I sada je bila tu, pod njegovim stopama, a on ju je namerno postavio na počasno mesto - nije je krio, već ju je stavio nasred prolaza, da je svi vide. Kada je dobio ovaj zadatak, doživeo je sebe kao spiralnu nautilusovu školjku zarobljenu u kamenu. Želeo je da pobegne od kuge, da okrene leđa zadatku koji mu je Mletačka republika poverila, a sada je to bilo njegovo najveće delo. Nadao se još mnogim sličnim. Činilo mu se savršenim da postavi spiralnu školjku morskog puža u samo srce crkve; bila je to šala za koju je bio uveren da će je Svemogući razumeti. A iznad svega, Paladio je osetio veliko olakšanje. Crkva više nije bila njegova; pripadala je narodu i sada je bilo na stanovnicima Venecije da je učine svojom, nedelju za nedeljom, sedmicu za sedmicom, godinu za godinom. Možda nikada više neće kročiti u nju, jer nikada nije ponovo posećivao svoje građevine. Bile su poput knjige koje bi pisac, kada bi ih napisao, zatvarao i nikada ih više nije uzimao u ruke. Njegovo zaveštanje više nije bilo u njegovim rukama. Ali bio je zadovoljan što je ova crkva dovoljno dobra za Boga. Kako se bližio kraj gradnje i kuga popuštala stisak, na ulicama je čuo da se priča da je vatra pobedila kugu, da je pročistila kužna isparenja u gradu i da je novi čudesni sirup terijaka sprečio povratak bolesti. Ali Paladio je znao istinu: bila je to kupola. Fejrina kupola, Sinanova kupola, njegova kupola. Zarobio je nebeski svod i vezao ga u sferu koja se mogla meriti s dostignućima neverničkih istočnjačkih graditelja. Obavio je ugovor koji je sklopio s Bogom: sagradio je crkvu za iskupljenje Venecije.

269


avada kedavra & nymphe Takođe je znao da će mu nakon ovog zadatka biti povereno da ponovo izgradi grad, da Veneciju podigne iznova iz zgarišta, poput salamandera, oslobođenu stare kože, pročišćenu i novu. Mnogo toga valja izgraditi, pomislio je s uzbuđenjem. Paladio je položio ruku na čelo, kao da može da zaštiti misli od Boga, kada se setio neprimerenog zadovoljstva koje je osetio kada je srušio stari most Rijalto. Sada mu je najveći san bio da ponovo izgradi taj most. Video ga je u mislima, belu kamenu dugu koja se izvija iznad Velikog kanala - još jedno veliko zaveštanje. A ko ima više izgleda da dobije ovaj posao od njega, duždovog prijatelja? Pomisao na njegovog dobročinitelja naterala ga je da se trgne iz razmišljanja. Gde je Fejra? Došla mu je pre dva dana, raskošno obučena, Venecijanka po svakom šavu svoje zelene haljine. Tvrdila je da mora da upozna mletačkog dužda i da je to pitanje života i smrti. Nije želela da mu kaže o čemu je tačno reč, samo da je to veoma važno i samo za duždove uši, ali osećao je da joj mnogo duguje pa joj je rekao da ga sačeka na stepeništu crkve tog jutra. Na kraju službe dodeljeno mu je zvanje La Proto della Serenissima - glavni arhitekta Mletačke republike. Nije smatrao da će biti ikakvih teškoća u predstavljanju Fejre duždu jer je u toj zelenoj haljini mogla da stane pred bilo kog evropskog monarha, ali brinulo ga je to što još nije došla, kao što je obećala. Sudeći po biskupovom monotonom govoru, ima i više nego dovoljno vremena da skokne do bolnice na ostrvu i vrati se na vreme za posvećenje. Paladio poče da se probija kroz masu prema obali, da nađe čamac. Crkvena vrata bila su otvorena, a držala ih je masa sveta koja se tiskala na stepeništu, tako da je jedva izašao. Narod je stajao uz obalu u redovima, sve do Palate Venijer. Nisu to bili prosti seljaci. Video je mnoge perike advokata, kljunove lekara, nabrane okovratnike učitelja. Majke su povele decu. Mnogi su doveli i svoje ostarele roditelje. Bili su ovde svi Venecijanci. Jedino što im je bilo zajedničko bio je pogled u očima: ponizan, pažljiv, smeran - u njemu se ogledao neobičan mir pomešan s naročitom rešenošću.

270


avada kedavra & nymphe Plovila svih vrsta gurala su se na kanalu, pristižući prema crkvi iz svih pravaca. Jedan snalažljiv momak čak je sagradio i splav na kom je doveslao sa Catere, gde su manje avanturistički nastrojeni građani stajali na obali da bi bili što je bliže moguće crkvi i blagoslovenoj službi. Paladio je bio zapanjen, čak i polaskan, dok nije shvatio da niko nije došao zbog njega, pa čak ni zbog crkve. Dok se udaljavao od službe posvećenja svoje crkve, shvatio je čemu svedoči. Bila je to vera.

271


avada kedavra & nymphe

Poglavlje 43 Fejri se ispunila želja. Zaista je legla u postelju s Anibaleom prve noći kada su ostali sami na ostrvu, ali Alah se strašno našalio s njom, pravedno je kaznivši, jer se te noći sve vreme trudila da čoveka koga voli održi u životu. Nikada neće znati da li je dim vatre oštetio njegova pluća i omogućio zarazi da uđe, ili se zarazio udišući kužna isparenja Tecona nakon što je izgubio masku. A istina je bila da ga je ona izložila opasnosti. Kada je počeo da se stara o njoj, počeo je da brine i o svom životu i zdravlju, a kada ga je ona zamolila da se izloži riziku i pođe u grad bez maske, učinio je to bez pitanja. Svata pitanja su jebolela. Prvi put kada jedodirnula Anibalea, učinila je to da bi mu sklonila kovrdže s grozničavog čela, u strašnoj parodiji milovanja. Prvi put ga je uhvatila za ruku da bi mu izmerila sve slabiji puls. Otkopčala mu je košulju prvi put, kao što je dugo maštala, ali samo da bi otkrila strašne otekline pod oba pazuha. Ovlažila mu je usne, ali ne poljupcima, već sunđerom umočenim u sirće i vodu. Išla je u duge šetnje po šumi crnog gloga, ali ne da uzdiše, kako to ljubavnici čine, već da očajnički potraži neki koren koji joj je promakao, neki novi cvet čiji bi sok mogao biti bolji lek. Kao i s ocem, pokušala je sve: sve trave iz pojasa i sve napitke iz ormarića s lekovima. Čak je stavila i pijavice na njega, što nikada nije učinila nijednom pacijentu, i zgađeno posmatrala kako se siva stvorenja hrane njegovom krvlju. Ali pošto je on verovao u ove mere, onda mu je dugovala da ih proba. Čak mu je rasekla i otekline, ali operacija nije bila ništa delotvornija nego kad je to uradila ocu. Po sivilu kože, shvatila je da ga je samo dodatno oslabila. Oči su mu bile sklopljene, a puls slab - lepršao mu je u grlu kao da je progutao moljca. Potom je pokušala sve ono što on ne bi odobrio. Pevala je venecijanske narodne pesme koje je naučila u Teconu, u nadi da mu prevrtljiva majka pevala neku od njih njišući ga u krilu. Čak mu je čitala i delove iz iscepane Biblije, uplićući jezik s latinskim, sve u nadi da je bar njegov bog sluša.

272


avada kedavra & nymphe Jedino što nije pokušala bila je terijaka jer je znala daje suviše kasno za tu vrstu leka. Setila se kako je s prezirom odbacio njene metode, kako je često s visine gledao na napitke na kojima se zasnivalo njeno lečenje. Šta bi dala da može da čuje od njega samo jednu reč, pa makar i srditu! Bio je bled, tako bled, lica boje alabastera, s graškama znoja poput statue na kiši. Skinula je veo s lica, da oseti njegov poslednji plitki dah na obrazu. Pocepala bi ga zauvek, tu na licu mesta, da je bila sama; ali nije želela da ga dalje dovodi u opasnost isparenjima svog daha, pa je vratila veo. Potom se, iscrpljena, sklupčala pored njega, moleći se Alahu, kog je bila zanemarila, da se ne probudi ni ona ako se ne probudi on. Ali molitve joj nisu uslišene. U zoru se probudila sklupčana pored Anibaleovih leđa, baš kao što je ležala pored oca. I tamo ju je Paladio pronašao. Ležala je s doktorom. Ležali su privijeni jedno uz drugo poput dleta u njegovoj torbi. Mogli su biti kao bilo koji par, naočit i lep, koji leži u bračnoj postelji. Ali znao je da je nešto pošlo po zlu čim je kročio na napušteno ostrvo i prešao pustu zelenu poljanu. Pogledao je u veliku praznu građevinu nalik na ambar i zavirio u napuštene domove za sirotinju. Pronašao ih je tek u poslednjoj kući, popevši se stepenicama. Oprezno je kleknuo na zdravo koleno i pomilovao Fejru po obrazu. Okrenula se prema njemu, gotovo kao da ga je očekivala. „Nisam ga mogla spasti“, prošaputala je, kao da nije želela da probudi umireno telo. Oči su joj bile pune suza, a veo natopljen. „Sve sam pokušala.“ Paladio je pomislio na svoju crkvu, kupolu i narod na obalama kanala. „Nisi pokušala sve“, rekao je. „Ostalo je još jedno.“ Pružio joj je ruku i ona je nevoljno ustala iz kreveta, osvrćući se prema telu koje je napustila; nije želela da se od njega odvoji, kao da je to njena druga polovina. „Dođi i vidi!“ Video je da je trgla na te reči kao da ih je već čula. Nada mu planu u očima. Poigravala se velom. „Da li da obučem zelenu haljinu?“ Pogledao ju je - veo na glavi, šalvare, veo preko lica. Izgledala je kao prava Turkinja.

273


avada kedavra & nymphe „Ne“, rekao je. „Sasvim je u redu da ideš u tome u čemu si sada.“

274


avada kedavra & nymphe

Poglavlje 44 Fejra je stajala i gledala veliku crkvu, a suze su joj navrle na oči. Paladio je nije odveo kući, već je doveo kuću njoj. Neverovatna kupola, minareti stražare, fasada hrama; vratila se u Carigrad, a ipak je bila u Veneciji. U ovaj hram mogla je da uđe a da se ne uprlja. Kao u snu, krenula je uz petnaest stepenika, pored stražara na vratima, koji su nosili lava na grudima - stražara identičnih onima koji su je oterali s vrata duždove palate, a potom je primili u lekarskoj odori. Kao i prethodni put, oni skloniše halebarde pred njom, ovog puta na zahtev arhitekte koji ju je pratio. Za razliku od prošlog puta, obojica su je odmah prepoznali. Fejra je po prvi put prešla prag hrišćanske crkve. Unutrašnjost je bila mračna nakon sunčeve svetlosti, obasjana svećama i zadimljena od tamjana. Nove sveće, voštane i bele, stajale su u zbijenim redovima i čekale da budu upaljene, dok su nizovi starijih sveća i dalje goreli u znak zahvalnosti za spasenje grada. Svetlost sveća davala je crkvi topao sjaj i Fejra je bila zahvalna na dobrodošlici, jer je ovo za nju bilo zastrašujuće mesto. Nastavila je dalje, do sredine krsta. Pod njenim nogama nalazila se zvezda od crnog mermera, koja je obeležavala sredinu kupole, a ona je zamislila bunar pod njom, u kojem je ležao njen otac. Poslala je blagoslov Timurhanu na svom i njegovom jeziku. Potom je podigla pogled. Okretala se pod kupolom. Bila je to prostrana i savršena polulopta, neukrašena, ali premazana sjajem koji se prelivao poput unutrašnjosti školjke. Setila se svih džamija koje je posetila, harema, Paladiove kuće, Tecona, Anibaleove kuće - svakog mesta sve do ovog trenutka. Kleknula je i sklopila ruke, kao što je videla da čine sestre kada su se molile za svoje čudo. Podigla je pogled prema oltaru, prema krstu koji je nekada nosila, krstu koji je bacila u bunar. „Molim te!“, rekla je svojim jezikom.

275


avada kedavra & nymphe Potom je isto rekla i na venecijanskom, u slučaju da ovaj bog ne razume turski. „Spasi ga! Vrati mi ga!“ Ako su svi bogovi jedan Bog, zar joj neće odgovoriti? Ali krst je ćutao i ona se oseti budalasto. Ustala je bolnih kolena. Nije trebalo da dođe ovamo. Nema boga, ni u ovoj ni u bilo kojoj drugoj crkvi. Prazni su hramovi, i Sinanovi i Paladiovi. Dok je ustajala, shvatila je da nije sama. U niši je klečao starac sklopljenih očiju. Prepoznala ga je po rogatom šeširu, šeširu koji je videla na pamfletima koji su goreli na ulicama Carigrada, šeširu koji se nalazio na dukatu koji je nosila u nedrima. Toliko ju je obuzela tuga da je gotovo odustala od obraćanja duždu, ali tih nekoliko trenutaka Anibaleu sada više ništa neće značiti, a život je posvetio spasavanju života. Ako uspe da zaustavi belog konja, biće to odgovarajuće zaveštanje njene ljubavi. Prišla je i stajala iza dužda sve dok nije osetio njeno prisustvo i okrenuo se. ,,Ko si ti? Kako se usuđuješ da prekidaš moje molitve?“ Dok je ustajao, besan, ona prepozna visokog starog pustinjaka koji je komandovao građanima u požaru. Bila je rame uz rame s njim čitave te noći. Toliko dugo je čekala ovaj trenutak. Pogledala je starca, njegovo bradato lice koje ju je podsećalo na oca. Obojica su bili pomorci, obojici je u očima bio beskrajni horizont. Fejra je otvorila usta, ali pre nego što je stigla i reč da izgovori, otvoriše se crkvena vrata i prema oltaru krenu figura kratko podšišane plave kose, odevena u crno, a pratili su je i stražari s vrata. „Skloni se!“, naredi komornik. I stražari zgrabiše Fejru. Očajnički je pružila ruke prema duždu koji je uzmakao. „Šta nije u redu?“, upita komornika. „Ovo je“, rekao je komornik dišući teško, „krivovernica koju sve vreme tražimo. Stigla je u isto vreme kada i zaraza. Moguće je da je i ubica kog je poslao sultan.“

276


avada kedavra & nymphe „Ovo... dete?“ Dužd je prišao Fejri kada su je stražari poveli prema izlazu, prateći komornika koji je nogom otvorio velika vrata. S poslednjim očajničkim naporom, istrgla im se iz stiska i okrenula se prema duždu. Gurnula je ruku u nedra i izvadila kristalni prsten koji joj je majka dala. Drugom rukom skinula je veo s lica. Duždov glas odjeknu kamenim zidovima. „Stanite!“ I komornik se nesigurno okrenuo kod vrata. Postavio je gospodaru svoje prvo pitanje u životu: „Ali... zašto?“ „Zato što je ona“, rekao je dužd, „od Venijerovih.“ Nije čak ni pogledao stražare i komornika. „Ostavite nas!“, rekao je. Velika vrata se zatvoriše. Dužd podiže ruku i krenu prema Fejrinom obrazu, ali mu ruka pade. „Čečilija?“, rekao je. „Nisam, ja sam njena kćerka.“ „Ali ti si...“ „Turkinja? Jesam.“ Fejra žurno reče: „Nemamo mnogo vremena jer morate ovo znati. U ovom trenutku sultan Murat III Carigradski okuplja veliku flotu da je podigne protiv vas - dolazi da zauzme grad. Jedan od njegovih janičara spalio je vašu palatu; a prethodno je jedan od njegovih pomorskih kapetana doneo kugu.“ Nesigurno je udahnula vazduh. „Ja sam kćerka tog pomorskog kapetana i došla sam istim tim brodom. A moja majka, valide sultana Nurbanu, majka sultanija, nekada beše Čečilija Bafos Parosa.“ Zastala je da ponovo udahne vazduh. „Na samrtnoj postelji mi je ispričala kakve su namere njenog sina sultana i naložila mi da vas upozorim na četiri konja koji dolaze u Veneciju i donose teška vremena. Nisam uspela da vas upozorim na dve nevolje, ali mogu bar da vas spasem rata i smrti.“ Ponovo je podigla prsten prema njemu, po prvi put ga skinuvši s trake. „Moja majka je ovako sročila upozorenje, zbog ovog prstena, koji mi je dala da vas uveri da dolazim od nje. Vidite li četiri konja? Čini mi se“, rekla je oprezno, kada je videla izraz na njegovom licu, „da vam je ovaj prsten poznat?“

277


avada kedavra & nymphe Dužd uze prsten od nje i prstom pomilova male konje. „Da“, rekao je zadivljeno. „Ja sam joj ga dao, jednog davnog leta, na Parosu.“ Zastao je i pogledao je. „Mnogim si se opasnostima izložila da bi mi donela ovo upozorenje“, rekao je nežno. „Kako mogu da ti pomognem?“ „Samo želim da se vratim kući.“ ,,U Carigrad?“ „Ne“, rekla je žestoko. „Ne, to mi više nije dom!“ Zakoračila je unazad. „Prsten?“ Dužd joj je pružio prsten. Odmahnula je. „Vaš je.“ „Ne“, rekao je prateći je. „Tvoj je.“ I stavio joj ga je na prst, baš tamo pred oltarom, kao da se venčavaju. „Jer ti si od Venijerovih!“ Pogledala je prsten na četvrtom prstu, na istom prstu na kom ga je nosila njena majka. „Gde je tvoj dom?“, upitao je dužd nežno. „Na ostrvu Novi lazaret.“ „Na ostrvskom karantinu za kugu?“ „Da.“ Otvorila je velika vrata prema spoljnjem svetu. Dužd povika za njom. ,,S onim doktorom?“ Fejra zastade. Naravno da zna. Dužd je Anibaleu dao zaduženje da leči arhitektu. „Ne“, prošaputala je. „Sad živim sama.“ Fejra nije znala koliko dugo je sedela i držala Anibaleovu pocrnelu ruku. Sunce je već bilo visoko kada se vratila iz crkve. Sada je bilo dovoljno nisko da pozlati njegovo mrtvo lice kao da je relikvijar. Proživela je u tim časovima njihov zajednički život kakav je mogao biti - mogli su zajedno živeti i lečiti, možda i putovati do bolnica za obuku lekara u Londonu, Bolonji, Damasku... možda su mogli zajedno da otvore novu bolnicu. Nije zamišljala kako su se, u tim zamišljanim godinama, njihove crte lica mogla ukrstiti na licima kćeri i sinova. Nije želela decu, nikada nije želela decu, samo je

278


avada kedavra & nymphe želela Anibalea. Da bude s njim, da se venča s njim na ma koji način im to vere dozvole. Skinula je prsten Venijerovih s prsta, iznenada opsednuta pomišlju da bi trebalo da se vere pre nego što sahrani Anibalea. Bio je to ženski prsten pa je morala da mu ga stavi na mali prst, gde je kristal sijao naspram pocrnele kože. Crna žuč, crvena krv, bela žuč i siva sluz. Sve su otekle iz njega; sve telesne tečnosti su se izjednačile, temperamenti se umirili, ravnoteže je nestalo. Čigra je stala. Čak ni ovo joj nije nateralo suze na oči. Sumorno je videla da na njegovom prstu prsten počiva tako da mu je sivac na vrhu i ona shvati. Sada je znala da poslednji konj - sivac, Smrt - ne predviđa Takatovu smrt, čak ni Venecije, već Anibaleovu. Zalazeće sunce sijalo joj je pravo u lice i svetlost joj natera suze na oči. Trgla se - svetlost je bledela - mora oprati telo i pripremiti ga. Noćas će bdeti nad njim, a sutra će ga sahraniti. Donela je nove bele sveće iz ormarića i postavila ih pored kreveta. Potom je otišla u prizemlje pa na groblje; iskrivljeno korenje ju je saplitalo, a trnje cepalo odeću. Pažljivo je gazila oko grobova, zamišljajući skelete u njima. Bili su to oni koje nije uspela da spase. Na najsvežijoj humki, koja je pokrivala telo Takata Turana, zastala je i zgazila na svežu zemlju. Setila se obećanja koje mu je dala, da će poslati njegove kosti kući. Nije imala nameru da ga održi. Posmatrala je humku. „Truni ovde!“, ispljunula je i nastavila dalje. Uzela je kolica za kreč, koja su bila naslonjena na zid, i odgurala ih do Anibaleovih vrata. Ujutro će morati da ga položi u njih. Potom je otišla do zdenca da uzme vode i opere Anibaleovo telo. Kameno lice lava posmatralo ju je znalačkim pogledom. Bila je umorna od njega. „Da li si na ovo mislio sve vreme? Pa, svaka ti čast, proročanstvo se ostvarilo!“ Uz zveket je spustila kofu. Kada ju je izvukla na poslednjoj svetlosti sunca, primetila je da na dnu nešto svetluca. Vlažnom rukom zahvatila je srebrni sjaj i izvadila mali metalni krst na pribadači. Bio je to krst koji joj je Korona Kučina

279


avada kedavra & nymphe dala da pričvrsti čipku preko grudi, broš koji je bacila u zdenac još prvog dana kada je došla na ostrvo. Stegla ga je u pesnici. Na hiljade kofa vode izvučeno je iz ovog zdenca prethodne godine, a ipak je krst odlučio da se vrati baš njoj, baš sad. Fejra otvori dlan i pogleda sirotog proroka čobanina kako visi s metalnog krsta. Kako sada može da joj pomogne? Bio je smrtnik koji je, kao i Anibale, umro u mukama. Potom se polako setila legende. Umro je, a onda je ustao iz mrtvih. Čobanin je ustao. Bilo je to hrišćansko čudo. Fejra je ispustila kofu, prolivajući vodu po grobu Takata Turana. Potrčala je pored domova za sirotinju, gde je na svet donela bebe Trijanijevih, pored Tecona gde je poslednji umro Salve, pored stražarske kućice u kojoj je Boka nekada živeo, pored crkve u kojoj joj je opatica poklonila Bibliju, i utrčala u Anibaleovu kuću. Potrčala je uz stepenice, a dah je pretio da joj iskoči iz grudi, pa je zadihano zastala na vratima. Pomerio se. Fejra je pritrčala krevetu i pala na kolena. Ruka koju je držala, ruka na kojoj se nalazio prsten, koju je položila preko njegovih grudi, sada je visila s kreveta. Ponovo ju je uzela i toliko je snažno stegla da je prsten s četiri konja pukao na dva jednaka dela. Popela se na krevet, raskopčala mu košulju i prislonila uvo na njegove grudi. I onda je, ispod slojeva mišića, kosti i tetiva, osetila treptaj, sićušan poput lepeta leptirovih krila. Nekako su oživeli sudovi i komore o kojima joj je Anibale pričao, ti skriveni zalisci i pretkomore. Ali u ovome više nije bilo nikakve nauke; bilo je ovo čudo božje. Sada suze potekoše kada je prislonila usne na to ustreptalo mesto, a potom i na njegove usne. I dok je prvi put prislanjala usne na njegove, on otvori oči.

280


avada kedavra & nymphe

Deo VI Sivac

281


avada kedavra & nymphe

Poglavlje 45 Trg Svetog Marka nikada nije bio toliko pun sveta, čak ni za vreme karnevala. Bilo je ovo najveće okupljanje pomorske sile koju je grad video još od Četvrtog krstaškog rata, kada su pravedni i lakomi krstaši pošli na Carigrad. Čak ni pripreme za Lepant, pre svega šest godina, nisu mogle da se uporede s ovim, ali ratna mašinerija spremno se budila iz sna. „Ehej, sirota Venecijo!“, rekao je Paladio naglas. „Evo, opet počinje!“ Duždova palata predstavljala je apokaliptičnu pozadinu. Prelepa bela fasada bila je garava i ruševna. Prošlonedeljna vatra pretvorila ju je iz najlepšeg osmeha punog bisernih zuba u krezavi crni osmeh torbara. Paladio se probio pored kurvi, koje su mornarima nudile poslednji užitak pre nego što se ukrcaju na brod, i supruga, koje su preklinjale muževe da ne idu u rat znajući da su te molbe zalud. Na sklepanim pozornicama glumci su prikazivali komedije del arte, u kojima se kao antagonista pojavljivao zli Turčin, a svakog nevernika predstavljao je glumac lica umazanog sokom od orahove kore, s prevelikim turbanom, užasnim zakrivljenim nosom i dugačkom bradom. Stotine građana guralo se da uđe u baziliku. Činjenica da vatra nije dotakla crkvu, sveca i njegove konje čuvare takođe su tumačili kao čudo. Unutra, u tami prepunoj tamjana, molili su se pred ikonom Bogorodice Nikopeje, ikonom otetom od Turaka, da otera nevernike s njihovih vrata. Venecija je bila kotao glasina i u najsrećnijim vremenima, ali u poslednjih nekoliko nedelja kazan je prosto ključao; glas da se Turci spremaju da zauzmu grad širio se poput požara. Paladio je ignorisao ljudsku dramu; pošao je da vidi dužda. Skrenuo je u Palatu Sansovino, koja je za sada služila kao vladarevo sedište. Velika oslikana odaja brujala je poput košnice, dok su dečaci zaduženi za donošenje baruta i pomorski kadeti, kojima jedva da su izbili brčići, prenosili poruke. Freskama oslikani zidovi bili su prekriveni velikim mapama koje su bile otkinute iz Sale s mapama u palati, pa su na nekima nedostajali delovi, nekima su bile spaljene ivice, a ponekim i čitavi delovi. A usred sveg tog meteža, poput dugačke srebrne igle na kompasu, nalazio se dužd. Da nije čuo njegov zapovedni glas, Paladio ga ne bi prepoznao. Nestalo je dugačkog crveno-belog ogrtača i rogatog šešira koji

282


avada kedavra & nymphe je nosio u crkvi. Preko srebrnog poluoklopa ogrnuo je plavi ogrtač i stavio podvezicu pomorskog admirala; belu kosu i bradu kratko je podšišao nakon osveštenja crkve i sad je izgledao trideset godina mlađi. Danas nije bio Sebastijano Venijer, ostareli mletački dužd, već Sebastijano Venijer, vrhovni zapovednik svih mora i vrhovni admiral mletačke flote koja kreće u novi rat protiv Turaka. Kada je potapšao Venijera po ruci, dužd se okrenuo i na trenutak bledo pogledao Paladija. „Paladio!“, rekao je. „Šta ćete vi ovde?“ „Želeo bih da vas počastim vinom, za sreću.“ „Sada?“ Admiral je raširio ruke da pokaže košnicu oko njega. „Samo na četvrtinu zvona“, rekao je Paladio ravnim glasom, ,,a naš razgovor bi u velikoj meri mogao da utiče na vaš uspeh u ovom pohodu protiv Turaka.“ Paladio ga je gledao u plave oči dovoljno dugo da se dužd seti da mu je on doveo Fejru. Ako arhitekta ima nešto da kaže, možda je bolje da ga sasluša. Sebastijano Venijer uzdahnu. ,,U redu.“ Paladio je napolju u metežu pronašao ombru, drvena teretna kola koja su grlila senku zvonika, krećući se s njom preko trga čitavog dana. Kola su danas odlično poslovala jer su mornari trošili i poslednje cekine na grog. Paladio je zamenio dve kovanice za dva pehara do vrha puna i pridružio se Venijeru na doku. Dvojica muškaraca sedoše na nosač topa i zajedno se zagledaše u galije. Sebastijano Venijer gledao je u beskrajno plavetnilo okom veštim u proceni vremenskih prilika, kao da može da vidi šta leži pred njim na onim stranim morima. Zatresao je glavom. „Nisam mislio da ću se opet vraćati na more“, rekao je tiho. „Mislio sam da smo posle Lepanta završili s Turcima. Ali ispostavilo se da oni nisu završili s nama. Kuga, požar, a sada rat i smrt.“ Uzeo je gutljaj vina. „Šta mi imate reći?“ Paladio je izvadio malu kutiju. „Imate li pergament?“ Venijer razmota mapu Patraskog zaliva i okrenu je. „Dobro.“ Arhitekta poče da crta brzo i tečno. „Bitka, pa i ona na moru, u stvari je samo primenjena geometrija. Ono što crtam ovde je arhitektura bitke,

283


avada kedavra & nymphe da je tako nazovemo. Pogledajte sada. Ako naterate njihove galije da se postave u ovu formaciju“, nacrtao je nekoliko malih ovala, „onda ćete imati presudnu prednost. Vaše nove galije imaju nadmoćnu oružanu silu, ali su mnogo veće i teže i kreću se sporije. Kako oni imaju topove sa strane, po vas je najbolje da postavite dva broda ispred svake glavne divizije“, crtao je brzo da pokaže na šta misli, „da biste sprečili Turke da se ušunjaju u malim brodicama i odseku, topovima gađaju naše brodove, ili da se na prepad ukrcaju na njih. Ali ako dozvolite Turcima da naprave sve ove poteze i da se ovako nagomilaju, onda vi u potpunosti upravljate bitkom. Jednostavno držite liniju hrišćanskih brodova po svaku cenu.“ Venijer se zagleda u dijagram, potom u Paladija. „Kako znate ovo?“ Paladio sleže ramenima. „Radim na iluminaciji Polibijevih Istorija, trenutno sam na pregledu rimskih borbenih formacija. Baš kao što su klasične forme uvek u osnovi moje gradnje, palo mi je na pamet da bi bilo dobro da sukob vodite po Hanibalovom i Scipionovom modelu.“ Venijer klimnu polako glavom i dunu u crteže da ih osuši, a obrazi mu se naduše poput jednog od četiri vetra. „Hvala vam“, rekao je jednostavno. „Poslušaću vaš savet.“ Savio je crteže pažljivo, a potom progovorio, kao da pokušava nešto da sroči. „Ne mrzim ih, znate“, reče gotovo kao da se izvinjava. Na trenutak, Paladio nije znao na šta misli. „Turke. Sada znate moju priču od deteta moje nećake. Čečilija Bafo postala je muselmana i udala se za Selima II Carigradskog. Promenila je ime u Nurbanu i postala valide sultana. Od njenog sina, ovog Murata II koji je poslao sve ove nedaće na nas, poteći će svi naredni sultani, koji će, nadam se, za razliku od ovog, znajući od koje krvi potiču, čuvati mir između naših naroda.“ Teško je uzdahnuo. „Pet vekova krvoprolića sasvim je dovoljno.“ Paladio klimnu i ustade. „Varenta vu!” Blagoslovio je admirala pozdravom starim koliko i grad. „I neka sva sreća ovog sveta plovi s vama!“ Arhitekta je pošao da se udalji, ali je zastao i vratio se. Admiral je i dalje sedeo na nosaču topa, držao Paladiove crteže i pažljivo ih proučavao. „Ni ja ne mrzim Turke“, rekao je Paladio, misleći pritom na Fejru. „Ali Veneciju volim više od njih.“

284


avada kedavra & nymphe

Poglavlje 46 Fejra je arhitektu videla još jednom, mesec dana posle osvećenja crkve. Došao je na ostrvo kada je doktor još bio u krevetu. Fejra ga je pozdravila sama, srećna što se Anibale svakog dana sve više oporavlja. Dok nije ugledala Paladija, spoljnji svet je ni najmanje nije mučio. Pitala se kada će Mletačka republika zatražiti da joj se vrati ostrvo, ali ništa od toga joj više nije bilo važno. Ona i Anibale mogli su sad da odu bilo gde, baš kao što je maštala, u bilo koji veliki medicinski centar: u Bolonju, Salerno, čak i u Damask ili Askalon. Tokom izolacije, Fejra se nije brinula zbog rata na dalekim morima. Odigrala je svoju ulogu i upozorila dužda. Videla je brodove kada su otplovili, videla ih je da su se vratili, ali nije znala ništa o događajima koji su usledili. Venecija i Carigrad mogli su da gore u paklu što se nje ticalo; ništa joj više nije bilo važno otkako je Anibale počeo da se oporavlja. Ali sada se, kada ju je arhitekta posetio, zapitala kakav je ishod te velike pomorske bitke, i šta se desilo sa starcem s horizontom u očima. Već je bila sredina leta i ona povede Paladija na poljanu, do stuba utonulog u zemlju, u šarenoj senci dudovog drveća. „Došao sam, mila Fejra“, rekao je, „ne samo od svoje volje već i zato što mi je i dužd poverio dva naloga.“ „Dakle, vratio se!“ „Jeste, i naložio mi je da ti kažem da su Turci još jednom pobeđeni. Zahvaljujući tvom upozorenju, nisu stigli ni da se sakupe u moreuzima u dovoljnom broju pre nego što se mletačka flota, koju nisu očekivali, iznenada okomila na njih. Brodovi su načisto uništeni i mornari su morali poput skuša da otplivaju nazad u Carigrad.“ Zastao je setivši se s kim razgovara. Fejra je ćutala i gledala u svoje ruke. Zbog njenog upozorenja, prolivena je krv njenog naroda. Ali ti si Venijerova, iznenada je pomislila. I Venecijanci, Mleci, takođe su tvoj narod. Senke dudovog lišća šarala joj je dlanove.

285


avada kedavra & nymphe „Rekao sam da imam dva saopštenja, Fejra“, reče arhitekta da joj skrene misli. „Što se tiče drugog, ovde sam službeno. Dužd vam je dodelio ovo ostrvo da osnujete bolnicu i izdvojiće sredstva za novu zgradu.“ Nasmešio joj se i raširio ruke. „Vidiš, a ja više nemam posla. Rekao mi je da će ti možda biti potreban arhitekta.“ Uživao je u zaprepašćenom izrazu na njenom licu. „Ali... šta je sa obnovom grada?“ Odmahnuo je glavom. „Mogu i odavde da izgradim grad. Ispunio sam ugovor koji sam imao s Bogom, sada samo želim da potpišem još jedan, s čovekom.“ Pored bolnice u kojoj su mogli da izdvoje pacijente, s Paladiovim novim zgradama i uz duždovu pomoć, Fejra i Anibale podigli su i laboratoriju za istraživanja. S vremena na vreme, dužd bi pozvao Paladiovog lekara da ga pregleda, zahtevajući da Anibale povede i svoju koleginicu. Anibale u ovim prilikama zapravo nikada nije ni video svog uzvišenog pacijenta, već je čekao u hodniku, ostavljajući Venijerove da nadoknade propuštene godine. Dok su oni razgovarali, Anibale bi ponekad otišao do Đudeke, da razgleda Paladiovu crkvu, ali nikada nije ulazio u nju. Imao je svoje razloge za to. Jednog dana, kada se dovoljno oporavio da prošeta poljanom, Anibale i Fejra zastali su kod zdenca kamenog lava da se odmore. Dok su se naslanjali na njega na letnjem suncu, Fejra je pomilovala lavlju grivu. „Hvala ti“, rekla je tiho. Anibale ju je posmatrao. „Kažeš da je moj oporavak bio čudo“, rekao je. „Ali kako objašnjavaš čuda zdenaca.“ „Čuda zdenaca?“ „Nebrojeni hodočasnici, koji su uzimali vodu iz svetih zdenaca i bunara, kao što je onaj u Paladiovoj crkvi, kunu se da ih je ta voda zaštitila od kuge. Kako to objašnjavaš?“ Fejra se setila zdenca u kojem je ležao njen otac, sada sahranjen zauvek ispod crne mermerne zvezde u podu Paladiove crkve. Osetila je Anibaleov pogled. „Mislim“, rekla je oprezno, „da je tokom prethodne kuge i sama voda bila zaražena. Pacov, zec ili pas - nešto je upalo u zdenac. Neka zaražena životinja.“

286


avada kedavra & nymphe ,,A ovog puta?“ Nije želela da ga pogleda u oči. „Ovog puta znam da je tako bilo.“ „Zašto onda“, rekao je, proveravajući je, „hodočasnici ne umiru od ove vode?“ Nije rekla ništa i on je uze za ruku. „Da li sam ja zaista bio čudo?“ Osmehnula se zdencu. „Jesi.“ „Da li si mi dala onaj tvoj sirup, terijaku, kada sam bio nasmrt bolestan?“ Zagledala se dublje u zdenac, gledajući u krug svetlosti koji se belasao na vodi. „Nisam.“ Pogledala ga je. Svakog dana bivao je sve jači, lice mu se popunjavalo, a sunce je bojilo njegovo bledilo zdravijom bojom. „Znaš li zašto?“ „Dozvoli da iznesem svoje pretpostavke.“ Počeo je da nabraja na prste. „Ti si preživela kugu, ali tvoj otac nije. Istraživanjem si otkrila da su ljudi koji su već patili od kuge u Teconu svejedno umirali, ali nisu se pojavljivali novi slučajevi u porodicama kojima si dala lek. I tako se Tecon ispraznio i porodice su otišle kući. Dala si svoj sirup vratarevom sinu, ali ne i vrataru. Dala si ampulu arhitekti, ali ne i meni, a sada si mi nagovestila da se u Bunaru Svetog Sebastijana nalazi zaražena strvina, možda čak i ljudski leš.“ Nije disala, niti ga je gledala. Mora da nastavi da gleda u zdenac. ,,A koji je tvoj zaključak?“ Okrenuo ju je prema sebi. „Koristila si variolaciju. Stvarala si zdravima otpornost na bolest.“ Gledala ga je u zelene oči. „Imaš li nešto protiv? Raspravljali smo o tome, sećaš li se?“ „Razgovarali smo“, ispravio ju je Anibale smešeći se. „Raspravljali smo se!“, rekla je, ali mu je uzvratila osmeh. „Pretpostavljam da si stavila sićušnu količinu neke zaražene tvari u terijaku.“ „Jesam.“ ,,A ostali sastojci?“ „Nebitni su, od onih koji neće ni ubiti, ali ni izlečiti.“ Citirala je njegovu omiljenu frazu. „Da li si upotrebila krv ili tvar iz čireva?“

287


avada kedavra & nymphe „Uzela sam tvar, sasušenu i samlevenu.“ „Od tvog oca?“ Osmeha nestade i video je da na trenutak nije bila kadra da govori. „U bunaru je njegovo telo?“ Videvši da je pogodio, odustao je od dalje rasprave. „Dobro si postupila“, rekao je nežno. „Verujem da je u ovim slučajevima, kada se razvija imunitet, veoma važno uzeti uzorak sa izvora najbližeg prvobitnoj zarazi.“ Pogledao je prema moru, prema istoku. „Tvoj otac je jedan od onih koji je doneo bolest ovamo, ali tako je doneo i lek.“ Pogledao ju je iskosa. „Nije li tvog boga prorok rekao da bog nije poslao bolest na ovaj svet a da nije poslao i lek?“ Fejra se pribrala. „Promenio si mišljenje?“ Anibale frknu. „Možda. Priznajem ti da si doživela veliki uspeh, ali moramo obaviti još mnoga istraživanja.“ Uzeo ju je za ruke. „Ali pošto si ovo rekla meni, moraš to reći i Zdravstvenom veću. Dužd nam je dodelio ovo ostrvo - više zbog tebe nego zbog mene, u to sam uveren - ali nadalje moramo igrati po pravilima, jer on na tom položaju neće biti zauvek, a i sam nam je nagovestio da se ponašamo u skladu sa zakonima Mletačke republike. Došlo je vreme da prijaviš terijaku kao zvaničan lek.“ Fejra je bila zapanjena. „Ali Veće će uzeti prava na lek i desetinu od prodaje leka. „Hoće. Moći će da naprave sirup na osnovu uputstava koje im daš. Tražiće da navedeš i sastojke.“ Fejra primeti nestašluk u njegovom glasu. „Sve sastojke?“, upitala je. „Skoro sve.“ * Fejra je stajala pred Tribunalom Zdravstvenog veća. Anibale je otišao s njom, ali je sedeo s činovnicima na dugačkim drvenim klupama u dnu odaje. Zalutali zrak svetlosti isticao je Fejru, blistavu u zelenoj haljini pod ogromnim sumornim freskama. Bila je mlada, zdrava i stajala je pravo poput pruta, za razliku od trojice staraca koji su joj sudili.

288


avada kedavra & nymphe Anibale nije bio jedini prisutni lekar. Tri čoveka dalje od njega, sedeo je Valneti, duvajući i puhćući u svoj kljun, a s vremena na vreme bi sitnim ptičjim okom odmerio Anibalea. Anibale se pravio da ne postoji. „Znate, pretpostavljam“, obratio se prvi tribun Fejri, „da ženama u Mletačkoj republici nije dozvoljeno da se bave medicinom?“ „U tom slučaju se, vaša milosti“, rekla je Fejra, „čudim što ste me uopšte pozvali pred ovaj sud.“ Anibale se nasmešio ispod nove maske s kljunom. Drugi starac progovori. „Međutim, vi imate mentora, doktora s dozvolom za rad, koju je ovo Veće odobrilo, zar ne?“ Anibale ustade. Treći tribun progovori. „Ova žena radi za vas?“ „Radi sa mnom.“ Prvi tribun, koji je oštrio pero, pročisti grlo. „Dosta je bilo razmene ljubaznosti. Da čujemo sastojke.“ Fejra progovori jasnim glasom. „Ime leka: terijaka!“ Glas joj je odzvanjao ogromnom odajom, sada gotovo bez naglaska, dok je nabrajala sastojke. „Ružmarin i žalfija, rutvica, menta, lavanda, iđirot, muskatni oraščić. Beli luk, cimet i klinčić. Belo sirće, kamfor. I beli i stini pelin.“ Valneti ustade, razjaren, a štap mu uz tresak pade na pod. „To je sirće četiri lopova!“, povika. „Mora da je još nešto unutra! Mora da navede sve važne sastojke. Pročitajte joj zakonike, tribune!“ I Anibale ustade. „Zapravo, kolega Valneti, uvek će biti varijacija u spravljanju leka. Pravila kažu da mogu da postoje različiti ili dodatni sastojci u količni jednog stotog dela. Pročitajte i taj zakonik, tribune.“ „Pa“, rekao je tribun Fejri. „ima li još nečega u toj bočici?“ Anibale pogleda bočicu na tribunovom stolu, kako sija zeleno na istom onom zraku sunčeve svetlosti koji je obasjavao i Fejru. Na dnu bočice bilo je malo

289


avada kedavra & nymphe taloga, ne više od nekoliko čestica prašine. Anibale zadrža dah, a potom odahnu kada je Fejra mirno rekla: ,,U leku se, naravno, nalaze još i talog i nečistoće koje dospevaju u napitak tokom spravljanja. Ali su svakako u količini manjoj od jednog stotog dela.“ Valneti tresnu vratima. Prvi tribun pruži dokument drugom, koji ga je potpisao i pružio trećem, koji podiže pogled. „Imate li dukat za obaveznu da bi vaš lek zvanično bio zaveden među ostale lekove?“ Anibale pomilova kesu od mišje kože, ali pre nego što je uspeo da ga pronađe, Fejra iz nedara izvadi kovanicu koju je položila na sto, gde ona zablista na svetlu. Anibale nikada nije saznao odakle joj, ali bio je to pravi zlatni dukat.

290


avada kedavra & nymphe

Epilog Carigrad Tri godine kasnije

U tihim zidinama Topkapi saraja, doktor hadži Musa posmatrao je sanduk koji mu je stigao preko mora. Po pečatu lava i vonju dima mirte, znao je da je iz Venecije. Mletačka republika bila je veoma dosledna u karantinskom protokolu i dimljenju svih paketa. Ipak je, bezbednosti radi, doktor pozvao roba da otvori sanduk i naložio evnuhu da ga nosi veoma oprezno i daleko od sultanovih odaja. Venecijanci su bili poznati po tome da vole da u sultanovu palatu šalju barut s mehanizmom, koji bi poslao varnicu kada bi se paket otvorio, ili pak zmije otrovnice, pa čak i škorpije. Bilo je podne i palata je treperila na vrelini, pa su evnusi odneli paket u Baštu ljiljana, u kojoj je bilo senovito i prijatno, a fontane. Kada uđoše u baštu, evnusi spustiše paket na ploče, otvoriše kopče i nežno podigoše poklopac. Nastupila je duga tišina, tokom koje je hadži Musa čuo samo žubor fontana. „Šta je to?“, povika doktor s bezbedne udaljenosti. Evnuh je bio zbunjen. „Kosti“, rekao je. Doktor se približio i zagledao u kovčeg. Otpustio je roba i sam razmotao kosti, klečeći u odori boje cinobera. Bio je to potpun skelet mladog muškarca, a svaka kost bila je pažljivo obeležena, zavedena i umotana u sićušni svitak ispisanog pergamenta. Svaka kost bila je tu, dvesta šest ukupno, od svakog zglavka prstiju na nozi, preko kičmenih pršljenova, do lobanje. To je mogla da popiše samo ruka lekara. Hadži Musa je složio skelet u dvorištu, na toplim pločama, dok su sokolovi kričali nad njim, lišeni plena, pošto je momak već odavno mrtav. Kada je završio, stari lekar je s mukom ustao i pogledao čoveka. Lobanja mu je iz tamnih

291


avada kedavra & nymphe šupljina uzvraćala pogled. Lekar je, zbunjen, pogledao u sanduk i među ostacima venecijanske zemlje pronašao poruku ispisanu otomanskim pismom. Ovo su kosti Takata Turana. Trebalo bi ih sahraniti u Janičarskom vrtu, jer je bio veran sultanov janičar. Ja sam dobro. Vaša učenica, Fejra Adalet bint Timurhan Murat

Hadži Musa radosno prinese poruku srcu i sagnu se da pokupi kosti. Lobanja je bila puna zemlje; istresao ju je na ploče i nešto iz nje ispade i zasvetluca. Očistio je predmet i podigao ga prema svetlosti, jer mu oči nisu bile kao nekada. Zagledao se u predmet, zbunjen, jer nije znao zašto je tu stavljen. Zbunjeno je gledao mali hrišćanski krst. * Paladio je veći deo popodneva dremao, što je često činio ovih dana. Počeo je da drema na kauču u studiolu, jer više nije mogao da se penje stepenicama. A i voleo je da leži tamo i gleda svoje crteže. Ponekad bi mu pogled pao na Leonardovog vitruvijanskog čoveka, setio bi se svojih najboljih godina i pružao prste da proveri granice svoje geometrije. Ponekad bi pregledao nacrte koje je napravio za novi Rijalto, pažljivo iscrtane, na kojima je svaki ugao jasno označio i predao ih Veću desetorice. Ali mostu je bilo suđeno da živi samo u njegovoj mašti i na njegovom zidu, jer je izgradnja novog Rijalta dodeljena drugome. Antonio da Ponte bio je mladi arhitekta, a još veću gorčinu izazivalo je što je Da Ponte Paladiov bivši učenik. Paladio se tešio mislima o svojoj velikoj crkvi. Sećao se, nejasno, priče koju je jednom čuo o nekom istočnjačkom hramu u koji hodočasnici već vekovima dolaze zbog groba Muhamedovog barjaktara. Ali nije mogao da se seti ni imena hrama, a ni pripovedača.

292


avada kedavra & nymphe U boljim danima bi se pridigao na lakat, razgovarao s Cabatom Cabatinijem i nalagao mu da nacrta njegove poslednje ideje. Ponekad su njegove zamisli toliko bežale u maštu, u fantazije koje niko ne bi mogao da sagradi, jer su počivale na snovima, a ne na cigli i malteru. Kada bi počinjao ovako da bulazni, primetio bi da Cabato prestaje da crta. Crtač bi skinuo naočare i položio ih na sto, brišući oči; Paladio bi se tad zapitao zašto njegov verni pomoćnik plače. Danas mu nije bio dobar dan. Arhitekta jedva da je mogao da podigne glavu. Osećao je kao da mu veliki teret pritiska grudi. Znao je on ime tog tereta. Bila je to smrt, a postajala je sve teža sa svakim novim danom. Nisko sunce počelo je da mu prži oči, pa je osetio olakšanje kada se na prozoru pojaviše dve prilike. Činilo se da su jednako obučeni, s turbanima i obmotani tkaninom, ali jedna prilika je bila muškarac, a druga žena. Pomislio je da sanja, tako da nije mogao pogrešiti ako im se nasmeši, čak i da su krivovernici. Teret na grudima postade malo lakši. Žena mu je pružila ruku, kao što je on nekada njoj. „Dođi i vidi!“, rekla je. Kada je ušao u čamac, video ih je jasnije. Nisu nosili maske, kao što se očekuje od njihove sorte. Oboje su bili lepi i tamnokosi, potamnele kože i iste visine. Pomislio bi da su brat i sestra da nije čak i on svojim starim očima mogao da vidi zaljubljenost mladih. Nikada se nisu milovali, rukavi im se nisu dodirivali kada su sedeli jedno pored drugog, ali nekako su ipak bili prisni, kao i onda kada ih je jednom video zagrljene na krevetu. Sada ih je i poznao. Oboje su bili lekari i vodili su bolnicu koju je on podigao. Prišli su tesnacu Catere i ostrvu Đudeka. „Vidite“, rekao je muškarac. „Sagradili su most.“ Paladio je posmatrao procesiju dok se brod približavao. Napravljen je most od drvenih splavova, da bi narod mogao da prelazi Catere i poseti njegovu crkvu. Na stotine ih je već bilo oko crkve. Svi su nosili po sveću i zmija svetlucave vatre uvijala se preko kanala, po ostrvu i penjala se uz stepenice crkve.

293


avada kedavra & nymphe Paladio je čuo pojanje kako se oblikuje u reč. Reč je odjekivala preko vode, ali uši su mu bile zapušene starošću. „Šta kažu?“, upitao je. „Redentore”, rekao je doktor. „Sada tako zovu crkvu. Samo Redentore. Spasitelj.“ Lekar se nasmešio svojoj koleginici, kao da ta reč za njih ima posebno značenje. „Zahvaljuju se Bogu jer ih je spasao od kuge. Odlučili su da ovo rade svake godine.“ „Svake godine? Koliko dugo?“ „Zauvek!“ Paladio je osetio da mu se od pune suzama. * Njih troje iskrcalo se pred velikim stepenicama i pridružilo se procesiji. Popeli su se uz petnaest stepenica zajedno, Paladio je bio u sredini, poduprt lekarima koji su ga pridržavali i vodili. Arhitektu masa nije primetila. Niti su gledali radoznalo dvoje lekara, uprkos tome što su nosili turbane. Pošto je kuga prošla, lekari su ostavili kljunove i počeli da nose birete, platno obavijeno oko glave. I nekim čudnim ćefom mode, od sukoba s Turcima otomanska nošnja postala je prilično omiljena među Venecijancima. Lekari na pragu stadoše i Paladio se zbunjeno okrenuo prema njima. „Zar vi nećete ući?“, upitao je. Fejra se nasmešila. „Jednom je bilo dovoljno.“ I Anibale je odmahnuo glavom. „Ovo je vaša crkva, a ne naša.“ Paladio podiže obrve. Anibale skloni ogrtač. Nosio je na privesku muslimanski polumesec. A i Fejra je nosila isti takav. Paladio ih zagleda. Kada je malo bolje pogledao, primetio je da su privesci zapravo polovine prstena, kristalnog prstena s nekakvim ukrasima. Anibale je nosio istočni polukrug, a Fejra zapadni. Paladio pogleda Anibalea. „Preobratio si se?“

294


avada kedavra & nymphe „Jesam“, odgovorio je. „Ja nisam mnogo voleo svog boga, a ona mnogo voli svog.“ „Čuvajte se, deco!“ Paladio nije morao da objašnjava šta je pod ovim podrazumevao. „Možete li?“, upitala je Fejra brižno na pragu velikih vrata. „O, mogu“, rekao je arhitekta. Uzeo ih je za ruke na tren, stežući ih u znak blagoslova, a potom je ušao u crkvu.

295


avada kedavra & nymphe

Istorijske beleške Osim što je izgradio neke od najvažnijih građevina renesanse, po Andrei Paladiju naziv je dobio i paladijanizam, jedan od najtrajnijih i najprisutnijih arhitektonskih stilova u svetu. Takođe je veoma dobro poznavao i geometriju bitke, što je prikazano u njegovoj iluminaciji Polibijevih Istorija. Paladio je lično ispravio rukopis i među njegovim ispravkama je i ispravka greške prepisivača: pogrešno ime „Hasdrubal“ prepravio je u „Hanibal“, jer je smatrao da bi generalima imena trebalo da budu pravilno zapisana. Međutim, nakon velikog požara u Veneciji, Paladiju nije dodeljeno da ponovo izgradi neke od najvažnijih obeležja grada, osim crkve, i danas poznate samo kao Redentore, projekta koji je već bio započeo. U desnoj bočnoj lađi Paladiove poslednje crkve, u kamenoj ploči na podu, nalazi se veliki fosil nautilusa. Tokom kuge sedamdesetih godina XVI veka, karantinsko ostrvo Vinja Murada postalo je bolnica za zaražene i tad je nazvano Novi lazaret. Pod austrijskom okupacijom Venecije u XVIII veku, na ostrvu je bio vojni garnizon, a kada su oni otišli, počelo je polako da propada. Terijaka je postala jedan od najpopularnijih i najprodavanijih lekova u doba renesanse. Proizvodnju je kontrolisalo Zdravstveno veće i na nju je naplaćivalo veliki porez. Praksa variolizacije, koja je kasnije postala poznata kao inokulacija, bila je uobičajena u arapskoj medicini mnogo pre nego što je uopšte postala poznata na Zapadu. U modernim vremenima pojavili su se snažni dokazi o efikasnosti nekih od vakcina protiv kuge, a potraga za efikasnim serumom protiv crne smrti nastavlja se i danas, za slučaj da ta pošast vaskrsne. Sebastijano Venijer, vrhovni admiral mletačke flote i mletački dužd, ostao je upamćen ne samo po legendarnoj Bici kod Lepanta, već i po tome što je lično

296


avada kedavra & nymphe pomagao da se ugasi požar koji je zahvatio palatu. Priča se da je u stvari umro od tuge što je grad izgoreo za vreme njegove vladavine. Most Rijalto Antonija da Pontea postao je jedan od najpoznatijih mostova na svetu i arhitektonsko delo koje je danas simbol Venecije. Svake godine treće nedelje u junu, narod Venecije prelazi preko splavova od Catere do Đudeke, i odlazi u crkvu La Kjeza del Santisimi del Redentore da se u Paladiovoj crkvi zahvali Bogu što je spasao grad od kuge.

297


avada kedavra & nymphe

Zahvalnice Knjiga je započela s doručkom, ali ne kod Tifanija, već u hotelu Klaridžis. Našla sam se tamo s filmskom producentkinjom Ajlin Majsel, koja me je upitala da li sam ikada razmišljala da pišem o Paladiju. Volela bih da zahvalim Ajlin ponajviše zato što je postavila to pitanje. Ovo je bilo 2008. godine, na petstogodišnjicu arhitektine smrti, tokom izložbe njegovog rada u Kraljevskoj akademiji. Dovršila sam doručak, otišla iza ugla do Kraljevske akademije i provela jutro posmatrajući njegove nacrte, slike i modele. Upecala sam se. Kupila sam najveću knjigu koju sam mogla da pronađem u muzejskoj suvenirnici i otišla kući da je proždrem. Opširno izdanje se jednostavnim naslovom Palladio (2008), koje su uredili Gvido Beltramini i Hauard Berns i koje je izdato u saradnji s Kraljevskom akademijom umetnosti, bilo mi je od neprocenjivog značaja u pisanju ove knjige. Paladio je živeo u veoma zanimljivo vreme; u Veneciji su kao i u Londonu - kuga i požar išli zajedno, a prilika da pišem o ovom periodu, o gradnji crkve Redentore kao o kičmi priče, činila mi se suviše dobrom da bih je propustila. Još dve knjige, među mnogim odličnim knjigama koje sam pročitala tokom istraživanja za ovaj roman, zaslužuju da se navedu u potpunosti. Knjiga Miri Šefer-Mosenson Ottoman Medicine: Healing and Medical Institutions 15001700. (2009) pruža odličan pregled razvoja turske medicinske prakse. A knjiga Filipa Ziglera Ihe Black Death (2010) pružila mi je detaljan uvid u starinske lekove za kugu tokom srednjovekovnih epidemija. Neke od lokacija u ovoj knjizi, kao što je veličanstvena crkva Redentore na ostrvu Đudeka, mogu se i danas lako posetiti, ali najzanimljivije putovanje na koje sam išla bio je obilazak ostrva Novi lazaret - misterioznog karantinskog ostrva za kugu, daleko u Venecijskom zalivu. Turistički obilasci tog ostrva su neredovni, a pristup ograničen, pa bih želela da se zahvalim Đorđiji Facini što mije dozvolila da posetim to fascinantno mesto i što mi je pružila priliku da pogledam mali ali izuzetno dragocen muzej na ostrvu. Moram pohvaliti i dobrotvornu organizaciju Ekos klub, koja održava arheologiju i ekologiju na ostrvu.

298


avada kedavra & nymphe Zahvaljujem se i dvoma fantastičnim asistentima u istraživanju: Ričardu Braunu, koji je pokrivao zapadnjačke aspekte romana, i Jasemin Ugur, koja je proveravala istočnjački deo, potvrđujući turske izraze i način pisanja. Zahvaljujem se i svojoj sestri arheologu Veroniki Fjorato, koja mi je pomogla stručnim mišljenjem o grobovima u kojima su sahranjivane žrtve kuge i njihovim ostacima. Hvala i mom ocu Adelinu Fjoratu, koji mi je, osim što je bio pravo vrelo podataka o renesansi, pozajmio i mnogo od sebe za Paladiov karakter. Još jednom se zahvaljujem kostimografu Hejli Nubauer, koja je neumorno pretraživala svoje arhive i pregledala renesansne slike da bi proverila pojedinosti karakteristične za mletačku odeću tog perioda. Zahvaljujem se i Kerojlan Vestmur i fantastičnom timu u Izdavačkoj kući Džon Mari, za njihovu posvećenost izdavanju ove knjige. A iznad svega, hvala mojoj urednici Kejt Parkin i mojoj agentkinji Terezi Kris, koje ne samo da su profesionalno briljirale, kao i uvek, već su mi se našle u ključnom stadijumu planiranja priče; sasvim adekvatno, za vreme veoma dugačkog ručka u Kraljevskom institutu britanskih arhitekata! I naposletku, hvala centralnim likovima moje lične priče: Saši, Konradu i Rubi.

299


avada kedavra & nymphe

0 autorici Marina Fiorato poreklom je iz Venecije. Diplomirala je na Oksfordu i Univerzitetu u Veneciji, gde se specijalizovala na proučavanju Šekspirovih drama kao istorijskih izvora. Živi u severnom Londonu sa mužem, sinom i kćerkom.

300

246904937 246859527 grad večne ljubavi marina fiorato pdf  
246904937 246859527 grad večne ljubavi marina fiorato pdf  
Advertisement