Krvnik by draganadjurd

Za Samanthu Johnson... uvijek

Zahvale Iako je roman djelo jednog autora, otkrio sam kako nikada nije postignuće samo jednog pojedinca. Mnogo je ljudi na razne i velikoduš ne nač ine doprinijelo ovom djelu, i premda obič na stranica zahvale ne mož e potpuno izraziti moju zahvalnost, ž elio bih da oni znaju kako ovaj roman bez njih nikada ne bi bio moguć. Posebno me zaduž ila Samantha Johnson zbog svoje ljubavi, trajnog strpljenja, razumijevanja i zato š to je uvijek bila uz mene. Zahvalnost dugujem i najizuzetnijim agentima kojima bi se ijedan autor mogao nadati, Darleyju Andersonu i Camilli Bolton. Oni su uistinu moji knjiž evni anđeli č uvari. Da se zadrž im na temi anđela, najiskreniju zahvalu također upuć ujem svima u Knjiž evnoj agenciji Darley Anderson - iznimno marljivim Darleyjevim anđelima. Hvala i izvanrednoj ekipi kreativnih i talentiranih profesionalaca u izdavač koj kuć i Simon &Schuster UK na svem njihovu ustrajnom radu. Mojoj fantastič noj urednici, Kate Lyall Grant, i mojim č udesnim izdavač ima, lanu Chapmanu i Suzanne Baboneau, upuć ujem svoju vječ nu zahvalnost. Također bih volio zahvaliti svim č itateljima i svima koji su me tako nevjerojatno podržavali od izdavanja mog prvog romana.

1. »Ironič no je kako je jedina sigurna stvar u ž ivotu smrt, ne misliš li?« Muškarčev glas bijaše smiren, a držanje opušteno. »Molim te... ne moraš ovo raditi.« Upravo suprotno, muš karac na podu bio je ukoč en i iscrpljen. Glas su mu guš ile suze i krv. Bio je nag i drhtao je. Ruke su mu bile istegnute iznad glave i lancima vezane oko zapešća za goli zid od cigle. Mrač na podrumska prostorija bila je preobraž ena u tamnicu srednjovjekovnog izgleda, a sva č etiri zida bijahu opremljena teš kim metalnim okovima. Odvratan smrad mokrać e zadrž ao se u zraku, a neprekidan zujavi zvuk dolazio je iz velike drvene kutije u kutu koju je ondje smjestio napadač . Prostorija je imala zvuč nu izolaciju i bila je osigurana od pokuš aja bijega. Kad ste jednom bili zaključ ani unutra, nije bilo načina da izađete, osim ako vas netko ne bi pustio van. »Nije važ no kako si ž ivio svoj ž ivot«, nastavi drugi muš karac, ne osvrć uć i se na č ovjeka koji je krvario. »Nije važ no koliko si bogat, š to si postigao, koga poznaješ ili č emu se nadaš . Na kraju ć e nam se svima dogoditi isto - svi ćemo umrijeti.« »Molim te, Bože, ne.« »Ono što je važno je kako umiremo.« Muš karac na podu se zakaš lje, ispljunuvš i tanak i crven kapljič ni oblak krvi »Neki ljudi umru prirodno, bezbolno, kad dosegnu kraj prirodnog ciklusa.« Muš karac se nasmije bizarnim, gugutavim smijehom. »Neki ljudi godinama pate od neizlječ ivih bolesti i svake se minute bore kako bi svojim životima dodali još samo nekoliko sekunda.« »Ja... nisam bogat. Nemam mnogo, ali što god imam, možeš uzeti.« »Pssst.« Muš karac prinese prst usnama, a zatim proš apć e: »Ne trebam tvoj novac.« Još jedan kašalj. Još jedan oblak krvi. Opaki smijeh vine se s napadač evih usana. »Neki ljudi umru veoma polako«, nastavi on. Glas mu je bio hladan. »Samrtna bol mož e se oduljiti satima... danima... tjednima... Ako znaš š to radiš , nema granice, jesi li to znao?« On zašuti.

Sve do tada okovani č ovjek nije opazio piš tolj s č avlima u ruci svog napadača. »A ja stvarno znam š to radim. Dozvoli mi da ti pokaž em.« Nagazio je na kost koja je virila iz ž rtvina prelomljenog glež nja, sagnuo se i hitro ispalio tri č avla u č ovjekovo desno koljeno. Zestoki bol sunuo je uz ž rtvinu nogu i isisao mu zrak iz pluć a, na nekoliko mu sekunda zamaglivš i vid. Cavli su bili dugač ki samo sedam centimetara. Nedovoljno dugač ki da probodu do druge strane, ali dovoljno oš tri da razmrskaju kost, hrskavicu i ligamente. Okovani je č ovjek brzo, plitko disao. Pokuš ao je progovoriti kroz bol. »Mol... molim te. Imam kć er. Bolesna je. Boluje od rijetke bolesti i ja sam joj sve što ima.« Cudan, gugutav smijeh iznova ispuni prostoriju. »Misliš da mi je stalo? Pokazat ć u ti koliko mi je stalo.« Zgrabio je glavicu jednog od č avala zabijenih u č ovjekovo koljeno te ga, kao da se služ i odvijač em kako bi otvorio kanticu s bojom, polako silom iskrivio na jednu stranu dokle god je iš lo. Hrskavi zvuk bio je poput gaž enja po slomljenom staklu. Zrtva zaurla osjeć ajuć i trvenje metala o kost. Njegov je napadač primijenio toč no onoliko sile koliko je bilo potrebno da prevlada otpor i smrvi č aš ku koljena. Krhotine kostiju probile su ž ivac i miš ić . Tijelo okovanog č ovjeka preplavi muč nina. Njegov ga je napadač nekoliko puta pljusnuo po licu ne bi li ga spriječio da se onesvijesti. »Ostani sa mnom«, proš apć e. »Zelim da už ivaš u svakom trenutku ovoga. Slijedi još.« »Zašto... zašto ovo radiš?« »Zaš to?« Muš karac lizne svoje napukle usne i nasmiješ i se. »Pokazat ć u ti zaš to.« Iz dž epa izvuč e fotogra iju i pridrž i je nekoliko centimetara od lica okovanog čovjeka. Covjekove oč i nekoliko su sekunda zbunjeno poč ivale na slici. »Ne shvać am. Sto...?« Ukipio se kad je konač no shvatio š to gleda. »O, moj Bože!« Njegov se muč itelj primakne bliž e, a usne su mu skoro dodirivale desno uho čovjeka koji je krvario. »Pogodi š to«, š apne, bacivš i brz pogled na drvenu kutiju u kutu. »Znam što te nasmrt plaši.«

2. Do Bož ić a je bilo još tjedan ili dva i Los Angeles je obuzimalo blagdansko raspolož enje. Ulice i izlozi posvuda bijahu ukraš eni š arenim lampicama, Djedovima Bož ić njacima i laž nim snijegom. U 5.30 vožnja kroz južni Los Angeles bila je jezivo spokojna. Bijelo proč elje crkvice priguš eno je sjalo uz visoko, golo drveć e kalifornijskog oraha s obje strane nadsvođenog drvenog ulaza. Prizor kao s razglednice. Izuzevš i policajce koji su se gomilali oko zgrade i ž ute trake za označ avanje mjesta zloč ina koja je znatiž eljne promatrače držala na sigurnoj udaljenosti. Tamni oblaci poč eli su se nakupljati kad je Robert Hunter izaš ao iz automobila, protegnuo se i puhnuo si u dlanove, a zatim zatvorio patentni zatvarač svoje kož nate jakne. Pripremivš i se za sve jač i ledeni vjetar s Paci ika i prouč ivš i nebo, Hunter je znao kako za svega nekoliko minuta stiže kiša. Jedinica za posebna ubojstva (JPU) u Odjelu za pljač ke i ubojstva policije u Los Angelesu specijalizirani je ogranak. Bavi se serijskim ubojicama i istaknutim sluč ajevima ubojstava koji zahtijevaju prilič no vremena i znatnu struč nost. Hunter je bio njezin najsposobniji detektiv. Njegov mladi partner, Carlos Garda, bio je marljivo radio kako bi postao detektiv i to je postigao brž e od već ine. Isprva dodijeljen Središ njem uredu losangeleske policije, proveo je nekoliko godina privodeć i č lanove bandi, naoruž ane pljač kaš e i prodavač e droge u sjeveroistoč nom Los Angelesu prije nego š to su mu ponudili posao u JPU-u. Dok je Hunter prič vrš ćivao svoju znač ku za pojas, opazio je Garciju kako razgovara s mladim policajcem. Unatoč ranom satu, Garda je izgledao poletno i budno. Njegova poduž a tamnosmeđa kosa još je uvijek bila vlažna od jutarnjeg tuširanja. »Nismo li trebali imati slobodan dan?« reč e Garcia ispod glasa kad im se približio Hunter. »Imao sam planove.« Hunter bez riječ i kimne policajcu u znak pozdrava, a ovaj mu uzvrati istom gestom. »Mi smo iz Posebnih ubojstava, Carlose.« Tutnuo je ruke u dž epove svoje jakne. »Riječ i poput 'slobodan dan,

poviš ica, praznici i godiš nji' ne odnose se na nas. Do sada bi to trebao znati.« »Brzo učim.« »Jesi već bio unutra?« upita Hunter dok su mu se blijedoplave oč i koncentrirale na crkvu. »Tek sam stigao ovamo.« Hunter se okrene prema mladom policajcu. »Ti?« Visok skoro metar devedeset i č vrste građe, on pod Hunterovim budnim okom nervozno provuč e ruku kroz svoju kratko oš iš anu crnu kosu. »Ni ja nisam bio unutra., gospodine, ali izgleda da prizor nije lijep. Vidite onu dvojicu tamo preko?« Pokazao je prstom prema dvojici policajaca blijedih lica koji su stajali lijevo od crkve. »Oni su se prvi odazvali. Cuo sam da im je trebalo manje od dvadeset sekunda da izlete van bljuvajuć i na sve strane.« Mehanič ki je provjerio svoj sat. »Ja sam stigao ovamo pet minuta poslije njih.« Hunter si promasira straž nji dio vrata, osjeć ajuć i grubi, grbavi ož iljak na zatiljku. Oč i su mu pomno promatrale gomilu koja se već okupila iza ž ute trake. »Imaš li sa sobom fotoaparat?« upita policajca koji odmahne glavom, mršteći se. »A što je sa snimanjem fotki mobitelom?« »Da, moj mobitel ima tu funkciju. Zašto?« »Želim da mi snimiš nekoliko slika gomile.« »Gomile?« upita policajac, zbunjen. »Da, ali neka to bude diskretno. Pretvaraj se da snimaš fotogra ije mjesta zloč ina izvan crkve ili već neš to. Nastoj uhvatiti č itavu gomilu. I to iz različitih kutova. Misliš da možeš to napraviti?« »Da, ali...« »Vjeruj mi«, Hunter će smireno. »Objasnit ću ti kasnije.« Policajac revno kimne, a zatim posegne u policijsko vozilo za svojim mobitelom.

3. »Leš inari su već ovdje«, napomene Garcia dok su se približ avali ž utoj traci. Iza njih, izvjestitelji su se probijali do prednjeg dijela svjetine, a bljeskalice njihovih fotoaparata sijevale su svakih nekoliko sekunda. »Mislim da njih zovu prije nas.« »Zovu ih,« potvrdi Hunter, »a oni im usto jako dobro plać aju za informacije.« Policajac koji je stajao iza trake kimnuo je kad su Hunter i Garda saginjući se prošli ispod nje. »Detektive Hunter«, zazove nizak, punaš an i ć elav izvjestitelj. »Mislite li da je ovo religijsko ubojstvo?« Hunter se okrene kako bi se suoč io sa skupinom izvjestitelja. Shvać ao je njihovu zabrinutost. Unutar one crkvice netko je liš en ž ivota i svi su oni znali da je ubojica, ako je sluč aj dodijeljen Robertu Hunteru, pritom pribjegao neobuzdanom nasilju. »Tek smo stigli ovamo, Tome«, odmjereno odvrati Hunter. »Još nismo čak ni bili unutra. Ovog trenutka vjerojatno znaš više od nas.« »Mož e li ovo biti djelo serijskog ubojice?« upita visoka, atraktivna brineta. Bila je odjevena u debeli zimski kaput i nosila je maleni magnetofon. Hunter je nikada prije nije vidio. »Jesam li zaplitao jezikom?« promrmlja on, gledajuć i u Garciju. »Ovog ć u puta govoriti sporije za one od vas koji me teš ko prate.« Zapiljio se ravno u brinetu. »Tek-smo-stigli-ovamo. Još -nismo-biliunutra. I svi znate proceduru. Ako ž elite bilo kakve informacije, morat ć ete prič ekati služ benu policijsku konferenciju za medije. Ako bude koja.« Brineta izdrž i Hunterov pogled, a zatim se izgubi prema straž njem dijelu svjetine. Forenzič ar iz kriminalistič kog laboratorija č ekao je na istroš enim kamenim stubama crkvenog ulaza, spreman pruž iti Hunteru i Garciji bijele kombinezone. Cim su uš li, pogodio je ih smrad. Kombinacija znoja, starog drva i oštrog, metalnog zadaha krvi. Dva dugač ka reda klupa od crvene hrastovine dijelio je uzak

prolaz koji je vodio od ulaza do stuba prema oltaru. Za dana prepuna aktivnosti, Katolič ka crkva sedam svetaca mogla je primiti skoro dvjesto vjernika. Njezinu su malenu unutraš njost jarko osvjetljavala dva velika forenzič na re lektora podignuta na zasebna metalna postolja. Na njihovu neprirodnom sjaju sve je bilo neugodno presvijetlo i klinič ki izlož eno. Na kraju prolaza tri su forenzič ara fotogra irala i posipala prahom za uzimanje otisaka svaki centimetar oltara i ispovjedaonice na desnoj strani. Za njima se zatvore vrata. Hunter osjeti nemir koji je dolazio s prvim koracima na svako novo mjesto ubojstva. Zač uvš i njihovo približ avanje, forenzič ari zastanu i s nelagodom podignu pogled. Dva detektiva pođu prema njima i zaustave se pred stubama oltara. Krvi je bilo posvuda. »Isuse Kriste!« promrmlja Garcia, prekrivš i usta i nos objema rukama. »Što je dovraga ono?«

4. Zima u Gradu Anđela blaga je u usporedbi s već inom SAD-a. Temperature se rijetko spuš taju ispod 10° C, ali za stanovnike Los Angelesa to je zasigurno dovoljno hladno. Do 5.45 poč ela je padati ledena kiš ica. Policajac Ian Hopkins obrisao je mobitel o rukav jakne svoje uniforme prije nego š to je snimio još jednu fotogra iju promatrača izvan crkve. »Kojeg vraga radiš ?« upita Justin Norton, jedan od dvojice policajaca koji su se prvi pojavili na mjestu događaja. »Slikam«, odgovori Hopkins šaljivim tonom. »Zašto? Imaš li morbidni fetiš za mjesta zločina ili tako nešto?« »Detektiv iz Posebnih ubojstava zamolio me da to napravim.« Policajac Norton sarkastič no pogleda Hopkinsa. »Pa, nisam siguran jesi li primijetio, ali mjesto zloč ina je u onom smjeru.« Mahnuo je palcem preko ramena kako bi pokazao crkvu iza sebe. »Detektiv ne želi slike crkve. On želi slike gomile.« Ovog puta zabrinuto mrštenje. »Je li ti rekao zašto?« Hopkins odmahne glavom. »A zašto držiš mobitel u razini prsa umjesto da ga prineseš oku?« »On ne ž eli da gomila zna kako ih slikam. Samo pokuš avam biti diskretan.« »Ovi detektivi iz Posebnih ubojstava...« Norton kucne lijevim kaž iprstom po sljepooč ici. »Stvarno su opič eni u glavu, znaš š to mislim?« Hopkins slijeganjem ramena prijeđe preko tog komentara. »Mislim da sada ionako imam dovoljno. Plus to š to ć e mi kiš a zaribati mobitel ako ne budem paž ljiv. Hej...« zazvao je kad se Norton poč eo udaljavati. »Što se tamo unutra dogodilo?« Norton se polako okrene i uhvati Hopkinsov pogled. »Ti si nov u službi, zar ne?« »Ovog tjedna bit će mi tri mjeseca.« Norton mu uputi neiskren smiješ ak. »E pa, ja sam policajac već preko sedam godina«, reč e smireno, navlač eć i svoju kapu niž e preko oč iju. »Vjeruj mi, ovaj mi je grad nanio na put neke poremeć ene

govnare, ali niš ta kao ono š to je unutra. U ovom gradu ima zlih ljudi. Za tvoje dobro, samo si uslikaj svoje fotke i prebaci se na sljedeć i zadatak. Ne ž eliš da ti se slika onoga š to je tamo unutra usiječ e u pamćenje baš na početku karijere. Vjeruj mi.«

5. Hunter je stajao savrš eno mirno, a oč i su mu upijale mjesto zloč ina dok mu je adrenalin prož imao osjetila. Na kamenom podu odmah izvan ispovjedaonice, okruž eno lokvom krvi, lež alo je truplo vitka muš karca prosječ ne visine, odjevena u sveć enič ku mantiju i odrubljene glave. Bilo je promiš ljeno namješ teno. Noge su mu bile raš irene, ruke prekriž ene preko prsa. No Hunter se najviš e usredotočio na glavu. Pseću glavu. Bila je pričvršćena za drveni šiljak i zatim zabijena u batrljak vrata, zbog č ega je truplo na podu izgledalo kao groteskna, ljudsko-pseć a mutacija. Pseć e usne bijahu tamno ljubič aste. Njegov tanak, dug jezik bio je crno zamrljan od krvi i visio je nalijevo iz svoje deformirane njuš ke. Oč i su mu bile š irom otvorene i mutno, mliječ no bijele. Kratko mu se krzno stvrdnulo u tamno crvenilo. Hunter se približ i za korak i č uč ne pokraj leš a. Nije bio struč njak za uzgoj pasa, ali mogao je raspoznati da je uporabljena glava uličnog mješanca. »Sokantan prizor, zar ne?« reč e Mike Brindle, glavni forenzič ar na mjestu zločina, približivši se obojici detektiva. Hunter ustane i okrene se prema njemu. Garcia zadrž i pogled na truplu. »Bok, Mike«, odgovori Hunter. Brindle je bio u kasnim č etrdesetima, mrš av kao granč ica i visok kao okvir vrata. Svakako jedan od najboljih forenzič ara koje je Los Angeles mogao ponuditi. »Kako nesanica?« upita Brindle. »Isto kao i uvijek«, odgovori Hunter, slegnuvši ramenima. Hunterova kronič na nesanica nije bila nikakva tajna. Započ ela je u blagom obliku nakon smrti njegove majke, kad mu je bilo sedam godina. Kako su se godine nanizale, ona se pojač ala. Hunter je znao da se ne radi ni o č emu drugom osim o obrambenom mehanizmu njegova mozga kako se ne bi morao nositi s gadnim noć nim morama. Umjesto da se bori protiv njega, jednostavno je s njim nauč io ž ivjeti. Mogao je

preživjeti uz tri sata sna na noć, ako je trebalo i uz dva. »Što imamo?« upita Hunter smirenim glasom. »Tek smo poč eli. Stigli smo ovamo prije petnaest minuta, tako da trenutač no znam otprilike isto koliko i vi, uz jednu iznimku.« Brindle pokaže truplo. »Izgleda da je ono nekad bio otac Fabian.« »Izgleda?« Hunter instinktivno pretraž i površ inu pogledom. »Još niste pronašli glavu?« »Još ne«, odvrati Brindle, dobacivš i upitan pogled prema druga dva forenzičara, koji odmahnu glavama. »Tko je pronašao leš?« »Ministrant Hermano, ne sjeć am mu se prezimena. Kada je jutros došao u crkvu, dočekalo ga je ovo što vidite ovdje.« »Gdje je on?« »Otraga«, odgovori Brindle uz trzaj glavom. »S njim je jedan policajac, ali nikakvo čudo što je malo u šoku.« »Približno vrijeme smrti?« »Mrtvač ka ukoč enost već je dobrano napredovala. Rekao bih negdje prije osam do deset sati. Svakako u neko doba proš le noć i. Ne jutros.« Hunter klekne i još malo prouči leš. »Nema obrambenih ozljeda?« »Ne«, Brindle odmahne glavom. »Izgleda da ž rtva nema nikakve druge ozljede bilo koje vrste. Brzo je ubijen.« Hunter preusmjeri svoju pozornost na trag krvi koji je započ injao kod trupla i nastavljao se po stubama što su vodile do oltara. »Nije niš ta bolje kad dođete tamo gore«, prokomentira Brindle, poprativš i Hunterov pogled. »Zapravo, rekao bih da postaje kompliciranije za vas dečke.«

6. Garcia otrgne pogled s leš a i pogleda forenzič ara. »Kako to misliš?« Brindle se poč eš e po nosu i uzvrati mu pogled. »Pa, vi ste oni koji ć e morati prokljuviti š to sve ovo znač i. Izgled prskanja krvi tamo gore...« on odmahne glavom, razmišljajući, »...ne čini se nasumičnim.« »Ljudska krv?« upita Hunter. »Za razliku od pseć e krvi?« uzvrati Brindle, pokazujuć i pseć u glavu. »Aha.« »Još ne mogu tvrditi sa sigurnoš ću. Jako je teš ko zaključ iti samo na temelju gledanja. Karakteristike su im vrlo slične.« Hunter se uspne stubama do oltara jednim elegantnim pokretom. Garcia i Brindle pođu za njim. Prostor je bio prekriven krvlju, ali Brindle je imao pravo - nedvojbeno je postojala sistematič nost. Neka vrsta simetrije. Na podu je tanak, neprekinuti zagasitocrveni trag tvorio krug oko č itavog oltara. Na zidu toč no iza njega nalazila se duga, neravnomjerno nanesena dijagonalna mrlja, kao da je netko umoč io kist u krv i brzim potezom poprskao njome po zidu. Stotine manjih prskotina u neredu su prekrivale nekada č isti i bijeli misni stolnjak. »Kada krv pokriva tako veliku površ inu, to je obič no zbog jednog od dva tipa borbe«, objasni Brindle. »Borba u kojoj obje uključ ene strane jurcaju naokolo udarajuć i jedna drugu i posvuda krvare, ili se ozlijeđena ž rtva muč i da pobjegne od svog napadača.« »Prskotine nisu dosljedne sa scenarijem sukoba niti s nastojanjem da se pobjegne«, reč e Hunter, analizirajuć i obrazac. »Udaljenost između njih - oblici - sve je presimetrič no, skoro prorač unato. Ovaj trag krvi hotimično je ostavio ubojica, a ne žrtva«, doda on mirno. »Slaž em se«, reč e Brindle, preklopivš i ruke preko prsa. »Ovo nije bio sukob niti je otac Fabian imao priliku pobjeći od bilo čega.« »Ono š to ne shvać am je, ako je sveć enik ubijen tamo dolje...« Garda pokaže na leš, »...kako je sva ova krv dospjela ovdje gore?«

Brindle slegne ramenima. Hunter se približ i oltaru i paž ljivo ga obiđe, prouč avajuć i tanki trag krvi na podu. Nakon što je napravio puni krug, on stane. »Koliko si visok, Mike?« »Metar i devedeset tri, zašto?« »A ti, Carlose?« »Metar osamdeset sedam.« »Dođi ovamo.« Hunter domahne Garciji da priđe bliž e. »Polako korač aj sa mnom«, reč e on dok mu je partner prilazio. »Ostani otprilike trideset centimetara od traga. Hodaj korak po korak i kreć i se prirodno. Kreni toč no odavde.« Pokazao mu je mjesto na podu odmah iza središnjeg dijela oltara. Dva preostala forenzič ara stanu s onim č ime su se bila bavila te se pridruže Mikeu Brindleu pored jednog od reflektora. Garcia je preš ao samo č etiri koraka kada Hunter od njega zatraž i da stane. Sagnuvš i se, hitro je provjerio polož aj Garcijinih stopala u odnosu na trag, i tek mu tada dopustio da nastavi. Cetiri koraka kasnije, Hunter još jednom zaustavi Garciju. Cetiri koraka potom krug je bio dovršen. »Ukupno dvanaest koraka«, reč e Garda s izrazom zanimanja na licu. Hunter pozove Brindlea i zamoli ga da uč ini posve isto š to i maločas Garda. »Od mene jedanaest koraka«, reč e Brindle kada je stigao do svoje polazišne točke nakon punog kruga. »Rekao bih da je ubojica Garcijine visine«, zaključ i Hunter. »Metar i osamdeset sedam, plus-minus koji centimetar.«

7. Brindleov ispitivač ki pogled jedan se trenutak zadrž i na krvavom tragu, a zatim prijeđe na Huntera. »A kako si došao do toga?« upita on. »Zbog ovih odvojenih prskotina ovdje.« Hunter pokaž e dva zasebna mjesta na podu oko oltara gdje je nekoliko kapljica krvi stvorilo tridesetak centimetara dugač ku liniju, izdvojenu od kruž nog traga. Brindleu se pridruže druga dva forenzičara. »Ne shvaćam,« reče jedan od njih. »Da moraš nacrtati krvavi krug oko ovog oltara, ali da nemaš kist, što bi učinio?« upita Hunter. »S ovoliko mnogo krvi,« predlož i forenzič ar, gledajuć i u lokvu koja je okruž ivala truplo, »mogao bih njome napuniti š alicu i izliti je na pod.« »Preneuredno.« Hunter izrazi svoje neslaganje. »Ne bi mogao imati izlijevanje pod kontrolom, osim ako nemaš posudu s kljunom.« »To je ionako trag kapanja«, reč e Brindle samopouzdano. »Krv nije polijevana po podu. Kapala je na njega.« »Tako i ja to shvaćam«, kimne Hunter. »U redu. Pa ipak, kako ti to odaje visinu nepoznatog poč initelja?« ustrajao je forenzičar. »Zamisli nekoga kako hoda oko oltara drž eć i mali predmet natopljen krvlju«, objasni Hunter, pomaknuvš i se do prednjeg dijela oltara. »Višak kapa na pod.« »Mali predmet kao svijeć a?« upita niž i od dvojice forenzič ara, podigavš i napola otopljenu svijeć u s oltara za stijenj. Donja joj je polovica bila crveno zamrljana kao da je bila umoč ena u plitku č aš u s krvlju. »Pronaš ao sam je lijevo od oltara.« Prinese je bliž e te tako omogući obojici detektiva i Brindleu da je pogledaju. »To je to«, složi se Hunter. »Stavi je u vrećicu za dokazni materijal«, naredi Brindle. »Dakle, ubojica umoč i kraj svijeć e u neš to krvi i posluž i se njome kako bi stvorio kruž ni trag«, reč e forenzič ar, ispustivš i svijeć u u vrećicu od celofana. »Što je sa zasebnim prskotinama?«

»Svijeć a ne upija dovoljno«, objasni Hunter. »Mož e zadrž ati samo vrlo ograničenu količinu krvi prije nego što prestane kapati.« »Zato ju je ubojica morao iznova umočiti«, potvrdi Garcia. »Upravo tako.« Brindle nakratko promisli o tome. »Pa si zaključ io kako je ubojica uspio napraviti samo č etiri koraka prije nego š to je morao ponovno umočiti svijeću.« Hunter kimne. »Rekao bih da je drž ao posudu s krvlju blizu sebe. Zasebne linije su kapljice iz posude s krvlju koje vode natrag do traga.« »I međusobno su udaljene za toč no č etiri Garcijinih koraka«, zaključi Brindle. Hunter još jednom kimne glavom. »Tvoji su ih koraci premaš ili, a moji su zaostali za tragom. Ja sam visok metar i osamdeset dva centimetra.« »Ali zaš to uopć e raditi krug oko oltara?« upita Garcia. »Zbog nekakvog rituala?« Odgovora nije bilo. Svi načas zašute. »Kao š to sam rekao,« prekine Brindle tiš inu, »vi ste oni koji ć e morati dokuč iti š to sve ovo znač i. Prskotine krvi, pseć a glava zabijena u svećenikov vrat... Izgleda kao da ubojica pokušava odaslati poruku.« »Da, a poruka glasi: ]a sam jebeni psiho«, promrmlja Garcia, svrnuvši pogled natrag na truplo. »Jesi li ikada vidio iš ta nalik ovome, Mike?« upita Hunter, nakrivivš i glavu prema leš u. »Hoć u reć i, pseć u glavu zabijenu u neč iji vrat?« Brindle odmahne glavom. »Vidio sam hrpu loš ih i č udnih stvari, ali ovo mi je prvi put.« »To neš to mora znač iti«, reč e Garcia. »Nema š anse da je ubojica to napravio samo iz vica.« »Pretpostavljam da, ako niste naš li glavu, niste naš li niti oruž je«, reče Hunter, sada proučavajući prskotine krvi po zidu. »Dosad ne.« »Nagađaš li što bi to moglo biti?« »Nadam se da ć e obdukcija moć i odgovoriti na to pitanje, ali mogu ti reć i da rez izgleda gladak. Nema neravnina. Nema naznaka komadanja. Svakako veoma oš tra sprava. Takva koja je mogla izvesti

rez jednim besprijekorno ravnim potezom.« »Sjekira?« upita Garcia. »Ako je ubojica vješt i dovoljno snažan, svakako.« Hunter se namrš tio dok je ponovno prouč avao oltar. Osim krvlju zamrljane tkanine, na njemu je ostao samo još jedan predmet. Pozlać eni kalež ukraš en srebrnim raspelima. Lež ao je na boku, kao da ga je netko prevrnuo. Sjajna mu je površ ina bila poprskana krvlju. Hunter se sagne i izvije tijelo kako bi mogao baciti pogled u njegovu unutrašnjost a da ga ne dodirne. »U ovom kalež u ima krvi«, reč e on dok je pogledom nastavljao analizirati kalež. »Iznenađuje li te to?« upita Brindle, nasmijuljivš i se. »Pogledaj oko sebe. Krvi ima posvuda, Roberte. Ovdje kao da je eksplodirala bomba od krvi.« »Rekao bih da je to ono š to je ubojica koristio kao posudu za krv u koju je umakao svijeću«, naglasi Garcia. »Slaž em se, ali...« Hunter domahne lijevom rukom. Garcia i Brindle mu se pridruž e, obojica se sagnuvš i ne bi li pogled sveli na istu razinu s kaležom. Hunter pokaže slabo vidljiv otisak na njegovu rubu. »Vrag me odnio. Izgleda kao otisak usana«, reč e Brindle, iznenađen. »Prič ekaj tren«, Garda odvrati razrogač enih oč iju. »Misliš da je ubojica popio svećenikovu krv?«

8. Soba bijaš e malena, loš e osvijetljena i liš ena bilo kakvog luksuza. Zidovi su bili oblijepljeni blijedoplavim i bijelim tapetama s nekoliko uokvirenih vjerskih crtež a š to su s njih visjeli. Uz istoč ni zid stajao je visok, crvenkastosmeđ ormar za knjige koji su ispunjavali staromodni tvrdoukorič eni naslovi. Zdesna od ulaznih vrata, soba se protezala u kuhinjicu. Na krevetu sa ž eljeznim okvirom koji je zauzimao prostor između kuhinje i straž njeg zida sjedio je dječ ak už asnuta izgleda. Bio je sitan i mrš av, visok oko metar i š ezdeset pet centimetara, uske brade, međusobno blizu usađenih majušnih, smeđih očiju i tanka nosa. »Mi ć emo dalje preuzeti. Hvala vam«, reč e Hunter policajcu koji je stajao pokraj ormara za knjige kad su on i Garcia uš li u sobu. Dječ ak kao da ih nije opazio. Pogled je č vrsto usmjerio na netaknutu š alicu kave u svojim rukama. Oč i su mu bile podlivene krvlju i nateč ene od plača. Hunter opazi kuhalo koje je stajalo na ploč i š tednjaka s dva plamenika. »Mogu li ti donijeti drugu š alicu kave? Ta izgleda kao da se ohladila«, upita on kad je policajac izašao. Dječ ak konač no podigne už asnute oč i. »Ne, gospodine, hvala.« Glas mu je bio tek šapat. »Imaš li š to protiv da sjednem?« upita Hunter, priš avš i jedan korak bliže. Sramežljivo odmahivanje glavom. On sjedne na krevet pored dječaka. Garcia je odabrao stajanje. »Zovem se Robert Hunter. Detektiv sam u Odjelu za ubojstva. Onaj tamo visoki i ružni tip je moj partner, detektiv Carlos Garcia.« Nagovješ taj osmijeha ukrasi dječ akove usne dok je kriš om virnuo prema Garciji. Predstavio se kao Hermano Cordobes. »Bi li radije da razgovaramo na š panjolskom, muchacho?« upita Hunter, nagnuvš i se naprijed kako bi oponaš ao Hermanov polož aj, oba lakta položena na koljenima. »Ne, gospodine. Engleski je u redu.« Hunter s olakš anjem izdahne. »To mi je drago, jer muchacho je

više-manje jedina riječ koju znam na španjolskom.« Ovog puta probijanje leda upali i dječak im uputi pravi osmijeh. Prvih nekoliko minuta razgovarali su o tome kako je Hermano postao ministrant u Crkvi sedam svetaca. Otac Fabian bio ga je naš ao kako prosi po ulicama kad mu je bilo jedanaest godina. Tek je prije dva tjedna navrš io č etrnaest. Objasnio je da je pobjegao od kuć e i nasilna oca kad mu je bilo deset godina. Danja se Svjetlost poč ela uvlač iti u sobu kroz stare zavjese š to su prekrivale prozor odmah iza Hermanova kreveta kad je Hunter procijenio kako je dječ ak dovoljno opuš ten. Bilo je vrijeme da se ozbiljno uhvati posla.

9. »Mož eš li mi reć i š to se jutros dogodilo?« upita Hunter mirnim glasom. Hermano ga pogleda i donja mu usna zadrhti. »Ustao sam u č etiri i petnaest, istuš irao se, pomolio i otiš ao prema crkvi u petnaest do pet. Uvijek dolazim ovdje rano. Moram se pobrinuti da je sve postavljeno kako treba za prvu misu u šest i pol.« Hunter se blago nasmiješ i, puš tajuć i mu da nastavi vlastitim tempom. »Čim sam ušao u crkvu znao sam da nešto ne valja.« »Kako to?« Hermano je prinio desnu ruku ustima i stao gristi ono š to mu je preostalo od nokta. »Nekoliko je svijeć a još uvijek gorjelo. Otac Fabian uvijek bi se pobrinuo da su sve ugaš ene nakon š to bi zatvorio crkvu.« »Je li otac Fabian uvijek sam zatvarao crkvu?« »Da.« Poč eo je gristi drugi nokat. »To je bilo jedino doba dana kad je imao crkvu samo za sebe. To je volio.« Hermanov je glas postupno jenjavao dok su mu se suze počele kotrljati niz obraze. Hunter izvadi papirnati rupčić iz džepa svoje jakne. »Hvala vam, gospodine. Oprostite...« »Nema potrebe za isprič avanjem«, reč e Hunter s razumijevanjem. »Samo polako. Znam koliko je ovo teško.« Hermano obriš e suze s lica i još jednom duboko udahne. »Mogao sam vidjeti da je oltar u neredu. Svijeć njaci su bili na podu. Kalež je bio prevrnut na stranu, a misni stolnjak izgledao je prljavo. Zamrljan nečime.« »Jesi li primijetio ima li još koga u crkvi?« »Ne, gospodine. Ne vjerujem da je bio još netko. Mjesto je bilo tiho kao i uvijek u to vrijeme. Ulazna su vrata bila zaključana.« »U redu, š to si napravio nakon toga?« upita Hunter č ije su oč i upijale svaku Hermanovu reakciju. »Priš ao sam oltaru da provjerim š to se događa. Pomislio sam da je mož da netko provalio u crkvu i posvuda posprejao boju. Kao gra ite,

znate? Ovo nije najbolje susjedstvo. Neke od bandi odavde nemaju poštovanja ni za što. Čak niti za našeg Gospodina Isusa Krista.« »Jeste li ovdje već imali problema s bandama?« upita Hunter dok je Garcia pregledavao kuhinju. »To je ono č udno, gospodine. Nikad nismo imali nikakvih problema. Svi su voljeli oca Fabiana.« »A provale? Bilo u crkvu ili u ovaj prostor za spavanje?« »Ne, gospodine. Nikada. Zapravo nemamo ništa vrijedno.« Hunter kimne. »Sto se zatim dogodilo?« »Nisam znao š to da radim. Znao sam da nema š anse da mogu poč istiti i spremiti crkvu za misu u š est i pol. Kad sam doš ao s druge strane oltara, vidio sam to, na podu pokraj ispovjedaonice. Uhvatila me panika. Pomislio sam da je to vrag.« »Vrag?« Hunter podigne obrve. Hermano je opet plakao. »Muš karac s pasjom glavom sav prekriven krvlju. Izgledao je kao vrag. Ali to je bio otac Fabian.« »Kako si mogao znati?« upita Garda. »Prsten.« »Kakav prsten?« »Veliki zlatni prsten na lijevoj ruci sa slikom Svetog Jurja kako ubija zmaja«, reč e Hunter, podignuvš i ruku i zamahnuvš i prstenjakom. Garcia zagrize donju usnu, prilič no ljutit š to mu je u crkvi promaknuo prsten. »Tako je, gospodine«, reč e Hermano kojega se ovo dojmilo. »Otac Fabian nikad ga nije skidao. Dar njegove bake, rekao mi je. Kad sam spazio prsten, znao sam da je to on. To je bio otac Fabian.« Hermano se slomio, zarivš i glavu u dlanove. Jecaji su bili dovoljno snaž ni da mu potresu tijelo svakih nekoliko sekunda.

10. Tuga i š utnja savrš eni su partneri. Hunter je ovo jako dobro shvać ao. Previš e je puta bio u blizini ljudi koji su pretrpjeli š ok otkrić a trupla. Riječ i, bez obzira koliko utješ ne, rijetko su imale uč inka. Ponudio je mladom ministrantu novi papirnati rupč ić i č ekao dok je on brisao suze. Kad se okrenuo prema Hunteru, oči su mu bile crvene. »Ne razumijem, gospodine. Tko bi napravio takvo š to ocu Fabianu? Nikad nije naudio ni ž ivoj duš i. Uvijek je bio voljan pomoć i. Bez obzira komu. Bez obzira u koje vrijeme. Ako ga je itko trebao, on bi bio tamo.« Hunter zadrž i smiren glas. »Hermano, izgledaš kao inteligentan deč ko i neć u ti lagati. Ovog č asa nemamo odgovore, ali obeć ajem ti da ć emo dati sve od sebe da ih pronađemo. Ako se slaž eš , trebamo ti postaviti još nekoliko pitanja.« Hermano ispuše nos u papirnati rupčić i nervozno kimne. Hunter izvuč e kemijsku i mali crni notes iz dž epa svoje jakne. »Kada si zadnji put vidio oca Fabiana?« »Sinoć, gospodine, malo prije nego što su počele ispovijedi.« »A u koje su vrijeme počele?« »U petnaest do devet.« »Tako kasno?« ubaci se Garcia. »Obič no ispovijedi traju od č etiri do pet svakog popodneva«, objasni Hermano. »Ali u tjedne pred Bož ić bude mnogo već a guž va. Popodnevni termini nisu dovoljni da se izađe na kraj s mnoš tvom ljudi koji dođu u crkvu. Otac Fabian ponudio je drugi termin oko jedan sata prije zatvaranja.« Hunter nešto naškraba u svoj notes. »Nakon š to sam otiš ao iz crkve, vratio sam se u svoju sobu, pomolio se i otišao u krevet. Digao sam se jučer u četiri i trideset.« »Jesi li bilo š to č uo nakon š to si otiš ao u krevet?« Hunterove oč i tumarale su po sobi. »Ne, gospodine, nisam.« Hunter se nije iznenadio š to Hermano nije niš ta č uo. Soba mu se nalazila u maloj, izdvojenoj zgradi iza crkve. Kroz zatvorena vrata i

debele zidove, osim ako ubojica nije svoj napad stavio na razglas, ništa se ne bi čulo. »Pretpostavljam da je soba oca Fabiana odmah dalje niz hodnik. Iduća vrata po redu?« upita Hunter neznatno nakrivivši glavu. »Da, gospodine.« Hermano protrlja svoje sklopljene kapke i polako kimne. Nova mu se suza otkotrlja do vrš ka crvenog i natečenog nosa. Hunter mu dade još nekoliko sekunda, a zatim nastavi. »Jesi li primijetio je li se otac Fabian doimao drukč ijim zadnjih nekoliko dana? Bilo što, možda je bio uznemiren ili nervozan?« Hermano duboko udahne kroz nos. »Nije dobro spavao. Ponekad bih ga čuo kako se moli u svojoj sobi u rane sate.« Hunter se uspravi na krevetu i posluž i se svojom kemijskom da podigne donji rub teš ke zavjese. »Rekao si da ti č istiš crkvu, je li tako? Čistiš li također i ovu zgradu, uključujući i sobu oca Fabiana?« »Njegovu sobu ne, gospodine.« On odmahne glavom. »Otac Fabian bio je vrlo povuč en č ovjek. Uvijek je svoja vrata drž ao zaključ ana. Sam ju je čistio.« Hunteru se to učini neobičnim.«Znaš li kako možemo ući u njegovu sobu?« Sramež ljivo odmahivanje glavom. »Otac Fabian bio je jedini koji je imao ključ.« Hunter sklopi svoj notes i vrati ga u dž ep. Dok je ustajao, pogledom je brzo pretraž io svete slič ice na zidovima. »Znaš li koje mu je bilo pravo ime?« upita on dok je Hermano odlazio do vrata. Garda dobaci Hunteru upitan pogled. Hermano se okrene prema obojici detektiva. »Pravo mu je ime bilo Brett.« Garda se namršti. »A odakle potječe ime Fabian?« »Sveti Fabijan«, odvrati Hunter, kimnuvš i prema jednom od vjerskih crtež a - muš karcu odjevenom u bijelo s bijelom golubicom na desnom ramenu. »Tako je«, primijeti Hermano. »Jeste li znali da su ga prije nego š to je postao svetac izabrali za Papu i...« Ukoč io se, odjednom shvativš i nešto. Oči mu se razrogače. »O, moj Bože!« »Sto je?« upita Garcia, iznenađen. Pogled mu je prelazio s dječ aka na Hunter a i natrag.

»Sveti Fabijan«, reče Hermano slabašnim glasom. »Što s njim?« »Tako je umro. Odrubljena mu je glava.«

11. Nakon š to je ostavio Hermana, Hunter se vratio u crkvu. Brindle je bio pronaš ao ključ sobe oca Fabiana u lijevom dž epu njegove reverende. To nije bilo ono što je ubojica htio. Sveć enikova soba bila je već a od ministrantove, ali isto toliko jednostavna. Još jedan ormar za knjige ispunjen tvrdo ukorič enim naslovima, stari stol i mali krevet. U udaljenijem kutu, osobni je oltar bio prepun vjerskih igurica. Na suprotnoj strani sobe nalazio se majuš ni ormar za odjeć u. Prostor je bio besprijekorno č ist, ali u zraku se zadrž ao star, ustajao miris. Krevet je bio savrš eno pospremljen. Prošle noći u njemu nitko nije spavao. Ormar oca Fabiana otkrio je radnu odjeć u, nekoliko koš ulja dugih rukava, traperice, tamnoplavo prugasto odijelo i iznošene cipele. »Ova soba miriš e po kuć i mog djeda i bake u Brazilu«, primijeti Garcia pregledavajuć i stol, dok je Hunter polako prebirao po naslovima na ormaru s knjigama. »Hermano je imao pravo«, reč e Garcia, podigavš i svoju desnu ruku u rukavici od lateksa kako bi pokazao putovnicu. »Pravo ime naš eg sveć enika bilo je Brett Stewart Nichols. Rođen 25. travnja 1965. toč no ovdje u Los Angelesu. Ne č udim se š to se odluč io za drugo ime. Otac Brett ne zvuči dobro, zar ne?« »Ikakvi pečati na putovnici?« upita Hunter zainteresirano. Garcia prelista prvih nekoliko listova. »Samo jedan. Italija, prije tri godine.« Hunter kimne. »Bilo što drugo iz ladica?« Garcia još malo ispremeta po njima. »Nekoliko novč anica, č estitke za Svetog Jurja, kemijske, olovke, jedna gumica i... izrezak iz novina.« »O čemu?« »O ocu Fabianu.« Hunter se pridruž i Garciji da baci pogled. Clanak je bio star jedanaest mjeseci i potjecao je iz LA Daily Newsa. Fotogra ija sveć enika srdač na izgleda okruž ena nasmiješ enom djecom nalazila se na vrhu č lanka. U naslovu je pisalo SVECENIK IZ COMPTONA - PRAVI DJED BOZICNJAK. Ostatak č lanka dalje je objaš njavao kako je otac

Fabian iz vlastite plać e uš tedio novac ne bi li vratio osmijeh na lica djece u šest različitih domova za nezbrinutu djecu i uručio im darove. »Zvuč i kao da je bio dobar č ovjek«, prokomentira Hunter, vrativš i se do ormara za knjige. Garcia se slož i kimanjem glave i vrati novinski isječ ak u ladicu. »Pretpostavljam da noć as za nas ipak neć e biti zabave«, reč e on, sada pregledavajući figurice na majušnom oltaru. Poč etak oproš tajne zabave kapetana Boltera bio je predviđen u pet popodne u Redivood Baru &Grillu. »Izgleda da ne.« Cuč nuvš i, Hunter iz najdonje ladice izvuč e knjigu u kož natom uvezu i prelista nekoliko stranica, a zatim je vrati na mjesto i ponovi proces sa sljedećom knjigom. I sljedećom. I sljedećom. Sve su bile pisane rukom. »Sto imaš ?« upita Garcia, opazivš i Hunterovo zanimanje dok je iščitavao nekoliko stranica. »Citavu hrpu dnevnika, ili neš to slič no«, odgovori Hunter, ponovno ustavš i. Brzo prelista knjigu unatrag do prve stranice, a zatim sve do posljednje. »Ovdje ima toč no dvjesto stranica.« Još nekoliko okreta listova. »I sve su ispunjene od vrha do dna.« Garcia se pridruž i Hunteru pokraj ormara za knjige, izvivš i tijelo kako bi dobio bolji pogled na najdonju policu. »Ima viš e od trideset pet svezaka. Ako svaka stranica znač i dnevni upis, dokumentirao je svoj život koliko dugo?« »Viš e od dvadeset godina«, reč e Hunter, prelistavajuć i knjigu u ruci. »Njegovi dani, njegove misli, dvojbe. Sve je tu na papiru. Sluš aj ovo«, reče on, okrećući se prema Garciji. »Danas sam se molio teš ka srca. Molio sam se za jednu ž enu - Rosu Perez. Dolazila je u ovu crkvu proteklih pet godina. Molila se isključ ivo za jednu stvar. Da uspije roditi dijete. Maternica joj je bila teš ko oš teć ena nakon š to su je silovala č etvorica muš karaca prije skoro osam godina. To se dogodilo samo jedan blok odavde. Tada je imala š esnaest godina. Rosa se udala tri godine nakon napada. Sve otada ona i njezin muž Antonio pokuš avali su dobiti dijete i proš le su joj godine molitve konač no bile usliš ane. Zatrudnjela je. Nikad u svom ž ivotu nisam vidio nekoga tako sretnog. Prije dva mjeseca rodila je

muš ko č edo, Miguela Pereza, ali bilo je komplikacija. Dijete se nije rodilo zdravo. Deset se dana srč ano borio, ali pluć a i srce bili su mu preslabi. Umro je jedanaest dana nakon svog rođenja. Rosa se vratila u ovu crkvu samo jednom nakon š to je otiš la iz bolnice. Sa sobom je donijela samo jedno pitanje - ZAŠTO? Vidio sam joj to u oč ima. Viš e nije vjerovala. Vjera joj je umrla sa sinom. Danas si je - kad je bila sama - oduzela ž ivot u stanč ić u u Ulici East Hatchway. Sada strahujem za Antonijevo mentalno zdravlje. I premda je moja vjera neupitna, ž udim doznati razlog na Kosino pitanje. ZAŠTO, Gospode? Zašto daješ samo da bi uzeo?« Hunter pogleda Garciju. »Kada je to bilo?« »Nema datuma«, potvrdi Hunter. Garcia odmahne glavom dok je pritiskao korijen nosa. »To je tuž na prič a. Izgleda da č ak i sveć enici s vremena na vrijeme propituju svoju vjeru.« Hunter zatvori dnevnik i vrati ga u ormar. »Ako je otac Fabian bio u strahu za svoj ž ivot, ili ako ga je u zadnje vrijeme iš ta muč ilo, to ć e biti u jednoj od ovih knjiga.« Garcia polako ispusti dubok izdah. »Trebat ć emo dodatno ljudstvo da ih sve pročitamo.« »Mož da«, reč e Hunter, izvadivš i prvi dnevnik zdesna. »Nadam se da je otac Fabian bio sistematič an č ovjek. Ako je tako, dnevnici bi trebali biti poslož eni po redu. Ako ga je iš ta muč ilo 'u zadnje vrijeme', to će se nalaziti u najnovijem dnevniku.«

12. Do trenutka kad je Hunter stigao, zabava je već bila u punom zamahu. Svi su bili ondje. Od nač elnika policije do teklič a Odjela za pljač ke i ubojstva. Oč ekivalo se da ć e svratiti č ak i gradonač elnik. To nije bilo nikakvo iznenađenje buduć i da je William Bolter bio kapetan Odjela za pljač ke i ubojstva proteklih osamnaest godina. Već ina detektiva iz Odjela nikad nije bila pod drugim kapetanom. Svi su dugovali kapetanu Bolteru uslugu ili dvije - svi, uključ ujuć i i Roberta Huntera. Redwood Bar &Grill bio je prepun pripadnika reda i mira. Oni na dužnosti imali su dojavljivače čvrsto prikvačene za pojaseve. Oni izvan dužnosti u rukama su imali boce piva i čaše s viskijem. Hunter i Garcia proveli su cijeli dan u Katolič koj crkvi sedam svetaca i njezinu susjedstvu. Ali ispitivanje građana od vrata do vrata nije otkrilo niš ta osim š to je preplaš ilo i uznemirilo ljude. Hunterov um bio je prepun pitanja, a znao je da ć e iznalaž enje odgovora potrajati. »Vjerovao ili ne, iza š anka imaju bocu Macallana staru deset godina«, reč e Garcia, prilazeć i Hunteru s dvije napola pune č aš e za viski. Skotski viski od ječ menog slada bio je Hunterova najveć a strast. No za razliku od već ine ljudi, on je znao kako už ivati u njemu umjesto da se od njega samo napije. »U zdravlje kapetana Boltera.« On podigne svoju č aš u. Garcia uč ini isto. »Gdje je Anna?« upita Hunter, osvrćući se. Anna Preston bila je Garcijina ljubav iz srednjoš kolskih dana. Vjenčali su se odmah nakon mature. »Za š ankom je, č avrlja s nekima od ostalih supruga.« Carlos napravi luckastu grimasu. »Ne ostajemo dugo.« »Ni ja«, složi se Hunter. »Misliš se vratiti u crkvu?« »Roberrrrte«, prekine ih detektiv Kyle Byrne, dohvativš i Huntera za miš ku i podignuvš i bocu Buda u svojoj ruci. »Nazdravimo kapetanu Bolterrru.«

Hunter se osmjehne i svojom čašom kucne o Kyleovu bocu. »Kamo ć eš ?« upita Kyle kada je Hunter krenuo prema š anku. »Popi pić e znama«, profr ljao je, pokazavš i prema stolu za kojim je sjedila šačica detektiva i pila. Svi su izgledali mrtvi pijani. Hunter kimne svima za stolom. »Doć i ć u za trenutak, Kyle. Moram samo pozdraviti nekoliko ljudi, ali Carlos se može neko vrijeme družiti s vama deč kima.« On potapš a Garciju po leđima, koji mu uputi pogled koji kao da je govorio »nisi mi to valjda napravio«. »Carlossse. Dođi popit piće.« Kyle odvuče Garciju prema stolu. Cvrsta ruka dograbi Huntera za rame prije nego š to je stigao do šanka. On se okrene, spreman za novu zdravicu. »Dakle, konačno si se odlučio pojaviti.« Kapetan Bolter bio je muš karac dojmljiva izgleda; visok i građen poput nosoroga. Unatoč tomu š to je zagazio u kasne š ezdesete, još je uvijek imao punu glavu sijede kose. Gusti brkovi bili su mu zaš titni znak proteklih dvadeset godina. Njegova je pojava izazivala strah i zahtijevala poštovanje. »Kapetane«, odvrati Hunter sa zadovoljnim osmijehom. »Zar ste doista mislili da se neću pojaviti?« Kapetan Bolter desnom rukom obgrli Huntera oko ramena. »Izađimo van, hoć emo li? Ne mogu podnijeti još jednu zdravicu u svoju čast.«

13. Zahvaljujuć i vedrom nebu, noć se doimala još hladnijom. Hunter zatvori patentni zatvarač svoje kož nate jakne dok kapetan Bolter iz dž epa svoje jakne izvuč e cigaru Felipe Power. »Hoć eš jednu?« ponudi on. »Ne, hvala.« »Hajde, ovo je moja oproštajna zabava. Trebao bi probati jednu.« »Drž at ć u se viskija«, Hunter podigne svoju č aš u. »Od tih mi se stvarčica vrti u glavi.« »Zvučiš kao velika cura.« Hunter se nasmije. »Cura koja te u streljani potukla do nogu.« Sad dođe red na kapetana Boltera da se nasmije. »Valjda znaš da sam te pustio da pobijediš u petak?« »Ma naravno da jesi.« »Ja ću uzeti jednu od tih.« Hunter i kapetan se okrenu i pogledaju muš karca koji je stajao iza njih. U svojim ranim š ezdesetima, doktor Jonathan Winston, glavni mrtvozornik u Los Angelesu, bijaš e odjeven u tamno talijansko odijelo skupa izgleda s bijelom košuljom i konzervativnom plavom kravatom. »Jonathane!« reč e kapetan Bolter već vadeć i drugu cigaru te je pruži liječniku. »Izgledaš kao da si upravo stigao iz crkve, doktore«, reč e Hunter sa smiješkom. Doktor Winston zapali svoju cigaru, duboko uvuč e dim i polako ga ispuhne. »Kako sam čuo, i ti si.« Hunterov osmijeh brzo izblijedi. »Cuo sam za jutros«, reč e kapetan zloslutnijim tonom. »Prema izgledu tvog lica mogu pogoditi da ne misliš kako se radilo o nasumičnom ubojstvu, zar ne?« Robert odmahne glavom. »Vjerska mržnja?« »Još ne znamo, kapetane. Ima nekih naznaka koje upuć uju na vjerski motiv, ili na vjerskog psihopata, ali prerano je reći.« »Što imate?«

»U ovom trenutku jedino š to zasigurno znamo je da je ubojica bio iznimno brutalan, vjerojatno obredno.« Kapetan Bolter smjesta opazi Hunterovo jedva primjetno oklijevanje. »Daj, Roberte, poznajem te. Ima nešto drugo što te muči.« Hunter otpije mali gutljaj svog viskija i oš tro udahne. »Razgovarali su.« »Tko je razgovarao? Svećenik i ubojica?« Hunter kimne. »Kako znaš?« upita liječnik. »Truplo je pronađeno nekoliko metara od ispovjedaonice. Oboja vrata bila su otvorena, kao i prozorč ić na pregradi koji razdvaja dva mala odjeljka.« On zaš uti na tren. »U Katolič koj crkvi, kada osoba koja se ispovijeda završ i s iznoš enjem svojih grijeha i kada mu je zadana pokora, sveć enik uvijek zatvori pregradni prozor. Neš to u vezi sa simbolikom da su vrata tim grijesima zatvorena i da je osobi oprošteno.« »Jesi li ti katolik?« upita doktor Winston. »Ne, samo puno čitam.« Kapetan Bolter premjesti svoju cigaru u desni kut usta. »Dakle, misliš da se ubojica ispovjedio prije...« Odmahne glavom, pruž ajuć i Hunteru priliku da dovrši neizrečeno. »Prije nego š to je izvukao sveć enika iz njegova odjeljka i odsjekao mu glavu.« Kapetan zatvori oč i, zabaci glavu te ispusti spor i dubok uzdah. »Oprosti mi, oče, jer otrgnut ću ti glavu.« »Tako nešto.« »Svi znamo š to to znač i«, reč e liječ nik, još jednom otpuhnuvš i dim svoje cigare. »Da je ovo samo poč etak«, reč e kapetan Bolter. »I ako uskoro ne dostignemo ovog ubojicu, potražit će novu žrtvu.«

14. Vjetar je ojač ao i doktor Winston č vrš će navuč e ovratnik sakoa oko vrata, a zatim podigne obrve i upitno pogleda kapetana. »Mi?« »U pravu je, kapetane«, nasmiješ i se Hunter. »Noć as od ponoć i ti si umirovljen čovjek. Više ne moraš brinuti.« »Tvoj posao ovdje je završ en, sine moj«, reč e doktor Winston dubokim glasom, oponašajući Dartha Vadera. »Mora da je dobar osjećaj, zar ne?« Kapetan uputi Hunteru neuvjerljiv smiješ ak. »Moć navike, valjda. Dao sam pedeset godina svog ž ivota služ bama reda i zakona u ovom gradu. Nije to neš to č ega se mogu ostaviti preko noć i, ali postupno ć u doći do toga.« Hunter je odmah prozreo kapetanovo hrabro drž anje. Bio je tuž an što odlazi. »Onda, š to ć eš napraviti sa svojim ž ivotom sada kad viš e ne moraš brinuti zbog hvatanja kriminalaca?« upita doktor Winston. »Beth želi da se odselimo.« »Stvarno? Kamo?« »Negdje daleko odavde. Dosta joj je ovoga grada i ne krivim je zbog toga. L. A. je postao prenasilan.« »To mogu potvrditi«, slož i se doktor Winston. »Kako godine prolaze, ono š to viđamo u mrtvač nici samo postaje sve groznije i sve viš e naginje sadistič kom. Kao da viš e nema poš tovanja za ž ivot. A brojke rastu. Jedva mož emo održ ati korak s dnevnom količ inom posla.« Hunter brzo uvidi potrebu za promjenom teme. »Mož da ti L. A. neć e nedostajati.« Okrene se prema kapetanu Bolteru. »Ali znam da ćemo ti mi nedostajati.« »Kao rupa u glavi«, odvrati on, otpuhujući dim cigare. Svi se nasmiju. »Barem je novi kapetan mnogo zgodniji od mene.« »To ne bi bilo teš ko«, naš ali se Hunter. »Dakle, hoć eš li konač no prekinuti ovu vražju zagonetku oko toga tko će biti novi kapetan?« »Oni još ne znaju?« upita doktor Winston, grickajući donju usnu.

»Zar ti znaš?« upita Hunter, iznenađen. »Aha.« Hunter prostrijeli kapetana Boltera oštrim pogledom. »Ne gledaj me tim pogledom bijesne kuć anice«, reč e kapetan Bolter podrugljivo. »Toga dobivam dovoljno kod kuć e, a osim toga htio sam da to bude iznenađenje.« Njegovo je cerenje navelo Huntera da stisne oči. »Oh, iznenadit će ih ona itekako«, nasmije se doktor Winston. »Ona?« Hunter pogleda jednog pa drugog muškarca. Kapetan Bolter još ga malo zadrž i u neizvjesnosti, a onda prizna. »Ime joj je Barbara Blake.« »Stvarno me zezaš , je li?« Hunter se leđima nasloni o stol od bukovine. »Zašto? Zato što je žena?« upita kapetan, mršteći se. »Ne, zato što se zove Barbara. Ti to meni govoriš da će OPU odsada nadalje imati kapetanicu Barbie?« »Ooh, nikad je nemoj nazvati Barbie.« Doktor Winston odmahne glavom. »Svakako nemoj«, doda kapetan Bolter. »Osim ako su ti dosadila jaja. Nemoj dopustiti da te zavara č injenica da je ona ž ena, Roberte. Sjajna je kapetanica i opaka kuč ka kada je potrebno. To je dokazala mnogo puta. Bili smo partneri dvije godine prije nego š to je zatraž ila premještaj u Sacramento.« Hunter otkrije tugu u kapetanovu glasu. »Samo poslovni partneri?« upitao je kad je dovršio svoj viski. »Nemoj ni pomiš ljati da me psihoanaliziraš , Roberte. Viš e ne.« Kapetan Bolter odmahne glavom i uperi svoju cigaru u Huntera. »Ne bih to ni u snu pomislio.« »Tu ste, kapetane.« Poruč nik Sheldon pojavi se na vratima. »Zovu vas. Vrijeme je za govor. I svi ž elimo znati tko preuzima duž nost. Dosta je bilo odgađanja.« »Vjerojatno jest.« Hunter nije pošao unutra za njima.

15. Glavna ustanova Okruž nog mrtvozornič kog odsjeka u Los Angelesu smješ tena je na North Mission Roadu, broj 1104. Zgrada je izvanredan primjer arhitekture s natruhama renesanse. Pored ekstravagantnog ulaznog stubiš ta stoje staromodni rasvjetni stupovi. Opeke od terakote i svijetlosivi nadvoji nalaze se s prednje strane velike bolnice prenamijenjene u mrtvačnicu. Čitava je zgrada izgledala kao da bi trebala biti dio prestižnog sveučilišta Oxford. Studentima kriminalistike Nelsonu Fentonu i Jamaalu Jacksonu još je preostao jedan sat prije kraja noć ne smjene. Unatoč tomu š to im je posao bio honoraran i razmjerno jednostavan, zahtijevao je veoma jak ž eludac. Kao forenzič ni tehnič ari losangeleskog OMO-a, od njih se oč ekivalo da prevoze, svlač e, fotogra iraju, peru i pripremaju trupla za obdukcije. »Koliko još leš eva imamo na popisu?« upita Jamaal, povuč e kirurš ku masku s lica i pusti je da mu slobodno visi oko vrata. Upravo su bili završ ili s pripremanjem trupla š ezdesetpetogodiš njeg muš karca kojeg je vlastiti sin izbo pedeset dva puta. »Još dva.« Nelson pokaž e na dvije crne polietilenske mrtvač ke vreće na stolovima od čelika u udaljenom dijelu prostorije. »Onda nastavimo dalje s tim.« Najprije su morali svući trupla, a zatim ih temeljito isprati crijevom za polijevanje i pripremiti ih za obdukciju. Dok je Jamaal namješ tao vrpcu na svojoj kirurš koj masci, Nelson se približ io već oj od dvije mrtvačke vreće i otvorio njezin patentni otvarač. »Oh, sranje!« reč e Nelson, podigne obje ruke k ustima i odstupi za jedan korak. »Što je?« »Pogledaj.« Jamaal provjeri otvorenu mrtvač ku vreć u. »Oh, drek.« Iskrivio je lice kao da je upravo okusio nešto gorko. »Obezglavljeni.« Nelson kimne. »Ali pogledaj što ima na sebi.« Tek je tada Jamaal primijetio sveć enikovu reverendu. »Oh, čovječe, to je loše. Tko bi, dođavola, ovo napravio svećeniku?«

»Netko s mnogo bijesa«, reč e Nelson, ponovno zakorač ivš i naprijed. »Nisam katolik, ali ovo je jednostavno...« Jamaal odmahne glavom a da nije dovrš io reč enicu. »Ovaj je grad opič en, č ovječ e. Nasilje posvuda.« »Cijeli je svijet opič en, stari. Daj da završ imo s ovim pa crta odavde. Za danas mi je dosta.« »Skroz se slažem s tobom.« Otkopčali su reverendu, raširili je i ukipili se. »Sranje kroz gusto granje«, prošapće Nelson. »Mislim da bi bilo bolje da nazovemo doktora Winstona. Istog časa.«

16. Nesanica je vrlo nepredvidljivo stanje i pogađa ljude na različ ite nač ine. Mož e nastupiti prije odlaska u krevet ili te mož e muč iti, pustiti te da zaspiš na otprilike jedan sat, a onda se priš uljati i drž ati te budnim ostatak noć i. U Sjedinjenim Drž avama od nje pati svaki peti čovjek. Nakon š to je proveo već inu noć i istraž ujuć i po internetu, Hunter je uspio odspavati samo nekoliko sati prije nego š to mu se mozak ponovno razbudio. Prizori crkve i ubojstva oca Fabiana vrtjeli su mu se u podsvijesti poput ilma koji se neprekidno ponavlja. Kako bi se isključio, Hunter se u četiri ujutro prihvatio dizanja utega. U š est sati, poslije napornog treninga i vruć eg tuš a, Hunter je zurio kroz prozor svog jednokrevetnog stanč ić a u juž nom Los Angelesu. Pokušavao je srediti misli kad mu je zazvonio mobitel. »Detektiv Hunter pri telefonu.« »Roberte, ovdje Jonathan Winston.« Hunter provjeri svoj sat. »Što je, doktore? Ne možeš spavati?« »U mojoj dobi ionako rijetko spavam dulje od pet ujutro, ali ne zovem da bih diskutirao o svojoj navici spavanja.« Zloslutni ton doktora Winstona rastjera osmijeh s Hunterova lica. »Što ne valja?« »Pa, bolje odi po partnera i dođite ovamo. Treba mi da neš to vidite prije nego što počnem obdukciju na obezglavljenom svećeniku.« »Prije nego što počneš pregled?« upita Hunter skeptično. »Tako je.« »Jesi li u Okružnom mrtvozorničkom?« »Da.« »Nazvat ću Carlosa. Bit ćemo tamo za pola sata, doktore.«

17. »O č emu se dakle ovdje radi?« upita Garcia kad se u 6.35 naš ao s Hunterom na parkirališ tu Okruž nog mrtvozornič kog odjela. »Ovo mjesto još nije ni otvoreno.« Hunter slegne ramenima. »Doktor nije rekao, ali sve mi se č ini da ćemo uskoro doznati.« Doktor Winston pozdravio je oba detektiva č vrstim stiskom ruke pokraj ulaznih vrata. »Dakle, š to se dogodilo, doktore?« upita Hunter dok su ulazili u zgradu. »Pa, kad sam sinoć doš ao u Redwood Bar &Grill radi Williamove oproš tajne zabave, isključ io sam mobitel. Na kraju krajeva, ipak sam patolog a ne kirurg. Ne zovu me zbog hitnoća usred noći.« »Dobro«, reče Hunter polako. »Kad sam jutros opet uključ io mobitel, primio sam prilič no neobičnu poruku od jednog od svojih forenzičnih tehničara.« Korač ali su praznim prednjim predvorjem, proš li primać u sobu, pa ušli u dugačak i dobro osvijetljen hodnik. »Kao š to ste mogli i oč ekivati, mi smo jedan od mrtvozornič kih odsjeka s najviš e posla u Sjedinjenim Drž avama. Već ina nezahtjevnih, pripremnih poslova prije obdukdje dodjeljuje se forenzič nim tehničarima, koji su obično studenti.« Stigli su do stubišta na kraju hodnika i pošli na prvi kat. »Trupla stiž u ovamo u standardnim polietilenskim mrtvač kim vreć ama. U konkretnom sluč aju trupla vaš eg sveć enika, mrtvozornikov istraž itelj bio je toliko ljubazan da je uklonio pseć u glavu s trupla prije nego što je zatvorio vreću.« »Mogu zamisliti studentovo iznenađenje dok otvara vreć u i otkriva ljudsko tijelo s pribijenom psećom glavom«, reče Hunter. »Točno tako«, potvrdi liječnik. »Još nisam vidio glavu.« »Gdje se sada nalazi?« upita Garda. »U laboratoriju. Jutros će se na njoj provesti forenzični testovi. Ako budemo imali sreće, mogli bismo štogod saznati.« Zaustavili su se ispred vrata svlačionice.

»Navucite odijela«, reč e liječ nik. »Nać i ć u se s vama u sali 2B. Druga vrata do posljednjih, slijeva.« Pokazao je prstom niz hodnik. Nakon š to su mu se Hunter i Garcia pridruž ili, doktor Winston nastavi: »Dakle, proš le su noć i forenzič ni tehnič ari pripremali trupla za jutroš nje obdukcije.« Otvorio je vrata za salu 2B i upalio svjetla. Smjesta ih je pogodio miris amonijaka i oprž io im pluć a. Stol od nerđajuć eg č elika zauzimao je sredinu besprijekorno č istog, poploč enog poda. Na jednom se zidu nalazio velik sudoper s dva korita i metalni pult s neš to uredno poslož enog pribora za seciranje, uključ ujuć i i Strykerovu pilu. Na policama na suprotnom zidu bili su brojni mikroskopi, staklene ampule i epruvete. Dva rač unala, posljednja čuda tehnike, nalazila su se na dva odvojena stolića. »Prije nego š to se izvrš i obdukcija, leš treba oprati«, reč e doktor Winston, pristupivš i bliž e stolu od nerđajuć eg č elika. Na njemu je lež alo truplo prekriveno dugač kom bijelom tkaninom. »Ne moram ni reći kako truplo prije pranja valja razodjenuti.« Hunter je već mogao predvidjeti što slijedi. »Kad su forenzič ni tehnič ari skinuli sveć enikovu reverendu, evo š to su naš li.« Doktor Winston otkrije leš . Sva tri muš karca u tiš ini su zurila u njega nekoliko sekunda. »Jebiga«, proš apć e Garcia, prekinuvš i napetu tiš inu. Na sveć enikovim prsima, obojena crvenom bojom i dugač ka petnaestak centimetara, nalazila se brojka tri.

18. Do trenutka kad su Hunter i Garda stigli u središ njicu OPU-a u Sjevernoj losangeleskoj ulici, već je proš lo 9.30. Obič no je zajednič ka detektivska prostorija u ovo doba bila barem dvije treć ine prazna, uz većinu detektiva vani na terenu. Ovog je jutra bila iznenađujuće puna. »Opa! Ovdje je jutros guž vovito«, prokomentira Garcia, ogledajuć i se po pozamašnom uredu. »A za to postoji razlog«, uzvrati Hunter. »Broj ubojstava u L. A.-u napokon poč inje opadati?« naš ali se Garda. »To č ak ni Bog ne mož e postić i.« Hunter prstom pokaž e vrata na najudaljenijem kraju zajednič ke prostorije. »Ono je razlog.« Na ploč ici na vratima pisalo je KAPETANICA BARBARA BLAKE. »K vragu! Posve sam zaboravio na uvodno upoznavanje s novom kapetanicom jutros u osam.« »Imali smo obaviti važ nije stvari«, reč e Hunter, skine jaknu i stavi je na naslon stolice čim je stigao do svog stola. Prije nego š to je stigao sjesti, vrata kapetanič ina ureda se otvore i kapetan Bolter promoli glavu. »Roberte, Carlose, ulazite ovamo.« Oba detektiva bez kucanja uđu u prostran ured. Otmjeni stol od palisandrovine bio je smješ ten pokraj poveć eg prozora. Kartoteka s riješ enim sluč ajevima ispunjavala je brojne police na zidu zdesna od radnog stola. Već ina uokvirenih fotogra ija koje su ranije ukraš avale prostoriju sada su nestale. Hunter je nasluć ivao kako su upakirane u uredno poredane kutije uza zapadni zid. Kapetan Bolter nalazio se uz automat za kavu u kutu. Pokraj stola stajala je ž ena upeč atljiva izgleda. »Roberte Hunter, Carlose Garcia, upoznajte svoju novu kapetanicu, Barbaru Blake«, reče William Bolter, miješajući kavu iz šalice u ruci. Duga, tamna kosa kapetanice Blake bila je elegantno poč eš ljana u punđu. Pod laganom š minkom, kož a joj je izgledala glatko i njegovano. Nosila je svijetlu nijansu ruž a za usne, bisernu ogrlicu i nauš nice koje su pristajale uz njih. Dizajnerska bijela svilena koš ulja bila joj je uredno zataknuta u crnu suknju. Hunter je znao da je u

ranim pedesetima, ali nije izgledala kao da je starija od č etrdeset godina. »Molim vas, sjednite.« Pokazala je prema dvije kož nate stolice ispred njezina stola. »Ovo ć e biti zadnji put da ijedan od vas dvojice ulazi u moj ured bez kucanja«, reče ona kad su oba detektiva sjela. William Bolter se nasmijulji. »Rekao sam vam da zna biti prava kučka.« Hunter ostane tih. Pogled mu je poč ivao na novoj kapetanici. Ispravno je postupila i odmah zauzela stav. Pokazala je da neć e podnositi iskazivanje nepoš tovanja niti od jednog od svojih detektiva. Ispravan potez na svom prvom radnom danu u tako utjecajnom poslu u kojem dominiraju muškarci. »Preskoč it ć u muljaž u od govora koji sam ranije održ ala ostalim detektivima. Sigurna sam da ste sve to već čuli, a nisam ovdje da bih se prema vama odnosila pokroviteljski«, reč e ona i sjedne za svoj novi radni stol. »Niš ta se neć e promijeniti. Nastavit ć ete raditi svoj posao i izvještavat ćete mene kao svoju kapetanicu jednako kao što ste radili s Williamom.« Kimnula je prema kapetanu Bolteru. Hunteru se dopadao njezin stil. Najprije pokaž eš da misliš ozbiljno, a zatim odigraš na prijateljsku kartu. Barbara Blake nije bila početnica. Dobacila je uredno preslož ene novine prema obojici detektiva. »Vaš novi slučaj već uzrokuje komešanje.« Hunter ih podigne i provjeri naslov. SVECENIK ODRUBLJENE GLAVE NAMJESTEN DA IZGLEDA KAO SOTONA. Nije bilo fotografija. Hunter pruž i novine Garciji ne proč itavš i ostatak č lanka. »To je bilo oč ekivano, kapetanice. Dok smo dospjeli do crkve izvjestitelji su već bili tamo. Sretni smo š to se nijedan od njih nije uspio uš uljati unutra i uslikati leš.« Kapetanica Blake zavali se na svojoj stolici. »Baš sam završ ila razgovor s gradonač elnikom Edwardsom. Kao š to vjerojatno znate, on je katolik. Također je jako dobar prijatelj s biskupom Patrickom Clarkom koji je episkopalni vikar područ ja San Pedro. Katolič ka crkva sedam svetaca pripada tom područ ju.« Zastala je i iksirala pogled na Huntera. »Gradonač elnik Edwards nazvao me da izvrš i pritisak. Zeli da ova istraga bude suš tinska de inicija brze pravde. Uvjerila sam ga

da ć emo, kao i uvijek, dati sve od sebe. Upitao me koga imam na slučaju, a kad sam mu dala tvoje ime, pošizio je.« Carlos se namrgodi. »Zahtijevao je da predam istragu nekom drugom.« »Molim?« Garcia pogleda Huntera. »Ima neke nerazriješ ene rač une s tobom.« Nastavila je zuriti. » Rekla bih da te mrzi iz dna duš e. Sto si napravio, spavao mu sa ženom?« Hunter neznatno nakrivi glavu. William Bolter zadrž i pogled na svojoj šalici kave. »Oh, dobijesa, ne«, reč e ona dok su joj se oč i š irile. »Molim te reci mi da nisi spavao s gradonačelnikovom ženom.« Garcia podigne obrve. »Uz duž no poš tovanje, kapetanice, ne vidim š to moj osobni ž ivot ima sa slučajem.« Kapetanič ine se usne trznu. Ustala je, obiš la stol i stala pred njega. »Morala bih se slož iti s tom tvrdnjom. William mi kaž e da si najbolji detektiv kojemu je ikada zapovijedao. Vjerujem njegovoj prosudbi. I neka me vrag odnese ako ć u na svoj prvi dan kao kapetanica OPU-a dopustiti nekom snobovskom politič aru da me pokuš a zastraš iti, a još manje da mi kaž e kojem bih od svojih detektiva trebala ili ne dodijeliti istragu.« William Bolter se nasmiješi. »Rekla sam gradonač elniku da se sluč ajem bave iznimno kompetentni i iskusni detektivi. I da mi nikada viš e ne pokuš a govoriti kako da upravljam svojim odjelom.« »Oduprli ste se gradonač elniku Los Angelesa na svoj prvi radni dan?« smireno upita Hunter. »Već ini ljudi bilo bi draž e imati ga na svojoj strani.« Kapetanica Blake nasloni se o svoj stol toč no ispred Huntera. »Misliš li da sam pogriješila, detektive Hunteru?« Hunter izdrž i njezin pogled. »Mislite li vi da ste pogriješ ili, kapetanice?« Osmijeh kapetanice Blake bio je pun samopouzdanja. »Da neš to raš čistimo od poč etka, mož e? Uvijek ć u poduprijeti svoje detektive. Pa zato nemoj ni pomiš ljati da započ neš s onim kretenskim stavom iz Poroka Miamija, baš mi se ž ivo fuć ka. Ne smeta mi kad trebam otpiliti

politič are. Ono š to mi smeta je kad nemam povjerenje ljudi s kojima radim.« Glas joj je bio nepokolebljiv i č vrst. Pogled joj se premješ tao s jednog detektiva na drugog. »Ako je gradonač elnikova jedina prituž ba na tebe zato š to si mu okrenuo ž enu, to je neš to s č im ć e on morati ž ivjeti. Nemam vremena za ta sranja. Pa da ti onda odgovorim na pitanje, detektive Hunteru - ne mislim da sam pogriješila.« Hunter joj nije mogao pronać i zamjerku. Stvarno je znala kako dobro odigrati svoje karte.

19. Barbara Blake nije dopustila da uslijedi muk. »Onda, što imamo na ovom novom slučaju?« Hunter nastavi i reč e joj ono malo š to su do tada imali o ubojstvu oca Fabiana. »Prokletstvo«, ona istisne riječ . »Dakle, ovaj je ubojica vjerojatno ranije ubio dvaput?« »Moguć e je, ali to nije sigurna stvar«, odgovori Hunter, š tipkajuć i si bradu. Kapetanica Blake podigne obrve, ohrabrujući ga da nastavi. »Broj tri mogao bi znač iti da je otac Fabian treć a ž rtva ili bi moglo značiti nešto drugo.« »Kao što?« »Nisam siguran. Neš to važ no ubojici, ili ocu Fabianu, ili obojici. Istina je da još ne znamo i neodgovorno je pretpostavljati ovako rano.« »U redu, mogu to prihvatiti«, slož i se kapetanica Blake. »Misliš li da bi ministrant mogao biti upleten? Nije to nešto dosad nečuveno.« »Ne bih rekao«, odvrati Hunter. »Zašto ne?« »Treba biti određena vrsta osobe da bi se ubilo nekoga onako kako je ubijen otac Fabian. Hermano tjelesno niti mentalno nije dovoljno jak. Tek mu je četrnaest godina.« »Također bi nam nedostajao motiv«, ubaci se Garcia. »I već smo zaključili kako je ubojica visok oko metar devedeset.« »Kako ste došli do ubojičine visine?« Garcia poč ne objaš njavati, ali nakon trideset sekundi kapetanica podigne desnu ruku, zaustavljajuć i ga. »Zaboravi da sam pitala.« Ona se vrati na svoje mjesto i pogleda Huntera. »Sto si prvotno zaključ io o ovome?« »Dosad imamo samo jednu ž rtvu i to nam ne daje niš ta da bismo mogli uspostaviti č vrst obrazac. Poč etna analiza mjesta zloč ina upuć uje na to da je nepoznati poč initelj vrlo snaž an, vješ t, inteligentan, metodič an i brutalan. Unatoč divljaš tvu onoga š to smo

našli u crkvi, ubojstvo oca Fabiana bilo je dobro isplanirano.« »Metodič no i isplanirano?« Ona se namrš ti. »Iz onoga š to sam č ula, krvi je bilo posvuda. Iznimno neuredno mjesto zloč ina. Ne upuć uje li to na bijes i gubitak kontrole?« »U većini slučajeva da.« Ona prič eka da Hunter nastavi. Nije to uč inio. »Bi li to malo razradio, detektive?« ustrajala je. »Mjesto zloč ina u Crkvi sedam svetaca mož e se nekomu izvana uč initi neurednim, ali ne i ubojici. Mrlje od krvi i prskotine bile su toč no tamo gdje je ž elio da budu. To je bio kontroliran i planiran nered.« »Ritual?« Hunter se nagne naprijed na svojoj stolici i prođe rukom preko nosa i usta. »Ono čime do sada raspolažemo upućuje upravo na to.« »Vatreno krš tenje za tebe, Barbara«, reč e William Bolter, priš avš i prozoru iza njezina stola. »Dodijelit ć u vam dodatnog policajca«, navijesti ona, gledajuć i u Huntera. »To bi trebalo pomoć i s predradnjama. Ako vam zatreba još , javite mi. Također sam vas dvojicu već preselila gore u prostoriju za posebna djelovanja. Trebat ć e vam dodatni prostor. Uspostavila sam telefonsku liniju za anonimne dojave. Znam da obič no uzrokuju viš e glavobolje nego ič ega drugog, ali tko zna? Mož da nam se posreć i.« Kapetanica Blake zaš uti i prelista nekoliko listova papira na svom stolu. »Uz medije koji su navalili na ovaj sluč aj i bijesnog gradonač elnika, bit ć e mnogo pritisaka na nas da dođemo do odgovora... i to brzo.«

20. Prostorija za posebna djelovanja bila je prostrana i dobro osvijetljena. Dva metalna radna stola već opremljena kompjuterskim terminalima i telefonima zauzimala su središ te prostorije. Telefaks se nalazio na drvenom stolić u u kutu. Velika, nemagnetizirana ploč a za pisanje markerima i napola prazan ormar za knjige pokrivali su već inu zapadnog zida. U suprotnom kutu nalazila se staromodna ploč a od pluta. Bila je podignuta na postolje s kotač ić ima i stajala je pokraj dva oštećena siva metalna ormara za spise. Fotogra ije mjesta događaja i izjave svjedoka već su bile stavljene na Hunterov radni stol spremne da ih se poslož i. On upali svoje računalo upravo u trenutku kad se na vratima oglasi kucanje. »Otvoreno je«, dovikne Flunter. Policajac Ian Hopkins uđe u prostoriju noseć i smeđu papirnatu omotnicu. »Detektive Hunter. Ovo su fotogra ije gomile ispred crkve koje ste jučer zatražili da snimim.« Pružio je omotnicu Hunteru. Garcia je posve zaboravio na to. Bilo je sveukupno dvadeset pet fotogra ija. Hunter ih raš iri po stolu, saginjuć i se kako bi svaku paž ljivo promotrio na nekoliko sekunda. »Mislite li da je ubojica mož da promatrao iz gomile?« upita Hopkins s tračkom uzbuđenja. »Moguć e je«, slož i se Hunter, a pogled mu se preseli na drugu fotografiju. »Ako vam ne smeta š to pitam, detektive, zaš to bi to uč inio?« Hopkinsova znatiželja se pojača. »To je temeljna ljudska priroda. Svi ž elimo priznanje za ono š to smo napravili. Mnoge ubojice už ivaju promatrati dramu koju njihovi postupci imaju za posljedicu. Jako se ponose svojim djelom.« »Ponose?« Hopkins se nervozno nasmije. »To je prilično bolesno.« »Serijski ubojice obič no i jesu bolesni«, sa svog stola Garcia dobaci komentar. »Serijski ubojica?« upita Hopkins malč ice preoduš evljeno. »Je li

ono jučer bilo djelo serijskog ubojice?« Garcia se nasmije. Hunter zadrži pogled na fotografijama. »Mislite li da je ubojica na jednoj od ovih slika, detektive Hunter?« ustrajao je Hopkins. »Već je padala kiš a dok si ove uslikao«, odmahne glavom Hunter. »Svi su imali ili kapuljač u ili otvoreni kiš obran. Ako i jest, ne bismo znali.« »Zabrljao sam«, reč e Hopkins, provlač eć i rukom kroz kosu. »Trebao sam se više približiti, zar ne?« Hunter se okrene prema njemu. »Nije tvoja krivica š to je pala kiš a, policajče...?« »Hopkins, gospodine. lan Hopkins.« On ispruž i ruku i Hunter je prihvati u čvrst stisak. »Učinio si ono što sam zatražio, policajče Hopkins.« Hopkins uputi Hunteru neuvjerljiv osmijeh. Osjeć ao je da je trebao postupiti bolje. »Koliko si dugo policajac, Iane?« upita Hunter, prouč avajuć i Hopkinsa. »Tri mjeseca ovog tjedna, gospodine«, odgovori on ponosno. »Sviđa li ti se posao?« »Da, veoma.« »Je li ono jučer bilo tvoje prvo mjesto zločina?« »Ne, gospodine. Već sam bio na nekoliko mjesta oruž anih obrač una bandi i jedne oruž ane pljač ke. Sve s kobnim posljedicama po žrtve.« »Juč er u crkvi«, nastavi Hunter, »znam da si bio vrlo radoznao da baciš pogled na mjesto zločina. Zašto nisi?« »Jer su mi naredbe glasile da ostanem vani i izađem na kraj s promatrač ima. I onda ih fotogra iram.« On kimne glavom prema fotografijama na Hunterovu stolu. Hunter dobaci pogled prema Garciji i oni izmijene preš utni dogovor. »U redu, kako bi ti se svidjelo da nastaviš pomagati u ovoj istrazi?« Hopkinsove oči zasjaje. »To bi bilo fantastič no... gospodine.« Nije mogao vjerovati svojoj sreć i. Policajcima je sluč aj na serijskom ubojstvu š ampanjac ubojstva,

a on je upravo dobio ekskluzivnu pozivnicu da se pridruži zabavi. »U redu. Kapetanica Blake rekla je da ć e nam dodijeliti policajca. Zatražit ću tebe.« »Hvala vam, gospodine.« »Nisam siguran da ć e 'hvala vam' biti riječ i koje ć eš koristiti za tjedan dana.« Hunter se zavali i ispreplete prste iza glave. »Ovo neć e biti lako.« »Ne volim lako, gospodine.« Hunter se nasmiješ i. »Dobro, pa poč nimo onda s tvojim odbacivanjem 'gospodina'. Ja sam Robert, a ovo je Carlos.« Hunter mahne prema Robertu. »Jesi li imalo dobar s kompjuterima? Hoć u reć i, pretraž ivanjem interneta, istraž ivač kim radom, takvom vrstom stvari?« »Da, jako sam dobar u tome.« »Odlič no. Upoznat ć u te s Jackom Kerleyjem, glavnim tipom u našoj Informatičkoj jedinici. On će ti pomoći da se smjestiš.« »Dobro, to mi zvuči super.« »Još neš to«, reč e Hunter, zaustavivš i Hopkinsa prije nego š to je izaš ao iz prostorije. »O ovom sluč aju i svemu vezanom za njega neć e se raspravljati ni s kim osim s Carlosom i sa mnom, je li to jasno?« »Da, gospodine.« Revno je kimnuo, a onda posegnuo za vratima. Telefon na Hunterovu stolu zazvoni. »Detektiv Hunter.« Bio je doktor Winston. »Roberte, imam rezultate obdukcije i nekoliko laboratorijskih testova. Mogu ti ih poslati elektronič kom poštom, ali...« Hunter osjeti nelagodu u liječ nikovu glasu. »U redu je. Odmah ćemo doći, doktore.«

21. U prometu Los Angelesa za vrijeme stanke za ruč ak trebalo im je viš e od dvadeset pet minuta da prijeđu tri kilometra između središ njice OPU-a i OMO-a. Doktor Winston č ekao ih je u sali 2B, onoj istoj sali za obdukcije u kojoj su bili ranije. »Dakle, š to imaš za nas, doktore?« upita Hunter, prekrivš i nos desnim dlanom. »Bi li htio masku, Roberte? Imamo ih i viš e nego dovoljno«, reč e doktor Winston, iščitavajući Hunterovu neugodu. »Ne, dobro sam, ali ako bismo ovo mogli ubrzati, bilo bi izvrsno.« »U redu, dođite za mnom.« Doktor priđe stolu od nerđajuć eg čelika. Hunter i Garcia pođu za njim. Svećenikovo truplo bez glave bilo je oprano i č isto. Poznati rez u obliku slova Y š to je vodio od prednje strane svakog ramena do preponske kosti već je bio zaš iven. Veliki crni šavovi isticali su se na sablasno bijeloj koži poput otrovnog trnja. »Otisci prstiju potvrdili su kako je ž rtva doista Brett Stewart Nichols, također poznat i kao otac Fabian. Vrijeme smrti procijenjeno je na negdje između deset navečer i ponoći u srijedu.« Hunter kimne. »Vrijeme zatvaranja crkve.« »Osim tamo gdje je odsječ ena glava, na tijelu nema drugih trauma«, reč e doktor, stavljajuć i novi par rukavica od lateksa. »Odrubljivanje glave nije se dogodilo nakon smrti. Laič kim rječ nikom, to je bio uzrok smrti. Ali evo zanimljive č injenice: niš ta ne upuć uje na to da je ž rtva bila sputana. Nema ogrebotina niti tragova na zapeš ćima ili gležnjevima.« »Je li bio omamljen sedativom?« upita Hunter, saginjuć i se da pogleda batrljak vrata. Neznatno odmahivanje glavom. »Toksikološ ki test vratio se negativan na bilo koji tip anestetika.« »Zaš to misliš da je mogao biti pod sedativom?« Garda se okrene prema Huntera. »Većina bi se ljudi opirala da ih se kani obezglaviti.« Doktor Winston slož i se kimanjem glave. »Uz nepostojeć e obrambene rane znamo da se sveć enik nije suprotstavio. Nije

jednostavno odrubiti glavu meti koja se miče.« »Je li sveć enik mogao biti u nesvijesti uslijed udarca?« upita Garcia. »To je moguć nost koju sam uzeo u obzir«, odvrati doktor Winston, obiš avš i stol do njegove druge strane. »Bez glave, neć u to moć i potvrditi.« Garda kimne. »Kod te moguć nosti postoji samo jedan problemč ić «, nastavi liječ nik, pokazujuć i na vratni batrljak. »Glava je odsječ ena jednim snaž nim udarcem. Nesumnjivo vrlo oš trim i preciznim oruž jem. Nije bilo komadanja sjekirom, nije bilo piljenja. Prema forenzič nom timu, nije bilo nikakvih tragova, nikakvih udubina, niš ta na podu oko trupla. Ako je ž rtva lež ala na podu bez svijesti, udarac od oš trog oruž ja koje je izvrš ilo odrubljivanje zacijelo bi ostavio neku vrstu otiska. Smjer reza na vratu navodi na zaključ ak da je sveć enik bio u uspravnom polož aju, vjerojatno kleč eć em ili sjedeć em. Udarac je doš ao odozgo i sa žrtvine lijeve strane, što upućuje na to da je ubojica dešnjak.« Hunter razmotri liječ nikove riječ i š uteć i nekoliko trenutaka. »Ne vjerujem da je sveć enik pao u nesvijest od udarca.« Odmakne se od trupla i nasloni o stol s mikroskopima. »Zašto ne?« upita Garcia. »To bi ubojici znatno olakšalo stvari.« »Ovaj ubojica ne traž i lakoć u ili jednostavnost. Vidio si brutalnost mjesta zloč ina. Sadistič ki ubojice rijetko pokazuju suosjeć anje. Ubojstvo nesvjesne ž rtve ne bi mu pruž ilo nikakvo zadovoljstvo. Ovaj je ubojica ž elio ž rtvin strah. Kladim se da je gledao ravno u oč i oca Fabiana kada mu je nanio smrtonosni udarac.« Garcia osjeti kako mu drhtaj prolazi tijelom. »Ako je onda bio pri svijesti, zaš to se otac Fabian nije odupro? Ili barem podignuo ruke kako bi zaštitio lice? To je sasvim prirodno.« »Previše se bojao da bi se pomaknuo«, predloži Hunter. »Vrlo vjerojatno«, prizna doktor Winston. »Dajete li vi to naslutiti kako je on jednostavno sjedio tamo kao kip dok je ubojica zamahivao na njega?« »Događa se to«, kimne doktor Winston. »Ovisno o tome koliko je ž rtva už asnuta, nije neobič no da se mozak samo isključ i. Ne š alju se nikakvi motorič ki stimulansi. I premda ž rtva to mož da ž eli, neć e se moći pomaknuti.«

»Odatle termini ukočen od straha i skamenjen«, potvrdi Hunter. Garcijin pogled ponovno padne na sveć enikovo truplo. »Siroti čovjek. Što je s upotrijebljenim oružjem, doktore? Sjekira?« »Sjekira je oruž je koje je lako nabaviti, ali njome je vrlo teš ko rukovati i upravljati«, objasni doktor. »Masivna je, teš ka, i suprotno onomu š to ste mož da vidjeli u ilmovima, duž ina njezine oš trice nije idealna za odrubljivanje glave. Ubojica bi morao biti majstorski drvosječa da postigne ovu vrstu preciznosti jednim zamahom.« »Imate li kakve prijedloge š to bismo trebali traž iti, doktore?« Oba detektiva pogledaju prema doktoru Winstonu. »Buduć i da još nismo pronaš li glavu, mogu jedino analizirati vratnu stranu reza. Sudeć i po tome koliko je glatka i precizna, rekao bih da se jako slaže s tipom reza koji se postiže samurajskim mačem.« »Samurajskim?« Garcijine se oči rašire. »Kao u nindžinu stilu?« Doktor Winston se nasmije. »To nisu iste stvari, ali shvatio si.« Liječnik na trenutak prouči oba detektiva. »Želim vam pokazati nešto što bi možda moglo pomoći.«

22. S pulta iza sebe doktor Winston izvadi mač osobita izgleda. Njegova dugač ka, lagano iskrivljena oš trica zrcalila se izrazitim sjajem. »Ti bokca, doktore«, reč e Hunter, odmaknuvš i se za jedan korak. »Morate se ostaviti onih niskobudž etnih kasnonoć nih kung-fu filmova.« Doktor Winston ne obrati pozornost na taj komentar. »Ovo je tipič an samurajski mač , također znan i kao katana. Lako se mož e kupiti preko interneta - nisu nuž ne provjere identiteta. Oš trica je napravljena od ugljič nog č elika. Duž ina mu mož e varirati, ali obič no iznosi negdje između pedeset pet i sedamdeset pet centimetara.« Primaknuo se bliž e sveć enikovu truplu. »Ovo je precizno i laserski oš tro oruž je. Idealno za odrubljivanje glave. Ako je rukovatelj mač em dovoljno vješ t, udarac mož e biti brz poput munje. Skoro ga je nemoguć e izbjeć i.« Drž ao je mač objema rukama i polako ga spuš tao prema vratnom batrljku mrtvog tijela. »Ali sjajna stvar kod ovog oruž ja je to š to je tako lagano da ga je ubojica mogao upotrijebiti jednom rukom kako bi zadao smrtonosni udarac. A on bi bio jednako precizan.« »Super«, prokomentira Garcia. »Stigli su neki od laboratorijskih rezultata.« Doktor Winston promijeni temu nakon š to je vratio mač na pult. »Kao š to smo oč ekivali, bilo je na stotine otisaka prstiju posvuda po crkvi i ispovjedaonici.« Iz smeđe omotnice on izvuč e nekoliko listova papira. »Ovog ih č asa uspoređuju s nacionalnom bazom podataka otisaka prstiju, ali ne bih očekivao ikakva velika otkrića.« Hunter kimne. Znao je da ć e vjerojatno dobiti podudaranja za sitne prekrš aje, pljač ke, mož da č ak i kaznena djela poč injena vatrenim oruž jem. Compton je siromaš no susjedstvo koje još uvijek obiluje aktivnoš ću bandi. Već ini njegovih stanovnika nije strano nasilje. »Jesmo li dobili š togod s oltara?« upita, pomno prouč avajuć i listove koje mu je pružio doktor Winston. »Dva para otisaka. Pripadaju ili ž rtvi ili ministrantu. Niš ta iz

neidentificiranog izvora.« »Sto je s kalež om?« upita Garcia. »Nije li ubojica navodno popio svećenikovu krv iz kaleža?« »Da.« »Dakle, ipak možemo dobiti ubojičin DNK«, reče Garcia uzbuđeno. »Ne, ne možemo.« Hunter protrlja umorne oči. »Zaš to ne? Zar se DNK ne mož e dobiti iz sline?« Garcia se okrene prema doktoru Winstonu. »Da, može.« »Ali krv u kaležu pripadala je ocu Fabianu, zar ne?« upita Hunter. Doktor Winston kimne. »To znač i da bi se DNK naš eg ubojice, uzet iz sline, pomiješ ao sa sveć enikovim DNK u krvi. Jednom kad se DNK pomiješ a...« Hunter odmahne glavom. »Više se ne mogu razdvojiti.« Garcia pogleda doktora Winstona radi potvrde. »Robert je u pravu«, kimne on. »Laboratorij ć e vam moć i reć i da postoje dva različita izvora DNK. Ali neće ih moći rastaviti.« »Fantastično«, Garcia dlanovima obuhvati nos. Smrad koji je izazivao muč ninu poč eo je djelovati na njega. »Ovo postaje sve bolje i bolje. Imamo li išta nepobitno?« Doktor Winston duboko udahne. »Krv kojom se ubojica posluž io da ispiš e brojku tri na sveć enikovim prsima. Ljudska je, i nije od oca Fabiana.« Hunter podigne obrve u iščekivanju. »Pripada ženi.« »Zeni?« Garcia je izgledao zapanjen. »Nisam znao da se mož e raspoznati spol iz jednostavnog krvnog testa.« »Mož eš iz DNK testova, ili ako provedeš testiranje izrič ito traž eć i razine estrogena.« Hunter automatski provjeri vrijeme na svom satu. »Nema š anse da bi dobio DNK rezultate ovako brzo, doktore. I nisi imao razloga analizirati razine estrogena.« »Pa kako onda znate da krv potječe od žene?« navaljivao je Garcia. »Osim ako...« Hunterov ispitivač ki pogled vrati se na doktora Winstona. »Osim ako što?« upita Garcia nestrpljivo. »Osim ako je bila trudna.«

Doktor Winston sklopi oÄ?i i polako kimne.

23. Amanda Reilly ponovno je unijela brojeve u svoju prorač unsku tablicu i pritisnula tipku POVRAT. Ništa se nije izmijenilo. Konač nom izrač unu i dalje je manjkao iznos potreban za pokrivanje mjeseč nih rač una njezine agencije za nekretnine. Stavila je naoč ale za č itanje na stol pred sebe i stisnula hrbat nosa. Ovo je bio č etvrti mjesec zaredom da je morala propustiti različ ita plać anja. Tjedan se približ avao kraju, a dva razgledavanja nekretnina koja su imali ovog tjedna nisu rezultirala ponudom. Prema njezinim procjenama, ako uskoro ne ostvari prodaju, moć i ć e si priuš titi rad agencije samo još nekoliko tjedana - možda još jedan mjesec. Amanda je prekinula srednjoš kolsko obrazovanje u dobi od sedamnaest godina, nakon š to je drugi put pala deseti razred. Bila je inteligentna djevojka, ali kad su u pitanju bili ispiti i odgovaranje na pitanja, srce bi joj poskoč ilo poput borbenog mlaž njaka, um bi joj se ispraznio i iz njega nije mogla izvući niti jedan jedini odgovor. Amanda je znala da je jako dobra s ljudima. I imala je karizmu napretek. Prvi joj je posao bio onaj posrednice-pripravnice u maloj agenciji za prodaju nekretnina u središ njem L. A.-u. Nije joj trebalo dugo da prodre u srž stvari i unutar jedne godine njezini rezultati nadmašivali su dobit od prodaje svih ostalih u agenciji. Nije dugo ostala u središ njem Los Angelesu, već je prihvatila posao u Palm Propertiesu, jednoj od najveć ih agencija za prodaju nekretnina u Palm Springsu. U Kaliforniji poduzetniš tvo nije mnogo nesmiljenije od trgovine nekretninama, ali Amanda je znala kako svoje prednosti iskoristiti u svoju korist. Osim š to je bila pametna, karizmatič na i š armantna, bila je i vrlo atraktivna, plave kose duge do ramena, nebesko modrih oč iju i kož e glatke poput porculana. Neki bi rekli da se preko kreveta domogla partnerstva samo tri godine nakon š to se pridruž ila Palm Propertiesu. Amanda je ostala u toj agenciji jedanaest godina, a zatim odustala od partnerstva i otvorila vlastitu agenciju - Reilly's - u zapadnom

Hollywoodu. Bila je marljiva ž ena i tijekom iduć ih deset godina tri su se druge podruž nice Reilly's otvorile diljem Los Angelesa. No prije samo godinu dana, rastuć e američ ko trž iš te nekretninama s treskom je dož ivjelo zastoj. Oduzimanja imovine radi prisilne naplate kredita bila su č esta. Banke nisu posuđivale novac. Nitko nije kupovao. Cak niti prebogati. Amanda je iskuš ala svaki trik koji je nauč ila tijekom godina ne bi li održ ala glavu iznad vode, ali č inilo se da niš ta ne djeluje. Morala je staviti ključ u bravu svih agencija osim središ nje u zapadnom Hollywoodu. Protekla č etiri mjeseca bila su naroč ito tegobna za Amandu i njezinu tvrtku. Morala je dati otkaz svima osim svojoj najboljoj prijateljici i prvoj zaposlenici u Reilly'su, Taniji Riggs. Usprkos sumornom tjednu, Amanda se osjeć ala sretne ruke. Kasno juč er primila je poziv potencijalnog kupca koji je zvuč ao vrlo zainteresirano za jednu od njezinih najskupljih nekretnina. Vilu vrijednu č etiri milijuna dolara sa sedam spavaonica i devet kupaonica na Paci ic Coast Highwayu u Malibuu. Osoba koja ju je nazvala vidjela je posjed koji su oglasili na njihovoj web~stranici i dopao mu se njegov izgled - bazen, ogroman ekscentrič ni kamin u dnevnoj sobi, tenisko igrališ te, krasni vrtovi - kuć a je bila savrš ena. Zatraž io je razgledavanje kasno ovog poslijepodneva. »Izvoli«, reč e Tania Riggs, pruž ajuć i Amandi tamnozelenu plastičnu mapu za spise. Amanda je bila zatraž ila da joj Tania pripremi »ubojito dobar« paket o posjedu. »Sve sam uključ ila«, reč e Tania. »Fotogra ije, detaljne podatke o kuć i i okolnom posjedu - č ak i popis slavnih osoba koje ž ive u dosegu od tri kilometra od mjesta. Tu je također i CD s onom prezentacijom u PowerPointu koju sam ti ranije pokazala.« Amanda se nasmiješ i. »To je bila fantastič na prezentacija, Tania, hvala ti. Imam dobar osjećaj za ovo.« Mahnula je mapom u svojoj ruci. »I ja. To je tako predivna kuća, a ako imaš novac... bagatela.« Amanda se divila Tanijinu optimizmu. Za nekoga tko nije primio plaću pet tjedana, uistinu je znala kako ostati pozitivna. Telefon je zazvonio i Tania potrči do svog stola kako bi se javila. »Amanda«, reč e Tania nakon š to je stavila poziv na č ekanje. »Treba te gospodin Turner.«

Amanda kimne i pruž i ruku prema telefonu na svome stolu. Razgovor je trajao kraće od jedne minute. »Molim te, reci mi da nije otkazao«, nervozno ć e Tania, nakon š to je Amanda spustila slušalicu. »Ne, ne.« »Hvala Bogu na tome.« »Ali zakasnit će otprilike jedan sat.« »Oh, pa to je onda u redu«, nasmiješ i se Tania. »Zeliš li da pričekam s tobom?« »Nema potrebe. Sasvim sam spremna.« Pokazala je tamnozelenu mapu koju joj je dala Tania. »Idi kuć i, curo. I nastoj se dobro odmoriti preko vikenda.« »Nego što da hoću. Sretno.« Tania zakopč a svoj kaput sve do vrata, a zatim zatvori vrata za sobom. Amanda polož i desni lakat na stol, nasloni bradu na sklopljenu š aku te se još jednom zagleda u prorač unsku tablicu na svom zaslonu. Stvari će se uskoro promijeniti, mogla je to naslutiti.

24. Hunter i Garcia prouč avali su forenzič ne fotogra ije snimljene u crkvi kada je kapetanica Blake uš la u prostoriju bez kucanja i zatvorila za sobom vrata. Oč i su joj poč ivale na hrpama biljež nica uvezenih u kožu na stolovima oba detektiva. »Jesu li to sveć enikovi dnevnici?« upita ona, priš avš i Garcijinu stolu, te podigne jedan svezak i prelista prvih nekoliko stranica. Hunter kimne. »Išta zanimljivo?« »Ovisi o tome što držite zanimljivim.« Kapetanica Blake uputi Hunteru pogled koji mu je govorio kako nema vremena za gluposti. »Pregledavamo ih č im brž e mož emo«, objasni Hunter. »Ali u tim knjigama ima gomila stvari. One nisu pravi dnevnici. To su tek knjige u koje je sveć enik obič avao biljež iti svoje misli, kako se osjeć ao, š to je radio... Nema kronološ kog reda. Već ina unosa č ita se kao disertacije, a sež u daleko unatrag.« On pođe natrag do svog stola. »Problem je u tome š to nismo sasvim sigurni š to traž imo. Moglo bi se raditi o bilo č emu, o riječ i, frazi... ili bi to moglo biti skriveno između redaka. Ako se otac Fabian bojao za svoj ž ivot, nadali smo se nać i neš to u najnovijem dnevniku, ali oni nisu datirani. Idioti koji su ih donijeli nakon š to su forenzič ari završ ili s posipanjem praha za uzimanje otisaka nisu se sjetili označ iti knjige brojevima istim onim redoslijedom po kojem su bile nađene na policama u sobi oca Fabiana.« »Izmiješale su se kao snop karata«, prokomentira Garcia. »Tako da, ako pod zanimljivim mislite na prič e o sveć eniku na mukama, onda da, jako su zanimljive«, nastavi Hunter. »Ali ako pod time mislite jesmo li naš li neš to š to bi nam dalo kakvu indiciju zaš to je ubijen, onda je odgovor - još ne.« Kapetanica Blake zatvori dnevnik i polož i ga natrag na hrpu. Tek je tada primijetila koliko je uredan Garcijin stol. Sve je bilo na svome mjestu. Nikakve prenatrpanosti. Svi predmeti na njemu bili su simetrično posloženi. »Što misliš pod svećenikom na mukama?«

»Cini se da je preispitivao svoju vjeru viš e nego jednom«, ponudi Garcia. »Svi to radimo tu i tamo«, odvrati ona slijeganjem ramena. »To je istina.« Hunter potraž i neš to u svojoj gornjoj ladici. »Ali izgleda da je oca Fabiana ono š to je tijekom godina vidio i č uo nagnalo da posumnja u to je li svećenstvo doista njegov poziv.« »Zašto?« »Morate vjerovati u Boga ako ć ete biti sveć enik. Povremeno je dvojio u Božje postojanje.« »Usto, ima nekoliko odlomaka iz kojih je jasno kako se muč io s konceptom celibata«, napomene Garcia. »Koliko ste od ovih dosad pregledali?« »Po tri svaki od nas, a čitali smo ih i noću«, odgovori Hunter. Kapetanica preklopi ruke i duboko izdahne. »Biskup Clark zabrinut je zbog ovih dnevnika.« »Kako zabrinut?« Hunter škljocne zglobovima prstiju, a kapetanica Blake ustukne. »Boji se da je otac Fabian možda napisao stvari koje nije trebao.« »Mož ete li biti malo konkretniji, kapetanice?« upita Hunter. »Nemamo mnogo vremena za igre pogađanja.« »Dilema o celibatu, na primjer.« Garcia se zakaš lje. »Dakle, biskupa Clarka viš e zabrinjava š to je otac Fabian mož da skoč io na drugu stranu ograde nego č injenica da mu je brutalno odrubljena glava u vlastitoj crkvi? To je bolesno.« »Također je veoma zabrinut da je otac Fabian mož da zapisao stvari koje je č uo na ispovijedi. Za Katolič ku crkvu, to je nalik teš kom kaznenom djelu.« »Samo ako je otac Fabian usmeno diskutirao bilo š to od svojih ispovijedi s nekim drugim«, Hunter iskaž e svoje neslaganje. »Zapisati ih u osobnom dnevniku ne predstavlja nikakav grijeh niti katolič ko zlodjelo.« »Jesi li katolik?« upita ona, mršteći se. Odmahivanje glavom. »Pa kako onda to znaš?« »Puno čitam.« Garcia se osmjehne. »Onda predlažem da čitaš brže.«

»Zašto?« »Biskup Clark vrši pritisak da dobije dnevnike natrag.« »Neka onda pritiš će.« Hunter se nije brinuo. »Sadrž aj ovih dnevnika mogao bi postati dokazni materijal u istrazi koja još traje. Zadnje š to sam č uo, policija još uvijek ima nadlež nost izuzeti bilo kakav dokazni materijal s mjesta zločina.« »Ne obraća se preko suda«, kapetanica Blake pogleda Huntera. »Dajte da pogađam. Moj stari prijatelj, gradonačelnik Edwards?« »Koji ć e bez sumnje razgovarati sa svojim starim prijateljem, šefom policije. Nakon toga stvari se kompliciraju.« »Komplicirano je ono č ime se bavimo, kapetanice. Moramo pregledati te dnevnike.« »Samo ih pregledajte što brže i što temeljitije možete, u redu?«

25. Kapetanica Blake približ i se ploč i od pluta i prouč i na njoj pribodene fotogra ije. »Vidim š to si mislio kad si rekao da je ovo ritualno. Odsijecanje glave, pseć a glava, krug oko oltara, teorija o ispijanju krvi, numeriranje žrtve... Sve je tu, zar ne?« Niti jedan detektiv ne ponudi odgovor. »Vidite, to me muč i«, nastavi kapetanica. »Rituali nikad nisu zbrzani, a č ini se kako ni ovaj nije bio. To mi govori da je ubojici trebalo barem dvadeset do trideset neometanih minuta kako bi postigao svoj cilj.« Hunter se složi sporim kimanjem glave. »Riskantno, nije li? Pogotovo kad se uzme u obzir da je ubojstvo počinjeno na javnome mjestu. Ubojicu je mogao zateći bilo tko.« »Imao je to pod kontrolom«, potvrdi Hunter. »Kako to?« »Izgleda da je ubojica unutar crkve bio odjeven kao sveć enik netom prije zatvaranja.« »Molim?« »Približ no vrijeme smrti podudara se s vremenom zatvaranja crkve - oko deset sati.« Hunter pregleda nekoliko listova papira na svome stolu. »Ispovijedi su se morale završ iti u deset minuta do deset. U dvadeset do deset crkva je bila skoro prazna, izuzevš i dvoje ljudi stanovitu gospođu Morales i gospođu Willis. Sudeć i po njihovim izjavama, jedan ih je sveć enik kojeg nisu prepoznale u to doba zamolio da odu.« Kapetanica Blake žmirne. »Sveć enik im je rekao kako je tamo radi ispomoć i ocu Fabianu te da zatvaraju rano jer trebaju pripremiti crkvu za posebnu misu iduć eg jutra. Ministrant Hermano ne zna niš ta o sveć eniku na ispomoć i. I rekao je da nema ništa posebno ni u jednoj misi.« »Jesi li razgovarao s te dvije ž ene? Imamo li crtež tog tajanstvenog svećenika?« »Razgovarao sam s njima, da, ali nemamo crtež.« »A zašto ne?«

Hunter sa svog stola podigne dva lista papira i pruž i ih kapetanici Blake. »Ovo su izjave svjedokinja o sveć eniku koji ih je zamolio da odu.« Kapetanica ih pomno proč ita. Celo joj se mreš kalo dok joj je pogled skakao s jedne stranice na drugu. »Je li ovo ozbiljno?« »Bojim se da jest«, reče Hunter. »Dakle, gospođa Morales tvrdi kako je sveć enik bio mlad bijelac, visok, kratke plave kose i duga nosa.« Kapetanica Blake mahne listom u svojoj lijevoj ruci. »Dok gospođa Willis misli kako sveć enik 'nije bio toliko visok' te je izgledao kao Latinoamerikanac kratke smeđe kose, gomoljasta nosa i tankih brčića. Jesu li obje slijepe?« »Ne«, odvrati Hunter lež erno. »Stare su. Gospođi Morales su sedamdeset dvije, a gospođi Willis sedamdeset sedam godina. Pamć enje im nije kao š to je bilo. A znate da nam je vizualna memorija najslabija. Dva svjedoka nikada ne vide istu stvar.« »Sjajno.« Kapetanica Blake vrati izjave Hunteru. »Ali ubojica je svejedno jako riskirao kad je razgovarao s dvoje različ itih ljudi i zamolio ih da napuste crkvu. Nije mogao znati kako će ga opisati.« »To je bio prorač unati rizik«, odgovori Hunter, masirajuć i si vrat. »Ako se potrudio preobuć i se u sveć enika, razumno je pretpostaviti da je promijenio i svoj izgled. Kontaktne leć e, perika, laž ni nos i brkovi... što god. Ne vjerujem da je išta prepustio slučaju.« »Vrlo promišljeno.« »Ritualni ubojice obično i jesu takvi.« »Sto ako se ubojica nije preruš io u sveć enika?« upita kapetanica, naslonivš i se o Garcijin stol. » Sto ako je bio sveć enik? Sveć enici su obično vrlo promišljeni ljudi.« »Razmatramo i to.« Hunter si nalije čašu vode. »Ne zvučiš jako sigurno.« »Trenutno nisam siguran ni u š to, kapetanice. Previš e je nepovezanih karika.« »Koje, na primjer?« »Važnost rituala, primjerice.« »Već te ne pratim.« Hunter ostavi svoju č aš u na stolu i približ i se ploč i s fotogra ijama. »U ritualu, sama je ceremonija najvaž nija stvar; ž rtva dolazi druga po važnosti.«

»A ti ne vjeruješ da je to ovdje sluč aj, je li tako?« upita kapetanica, pridruživši se Hunteru pored ploče. On neznatno odmahne glavom. »U ovom je ubojstvu najvažnija bila ž rtva. Ubojica je izrič ito ž elio oca Fabiana mrtvog. A dao nam je i nagovještaj za to.« »Kakav nagovještaj?« Ona pogleda Fluntera. »Brojku tri nacrtanu na svećenikovim prsima.« Kapetanica napuć i usne dok je razmiš ljala o tome nekoliko trenutaka. »Cinjenica je da se ubojica potrudio raskopč ati reverenđu oca Fabiana, napisati brojku na njegovim prsima i onda je opet zakopčati.« Flunter kimne. »To znači da je napad bio vrlo osoban.« Kapetanica Blake povuč e pramen kose koji joj je slobodno visio preko desnog oka. »Misliš li da je sve to moglo biti odvrać anje pozornosti? Ubojica je prikazao ubojstvo kao ritual, dok je ono zapravo samo obično sadističko ubojstvo?« »Odvraćanje pozornosti od čega?« upita Garcia. »Nije bilo odvrać anje pozornosti«, Hunter ć e samopouzdano, vrativš i se za stol i otpivš i gutljaj svoje vode. »Da je ubojica ž elio ingirati ritual, odrubljivanje glave i kruž ni trag krvi oko oltara bili bi za to dovoljni. Nije morao otić i tako daleko da popije sveć enikovu krv ili zabije pseć u glavu u vrat trupla. U svemu tome postoji dublje značenje.« Kapetanica Blake sklopi oč i i ispusti dug uzdah. »Koji vam je onda sljedeći potez?« »Moramo doznati koliko god toga mož emo o ocu Fabianu, uključujući i njegov osobni život.« »Je li imao koga od Obitelji?« »Otac Fabian bio je sin jedinac«, odgovori Garcia, č itajuć i s lista papira na svom stolu. »Otac mu je nepoznat, a majka mu je umrla od ciroze prije šest godina.« »Najbolja nam je šansa otac Malcolm«, doda Hunter. »Tko je otac Malcolm?« »On je glavni sveć enik u Katolič koj crkvi Naš e Gospe od Krunice u Paramountu. Također je bio najbliž i prijatelj oca Fabiana.« Hunter instinktivno provjeri svoj sat. »Kasnije ću se odvesti onamo.« »Ja ć u ostati i nastaviti s dnevnicima.« Garcia pokaž e na gomilu

knjiga. »A ovo?« upita kapetanica, pokazujuć i fotogra iju sa pseć om glavom. »Ikakvi tragovi?« »Još ne«, odgovori Garcia. »Pronaš li smo osvrte na grč ku mitologiju i istočnu Pravoslavnu crkvu, ali dosad ništa bitno.« Prekinuo ih je telefon na Hunterovu stolu. Zazvonio je dvaput prije nego š to je podignuo sluš alicu. »Detektiv Hunter.« On se okrene prema kapetanici Blake. »Za vas je.« »Da...« reč e ona, primaknuvš i sluš alicu desnom uhu. »Stavi ga na č ekanje i prebaci poziv u moj ured. Primit ć u ga tamo.« Vratila je telefon Hunteru. »Tek sam nekoliko dana na poslu, a gradonač elnik već postaje davež.« Uputila se prema vratima.

26. Ryan Turner stigao je u agenciju za promet nekretninama Reilly's u zapadnom Hollywoodu sa sat i petnaest minuta zakaš njenja. Amanda je samo telefonski razgovarala s potencijalnim kupcem i nije bila posve sigurna što očekivati. Ugodno se iznenadila. Ryan je bio visok oko metar osamdeset pet, u ranim č etrdesetima i dobro građen. Tamna mu je smeđa kosa bila kratka, konzervativno podš iš ana i č ista, u skladu s ostatkom njega. Bio je odjeven poput menadž era, u tamnom odijelu skupa izgleda, a cipele su mu bile savršeno ulaštene. Govorio je s primjesom južnjačkog naglaska. »Oprostite š to kasnim«, reč e on dok se č vrstim stiskom rukovao s Amandom. »Poslovni ljudi uvijek brbljaju više nego što bi trebali.« »Nije vrijedno spomena, gospodine Turner«, odvrati ona, uputivš i mu svoj najsrdačniji osmijeh. »Drago mi je da ste uspjeli doći.« »Uistinu se veselim š to ć u razgledati ovu kuć u. Iz onoga š to sam vidio na vašoj web-stranici, izgleda savršeno.« Amandin se osmijeh proširi. »I molim vas,« nastavi on, »zovite me Ryan.« »Samo ako ćete vi mene zvati Amanda.« »Dogovoreno.« Ryan je nagovorio Amandu da se poveze s njim. Uz promet, vož nja im je potrajala tek neš to viš e od jednog sata. Amanda je provela prvih dvadeset pet minula govoreć i Ryanu koliko je imanje predivno. Njezin joj je uvjež bani govor klizio s usana poput poezije. Ostatak vož nje razgovarali su o svemu, od posla do bož ić nih darova. Prvo š to je Ryan primijetio kad su se provezli kroz velič anstvena elektronič ka ž eljezna vrata posjeda u Malibuu bilo je tenisko igrališ te njemu slijeva. »Impresivno«, reče on. Stvari su se odvijale baš kao što se Amanda bila nadala. Ostatak kuć e nije razoč arao Ryana: viš e od 1800 m 2 ž ivotnog prostora s visokim stropovima mjestimice od drvenih greda, te č udesnim mramornim podovima. Njezina unutraš njost bila je

luksuzno opremljena modernim i stilskim namješ tajem. Domiš ljato postavljena rasvjetna tijela svaku su sobu č inila opuš tajuć om i toplom. Vani su prostrano područ je za zabavu i odmor te bazen osiguravali završni detalj kao šlag na torti kuće. Dok je istraž ivao svaku prostoriju, Ryan je pokuš avao prikriti uzbuđenje tutnuvš i ruke u kož natim rukavicama u dž epove svog dugač kog, crnog ogrtač a. No odavao ga je osmijeh na licu. U ovom se slučaju kuća doslovno sama prodavala. »Imate li neš to protiv da još jednom bacimo pogled na dnevni boravak prije nego š to pođemo?« upita on dok je zurio kroz prozor najveće spavaće sobe na drugom katu, s pogledom na plažu. »Naravno da nemam«, odgovori Amanda, silno se trudeć i obuzdati svoje oduševljenje. Kad su uš li u dnevni boravak, Amanda je stala pokraj velikih, rukom izrezbarenih dvokrilnih vrata. Doimala se malčice zabrinutom. Ryan je stajao iza ekstravagantna, bijela kož nata kauč a smješ tena malo izvan samog središ ta velebne sobe, pogleda iksirana na raskošan kamin od riječnog kamena koji je zauzimao dio južnog zida. »Pretpostavljam da kamin radi?« upita on, okrenuvš i se prema Amandi. »Da. Sve u ovoj kući funkcionira savršeno.« »I pretpostavljam da se radi o plinskoj vatri, a ne onoj na drva. Ili će mi inače trebati manja šuma da naložim ovu stvar.« Amanda zapazi da je rekao »trebat ć e mi« i ugrize usnicu ne bi li prikrila osmijeh. »Imate pravo. Radi se o plinskoj vatri.« »Bismo li je mogli zapaliti da malo pogledam?« Pitanje je uhvatilo Amandu nespremnu i ona se zapilji u Ryana razrogačenih očiju. »Jeste li dobro?« »Ovaj... jesam, dobro sam.« Trebalo joj je nekoliko sekundi da povrati sabranost. »Pretpostavljam da ć e biti u redu ako ž elite upaliti kamin, ali ako nemate ništa protiv, pričekat ću vas u kuhinji.« Ryan suzi oč i i priđe Amandi za nekoliko koraka. »Zar neš to nije u redu?« »Ni najmanje. Sve je sasvim u redu.« Premda je navukla hrabar izraz lica, nije ga uspjela uvjeriti. »Nije sve sasvim u redu. Boja vam se povukla s lica, Amanda. Je li

mi nešto promaknulo?« Ryanove oči pretraže sobu. »Ne, ne...« Njezina ga je reakcija zabezeknula i ona je to znala. »S kućom i kaminom sve je kako treba. To vam jamčim.« »Pa š to onda ne valja? Jako dobro č itam ljude, a vas neš to sigurno muči.« Amanda duboko udahne. »Ja... ne volim plamen baš previš e.« Pogled joj padne na pod kao da je sramežljiva mala djevojčica. Ryan ispusti nervozan hihot. Zakorač io je na jedva metar od nje i iznova joj pokušao uhvatiti pogled. »Stvarno?« Amanda podigne glavu i zagleda se u Ryanove suosjećajne oči. »Ružno iskustvo?« upita on blagim glasom. Usne joj se skupe u tanku crtu dok je kimala glavom. Ryan utješ no spusti ruku na Amandino lijevo rame. »Zelite znati nešto?« reče on nakon kratke stanke. »Ja se užasavam paukova.« Usne joj se izduže u nesiguran osmijeh. »Kad sam bio momč ić , imao sam sobu u potkrovlju stare brvnare«, reč e on mirno. »Jedne sam noć i zaspao č itajuć i. Mora da je bilo negdje oko tri ili č etiri ujutro kad sam osjetio kako me neš to š kaklje za vratom.« »Oh, Bože!« usklikne Amanda, zadrhtavši. »Još uvijek napola bunovan, pokuš ao sam se grebanjem riješ iti dosadnog golicanja. To je završ ilo tako da sam razljutio pauka i gurnuo si ga pod ovratnik svoje košulje. »Fuj!« »Bio je to obič an smeđi pauk samac, one vrste koja ujeda viš e nego jednom. Valjda je onaj u mojoj koš ulji stvarno bio gladan jer me je ugrizao više puta.« Amanda iskrivi lice u gadljivu grimasu i brzo protrlja rukom zatiljak. »Na nesreć u, tijelo mi stvarno loš e reagira na ugrize. Imao sam temperaturu, tresla me zimica, vrtjelo mi se i osuo sam se tim ogromnim bijelim plikovima na mjestima ugriza. Otada, svaki put kad vidim pauka ponaš am se kao najveć i mlakonja kojeg ste ikada vidjeli. Čak mi se i glas izmijeni i postane visok pa zvučim kao Barbika.« »Ozbiljno?« Amanda se nasmijulji. »Vjerujte mi.« On kimne i osmjehne se. »To je vrlo neugodno.« Nije htjela razgovarati o onome š to se dogodilo, ali s njim se

osjeć ala ugodno. K tome je trebala uvjeriti Ryana da je s kuć om sve u redu. »Bila sam jako mlada kad se to desilo«, reč e ona, odmahnuvš i rukom š iš ke s lica. »Prijateljica i ja smo se igrale. Glumile smo da kuhamo. Ne znam zapravo kako se to dogodilo, ali odjeć u mi je zahvatio plamen.« Ryanovo se zanimanje pojača. »Na jedan nač in imala sam sreć e«, nastavi ona. »Zapalio mi se samo zadnji dio haljine. Jeste li se ikada opekli?« upita ona. Ryan odmahne glavom. »Ne na taj način.« »Teš ko je opisati taj bol.« Zaš utjela je, tragajuć i za riječ ima koje bi to predoč ile. »Nije kao kad se oparite vrelom vodom ili kad dotaknete peglu. Nije to ona vrsta bola koji peč e. To je neš to tako intenzivno da vam mozak prestane raditi i molite se za smrt. Osjetila sam kako mi se kož a topi. Mogla sam namirisati svoju kosu kako gori.« Amanda si njež no dotakne kosu desnom rukom. Pogled joj je bio dalek. »Tog smo dana bile same u kuć i. Dok je moja prijateljica uspjela pronać i malo vode i politi me njome, izgorjela mi je većina leđa i vrata.« Neko su se vrijeme gledali u tišini. »Iskreno mi je žao«, reče on. »U redu je. Niste vi krivi. Trebala bih to nauč iti kontrolirati, doista, ali jednostavno ne mogu. Od bilo koje vrste vatre jednostavno iskoč im iz kože.« Ryan odš eć e natrag u središ te dnevnog boravka. Amanda pođe za njim. »Posjetio sam psihologa zbog svog straha od paukova«, obznani on. »Znate, oni imaju posebne vrste terapija koje navodno pomaž u da se riješite bilo koje fobije.« »I što se dogodilo?« upita ona znatiželjno. »Psiholog je puno govorio i nakon š to sam ga nekoliko puta posjetio, odluč io je da sam spreman suoč iti se sa svojim strahom. Unio je tog ogromnog dlakavog pauka i stavio mi ga na dlan kako bi mi pokušao dokazati da su bezopasni.« »Je li upalilo?« »Vraga. Upišao sam se, a zatim izletio iz sobe vrišteći kao luđak.« Amanda se nasmije. »Mož da nekim strahovima nije suđeno da budu nadvladani.« On se

približ i kož natom kauč u. Amanda je stajala oko pola metra ispred njega, zureći u kamin. Njegova se ruka omota oko nečega u njegovu džepu. »Znate kad ste mi rekli za nezgodu dok ste bili mladi i kako se bojite vatre?« upita on. »Da«, odgovori ona, ne okrećući se. Njegov se glas iznenada promijeni. »Već sam to znao.« Prije nego š to se mogla okrenuti i pogledati ga, zgrabio ju je s leđa i prekrio joj nos i usta mokrom krpom

27. Otac Malcolm pristao je da se sastanu u 19.30. U sedam i dvadeset Hunter je parkirao svoj buick lesabre ispred Katolič ke crkve Naš e Gospe od Krunice u South Paramount Boulevardu. Ulič na su svjetla, zajedno s božičnim ukrasima, stvarala topli karneval boja. Crkva bijaš e velika bijela zgrada s obje strane ograđena dvama malim travnjacima. Iznad njezinih rukom izrezbarenih dvokrilnih vrata od palisandrovine nalazio se svijetlosivi kip Naš e Gospe od Krunice u prirodnoj veličini. Sveć enik vedra izgleda u kasnim š ezdesetima stajao je kod ulaznih vrata i razgovarao s niskom i krupnom ž enom. Granica rasta kose posve mu se povukla i sve š to je od nje ostalo bila su dva otoč ić a sijede kose. Jedna iznad svakog uha. Oprostio se sa ž enom dok se Hunter uspinjao po č etiri niske stube ispred crkve. »Oče Malcolme?« upita Hunter. »Mora da ste vi detektiv s kojim sam ranije razgovarao telefonom«, reče svećenik, toplo se osmjehujući. »Ja sam detektiv Hunter.« Imao je svoju služ benu ispravu u ruci. »Hvala vam što ste se pristali naći sa mnom.« Sveć enik brzo provjeri Hunterovu iskaznicu, a zatim ga uvede unutra. Unutraš njost crkve bila je prostrana, a oltar je sjao od stotina svijeć a. Glavni je brod mogao primiti oko petsto vjernika, a među brojnim klupama od crvenog hrasta bila je raš trkana š ač ica ljudi. Neki su se molili, neki su čitali Bibliju, a neki su izgledali kao da su zaspali. »Hoć emo li razgovarati u mom uredu?« upita sveć enik mahnuvš i rukom. »Odmah je otraga.« »Svakako«, kimne Hunter. Ured oca Malcolma bijaše malen, ali ugodan. Zidovi su bili oličeni u bijelo s laganom primjesom sive boje. Namješ taj je bio klasič an, s izrazitim europskim utjecajem. Pri dnu prostorije, suč elice vratima, stajao je masivan drveni stol. Pred njim su se nalazile dvije replike viktorijanskih naslonjač a. Sa zidova su visjeli drvorezi svetaca, a vjerske knjige ispunjavale su velik ormar za knjige slijeva od stola.

Otac Malcolm pokaž e Hunteru da sjedne, a potom zauzme svoje mjesto za stolom. Nekoliko trenutaka obojica su š utjela. »Ne mogu povjerovati da se to dogodilo. Fabian je bio dobar č ovjek, dobar svećenik.« Glas oca Malcolma bijaše krhak i tužan. »Jako mi je ž ao«, odvrati Hunter. »Koliko shvać am, bili ste dobri prijatelji.« Sveć enik kimne. »Ranije sam predavao u sjemeniš tu. Fabian je bio jedan od mojih studenata. Poznavao sam ga više od dvadeset godina.« »Kakav je bio?« »Ljubazan, predan, suosjeć ajan. Kao š to rekoh, bio je dobar svećenik.« »Kad ste ga posljednji put vidjeli?« »Prije otprilike dva tjedna. Ovdje smo imali prodaju kolač a sedmaš a i osmaš a. Svratio je ovamo pomoć i.« Plah osmijeh pojavi se na sveć enikovim usnama. »Zapravo, svratio je na jelo. Obož avao je kolač od banana.« »Je li se doimao iole drugač ijim? Mož da zabrinut ili nervozan zbog nečega?« »Uopć e ne. Bio je smiren kao i uvijek. Vrlo razgovorljiv, š alio se s uč enicima č itavo vrijeme. Izgledao je malo umorno, ali to je uvijek bio slučaj s Fabianom.« »Kako to?« Hunter blago protrlja ožiljak na zatiljku. »Koliko znam, nikad nije dobro spavao.« »Ima li tomu kakav poseban razlog?« Lagano odmahivanje glave. »Nosimo se s brojnim teš koć ama, detektive, a one nam se ponekad uvuku u svijest usred noć i i drž e nas budnima. Fabian mi je jednom rekao da redovito sanja ružne snove.« Hunter se prisjeti kako je proč itao nekoliko odlomaka u dnevnicima oca Fabiana o ruž nim snovima, ali on ih nikad nije opisao. »Je li ikada razgovarao s vama o tim snovima?« »Nikada. Bio je vrlo rezerviran čovjek.« Hunter naš kraba neš to u svoj crni notes. »Je li ikada govorio o bilo kakvim brigama koje su ga mučile?« »Kao sveć enici, imamo mnogo briga, detektive Hunter. Bavimo se ljudima u potrebi, a u današ njem svijetu nedać e su brojne. Ali pretpostavljam kako mislite na onu vrstu briga koje su ga mogle stajati života?«

Hunter ne odgovori, ali njegova je tiš ina bila ispravno protumačena. »Ne.« Otac Malcolm zvuč ao je sigurno. »Bio je jednostavan č ovjek. Zivio je za crkvu i za pomaganje drugima. Kakve god da je brige imao, uvjeravam vas da mu nisu ugrožavale život.« Hunter promisli o onome š to ć e reć i sljedeć e. Znao je kako ć e se upustiti u opasne vode.

28. »Je li otac Fabian ikad razgovarao s vama o svojoj sumnji u odluku da postane katolič ki sveć enik ili o svojoj namjeri da sve to ostavi za sobom?« upita Hunter i uvidi da se drž anje oca Malcolma mijenja. Izgledao je uvrijeđeno. Suzio je oči i ispitivački pogledao Huntera. »Ono š to č inimo temelji se isključ ivo na vjeri i ž elji da služ imo naš em Gospodinu, detektive Hunter.« Sveć enikov je glas bio odmjeren ali č vrst, kao da kori neposluš no dijete. »Ne radimo to zbog novca ili uzbuđenja. To je poziv. Moram priznati kako ponekad bude teš ko. Ljudi smo i kao takvi imamo svoje trenutke slabosti, svoje nesigurnosti. Nije neuobič ajeno za one od nas koji odaberu ž ivot podč injen Bogu tu i tamo preispitati tu odluku. No naš a se vjera uvijek pokaž e jač om od bilo kakve sumnje. Razumijete li š to znač i vjera, detektive?« »Mislim da razumijem«, odgovori Hunter uz kimanje glave. »Slijepo vjerovanje bez ispitivanja ili dokaza.« Otac Malcolm se osmjehne, pokazavš i ž uto zamrljane zube. »To nas vjerovanje drž i na pravom putu. Suzbija naš e sumnje. Tako da, kao odgovor na vaš e pitanje, detektive - da, otac Fabian i ja razgovarali smo o njegovim dvojbama i dilemama. Samo zato š to odluč imo služ iti Bogu ne postajemo imuni na iskuš enja i nejasne misli. A samo zato š to nas pohode tmurne misli, to ne znač i da im se prepuštamo do kraja. On je bio čovjek neosporive vjere.« »Molim vas, nemojte me krivo shvatiti, oč e«, reč e Hunter nagnuvš i se naprijed i oslonivš i laktove na koljenima. »Ja ne propitujem njegovu ili vaš u vjeru. Samo sam se pitao je li postojao razlog za te 'nejasne' misli. Ako jest, to bi nam moglo pruž iti trag. Je li vam otac Fabian ikada rekao kako razmišlja da se ostavi svećenstva?« Otac Malcolm poč eš e mali ož iljak iznad svoje desne obrve. Hunter je mogao vidjeti kako razmiš lja treba li mu odgovoriti na pitanje ili ne. »Stvarno je važno«, ustrajao je Hunter. »Da«, reč e otac Malcolm nakon nekoliko uznemirujuć ih sekunda. »Nakon što je Fabianova majka preminula, vjera mu se pokolebala.« »Jesu li bili bliski?«

»Trudio se.« »Trudio?« »Fabian nikada nije upoznao svog oca. Majka ga je sama podigla, ali bila je ogorč ena ž ena. Oč ekivala je da joj sin jedinac postane odvjetnik ili liječ nik ili neš to š to bi ga obogatilo pa da joj mož e vratiti dug.« Hunter se pomakne na svome sjedalu. Sveć enik spusti pogled na svoje sklopljene ruke. »Imala je problema. Mnogo se godina borila s alkoholizmom. Iako mu je zamjerala š to je postao sveć enik, on ju je volio. Molio se za nju svakog dana otkad mi sež e sjeć anje. Kad se razboljela, sve se dogodilo vrlo brzo. Odveli su je u bolnicu i umrla je u roku od jednog tjedna. Jako je loše to primio.« »Koliko loše?« »Bio je ljut.« Otac Malcolm ugrize se za usnu i ponovno razmotri svoje riječ i. »Ne, mislim da bi toč na riječ bila nezadovoljan. Bio je nezadovoljan Bogom. Nadao se da ć e nakon toliko godina molitvi za jednu te istu stvar Bog posluš ati. Stalno je ponavljao kako nikad nije traž io č udo. Samo je ž elio da Bog pruž i njegovoj majci š ansu za borbu. Umjesto toga, Bog ju je uzeo.« Hunter je nepomič no sjedio boreć i se s vlastitim sjeć anjima. Pogled je č vrsto uperio u sveć enika, ali zapravo ga nije gledao. »Znam točno kako se osjećao.« Otac Malcolm opazi bol u Hunterovu izrazu lica te se nagne naprijed. »Smijem li vas nešto upitati, detektive?« »Naravno.« »Je li istina ono š to je pisalo u novinama? O tome da je Fabianu odsječena glava? O psećoj glavi?« »Da.« Sveć enik ispusti dubok uzdah. »Vjerojatno već znate da je Svetom Fabijanu, prema kome je otac Fabian dobio svoje ime, odrubljena glava.« Hunter kimne. »Mislite li da je to povezano?« »Moguć e je.« Hunter se opet zavali. »Sto vi mislite, oč e? Mislite li kako je ubojica ž elio da otac Fabian umre na isti nač in kao i Sveti Fabijan?«

Sveć enik ustane i pristupi ormaru za knjige pokraj svog stola. »Minulih godina, mnoš tvo je neshvać enih ljudi uhić eno i muč eno prije nego š to su ih osudili na smrt«, reč e on, posegnuvš i za knjigom na najviš oj polici. »Stoljeć ima je već ina smrtnih kazni u zapadnom svijetu značila odrubljivanje glave.« Hunter razmotri ovo. »Dakle, da je otac Fabian odabrao ime bilo kojeg drugog sveca, smrt odrubljivanjem glave vjerojatno bi se ionako podudarala sa svečevom smrću«, zaključi on. Sporo kimanje. »A š to je sa pseć om glavom? Znač i li to iš ta vama ili katolič koj vjeri?« Sveć enik duboko udahne. »Vrag«, odvrati. Dok je to izgovarao, hladan propuh uđe u prostoriju. Hunter instinktivno navuč e ovratnik svoje jakne čvršće oko vrata. Otac Malcolm vrati se na svoje mjesto. »Bez namjere da zvuč im drsko, detektive, ali mislim da možda idete krivim putem.« »Kako to, oče?« upita Hunter, susrevši svećenikov pogled. »Vjerujem da je ovo agresija usmjerena protiv Katolič ke crkve. Netko tko ž eli nauditi Crkvi kao cjelini, ne pojedinom sveć eniku. Fabian je bio tragič na ž rtva. To je mogao biti bilo tko od nas. Ubojica je mogao odabrati bilo koju od naš ih crkava za svoj č in srdž be.« Zastao je jer su ga riječ i koje je kanio izgovoriti zabrinjavale. »A neš to mi govori da ć e opet ubiti. Mož da već i jest.« Od sveć enikova tona Hunteru su se nakostriješile dlačice po rukama.

29. Amanda Reilly osjeć ala je nevjerojatnu hladnoć u i ž eđ. U glavi joj je pulsiralo takvom ž estinom da je mislila kako ć e joj sljepooč ice eksplodirati. Kad se pokuš ala pomaknuti, shvatila je da je vezana. Zapeš ća su joj bila prič vrš ćena za naslone, a glež njevi za noge neugodna metalna naslonjača - tako čvrsto da su joj se žice urezivale u kožu. Osjeć ala je da su joj kapci teš ki i ljepljivi. Koliko je mogla procijeniti, nije bila zavezanih oč iju, ali neš to ju je spreč avalo da ih otvori. Pokuš ala je vrisnuti, ali usne joj se nisu htjele rastvoriti. U ustima joj je bio gorak i odvratan okus. Nagonski je pritisnula jezik uz usne i među njima osjetila tvrd, tanak sloj neč ega neodređenog. Pokuš ala je silom otvoriti usta i osjetila kako njež na kož a na njezinim usnama počinje pucati. Oh, moj Bože! Drhteći, konačno je shvatila što se zbilo. Usta su joj bila zalijepljenja jakim ljepilom. Preuzela ju je panika i ona silovito trgne svoje tijelo s jedne strane na drugu, ritajuć i se, pokuš avajuć i se osloboditi. Krv poč ne kapati s mjesta gdje su joj se žice usjekle u zapešća i gležnjeve. Naslonjač se nije ni pomaknuo s mjesta. Bio je ili pretež ak ili zač avliran za pod. Njezini krikovi, priguš eni č vrsto zatvorenim usnama, zvučali su poput životinjskih roktaja. Nekontrolirani drhtaj protrese joj tijelo i borila se spriječ iti svoje zube da zacvokoću. Suze navru u kutovima njezinih sklopljenih oč iju, silom se probiju van i poč nu joj se kotrljati niz lice, ispiruć i dio ljepljive tvari kojom su bili prekriveni njezini kapci. Osjeć ala je kako se odljepljuju. Vrlo polako, uspjela ih je otvoriti. Pekli su je kao da ih je opekla vatra i prisiljavali je na grozničavo treptanje. Trebalo je nekoliko minuta da bol oslabi i da joj se u oč i vrati donekle izoš trena slika. Natekle su, a bjelooč ice postale zagasitocrvene. Isprva je sve bilo mutno, ali soba osvijetljena svijeć ama izgledala je poznato. Prepoznala je dio namješ taja, ali

odakle? Pulsiranje u glavi pojač alo joj se, a njezine zbrkane misli nisu imale smisla. Duboko je i pravilno udisala te se prisilila usredotočiti na svoje otkucaje srca. Sjeć anje joj je polako poč elo slagati djelić e onoga što se bilo dogodilo. Zgrč ila se od straha kad se konač no prisjetila. Mutan prizor pred njom bio je onaj ogromnog kamina od riječ nog kamena u jednoj od nekretnina na njezinu popisu. Bila je dovela ovamo potencijalnog kupca na razgledavanje. Kako se ono zvao? »Kako glava, Mandy?« Glas koji je dopro odostraga zaprepastio ju je toliko da se ukoč ila. Zreo i č vrst kao u narednika. »Pulsiranje ć e uskoro nestati.« Ponovno je počela drhtati. Izoš trenost slike gotovo joj se vratila u normalu. Amanda spusti pogled i napokon shvati zašto joj je bilo tako hladno. Bijaše gola. Visoka pojava iskorač i njoj iza leđa i stane joj u vidno polje. Bio je to isti muš karac kojeg je dovela u ovu kuć u na razgledavanje, ali još uvijek mu se nije mogla sjetiti imena. Međutim, bio je drugač ije odjeven. Umjesto dugač kog ogrtač a i odijela krojenog po mjeri, nosio je usku, crnu sportsku odjeć u. Ruke su mu i dalje bile u rukavicama, a kosa mu je sada bila skrivena ispod pletenog šešira. Još jednom se borila s onime š to ju je sputavalo, mahnito izvijajuć i tijelo i pokušavajući udarati nogama. On ju je hladnokrvno i u tiš ini promatrao nekoliko minuta sve dok nije shvatila da joj je trud uzaludan. »Naž alost, mislim da se neć eš moć i osloboditi«, objasni on, poč evš i koračati ispred nje. »Oh, molim te. Zaš to mi ovo radiš ?« Ona izgovori te riječ i u svojim ustima, ali sve što je izašlo bio je titrav, pjevuckav zvuk. Usana č vrsto skupljenih i odmahujuć i glavom s jedne na drugu stranu, odglumio joj je taj zvuk natrag u lice, a zatim se nasmijao. »Ako mi se ž eliš obratiti, morat ć eš se viš e potruditi. Hajde, mož eš ti to. Otvori usta.« Zurila je u njega, paralizirana. Tako se jako bojala da je mislila kako će se onesvijestiti. Sagnuo se, lica tek nekoliko centimetara od njezina. »OTVORI

USTA.« Uzvik je bio tako glasan da je dah iz njegovih usta otpuhnuo njezinu kosu s čela. Amanda je izgubila kontrolu. I viš e je nego preš la granicu strave. Svaka joj se dlačica na tijelu nakostriješila kad se pomokrila. »Oh, to je odvratno«, reč e on, opet se uspravi i odmakne za jedan korak od lokvice koja se brzo stvorila ispod njezina naslonjača. »Mož da ti mogu pomoć i da otvoriš usta.« Podignuo je neš to s okvira kamina. »Što kažeš? Želiš li pokušati?« Pokazao joj je blještav, srebrn otvarač za pisma. Amandine se oč i raš ire od už asa i ona trgne glavom unatrag koliko god je mogla. Nov, prodoran krik oteo joj se iz zatvorenih usana. »Mož da ti rastrgne usne, ali, hej, koga briga, je li tako? Samo kimni i počet ću trgati.« Amanda divlje odmahne glavom. »Ili bih ga mož da trebao upotrijebiti tamo dolje.« Pokazao je prema njezinim preponama. »To bi te moglo zaustaviti da budeš prljava kuč ka i opet smoč iš pod. Sto kaž eš ?« Polako je preš ao jezikom uzduž sjajne oš trice. »Da zabijem ovo u tebe? Obeć ajem ti da ć u te natjerati da najprije uživaš.« Amandino tijelo ž estoko se trgne naprijed i ona osjeti ono malo sadrž aja iz svog ž eluca kako joj juri kroz grlo i nadolazi u usta. Zakolutala je očima nagore i počela se gušiti. »Jesi li ti to upravo povratila u usta?« drekne on, pojurivš i prema njoj. »Prljava kurvice.« Pritisnuo joj je dlanove o oba obraza, zabacivš i joj glavu unatrag. »Opet to progutaj. Opet progutaj, odmah«, naredi, pritisnuvši jače njezine obraze. Amanda je pokuš ala odmahnuti glavom, ali njezin ju je napadač držao među dlanovima u čvrstom željeznom stisku. »OPET TO PROGUTAJ«, iznova je viknuo. Zakaš ljala se, ali pritisak zraka nije imao kamo osim gore kroz njezin nos. Iz njega š ikne krvava sluz, poprskavš i muš karč eve rukavice i rukave. »Ti kuč ko«, reč e on, masirajuć i joj grlo. »Neć eš mi ovako umrijeti.« Amanda nije jela nekoliko sati. Sto god da joj je njezin ž eludac vratio u usta, to nije bilo viš e od pune ž lice za juhu. Zahvaljujuć i

napadač evu pritisku na njezine obraze i njegovoj masaž i njezina grla, konačno je progutala vlastitu bljuvotinu. »Dobra cura«, reč e on, izvuč e papirnatu maramicu iz dž epa i pobrine se za njezino krvarenje iz nosa. Cekao je u tiš ini otprilike pet minuta dok je Amanda sjedila drhteći. »Vidim da ti je hladno«, napokon reč e, a glas mu se promijeni. Zvučao je iskreno. Zakoračio je bliže. »Imam ti nešto pokazati.« Iz dž epa je izvadio staru crno-bijelu fotogra iju i pridrž ao je ispred Amandina lica. »Pogledaj. Sjećaš li se?« Bila je slaba, đehidrirana i previš e joj se vrtjelo da bi se usredotočila. »Daj, Mandy.« Pucnuo je prstima nekoliko puta. »Obrati pozornost na sliku. Sjećaš li se?« I dalje osjeć ajuć i zbunjenost, zurila je u nju nesigurna pogleda. Ništa nije imalo smisla. A zatim je ugledala to. »To ne može biti.« »Dobro doš la svome strahu, Mandy«, proš apć e on. »Znam š to te nasmrt plaši.«

30. Neki kaž u kako je losangeleski Union Station posljednja velika ž eljeznič ka stanica u Americi. Izgrađena 1939. godine kako bi sjedinila putnič ke terminale triju različ itih ž eljeznica, stanica još uvijek služ i kao tranzitno prometno središ te. Iako je njezina vanjš tina uspješ an spoj š panjolske misije, maurskog te modernog arhitektonskog stila, u losangeleskom Union Stationu najbolje se už iva iznutra. Pomno je renoviran, s izvornim rasvjetnim tijelima, kamenim podovima i popločenim zidovima. Na stranu njegova ljepota, stanica je neprekidna vreva putnika i turista, no danas se činila prometnijom nego inače. Djevojka je trč ala š to je brž e mogla, neprestano izvijajuć i tijelo kako bi izbjegla sudar s drugim putnicima. Ljudi su dolazili iz svih smjerova i č inilo se da se svima ž uri. Nakon š to je uspješ no zaobiš la krupnu ž enu koja je gurala kolica s djetetom, umalo je pregazila djevojč icu u š kolskoj uniformi koja se, izgleda, odvojila od svojih roditelja. Dok je stigla do dizala koje se spuš talo u podzemnu željeznicu, već se bila uspuhala i oznojila. »Malo mjesta, molim vas«, uzviknula je ž urnim glasom, tiskajuć i se između prolaznika, preskačući stube. Ugledala je kako se vrata podzemnog vlaka Red Linea zatvaraju upravo kad je kročila na platformu. »Oh, ne, ne!« Vlak se počeo udaljavati. Pohitala je prema njemu, ali znala je da nema koristi. »Opet kasnim... super«, prošaptala je. »Baš ono što mi treba.« Pogledom je potraž ila oglasnu ploč u. Najmanje petnaest minuta prije sljedeć eg Red Linea. Usprkos vlaku koji je otiš ao, platforma je i dalje bila prepuna. Kamo dovraga idu svi ti ljudi danas? pomislila je, ogledavajuć i se. Pogled joj padne na prazan stakleni ormarić za oglase i ona nač as opazi svoj odraz. Njezina duga, tamnosmeđa kosa još je uvijek bila uredno vezana u rep, ali na č elu su joj se stvorili graš ci znoja, a nos joj je izgledao ruž ič asto od kombinacije hladnoć e izvana i njezina trč anja.

Očajnički je trebala dotjerati se šminkom. Glavna je dvorana vrvjela ljudima. Turisti su buč no š etali naokolo, diveć i se brojnim treperavim svjetlima i sjajnim kuglicama. Sve do sada nije niti opazila š arene bož ič ne ukrase. Podsjeć ali su je na njezin rodni gradić i kuć u njezinih roditelja. Mjesta i ljude koje bi najradije zaboravila. Provjerila je sat, a zatim se uputila prema ženskom zahodu na kraju dvorane. Ovog puta bez ž urbe. Visok, mrš av muš karac koji je nosio crvenu kož natu aktovku zlobno joj se nasmiješ io, a njoj je č itavo tijelo zadrhtalo. »Dame i gospodo,« najavi glas iz zvuč nika, »zbog signalnog kvara na Pershing Squareu, iduć i vlak Red Linea kasnit ć e pet minuta. Ispričavamo se zbog neugodnosti.« »Fantastično«, promrmljala je. »Ovo jednostavno nije moj dan.« Odjednom je osjetila kako joj se prsni koš stež e oko srca. Plamena vruć ina nevjerojatnom joj je brzinom preuzela tijelo, a grlo joj se vezalo u čvor, otežavši joj disanje. Stanica se počela okretati. Vidom su joj zavladali kruž ić i svjetlosti, no brzo su se poveć ali i postali sjajniji sve dok jedino š to je mogla vidjeti nije bila zasljepljujuć a bijela svjetlost. I tada se to dogodilo. Jarku su svjetlost zamijenile zrnate sive i bijele slike, poput kratkog isječka iz starog filma. Ali ono što je vidjela nije bio klasik. »Oh, Bože, ne.« Glas joj priguše suze. »Molim te, ne opet.« Slike su se prikazivale tek nekoliko sekunda, ali to je bilo dovoljno da je ispune užasnim strahom. Nos joj je prokrvario. Neš to joj se okrenulo u ž elucu i kiselina š to joj je sunula u usta potakne je na povrać anje. Oč ajnič ki je trebala stić i u ženski zahod. »Neka mi netko pomogne, molim vas.« Usne su joj se pomicale, ali glas nije izlazio. Noge je izdaš e i ona padne ravno na koljena upravo kad je neš to erumpiralo iz njezina ž eluca. Baš tamo, usred glavne dvorane losangeleskog Union Stationa, izgubila je kontrolu i povratila.

31. Hunter je ž ivio sam. Nikada se nije ož enio, a veze koje je imao zapravo nikada nisu funkcionirale. Uvijek bi dobro započ eli. Isprva se č inilo kako ž ene s kojima je izlazio imaju razumijevanja za pritiske njegova posla i za predanost koju je on zahtijevao. No uskoro su ž eljele viš e. Mnogo viš e nego š to je on bio spreman dati. I premda se ponekad osjeć ao osamljeno, dugotrajne veze jednostavno mu se nisu uklapale u ž ivotni stil. Hunterov seksualni ž ivot sastojao se isključ ivo od susreta na jednu noć ili kratkotrajnih avantura bez obaveza. Už ivao je provoditi vrijeme sam. Osjeć ao se ugodno u svome oskudno uređenom jednosobnom stanu. Dobra knjiga i dvostruka doza jednog od mnogih š kotskih viskija od ječ menog slada iz iznimno dobro opremljene zbirke uvijek su ga opuš tale. Ali ne i več eras. Ovo je bila tek druga noć otkada su otkrili mrtvo tijelo oca Fabiana, no pritisak se brzo nagomilavao. Osjeć ao je potrebu da izađe i vidi druge ljude kako razgovaraju, smiju se i ž ive ž ivot. Svijet mrtvih imao je naviku zavući mu se pod kožu. Los Angeles ima jedan od najž ivahnijih i najuzbudljivijih noć nih ž ivota na svijetu. Od luksuznih i pomodnih klubova gdje se druž e najpoznatije lič nosti, do otrcanih i prljavih tajnih sastajališ ta. Postoje tematizirani lokali i koktel-barovi raš trkani po č itavom gradu. Mož eš popiti pić e u bolnič kom odjelu gdje konobarice trč karaju naokolo u uskim crnim uniformama medicinskih sestara ili u najtradicionalnijoj od irskih pivnica u kojima barmeni ostavljaju Guinessova piva da odstoje prije nego što napune čaše do vrha i u pjeni nacrtaju djetelinu. Hunter nije traž io niš ta ludo ili buč no, tako da lokali s glazbom už ivo i barovi s DJ-ima nisu dolazili u obzir. Također je odluč io ostati u središ tu Los Angelesa umjesto da se odveze u bilo koji od brojnih barova na plaži. Odlučio se za Zlatnog bisagaša u Zapadnoj osmoj ulici. Njegova diskretna i opuš tena atmosfera bila je upravo ono š to je Hunter imao na umu. Stigao je onamo oko devet naveč er. Lokal je bio posjeć en, ali ne i prepun. Sjeo je pri kraju bara koji je nalikovao krč mi u doba Divljeg zapada i naruč io viski od ječ menog slada. Pipnič ar, visok

Portorikanac kratke kose s kozjom bradicom podrezanom do savrš enstva, ubacio je dvije kockice leda u č aš u, a Hunter je zurio u njih dok su pucale. Mozak mu je sistematič no promiš ljao o sluč aju. Dva dana i dosad nisu imali ništa. Dovrš io je svoj viski i pogled mu je pao na grupicu naguranu oko starog automata za igru Svemirski osvajači. Hunter nije niti opazio kada je pipnič ar natoč io još jednu dozu i odgurnuo čašu preko šanka tako da je kliznula do njega. »Opa, brz si«, reče on, kimnuvši. »Ova je plaćena, gospodine.« Hunter se namršti. »Dama za stolom vama zdesna«, reč e pipnič ar, lagano nakrivivš i glavu. Hunter se okrene kako bi pogledao stol koji je naznač io pipnič ar. Visoka, atraktivna brineta sjedila je za njim sama. Uvojci kose proš arane obojenim pramenovima padali su joj preko ramena. Imala je maslinasto preplanulu kož u i zavodljive smeđe oč i. Dva dugmeta na vrhu njezine ž uć kasto-bijele bluze bila su strateš ki otkopč ana, otkrivajući dekolte od kojeg je čovjeku zastajao dah. Hunter podigne čašu i prihvati piće uz jedva zamjetan osmijeh. Ona mu uzvrati pogled, trepne i zatim odgovori osmijehom, domahnuvši mu rukom da joj se pridruži. »Baš ste sretnik«, reče pipničar. »Radi li ona ovo često?« »Nikad je prije nisam ovdje vidio«, odvrati on, pogladivš i rukom svoju bradicu. »Meni ona izgleda kao ž derač ica muš karaca«, reč e Hunter, ne prekidajući kontakt očima s brinetom. Pipnič ar dohvati č aš u i poč ne je polirati. »Mene bi mogla pož derati kad god poželi.« Hunter prijateljski namigne pipnič aru. »U redu, za mene viš e ništa.« Uputio se prema brinetinu stolu.

32. »Hvala na pić u. To je vrlo ljubazno od tebe«, reč e Hunter te zauzme mjesto točno ispred nje. Ona mu uputi osmijeh kao iz č asopisa za zubare. »Nema problema. Dobro je pronaći muškarca koji cijeni pravo piće.« Hunter opazi kako ona pije isto što i on. »Piješ viski?« »Volim da mi je piće jako.« Otpila je gutljaj svog viskija od ječ menog slada pod Hunterovim budnim pogledom. »Ja sam Robert«, reče on, ispruživši ruku. »Ja sam Claire, Claire Anderson.« Rukovali su se, a Hunter opazi kako joj je koža glatka na dodir. »Dolaziš li često ovamo?« upita ona. »Baš i ne. Več eras mi je bilo potrebno pić e, a nije mi se iš lo na pomodno ili buč no mjesto. Ovdje posluž uju dobar viski, a ugođaj je... spokojan. A ti?« »Dolazim ovamo povremeno. Stan mi je samo jedan blok odavde.« »Izvrstan polož aj, ali ovo zapravo nije lokal u koji izvjestitelji zalaze na piće, zar ne?« reče on ležerno. Osmijeh joj se nije izgubio. Jednostavno je preuzeo uvjerljiviji oblik. »Onda si me prepoznao, rekla bih?« »Kosa ti je drukč ija. Kovrč avija. Ali sjeć am te se iz Crkve sedam svetaca. Upitala si me pripisujem li ubojstvo serijskom ubojici č ak i prije nego što sam bacio pogled na mjesto zločina.« Claire podigne obrve, prihvativš i ono š to je rekao. »Onda, sada kad si vidio mjesto zloč ina, misliš li da bi to moglo biti djelo serijskog ubojice?« »A poč ela si tako dobro«, reč e Hunter, razoč arano odmahnuvš i glavom. »Kupila mi piće i to. Nije li trebalo biti malo ulagivanja, možda čak i koketiranja, prije nego krenu pitanja?« »Možemo i tako ako želiš.« »Mislim da bi to bilo bolje.« »Pa kako bi onda htio da ti se ulagujem, detektive Hunter?«

»Možeš me zvati Robert. To je u redu.« »Pa kako bi onda htio da ti se ulagujem, Roberte?« »Poč nimo ovime.« Nagnuo se naprijed, posegnuo za njezinom čašom i izlio njen sadržaj u svoju čašu. »Što stvarno piješ?« Promatrala ga je jedan trenutak. »Kako znaš da viski nije moje piće?« U glasu joj se čuo ton prkosa. Hunter podigne obrve. Ona mu nač as uzvrati pogled, a zatim joj se usne izviju u novi osmijeh. »U redu, uhvatio si me. Džin i tonik.« Malo kasnije Hunter se vratio do stola s visokom, ledenom č aš om džina i tonika. »Hvala«, reč e ona, a zatim otpije svoje pić e. »Pokuš ajmo ispočetka, hoćemo li?« Pružila mu je ruku. »Ja sam Claire.« »Oh, dakle dala si mi svoje pravo ime?« Ona kimne. Hunter se ovog puta nije potrudio rukovati. »Za koje novine onda radiš?« Claire spusti ruku. Nije izgledala uvrijeđeno. »LA Times.« Nač as je promislila o tome. »Zapravo, uzeli su me na probni rok.« »Oh, tako dakle. I misliš da bi ti mož da prič a o serijskom ubojici pružila ključ koji trebaš kako bi uspješno prebrodila svoj probni rok.« »To mi ne bi umanjilo šanse, recimo to tako.« Hunter otpije još jedan gutljaj svog pić a. »Naž alost, mislim da ti ne mogu pomoći.« »Ma daj, Roberte. Trebam samo malu prednost. Neš to š to drugi izvjestitelji nemaju. A to ne bi bilo teško budući da nitko ne zna ništa.« »To je zato što se nema što znati.« »Šališ li se ti to? Netko je odrubio svećeniku glavu i zabio mu pseću glavu u vrat. Ubojica je praktič ki obojio crkvu krvlju. To je ponaš anje poremeć enog psihopata, a ne nekoga tko je poč inio ubojstvo samo jednom i ti to znaš . Sve je bilo dobro isplanirano. Mislim da ć e to opet napraviti ili je to već ranije radio. Što ti misliš?« Hunter se osmjehne. »To je lukavo. Pokuš avaš me namamiti na komentar prikrivanjem pitanja pod vlastitim miš ljenjem. Jesi li to naučila na studiju novinarstva?« Claire provuč e lijevu ruku kroz kosu. »Dva semestra iz psihologije na Državnom sveučilištu u Idahu.«

»Ti si iz države krumpira?« »Ima u Idahu viš e toga od pukog krumpira«, odvrati ona, ne nalazeći to zabavnim. »Siguran sam da ima.« »Također sam pročitala tvoju knjigu.« Hunter podigne pogled, dopustivš i da se tiš ina otegne. »Nikad nisam napisao knjigu«, odvrati on, odmahujući glavom. »Dobro, tvoja doktorska disertacija o kriminalnom ponaš anju i postupanju. Tiskana je u knjigu i još uvijek je obavezno š tivo u Saveznom centru za analizu nasilnič kog kriminaliteta pri FBI-u.« Claire opazi Hunterov upitan pogled. »Izlazila sam s vjež benikom FBIa«, objasni ona ravnoduš no. »Tvoj rad predstavlja naporan tekst, ali iznimno je dobar. Nikakvo č udo š to ga svaki FBI-ev izrađivač kriminalistič kog pro ila mora prouč iti. Cudim se š to te nemaju za predavača.« »Mijenja taktiku«, pomisli Hunter. »Sada iskuš ava pristup laskanjem.« »I tebe sam provjerila na brzinu«, nastavi ona. »Cudo od djeteta, mladi genijalac. Iš ao si u Mirmanovu š kolu za darovite, brzo završ io fakultet i stekao doktorat kad su ti bile dvadeset tri godine - dojmljivo. Kako netko poput tebe završi kao detektiv umjesto kao milijunaš?« Na džuboksu je počeo svirati sastav Guns and Roses. »Moja životna priča nikad neće postati bestseler.« »I ne kanim napisati bestseler«, odvrati ona lež erno. »Ali tvoja je knjiga pobudila moje zanimanje. Posebno me oč arao dio o ritualnim ubojicama. Stvarno vjerujem da su ti teorije stopostotno toč ne, ali ima nešto što me muči.« »A što bi to bilo?« »Osim ako nisi drastič no promijenio miš ljenje ili si spreman pobiti vlastitu tezu, znam da ne vjeruješ kako je ubojica iz crkve ubio samo jednom. Jesam li u pravu?« »Vidiš , opet to radiš «, odgovori Hunter. »Nameć eš mi svoje misli i očekuješ od mene da se s njima složim ili ne.« »Hajde, Roberte. Daj da radim na ovoj prič i s tobom. Obavit ć u sjajan posao. Mogu te proslaviti.« Hunter se zahihoć e, prekriž i noge i pusti da mu ruke klonu na koljena. »Proslaviti?«

»Izvrstan si detektiv. Znam jer sam te istraž ila. Kad se radi o hvatanju kriminalaca, pogotovo onih opakih, imaš izvanredan staž , ali to ne zna nitko osim š ač ice ljudi. Zasluž uješ priznanje. Los Angelesu očajnički treba junak.« Hunter polako otpije gutljaj svog viskija. Claire Anderson svakako je bila jako dobra u igri laskanja; to joj je morao priznati. »Zadovoljan sam postojeć im stanjem«, odgovori. »Ne ž elim biti junak. I nije mi potrebna slava.« »Zadovoljan si? Neću nasjesti na to.« Hunter prekriž i ruke. »Volim svoj ž ivot onakav kakav jest. Volim biti...« »Usamljenik?« Hunter ne reče ništa. »U redu.« Claire se nagne naprijed i metne oba lakta na stol. »Nesluž beno, odgovori mi na ovo, ne kao policajac već kao kriminalistički psiholog, samo da mi utažiš znatiželju.« Hunter sa zanimanjem podigne lijevu obrvu. »Neslužbeno?« »Da. Obećajem.« »Pucaj.« »Pretpostavimo da ne istraž uješ ovaj sluč aj, već ga samo prouč avaš . Da moraš napraviti pro il ubojice sudeć i samo po onome š to si vidio u Crkvi sedam svetaca. Bi li taj pro il upuć ivao na nepoznatog poč initelja koji ć e vjerojatno ponoviti kazneno djelo, ili je već činio kaznena djela u prošlosti, ili oboje?« Hunter se prigušeno nasmije. »Ti ne odustaješ, zar ne?« »Ne bih bila dobra izvjestiteljica kad bi bilo tako«, odgovori ona i namigne. Hunter dovrš i svoje pić e i spusti praznu č aš u na stol uz naglaš en prasak. Claire učini isto. »Još jednu rundu?« upita ona. Hunter baci letimič an pogled na svoj sat, ostavljajuć i dojam kao da sumnja u tu mogućnost. »Ma hajde, nemaš ženu kojoj bi se vratio kući, nije li tako?« »Nekako mislim da već znaš odgovor na to pitanje.« Ona se zahihoć e. »Kao š to rekoh, stvarno sam malo istraž ivala o tebi.« Shvatila je kako to ludo zvuč i pa se pož urila objasniti. »Ne na psihotičan način vrebača. Istraživanje je dio novinarstva.«

Tišina. »Hajde, na meni je red da platim rundu. Gledaj, obeć ajem da viš e neću postavljati pitanja o slučaju.« Hunter se nakrevelji. »U to iskreno sumnjam.« »Znaš š to«, reč e Claire, ustajuć i. »Imam otvoreni rač un u ovom baru. Naruč i š to god ž eliš i donesi mi još jedan dž in i tonik dok ja skoknem u toalet. Popit ć emo ovdje još jedno pić e, a onda mož da mož emo poć i negdje drugdje. Moja cimerica ovog vikenda nije u gradu.« Usne joj se rašire u zavodljiv osmijeh. Opa, ona je spremna ić i do kraja. Claire bi bila nevjerojatna u krevetu, procijenio je, ali njezina bi izvedba bila razmjerna podatku koji bi mogao ponuditi njezin ljubavnik. Ona je vodila ljubav s podatkom, ne s muškarcem. »Gledaj, Claire. Ti si vrlo atraktivna ž ena. Siguran sam kako znaš da bi mogla odabrati bilo kojeg od tipova iz ovog lokala da te odvede kući.« »Ja odabirem tebe.« Hunter se nasmije. »I to mi laska. Ali ovo bi bilo iz pogreš nih razloga i ti to znaš.« »Ponekad su pogrešni razlozi najbolji.« »I već inu bih se noć i slož io s tim. Ali več eras ć u morati odbiti ponudu.« »Otpilit ć eš me?« Zazvuč ala je iskreno uvrijeđeno. »Ne baš .« Hunter nač as zaš uti. »Uč inimo to. Kad ova istraga završ i, izvest ć u te na večeru. Da vidimo hoćeš li me i tada željeti odvesti k sebi na piće.«

33. Hunter je uspio odspavati samo tri i pol sata. Iako je bio na nogama od 4.30, uš ao je u svoj ured malo poslije osam. Garda je bio za svojim stolom i dtao jedan od dnevnika oca Fabiana. Od su mu bile podlivene krvlju i uokvirene tamnim kolobarima. »Kad si stigao?« upita Hunter, zatvorivši vrata za sobom. Garda spusti dnevnik na stol, nasloni se na naslon stolice i izmasira svoj ukoč eni vrat. »U sedam i trideset, ali bio sam budan pola noć i, čitajući.« Hunter kimne. »Da, ja isto.« Garcia primijeti da pod miš kom ima dva dnevnika. »Koliko si daleko dospio?« On kimne prema knjigama. »Pročitao sam obje.« Hunter ih položi na svoj stol. »Pročitao si četiristo stranica u jednoj noći?« »Čitam mnogo, čitam brzo i ne spavam puno.« »Jesi li pronašao štogod?« »Niš ta š to bi stvarno moglo pomoć i istrazi. Ali otac Fabian bio je č ovjek s mnogo problema.« Hunter se osloni o svoj stol i zavuč e ruke duboko u džepove. »Razmišljao je o samoubojstvu - dvaput.« Garda protrlja oč i vrš cima prstiju. »Pa - još malo pa ć u gledati u križ . A niti ja još uvijek nisam niš ta pronaš ao. Je li š to proizaš lo iz linija za dojave?« Svake več eri, prije odlaska kuć i, Hunter je osobno pregledavao dnevne dojave koje je zaprimila ekipa za dojave. »Niš ta. Viš e od dvjesto poziva dosad i svi do jednog obič na lupetanja.« Na vratima se oglasi kucanje. »Naprijed«, uzvikne Hunter. Policajac Hopkins uđe u ured noseć i plavi plastič ni fascikl. I on je izgledao umorno. »Imam neke preliminarne rezultate pretraž ivanja koja si traž io«, reč e on Hunteru, koji podigne ruku i zaustavi ga prije no š to je mogao nastaviti. »Mislim da bi nam svima koristio odmor od ureda i kompjuterskih

ekrana. Vani nije loš dan. Sto kaž ete na to da odemo po kavu u Mali Tokio? Koristila bi nam promjena okoline.« »Ja sam za«, Garda podigne ruku. »Jasno. Volim to mjesto«, kimne Hopkins. Mali Tokio mala je č etvrt u središ tu Los Angelesa, odmah preko puta Parkerova centra i OPU-a. To je jedna od samo tri služ bene japanske č etvrti u Sjedinjenim Drž avama, a ako volite japansku hranu, u Los Angelesu nema boljeg mjesta od njega. Hopkins predlož i kavanu Poppy na juž noj strani Malog Tokija. Tamo je mnogo puta jeo i njihova je kava bila najbolja. Usprkos ranoj uri, kavana je bila prepuna. Svi naruč e crne kave, a Hopkins uz to uzme i krafnu posutu čokoladom. »Trebali biste probati jednu od ovih krafni«, reč e Hopkins dok su sjedali za posljednji raspolož ivi stol pokraj vrata. »Tako su zasitne da su praktički zasebna skupina hrane.« »Meni ne treba«, reče Garda, podigavši desnu ruku. »Samo ti navali«, osmjehne se Hunter i namrš ti se na č etiri kockice šećera koje je Hopkins ubacio u svoju kavu. »Dakle, što imaš?« upita. »Ne mnogo.« Hopkins je zvuč ao razoč arano. »Istraž io sam ono š to si traž io. Bilo kakva nasilnič ka djela usmjerena na crkve u proteklih pet godina.« Izvadio je nekoliko listova iz svog fascikla i poč eo ih prelistavati. »Imam vandalizme, gra ite, nekoliko razbijenih prozora, ukradene predmete, nekoliko pokuš aja palež i, ali ne i istaknute izič ke napade na sveć enike. Bilo je, međutim, nekoliko sluč ajeva silovanja časnih sestara.« »To ne spada u kategoriju koju traž imo.« Hunter prebrzo otpije gutljaj svoje kave i opeče nepce. »Znam, ali ipak, to je jednostavno bolesno.« Hopkins odgrize zalogaj svoje krafne i obriš e posip s usana zelenim papirnatim ubrusom. »Drugo pretraž ivanje koje si traž io: ubojstva s karakteristikama rituala i mučenja. Popis je dug.« Hunter je to nekako i očekivao. »Izdvojio sam rezultate služ eć i se kriterijima koje si mi zadao. Pod jedan, kriminalci koji još nisu bili uhić ivani, i pod dva, zloporabu životinja.« »Sto si dobio?« »Ubojstva s obilnim prolijevanjem krvi - bio ih je znatan broj.

Većinu se pripisuje bandama, ratovima zbog teritorija i droge. Ali osim mnogo krvi, uopće nemaju druge ritualne karakteristike.« »Išta sa životinjama?« upita Garcia, pušući u svoju kavu. »Da, ali bez pseć ih glava. Zapravo, jedini sluč aj koji sam uspio pronać i gdje je u zadnjih pet godina na mjestu zloč ina ostavljena životinjska glava, radilo se o glavi konja.« »Talijanska mafija«, reče Hunter. »Takva je teorija«, složi se Hopkins. »Slučaj nikad nije riješen.« »Kojim se onda drugim ž ivotinjama, ako ih je bilo, posluž ilo u zloč inima?« upita Garcia upravo kad je Hopkins zagrizao još jedan zalogaj svoje krafne. Morali su pričekati da ga sažvače i proguta. »Bilo ih je neš to malo. Stakori, svinje, golubovi, mač ke - ali izgleda da je omiljena ž ivotinja kokos. Pogotovo njezina krv. Mnogo se koristi u crnoj magiji - vuduu. A to se većinom pripisuje Jamajčanima i - « »Brazilcima«, kimne Garcia. »Brazilcima?« Hunter se okrene prema partneru. »Da. To se u Brazilu zove makumba. Riječ je o neč emu š to je Brazil naslijedio od brojnih robova koji su stigli iz Afrike.« Garcia odmahne glavom, pokazujuć i kako ne namjerava previš e zalaziti u povijesne detalje. »Oni imaju puno rituala, a mnogi od njih uključ uju ž rtvovanje kokoši i korištenje njihove krvi.« »Pretraž ivao sam internet satima,« reč e Hopkins i odmahne glavom, »pokuš avajuć i nać i iš ta š to bi opravdalo zamjenjivanje neč ije glave pseć om - i nisam naš ao niš ta. Kao š to si zatraž io,« nagnuo je glavu prema Hunteru, »provjerio sam sve agencije za dobrobit ž ivotinja u Los Angelesu. Nije pronađena niti jedna strvina ulič nog mješ anca bez glave. Nastavit ć u provjeravati, ali trenutno to izgleda vodi prema još jednoj slijepoj ulici.« Hunter protrlja lice objema rukama. Jutros se nije obrijao i dnevna mu je brada bockala dlanove. »Također sam se raspitao među detektivima u svakom odjelu, kao š to si zatraž io«, nastavi Hopkins. »Niš ta o odsijecanju glava, pseć oj glavi ili truplu označ enom brojkom. Ako je ovaj ubojica polož io pravo na dvije prethodne žrtve, nitko ih još nije našao.«

34. Cim su uš li u svoj ured, Garcia posegne za još jednim dnevnikom oca Fabiana. »Jesi li u ovim dnevnicima naiš ao na koji odlomak o noć noj mori koja je oca Fabiana muč ila godinama?« upita Hunter, otvorivš i jedan od svezaka u kožnatom uvezu sa svog stola. »Zapravo jesam«, Garcia potraž i dnevnik o kojemu je bila riječ . »I ja sam tebe namjeravao isto pitati. Neki san š to se ponavljao, a plaš io ga je preko svake mjere.« »Tako je.« »Obiljež io sam ga. Evo.« Pronaš ao je dnevnik i otvorio ga na označenu stranicu. »Slušaj ovo.« »Tri ujutro. Upravo sam se opet probudio. Nekoliko minuta jedva sam mogao disati. Ruke mi još uvijek drhte, a odjeć a mi je natopljena hladnim znojem. Previš e se bojim da bih ponovno usnuo. Previš e se bojim zatvoriti oč i. Opet onaj san. Sve te godine i nikad me nije ostavio. Zaš to, Gospode? Zaš to me muč e te vizije? Radi li se o upozorenju na ono što predstoji?« »Naiš ao sam na nekoliko odlomaka koji su zvuč ali poput tog«, primijeti Hunter. »Izgleda da mu se taj san redovito vrać ao i muč io ga.« Garcia polož i otvoreni dnevnik na stol. »Mož da to nije niš ta.« On slegne ramenima. »Svi povremeno imamo ružne snove.« Hunter se nagne na naslon svoje stolice. »Poznaješ li mnogo ljudi koji se redovito bude iz sna bez daha, drhteć i, obliveni znojem i previše preplašeni da nastave spavati?« Garcia kratko promisli o tome, a onda se slož i lagano nakrivivš i glavu. »Snovi koji tako djeluju na čovjeka obično se temelje na stvarnosti. Nevjerojatnoj, možda, ali svejedno stvarnosti.« »Nisam siguran da shvaćam što misliš.« »Ako imaš san koji se temelji na fantaziji,« objasni Hunter, »zmaja koji riga vatru, na primjer. Bez obzira na to koliko san bio š okantan ili nasilan, tvoja podsvijest zna kako je riječ o nemoguć oj fantaziji. Mož e

te uplašiti, ali ne bi trebala izazvati težak napad panike.« »Ali ako imaš san koji se temelji na stvarnosti, poput onoga u kojemu te izbodu,« Garcia sustigne Hunterov smjer razmiš ljanja, »tvoja podsvijest zna kako su š anse da se to doista i dogodi vrlo izvjesne.« Hunter kimne. »Već ina noć nih mora je nusproizvod prož ivjelih traumatič nih iskustava. Nemamo kontrole nad njima.« On pokaž e prema otvorenom dnevniku. »Znam takve snove. Imam ih.« Garcia baci dug pogled na ož iljke na njegovim rukama. »Od sluč aja Ubojice Krucifiksa [1], i ja.« Neko su vrijeme č itali dnevnike u tiš ini sve dok Garcia nije opsovao sebi u bradu. »Sranje!« Hunter naglo podigne glavu. »Što imaš?« »Noć nu moru koja je uznemiravala oca Fabiana. I neć eš ovo vjerovati...«

35. Hunter prič eka da Garcia nastavi, ali katatonič ne oč i njegova partnera bijahu prilijepljene na otvoreni dnevnik u njegovim rukama. »Carlose. Što imaš?« Garcia se nasloni na naslon svoje stolice i duboko udahne. »Sluš aj ovo.« Okrenuo je jednu stranicu unatrag. »Vrlo je kasno i ne mogu spavati. Probudio sam se iz sna prije mož da jedan sat, i ovog je puta osjeć aj bio stvarniji nego ikad. Povratio sam posvuda po sebi. Bojim se. Jednom sam negdje proč itao kako je jedini nač in rješ avanja straha da ga se zapiš e. To bi trebalo simbolizirati č in kojim se on izbacuje iz misli.« Garcia pogleda Huntera. »To je dobro poznata tehnika«, potvrdi on. Garcia okrene iduću stranicu i nastavi čitati. »Ovo je prvi put što pišem o ovome. Nisam uvijek imao svoju vjeru. Kad sam bio mlad, mislio sam kako sam nepobjediv. Ja i moja škvadra. Terorizirali smo sve, od uč enika do uč itelja i Obitelji u naš em susjedstvu. Mislili smo kako smo fora - pravi opaki frajeri.« Garcijine se usne raš ire u tanak, nervozan osmijeh. Bilo mu je teš ko razmiš ljati o ocu Fabianu kao o »opakom frajeru«. »Jedne več eri, druž ili smo se vani pokraj parka kao i uvijek. Bilo nam je dosadno. Pili smo od poslijepodneva, a neki od nas bili su i uš lagirani. Netko je ugledao psa skitnicu kako kopa po kanti za smeć e. Bio je to mrš av stari mješ anac sive dlake koja se poč ela stanjivati. Tijelo mu je bilo prekriveno sasuš enim krvavim krastama kao da se bio borio. Odjednom je jedan od deč ki iz š kvadre skoč io na noge i poč eo naganjati psa. To nas je sve pokrenulo. Bilo je kao da nas je ostavio razum. Mahali smo stisnutim š akama po zraku i urlali 'Drž ' ga... dri' ga.' Neš to mu nije bilo u redu s jednom nogom. Nije mogao trčati kako treba, pa je odskakutao dalje, pokušavajući pobjeći.« Hunter se nalakti na stol i nagne se naprijed.

»Nije nam trebalo dugo da sustignemo preplaš eno pseto«, Garcia nastavi č itati. »Stjerali smo ga uza zid od ž ivice. Siroto je stvorenje drhtalo č itavim tijelom. Bio je preslab i previš e ustraš en da se bori, samo je spustio glavu i svoje tuž ne oč i, kao da nas preklinje da ga pustimo na miru. Pokuš ao sam reć i svima da ostave siroto stvorenje na miru. Samo je traž io malo hrane, ali nitko nije sluš ao.« Zastao je kako bi duboko udahnuo, a zatim je nastavio. »Jedan od deč ki iz grupe sagnuo se i ponudio psu svoj dlan. Drhtavi je mješ anac podignuo glavu i oprezno priš ao za nekoliko koraka. Kad se dovoljno približ io, moj ga je prijatelj zgrabio za krzno glave i divljač ki ga podignuo s tla. Sitno mu se tijelo koprcalo i previjalo u zraku. Svi su mogli vidjeti da pas trpi bol. Bio je tako slab da nije mogao niti lajati. Pokuš ao je, ali zvuk koji je izaš ao viš e je nalikovao prestravljenom vrisku.« Garcia č udno istegne vrat, kao da se pokušava obraniti od nadolazeće migrene. »Opet sam kazao svom prijatelju neka spusti psa i pusti ga da ode. Ostatak ga je škvadre bodrio: 'Razvali ga, raspori tu staru vreću buha.' Nisam č ak niti vidio odakle se stvorio nož . Sve š to znam je da je moj prijatelj odjednom u ruci imao mesarsku sjekiricu.« Garcijin pogled odvoji se od stranice i na tren odluta prema Hunteru. »Uz uzvike ‘Hajde... hajde' podignuo je psa koji je cvilio visoko u zrak. Oč i su mu bile ispunjene grozom. Znao je š to ć e se dogoditi. Moj je prijatelj ž estoko zamahnuo sjekiricom prema njegovu vratu. Krv je š iknula posvuda. Poprskala me preko lica i prsa i ž eludac mi se vezao u č vor. Sitno pseć e tijelo skljokalo se na tlo. Još se nekih tridesetak sekunda grč ilo i trzalo, dok je ž ivot otjecao iz njega. Svi su klicali i smijali se sve dok im pogled nije pao na mene. Nisam ni shvatio da sam bio poč eo plakati.« Garcia se nagne naprijed i stavi knjigu na svoj stol, a onda polako prijeđe vrškom prsta preko očiju. »Ubrzo nakon toga, poč eo sam se udaljavati od grupe. Otada nisam vidio niti jednoga od njih. Ne mogu pouzdano reć i koliko je dugo proš lo od incidenta u parku kad su poč ele noć ne more. Mož da nakon nekoliko mjeseci, ali nikad me nisu ostavile.« »Pripremi se za ovo«, reč e Garcia i napravi grimasu kao da je u ono što se spremao pročitati bilo teško povjerovati.

»U mom snu, umjesto psa, ja sam taj kojeg drž e za kosu. Ukoč en sam od straha kao što je i sirota životinja bila. Pokušavam, ali ne mogu pobjeć i. Ne mogu vidjeti lice svoga napadač a, ali znam da to nije moj prijatelj, onaj koji je odsjekao glavu psu. U ruci ima mač . Dok mi se oš trica približ ava, smrznem se i ne mogu se pomaknuti. Otvorim usta i pokuš am vrisnuti, ali iz mene ne izlazi nikakav zvuk. Už asnut sam. Usporeno prikazana, hladna oš trica udara me pri dnu vrata.« Nova stanka. Novi č udan pokret vratom. »Osjeć am je kako me postupno rež e kroz meso, razdire mi glavu od torza. Bol je nepodnoš ljiv. Osjećam kako mi krv natapa odjeću. Tijelo mi se počinje hladiti. Udarac je besprijekorno izveden, ali iz nekog razloga još nisam mrtav. Glava mi padne na pod, otkotrlja se nekoliko puta, baš kao i pseć a glava one noć i u parku. Ali moje tijelo nije obezglavljeno.« Garda spusti oba lakta na stol i položi čelo na stisnute šake. »Iznad ramena mi se nalazi mješ anč eva glava - š iroko otvorenih oč iju, crnog jezika koji mu strš i iz iskrivljenih usta. Osoba s mač em prolije moju krv posvuda oko mene, poput rituala. Glavu mi odnese kako bi je spalio. Tada se budim.« Garda protrlja iscrpljene oč i. »Nema nikakve š anse da je ovo sluč ajnost«, reč e on, odmahujuć i glavom.«Odrubljivanje glave, glava mješ anca, prskanje krvi... otac Fabian godinama je sanjao vlastito groteskno ubojstvo. Kako je to moguće?« Hunter nač as promisli o tome, a potom polako digne pogled. »Gledaš na to iz pogreš nog kuta, Carlose. Otac Fabian nije sanjao vlastitu smrt. Ubojica je znao za tu noć nu moru i odluč io ju je obistiniti.« »Pa, posluš aj iduć i redak.« Garda se nagne preko knjige. »Nikad nisam nikomu rekao o onom danu u parku ili o snovima koji me progone.«

36. Hunter zaš uti na nekoliko trenutaka dok mu je um nastavljao preispitivati č injenice, probavljajuć i ono š to mu je Garcia upravo bio rekao. Tajna noć na mora koja je muč ila i plaš ila oca Fabiana viš e od dvadeset godina. Noć na mora koju se netko jako potrudio pretvoriti u stvarnost. Garcia prvi progovori. »Ubojica je mogao proč itati dnevnik baš kao i mi, ali ministrant nam je rekao kako nikada nisu imali provalu i da nitko nije imao pristup sveć enikovoj sobi, osim samog sveć enika.« Ustao je, pristupio jednom od prozora i š iroko ga otvorio. Ured im nije bio naroč ito zagušljiv, ali najednom je osjetio potrebu za malo svježeg zraka. Hunter ispusti dah. »Ne vjerujem da je ubojica doznao za noć ne more iz dnevnika.« »Zašto ne? Mi jesmo.« »Upravo tako. Nas smo dvojica.« Hunter se nasloni na svojoj stolici. »Temeljito smo č itali skoro tri dana. Koliko smo dnevnika pregledali prije nego š to si naiš ao na stranice koje su nam otkrile san?« »Nekoliko«, prizna Garcia, polako prelazeć i desnom rukom preko lica. »Ubojici bi s dnevnicima trebalo ili mnogo sreć e ili mnogo neometanog vremena da dozna za san rva jednak nač in kao i mi. A ako je tako i bilo, zaš to jednostavno nije ponio knjigu sa sobom? Zaš to je ostaviti za sobom? Dnevnici nisu označ eni brojem ili datirani. Nikad ne bismo znali da jedan nedostaje.« »Pa kako onda?« Garcia zastane ispred Hunterova stola, dok su mu ruke počivale na bokovima. »Dnevnič ki zapisi nisu datirani«, Hunter rukom pokaž e prema knjigama na svom stolu. »Sveć enik je taj zapis mogao zabiljež iti prošlog tjedna ili prije pet godina.« Garciji je trebalo samo nekoliko sekunda da se nado vež e na Hunterov tijek misli. »Dakle, ti misliš kako se sveć enik mogao nekomu povjeriti nakon što je zabilježio zapis.«

Hunter kimne. »San je sveć eniku oč ito postao prevelik teret. Iskušao je terapiju stavljanja misli na papir. To nije upalilo.« »Pa bi iduć i logič an korak bio da prijeđe na viš u razinu i nekomu se povjeri«, zaključi Garcia, a Hunter se složi. Telefon na Hunterovu stolu zazvoni i on podigne sluš alicu prije nego što je zazvonio još jednom. Dok je slušao, izgledao je zabrinuto. »Odmah ćemo sići.« »Što je?« upita Garcia. »Netko je dolje, građanka koja želi razgovarati s nama.« »O čemu?« »O ubojici oca Fabiana.«

37. Djevojka je bila starija tinejdž erica. Sjedila je sama u jednoj od soba za obavijesni razgovor na drugom katu. Hunter i Garcia prouč avali su je s druge strane providnog stakla u susjednoj sobi za promatranje. Mogla je biti privlač na, ali bilo je oč ito kako joj izgled nije najvaž nija stvar u ž ivotu. Raskuš trana smeđa kosa padala joj je preko ramena na previš e lež eran nač in. Krasne, velike smeđe oč i bile su joj podlivene krvlju. Nije nosila nikakvu š minku i lice joj bijaš e blijedo. Dugač ak zimski kaput koji je nosila na sebi zacijelo je vidio i bolje dane. »Ona je tek klinka«, reč e Hunter, mrš teć i se. »Ponovi mi, tko je ona?« upita policajca koji je prvi razgovarao s djevojkom i doveo je gore u sobu. »Rekla je da joj je ime Monica, ali ne trebaš biti struč njak da shvatiš kako je to izmišljeno.« »I rekla je da ima podatak o ubojstvu u Katolič koj crkvi sedam svetaca?« Policajac kimne. »Rekla je da ć e razgovarati jedino s detektivima koji su zaduženi za slučaj. Pokušao sam joj uzeti izjavu dolje, ali odbila je.« Načas je izgledao nesiguran. »Još nešto?« upita Hunter, naslućujući policajčevu nelagodu. »Od neč ega u njoj -«, pogledao je jednog pa drugog detektiva, »sav sam se naježio« Garda korakne bliž e staklu i paž ljivo odmjeri djevojku. Izgledala je uplašeno. Monica je podigla pogled kada su oba detektiva uš la u sobu. Od joj prelete preko Garcije i zaustave se na Hunteru. »Bok«, reč e Hunter s toplim osmijehom, pruž ivš i joj ruku. »Ja sam detektiv Hunter, a ovo je detektiv Garda.« Ona ustane, uzvrati mu osmijeh i rukuje se s njima, zadrž avš i Hunterovu ruku tek malo dulje nego Garcijinu. »Ja sam Monica.« Glas joj je bio mek, ali pun tuge. »Samo Monica?« upita Garcia, a obrve mu se malko uzdignu.

Ona se ugrize za donju usnu, a njezine zabrinute oč i vrate se Hunteru. »U redu je«, reč e on umirujuć im tonom. »Ja sam Robert, a ovo je Carlos.« Nagnuo je glavu prema svom partneru. »I ja viš e volim kada me ljudi zovu imenom. Znatno je manje formalno, zar ne?« Ona se lagano osmjehne. »Možemo li ti donijeti kakvo piće? Vodu, kavu, sok...?« »Malo vode bilo bi sjajno, hvala«, reče ona, ponovno sjedajući. »Ja ć u je donijeti«, ponudi se Garcia koji je već krenuo prema vratima. Hunter povuč e stolicu i sjedne s druge strane stola, suč elice djevojci. Ruke su joj bile čvrsto stisnute i trljala je jedan palac o drugi. »Ove sobe jako zastraš uju, nije li tako?« reč e Hunter opuš tenim tonom. »Bezlič ni zidovi, metalni stol i stolice, veliko ozrcaljeno staklo... Neki kaž u da bi nam dobro doš ao unutarnji dekorater, malo cvijeć a, mož da kakav miris za osvjež enje prostora. Sklon sam slož iti se s tim. Što misliš?« Usta joj se ne pomaknu. »Ponudio bih ti da porazgovaramo u mom uredu, ali bojim se da izgleda još gore od ovoga. Ako možeš zamisliti takvo mjesto.« Usne joj se trznu s nagovještajem osmijeha. »Ako mi ne zamjeraš na pitanju, koliko ti je godina?« Kratko je oklijevala. »Devetnaest.« Hunter kimne. Ona je znala da nije povjerovao njezinoj laž i. Unatoč njezinoj mladosti, Hunter je u njezinim oč ima ugledao neš to što mu je govorilo da je bila prisiljena sazrijeti brže od većine. Vrata se otvore i Garcia uđe s aluminijskim vrč em ledene vode na metalnom poslužavniku. On ga stavi na stol, a zatim joj napuni čašu. »Sjedni, Carlose«, reče Hunter, pokazavši na stolicu pokraj sebe. »U redu je, stajat ću. Ne smeta mi.« »Meni smeta«, dobaci Hunter. Da je Monica bila osumnjič ena u istrazi, Hunter bi i sam ustao. Ispitivanja zahtijevaju stanoviti stupanj zastraš ivanja. Stajanje, moguć nost slobodnog kretanja i gledanja ispitanika odozgo, dok je on ogranič en na svoju stolicu - sve to stavlja detektiva u psihološ ki nadređen polož aj. Jedino š to Hunter nipoš to nije ž elio bilo je da se Monica osjeća imalo zastrašenije nego što je već bila.

Garcia povuče stolicu i sjedne. »Reč eno nam je da mož da imaš informaciju koja bi nam mogla biti od neke važnosti«, reče Hunter. Monica otpije gutljaj vode prije nego što je s njim uspostavila čvrsti kontakt očima. »Vidjela sam nešto.« »Vidjela si neš to?« Garcijin glas podigao se za pola oktave dok se naginjao naprijed. »Bila si u crkvi vi srijedu navečer?« Monica jedva primjetno odmahne glavom. »Jesi li vidjela kako netko odlazi iz crkve kasno te več eri? Jesi li prolazila onuda ili tako nešto?« »Ne. Nije bilo tako.« Ona i Garcia gledali su se nekoliko sekunda bez riječi. »Vidjela sam to u viziji.« Garcijino se drž anje obrambeno ukruti i on odmahne glavom kao da je nije dobro čuo. Hunter nije reagirao. »Molim?« Garcia se namršti. Monica duboko udahne kako bi umirila svoj glas. »Znam kako bi ovo moglo zvučati, ali molim vas da me saslušate na pet minuta. Nisam luda. Nisam vidovnjakinja. Ne mogu vidjeti buduć nost. Ne č itam misli niti razgovaram s duhovima. Ali naž alost mogu osjetiti određene stvari dublje od većine ljudi.« Garcia letimice pogleda Huntera, koji je opuš teno sjedio na svojoj stolici. Lež erno je prekriž io noge, a ruke su mu poč ivale u krilu. Bio je usredotočen na djevojku. »Kakvu vrstu stvari?« upita Garcia. Monica nervozno odmakne od lica pramen kose koji joj je slobodno visio i zatakne ga iza uha. Premda joj je Garcia postavio pitanje, ona je zurila u Huntera prije no što je odgovorila. »Bol.« »Možeš osjetiti bol?« upita Garcia s izrazom sumnjičavosti na licu. »Mogu osjetiti tuđu bol«, objasni ona. Garcia se promeš kolji u stolici. Skoro neizostavno, svaki put kada se istaknuti sluč aj pojavi u vijestima, policija primi na desetke ljudi koji se jave ili nazovu kako bi rekli da mogu pomoć i u istrazi jer su usnuli san ili imali viziju. Znao je da je samo pitanje vremena prije nego š to se to dogodi i u ovom sluč aju, ali nije oč ekivao da ć e se to dogoditi tako brzo. Buduć i da je Garcia preuzeo ispitivanje, Hunter se ogranič io na

sluš anje i promatranje. Upijao je djevojč ine reakcije, analizirao joj oč i i tjelesne pokrete te intonaciju i treperenje glasa. Iskustvo ga je pouč ilo kako su ljudi, kad bi uš etali s ulice i tvrdili kako su imali viziju koja bi mogla pomoć i policiji da uhvati kriminalca, obič no spadali u jednu od pet kategorija: usamljena osoba koja traž i paž nju, narkoman koji je imao halucinaciju, netko s duš evnim problemima, najvjerojatnije š izofrenijom, š arlatan koji traž i novac i/ili publicitet, ili su sami bili uključ eni u zloč in. Za sada Monica nije odavala znakove ijedne od njih. Garcia još jednom dobaci letimič an pogled prema Hunteru, napola se nadajuć i nekakvoj vrsti reakcije. Kada je nije dobio, provjerio je svoj sat i zatim se nagnuo naprijed i metnuo oba lakta na stol. »Reć i ć u ti š to ć emo, Monica«, on ć e mirno. »Nadam se da shvać aš kako se trenutno trgamo od posla i stvarno smo u stisci s vremenom. Ali zamolit ću policajca da zapiše ono što misliš da si vidjela, i ako nam ostaviš svoje podatke, javit ć emo ti se budemo li imali kakvih pitanja...« »Ne pokuš avam vam protratiti vrijeme, detektive«, č vrsto ć e ona, shvativši kako joj Garcia nije sklon povjerovati. »I na tome smo ti zahvalni«, odvrati on istim tonom, ali ona se nije dala smesti. »Vjerovali vi ili ne, detektive, to se događa. Naž alost, događa se meni. Ja vidim patnje drugih ljudi. Vidim njihovu bol i suze i ono š to ih č ini tuž nima. To nije dar; to je prokletstvo zbog kojeg se svake noć i plašim sklopiti oči. I ne želim biti ovdje. To nikad prije nisam radila, ali stvarno mislim da mogu pomoći.« Monica ponovno poč ne zuriti u Huntera. Neš to se promijenilo u njezinim očima. »Helen...«, prošapće ona, »...niste vi bili krivi.« Hunter podigne obrvu. »Molim?« »Samo ste htjeli da prestane plač . Ona je samo ž eljela da bol nestane. Uč inili ste onako kako ste mislili da je ispravno. Ono š to vas je zamolila. Oslobodili ste je boli.« Odmahnula je glavom. »Niste vi bili krivi.« Hunter se ukoč i. Uperio je pogled na brinetu pred sobom. Osjetio je kako mu se usta suš e i ž eludac se okreć e dok su mu pamć enje ispunjavali prizori iz davne prošlosti.

Garcia osjeti promjenu u Hunteru, ali prije nego š to je mogao iš ta reći, kapetanica Blake otvori vrata sobe za obavijesne razgovore. »Bolje završ ite ovdje, deč ki«, reč e ona, ignorirajuć i Monicu. »Izgleda da je odnio još jedan život.« Hunter podigne pogled. »Naš čovjek?« Kapetanica kimne. »U Malibuu.« Garcia strelimice poleti sa stolice. »Hvala ti š to si doš la«, reč e on, a potom se požuri iz sobe. Hunter se okrene i pogleda Monicu. »Pozvat ć u policajca da zapiš e tvoje podatke.« Zurno je stavio jednu od svojih posjetnica na stol ispred nje. »Detektive«, zazove ona dok se Hunter približ avao vratima. »Znao je za vatru. Znao je što je plaši.«

38. Hunter je sjedio u tiš ini i zurio kroz prozor dok je Garda jurio Holivudskom autocestom. Noć je već bila pala nad Los Angeles, a s njom je stigla kiš a. Ne tipič ni, ž estoki kalifornijski pljusak, već jednolič na, zamorna kiš ica engleskog tipa. Nebo su prekrili sivi oblaci. Mokro će se vrijeme nastaviti satima. Hunter je kaž iprstom njež no masirao područ je između obrva, usmjerivš i pozornost na kiš ne kapi na suvozač kom prozoru. Misli su mu se zamrsile u č vrsto sabijeni koloplet i silno se trudio rasplesti ih. U pola sata promijenio mu se č itav karakter sluč aja. Sada kad su znali za sveć enikov san, zamisao o ritualnom ubojici pretrpjela je tež ak udarac. Hunter je bio siguran kako ono š to se prije nekoliko dana dogodilo u Crkvi sedam svetaca nije bio ritual. Ubojica je jednostavno uprizorio noćnu moru oca Fabiana, ali zašto? Garcijina je pozornost poč ivala na cesti, ali opazio je partnerovu promjenu raspolož enja u sobi za obavijesne razgovore. Neš to š to je ona djevojka rekla stvarno je kosnulo Huntera. »Smijem li te nešto upitati?« upita Garda nesigurno. »Pucaj«, reče Hunter ne prekinuvši svoje zurenje. »Tko je Helen?« »Molim?« »Monica, ona.,.«, Garcia je tragao za ispravnom riječ ju, »ona vidovnjakinja s kojom smo malo prije razgovarali. Rekla je neš to o Helen i kako to nije bila tvoja krivnja. Tko je Helen?« Hunter sklopi oči. Garda je bio suviš e razborit da inzistira na odgovoru. Pustio je da se tišina otegne. »Moja majka«, napokon odgovori Hunter i vrati pozornost na prozor. »Helen je bila moja majka.« Bilo mu je samo sedam godina kada se to zbilo, ali sjeć anja koja su mu sada preplavila um još su uvijek bila svježa.

39. Sjedio je sam u svojoj sobi promatrajuć i jaku kiš u kako udara o prozor. Volio je kiš u, pogotovo jaku kiš u. Buka koju je stvarala njezina tutnjava bila je skoro dovoljna da prekrije plač , jauke bola koji su dopirali iz susjedne sobe - skoro. Bio je upitao oca zaš to liječ nici ne učine nešto. Zašto je ne odvedu u bolnicu i učine da joj bude bolje. »Ne postoji viš e niš ta š to bi mogli uč initi«, rekao je njegov otac suznih oč iju dok je stavljao dvije tablete pored č aš e vode, sakrivš i zatim boč icu s lijekovima duboko u najviš em ormaru u njihovoj kuhinjici. »Zar joj ne mož emo dati još malo tableta, tata? One pomaž u da je ne boli. Ne plače toliko kad ih uzima.« »Ne, Roberte«, odgovori njegov otac nervoznim glasom. »Previš e tableta nije dobro za nju.« Morao se brinuti za nju kad mu oca nije bilo kod kuć e, a tada mu je otac radio noću. Noć i su uvijek bile najgore. Krici su joj zvuč ali glasnije, jecanje dublje i muč nije od bola. Od njih je uvijek drhtao. Nije to bilo kao kada je osjećao hladnoću, već jako drhtanje koje je dolazilo duboko iznutra. Njezina joj je bolest donijela toliko mnogo bola, a on je ž elio da neš to može učiniti kako bi joj pomogao. Oprezno je otvorio vrata njezine sobe. Plakalo mu se, ali otac mu je rekao da ne smije. Ona se bila sklupč ala na krevetu. Koljena je pritisnula uz prsa. Ruke je č vrsto omotala oko nogu. Plakala je»Molim te, pomozi mi«, prošaptala je. »Tako jako boli.« On je drhtao, nastojeć i zadrž ati suze u grlu. »Sto mogu napraviti, mama?« Glas mu je bio slab kao i njezin. Ona se sklupčala u još zbijeniju loptu. »Želiš li da nazovem tatu?« Odmahnula je glavom. Suze su joj tekle niz lice. »Tata može nazvati doktora. On će doći i pomoći ti.« »Tata ne može pomoći, dušo. Ni doktor ne može.« Majka mu je sada izgledala kao druga osoba. Bila je tako mrš ava da joj je mogao vidjeti kosti kako izviruju iz kož e š to se ovjesila. Pod

oč ima je imala najtamnije kolobare. Nekad krasna duga plava kosa sada bijaš e tanka i zakovrč ana te joj se lijepila za znojno lice. Usne su joj popucale i dobile koru. »Mogu ti zagrijati malo mlijeka, mama. Voliš toplo mlijeko.« Uspjela je slabaš no odmahnuti glavom. Dah joj je dolazio u kratkim soptajima. »Bi li voljela da ti donesem malo keksa? Danas nisi mnogo jela.« Lecnula se kad joj je novi val bola zahvatio tijelo. »Molim te, duš o. Pomozi mi.« Viš e nije mogao zadrž avati suze i one su mu se poč ele kotrljati niz obraze. »Mož eš pomoć i da bol nestane«, reč e ona drhtavim glasom. »Možeš mi donijeti moje tablete. Znaš gdje su, zar ne?« Povukao je nadlanicu desne ruke preko nosa iz kojeg mu je curilo. Ona je mogla vidjeti da ga je strah i da se trese. »Jako su visoko«, reč e on, skrivajući od nje lice. »Zar ih ne mož eš dosegnuti za mene, duš o? Molim te, boli me već tako dugo. Ne znaš koliko boli.« Oč i su mu bile toliko pune suza da se sve č inilo iskrivljenim. Imao je osjeć aj da mu je srce prazno i osjeć ao je kao da ga je napustila sva snaga. Ne izustivš i ni riječ , polako se okrenuo i otvorio vrata.Majka ga je pokuš ala dozvati, ali glas joj je bio toliko slab da joj se s usana vinuo samo šapat. Vratio se nekoliko minuta kasnije noseć i pladanj s č aš om vode, dva kremasta keksa i boč icom lijekova. Zurila je u to, jedva vjerujuć i vlastitim oč ima. Vrlo sporo i uz nepodnoš ljivi bol, odgurnula se u sjedeć i polož aj. On je koraknuo bliž e, odlož io pladanj na noć ni ormarić i pružio joj čašu vode. Ona mu udijeli najiskreniji osmijeh koji je ikada vidio. »Nisam dovoljno jaka da otvorim boč icu, duš o. Mož eš li mi ti to učiniti?« Uzeo je boč icu, pritisnuo poklopac i okrenuo ga u smjeni suprotnom od kazaljke na satu. Istresao je dvije tablete na dlan i ponudio joj ih. Ona ih primi, stavi ih u usta i proguta ih a da nije č ak niti otpila malo vode. Oči su joj preklinjale još. »Proč itao sam uputu, mama. Piš e da ne smiješ uzeti viš e od osam dnevno. Ove dvije koje si upravo uzela danas ih čine deset.«

»Tako si pametan, zlato moje.« Opet se nasmiješ ila. »Jako si poseban. Tako te puno volim i toliko mi je ž ao š to te neć u vidjeti kako odrastaš.« Oč i mu se iznova napune suzama kad je omotala svoje koš čate prste oko bočice s lijekovima. On ju je čvrsto držao. »U redu je«, prošaptala je. »Sad će sve biti u redu.« Oklijevajući, pustio je bočicu. »Tata će se ljutiti na mene.« »Ne, neće, dušo. Obećaj em ti.« Stavila je još dvije tablete u usta. »Donio sam ti ove kekse.« Pokazao je prema pladnju. »Oni su ti omiljeni, mama. Molim te, uzmi jedan.« »Hoć u, zlato, za trenutak.« Progutala je još nekoliko tableta. »Kad se tata vrati kuć i«, proš aptala je. »Reci mu da ga volim. Mož eš li to učiniti za mene?« Kimnuo je. Pogled mu se prikovao za sada skoro praznu bočicu. »Zaš to ne odeš č itati jednu od svojih knjiga, duš o? Znam da voliš čitati.« »Mogu č itati i ovdje. Mogu sjesti u kut, ako ž eliš . Neć u stvarati galamu, obećajem.« Ispruž ila je ruku i dotaknula mu kosu. »Sad ć e mi biti dobro. Bol se počinje povlačiti.« Kapci su joj izgledali teški. »Mogu čuvati sobu. Sjest ću pored vrata.« Nasmiješ ila mu se bolnim osmijehom. »Zaš to ž eliš č uvati vrata, dušo?« »Rekla si mi kako Bog ponekad dođe i odvede bolesne ljude u raj. Ne ž elim da te odvede, mama. Sjest ć u pored vrata i ako dođe, reć i ć u mu neka ode. Reći ću mu da ti je bolje i da te ne uzme.« »Reći ćeš Bogu da ode?« Energično je kimnuo. Ponovno se nasmiješila. »Tako ćeš mi nedostajati, Roberte.«

40. Dok su se vozili autocestom uz obalu Tihog oceana, krajolik se promijenio iz vreve središ ta Los Angelesa u spokoj Malibua i pogled na ocean koji je oduzimao dah. Hunter je nastavio zuriti kroz prozor. Malibu je poznat po svojim toplim pješ čanim plaž ama i po tome što je dom bezbrojnim filmskim zvijezdama i slavnim osobama. Mjesto rezervirano za bogate i prebogate. »Nema potrebe provjeravati adresu«, reč e Garcia, usporavajuć i. »Pretpostavljam da je to ovo.« Stotinjak metara naprijed, slijeva, nekoliko je policijskih vozila bilo parkirano kod ulaza u veliku vilu. Televizijski kombiji različ itih kanala već su se nalazili na mjestu događaja. Satelitske antene uzdizale su se visoko na hladnom i mokrom noćnom nebu. Garcia polako mimoiđe automobile i zaustavi se pred zastraš ujuć im elektronič kim ž eljeznim vratima. Policajac koji je nosio standardnu kiš nu kabanicu losangeleske policije pristupi vozač evoj strani. »Detektivi Garcia i Hunter«, reč e Garcia poš to je spustio prozor. »Jedinica za posebna ubojstva.« Policajac kimne i upotrijebi daljinski upravljač u svojim rukama kako bi otvorio vrata. »Forenzič ari i druga dva detektiva unutra su već neko vrijeme«, reče on. »Druga dva detektiva?« upita Hunter, nagnuvši se preko Garcije. »Tako je«, odgovori policajac, odmakne se od automobila i mahne im rukom da prođu kroz vrata. Dok je Garda vozio naprijed, Hunter nač as ugleda Claire Anderson kako stoji pod velikim bijelim kišobranom s ostalim izvjestiteljima. Savrš eno asfaltirani prilaz mora da je bio dug barem stotinu metara, a obrubljivale su ga brojne palme. Slijeva, odmah iza ulaza, nalazilo se tenisko igrališ te. Prostrana zelena površ ina između igrališ ta i impresivne dvokatne vile bila je besprijekorno pokoš ena, a ograde od zelene živice oko nje bijahu uredno podrezane. Garcia uđe u kruž no parkirališ no ugibališ te te uparkira automobil pokraj kombija forenzič ne jedinice, odmah ispred garaž e s č etiri

parkirna mjesta. »Opa, pogledaj samo ovo mjesto«, reč e Garda, izlazeć i iz svog automobila. »Netko je znao kako živjeti sa stilom.« Kuć a bijaš e bijela i moderna, s crepovima od terakote na krovu i velikim staklenim prozorima. Na drugom katu, soba na uglu kuć e po cijeloj svojoj duž ini imala je balkon koji je nudio panoramski pogled na plaž u. Nekoliko policajaca stajalo je na kamenim stubama š to su vodile do ulaznih vrata, štiteći se od kiše. Sa znač kom u rukama Hunter pođe stubama, prekorač ujuć i po dvije odjednom. Svi policajci pred ulazom u kuć u bili su neuobič ajeno tihi. Izraz na njihovim licima bio je mješavina žaljenja i nevjerice. Dvokrilna vrata odvela su ih u prijamni prostor koji je bio već i od č itavog Hunterova jednosobnog stana. Bila je to skupocjena, sterilna prostorija koja je odisala novcem, a nedostajalo joj je karaktera - ona vrsta elegantnog prostora u kojem je bilo teš ko zamisliti ljude kako ondje doista i žive. Cudan, neodređen vonj zadrž ao se u zraku. Ona vrsta smrada od koje ti može pozliti ako si mu dovoljno dugo izložen. Nizak i nabijen muš karac u kombinezonu opazio je dva detektiva kad su ušli u kuću. »Detektive Hunter?« upita, pristupivši im. »Da.« Hunter se okrene. »Ja sam detektiv Martin, Thomas Martin, iz losangeleskog Serifova odsjeka, postaja Malibu/ Lost Hills.« Čvrsto su se rukovali. Malibu je zapravo naselje sa statusom gradske opć ine u zapadnom okrugu Los Angelesa. Bilo koje ubojstvo poč injeno u tom gradu prvotno potpada pod nadležnost losangeleskog Serifova odsjeka. »Što imamo?« upita Hunter, ogledajući se. »Vraš ki nered, to imamo. Poč elo je kao poziv postaji u zapadnom Hollywoodu o nestaloj osobi.« »Zapadnom Hollywoodu?« upita Garcia, iznenađen. Martin kimne. »Predlaž em vam da se obuč ete, a za to ć u vas vrijeme uputiti u situaciju.« Pokazao je dva kombinezona na stolu, kirurške maske i rukavice od lateksa.

41. »Posrednica za prodaju nekretnina po imenu Reilly, Amanda Reilly«, nastavi detektiv Martin nakon š to su Hunter i Garcia bili spremni. »Posjedovala je vlastitu agenciju za trgovinu nekretninama po imenu Reilly's u zapadnom Hollywoodu. Jutros se nije pojavila na poslu. Njezina kolegica s posla...« Martin pucne prstima nekoliko puta pokuš avajuć i se prisjetiti njezina imena. »Ah, k vragu. U izvješ taju je, provjerit ć u kasnije. Kako bilo, kolegica joj se zabrinula. Kaž e da gospođica Reilly u deset godina koliko zajedno rade nikad nije zakasnila, a kamoli izostala s posla.« Visok i mrš av crnac, također u kombinezonu, uđe u prijamni prostor kroz vrata na njegovu samom kraju. »Hej, CJ«, zazove Martin, domahnuvši mu da im se pridruži. »Sto ima, Tome?« reč e CJ, oslobodivš i nos i usta kirurš ke maske koju je nosio. »Jesu li ovo dečki iz Posebnih ubojstava?« Martin kimne, a zatim se okrene prema Hunteru i Garciji. »Ovo je moj partner, detektiv CJ Simmons.« »Zovite me CJ, svi to rade.« Svi se rukovaše. »CJ, kako se zove gospođa koja je prijavila nestanak gospođice Reilly? Ne mogu se sjetiti sve da mi život o tome ovisi.« »Gospođa Riggs, Tania Riggs. Izvješ taj je u autu. Idem po njega, a onda ćemo vam predati slučaj.« Hunter opazi izraz olakšanja na CJ-evu licu. »Auto gospođice Reilly ostao je parkiran u zapadnom Holly woodu«, nastavi Martin. »Nalazi se na istom mjestu već dva dana.« Dalje preuzme CJ. »Posljednje š to je gospođa Riggs znala o gospođici Reilly bilo je da je trebala pokazati ovu kuć u potencijalnom kupcu u subotu - rano uvečer.« »Dakle, ova je kuć a na prodaju? Ovdje trenutno nitko ne ž ivi?« upita Hunter, zatvorivši kombinezon patentnim zatvaračem. »Tako je«, kimne CJ. »Znate protokol. Usred popodneva naš a je stanica zaprimila zahtjev da poš aljemo ovamo patrolna kola i provjerimo to. A onda...« CJ polako odmahne glavom ne dovrš ivš i

rečenicu. »A onda je nastao pravi pakao«, nastavi Martin. »Ono š to je tamo unutra jednostavno je nenormalno. Netko je bio pun mrž nje prema toj gospođici Reilly.« »Kako se mi uklapamo u sve to?« znatiželjno upita Hunter. »To sam se baš i ja pitao«, dometne Garcia. »Forenzič ari«, odvrati CJ. »Kad su stigli ovamo i dobro pogledali truplo, glavni agent rekao je kako trebamo kontaktirati s Posebnim ubojstvima i zatraž iti vas dvojicu. Po svemu sudeć i, ovaj je sluč aj povezan s jednim koji već istražujete.« »Mike Brindle je glavni forenzičar?« upita Hunter. »To je on«, složi se Martin i kimne glavom. »A žrtva je ta Amanda Reilly?« ustrajao je Hunter. Martin i CJ izmijeniše nervozne poglede. »Ne možemo biti sigurni.« »U redu, idemo baciti pogled.« Hunter je znao da viš e odgovora neće dobiti u prijamnom prostoru. CJ se osmjehne opazivš i da su Hunter i Garcia propisno odjeveni, ali da nijedan od njih nema kirurš ku masku. »Preporuč ujem da nosite svoje maske.« Pokazao je na jednu koja mu je visjela oko vrata. »I nadam se da ste stvarno už ivali u onome š to ste danas ruč ali. Jer vjerojatno će vam se sve vratiti u usta čim onamo uđete.« »Ima pravo.« Martin sarkastič no kimne. »Jeste li primijetili straš no neugodnu aromu u zraku koja vam nekako draš ka ž eludac?« Nije pričekao odgovor. »E pa, tamo unutra posve je sazrela.« »A ako vas smrad ne sredi,« ubaci se CJ, »prič ekajte dok ne pogledate žrtvu.« Mrš teć i se, Hunter i Garcia prihvatiš e savjet detektiva iz Serifova odsjeka, te svaki od njih dograbi jednu masku. »Kroz ona vrata«, Martin pokaž e na vrata kroz koja je CJ ranije stigao. »Tamo je okruglo predvorje. Pođite kroz vrata nadesno od stubiš nog okna i idite hodnikom do kraja. Ne mož ete promaš iti; forenzičara ima posvuda.« CJ i Martin bili su u pravu. Sa svakim korakom smrad je bio sve jač i i sve odvratniji. Stigli su do posljednjih vrata i zakorač ili u noć nu moru. Soba je bila ogromna, opremljena mekim sofama i modernim

komadima namješ taja. Mike Brindle i tri druga forenzič ara prionuli su poslu. Hunter osjeti bol u oč ima. Nije bio siguran je li ga uzrokovao mučan i odbojan smrad ili ono što je ležalo pred njim. Garcijino se tijelo zgrč ilo dok se pokuš avao suzdrž ati od povrać anja, ali kombinacija vonja i surovosti prizora bila je previš e za njega. Brzo je oteturao natrag iz sobe i Hunter ga je č uo kako prazni želudac pokraj vrata. »Moj Bože!« Hunter zatvori oči.

42. Isprva Monica nije znala zaš to je izgovorila one riječ i Hunteru. Jednostavno su izaš le iz nje, kao da nije imala nimalo kontrole nad onime š to je govorila. Ali samo trenutak nakon š to su Hunter i Garcia izjurili iz sobe za obavijesne razgovore, dobila je odgovor. Vratio joj se onaj isti odvratan osjeć aj koji je iskusila prije samo nekoliko dana u losangeleskom Union Stationu, i vratio se snažniji. Cinilo joj se da joj se u ž elucu podigao uragan dok joj se vid maglio. Veliko ozrcaljeno staklo ispred nje zamijenili su zrnati, treperavi prizori. Trepnula je nekoliko puta, oč ajnič ki ih se nastojeć i riješ iti. Nije ih ž eljela vidjeti, no nije imala izbora. Ponovno su potrajali tek nekoliko sekunda, ali nekoliko je sekunda bilo sve š to je trebalo. Dok su slike blijedjele, sjedila je drhteć i i plač uć i. Disanje joj je nadolazilo u kratkim, brzim naletima i u š oku je ponavljala riječ i »molim te, ne«, iznova i iznova. Trebale su joj dvije minute da joj se disanje vrati u normalno stanje i još dvije da prestane drhtati. Ustala je na nesigurne noge i zapiljila se u svoj odraz u zrcalu. Izgledala je grozno. Kosa joj je bila u neredu. Kož a joj je izgledala suho i loš e njegovano, a nedostatak sna vidio joj se u umornim oč ima. Nije nosila ruž za usne, zbog č ega je ož iljak na njezinim usnama izgledao još upadljiviji. Kaput joj je izgledao prljavo i staro, sa sitnim poderotinama na rukavima. Nikakvo č udo š to su je oba detektiva gledala kao da je narkomanka u transu koja traži malo pozornosti. »Sto ja to ovdje radim?« proš aptala si je, kao da se budi iz č udna sna na nepoznatom mjestu. »Mora da sam luda kad sam mislila da ć e mi netko povjerovati.« Pogledala je svoj sat i upitala se š to da uč ini sljedeć e. Detektiv je rekao kako ć e poslati policajca da zapiš e njezine podatke, ali dosad se nitko nije pojavio. Mož da je to bio znak. Mož da im govorenje o užasnim stvarima koje je vidjela neće pomoći. Neće pomoći njoj. Duboko u sebi nadala se kako ć e se, ako uzmogne pomoć i ikomu od ljudi koje je vidjela da pate, prizori mož da izgubiti i ona ć e se moć i

vratiti normalnom ž ivotu. Ali dok je stajala sama u policijskoj sobi za obavijesne razgovore, sve što je imala bile su sumnje. »Moram otić i odavde, ovo je ludost«, reč e ona dok joj je pogled počivao na Hunterovoj posjetnici na stolu.

43. Mike Brindle č uč ao je pokraj velike bijele kož nate sofe kada je opazio Huntera kako stoji pored vrata. Osovio se na noge i u tiš ini prišao detektivu. Brindle je bio u losangeleskom Odjelu za znanstvenu istragu dulje od petnaest godina, ali pogled u njegovim oč ima otkrio je Hunteru kako č ak niti on nije vidio neš to poput onoga š to se dogodilo u toj sobi. Neko su vrijeme bez riječ i stajali jedan prema drugome, a onda je Brindle bacio pogled na svoj sat. »Rekao bih da ti osvajaš nagradu«, napokon promrmlja kroz svoju kiruršku masku. Hunter suzi oči i jedva primjetno odmahne glavom. »Osim mene, nitko tko je uš ao na ta vrata nije uspio ostati ovdje dulje od č etrdeset sekunda prije nego š to je izgubio ruč ak«, objasni Brindle. »Ja nisam ručao.« »Pretpostavljam da on jest«, Brindle kimne prema Garciji, koji je upravo ponovno ulazio u sobu. Kirurš ka maska opet mu je prekrivala usta i nos. S lica mu je nestala sva boja. »Sto se to ovdje zaboga desilo, Mike?« upita Hunter č im im se pridružio Garcia. »Mnogo bola«, reč e Brindle, okrenuvš i se prema ogromnom kaminu od riječ nog kamena na juž nom zidu. Tridesetak centimetara ispred njega, vezano za metalni naslonjač s visokim naslonom, nalazilo se golo ž ensko truplo. Već ina kož e prednjeg dijela njezina torza te njezinih ruku i nogu osula se mjehurima, nabrala se i raspukla, otkrivš i njezino krvavo, sada opeč eno meso. Dijelovi njezina tijela potpuno su pougljenili, otkrivš i tkivo boje ugljena pokriveno korom, ali svima je pogled privuklo njezino lice. Garcia osjeti kako mu ž eludac ponovno poskakuje dok su se približavali lešu. Kož a na njezinu licu bila je tako jako opeč ena da je izgledalo kako se otopila u zguž vane, nagomilane grude, poput vruć eg voska. Njezino

ogoljelo meso krajnje se naboralo i otvrdnulo, kao da joj je lice bilo naglo poprž eno u dubokom ulju. Oč ne jabuč ice prsnule su joj unutar duplji od jake topline. »Iz onoga š to sam dosad zaključ io,« reč e Brindle, paž ljivo prekorač ivš i lokvicu krvi, mokrać e i fekalija koja je okruž ivala naslonjač , »dovedena je ovamo u subotu naveč er, zavezana za ovu stolicu i ostavljena pred razbuktalom vatrom. Umrla je prije dosta vremena, ali plamen nikad nije isključ en.« Pokazao je prema kaminu. Iz njega je još uvijek izbijala toplina. Hunterov pogled hitro prijeđe s mrtve ž ene na Brindlea. »Ubojica ju je... skuhao?« Brindle stisne usne dok je kimao glavom. »S obzirom na njezinu blizinu plamenu, bliže je istini da ju je spekao naživo.« »Ovo je jebeno bolesno«, prokomentira Garcia, odvrativši glavu. »Ovo je plinska vatra«, nastavi Brindle. »Sto znač i da joj je jač ina kontrolirana. Najgore od svega, neprekidno traje. Neć e se ugasiti osim ako je netko ne isključi.« »Je li bila uključ ena kad je pronađeno truplo?« upita Hunter, kleknuvši ispred kamina. »Da,« kimne Brindle, »ali na vrlo laganu jač inu. »Upravo dovoljno da je...«, ugrizao je usnu, »...pripeč e na tihoj vatri. Ali pogledaj velič inu ovog kamina, Roberte. Ako se namjesti na jač e, bila bi to prava lomača.« Hunter protrlja oč i, duboko udahne i prisili se na tren prouč iti truplo. Garda ostane nekoliko koraka otraga. Desnom je rukom prekrio nos. Lice je iskrivio kao da je okusio nešto kiselo. Smrad opeč enog ljudskog tkiva sasvim se razlikuje od onoga drugih ž ivotinja zbog naš e prehrane. Ljudi su jedine ž ivotinje koje jedu tako raznoliku hranu kao š to je meso, povrć e, slatkiš i i kemijski izmijenjeni proizvodi. Kombinacija njihovih mirisa uvlač i se u ljudsko tkivo, a zatim se otpuš ta zajedno s različ itim toksinima kada tkivo gori. Garcia osjeti kako mu se nešto u želucu ponovno počinje dizati. »Oslobodili smo je«, reč e Brindle, primijetivš i Hunterov pogled dok je prouč avao njezine presječ ene spone. »A to je razlog š to ste vas dvojica ovdje.« Hunter namreška čelo u iščekivanju.

»Ovdje smo već neko vrijeme. Leš i mjesto zloč ina već su fotogra irani. Dva mjesna detektiva za koja smo mislili da ć e preuzeti slučaj vidjela su dovoljno. Truplo je bilo spremno za mrtvačnicu.« Brindle pokretom ruke pozove jednog od forenzič ara da dođe i pomogne mu. Vrlo paž ljivo, odmaknuli su vrat mrtve ž ene od naslona naslonjača. »A onda smo vidjeli ovo.« Hunter i Garcia premjeste se kako bi mogli bolje pogledati. »Oh, jebi ga«, promrmlja Garcia kroza stisnute zube, stiskajuć i si korijen nosa.

44. Hunter izmasira sljepooč ice vrš cima prstiju, pokuš avajuć i trljanjem odagnati glavobolju za koju je znao da nadolazi. »Sranje«, reče tiho. Pogled je usredotoč io na ž rtvina leđa i vrat. Bijahu gadno oprž eni. No to su bili tragovi starih opeklina. Kož a je već bila zacijeljela i na njoj su se vidjele kvrgave, tvrde i nepravilne mrlje. Ali iznenađenje na licima oba detektiva nije uzrokovala nagrđenost. Na pola puta niz njezina leđa, obojana u crveno i otprilike petnaest centimetara duga, nalazila se brojka četiri. »Ima još .« Brindle spusti njezino tijelo natrag u prvotni, sjedeć i polož aj, a zatim zamoli jednog od svojih forenzič ara da mu donese veliku vreć u za dokaze koje su ranije prikupili. Podignuo je prozirnu plastič nu vreć u u zrak kako bi Hunter i Garcia mogli baciti pogled na njezin sadržaj. Unutra je ležala jako izgorjela lubanja. »Ovo je pronađeno u vatri, nakon što smo je ugasili.« Garcia je načas izgledao zbunjeno. Hunter duboko izdahne. »Glava oca Fabiana?« upita on, već znajući odgovor. »Mora da se š ališ .« Garcijine se oč i razrogač e. Zatim se prisjeti š to je proč itao u sveć enikovu dnevniku - Glavu mi odnese kako bi je spalio. »Morat ć emo prič ekati rezultate testa, ali okladio bih se u to«, odgovori Brindle. Garda opet usmjeri pozornost na opeč enu ž enu. »Ono š to ne razumijem je ovo - kako to da izgleda kao da ima različ ite stupnjeve opeklina posvuda po tijelu?« Oprezno je zakorač io bliž e. »Kož a na njezinu torzu, rukama i bedrima dobila je mjehure i raspuknula se. Mož e se vidjeti da se izlož eno tkivo jednostavno skuhalo, kako si to formulirao«, on kimne Hunteru. »Ali potkoljenice, stopala i šake toliko su opeč ene da se stvorila vraž ja hrskava korica. Već ina toga je pougljenjela, za majku Bož ju. I š to se zaboga dogodilo njezinu licu? Kao da su joj različ iti dijelovi tijela bili izlož eni različ itom intenzitetu topline.«

»I jesu«, prizna Brindle. »Kao š to sam ranije rekao, ova stvar nahajcana do kraja gori kao š umski pož ar.« Pokazao je prema kaminu. »Bila je na samo tridesetak centimetara od nje. Siguran sam da je ubojica kontrolirao toplinu, muč eć i je, ali zbog njezina sjedeć eg polož aja u naslonjač u, potkoljenice i š ake su joj oko trideset centimetara bliž e kaminu od ostatka njezina tijela. Ta dodatna blizina mogla je znač iti porast temperature za dva, mož da tri stupnja Celzijeva. S obzirom na vjerojatnu duljinu izlož enosti tako intenzivnoj vruć ini, dijelovi tijela bliž i vatri pretrpjeli bi znatno već u š tetu, kao š to jasno mož ete i vidjeti. A š to se tič e njezina lica...«, nesigurno protrese glavom, »vidio sam dovoljno opeč enih ž rtava, ali nikada prije nisam vidio niš ta posve nalik ovomu. Kož a na njezinu licu zguž vala se u grude koje izgledaju kao da su se otopile, poput svijeće za večeru.« »Je li ubojica možda upotrijebio potpalno sredstvo?« upita Hunter. »Prema mome mišljenju, to je jedino objašnjenje«, prizna Brindle. »Nešto poput ulja za kuhanje?« »Ulje za kuhanje?« ponovi Garcia tonom punim nevjerice. »Misliš da joj je ubojica polio lice uljem za kuhanje, stavio je ispred vatrice i promatrao ga kako cvrči?« Brindle nakrivi glavu i slegne ramenima, kao da ž eli red kako to nitko ne mož e znati. »Morat ć ete prič ekati obdukciju i laboratorijske rezultate kako biste bili sigurni, ali neš to je moralo pomoć i kož i na njezinu licu da izgori onako kako je izgorjelo, neš to š to je uzrok da izgleda kao da se otopila. Vatra i toplina same po sebi to ne bi napravile.« »Zašto ne?« upita Garcia. »Kož a se ne mož e otopiti«, reč e Hunter, sagne se i izbliza joj pogleda lice. »Tako je«, potvrdi Brindle. »Neć u ti dodijavati znanstvenim objaš njenjem, ali biološ ki i izič ki to je nemoguć e. Gorjet ć e i pougljeniti se, ali neć e se otopiti.« Nač as je zaš utio i protrljao si lijevo oko donjim dijelom dlana. »Pregledali smo č itavu kuć u, Roberte. To je sva krv koju smo naš li.« Pokazao je lokvicu ispod naslonjač a. »Ako je ovo isti ubojica koji je doš ao do sveć enika prije nekoliko dana, ovog puta nije bilo rituala. Ako ga je i bilo, svakako nije uključ ivao krv. Kao da je ovo posve drugi ubojica. Način rada potpuno mu se promijenio.« Hunter kimne, ali nije nalazio svrhovitim otkriti Brindleu š to su

ranije doznali u dnevniku oca Fabiana. »Išta iz praha za uzimanje otisaka?« »Još nemamo otisaka, tek nekoliko vlakana, ali ona su mogla poteć i iz bilo kojeg dijela kuć e«, Brindle slegne ramenima. »Prostirke, sagovi, zavjese i tkanine ovdje se nalaze valjda posvuda.« Hunter obiđe sobu, pregledavajuć i namješ taj u potrazi za bilo č im neuobičajenim. Nije pronašao ništa. »Tko je još vidio brojku na njenim leđima?« »Samo ljudi u ovoj sobi«, odgovori Brindle sa sigurnoš ću. »Dvojica detektiva iz Malibua odluč ila su prič ekati vani dok je oslobađamo spona. Nisu izgledali previše dobro.« »A ti im nisi rekao kako je to razlog što smo ovdje.« »Ne. Rekao sam im kako je lubanja pronađena u vatri razlog zbog kojeg sam htio da vas dvojica pogledate ovaj slučaj.« »Neka tako i ostane«, reč e Hunter, približ ivš i se vratima. »Jeste li joj pronašli odjeću i torbicu?« »Još ne, ali ne bih se iznenadio da ih je ubojica ponio sa sobom.«

45. Hunter zatvori vrata svog stana za sobom, nasloni se na njih leđima i zatvori oč i. Glavobolja koja je poč ela u vili u Malibuu pojač ala se na putu kuć i. Sada se osjeć ao kao da mu se u lubanji probudio štakor, uspaničio se i pokušao si izgrepsti izlaz kroz njegove oči. Ogavan smrad nagorjelog mesa uspio se probiti kroz njegov kombinezon i prož eti mu odjeć u. Oš tar vonj, toliko snaž an da mu je uznemirio ž eludac, peckao mu je oč i i neprestano ga navodio na povraćanje. Trebao mu je tuš - i to hitno. Hunter se ž urno razodjene. Zgrabio je crnu vreć u za smeć e iz kuhinje i bacio u nju svoju odjeć u, znajuć i da bez obzira na to koliko deterdž enta upotrijebio, pranje nikada u potpunosti ne bi odagnalo smrad. U kupaonici je odvrnuo slavinu tuš a na onoliko toplo koliko je mogao podnijeti i naslonio se na bijele ploč ice, pustivš i vodu da mu se prelije preko glave, ramena i leđa. Sada, podalje od tuđih oč iju, prsa mu se nadmu i on napokon povrati. Do trenutka kad je zatvorio vodu, koža mu je poprimila tamnu nijansu ružičaste, a vršci prstiju bili su mu mekani i nabrani. Potroš io je gotovo č itav komad sapuna, ali smrad je ipak ostao. Nije mu bio na kož i, znao je. Vonj koji ga je uznemiravao zadrž ao se na dlač icama u njegovu nosu i nikakva količ ina ispuhivanja neć e mu pomoć i da ga se riješ i. Zasad, jedino rješ enje koje je mogao smisliti bilo je da umrtvi um. Prve dvije č aš ice slistio je jednim gutljajem. Treć u, dvostruku dozu, izlio je preko jedne kockice leda i pio polako. Bilo je kasno, ali Hunter je znao kako ć e san granič iti s nemoguć im. Već je ionako bilo dovoljno teš ko usnuti i za obič nog dana koji nije obilovao događajima. Neko je vrijeme korač ao po sobi, a onda se zaustavio pokraj prozora svog dnevnog boravka. Nač as je stajao ondje, zureć i u praznu ulicu. Glava mu je bila puna misli. Ništa nije imalo smisla. Cinilo se da viski od ječ menog slada proizvodi ž eljeni uč inak š to se ticalo vonja nagorjelog mesa, ali imao je osjeć aj kako mu je glava i dalje bomba koja otkucava. Tablete protiv glavobolje nikada nisu

djelovale na njega, tako da je odbacio tu pomisao č im mu je pala na pamet. No tablete su ga podsjetile na neš to drugo, a od toga mu se ubrzalo bilo - na Monicu, djevojku koja je ranije navratila u postaju. Tijekom godina vidio je podosta luđaka i š arlatana ođ kojih su svi bili sigurni kako mogu dovesti policiju do neotkrivenog trupla ili neuhvatljivog ubojice, ali Hunter je nekako slutio kako se ovdje ne radi o tome. Neš to u Monici bilo je drugač ije. Hunter je u njezinim oč ima ugledao uvjerenost koju nikada prije nije opazio niti u jednog od takozvanih medija. Ona nije traž ila besplatan publicitet niti paž nju. Zapravo je izgledala preplaš eno, kao da ć e je razgovor s policijom izložiti nečemu ili nekomu od koga je bježala. Hunter duboko udahne i provuč e prste kroz mokru kosu. Njezine riječ i još su mu odzvanjale u uš ima. Helen... niste vi bili krivi. »Kako je mogla znati?« izgovori on naglas. »Nitko ne zna.« Osjetio je kako mu se prikrada ona ista stara destruktivna krivnja pa je dovrš io svoj viski jednim velikim gutljajem. Zapekao mu je grlo, i tada se prisjetio zadnje stvari koju mu je bila rekla. »Znao je za vatru. Znao je što je plaši.«

46. Hunter se naslanjao o svoj automobil na praznom parkirališ tu Okružnog mrtvozorničkog odsjeka. Ruke je uvukao duboko u džepove svoje jakne. Dan je bio jasan, ali hladan po losangeleskim mjerilima. Caš a bezukusne kave iz automata kupljena na benzinskoj stanici stajala je na poklopcu motora njegova starog buicka. Bilo je 7.10. Prije otprilike pola sata nazvao ga je doktor Winston i rekao mu kako je već završio obdukciju na novom truplu. Hunter je č ekao manje od pet minuta kada se Garcia zaustavio u svom automobilu i parkirao se pokraj njega. Dok je izlazio iz svog honda civica, Hunter mu zamijeti crvenkaste oči i blijedo lice. »Izgleda da nisam bio jedini koji se nije naspavao noć as«, reč e Hunter, posegnuvši za svojom kavom. Garcia polako odmahne glavom. »Sinoć sam izbezumio Annu.« »Kako to misliš?« Lagano odmahivanje glavom. »Juč er sam je nazvao da joj javim kako ć u kasno doć i kuć i, ali ona me odlučila pričekati kako bismo mogli zajedno povečerati.« »To je lijepo.« Hunter otpije kavu i iskrivi lice od gorčine. »Kad sam stigao doma, Anna je bila u kuhinji«, Garcia zakopč a svoj kaput. »Cim je zač ula da ulazim, bacila je na tavu dva odreska. Zvuk cvrč anja i miris kuhanja mesa opalili su me kao tona cigli. Izrigao sam se ravno tamo na kuhinjskom podu.« »Oh, sranje! To ne mož e biti dobro.« Poč eli su hodati prema zgradi OMO-a. »Jasno, nisam joj rekao o istrazi i pravom razlogu zaš to me odjednom cvrč anje odreska navelo na povrać anje.« Zaš utio je i odmaknuo svoju poduž u kosu s oč iju. »Rodio sam se u Brazilu, Roberte. Praktič ki su me othranili na odrescima. To mi je omiljena hrana.« »Što si joj rekao?« Garcia se napeto nasmije. »Smislio sam neku glupost o tome kako postajom hara želučana gripa.« »Je li progutala priču?« Hunter nabere obrve. »Ma kakvi. Anna je prepametna za takvu vrstu sranja. Ali

pretvarala se da jest.« Hunter uputi Garciji smiješak pun razumijevanja. »To nije sve. Trebao sam se istuš irati. Onaj gadni smrad cijelog me prekrio kao priš tevi tinejdž era i bio sam siguran da ga i Anna mož e nanjuš iti. Preskoč io sam več eru i zaključ ao se u kupaonici na otprilike jedan sat. Koža mi je bila crvena od trljanja, ali smrad jednostavno nije htio s mene.« Prinio je nosu desno zapešće. »Nije na tebi, Carlose«, reče Hunter, ne ulazeći u detalje. »A onda je slijedilo prevrtanje po krevetu«, nastavi Garcia. »Bilo je kao da su mi se njezino otopljeno lice i opeč eno tijelo sakrili iza kapaka. Nisam ih mogao zatvoriti. Ne samo da nisam oka sklopio, već sam i Annu drž ao budnom č itavu noć . Znam da je opet poč injem plaš iti, Roberte. Još nije sasvim prebrodila ono š to se dogodilo za vrijeme Krucifiksova slučaja, znaš.« Stigli su do glavne zgrade i zaš titar ih pusti unutra, rekavš i im kako ih doktor Winston č eka u sali za obdukciju 2A. Obukli su zaš titna odijela i Garcia ubaci dvije tablete protiv kiseline, a zatim se upute do prostorije na samom kraju hodnika. Liječ nik je sjedio za pultom s mikroskopima, prelistavajuć i nalaze. Ramena su mu bila pogrbljena, kosa u neredu. »Jeste li izvukli noć nu smjenu, doktore?« upita Hunter, zatvarajuć i vrata za sobom. Doktor Winston polako podigne pogled. »Skoro.« Dobacio im je jedva vidljiv osmijeh, a zatim priš ao stolu od nerđajuć eg č elika gdje je lež alo ž enino mrtvo tijelo. Hunter i Garcia navuku svoje kirurš ke maske preko nosova i usta te pođu za njim. »Ono š to ovdje imamo je...«, doktor Winston zastane i odmahne glavom, kao da riječ i nisu dostatne za objaš njenje, »...remek-djelo zla. Tko god bio ubojica, mora da je mrzio ovu ženu iz dubine svoga bića.«

47. Uz ž enino truplo raš ireno na stolu za obdukciju. Hunter je jasnije mogao vidjeti stupanj njezinih ozljeda. Svi su se mjehuri na njezinu torzu raspuknuli, a rubovi krasta bili su crni i namotani. Ogoljelo meso dehidriralo je od jake vreline, ali neš to od njega još je zadrž alo tamnoruž ič astu boju nalik opeklinama od sunca. Potkoljenice i š ake imale su tanku koricu i bile su pougljenjene. Sada su se vidjeli neki dijelovi kostiju. No ozljede na njezinu licu i dalje su opč injavale Huntera. Mike Brindle imao je pravo. Izgledalo je kao da se kož a otopila u grude, baš kao svijeća. »Pretpostavljam da je vjerojatno bila bez svijesti kad ju je privezao za naslonjač«, objasni doktor Winston. »Ali nema oteklina na glavi.« »Drogirana?« »To je logič an zaključ ak. Još uvijek č ekam laboratorijske rezultate, ali siguran sam da ubojica nije upotrijebio tešku intravenoznu drogu.« »Zašto ne?« upita Garcia. »To bi bilo pretjerano. Ubojica ju je samo trebao onesvijestiti na nekoliko minuta kako bi joj mogao skinuti odjeć u i svezati je. Iš ta dulje od toga bilo bi gubljenje njegova dragocjenog vremena.« »Ubojica je ž elio da bude pri svijesti kako bi mogla patiti«, zaključ i Hunter, obišavši stol do njezine lijeve strane. »Sve upuć uje na to«, slož i se doktor. »Ubojica je znao da do ponedjeljka mora izać i iz te kuć e. Znao je toč no koliko je dugo mora mučiti i kladim se da je iskoristio svaku raspoloživu sekundu.« »Krpa namočena narkotikom preko nosa i usta?« upita Hunter. »Najvjerojatnije.« Odgovor stigne uz niz brzog kimanja glavom. »Obično hlapivo sredstvo, skoro sigurno na bazi etera.« »Imaš li kakva imena?« »Uh«, nasmijulji se doktor Winston. »Bilo š to poput en luranea, desfluranea, sevofluranea, insofluranea. Mogu ti dati popis ako želiš.« »Tako ih je lako nabaviti?« ovog se puta oglasi Garcia. »Dovoljno lako. A ovo su najuobič ajenija sredstva, ona koja ne izazivaju iritaciju kada se udahnu. Mislim da se ubojica baš i nije zabrinjavao time hoć e li se kož a oko njenih usta osuti malim

opeklinama od kiseline s mokre krpe. Mogao je upotrijebiti skoro bilo što.« »Ma izvrsno!« »Zbog stanja u kojem joj se nalazi tijelo, neć emo moć i reć i je li bila seksualno zlostavljana, ali mislim da nije.« »Ja isto«, slož i se Hunter. »Za kojim god zadovoljstvom ovaj ubojica traga, ono nije seksualno.« »Glavno muč enje ovdje nije vidljivo, Roberte«, reč e doktor, podignuvši obrve. »Kako to misliš?« Garcia je izgledao zaintrigirano. »Mnogo je propatila zbog opeklina kož e a zatim i tkiva, ali ubojica ju je zapravo ispekao naž ivo.« Doktor Winston zaš uti, pustivš i da im u potpunosti sjedne ono š to je rekao. »Ako nekoga na dovoljno dugo staviš pred jaku vatru i ne dopustiš mu da se mič e, to ć e za posljedicu imati kuhanje unutarnjih organa.« »Oh, Isuse Kriste«, Garcia provuč e obje ruke kroz kosu i ispreplete prste na zatiljku. »Tako je. Jetra, bubrezi, guš terač a, ž eludac, pluć a, srce, svaki organ u njezinu tijelu reagirao bi na isuš ivanje i neprekidno poveć avanje temperature.« Doktor se ugrize za usnu i s gađenjem odmahne glavom. »Krv joj je doslovno proključala.« Hunter načas sklopi oči. »Jetra i bubrezi bili su još vruć i kad sam ih tijekom obdukcije izvadio iz njezina tijela. A svakom organu koji sam pogledao vruć ina i dehidracija nanijeli su ozbiljnu š tetu. To je bilo kao utrkivanje da se vidi koji će se organ predati i prvi se rasprsnuti.« Nastupila je tiš ina, a Hunter si dopusti da mu pogled ponovno odluta k ženinu licu. »Dakle, to je bilo domiš ljato«, reč e doktor Winston, slijedeć i Hunterov pogled. »Zlo, ali svejedno domišljato.« »Misliš to š to je prouzroč io da joj se lice istopi?« upita Garcia i osjeti kako mu se želudac opet napinje. »Zapravo, to što je postigao isti efekt. Koža se ne otapa.« »Da, rekli su mi«, kimne Garcia. »Kako je onda ubojica postigao da joj lice izgleda ovako, dovraga?« »Posluž io se potpalnim sredstvom.« Doktor Winston napravi stanku i podigne desni kaž iprst da naglasi bit. »Zapravo, izgleda da se

poslužio kombinacijom. A odatle dolazi domišljati dio.« Hunter napravi grimasu, kao da ne mož e doč ekati da č uje o č emu se radi. »I opet kaž em, treba mi potvrda iz laboratorija, ali brzi preliminarni test pokazao je da se ubojica mogao posluž iti neč im uobičajenim kao što je svinjska mast.« »Šališ se?« »Ne. Svakidašnja mast iz supermarketa.« »To bi joj...« »Spržilo lice«, dovrši liječnik Hunterovu rečenicu. »U redu, ali to ne bi prouzroč ilo efekt topljenja.« Hunter se nagne kako bi bolje proučio njezino naruženo lice. »Ne, ne bi.« »Dakle?« Ponovno se uspravio kad mu su mu od oš trog vonja zasuzile oči. »Dakle, u svakom sluč aju trebamo laboratorijsku potvrdu, ali izgleda da je ubojica mogao upotrijebiti kombinaciju neč ega poput svinjske masti i mase na bazi gume.« »Gume?« ponovi Garcia, mršteći se. Liječ nik samopouzdano kimne. »Mož da č ak i protetiku od pjenastog lateksa. Baš onakvu kakvu koriste u ilmovima. To je zapravo dosta pametno. Gumena masa prianja uz kož u poput ljepila.« Liječ nik prođe vrš cima prstiju niz svoje lice kao da nanosi hidratantnu kremu. »Na toplini se topi, slijeva se niz ž rtvino lice i stvara ž eljeni efekt grudica kao od voska svijeć e. Kož a odmah iza gumene mase prekrivena je akcelerantom, š to bi drastič no ubrzalo gorenje, potpuno uniš tilo kož u njezina lica, prouzroč ilo nezamislivi bol. Konač ni rezultat...«, pokazao je prema truplu, »... istopljeno lice.« Doktor Winston odstupi za jedan korak i pogleda oba detektiva. »A to nije sve.«

48. Hunter se pripremi za najgore. Što je još ubojica mogao učiniti? »Imam naznake da su ozljede na njezinu licu izazvane dok je još bila ž iva«, nastavi doktor Winston. »Najprije ju je muč io rastapajuć i joj lice.« Hunter se namršti. »Kako?« »Pretpostavljam - letlampama. Žrtva je bila privezana za naslonjač, ne? Sada zamislite da je ubojica imao jednu ili č ak dvije letlampe podignute na postolje, tronož ac ili već neš to, vrlo blizu i upereno direktno njoj u lice - stari stil ispitivanja.« Iznenada se učinilo kako u prostoriji nema dovoljno kisika. »Ultraljubič aste zrake zajedno s koriš tenim akcelerantom i gumenom masom uzrokovali bi da joj se lice sprž i i otopi, ali ozljede ne bi bile dostatne da je ubiju. Nevjerojatno bolne, ali ne opasne po život. Ne satima.« Garcia dvaput zakaš lje, pokuš avajuć i proč istiti neš to iz grla. »Dakle, vi tvrdite kako je ubojica dopustio da mnogo sati trpi groteskni bol prije nego š to je konač no upalio kamin i skuhao je naživo.« Doktor palcima i kaž iprstima protrlja oč i i polako kimne. »Barem je takva moja teorija.« Hunter napravi krug oko stola za obdukciju. »A što je s njezinim leđima, doktore?« »Da. Vatra joj nije nepoznata.« Liječ nik se odmakne od trupla, priđe metalnom ormarić u pokraj zapadnog zida i iz gornje ladice izvuč e papirnatu omotnicu. »Tijelo joj je u vrlo osjetljivom stanju i ne ž elim ga viš e pomicati. Zato ć u vam pokazati na ovim slikama.« Iz omotnice izvuč e č etiri fotogra ije i uredno ih poslož i preko svog stola. »Ranije je bila teš ko opeč ena. Kao š to mož ete vidjeti, već ina leđa i vrata su joj u ožiljcima.« Liječnik pokaže prve dvije fotografije. »Imate li kakvu ideju o tome koliko su stari?« »Jako je teš ko precizirati, ali vjerojatno je bila mala djevojč ica ili tinejdžerica.« »Toliko su stari?«

Doktor Winston kimne. »Kož a se prilič no rastegnula otkada je zacijeljela. Sto znač i da je narasla. Siguran sam da tragovi tih opeklina nisu iz njezina odrasla života.« »Brojka ispisana na njezinim leđima«, Hunter pokaž e treć u fotografiju. »Je li se ubojica opet poslužio krvlju?« »Svakako. Već je poslano u laboratorij i imat ć u rezultat danas u neko vrijeme.« Oba detektiva pogledala su sve četiri fotografije. »Koliko procjenjujete da je bila izlož ena vrelini, doktore?« upita Hunter. »Vjerojatno od subote naveč er pa sve dok je pronađena. Cuo sam da je vatra još uvijek gorjela kada je policija jučer došla u kuću.« Hunter ugrize usnu i kimne. »Ubojica je nije prestao kuhati nakon š to je umrla, Roberte. Ovo je bilo viš e od muč enja ž rtve. Ovo je bila demonstracija njegove odluč nosti. Znao je da ć emo je nać i. I htio je da je nađemo takvu. Razmeć e se time kako zao i brutalan mož e biti. Samo nisam siguran zašto.« »Mož da se ne razmeć e, doktore«, Hunter odmahne glavom. »Mož da prestaje samo kada je č udoviš te u njemu zadovoljno. To nije neuobič ajeno. Ponekad sama smrt nije dovoljna da ublaž i ubojič in gnjev ili zlo ili koji god to vrag bio koji ga je nagnao da ž eli ubiti. Postoje brojni sluč ajevi ubojica koji nastave pucati, udarati, bosti, rezati svoje ž rtve ili š to već davno nakon š to su umrli. Neki ih č ak zadrže danima, tjednima, mjesecima...« »Mož da si u pravu«, slož i se doktor Winston. »Mož da mu samo ubijanje nije dovoljno.« On duboko udahne i polako ispusti dah. »Ima nešto drugo što vam moram pokazati.« Liječnikov ton navede Huntera da se zapilji u njegovu smjeru. Izvukavš i okruglo poveć alo podignuto na postolju prema stolu za obdukciju, liječ nik pozove Huntera i Garciju bliž e. Namjestio je lampu postrance, tako da njezin snop svjetlosti obasjava desnu stranu ž rtvina trbuha. »Pogledajte.« Maknuo im se s puta. Hunter je zurio kroz poveć alo nesiguran u ono š to traž i. Nekoliko sekunda kasnije, oč i mu se suze kad su opazile neš to odmah ispod njezine desne dojke. »Nema šanse!« usklikne, osjećajući kako mu trnci struje tijelom.

Doktor Winston mimo kimne. ÂťMora da me zafrkavate, doktore.ÂŤ

49. Sada su na plutenu ploč u u Hunterovu i Garcijinu uredu bile pribodene dvije različ ite grupe fotogra ija s mjesta zloč ina, razdvojene bijelom linijom markera. Slijeva, Katolič ka crkva sedam svetaca i brutalnost odrubljivanja sveć enikove glave; zdesna, vila u Malibuu i sadizam nad tijelom ostavljenim da se peč e pred golemim kaminom. S otkrić em novog trupla, kapetanica Blake je zatraž ila da se ekipa odsada nadalje sastaje svakog dana u devet ujutro. Hunter i Garcia stigli su u ured deset minuta ranije. Forenzič ni izvješ taj s mjesta zloč ina u sluč aju Amande Reilly pokazao je da su pronaš li djelomič an otisak u jednoj od soba na katu. Također su pronaš li prostoriju s kuć anskim aparatima i usisač za praš inu koji je oč igledno nedavno bio koriš ten. Potrajat ć e nekoliko dana da stigne laboratorijski izvještaj. Podaci koje su zasad imali o Amandi Reilly bili su na najosnovnijoj razini. Rodila se i odrasla u Los Angelesu. Prekinula je srednju š kolu prije mature i otada se bavila posredovanjem nekretnina. Majka joj je umrla prije sedam godina. Otac joj nikad nije bio konstanta u ž ivotu imao je probleme s alkoholom i kockanjem. Prebivališ te mu je nepoznato. Amanda je bila razvedena. Bivš i muž vodio je vlastiti restoran u San Diegu. Ondje je ž ivio š est godina. Radio je č itav vikend. Alibi mu je bio provjeren. Također je prolazila kroz velike inancijske teš koć e. Agencija joj nije dobro poslovala. Vlasnik kuć e u Malibuu bio je milijunaš i burzovni ulagač po imenu Dan Tyler. U devet sati kapetanica Blake uđe u sobu bez kucanja, noseć i primjerak LA Timesa. »Jesi li vidio ovo?« upita Huntera. »Nastojim ne čitati novine. Bacaju me u depresiju.« »Onda ć e ti ovo uljepš ati dan.« Ona mirno polož i novine na njegov stol s naslovnicom na gornjoj strani. Hunter klizne pogledom po novinama ne posegnuvš i za njima. Garcia ustane i približ i se Hunterovu stolu, znatiž eljan da i sam proč ita vijesti.

KRVNIK OPET NAPADA. SADISTICKI SERIJSKI UBOJICA NASMRT OPRŽIO NOVU ŽRTVU. LOSANGELESKA POLICIJA ZBUNJENA. Hunter u tiš ini proč ita naslov, a zatim brzo provjeri izvjestiteljevo ime - Claire Anderson. To sam si mogao i misliti. Buduć i da Hunter nije pokazivao namjeru da proč ita ostatak članka, Garcia hitro zgrabi novine s njegova stola. »Moje pitanje glasi,« reč e kapetanica zlovoljno, »kako su dovraga povezali ova dva ubojstva?« »Ona ima kontakte u policiji i vjerojatno u mrtvač nici«, odvrati Hunter ležerno. »Ona?« kapetanica upita, zabrinuto se namrštivši. »Claire Anderson, izvjestiteljica koja je napisala članak.« Kapetanica Hunter zurila je u Huntera ispitivač kim pogledom. »Po izgledu tvog lica, rekla bih da je poznaješ.« »Upoznali smo se.« Kapetanica zadrž i pogled na Hunteru nekoliko sekunda, ali on nije niš ta otkrivao. »Osim nas troje, nitko drugi u OPU-u ne zna da su ova dva sluč aja povezana.« Poč ela je korač ati po sobi. »Ako niti jedan od vas nije razgovarao s njom, dojava nije mogla doć i odavde. Doktor Winston mi je zajamč io kako samo on i tri vrlo pouzdana forenzič ara znaju za tu poveznicu. Siguran je da podatak nije procurio s njegove strane.« »Ovdje piš e,« prekine Garcia, č itajuć i novine, »detektiv Jedinice za posebna ubojstva, Robert Hunter, vodi istragu. Iako je odbio komentar, nema sumnje kako su oba ubojstva jednostavno zbunila policiju. Krvnik...« zastao je i podigao pogled prema Hunteru. »Slatko ime. Tko li ih to, dovraga, samo smišlja?« Hunter ravnodušno slegne ramenima. Garcia nastavi č itati. »...Krvnik sada krstari ulicama naš ega grada, a č ini se kako policija iznova nema pravi smjer, nema osumnjič ene, a prema naš em shvać anju, niti tragove. Za dobrobit svih nas, ova se izvjestiteljica iskreno nada kako ć e detektiv Hunter uhvatiti Krvnika brže nego što je ulovio ozloglašenog Ubojicu Krucifiksa.« »Kuja«, reče Hunter sebi u bradu. »Sve me ovo ne smeta... još «, reč e kapetanica, ukrstivš i pogled s Hunterom. »Nije me briga ako je ova izvjestiteljica nekako uspjela

povezati oba sluč aja. Ono š to pod svaku cijenu moramo sač uvati od novinara je broj ž rtava. Ako se novinari toga doč epaju, nadrljali smo. Imat ć emo na svojim rukama paniku diljem grada. A da i ne spominjem pritisak da pronađemo prve dvije žrtve.« »Oč ito još ne znaju niš ta o tome«, reč e Garcia, mahnuvš i novinama u svojoj ruci. »Inače bi to dospjelo na naslovnicu.« »I dat ć emo sve od sebe da tako i ostane«, reč e kapetanica. »Zelim da se ovaj sluč aj drž i u potpunoj tajnosti. Nitko drugi ne smije imati pristup ovoj sobi niti istraž nim dosjeima a da to prethodno ne odobrim. Je li to jasno?«

50. Kapetanica Blake približ i se plutenoj ploč i i prouč i nove fotogra ije. Hunter opazi kako se naoč igled lecnula prije no š to je vratila svoje uobič ajeno odmjereno drž anje. »Je li ubojica opet upotrijebio krv kako bi nacrtao brojku?« Ona uperi prst u jednu od fotografija. »Da«, odgovori Hunter, odgurne stolicu uz popratno struganje i ustane. Na vratima se začuje kucanje. »Naprijed«, zazove kapetanica prije Huntera i Garcije. Uđe Ian Hopkins i istog se č asa iznenadi š to u prostoriji vidi kapetanicu Blake. »Oh, oprostite. Nisam znao da imate sastanak.« »U redu je«, reče Hunter, mahnuvši mu da ostane. Kapetanica Blake okrene se prema Garciji s upitnim izrazom lica. »On je u redu«, Garcia lagano mahne glavom. »On je policajac kojeg ste nam dodijelili kao pripomoć u predradnjama, sjećate se?« »Samo sam doš ao reć i detektivu Hunteru da nitko nije zapisao podatke one djevojke Monice«, reč e Hopkins. »Kada je policajac došao u sobu za obavijesne razgovore, nje nije bilo.« »Monica?« reč e kapetanica, okrenuvš i se. »Je li to djevojka koja je juč er doš la i rekla kako ima podatke o ubojstvu u Crkvi sedam svetaca?« »To je ona«, odgovori Garcia, naslonivši se o svoj stol. »I što je izašlo iz toga?« »Baš smo bili započ eli razgovor s njom kad smo saznali za novu ž rtvu.« Hunter se pridruž i kapetanici pored ploč e s fotogra ijama. »Nikad nije ugrabila priliku da nam kaže ono što nam je došla reći.« »Je li bila u crkvi? Je li išta vidjela?« kapetaničin interes poraste. »Odgovor na prvo pitanje je ne, a na drugo da, na neki nač in«, odvrati Garcia, češkajući se po bradi. »A što to dođavola znači?« »Nije bila u crkvi«, smireno ć e Hunter. »Rekla nam je samo da je imala viziju.«

Kapetanica se napne. »Stani malo«, č vrsto ć e ona, podignuvš i desnu reku. »Došla je s tvrdnjom da je medij?« »Ne koliko mi znamo«, odgovori Hunter. Kapetanica je zurila u sve u prostoriji i napokon zaustavila pogled na Garciji. »Neka mi netko radije nešto kaže.« »Prema policajcu koji je prvi razgovarao s njom, nije niš ta rekla o tome da je medij ili da ima bilo kakve vizije. Tvrdila je kako ima neke informacije, ali da ć e razgovarati samo s detektivima zaduž enima za slučaj.« Kapetanica iz dž epa svog tamnog sportskog sakoa izvuč e paketić mentol-bombona i ubaci jedan u usta. »Oprosti«, okrene se prema Hunteru. »Ali ako je narkićka koja tvrdi da je medij, zašto je tražimo?« »Ona nije medij, kapetanice«, oprezno ć e Hunter. »Izgleda da osjeća stvari dublje od većine ljudi.« »Ona što?« kapetanica se umalo uguši svojim bombonom. »Izvanosjetilno opažanje«, nije oklijevao Hunter. »Molim te, reci mi da se š ališ «, ispali ona s rukama na bokovima. Glas joj se uzdigao za pola oktave. »Ja sam skeptič an prema tome kao i vi, kapetanice,« odvrati Hunter, »ali činjenica je da, vjerovali mi to ili ne, IOO stvarno postoji.« »To nije važ no, Roberte«, kapetanica zdrobi bombon uz glasno hrskanje. »Nismo vraž ja nadnaravna policija. Novinari su se već sjatili da nas pokopaju, kao i gradonač elnik. Pod silnim smo pritiskom. Zamisli sad š to bi se dogodilo da otkriju kako smo angaž irali pomoć medija. Koliko bismo nesposobno izgledali?« »Ne angaž iram nikoga, kapetanice. Samo ž elim porazgovarati s njom. Otkriti š to ima reć i. Ako se sve pokaž e kao budalaš tina, zanemarit ć emo to kao š to smo uč inili sa svim dojavama koje su dosad pristigle.« Ona ubaci novi bombon u usta i zakotrlja ga s jedne na drugu stranu. »Zašto misliš da je iskrena?« Hunter stane iza svoje stolice i nasloni se laktovima na nju. »Dok sam juč er ž urio iz sobe za obavijesni razgovor, zaustavila me kako bi mi nešto kazala.« On pogleda Garciju. »Ti si već bio otišao.« »I što je to bilo?« Hunter nač as zastane. »Rekla je: 'Znao je za vatru. Znao je š to je plaši.'«

51. U prostoriji je utihnulo, a sve su oči počivale na I lunteru. »Nije se moglo raditi o nagađanju«, odmahne on glavom i udalji se od svog stola. »Ali tog trenutka nisam imao pojma o č emu ona to govori.« »Mož da koristi tu izvanosjetilnu stvar kao dimnu zavjesu«, reč e kapetanica. »Mož da je viš e umiješ ana nego š to bi voljela da vjerujemo.« »Ma koji razlog bio, mislim da bismo trebali porazgovarati s njom.« »Naž alost,« prekine ih Hopkins, »kao š to rekoh, nitko nije zapisao njezine podatke. Nije ostavila prezime, adresu niti broj telefona na prijamnom šalteru.« »Da, ali u sobi za ispitivanje imamo nadzornu kameru«, Hunter kimne Hopkinsu. »Zamoli tehnič are da ti daju njezinu fotku sa snimke i provjeri je u BPNO-u.« »U bazi podataka nestalih osoba?« upita Hopkins, zbunjena izgleda. »Imam predosjeć aj da je pobjegla od kuć e. Započ ni pretraž ivanje s Pennsylvanijom.« »Zašto Pennsylvania?« upita kapetanica. »Imala je neznatni pensilvanijski nizozemski naglasak. Mislim da će to biti najbolje mjesto za početak.« »Odmah se bacam na to.« Kapetanica prič eka da Hopkins ode, a zatim se okrene prema oba detektiva. »Ako je pronađete, dovedite je ovamo, razumijete li?« reč e ona odluč no. »Ovo se mora izvesti prema propisima, Roberte. Ako ona ima informacije o ijednoj od naš ih istraga, izvanosjetilno sranje ili ne, moramo je oprezno ispitati i ž elim biti u sobi za promatranje. Jesam li bila jasna?« Hunter kimne. »Jesam li bila jasna, detektive?« pritisnula ga je, traž eć i glasan odgovor. »Da, kapetanice«, Hunter ne obori pogled.

»U redu«, ona kriš om provjeri svoj sat. »Uputite me u ono š to zasad znamo o toj Amandi Reilly.« Hunter brzo objasni što im je otkrila obdukcija. »Ubojica je odgrizao djelić njezina tijela?« upita kapetanica, osjećajući kako joj se počinje uzdizati val mučnine. »Doktor je pronaš ao zupč aste ureze odmah ispod njezine desne dojke.« Hunter izvuč e fotogra iju iz papirnate omotnice i preda ga kapetanici Blake. »Komadić mesa oč igledno nedostaje.« Pokazao je na fotografiji ono što je rekao. »Zbog stanja u kojem se tijelo nalazi, bit će nemoguć e potvrditi otiske zuba, ali doktor je onoliko siguran koliko to može biti.« »Ovo je suludo«, odgovori kapetanica, trljajući si lice. »To je jedna od rijetkih stvari koja se uklapa u ubojstvo u Crkvi sedam svetaca«, odvrati Hunter. »Ubojica je popio malo sveć enikove krvi, a sada izgleda kako je pojeo malo mesa s Amande Reilly.« »Zaš to?« upita kapetanica Blake s izrazom odvratnosti na licu. »Zašto bi ubojica to napravio?« Hunter si izmasira oč i palcem i kaž iprstom. »Povijest i udž benici reć i ć e vam da je najuobič ajeniji razlog iz kojeg ubojica konzumira meso ili krv svojih ž rtava taj š to osjeć a kako time ž rtve postaju njegov trajni dio. Ponekad to ubojici pruž a bolesni osjeć aj seksualnog užitka.« Uslijedio je uznemirujući muk. »Ali znamo da ovaj ubojica ne traž i seksualno zadovoljstvo.« Kapetanica vrati fotogra iju Hunteru. »Zaš to bi ž elio uč initi ž rtve svojim trajnim dijelom?« »Na to može odgovoriti samo ubojica, kapetanice.« »Ugodi mi sa psihološ kim pristupom«, reč e kapetanica zapovjednim glasom. »S kime možda imamo posla?« Hunter pribode fotogra iju na ploč u, duboko udahne i pogleda Barbaru Blake. »S ubojicom koji je jako dobro poznavao ž rtve. Cija je mrž nja prema njima tako potpuna da mu nije bilo dovoljno imati potpunu kontrolu nad njihovim ž ivotom i njihovom smrć u. Trebao je više.« Kapetanica izdahne. »A pod viš e misliš ispijanje njihove krvi i jedenje njihova mesa?« Hunter kimne, približ i se prozoru i pogleda van u sunč an, hladan

dan. »Ali zaš to promjena?« Kapetanica se nije predavala. Htjela je shvatiti moguć e razloge koje lež e iza svega toga. »Ako je ubojica popio sveć enikovu krv, zaš to nije isto uč inio s Amandom Reilly? Zaš to gristi?« »I opet, samo ubojica mož e na to odgovoriti, ali mož da se razvija. Uspinje se na ljestvici.« »Što kažeš?« Hunter protegne tijelo, a miš ić i mu se napnu. »Mnogi serijski ubojice obič no na ovaj ili onaj nač in eskaliraju. Mož e se raditi o nasilju, vremenskom razdoblju između ubojstava... Ovaj bi mogao eskalirati od ispijanja krvi do pravog kanibalizma.« »Oh, to je baš sjajno«, reč e kapetanica Blake, podignuvš i dlan k č elu kao da se bori s glavoboljom. Pogledala je svoj sat. »Drek. Moram biti na presici za deset minuta. Zasad ć u se praviti glupa i reć i da ne mogu potvrditi kako su oba ubojstva povezana, ali to stajališ te neć u moć i dugo drž ati. Ako treba, besramno ć u lagati i reć i kako imamo vrlo pouzdane tragove koje slijedimo, ali vas dvojica bolje pronađite neš to - i to brzo. I nađite tu curu Monicu. Zelim znati zaš to je rekla ono što je rekla.« »Ja isto«, reč e Hunter dok su se iza kapetanice s treskom zatvarala vrata.

52. Prostorija za tiskovnu konferenciju u Parkerovu centru bila je dovoljno velika da udobno smjesti gomilu gladnih izvjestitelja koji su se ondje pojavili. Barbara Blake morala je priznati da nije oč ekivala, kada je prije samo jednog tjedna prihvatila posao kapetanice OPU-a, toliko brzo suoč avanje s losangeleskirn novinarima oko sluč aja serijskog ubojice. Također nije oč ekivala da ć e prvog dana na poslu morati nać i zajednič ki jezik s gradonač elnikom Los Angelesa. Ali ako je to bilo ono što je zahtijevao posao, bila je spremna na to. Kada je uš la u prostoriju, buč an mrmor ž ivahnih glasova utiš ao se u š apat. Kapetanica Blake nosila je moderne crne hlač e ravna kroja sa svijetlocrvenom bluzom od satena i crnim sakoom koji je bio savrš en okvir za njezinu dugu, tamnu kosu. Sminka joj je, kao i uvijek, bila diskretna i elegantna. Zauzela je svoje mjesto za govornicom, posve opuš tena i samopouzdana izgleda. Bez ijedne riječ i, preš la je pogledom po prostoriji, č ekajuć i opć u pozornost. Trebalo je manje od deset sekunda da je dobije. »Odgovarat ć u na pitanja pet minuta i samo pet minuta. Mož da ć emo uspjeti ukloniti dio fantazija koje su objavljene u današ njim novinama.« Glas joj je bio jednako č vrst koliko i zavodljiv, kombinacija mekog, djevojač kog tona s dozom samouvjerenosti koja je razoruž avala. »Prije nego poč nete, dopustite još da kaž em ovo. Neć u diskutirati niti jedan aspekt bilo koje istrage koja još uvijek traje pa vas molim da se i ne trudite pitati. Ako vaš a pitanja ne budu slijedila na civiliziran i učtiv način, ova će se konferencija završiti.« Ruke poletješ e u zrak dok su reporteri poč eli izvikivati pitanja i gurati naprijed mikrofone ukraš ene znakovima CNN-a, Foxa, CBS-a, NBC-a, TV sudnice i nekoliko važnijih novina. Kapetanica zaš krguć e zubima. Nisu č uli ni slova od onoga š to sam im rekla. »Kapetanice Blake«, privlač na izvjestiteljica duge, tamne kose zazove iz kuta prostorije. »Claire Anderson iz LA Timesa«, predstavi se ona, a kapetanica sa

zanimanjem svrne pozornost na izvjestiteljicu. Claire je bila visoka, vitka, a njezin glas nosio je u sebi izrazitu aroganciju. »Tvrdite li kako proš lotjedno ubojstvo u Crkvi sedam svetaca i juč eraš nje kod autoceste uz obalu Tihog oceana nisu povezani?« »Trenutno nemamo niš ta š to bi dovelo u vezu ove dvije istrage«, odvrati kapetanica mirnim glasom bez oklijevanja. »Zaš to ste onda dodijelili sluč aj detektivu Hunteru?« ustrajala je Claire. »Što time mislite?« »Mislim kako imam vrlo pouzdan izvor koji mi kaž e da bi se detektiv Hunter trebao baviti isključ ivo istragom sluč aja iz Crkve sedam svetaca. Ako sluč ajevi nisu povezani, kako to da mu je dodijeljeno i ubojstvo u Malibuu?« Dakle, o tome se radilo, pomisli kapetanica. Nije bilo curenja informacija niti sugestija. Claire je jednostavno zaključ ila kako sluč ajevi, ako je Hunteru dodijeljeno ubojstvo u Malibuu, moraju biti povezani. Zapravo prilično pametno. »Jesu li zato vaš e novine jutros objavile ono š to već jesu?« kapetanica bijesno upita. »Zbog vaš e pretpostavke? Odabrali ste proširiti paniku po gradu zato što ste izveli budalasti zaključak?« Claire slegne ramenima ne ustuknuvš i od kapetanič ina srditog pogleda. »Kao što sam rekla, moj je izvor vrlo pouzdan.« »Stvarno? Pa, ako plać ate tom svom izvoru viš e od dva dolara, prešao vas je.« Prigušeno hihotanje odjekne prostorijom. »Dajte da vam razjasnim ovo«, reč e kapetanica samouvjereno. »U idealnom svijetu, ovaj bi odjel imao onoliko detektiva koliko i sluč ajeva, a omjer bi bio jedan naprama jedan, ali ovo nije idealan svijet, zar ne? Ovo je svijet u kojem netko uđe u crkvu za vrijeme termina ispovijedanja i odsiječ e glavu sveć eniku. Ovo je svijet u kojem netko vež e neduž nu ž enu za stolicu i muč i je ispred velike vatre sve dok ne umre.« Prostorija se posve utišala. »Naž alost,« nastavi kapetanica, »broj nasilnih zloč ina poč injenih u ovom gradu eksponencijalno premaš uje broj detektiva. Detektiv Robert Hunter i detektiv Carlos Garcia trebali su se baviti jedino istragom sluč aja iz Crkve sedam svetaca, u pravu ste.« Kimnula je

Claire, raš irivš i oč i. »Ali svi moji drugi detektivi preoptereć eni su sluč ajevima. Mož da bi LA Times mogao objaviti molbu svim nasilnim ubojicama na slobodi i zatraž iti od njih da si uzmu predah od nekoliko godina kako bismo ih mogli sustići. Kako vam to zvuči?« Nervozan smijeh proš iri se po prostoriji. Claire zadrž i nepokolebljiv izraz lica. »Dakle, priznajete da detektiv Hunter također vodi istragu u Malibuu?« »Detektiv Hunter daje nam prednost time š to je usto i forenzič ni psiholog. Njegovo znanje i razumijevanje kako bi um nasilnog kriminalca mogao funkcionirati pokazuje se neprocjenjivim u mnogim istragama moga odjela. Zbog iznimne brutalnosti zloč ina poč injenog u Malibuu za vrijeme proteklog vikenda, zatraž ila sam od detektiva Huntera da preuzme istragu, da«, kapetanica konačno prizna. »Zašto on ne prisustvuje ovoj konferenciji?« »Ovog č asa ja mogu odgovoriti na sva vaš a pitanja. Vrijeme je ključ no i detektiv Hunter mora ga mudro troš iti. On nije potreban na ovoj presici.« Još se ruku podigne u zrak i uzvici iznova ispune prostoriju. »Pretpostavljam kako gradonač elnik Edwards neć e biti baš zadovoljan«, reč e Claire, nadglasavš i sve ostale. »Koliko shvać am, ž elio je da vaš najbolji detektiv radi isključ ivo na ubojstvu u Crkvi sedam svetaca.« »U ovom odjelu«, uzvrati kapetanica Blake ž estoko, »nemamo najboljeg ili najgoreg detektiva. Svi radimo jednako naporno i svi obavljamo svoj posao najbolje š to mož emo. Budite uvjereni da ć e oba sluč aja biti riješ ena.« Nadala se kako, za razliku od nje, ostali nisu zapazili malu nesigurnost u njezinu glasu.

53. Studijski grad dobio je ime zahvaljujuć i svojoj blizini najvaž nijim ilmskim korporacijama i televizijskim mrež ama. Universal je bio udaljen samo deset minuta. Paramount, CBS i č itav stari Hollywood nalazili su se odmah preko puta kanjona, a ako ste se na brzinu odvezli autocestom, mogli ste se nać i u Burbanku i NBC-u. Već ina mlade i prelijepe holivudske elite voljela je provoditi slobodno vrijeme obilazeć i brojne butike, klubove, barove i kavane u Greenwich Villageu - mjestu koje je trebalo vidjeti i ondje biti viđen. Tania Riggs ž ivjela je u kompleksu okruž enom desecima kineskih brijestova i divovskim platanama. Svaki je stan imao vlastiti privatni balkon, a kompleks je imao zajednič ki bazen, teretanu i sobe za rekreaciju. Hunter i Garcia u tiš ini se uspeš e stubama do Tanijina stana na drugom katu. Obojica su se hrvala s vlastitim mislima i pokuš avala ih usustaviti u glavi. Na Hunterovo kucanje odazove se ž ena u č etrdesetim godinama; brineta, prosječ ne visine i poprilič no pretila. Kosa duga do ramena bila joj je vezana u konjski rep, a tamnosmeđe oč i doimale su se nateč ene i umorne, već inom od plakanja, zaključ i Hunter. Nosila je tamnoplave pamuč ne hlač e i crni dž emper. Hunter i Garcia se predstave i strpljivo prič ekaju dok im je Tania prouč avala služ bene isprave o identitetu. »Molim vas, uđite«, reče ona tihim glasom, koraknuvši nalijevo. U zraku se osjeć ao daš ak mirisnih svijeć a - Hunter pretpostavi kako se radi o jasminu. »Molim vas, sjednite.« Pokazala je nisku, plavu sofu nalik na madrac, ukraš enu grozdovima dugmadi. Zivotni joj je prostor bio prostran, a namješ taj oskudan. Osim sofe, ondje su se nalazila dva naslonjač a, drveni stolić za serviranje kave, akrilni stol za ruč anje s četiri stolice i napola pun ormarić za knjige uza zid. »Mogu li vas ponuditi kakvim pićem?« ponudi ona stidljivo. »Ne, hvala, gospođo Riggs, ne treba nam niš ta«, odgovori Hunter i sjedne na sofu. Bila je iznenađujuće udobna.

»Molim vas, zovite me Tania. Od gospođe Riggs osjeć am se još starije nego š to jesam.« Sjela je u naslonjač najudaljeniji od sofe. Jasan znak da se nije osjećala ugodno s ljudima u blizini. »Jako nam je ž ao zbog gospođice Reilly«, reč e Hunter tihim glasom. Tania čvrsto stisne oči i dvije joj se suze otkotrljaju niz lice. »Jeste li bile dugogodišnje prijateljice?« Ona tuž no kimne. »Skoro trideset godina. Poč ela sam raditi u Palm Propertiesu samo tjedan dana prije Mandy. Odmah smo se zbliž ile. Ja sam vjerojatno bila jedina koja je nije mrzila.« »Mrzila?« upita Garcia sa zanimanjem. Tania je na trenutak oklijevala, kao da je rekla neš to š to nije trebala. Ponudila je objaš njenje. »Mandy je bila jako zgodna, jako ambiciozna i jako dobra u onome š to je radila. Također je bila vrlo š armantna i svakako je znala kako pridobiti klijente. Od samog poč etka, svi su mogli vidjeti da ć e daleko dospjeti pa nije trebalo puno da joj poč nu dobacivati zavidne poglede. Svaki kolega i klijent ž elio je spavati s njom.« Tania razmisli o tome na tren. »Sigurna sam da su i neke kolegice ž eljele isto. Posao s nekretninama vrlo je kompetitivna branš a, detektive. Svi se trse postić i viš e od drugih pa ponekad udarci padaju veoma nisko.« Uznemireno je povukla ruku od č ela do kose i zadrž ala je ondje na trenutak. »Nitko nikada nije sretan zbog tebe ako ti dobro ide, osim ako nisu vlasnici irme, a ti im donosiš novac. A Mandy je uvijek radila dobro, jako dobro.« »Dakle, kad kaž ete 'mrzili', mislite na ljude koji su joj zavidjeli?« upita Hunter. »Da. Na njezinoj ljepoti i uspjehu.« »Ali vi niste?« oglasi se Garcia. Tania odmahne glavom. »Pogledajte me«, reč e ona s plahim osmijehom. »Nisam nikakva američ ka kraljica ljepote i to nije neš to novo. Uvijek sam ovako izgledala. Uvijek sam bila krupna djevojka. Znala sam da nikad ne mogu biti kao Mandy pa me to zapravo i nije smetalo. Niti sam ikad imala njezinu vrstu ambicije.« Ona uš uti i desnom nadlanicom obriše suze. »Istini za volju, bila sam sretna što mi je postala prijateljica. U š koli sam imala jako malo prijatelja. Ljudi su mi se cijelo vrijeme rugali jer sam bila debela i ne baš lijepa. Pretvarala sam se da me to ne dira, ali duboko u sebi bilo mi je

grozno. Nikad nisam plakala u š koli, ali kad bih doš la kuć i plakala bih gotovo svake noći.« Hunter kimne s razumijevanjem i nakratko se prisjeti kako je nekada u školi bio mršav i nespretan. »Znala sam kako se Mandy osjeć ala u uredu dok su je svi odmjeravali i š aputali joj iza leđa. Mislim da smo vjerojatno zato postale tako dobre prijateljice.« »Kakva je bila kao š e ica?« upita Garcia, prekriž ivš i noge i naslonivši na njih laktove. »Fantastič na. Najbolja š e ica koju sam ikada imala. Valjda zbog onoga kroz š to je proš la, nikad nije imala strpljenja za nasilnike. Prema svima se odnosila jednako.« Tania posegne za kutijom papirnatih maramica na stoliću. »Je li ikada imala problema s nekim zaposlenikom?« upita Garcia. »Morala je otpustiti mnogo ljudi, zar ne?« »Svi koji su radili za Mandy voljeli su je. Uč inila je sve š to je mogla kako bi zadrž ala svač ije mjesto u irmi, ali to nije ovisilo o njoj. Trž iš te nekretninama u L. A.-u uruš ilo se, a to znaju svi u branš i. Nitko je nije držao odgovornom.« Smeđa mač ka pojavi se na kuhinjskim vratima, uputi obojici detektiva dug pogled i odluč i kako ne ž eli prić i bliž e pa se izgubi natrag u kuhinji. »Znate li je li se s nekim viđala?« upita Hunter. »Od svog razvoda, Mandy nije mnogo marila za veze. Imala je avanture, ali ništa ozbiljno.« »Išta novijeg datuma?« upita Garcia. »Ne bih znala.« »Je li izlazila s klijentima?« »Ne, nikada«, Tania energič no odmahne glavom. »Mož da je koketirala s nekima, ali to je dio posla. Moramo biti š armantni, ponekad koketni, no to je sve. Koliko ja znana, Mandy nikad nije prekršila to pravilo.« »Znam da je Mandy pokazala kuć u u Malibuu potencijalnom kupcu u subotu naveč er«, reč e Hunter, sada upotrijebivš i Amandin nadimak kao da čavrljaju o staroj prijateljici. Tania potapka kutove oč iju papirnatim rupč ić em i kimne. »On je bio ubojica, zar ne?«

54. Hunter se nagne naprijed i kratko zadrž i Tanijin pogled, a zatim nakrivi glavu. »Ne mož emo tvrditi sa sigurnoš ću, ali on nas zanima. Što nam možete reći o njemu?« »Ne mnogo«, odvrati Tania i prekine se. »Bilo š to bi pomoglo«, ustrajao je Garcia. »Rezervirao je razgledavanje kuć e telefonski. Rekao je da se zove Turner, gospodin Ryan Turner.« Hunter to zabiljež i u svoj crni notes. »Kada je to bilo? Kada je nazvao da rezervira razgledavanje kuće?« »U petak.« »Tko je razgovarao s njim, vi ili Mandy?' »Prvi put sam ja.« »Je li bilo i drugog puta?« inzistirao je Hunter. »Da. Nazvao je u subotu da kaže kako će malo kasniti.« Mač ka se ponovno pojavi na kuhinjskim vratima. Ovog je puta oprezno ušla u dnevni boravak i legla ispod akrilnog stola. »Sjećate li se razgovora s njim?« Ona kimne. »Doduš e, nije baš dugo trajao.« »Sjeć ate li se njegova glasa? Je li bio po čemu poseban? Naglasak, na primjer?« »Da«, reč e ona kimajuć i brzo glavom. »Svakako je imao juž njač ki naglasak, nalik gorštačkom unjkanju. Možda Teksas ili Mississippi.« »Je li mu ton bio agresivan...istančan? Je li glas bio visok ili nizak?« Odmahnula je glavom. »Uopć e nije bio agresivan. Zapravo je bio vrlo in. Niš ta nije bilo upadljivo u njegovu glasu.« Spustila je pogled u pod. »Žao mi je.« »To je u redu, Tania«, uvjeri je Hunter. »Odlič no vam ide. Je li vam zvuč alo kao da bi to mogao biti netko koga ste Mandy i vi poznavali otprije? Klijent... netko tko je nedavno posjetio agenciju, možda?« Nova stanka. Tania je na tren zurila u svoje drhtave ruke, a onda odmahnula glavom. »Mislim da ne. U zadnje nam vrijeme nije dolazilo mnogo klijenata.« »Je li doš ao u Reilly's prije odlaska u kuć u u Malibuu ili se Mandy tamo susrela s njim?« upita Garcia.

Tania opet potapka oč i papirnatim rupč ić em. »Imamo politiku poslovanja prema kojoj ne odajemo adrese naš ih nekretnina klijentima koje nikad nismo upoznale. Došao je u agenciju.« »Jeste li ga upoznale?« »Ne«, maloduš no dahne Tania. »Naruč io je razgledavanje za kasno poslijepodne, ali je nazvao da kaž e kako ć e zakasniti jedan sat. Upitala sam Mandy ž eli li da č ekam s njom.« Novi val suza poč ne se slijevati niz Tanijine obraze. »Ali rekla je da ć e biti u redu. Rekla mi je da idem kuć i buduć i da je bio vikend.« Duboko je udahnula i glas joj zatitra. »Trebala sam ostati s njom.« »Niste ništa mogli učiniti, Tania«, reče Hunter, tješeći je. »Mandy se toliko bojala vatre«, reče Tania, opet se zapiljivši u pod. Hunter i Garcia izmijene brz pogled. »Kako to?« upita Hunter. Tania nije ž urila s odgovorom. Donja joj je usna drhtala dok je govorila. »Kad je bila djevojčica, zadobila je teške opekline.« »Znate li što se dogodilo?« »Ne toč no. Mandy zapravo nikad nije govorila o tome. Samo mi je rekla da joj je, kad je bila mlada, haljinu zahvatio plamen. Otada je razvila straš nu fobiju od vatre. U svojoj kuć i nema ni plinski š tednjak niti iš ta slič no. Sve je na struju. Cak su je i svijeć e č inile nervoznom.« Zastala je ne bi li duboko udahnula zrak, a onda poč ela jecati. »Zaš to...? Zaš to bi itko uč inio neš to takvo Mandy ili bilo kojem ljudskom bić u? Ne razumijem. Morao bi biti č udoviš te da spališ nekoga naž ivo.« Udisaji su joj sada dolazili u kratkim provalama. »Mora da se toliko napatila.« Tania briž ne u prodoran, histerič an plač , žarivši glavu u dlanove. Hunter ustane sa sofe i klekne ispred nje. »Stvarno nam je ž ao zbog vaš eg gubitka, Tania«, reč e on, dotaknuvš i joj rame. »Znam koliko je ovo teško razdoblje i jako smo vam zahvalni na razgovoru.« Ulazna vrata stana se otvore i uđe muš karac u srednjim č etrdesetim godinama u plavu odijelu koje mu je lijepo pristajalo, bijeloj koš ulji i konzervativnoj kravati. Bio je Garcijine visine i u dobroj tjelesnoj kondiciji. Muš karac nač as zastane dok je pogledom brzo obuhvatio prizor. »Tania, jesi li dobro?« upita on, ispusti svoju kož natu aktovku i pohita k njoj.

Tania podigne glavu. Oči su joj bile natečene i crvene. »U redu sam, Doug.« Hunter ustane i skloni se s puta. »Ovo je moj suprug«, reč e Tania Hunteru i Garciji. Okrenula se prema Dougu. »Ovo su detektivi iz Odjela za ubojstva«, objasni ona. Hunter i Garcia pokušaju se predstaviti, ali on ih nije slušao. »Sto to vi deč ki radite, dovraga?« upita on. »Zar ne mož ete vidjeti kroz što prolazi?« »Jako nam je žao, gospodine Riggs«, reče Hunter. »U redu je, Doug«, umiješ a se Tania. »Oni samo rade svoj posao i želim pomoći ako mogu.« »Ali ti ništa ne znaš. Rekla si da nikad nisi vidjela tog čovjeka.« »Bilo koja informacija uvijek je od pomoć i, gospodine Riggs«, reč e Hunter, povukavši se za jedan korak. »Tania nam je mogla reći nešto o prošlosti Amande Reilly i to će nam sigurno pomoći u istrazi.« Doug zagrli Taniju. »Trebao sam danas ostati kod kuć e s tobom. Nisi u stanju da budeš sama, a zasigurno ne u stanju da te ispituje policija.« Prostrijelio je Huntera i Garciju bijesnim pogledom. »Nisam hendikepirana, Doug. Samo sam uzrujana.« »Bili ste nam od velike pomoć i, Tania«, reč e Hunter, a zatim kimne Garciji. »Ionako moramo krenuti. Još jednom, ž ao nam je zbog vaš eg gubitka, ali ako bih vam mogao postaviti još nekoliko pitanja.« Tania kimne, usprkos Dougovoj ljutnji. »Mandyna torbica još uvijek nije pronađena. Voljeli bismo pogledati njezinu kuću. Znate li je li držala rezervni ključ u uredu?« Tania obriš e suze donjim dijelom dlanova i na trenutak pogleda Douga. »Da. U njezinoj donjoj ladici. Uvijek se zaključ avala pa je počela držati ključ u uredu, za svaki slučaj.« Hunter kimne. »Provjerit ć emo. I posljednja stvar. Je li Mandy bila katolikinja?« Tania nervozno odmahne glavom. »Uopć e nije bila religiozna. Mislim da čak i nije vjerovala u Boga. Zašto?« »Samo sam se pitao.« Hunter joj uputi utješ an osmijeh i stavi karticu na stolić za kavu. »Ako se sjetite bilo č ega š to mislite da bi moglo biti važ no, bez obzira koliko sitno, molim vas, nazovite me u bilo koje doba.« Tanijin pogled padne na karticu i zadrž i se ondje nekoliko

sekunda. »Žao mi je što nisam mogla biti od veće koristi.« Hunter i Garcia ustanu sa sofe i krenu prema vratima. »Čekajte!« Tania iznenada dovikne. »Nazvao ju je Mandy.« »Kako to mislite?« upita Hunter. »Na telefonu, kad je nazvao da nam javi kako ć e zakasniti na svoje razgledavanje, nakon š to me pozdravio, rekao je: 'Mogu li razgovarati s Mandy?'«

55. Claire Anderson ž eljela je biti izvjestiteljica otkad joj je pamć enje sezalo. Rođena u Haileyju, u drž avi Idaho, bila je seoska djevojka s mentalitetom ž ene iz velikog grada. Roditelji su joj još uvijek ž ivjeli u Haileyju, govorili s jakim naglaskom i njegovali seoske obič aje. U š koli je Claire bila iznimna uč enica, ali je zbog svoje velič ine bila nepopularna među dječ acima. Vrlo je rano poč ela dobivati na tež ini, č emu je pripomogao izniman talent njezine majke za peč enje najdivnijih kolač a. Do trenutka kad je završ ila srednju š kolu, postala je nedvojbena debeljuca. Izvrsne ocjene omoguć ile su joj š irok izbor fakulteta. Odabrala je Fakultet savezne drž ave Idaho u Boiseju jednostavno zato š to je voljela biti blizu svog doma. Hailey je bio dom, ali veliki je grad postao njezino igrališ te, mjesto gdje je prvi put probala droge i zaključ ila kako nisu za nju. Mjesto gdje je izgubila djevič anstvo s nekim koga je vidjela samo dvaput. I mjesto gdje je odluč ila kako viš e ne ž eli biti gojazna. S neospornom je odluč noš ću promijenila svoje prehrambene navike i trč anjem se svela na pedesetak kilograma. Njezina je preobrazba bila zapanjujuć a, te je od nepopularne djevojke postala ona s kojom su svi htjeli leći. Nakon š to je diplomirala kao najbolja studentica svoje generacije, Claire su ponudili posao u Idaho Statesmanu, novinama s najveć om tiražom u Boiseju. Posredstvom novina upoznala je Noaha Jonesa, novinara slobodnjaka iz Los Angelesa koji joj je rekao da bi se za nju mogao založ iti kod nekih od svojih prijatelja u LA Timesu. Za to je morala spavati s njim, ali Claire je to drž ala niskom cijenom koju je platila kako bi se pridružila jednim od najvećih novina u SAD-u. Claire je sjedila na rubu stola Matta Pasquiera. Pasquier je bio legendarni izvjestitelj o zloč inima u Los Angelesu. Bio je stara š kola, ponaš ao se pokroviteljski, mnogo je pio i nije niš ta drž ao do diplome iz novinarstva, ali bio je jako pametan i Claire Anderson bila mu je draga. Imala je nešto što nije vidio godinama - sirovu ambiciju da bude dobra izvjestiteljica. Nije se time bavila zbog novca.

»U redu, u č emu je problem?« Pasquier se ostavi svoje š alice kave i zavali se u svome stolcu. »Neš to radim krivo«, reč e ona napola poraž enim glasom. »Ne mogu dobiti pravo gledište u ovoj priči, a sada se upleću i TV kuće.« »Vjerujem da si upoznala Roberta Huntera. Mislim, propisno upoznala.« Claire kimne. »Otkantao me.« Pasquier se temperamentno, ali č udno nasmije. »Pokuš ala si ga zavesti? Oh, Claire. Robert te je sigurno odmah prokužio. Ne pada ti on na te trikove.« »Taj mi je podatak mogao dobro doći prije nekoliko dana«, odvrati ona, ogledavajuć i se po redakciji. Svi su izgledali zaposleno i zurili u ekrane računala ili razgovarali telefonima. »Znaš š to, idemo porazgovarati negdje drugdje«, reč e Pasquier, odgurne svoj stolac od stola i ustane. Namrgodio se i tuž no obuhvatio veliku prostoriju. »Ovo me mjesto baca u depresiju. Puno je š trebera s faksa koji o novinarstvu znaju šipak.« »Hej«, Claire pokuš a navuć i uvrijeđeni izgled. »Ja sam š treberica s faksa.« »Da, ali ti si mačka i pol.« Namignuo joj je. Kafeterija se nalazila na polukatu zgrade. Hrana ondje po svim kriterijima nije bila ni za š to, tipič ne splač ine ispod grijać ih lampi. Citav niz prodajnih automata nudio je valjda ama baš sve, od jabuka do lagano natuč enih banana, kriš ki pita, jogurta, salata, slatkiš a i naravno, trokutastih sendviča. »Mogu li ti š togod kupiti?« ponudi se Pasquier, mahnuvš i glavom prema automatima. »Uzet ću kavu.« Pasquier iz jednog automata donese sendvič od jako zač injene dimljene govedine i sira, a na blagajni naruč i dvije kave. Hrana je bila toliko loš a da je mjesto bilo skoro napuš teno te su lako pronaš li slobodni stol. On odgrize velik zalogaj svog sendvič a i posluž i se papirnatim ubrusom da si obriše malo majoneze s brade. »Što imaš?« upita on. Claire otpije malen gutljaj svoje kave i susretne se s Pasquierovim pogledom. »Nitko niš ta ne govori, ali znam kako je ono s č ime imamo posla serijski ubojica, mož da ritualni. Divlje okrutan na nač in koji još

nismo vidjeli. Tip je drugačiji.« »Ako nitko ne govori, kako to mož eš znati?« Ubacio je č etiri kockice šećera u svoju kavu. »Ne znam.« Ona odmahne glavom i svrne pogled. »Intuicija, možda. Špurijus.« »Shvać am.« Odgrizao je još jedan zalogaj sendvič a i progovorio punim ustima. »Rekla si da misliš kako je ovaj ubojica drukč iji - kako drukčiji?« »Samo pogledaj č injenice, Matte. Kakva vrsta ubojice skrati za glavu sveć enika u njegovoj vlastitoj crkvi i zatakne glavu mješ anca na mrtvo tijelo? Kojoj vrsti ubojice trebaju skoro dva dana da skuha svoju ž rtvu naž ivo ispred kamina?« Claire objema rukama zatakne kosu iza uš iju. Pasquieru se sviđalo kad bi to uč inila. Smatrao je to vrlo š armantnim. »Cuvaju trupla pod strogim nadzorom. Ne mogu se dokopati slike, ali č ula sam kako je ubojica otopio lice Amande Reilly.« Pasquier je upitno pogleda. »Amanda Reilly bila je druga ž rtva.« Celo joj se nabora. »Citaš li naše novine?« »Ne u zadnje vrijeme. Nema dobrih izvjestitelja koje bih čitao.« »Oh, jako smiješno.« »Vidiš , razlika između tebe i već ine drugih nepoduzelnih izvjestitelja u ovim novinama je š to ti još uvijek imaš tu intuiciju o kojoj si upravo govorila. Taj š purijus.« On se nasmiješ i, a Claire ga upozori kako mu je za zub zapeo komadić salate. Posluž io se malim prstom da ga sastruž e. »A to je vjerojatno zato š to si dobra cura sa sela. Nisi odrasla u metropoli gdje progovara novac, a sranja trč e maraton.« Dao je sve od sebe da oponaš a seoski naglasak. »Mi č eljad ovdje u vel'kim gradovima zaboravili smo sve o intuiciji, š purijusu i kako je to radit nešto samo zato šta to volimo radit.« »A, kvrancu, gospon, intuicija i š purijusi meni niš ne pomaž u.« Za razliku od njega, Clairein seoski govor bio je besprijekoran. Pasquer se nasmije i proguta ostatak hrane. »Robert Hunter neć e ti dati ni da proviriš . On je gradsko č eljade sa seoskim srcem. Jedini murjak kojeg znam koji stvarno voli svoj posao. A sasvim sigurno ne voli izvjestitelje.« Claire se opet poigravala sa svojom kosom. »Pa, otvorena sam za

sugestije. Nema šanse da odustanem od ovoga.« Zloč esti smiješ ak razlije se Pasquierovim licem. »Nadao sam se da ćeš to reći. U redu, evo što moraš napraviti...«

56. U središ tu L. A.-a inancijski okrug nalazi se odmah juž no od Bunker Hilla i sjeverno od Juž nog parka - ovdje stanuje prepoznatljiva losangeleska granica brda. Područje je zgusnuto oko Pete i Šeste ulice, South Flowera te Figueroine ulice i ostaje najutjecajnije juž njač ko inancijsko i poslovno središ te. Tyler Financial Services imaju svoj ured na sedamnaestom katu u Ulici South Flower broj 542. Dan Tyler sjedio je u elegantnoj kož natoj stolici za svojim crvenkastosmeđim stolom. Bio je muš karac ljubazna izgleda u č etrdesetim godinama. Njegova smeđa kosa koja je sijedjela na sljepooč icama bila je uredno zač eš ljana unatrag, a č vrste linije koje su oblikovale njegovo neobič no privlač no lice nagovješ tavale su snagu, iskustvo, samopouzdanost i dozu patnje. Nosio je elegantno tamno odijelo i blijedoplavu koš ulju upotpunjenu sivom prugastom kravatom. Njegove tamnosmeđe oč i gledale su iza naoč ala tankih okvira. Ured mu je pokazivao vanjske znakove njegove profesije namješ taj skupa izgleda, dojmljiv bar u kutu, nekoliko uokvirenih fotogra ija na zidovima i tri međusobno spojena rač unalna monitora koja su neprekidno prikazivala promet na burzi dionica. Njegova tajnica najavi mu dolazak dva detektiva te on ustane da ih pozdravi pokraj vrata. Dan Tyler pozove ih unutra, pokaž e im dva naslonjač a ispred njegova stola te im ponudi piće - obojica ga odbiju. »Znam da je ovo nezgodna situacija, gospodine Tyler«, započ ne Hunter. »Nastojat ćemo je privesti kraju što prije možemo.« »Molim vas, zovite me Dan«, reč e Tyler, zauzevš i mjesto za svojim stolom. Glas mu je bio iskren i ugodan, kao u pripovjedača. Hunter u kratkim crtama objasni kako ć e potrajati još nekoliko dana prije nego što kuću u Malibuu napuste forenzičari. Tyler kimne. Znao je kako ponovno stavljanje kuć e na prodaju sada nije pametna zamisao. »Kuć a nije izgledala poput investicijske imovine«, reč e Hunter. »Jeste li tamo ranije živjeli?« »Da. Mnogo godina.«

Hunter opazi istaknuti ton u Tylerovu glasu i pusti da prođe nekoliko sekunda bez riječ i, a zatim kimne prema fotogra iji u srebrnom okviru na Tylerovu stolu. Privlačna žena s kosom izloženom vjetru i zaraznim osmijehom stajala je pokraj bazena. Krasan crni pas spavao joj je pored nogu. »Je li ono snimljeno u kuć i?« upita on, prepoznavši bazen. Tyler pogleda fotogra iju. »Da«, reč e on s mješ avinom ponosa i tuge. Hunter intuitivno shvati kako je ž ena na slici izvor tuge. »Je li to vaša žena?« Tyler ga ponovno pogleda. »Kate. Da.« Stanka. »Umrla je.« »Moja suć ut«, reč e Hunter, naslutivš i kako je Tylerova emocionalna rana još uvijek bolna. »Nedavno?« »Prije dvanaest mjeseci.« On stisne usne. »Meni se čini nedavno.« »Razumijem.« Tyler duboko udahne. »Mnogi ljudi to kaž u, ali nadž ivjeti ž enu koju voliš...«, brzo je odmahnuo glavom prema Hunteru, »...valjda je to neš to š to moraš prož ivjeti da bi razumio. Bili smo u braku dvadeset godina.« Tyler ove oči iznova se vrate k slici. »A kuća u Malibuu bila vam je dom?« upita Hunter. »Bila joj je ponos i dika«, reč e Tyler, kimajuć i glavom. »Izgradili smo je ni iz č ega. Kate je bila uključ ena u svaki aspekt arhitektonskog dizajna. Bila je to njezina kuć a iz snova. Odabrala je svaki komad pokuć stva, svaku zavjesu, svaku boju, svaki detalj. Kate je u svakom centimetru te kuć e.« Tyler zaš uti i spusti pogled na svoje sklopljene ruke. »Nakon š to je umrla, jednostavno viš e ondje nisam mogao ž ivjeti. Pokuš ao sam neko vrijeme, ali...« Pogled mu odluta. »Nisam ni shvatio da sam poč eo razgovarati sa zidovima, zavjesama, slikama...« Nasmiješ io se. »Ne treba mi kuć a niti bilo š to drugo da me podsjeć a na ono što smo Kate i ja imali.« »Nemate djece?« upita Hunter, već pogađajuć i odgovor, sudeć i po nedostatku bilo kojih drugih obiteljskih fotografija u uredu. »Naž alost, ne.« Drugač ije ž aljenje obavijalo je Tylerove riječ i i Hunter shvati da ž ivot bez djece nije bio njegov izbor. Pustio je da neugodni trenutak prođe, a zatim je nastavio. »Jeste li poznavali Amandu Reilly?« »Susreli smo se nekoliko puta kada sam se obratio njezinoj tvrtki

da se pozabavi prodajom kuć e«, odgovori Tyler, rado promijenivš i temu. »Prije koliko je to bilo vremena?« Tyler nakrivi glavu na jednu stranu i poč eš ka se po sljepooč ici. »Prije otprilike osam mjeseci, kada je kuć a prvi put stavljena u prodaju.« »Otada ne?« »Nije bilo potrebe. Preporuč ili su mi njezinu tvrtku. Jedan od mojih klijenata prodao je kuć u posredstvom Reilly'sa. Nisam ž elio imati niš ta s tim. Htio sam nekoga tko mož e izać i na kraj sa svime. Ona je ostavila dojam iskrene i pouzdane osobe, a njezini dotadaš nji rezultati govorili su sami za sebe.« Neš to se promijenilo na zaslonu njegova rač unala i Tyler se nač as zagleda u njega. »Razgovarali smo telefonom nekoliko puta. Povremeno bi me nazvala da me uputi u najnovija razgledavanja kuće.« »Je li vas nazvala proš li tjedan u vezi s razgledavanjem proš le subote?« upita Hunter, provjerivši svoj crni notes. Tyler kimne. »Nazvala me u petak.« Privukao se bliž e stolu. »Zvuč ala je stvarno uzbuđeno. Bila je uzbuđenija nego ikada prije zbog ijednog ranijeg razgledavanja. Rekla je kako je potencijalni kupac...«, Tyler posegne za modernim dnevnikom u kož natom uvezu na svom stolu i prelista unatrag nekoliko stranica, »... netko po imenu Ryan Turner, stvarno ž eljan vidjeti kuć u.« Zaš utio je i polako podignuo pogled s dnevnika. »Rekla je da ima dobar osjeć aj u vezi s tim tipom.«

57. U uredu Dana Tylera zavlada neugodna tiš ina, a Hunter i Garcia izmijene pogled. »Imate li imena svih koji su zatraž ili razgledavanje kuć e?« upita Hunter, pokazavši glavom prema Tylerovu dnevniku. »To mi je navika. Ne poslujem s nekim ako ga nisam provjerio. Makar se ne mogu prisiliti da viš e stanujem ondje, ona mi je kuć a još uvijek vrlo draga i ne bih je prodao nekomu tko je ne bi cijenio. Građevinskom poduzetniku, na primjer. Nekomu tko bi je sruš io kako bi izgradio nešto drugo.« »Pretpostavljam kako ste provjerili samo one kupce koji su dali ponudu?« Tyler bezvoljno kimne. »Nema smisla troš iti vrijeme i novac na nekoga tko samo razgledava bez namjere da kupi.« Odmahnuo je glavom kao da je uč inio pogreš ku. »Svejedno sam ga trebao provjeriti.« »Sasvim se sigurno posluž io laž nim imenom«, reč e Hunter. »Vjerojatno ne biste pronašli ništa o njemu.« »A to bi upalilo svaki alarm u mojoj glavi.« Tyler pogleda Hunteru ravno u oč i. »Imam posla s mnogim bogatim ljudima, detektive Hunter. Svi se 'ponose' onime š to su postigli i onime tko su. Za već inu njih to je igra razmetanja. Neš to kao 'moj je već i od tvog'. Osoba koja nastoji kupiti kuć u od č etiri milijuna dolara, a nema proš lost, za mene je jasan znak da pripazim.« Hunter kimne s razumijevanjem. »Ako nemate niš ta protiv, volio bih dobiti primjerak popisa s imenima koja vam je gospođica Reilly predavala ovih proteklih osam mjeseci.« »Naravno.« Tyler posegne u najviš u ladicu i pruž i Hunteru odš tampani popis. Ukupno sedam imena. Hunter prouč i Tylera preko vrha popisa. Pogled mu bijaše upitan. Tyler se jedva primjetno osmjehne. »Tako zarađujem svoj novac, detektive. Moram biti logič an, praktič an, i povrh svega, razmiš ljati unaprijed. Bilo je samo logič no zaključ iti da ć ete htjeti taj popis imena.«

Hunter u tišini pročita popis. Niti jedno se ime nije isticalo. »Nitko od njih nije dao ponudu«, nastavi Tyler. »Nisam zatraž io sigurnosnu provjeru nijednog od njih.« Ustao je i približ io se baru. »Jeste li sigurni da vam ništa ne mogu ponuditi?« ustrajao je. »Ne, hvala, ne treba ništa.« Tyler si natoč i č aš icu viskija. »Teš ko je povjerovati da se pod krovom mjesta koje mi je donijelo najsretnije dane mog ž ivota dogodio tako monstruozan č in.« Polako je pijuckao svoje pić e. »Je li istina ono š to sam proč itao u novinama?« Nakratko je oklijevao. »Je li ubojica stvarno upotrijebio kamin da je spali?« Hunter kimne u tišini. Nač as se Tylerov pogled izgubi u daljini i Hunter je znao da mu je sjeć anje odlutalo natrag na kuć u, k dnevnom boravku i kaminu koje je toliko dobro poznavao. On proguta knedlu i brzo otpije još jedan gutljaj svog viskija. »A je li to stvarno isti ubojica koji je odsjekao glavu sveć eniku prošlog tjedna?« »Ne biste trebali vjerovati svemu š to č itate u novinama«, odvrati Garcia. »I ne vjerujem. Zato i pitam.« »Trenutno je sve to nagađanje«, lagao je Hunter. Tyler priđe velikom prozoru s kojeg se pruž ao panoramski pogled na inancijski okrug Los Angelesa. »Ovaj se grad toliko promijenio. Mislim da ga više ne shvaćam.« »Jeste li ikada?« upita Garcia. Tyler se osmjehne. »Tu imate pravo.« »Ako se slaž ete, volio bih vam pokazati neke fotogra ije koje su snimljene u kuć i«, reč e Hunter i brzo nasluti Tylerovu nelagodu. »Ne brinite se«, objasni on. »To nisu fotografije žrtve.« Tyler je zurio kroz staklo. Muč ilo ga je neš to drugo. Hunter shvati o č emu je riječ . Fotogra ije ć e prizvati sjeć anja na kuć u i njegovu suprugu. »Znam da je ovo teško...« Tyler odmahne glavom i vrati se za svoj stol. »U redu je, detektive.« Hunter stavi nekoliko fotogra ija na Tylerov stol. Sve su pokazivale dnevni boravak kuć e u Malibuu. »Pitali smo se biste li mogli pogledati ove slike, vidjeti č ini li vam se neš to č udno ili se ne

nalazi na svom mjestu.« Tyler si dopusti nekoliko sekunda za prouč avanje svake fotogra ije. »Teš ko je reć i. Nisam bio u kuć i osam mjeseci. Cistač ice su mogle pomaknuti stvari.« »Shvać amo to«, slož i se Hunter. »Ali mož da ima neš to š to vam stvarno upada u oči.« Tyler dovrš i svoje pić e, skupi sve fotogra ije na hrpu i nasloni se u svojoj stolici. Paž ljivo ih je prelistao, ponekad se mrš teć i, ponekad ž mirkajuć i kao da se pokuš ava prisjetiti. Oba detektiva sjedila su u tiš ini i promatrala njegove reakcije. Na polovici pregledavanja fotografija on zastane. Nešto mu je privuklo pozornost. »Vidite li štogod?« upita Hunter. Tyler podigne desni kaž iprst, traž eć i još malo vremena. Zatim je pretraživao ostale fotografije sve dok nije pronašao onu koju je tražio. »Što vidite?« inzistirao je Hunter. Garcia se nagne naprijed, istegnuvši vrat. Tyler stavi fotogra iju na stol suč elice detektivima. Pokazivala je ogromni kamin od riječnog kamena. »Nešto je drugačije s kaminom?« upita Hunter. »Na polici iznad kamina«, odvrati Tyler. Oba detektiva bace pogled na fotogra ije. Okvir kamina bio je ukraš en brojnim predmetima - malim vazama, dvama okvirima za fotografije, nekoliko figurica... »Što je drugačije s njom?« »Sjeć anje mi ponekad mož e biti mutno, ali ono č ega se dobro sjeć am je kako Kate nikada nije drž ala nikakve uramljene fotogra ije u dnevnom boravku.« Lupnuo je palcem po slici. »U salonu da, ali ne u dnevnom boravku. Bila je praznovjerna. Mislila je da to navlač i nesreć u. Ti okviri za slike...«, energič no je odmahnuo glavom, »...sasvim sigurno nisu bili tamo kad smo mi živjeli u kući.«

58. »Oprosti, srce«, reč e najviš i od č etvorice muš karaca koji su sjedili za stolom u kutu staromodnog vagon- -restorana smeđokosoj konobarici dok je prolazila pokraj njih. »Da?« Mollie se okrene prema njima, dajuć i sve od sebe da ne izgleda iznervirano. Ta su je č etvorica gnjavila zadnjih petnaest minuta. »Jesi li umorna?« upita on. Ostala trojica već su se cerekala. »Zašto?« odvrati ona, malo zbunjena. »Zato što, maco, želim da znaš da dokle god imam lice, imaš mjesto za sjest.« Svi prasnuše u smijeh. »Uzmi narudž bu«, stigne poziv iz kuhinje u kojoj se naveliko radilo. Mollie se vrati do pulta kako bi preuzela narudž be, osjeć ajuć i kako njihove oč i pale rupu na straž njoj strani njezine crveno-bijele haljine. Svaki stol u restoranč ić u bio je zauzet. Već inu su zaposjele ljigave propalice poput one č etvorice u kutu koji su mislili kako svaka konobarica u juž nom Los Angelesu umire od ž elje da s njima ode u krevet. Ona nije voljela svoj posao niti sve maltretiranje koje je iš lo s njim, ali nije imala izbora. Očajnički je trebala novac. Uzela je narudž bu od sredovječ nog muš karca koji je sjedio sam, a dok je stavljala tanjur na stol, on joj zgrabi ruku. »Pardon, gospojice Slatkoguzić, ali ovo nije ono što sam naručio, jebemu.« »Niste li naručili dupli burger sa sirom i pomfrit?« »Da, ali izrič ito sam rekao bez vraž jeg ukiseljenog povrć a. Mrzim ukiseljeno povrć e. Kako dođavola zoveš ovo?« Podignuo je gornju polovicu peciva i pokazao tri dugačka komada ukiseljenog povrća. »Jako mi je ž ao, gospodine«, reč e ona, posramljena, posegnuvš i za tanjurom. »Reći ću kuharu da ih izvadi.« »Ne, ne da ih izvadi«, reč e on ljutita kroz stisnute zube. »Zelim da mi ispeče novi. Ovaj je upropašten.« »Nema problema, gospodine. Odmah ću vam donijeti novi.« »Glupa kučka«, promrmljao je dok je odnosila tanjur. Na povratku u kuhinju, Mollie opazi muš karca meksič kog izgleda

u ranim tridesetima koji je nosio staru, prljavu i potrganu odjeć u kako stoji pored ulaza. Uhvatio joj je pogled i dok je prolazila pokraj njega, upita je sramež ljivim glasom: »Oprostite, gospođice. Je li u redu ako uđem po malo hrane? Imam neš to novaca.« Potapš ao je dž ep svojih hlača i ona začuje zveket kovanica. »Da, naravno.« Namrš tila se na to č udno pitanje. Okrenula se i pogledom pregledala puni restoran. Stol pokraj vrata gdje su stajali upravo se bio oslobodio. »Zaš to ne sjednete za ovaj stol, a ja ć u vam donijeti jelovnik.« On se nasmiješ i iskrenim osmijehom. »Puno hvala, gospođice. Jako ste ljubazni. Neću dugo. Jest ću brzo.« Mollie mu uzvrati osmijehom, ne shvać ajuć i zaš to je zvuč ao tako zahvalno. Stigla je u kuhinju i upravo je namjeravala objasniti Billyju, krupnom kuharu iz Teksasa, č itav incident s ukiseljenim povrć em, kad je začula glasnu dreku kako dopire iz restorana. »Tko ti je dovraga rekao da možeš ovdje sjesti?« Donna Higgins, vlasnica restorana, stajala je pored stola kod vrata, izderavajući se na čovjeka koji je ondje sjedio. »Oprostite«, reč e Meksikanac stidljivo. »Konobarica je rekla da je u redu.« »A koja bi to bila konobarica?« On plaho spusti pogled, ne odgovorivš i na to. »Neć u dugo. Pojest ću brzo, obećajem.« »Nije me briga kako jedeš, sve dok nisi u mom restoranu.« »Ne traž im milostinju, gospođice. Imam novac. Mogu sebi platiti hranu.« »Naravno da imaš novac«, Donna dobaci, mahnito gestikulirajuć i. »Vjerojatno si ga ukrao.« »Ne, nisam. Pomogao sam nekome da odgura svoj auto s ceste, a on je bio dovoljno ljubazan da mi da nekoliko dolara.« Pokazao joj je š aku kovanica i novč anicu od jednog dolara. »Mogu jesti vani ili otraga, gospođice. Ne smeta mi. Samo ž elim topli obrok, mož da malo jaja i slanine i čašu mlijeka. Nisam jeo nekoliko dana.« »E pa neć eš ga dobiti ovdje. Kladim se da si jebeni ilegalni imigrant, je li tako?« Čovjek se ukoči. »To sam si i mislila. Nosi svoju smrdljivu kož u van iz mog

restorana,« pokazala je vrata, »prije nego š to ti pozovem služ bu za imigraciju.« Njegove tuž ne oč i prelete restoran. Svi su gledali u njega. Bez ijedne riječ i, on vrati ono malo novca š to je imao u dž ep svojih hlač a i ode. »Hej!« Cuo je kako ga netko doziva dok je zalazio iza ugla. »Hej, č ekaj!« Zenski glas opet je zazvao. Zaustavio se i osvrnuo. Smeđokosa konobarica izaš la je na straž nja vrata restorana noseć i smeđu papirnatu vrećicu. »Voliš li ukiseljeno povrće?« upita Mollie. On se namršti. »Znaš, ukiseljeno povrće. Kao krastavce.« On kimne. »Da, fini su.« »Izvoli.« Ona mu ponudi papirnatu vreć icu. »To je dupli burger sa sirom, pomfrit i boca mlijeka. U burgeru je ukiseljeno povrć e.« Nasmiješila se. On se zapilji u nju zahvalnim očima, a zatim posegne u džep. »Ne, ne«, reč e ona, odmahujuć i glavom. »Ne moraš mi platiti. U redu je.« »Ne ž elim nikakvu milostinju, gospođice. Imam novaca da platim svoju hranu.« »Znam. Vidjela sam tvoj novac.« Novi ohrabrujuć i osmijeh. »Ali ovo nije milostinja. Napravili su mi previš e hrane za marendu. Na dijeti sam«, lagala je i opet mu ponudila vreć icu. »Evo, uzmi. Ne mogu pojesti svu tu hranu. Samo bi je bacili.« Na trenutak je oklijevao, a onda prihvatio vreć icu i nasmiješ io se. »Puno vam hvala. Vrlo ste ljubazna osoba.« Mollie ga je promatrala kako se udaljava, a potom se vratila u restoran. »Mož eš si pronać i drugi posao, ti mala kujo«, reč e joj Donna Higgins čim je ušla na stražnja vrata u kuhinju. »Što? Zašto?« »Tko ti je rekao da mož eš na pauzu kad ovdje imam prepun restoran?« »To je bila samo stanka od tri minute.« »Fućka mi se. Uzela si pauzu kad nisi trebala i ukrala si hranu.« Konobarica zaprepašteno zine. »Nisam ukrala nikakvu hranu.«

»Oh, ne? A š to je s burgerom sa sirom i pofritom i bocom mlijeka koju si uzela iz frižidera?« Mišići lica joj se napnu. »To sam namjeravala platiti.« »Naravno da ćeš to platiti. Zato nećeš dobiti plaću za danas.« »Sto?« Mogla je osjetiti kako je poč inje preuzimati panika. »Molim vas, gospođo Higgins, jako mi je ž ao. Nisam trebala uzeti hranu i platit ć u je. Radit ć u dodatne sate ako ž elite. Stvarno trebam novac za stanarinu.« »Oh, jadna ti.« Donna Higgins blesavo se nakrevelji. »Trebala si na to misliti prije nego š to si me okrala. Sada uzmi svoje stvari i nosi se iz mog restorana.« On je bio sjedio za istim stolom pored prednjeg prozora restoranč ić a dulje od osam sati. Njegove duboko usađene oč i pregledavale su lica svakog putnika koji se ukrcao na bilo koji autobus ili sišao iz njega točno nasuprot ulazu u restoran. Naruč io je još jednu kavu i pogledao svoj sat. Tri minute do predviđenog dolaska iduć eg autobusa, dovoljno vremena za odlazak u zahod. U proteklih nekoliko dana drž ao se iste rutine - stigao bi oko podneva i odlazio tek nakon š to bi se restoran zatvorio u jedanaest sati, ali dosad ga sreća nije htjela. Zapljusnuo se s malo hladne vode po licu i vrš kom desnog kaž iprsta preš ao preko ruž nog ož iljka na č elu. »Sada neć e još dugo«, šapnuo je svom odrazu. Autobus se upravo udaljavao kada je izaš ao iz zahoda. Stigao je barem punu minutu prije voznog reda. Opsovao je i potrč ao ispred restorana, a oč i su mu mahnito pretraž ivale, no već ina se putnika već razišla. Brineta u crveno-bijeloj uniformi konobarice morala je potrčati, ali stigla je do autobusne stanice upravo kad se autobus spremao krenuti. Zauzela je mjesto pored jednog od prednjih prozora i zarila lice u dlanove, pitajući se koju bi izliku mogla ponuditi svome stanodavcu. Muškarac u restoranu nije ju bio vidio.

59. Smrad spaljenog mesa još uvijek je bio jednako jak kao i noć ranije i od njega je obojici detektiva dolazilo na povrać anje dok su ulazili u kuć u u Malibuu. Garcia je ž vakao dvije tablete protiv ž garavice, a zatim dlanovima prekrio nos i usta. Zeludac mu se uzburkao dok su se približavali dnevnom boravku pa se zaustavio pokraj vrata. Sagnuo se, pridrž ao za koljena i svom se snagom usredotoč io na to da mu opet ne pozli. »Zaš to ne prič ekaš ovdje?« predlož i Hunter, navukavš i par rukavica od lateksa. »Ja ću pregledati kamin.« »To zvuči kao plan«, odvrati Garcia, ispustivši dugačak dah. Navukavš i ovratnik koš ulje visoko poput maske kako bi si prekrio nos i usta, Hunter se približ i juž nom zidu sobe i kaminu. Praš ak za uzimanje otisaka prstiju bio je posvuda. Naslonjač za koji je bila privezana Amanda Reilly bijaš e odnesen radi daljnjeg forenzič nog ispitivanja. Nekada lijep dnevni boravak sada je ostavljao dojam sobe za muč enje i od njega je Hunter osjetio trnce iza vrata. Duboko je udahnuo i ž ariš te svoje baterijske svjetiljke prebacio na veliki kamin. Bio je ukraš en s nekoliko igurica, č etiri bojom usklađene vaze i dva svijeć njaka, ali Hunter usmjeri pozornost na dva posrebrena okvira za fotogra ije. Jedan na svakom kraju police kamina. Sami okviri izgledali su prilič no obič no, vjerojatno standardni primjerci u bilo kojoj robnoj kuć i. Hunter najprije pregleda onaj zdesna. Između okvira i zida nalazila se praznina od otprilike dvadeset centimetara, dovoljno da provjeri poleđinu okvira a da ga ne mora podizati - ondje nije bilo nič ega neuobič ajenog. Provjerio je drugi okvir i opet nije otkrio ništa. Napokon ih je oba podignuo. Fotogra ije nisu prikazivale Dana Tylera ili njegovu suprugu. Na prvoj koju je prouč io bila je ž ena lijepa osmijeha koja je udobno sjedila na crnoj kož natoj so i. U desnoj joj se ruci nalazila č aš a crnog vina. Bila je privlač na na nač in koji je zahtijevao mnogo truda; kratke plave kose, s previš e š minke i tajanstvenih plavih oč iju. Bilo je neč ega arogantnog u njoj. Druga fotogra ija prikazivala je muš karca kako se lež erno naslanja o bijeli zid. Vitak, uredno podrezane svijetle kose i

bezizraž ajnih svijetlosmeđih oč iju, bio je odjeven u svijetlozelenu majicu kratkih rukava i izblijedjele plave traperice. Na prvi pogled, nije bilo ničega posebnog u ijednome od to dvoje. Ali tko su oni bili? »Sve u redu tamo unutra?« zovne Garda s vrata, naš to se Hunter trgne. »Da, da. Daj mi još minutu.« Preokrenuvš i jedan od okvira, Hunter polako podigne č etiri zaš titne kvač ice koje su drž ale poleđinu okvira na mjestu. Odjednom je osjetio hladnoć u. Kao da je netko otvorio prozor u sobi, pustivš i unutra ledeni zapuh vjetra. Podignuo je pogled, oč ima i svjetiljkom pretražujući sobu - ništa osim gadnog zadaha smrti. »Carlose, jesi li još tamo vani?« odlučno zazove. »Da, š to je?« Zakaš ljao se nekoliko puta prije nego š to je proturio glavu kroz vrata. »Ništa. Samo pripazi tamo vani.« Neš to u Hunterovu glasu zabrine Garciju i on se rukom instinktivno maš i za svoj piš tolj. Uperio je svjetiljku niz jezivi hodnik te dugo i pažljivo osluškivao. Ništa. Hunter vrati pozornost na okvir fotogra ije. Paž ljivo je rastavio straž nji dio prvog okvira. Kad se rastvorio, pogled mu padne na poleđinu fotografije. »Oh, jebi ga!« Hunter načas sklopi oči dok je kroz njega strujao adrenalin. Spustio je prvi okvir i brzo posegnuo za drugim te ponovio postupak podizanja zaš titnih kvač ica. Iako je bio siguran u ono š to ć e naći, Hunter je susprezao dah dok je polako rastavljao zaklopac. »Kurvin sin.« »Sve u redu unutra, Roberte?« zovne Garcia, zabrinut. »Jesi li pronašao slike?« Hunter polako ponovno pretraž i mrač nu sobu. Luksuznu sobu, sada zauvijek okaljanu zlom. Mučan smrad počeo ga je peći za nosnice i stvarati mu kaos u želucu. Morao je izaći odande. »Da, pokazat ć u ti vani«, odgovori Hunter, odmaknuvš i koš ulju s nosa i usta. »Treba mi malo svježeg zraka.« »Slažem se.« Vani se Hunter okrene prema Garciji. »Pronaš ao sam ove.« On preda partneru obje fotogra ije. »To su slike koje su bile u okvirima za

koje je Dan Tyler rekao kako ne bi trebale biti tamo.« Garcia ih nakratko paž ljivo prouč i. »Tko su oni?« odmahne glavom. Hunter duboko udahne i polako izdahne. »Pogledaj otraga.« Garcia ih okrene, a puls mu se ubrza pod kož om vrata. »Zajebavaš me.« »Očigledno ne.« Garcia se opet zabulji u fotogra ije. Njihova su lica sada poprimala posve novo značenje.

60. Bilo je kasno kad su otiš li iz Malibua. Hunter se javio Hopkinsu i rekao mu neka se nađu u Footsie'su u Sjevernoj Figueroinoj ulici. Ako se iz već ine losangeleskih barova izuzme sva snobovska usiljenost, mogao bi preostati Footsie's. Samo malen, ugodan lokal s nekoliko stolova za biljar, udobnim predvorjem s polukruž nim crvenim kož natim separeima, dž uboksom koji puš ta klasič nu rock- glazbu i prijateljskom, opuš tenom atmosferom. Footsie's je bio jedan od Hunterovih omiljenih mjesta za odlazak na piće. Hopkins je već bio ondje i drž ao č aš u Jacka Daniel'sa kada su stigli Hunter i Garcia. »Što da vam naručim, dečki?« ponudi on. »U redu je«, Hunter mu lagano kimne. »Ja ću platiti, lane.« »Ja ć u š togod ti uzmeš , sve dok se radi o viskiju od ječ menog slada«, reč e Garcia. »Odmah se vrać am«, on pokaž e prema vratima muškog zahoda. Separe pri dnu bara se ispraznio pa Hunter reč e Hopkinsu neka ga ugrabi prije nego što to učini netko drugi. Naruč io je dva Laphroaiga, svakog od njih s jednom kockicom leda. Osoba koja je stajala pokraj njega za š ankom č itala je primjerak LA Daily Newsa, i dok je okretala stranicu, neš to je privuklo Hunterovu pozornost. Naslov malog č lanka glasio je RASPARAC ODNIO JOS JEDNU ZRTVU. Hunter nespretno iskrivi vrat i pogledom preleti preko č lanka prije nego š to je č ovjek ponovno okrenuo stranicu. Druga prostitutka pronađena je mrtva u prljavom sobič ku u South Gateu. Ruke su joj sprijeda bile vezane jedna za drugu, prsti isprepleteni u polož aj molitve. Baš kao i prva ž rtva prije nekoliko dana, pronađena je gola, na koljenima, rasporena grla. Novine su već ubojici dale nadimak Rasparač . Ovaj je grad izvan kontrole, pomisli Hunter dok je uzimao svoja pić a i krenuo se pridruž iti Garciji i Hopkinsu u njihovu odjeljku. »Jeste li dobro, deč ki?« Hopkins upita zabrinuto, opazivš i teš ko raspoloženje koje je držalo oba detektiva. Hunter otpije gutljaj svog Laphroaiga i promuć ka ga u ustima sve dok mu jaki alkohol nije poč eo paliti rubove jezika. Stavio je č etiri

vreć ice za dokaze na stol. Prve dvije sadrž avale su rastavljene okvire za slike, a druge dvije fotogra ije. Hopkins uzdigne obrve i Hunter objasni o njihovu sastanku s Danom Tylerom i zaš to su se vratili provjeriti fotografije koje su se nalazile na pogrešnom mjestu. »Tko su dakle ovo dvoje?« upita on skeptično. Garcia posegne za vreć icama s fotogra ijama i okrene ih. Hopkins razrogač i oč i i uzbuđeno dahne. Na poleđini muš karč eve fotogra ije, ispisana krvlju i petnaestak centimetara duga, nalazila se brojka jedan. Na poleđini fotografije s nasmiješenom ženom, brojka dva. Hopkins neko vrijeme zadrž i pogled na fotogra ijama, napola otvorenih usta. »Ne kuž im to.« Izmijenio je dug pogled s Hunterom. »Zaš to bi ubojica ovo napravio? Mislim, zaš to bi ostavio slike prvih dviju ž rtava na kaminu? Oč ito je znao da ć emo ih prije ili kasnije naći.« Hunter se nasloni u stolici i prijeđe prstima preko ruba svoje č aš e. »Zeli se osigurati da znamo kako su ove dvije ž rtve njegove. Ne ž eli da se njegova ubojstva pripišu nekome drugome. On je ponosni ubojica.« Hopkins se nelagodno uzvrpolji na svojoj stolici. Svijet zlih i poremećenih premašivao je njegovo shvaćanje. »Gdje su onda ove dvije ž rtve?« upita on nakon trenutka š utnje. »A ako su numerirani poput oca Fabiana i Amande Reilly, zaš to ne znamo za njih?« Hunter otpije još jedan dug, polagan gutljaj svog viskija. »Što misliš zašto?« Hopkinsov pogled vrati se na fotogra ije na stolu. Hunter ga je skoro mogao č uti kako razmiš lja. »Mož da je ta stvar s brojevima neš to š to je ubojica poč eo raditi tek nakon ž rtve broj dva«, ponudi Hopkins nesigurno. »Nastavi«, ponuka ga Hunter. »Naravno da se nije mogao vratiti i numerirati prva dva trupla. Ovo je najbolje što je mogao napraviti, s obzirom na okolnosti.« »Zaš to bi ubojica poč eo numerirati tek od ž rtve broj dva pa nadalje?« upita Garcia. »Nisam siguran«, Hopkins mu odgovori laganim slijeganjem ramena. »Mož da isprva nije ni razmiš ljao o tome. Mož da je oč ekivao da ć e policija shvatiti kako je prve dvije ž rtve ubila ista osoba, a to se nikad nije dogodilo.«

»To je dobra teorija«, reč e Hunter, s odobravanjem kimnuvš i Hopkinsu. »Da, ali ja ne padam na to«, reč e Garcia, odmahujuć i glavom. »Znamo da je ovaj ubojica iznimno organiziran i metodič an. Planira svoja ubojstva do posljednjeg detalja, ne prepuš tajuć i niš ta sluč aju. Dokazao je to s ocem Fabianom i Amandom Reilly.« »Tako je«, kimne Hunter. »Tako organiziran ubojica ne bi promijenio plan na pola posla. Ja bih rekao da ih je numerirao od samog početka.« »U redu«, slož i se Hunter. »Da se onda vratim na pitanje, gdje su ove dvije žrtve? I zašto ne znamo za njih?« »Mož da ih samo još nismo naš li«, odvaž i se Garcia, nagnuvš i se naprijed. »Redoslijed po kojem su ubijeni nije nuž no redoslijed po kojem ć e biti pronađeni. Mož da se još uvijek vode kao nestali, a zaključ ani su negdje u automobilskom prtljaž niku ili su u jarku u planinama.« »To je moguće«, složi se Hunter, protegnuvši vrat. »Samo me jedno oko te teorije muč i. Ubojica se nije potrudio sakriti trupla ž rtava broj tri i č etiri. Pronađeni su dan nakon š to su ubijeni. Pa zaš to bi onda sakrio trupla žrtava jedan i dva u automobilskom prtljažniku ili negdje u planinama? To se ne slaž e s njegovim nač inom rada. On ž eli da znamo za njih.« »Zato je ostavio njihove slike na kaminu«, Hopkins to izrekne napola kao tvrdnju, napola kao pitanje. »Upravo tako«, potvrdi Hunter. »Zeli da mu se njihova ubojstva pripišu u korist.« Svi ušute na nekoliko trenutaka. »Sto misliš , Roberte?« revno upita Hopkins. »Zaš to još nemamo prvu i drugu žrtvu?« Hunter je prouč avao dugonogu brinetu kako se približ ava dž uboksu u kutu, ubacuje u njega nekoliko kovanica i odabire pjesmu. Počela je svirati stara pjesma grupe Skid Row. »Mislim da ima dobra poanta u tvojoj teoriji«, reč e Hunter Hopkinsu, »Koja bi to poanta bila?« upita on zainteresirano. »Cinjenica da se ubojica nije mogao vratiti do leš eva. Zato se poslužio fotografijama. Tijela su već pronađena.«

61. Garcia i Hopkins izmijene brz, nelagodan pogled. Skid Row i dalje je drečao kroz zvučnike u Footsie'su. »Ako su trupla već pronađena, što se dogodilo s brojkama?« Garcia kažiprstom lupne vrećice s dokazima. Hunter pokaž e fotogra iju prve ž rtve i brojku jedan na njezinoj poleđini. »Pogledajte kako je ubojica napisao ovaj broj. Iš ta neobično?« Garcia i Hopkins načas ga promotre. »Vrlo je pojednostavljen«, prizna Garcia. »Nema horizontalne bazne linije niti ič ega drugog. Ovo zapravo nije niš ta drugo doli jednajedina vertikalna linija.« »Sranje!« usklikne Hopkins. »U pravu je. Na leš u bi ovo izgledalo kao obična prskotina krvi. Svakomu je moglo promaknuti.« »U redu, to bi moglo objasniti broj jedan«, reč e Garcia, povukavš i iduću fotografiju nasred stola. »Što je s brojem dva?« Hunter odmahne glavom kao da je sve moguć e. »Mož da se broj isprao.« »Što?« upitaju Garcia i Hopkins kao jedan. Brineta se vratila do dž uboksa, a ovog se puta njezin pogled zadrž ao na Hunteru nekoliko sekunda prije nego š to ga je popratila blještavim osmijehom. Bon Jovi započne svirku. »Ubojica ne urezuje brojke u ž rtve; služ i se krvlju da ih nacrta«, objasni Hunter, nagnuvš i se naprijed. »Sto ako je ž rtva broj dva ostavljena na vlaž nom i nezaš tić enom mjestu, kao u š umi na primjer? Sto ako se nakon š to je ostavio leš dogodilo neš to š to je zamrljalo brojku?« Garcia i Hopkins se zamisle. »Kiš a bi lako isprala broj, ili barem dio dovoljan da ga se prepozna«, prizna Hopkins. »A zadnjih je dana vraški kišilo«, primijeti Garcia. Hunter provjeri sat. »Odnijet ć u ovo forenzič arima i pribaviti ti digitalne kopije fotogra ija«, reč e on Hopkinsu. »Zelim da izvrš iš pretragu baze podataka Nestalih osoba i Ubojstava.«

»K vragu!« Hopkins se pljesne dlanom po č elu. »To me podsjetilo. Bio si sasvim u pravu kad si predlož io da započ nem pretraž ivanje nestalih osoba s Pennsylvanijom radi one djevojke Monice.« Pruž io je Hunteru crno-bijelu odš tampanu fotogra iju. »Ovo sam dobio iz arhiva Nestalih osoba Pennsylvanije.« Hunter i Garcia prouče sliku samo na nekoliko trenutaka. »Opa«, reč e Garcia. »S iznimkom kose i tog ož iljka na usnama, uopć e se nije mnogo promijenila. Osim ako nema jednojajč anu blizanku.« »To ovdje nije sluč aj«, potvrdi Hopkins, pruž ivš i im novi list papira. Djevojka na slici bila je Mollie Woods, rođena na Bož ić prije sedamnaest godina u okrugu Huntingdon u Pennsylvaniji. Nestala je prije skoro č etiri godine. Njezin otac, John Woods, prijavio je njen nestanak dva dana nakon š to joj je majku pregazio pijani vozač . Umrla je na mjestu. John Woods preselio se iz okruga Huntingdon u York, i dalje u Pennsylvaniji, kratko nakon ženine smrti. »Još nisam pokuš ao kontaktirati s njezinim ocem«, reč e Hopkins kada je Hunter završio s čitanjem izvještaja. »Nemoj. Barem ne još«, složi se. Garcia je izgledao zabrinuto. »Ne mislite li da bismo trebali? Vjerojatno je lud od brige za svoju kć er. Proš le su skoro č etiri godine.« »Postoji razlog zaš to je pobjegla od kuć e«, Hunter brzo odmahne glavom Garciji. »Ima sedamnaest godina. Da je htjela stupiti u kontakt sa svojim ocem, to bi i sama uč inila. U sobi za obavijesne razgovore imao sam osjeć aj da ju je stvarno strah neč ega. A to nisu bile samo njezine vizije.«

62. Služ beno vrijeme kada se Okruž ni mrtvozornič ki odsjek otvara za javnost je 8.00 od ponedjeljka do petka, ali Hunter nije imao namjeru č ekati do tada. Znajuć i da Mike Brindle rano ustaje, nazvao ga je oko petnaest do sedam. Forenzič ar je već bio krenuo prema mrtvozornič kom uredu i Hunter ga je doč ekao pokraj ulaza za osoblje u 7.00. Brindlea je iznenadilo Hunterovo otkrić e dviju fotogra ija, ali nije mogao sakriti svoje razoč aranje jer ih nije pronaš la njegova ekipa. Brindle je rekao Hunteru kako su već dobili nekoliko rezultata iz kuć e u Malibuu. Djelomič an otisak koji su pronaš li u jednoj od soba na katu dosad se nije podudarao ni s jednim otiskom iz Nacionalne baze podataka otisaka prstiju. Vlakna izvađena iz usisač a u prostoriji s kuć anskim aparatima bila su preobič na da im uistinu pruž e bilo kakav trag. Zubarski karton potvrdio je da lubanja pronađena u kaminu pripada ocu Fabianu, ali krv upotrijebljena za ispisivanje brojke č etiri na leđima Amande Reilly, za razliku od krvi upotrijebljene na svećeniku, nije potjecala od trudne žene. »Dakle, što imaš?« upita Hunter. Brindle mu pruži laboratorijski izvještaj. Hunter ga brzinski pročita i namršti se. »To je krv oca Fabiana?« Brindle kimne. Mehanič ki, Hunter provjeri broj na poleđini dviju fotogra ija koje su pronaš li na kaminu. Um mu je doš ao do zaključ ka u dvije sekunde. »Žena je bila broj dva«, reče on za sebe, ali Brindle se nadoveže. »Što dakle misliš?« Hunter brzo odmahne glavom, kao da se trgnuo iz transa. »Ubojica koristi krv prethodne žrtve kako bi numerirao iduću.« Brindle se uštipne za donju usnicu dok je razmišljao o tome. Hunter pokaž e fotogra iju ž ene. »Broj dva; ovo je trudna ž ena č ija je krv upotrijebljena za ispisivanje brojke tri na sveć enikovim prsima. Okladio bih se u to.« Brindle se slož i kako to ima smisla. »Odmah ć u dati na analizu krv upotrijebljenu na poleđini ovih slika«, reč e on. »Uskoro ć eš imati

rezultate.« Kada je Hunter stigao u svoj ured, kapetanica Blake ondje je već č ekala njihov sastanak u devet sati. Garcia ju je uputio u sve š to se dogodilo proš le noć i, a prije nego š to se uspio izvuć i iz jakne, na vratima se začulo kucanje i pridružio im se Hopkins. »Misliš li da je ovo prava stvar ili nas mož da ovaj ubojica zavitlava?« smireno upita kapetanica, zureć i u fotogra ije na plutenoj ploči. »Zavitlava nas kako?« »Daje nam da traž imo dvoje nepoznatih ljudi. Sigurna sam da je itekako svjestan kako ć e nam trebati vremena da otkrijemo njihov identitet. Cak i dulje da potvrdimo kako su stvarno mrtvi. Stavivš i ove dvije slike na kamin, vezao nam je ruke. Mož da nas pokuš ava usporiti tako š to nas baca u posve iktivnu istragu dok je on slobodan tragati za svojom sljedećom žrtvom.« Hunter odmahne glavom. »Cini se kako su postupci ovog ubojice svrhovitiji od toga. Ne mislim da je zainteresiran da nas navede na krivi trag. Razlog zbog kojeg nam je dao slike prve dvije ž rtve je taj što se želi uvjeriti da znamo kako ih je on ubio.« »Zaš to?« kapetanica Blake zvuč ala je razdraž eno. »Poruč uje li on kako nismo dovoljno sposobni da to sami otkrijemo?« »Ako su se iz nekog razloga brojke isprale sa ž rtava, mož da ne bismo mogli sami doznati, kapetanice«, slož i se Hunter, na kapetanič ino iznenađenje. »Uzmite za primjer dvije zadnje ž rtve. Jedini razlog iz kojeg znamo da je Amandu Reilly ubio ubojica oca Fabiana je taj š to je ubojica htio da to znamo. Oduzmite numeriranje, i njezin bi sluč aj sjedio na stolu dvaju detektiva iz Serifove uprave u Malibuu. Barem dok forenzič ari ne bi obradili lubanja pronađenu u vatri, a mi dobili potvrdu da pripada ocu Fabianu.« »To je istina«, složi se Garcia, oslonivši se o svoj stol. »Mislili smo da je oca Fabiana ubio ritualni ubojica, sjeć ate se? Sve je na to upuć ivalo.« Hunter se okrene prema ploč i s fotogra ijama. »Ubojstvo Amande Reilly izvrš eno je na sasvim drugač iji nač in. Otac Fabian ubijen je odmah, gotovo bezbolno. Jedan udarac u vrat i smjesta je umro. Neuredno, slaž em se, ali niš ta ne upuć uje na to da je bio muč en. S druge strane, Amanda Reilly skuhana je naž ivo. Patila je satima. Pola njezinih unutarnjih organa rasprsnulo se u njezinu tijelu,

kapetanice.« Kapetanica Blake napravi grimasu i ubaci bombon u usta. »Bez numeriranja č ak ni Sherlock Holmes ne bi mogao pripisati ove dvije ž rtve istom ubojici.« Hunter se nakaš lje, a zatim nastavi mirnim glasom. »Imamo posla s posve drugač ijim tipom serijskog ubojice.« »Kako to?« upita kapetanica. »Serijski ubojice iznimno rijetko rade otklon od nač ina izvrš avanja ubojstva pri kojem se osjeć aju lagodno. Kada to i uč ine, radi se samo o manjem otklonu, uglavnom o napretku u neš to okrutnije. Ovaj je ubojica hladnokrvan i dovoljno organiziran da potpuno promijeni taktiku od jedne žrtve do druge a da se ne uspaniči.« »Zar serijski ubojice obič no ne tragaju za nekom vrstom zadovoljenja?« upita Hopkins. »Da.« »Za kakvim zadovoljenjem traga ovaj?« Hunter si protrlja lice, ne ž ureć i se s odgovorom. »Za njihovim strahovima.«

63. »Njihovim strahovima?« kapetanica ponovi Hunterove riječi. »Proč itali ste Garcijin izvješ taj o onome š to je pronaš ao u dnevniku oca Fabiana, zar ne?« »Onu stvar o snu?« »Da, onu stvar o snu. Mož da se to svima nama č ini ludim, ali sveć eniku je to bilo neš to zbog č ega je bio izvan sebe od straha viš e od dvadeset godina. U sluč aju Amande Reilly, ona se toliko už asavala plamena da u svojoj kuć i nije htjela imati š tednjak na plin.« Hunter pogleda po svom stolu, traž eć i izvješ taj o informativnom razgovoru s Tanijom Riggs te ga pruži kapetanici Blake. »Ili svijeće«, dometne Garcia. »U takvom je strahu otkad je bila tinejdž erica.« Hunter zaš uti, pruž ivš i kapetanici Blake malo vremena da prouč i zapisnik o informativnom razgovoru i promisli o njemu. »Nema nikakve šanse da je ubojica to naslutio, je li tako?« Hunter joj gotovo neprimjetno kimne glavom. »Pa kako onda ubojica zna za njihove strahove? Prisili li ih da mu kažu prije nego što ih ubije?« »Još ne znam kako, kapetanice, ali on zna za njih prije toga«, ustvrdi Hunter. »Kako možeš biti tako siguran?« izazove ga ona. »Po količ ini istraž ivanja i planiranja koje ulaž e u svoja ubojstva.« Lupnuo je po jednoj od fotogra ija oca Fabiana na ploč i. »Kako bi udahnuo noć noj mori oca Fabiana ž ivot, ubojica je trebao mač i pseć u glavu.« »Koje je imao sa sobom«, ubaci se Garcia. »U Malibuu«, nastavi Hunter, »ubojica je odabrao savrš enu praznu kuć u gdje ga neć e ometati. Kuć u s kaminom toliko velikim da je mogao skuhati nilskog konja, s kontroliranom jač inom plamena. Ovo je Los Angeles, kapetanice. Naš e su zime nikakve. Veliki kamini baš i nisu uobič ajeni kuć ni detalji u ovom gradu.« Ramenom se naslonio na zid zdesna ploči s fotografijama. »Ubojica ih je dobro poznavao.« »Koliko dobro?«

»To je pravo pitanje. Tania Riggs nam je rekla kako je ubojica, kad je nazvao da kaž e kako ć e kasniti na svoj sastanak s Amandom Reilly, zatražio Mandy.« Kapetanica suzi oči i pregleda zapisnik o informativnom razgovoru u svojim rukama. »To je nadimak od milja.« »Upravo tako«, slož i se Hunter. »Nije uobič ajen nač in oslovljavanja između mušterije i klijenta. Lapsus, možda.« »Jesmo li usporedili dvije nove slike s bazom podataka Nestalih osoba i Kalifornijskih ubojstava?« obrati se ona Hopkinsu. »Počeo sam jutros. Još ništa,« odvrati on stidljivo, »ali još je rano.« »Dan Tyler, vlasnik kuć e u Malibuu, nema pojma tko bi mogao biti dvojac na slikama. Nikada ih prije nije vidio. Pokazao sam mu ih«, Hunter zastane, a pogled mu se zaustavi na č etiri lica zakvač ena iglicama jedno pokraj drugog na plutenoj ploči. Garcia prepozna taj pogled. »Što je, Roberte?« Hunter podigne ruku kao da mu veli neka prič eka trenutak. »Ako je ubojica dobro poznavao ž rtve...« Pustio je da mu riječ i nač as ostanu visjeti u zraku. »Postoji šansa da su poznavali jedni druge«, zaključi Garcia. »Mislim da postoji dobra mogućnost za to«, potvrdi Hunter. »Ali Amanda ne bi poznavala oca Fabiana iz Crkve sedam svetaca«, nastavi Garcia. »Zašto ne?« upita kapetanica. »Tania Riggs rekla je kako Amanda uopć e nije bila pobož na. Nije č ak niti vjerovala u Boga. Ako je odnekud poznavala oca Fabiana, to nije bilo iz njegove crkve.« »A ta nam spoznaja može uštedjeti malo vremena«, reče Hunter. »Kako?« »Iz onoga š to smo dosad otkrili, otac Fabian bio je neka vrsta samotnjaka«, objasni Hunter. »Zivio je za crkvu i svoju pastvu, ali to je bilo sve. Njegov društveni život izvan Katoličke crkve nije postojao.« »Da, i?« kapetanica položi izvještaj natrag na Hunterov stol. »Dakle, znamo da Amanda Reilly nije odlazila u crkvu. Bit ć e lako doznati je li bila osoba koja je darivala novac i je li bila povezana s ijednom dobrotvornom organizacijom u koju je bio uključ en otac Fabian.« Nakrivio je glavu u Hopkinsovu smjeru, koji u sebi zabiljež i kako to treba otkriti. »Ako nije, kada bi se onda susreli?«

Nitko ne odgovori. »Nisu ž ivjeli u istom dijelu grada, nisu kupovali u istim trgovinama«, nastavi Hunter. »Siguran sam da otac Fabian nikad nije unajmio ili kupio kuć u od Reillyjeve agencije za prodaju nekretnina. Nije bilo drugog razloga da im se putovi ukrste, osim teš kom slučajnošću.« »Dakle, ako su se poznavali, morali su se upoznati davno prije«, kapetanica konačno shvati kamo Hunter cilja. On se okrene prema Hopkinsu. »Nađi sve š to mož eš o Amandi Reilly i Brettu Stewartu Nicholsu.« »Komu?« »Brett Stewart Nichols bilo je pravo ime oca Fabiana«, objasni Garcia. »Doznaj gdje su ž ivjeli, gdje su iš li u š kolu, š to god mož eš . Poč evš i od vremena kad su bili tinejdžeri.« »Odmah.« Hunterov mobitel zazvoni. On se vrati za svoj stol i izvadi ga iz dž epa svoje jakne - nepoznat broj. »Detektiv Hunter.« Razgovor je bio kratak i tih. Kada je prekinuo vezu, Hunter je imao iznenađen izraz na licu. »Što nije u redu?« upita Garcia. »Moram ići.« Posegnuo je za jaknom. »Kamo?« Ali Hunter je već bio na pola puta niz hodnik.

64. Hunter je izaš ao iz Parkerova centra, zgrade na osam katova koja je udomljavala urede Odjela za pljač ke i ubojstva u Sjevernoj losangeleskoj ulici te skrenuo prema velikom parkirališ tu, s Garcijom za petama. Međutim, prije nego š to je dospio do automobila, skrenuo je desno u smjeru Istočne prve ulice. »Kamo ideš ?« upita Garcia, spremno drž eć i ključ eve svog automobila. »Auto je odmah tamo preko.« Pokazao je prema svomu besprijekorno č istom honda civicu metalik plave boje parkiranom na sjevernom kraju parkirališta. Hunter se ne obazre na pitanje i ubrza korak te prijeđe na drugu stranu ulice. Garcia je morao prič ekati rupu u prometu prije nego š to je pohitao preko ceste da se pridruži svom partneru. »Idemo li nekamo ciljano ili se samo igramo 'slijedi vođu'?« »U Starbucks.« »Tajanstveno si izjurio iz ureda kako bi si kupio kavu?« naš ali se Garcia, čekajući pravi odgovor. »Nalazimo se s nekim«, reče Hunter dok su obilazili ugao. Iznad njih se nadvijalo nekoliko tamnih oblaka; iako je nepogreš iv miris mokrog tla ispunio zrak, kiš a još nije bila poč ela. Svjež , hladan vjetar pobrinuo se da brojni stolovi na trgu u europskom stilu š to se nalazio ispred kavane budu prazni. Svi osim jednog. Garcia je spazi prvi. »Je li to ona djevojka Monica ili Mollie?« Hunter kimne. »Ona je bila ta koja me maloč as nazvala«, objasni on. Garcia uspori korak. »Nismo li trebali reć i kapetanici?« upita on nesigurno. »Zar ne želi ovo obaviti prema svim propisima?« Hunter kimne, ali se ne zaustavi. »Zar je ovo obavješ tavanje kapetanice?« š apne Garcia prije nego što je pojurio za Hunterom. Približ ili su se stolić u na samom kraju trga. Smeđokosa djevojka nije ih primijetila sve dok nisu stali točno pokraj nje. »Bok«, reč e Hunter ljubaznim glasom, nudeć i joj svoj najtopliji

osmijeh. Ona podigne pogled, a oba se detektiva iznenade. Smeđa joj je kosa bila uredno vezana u rep. Diskretna š minka struč no joj je naglaš avala dojmljive smeđe oč i, dodajuć i njezinu licu zrelost i š armantni sjaj koji ondje nisu bili kad su se upoznali. Ož iljak na punim usnama bio je jedva vidljiv. Otrcane odjeć e također nije bilo, a zamijenila ju je bijela majica kratkih rukava, kratka crna jakna, izblijedjele plave traperice i crne kaubojske č izme. Izgledala je posve drugačije. »Hvala ti š to si nazvala. Stvarno cijenim š to si nam se ponovno javila.« Ona uzvrati osmijehom, ali u njemu je bilo natruhe nervoze. Hunter opazi kako je š alica kave na stolu prazna. »Daj da ti uzmem još jednu«, ponudi on. »Što piješ?« »Vruću čokoladu.« »Ja ć u espreso«, reč e Hunter i okrene se prema Garciji koji je na trenutak oklijevao, a zatim odmahnuo glavom i krenuo prema kavani. Hunter sjedne za stol nasuprot djevojci i navuč e patent na svojoj jakni. »Nije ti malo hladno sjediti ovdje?« Ona odmahne glavom. Hunter čvrsto stisne ruke preko prsa. »Ja se smrzavam.« Ona iskrivi lice u grimasu, a njemu postane neugodno. »Opa, onda sam upravo zvuč ao kao velika cura, zar ne?« On se nasmijulji. »To dobiješ kada cijelog ž ivota ž iviš na toplom mjestu. Cim temperatura padne ispod petnaest stupnjeva, prekrivamo se najdebljim kaputima koje možemo naći.« Garcia se vrati s kavama i vruć om č okoladom. »Jesi li sigurna da ž eliš ostati ovdje vani?« Zadrhtao je, kimnuvš i prema ka ić u. »Tamo unutra je lijepo i toplo.« »Vidiš što mislim?« nasmiješi se Hunter. »Jesam li rekao neš to smiješ no?« upita on, pruž ajuć i djevojci njezino piće. »Carlos se rodio u Brazilu. Doselio se u L. A. kada je bio tek dječ arac. Ovo je za njega arktič ka temperatura«, pokuš a Hunter razbiti napetost. Garcia se namrš ti dok je sjedao. »Sto, ti ne misliš da je hladno?« Pitanje je bilo usmjereno Monici.

»Dobri Bož e, nemojte nikada otić i u Pennsylvaniju ako mislite da je ovo hladno.« Cim su joj se riječ i vinule s usana, lice joj se stisnulo i nervozno je skrenula pogled. »U redu je«, reč e Garcia utješ nim tonom. »Ako ti to pruž a ikakvu utjehu, Robert je već znao odakle si, iz tvog izgovora.« Dobacila je Hunteru upitni pogled. »Stvarno?« »Pensilvanijski nizozemski, ne?« reč e on kao da se to razumije samo po sebi. »Pun je tih malih trikova«, primijeti Garda. »Zato ga ne pozivaju na previše zabava.« Ona se nasmiješ i. Dvostruko razbijanje leda je funkdoniralo. Hunter opazi kako joj se ramena opuš taju i ona ispusti dah koji je zadržavala otkad su stigli. »U pravu ste. Iz Pennsylvanije sam.« Pogledala je Huntera pa Gardju i nač as zastala. Nitko je to nije upitao, ali odluč ila je krenuti od početka.

65. Mollie Woods rodila se na Bož ić u okrugu Huntingdon u Pennsylvaniji. Premda je rođena kao zdravo novorođenč e, dugotrajan i kompliciran porođaj previš e je izmuč io utrobu njezine majke i Mollie je trebala biti njezino prvo i jedino dijete. Mollieno je rođenje donijelo promjene u njezinu silno pobož nu obitelj. Njezinu je ocu, Johnu, bilo teš ko pomiriti se s č injenicom da nikad neć e imati sina kojeg je uvijek ž elio. U njegovim oč ima, Bog je kaznio njega i njegovu ženu s kćeri. I ta se kazna morala prenijeti. Cim je mogla govoriti, Mollie su nauč ili moliti. I doista se molila. Triput dnevno, gola u kutu, klečeći na zrnima suhog kukuruza. Kako je vrijeme odmicalo, gorč ina Johna Woodsa je rasla. Koristio se svojom vjerom kao skrovištem za svoj gnjev, a mala je Mollie uvijek izvlač ila deblji kraj. Za vrijeme svog djetinjstva kož a joj je već inom bila puna modrica. Kad je u pitanju bio izgled, Mollie se uvrgnula na majku, sa svojim njež nim licem srcolika oblika, raskoš nim ruž ič astim usnama, velikim, hipnotič kim smeđim oč ima i dugom, valovitom smeđom kosom. U trinaestoj je bila viš a od već ine djevojč ica njezine dobi i brzo joj se razvilo žensko tijelo. John Woods vidio je u Mollienoj ljepoti novu Bož ju kuš nju. Već je privlač ila pozornost starijih dječ aka i John je znao kako je samo pitanje vremena prije nego š to popusti iskuš enju i grijehu. Morao ju je naučiti razlikovati dobro od zla. Pouč avanje je poč elo odmah poslije njezina trinaestog rođendana. Dva puta tjedno majka joj je radila noć nu smjenu u supermarketu u središ tu grada koji je bio otvoren od 0 do 24 sata. Mollie se už asavala tih noć i. U mraku svoje sobe, sklupč ala bi se u krevetu i molila se, ali nikakav je Bog nije sluš ao. Iznova i iznova morala je trpjeti zabijanje očeva tijela u njezino dok joj je pokazivao što dječaci žele od nje. Noć ne more poč ele su otprilike u isto vrijeme kad joj je otac poč eo upadati u sobu. A s njima su stigla i krvarenja iz nosa. Isprva Mollie nije mogla pronać i smisao u nasilnim slikama koje je vidjela, ali osjeć ala je da su stvarne. Padanje u san bilo je toliko straš no da bi

uč inila sve samo da ostane budna. Ali uskoro su se njezine muč ne vizije proš irile. Viš e nisu bile ogranič ene na njezine snove. Poč ela ih je imati i usred bijela dana - djecu kako ih mlate i zlostavljaju njihovi roditelji, a ž ene njihovi muž evi - slike su samo nadolazile, sve do onog dana kada joj je jedna okamenila dušu. Imala je viziju u kojoj je njezinu majku pregazio pijani vozač . Te je noć i uzalud molila majku da ne ide na posao. Otac ju je pljusnuo preko lica i poslao je u njenu sobu. Bilo mu je dosta njezinih ludih snova. Uputio joj je tajni osmijeh i rekao joj da ć e, kad joj majka ode na posao, doći u njezinu sobu i pomoliti se s njom. Na vrata im je zakucala policija jedan sat nakon š to je majka otiš la. Sudjelovala je u prometnoj nesreć i u kojoj je vozač pobjegao s mjesta nesreće i poginula je na mjestu. Te je noć i Mollie pobjegla. Te se noć i neš to prelomilo u glavi njezina oca.

66. Oba detektiva sasluš ala su Mollienu pripovijest u tiš ini, no ona im nije rekla sve. Pazila je da im ne kaž e svoje pravo ime, niš ta o batinanju kojeg se nauž ila niti bilo š to od zlostavljanja i poniž enja kojima ju je izložio njezin otac. Sramila se. Hunter je imao pravo. Pobjegavš i u č etrnaestoj, Mollie je morala sazrijeti brže od većine. Rekla im je kako su noć ne more i vizije prestale č im je napustila Pennsylvaniju i kako je mislila da ih se napokon riješ ila. No prije nekoliko dana, u losangeleskom Union Stationu, vizije su se vratile. »Što si točno vidjela?« Hunter zadrži nizak i odmjeren ton glasa. Ona se napne i dlanovima obuhvati svoju š alicu vruć e č okolade. »Na nesreć u, ne mogu upravljati nič ime oko tih vizija. Slike su maglič aste i nisu uvijek jasne. Već inu vremena vidim ih kao da gledam film na ekranu.« »Kao promatrač?« predloži Hunter. »Da«, kimne ona brzo. »Ali onog dana u Union Stationu bilo je drugačije.« »Kako drugačije?« Ona duboko udahne i spusti pogled. »Ja sam bila dio toga. Ja sam bila ona koja ga je napadala.« Glas joj oslabi. »Vidjela si to u prvom licu?« upita Garcia. Lagano kimanje glavom. »Ja sam bila ubojica.« Garcia je na tren izgledao kao da mu je nelagodno. »Pričekaj«, prekine je Hunter. »Napadala si ga - koga?« Još jedan duboki udah. »Svećenika.« Hunter zadrž i smireno lice, znajuć i da joj iznenadne emocionalne reakcije, čak i izrazi lica, mogu ovo još više otežati. »Bili smo unutar neke mrač ne crkve, ne znam gdje. Sveć enik je samo kleč ao ispred mene, plač uć i.« Otpila je gutljaj svog vruć eg napitka, a Hunter opazi kako joj ruke drhte. »Pokazala sam mu nešto... komad papira, mislim.« »Komad papira?« upita Garcia. Ona kimne.

»Je li se moglo raditi o slici ili možda o crtežu?« upita Hunter. »Moguće. Ne mogu biti sigurna.« Promet se zahuktavao. Neki je automobil napravio zastoj u Istočnoj prvoj ulici i oglasila se bujica truba. Ona pričeka da utihnu. »Nikad ga nisam uspjela vidjeti. Samo sam ga pokazala svećeniku.« Hunter zabilježi nešto u svoj crni notes. »Što si zatim vidjela?« Ona se na tren kolebala, kao da ono š to je kanila reć i nema smisla. »Pseć u glavu. Pokazala sam sveć eniku pseć u glavu, i to ga je užasnulo.« »Odakle se stvorila pseća glava?« upita Garcia. »Ne znam«, ona odmahne glavom. »Jednostavno sam je imala uza sebe.« Opet se kratko krzmala. »Zajedno s mač em koji sam upotrijebila kako bih...« Glas joj se izgubio. Hunter pusti da nekoliko trenutaka prođe u tiš ini, a onda je upita sjeća li se u kojoj je ruci držala mač. »Desnoj«, reče ona uvjereno. »Mož eš li se prisjetiti ič ega konkretnog o ruci? Boje kož e? Je li na prstima bilo kakvog prstenja? Sat?« Ona načas promisli o tome. »Crne rukavice.« Podigao se vjetar dok se još viš e tamnih oblaka skupljalo na nebu. Postajalo je sve hladnije, ali činilo se kako djevojka to ne primjećuje. »Sjećaš li se još čega iz svoje vizije?« Ona kimne, zagledavš i se ravno u Hunterove oč i. »Brojke tri. Nacrtala sam je svećeniku na prsa nakon što sam ga ubila.« Ovog puta Garcia nije zadrhtao zbog hladnog vjetra. Hunter zadrž i njen pogled. Dosad su se svi podaci koje im je Mollie pruž ila mogli izvuć i iz novina. Prič a kako je ubojica pokazao svojoj ž rtvi komad papira mogla je biti izmiš ljena. Nisu imali nač ina da to potvrde. Ali ne i numeriranje. Nikako nije mogla znati za numeriranje. »Kad si nas doš la vidjeti«, Hunter prekine neugodnu tiš inu. »Odmah prije nego š to sam izaš ao iz sobe, rekla si mi neš to, sjeć aš se?« Nije dobio odgovor. »Rekla si: 'Znao je za vatru. Znao je š to je plaš i.' Sjeć aš li se da si to rekla?« »Da.«

»Sto si time mislila?« Hunter odgurne svoju praznu š alicu kave na stranu i nagne se naprijed. »Najprije nisam znala. Bilo je kao da nemam kontrole. Te su mi se riječ i jednostavno otele s usana. Ali samo minutu nakon š to ste otiš li, vidjela sam to. A ovog je puta bilo č ak i jač e od proš log.« Glas joj se na trenutak pokolebao. »Što si vidjela?« »Zenu zavezanu za naslonjač . Bila je preplaš ena koliko i sveć enik, ali ona nije mogla vrištati.« Garcia si prođe rukom preko usta i brade kao da češka bradicu. »Je li imala povez preko usta?« »Ne. Usne su joj bile...«, djevojka odmahne glavom, jedva vjerujuć i vlastitim riječima, »...zalijepljene.« »Zalijepljene?« upita Hunter iznenađeno. »Kao super jakim ljepilom?« Ona kimne. »Lice joj je također bilo prekriveno neč im ljepljivim, kao nekakvom čudnom vrstom gela.« Ni to nije mogla znati. Hunter navuč e ovratnik svoje kož nate jakne čvršće uz vrat. »Jesi li ovo opet vidjela u prvom licu?« inzistirao je Garcia. »Da.« Ona odvrati pogled, kao da je to bila njena krivnja. Hunter je ž elio pobliž e istraž iti prič u sa slikom. »Jesi li pokazala ženi sliku, kao sa svećenikom?« »Da, ali opet nisam vidjela što je to.« »Rekla si da je ova vizija bila jač a od zadnje, jač a kako?« upita Garcia. Mollie si uzme malo vremena i Hunter shvati njezino oklijevanje. Nije imala viziju skoro č etiri godine. Sada su joj se vratile. I to u obliku najgadnijih ubojstava koja je Hunter ikada vidio. Cvrsto je stisnula oč i. »Vizije koje imam obič no su nijeme - samo slike, ali ne i ova.« Zašutjela je. »Nešto sam rekla ženi.« Hunter ostane tih, omoguć ujuć i joj da nastavi kada to njoj odgovara. »Rekla sam: 'Dobro došla u svoj strah, Mandy...' » Hunteru poskoči srce. »Znam što te nasmrt plaši.«

67. Ta ih je izjava toliko iznenadila da je trebalo nekoliko sekunda da je oba detektiva registriraju. »Je li to bio tvoj glas?« upita Hunter, još uvijek malo omamljen time koliko je mnogo znala. »Kada si izgovorila te riječ i ž eni. Je li to bio tvoj glas ili nečiji tuđi?« »Moj«, prošapće ona. Garcia energično protrlja lice, ostavši bez teksta. »Nekako sam znala da se ž ena u naslonjač u boji vatre«, nastavi djevojka. »Zato sam vam rekla one riječi.« Hunter se zavali u svoju stolicu i na trenutak razmisli o tome. »Te vizije traju samo tridesetak sekunda, mož da jednu minutu. Ne znam zaš to ih vidim. Ne znam zaš to ostavljaju tako stvaran dojam. Ne znam zaš to nisam bila promatrač ica kao i kod svih prijaš njih. Voljela bih da jesam, ali nemam sve odgovore.« Ona zaš uti i skrene pogled s Huntera. »Ono što vam pokušavam reći je: tko god bio ovaj ubojica, on zna za njihove strahove.« Klik, klik, klik. Osoba koja je drž ala fotoaparat s druge strane Istoč ne prve ulice brzo je okinula tri fotogra ije jednu za drugom, a da to nitko nije primijetio. »Ima li još neš to č ega se sjeć aš o tim vizijama, Mollie?« upita Garcia i ugleda kako se djevojč ine oč i š ire od š oka. Na djelić sekunde izgledala je nesigurno, a zatim je posegnula za svojom torbicom. Hunter posegne za njezinom rukom. »Čekaj.« Mollie ga pogleda, zatim ijutito otrgne njegovu ruku i ustane. »Molim te, posluš aj me.« Hunter i Garcia istog č asa poskoč e na noge. »Sve je ovo bila pogreška.« »Ne, nije«, Hunterov ton bio je č vrst, ali neprijeteć i. »Samo mi daj minutu da ti objasnim. Ako onda i dalje ž eliš otić i, nitko te neć e zaustavljati.« Zastala je upravo dovoljno dugo da Hunter otkloni uč vrš ćivanje njezine nesigurnosti. »Nisam znao hoć eš li ikada opet nazvati. Otiš la si prije nego š to je policajac dobio priliku zapisati tvoje podatke. Nisi

nam ostavila niš ta, pa sam morao krenuti od jedine stvari koju smo imali - tvog pensilvanijskog naglaska. Proveli smo brzo pretraž ivanje. Tvoje se ime pojavilo kao nestala osoba.« Ona se ukoči. »Nismo rekli tvomu ocu.« Ranije, kada im je rekla za svoje opsesivno religiozne roditelje, u središ te prič e stavila je svoju majku, rijetko spominjuć i oca. Kada jest, tijelo joj se napelo, drž anje joj se promijenilo, a pokreti bili nervozni. Hunter je vidio koliko ga se bojala. »I nećemo mu reći«, Hunter će izričito. Pogled joj se zadrž i na Hunterovim oč ima još neko vrijeme, a zatim se prebaci na Garciju. Kimnuo je i povjerljivo joj namignuo, kao da kaže »mi nećemo odati tajnu, ako i ti nećeš«. Tijelo joj se malčice opustilo. »Obeć ajem ti, Mollie, nismo zabadali nos u tvoje stvari«, Hunter zastane. »I stvarno bi nam dobro došla tvoja pomoć.« Bilo je neč ega smirujuč eg, neč ega pouzdanog u č ovjeku koji je stajao pred njom. Trenutak napetosti ispari i ona ponovno sjedne. »Razlog zbog kojeg sam vas nazvala danas...« »Imala si još jednu viziju?« pretpostavi Garcia. »Ne. Ne viziju, bljesak.« Klik, klik, klik. Još tri fotografije. »Kako to misliš, bljesak?« »Ponekad imam brze bljeskove od nekih svojih ranijih vizija. Nešto čega ranije ondje nije bilo. Traju samo dvije sekunde.« »Zovu se rezidualni bljeskovi«, reč e Hunter ne ulazeć i u detaljno objašnjavanje. Mollie ga znatiželjno pogleda. »On puno č ita«, objasni Garcia. »O č emu se dakle radilo u tom bljesku?« »O nečemu što sam rekla.« »Nečemu što si rekla komu?« reče Hunter. »Svećeniku. Netom prije nego što sam ga ubila.« Klik, klik, klik. »Ali rekla si da nije bilo zvuka u viziji o svećeniku«, reče Garcia. »I nije bilo. Ne u viziji.« »Ali bilo je u bljesku«, potvrdi Hunter.

Mollie kimne i uzdahne. »Dakle, što si rekla?« Ona duboko uzdahne. »Svi će oni umrijeti.«

68. PETNAEST DANA PRIJE PRVOG UBOJSTVA Zureć i u svoj odraz u zrcalu, preš ao je jezikom preko svojih suhih i napuklih usana. Proš le su skoro č etiri godine, ali on je izgledao kao da je ostario barem deset. Lice mu je sada pokazivalo nekoliko dubokih bora, a oč i su mu se doimale kao da su upale dublje u lubanju. Ali bilo tko tko je poznavao Johna Woodsa znao je da bore nisu naznač avale starost, već duboku patnju. Nakon ž enine smrti, preselio se iz okruga Huntingdon u York, u juž noj središ njoj Pennsylvaniji. Viš e nije mogao ostati u Huntingdonu. Sve ga je ondje podsjeć alo na njegovu kć er. Njezini demonski snovi bacili su kletvu na njegov život. Zapljusnuo je malo hladne vode po licu i ponovno poč eš ljao ono š to je ostalo od njegove tanke crne kose nad uš i. Več eras je Katolič ka srednja š kola i crkva u Yorku priređivala bož ič nu dobrotvornu akciju. Očekivalo se više od tri stotine učenika i roditelja. John je radio kao domar u š koli i uvijek je pomagao ocu Laurenceu oko bilo č ega gdje je pomoć bila potrebna, od vodoinstalaterskih radova do vrtlarstva i ukrasa za zabave. Još je uvijek preostalo sat vremena prije poč etka zabave, ali roditelji su već poč eli pristizati, donoseć i sa sobom mnoš tvo ispeč ene hrane spremne za prodaju koja ć e se odvijati u š kolskoj dvorani. Johnov je zadatak bio održ avanje čistoće zahoda i zahodskih podova za vrijeme zabave. Pogleda još uvijek uperena u svoj odraz, prekriž io se i izgovorio brzu molitvu prije no š to je izaš ao iz stanč ić a koji je unajmio samo jedan blok dalje od Katoličke srednje škole u Yorku. Otac Laurence zamolio je Johna da se pobrine samo za zahod unutar dvorane. Ondje ć e biti svi. Ulaz u glavnu zgradu s uč ionicama bio je zabranjen, ali John je znao kako učenici vole kršiti pravila. Proš lo je osam sati kada je John uš ao u mrač an hodnik glavne zgrade. Nakon š to je pregledao dva zahoda u prizemlju, prebacio se na kat kako bi bacio pogled na jedan zahod odmah na kraju hodnika.

Prolazio je tim hodnicima toliko puta da mu i nije trebala svjetiljka. Dok se približavao vratima zahoda, John je mogao čuti hihot koji je dopirao iznutra. Usporio je korak i nač as osluhnuo. Cinilo se da odande dopiru barem tri glasa - jedan od njih ž enski. Svjetla su bila ugaš ena, š to je Johnu omoguć ilo da se tiho uš ulja unutra a da ga ne opaze. Polako se na prstima primaknuo posljednjem odjeljku, odakle su dopirali zvukovi. Vrata su bila š irom otvorena, a na slabom svjetlu koje je dolazilo s mobitela mogao je vidjeti kako netko stoji iza djevojke koja je bila nagnuta nad š koljkom. Oboje je bilo golo, a mladić koji je stajao iza nje pljuskao joj je straž njicu desnom rukom dok se zabijao u nju. Oboje je stenjalo od užitka. John je nosio tamne hlač e i koš ulju š to mu je pomoglo da ostane skriven u sjeni. Leđima priljubljen uza zid nasuprot odjeljku, priš ao je korak bliž e. Na š koljci ispred djevojke sjedio je još jedan goli mladić i lijevom rukom drž ao mobitel, dok joj je desnom rukom gurao glavu sebi u krilo. Ona ga je željno primala u usta. Mladić je sve snimao. John osjeti kako mu se diže. »Nick, ž elim te u sebi sada«, reč e djevojka, pomaknuvš i usta s mladić a ispred sebe. »A ti, Shawn...«, okrene se prema mladić u iza sebe, »...ž elim sve to u svojim ustima.« Pokazala je prema njegovu penisu u erekciji. John se povuč e dva koraka unatrag š to je tiš e mogao. Nije ih ž elio ometati. Dva mladić a zamijene polož aj i sve poč ne iznova. Nick, mladić koji je sada stajao iza zahtjevne djevojke, još uvijek je č vrsto drž ao mobitel u lijevoj ruci. Njezino stenjanje ubrzo postane ž eš će i John je znao da će uskoro postići vrhunac. Kao i on. John se polako i paž ljivo uvuč e u jedan od odjeljaka, dva dalje od onog gdje su bili mladići. Nije ih trebao vidjeti; njezino stenjanje bilo je dovoljno da ga izludi. Zatvorio je oč i i pustio maš ti i ruci da obave sav posao, ali um mu nije prizvao prizore koje je vidio prije samo nekoliko sekunda. Sve o č emu je mogao razmiš ljati bila je Mollie i noć i za kojih je ulazio u njezinu sobu i izbavljao je od iskušenja ovoga svijeta. S mislima na tim noć ima, Johnu je trebalo samo nekoliko trenutaka da svrši.

Sjedio je tamo nekoliko minuta pokuš avajuć i ovladati tijelom koje se trzalo svakih nekoliko sekunda od njegove ekstaze. Kada je bio dovoljno stabilan da stoji, oč istio se i otiš ao iz zahoda jednako tiho kao što je i došao. Učenici su i dalje bili u poslu. »Johne.« Začuo je kako ga netko zove kad se vratio u dvoranu. Sagnute glave i pogleda prikovana za pod nastavio je hodati, praveći se kako ništa nije čuo. »Johne Woods.« Ruka ga je dotaknula po desnom ramenu. »Nisi me čuo kako te zovem?« John se nervozno okrene, a oč i mu se raš ire od iznenađenja. Starac koji je stajao pred njim imao je tanke bijele obrve koje su pristajale uz ono malo kose koju je č eš ljao s lijeve na desnu stranu glave. Okrugao nos i rumeni obrazi, zajedno s prijaznim oč ima, davali su mu izuzetno prijateljski izgled. »Oč e Lewise?« reč e John, izgledajuć i š okirano, a zatim poljubi desnu nadlanicu starog svećenika. »Bog te blagoslovio, sine moj.« »Nisam znao da dolazite.« »To je bila odluka u posljednji tren, Johne.« Otac Lewis bio je sveć enik u Katolič koj crkvi Najsvetijeg Trojstva u Huntingdonu onoliko dugo koliko je ljudima pamć enje sezalo unatrag. John Woods odlazio je ondje na misu cijelog svog života. »Kako crkva, oče?« »Dobro, Johne. Dobili smo novi premaz boje prije otprilike godinu dana. Trebao bi se vratiti i posjetiti nas koji put.« Johnove se oči rastuže. »Znam, znam«, reč e otac Lewis prije nego š to je John mogao sročiti odgovor. »Sjećanja su i dalje preživa, zar ne?« John stidljivo kimne. »Znam te otkad si bio klinac, Johne. Uvijek si bio vrlo pobož an katolik i u srcu si mi kao č lan Obitelji. Boli me kad znam da si nas morao ostaviti kako bi se mogao nositi sa svojim gubitkom.« John se nije mogao prisiliti da svećenika pogleda u oči. Otac Lewis uputi mu utješ an osmijeh. »Ali razlog zbog kojeg sam ovdje je da ti donesem dobre vijesti.« John napokon podigne pogled. »Možemo li malo izaći van? Ovdje je malko prebučno.«

Pronašli su tihi kutak izvan školske dvorane. »Sjećaš li se Sarah Matthews?« upita otac Lewis. John zaškilji. »Niska gospođa kovrč ave plave kose, lijepih oč iju, smije se stvarno glasno svaki put kad prič am jedan od svojih ne baš smiješ nih viceva«, podsjeti ga svećenik. On odmahne glavom. »Uvijek je donosila pite od jabuka na sve naš e prodaje kolač a. Ima jako zgodnu kćer koja se zove Emily.« John se nasmiješ i. Jako se dobro sjeć ao Emily Matthews. Vitka i visoka djevojka koja je u č etrnaestoj sve deč ke nagnala da sline za njezinom već senzualnom igurom. John se sjeć ao nač ina na koji ga je obič no gledala za vrijeme nedjeljne mise. Kao da zna da je zloč esta djevojka pa ž eli da je izbavi iz iskuš enja puti, baš onako kako je uč inio s Mollie. »Oh, sad je se sjeć am«, reč e John, skrivajuć i svoje uzbuđenje. »Žena s pitama od jabuka i jako glasnog smijeha.« »To je ona«, kimne sveć enik. »E pa, Emily, njezina kć i, preselila se u Los Angeles prije otprilike dvije godine. Zeli pohađati glumač ku akademiju i postati glumica.« Otac Lewis odmahne glavom u znak neodobravanja. »Današ nji klinci, svi ž ele slavu i status ilmske zvijezde bez obzira na to što ih pokušavamo naučiti.« John nije iznio svoj komentar. »Vratila se proš log vikenda. Provest ć e Bož ić sa svojom Obitelji u Huntingdonu. Razgovarao sam s njom nakon nedjeljne mise i rekla mi je neš to š to sam ti jednostavno morao doć i reć i. Moglo bi ti vratiti malo utjehe u tvoje tužno srce.« John se namršti, ne znajući točno kamo svećenik cilja. »Kako bi platila svoju stanarinu,« nastavi otac Lewis, »Emily je prihvatila posao konobarice u vagon- -restoranu na prometnom područ ju Los Angelesa.« Zastao je, kao da ga ono š to je kanio izgovoriti ispunjava radoš ću. »I ona se kune da je tamo vidjela Mollie prije samo tjedan dana.« Johnovo srce preskoč i jedan otkucaj. Prazna izraza lica zurio je u oca Lewisa. »Znam«, kimne sveć enik oduš evljeno. »Teš ko je povjerovati, ali Emily je rekla da je vrlo sigurna. Odmah ispred restorana gdje je

obič no radila nalazi se autobusna stanica i tamo je ugledala Mollie. Izgleda da se Mollie nije mnogo promijenila, osim kose i malog ož iljka na usni.« John se sjeć ao noć i kada je Mollie pobjegla. On joj je nanio taj ožiljak. »Emily nije uspjela razgovarati s njom. Posluž ivala je muš terije, a kad je završ ila sa svojim narudž bama, Mollie se već bila ukrcala u autobus. Bile su prijateljice u školi, sjećaš se?« John osjeti kako mu tijelo počinje drhtati dok su mu riječi izmicale. »Zar to nisu izvrsne vijesti, Johne?« nasmiješ i se sveć enik. »Mollie je ž iva i zdrava. Bio sam tako oduš evljen kad mi je Emily rekla da sam morao doći i vidjeti te. Znam kako si se brinuo.« John ga viš e nije sluš ao. Glasovi u njegovoj glavi sada su jedini govorili.

69. Bila je rana več er kad je Hunter primio elektronič ku poš tu s privitkom koji je sadrž avao najnovije laboratorijske rezultate poslane iz losangeleskog Okruž nog mrtvozornič kog odsjeka. Spoj upotrijebljen na licu Amande Reilly radi postizanja efekta otopljenog voska bio je slič an onomu š to je predlož io doktor Winston, ali ne sasvim. Ubojica je napravio mješ avinu gume i vazelina č ija je konzistencija bila mekana i ž elatinasta. Takva ž elatina pomiješ ana s malom količ inom olovnog oleata stvara ž elatinasti gips koji spremno prianja na ljudsku kož u i ne curi niti se omekš ava. Kada je izlož ena jakoj toplini, č itava se mješ avina otapa. Ovisno o jač ini ljepljivosti gipsa, mož e potpuno otrgnuti kož u s tijela osobe dok se otapa. Nakupine nalik vosku na licu Amande Reilly zapravo su bile mješavina njezine otrgnute kož e i otopljenog spoja gume i vazelina kojima se poslužio ubojica. »Gdje bi se ubojica dokopao tih stvari?« upita Garcia nakon š to je Hunter naglas pročitao tekst ispisan s računala. »Vazelin je zapravo samo naftni produkt«, objasni Hunter. »Mož e se u maloj količ ini kupiti u bilo kojoj ljekarni. Olovni oleat lako se mož e naruč iti preko interneta, a ubojica je mogao nabaviti gumu jednostavno otopivš i obič nu masku za Noć vješ tica. Količ ina potrebna za stvaranje dovoljno ž elatine da prekrije Amanđino lice bila bi izrazito malena.« Garcia prihvati to objašnjenje, ali je i dalje izgledao nemirno. »Što te muči?« upita Hunter, stavivši ispis na svoj stol. Garcia povuč e kosu u rep. »Razgovor koji smo jutros vodili s Mollie i sve što nam je rekla. Kao da je bila tamo kad se to dogodilo.« »A što ti misliš?« Hunter ga ponuka da izrazi svoje mišljenje. Garcia proš eć e prostorijom. »Znala je previš e detalja o oba mjesta zloč ina da bi bila prevarantica. Znala je za numeriranje. Njezin alibi za obje noć i pokazao se istinitim.« Podignuo je ruke kao da se predaje. »Bit ć u otvoren s tobom, Roberte. Zapravo nikad nisam vjerovao u bilo š to od ovog vidovnjač kog sranja. Ali osim ako zna tko je ubojica i on joj govori prič e, mislim da si u pravu. Nije prevarantica. A ako je

tako, rekla nam je nešto što nismo znali.« »Ubojica je pokazao žrtvama komad papira«, potvrdi Hunter. Garcia kimne. »A kao š to si ranije predlož io, to je lako mogao biti crtež ili slika nečega ili nekoga.« »Sto god to bilo,« reč e Hunter, pogleda č vrsto usmjerena u Garciju, »ako Mollie ima pravo, taj komad papira povezuje žrtve.«

70. Priguš en klik s Hunterova rač unala najavi da je stigla nova poruka. Ovog im je puta Mike Brindle poslao rezultate krvnih pretraga s fotogra ija koje su pronaš li na kaminu. Hunter ih najprije proč ita, a potom pruži ispis svom partneru. »Ubojica je upotrijebio istu krv na obje slike?« Garcia je zvuč ao nesigurno. Hunter kimne i protrlja oči. »Zar to ne pobija tvoju teoriju kako se ubojica koristi krvlju prethodne žrtve da bi obilježio iduću?« »Uopć e ne.« Hunter se vrati na svoje mjesto i posegne za miš em. Klik, klik. Garcia je prič ekao nekoliko sekunda, ali nije dobio niš ta. »Zeliš li ući u detalje?« »Ono nisu bile prave ž rtve, ono su bile slike ž rtava. Recimo da ubojica ubije ž rtvu i ode s tek dovoljno krvi da mož e numerirati iduć u ž rtvu. Ne rač una na to da bi se brojka mogla isprati ili nekako nestati i da je mora ponovno ispisivati.« On pritisne nekoliko tipki na svojoj tipkovnici. »Pa kad se ubojica nađe u situaciji da se mora posluž iti fotogra ijama kako bi iznova prisvojio prvu i drugu ž rtvu, baš je ostao bez krvi žrtava.« Garcia to razmotri. »Pa se prilagodi i mora upotrijebiti istu krv kako bi označio obje fotografije.« Hunter se naglo zaustavi i okrene prema Garciji. »Nije upotrijebio njihovu krv«, promrmlja. »Što?« »Ubojica je bio na mjestu zloč ina kad je ostavio obje slike na kaminu.« »Da, i?« »Dakle mogao je upotrijebiti Amandinu krv. Ona je bila odmah tamo i ne bi mu č ak niti trebalo mnogo da nacrta dvije male brojke na poleđini fotografija. Zašto nije upotrijebio njezinu krv?« Garcia polako odmahne glavom. »Također se mogao posluž iti krvlju oca Fabiana«, nastavi Hunter.

»Oč ito je imao izvjesnu količ inu sa sobom kako bi na Amandinim leđima nacrtao brojku č etiri. Ne bi mu trebalo viš e od malog nanosa za svaku brojku.« Garcia je grickao donju usnu dok je razmiš ljao o tome. »Mož da je nacrtao brojke na poleđini slika prije nego š to je doš ao u kuć u u Malibuu«, predloži on. »U redu, dakle zaš to ne bi upotrijebio krv oca Fabiana? Kao š to sam rekao, imao je malo krvi pri sebi od ubojstva u Crkvi sedam svetaca.« »Možda mu je preostalo malo krvi od ranijih žrtava.« »Prema rezultatima testa, to nije Amandina krv, nije krv oca Fabiana i nije ista krv kao ona koju je ubojica upotrijebio na svećeniku, ona trudnice.« »Dakle, ako su ti pretpostavke toč ne i ubojica se stvarno koristi krvlju prethodne ž rtve kako bi obiljež io iduć u, krv na slikama ne bi potjecala od žrtava dva, tri ili četiri.« »Tako je.« Garcia se nasloni o svoj stol. Kratko je prouč io Huntera. »Prema izrazu tvog lica vidim da ne vjeruješ niti u to da krv pripada prvoj žrtvi.« »Mislim da ubojica č uva samo malu količ inu ž rtvine krvi radi obiljež avanja iduć e ž rtve. Nakon toga, pretpostavljam da se rješ ava onoga što je ostalo.« Garcia se uš tipne za bradu, a č elo mu se nabora od brige. »Ako je tvoja teorija toč na, zaš to to radi? Zaš to ubojica rabi krv prethodne žrtve da bi označio sljedeću?« Hunterove se oč i raš ire i on osjeti kako mu se puls ubrzava. »Povezuje ih zajedno.« »Ubojica ih povezuje?« Hunter kimne. »Koristeć i se krvlju jednih na drugima, povezuje prvu i drugu, drugu i treć u, te treć u i č etvrtu ž rtvu. Mož da su svi bili povezani, još ne znamo. Ali ubojica nam govori kako postoji poveznica.« Garcia zastane na tren kad mu je nova misao pala na pamet. »U redu, onda imam dva pitanja za tebe. Ako ti je teorija ispravna, č iju je onda krv ubojica upotrijebio da označ i prvu ž rtvu, buduć i da nije bilo prethodne ž rtve? A ako ne misliš da je ubojica upotrijebio krv ijedne

od ž rtava za ispisivanje brojki na poleđini onih dviju fotogra ija, odakle misliš da potječe krv?« Hunter se zaustavi ispred prozora i na trenutak prouč i groznič avi promet vani. »Možda je odgovor na oba pitanja isti.« Garcia podigne lijevu obrvu u iščekivanju. »Ubojica je upotrijebio vlastitu krv.«

71. DVA DANA PRIJE PRVOG UBOJSTVA Pritisnuo je zvonce i stajao č ekajuć i ispred prozorč ić a recepcije starog i troš nog hotela u Lynwoodu u juž nom Los Angelesu. Bio je to jedan od onih hotela koji su iznajmljivali svoje sobe na sat, dan, tjedan ili mjesec. Mogao se postić i bilo koji dogovor, sve dok ste imali novac. Nitko nije postavljao nikakva pitanja. Ulazno predvorje bilo je malo i zapuš teno. Zapravo je izgledalo kao da godinama nije bilo č iš ćeno. Na stropu su se nalazile mrlje od prokapane vode, na sagu rupe što su ih progorjele cigarete, paučine su bile u svakom kutu, a sa zidova su se ljuš tile tapete. Mislio je kako ovakva mjesta postoje samo u policijskim ilmovima, ali ovo je bilo upravo ono što je tražio. Mjesto gdje ga nitko neće zamijetiti. Pritisnuo je zvonce na pultu još nekoliko puta. »U redu, u redu. Nigdje ne gori, dovraga.« Glas s izrazitim juž njač kim naglaskom odazove se iza drvenog paravana pri dnu recepcije. Nekoliko č asaka kasnije pojavi se crna djevojka kojoj nije moglo biti viš e od osamnaest godina u pratnji silno ugojena č ovjeka. Ona je nosila uske plave traperice i ž utu pamuč nu bluzu bez rukava i č inilo se kako je u ž urbi da ode odande. Dok je otključ avala vrata i izlazila u maleno predvorje, debeli muš karac vulgarno joj namigne namještajući hlače s lastikom oko svog balonskog struka. »Onda, idući tjedan donesi mi stanarinu na vrijeme, čuješ me.« Djevojka je zadrž ala oboren pogled, u neprilici, i izgubila se uskim stubama na katu. »Sto mogu uč initi za vas?« upita debeli, konač no stigavš i do prozorč ić a recepcije. Smrdio je na č eš njak, a njegova masna, tanahna kosa ozbiljno je trebala pranje i šišanje. »Treba mi soba.« Debeli istegne vrat kroz prozorč ić recepcije i provjeri predsoblje prazno, osim malog kovč ega pored muš karč evih nogu. Kada su ljudi dolazili potraž iti sobu u njegovu hotelu, obič no bi im se pod ruku

ovjesila kurva ili dvije. »Pet dolara na sat ili ako se osjeć aš kao frajerč ina, mož eš dobiti š est sati za dvadeset dolara.« Posluž io se noktom desnog kaž iprsta da sastruže nešto s prednjih zuba. »Trebam sobu na nekoliko dana. Možda i dulje.« Debeli se muš karac namrš ti i skeptič no pogleda oko metar i devedeset centimetara visokog gosta. »Platit ću gotovinom.« Zabrinuti pogled nestane kad je debeli muš karac ugledao kako mu se otvara prilika. »Znaš , Bož ić tek š to nije i ovdje smo prilič no puni, ali možda ću ti moći nešto naći.« Gost je strpljivo čekao da debeli muškarac nastavi. »Ako ž eliš ostati č itav tjedan, mogu ti dati sobu za...« Zastao je, praveći se da računa točan iznos. »Dvjesto dolara.« Gost ispusti bizaran smijeh, podigne svoj kovč eg i bez riječ i krene prema vratima. »Cekaj, č ekaj«, muš karac zovne glasom u kojem se č ula hitnja. »U redu, mogu vidjeti da se dobro cjenkaš . Citav tjedan za sto pedeset dolara, što kažeš?« Muš karac nač as razmisli o tome, a zatim izvuč e iz novč anika četiristo pedeset dolara. »Uzet ću tri tjedna. Do prvog siječnja.« Debeli muš karac primi novac i ž eljno ga prebroji. »Ako ž eliš dobiti stvarno dobru ponudu, mogu ti dati cijeli mjesec za petsto dolara. To je odlična cijena.« Muš karac mirno vrati novč anik u straž nji dž ep i zagleda se u debelog muškarca. »U redu, u redu.« Podignuo je ruke u znak predaje, a zatim gurnuo knjigu gostiju kroz prozorčić. »Samo se potpiši ovdje i sve je sređeno.« Muškarac se ne pomakne. Prođe nekoliko neugodnih sekunda bez riječi. »U redu«, reč e recepcionar, opazivš i muš karč ev pogled. »Upisat ć u te kao Jima Boba, kako je to? Bit ć eš treć i Jim Bob kojeg imamo ovdje.« Naž vrljao je neš to, bacio knjigu gostiju na svoj neuredni stol i zgrabio ključ . »Soba 34B«, reč e on, pruž ajuć i ključ . »Treć i kat, pogled na ulicu. To je dobra soba. Jedna od najboljih koje imamo.« Razvukao je usta u osmijeh, pokazavš i zamrljane i prljave zube. »Ako trebaš

ikakvu zabavu,« namignuo je gostu jednako vulgarno kao i djevojci prije nekoliko minuta, »cure, deč ki... znaš š to mislim. Samo mi dovikni. Mogu vas povezati.« Muš karac viš e nije obrać ao pozornost na recepcionara. Viš e nije trebao ništa od debelog muškarca.

72. Garcia brzo provjeri svoj sat dok je parkirao ispred starog stambenog bloka u Montebellu u istoč nom Los Angelesu. Naslonio je glavu na naslon svog sjedala i pogledao uvis u brojne bljeskave bož ič ne lampice koje su visjele s nekoliko prozora. Svakako su pridonosile ž ivahnom ugođaju inač e bezlič ne zgrade od opeke. Anna je ukrasila prozor njihova stana na prvom katu laž nim snijegom, blistavim plavim lampicama i starom pliš anom igrač kom Ruđolpha, soba crvena nosa č iji je nos bio viš e blijedoruž ič ast nego crven. No bila je to njezina omiljena uspomena iz djetinjstva. Imala ga je od svoje četvrte godine. Garcia ju je bio nazvao iz ureda da joj javi kako ć e več eras doć i kuć i na vrijeme za več eru, neš to š to je u zadnje vrijeme postalo luksuz. Bili su zajedno od svoje č etvrte godine u srednjoj š koli i Garcia nije mogao pož eljeti suprugu koja bi mu pruž ala viš e potpore. Znala je koliko je volio biti detektiv. Vidjela je koliko je naporno radio da to postigne i koliko je tomu bio posveć en. Razumjela je posveć enost poslu i ž rtve koje su uz njega iš le te ih je prihvatila kao da su njezine vlastite. Ali unatoč svojoj snazi i svemu š to joj je Garcia rekao, Anna se ponekad bojala. Bojala se da ć e jednog dana primiti onaj telefonski poziv usred noć i kojim ć e joj priopć iti da joj se muž neć e vratiti kuć i. Bojala se kako joj ono š to Garcia svakodnevno gleda mijenja muž a iznutra. Bez obzira na to koliko mentalno snaž an bio, č ovjek mož e probaviti samo određenu količ inu divljaš tva. Covjek mož e podnijeti samo određenu količ inu psihološ kog zlostavljanja prije nego š to postane ravnoduš an. To je negdje bila proč itala i vjerovala je u to u potpunosti. Anna je udobno sjedila na njihovoj plavoj so i kada je Garcia uš ao u dnevni boravak noseć i lijepo aranž iran buket crvenih ruž a i bocu bijelog vina. Ona podigne pogled s knjige koju je č itala i uputi mu isti pogled dobrodoš lice od kojeg bi mu srce brž e zakucalo a noge mu se svaki put pretvorile u želatinu. On joj uzvrati osmijehom. Anna je posjedovala nekonvencionalnu, ali oč aravajuć u vrstu

ljepote. Kratka crna kosa savršeno joj je nadopunjavala upečatljive oči boje lješ njaka i srcoliko lice. Kož a joj je bila ž uć kastobijela i glatka, crte lica nježne, a imala je čvrstu figuru srednjoškolske navijačice. »Cvijeć e?« Odlož ila je knjigu na stolić za serviranje kave i ustala. »Kojom prigodom?« Garcia je pogleda i Anna mu nač as opazi trač ak neč ega tuž nog u oč ima. »Nije nikakva posebna prigoda. Samo sam shvatio kako je proš lo dosta vremena otkad sam ti donio cvijeć e. Znam koliko ga voliš.« Anna mu uzme buket iz ruku i njež no ga poljubi. Pomislila je da ga upita je li stvarno sve u redu, ali znala je da bi samo dobila isti odgovor. Garcia je uvijek bio u redu. Bez obzira na to š to mu se vrtjelo po glavi, bez obzira na to koliko mu bio tež ak dan, nikad je ne bi zabrinuo. Zbog Garcijine nove averzije prema odrescima na ž aru, Anna je pripremila slavne zapeč ene lazanje svoje bake, a obrok je lijepo upotpunio pinot Grigio koji je kupio Garcia. Za desert su imali voć nu salatu i sladoled od vanilije, a kad su bili gotovi, on joj je pomogao raš čistiti stol. U kuhinji, on otvori slavinu s toplom vodom i poč ne prati posuđe dok je Anna sjedila za malim stolić em dovrš avajuć i svoje vino. »Mogu li te neš to upitati, duš o?« reč e on lež erno, ne gledajuć i je u oči. »Naravno.« »Vjeruješ li da osoba mož e vidjeti stvari koje su se dogodile drugim ljudima, a da nije tomu svjedočila?« Ona se namršti na to pitanje. »Što? Ne razumijem.« Garcia završ i s pranjem posljednjeg tanjura, osuš i ruke krpom za posuđe cvjetnog uzorka i okrene se prema svojoj supruzi. »Ma znaš , neki ljudi tvrde da mogu vidjeti stvari. Stvari koje su se dogodile drugim ljudima. Ponekad i ljudima koje niti ne poznaju.« »Poput vizije?« ona polako izgovori riječi. »Da, nešto nalik tomu, ili kao svojevrsni san.« Anna gucne još malo svog vina. »Dakle, to je de initivno jako č udno pitanje, kad dolazi od tebe. Znam da ne vjeruješ u takve stvari. Govorimo li mi to ovdje o medijima?« Garcia sjedne pokraj Anne i natoč i im oboje još malo vina.

»Vjeruješ li ti u takve stvari?«

73. Anna je zurila u svog muž a, pokuš avajuć i mu dokuč iti izraz lica. Imali su vrlo zdrav odnos s iznimno malo prepirki i mnogo iskrenih razgovora o već ini stvari, ali Garcia nikada nije iznosio niš ta o svom poslu ili o ijednoj istrazi na kojoj je radio. Iako nije tako i rekao, ona je znala kako je pitanje koje joj je upravo postavio bilo mnogo viš e od obične znatiželje. »Sjeć aš li se cure po imenu Martha?« upita ona, zavalivš i se u stolici. Garcia stisne oči, pokušavajući se prisjetiti. »Cudna djevojka iz srednje š kole. Kratke kestenjaste kose, debelih naoč ala, s už asnim smislom za odijevanje. Bila je pomalo usamljenica, uvijek je sjedila sama točno na samom kraju kantine.« »To mi ne zvuči poznato«, prizna Garcia. »Bila je jednu godinu iza nas.« Anna pucne prstima prisjetivš i se neč ega. »Ona je bila cura iz prvog razreda koju su one umiš ljene gadure iz našeg razreda zalile kečapom i senfom, sjećaš se? Za vrijeme onog roštiljanja na nogometnom igralištu?« »K vragu, toga se sjeć am«, reč e Garcia, razrogač ivš i oč i. »Sirota cura. Bila je prekrivena time od glave do pete.« Na trenutak je oklijevao. »Nisi li joj pomogla onog dana?« Anna kimne. »Da, pomogla sam joj da se očisti. Posudila sam joj neš to odjeć e i odvela je u praonicu. Natjerala me da joj obeć am kako nikada neć u reć i njezinim roditeljima. Poslije toga smo razgovarale nekoliko puta, ali bila je jako sramež ljiva. Bilo je vrlo teško družiti se s njom.« »Kako bilo«, požuri Garcia Annu. »Sto s njom?« Anna usredotoči pogled na svoju čašu talijanskog vina. »To je bilo u travnju 1994., dva dana prije nego š to je naš a koš arkaš ka djevojač ka ekipa trebala odigrati č etvrt inale Kalifornijskog turnira srednjih škola.« Garcia osjeti kako mu se grlo stež e. »Protiv Oaklanda?« nesigurno upita. Anna polako kimne. Pogled joj je još uvijek poč ivao na č aš i. »Bila

je pauza za ruč ak i Martha je sjedila toč no na kraju kantine, kao i uvijek. Priš la sam joj samo da je pozdravim, ali doimala se još rezerviranijom nego inač e. Da razbijem napetost, upitala sam je dolazi li na utakmicu u subotu. Nismo bile favoriti i ekipi je trebala sva potpora koju smo mogle dobiti.« Garcia se nagne naprijed s pojačanim zanimanjem. »Martha me pogledala i utjerala mi strah u kosti. Oč i su joj bile drugač ije - hladne, bezosjeć ajne, poput dva prazna crna ponora.« Anna nervozno prođe prstima preko usana. »Skoro katatonič no rekla mi je: 'Neće biti utakmice.'« Garcia ugleda kako su se Anni najež ile ruke pa joj primi dlan. Ona mu uputi slabašan osmijeh pa zatim nastavi. »Pitala sam je o čemu govori. Utakmica se posvuda oglašavala. Nisi mogao napraviti pet koraka po naš oj š koli a da ne vidiš poster. Bile smo najbolja djevojač ka koš arkaš ka momč ad koju je naš a š kola imala unatrag nekoliko godina i to nam je bila velika prilika.« Anna opet zastane i staklenim se oč ima zagleda u Garciju. »Martha je rekla: 'Oakland neće uspjeti. Autobus neće uspjeti.' » Ovog puta Garda je bio taj koji se sav najež io. Jako se dobro sjeć ao te godine. Djevojač ka koš arkaš ka momč ad iz Oaklanda trebala je stić i jedan dan prije utakmice. Njihov je vozač zaspao za upravljač em negdje na Autocesti Westside. Autobus je sudjelovao u frontalnom sudaru s velikim tegljačem. Nitko nije uspio preživjeti. »Isuse«, proš apć e Garcia, stisnuvš i Anninu ruku. »Kojeg je to dana bilo, kažeš?« »Dan prije nego što se to dogodilo.« »Zezaš se?« Činilo se da se temperatura u njihovoj kuhinji odjednom spustila. »Zato si napustila momč ad«, reč e Garda, konač no shvativš i. »Nije to bilo zbog same nesreć e. To je bilo zbog onoga š to ti je ta cura Martha rekla.« Anna to nije priznala, ali Garcia je znao kako je u pravu. »Viš e nikad nisam razgovarala s Marthom. Nekoliko tjedana kasnije napustila je školu.« »Nikad mi to nisi rekla.« »Nikad nisam nikomu rekla.« Otpila je još jedan gutljaj vina. »Nekako, Martha je znala prije nego š to se to dogodilo, Carlose. Cijeli

dan prije nego š to se to dogodilo. Ne znam je li to sanjala ili vidjela u viziji ili što. Činjenica je da to nije mogla pogoditi. Nitko nije mogao.« Garcia ispusti Anninu ruku i u tišini ispije svoje vino do kraja. »Kao odgovor na tvoje pitanje«, reč e ona, njež no mu dotaknuvš i ruku. »Doista vjerujem kako tamo vani ima nekih ljudi koji mogu vidjeti ili naslutiti stvari koje već ina nas ne mož e. Ali ne oni koje vidiš da se oglašavaju na zadnjoj stranici nekih časopisa. Ljudi koji ti obeć aju da ć e ti reć i buduć nost za koju stotinu dolara. Oni su samo varalice. Da stvarno mogu vidjeti buduć nost, svi bi ž ivjeli u Vegasu i mlatili lovu u kockarnicama.« Garcia se nasmiješi. »Tu si stvarno pogodila u srž.« »O čemu se ovdje radi, dušo?« Garcia odmahne glavom, a pogled mu izbjegne njezin.«Ma nije to zapravo ništa.« Nekako, ona je znala kako je to jedini odgovor koji će ikada dobiti.

74. Hunter se nelagodno prevrne u krevetu. Niti jedan mu polož aj nije odgovarao. Pogled mu okrzne digitalni sat na noć nom ormarić u i on opsuje sebi u bradu. Bilo je 4.55 ujutro i uspio je odspavati manje od dva sata. Već je bilo dovoljno teš ko zaspati u vlastitom krevetu; u nepoznatom krevetu to je bilo vraški blizu nemogućem. Protegnuo se i izmasirao si krmeljive oč i, ali i dalje su ga peckale. Tamu sobe naruš avala je slaba Svjetlost š to je ulazila iz hodnika, zahvaljujući maloj staklenoj lampi na stoliću za telefon. Sinoć je Hunter kasno otiš ao iz svog ureda i nije mu se odmah odlazilo kuć i. Neko se vrijeme vozikao naokolo, rado doč ekavš i smirujuć i uč inak koji su na njega ostavljale bož ić ne lampice i ukrasi. Na Holivudskom bulevaru, gdje su ukrasi jamač no bili najekstravagantniji koje je do tada vidio, Hunter je završ io u L'Scorpionu, crveno-crnom baru u gotič kom stilu s dojmljivom zbirkom tekila i š kotskih viskija. Nije se namjeravao dugo zadrž ati, ali tu je odluku odbacio kada se u njega zaletjela visoka plavuš a kratke kose s nevjerojatno zavodljivim usnama i igurom koja je plijenila, te prolila svoje i njegovo pić e preko č itave njegove koš ulje. Nije se mogla prestati isprič avati, a nakon š to je Hunteru kupila novo pić e, jedno je vodilo drugomu i sada je ležao pored nje u njezinoj postelji. Hunter se polako iskoprca ispod prekrivač a i izvuč e se iz kreveta š to je tiš e mogao. Odjeć a mu je bila pobacana posvuda po podu te je on sakupi u neurednu hrpu. Međutim, cipela mu nije bilo nigdje na vidiku. Osmjehnuo se prisjetivš i se s koliko se hitnje oboje razodijevalo. Ona mu je strgnula nekoliko dugmeta s koš ulje dok mu ju je pomamno povlač ila preko glave. Njihovo druž enje u postelji bilo je divlje i glasno - vrlo glasno. Hunter pomisli kako plavuš a, osim ako joj stan nije imao debele zidove, nije mogla biti omiljena među susjedima. Spustio se na sve č etiri i potraž io cipele ispod kreveta, ali bilo je premračno da bi išta vidio. »Jesi Ii neš to izgubio?« Premda je glas bio tih i seksi, uhvatio je Huntera na prepad.

»Zao mi je ako sam te probudio«, proš apć e on. »Samo sam traž io svoje cipele.« Ona se nasmiješ i i uspravi u sjedeć i polož aj, naslonivš i se leđima o uzglavlje. »S ove su strane.« Lagano je trznula glavom na svoju desnu stranu. Hunter se ponovno osovi na noge, a njezine oč i zablistaju dok je pogledom prelazila po č itavoj duž ini njegova nagog tijela. On obiđe krevet, i dok se saginjao da pokupi svoje cipele, ona izvuč e desnu nogu ispod prekrivač a i njež no mu okrzne ruku svojim malenim, njež nim i savrš eno manikiranim stopalom. On podigne glavu i pogledi im se ukrste. »Ne moraš stvarno otići baš ovog trena, zar ne?« Već ina se njezine š minke skinula, ali još uvijek je bila zapanjujuć e privlač na. Oč i su joj bile plave baš kao i Hunterove. Mali nos bijaš e joj posut š ač icom š armantnih pjegica, od kojih je već ina bila skrivena pod njezinom savrš eno preplanulom kož om. Ona opazi kako Hunter kradomice provjerava digitalni sat. »Još uvijek je rano. Još ni sunce nije izaš lo«, š apne ona i nasmiješ i se. Hunter promisli o tome na djelić sekunde, a zatim se nagne naprijed i njež no je poljubi. Ona zavodljivo uzdahne i on je ponovno poljubi, malo ž eš će i malo dulje. Odgurnula je prekrivač e s kreveta i povukla Huntera na sebe dok je njezino stenjanje postajalo sve glasnije i glasnije.

75. Kapetanica Blake morala je odgoditi njihov sastanak za kasnije tog popodneva. Spriječ ila ju je konferencija za novinare o drugom sluč aju. Ovog puta u vezi s istragom o Rasparaču. Hunter je odluč io vratiti se u Crkvu sedam svetaca te u kuć u u Malibuu. Nadao se da ć e mu, ako ode sam na mjesta zloč ina, to pomoć i shvatiti neke od razloga koji su lež ali iza brutalnosti, srdž be i bijesa. Već ina je mjesta zloč ina, ako se znaju pravilno iš čitati, poput svjedoka, te otkriva tajne o ž rtvi, poč initelju i onomu š to se stvarno dogodilo. Hunter je bio klasa za sebe kada se radilo o razumijevanju mjesta zloč ina. Mogao je naslutiti stvari i iš čitati znakove koje već ina detektiva nije mogla. Ali ova mjesta zloč ina nisu govorila niš ta, uz iznimku od jedne riječi, a nju su izvikivala na sav glas - STRAH. Hunter je također izdvojio malo vremena da još jednom pretraž i stan Amande Reilly na Sunset Stripu. Pregledao je sve tri spavać e sobe, dnevni boravak, kuhinju i primać u sobu. Pogledao je svaku ladicu, svaku kutiju, svaki ormar u stanu. Nije bio sigurnan š to se nadao pronać i. Mož da dnevnik ili stare fotogra ije nje i njezinih prijatelja, ali Amanda nije niš ta sač uvala. Krasno uređen stan s inim namješ tajem, elegantnim slikama na zidovima i sagovima skupa izgleda, ali liš en bilo kakvih uspomena. Cak niti jedan obiteljski portret. Jedino saznanje s kojim je Hunter otiš ao bilo je kako je Amanda Reilly bila vrlo ponosna, vrlo uredna i kako je preferirala da je se ne podsjeća na prošlost. Bila je sredina popodneva do trenutka kad je Hunter stigao natrag u OPU. Jedinica za kriminalistič ku obradu (JKO) policije u Los Angelesu smješ tena je u veliku podrumsku prostoriju u Parkerovu centru. Hopkins je slagao nekoliko odš tampanih listova kada su Hunter i Garcia ušli unutra. »Baš sam se spremao otić i gore i vidjeti vas deč ke«, reč e Hopkins, mahnuvši listovima u svojim rukama. »Izgleda da smo te preduhitrili«, reč e Hunter, ogledavajuć i se po radnom prostoru mladog policajca. Hopkinsov majuš ni radni stol nalazio se u samom kutu prostorije.

Bio je upravo dovoljno velik za tipkovnicu, ekran računala i telefon. »Vidim da su ti dali dječ ji stol«, Hunterov pogled padne na Jacka Kerleyja, nadzornika Informatičke jedinice. »Hej, to je najbolje š to smo mogli u tako kratkom vremenu«, odvrati Jack, ustane i č vrsto stisne ruku Hunteru i Garciji. Obrijana mu se glava sjajila kao da ju je maločas ulaštio. »Kako ide, Roberte?« Hunter kimne, ali ne uobliči odgovor. Jack polož i ruku na Hopkinsovo lijevo rame. »Dobar je on deč ko. Brzo uč i. Dobro bi nam doš lo još takvih kao š to je on ovdje dolje. Imamo toliko posla da nam izlazi na uši.« Telefon na njegovu stolu zazvoni. »Vidiš š to hoć u reć i? To ć e sigurno biti novi zahtjev.« Vratio se svomu stolu. »Jesmo li iš ta dobili o proš losti oca Fabiana i Amande Reilly?« Hunter se okrene prema Hopkinsu, koji je već listao po ispisima. »Rad oca Fabiana u dobrotvornom druš tvu uključ ivao je samo lokalnu zajednicu njegove ž upe. Na gradskoj razini nije radio niš ta. Nije zabiljež eno da je Amanda Reilly davala novac u dobrotvorne svrhe. Nisam naš ao niš ta gdje bi im se putovi mogli ukrstiti u zadnjih petnaest do dvadeset godina.« »A prije toga?« Hunter se nasloni o zid. Hopkins zastane kako bi na tren sredio svoje bilješ ke. »Brett Stewart Nichols, također poznat i kao otac Fabian, odrastao je u Comptonu gdje je prož ivio č itav svoj ž ivot. Pohađao je srednju š kolu u Comptonu u Juž noj aveniji bagremova. Nije bio ono š to biste nazvali primjerenim uč enikom. Ocjene su mu zapravo bile prilič no loš e. Kroz već inu razreda provukao se s dvojkama i jedva je uspio maturirati. Ne samo da je bio loš uč enik, bio je jaaako loš uč enik, ako znate š to mislim. Struč njak za š kolske ukore.« Hopkins potraž i ispis. »Imam ismijavanje uč enika, uniš tavanje š kolske i privatne imovine, prepisivanje, krađu ispita, š to god hoć ete. Teš ko je povjerovati da je klinac takve prošlosti postao svećenik.« »Kada je podnio molbu u sjemenište?« upita Hunter. »Godinu i pol nakon š to je maturirao. Za nekoga tko je bio tako loš dečko, zbog nečega je sigurno promijenio način razmišljanja.« »Je li otišao u sjemenište ovdje u Los Angelesu?« Hopkins provjeri svoj papir. »Ne, otiš ao je u Bogosloviju svetog

Ivana u Camarillu. Nazvao sam ih, ali bez naloga ne žele otkriti ništa.« »Mislim da nam neć e trebati njegova dokumentacija iz sjemeniš ta. Koliko je redovito pohađao nastavu u srednjoj š koli?« raspita se Hunter. »Cudno š to pitaš «, nasmijulji se Hopkins. »Zapravo, krajnje rijetko. Nesumnjivo je volio markirati s nastave.« »Daj da vidim taj list«, reč e Hunter, pruž ivš i ruku. »A š to je s Amandom Reilly?« »Ona nije iš la u istu š kolu; nije ž ivjela u Comptonu. Pohađala je Višu srednju školu u Gardeni.« »Ta je škola ogromna«, prokomentira Garda. »Zivjela je u Gardeni?« upita Hunter, podigavš i pogled s papira u svojim rukama. Hopkins kimne. »Tako je, sve dok nije odustala od š kolovanja i počela se baviti prodajom nekretnina.« »Stani malo«, Hunter podigne ruku. »Gardena nije jako daleko od Comptona. Koliko je redovito Amanda pohađala nastavu dok je bila u školi?« »Ni ona nije baš bila redovita. Baš kao i Brett, markirala je s mnogih satova.« »Koliko je imala godina kad je prekinula školovanje?« »Budući da je pala deseti razred dva puta... osamnaest.« »Otprilike isto kao i otac Fabian«, objavi Hunter. »Gdje je ž ivjela?« Hunter priđe velikoj zemljopisnoj karti Los Angelesa i njegove okolice na istočnom zidu. Hopkins provjeri svoj list. »U South Ainsworth Streetu u Gardeni.« Hunter pronađe ulicu i stavi crveni č avlić na kartu, a onda provjeri list s podacima o ocu Fabianu. Posluž io se plavim č avlić em da označ i ulicu u kojoj je sveć enik ž ivio dok je bio mlad. Svi zaš ute i zapilje se u kartu. »Sranje,« primijeti Garcia, »jedno od drugog bili su udaljeni samo šest blokova.«

76. Garcia i Hopkins primaknu se bliže da prouče kartu. »Klinci iste dobi vole se druž iti. Mogli su biti dio iste ulič ne škvadre«, predloži Hopkins. »Nema mnogo losangeleskih kvartova koji se dobro slaž u,« usprotivi se Garcia, »a Compton je zasigurno jedan od onih koji se drž i zasebno. Pogotovo se ne slaže s Gardenom.« Hunter nakrivi glavu i odgovori: »Da, ali mi govorimo o razdoblju prije dvadeset pet godina. Tada stanje nije bilo toliko loš e. Nismo imali ovako veliki problem s bandama kao š to ga imamo danas. Kvartovi su se onih dana slagali mnogo bolje.« »To je istina«, prizna Hopkins. Hunter još malo zadrž i pogled na karti, a onda pogleda na svoj sat. »Ovo je najbolje š to imamo, pa hajde da svratimo do njihovih bivš ih š kola i vidimo š to još mož emo doznati, raspitamo se malo, provjerimo njihove arhive«, reč e on, domahnuvš i Hopkinsu da mu preda papir s Amandinim podacima. »Hoćeš li da nazovem škole?« upita Hopkins. »Samo ć e te prebacivati od osobe do osobe. Usto, siguran sam da ć e imati neke fotogra ije koje ć emo trebati pogledati.« Hunter se okrene i pogleda Garciju. »Ja ć u uzeti sveć enikovu staru š kolu u Comptonu; ti provjeri Amandinu u Gardeni.« Garcia kimne. »Još uvijek uspoređujem dvije fotogra ije koje si pribavio iz kuć e u Malibuu s bazom podataka Nestalih osoba i Ubojstava.« Hopkins se okrene prema svom rač unalu i klikne miš em nekoliko puta. Obje fotogra ije pojave mu se na zaslonu. »Zasad nema podudaranja niti s jednom.« »Nastavi traž iti«, reč e Hunter samouvjereno i na Hopkinsu uoč i pogled pun dvojbe. »Nešto ne valja?« »Razmiš ljao sam o ovome. Sto ako je ovo dvoje ubijeno prije dosta vremena? Mož da č ak godinama ranije?« predlož i Hopkins oprezno, s pogledom na fotogra ijama. »To bi objasnilo zaš to ih još nismo naš li i zaš to nema nikakve poveznice. Mož da je ubojica poč eo ubijati prije

nekog vremena i iz nekog je razloga morao prestati. Sada se vratio.« Rastreseno je pogledao na svoj sat. »Kurvin sin«, reč e Hunter. Nekoliko je puta preš ao š iroko otvorenim očima od Hopkinsa do zaslona računala. »Što sam učinio?« upita Hopkins nervozno. »Ono dvoje nije ubijeno prije dosta vremena«, odluč no ć e Hunter. »Ubijeni su unutar zadnjih pet mjeseci.« Garcia se namrš ti, muč eć i se da održ i korak sa svojim partnerom. »A kako to znaš?« »Njegov sat«, reče Hunter, lupnuvši prstima po ekranu. Garcia i Hopkins nagnu se naprijed i zaš kilje dok su pokuš avali razaznati djelomič no skriven kronometar na č ovjekovu lijevom zapešću. Garcia odustane nakon nekoliko sekunda. »Ne mož eš stvarno vidjeti č itav sat«, reč e on, vrativš i se u uspravan položaj. »Polovica mu je odsječena rubom slike.« »Kurvin sin«, ovog se puta oglasi Hopkins. »To je komemorativni sat LA Lakersa izdan u spomen na prvenstvo u Nacionalnoj koš arkaš koj ligi. Stavili su ga u prodaju tek u srpnju, nakon završ nog natjecanja NBA lige u lipnju.« »Kako to dovraga znaš?« upita Garcia. »Jer on ima isti takav sat«, reč e Hunter i svi se pogledi usredotoč e na Hopkinsovo zapeš će. »Kontaktiraj s mrtvač nicama. Nabavi inventar osobnih predmeta za svako muš ko truplo koje su zaprimili u proteklih osam tjedana. Ako pronađemo sat, pronaš li smo ž rtvu broj jedan.«

77. RANIJE ISTOG JUTRA Premda se osjeć ao umorno, nije se gotovo nimalo naspavao tijekom noć i. Glasni i neprekidni zvukovi koji su dopirali iz susjedne sobe uz trzaj bi ga probudili svaki put kad bi zadrijemao. Do sada se već trebao naviknuti na njih. Zatomljeni muš ki glasovi rikali su kao ranjene ž ivotinje, a pratili su ih kreš tavi ž enski glasovi koji su vriskali: »Jače, srce, jače.« Ti bi mu zvukovi nezvani nahrupili u sobu svake noć i. Povremeno mu se moglo i oprostiti š to je pomislio kako se probudio za vrijeme tipič nog kalifornijskog potresa. Gromoglasno lupanje o njegove zidove treslo je č itavu sobu. Iz nekog razloga sinoć nji su vriskovi zvuč ali glasnije, lupnjava u već oj hitnji, skoro nasilna. I nije prestalo sve dok već dobrano nije prošlo pet ujutro. Rano je otiš ao iz otrcanog hotela, kao š to je to č inio svakog dana. Prva mu je postaja uvijek bila katolič ka crkvica samo dva bloka od mjesta u kojem je odsjeo. Vrijeđalo ga je š to tako prljav i zapuš ten hotel kojim su se koristili narkomani i prostitutke mož e biti toliko blizu jedne crkve. Cim jednom pronađe ono š to je traž io, viš e nikada neć e nogom kroč iti u ovaj grad. Ovo nije bio grad anđela; ovo je bio grad grijeha. Grad đavola. Do devet ujutro temperatura se nije digla iznad dvanaest stupnjeva. Već ina ljudi na ulicama nosila je kapute s ovratnicima koje su navukli visoko oko vrata. Neki neobrijani č ovjek u zamrljanoj majici kratkih rukava i potrganoj jakni sjedio je pokraj ulaza trgovine koja je prestala poslovati te se pokuš avao sakriti od vjetra. Poč eš ao se po svom rastuć em trbuhu i popio iz boce u smeđoj papirnatoj vreć ici. Pogledi im se sretnu i skitnica ispruž i ruku, nadajuć i se kakvom milodaru. Muš karac osjeti kako mu bijes buja i polako se uspinje kraljež nicom te on č vrsto omota prste oko č udno oblikovanog metalnog raspela u svom dž epu, boreć i se s porivom da izudara i išutira nogom prosjaka sve dok ne prokrvari. Mora da su zurili jedan u

drugoga oko pola minute. Muš karac osjeti kako mu se trga kož a na dlanu dok su mu se rubovi raspela zabijali u meso. Ruka mu postane ljepljiva od krvi. »Hvala ti, Gospode«, š apne on, a potom konač no prekine kontakt očima s pijanim čovjekom i prisili se da nastavi hodati. Stajao je sa strane ceste č ekajuć i da se upale crvena svjetla. Promet je bio už urban. Osjeć ao je suhoć u u grlu i izmasirao si je grlo okreć uć i glavu slijeva nadesno. Letimič no je spazio neš to na š tandu s novinama i ukoč io se. Oč i mu se raš ire i č eljust mu se š irom rastvori. Nije mogao vjerovati š to vidi. Osjeć ao je kako mu cijelo tijelo drhti i srce mu udara u prsima nevjerojatnom ž estinom. Bog je bio na njegovoj strani, sada je u to bio siguran.

78. Nema mnogo srednjih š kola velikih kao Viš a srednja š kola u Gardeni. Njezino zemljiš te zauzima pola gradskog bloka. Sportovi su se u njoj očito ohrabrivali. Ondje se nalazilo trideset sportskih igrališta podijeljenih za tenis, koš arku i rukomet, da se i ne spominju dva igrališ ta za bejzbol i jedno, dvostruko već e od propisanog, za nogomet. Trideset zgrada pruž alo je gostoprimstvo viš e od sto razreda, a knjiž nica je udomljavala dovoljno knjiga da je mogla dostojno stajati uz bok gradskoj vijećnici. Garcia je parkirao na jednom od triju velikih parkirališ ta unutar š kolskog zemljiš ta i prijavio se na recepciji. Recepcionarka egzotič na izgleda od kojih tridesetak godina detaljno je prouč ila njegovu znač ku zanemarujući zvonjavu telefona. Odlijepila je pogled s njegove značke, zabacila pramen crne kose preko ramena i pogledala Garciji u lice prije nego š to je provjerila svoj rokovnik. »Ravnatelj Kennedy danas je jako zauzet.« »Pa i ja sam, zlato«, odvrati Garcia. »Neć u mu oduzeti mnogo vremena, ali stvarno trebam porazgovarati s njim.« Još jednom je zabacila kosu. »S roditeljima je jednog uč enika, ali trebao bi završiti s njima za otprilike pet minuta.« »Mogu pričekati pet minuta.« Sest minuta kasnije, ravnatelj Kevin Kennedy zaž elio je dobrodoš licu Garciji u svom uredu. Bio je č ovjek ozbiljna izgleda u kasnim č etrdesetim godinama, visok kao Garcia ali bolje građen, tamne kose zač eš ljane unatrag u stilu Drakule. Lice mu je imalo iskren i pouzdan izraz. Bila je to ona vrsta lica koju bi srednjoš kolci poš tovali. Nosio je moderne naoč ale tankih okvira i besprijekorno izglač ano svijetlosivo odijelo koje mu je dobro pristajalo. Doč ekao je Garciju s toplim osmijehom i čvrsto se s njime rukovao. »Molim vas sjednite, detektive«, reče ravnatelj Kennedy, pokazavši mu jednu od crnih kož natih stolica ispred svog velikog stola od palisandrovine. Garcia na brzinu promotri prostran ured. Na zidovima su se nalazile lijepe slike i uokvirene diplome. Deseci sić uš nih starinskih igurica ukraš avali su nekoliko drvenih polica. Dva metalna

ormara za kartoteku stajala su slijeva od ravnateljeva stola. Veliki prozor na istoč nom zidu imao je pogled na glavno uč enič ko igrališ te. Kennedy je stajao pored njega. »Zao mi je š to ste me morali č ekati«, reč e on, uputivš i Garciji osmijeh isprike s trač kom nervoze. »Iako su uč enici otiš li na bož ič ne praznike prije pet dana, ovdje još uvijek donekle vlada zbrka, a danas je još i pojač ana jer je posljednji radni dan osoblja. Sva je sreć a š to ste doš li danas; sutra ovdje ne biste zatekli nikoga. Dakle, kako vam mogu pomoći, detektive?« Garcia objasni o Amandi Reilly i koliko su ž eljni pronać i bilo kakav podatak u vezi s ljudima s kojima se obič no druž ila dok je bila uč enica gardenske š kole. Ravnatelj Kennedy pritisne nekoliko tipki na tipkovnici svoga rač unala i okrene monitor kako bi Garcia mogao bolje vidjeti. »Dokumentaciju o mnogim od naših bivših učenika prebacili smo u elektronič ku bazu podataka,« objasni on, »ali ne svu. Barem ne još . To je spor, skup i podulji proces i zahtijeva ljudstvo, neš to č ega nam trenutno nedostaje.« Još jedan nervozni osmijeh. »U svakom sluč aju, naš a dokumentacija ne bi spominjala njezine prijatelje. Ovo je uglavnom sve što imam o toj Amandi Reilly.« Garcia je proč itao podatke na zaslonu Kennedyjeva rač unala. Nisu otkrivali niš ta š to Hopkins već nije otkrio. »A š to je s godiš njacima?« upita on. Ravnatelj Kennedy gurne svoje naoč ale viš e na nos. Njegov izraz lica nije ispunio Garciju nadom. »Ranije smo imali odjeljak u naš oj knjiž nici posveć en godiš njacima«, objasni on. »Imali smo primjerak od svake godine, ali prije nekoliko godina počeli su nestajati.« »Ukradeni su?« »Tako smo zaključ ili. Problem je u tome š to neki klinci kradu iz navike. Nije to zato š to stvarno ž ele ili trebaju konkretni primjerak koji kradu.« Garcia se osmjehne. »Oprostite«, reč e Kennedy napola u neprilici, prisjetivš i se da razgovara s detektivom. »Pretpostavljam da sve ovo već znate. Uglavnom, većina je naših godišnjaka odnesena.« »Niste naručili nove primjerke?« »Da, jednom.«

Garcia se nasloni o naslon svoje stolice. »Opet ukradeni?« Kennedy kimne. »Razmiš ljali smo o tome da ih ponovno naruč imo još jednom, ali tiskara koju smo angaž irali za nekoliko naš ih ranih godišnjaka izgorjela je prije nekoliko godina.« Garcia poraženo uzdahne. »Mnogo ih je ukradeno, ali ne svi. Dopustite mi da provjerim imamo li sreć e.« Kennedy posegne za telefonom na svom stolu i okrene broj knjiž nice, te nakon kratkog razgovora spusti sluš alicu. »Gospođa Adams, naš a knjiž nič arka, provjerit ć e i javiti nam. Mogu li vam u međuvremenu ponuditi piće? Kavu, vodu?« Garcia se zahvali brzim odmahivanjem glave. Telefon na stolu ravnatelja Kennedyja zazvoni i on se odmah javi. Razgovor se sveo na »U redu« i »Shvaćam«. »Zao mi je.« Tuž no je odmahnuo glavom. »Citavo to desetljeć e nedostaje, nije ostao niti jedan jedini godišnjak.« Garcia stisne korijen nosa, pitajući se što da radi dalje. Telefon opet zazvoni. Kennedy se isprič a i javi se. Zatim pogleda Garciju i podigne obrve. »To je dobra ideja, gospođo Adams. Hvala vam.« »Ima li kakve nade?« upita Garcia. »Gospođa Adams predlož ila je da pogledate u podrumskim skladiš nim prostorijama u glavnoj zgradi. Zaboravio sam na njih. Ondje drž imo mnogo jako starih stvari. Gospođa Adams me podsjetila kako tamo ima kutija i kutija starih fotogra ija koje su snimili fotografski klubovi. Onih koje nisu uš le u godiš njake.« Samouvjereno se nasmiješio. »Rekao bih da vam je to najbolja šansa.« Garciji zasjaje oči. »Kako da dođem do njih?« »Trebate se obratiti starom gospodinu Davisu. Mogao bi vam č ak i pomoć i pregledati ih. On je pazikuć a ovdje u gardenskoj š koli viš e od č etrdeset godina. Još uvijek se brine za vrtove. On je jedini koji ć e imati ključeve starih skladišta.« »Gdje ga mogu naći?« upita Garcia, ustajući. »Zivi u stanu za osoblje, broj 3C, ako se ne varam.« Kennedy intuitivno mahne glavom prema velikom prozoru. »Mož ete pokuš ati na njegovim vratima, ali danas mu je slobodan dan. Ako nije ovdje

negdje, pokuš ajte u Rooseveltovu memorijalnom parku. Do tamo ima pet minuta šetnje.« Garcijino se č elo nabora. »Memorijalnom parku?« Kennedy kimne. »Ondje mu je pokopana supruga. Već inu svog slobodnog vremena provodi razgovarajući s njom.« Slegnuo je ramenima kao da je to ludo.

79. Darnell Douglas pohlepnih je oč iju promatrao muš karca kako prouč ava kao gavran crni cadillac escalade na parkirališ tu. Bio je prodavač automobila petnaest godina i ako se č ime ponosio, bila je to njegova sposobnost da pukim gledanjem raspozna prave kupce od preseranata. A visoki je gospodin u tamnom ogrtač u skupa izgleda bio pravi da praviji nije mogao biti. Darnell brzo provjeri svoj odraz u izlogu trgovine. Bio je crnac dobra izgleda, obrijane glave i savrš eno podrezane bradice nad č etvrtastom bradom. Namjestio je svoju plavo-bijelu kravatu s kockastim uzorkom u sredinu i krenuo prema kupcu. Ovaj je skroz moj. »Ljepotan, zar ne?« reč e on, uputivš i kupcu osmijeh dobrodošlice, ali ne pretjerano oduševljene. Muškarac kimne i obiđe automobil do njegove prednje strane. »Ima samo š est i pol tisuć a kilometara na kilometar-satu. Vlasnik ga se morao riješiti. Financijski problemi.« Kupac priđe vozač kim vratima i otvori ih. I vanjš tina i unutraš njost bile su u besprijekorno čistom stanju. »Još uvijek ima onaj miris novog auta, zar ne?« reč e Darnell, ali zadrž i se na udaljenosti. Znao je da dobri kupci ne vole da ih se pritijesni. Prič ekao je još nekoliko sekunda prije nego š to je ponudio novi podatak. »Ono š to je izvrsno je to š to je ovo novi auto s cijenom rabljenog.« »Je Ii u redu da sjednem unutra?« muš karac konač no upita uz teksaško unjkanje. »Naravno«, kimne Darnell. »Neć ete nać i udobniji auto. Cadillaci su američki rolls-roycei.« Muš karac sjedne i primi upravljač objema rukama baš kao dijete u igrališ tu. Zadovoljan osmijeh ukrasi mu usne na djelić sekunde i Darnell je znao da ga ima. »Koliko troš i?« upita muš karac, još uvijek drž eć i ruke na upravljaču. »Devetnaest kilometara po galonu u gradu, trideset na autocesti.« »Stvarno?«

»Kažem vam, ovaj zločesti dečko rastura.« Osmijeh se vrati muškarcu na lice. »Znate š to«, reč e Darnell, priš avš i otvorenim vozač kim vratima. »Idem po ključ eve pa mož emo odvesti ovog malca na vož nju. Sto kažete?« Muškarac načas zašuti, promišljajući o tome. »U redu«, kimne. »Super, odmah se vraćam, gospodine...?« »Turner.« Muškarac pruži ruku. »Ryan Turner.«

80. Garcia je kucao na vrata s brojem 3C č itavu minutu bez odgovora. Rooseveltov memorijalni park nalazio se doslovno preko ceste od Viš e srednje š kole u Gardeni. S opisom gospodina Davisa koji mu je dao ravnatelj Kennedy, Garciji nije trebalo mnogo da pronađe č ovjeka ljubazna izgleda u kasnim š ezdesetima kako sjedi sam na kamenoj klupi ispred vrlo tihog ruž ič njaka. Nosio je š eš ir s mekanim obodom koji je Garciju podsjetio na njegova djeda. Naborane su mu se usne pomicale, mrmljajući nešto što je samo on mogao čuti. »Gospodine Daviš?« upita Garcia, prilazeći klupi. Starac podigne pogled, zaprepaš ten š to č uje svoje ime. Ugledao je Garciju kako se nadvija nad njim i stisnuo oč i kao da gleda ravno u sunce, pretraž ujuć i na tisuć e lica u svome pamć enju kako bi pronaš ao ono koje mu odgovara. »Zovem se Carlos Garcia.« Škiljenje se pojača. Starčevo pamćenje sada je tragalo za imenom. »Ne poznajete me«, reč e Garcia, pokazujuć i svoju znač ku, te privede kraju č ovjekovo nastojanje da ga se prisjeti. »Detektiv sam u losangeleskoj policiji.« Na trenutak je pomislio kako je bolje da ne spominje kako radi u Jedinici za posebna ubojstva. Zajedno, te su dvije riječ i imale obič aj probuditi nervozu i u građana koji su ž ivjeli najurednijim životom. »Ima li kakav problem?« upita gospodin Davis krhkim i zabrinutim glasom. »Zar se u š koli dogodila nesreć a?« Zabrinutost u njegovim očima bila je dirljiva. Garcia se blago nasmiješ i i reč e mu da nema potrebe za uznemirenoš ću. Objasnio je razlog svog nenadanog posjeta, ali je pazio da ne spomene kako je Amanda Reilly bila ubijena. »Ravnatelj Kennedy rekao je da mi mož ete omoguć iti pristup skladišnim prostorijama i možda mi čak pomoći da pregledam slike.« »Rado bih pomogao ako mogu«, kimne starac, a zatim prisili svoje umorno tijelo na ustajanje. Pogled mu se vrati na ruž ič njak te on podigne ruku prekrivenu tamnim starač kim pjegama i mahne. »Doviđenja, Bella. Vratit ću se za dva dana.«

Veliki ruž ič njak u Rooseveltovu memorijalnom centru mjesto je gdje se rasipaju kremirani ostaci. Gestom punom poš tovanja, Garcia kimne kao da se i on oprašta. Skladiš ne prostorije nalazile su se na kraju dugač kog, slabo osvijetljenog podrumskog hodnika sa zidovima od opeke u glavnoj zgradi Viš e srednje š kole u Garcieni. Pauč ine i tež ak, ustajao miris bili su jasan znak kako se malo ljudi odvažilo sići ovdje dolje. Gospodin Davis otključ a vrata glavne skladiš ne prostorije i otvori ih. »Već ina kutija sa starim fotogra ijama pohranjena je ovdje«, reč e on, uključivši prekidač za svjetlo. Stajali su na ulazu prostrane prostorije prepune starih stolova i stolica, rashodovane opreme za tjelesni odgoj i stotina kartonskih kutija slož enih u hrpe na drvenim policama koje su prekrivale tri od č etiri zida. Praš ine bijaš e posvuda, a ustajali miris iz hodnika peterostruko se pojač ao unutar prostorije. Zarulje š to su visjele sa stropa na tankim žicama bile su stare i mutne. Garcia se zakaš lje nekoliko puta i zamahne rukom ispred lica kao lepezom, ali to je samo još viš e uzbibalo praš inu. »Isuse!« reč e on dok su mu oč i pretraž ivale kutije kojih je bilo toliko mnogo da ga je to bacalo u očaj. »Gdje da počnemo?« Gospodin Davis uputi mu osmijeh ohrabrenja. »Nije tako straš no. Proveo sam mnoge od svojih slobodnih dana u ovim prostorijama, nastojeći sustavno posložiti ono što imamo.« Garcia podigne obrvu. »Mrzim kad nemam š to raditi.« Poč eo je obilaziti mnoge polomljene, staromodne drvene stolove. »To je nač in da č ovjek ostane nečime zaposlen.« On slegne ramenima. Od vlaž ne i hladne prostorije Garciju zabole prsti i on na nekoliko sekunda protrlja ožiljke na dlanovima svojih ruku. »Koju godinu traž imo?« upita gospodin Davis, približ ivš i se kutijama poslaganima na istočnom zidu. »Prekinula je školovanje osamdeset pete.« Gospodin Davis pomno promotri kutije pred sobom. »To bi trebalo biti odmah na onom kraju.« Pokazao je prema zidu na suprotnoj strani. Garciji nije trebalo mnogo da pronađe č etiri velike kutije označ ene s '1985.'. »Evo nas.« Izvukao ih je s police i metnuo ih na pod. Iz dž epa

je izvadio fotogra iju Amande Reilly koju su dobili od Tanije Riggs. »Ovo je jedina Amandina slika koju imam. Snimljena je prije samo godinu dana. Nadajmo se da se nije mnogo promijenila.« Starac je uzme iz Garcijine ruke i prouč i je na nekoliko trenutaka. »Izgleda poznato«, reče on, kimajući prema slici. Unutar č etiri kutije mora da se nalazilo viš e od dvije tisuć e fotogra ija. Pojedinač ne slike, grupne, č itavi razredi zajedno, uč enici kako se zabavljaju i glupiraju, kako se bave sportom, uč e i jedu ruč ak. Neki su oč ito pozirali, a neki su uhvatili uč enike u prirodnim pozama kako se smiju, ljute, plač u. Garcia i gospodin Daviš započ eli su podulji proces pregledavanja i nastojanja da identi iciraju nekoga koga nikada nisu upoznali. Skolski bi se pazikuć a povremeno zaustavio dok bi mu se vrać ala sjeć anja te bi ispripovijedao Garciji kratku prič icu vezanu za uč enike na slici. Već su satima prelistavali fotogra ije kada je gospodin Daviš zastao i zagledao se u jednu, prinoseć i je bliž e licu. »Dajte da još jednom vidim sliku one djevojke Amande koju imate«, reče on, ispruživši ruku. Garcia mu preda fotografiju i nestrpljivo pričeka. »Evo je«, reč e gospodin Davis uz zadovoljan osmijeh nakon samo nekoliko sekunda. Pruž io je Garciji obje fotogra ije. Fotogra ija o kojoj se radilo prikazivala je skupinu od č etiriju djevojaka odjevenih u neš to š to je izgledalo kao skupa, dizajnerska odjeć a. Sve su bile jako naš minkane. Dvije su se od njih smijale, jedna je na licu imala izraz kao da se zabavlja, a posljednja je bila sa strane, spuš tena pogleda. Stajale su pored jednog od koš arkaš kih igrališ ta gdje je iza njih nekoliko klinaca uz odskok vodilo loptu. Garcia nije morao pitati. Ona se svakako promijenila, ali nije bilo nikakve sumnje da je druga djevojka slijeva bila Amanda Reilly. Svaka je od njih i zasebno dojmljivo izgledala, ali Amanda se nedvojbeno isticala. Bila je toliko krasna da je obarala s nogu. Laki povjetarac otpuhivao joj je s lica plavu, do ramena dugu kosu. Ona je bila jedna od djevojaka koje su se smijale, a č ak i zamrznut u vremenu, njezin je osmijeh izgledao zarazno. »Sjeć am se te grupe djevojaka«, reč e gospodin Davis s melankolič nim, š irokim osmijehom. »Uvijek su bile zajedno, a svi deč ki...«, odmahnuo je glavom, a osmijeh se proš irio dok se prisjeć ao, »...bili su ludi za njima. Ali ove djevojke, one nisu htjele znati.«

»Kako to mislite? Zar nisu imale mladiće?« »Oh, da, ali ako me sjeć anje dobro služ i, oni nisu bili deč ki iz ove škole. Bili su stariji, mislim.« »Sjećate li se imena ijedne od ovih djevojaka?« Gospodin Davis se nasmije. »Sjeć anje me služ i, detektive, ali ne toliko dobro.« Garcia kimne i ponovno posveti pozornost slici. »Nema š anse«, promrmlja nakon nekoliko sekunda, škiljeći u fotografiju. »Što? Zar nešto nije u redu?« upita gospodin Davis, istežući vrat. »Imate li poveć alo ili takvo š to?« upita Garcia, ne podiž uć i pogled sa slike. Starac se nasmiješ i i iz pojasa izvuč e staromodni š vicarski dž epni nož . Sadrž avao je sve, od kliješ ta do odvijač a, otvarač a za boce i malenog poveć ala. »Znao sam da ć e ovo jednog dana dobro doć i.« On ga pruž i Garciji koji ga hitro prinese k oku i detaljno prouč i sliku, š to je trajalo, kako se činilo, cijelu vječnost. Usta mu se osuše. »Neka sam proklet.«

81. Odvezli su se niz Yukonsku aveniju i skrenuli lijevo u Bulevar Artesia. Darnell Douglas bio je za upravljač em. Ryan Turner udobno je sjedio na suvozač kom mjestu, a oč i su mu prouč avale unutraš njost automobila. »Čini se kao veoma ugodna vožnja«, opušteno će Ryan. »Oh, i jest. Ovo je V8, sa 6.2-litarskim motorom koji je prvorazredan kao odlež ali viski.« Darnell kradomice dobaci Ryanu pogled. »Pijete li, Ryane?« »Povremeno uživam u dobrom viskiju, da.« »Oh, u ovome ćete sigurno uživati više, vjerujte mi.« »Siguran sam.« Darnell je znao da je vrijeme da odigra hladnokrvnog trgovca. »Znate š to, Ryane.« Zaustavio se na odvojku ceste. »Ne bih ovo smio raditi jer nismo propisno ispunili obrasce u uredu, ali trebate provozati ovog psića kako biste doista stekli osjećaj za njega.« Ryan iznenađeno podigne obrve. Rutinski pristup »simpatič nog prodavač a koji krš i pravila« Darnellu bi uvijek upalio. Bila je to stvar prijateljskog zbliž avanja. Pruži povjerenje i primi ga. »Mož emo se ubaciti na autoput za San Diego pa ga mož ete malo razgariti.« »Jeste sigurni?« Ryan je izgledao nesigurno. »Da, zaš to ne? Izgledate kao prilič no pristojan i odgovoran momak. Mogu vam vjerovati.« Ryan zadrži Darnellov pogled na nekoliko sekunda. »Ozbiljno, ako vas ovaj auto ne baci u trans, niti jedan neće.« »U redu«, kimne Ryan pa otključ a suvozač ka vrata i obiđe automobil s duže strane, dobivši tako još nekoliko sekunda. »Ovaj se upecao«, pomisli Darnell. »Cime se bavite, Ryane?« upita on dok je Ryan zauzimao svoje mjesto za upravljačem. »Liječnik sam.« On zaveže pojas. »Opa.«

»Anestetičar.« »Uuh.« Darnell strese čitavo tijelo jednim drhtajem. »Nešto ne štima?« Darnell iskrivi lice u kiselu grimasu. »Stvarno ne volim igle, znate? Jebeno me izbezumljuju.« Ryanova se ruka omota oko š trcaljke u njegovu dž epu i on se nasmiješi. »Da...« Zapiljio se u Darnellove oč i. Glas mu je bio grlen. »To sam već znao.« Kaž u da su, kad se radi o opasnosti i strahu, ljudska bić a baš kao i sve druge ž ivotinje. Mož emo to naslutiti. Neki primitivni instinkt u nama dovodi nas u stanje uzbune. A neš to je u Darnellu vriš talo neka se izgubi iz tog automobila. Ryan pritisne dugme za centralno zaključ avanje i nasmiješ i se. »Znaš što?« šapne on. »Znam što te nasmrt plaši.«

82. U Srednjoj š koli u Comptonu Hunter se dokopao uč enič kog godiš njaka iz 1985. - godine kada je otac Fabian maturirao. Također je uspio iskopati neke od njegovih starih š kolskih svjedodž bi i evidencije o ponaš anju. Mladom su sveć eniku tijekom njegove prve š kolske godine sedam puta izrekli mjeru privremenog isključ ivanja iz š kole. Bilo je zanimljivo š to je svih sedam isključ enja zatraž ila ista profesorica - gospođa Patricia Reed, koja je predavala algebru 2, sveć enikov najslabiji predmet, sudeć i po njegovim ocjenama. Profesori obič no bolje pamte svoje najgore uč enike od najboljih. Ako bi se itko sjeć ao Bretta Stewarta Nicholsa, sjeć ala bi ga se Patricia Reed, Hunter je u to bio siguran. Dan je klizio iz blijedog plavetnila u tamnu noć kada je Hunter uš ao u svoj ured. Garcia je stigao tek nekoliko minuta ranije i stajao je ispred ploč e s fotogra ijama, paž ljivo prouč avajuć i jednu od fotografija. Okrenuo se i pogledao Huntera. »Neć eš povjerovati š to sam pronaš ao.« Uzbuđenje mu je obavijalo riječi dok je mahao fotografijom dimenzija 15x30 cm. Hunter podigne obrvu i priđe nekoliko koraka prema svomu partneru. »Ovo sam nabavio u staroj skladiš noj prostoriji u Viš oj srednjoj u Gardeni.« On pruži Hunteru fotografiju. »Skladišnoj prostoriji?« Garcia mu u kratkim crtama preprič a svoj dan u Viš oj srednjoj š koli u Gardeni, a zatim zabode kaž iprst u sliku. »Druga djevojka slijeva.« Hunter prouč i djevojku koju je Garcia naznač io. Nije mu dugo trebalo. »Amanda Reilly«, on će samopouzdano. »Tako je.« Garcia iz svog stola izvuč e staromodno poveć alo u stilu Sherlocka Holmesa i pruž i ga Hunteru. »Ali to nije sve. Baci pogled na zadnju djevojku zdesna, onu koja na licu ima neku vrstu zabavljenog osmijeha.« Hunter još jednom proanalizira sliku, ovog puta neš to dulje. Nije bilo nič ega neobič nog u djevojci, te je upravo namjeravao upitati

Garciju što je time mislio kada je to spazio i zastao. »Zezaš me?« »Izgleda poznato?« reče Garcia, podigavši obrve. Hunter se okrene prema ploč i s fotogra ijama i skine č avlić s fotogra ije ž ene koju su bili pronaš li na kaminu u vili u Malibuu. Onu s brojkom dva zapisanom na poleđini. Vratio ju je na svoj stol i polož io je pokraj fotogra ije š kolarki. Pogled mu je skakao s jedne slike na drugu nekoliko puta prije no što je pogledao Garciju. »To je ona.« Garcia polako kimne. »To sam i ja mislio, ali nisam imao tu sliku sa sobom.« Pokazao je fotogra iju ž ene na Hunterovu stolu. »Morao sam svratiti ovamo da to potvrdim. Sad sam siguran. Iš le su u istu š kolu, Roberte. Amanda i navodna druga žrtva družile su se. »Kako se zove? Tko je ona?« »To još uvijek ne znam.« »Jesi li nabavio godišnjak?« Garcia mu reč e za ukradene godiš njake i izgorjelu tiskaru. »Skola mož da ima sliku s mature, ali nisam siguran. Kao š to sam rekao, najprije sam morao potvrditi svoju sumnju, a dok sam izaš ao iz skladiš ne prostorije, svi su već bili otiš li. Danas je bio zadnji dan za osoblje. Skola se zatvara za vrijeme praznika.« Garcia se vrati za svoj stol. »Ako imaju sliku s mature i ako nije ukradena, vjerojatno će biti u knjižnici.« »Zar taj gospodin Davis neće imati ključ?« »Vjerojatno, ali ne bih znao gdje poč eti. Knjiž nica im je ogromna. Na kraju bih samo izgubio vrijeme. Trebamo knjiž nič arku ili nekoga tko tamo radi, a od danas su svi na praznicima.« Hunter promisli o tome. »U redu, hajde da ponovno pokuš amo doć i u kontakt s ravnateljem š kole ili bilo s kim tko bi mogao znati gdje da pronađe ove fotogra ije s mature.« Bacio je letimič an pogled na fotogra iju s djevojkama. »Dvije od č etiri cure na ovoj slici su mrtve. Druge dvije vjerojatno su u velikoj opasnosti. Moramo ih pronaći, i to brzo.« Tres. Uredska vrata zalupe se uz gromoglasnu buku, nagnavš i oba detektiva da se okrenu. U sobi je stajala kapetanica Blake. Izgledala je bijesno. »Koji klinac vas dvojica mislite da radite?« Ispljunula je to pitanje kroz stisnute zube.

83. Oba se detektiva namrš te dok su izmjenjivali zbunjene poglede, a zatim se suočili s kapetanicom. »Jeste li sigurni da se derete na prave detektive, kapetanice?« odgovori Hunter, nabravši obrve. Kapetanica Blake usmjeri svoj oš tar pogled na njega. »Jesi li siguran da danas želiš biti sladak sa mnom, Roberte?« Hunter se ispravi. »Kapetanice, bili smo vani č itav dan. Nemam pojma o čemu govorite.« On pogleda Garciju. »Niti ja.« Garcia odmahne glavom, a pogled mu je prelazio s Huntera na kapetanicu Blake. »Biste li razjasnili?« mirno će Hunter. »Mislila sam da sam bila jasna oko potrage za onom djevojkom vidovnjakinjom, ako je to ono što je ona.« Hunterov se zbunjeni izraz pojača. »Je li nazvala?« »Kako bih to, dobijesa, mogla znati? Izgledam li kao tvoja telefonska sekretarica?« Hunter zirne prema Garciji, koji je izbuljenih oč iju piljio u kapetanicu. »Mož da biste trebali prijeć i na stvar prije nego š to vam ta nabrekla vena na č elu prsne, kapetanice. Još uvijek ne znamo o č emu se ovdje radi.« »Jeste li vidjeli današnje novine?« Garcia odmahne glavom. Hunter je tupo zurio. »Oh, zaboravila sam. Ne č itaš novine jer te deprimiraju, nije li to ono što si rekao?« Hunter nije bio raspolož en da nastavi s igrom ironije. »Sto je u novinama, kapetanice?« »Vas dvojica - na naslovnici.« Kapetanica Blake tresne primjerkom LA Timesa koji je imala sa sobom na Hunterov stol. Novine su bile preklopljene na pola. Crno-bijela fotogra ija Huntera i Garcije kako sjede za vanjskim stolom u druš tvu mlade ž ene zauzimala je č etvrtinu stranice. Hunter dograbi novine. Garcia mu se pridruž i za njegovim stolom, pokuš avajuć i proč itati č lanak preko Hunterova ramena. Djevojka na slici bila je Mollie Woods.

Hunter je u tiš ini proč itao č lanč ić . On se nastavljao uz objaš njenje kako detektivima Robertu Hunteru i Carlosu Garciji iz JPU-a toliko manjkaju tragovi u njihovim istragama ubojstava oca Fabiana i Amande Reilly da su se morali okrenuti traž enju pomoć i od mlade vidovnjakinje. Članak je napisala Claire Anderson. »Kučka«, promrmlja Hunter. Garcia zgrabi novine od Huntera nakon što je on završio s njima. »Radili ste mi iza leđa u ovome«, ljutito će kapetanica. »Samo smo razgovarali s njom, kapetanice, sluš ali š to ima reć i. To je ono š to radimo u istragama, sjeć ate se? Razgovaramo s ljudima, raspitujemo se.« »Prema tom č lanku, zamolili ste je da vam pomogne u istrazi. Jeste li to napravili?« Bez odgovora. »Bez dobivenog dopuš tenja od nadređene? U ovom sluč aju, mene.« Kapetanica je stajala s rukama na bokovima. Hunter prijeđe rukom preko lica i izdahne. »To je psihologija, kapetanice.« »Što?« »Bila je nervozna, oklijevala je. Morao sam je navesti da se osjeć a ugodno i izvan opasnosti. Time š to sam joj rekao da trebamo njezinu pomoć, prebacio sam ravnotežu snaga.« »Dakle, ipak si je zamolio za pomoć?« inzistirala je kapetanica. »To je bila igra riječ ima da je nagovorim da razgovara s nama, kapetanice. Ja sam glavni detektiv u ovoj istrazi. Uč inio sam ono š to sam smatrao da trebam učiniti. Tako radim.« »Stani malo.« Kapetanica Blake podigne ruku, zaustavljajuć i Huntera, te se bijesno zapilji u njega. »Jesi li mi ti to upravo zamahnuo rangom? Glavni si detektiv u ovoj istrazi zato š to sam ja tako rekla, a to je bila odluka zbog koje poč injem ž aliti. Sada smo postali predmet sprdnje služ bi sigurnosti u Los Angelesu. Clanak nas je nazvao mistič nom policijom, Roberte. Tarot-policajcima.« Zastala je, a pogled joj je neko vrijeme skakao od Huntera do Garcije i natrag. »Nikakvo č udo š to je gradonač elnik zasjeo na telefon i urla kao luđak, a sada optuž uje mene da nisam sposobna voditi ovaj odjel kako treba. Rekao je da mi fali autoritet, za razliku od mog prethodnika. Znaš li koliko me to raspizdilo?« Nije prič eka! a odgovor. »Bacio se u kampanju da ti

oduzme č in i degradira te u prometnika, a mož da te i zauvijek nogira iz policije, i da znaš , sav se zahuktao.« Poč ela je korač ati po sobi. »Rekla sam ti da ž elim da se ovo izvede prema pravilima. Da djevojku, ako je nađeš , trebaš dovesti ovamo. Trebalo ju je oprezno ispitati i htjela sam to promatrati.« Hunter protrlja oč i i osloni se na svoj stol. »Bilo ju je strah, kapetanice«, reč e on polako. »Htjela je razgovarati, ali ne ovdje. Osjeć ala se nervozno u sobi za ispitivanje. Htjela je da se se nađemo na javnom mjestu.« »Pa nisi poslušao moju naredbu jer je ona tako htjela?« »Morao sam donijeti odluku, kapetanice«, odvrati on nepokolebljivo. »Drž ati se propisa ili sasluš ati ono š to ima reć i. Nismo mogli imati oboje.« »Kako su, k vragu, novine saznale o č emu smo razgovarali?« upita Garcia. »Pomoću jakih, usmjerenih mikrofona?« Hunter odmahne glavom. »Prisluš kivanje mož e dovesti do kaznenog progona. Claire Anderson zna biti kuč ka, ali nije glupa, ne bi to riskirala. Usto, da je prisluš kivala, objavila bi sve š to nam je Mollie rekla o onome što je vidjela.« »A š to vam je toč no djevojka rekla?« Razdraž ljivost u kapetanič inu glasu sada je dosegla nove visine. Hunter preprič a cijeli razgovor koji svi on i Garcia prethodnog dana vodili s Mollie Woods. Kapetanica je sluš ala bez prekidanja, a njezine savrš eno oblikovane obrve povremeno su se lagano podizale, pokazujući iznenađenost. »Znala je za numeriranje?« upita kapetanica, pogleda č vrsto usmjerenog na Huntera, koji bez riječi kimne. »Uvijek sam bio skeptič an prema č itavoj toj stvari s izvanosjetilnim opaž anjem, kapetanice«, ubaci se Garcia. »Ali nakon jučerašnjeg dana, mislim da je ova djevojka vjerodostojna.« »Cak i ako jest, ostaje č injenica da ste se ogluš ili o moje zapovijedi. Zbog vas smo ja i cijeli ovaj odjel ispali glupi.« Zaš utjela je na tren, razmiš ljajuć i š to da uč ini. »Oč ito je kako je tvoja prijateljica izvjestiteljica razgovarala s ovom curom Mollie. Sada ć e na nju navaliti cijela hrpa izvjestitelja. Gdje je ona?« Tišina. »Nemoj mi reći da ne znaš, dođavola.«

»Rekao sam joj da moramo ostati u kontaktu. Rekla je da ć e me danas nazvati. Još nije.« »Zašto ti ne nazoveš nju?« »Ona nema mobitel.« Kapetanica duboko izđahne. »Je li ti rekla gdje stanuje?« »Ne i nisam je mogao prisiliti da mi to kaž e.« Hunter sjedne za svoj stol. »Neć emo ni moć i saznati, zar ne?« Kapetanica si izmasira vrat, pokuš avajuć i opustiti napete miš ić e u ramenima. »Premlada je da bi imala valjani ugovor o najmu, a jako ć u se iznenaditi ako je upotrijebila pravo ime da bilo gdje unajmi sobu. Ako je vidjela novine, a pretpostavljam da jest, pobjegla je u strahu. Problem je u tome š to, bila to vizija ili ne, ona zna detalje o ovoj istrazi koji ne mogu iscuriti u javnost. Razumiješ li š to govorim, Roberte?« Glas joj je bio miran i autoritativan. »Nisi ti jedini sa znanjem iz psihologije. Ako je sustigne neki od ovih izvjestitelja, nagovorit ć e je da progovori, to ti mogu garantirati. Pronađi je.« Otvorila je vrata, ali se prije odlaska okrenula na peti i pogledala oba detektiva. »Ako ikada opet izvedete ovakav trik ili se ogluš ite o moju izravnu zapovijed, kunem se Bogom kako ć e iduć i posao koji ć ete raditi uključ ivati dodirivanje govana.« Vrata se zalupe za njom dovoljno snažno da se soba zatresla. Garcia nervoznim uzdahom prekine š utnju koja je uslijedila. »Imaš li ikakvu ideju gdje bi Mollie mogla biti?« »Pronaći ću je«, odvrati Hunter. »Vjeruj mi.«

84. Luksuzni Hiltonov hotel u Beverly Hillsu - znan i kao Beverly Hilton - impozantno stoji na broju 9876 u Wilshire Boulevardu. Nedaleko od slavnog Rodeo Drivea i Stoljetnog grada, hotel je omiljeno utoč iš te zvijezdama i onima koji cijene da se prema njima tako odnosi. U 20.30 Hunter je sjedio sam za stolom u kutu, blizu ulaza u posjeć en i otmjen bar u predvorju. Osim tanjurić a punog različ itih oraš astih plodova, jedini drugi predmet na stolu bila je prazna č aš a za viski. Pogledom je pratio dobro odjevena muš karca od nekih tridesetak godina kako ulazi i privlač i pozornost apsurdno preplanula barmena. Hunter je prič ekao nekoliko trenutaka, a zatim mu priš ao. Razgovarali su kraće od jedne minute. Trader Vic's Lounge, pomno ukraš en restoran i koktel-bar s terasom, uređen u polinezijskom stilu, jedan je od dva restorana za gurmane unutar Beverly Hiltona. Odatle je stigao dobro odjeveni čovjek. Onamo se uputio Hunter. Ona je sjedila sama, pijuckajuć i š ampanjac za stolom osvijetljenim svijećom pokraj istočnog zida. »Jesi li već vidjela koje slavno lice?« upita on, zaustavivš i se ispred njezina stola. »Cuo sam da je ovo mjesto imperativ ako se ž eliš igrati prepoznavanja slavnih lič nosti, ali nisam vidio niti jednu.« Nasmiješ io se. »Vjerojatno ih ionako ne bih prepoznao. Ne gledam televiziju previše i jedva da i odlazim u kino.« Ona spusti svoju č aš u i zagleda se u njega, iznenađena. Trebalo joj je nekoliko sekunda da prevlada š ok i slož i reč enicu. »Kojeg vraga radiš ovdje?« »Sto, zar se š ališ ? Ovo je jedno od mojih omiljenih mjesta za izlazak.« Claire Anderson cinič no se zahihoć e. »Nekako u to jako sumnjam, detektive Hunter. Ali sako i kravata ti pristaju.« Hunter popravi svoju kravatu. »Hvala. Mislio sam da smo proš li fazu oslovljavanja s detektive Hunter i gospođice Anderson.« »Kako si zaboga znao da ću večeras biti ovdje, Roberte?«

Hunter se namršti. »Je li to ozbiljno pitanje? Možda je nagovještaj u onome čime se bavim.« »Oh, da, zaboravila sam. Moć ni Robert Hunter. Ne bi li se trebao koristiti svojim sposobnostima da potraž iš sadistič kog serijskog ubojicu umjesto da vrebaš na mene?« »Ti mi govoriš o vrebanju.« On zauzme mjesto ravno ispred nje. »Mogla bi napisati knjigu o tome.« »Što to radiš? Ne možeš sjesti ovdje. S nekim sam u društvu.« »Misliš s ož enjenim tipom u sjajnom novom tamnosivom odijelu, kratke crne kose i s rupicom u bradi?« Hunter kimne i istovremeno iskrivi lice. »Otišao je.« »Što?« Lice joj se ovjesi kad je shvatila. »To si bio ti, zar ne?« Hunterov izraz lica dade naslutiti kako nema pojma o č emu to ona govori. »Maloč as je navratio glavni konobar i š apnuo neš to Seanu na uho. Ispričao se i rekao da će se odmah vratiti. To si bio ti.« Hunter ne odvrati ništa. »Tko ti je rekao da je Sean oženjen?« Hunter se nasloni na naslon stolice i prekriži noge. »Zapravo nisam došao ovamo kako bih razglabao o tvome pratiocu, Claire.« Glavni konobar dođe najaviti da je njihovo predjelo spremno. Claire ga je upravo namjeravala vratiti, ali Hunter se ubaci prije nje. »U redu je, mož ete ga posluž iti.« Okrene se prema Claire. »Naručila si ga pa bismo ga onda mogli i pojesti.« »Baš si š upak.« Provukla je ruku kroz svoju sjajnu kosu koju je izravnala do savršenstva. »Kosa ti ovako izgleda lijepo«, reče Hunter, razoružavši je na tren. Visoki konobar vrati se s njihovim predjelima. »Oprostite. Sto je ovo?« upita Hunter, pokazavši tanjur pred sobom. »Rakovica umotana u tanko tijesto s kremastim sirom«, odgovori konobar uz uljudan osmijeh. »Zar nešto ne valja, gospodine?« »Ne, ne. To je u redu.« »Pretpostavljam da si uzrujan zbog današ njeg č lanka?« reč e Claire nakon što je konobar otišao. »Clanak me uopć e nije zasmetao.« Hunter pokaž e prema vrč u ledene vode na stolu. »Je li u redu ako uzmem malo vode?« »Samo navali.«

On si nalije č aš u i otpije gutljaj. »Ono š to me jest beskrajno raspizdilo bila je slika.« »Zašto? Mislila sam da izgledaš prilično slatko«, zadirkivala je. »Ona je samo djevojka, Claire.« Hunterov ton prijeđe iz zaigranog u morbidno ozbiljan. »Dovela si joj život u opasnost.« »O čemu dovraga govoriš?« ispali Claire. »Misliš da psihopatski ubojice ne čitaju novine?« »Da, pa?« Hunter odmahne glavom. »Nisi kako treba odradila domać u zadać u, je li? Mnogi ubojice imaju zadani cilj, i uč init ć e sve da ga ispune. Ako osjete da im taj cilj na bilo koji nač in netko ili neš to ugrož ava, skloni su pokuš ati ukloniti tu prijetnju. U svom č lanku ne samo da si jasno dala do znanja kako je ona prijetnja ubojici, već si mu također dala njezinu sliku. On sada zna kako ona izgleda.«

85. Claire prestane nabadati svoju inu hranu i s nelagodom se zapilji u Huntera. Osmijeh joj iščezne. »Misliš li da je stvarno u opasnosti?« »Malo je prekasno za postavljanje tog pitanja, ne misliš li? Ako ž eliš izvješ tavati o kriminalu, razumno je održ avati dobre odnose s ljudima u policiji, pogotovo detektivima.« Zastao je i mahnuo rukom. »Oh, pa to sam ja.« Vratila mu se ironija. »Mogla si nazvati i provjeriti prič u kod mene prije nego š to si je dala u tisak. To je zapravo opć a praksa. Na taj nas nač in ne raspizdiš , mi dospijemo prvi pogledati kakvu vrstu sranja spremaš tiskati, a ako ima iš ta š to procijenimo pogubnim za istragu mož emo te zamoliti da to izostaviš . Tako ostajemo u prijateljskim odnosima i - tko zna? - mož da č ak i podijelimo neke informacije.« »Pokuš ala sam nazvati«, odbrusi ona razdraž ljivo. »Ali nisi mi uzvratio ni na jedan poziv. Provjeravaš li uopće svoje poruke?« Hunter prijeđe rukom preko usta. »Kako si je navukla da razgovara s tobom?« »Imam svoje metode.« »Upravo si zazvučala kao mučiteljica.« »Nije bilo nikakvog muč enja.« Claire odmahne glavom i osmjehne se. Hunter se bijesno zabulji u nju. »Lagala si joj, zar ne? Sto si rekla? Da radiš sa mnom i trebaš još nekoliko detalja?« Još jedan tajanstveni smiješak. »Ti kučko.« »Jebi se, Roberte. Pokuš ala sam razgovarati s tobom, ali ti nisi htio znati.« Ona podigne glas i neki ljudi sa susjednih stolova pogledaju u njihovu smjeru s neodobravanjem. »Pokušala si me odvesti k sebi doma. To nazivaš razgovorom?« »Jebi se. Ne dolazi mi s govorancijom o tome kako trebam raditi svoj posao.« »Netko bi trebao jer je očigledno da radiš loš posao.« »Samo arogantni gad kao ti mož e nazvati postignuć e o prič i objavljenoj na naslovnici LA Timesa loše odrađenim poslom.«

»To nije prič a, Claire; to je sluč aj, i ljudski ž ivoti su na kocki.« Hunter zastane kako bi duboko udahnuo. »Preplaš ila si je pa je pobjegla. Moram je pronaći prije nego što se nešto dogodi.« Claire suzi oči. »Želiš moju pomoć, je li tako?« »Znaš li gdje je?« »Cekaj malo. Napravio si sve ovo, odigrao mač o detektiva, otjerao č ovjeka s kojim sam izaš la, nazvao me nesposobnom i sada me pitaš za pomoć ?« Zavalila se u svojoj stolici i navukla snobovski izraz lica. »Oh, ovo je dobro. Nikakvo č udo š to nemaš ni suprugu ni djevojku. Nemaš takta sa ženama.« Hunter ne reče ništa. Pogledom je i dalje fiksirao Claire. »Ako ti kažem gdje da je nađeš, koji ću podatak dobiti?« Hunterove se oči stisnu. »Ti to ozbiljno?« Na trenutak ga je proučila. »Mrtva sam ozbiljna.« »Budi malo pristojna, Claire. Ona je samo djevojka, i vjerojatno je premrla od straha. Samo tražim da postupiš ispravno.« »Ruka ruku mije.« Zavodljiv š apat u njezinu glasu. »Niš ta na ovom svijetu nije besplatno. Barem ne dobre stvari.« Namignula je Hunteru jednako primamljivo kao i prvi put kad ju je upoznao. »Život bi joj mogao biti u opasnosti.« Reakcija je izostala. »Boli te ona stvar, zar ne?« »Mnogo ljudi umre svakog dana u ovome gradu, Roberte. To je činjenično stanje. Ne možemo sve spasiti.« »Ali možemo pomoći ovoj djevojci. To je sve što tražim.« »A sve što ja tražim je nešto zauzvrat.« Hunteru se oglasi mobitel. Na jedan je napeti trenutak zadrž ao Clairein pogled. »Zar se neć eš javiti na to?« upita ona, svjesna kako se glave počinju okretati. Hunter posegne u džep svoje jakne. »Detektiv Hunter.« »Detektive, ovdje Monica.« Kratka stanka. »Mislim, Mollie.« Zvučala je kao da plače. Hunter se okrene od Claire. »Jesi li dobro? Gdje si?« upita on, ali jedini odgovor koji je dobio bili su š umovi. Brzo je dlanom prekrio mikrofon i osvrnuo se prema izvjestiteljici. »Nisi u pravu, Claire...«, ustajuć i, stavio je pet novč anica od dvadeset dolara na stol, »... ima

mnogo dobrih stvari na ovom svijetu koje su besplatne.ÂŤ

86. Hunter je preš ao č etrdeset kilometara između Beverly Hillsa i South Gatea u rekordnom vremenu. Mollie mu je rekla da ć e ga č ekati u kavani Kashmir u Tweedy Boulevardu. Hunteru nije trebala adresa; znao je to mjesto. Nakon š to je parkirao svoj buick odmah ispred lokala, Hunter je uš ao u kavanu. Iznenadio se koliko je bila puna u 22.35. još ga je viš e iznenadilo to š to su sve muš terije izgledale mlađe od dvadeset pet godina. Mollie je sjedila za okruglim stolom pored zida od opeke ukraš enog s nekoliko ulja na platnu - izlož aka mladog umjetnika. Majušni ruksak ležao joj je pokraj nogu. »Bok«, reč e on, pridruž ivš i joj se uz smiješ ak. Pokuš ala mu je uzvratiti, ali nije uspjela. Besana noć i strah vidjeli su joj se na licu. Izdajnič ki tamni kolobari. Krvlju podlivene oč i. Rumeni obrazi. Zatvorila je bilježnicu u koju je bila škrabala i odložila je u stranu. »Pišeš?« Mollie je izgledala kao da joj je neugodno. »Ah, nije to niš ta. Dječ je priče.« Hunter sjedne. »Kad sam bio malen, sanjario sam da jednog dana postanem pisac.« »Ozbiljno?« »Toliko sam volio čitati da se to činilo prirodnim.« Mollie pogleda u svoj ruksak u koji je upravo bila ugurala svoju bilježnicu. »I ja isto.« »Jesi li razmišljala da odeš?« »Pogriješ ila sam š to sam doš la u Los Angeles.« Glas joj je bio č vrst, ali mu je nedostajalo uvjerenja. »Misliš li da bi izbjegla vizije da si otiš la negdje drugdje?« upita Hunter. Bez odgovora. Bez kontakta očima. Hunter pusti da taj trenutak prođe. »Gladan sam«, reč e on, okrenuvš i se kako bi pogledao ponudu kolač a na pultu. »Rado bih malo torte od sira ili nečega sličnog. A ti?« Mollie je izgledala nesigurno.

»Ma daj. Osjeć am stvarno veliku krivicu ako sam jedem tortu. Samo da mi praviš druš tvo. Sto kaž eš ? Kako bi bilo da uzmeš kriš ku one č okoladne?« Pokazao je prema č okoladnoj torti na najviš oj izloženoj polici. Na trenutak se krzmala, a onda je kimnula. »U redu.« »Vruća čokolada?« Mahnuo je glavom prema praznoj čaši na stolu. »Da.« Casak kasnije, Hunter se vratio s dvije kriš ke torte, kavom i vruć om č okoladom. Dok je Mollie miješ ala svoje pić e, Hunter opazi da su joj nokti izgrizeni do ležišta. »Žao mi je«, reče ona, prtljajući svojom žličicom. »Nema ti zbog čega biti žao.« »Zena s kojom sam razgovarala. Nisam znala da je izvjestiteljica. Rekla je da radi s vama. Nikad joj nisam rekla da sam vidovnjakinja. Morate mi vjerovati.« »Vjerujem ti i nisi ti kriva«, odvrati on mirnim tonom. »Naž alost, ovaj je grad prepun ljudi koji ć e uč initi sve kako bi pokuš ali napredovati. Meni je ž ao š to sam te tako izlož io. Trebao sam biti pametniji.« Hunter izvadi iz dž epa nov novcat mobitel i pruž i ga Mollie. Objasnio je da su njegov i Garcijin broj već memorirani u njega te da mobitel ima č ip s najnovijim satelitskim navigacijskim sustavom. To je najjednostavniji nač in da budu u kontaktu. Obeć ala je da ga nikad neće isključivati. »Fotogra ija u novinama«, reč e ona nakon kratke stanke. »Bojim se da bi me netko mogao prepoznati.« Hunter nastavi razgovor o njezinu strahu. »I mož da reć i tvomu ocu?« Ona nesvjesno prijeđe desnim dlanom preko lijeve ruke. »Je li ti to on napravio?« Ona upitno podigne pogled. »Slomljena ruka?« Hunter kimne prema njezinoj ruci. »Kako ste znali?« »Samo sam primijetio, stvarno«, reč e on lagano odmahnuvš i glavom. Ona pogleda svoju ruku i manju nepravilnu zakrivljenost odmah iza lakta. Kad je progovorila, u glasu joj se č ula mješ avina ljutnje i

tuge. »Mlatio me skoro svakog dana.« Hunter je sluš ao dok mu je Mollie govorila o premlać ivanjima. Slomljenoj ruci i prstima. I o nepresuš noj mrž nji koju je njezin otac gajio prema njoj jednostavno zato š to se rodila kao djevojč ica. Rekla mu je koliko joj nedostaje majka i kako ju je njezin otac okrivljavao za njezinu smrt. Još uvijek niš ta nije rekla Hunteru o seksualnom zlostavljanju. Nije ni morala. Hunter je stisnuo š ake dok je razmiš ljao o brojnim psihič kim ožiljcima i kako će oni utjecati na Mollie čitavog njezinog života. »Znam da se bojiš, Mollie. Ali bježanje nije rješenje. Nikad nije.« »To je jedino rješ enje koje imam«, dobaci mu ona. »Ne znate kako je to. Ne znate kako je bilo.« U glasu joj se osjeć ala hitnja. »Moj otac nikad neće odustati.« »Ne pokuš avam ti reć i š to da radiš , Mollie«, reč e Hunter odmjerenim glasom. »Onda nemojte.« Hunter je promotri. Reakciju joj je izazvao strah, ne bijes. Isti onaj strah koji ju je nagnao u bijeg i koji ju je drž ao u bijegu. Isti onaj strah koji je izgleda pothranjivao njezino postojanje. »Žao mi je. Nisam te htio razljutiti.« Mollie duboko udahne i spusti pogled na svoju š alicu. Proš la je cijela minuta prije no što je Hunter progovorio. »Zvuč ala si vrlo zabrinuto na telefonu, Mollie. Je li se neš to dogodilo?« »Imala sam novu viziju«, objavi ona brzo i čvrstim glasom. Hunter se nagne naprijed. »Nakon š to sam jutros vidjela svoju sliku u novinama, uspanič ila sam se. Htjela sam opet pobjeć i.« Pokazala je ruksak uz svoje noge. »Dospjela sam sve do Greyhoundove autobusne stanice.« »Kamo bi otišla?« Mollie se nasmije kroz kaš alj. »Bilo kamo gdje me ono malo novca š to imam mož e odvesti. Nije mi bilo bitno. Samo sam se ž eljela maknuti odavde.« »A vizija ti je promijenila mišljenje?« upita Hunter. Mollie kimne i ponovno poč ne prtljati sa ž lič icom. »Dogodilo se dok sam bila na stanici, pokušavajući odlučiti kamo otići.« »Što si vidjela?«

Pogled joj susretne njegov i Hunter ugleda strah. »Otkad su se vratile, vizije se jako razlikuju od onih koje sam imala kad sam bila mlada.« »Rekla si da su sada u prvom licu i da ponekad viš e nisu bezglasne«, kimne Hunter. »Ono š to sam danas vidjela nije bila osoba niti mjesto niti iš ta slič no. Nije se odvrtjelo kao ilm. Ali znam da je to ubojici bilo neš to vrlo važno.« Hunter je pričekao. »Vidjela sam datum.« Iskrivio je vrat. »Koji datum?« Mollie duboko udahne i zadrhti. »Prvi siječnja.«

87. Garcia je došao po Huntera u 7.00. Nakon sinoć njeg maratonskog telefoniranja, gospođa Adams, knjiž nič arka u Viš oj srednjoj š koli u Gardeni, pristala je nać i se s njima u školi u 7.30. »Pronaš ao sam Mollie«, reč e Hunter kad se Garcia priključ io na Holivudsku autocestu u smjeru sjeverozapada. Izjava uhvati Garciju na prepad te on dobaci hitar pogled Hunteru. »Što, stvarno? Kako?« »Zapravo, ona je pronašla mene. Nazvala me sinoć.« »Što je rekla? Gdje je?« »Trebalo je malo uvjeravanja, ali unajmio sam joj sobu u Putničkom konačištu samo nekoliko blokova od mog stana.« »Unajmio si joj sobu? Je li dobro?« upita Garcia, zabrinut. »Boji se. Namjeravala je pobjeći.« »Kamo?« Hunter nakrivi glavu. »Bilo kamo, samo dalje odavde.« Garcia načas promisli o tome. »Zbog članka u novinama?« Hunter kimne. »Proš le mi je noć i rekla još poneš to o sebi. Bila je zlostavljana na svaki moguć i nač in. Umire od straha da ć e je otac pronaći.« »Kako možeš jamčiti da neće opet pobjeći od nas?« »Ne mogu. Ali stječem njezino povjerenje.« Garcia nije poznavao nikoga tko je viš e od Huntera izazivao povjerenje. »Dao sam joj mobitel s unaprijed plać enim impulsima. Naš i su brojevi uneseni u njegovu memoriju i opremljen je GPS-om. Rekao sam joj da ga nikad ne isključuje.« Dok su se prespajali na Luč ku autocestu, naš li su se usred prometne gužve. »Imala je još jednu viziju.« Garcia se zabulji u Huntera s iščekivanjem. »Nova žrtva?« Hunter brzo odmahne glavom, a Garcia ispusti izdah olakš anja. »Što je vidjela ovog puta?« Hunter pretrese sve š to mu je Mollie isprič ala noć prije. Promet se

počeo sporo pomicati, ali Garcia to nije ni primijetio. »Prvi siječnja? Što to znači?« »Nisam siguran, ali Mollie je bila sigurna da to neš to znač i ubojici. Nešto važno.« »Možda tada ubojica planira ponovno napasti«, predloži Garcia. Hunter sklopi oč i i izmasira si č elo. »Ili je to dan kada misli završ iti s tim. Možda to znači kako će svi biti mrtvi do prvog siječnja.« »Svi? Koliko ih je svi?« »Nisam siguran, ali š to god ona mislila pod prvim siječ nja, to nam ne daje mnogo vremena.« »Devet dana, da budemo precizni.« Hunter je shvać ao i dijelio Garcijinu frustraciju. Za sada nisu imali niš ta konkretno, bili su bez pravih tragova, a imali su samo pretpostavke utemeljene na sitnicama koje su znali i vizijama sedamnaestogodišnje djevojke. Ljutiti vozač i oglase se trubama. Garcia pomakne svoj automobil za nekoliko centimetara naprijed. »Je li u tome vidjela ikakav zaključ ak? Zaš to ubojica progoni sve te ljude? Je li to uopće u ikakvoj vezi sa školama ili s učenicima?« Žustro odmahivanje glavom. Ostatak puta odvozili su u tišini.

88. Hunter i Garcia stigli su u Viš u srednju š kolu u Gardeni s petnaest minuta zakašnjenja. Gospođa Adams bila je debeljuš kasta ž ena vedra izgleda od skoro š ezdeset godina, savrš eno poč eš ljane sijede kose i topla osmijeha. Rado im je pruž ila pomoć i usmjerila oba detektiva u arhiv ispunjen kutijama pri dnu knjižnice. »Sve su kutije označ ene po godinama.« Glas gospođe Adams bio je sladak kao i njezine blijedo- -zelene oči. Hunter se okrene prema njoj. Bila je skoro trideset centimetara niž a od njega. »Mnogo vam hvala na vaš oj ljubaznosti, gospođo Adams. Dalje ćemo se sami snaći.« Ona je oklijevala na vratima. »Nećemo ostaviti nered«, nasmiješi se Hunter. »Obećajem.« »Ako me zatrebate, bit ć u u središ njem dijelu knjiž nice.« Zatvorila je vrata za sobom. Iz fascikla koji je donio sa sobom Hunter izvadi sliku č etiriju djevojaka koju je Garcia prethodnog dana nabavio u staroj skladiš noj prostoriji. Smjesti je na veliki stol u središ tu prostorije. Također je izvadio fotogra iju muš karca koju su pronaš li na kaminu u kuć i u Malibuu. Ako je druga ž rtva bila uč enica u gardenskoj š koli, postojala je šansa da ju je pohađala i prva žrtva. »Ovo je snimljeno 1985.« Hunter pokaž e fotogra iju djevojaka. »Uključ imo tu godinu i potraž imo razdoblje od dvije godine kasnije i jedne godine ranije - od osamdeset četvrte do osamdeset sedme.« Garcia se namršti. »Samo zato što su se ove djevojke družile ne znači nužno da su bile u istom razredu«, objasni Hunter. S polica su izvukli bitne kutije i nije im trebalo mnogo vremena da pronađu č etiri crno-bijele fotogra ije č etvrtih razreda dimenzija 36x24 mm. Hunter poč ne od vrha, '87. godiš ta, one godine kada bi Amanda Reilly bila maturirala đa nije prekinula š kolovanje. Na fotografiji se nalazilo stotinu i dvadeset šest natiskanih učenika. Posluž io se poveć alom i nije se ž urio dok je pogledom skakao s

fotogra ije maturanata na onu s djevojkama, a zatim na fotogra iju s neidenti iciranom prvom ž rtvom, uspoređujuć i svako lice sve dok nije bio siguran. Ništa. Preš ao je na sljedeć u sliku i ponovno započ eo spor proces uspoređivanja. Nakon dvadeset pet minuta frustracije, Hunter je pronašao zlatnu žilu. »Našao sam je.« »Koga?« Garcia uzbuđeno podigne pogled. »Naš u ž rtvu broj dva.« Hunter okrene fotogra iju i prstom pokaž e djevojku skrivenu iza dvojice mladić a koji su izgledali kao branič i u predzadnjem redu učenika. Vidjelo joj se jedino lice. Garcia upotrijebi svoje poveć alo, dok su mu oč i skakale sa slike na sliku. »O da, to je ona.« Hunter pogleda popis s imenima prič vrš ćen za poleđinu fotogra ije. »Zove se Debbie Howard.« Brzo je nazvao Hopkinsa s viješću, zatraživši da iskopa sve što može o gospođici Howard. Garciji je trebalo još dvadeset pet minuta da pronađe prvu od dviju preostalih djevojaka - Emily Wells, '84. godiš te. Petnaest minuta kasnije, Hunter je opazio posljednju djevojku - Jessicu Pierce, '85. godište. Pregledali su sve slike onoliko temeljito koliko su mogli. Žrtva broj jedan nije se nalazila niti na jednoj od njih. Obojica su bila vrlo sigurna u to. Imena Emily Wells i Jessice Pierce smjesta su proslijeđena Hopkinsu i Jedinici za kriminalističku obradu. »Pronađi ih«, bilo je sve što je Hunter rekao.

89. Adresa koju su imali za Patriciju Reed, nekadaš nju profesoricu oca Fabiana iz algebre 2, bila je u Pomoni, petom najveć em gradu u Losangeleskom okrugu i domu glasovitog Kalifornijskog drž avnog politehnič kog sveuč iliš ta (Cal Poly). Promet koji se malo kretao, a malo stajao koštao ih je jednog i pol sata. Prilaz Minnequa bio je tiha ulica otprilike deset minuta udaljena od Cal Polyja i nisu imali teš koć a u pronalaž enju zgrade koju su traž ili. Moderna stila i uvuč ena podalje od ulice, proč elje velike dvokatnice gledalo je na nekoliko savrš eno podrezanih ž ivič njaka, malenu travnatu površ inu slijeva i garaž u za dva automobila zdesna. Na pretjerano veliku kolnom prilazu poploč enom crnim i bijelim opekama bio je parkiran crni dodge journey. »Opa, ovo je sasvim zgodan dom za umirovljenič ke dane«, reč e Garcia, parkirajući na ulici pred kućom. »Dobra pila, isto.« Uspeli su se granitnim stubama s ogradom š to su vodile do ulaznih vrata i pozvonili. Nakon nekoliko trenutaka otvorila im je sić uš na, ž ilava Meksikanka u tridesetim godinama odjevena u uniformu nalik onoj hotelske spremač ice. Crna joj je kosa bila č vrsto smotana pod mrežicom za kosu. »Dobro jutro«, reč e Hunter s ugodnim osmijehom, hitro vrativš i svoju znač ku u dž ep. Iz iskustva je znao kako su mnogi radnici u privatnim kuć ama u L. A.-u ilegalni imigranti. Policijska znač ka u njima samo izaziva paniku. »Tražimo gospođu Reed.« »Gospona Reeda?« odgovori služ avka s teš kim naglaskom, uzvrativši osmijehom. »Ne, ne. Gospođu Reed. Patriciju Reed.« »Ah. Ne ovdi. Nema gospođe Reed.« »Kako to mislite, nema gospođe Reed? Nije kod kuće?« »Ne. Ella se ha ido para siempre.« Hunter se namršti. »Otišla je zauvijek?« »U č emu je problem, Emilia?« Muš karac u ranim č etrdesetima odjeven u sivo vuneno odijelo na tanke svijetle pruge sa svijetloplavom koš uljom i plavom prugastom kravatom pojavio se na

kraju predvorja. Bio je visok, dobro građen i ljepuš kast poput ilmske zvijezde, tamnomodrih očiju i istaknute, četvrtaste čeljust!. Sluš kinja se okrene i pogleda ga. »Creo que estos senores estä n en busca de su madre, gospodine Reed.« »Esta bien, Emilia, tranquilo. Ja ć u razgovarati s njima.« Pokretom glave pokazao joj je da se vrati svojim dužnostima. »Dobro jutro, gospodo. Ja sam James Reed«, reč e muš karac kad je dospio do vrata. »Mogu Ii vam pomoći?« »Koliko sam shvatio iz onoga š to je Emilia rekla, Patricia Reed je vaša majka?« upita Hunter uljudnim tonom. »Mislio sam da si rekao kako ne razumiješ š panjolski«, promrmlja Garcia ispod glasa. »Patricia Reed bila je moja majka. Preminula je prije pet mjeseci.« »Zao nam je što to čujemo. Nismo znali.« »O čemu se ovdje radi, gospodo?« Hunter i Garcia se predstave i prođu kroz uobič ajeni ritual pokazivanja znački. »Nadali smo se da ć emo joj postaviti nekoliko pitanja o jednom od njezinih bivših učenika iz srednje škole u Comptonu«, reče Hunter. Izraz zanimanja preleti Reedovim licem. »O kojoj godini govorite?« »Godini 1984., 1985.?« »Osamdeset č etvrte sam bio uč enik u comptonskoj š koli. To mi je bila prva godina. Maturirao sam 1987.« »Doista?« Hunterovo zanimanje poraste. »Biste li imali š to protiv da pogledate neke slike za nas? Možda biste ih se mogli sjećati.« Reed provjeri svoj sat i iskrivi lice. »Profesor sam u Cal Polyju. Uskoro moram biti na nastavi. Imam samo otprilike jedan sat prije nego š to moram krenuti. Biste li se mož da mogli vratiti kasnije navečer?« »Ne bi trebalo trajati dulje od deset, maksimalno petnaest minuta«, ustrajao je Hunter. »Imam neke seminare koje još moram pregledati. Jako sam kratak s vremenom.« »Vrlo je važno, gospodine Reed«, objasni Hunter. Reed prouč i oba muš karca, a zatim popusti. »Molim vas, uđite«, reče on, pozvavši ih unutra.

90. Dnevni boravak Jamesa Reeda imao je pod od bjelogorič nog drva i sofu u obliku slova L koja je gledala prema veliku plazma-televizoru na zidu. Zastori su bili navuč eni. Jedino svjetlo dopiralo je od samostojeć e lampe u kutu, smješ tene tako da osvjetljava veliki okrugli stol. Na njemu su se nalazile tisuć e djelić a nedovrš ene slagalice, savrš eno razdijeljene u skupine prema bojama. Svi rubni dijelovi već su bili poslož eni, oblikujuć i veliki pravokutni okvir. Reed je bio ljubitelj slagalica i vrlo sistematičan, opazi Hunter. »Sedam i pol tisuć a dijelova«, potvrdi Reed, poprativš i Hunterov pogled. »Neć e mi dugo trebati da je završ im«, prizna on ponosno. »Tek sam je započeo jučer. Volite li slagalice, detektive?« Hunter podigne pogled s dijelova na stolu. »Volim.« »Nema bolje vjež be za ljudski analitič ki i vizualni um.« Reed zastane pokraj stola. Pogledom prouč i dijelove i podigne jedan, uguravš i ga na mjesto na gornjem desnom kutu. »Također je vrlo terapeutska«, reče on i potom uputi detektive prema sjedećem dijelu. Hunter i Garcia sjednu na sofu, dok je Reed zauzeo stolicu antikna izgleda okrenutu prema njima. »Traž ite li nekog konkretnog uč enika?« upita Reed, prekriž i noge i položi ruke na koljena. »Da«, odvrati Hunter te stavi stari godiš njak comptonske srednje š kole na stakleni stolić za kavu ispred njih i listajuć i ga otvori. »On nije bio s vaš e godine. Bio je tri godine stariji od vas. Ime mu je Brett Stewart Nichols.« James Reed se napne i promeškolji na stolici. »Ovo je on.« Hunter pokaž e fotogra iju na sredini stranice - mrš av mladac s neukrotivom crnom kosom i energič nim, tamnosmeđim očima. Reed je i ne pokuš a pogledati. Nepokolebljivo je zadrž ao pogled na Hunteru. »Ne moram pogledati sliku. Sjećam ga se.« »Čega se sjećate o njemu?« Reed nekoliko puta prođe rukom preko usta dok je traž io prave riječi. »On... nije bio jako draga osoba.«

»Kako to mislite?« »Sto je uč inio, detektive? Je li ubio nekoga? To me ne bi iznenadilo. U školi ga se lako moglo klasificirati kao psihopata u nastanku.« Niti jedan detektiv nije očekivao takvu izjavu. »Zašto to kažete? Možete li nam reći malo više o njemu?« Reed se nagne natrag u stolici, napetih ramena. »Bio je nasilnik. Nije odlazio u š kolu radi uč enja. Skola je bila samo mjesto puno slabijih klinaca koje su on i njegovi prijatelji mogli maltretirati.« »Je li vas maltretirao?« Hunter je promatrao svaki suptilan pokret i reakciju. Reed se nervozno nasmijuckao, a zatim izvukao iz dž epa mast s okusom viš nje i preš ao njome preko usana. »Sve su maltretirali. Nije bilo važno u kojem ste razredu. Oni nisu marili. Ljudi su ih se bojali.« »Bojali?« »Znate, kada se u ono vrijeme koristila riječ nasilnik, ljudi bi samo zamislili vrlo glasnog učenika koji dobačuje pogrde drugim učenicima. Mož da kako ih zadirkuje jer su bili malo podeblji ili č udno odjeveni ili im nije dobro iš ao tjelesni, ali ne i Brett i njegovi prijatelji. Ako biste mogli zamisliti ulič nog gangstera iz modernog doba s ozbiljnim problemom u stavu kako se nađe u proš losti, onda biste vjerojatno doš li blizu onomu kakva je vrsta osobe bio Brett.« Reed zastane i nervozno se poč eš e po bradi. »Bila je jedna djevojka koje se sjeć am, Katherine, mislim da se tako zvala. Nije bila iz mog razreda. Ja sam bio u prvom razredu, ona u treć em, ali sjeć am se da je bila prilič no sramež ljiva, jako debeljuš kasta, uvijek sama. Nije bila privlač na djevojka - imala je č udan, neš to kao orlovski nos, neravne zube, loš u frizuru i duboko usađene oč i iza velikih naoč ala debelih stakala. Brett i njegovi prijatelji obož avali su je muč iti. Svaki put kad bi je vidjeli glasno bi roktali i dobacivali joj uvrede. U svakom sluč aju, jednog dana, mislim da je to bilo za vrijeme petog sata, slijedili su je u zahod i dok je bila u svom odjeljku, s pregrade susjednog odjeljka izlili su na nju kantu ljudskog izmeta.« Garcia iskrivi lice. »Je li itko vidio Bretta kako to radi?« upita Hunter. »Ne, ali svi su znali da nitko drugi u comptonskoj š koli ne bi bio sposoban učiniti takvo što.« »Nitko nikada nije obavijestio policiju ili ravnatelja š kole?« upita

Garcia. »Mislim da nije bilo svjedoka tog konkretnog incidenta.« »A š to je s nasilniš tvom opć enito?« upita Hunter. »Jesu li se jednostavno uvijek provlačili s tim nekažnjeno?« Reed pogleda Huntera. »Razumijete li kako funkcionira vrš njač ko nasilje, detektive?« Hunter susretne njegov pogled. »Da. Zastrašivanjem.« »Tako je, zastraš ivanjem, a oni su bili jako dobri u tome. U š koli i izvan nje. Radili su stvari poput onoga š to su uč inili toj djevojci Katherine samo iz zabave. Bez razloga, bez neke već e zamjerke protiv ikoga, samo zato š to su voljeli maltretirati ljude i jer ih je to nasmijavalo. Zamislite š to bi uč inili da ste ih razljutili i da su vam se željeli osvetiti.« »Ovo druš tvo o kojem govorite, koliko ih je bilo? Biste li nam ih mogli pokazati?« Hunter gurne godišnjak prema Reedu. »Zapravo se ne mogu sjetiti.« Reed slegne ramenima, ignorirajuć i knjigu. »To je bilo prije dvadeset pet godina. Ja sam bio u prvom razredu, Brett u č etvrtom. Maksimalno sam se trudio da im se ne nađem na putu, kao i svi drugi. Ali Brett nije bio najgori. On nije bio...«, prstima je označio navodnike u zraku, »...vođa.« Hunter izmijeni brz pogled s Garcijom. »Pa tko onda jest?« Reed na tren uš tipne usnu. »Još uvijek mi niste rekli o č emu se ovdje radi, detektive. Tražite li ga zbog ispitivanja?« »Ne baš«, otpovrne Hunter. Reed prouč i Huntera i Garciju. »Cekajte malo. Vi ljudi ste iz Ubojstava, zar ne? Je li netko konač no ubio Bretta?« Neznatan osmijeh zaigra mu na usnama. »Mislite li da bi netko imao razloga za to?« »Jeste li sluš ali iš ta od onoga š to sam govorio?« namrgodi se Reed. »Terorizirali su sve u onoj š koli. Neki uč enici i barem jedan profesor napustili su Srednju š kolu u Comptonu zbog njih. Uopć e se ne bih iznenadio da su postali okorjeli kriminalci nakon što su otišli iz škole.« Hunter se nagne naprijed, polož ivš i laktove na koljena. »Biste li se iznenadili da vam kaž em kako je Brett Stewart Nichols postao katolički svećenik?« Reed se zapilji u oba detektiva. »Vi to ozbiljno?« Bez odgovora.

»Kažu da se svatko može iskupiti, ali da, to bi me silno iznenadilo.« »Vođa«, Garcia ponovno upita, gurnuvš i otvoren godiš njak bliž e Reedu. »Tko je on bio?« Reedov pogled napokon odluta prema knjizi. Citavu je minutu prelistavao stranice prije nego š to je zastao i bijesno se i dugo zagledao u sliku pri dnu lijevog kuta. Miš ić na č eljusti nervozno mu je zatitrao kad je lupnuo po fotografiji desnim kažiprstom. »On.«

91. Slika koju je Reed izdvojio prikazivala je mladić a blijeda lica, punih usana, prijetećih tamnih očiju nalik mačjima i crne kose duge do ramena. Ime koje je pisalo ispod slike bilo je Peter Elder. Hunter zapiše ime u svoj crni notes. »Čega se sjećate o njemu?« »Već sam vam rekao. Oni su bili nasilnici i sklanjao sam im se s puta. Ništa drugo ne mogu reći.« »Prepoznajete li još koga?« ustrajao je Garcia. »Ostatak njihova društva, možda?« »Ne«, reč e Reed odsječ no, s treskom zatvori godiš njak i odgurne ga natrag u Hunterovu smjeru. »A bilo koja od ovih djevojaka?« Hunter pokaž e Reedu fotogra iju djevojačke skupine Amande Reilly. Reed ju je paž ljivo gledao gotovo cijelu minutu, a zatim odmahnuo glavom. »Ne, nikada ih nisam vidio u školi.« Zadržao je pogled na slici. »One nisu bile uč enice u comptonskoj š koli. Pitao sam se jeste li ih mož da vidjeli kako se zadrž avaju izvan š kole, mož da s Brettovim i Peterovim društvom?« »Govorimo o vremenu otprije dvadeset i neš to godina, detektive. Naž alost, nemam fotografsko pamć enje. I kao š to sam rekao, radio sam sve š to sam mogao da se drž im podalje od njih.« Reed provjeri svoj sat. »Ovo se produljilo na znatno viš e od petnaest minuta, detektive. Stvarno moram krenuti.« »Kao profesorica, vaš a je majka udaljila Bretta s nastave sedam puta, zar ne?« navaljivao je Hunter. »Tako je.« Odgovor je stigao s natruhom ljutnje. »Moja je majka bila veoma dobra i ponosna profesorica. Uvijek je radila ono š to je smatrala da treba uč initi u bilo kojoj situaciji. Odbijala je da je itko zastrašuje, a pogotovo bezobzirni učenik.« »Je li joj prijetio nakon što ga je isključila iz nastave?« »Brett i Peter nisu prijetili. Oni su djelovali.« Miš ić u njegovoj čeljusti opet se napeo. »Sto je učinio?« Pitanje je uč inilo Reeda nervoznim. »Gospodo, doista moram poć i.

Imam razred kojem moram predavati.« Skoč io je na noge, a oba su detektiva ustala. Reed pokretom ruke pokaže gostima prema vratima. Dok je Hunter prolazio pored velikog stola sa slagalicom, zastao je, na nekoliko sekunda prouč io dijelove, posegnuo za jednim i umetnuo ga na njegovo mjesto. Reed se ljutito zagleda u njega. »Samo sam slučajno pogodio«, reče Hunter i slegne ramenima. Na vratima se Reedove oč i suze i izraz prepoznavanja preleti mu licem. »Cekajte malo. Sad se sjeć am gdje sam ranije vidio vas dvojicu. Juč er ste bili u novinama. Tarot-policajci, zar ne? Neš to u vezi s angažiranjem mlade djevojke koja tvrdi da je vidovnjakinja.« »Ne biste trebali vjerovati svemu š to č itate u novinama«, odbrusi Garcia. »Sveć enik je ubijen, zar to nije toč no?« nastavi Reed. »Odrubljena mu je glava? Novine nazivaju ubojicu Krvnikom. Rekli ste da je Brett postao katolič ki sveć enik. Je li on taj koji je ubijen?« Iskra zadovoljstva bljesnula mu je u očima. Hunter zatvori patent svoje jakne i kimne. »Da, Brett Stewart Nichols divljač ki je ubijen.« Prič ekao je Reedovu reakciju, ali nije ju dobio. »Hvala vam š to ste naš li vremena za nas i pomogli nam, gospodine Reed.« »Sve najbolje s vaš om istragom, detektive.« Reed smireno zatvori vrata. Zadovoljan osmijeh raširio mu se mršavim, asketskim licem. Vani je Hunter posegnuo za mobitelom i ponovno nazvao Hopkinsa. »lane, slušaj, ima još jedna stvar koju mi trebaš istražiti...«

92. Danas je bio važ an dan ispunjen ponosom za mladu policajku Shaunu Williams. Prvi je put izlazila na svoju ophodnju sama. Shauna se rodila u Inglewoodu, opasnom kvartu u jugozapadnom dijelu L. A.-a. Najmlađa od č etvero djece, također je bila i jedina djevojč ica. U š koli je, za razliku od svoje brać e, bila predana i sklona uč enju. Ocjene bi joj samo povremeno bile niž e od 4+, Visoka i miš ić ava, Shauna je igrala za koš arkaš ku momč ad i š kolsku reprezentaciju ž enskog bejzbola. Bila je prva i jedina od svih č etvero Williamsa koja je ikad maturirala. Mož da bi, da su stvari ispale drukč ije, također bila prva u svojoj Obitelji koja je ikada upisala fakultet. Shauna je znala da su joj brać a upletena u loš e stvari, samo š to nije znala koliko loš e. Teš ko je odrastati u siromaš nom kvartu u gradu kao š to je Los Angeles, a da vas ne zahvati luda kultura bandi koja vlada ulicama. Ako ste usto američ ki crnac, to je iz nekog razloga sve č inilo još i tež im. Nikad neć e zaboraviti onu noć kad je otvorila vrata dvama policajcima koji su njezinim roditeljima doš li donijeti najgoru vijest koju ijedan roditelj ikada mož e primiti. Sva su tri njezina brata bila ustrijeljena u ukradenom vozilu u onome š to je izgledalo kao ubojstvo iz osvete među bandama. Ona je tek bila navršila devetnaest godina. Shauna se odrekla svog sna o fakultetu i nekoliko mjeseci kasnije, nakon š to je proš la na testu za novake, pridruž ila se Policijskoj akademiji u Los Angelesu. Sest mjeseci rigoroznog treninga koji je uslijedio nije joj predstavljalo problem i Shauna je polož ila završ ni ispit kao najbolja u svojoj klasi. Ambicija joj je bila postati detektivka ili se priključ iti specijalnoj jedinici. Shaunu su rasporedili u Zapadni ured Paci ič kog odjela i dodijelili je iskusnijem policajcu, dvanaest godina starijem od nje. Izaš la je iz akademije prije samo pet mjeseci, ali brzo je uč ila i bila je vrlo inteligentna i iznimno usredotoč ena. Poruč nik Cooper smatrao je kako je vrijeme da Shauna odradi nekoliko patrola sama, a kada je

njezin partner tog jutra dojavio da je bolestan, Cooper je u tome vidio savršenu priliku. Shauna je iz dispeč erskog centra primila poziv o tinejdž erskom ometanju reda i mira u blizini Marine Del Ray, samo nekoliko blokova dalje od mjesta gdje se nalazila. Remeć enje mira pokazalo se kao niš ta drugo doli dva pijana klinca koja rade nered i daju si oduš ka blizu napuš tenog gradiliš ta. Shauna je znala uspješ no i brzo razriješ iti situaciju. Dok se vrać ala u svoje vozilo, neš to joj je privuklo pozornost. Crni cadillac escalade napola skriven iza nedovrš ene zgrade. Prisjetila se tjeralice koja im je bila proslijeđena dan ranije o crnom cadillacu izvedenom na probnu vož nju iz izlož benog prostora trgovca automobilima u zapadnom Hollywoodu koji nikad nije vraćen. Provjerila je na svom rač unalu u vozilu - automobilske tablice su odgovarale. Shauna je nazvala dispeč era i zatraž ila viš e informacija, te joj je reč eno kako je prodavač , afroamerič ki građanin po imenu Darnell Douglas, izveo automobil na kratku probnu vož nju s potencijalnim kupcem. Nisu imali podataka o tome tko je bio muš terija. Nisu bila izdana upozorenja o opasnosti. Shauna je rekla dispeč eru da ć e to otići istražiti. Karoserija automobila bijaš e netaknuta - bez uleknuć a, bez ogrebotina. Nije izgledao kao da je sudjelovao u bilo kakvoj prometnoj nezgodi. Sva su vrata bila zaključ ana. Shauna se posluž ila svojom svjetiljkom da osvijetli unutraš njost automobila kroz zatamnjene prozore - niš ta sumnjivo. Automobil je bio parkiran na cementiranom dijelu. Nikakvi otisci stopala nisu se vidjeli oko vozila. Ponovno je nazvala dispeč erski centar i rekla im da ulazi u zgradu kako bi se uvjerila da niti Darnell niti neidenti icirani kupac nisu unutra i trebaju pomoć. Nazvat će ih ponovno ako išta pronađe. Prva je prostorija bila velika i prepuna građevinskog otpada. Zrak je unutra bio težak od prodornog smrada mokraće. »Hej!« zazvala je glasnim i čvrstim glasom. »Ima li koga unutra?« Nije bilo nikakvog zvuka. Debele, nekada č iste plastič ne folije bile su upotrijebljene kao jeftine zamjene za vrata. Shauna se posluž i svojom svjetiljkom da odgurne gadne zavjese na stranu i uđe u sljedeću prostoriju. »Darnelle, jeste li tu? Policija. Treba li kome pomoć?«

Ništa. Shauna se stala oprezno primicati dublje u napuš tenu zgradu. Sto je dalje napredovala, bivalo je sve mrač nije, a zrak je postajao sve viš e i viš e ustajao - još jedna prazna prostorija, pa još jedna, a onda još jedna. Sve je bilo tiho, ali instinkt joj je govorio kako neš to nije u redu. Upravo se namjeravala vratiti kada je zapuh vjetra podigao prljava plastič na vrata na ulazu u prostoriju na juž nom zidu. Uhvatila je neš to krajičkom oka i koža joj se naježila. Ponese je policijska obuka i Shauna posegne za svojim piš toljem, a zatim se nervozno primakne vratima sitnim koracima. »Hej, Darnelle?« Bez odgovora. »Policija. Ima li koga unutra?« Muk. Koristeć i se svojom svjetiljkom, ona podigne plastič nu foliju i zakorači unutra. Shauna je povratila pet sekunda kasnije.

93. Debbie Howard, nekadaš nja š kolska prijateljica Amande Reilly i moguć a druga Krvnikova ž rtva, bila je kć i jedinica. Odgojila ju je majka nakon š to joj je otac otiš ao kad joj je bilo osam godina. Majka joj se nikad nije ponovno udala i sada je ž ivjela u starač kom domu za osobe koje pate od demencije. Baš kao i Amanda Reilly, Debbie je odrasla u Gardeni. Završ ila je srednju š kolu 1986. i kratko potom preselila se u Seattle kako bi studirala na Washingtonskom drž avnom sveuč iliš tu - Pravnom fakultetu. Diplomirala je s odlič nim uspjehom i odmah dobila posao u Foster Harveyju, jednoj od najveć ih pravnih tvrtki na paci ič kom sjeverozapadu. Pet godina nakon š to se pridruž ila tvrtki udala se za Williama Clarka, odvjetnika i partnera u Foster Harveyju. Brak im je potrajao samo tri i pol godine. Nakon svog brzopoteznog razvoda, Debbie je odluč ila napustiti tvrtku i Seattle te se uputila natrag u Los Angeles. Njezini rezultati u odvjetnič koj služ bi govorili su sami za sebe, a nakon š to je polož ila kalifornijski pravosudni ispit, ponudili su joj posao u uredu losangeleskog drž avnog odvjetnika - podruž nici u Dolini antilopa. Debbie je bila inteligentna, ambiciozna, prodorna i ž estoka protivnica na sudu. Otkada se vratila u Kaliforniju, izvela je pred sud i osudila viš e od petsto kriminalaca č ija su krivič na djela varirala od manjih prekrš aja do teš kih i najtež ih zloč ina kaž njivih smrć u. Prije dvije je godine upoznala Jonathana Halea, vrlo uspješ nog arhitekta, zaljubila se i udala za njega. Pronađena je mrtva u njihovu domu u gradu Lancasteru prije dva tjedna. Nije se spominjala brojka nacrtana na njezinu tijelu. Do trenutka kad su se Hunter i Garcia vratili u svoj ured, Hopkins je već bio prikupio sve podatke u uredno odš tampan izvješ taj na dvije stranice. »Kako je umrla?« upita Hunter, pregledavajući izvještaj. »Prema detektivu iz Okruž ne š erifove uprave s kojim sam razgovarao, pronađena je mrtva u svojoj kupaonici. Buduć i da je sluč aj još uvijek otvoren i kako je ž rtva bila tuž iteljica iz

losangeleskog ureda drž avnog odvjetnika, nisu htjeli otkriti viš e informacija. Porazgovarao sam s kapetanicom Blake i ona ih je nazvala i postavila ž uran zahtjev.« Hopkins kimne. »Podijelit ć e svoje podatke s nama.« »Pa gdje su onda dosjei?« inzistirao je Hunter. »Na putu ovamo. Detektiv Ross iz Serifove uprave u Lancasteru kopira sve š to imaju o smrti Debbie Howard. Kapetanica Blake rekla im je da nam odmah poš alju š to god mogu. To je bilo prije samo pola sata. Trebali bi uskoro stići.« »Dobro. Što još imaš?« Podatke o Peteru Elderu kojeg je pomoć u godiš njaka identi icirao srednjoš kolski kolega oca Fabiana, James Reed, bilo je mnogo lakš e dobiti. On nikad nije maturirao i za razliku od Bretta, Peter se nikad nije popravio. Od nasilniš tva je eskalirao do krađa u trgovinama, uličnog razbojništva, oružane pljačke i na kraju ubojstva. Hopkins preda detektivima kraći izvještaj o Elderu. »On je u KDK-u?« upita Garcia, iznenađen. Kalifornijska drž avna kaznionica u Tehachapiju jedna je od samo tri kalifornijska zatvora sa sigurnosnim odjelom. Najsigurnija zona unutar zatvora 4. razine, osmiš ljena da pruž a izolaciju i najviš u moguću zaštitu zatvorenicima s najvećim kaznama. »Pronađen je na mjestu zloč ina, prekriven krvlju i s truplom pod nogama - vlasnikom trgovine«, objasni Hopkins. »Jedini razlog š to ne č eka smrtnu kaznu je zbog neke tehnikalije. Policajci su zabrljali na mjestu zloč ina. Dobio je dož ivotni zatvor, bez moguć nosti uvjetnog otpusta.« »Sto je s druge dvije djevojke na fotogra iji iz Srednje š kole u Gardeni?« Hunter ustane. »Emily Wells i Jessica Pierce. Jesmo li ih već pronašli?« Brzo odmahivanje glavom. »Proveo sam nekoliko istovremenih pretraživanja, ali zasad ništa. Moraš mi dati malo više vremena.« »Vrijeme je neš to š to nam izgleda jako brzo istječ e«, reč e Garcia, dobacivš i Hunteru brz pogled. Nisu htjeli otkriti Mollienu najnoviju viziju o prvom siječnja. »Imao sam sreć e s istraž ivanjem Debbie Howard«, reč e Hopkins. »Odabrala je zadrž ati svoje djevojač ko prezime umjesto da preuzme muž evo. To i č injenica da je radila za ured okruž nog drž avnog

odvjetnika mnogo je pojednostavilo stvari. Ime joj se skoro odmah pojavilo u bazi podataka Ubojstava. Emily Wells i Jessica Pierce vjerojatno su udane. Morat ć u uć i u trag starim registrima, a mož da i njihovim roditeljima. Radim č im brž e mogu. Doć i ć u do njih, ali trebam još nekoliko sati.« Prešao je dlanom preko umornog lica. »Sto je s naš om moguć om prvom ž rtvom, neidenti iciranim muškarcem i potragom za satom?« upita Garcia. »Je li ti se posrećilo?« »Dosad niš ta iz popisa osobnih predmeta, ali vjerovali ili ne, u današ nje vrijeme ovi popisi još nisu uneseni u bazu podataka.« Hopkins slegne ramenima kao da mu to nije jasno. »To su rukom ispisani obrasci.« Hunter zabaci glavu i ispusti umoran uzdah, preš avš i rukama preko lica. »Poslat ć u nekoliko ljudi u mrtvač nice da pregledaju te obrasce. Moramo pronaći tog tipa.«

94. Kapetanica Blake uš la je u sobu bez kucanja. Izgledala je malo jač e naš minkana nego obič no, a Hunter zaključ i kako je to napravila ne bi li sakrila tamne kolobare ispod očiju. »Je li ovo ozbiljno, Roberte? Je li Debbie Howard druga ž rtva?« Nakrivila je glavu prema slikama na plutenoj ploči. »Postoji velika š ansa, da. Ali trebam dosjee o sluč ajevima prije nego što mogu sa sigurnošću zaključiti.« »Uskoro ć e stić i«, potvrdi kapetanica. »Tuž iteljica iz ureda okruž nog odvjetnika?« Odmahnula je glavom u znak neodobravanja. »Stvari ć e se do kraja zakomplicirati kad š ef policije i gradonač elnik saznaju za ovo.« »Zasad samo provjeravamo tragove«, smireno ć e Hunter. »Nitko ne mora ni za što doznati.« »Otkako si juč er dospio na naslovnicu Titnesa, š ef od mene ž eli dnevni izvješ taj o ovoj istrazi. Zeli nas drž ati na oku, nas 'Mistič ne policajce', kao što sam sigurna da želi i gradonačelnik.« »Onda mu iznesite izvješ taj. Zna li itko da ste zatraž ili dosjee koji su vezani za našu istragu?« Kapetanica oš ine Huntera arktič ki hladnim pogledom. »Nisam toliko glupa, Roberte.« »Onda im ne moramo reći, barem ne još.« »Tražiš li ti to od mene da lažem šefu policije, Roberte?« »Ne, kapetanice, samo da manipulirate istinom na dan ili dva.« Kapetanica se bijesno zagleda u Huntera, a onda i u Garciju. »Koji je tvoj problem s autoritetom i pridrž avanjem pravila, detektive? Jesi li zaboravio da odgovaramo š efu policije i gradonač elniku? Nisam sigurna kako je William Bolter imao obič aj voditi ovaj odjel, ali laganje i ogluš ivanje na zapovijedi nadređene viš e se neć e nesluž beno sankcionirati. Ne dok sam ja kapetanica. Ako dobijemo potvrdu da je Debbie Howard stvarno druga ž rtva naš eg ubojice, to ć e dospjeti u izvještaj.« Zastala je. »Što dakle zasad imamo?« Hunter joj reč e za fotogra ije maturanata iz Viš e srednje š kole u Gardeni i o njihovu sastanku s Jamesom Reedom.

»A taj Peter Elder, sveć enikov stari srednjoš kolski pajdaš , on je u KDK-u u Tehachapiju?« upita ona. »Zbog mjesta ubojstva koje su zabrljali policajci«, potvrdi Hopkins. »Trebao je biti u San Quentinu.« »Volio bih porazgovarati s njim š to je moguć e prije, kapetanice.« Hunter provjeri svoj sat. »Koliko brzo mislite da mož emo dobiti zahtjev za razgovor sa zatvorenikom?« Kapetanica uzdahne, gledajuć i u dosje Petera Eldera. »Eider je u zatvoru s najveć im stupnjem sigurnosti - na sigurnosnom odjelu, Roberte. Prava na posjete su rijetka, ako ih uopć e ima. Morat ć u poslati služ beni zahtjev upravitelju zatvora. Cak i ako naglasim hitnoć u, to bi još uvijek trajalo barem dvadeset č etiri sata.« Vratila je dosje na Hunterov stol. »Imam jako dobrog prijatelja u povjerenstvu Kalifornijskog odjela za izvrš enje kazni i rehabilitacije, koji bi mogao ubrzati stvari. Ali na koji nač in misliš da ovaj Peter Elder mož e pomoći? U zatvoru je već...« Brzo je pogledala Hopkinsa. »Četrnaest godina«, potvrdi on. »Pretpostavljam da nije vidio svog starog š kolskog prijatelja barem toliko dugo.« Hopkins provjeri svoj izvješ taj. »To je toč no, kapetanice. Evidencija posjeta pokazuje samo jedno ime, njegovu majku, a to je prestalo prije pet godina kada je preminula.« Hunter protrlja oč i donjim dijelom dlanova. »Već znamo da su Amanda Reilly i Debbie Howard bile š kolske prijateljice«, Hunter pokaž e prstom na zajednič ku fotogra iju č etiriju djevojaka. »Ali još trebamo povezati djevojke i mladog oca Fabiana. Znamo da se nisu poznavali iz š kole, ali pogledajte ovo, kapetanice.« Hunter privuč e njezinu pozornost prema velikom zemljovidu kvartova Los Angelesa na zidu. »One kvač ice pokazuju gdje su Amanda i mladi sveć enik ž ivjeli kad su bili tinejdž eri, ne toliko daleko jedno od drugoga.« Podignuo je izvješ taj o Debbie Howard sa svog stola. »Debbie je živjela u istoj ulici kao i Amanda.« »Misliš da su bile u bandi?« upita kapetanica. »Tako nekako.« Hunter kimne i nasloni se uz rub svoga stola. »Ali jedini nač in da to potvrdim je da nađemo nekoga tko ih je poznavao kad su bile mlade. Nekoga tko je bio dobar prijatelj, mož da dio bande.« Pokazao je godiš njak comptonske š kole. »Peter Elder je taj

netko.« »A ako on potvrdi tvoju pretpostavku, što time dobivaš?« »Motiv.« Svi su nepomično stajali, a sve oči bijahu uperene u Huntera.

95. »Slušam, Roberte«, kapetanica ponuka Huntera. »Nasilništvo.« »Nasilniš tvo? Misliš vrš njač ko nasilje?« sumnjič avo upita kapetanica. »Danas smo doznali da je u š koli otac Fabian bio nasilnik i k tome još i opak. On i njegova š kvadra tiranizirali su uč enike i profesore do krajnjih granica. Peter Elder nije bio samo dio druš tva, već je prema Jamesu Reedu bio vođa.« »Svećenik je bio opaki zlostavljač u školi?« »Teško je povjerovati, zar ne?« prokomentira Garcia. »Čekaj malo. Amanda i Debbie nisu išle u njihovu školu.« Hunter pretraž i svoj stol. »Pogledajte ovo.« Pruž io je kapetanici srednjoškolsku dokumentaciju Amande Reed. Pogledom je nač as preletjela stranicu. »Loš e ocjene, nekoliko pedagoš kih mjera i č esto izostajanje s nastave.« Slegnula je ramenima. »Pola uč enika u L. A.-u imaju svjedodž be slič ne ovoj. Dakle, nije bila uzorna učenica, pa...?« »Većina nasilnika nije.« Kapetanič ine se oč i raš ire. »Tvrdiš li ti to da je bila zlostavljač ica jednostavno zato š to joj ocjene nisu bile dobre? To je prilič no krut zaključak, Roberte. »Ne.« Hunter smireno odmahne glavom. »Pogledajte broj kazni koje je dobila.« Još jedan brz pogled na list. »Popriličan... želiš reći?« »Niti jedan uč enik ne dobiva gomilu kazni zbog loš ih ocjena, kapetanice. Oni moraju ometati nastavu, biti svadljivi, č ak agresivni. Sve š to kaž em je kako postoji dobra š ansa da je Amanda Reilly također bila zlostavljač ica. Ako nije, svejedno se mož da druž ila s Brettovom i Peterovom klapom.« Kapetanica razmisli o ovome. »Misliš da ovaj ubojica progoni ljude koji su ga zlostavljali kad je bio mlad?« »Mislim da je tako«, kimne Hunter. »To je bilo prije viš e od dvadeset godina«, prokomentira Hopkins.

»Misliš da netko može toliko dugo zamjerati nekome?« »Ljudi mogu zamjerati neogranič eno dugo«, otpovrne Hunter. »Ali u ovom slučaju ne bih to nazivao zamjeranjem.« Kapetanica zatakne slobodan pramen kose iza uha. »Nastavi.« »Mladi su vrlo podlož ni psihološ kim traumama. Tinejdž eri su po prirodi nesigurni, bez obzira na to koliko se mož da ž eljeli doimati č vrstima. U toj su dobi vrata tim nesigurnostima š irom otvorena i niš ta ne spreč ava zlostavljač a da uđe i napravi nered u njihovoj podsvijesti a da oni to čak i ne znaju.« »Nered dovoljno velik da bi nekoga nagnao da pož eli ovo?« upita kapetanica, pokazujući odvratne fotografije oba ubojstva. »Zlostavljanje mož e biti iznimno destruktivno i ostaviti iza sebe psihološ ke ož iljke za č ije zacjeljivanje trebaju proć i godine, ako ikada zacijele.« »Ali zaš to se oboriti na te ljude dvadeset i neš to godina kasnije, kada su njihovi zlostavljač ki dani daleka i potpuna proš lost? Neć eš mi reći kako su otac Fabian i Amanda Reilly i dalje bili zlostavljači, je li?« »Psihološ ke traume mogu godinama č uč ati u neč ijoj podsvijesti i samo č ekati da izbiju na površ inu.« Hunter se približ i prozoru i zagleda se dolje u prometnu ulicu. »Zar se nikad niste zapitali oko beskućnika?« Svi se u sobi namršte. »Piješ li kakve lijekove? Kakve to dovraga ima veze s bilo č im, Roberte?« upita kapetanica, odmahujući glavom. »Ponekad, kada ugledam beskuć nika kako sjedi na uglu, sav smrznut i gladan, pitam se koliko bih daleko u proš lost morao tragati za toč nim trenutkom koji ga je slomio.« Hunter je promatrao nekog starca kako dolje prelazi ulicu. »To bi mogao biti trenutak kada je izgubio posao, ž enu ili dijete. Moglo bi se raditi o bilo č emu. Ali uvijek se radi o neč emu, kapetanice. Kap koja je prelila č aš u, kako kaž e izreka. Svatko ima prijelomnu toč ku.« Okrenuo se prema sobi. »Sada zamislite da je ovaj ubojica bio zlostavljan do krajnjih granica kad je bio klinac. Podsvijest mu je puna gnjeva i ljutnje kojih on č ak niti nije svjestan. Dvadeset pet godina kasnije, u ž ivotu mu ne ide najbolje. Ostao je bez posla ili ga se ž ena sprema ostaviti ili š to već . U njemu kipi. Onda se napokon dogodi prelijevanje č aš e. Neš to povuč e okidač u njegovoj glavi i ponovno otvara ranu. Odjednom sav taj gnjev i

ljutnja više nisu skriveni u njegovoj podsvijesti.« »I on se vraća onomu što smatra korijenom svega zla. Zlostavljanju kad je bio klinac«, reče Garcia, slijedeći Hunterovu misao. Hunter kimne. »Sto god bilo 'prelijevanje č aš e', to je probudilo čudovište.« »To mogu vidjeti.« Kapetanica Blake kimne prema ploč i s fotografijama. »U jednom od svojih dnevnika,« nastavi Hunter, vrativš i se svomu stolu, »otac Fabian spominje skupinu klinaca s ulice s kojima se nekada družio, i iz onoga što smo shvatili, ti su klinci bili tiha jeza.« »I misliš da su mož da Amanda Reilly, Debbie Howard i Peter Elder bili dio te skupine«, prokomentira kapetanica. »To je vrlo moguće.« »Dakle ne govorimo o zlostavljanju u š koli«, zaključ i kapetanica. »Govorimo o uličnom zlostavljanju.« »Većina učenika živi blizu škole koju pohađa«, Hunter će mirno. »Sranje!« Kapetanica Blake zatvori oč i shvativš i š to je Hunter mislio. »Dvostruko zlostavljanje. U š koli i izvan nje. Dvostruka mogućnost ozbiljne psihološke traume.« »Zlostavljač i imaju omiljene ž rtve«, nastavi Flunter. »Mož da, ako budem dovoljno uvjerljiv, mogu navesti Petera Eldera da ih identificira.« »Zašto bi surađivao?« izazove ga ona. »Jer nema što izgubiti.« Kapetanica Blake duboko izdahne, ali on ju je uvjerio. »Smjesta ć u zatražiti razgovor sa zatvorenikom u KDK-u i kontaktirati s Claytonom u povjerenstvu za rehabilitacije. Ako nam se osmjehne sreć a, mož da vas ubacimo sutra.« »Vrijedi.« Hunter kimne. »Mogu voziti. Tehachapi je udaljen manje od dva sata.« Kapetanica uzme dosje Debbie Howard s Garcijina stola i iš čita ono malo podataka š to su imali. »Sto je s Jonathanom Haleom, Debbienim mužem?« »Ne mogu ga ispitati a da prethodno ne proč itam dosje o sluč aju. Čak i ne znamo kako je umrla.« »Opet ć u nazvati Lancaster,« odluč no ć e kapetanica, »i provjeriti gdje su dođavola ti dosjei. Dosad su već trebali biti ovdje.«

Telefon na Hunterovu stolu zazvoni. »Detektiv Hunter.« Sluš ao je nekoliko sekunda prije nego š to je spustio sluš alicu i suoč io se sa svima u prostoriji. Cak i prije nego š to je prozborio, svi su već znali.

96. Ovog je puta kapetanica Blake na svoje oč i ž eljela vidjeti za kakvu je brutalnost Krvnik sposoban. Stigli su na napuš teno gradiliš te u Marinu Del Rey trideset i pet minuta kasnije. Na mjestu se već nalazilo nekoliko policijskih vozila. Hunter je prepoznao srebrni BMW sa sklopivim krovom doktora Winstona parkiran pokraj kombija kriminalistič kog laboratorija. Visoka crna policajka oslanjala se o crno-bijela patrolna kola dok joj je bolničar pružao pomoć. »Sto imamo?« upita Hunter, približ ivš i se policajcu koji je stajao pored žute trake za obilježavanje mjesta zločina kod ulaza u zgradu. »Znam jako malo, gospodine«, odgovori on, zabrinut, te nastavi objaš njavati o tjeralici izdanoj prethodnog dana za crni cadillac. »Policajka Williams...«, kimnuo je u smjeru visoke policajke s bolnič arima, »... locirala je vozilo prije otprilike dva sata. Bilo je bez putnika pa je odluč ila provjeriti ovdje unutra.« Palcem je pokazao preko ramena. Pogled mu se susretne s Hunterovim te on odmahne glavom. »Sam Bog zna što je unutra.« Prekrižio se. Garcia ubaci u usta dvije tablete protiv ž garavice, a kapetanica Blake namrš ti se na njega. U tiš ini su navukli svoje kombinezone. Iš čekivanje onoga š to ć e ovo novo mjesto zloč ina donijeti č inilo se da elektrizira zrak. Uš li su u prvu prostoriju zakrč enu građevinskim otpadom. Zrak je bio hladan i oš tar, zasić en prodornim zadahom mokrać e i fekalija. Kapetanica iskrivi lice i prekrije nos dlanom. Proš li su kroz vrata od plastič ne folije na samom kraju č etverokutne strukture i uvukli se dublje u zgradu. Neugodna se hladnoć a pojač ala, a Svjetlost je bivala sve slabija š to su dalje napredovali. Nakon š to su provjerili č etvrtu prostoriju, ugledali su jarko blješ tavilo forenzič nih re lektora kako sjaje kroz prljave plastič ne zavjese na vratima za novu prostoriju. Jedan je forenzič ar stajao izvan okvira vrata, a pogled mu je bludio daleko u ništavilo. Nije ni registrirao troje novopridošlih. Hunter, Garcia i kapetanica Blake zajedno uđu u jarko osvijetljenu prostoriju. Hladnoć a koja ih je pratila cijelim putem kroz zgradu isparila je iz Hunterova tijela. Ne zbog topline koju su proizvodili

re lektori, već zbog dodatne količ ine krvi koju mu je srce upumpavalo u vene. Kucalo je dvostruko brž e nego prije nekoliko trenutaka. Sva tri para očiju zapilje se u ono što je ispunjavalo središte sobe. »Isuse dragi!« proš apć e kapetanica, prinijevš i drhtavu ruku k usnama.

97. Nag crni muš karac sjedio je na metalnoj stolici s visokim naslonom. Kož a mu je bila blijedo siva, a glava malo zabač ena unatrag. Iz otvorenih mu je usta virila tanka, plastič na cijev. Ali ono zbog č ega je kapetanica Blake zadrhtala nije bila cijev zabijena duboko niz č ovjekovo grlo. Uzrok tomu bilo je dvjesto pedeset desetmililitarskih š trcaljki napunjenih krvlju i zabijenih posvuda po č ovjekovu truplu. Od oč iju do uš iju, glave, torza, genitalija, nogu i stopala. Doktor Winston stajao je zdesna ž rtvi. Polako se približ io detektivima i kapetanici OPU-a. Hunter ga nikad nije vidio tako uznemirenog. Svi č etvero stajali su u tiš ini. Prva je progovorila kapetanica Blake. Njezin inač e smiren i autoritativan glas imao je nervozan prizvuk. »Ubojica je pretvorio žrtvu u krvlju napunjen jastučić za igle?« »Na određeni nač in.« Kratka stanka. »One š trcaljke sadrž e otprilike pedeset posto od njegove qelokupne krvi.« Kapetaničin upitan pogled premještao se s liječnika na Huntera. »Bez pomoć i, ljudska bić a neć e prež ivjeti ako izgube viš e od četrdeset posto svoje krvi«, objasni Hunter. Garcia ispusti težak uzdah. »Govoriš li mi ti to da je ubojica doslovno isisao ž ivot iz ž rtve?« upita kapetanica. »Deset po deset mililitara«, potvrdi doktor. Mjesto zloč ina bilo je koliko odurno toliko i hipnotič ko. Ogavno, ali nisu mogli odlijepiti pogled s njega. Polako su se približili žrtvi. Prizor dviju š trcaljki punih krvlju zarivenih u č ovjekove otvorene oč i poč eo je uzburkavati ž eludac kapetanici Blake. Ona se prisili skrenuti pogled. »Brojka?« upita Hunter. Bez riječ i, doktor Winston im usmjeri pozornost na ž rtvina leđa. Centrirana između njegovih lopatica i duga oko petnaest centimetara, bijaše krvlju ispisana brojka pet. Hunter obiđe stolicu i stane ispred nje. »Što znamo o žrtvi?«

»Zvao se Darnell Douglas. Cetrdesetjednogodiš njak. Zivio je u zapadnom Hollywoodu sa suprugom s kojom je bio u braku sedam godina.« Hunter podigne pogled. »Još je nismo obavijestili«, potvrdi liječ nik uz tuž no odmahivanje glavom. »Bio je prodavač automobila za Princeton Cars koji se također nalazi u zapadnom Hollywoodu. Vjerojatno ste već č uli kako je juč er nestao nakon š to je izveo na probnu vož nju jedno od vozila iz svog salona.« Hunter kimne. »Moja ekipa upravo posipa č itav auto praš kom za otiske. Ako je ubojica išta ostavio za sobom, pronaći ćemo to.« »Kako je ubojici poš lo za rukom izvuć i toliko mnogo krvi?« upita Garcia, trznuvši se od nelagode dok je proučavao štrcaljke. »Vrlo dobro pitanje,« slož i se liječ nik, »a odgovor je - jako polako.« Pokazao je unutarnji središ nji dio ž rtvine desne ruke. »Kao š to svi znate, s obzirom na visoki pritisak protoka krvi, za venepunkciju, uzimanje krvi, preferira se vena na ruci. Ako se primaknete malo bliž e, opazit ć ete da je područ je vene na obje ruke posve izbodeno.« Zbog ž rtvine boje kož e, bilo je teš ko zapaziti hematome, ali Hunter je već primijetio pretjeran broj uboda od igle po središ njem dijelu žrtvine ruke. »Ako š trcaljkom pokuš ate izvaditi krv iz neč ije noge, prsa ili bilo kojeg mjesta osim onog za venepunkciju,« nastavi liječ nik, »osim ako ste imali sreć e da pogodite venu, dobili biste sasvim malo ili nimalo krvi.« Hunter nač as promisli o ovome. »Dakle, ubojica je pri jednom vađenju uzimao deset mililitara krvi iz ž rtvinih ruku, a zatim...« Riječ i mu se izgube. Doktor Winston kimne i pokaže prema žrtvinu vratu, gdje su s obje strane na malom razmaku bili vidljivi deseci uboda. »Ne samo iz ruku. Također se posluž io vratnim venama. Svaki put kad bi napunio jednu š trcaljku, ubojica je trebao mjesto da je pohrani prije nego š to prijeđe na sljedeć u.« Pogledao je Barbaru Blake, koja je sada buljila u njega napola otvorenih usta, razrogač enih oč iju. »Tako da nije upotrijebio ž rtvino tijelo kao jastuč ić za igle, Barbara. Viš e kao jedinicu za

odlaganje.« »Oh, Bože!« »Ubojica je ovo mogao rastezati satima,« nastavi liječ nik, »a sudeć i po onome š to smo vidjeli na prijaš njim ž rtvama, siguran sam da je upravo to i učinio.« »I natjerao ga je da pati«, zaključi Hunter. »Neizmjerno«, slož i se liječ nik. »Svaku novu š trcaljku napunjenu krvlju zabio je u žrtvino tijelo umjesto da je umetne.« Pokazao je svaki dio tijela dok ih je navodio. »Bubnjić i, testisi, bradavice i oč i najvjerojatnije su bili prvi koje je probo, kako bi oni prouzroč ili najveć i bol. U manje mesnatim dijelovima tijela kao š to su lice, potkoljenice, koljena i tako dalje, igle su udarile u kosti.« »Ubojica se ne bi rano oborio na oč i.« Hunter izrazi svoje neslaganje, pobliže pogledavši žrtvino lice. Doktor Winston i kapetanica Blake se namršte. »Zelio bi da ž rtva vidi igle kako se zabijaju u njega«, objasni Hunter. »Zašto?« ovog se puta oglasi kapetanica. »Oh, moj Bož e!« proš apć e Garcia, shvativš i š to je Hunter mislio. »Ubojica se uvijek obara na ž rtvin strah.« Svi pogledi prijeđu na njega. »Darnell Douglas bojao se igala.«

98. Ogromni kat bez ikakvih pregrada bio je labirint velikih i malih stolova. Na svima su se nalazile visoke hrpe knjiga i gomile papira i fotogra ija. Golemi zasloni rač unala, telefoni, uokvirene obiteljske fotogra ije i mekane igrač ke zauzimali su svaku preostalu radnu površ inu. Nije bilo plakata koji bi visjeli sa stropa. Nigdje nikakvih imena. Nije bilo nač ina znati tko je tko ili tko je š to napravio. Mjesto je zvuč alo poput koš nice, ž amoreć i od telefonskih razgovora i lupkanja po tipkovnicama. Viš e od sveukupno dvjesto ljudi dovrš avalo je članke koji će idućeg jutra izaći u LA Timesu. Claire Anderson sjedila je u kutu na samom kraju, okrenuta prema stolu koji je viš e nalikovao stolić u za kavu nego radnom mjestu jedne izvjestiteljice. Iako je dospjela na naslovnicu juč eraš njeg izdanja sa svojom prič om o serijskom ubojici/vidovitoj djevojci, još je uvijek bila na probnom roku. Dakako, juč eraš nji č lanak zacijelo joj je priskrbio nekoliko bodova, ali ona je znala kako u ovoj igri niš ta nije sigurno. Juč eraš nja naslovnica lako je mogla postati današ nja stara vijest. Morala ju je nadopuniti; morala je nastaviti proš irivati vijest. Instinkt joj je govorio da će nabasati na nešto drugačije. Ovaj je ubojica bio bez premca, ali trebalo joj je viš e podataka. Naž alost, bila je i predobro svjesna da je razjarila detektiva koji je vodio sluč aj. Nije mogla dopustiti da joj ova prič a izmakne iz ruku. Morala je istraž iti stranu koju je otkrila samo ona i niti jedan drugi izvjestitelj - vidovitu djevojku. Proš le je noć i u Trader Vic's Loungeu Claire imala osjeć aj kako je poziv koji je primio Hunter imao nekakve veze s djevojkom. Ali dok je preuzela svoj kaput i izaš la, Hunter je već bio otiš ao. Ne ž eleć i tratiti vrijeme, Claire je uskoč ila u taksi i vratila se u onaj isti stari i prljavi hotel u Lynwoodu kamo je slijedila djevojku nakon njezina sastanka u kavani s Hunterom i Garcijom. Ali niti nje nije bilo. Visoki, ć elavi najmodavac na recepciji rekao je Claire kako od prethodne noć i nije vidio djevojku koju je zvao Monica. »Ti njena prijateljica?« upitao je s neprepoznatljivim stranim naglaskom. Dah mu je bazdio na pić e. »Ako ti dobra prijateljica, ti

meni platiti novce koje mi duguje, ha? Ona ne platila stanarinu za tri tjedna.« Podigao je tri dugač ka, koš tunjava prsta. Pod njihovim se noktima skorila prljavština. »Nisam toliko dobra prijateljica«, odvrati Claire, suptilno prekrivš i nos desnom rukom. »Ali reći ću vam što ćemo, gospodine...?« »Petrosky. Pat Petrosky.« »Da vam kaž em š to ć emo, Pat.« Naž vrljala je svoje ime i broj telefona na komadić u papira i stavila ga na pult. »Ako me nazovete č im je vidite, i pritom mislim iste sekunde, mož ete zaraditi sto dolara. Kako vam to zvuči?« Pat je proč itao bilješ ku a da je nije podignuo. Kada je pogledao uvis, pogled mu se zaustavio na Claireinu dekolteu. »U redu, Claire. Imaš dogovoreno.« Claire se Smrdljivko još uvijek nije javio. Sjedila je zureć i u zaslon svog dlanovnika, lupkajuć i kemijskom o zube. Još je imala jedan adut u rukavu. Sluč ajno je uspjela uć i u trag jednoj od Mollienih prijateljica. Dvadesettrogodiš njoj konobarici po imenu Susan koja je ranije radila s njom. Clairein mobitel zavibrirao je na stolu. Ona ga zgrabi i podigne. »Ovdje Claire Anderson.« Bio je to telefonski operater njezine novinske kuć e. Claire nije imala izravnu liniju. Izvjestitelji na probnom roku nikad je nisu imali pa su se bilo kakvi pozivi koji bi za nju pristizali u glavnu telefonsku centralu LA Timesa preusmjeravali na njezin mobitel. »Gospođice Anderson, imam nekoga na telefonu za vas«, reč e operater. »Koga to?« »Ne ž eli mi reć i svoje ime. Nazvao je nekoliko puta juč er i još koji put jutros. Prepoznajem mu glas.« »U redu, prespojite mi ga.« Zač ula je klik. »Ovdje Claire Anderson.« »Izvjestiteljica?« »Da,« zahihoće se ona, »izvjestiteljica. Kako da ja vas zovem?« »Možete me zvati prijatelj.« Claire stisne oč i i polako odmahne glavom dok joj je glavom prolazio naziv »č udak«. »Kako vam mogu pomoć i, gospodine Prijatelju?«

»Pitao sam se bismo li se mogli nać i. Mož da mož emo pomoć i jedno drugome.« »A s čim u vezi biste se voljeli naći?« Bez odgovora, samo teško disanje. »Halo...? Jeste li još na vezi?« »Ovdje sam.« »Dakle, s čim u vezi biste se voljeli naći?« »U vezi s nekim iz vaš eg č lanka koga ste nazvali 'vidovitom djevojkom'.« Claire se uspravi i sjedne. Zbog neč ega u njegovu glasu zadrhtala je. »Ona nije osoba za koju je smatrate.«

99. Citavu minutu nitko nije izustio ni riječ . Kapetanica Blake prebaci se s noge na nogu. Garcijin nagovješ taj da se Darnell Douglas bojao igala pogodio ju je u žicu. Niti ona ih nije voljela. »Ako se bojao igala, kojeg vraga radi ta cijev u njegovim ustima?« kapetanica Blake napokon upita, pokazavš i prstom Darnella. »Je li ga ubojica na silu nečirne nahranio?« Doktor Winston protrlja lice, ne ž ureć i se s odgovorom. »Neć u pouzdano znati sve dok ne dovedem ž rtvu u svoju salu za obdukciju, ali mislim da nije. Ovo je cijev za intubaciju.« Novi drhtaj potrese kapetanicu. »Ubojica je intubirao ž rtvu? Zašto?« »Pogledaj paž ljivo. Sto nedostaje?« Liječ nikove pronicljive oč i izazivale su ih na odgovor. Ponovno su svrnuli poglede na groteskni prizor muš karca urešenog dvjema stotinama i pedeset štrcaljki ispunjenih krvlju. »Odustajem i nisam raspolož ena za igranje igrica, Jonathane«, čvrsto će kapetanica. »Sto nedostaje?« »Sredstvo vezivanja«, reč e Hunter, priš avš i bliž e. »Zrtva nije privezana za stolicu. Samo sjedi ondje kao da je to uč inio svojevoljno.« »Pogodak«, oda mu priznanje doktor Winston. »Sredstvo vezivanja ne bi poslužilo svrsi ovog ubojstva.« »Ne shvać am«, kapetanica Blake odmahne glavom. »Kakve veze imaju sredstva vezivanja s tim što je žrtva intubirana?« »Sputana ž rtva ne bi se mogla pomicati, ali svakako bi mogla migoljiti tijelom«, objasni liječnik. »Da, ali to baš i nije neka borba, zar ne?« otpovrne kapetanica, i dalje zbunjenog izgleda. »Jest ako pokušavaš ubosti venu«, ponudi Hunter. »Opet toč no«, potvrdi liječ nik. »Sve š to je gospodin Douglas trebao uč initi bilo je brzo migoljenje tijelom i ubojič in plan da iglom dohvati mjesto za venepunkciju naiš ao bi na teš koć e. Niti da je udarcem onesvijestio ž rtvu ubojici ne bi pruž ilo zadovoljstvo. Zelio je da ž rtva

bude budna.« »Dakle, ubojica bi morao potpuno imobilizirati ž rtvu?« upita Garcia. Doktor Winston duboko udahne. »Ubojica bi morao paralizirati žrtvu.« »Drogirati je?« upita kapetanica Blake. »Najvjerojatnije«, slož i se liječ nik. »Međutim, trebat ć e mi laboratorijski rezultati da to potvrdim.« »Paralizirajuć e sredstvo koje bi ispitanika drž alo pri svijesti?« Hunter dobaci liječniku pogled pun značenja. »Ne samo pri svijesti. Siguran sam kako je ubojica također ž elio da žrtva zadrži osjete.« »Oh, čovječe!« Garcia čvrsto presavije ruke jednu preko druge, kao da su liječ nikove riječ i pojač ale hladnoć u u prostoriji. »Postoji li takva droga? Paralizirajuć e sredstvo koje dopuš ta ispitaniku da i dalje sve osjeća?« »Oh, da.« Brzo kimanje glavom. »Poprilič an broj, zapravo. A uz internet i stotine sajtova o tajnim drogama, vrlo ih je lako nabaviti.« »Ipak - «, ubaci se kapetanica Blake, odmahujuć i glavom, » - zaš to ga intubirati?« »Jer mu je ono š to je ubojica upotrijebio vjerojatno također paraliziralo dijafragmu«, zaključ i Hunter. »Bio bi se uguš io jer ne bi mogao disati. Ubojici je trebao živ.« »To je upravo ono na š to sam mislio«, slož i se doktor Winston. »Cijev ga je opskrbljivala kisikom i drž ala ga na ž ivotu dok mu je ubojica nanosio onoliko bola koliko je ikomu moguće podnijeti.« Mobitel kapetanice Blake zazvoni i svi se ukoč e. Ona se pomakne u kut sobe, a razgovor joj nije trajao dulje od nekoliko sekunda. »Upali ste«, reč e ona Hunteru kada se ponovno pridruž ila skupini. »Clayton je povukao nekoliko veza i sredio ti razgovor s Peterom Elderom u KDK- u ujutro u sedam sati.« Pogled joj iznova padne na truplo Darnella Douglasa. »Moramo pronać i gada koji je ovo napravio, i to brzo.« Nakon š to je proveo već inu noć i na novom mjestu zloč ina s doktorom Winstonom, Hunter se u 4.30 uputio prema Kalifornijskoj drž avnoj kaznionici u Tehachapiju. Za razliku od njega, Garcia je oko 22 sata poš ao natrag u Parkerov centar. Hunter je od njega zatraž io

da pronađe sve što može o Darnellu Douglasu, njihovoj novoj žrtvi. Podaci koje je Garda prikupio bili su nepotpuni, ali dovoljno dobri da pruže Hunteru ono što je tražio. Darnell nije pohađao comptonsku srednju š kolu niti onu u Gardeni, ali je kao tinejdž er ž ivio samo dvije ulice dalje od Bretta Stewarta Nicholsa. Ta je informacija preplavila Huntera uzbuđenjem. Njegova teorija o uličnoj družini počela se obistinjavati. Hunter je promatrao dok su doktor Winston i dva druga forenzič ara prolazili kroz muč an i vrlo paž ljiv proces vađenja dvjesto pedeset š trcaljci ispunjenih krvlju iz Darnellova trupla. Premda nije oč ekivao nikakve rezultate, Hunter je znao kako svaku š trcaljku treba testirati radi otisaka prstiju. Liječ nik mu je rekao da ć e imati rezultate obdukcije do trenutka kada Hunter završ i sa svojim razgovorom u KDK-u.

100. Več er je poč ela slabo, i kako je napredovala, sva je nada da ć e se popraviti brzo gasnula. Honey je hodala svojim rajonom u zapadnom Hollywoodu već im dijelom protekla tri sata. Zasad je uspjela zaraditi samo dvadeset pet mizernih zelembać a puš enjem dlakavu vozač u koji je smrdio po curryju na straž njem sjedalu svoga taksija. Postajalo je sve tež e nalaziti muš terije. Ulič na prostitucija bila je riskantna i loš e se plać ala, ali za neke starije djevojke ili one koje su se previš e navukle na neš to da bi se pridruž ile jednoj od brojnih agencija za pruž anje pratnje, kojem salonu za masaž u ili poznatim svodnicima raš trkanima diljem Los Angelesa, nije bilo alternative. U dvadeset prvoj, Honey se zapravo i nije moglo smatrati prestarom, ali sedam godina teš ke zloporabe heroinom uniš tilo joj je nekoć lijep izgled. Bila je premrš ava, upalih oč iju, kož e pune ož iljaka, napuklih usana i zamišljena, sanjiva pogleda. Honey se rodila kao Aisha Kemp u juž noj Pasadeni. Njezina prekrasna zlatnosmeđa kož a priuš tila joj je nadimak Honey č ak i prije nego š to je umjela hodati. Ali ako je istina da djeca uč e oponaš anjem onoga što vide, sudbina joj je bila zapečaćena jako rano u životu. Otac joj je bio alkoholič ar koji bi puš io kondenzirani kokain u njihovu dnevnom boravku dok je ljuš kajuć i uspavljivao Honey. Njezina odsutna majka bila je ulič na kurva koja bi uč inila bilo š to za svoj sljedeć i iks. Svađe u njihovoj kuć i bile su nasilne i č este i nikoga nije bilo briga kada je gladna Honey plakala. Honey je iskusila prvi mamurluk prije svog desetog rođendana, a prvi se put nadrogirala odmah nakon toga. U trinaestoj je izgubila djevič anstvo s grupom ulič nih klinaca, a do č etrnaeste godine igle su joj postale nove najbolje prijateljice. Baš kao i njezina majka, Honey je brzo uvidjela kako je njezina nova sklonost skupa. Kad mu je rekla da nema novca, njezin joj je ulič ni opskrbljivač ponudio š ut u zamjenu za š irenje nogu njemu i njegovim prijateljima. Ona se samo nasmiješila i kimnula. Nenadano, u petnaestoj godini, Honey se naš la u sasvim drugač ijem svijetu. Bio je to svijet u kojem su ljudi bili spremni plać ati

za už itke koje im je mogla pruž iti. Brzo je uč ila i jedna od prvih stvari koje je spoznala bila je kako mož e dobiti viš e muš terija i novca ako postavi š to manje ogranič enja. Honey je uskoro zadobila reputaciju da je spremna za bilo š to - bol, neč ist, podlož nost, dominaciju, zlostavljanje, poniž avanje, niš ta nikad nije bilo previš e bizarno. Ali takav ž ivotni stil uz njezino prekomjerno opijanje i svakodnevne šutove uzeo je danak na njezinu tijelu za samo šest godina. Do svoje dvadesete godine kož a joj je izgubila glatkoć u i sjaj, tež ina joj je strmoglavo pala u skoro anoreksič no stanje, a kosa joj je bila toliko tanka da nigdje nije mogla otić i bez perike. Cak i uza svu š minku koju je nanosila, nitko je zaista ne bi smatrao privlač nom ž enom. Oni koji su dobro plać ali nisu pretraž ivali ulice u potrazi za druš tvom. Nazvali bi agencije i seksualne posrednike iz udobnosti svojih hotelskih soba ili straž njih sjedala svojih limuzina. U dvadeset i prvoj, Honey su preostali samo pijani, prljavi i š krti ulič ni tragatelji za seksom. Sitna kiš ica samo je pogorš avala stvari i Honey je već prihvatila kako ć e onih dvadeset pet dolara biti sve š to ć e danas odnijeti kuć i. Nedovoljno za njezin dnevni š ut, ali nadala se da ć e Cliff mož da biti voljan naći kakvo rješenje. Znala je točno što je volio. Upravo je ponovno nanijela svoj crveni ruž i poljupcem odstranila viš ak na papirnati rupč ić kada je opazila muš karca č etrdesetih godina kako je mjerka preko puta ulice. Nasmiješ ila se, ali nije dobila odgovor. Muš karac je sramež ljivo skrenuo pogled. Dolarski zvonč ić i poč eli su zvoniti u Honeyinim uš ima kad je u muš karcu prepoznala turista koji nije bio iz grada. Prič ekala je da on opet uspostavi kontakt oč ima s njom, š to je i uč inio za ravno pet sekunda. Honey je bila struč njakinja u igri oč ijukanja, i za manje od jedne minute dobila je osmijeh kojem se nadala. Skinula je kaput, podignula svoje savrš eno zaobljene grudi i provjerila si dekolte prije nego što je prešla cestu. »Bok«, reč e ona svojim pjevuckavim glasom dok se približ avala turistu. »Ja sam Honey.« Ponudila mu je ruku. »Bok, Honey.« »Opa, imaš fantastič no snaž ne ruke«, reč e ona pretjerano zavodljivim tonom. »Kladim se da si sav miš ić av ispod te odjeć e, zar ne?« Meko je nakrivio glavu u stranu, previše stidljiv da bi se složio.

»Voljela bih da mi pokaž eš .« Seksi namigivanje. »Mož da i ja tebi mogu pokazati š to imam ispod svoje odjeć e.« Okrenula se oko svoje osi. »Bi li volio to?« »Mislim da bih.« Osmjehnuo se, a u kutovima oč iju pojave mu se bore. »Imam samo sto dolara.« Izgledao je kao da mu je neugodno. To. Posegnula je za njegovom rukom. »Sto dolara mož e ti kupiti puno užitka s Honey, srce.«

101. Sobu je osvjetljavala samo neukusna, ruž ič asta neonska svjetiljka sa slikom Playboyeve zeč ice i sve je u njoj bilo jeftino. Tapete s cvjetnim uzorkom, sag boje tamne č okolade, vulgarni uzorci na zidovima, prljave zavjese koje su visjele s prozora i krevet koji je izgledao kao da ć e popustiti ako se na njemu poseksa još samo jedan par. »Samo ć u skoknuti u kupaonicu da se uredim, srce«, reč e Honey, njež no pomilovavš i turista po obrazu. »Kada izađem, nadam se da nećeš nositi svu ovu silnu odjeću. Znam da ja neću.« Honey opet prebroji svoj novac. Znala je da nije pametno primiti novac na kraju svega. Tu je pogreš ku napravila jednom i sve š to je dobila za svoj trud bili su natečeno oko i krvava usna. Prič vrstila je svoju periku, provjerila si š minku i riješ ila se odjeć e. Donje rublje nije joj bilo novo. Nije se č ak ni mogla prisjetiti kada si je zadnji put kupila novo donje rublje, ali bilo je č isto i znala je da ga neć e još dugo imati na sebi. »Dajmo se na posao, curo«, reč e ona svom odrazu, napućivši usne. Turist je sjedio na rubu kreveta još uvijek u potpunosti odjeven. Ruke je držao između koljena, a bradu je privio na prsa. »Što ne valja, srce?« Honey klekne pred njega. Zadrž ao je pogled na podu, previš e u neprilici da bi je pogledao. »Ja... nikad prije nisam ovo radio.« Honey se nasmiješ i i stavi ruku na njegovu nogu, njež no je milujući. »Ne brini se, srce. Ja imam iskustva koliko god ti treba.« »Imaš li što protiv da se i ja odem malo urediti?« »Naravno da ne, srce. Samo polako. Ja ć u te č ekati ovdje vani.« Senzualno mu je namignula. »Bez ičega na sebi.« Honey je bila u krevetu, gola, leđima naslonjena na neudobno metalno uzglavlje kada je muš karac izaš ao iz kupaonice. Već je bila protrljala i uš tipnula svoje bradavice tako da su bile č vrste i isturene. Uvijek je mislila kako su joj one jedna od najboljih obiljež ja. Ali izraz lica joj se promijenio kada je turist nanovo uš ao u sobu. Bio je odjeven u ono š to joj je izgledalo kao duga kiš na kabanica od prozirne plastike

i ništa drugo. Također je opazila njegovu ogromnu erekciju. »Opa, srce. To je prilič no perverzno.« Uspravila se u krevetu. »Volim perverzno.« »Spreman sam za tebe, Honey.« Muš karč ev sramež ljiv glas i drž anje izgubili su se. Njegov je novi ton prekrio č itavo Honeyino tijelo trncima. Izaš la je iz kreveta, a on je zakorač io prema njoj. Dok se primicao, neonska ruž ič asta Svjetlost odbila se o neš to u njegovoj desnoj ruci i ona se ukoč i. Već je prije vidjela takvu vrstu odsjaja. Pokuš ala je vrisnuti, ali on je bio prebrz za nju, u trenu premostivš i udaljenost među njima i prekrivš i joj usta snaž nom rukom. Cvrsto je pritisnuo tijelo uz njezino i ona osjeti kako joj je njegovo uzbuđenje okrznulo bedro. Už asnute joj oč i susretnu njegove, a zlo koje je u njima ugledala prisili je da se pomokri. »Morat ć eš kleknuti i pomoliti se«, promrmlja on, a ona zadrhti u njegovim rukama. Tek što je jutros čitala o njemu u novinama. Zvali su ga Rasparačem. Polako je obliznuo usne dok je podizao oš tricu k njezinu vratu i prošaptao joj u uho: »Ja sam tvoje spasenje, Honey.«

102. Hunter je strpljivo sjedio za metalnim stolom u potpuno bijelo olič enoj sobici za posjete u Kalifornijskoj drž avnoj kaznionici u Tehachapiju. Cuo je struganje lanaca koji se vani vuku po podu hodnika i prije nego š to su se vrata prostorije otvorila. Prva osoba koja je uš la bio je gorostasni č uvar. Miš ić i su mu izgledali kao da ć e prsnuti kroz tkaninu rastegnute uniforme velič ine XXL. Svojom je velič inom č inio da se osoba iza njega, muš karac blijede kož e, prosječne visine i sav odjeven u bijelo, doima kao patuljak. Isti komad lanca koji je sputavao muš karč eve ruke jednu uz drugu ispred njegova tijela obavijao ga je oko struka i nastavljao mu se do glež njeva, pruž ajuć i mu toč no dovoljno prostora da nač ini majuš ni korak. Kosa mu je bila kratko podrezana, ali Hunter je zapazio da sijedi na sljepooč icama. Usne mu nisu bile onoliko pune kao na fotogra iji iz godiš njaka. Loš e zacijeljen ož iljak krasio mu je lijevi obraz. Oč i su mu još uvijek bile mač kaste, ali iz pogleda mu se izgubila sva prijetnja. Zastao je na vratima i namrš tio se kad je ugledao Huntera. »Jebote, tko je ovaj djevac, Dubale?« upitao je gorostasnog č uvara, koji je nezainteresirano slegnuo ramenima, a zatim uveo zatvorenika unutra i posjeo ga za stol sučelice njegovu posjetiocu. »Ako išta zatrebate, bit ću odmah ispred«, reče Dubai te pusti da se debela vrata s treskom zatvore za njim. Peter Elder sjedio je s rukama u krilu, spuštene brade i pogrbljenih ramena, ali oč i su mu prouč avale Huntera poput grabež ljivca koji proučava svoj plijen. »Mora da si jako važan murjak«, reče on tihim glasom. Hunter se zavali u svojoj stolici. Drž anje mu je bilo opuš teno. »Zašto tako misliš?« Elder se osmjehne, otkrivajuć i loš e njegovane zube. »Ovo nije uobič ajeno vrijeme za posjete; ovo nije uobič ajena soba za posjete. Zato sam sav u lancima. Obič no mi samo na ruke iza leđa stave lisič ine, ali to je duga š etnja od sigurnosnog odjela, a ovdje ne riskiraju. Mora da si netko od utjecaja i da od mene neš to ž arko ž eliš

kad si potegnuo vezu za ovu sobu.« »Zovem se Robert Hunter. Detektiv sam iz losangeleske Jedinice za posebna ubojstva.« Hunter mu pokaže svoju značku. »Sere se meni za to tko si ti ili odakle si, pajkane. Ono š to ž elim znati je kog kurca hoćeš od mene?« Hunter na nekoliko sekunda bez riječ i prouč i muš karca pred sobom. »Tvoju pomoć«, mirno će on. Peter se glasno nasmije i stavi ruke na stol. Lanac mu je glasno zastrugao po metalu. »Zašto bih ti jebote htio pomoći, pajkane?« Hunter je shvać ao kako među zatvorenicima postoji nepisano pravilo da nikad ne smiju pomagati policajcu. Za njih je to bilo kao izdaja bratstva, cinkarenje, mijenjanje strana, i da to otkriju drugi zatvorenici, posljedice su mogle biti smrtonosne. Ako je Hunter ž elio pomoć Petera Eldera, morao je precizno odigrati svoju kartu. »Ne pomoći meni. Pomoći svojim prijateljima.« Elderove obrve poskoče uvis. »Prijateljima?« Zahihotao se. »Jesi li se napuš io neč ega, pajkane? Ovdje sam č etrnaest godina, i sve sam ih proveo u sigurnosnom odjelu.« Govorio je bez ikakvih promjena u glasu. Svaku je riječ izgovorio jednako monotono kao i prethodnu. »Ne druž im se. Izoliran sam od svega i svakoga. Cak mi je i poš ta ogranič ena. Svi prijatelji koje imam ž ive u mojoj glavi, pajkane.« »Prijatelji o kojima govorim iz daleke su proš losti. Znatno prije nego što si dospio ovamo.« Elder podigne pogled, zainteresiran. »Sječ aš li se klinca iz comptonske srednje š kole po imenu Brett Stewart Nichols?« Elder se nagne unatrag u svojoj stolici s natruhom smiješ ka. Pogled mu se na trenutak izgubi u daljini, kao da se proš lost odvija pred njegovim oč ima. Kada je progovorio, ton mu je zvuč ao poneš to življe. »Ovo je o Brettu?« »Djelomično.« »A to znači što točno?« Hunter polako iznese Elderu neznatno izmijenjenu verziju događaja. »Vjerujemo da se ovaj ubojica okomio na tvoju staru grupu prijatelja.« »Iz comptonske srednje škole?«

»Ne nužno.« »Kako bi bilo da prestaneš govoriti u zagonetkama, pajkane. To me jebe u mozak. Što znači 'ne nužno'?« Hunter iz plastič nog fascikla izvuč e fotogra iju č etiriju djevojaka iz Viš e srednje š kole u Gardeni. »Ove djevojke nisu bile uč enice u comptonskoj š koli.« Gurnuo je fotogra iju preko stola. »Prepoznaješ li ijednu od njih?« Elder se dugo zagleda u fotogra iju, a onda odmahne glavom. »Ne«, reče hladno. Hunter je znao da laž e, ali je nastavio igru. »Mislio sam da su se mož da neke od ovih djevojaka nekada druž ile s tobom i Brettom poslije š kole.« Povukao je fotogra iju natrag i promatrao kako su se Elderove oči nevoljko odlijepile od nje. »Ubojica je ubio dvije od njih.« »Koje dvije?« Pitanje je doš lo automatski. Nervozni re leks zabrinute osobe. »Nije važ no«, Hunter odmahne glavom. »Ako se ove djevojke nisu druž ile s tobom, onda nije važ no. Ovdje smo završ ili.« Krenuo je kao da će ustati. »Prič ekaj malo.« Elder se nagne naprijed. Glas mu je bio malč ice žurniji. »Daj da opet pogledam tu sliku.« »Zašto?« »To je bilo davno, pajkane. Mozak mi je puno toga zaboravio. Možda ako je opet pogledam...« Hunter polako odgurne fotogra iju natrag prema Elderu. Ovog ju je puta zatvorenik pridrž ao okovanim rukama. Hunter je promatrao Eldera, nač in na koji su mu oč i prelazile s jedne djevojke na drugu. Nije bilo sumnje da je pogled već inom usredotoč io na djevojku koja je bila druga slijeva - Amandu Reilly.

103. »Koje su dvije ubijene?« Elderov se hladni glas malčice omekša. »Sjećaš li se ijedne od njih?« ustrajao je Hunter. Elder podigne pogled, a njegov se prodoran pogled zadrž i na Hunteru. Brzo je trepnuo nekoliko puta kao da ž eli razbistriti vid. Rubovi usta zavinu mu se uvis. »Ti si onaj s nategnutim rasporedom, pajkane.« Monotonija mu se ponovno uvukla u glas. »Pokuš avaš uloviti ubojicu i sve to. Ja već znam svoju sudbinu. Nikad neć u izać i odavde. Mož eš igrati igrice kol'ko hoć eš , to me ne tangira. Mož da ih se i sjećam, ali najprije želim znati koje su dvije ubijene.« Peter Elder trebao je razlog da bi mu pomogao. Iz nač ina na koji je zurio u Amandu Reilly, bilo je oč igledno da se borio s emocijom koju nije osjetio previš e godina. A fotogra ija je zacijelo neš to od toga ponovno iznijela na površ inu. Hunter odluč i igrati na sreć u. »Posljednje dvije zdesna - Debbie Howard i Jessica Pierce.« Elderovo se lice sasvim malo opusti od olakš anja. Hunter je bio siguran da se ispravno okladio - bilo je vrijeme da još jednom baci kocku. »Sve su ostale u opasnosti, kao i svatko tko je bio dio vaš e ulič ne klape. Imamo razloga vjerovati da ć e sljedeć a na ubojič inu popisu biti druga djevojka slijeva - Amanda Reilly. Poznaješ li je?« Peter Elder se napne. »Ako vjerujete da ć e biti sljedeć a ž rtva, zaš to je ne zaštitite?« »Ne mož emo je nać i. Mislimo da se boji. Najbolja nam je š ansa da uhvatimo ubojicu prije nego š to opet napadne. Znamo da su se te djevojke međusobno poznavale, ali još uvijek nemamo poveznicu između njih i Bretta.« »A kako će to pomoći?« Hunter se nagne naprijed. »Gledaj, znam da ste vi iz klape maltretirali nekoliko klinaca kad ste bili mladi; to se događa u svakoj š koli u Americi. Iz onoga š to dosad znamo, izgleda da je jedan od klinaca koje ste tada tlačili iz nekog razloga odlučio kako je vrijeme za osvetu.« Elder se namršti. »To je bilo prije otprilike dvadeset pet godina.« »Neki ljudi nikada ne zaboravljaju.«

»Ali ove cure nisu bile uč enice iz comptonske š kole. Zaš to bi ih ubojica progonio?« Hunter objasni svoju teoriju o pripadnosti uličnoj bandi. Elder se posluž i objema rukama da se poč eš e po č elu. »Dakle, trebaš mene da ti potvrdim jesi li sve toč no pohvatao. Klinjo kojeg smo gnjavili odlučio je uzvratiti udarac našoj maloj bandi.« Hunter kimne. »E pa nisi.« »Kako to misliš?« »Teorija ti je sranje, pajkane.« Elder pusti da mu pogled ponovno prijeđe po fotogra iji i oč i mu se omekš aju. »Neki se od nas jesu druž ili.« Pokazao je na posljednju djevojku zdesna. »Debbs, jedna od cura za koje kaž eš da je ubijena, bila je jedna od njih, a isto tako i Mandy«, pokazao je na Amandu Reilly. »Ali ova druga cura koja je umrla, kako si rekao da se zvala?« »Jessica Pierce.« »Nikad je prije nisam ni vidio. Ona se nije druž ila s nama, a nije ni ona druga. Tako da ne mož e biti da se ovaj tvoj ubojica namjerio na moju bivšu škvadru s ulice.« »Tvoja bivša škvadra - koliko vas je bilo?« Elder na tren razmisli o tome. »Osam, uključujući i mene.« Hunter iz svog fascikla izvuč e novu fotogra iju i odbaci je preko stola. Elder prebaci pogled s fotogra ije djevojaka na novu - vitkog muš karca uredno podrezane svijetle kose koji se lež erno naslanjao o bijeli zid. Onu koju su pribavili iz kuć e u Malibuu - još uvijek neidenti iciranu prvu ž rtvu. Hunter je prouč avao Elderove oč i i izraz lica. Prepoznavanje se pojavilo u roku od pet sekunda. »On je bio prva žrtva«, objavi Hunter. Elder ostane nijem. »Je li on bio dio vaše ulične škvadre?« Elder vrati svoje sklopljene ruke u krilo i razmotri š to ć e reć i. »Strutter je bio najluđa pizda koju sam ikada upoznao.«

104. Hunterovo se čelo lagano nabere. »Strutter?« upita on. »Tako smo ga zvali. Bio je veliki obož avatelj grupe Kiss, a Strutter mu je bila omiljena pjesma.« »Dobra pjesma«, složi se Hunter. Smiješ ak koji se pojavio na Elderovim usnama bio je iskren. »Bio je gadna pizda, ali jako skuliran tip. Da je u grupi postojao vođa, onda bi to bio on. Strutter se nije bojao ni kurca, osim osa. Bio je jako alergič an na njih. Ako bi makar jedna od njih zazujala u blizini, Strutter bi strugnuo odatle kao munja.« »Je li bio učenik u Srednjoj školi u Comptonu?« Smiješ ak se pretvori u smijeh. »Strutter se ni mrtav ne bi dao uloviti u š koli. Mrzio je cijelu tu stvar s obrazovanjem. Imao je obič aj govoriti kako na ulici mož e nauč iti sve š to ć e mu ikada trebati.« Proučio je fotografiju još jednom i odmahnuo glavom gotovo tužno. »Koje mu je bilo pravo ime?« »Jebo me ako znam, pajkane.« Elder se nasmijulji. »Samo smo se znali s ulice. Znao sam Brettovo ime jer smo zajedno bili u š koli. Na ulici smo svakoga zvali njegovim nadimkom - Strutter«, pokazao je sliku prije nego š to je preš ao na onu s djevojkama. »Mandy, Debbs. Brett je bio BS2, a to nije znač ilo Brett Stewart. Ja sam bio Udarac, a onda su tu bili JayJay, DD i Lipz.« Elder opazi Hunterov radoznao pogled i razjasni. »JayJay je bio opič en, mrš av jebivjetar, DD crni frajer sav ufuran u ples, a Lipz jako seksi Portorikanka. Imala je najuzbudljivije usne koje si ikad vidio ili poljubio.« Nasmiješ io se dok se prisjećao. »I nikad ih nisi nazivao njihovim pravim imenima?« »Baš i ne«, odvrati on hladnokrvno. »Mislim da nikad nisam znao Strutterovo ili JayJayevo pravo ime. Lipzino mi je bilo preč udno za izgovoriti. DD-evo je bilo neš to kao Darnell ili Darrell ili tako nekako.« DD - Darnell Douglas. Hunter odabere zasad niš ta ne spominjati. Zurilo mu se identi icirati dva preostala č lana Elderove bivš e bande. »Što je s JayJayem i Lipz? Jesu li oni bili učenici u comptonskoj školi?«

»Ne.« »Jesu li oni bili kao i Strutter, klinci s ulice?« »Ne, iš li su u š kolu negdje, ali to nije bila Srednja š kola u Comptonu. Nisam znao i nije me bilo briga, jebote. Ionako smo svi mrzili školu. Mislim da su oboje odustali od školovanja baš kao i ja.« Hunter izvuč e posljednji predmet iz svog fascikla, godiš njak comptonske š kole. »Mogu li te upitati još samo jednu stvar?« Stavio je knjigu ispred Eldera, koji podigne obrvu. »Mož eš li pogledati ovaj godišnjak i pokazati učenike koje ste vi dečki najviše gnjavili?« »Zaš to? Već sam ti rekao da ti je teorija sranje. Tvoj je ubojica ubio curu koja nije bila dio škvadre.« Vrijeme je da se odigra posljednja karta. Hunter izvuč e fotogra iju Darnella Douglasa i stavi je na stol. »Prepoznaješ li ga?« Iz svog polož aja, zavaljen na naslonu stolice, Elder spusti pogled na sliku, nač as je prouč ivš i. Nekoliko č asaka kasnije opuš ten mu se izraz pretvori u mrš tenje. Ispruž io je tijelo naprijed i podignuo sliku objema rukama. »Pizda. To je DD«, reče on, nasmijuljivši se. »Natukao je koju kilu.« Hunter duboko uzdahne. »Jučer je pronađen ubijen.« Elder uz trzaj podigne glavu. »Bio je to isti ubojica.« Hunter je morao brzo razmiš ljati. »Mož da Jessica Pierce nije bila dio vaš e klape, ali mož da ga je svejedno maltretirala. Mož da se ubojica zatreskao u nju a ona ga ismijala, osramotila ga pred drugima.« Hunter ponovno pokaž e na fotogra ije. »Brett, Stutter, DD i djevojke nikad nisu ukrstili putove kao odrasle osobe. Svi ste krenuli različ itim putovima. Niš ta ne povezuje pet ž rtava osim njihovih srednjoš kolskih dana i vaš e bivš e š kvadre. To nije slučajnost.« Elderovo lijevo oko neznatno se tržne od nervoze. »Još ih mož emo spasiti.« Hunter kvrcne fotogra iju djevojaka, pobrinuvš i se da mu se prst spusti na Amandu Reilly. »Ali one trebaju tvoju pomoć.« Protegnuo je ruku nudeći zatvoreniku plavi flomaster. Eider je zastao na dugač ak trenutak, a zatim uzeo lomaster i nacrtao krug na stolu oko godiš njaka. »Evo ti. Zafrkavali smo otprilike svakoga u toj školi.« »U redu, a kako bi bilo da to suziš na one koje ste zafrkavali ne samo u š koli nego i izvan š kole? Samo one koje je tvoja š kvadra

tlačila.« »Zaš to bi mi bilo stalo? Nitko od njih nikada me nije doš ao posjetiti. Fuć kalo im se za to kako mi je. Cak me ni BS nije doš ao vidjeti. Bio mi je najbolji prijatelj.« Hunter pokuš a smisliti š to bi mogao reć i. Mogao bi lagati i reć i Elderu kako to nije istina. Da su Brett i Amanda zatraž ili pravo posjeta, ali da im je to bilo odbijeno. Ali to bi se Elderu vrtjelo po glavi sve do njegovih posljednjih dana, a nitko ne zasluž uje takvu vrstu psihološ kog muč enja. »Ne mogu odgovoriti na to pitanje«, napokon reče. »Samo ti možeš naći razlog zašto bi ti trebalo biti stalo.« Tiš ina koja je uslijedila dok su zurili jedan u drugoga č inila se beskonačnom. »Ovo bi moglo jebeno potrajati, pajkane«, reč e Elder, otvori godišnjak i posegne za flomasterom.

105. Hunter je nazvao doktora Winstona č im je napustio KDK. Obdukcija je potvrdila njihove sumnje. Darnell Douglas umro je od velikog gubitka krvi. Toksikologija je pokazala da mu je bio ubrizgan sukcinilkolin, paralizirajuć a tvar koja se koristi u kirurgiji a ne utječ e na ž ivč ani sustav. Subjekt se ne bi mogao pomaknuti, ali bi i dalje sve mogao osjeć ati. Crni cadillac pronađen ispred mjesta zloč ina forenzič nom timu nije otkrio niš ta; nisu pronaš li č ak niti Darnellove otiske. Ubojica je temeljito prebrisao automobil. Hunteru je trebalo tek neš to manje od dva sata da se odveze natrag u L. A. U Parkerovu je centru siš ao ravno u podrum do Jedinice za kriminalistič ku obradu. Hopkins nije bio za svojim stolom kao ni Jack Kerley. Hunter nazove broj mobitela mladog policajca. »Kvragu, lane, gdje si?« »U mrtvačnici sam.« »Što radiš tamo, dođavola?« »Pregledavam popise osobnih predmeta. To su rukom napisani formulari, sjećaš se? Ne mogu ih pretražiti koristeći se kompjuterom.« »No, nađi nekog drugog da zasad pregledava formulare. Trebam te natrag u OPU-u.« »U redu, krećem.« Garcia je bio za svojim stolom i pregledavao nekoliko dosjea kada je Hunter ušao u ured. »Kako je prošlo s Peterom Elderom?« upita on nestrpljivo. Hunter mu u kratkim crtama preprič a svoj razgovor, istovremeno proučavajući faks koji mu je poslao doktor Winston. »Dosjei o Debbie Howard tek su jutros stigli ovamo iz Lancastera«, reč e Garcia, iskrivi lice u grimasu te pruž i Hunteru neke od dokumenata koje je proučavao proteklog sata. Hunter ih uzme i sjedne za svoj stol, brzo prelistavajuć i fotogra ije s mjesta zločina, namrštivši se nekoliko puta uslijed toga. »Imamo li dosje o obdukciji?« »Zeleni fascikl na tvom stolu.« Hunter ga brzo iš čita. »Prema izvješ taju s obdukcije, Debbie

Howard se utopila.« Podigao je obrve i pogledao svog partnera. »Fotografije s mjesta zločina prikazuju je u praznoj kadi.« Garcia mu pruž i novi spis. »Prikaz događaja muž a Debbie Howard, Jonathana Halea. On je pronašao njezino mrtvo tijelo.« Hunter u tišini pročita njegovu izjavu. Jonathan Hale izbivao je iz grada č etiri dana zbog konvencije arhitekata. Povratni mu je let iz Dallasa 13. prosinca kasnio tri sata i dok je stigao kuć i iz zrač ne luke već je bila proš la ponoć . Nije uspio dobiti Debbie na telefon, ali ostavio joj je glasovnu poruku s objaš njenjem o kaš njenju. Debbie je već inu noć i radila do kasna pa Jonathanu nije predstavljalo iznenađenje kada je zatekao kuć u tihu i s pogaš enim svjetlima. Protuprovalni alarm bio je uključ en i nije bilo znakova provale. Izvjesno je vrijeme proveo u kuhinji pripremajuć i si sendvič i š alicu kave, a zatim poš ao na kat u njihovu sobu. Prostorija je izgledala uredno i neispremetano. Bez znakova ikakve borbe. Uš ao je u kupaonicu da se uredi i tada mu se život raspao. Debbie Howard bila je gola i visjela je naglavač ke za noge nad njihovom velikom kadom. Samo su joj glava i ramena bili uronjeni u vodu. Jonathan se uspanič ario, uskoč io u kadu i pokuš ao podignuti njezino bež ivotno tijelo. Presjekao je už e, spustio je i sjedio grleć i je barem jedan sat, a potom je ispraznio kadu i nazvao policiju. »Kad je presjekao už e i ispraznio kadu, Jonathan Hale posve je uniš tio već inu dokaza s mjesta zloč ina«, reč e Garcia kad je Hunter stigao do kraja spisa. »Ipak, to je shvatljivo«, reč e Hunter, trljajuć i oč i. »Dođeš kuć i i pronađeš ž enu kako visi naglavač ke u vaš oj kupaonici, glave uronjene u vodu, i što napraviš?« Garcijine se oči rastuže i Hunter je znao da razmišlja o Anni. »Već ina ljudi uč inila bi ono š to je Jonathan uč inio. Poš li bi k njoj i grlili je... i plakali... i pitali zaš to. Nije mu ni palo na pamet da oč uva mjesto zločina.« Garcia ispusti dubok, iskren uzdah i u sobi nakratko zavlada tiš ina. »Pogledaj još jednom izvješ taj s obdukcije«, reč e on. »Pri dnu prve stranice.« Hunter baci pogled na njega. »Bila je trudna.«106. Garcia palcem protrlja područ je između obrva. »Tri tjedna«,

potvrdi on. »Je li laboratorij usporedio njezinu krv s onom upotrijebljenom za crtanje brojke tri na prsima oca Fabiana?« »Ne. Ovo je bilo prije dva tjedna, i premda istraga još uvijek traje, Jonathan Hale, uz potporu ureda okruž nog odvjetnika, uč inio je sve što je mogao da mu predaju tijelo. Kremirana je prije dva dana.« »Fantastično«, reče Hunter, provukavši prste kroz kosu. »Nije važ no, Roberte. Bila je trudna baš kao š to si rekao da ć e druga ž rtva i biti«, reč e Garcia ž ivljim glasom. »Ubojica je ostavio njezinu sliku na mjestu ubojstva Amande Reilly i nacrtao brojku dva na poleđini. Mislim da nema mnogo sumnje u to kako je Debbie Howard bila žrtva ovog istog luđaka.« »Misliti da je ovaj ubojica luđak znač i odbijati ga uzeti za ozbiljno. Nemoj napraviti tu grešku, Carlose.« Garcia podigne novi list papira sa svog stola. »U kasnijem obavijesnom razgovoru Jonathan Hale rekao je kako se Debbie už asavala vode. Mislim, duboke vode. Zivimo u gradu s tropskom klimom gdje sunce sja gotovo č itavu godinu. Bili su vrlo dobrostojeć a obitelj. Kuć a im je ogromna, ali jedina je u njihovoj ulici bez bazena. Razlog tomu je š to ga Debbie nikad nije htjela. Nije se č ak niti htjela približ iti bazenima ili plaž i. Cini se da je za dlaku izbjegla utapanje kad je bila mlada.« Spojio je palac i kaž iprst. »Baš kao i druge ž rtve, Roberte, ubijena je na nač in koji ju je najviš e plaš io. Kao š to si rekao, ovaj tip traga za njihovim strahovima.« Hunter nač as promisli o tome. »Presjekao je už e«, proš aptao je. »Zato nitko nije pronaš ao brojku dva na njezinu tijelu.« Ustao je, priš ao nemagnetiziranoj ploč i za pisanje markerom i poč eo crtati po njoj. »Debbie visi naglavač ke iznad svoje kade.« Posluž io se stiliziranim crtež om č ovjeka koji je predstavljao nju. »Ulazi njezin muž i pronađe je takvu. Uspaniči se i spusti je, ali kada je još uvijek puna vode.« Garcia priđe za korak bliž e. »Jonathan je dopustio da joj tijelo pljusne u kadu.« »Ako joj je na tijelu postojala nacrtana brojka, isprala se.« »Ali zaš to joj nije jednostavno silom gurnuo glavu u kadu i drž ao je tamo kao š to viđamo u ilmovima? Zaš to je izdvojio vrijeme da je objesi naglavačke i sve to? Efekt utapanja bio bi isti.«

»Ne, ne bi«, nije se slož io Hunter. »Nemamo slika, ali u izvješ taju piše da su joj samo glava i ramena bili uronjeni.« »To je točno.« »Ako ovaj ubojica traga za strahovima svojih ž rtava, kako bi iskoristio č injenicu da se Debbie Howard strahovito bojala vode? Kako ju je stvarno mogao užasnuti?« Garcia protrlja lice dok je zurio u grubi ljudski prikaz. »Isuse...« Okrenuo se prema Hunteru kad je shvatio. »Kada je bila prazna kada je objesio Debbie s drvene grede na stropu.« Hunter kimne. »Siguran sam u to.« »Sranje. Debbie je znala da joj glava i viš e nego dovoljno prelazi rub kade. Mogla je vidjeti kako voda polako nadire. Osjetila ju je dok joj je moč ila kosu i č elo, a ona je i dalje nadolazila. Morala je gledati kako se njena najgora noćna mora polako pretvara u stvarnost.« »Ubojica ju je mogao muč iti č ak i viš e tako š to bi zaustavljao vodu baš kad bi joj dosegla vrh nosa,« Hunter opet preuzme, »sileć i je da neko vrijeme diš e samo na usta. Ali to bi bilo teš ko č ak i smirenoj osobi u uspravnom polož aju, a kamoli prestravljenoj ž eni koja visi naglavač ke i zna da ć e uskoro umrijeti. Njezino je utapanje joj je bilo sporo i veoma bolno.« »To je jebeno jezivo«, reče Garcia, iskrivivši lice. »To je ono š to ubojica radi«, nastavi Hunter. »Sjedio je i promatrao Amandu Reilly kako se nasmrt kuha dva dana. Polako je i strpljivo izvadio dvije i pol litre krvi iz Darnella Douglasa, svaki put po deset mililitara, a onda mu zabio š trcaljke u tijelo. Siguran sam da je gledao kako se Debbie Howard utapa i ž elio je da to potraje. Zelio je mučenje.« Garcia protrne. »Drago mi je da nisam bio nasilnik kad sam iš ao u školu. Nikad ne znaš u kakve nakaze ljudi mogu odrasti.« Hunter ponovno prelista fotogra ije s obdukcije, ali zastane na pola hrpe. »Imala je trag vađenja krvi na desnoj ruci«, obznani on, podigne jednu od slika da je pokaž e Garciji i provjeri mrtvozornikove bilješke. »Vjerojatno ga je zaradila istog dana kad je umrla.« Garcia kimne. »Ubojica je trebao njezinu krv.« »Toč no tako. Debbie se utopila. Nije bilo prolijevanja krvi koju bi ubojica mogao sakupiti. A trebala mu je krv kako bi nacrtao brojku na svojoj iduć oj ž rtvi - ocu Fabianu. Moramo razgovarati s Jonathanom

Haleom.« »Pa, to će biti problem«, prizna Garcia. »Zašto?« »Provodi Božić u kući svojih roditelja daleko odavde.« »Koliko daleko?« »U Tennesseeju.« »K vragu.« Na vratima se oglasi kucanje. »Naprijed«, vikne Garcia. U sobu uđe Hopkins sa svojim uobič ajenim plavim fasciklom pod miškom. »Pronašao sam ga.«

107. »Koga si naš ao?« upita Hunter. On i Garcia zagledaju se u Hopkinsa koji se namrš tio kad mu se pogled zaustavio na stiliziranom crtež u na ploči. »Vi se dečki igrate vješala?« »Pusti crteže, lane«, odvrati Hunter. »Koga si pronašao?« I lopkins se nasmiješ i. »Zrtvu broj jedan. Baš nakon š to si me nazvao u mrtvač nicu, naletio sam na dosje. Bijelac, metar i devedeset, devedeset kila. Jedina osoba koju smo pronaš li a imala je Lakersov komemorativni sat u spomen prvenstva u NBA ligi. Zaprimili su truplo prije tri tjedna.« Odmahnuo je glavom. »Nije lijep prizor. I neć ete vjerovati kako je umro.« »Daj da pogodim«, prekine ga Hunter. »Od uboda osa.« Hopkins i Garcia zabulje se u Huntera. »Kako si to dovraga znao?« Hunter objasni kako je Peter Elder identi icirao Struttera kao vođu njihove ulič ne klape kao i č injenicu da je bio alergič an na otrov osa te ih se jako bojao. »Pa, ubojica je napravio sjajan posao. Ovako je izgledao kad su ga pronašli vezanog lancima za zid u vlastitom podrumu u Culver Cityju.« Hopkins pruži Hunteru fotografiju, a on ustukne dok je zurio u nju. Posjednuto na podu, golo, leđima uza zid od opeke, ruku okovanih za zapeš ća i raš irenih visoko iznad glave, nalazilo se ruž no deformirano truplo muš karca. Lice mu se groteskno napuhnulo, a oba su oka bila zatvorena od oteklina. Usne su mu se toliko jako upalile da su se raspuknule na mjestima gdje se kož a viš e nije dala rastegnuti. Nos mu je bio neraspoznatljiva crvena kugla, toliko velika da su se nosnice zatvorile. Brutalno nateknuć e š irilo se do njegovih ruku i ostatka tijela gdje su male crne toč kice nalik ubodima igle bile vidljive na svakom mjestu. Izgledao je kao pretjerano napuhana gumena lutka. Desni mu je glež anj bio slomljen, a kost provirivala kroz kož u. Tri č avla bijahu mu zabijena u desno koljeno. Na prsima se vidjela dugačka, vertikalna prskotina krvi. »Evo naš e brojke jedan«, reč e Hunter, pokazujuć i Garciji fotografiju.

»Nikakvo č udo š to nitko nije prepoznao da se radi o neč emu važ nom«, primijeti Garcia. »Ovo viš e izgleda kao da je ž rtva krvarila iz usta, a krv joj je onda kapala po prsima.« »U izvješ taju o obdukciji piš e da je subjekt imao sistemnu reakciju i umro od ana ilaktič kog š oka izazvanog njegovom jakom alergijom na osinji otrov«, objasni Hopkins. »Ubojica ga je okovao za zid i zaključ ao ga u podrumu, ali ne prije nego š to je izvukao veliki osinjak iz drvene kutije i razbio ga na podu pokraj njega. Ubole su ga viš e od petsto puta. Pronašli su mu ose u ustima, u grlu, pa čak i u želucu.« Garcia protrlja lice kao da je u agoniji. »Mrzim ose.« »Imamo li ime?« Hopkins kimne. »Gregory Carlson. Tek sam ga pronaš ao pa nisam imao vremena sastaviti dosje o njemu, ali mislim da mi neć e trebati dugo«, objavi on prije nego što je Hunter to zatražio. »Dobro. Pronađi što god možeš čim prije možeš.« »Moram znati«, reč e Hopkins znatiž eljno. »Cemu služ e pojednostavljeni crteži ljudi?« Garcia na brzinu objasni kako su zaključ ili zaš to nitko nije pronašao brojku dva nacrtanu na tijelu Debbie Howard. »Ima smisla«, slož i se Hopkins i okrene stranicu u svome notesu. »Pokuš avam, ali još uvijek nisam pronaš ao dvije preostale djevojke s one slike iz Srednje škole u Gardeni - « »Zasad ih vjerojatno mož emo staviti u drugi plan«, prekine ga Hunter. »Ubojica ih neće tražiti.« »Zašto ne?« Hunter im isprič a kako mu je skoro propao blef s Peterom Elderom. »Dakle one nisu pripadale bandi?« »S one slike, samo Amanda i Debbie. A naž alost, za njih je prekasno.« »Da, ali to potvrđuje tvoju teoriju«, uzbuđeno će Hopkins. »Ubojica sigurno lovi članove ove ulične škvadre.« »Tako izgleda. A to nas ostavlja s tri preostala č lana. Peterom Elderom, koji je u KDK-u i meta do koje je silno teško doći.« »Dobio je dož ivotnu«, reč e Hopkins. »Ubojica i ne mora doć i do njega. Njegova je sudbina već zapečaćena.« »Također imamo bijelca kojeg su imali obič aj nazivati JayJay«,

nastavi Hunter. »I Portorikanku koju su zvali Lipz.« Garcia se protegne. »Ako je to sve š to imamo o njima, bit ć e ih teško naći. Čak i ako su još uvijek na ulici, nadimci su im preobični.« »Shvać am«, slož i se Hunter. »Ali imamo neš to drugo s č im mož emo nastaviti.« Pruž io je Hopkinsu godiš njak iz comptonske srednje š kole. »Evo zaš to ste mi trebali da ostanete ovdje. Peter Elder ovdje je obiljež io nekoliko slika. To su bili uč enici koje su najviš e maltretirali. Oni koje je zlostavljalo njegovo društvo.« Hopkins počne prelistavati stranice. »Zelim da skeniraš sve slike koje je Elder istaknuo. Saznajmo tko su ti ljudi, č ime su se bavili otkada su završ ili š kolu i, najvaž nije, gdje su bili protekla tri tjedna. Uposli na tome sve koje mož eš . Ako zatrebaš još ruku, javi mi pa ć u se obratiti kapetanici Blake. Nije nam preostalo puno vremena.« »Nema problema. Odmah ć u...« Hopkins zastane s prelistavanjem i zaškilji se u nešto u knjizi. »Jesi li pogledao ove slike?« »Još ne. Otiš ao sam ravno iz KDK-a, uš ao u auto i dovezao se ovamo. Mogu raditi viš e poslova odjednom, ali ne toliko dobro. Zašto?« Hopkins okrene otvoreni godiš njak prema Hunteru i Garciji. Na dvije izložene stranice nalazile su se tri označene fotografije. »Druga slika«, reče on. »Pročitaj ime ispod nje.« »Pa ne mogu vjerovati«, reče Garcia, provukavši ruku kroz kosu.

108. Duboko je udahnuo prije no š to je prouč io fotogra ije zalijepljene za zid od cigle u podrumskoj prostoriji osvijetljenoj svijeć om. Sva lica koja su mu zurenjem uzvrać ala pogled imala su svoje zasebne povijesti - pripovijedala su vlastite različ ite prič e. Tijelom mu prostruji val uzbuđenja pri pomisli na ono š to je već postigao i š to je tek trebalo uslijediti. »Sada neć e još dugo.« Nasmiješ io se, a potom preš ao jezikom preko napuklih usana. »Pet ih je mrtvo; samo još dvoje.« Pogledao je veliki kalendar koji je visio s hrđavog č avla. »Imam dovoljno vremena da to postignem.« Pogled mu se zaustavi na nacrtima i planovima na prevelikom metalnom stolu i on se nasmije. Bio je odluč io ostaviti najbolje za kraj. Toč no je znao š to ih nasmrt plaš i - jedno od njih už asavalo se paukova, a drugo š takora. Ta ga je spoznaja ispunjavala nevjerojatnim osjeć ajem moć i. Ono š to je za njih pripremao bilo je remek-djelo, č itava nova dimenzija panike i bola. Nije mogao doč ekati da se nađe s njima licem u lice. Da vidi strah u njihovim oč ima. Da im okusi krv. Da ih natjera da pate. No znao je važnost strpljivosti. Otvorio je minijaturni hladnjak u kutu prostorije i paž ljivo pogladio malenu staklenu epruvetu s krvlju koju je izvadio zadnjoj žrtvi. Zasad je sve iš lo prema planu, ali uplelo se neš to neoč ekivano. Bijesno se zapiljio u fotogra iju na naslovnici LA Timesa. Ovo je bilo neš to š to nikako nije mogao predvidjeti. Ali to je također bilo neš to s č im je lako mogao izać i na kraj. Niš ta i nitko neć e ga spriječ iti da postigne svoj cilj.

109. »Kurvin sin! Lagao nam je«, š apne Garcia, zureć i u fotogra iju koju im je pokazao Hopkins. »Zatraž io sam da ga provjeriš . Jesi li iš ta saznao?« upita Hunter Hopkinsa. Policajac kimne, pretraž ujuć i svoj fascikl. »Za razliku od Bretta, James Reed u svemu je bio izniman - uč enik, građanin, ama baš sve. Zadrž ao je prosjek 4,0 kroz cijelu srednju š kolu i maturirao s odlič nim uspjehom osamdeset sedme. Nije gubio vrijeme te je iste godine krenuo na fakultet - UCLA. Dva glavna predmeta, matematika i izika, i opet su mu ocjene bile izvrsne. Odmah nakon faksa bavio se dizajnom rač unalnih programa i nekoliko je godina radio za tvrtku specijaliziranu za rač unalne igrice po imenu Konami baš ovdje u L. A.u. Oni su jedni od velikih igrač a. Zaradio je gomilu novca koristeć i se svojim znanjem matematike i izike kako bi razvio module za nasilne igrice. Njegova majka, nekadaš nja profesorica oca Fabiana iz algebre 2 u comptonskoj srednjoj š koli, razboljela se otprilike prije tri godine i tada je dao otkaz u irmi.« Pogledao je Huntera. »Traž io si da također provjerim i gdje je ž ivio u mladosti. I pogodi š to?« Nasmiješ io se. »Kad je bio u srednjoj š koli, ž ivjeli su samo nekoliko kuć a dalje od naš eg mladog svećenika.« »I zato ga je Elder označ io. Ako su oni ž ivjeli u istoj ulici kao i Brett, Strutterovo društvo mora da ga je beskonačno imalo na piku.« »Cudno kako je to zaboravio spomenuti kad smo juč er razgovarali s njim«, primijeti Garcia razdraž eno. »Mislim da bismo mu ovog puta trebali doći u manje prijateljski posjet.« »Opet si bio skroz u pravu kad si predlož io da provjerim sve o njemu, uključ ujuć i i to tko su mu bili susjedi i jesu li imali djecu iste dobi«, reč e Hopkins, kimnuvš i Hunteru. »Ja se toga nikad ne bih sjetio.« »Što si doznao?« »Jedan od njegovih susjeda imao je dvoje djece, deč ka i curu, oboje stare otprilike kao i James Reed. Niti jedan od njih nije iš ao u comptonsku niti u gardensku š kolu. Pohađali su Stoljetnu š kolu na

Sjevernoj centralnoj aveniji. Deč ko se zove Keyon Powell. Sada je doktor i ž ivi u Coloradu, ali njegova sestra, Kelly Powell, sada Kelly Sanchez, odvjetnica je i ž ivi u Santa Monici s muž em i dvoje djece.« Hopkins preda Hunteru svoj list. On ga nakratko prouči, a zatim pogleda na sat. »Možda bismo najprije trebali porazgovarati s njom - i to odmah.« »Može«, reče Garcia i posegne za svojom jaknom.

110. Pravna tvrtka Hardgrave i Mortimer zauzimala je treć i, č etvrti i peti kat velike moderne poslovne zgrade sa zatamnjenim prozorima na uglu Seste i Broadwaya u Santa Monici. Hunter je nazvao iz automobila samo da se uvjeri kako je Kelly Sanchez tog poslijepodneva u svom uredu, a ne na sudu. Na recepciji im je mlada i silno privlač na crvenokosa ž ena rekla kako je bez termina ugovorenog sastanka vrlo upitno hoć e li ih gospođa Sanchez danas moć i primiti, ali č arolija Hunterove znač ke u posljednjem je trenutku stvorila prazno mjesto u njezinu rasporedu. Ipak su morali prič ekati još nekoliko minuta prije nego š to je recepcionarka dobila dopuš tenje da ih uvede unutra. Poš li su za njom niz hodnik gdje su fotogra ije i uokvireni novinski č lanci visjeli sa zidova, proš li pokraj izlož bene vitrine prepune golferskih trofeja te uš li u drugi hodnik. Ured Kelly Sanchez bio je predzadnji zdesna. Crvenokosa recepcionarka tiho pokuca i prič eka toč no tri sekunde pa otvori vrata i uvede ih u prostran, luksuzan ured: pro injen namješ taj, ulja na platnu na zidovima, š irok prozor iza impozantna viktorijanskog stola boje mahagonija i č itav zid prekriven knjigama. Ured jamačno uređen da ostavi dojam na klijente. Kelly Sanchez doč ekala ih je pred vratima. Bila je krupna i bujna crnkinja u kasnim tridesetima, raskoš ne ravne kose duge do ramena i oč iju boje lješ njaka oš trih poput sječ iva. Rukovali su se i Kelly pomno pregleda njihove službene dokumente, a zatim im ponudi da sjednu. »Kako vam mogu pomoć i, gospodo?« upita ona, zauzevš i svoje mjesto za stolom. Ne odajuć i previš e podataka, Hunter objasni svrhu svog nenajavljenog posjeta. »James Reed? Opa, to je podsjetnik na prošlost.« »Bili ste susjedi, je li to točno?« Kelly skeptično kimne. »Prije mnogo godina.« »Sjeć ate li se deč ka kojeg su imali obič aj zvati Strutter i grupe klinaca s kojima se obično družio?« Kellyno ljubazno drž anje otvrdne i ona se nagne na naslon svoje

stolice, hladno proučivši oba detektiva. »Da, sjećam ih se.« »Jeste li vi ili vaš brat poznavali kojeg od njih? Jeste li im znali imena?« Ona odmahne glavom. »Jedino ime koje se ikada spominjalo bilo je Strutterovo, a to je nadimak. Znala sam tko su oni ako bih ih vidjela na ulici. Svaki put kad bi se to dogodilo, pošla bih drugim smjerom.« »U Strutterovu druš tvu bila je djevojka koju su zvali Lipz i mrš avi deč ko kojeg su zvali JayJay. Jeste li ih iole poznavali?« ustrajao je Garcia. Ona se namrš ti. »Upravo sam vam rekla da nisam poznavala niti jednog od njih.« Njezin pogled prijeđe s Garcije na Huntera. »O č emu se ovdje zapravo radi, detektive? James nikad nije pripadao toj bandi.« »Da, znamo. Jeste li vi i vaš brat bili prijatelji Jamesa Reeda? Jeste li ga dobro poznavali?« »Bili smo prijatelji, ali ne bih rekla da smo ga dobro poznavali.« »Sjećate li se je li se slagao sa Strutterom i njegovom škvadrom?« Kelly se tiho nasmijulji. »Nitko se nije slagao sa Strutterovom škvadrom. Zapravo su se svi trsili da ih izbjegavaju.« »Uključujući i Jamesa?« »Pogotovo James, ali njemu je to bilo teže.« »Kako to?« Njegovo kož nato sjedalo zaš kripi kad se Hunter nagnuo naprijed. Kelly lagano slegne ramenima. »James je iš ao u comptonsku srednju š kolu. Majka mu je ondje bila profesorica i mislim da su neki č lanovi Strutterove bande bili njezini uč enici. James je plać ao cijenu svaki put kad bi dobili loš e ocjene ili zaradili kaznu u njezinu razredu.« »Ili ih udaljili s nastave«, primijeti Garcia tiho. »Strutterova ga je š kvadra traž ila. Dobivao je po glavi viš e od ostalih.« »A vi i vaš brat?« »Mi smo pohađali drugu š kolu, Stoljetnu srednju š kolu. Nitko iz Strutterove bande ondje nije bio uč enik. Bilo nam ih je lakš e izbjegavati.« Kelly polož i lakat na naslon svoje luksuzne kož nate stolice, a bradu na sklopljenu š aku. »Maltretirali su nas tu i tamo, ali ništa ekstremno, uglavnom samo vrijeđanje.«

»A to nije bila onakva vrsta maltretiranja kakvu je James dobio?« upita Garcia. Ona odmahne glavom. »James je bio vrlo stidljiv, vrlo nesiguran. Nisam sigurna je li to bio razlog, ili zato š to mu je majka bila profesorica, ali Strutterova ekipa pretvorila mu je ž ivot u pakao.« Kelly zatakne kosu iza uš iju. Oč i joj se pomaknu neznatno uvis i udesno. »James je imao tog malog bijelog psić a. Bio je jako sladak i majuš an i uvijek je trč karao naokolo, prepun energije. Cak se i mojoj mami sviđao taj pas, a ona de initivno nije osoba koja voli pse.« Izraz joj se rastuž i na tu uspomenu. »Pas se jednog dana izgubio i James je naskroz poš izio. Vjerojatno je pokucao na sva vrata u naš em kvartu, ali nitko ga nije bio vidio. Mislim da te noć i nije ni oka sklopio. Nisam sigurna u sve detalje, ali iduć eg jutra pred vratima mu je ostavljena kartonska kutija. Unutra je bio psić. Nedostajala mu je glava.« Garcia se nelagodno prebaci s noge na nogu i dobaci pogled Hunteru, koji zadrži mirno lice. »James je zakopao njegovu lešinu u parku. Tjednima je plakao.« U sobi zavlada duga tiš ina. »James je okrivljavao Strutterovu škvadru«, zaključi Hunter. Kelly kimne. »Siroti mali Numberz [2]«, ona će tužno. »Što ste rekli?« namršti se Hunter. »Jamesov majuš ni bijeli psić .« Ona kimne. »Zvao se Numberz, sa 'z' na kraju.«

111. Jedna od najprometnijih autocesta u drž avi, najprometnije doba dana. Iz Santa Monice do Pomone pomicali su se puž evim korakom, prosječ no se kreć uć i č etrdeset kilometara na sat. Na putu su se susreli s potpunim prometnim zastojima, vozač ima s izljevima bijesa, onima koji su kompulzivno nalijegali na trube i ponekim uplaš enim poduzimateljima rizika. »Trebali bismo ga samo privesti i pritisnuti ga u sobi za ispitivanje, siguran sam da bi se slomio. Pogotovo ako ga ti ispitaš «, reč e Garcia dok su usporavali iza nekog kamiona. »Pod kojom ga optuž bom ž eliš uhititi? Zato š to ga je prije viš e od dvadeset godina muč ilo druš tvo s ulice i š to je imao psa koji se zvao Numberz? Trenutno nemamo ništa.« »Imamo motiv.« »Vjerojatni. Moraš uvrstiti tu riječ u svoj rječnik, Carlose.« »U redu, onda imamo vjerojatni motiv. Jamesa Reeda teš ko su zlostavljali kad je bio mlad i okrivljavao je Strutterovu ekipu za ono š to se dogodilo njegovu psu, bez obzira na to jesu li to uč inili ili ne. Psu po imenu Numberz kojemu je odsječ ena glava. Ubojica numerira svoje ž rtve, Roberte. Ocu Fabianu odrubljena je glava i zamijenjena psećom. Slučajnost? A jesi li primijetio da je on - « »Tvoje visine, metar devedeset«, prekine ga Hunter, kimajući. »Čovjek kojega tražimo visok je metar i devedeset.« »Znam.« Hunter se nasloni na suvozač ka vrata i uš tipne se za bradu. »Gledaj, sve š to kaž em je da ne mož emo panič ariti. Ako to uč inimo, ovaj ć e ubojica pobjeć i. Jedino š to imamo a mož e povezati bilo koga s jednim od mjesta zloč ina je djelomič ni otisak prsta pronađen u vili u Malibuu. To je dobro, ali nije dovoljno i ti to znaš . Cak i ako ga privedemo i usporedimo njegove otiske s onim koji imamo, on to lako mož e pobiti na sudu. Kuć a se prilič no dugo prodavala, sjeć aš se? Bilo tko mogao ju je doć i razgledati. Ako je to sve š to imamo, niti jedna porota u zemlji ne bi ga osudila. Negdje vani još je dvoje č lanova Strutterove bande i znam da ć e ubojica krenuti na njih. Moramo ovo taktič no odigrati. Ako je James Reed naš č ovjek, on

zna da zatvaramo krug. Jučer smo mu pokucali na vrata i opet ćemo.« »A to ga može učiniti nervoznim«, zaključi Garcia. »S nervozom dolaze pogreš ke. Jedna pogreš ka je sve š to trebamo.« Kratko zimsko poslijepodne u Los Angelesu primicalo se kraju kad su napokon stigli u Pomonu. Hunter provjeri svoj sat i odluč i poć i ravno na sveučilište Cal Poly. Glavni kampus Kalifornijskog drž avnog politehnič kog sveuč iliš ta zauzima gotovo 600 hektara prigradskog područ ja, š to ga č ini drugim po velič ini kampusom u sustavu kalifornijskih drž avnih sveuč iliš ta. Kad su se jednom naš li na njegovu zemljiš tu, nije im trebalo dugo da opaze slavnu zgradu ULA - Uč ionice/ Laboratoriji/Administracija. Njezina odvaž na futuristič ka arhitektura zaradila je građevini mjesto u nekoliko holivudskih znanstveno-fantastič nih produkcija kao i u brojnim televizijskim reklamama. No zgrada je također smješ tena toč no iznad rasjeda u San Joseovim brdima. Ima vrlo visok seizmič ki rizik, a njegovi spojevi ne udovoljavaju sigurnosnim normama za zaštitu od potresa u Kaliforniji. »Fora zgrada«, primijeti Garcia dok je parkirao svoj automobil. »Samo se nadajmo da nas u iduć ih nekoliko minuta neć e pogoditi potres.« »Ha?« Hunter odmahne glavom. »Ne brini se zbog toga. Beskoristan podatak, zapravo.« Garciji se nabere č elo i on produž i korak, poš avš i za Hunterom u zgradu. Na recepciji nisu bili zauzeti. Zdepast muš karac prijateljskih oč iju i duge tamne kose vezane u konjski rep blistavo im se nasmiješ io kad su se približ ili njegovu stolu. »Kako vam mogu pomoć i, gospodo?« upita on luckasto. »Traž imo profesora Reeda, Jamesa Reeda.« Hunter uzvrati osmijehom. »Znate li koji kolegij predaje?« »Nisam siguran. Ima li načina da nam to saznate?« »Jasno, dajte mi minutu.« »Znanost o rač unalima i programsko inž enjerstvo.« Odgovor je stigao od visoke, koš čate ž ene njež na i privlač na lica uokvirena

pepeljasto plavom kosom. Stajala je pokraj recepcije, pregledavajuć i nekakav izvješ taj. Oba se detektiva okrenu prema njoj. »Profesor Reed predaje Znanost o rač unalima i programsko inž enjerstvo«, potvrdi ona. »Ali on nije ovdje.« »Oh.« Hunter razočarano kimne. »A vi ste?« »Doktorica Nicola Pate.« Pružila mu je ruku. »Vodim Odsjek znanosti o računalima. Planirate li se upisati?« Garcia se zakaš lje, a Hunterov se osmijeh proš iri. »Opa, izgledamo li toliko mlado?« »Meni izgledate dovoljno staro«, reč e recepcionar, uputivš i Hunteru novi osmijeh upotpunjen diskretnim namigivanjem, zbog čega se Garcia gotovo zagrcnuo. Doktorica Pate se ohrabrujuć e zahihoć e. »Ne morate biti tinejdž er da se upišete na fakultet.« »Znač i li to da ne izgledamo kao tinejdž eri?« naš ali se Hunter i umjesto odgovora dobije pogled koji kao da je govorio neka ne pretjeruje. »Sad ste me zbunili«, reč e ona, provukavš i ruku kroz kosu. »Znam da se ne namjeravate upisati kao studenti, ali još uvijek ne znam tko ste vi.« Odmaknuli su se od recepcionarova stola i Hunter se propisno predstavi. Drž anje doktorice Pate se promijenilo dok je pregledavala njihove značke. »Ubojstva?« »Ne bojte se«, umiri je Hunter. »James Reed samo nam pomaže.« »Ima li problema s nekim od njegovih studenata?« »Ne, niš ta takvo. Istraga koju provodimo mož da obuhvać a nekoga koga je James Reed davno poznavao. On bi nam mogao pomoć i da steknemo bolji uvid.« Doktorič in pogled na trenutak prijeđe s jednog detektiva na drugog i njezin se zabrinuti izraz lica opusti. »Znate li gdje ga možemo pronaći?« Ona lagano nakrivi glavu. »Zakasnili ste jedan dan.« »Kako, molim?« »Tri su dana do Bož ić a, detektive. Nastava se osipa već proteklih tjedan dana. Profesor Reed završ io je svoj zadnji rasporedom predviđeni sat juč er poslije podne. Rekao mi je da odlazi na nekoliko

dana.« »Je li vam rekao kamo?« Doktorica Pate odmahne glavom. »Reed je vrlo introvertirana osoba. Izvrstan profesor, ali drž i se povuč eno. Rekao je da mu treba promjena okoline, barem na dva dana, i ne krivim ga zbog toga. Zivot sveuč iliš nog profesora zna biti vrlo zahtjevan. Mislim da voli odlaziti nekamo u planine, ali nemojte me uzeti zdravo za gotovo. Nisam niti znala da odlazi. Prvi sam put čula za to jučer.« Garcia zirne u Huntera. »Ako mi ostavite svoj broj, nazvat ć u vas ako mi se javi.« Ovog je puta njezin osmijeh bio i više nego prijateljski nastrojen.

112. Noć se već spustila nad Los Angeles do trenutka kad se Garcia zaustavio ispred kuć e Jamesa Reeda. Crni dodge journey koji su vidjeli parkiran na prilazu prethodnog dana viš e nije bio ondje. Izvana je kuć a izgledala napuš teno. Zastori su bili navuč eni, a sva svjetla isključ ena. Uporno su zvonili, kucali po vratima i dozivali ga po imenu, ali nakon nekoliko minuta znali su da neće dobiti odgovor. »Pobjegao je«, Garcia će odsječno. »To još ne znamo. On mož da nije naš č ovjek i mož da je stvarno otputovao na praznike da si razbistri glavu.« »Ili mu se već poč inje javljati panika. Kao š to si rekao, on zna da zatvaramo krug oko njega.« Susjedi su potvrdili tvrdnju doktorice Pate da je Reed introvertiran č ovjek koji se volio drž ati povuč eno. Zena iz kuć e toč no preko puta njegove rekla je kako je zalijevala cvijeć e u svom vrtu kada je ugledala Reeda kako puni svoj automobil naprtnjač om i neč ime š to je izgledalo kao nešto hrane, a zatim otišao usred poslijepodneva. Iz automobila, na povratku u svoj ured, Hunter je nazvao Hopkinsa sa zahtjevom da mu dozna broj Reedove automobilske tablice i zatraži da njegov automobil policija prijavi po viđenju bilo gdje diljem grada. Još nisu imali temelja da ga zadrž e u pritvoru, ali Hunter je morao znati gdje se nalazi. »Sto ako je napustio L. A. ili preš ao drž avnu granicu?« upita Garcia. »Onda je to dobar znak«, odvrati Hunter, vrativš i svoj mobitel u džep. »Molim?« »Doktorica Pate je rekla da je završ io svoj zadnji predviđeni sat juč er poslije podne. Njegova je susjeda rekla da je krenuo danas usred dana. Znaš kakav je promet u Los Angelesu. Da kreć eš na međudržavni put ovako blizu Božića, bi li otišao usred popodneva?« »Sališ se? Da imam izbora, usred popodneva ne bih otiš ao iz zapadnog Hollywooda do Long Beacha. Vidio si koliko nam je dugo trebalo da stignemo dovde iz Santa Monice. Zapeli smo u zastoju

čitavim putom.« »Reed je profesor znanosti o kompjuterima i ljubitelj slagalica. Mozak mu je uvjež ban za logič ko razmiš ljanje. Da je ovo putovanje isplanirao unaprijed, bio bi spreman krenuti na put sinoć ili rano jutros, kada promet nije toliko gust.« »Ali nije.« Garcia se nasmiješi. »Kažem ti da paničari.« »Kad smo juč er bili u njegovoj kuć i, jesi li vidio ikakve znakove da se sprema otići na dugo putovanje autom?« Garcia odmahne glavom. »A ako i jest, to je također propustio spomenuti kad smo mu rekli da ć emo mož da trebati ponovno porazgovarati s njim.« »Peter Elder također mi je rekao da su dvoje preostalih č lanova njihove š kvadre, JayJay i Lipz, mrzili š kolu koliko i on«, objasni Hunter. »I oni su prekinuli š kolovanje. Prema statistici, klinci s ulice bez potvrde o polož enoj maturi ne sele se mnogo. Siguran sam da su još uvijek u L. A.-u. Ako je James Reed naš č ovjek, on nije napustio grad.«

113. Dok su se vratili u svoj ured, Hopkins je već prekrio novu plutenu ploču fotografijama. »Skenirao sam sve slike koje je u godiš njaku comptonske š kole označ io Peter Elder i ostavio kopije na vaš im stolovima.« Kimnuo je glavom prema dvjema gomilama fotogra ija na stolovima detektiva i nasmijuljio se na njihovo iznenađenje. »Bez straha - to je č itava hrpa.« Usprtljao se traž eć i svoje bilješ ke. »Od ovih su trojica preminula, sedmorica viš e nisu američ ki drž avljani, trojica su na odsluž enju zatvorske kazne, š est ih je u vojsci i stacionirani su negdje drugdje, a pet ih je prikovano uz invalidska kolica ili imaju nekakvu iscrpljujuć u bolest.« Hopkins pokaž e prstom prema novoj plutenoj ploč i. »Na one se moramo usredotočiti. Sveukupno ih je dvadeset i jedan.« »Sranje!« Garcia je izgledao iznenađeno. »Koliko su to ljudi maltretirali?« »Vraški mnogo«, potvrdi Hopkins. Prva fotografija na ploči bila je ona Jamesa Reeda. »Još nemaš nikakvu povratnu informaciju o tome je li viđen Reedov auto?« upita Hunter. »Još ne, ali dobio sam viš e podataka o naš oj prvoj ž rtvi, Gregoryju Carlsonu, također znanom i kao Strutter.« »Sluš am«, reč e Hunter prouč avajuć i novu ploč u s fotogra ijama. Tipič ni portreti iz godiš njaka - zastarjele frizure, umjetni osmijesi i obrazi prekriveni bubuljicama. Svi bi ti klinci sada bili četrdesetogodišnjaci. Hopkins proč isti grlo. »Po svemu sudeć i, Greg je bio pravi negativac. Prekinuo je š kolovanje u Rancho Dominguezu prije nego š to je završ io prvu godinu i nekoliko se godina drž ao u sjeni. Bez posla, bez izdvajanja za socijalno, niš ta. K tome je bio i nasilnik. Izgleda da je premlatio svaku djevojku s kojom je ikada bio. Uhić en je nekoliko puta, a prijave su varirale od teš kog napada do posjedovanja ilegalnih supstanci. Međutim, Greg nije bio diler. Nikad nije zarađivao na drogama. Umjesto toga, postao je tehnološ ki varalica, stvarao internetske kompanije i na prijevaru uzimao ljudima novac. Navodno

je također bio upleten u nekoliko prijevara elektronič kom poš tom. Zbog njegova dosjea, LAP tretira njegovu smrt kao ubojstvo iz osvete. Misle da je Greg konač no preveslao krivu osobu.« Hopkins okrene stranicu iz svog izvještaja. »Čudno, ali izgleda da je bio dobar otac.« »Imao je sina?« upita Garcia. Hopkins odmahne glavom i pogleda ga. »Kć er, Beth, koju je posjeć ivao č etiri puta tjedno. Ona boluje od multiple skleroze. Majka je otiš la č im je Beth poč ela pokazivati simptome bolesti. Ne zna se gdje trenutno boravi.« Pružio je Garciji svoj izvještaj. Hunter je zadržao pozornost na fotografijama. »Preliminarni popis sa svim njihovim imenima i boraviš tima na tvom je stolu, na vrhu fotogra ija«, potvrdi Hopkins. »Imamo adrese, ali još nismo imali vremena utvrditi kretanje ove dvadesetorice u protekla tri tjedna.« Hunter kimne. »Neka svaki od nas odabere sedmoricu pa da vidimo što možemo doznati u idućih sat vremena.«

114. Mollie je provela dan brinuć i se. Neš to se nije č inilo kako treba. I dalje su joj nadolazili rezidualni bljeskovi, ali postajali su sve č udniji i sve su je viš e zbunjivali. Cinilo se kao da se sve udvostruč uje, kao da postoje dva ubojice, dvije skupine ž rtava. Viš e nije mogla razluč iti nikakav smisao i to ju je plašilo kao nikad prije. Probudila se usred noć i s osjeć ajem klaustrofobije. Soba joj je bila dovoljno prostrana, ali zrak u njoj kao da je bio ustajao. Kada je otvorila prozor i pustila da joj hladan i vlaž an losangeleski zimski povjetarac pomiluje lice, od neugodnog su joj se osjeć aja najež ile dlač ice na vratu. Imala je osjeć aj kao da je netko promatra. Istegnula je gornji dio tijela kroz prozor i prouč ila dio ulice koji je mogla vidjeti iz svoje sobe. Ulica je bila prazna. Mollie se vratila u krevet, ali um joj se nastavio poigravati njome i drž ao ju je budnom ostatak noć i. Sunce je izaš lo u 6.53 i Mollie se napokon mogla malo opustiti. Noć u je uvijek bilo tež e. Iz nekog su joj razloga prizori tada dolazili jasniji - stvarniji, bolniji. Konač no je izaš la iz svoje sobe kada se poslijepodne poč elo primicati kraju. Glad ju je pekla u ž elucu koji je rogoborio. Odmah niz cestu, Mollie je pronaš la prodavaonicu sendvič a koja je također prodavala kolač e, slatkiš e i kave sa š lagom. Naruč ila je sendvič sa salamom i sirom, kriš ku pite od jabuka sa sladoledom i vruć u čokoladu, a potom sjela za stol blizu prednjeg izloga trgovine. Hunter joj je rekao da ć e je mož da noć as premjestiti na drugu lokaciju - u prijateljič inu kuć u, rekao je, ali još uvijek je nije nazvao. Dovrš ila je svoju pitu, a onda joj je pozornost odvratio nizak i debeo muš karac odjeven u kostim Djeda Bož ić njaka koji je stajao na drugoj strani ceste. Entuzijastič no je mahao svojim prevelikim pozlać enim zvoncem, pokuš avajuć i prikupiti novac za neku dobrotvornu organizaciju. Mollie ga je promatrala barem pet minuta. Niti jedan prolaznik nije mu dao prilog. »Izgleda da ovih dana nitko ne mari, zar ne?« prokomentira visok muš karac koji je sjedio za susjednim stolom, opazivš i Mollienu usredotočenost na Djeda Božićnjaka.

»Baš i ne«, odgovori ona, tužno odmahnuvši glavom. Muš karac je nosio dugač ak crni ogrtač i taman, staromodni š eš ir u gangsterskom stilu. »Tuž an je to svijet kada ljudi viš e nemaju srca niti milosrđa«, reč e on, a zatim prijeđe jezikom preko svojih ispucalih usana. Mollie nije znala kako da na to odgovori pa se samo nasmiješ i i otpije gutljaj svoje vruće čokolade. »Nisi iz L. A.-a, zar ne?« Ona ga zainteresirano pogleda. »Mogu izdaleka spaziti losangeleski osmijeh. Ima u sebi laž nu primjesu, ali ne i tvoj. Tvoj je...«, zastane on, traž eć i pravu riječ , »...ljubazan, iskren.« »Hvala vam.« Lagano se zarumenjela. Muš karac primijeti njezinu nelagodu i ustane, skupljajuć i svoje stvari. »Nadam se da ć eš už ivati u Los Angelesu«, reč e on i pruž i joj ruku. Mollie je primi najnjež nijim dodirom. Muš karč eva ruka bila je čvrsta i snažna na dodir. »Zovem se Ryan, Ryan Turner.« Novi osmijeh procvate joj na usnama. »Ja sam Monica.« »Už ivaj u Los Angelesu, Monica«, ponovi on, a zatim izađe iz trgovine, približ i se Djedu Bož ić njaku i ostavi neš to novca u njegovoj kanti. U hotelu ju je ponovno sustigla loš e prospavana noć i Mollie je neprestano zapadala u drijemež pred televizorom. Nije bila sigurna je li bila budna ili je spavala kada joj je stigla vizija, ali udarila ju je poput udarca bokserom u lice. Kad je otvorila oč i, stajala je ispred zrcala u kupaonici, gola i krvava.

115. Da je ma koje od dvadeset i jednog lica pribodeno na ploč u s fotogra ijama imalo bilo kakav policijski dosje, njihovi bi otisci prstiju bili dokumentirani i mogli bi se usporediti s djelomič nim otiskom koji su imali iz kuć e u Malibuu, ali to nije bio sluč aj. Hunter, Garcia i Hopkins zurili su u dvadeset i jednog obič nog, tipič no američ kog uzornog građanina. Svi su bili neosuđivani, bez problema s Poreznom upravom ili bilo kojom vladinom organizacijom. Nisu niti sudjelovali u radu porote ili se ikada pojavili na sudu. Najgore š to su uspjeli iskopati bile su dvije neplaćene parkirne karte. Dvadeset i jedan č ovjek, č iji su ž ivoti na papiru bili uzbudljivi koliko i č aš a mlijeka. Zanimanja su im varirala od sveuč iliš nog profesora do scenarista, od doktora medicine do privremeno nezaposlenih. Prvi im je korak bio eliminirati bilo koga niž eg ili viš eg od metar i osamdeset osam. To im je ostavilo dvanaest moguć ih sumnjivaca. Nakon š to su provjerili u zrač nim lukama i na carini, prekriž ili su još pet imena s popisa. »Mož emo izbaciti i doktora Pedra Ortiza i doktora Michaela Griftona s naš e liste«, reč e Garcia kad je završ io s telefonskim pozivom. »Obojica su bila u noć nim smjenama one noć i kad je otac Fabian napadnut.« »Jason Lowell bio je na kampiranju sa svojim uč enicima za vrijeme vikenda kad je ubijena Debbie Howard«, reč e Hopkins. »I njega skidamo s popisa.« Hunter protrlja umorne oč i. Proveo je na nogama gotovo č etrdeset osam sati i nije bio siguran da ć e telefoniranjem i pretraž ivanjem baza podataka pronać i još bogzna š to. Traž ili su nekoga tko je dvadeset pet godina zasigurno nosio psihološ ke ož iljke skrivene u svojoj podsvijesti. Hunter uopć e nije sumnjao u to da je neš to potaknulo ubojič in gnjev. Neš to razmjerno nedavno. Posljednja kap koja je prelila čašu. Znao je da bi bilo teš ko utvrditi š to je osumnjič enog gurnulo preko ruba sjedeć i za stolom. Stvari kao nogiranje, pritisak na poslu, gubitak

posla, velike financijske teškoće zahtijevale bi detaljnu istragu. »U redu«, reč e on, masirajuć i si ukoč ena ramena. »Preostala su nam samo č etiri imena na popisu. Znamo da je James Reed nestao. Saznajmo gdje su preostala trojica.« »Mož da bi trebao dovesti Mollie ovamo i dati joj da pogleda ove slike«, predloži Garcia. »Možda će moći nešto osjetiti.« Sranje! Hunter provjeri koliko je sati. Trebao ju je nazvati. Več eras ju je želio premjestiti na drugu lokaciju. »To nije loša zamisao«, složi se Hopkins. »To nije ono š to ona radi«, smireno ć e Hunter, gledajuć i u obojicu. »Ne može kontrolirati ono što vidi. A osjeća samo bol.« »Zar ne misliš da vrijedi pokuš ati?« inzistirao je Garcia. »Rekao bih da ostajemo bez opcija i bez vremena.« »Ne«, odgovori Hunter. »Ona je sedamnaestogodiš njakinja koja je proš la viš e sranja nego š to bi već ina ljudi podnijela za cijeloga ž ivota. Sama je i boji se. A kao vrhunac svemu tomu, vidi groteskne prizore i nezamislive patnje.« Pogled mu se usredotoč i na Garciju. »Bio si na tri od pet mjesta zloč ina. U Malibuu si morao izać i iz prostorije kako bi povratio.« »Stvarno?« upita Hopkins, iznenađen. »I ne pomišljaj kopati dalje po tome«, upozori ga Garcia. »Mi smo detektivi iz JPU-a«, nastavi Hunter. »Zločini pod posebnim okolnostima su sve š to radimo. Mi smo struč njaci, pravi ž ilavi momci. Trebali bismo biti naviknuti na to, pa ipak nam se preokreć u ž eluci. Zamislite š to bi samoć a i viđenje ovih prizora - prizora stvarnih poput onih koje smo vidjeli na vlastite oč i - mogli uč initi krhkoj tinejdž erici. Nema nikakve š anse da bih je doveo ovamo, pokazao joj ove slike i zatražio od nje da namjerno pokuša ugurati te vizije u um.« Muk koji je uslijedio pokazao je kako svi shvać aju Hunterov položaj. Njegov mobitel zazvoni. Prikaz pozivatelja prikaž e Mollien broj. Jezivo. »Bok, Mollie.« Hunter se pomakne prema prozoru. Cak je telefonski mogao osjetiti da neš to nije u redu. Disala je s naporom, kao da je trčala. »Što ne valja?« Mollie duboko uzdahne i Hunter shvati da usto i plače. »Mollie, razgovaraj sa mnom. Što ne valja?«

Garcia i Hopkins se napnu. Još jedan duboki udah. Hunter zač uje trubu automobila. »Mollie, jesi li u hotelu?« »Ne.« Glas joj je podrhtavao. »Gdje si?« »Ne znam.« »Što? Kako to misliš?« »Otišla sam.« »Otišla si iz hotela?« »Da.« »Kada?« »Ne znam. Prije nekog vremena.« Riječ i su joj se otezale, usporene suzama i knedlom u grlu. »Smiri se, Mollie. Razgovaraj sa mnom. Sto se dogodilo? Zaš to si otišla iz hotela?« »Vidjela sam to...« Glas joj je postajao histeričan. »Duboko udahni, Mollie. Sto si vidjela?« Hunter ustane i posegne za svojim kaputom. Tišina. »Mollie, ostani na vezi. Što si vidjela?« »Vidjela sam žrtvu...« »Žrtvu?« »Ubojičinu novu žrtvu. Noćas napada iduću žrtvu.« Adrenalin prostruji kroz Hunterov krvotok. »U redu, pokuš aj se na tren smiriti, Mollie. Kako znaš da je to iduć a ž rtva? Mogla je biti prijašnja žrtva.« »Prijašnja?« Hunter je nakratko oklijevao. »Vizije koje si ranije imala. Dvoje ljudi koje si vidjela. Oni nisu bili jedine ž rtve. Bilo je i drugih prije njih, a otada je bila još jedna.« »Ne, ne. To nisu oni. To je iduć a ž rtva. Znam to«, reč e ona paničnim tonom. Hunter je već bio na vratima. »Kako mož eš biti toliko sigurna, Mollie?« »Zato što sam to ja«, propentala je. »On dolazi po mene.«

116. »Kamo god iš ao, dolazim s tobom«, reč e Garcia, posegnuvš i za svojom jaknom kad je Hunter protrč ao pokraj njega i izjurio van u hodnik. »Što se događa, Roberte?« Hunter nije odgovorio. Nije zastao niti se okrenuo. Garcia je uspio uhvatiti korak s njim tek kad su stigli do parkirališta. »Ti voziš «, reč e Hunter i pritisne tipku na svom mobitelu za brzo biranje broja. Odmah je dobio unaprijed snimljenu poruku. »Kamo idem?« upita Garcia, upalivši automobil. »Vozi kao da ideš do mog stana. Hotel u kojem je Mollie odsjela samo je tri bloka od mene.« »Što se dogodilo?« Hunter mu prepriča svoj razgovor s Mollie. »U vražju mater!« Garcia razrogači oči. »Kada je imala viziju?« »Ne znam. Rekao sam ti svaku riječ koju mi je kazala.« »I veza se jednostavno prekinula?« Brzo kimanje glavom. »Kao da je netko preklopio mobitel. Upravo sam je pokuš ao ponovno nazvati - i dobio glasovnu poruku s telefonske sekretarice.« Hunter zatvori oč i, stisne hrbat nosa i prisili se da jasno razmiš lja. Mollie nije bila precizna kad mu je rekla da je otiš la iz hotela. To je moglo biti prije deset minuta ili prije pet sati. Dosad bi još uvijek mogla biti u blizini hotela ili već kilometrima daleko. Ali kamo bi pošla? Hunter se prisjetio kako je Mollie spominjala prijateljicu po imenu Susan s kojom je ranije radila, ali to je bilo reč eno usput i nije imao njezinu adresu. »Je li imala išta novca?« upita Garcia, želeći pomoći. Hunter otvori oč i i pogleda svog partnera. »Nedovoljno za kartu u bilo kojem pravcu«, odvrati on, već znajuć i na š to je Garcia mislio. Ponovno je pokušao nazvati njezin mobitel - i dobio glasovnu poruku. Stigli su u Putnič ko svratiš te u Aveniji East Florence za manje od dvanaest minuta. Bio je to tipič ni dvokatni hotel u obliku slova U koji se mogao nać i posvuda diljem Amerike. Nije bilo potrebe proć i kroz recepciju da bi se stiglo do soba. Oba detektiva pojure do broja 219 na

drugom katu. Kucali su po vratima, lupkali po prozoru i dozivali je po imenu. Mollie nije bila unutra.

117. Pretila recepcionarka potvrdila im je da je ključ sobe 219 u svojoj pregradi. To konkretno Putnič ko svratiste još se uvijek nije bilo moderniziralo i preš lo na u današ nje vrijeme konvencionalne ključ eve-kartice te je još uvijek rabilo staromodnu kombinaciju ključ a i ogromnog koluta za ključ eve. Od hotelskih se gostiju nije traž ilo da ostave ključ na recepciji pri izlasku. Recepcionarka nije vidjela Mollie. Ključ je bio ubač en u kutiju za ekspresni povrat i ona nije imala pojma kada je to bilo učinjeno. Hunter brzim potezom pokaž e svoju znač ku, zgrabi ključ i vrati se u Mollienu sobu. Ono malo stvari koje je imala sa sobom kad ju je preksinoć doveo ovamo nije bilo, kao ni njezina ruksaka. Hunter pregleda sobu i krevet dok se Garcia pobrinuo za kupaonicu. »Roberte, bolje dođi pogledati ovo.« Hunter uđe u kupaonicu i ukoč i se kad mu se pogled zaustavio na nekoliko kapljica krvi u umivaoniku. Pogledali su uokolo, ali nije bilo znakova borbe. Činilo se da ništa nije bilo dirano. Hunter prouči krv. »Što misliš?« upita Hunter. »Krvarenje iz nosa. Mollie mi je rekla da ponekad krvari iz nosa, uglavnom poslije vizija.« »Što želiš napraviti?« Hunter utipka broj na svom mobitelu. Osoba s druge strane linije javi se nakon što je zazvonilo dvaput. »Trevore, Hunter je. Trebam tvoju uslugu.« Trevor Tollino bio je osoba na najviš em polož aju u Uredu za posebne operacije LAP-a i blizak prijatelj. »Što ti treba, Roberte?« promrmlja on u telefon. Trevor je nekada bio terenski policajac, ali je za vrijeme izmjene puš čane paljbe s bandom narkodilera u juž nom L. A.-u pogođen u vrat. Metak mu je oš tetio glasnice i nakon dvije operacije ostao mu je tih, š aputav glas. Hunter je bio onaj koji je izlož io svoj ž ivot da bi odvukao Trevora koji je krvario natrag u zaklon. »Trebam da mi otkriješ lokaciju mobitela. Opremljen je najnovijim čipom s GPS-om.«

»Cak i s GPS-om, mož e biti zeznuto uć i u trag mobitelu, Roberte. Ako je mobitel uključ en, to bi trebalo potrajati nekoliko minuta. Ako je mobitel isključen, onda imamo problem.« »Mož eš li pokuš ati?« reč e Hunter pa dade Trevoru Mollien broj i sve podatke koje je prepisao kada je kupio mobitel. »Nazovi me č im nešto nađeš.« Nastupi stanka. »Je li ovo službeni zahtjev, Roberte?« »To je zahtjev u kojem se radi o životu ili smrti.« Još jedna kratka stanka. »Nema problema. Prepusti to meni. Nazvat ću te za koju minutu.« Hunter se uskorač ao po sobi i nekoliko puta bacio pogled s prozora. Iz sobe je mogao vidjeti djelić ulice ispod prozora, ali niš ta više. Mobitel mu zazvoni, a od zvuka Garcia poskoči na svojoj stolici. »Reci, Trevore.« »Nemam niš ta, Roberte. Ne mogu ga locirati. Mobitelu se ili ispraznila baterija ili je isključ en. Ono š to ipak imam je š ire mjesto njegova zadnjeg poziva.« »Slušam.« »Poziv je upućen na tvoj telefon.« »A mjesto?« »Bulevar Firestone u Downeyju.« »Sto? Downey je dvanaestak kilometara odavde. Mož eš li mi dati precizniju lokaciju?« »Zao mi je, Roberte. Poziv nije trajao dovoljno dugo da bih mu se propisno približ io. Najbolje š to sam mogao napraviti bilo je suziti lokaciju na š ire područ je. Mobitel je zadnji put bio aktivan negdje oko križ anja Firestonea i Lakewooda.« Kratka stanka. »Nakon toga signal se jednostavno izgubio.«

118. Hunter zastane na trenutak da si preslož i misli. U glavi su mu se motale č etiri moguć nosti. Prva - Mollie se previš e prepala svoje nove vizije i sada luta ulicama L. A.-a bez pravog cilja. Druga - odluč ila je otić i iz L. A.-a; na kraju krajeva, i ranije je o tome razmiš ljala. Treć e potraž ila je prijateljicu, moguć e onu ž enu Susan koju je bila usputno spomenula. I četvrto - oteta je. Mollie nije imala dovoljno gotovine za avionsku kartu, a nigdje u blizini Downeyja nije bilo ž eljeznič ke ili autobusne postaje. Ako je razmiš ljala o odlasku iz L. A.-a, otiš la je u krivi dio grada. Downey joj je osim toga bio predaleko da bi onamo besciljno odlutala u panici. Morao je postojati razlog zaš to je njezin poziv Hunteru stigao s mjesta udaljenog od hotela dvanaest kilometara. »Roberte«, ponovno ga zovne Garcia. »Jesi li dobro? Sto misliš da bismo trebali napraviti?« »Moramo otić i u Downey. Prema Trevoru, bila je tamo kada nam se prekinula linija.« Instinktivno je provjerio sat. »To nije bilo prije viš e od dvadeset minuta. Nije se nalazila u zatvorenom prostoru. Preko telefona sam č uo prometnu buku, a Trevor je rekao da je poziv upućen s Bulevara Firestone. Još uvijek bi mogla biti tamo negdje.« »U redu, idemo.« Firestone i Lakewood dva su vrlo velika i prometna bulevara u Downeyju, na jugoistoku Los Angelesa. Garcia je preš ao taj put u manje od dvadeset minuta. »Sranje«, šapne on kad su stigli do križanja. Gledali su u kupovni centar Stoneiuood - ogromni kompleks s viš e od stotinu i sedamdeset trgovina. Ali to nije bilo sve. U smjeru zapadno od križ anja, prema Bulevaru Firestone, nalazilo se neumjereno mnoš tvo manjih kupovnih centara i trgovina - raj za kupce. Na ulazu u parkirališ te centra Stonewood stajala je dugač ka kolona automobila. Garcia uspori, kao da se sprema pridruž iti njezinu kraju. Ulice su vrvjele ljudima koji su nosili vreć ice, pakete i kutije različitih veličina. Do Božića su preostala dva dana kupovine - svaka je

trgovina bila otvorena do kasnih sati, a centri su izgledali poput mravinjaka u vrijeme obroka. Nisu znali kako je Mollie odjevena niti su imali njezinu fotogra iju. Cak i da su imali, koga bi pitali? Uz broj ljudi koji su prionuli na bož ič nu kupnju, suoč ili su se sa poslovič nom situacijom traženja igle u plastu sijena. Hunter si izmasira hrapav, ruž an ož iljak na zatiljku. Trenutno im je najbolja š ansa da pronađu Mollie bila ako ona ponovno uključ i mobitel. Zamolio je Trevora da nastavi pokuš avati hvatati njegov signal. Da se iznova pojavi, znali bi. Ali zašto je bio isključen? Nagon je govorio Hunteru da pretraž i mnoš tvo, ali razum mu je govorio da bi to bio gubitak vremena. Odatle nisu mogli uč initi niš ta. Hunter reče Garciji neka se ne pridruži koloni vozila. »Moramo se vratiti u OPU i koordinirati odatle.« Dok je Garcia skretao od kolone automobila koja je č ekala red za parkirališ te i ponovno se priključ ivao u promet, Hunter sklopi oč i. Molliene zadnje riječi još su mu odzvanjale u ušima. »On noćas dolazi po mene.«

119. Kad su se Hunter i Garcia vratili u OPU, kapetanica Blake stajala je ispred nove ploč e sa slikama i prouč avala č etiri fotogra ije osumnjič enika koje su ondje ostale. Hopkins ju je već bio uputio u najnoviji razvoj događaja. »Jedno sam vam zaboravila reć i o sebi kada smo se upoznali«, smireno ć e kapetanica Blake, zatvarajuć i vrata č im su Hunter i Garcia stigli do svojih stolova. »Nisam ona vrsta osobe koja lako psuje.« Podignula je obje ruke u gestu priznanja. »Nemojte me krivo shvatiti. Nisam licemjerka. Ponekad trebaš opsovati da se propisno izraziš . U mom slučaju, to se događa samo kad sam stvarno bijesna.« »Jesmo li u opasnosti da u skoroj buduć nosti prijeđete na stvar, kapetanice?« »Umukni i sluš aj, Roberte. Izgleda li ti ovo kao jebena dvosmjerna komunikacija?« Smireni joj se ton izgubio. »Imate li vas dvojica govna umjesto mozgova ili ste obojica samo obič ni imbecili? Postajem već vraš ki umorna od ponavljanja. Sto sam ono rekla vama dvojici? Rekla sam vam da ž elim da me informirate iste jebene sekunde kad locirate djevojku vidovnjakinju. Hoć ete znati š to sam upravo saznala?« Pete su joj lupkale dok je korač ala po prostoriji. »Upravo sam saznala da ne samo da ste znali gdje je djevojka, već ste je prebacili u hotel, a sad ste je jebeno izgubili. Sranje, Roberte.« Kapetanica naglaš eno tresne sklopljenom š akom po njegovu stolu. »Zašto mi nisi rekao, jebemu?« Hunter zadrž i odmjeren ton. »Zato š to znam š to bi se dogodilo, kapetanice. Doveli biste je ovamo, nasadili je u sobu za obavijesne razgovore i bombardirali je pitanjima na koja ne bi mogla odgovoriti. Ne zato š to bi ona iš ta ž eljela sakriti, već zato š to jednostavno ne zna odgovore. Pitao sam je sve š to se moglo pitati. Ona ne zna zaš to vidi stvari koje vidi i ne mož e to kontrolirati.« Hunter oš tro udahne. »Da je dospjela u vaš izvješ taj, siguran sam da bi š ef policije Collins ili gradonač elnik Edwards zatraž ili da je pregleda psiholog, koji bi je zasigurno pokušao diskreditirati umjesto da je pokuša razumjeti.« »Ti si psiholog, dođavola«, kapetanica odbrusi ljutito. »Sam si je

mogao ispitati.« »Mislite li da bi mi gradonačelnik dopustio da vodim ispitivanje?« »Rekla sam ti da ć u se ja nositi s gradonač elnikom. On je moj problem, ne tvoj. Uvijek stojim iza svojih detektiva, ali ti izgleda ne želiš imati povjerenja u mene. Tebe bih prvog saslušala, Roberte.« Hunter prođe rukom kroz kosu. »Sada ć e š ef i gradonač elnik neizbjež no č uti o ovome, iz mog izvješ taja ili ne. I odjednom ć e pritisak pod kojim se već nalazim dosegnuti toč ku vrenja. Vas ste dvojica dvaput potkopali moj autoritet. Ako ne poduzmem korake, izgledat ć u slabo na svom polož aju kapetanice, ne samo njima, već i svakomu u ovom odjelu i u policiji.« »Što mislite pod 'poduzimanjem koraka'?« upita Garcia. »Mislim na vaše suspendiranje.«

120. »Cekajte malo, kapetanice.« Hunter skoč i na noge. »Ne mož ete nas suspendirati. Ne sada.« Kapetanica Blake se zahihoć e. »Mogu napraviti š to mi se jebeno hoć e, Roberte. Vi ste jedina dva č ovjeka koji izgleda niste primijetili da ja vodim ovaj odjel.« »Kapetanice, ne mož ete to uč initi.« Hunter pokuš a umiriti svoj glas. »Nema vremena da se ijedan drugi detektiv baci punom parom na ovaj slučaj.« Zastao je. »Ubojica će opet napasti noćas.« Kapetanica nepomič no zaustavi pogled na Hunteru. »Bolje poč ni govoriti, detektive. I bolje mi sve priznaj.« Ovog puta Hunter je kapetanici Blake rekao sve. »A taj mobitel koji si joj dao - i dalje je isključen?« »Trevor mi je rekao da ć e me nazvati onog trena kad se ponovno pojavi na koordinatnoj mreži.« Kapetanica je korač ala po sobi dok je razmiš ljala š to da napravi. »Ne mož emo č ak niti mobilizirati jedinice, Roberte. Ova bi djevojka mogla biti bilo gdje. A č ak niti ne znam trebam li vjerovati ič emu od ovih sranja koja si mi upravo kazao. Sve za š to se mogu uhvatiti lude su vizije jedne sedamnaestogodiš njakinje koju zapravo nikad nisam ni upoznala.« »Mož ete se uhvatiti za naš e miš ljenje, kapetanice.« Hunter blago odmahne glavom. »Ona nije prevarantica.« »Ali zaš to bih ti vjerovala, Roberte? Bio si sve osim iskren sa mnom.« »Dobro, kapetanice, priznajem, zaribao sam, ali ne zato š to sam vas htio razbjesniti ili potkopati vaš autoritet ili iskazati nepoš tovanje. Uč inio sam š to sam uč inio jer sam htio zaš tititi sedamnaestogodiš nju djevojku od destruktivnog cirkusa u koji tek š to nije bila bač ena. Ispitivanja, ljudi koji sumnjaju u nju, novinari, poruga... Već ina bi se ljudi slomila pod mnogo manjim pritiskom. Mollie to ne zasluž uje. Samo je ž eljela pomoć i, a u srcu je vjerovala da to mož e.« Hunter zastane da udahne zraka. »Mož ete uč initi š to god vas je volja, kapetanice. Mož ete me degradirati na duž nost prometnika kada ovaj

sluč aj završ i ako vam to pruž a zadovoljstvo, ali sada nas ne mož ete povuć i iz ove istrage. Ovaj je ubojica u osvetnič koj misiji. Neć e nastaviti ubijati. Nakon š to dobije svoju osvetu, nestat ć e, u to sam siguran. Imamo samo sedam dana, kapetanice. On ima još samo dva imena na svome popisu.« »Tri ako večeras stvarno kreće na Mollie«, primijeti Garcia. »Upravo tako, ali Mollie nije bila dio njegova prvotnog plana.« Kapetanica suzi oči dok joj je naznaka zbunjenosti preletjela licem. »Time š to kreć e na Mollie ubojica se odmič e od vlastitog plana, od vlastitih pravila«, razjasni Hunter. »A kada odstupe od prvotnog plana, tada griješ e«, dopuni ga Garcia. Kapetanica je izgledala neodluč no. »Moramo poš tovati protokole, Roberte.« »Uza sve duž no poš tovanje, kapetanice, zajebite protokol. Ne stavljam skupinu glupih, birokratskih pravila iznad ič ijeg ž ivota«, č vrsto ć e Hunter, na iznenađenje Barbare Blake. »Kapetan Bolter rekao mi je da ste sjajna policajka. Imali ste izvrsne instinkte. Uvijek ste slijedili svoj unutarnji osjeć aj. Mora da ste preš utjeli informacije nadređenima iz ovog ili onog razloga barem jednom u svojoj karijeri. Svi to radimo - uključ ujuć i i š efa policije. To nas ne č ini loš im policajcima, kapetanice. To nas zapravo č ini stvarnim policajcima.« Proučio ju je. »Što vam sada govori vaš unutarnji osjećaj?« Kapetanica Blake sklopi oč i i ispusti dugač ak izdah. »Daj da te neš to upitam, detektive. Misliš li da je ona izvjestiteljica iz LA Timesa, Claire Anderson, znala gdje da nađe Mollie? Mož da je znala da si je odveo u hotel?« Hunter nakrivi glavu, razmiš ljajuć i. »Moguć e je. Izvjestitelji imaju vlastite izvore, vlastite istraž ne ekipe. Claire je svakako dovoljno ambiciozna. Zašto?« Barbara Blake pogleda Huntera u lice. »Pronađena je ubijena ovog popodneva.« »Što?« Hunter nagne glavu naprijed kao da nije dobro čuo. »Prerezan joj je grkljan.« »Nije moguće«, promrmlja Garcia, razrogačenih očiju. »To je jedini podatak koji trenutno imam. Detektivi i forenzič ari još uvijek su na mjestu zloč ina. Ali ako naš ubojica stvarno lovi Mollie,

a Claire Anderson je imala bilo kakvu informaciju koja ga je mogla odvesti do nje, mogucĚ nost da ju je ubio radi te informacije odjednom je postala vrlo realna.ÂŤ

121. Napetost u sobi popusti nakon kucanja na vratima. Kapetanica Blake pusti Hopkinsa unutra. »Jesam li doš ao u loš em trenutku?« upita on, osjeć ajuć i mrač nu atmosferu. »Što imaš?« zapovjedi mu kapetanica. Hopkins nervozno priđe ploč i s fotogra ijama. »Jedini nam je osumnjič eni sada James Reed.« Pokazao je prstom njegovu fotografiju. »Što?« »Robert mi je rekao da nastavim kopati i ustanovim kretanje ostale trojice s popisa osumnjič enih prije nego š to je otiš ao«, objasni Hopkins. »Marcus Tregonni, Phillip Rosewood i Harry Lang - «, pokazao je fotogra ije dok je spominjao njihova imena, » - sada su polož ili rač une i svi imaju alibije za barem jednu od noć i kada su poč injeni zloč ini. Oni to nisu mogli napraviti. Jedini je preostao James Reed.« »Potpuno se uklapa«, reč e Garcia s nagovješ tajem uzbuđenja. »Visok je metar devedeset, usamljenik je, nikad se nije ž enio, ž ivio je s majkom sve dok nije umrla prije pet mjeseci.« Okrenuo se prema Hunteru. »Sto je lako mogla biti 'posljednja kap koja je prelila č aš u' o kojoj si govorio. Snaž an je, izuzetno inteligentan, snalaž ljiv i vrlo dobar u planiranju i kalkuliranju. Kad je bio mlad, Strutterova ekipa ga je zlostavljala i ismijavala u š koli i izvan nje, baš kao i njegovu majku. Mož ete li zamisliti tu vrstu mrž nje koju je njegovo kuć anstvo gajilo prema Strutteru i njegovoj klapi? Sigurno dovoljno jaku da ostavi vrlo š tetne psihološ ke ož iljke u njegovoj podsvijesti. On ih također okrivljuje za smrt svog psa ljubimca. Pas se zvao Numberz.« »Stani malo.« Kapetanica Blake podigne ruku. »Sto je to o psu po imenu Numberz?« Garcia brzo isprič a prič u koju im je ranije toga dana ispripovijedala Kelly Sanchez u svom uredu. Kapetanica je odmah dovela u vezu numerirane žrtve i psa ljubimca odrubljene glave. »To vas natjera da se malo zapitate, zar ne?« zaključi Garcia.

»Raspisana je tjeralica za njegovim autom, je li tako?« upita kapetanica Blake. »Je li već viđen?« »Još ne.« Hopkins odmahne glavom. »Moramo ga pronać i«, reč e ona, glasom ispunjenim iš čekivanjem. »U redu, James Reed je sada služ beno naš glavni osumnjič eni u sluč aju Krvnik. Izdajmo ponovno tjeralicu. Ako ga opaze, želim da ga zaustave i uhite. Trebamo ga maknuti s ulica č im je prije moguć e. Imamo li njegovu noviju sliku?« »Mož emo je nabaviti s internetske stranice Cal Polyja«, potvrdi Hunter. Ona se okrene prema Hopkinsu. »Napravi to. Poš aljimo kopije svim uredima.« Hopkins kriomice potraž i pogledom Huntera, koji mu gotovo neprimjetno kimne glavom. »Odmah se bacam na to.« Izjurio je iz sobe. Kapetanica Blake usmjeri pogled na Huntera uz strogi izraz lica. »Stvarno se nadam da mi je unutarnji osjeć aj još uvijek dobar kao nekada. Napravi ono š to moraš , Roberte.« Kratka stanka. »Nadajmo se da možemo spasiti Mollie i one na koje se namjerio ovaj psihopat.« »Kapetanice - «, zaustavi je Hunter prije nego š to je otiš la, » - ako dobijete bilo kakve nove podatke o ubojstvu Claire Anderson, molim vas da mi javite.« Ona kimne i mirno zatvori vrata za sobom. Hunter se vrati za svoj stol i frustrirano si protrlja lice. Zelio je biti tamo vani, izič ki pretraž ujuć i ulice L A.-a u potrazi za sumnjivcem ili Mollie, ali znao je da trenutno niš ta ne mož e uč initi osim č ekati. A mrzio je č ekati. Od č ekanja bi postao nemiran. Posegnuo je za gomilom fotogra ija koje je Hopkins ostavio na njegovu stolu i besciljno ih poč eo prelistavati. Oč i mu zapravo nisu gledale, a um mu zapravo i nije bio usredotočen. Samo si je držao ruke zaposlenima dok mu je mozak pojač ano radio pokuš avajuć i spojiti dijelove zagonetke. Garcia ima pravo. James Reed stvarno se uklapao u pro il. Majč ina smrt prije pet mjeseci lako je mogla biti otponac koji je oslobodio njegovu nagomilanu mrž nju. Ali zaš to Hunter nije imao osjeć aj koji je uvijek imao kad je znao da love pravog tipa? Hunter prestane listati hrpu fotogra ija u rukama i zadrž i dah. Zaustavio je pogled na slici na vrhu, prouč avajuć i lice osobe, traž eć i

neš to za š to je znao da je vidio ranije. Skoro se zagrcnuo kad je to konač no i ugledao. »Oh, moj Bož e«, promrmlja on, a zatim skoč i na noge i pokaže fotografiju Garciji. »Carlose, tko je ovo?« upita on. »Zaš to ova slika nije bila na ploč i sa sumnjivcima?« Od žurnosti u njegovu glasu Garcia se sav napne. »Ne znam. Nisam ih ja postavio, ali imena su na poleđini fotografija.« Hunter provjeri. »Michael Madden?« Garcia pogleda popis koji je Hopkins pripremio. »Evo ga. Razlog zbog kojega nije bio na ploči je taj što je davno umro.« Hunter ponovno usmjeri pozornost na sliku. »Mislim da nije.« Ponovno je pokazao Garciji fotogra iju. »Mislim da je ovaj tip ž iv i zdrav. A ako sam u pravu, obojica znamo gdje je on.«

122. Garcia je piljio u sliku u Hunterovim rukama, zbunjen. »O č emu govoriš? Tko je Michael Madden?« »Pogledaj oč i, Carlose. Mož eš sve promijeniti na licu osobe, ali oč i ostaju iste. One su poput otisaka prstiju.« Garcia uč ini kako mu je reč eno, ovog se puta jač e usredotoč ivš i. »Ne, i dalje nemam pojma tko je ovaj tip.« Hunter još jednom pogleda fotogra iju. Je li se njegov um poigravao njime? Imat ć e samo jednu priliku s tim. Trebao je biti stopostotno siguran. »Idemo.« Izletio je iz ureda. »Kamo idemo ovaj put?« upita Garcia, slijedeć i Huntera koji se velikim skokovima uspinjao stubama. »U OZI. Moram biti siguran. Moramo razgovarati s Patricijom Phelps.« Garcia se namršti. »Policijskom izrađivačicom fotorobota?« »To je ona«, kimne Hunter. Odjel za znanstvena istraž ivanja losangeleske policije odgovoran je za prikupljanje, usporedbu i interpretaciju izič kih dokaza pronađenih na mjestima zloč ina ili prikupljenih od osumnjič enika i ž rtava. Nalazi se na najviš em katu zgrade OPU-a. LAP-ovi izrađivač i fotorobota dio su OZI-jeve ekipe. Patricia Phelps bila je najstarija i najiskusnija od OZI-jevih crtač a. Spremala se poć i kuć i nakon š to je odradila nekoliko prekovremenih sati kad su joj Hunter i Garcia banuli na vrata ureda. »Pat, trebamo tvoju pomoć«, dahne Hunter, napola bez daha. Brineta kratke kose s igurom koja bi zaustavila promet pogleda Huntera preko ruba svojih dizajnerskih naoč ala tankih okvira. »Jesi li ti to upravo pretrč ao stepenice š est katova, Roberte?« upita ona svojim promuklim glasom od kojeg bi se već ina muš karaca rastopila. »Ako si trč ao cijelim putem dovde, valjda ovo ne mož e prič ekati do sutra, zar ne?« Hunter duboko udahne, ali ne odgovori. »Tako sam i mislila. Što trebaš?« Ona otkopča svoj kaput. Hunter pruž i Patriciji fotogra iju. »Trebam te da mi izmijeniš ovu sliku.«

Ona je nač as prouč i, a zatim slegne ramenima. »U redu. Daj da je skeniram.« Vratila se za svoj stol i minutu kasnije slika se pojavila na jednom od zaslona njezinih računala. »Koliko ti je napredna programska oprema?« upita Hunter. Patricia se ponosno zahihoć e. »Vrhunska. Dobra koliko i u bilo kojem animacijskom studiju u Hollywoodu. Mogu ga pretvoriti u Brada Pitta ako želiš.« Hunter se nasmiješ i i domahne Garciji da priđe bliž e. On je i dalje izgledao zbunjeno. »U redu, narode, a sada evo scenarija. Kada ste bili mladi, svi su vam se izrugivali, uglavnom zbog toga kako ste izgledali. To se događalo u š koli, na ulici... Posvuda. Cure vas ne bi niti pozdravile, a deč ki bi vas maltretirali, dobacivali vam uvrede i mlatili vas. To je trajalo toliko dugo i bilo toliko gadno da ste na kraju zamrzili sebe i svoj izgled. Pož eljeli ste da mož ete biti netko drugi. Pratite li me zasad?« Garcia i Patricia kimnu. »Sto ako ste se obogatili rano u ž ivotu? Sto ako ste imali dovoljno novca da napravite š to ste god htjeli, uključ ujuć i i drastič nu promjenu svog izgleda? Napokon ste mogli postati taj netko drugi tko ste uvijek ž eljeli biti. Nema viš e ismijavanja ili dobacivanja uvreda ili premlać ivanja. Ljudi koje ste poznavali ne bi vas č ak niti prepoznali. Biste li išli do kraja? Biste li promijenili svoje lice?«

123. Garcia nakratko promisli o tome, pogleda lice na zaslonu Patricije Phelps. »Vjerojatno.« Nije zvučao vrlo sigurno. »Još itekako.« Patricia ž ivahno kimne. »Vidjela sam kakvu vrstu š tete teš ko zlostavljanje mož e nekomu uč initi. Kć i jedne moje prijateljice zbog toga je prije nekoliko godina počinila samoubojstvo.« »Žao mi je«, reče Hunter. Patricia mu uputi blag osmijeh. »U redu, dakle ako ste ovaj klinac,« Hunter pokaž e na zaslon računala, »što biste promijenili?« Garcia prekriž i ruke i poč ne grickati donju usnu dok je prouč avao lice mladog učenika. »Ove klempave uš i morale bi otić i«, reč e Patricia, nagnuvš i se na naslon svoje stolice. »Vjerojatno je zbog njih navukao na sebe stvarno ružne komentare. Prilično su... Kako da se izrazim?... Uočljive?« »Da, dobro. Moram se složiti«, kimne Garcia. »Mož eš li to promijeniti?« upita Hunter, polož ivš i ruku na Patricijino lijevo rame. »Gledaj me.« Unijela je nekoliko algoritama u program i posluž ila se napravom na svom stolu koja je izgledala poput elektronič ke kemijske za crtanje po ravnoj ploč i. Poput slikara koji zamasima kista miluje platno, pokreti su joj bili precizni i ljupki. Nekoliko trenutaka kasnije učenikove uši bile su sasvim drugačije. »Opa, to je fora«, reče Garcia. »Pa, to izgleda mnogo bolje«, nasmiješi se Patricia. »U redu, što bi još promijenila?« ustrajao je Hunter. »Vjerojatno onu kvrgu na njegovu nosu«, ponudi Garcia. »Izgleda kao da je bio slomljen.« Patricia kimne i unese promjenu. »Dobro. Još neki problem koji bi bilo tko od vas volio srediti?« upita Hunter. »Njegovi zubi«, ovog se puta oglasi Patricia. »Ne mož eš vidjeti njegove zube.« Garcia odmahne glavom i pogleda je mršteći se.

»To je istina, ali vidiš li nač in na koji zatvara usta?« Upotrijebila je elektronič ku kemijsku da ih pokaž e na zaslonu. »Ne radi to prirodno. Na silu stiš će usne zajedno u namrgođenom pokretu, š to mi govori da su mu zubi veći nego što je uobičajeno i istureni prema van.« Hunter i Garcia zaškilje prema slici. »Vjerujte mi, dečki. Radim s ovakvom vrstom stvari svaki dan.« »U redu.« Hunter slegne ramenima. »Ali kako mu mož eš promijeniti zube na slici ako ih ne možeš vidjeti?« »Mogu mu promijeniti oblik usta, malč ice mu zategnuti usne unatrag i ukloniti mu mrgođenje. Vidjet ć ete«, reč e ona dok su joj savrš eno manikirani prsti lupnuli po nekoliko tipki na njezinoj tipkovnici. Još nekoliko zamaha č arobnom kemijskom i klinac je imao nova usta. »Opa, izgleda prilično drugačije od originala«, složi se Garcia. Hunter odmahne glavom, nesiguran. »Nešto ne odgovara.« »Njegova č eljust«, primijeti Patricia. »Zbog izmjena koje sam napravila na njegovim usnama i zubima, sigurna sam da bi mu kirurg predlož io malenu preinaku linije č eljusti da pristaje uz njegov novi osmijeh. Možda je oblikovati malo četvrtasto.« »Možeš li to napraviti?« »Kao š to rekoh, ovom kemijskom mogu napraviti bilo š to.« Samouvjereno se nasmiješ ila i napravila izmjene. Kad je završ ila, svi su se za korak odmaknuli od zaslona. Slika u koju su zurili prikazivala je znatno drugačijeg mladića od onoga s kojim su počeli. »To je to«, reč e Patricia. »Ne vidim niš ta drugo š to bih dodala ili oduzela, a vi?« Oba detektiva odmahnu glavama. »Upravo smo bezveznjaka pretvorili u pastuha.« Patricia se nasmije. »To je savršeno«, složi se Hunter. Neš to se promijenilo u Garcijinu izrazu lica, ali ondje još uvijek nije bilo prepoznavanja. »Sad mi uč ini uslugu, Pat.« Hunter se pogrbi nad njezinim stolom. »Potamni mu kosu u smeć kastu boju, dodaj mu malo sijedih nad sljepoočicama, i neka bude kraća, začešljana unatrag, može?« Čekali su dok je Patricia još jednom popravljala sliku. »Možeš li pretpostaviti kako bi stario?« upita Hunter.

»Naravno.« »Super. Postarajmo ga za otprilike dvadeset pet godina.« Proces starenja potrajao je malo dulje. Kada je konač no bilo gotovo, Garcia zine od iznenađenja. »Jebeno nemoguće.«

124. Susan Zieliski proč itala je pismo po deseti put i opet su je nadvladali osjećaji. Nije mogla vjerovati da se to doista događa. Susanin ž ivot nije bio među najlakš ima ili najsretnijima. Rodila se u Cripple Creeku u saveznoj drž avi Colorado prije dvadeset dvije godine. Roditelji su joj bili poljsko-ž idovski emigranti i vrlo strogi kad je bila riječ o njezinu odgoju. Dala je sve od sebe da poš tuje njihove zakone, ali za mladu djevojku koja je odrastala u današ njoj Americi oni su joj u najmanju ruku zadali vrlo mnogo ograničenja. Od vrlo rane dobi Susan je imala dvije velike ambicije u ž ivotu. Prvo - ž eljela je biti na pozornici i pjevati. Drugo - nije ž eljela postati kao njezina majka, veoma posluš na, poneš to podlož na ž ena koja bi bez propitkivanja učinila sve što bi joj muž rekao. S trinaest godina Susan je već bila atraktivna. Naslijedila je majč inu kosu - tako svijetlu da je bila gotovo bijela - i oč eve duboko modre oč i koje su plijenile poglede. Mnogi su je mladić i pozivali na izlazak, ali Susan nije smjela izlaziti s mladić ima. Ne prije osamnaeste, a č ak i tada to je moralo biti pod strogom roditeljskom paskom i mladić je morao biti Židov. Unatoč tomu, Susan nije bila anđeo. Prvi se put poljubila kad joj je bilo č etrnaest. Bob Jordan odveo ju je iza š kole i mazili su se kao da su jedini ljudi na planetu. Dopustila mu je da joj dodiruje grudi, a kad je to i uč inio preplavio ju je topao i uzbudljiv novi osjeć aj. Ali kad je pokuš ao kliznuti rukom uz njezino bedro i između njenih nogu, uspanič ila se i pobjegla.Panika nije dugo trajala i uskoro je dodirivanje postalo intenzivnije, disanje naglaš enije, a uzbuđenje nemoguć e drž ati pod kontrolom. U petnaestoj je Susan imala prvo puno seksualno iskustvo. Bilo je brzo, bolno i ne vrlo zadovoljavajuć e, ali svakako je obećavalo. Cripple Creek je bivš i rudarski logor, zajednica koja na posao putuje u druge gradove i ima populaciju manju od dvije tisuće ljudi. To kao i stroga obiteljska pravila vrlo su otež avali djevojci poput Susan da se izrazi. Zeljela je vidjeti viš e, istraž iti viš e, a tada joj je rješ enje stiglo u obliku ženskog bejzbola.

Susan nije mnogo marila za sport, ali kad je doznala da njezina š kolska momč ad mož e putovati diljem zemlje na srednjoš kolske turnire, pobrinula se da postane njezin dio. Susan je bilo š esnaest kada je njezina ekipa otputovala u Colorado Springs kako bi za vrijeme vikenda odigrala niz od tri utakmice. Te je subotnje več eri u Undergroundu svirao Bomber Gang, mlad i perspektivan losangeleski rap-sastav. Susan se zajedno s još dvjema kolegicama iz momč adi iskrala iz njihove zajednič ke spavaonice i stigla na nastup. Bila je to Susanina prva svirka už ivo i oduš evila ju je. Uspjele su upoznati deč ke iz benda i zabaviti se s njima. Susan je provela noć s Koolom Roxxom, vodeć im reperom u bendu. Rekao joj je sve prave riječ i i obeć ao joj sve prave stvari. Nekoliko su puta vodili ljubav prije nego što se vratila u spavaonicu svoje momčadi. Kada joj je kasnije tog mjeseca izostala sljedeć a mjeseč nica, nije tomu posvetila mnogo pozornosti, ali uskoro su nastupile jutarnje mučnine, umor i osjetljivost u grudima. Susanin otac, Jacek, bio je staromodan č ovjek koji je vjerovao u posluš nost, poš tovanje i nad svime u č istoć u svoje krvne linije. Susan je znala kako nema nač ina da njezin otac shvati. Nije bilo važ no ako je mislila da se zaljubila. Za njega je obezvrijedila i okaljala njegovo obiteljsko ime, po njemu, na najgori moguć i nač in. Odluč ila je da neć e čekati reakciju svoga oca. U Susaninoj djetinjastoj naivnosti Amerikanke koja je upoznala samo svoje straž nje dvoriš te, ona je vjerovala da joj je one noć i Kool Roxx rekao istinu kad joj je kazao da se zaljubio u nju. Vjerovala je da ć e biti sretan š to je ponovno vidi pa č ak i oduš evljen kad sazna da ć e postati otac. Imala je dovoljno novca uš teđenog na poslu u mjesnoj knjiž ari da stigne u Los Angeles. Potraž it ć e Koola Roxxa pa zajedno mogu odluč iti svoj sljedeć i potez. No adresa koju joj je bio dao nije postojala. Telefonski broj koji joj je dao bio je onaj nekog kineskog restorana. Cetiri tjedna kasnije, sama u javnom zahodu podzemne stanice u istočnom L. A.-u, Susan je na sebi izvela pobačaj. Ostala je u Los Angelesu. Bila je odluč na da još uvijek mož e ispuniti jedan od svojih snova. Prihvatila je posao u vagon-restoranu u Lynwoodu i provodila poslijepodneva na audicijama za mjuzikle. Imala je izvrstan glas, vrlo snaž an i malo neobič an, ali iznevjerile su je njezine glumač ke sposobnosti. Cim si je to mogla priuš titi, Susan je

poč ela uzimati satove glume i nakon pet godina sav se trud poč eo isplaćivati. »Oduš evljeni smo š to vas mož emo obavijestiti da ste primljeni u novu postavu broadwayskog mjuzikla U visinama.« Susan se nikako nije mogla zasititi č itanja te reč enice. Pismo je stiglo tog jutra i ona je otada hodala s glavom u oblacima. Ironič no je bilo to š to je U visinama bio š ou o lovu na ispunjenje svojih snova i pronalasku novog doma na drugom mjestu. Iznenadilo ju je kucanje na vratima. Nije oč ekivala nikoga, pogotovo ne u ovaj sat. Kad je Susan otvorila vrata svog stanč ić a u Downeyju, oči su joj se raširile od šoka. »O, moj Bože!«

125. »Poznaješ li ovog tipa?« upita Patricia, lupnuvš i po tipki PRINTANJE na svojoj tipkovnici. Hunter kimne, a ona ga je prouč avala dok su mu se oč i iznenada š irom otvorile kad je shvatio. »Kvragu, knjiga«, reč e on, podignuvš i obje ruke k čelu. »Kakva knjiga?« upita ona. »Godišnjak comptonske srednje škole.« »Dolje je«, potvrdi Garcia. Hunter se okrene prema Patriciji. »Ne idi nikamo. Odmah se vraćam.« Patricia baci pogled na svoj ruč ni sat. »Dugovat ć eš mi debelu uslugu za ovo, Roberte.« No on je već prašio kroz vrata i niza stube. Vratio se za ravno četrdeset pet sekunda. »Opa, to je bilo brzo«, reč e Patricia i namrš ti se. »Kako to da nisi čak ni ostao bez daha?« Hunter ne odgovori. Pozornost je usmjerio na stranice comptonskog godiš njaka, prelistavajuć i ih, detaljno prouč avajuć i svaku fotografiju. »Koga sada traž iš ?« upita Garcia, približ ivš i se za jedan korak, te virne u knjigu. Hunter napokon prestane okretati stranice i pož uri se do Patricijina stola. Lice mu je bilo ukoč eno od koncentracije. »Mož eš li skenirati ovu sliku?« Pokazao je fotogra iju na sredini stranice. »I napraviti isto š to smo napravili s onom?« Kimnuo je glavom prema odštampanoj fotografiji na njezinu stolu. Promatrali su dok je Patricia Phelps polako izvodila pokrete zrač nim kistom i retuš irala, još jednom radeć i preobrazbu uč enika sa slike u potpuno drugač iju osobu. Kad je dovrš ila proces starenja, Garcia osjeti kako mu je tijelo zadrhtalo. »Mora da me zajebavaš.«

126. Garcia je preš ao put od OZI-ja do Holmby Hillsa u manje od dvadeset minuta. Nisu bili sigurni š to su se nadali pronać i, ali morali su ponovno porazgovarati s njim. Baš kao James Reed, i on je lagao o onome što je otprije znao o žrtvama. Nisu imali teš koć a u pronalasku kuć e, vile na Bulevaru Beverly Glen s bijelim proč eljem, na dva kata i u stilu ilmske zvijezde. Kuć a je bila u potpunom mraku, ali svjetla na prekrasno održ avanom prednjem dvoriš tu bila su upaljena, baš kao i bož ič ni ukrasi na savrš eno trokutnom crnogorič nom drveć u koje je č inilo boč ni okvir ulaznim vratima. Poš li su dugač kim kamenim stubama š to su zavijale ulijevo i vodile do kuć e dvije po dvije. Zvonce na vratima nije radilo pa je nakon minute neprekidnog kucanja Hunter preskoč io malu ogradu od ž ivice lijevo od vrata i pogledao kroz oba velika prozora - bili su zatvoreni, a navučeni zastori sprečavali su ga da vidi unutra. »Probajmo s garaž om«, reč e Hunter, otrč avš i natrag niza stube do garaž e za dva automobila s desne strane kuć e. I ona je bila zaključ ana, kao i drvena boč na vrata desno od garaž e koja su nesumnjivo vodila u stražnje dvorište. Međutim, lokot im je izgledao krhko. »Sto to radiš ?« upita Garcia, iznenađen, kad se Hunter povukao za jedan korak i snažno gurnuo vrata desnim ramenom. »Omoguć ujem si bolji pogled«, reč e on prozaič no, prolazeć i kroz okvir vrata. »Dolaziš li?« »Jesi lud?« zovne Garcia, produživši korak da sustigne Huntera. Straž nje dvoriš te kuć e bilo je dojmljivo. U središ tu se nalazio velič anstven bazen u obliku suze, osvijetljen podvodnim re lektorima. Njemu slijeva bila je prostrana paluba za sunč anje od bukovine, uzdignuta s tla, a pri njezinu kraju veliki prostor za roš tiljanje. Sve je to bilo okruž eno visokim stablima poljskog jasena i ž ivicom oblikovanom u skulpture. Savrš eno pokoš en travnjak strmo se spuš tao nekoliko metara do teniskog igrališ ta. Niti jedno svjetlo u kuć i nije bilo upaljeno. Hunter isproba dvokrilnu kliznu stijenu koja je

vodila u ono š to je izgledalo kao prostorija za zabavu - zaključ ano. Savio je dlanove i polož io ih na staklo te pokuš ao vidjeti unutra. Sve je izgledalo beživotno. Hunter skine jaknu i omota si je oko desnog lakta. »Hej«, reč e Garcia, podiž uć i ruke u gesti zaustavljanja. »Sto mi to ovdje radimo, Roberte?« »Moram pogledati unutra.« »Zaš to? Ovo mož da nije naš tip. Imamo jednako mnogo razloga sumnjati u Jamesa Reeda kao i u njega.« »Vidio si preobrazbu na obje slike«, otpovrne mu Hunter smireno. »Ovo nije bila sluč ajnost. Ova prič a sež e znatno dublje. A mislim da seže do ubojstva.« »U redu, ali provaljivanje nije rješenje.« »Imamo razloga pokucati mu na vrata, Carlose.« »Ovo nije kucanje. Ovo je razvaljivanje vraž jih vrata, a to nije legalno.« Pogledao je Huntera kao da ga ne prepoznaje. »Cak ako on i jest naš tip, bilo koji odvjetnik mogao bi potpuno rasturiti ovaj sluč aj jer smo zajebali stvar i nismo poš tovali proceduru, Roberte. Zar je to ono š to ž eliš ? Napravimo ovo i mogli bismo dati ovom tipu besplatnu propusnicu iz zatvora.« Hunter baci pogled na svoj sat. »Shvać am, Carlose. Obič no bih ja bio onaj koji drž i taj govor, ali ovdje mi istječ e vrijeme. Mollie je nestala, ubojica je lovi, a ona vjeruje da ć e je noć as uhvatiti. To mi ne daje mnogo vremena.« Zagledao se svom partneru duboko u oč i. »Obeć ao sam joj da joj se niš ta neć e dogoditi. Ovo je dobar trag. Nemam vremena ić i pravim kanalima i obavljati popratnu sigurnosnu istragu. Ako to napravim, ona umire. Nema š anse da ć e nam drž avni odvjetnik dati nalog da mu pretraž imo makar i kantu za smeć e.« Zastao je i duboko udahnuo. »Vrati se u Parkerov centar, Carlose. Poreći ću da si išta znao o mojim postupcima.« »Što?« »Sam si to rekao: sve bi ovo mogla biti greš ka. Neć u te uvuć i u ovo. Ti imaš ž enu na koju moraš misliti, Carlose. Ne mož eš zaribati. Ja mogu.«

127. Garcia je jedva mogao povjerovati svojim uš ima. Zbog Hunterova tvrdoglavog stava danas je bio živ. Ako je Hunter mislio da bi se Garcia jednostavno okrenuo i otišao, morao je bolje promisliti. »Pa, znajuć i da ne mož eš propisno zaribati ako nisam uz tebe,« našalio se, »idem s tobom, partneru.« »Jesi li siguran?« »Tko zna? Regulacija prometa mogla bi biti uzbudljivo iskustvo. K vragu sve, napravimo to.« Hunter se osmjehne i pruž i Garciji par rukavica od lateksa, a zatim laktom opali po vratima. Zač uo se priguš eni tresak i krhotine slomljenog stakla popadaju na pod. Obojica se instinktivno ogledaju oko sebe. Hunter provuče ruku kroz staklo, otključa vrata i izvadi svoju malu baterijsku svjetiljku iz futrole za pištolj. Garcia učini isto i oprezno pođe za njim unutra. Prva je soba bila prostrana pravokutna struktura s crnim mramornim podovima, nekoliko stolica i barom uz istoč ni zid. De initivno soba za partijanje, pomisli Hunter. Nasuprot baru, nova dvokrilna vrata. Ova su bila rukom izrezbarena u tamnom drvu. Hunter pažljivo isproba ručku - bila su otključana. Prošli su kroz njih u veliko i dobro uređeno predvorje ukraš eno antikvitetima, inim porculanom, srebrnim predmetima i nekoliko slika, bez fotogra ija. Impozantan kristalni svijeć njak visio je nad deniveliranim stubiš tem koje je vodilo gore na idući kat. »Ovo je mjesto preveliko. Bolje da se razdvojimo«, š apne Hunter, nagnuvš i se prema Garciji. »Ti ostani ovdje dolje, ja ć u provjeriti na katu.« Garcia kimne. Dok se Hunter oprezno uspinjao na iduć u razinu, on pođe kroz vrata ravno pred sobom. Glavni dnevni boravak bio je jednako razmetljiv kao i ino predvorje iz kojeg je upravo stigao, prepun skupocjenog namješ taja, ulja na platnu i skulptura. Garcia u tiš ini prijeđe sobu i uputi se prema francuskim vratima na samom njezinu kraju. Ona ga uvedu u š iroku

sobu za odmor, ugrijanu kaminom od crnog mramora na istoč nom zidu. Bijeli je sag bio raskoš an i bez ijedne mrlje. Cijeli je sjeverni zid bio uokviren prozorima. Na suprotnoj strani sobe Garcia opazi č udna drvena vrata, č ija se visina razlikovala od uobič ajenih kuć nih vrata. Ispod njih su prodirale blijede toč kice svjetlosti. Oprezno im je priš ao, oslonio na njih desno uho i na trenutak osluhnuo - neka vrsta udaljena brujanja. Osvrnuo se prema ulazu u sobu kao da se premiš lja bi li se vratio i doveo Huntera. Odlučio je najprije provjeriti sam. Kad je Garcia okrenuo kvaku, osjetio je kako mu se krv zagrijava, a puls ubrzava. Svaka mu je koš čica u tijelu govorila da neš to nije kako treba. Posegnuo je za pištoljem. Vrata se beš umno otvore, otkrivš i dugač ke i uske betonske stube mutno osvijetljene jednom jedinom ž aruljom koja je visjela sa ž ice. Pri dnu, još jedna zatvorena vrata. Garcia se spuš tao jednu po jednu stubu. Zrak je bio zaguš ljiv i tež ak od ustajalog mirisa. Lijevo mu stopalo zahvati rub istroš ene stube i on se posklizne. Tijelo mu nespretno poleti naprijed i on posegne za prljavim zidovima, oč ajnič ki se pokuš avajuć i zaustaviti od pada. Uspio je, ali je razbio svoju bateriju. Srce mu poč ne mahnito udarati. Unatoč hladnoć i, Garcia se znojio. Oč i su mu nekoliko puta brzo preš le s vrata na dnu na ona na vrhu i č vrsto je drž ao prst na otponcu svog poluautomatskog piš tolja. Iskoristio je trenutak da smiri disanje i ponovno procijeni situaciju. Bio je siguran kako mu je vlastita nespretnost, ako kuć a nije bila napuštena, odala gdje se nalazi. »Vješ to, Carlose, vrlo jebeno vješ to«, proš apć e Garcia kroz stisnute zube. Neko je vrijeme nepomič no stajao, osluš kujuć i hoć e li č uti korake, č ekajuć i da netko dođe iz jednog od dvaju smjerova - niš ta. Obrisao je znoj s č ela nadlanicom ruke u kojoj je drž ao piš tolj i siš ao niz posljednjih nekoliko stuba. Na dnu je još jednom prislonio desno uho na vrata. Zvuk brujanja dolazio je iznutra. S dodatnim je oprezom isprobao kvaku - otključ ano. Odš krinuo je vrata upravo dovoljno da bi mogao proviriti unutra. Bila je to velika podrumska soba. Garcia je dugo promatrao s vrata, ali nije uoč io nikakav pokret. Zadovoljan, duboko je udahnuo, umirio prst na otponcu i stupio unutra. Niz mjedenih fenjera š to se na neujednač enom razmaku uzdizao na svakoj od dviju dugač kih strana

zidova osvjetljavao je sobu blijedim sjajem. Polako je korač ao naprijed, dajuć i svojim oč ima vremena da se priviknu na slabu svjetlost. Neš to mu je upalo u oko na sjevernoj strani sobe i stao je na mjestu, pogleda prikovana na izloš ke ispred sebe. Znao je toč no š to je to. »Oh, Bože!« Zadrhtao je. Na rubu svojega perifernog vida ugledao je pokret toliko hitar da je prerastao u mrlju, prebrz da bi mogao reagirati. Prvi ga je udarac pogodio toč no preko lica. Zač uo je kako je neš to zakrckalo i krv mu š ikne iz nosa. Izgubivš i ravnotež u, Garcia zatetura unatrag, ali ne dovoljno daleko. Drugi je udarac stigao djelić sekunde kasnije, s vojnič kom preciznoš ću pogodivš i osjetljivo mjesto na straž njem dijelu njegove glave. Garcijin svijet izblijedi u tamu.

128. Hunter naglo zastane, kao da je naslutio da neš to nije u redu. Pregledao je tri od š est soba na katu i zasad nije otkrio niš ta š to bi potkrijepilo njegovu teoriju. Izvadio je svoj piš tolj H&K USP Tactical iz futrole i okrenuo se, napola oč ekujuć i da ć e netko uć i i zateć i ga ondje. Nešto je začuo, u to je bio siguran. Neku vrstu loma. Carlos. Brzo se i tiho vratio kat niže. »Carlose?« šapnuo je na dnu stubišta. Odgovora nije bilo. Prešao je u sljedeću sobu - veliki sjedaći prostor. »Carlose?« Tiš ina. U kuć i se niš ta nije micalo. Neprimjetno, Hunter pođe kroz francuska vrata na kraju prostorije i uđe u sobu za odmor. »Carlose, prokletstvo. Već sam umoran od spaš avanja tvoje guzice. Gdje si, dovraga?« No, ako je Garcia i bio u toj sobi, nije se oglasio. Na suprotnom zidu ugledao je nejasno osvijetljena mala vrata koja su vodila do stuba što su se spuštale u podrum. »Mrzim podrume«, promrmlja on i uputi se niza stube š to je tiš e mogao. Na pola puta dolje, Hunter na jednoj stubi ugleda krhotine tankog stakla. Također je primijetio znakove grebanja na zidovima i malu udubinu na mjestu gdje je udarila Garcijina svjetiljka. Koji se klinac ovdje dogodio? Njegov unutarnji senzor za opasnost počeo je vrištati na njega. Vrata na dnu bila su odš krinuta i kroz maleni procjep Hunter je mogao vidjeti da je soba velika i u polumraku. Leđima se podupro uza zid i vrš cima prstiju otvorio vrata. Iz svog je vanjskog polož aja obuhvatio pogledom š to je mogao već i dio sobe, a zatim provjerio kutove pa konač no zakorač io kroz vrata. Goli zidovi od cigle okruž ivali su pozamaš an prostor koji je bio već i od ogromne sobe za zabavu na gornjem katu. Zrak je bio zasić en ustajalim vonjem koji je tjerao na povrać anje. Ali u toj se podrumskoj sobi nalazilo neš to drugo š to Hunter nije mogao identi icirati. Neš to od č ega mu se jež ila koža. Nešto vrlo zlo. Na samom kraju mogao je vidjeti dugač ak metalni stol koji je služ io kao pult za nekoliko instrumenata, ali nije ih mogao prepoznati

s mjesta na kojem je stajao. Uza zid je bilo poredano sedam lutaka u ljudskoj velič ini. Njima zdesna nalazili su se crtež i, skice, rasporedi i planovi. Hunter je prepoznao č emu služ e prije nego š to je ugledao slike. Velike fotogra ije sedam različ itih ljudi snimljene iz svih kutova. Fotogra ije su bile podijeljene u zasebne skupine jasno obiljež ene brojevima od jedan do sedam. Preko prvih pet nalazio se velik crveni križ . Hunter zadrž i dah dok je iznova zurio vi fotogra ije prvih pet ž rtava ubojice kojeg su novine nazivale Krvnikom. Ubojič in istraživački rad bio je besprijekoran. Iza š irokog stupa š to je stajao na tri č etvrtine puta dalje niz sobu, Hunter zač uje mumljanje. Djelić sekunde zatim, odatle se dokotrlja uredska stolica. Hunter brzo ustane nakon š to je ugledao Garciju. Bio je bez svijesti i krvario je iz nosa koji je izgledao slomljeno. Glež njevi su mu bili vezani za dno stolice, ruke straga privezane lisič inama za naslon za vrat. Hunter u iš čekivanju podigne svoj piš tolj. Sto ć e još stići iza stupa? Ugledao je crni piš tolj Sig P226 Elite uperen u glavu njegova partnera. Hunter prepozna Garcijin poluautomatik. »Spusti piš tolj, detektive«, naredi muš karac sa svog skrivenog polož aja. Vidjela mu se samo ruka. Na tako mutnom svjetlu, Hunter nije imao jasnu metu na niš anu. »Polako spusti piš tolj ili ć u rasuti mozak tvom partneru po čitavom podu.«

129. Hunter je nepomič no stajao, ciljajuć i mirno s obzirom na okolnosti. Trebao je samo jednu priliku. »Vidio si š to radim«, nastavi muš karac. »Siguran sam da znaš kako ne ble iram.« Glas mu je bio iskren kao i prvi put kad su se upoznali. »Dat ću ti samo jednu sekundu.« Napeo je otponac. »U redu«, dovikne Hunter, a onda oprezno metne pištolj na pod. »Sada ga gurni ovamo.« Hunter uč ini kako mu je bilo reč eno i njegov se piš tolj zaustavi samo četrdesetak centimetara od stolice na kojoj se nalazio Garcia. Napokon, Dan Tyler, vlasnik kuć e u Malibuu i osoba koja je dala mig Hunteru i Garciji za fotogra ije na kaminu, iskorač i iza stupa i podigne Hunterov piš tolj s poda. »Hodaj prema meni, polako. Bilo kakvi nagli pokreti i tvoj partner umire prvi.« Hunter se malenim koracima primicao Tyleru, a dok je to č inio, Tyler je hodao natraš ke, približ avajuć i se metalnom stolu. »To je dovoljno«, reč e on kad je Hunter stigao do Garcije. »Uzmi si lisič ine iz futrole svog piš tolja i dobaci mi ključ eve. Ne moram ti ni reć i da to napraviš vrlo polako, je li tako?« Hunter učini prema uputi. »Sada si zaveži lisičine iza leđa.« Škljocaj odjekne sobom. »Okreni se i pokaži mi.« Hunter posluša, trgnuvši njima kako bi pokazao da su vezane. »Sada klekni pokraj svoga partnera i sjedni na pete.« Hunter ni trenutka nije skidao odlučan pogled s Tylerova lica. »Gotovo je, Michaele«, on ć e odmjereno. »Znaš da se s ovim neć eš moći izvući.« Tyler se nije doimao uznemireno. »Nitko me nije zvao Michael već jako dugo.« Nasmijuckao se. »Ne ž elim se izvuć i ni sa č im, detektive. Nemam niš ta niti ikoga kome bih pobjegao. Kad budem gotov, nije me briga što će mi se dogoditi. Moj je život završio prije godinu dana.« Hunter se sjeć ao kada su prvi put razgovarali. Tyler mu je rekao da mu je supruga umrla prije dvanaest mjeseci.

»Ubijanje ovih ljudi neće vratiti Katherine.« »Kate«, drekne Tyler. »Njezino ime bilo je Kate.« »Ubijanje ovih ljudi neće vratiti Kate.« Hunter pokuša ponovno. Tylerove oč i sjale su vatrom. »Nemaš pojma š to radim ili o č emu je ovdje stvar.« »Znamo više nego što misliš.« Tyler se prkosno osmjehne. »Je li?« Stavio je oba piš tolja na metalni stol i provjerio ruč ni sat. »U redu, još uvijek imam neš to vremena. Zabavi me.«

130. Hunter je u ovome vidio priliku da kupi malo vremena i mož da popuni koju nejasnoću. »Dobro.« Govorio je polako. »Nekad si bio Michael Madden. Tvoja je ž ena nekad bila Katherine Davis. Oboje ste bili uč enici u comptonskoj srednjoj š koli. Kao i nekolicinu drugih uč enika, zlostavljali su vas, komandirali vam i ismijavali vas, a to se još i te kako nastavljalo i izvan š kole. U ono je vrijeme postojala određena grupa klinaca koja je zlostavljanje postavila na sasvim novu razinu. Toliko su vas oboje poniž avali da ste na kraju zamrzili svoj izgled. Niste se mogli podnijeti pogledati u ogledalu.« Hunter zastane, traž eć i lice svoga napadač a. »Ta je grupa klinaca bila poznata kao 'Strutterova banda'.« Tyler se nije doimao iznenađeno. »Dakle, napokon ste doznali za njih? Drago mi je. Brinuo sam se da nitko neće saznati.« »I zato ste nas usmjerili na slike na kaminu. Isprva su nam promaknule, a to nisi mogao dopustiti. Nisi mogao dopustiti da se te ž rtve pripiš u nekom drugom. Trebalo ti je da saznamo o zlostavljanju.« Tyler se nasmiješi. Hunter zadrž i miran glas i nastavi. »Onda si postao bogat. Jako bogat. Imao si novca da napraviš š to god si htio, uključ ujuć i i započ injanje novog ž ivota negdje drugdje. Negdje gdje nitko nije znao tko si, daleko od zlostavljanja, ali to ne bi bilo dovoljno. Steta je već bila poč injena. Svaki put kad bi pogledao u ogledalo i dalje si mrzio ono što si vidio.« »Novac može kupiti bilo što, detektive.« »Uključujući i novo lice«, prizna Hunter. Tyler se nasmije. »Molim te, nemoj sada stati«, zadirkivao ga je. »Moja ž ivotna prič a upravo postaje zanimljiva.« Oslonio se o zid. Opuštena gesta. Hunter nastavi kupovati vrijeme. »Stvorio si novi identitet - Dana Tylera. Otada nadalje imao si dobar ž ivot. Cak si zaboravio na Struttera i njegovu š kvadru na dvadeset i pet godina, zar ne? Ali neš to ih je vratilo.« Hunter zastane,

č ekajuć i neku vrstu reakcije od Tylera. Nije dobio nikakvu. »Je li se radilo o Kateinoj smrti? Jesi li zato odluč io krenuti na njih i njihove strahove? Jer je tvoj najgori strah postao stvarnost?« Radoznalost oboji Tylerovo lice. »Moj najgori strah?« Hunter je morao paž ljivo birati riječ i. »Gubitak osobe koju si najviše volio. Svoje supruge. To je bio tvoj najgori strah, zar ne?« Tyler polako zaplješ će, uzdigne obrve i kimne. »Impresioniran sam. Stvarno znaš viš e nego š to sam mislio.« Posegnuo je za neč ime na metalnom stolu i Hunter se napne. »Jesi li to sam pohvatao ili ti je ona rekla?« Tyler podigne primjerak LA Timesa s Mollienom slikom. Prvi put Hunter odmakne pogled s Tylerova lica i brzo pregleda sobu tražeći skrovište - ništa. »Gdje je ona? Gdje je Mollie?« upita nesigurno. Tyler se namršti. »Misliš da je ovdje? Zašto bih je imao?« »Zato što je bila prijetnja tebi i tvome planu. Zato što zna tko si.«

131. Tyler zabaci glavu i nasmije se č udnim, gugutavim smijehom. Hunter iskrivi lice na taj zvuk. »Ne, nije bila prijetnja, i ne, ona ne zna tko sam.« Glas mu je bio samouvjeren. »Približ io sam joj se, detektive. Rukovali smo se. Prilično je slatko stvorenje.« Hunter osjeti kako mu se u grlu počinje stvarati knedla. »Cak i nakon š to mi je dodirnula ruku, nije bilo prepoznavanja. Nije imala pojma tko sam. S č ime god da ti je pomagala, š to god da je naslutila, nije bilo dovoljno jasno da je uč ini prijetnjom.« Tyler se zahihoće. »Da sam je želio ubiti, bila bi mrtva.« Hunter uzvrati pogledom na njegovo zurenje s jednakom odlučnošću. »Misliš da si dokuč io ovo, detektive? Nemaš pojma š to se stvarno dogodilo ili za š to je bila sposobna Strutterova banda. Nisi kopao dovoljno duboko.« Tylerov glas se produbi u ledeni ton. »Ovo nije poč elo u srednjoj š koli. Poč elo je na ulici kad smo bili mnogo mlađi. Obič avali su nas maltretirati i maltretirati sve dok viš e nismo mogli izdrž ati, a onda bi nas još malo maltretirali.« Obliznuo je svoje napukle usne. »Skoro svakog dana vidio bih Kate kako plač e na putu iz š ko^e. Uvijek bi se dosjetili neč ega da je rasplač u: vrijeđanja, pljuvanja u lice, izič kog zlostavljanja, bolesnog poniž avanja... bolio ih je kurac. Imaš li ikakvog pojma kakav je osjeć aj kad ti se svakog vraž jeg dana smiju i odnose se prema tebi kao prema govnu? Kakvu bi to vrstu psihološke štete nanijelo strašno povučenoj djevojci kao što je Kate? Bili su sretni da joj ostave dož ivotne ož iljke samo fore radi. Jednog su je dana čak zasuli ljudskim izmetom iz čistog štosa.« Hunter na tren sklopi oč i. Kate je bila ona ista Katherine o kojoj je onog dana govorio James Reed u svojoj kući. »A zatim je tu bio i Katein otac«, nastavi Tyler. »Taj pijani i bijedni š upak. Ona bi doš la kuć i iz š kole sa suzama u oč ima, a on bi urlao na nju i isprebijao je još i viš e. Majka joj nikad nije bila u blizini i nije marila za nju.« Tyler bijesno zaš krguć e zubima. »Smrvili su joj samopouzdanje u komadić e. Izrugivali su joj se i nazivali je 'ruž nom'

toliko dugo i toliko č esto da je u to istinski vjerovala. Ali Kate je bila najslađa i najljepš a djevojka koju sam ikad vidio i bio bih uč inio sve za nju.« Zastao je kako bi se primirio. »Bio sam pametan, veoma pametan. Vrlo sam rano shvatio da mogu zaraditi mnogo novca a da ne moram imati posao. Mogao sam zaraditi novac iz svoje spavać e sobe ili s ulice samo se posluživši telefonom s govornice.« Hunter se prisjeti kako je Tyler zarađivao za ž ivot. »S burze dionica.« »Tako je, detektive«, slož i se Tyler. »Briljiram s brojevima, bolji sam od ikoga koga si ikad vidio. A moj je mozak shvać ao trž iš te. Bilo je tako jednostavno da nisam mogao shvatiti zaš to svi drugi ne zarađuju na njemu. Uskoro se nekoliko dolara pretvorilo u stotine, stotine su se pretvorile u tisuć e, tisuć e u desetke tisuć a, a do poč etka svoje treć e godine u š koli, imao sam skoro sto tisuć a dolara na bankovnom računu.« Hunter oč ita zadovoljstvo u Tylerovu glasu. »Već si stvorio drugi identitet čak i prije nego što si otišao iz škole.« »Brzo kopč aš , detektive«, nasmiješ i se Tyler. »Baš kao i Katein otac, moj je također bio pijani gad i niš tarija. Nakon š to mi je majka umrla kad mi je bilo trinaest, pijanč evanje i premlać ivanja samo su postajali sve gori i gori. Da je ikad doznao da imam novac ili da ga mogu namaknuti, bez sumnje bi mi zabio nož u leđa kako bi na njega mogao staviti svoje prljave š ape. Ali on nikad neć e niš ta dobiti od mene.« Zastao je i obrisao si usta. Od bijesa je izluč ivao prekomjerno mnogo sline. »Sve š to ti u ovoj zemlji treba kako bi dobio vozač ku dozvolu je da prođeš na testu i pokaž eš rodni list, š to se lako mož e krivotvoriti ili preuzeti od mrtvog djeteta. S vozač kom dozvolom i laž nim rodnim listom mož eš zatraž iti bilo koji drugi dokument koji ć e ti ikad zatrebati.« Uputio je Hunteru ponosan osmijeh. »U š koli sam još uvijek bio Michael Madden, ali vani sam već postao Dan Tyler.«

132. Hunter ga je trebao i dalje navoditi da govori. Sve dok je Tyler govorio, nitko nije umirao. »Ali da bi Dan i Kate Tyler mogli postojati, Michael Madden i Katherine Davis morali su nestati«, mirno ponudi Hunter, oprezan da ne zazvuči izazivački. Tyler poč ne korač ati po sobi. »I trebalo mi je neko vrijeme da uvjerim Kate da to mož emo izvesti. Rekao sam joj da mož emo otić i bilo kamo. Imao sam i viš e nego dovoljno novca da započ nemo novi ž ivot, a nisam morao biti u L. A.-u kako bih nastavio zarađivati. No njezin je strah bio jač i od njezine nade... do onoga dana na satu engleske književnosti.« »Na satu engleske knjiž evnosti?« potakne ga Hunter, dobivajuć i na vremenu. Tylerov pogled izgubi se u daljini dok se prisjeć ao. »Kao tinejdž erica, Kate je razvila uobič ajeni poremeć aj hormonske ravnotež e estrogena i progesterona. Znaš li posljedice takve neravnoteže, detektive?« Hunter prebaci tež inu s jedne pete na drugu. »Mož e izazvati pojačano krvarenje za vrijeme menstruacijskog perioda«, potvrdi on. »Tako je.« Tyler je izgledao kao da ga se odgovor dojmio. »U Kateinu sluč aju, takva vrsta krvarenja koju nikakav ulož ak nije mogao zaustaviti. A tog je dana bila nespremna. To se dogodilo č etiri dana ranije nego što je očekivala, na našem četvrtom satu.« Hunter je mogao samo zamisliti neugodnost koju je to prouzroč ilo Kate. Osjetio je bol u Tylerovu glasu. »Krvi je bilo posvuda kao da su je ustrijelili. A vijest se pronijela munjevitom brzinom. Strutter i njegova banda imali su novo oruž je kojim su mogli muč iti Kate. A upravo su to i uč inili. Proš irili su glasinu kako je Kate kurvica i da je pobacila u uč ionici.« Tyler provuč e ruku kroz kosu i duboko udahne. »Poč eli su je nazivati 'ubojica djece' i zbijati š ale o tome koliko bi dijete bilo gadno zato š to bi mu ona bila majka...« Tyler zastane kako bi pustio da se Hunter zamisli nad ozbiljnosti u njegovu glasu koja je dala naslutiti da u svemu postoji

skriveno znač enje. »Nakon toliko mnogo godina zlostavljanja, viš e to nije mogla podnijeti. Željela je umrijeti. Razmišljala je o samoubojstvu. Pa sam joj rekao da mož emo oboje umrijeti, barem za sve koje poznajemo. Tri tjedna kasnije otiš li smo na kampiranje i planinarenje u Arizoni i otada nitko viš e nije č uo za Michaela Maddena i Katherine Davis. Iako su pronaš li tragove nezgode.« Tyler se ponosno zahihoć e. »Jesi li znao da spasioci, kad č ovjek nestane u planinama, drž e da su šanse samo pedeset posto da će ikad pronaći njegov leš?« Huntera je bila poznata statistika. »Započ eli smo novi ž ivot u Coloradu. Nekoliko godina kasnije odletjeli smo u Rio na naš e operacije. Nitko nas viš e nikada neć e pogledati i smijati se naš im uš ima ili nosu ili bilo č emu. Ali doš lo je do komplikacija za vrijeme jedne od Kateinih operacija.« Hunter zainteresirano suzi oči. »Umalo je umrla, a strah koji sam osjetio kada sam pomislio da ć u je izgubiti bio je neš to š to nisam osjetio nikad prije. Už asnulo me do srži. Bila mi je sve.« Hunter ponovno prebaci tež inu. Polako ga je svladavala ukoč enost; nije osjeć ao noge, boljela ga je kraljež nica, grč ili su mu se mišići. »Premda smo imali posve nov ž ivot daleko od svega i svih koje smo mrzili,« nastavi Tyler, »zapravo nikad nismo uspjeli pobjeć i od svoje proš losti. Godinama smo pokuš avali zasnovati obitelj, ali Kate jednostavno nije mogla zatrudnjeti. Doktori su nam rekli da je s njom izič ki sve u redu. Problem je bio psihološ ke naravi.« Tyler uzrujano protrlja lice objema rukama. »Bojala se da ć e se dijete roditi ruž no, baš kao š to su rekli Strutter i njegova banda. Nikad to nije zaboravila. Izmijenili smo naš izgled, ali to nije promijenilo naš e gene koji bi se prenijeli na dijete. Nije ž eljela da naš e dijete prolazi ono š to smo mi proš li. Shvać aš li, detektive? Nismo mogli zač eti obitelj zbog psihološke štete koju je prouzrokovala Strutterova banda.« U jednom od mjedenih fenjera svjetlost se ugasi i soba postane mrvicu tamnija. Tyler se premjesti do prednjeg dijela metalnog stola, ali to je još uvijek bilo predaleko da bi Hunter išta pokušao. »Psihologinja je predlož ila da se vratimo natrag u L. A. Rekla je da bismo se trebali suoč iti sa svojim strahovima, da ć e njihovo izbjegavanje samo pothranjivati neizvjesnost; samo ć e nas koč iti u

napretku. Rekla je da bi ž ivot u Los Angelesu mogao biti prvi korak. Kate su trebale godine dok je pristala vratiti se ovamo. Ali psihologinja je imala pravo.« Tylerove usne izviju se u poluosmijeh. »Prije trinaest mjeseci Kate me nazvala u ured. Plakala je. Nikad u ž ivotu nije bila tako sretna. Rekla mi je da je nakupovala testove za trudnoć u u vrijednosti č itave jedne police u ljekarni samo kako bi bila sigurna. Svi su joj dali isti rezultat. Konačno ćemo biti obitelj.« Od veselja u Tylerovu glasu Hunter osjeti žmarce po koži. »Slavili smo svakog dana. Ali pogriješ io sam š to sam je jedne več eri izveo u restoran na Bulevaru Santa Monica.« Zastao je i Hunter mu u oč ima ugleda bijes. »Dok smo več erali, zač uli smo kako muš terija psuje konobara koji je uč inio beznač ajnu pogreš ku. Pobrinuo se da svi u restoranu č uju kako poniž ava sirotog deč ka. Vidio sam kako se Kate ukočila. Prepoznala mu je glas prije mene.«

133. »Strutter«, reče Hunter, unaprijed znajući da je u pravu. »Nikad se nije promijenio«, uzvrpoljio se Tyler. »Nakon sveg tog vremena još uvijek je bio jebeni nasilnik. Napravio je scenu i upravitelj ga je zamolio da ode. Svi su zurili u njega, ali on je iz nekog razloga zapazio Kate. Priš ao je naš em stolu i rekao: 'Koji kurac gledaš , ti gadna krmač o?'« Bol i bijes provale iz Tylerova tijela i on zadrhti. »Zaroktao je baš kao š to joj se obič avao izrugivati prije svih tih godina, kao da ju je prepoznao.« Zgađeno je odmahnuo glavom. »Koji sam ja bio glupan. Ukipio sam se i nisam uč inio niš ta. Samo sam sjedio tamo i gledao ga kako odlazi nakon š to mi je još jednom ponizio ž enu. Nakon toga Kate nije prestajala plakati i tjedan dana poslije imala je spontani pobačaj.« Hunter zadrhti. Ovdje nastupa »posljednja kap koja je prelila čašu«. »Zeljela je to dijete viš e od samog ž ivota. A kako bi otupila bol, na lanjsko je Silvestrovo progutala boč icu tableta za spavanje.« Tyler ustane pred fotogra ije na zidu, slineć i od bijesa. »Psihološ ka š teta koju su nanijeli Kate kad je bila mlada bila je takva da je č ak i nakon svih tih godina trebao samo njegov glas i nekoliko sekunda da je rastrgnu.« Tyler se okrene i pogleda Huntera. »Mislio sam da nemam niš ta drugo za š to bih ž ivio. Moja je noć na mora konač no postala stvarnost. A onda sam ugledao č lanak u novinama sa slikom nasmiješenog svećenika - jebenog Bretta Nicholsa.« Hunter se sjeć ao kako su on i Garcia pronaš li isti č lanak u sobi oca Fabiana. »Shvatio sam da su, dok sam ja patio, dok si je Kate oduzimala ž ivot zbog onoga š to su nam uč inili, Strutter i njegova banda ž ivjeli normalne živote. Odjednom sam opet imao razloga za život.« »Osveta«, prošapće Hunter. »Da«, nasmiješ i se Tyler. »Najjač i razlog od svih. Zakleo sam se da ć u ih sve pronać i i natjerati ih da plate. Do godiš njice Kateine smrti, svi ć e biti mrtvi. Obiljež it ć u Struttera krvlju obitelj! koju je ubio, vlastitom krvlju, i označ iti ostale krvlju njihovih prijatelja. Natjerat ć u

ih da pate na najgroteskniji nač in na koji mogu. Imao sam novca, cijelo č udo novca, a u mom je svijetu novac moć . Unajmio sam ljude da kopaju po njihovim ž ivotima. Da saznaju gdje su i š to ih nasmrt plaš i. Svatko se neč ega boji, detektive. Nisu imali prava uniš titi nam živote.« Tylerov je glas poč eo podrhtavati. Gubio je kontrolu. Hunter se nelagodno prebaci na koljena, mučeći se sa svojim vezanim rukama. »Kate i ja bili smo samo dvoje, ali koliko misliš da su ž ivota uniš tili? Jesu li mislili da mogu raditi š to ž ele bez ikakvih posljedica? E pa ne mogu. Ja sam njihova jebena posljedica«, viknuo je udarivš i se po prsima zatvorenom š akom. »Oni su me stvorili. Stvorili su bijes i mrž nju koji kolaju mojim venama. Mrž nja mi je dala da opet za neš to ž ivim. Gledati strah u njihovim oč ima dok su prepoznavali Kateinu sliku, kad bi shvatili da se spremaju umrijeti na najgori zamislivi nač in, to me ispunjavalo neshvatljivim už itkom. Promijenilo me. I odjednom sam ž elio viš e od njihovih ž ivota i njihovih strahova. Samo muč enje i ubijanje nije me zadovoljavalo. Morao sam okusiti njihovu krv i už ivati u njihovu mesu. Od toga sam se osjeć ao... moć no drugač iji. Trebaš to pokuš ati ponekad, detektive. To je euforija poput nijedne druge. Doslovce konzumirati svog neprijatelja - izaziva jaku ovisnost.« Pljuvač ka mu je poletjela s usta kad je Tyler izgubio kontrolu. Približ io se stolu i zgrabio Hunterov piš tolj. »I nitko me neć e zaustaviti od toga da ovo dovrš im. Nitko me neć e zaustaviti od toga da uzmem ostatak njihove krvi. NITKO.« Vrijeme je isteklo. Tyler zakorač i korak naprijed, uperi piš tolj u Garcijinu glavu i stisne otponac.

134. Mollie Woods sklopi oč i i pusti da joj jak mlaz vruć e vode izmasira ukoč ene miš ić e. Tanka koprena pare ispunila je sić uš nu kupaonicu i sada je puzala ispod njezinih vrata i dalje u mali hodnik. Od njezine je vizije proš lo nekoliko sati, a ona se i dalje nije mogla prestati tresti. Znala je da dolazi po nju. Vidjela je krv, paniku i strah te je morala pobjeći. Naslonila se na bijele ploč ice i upitala se je li napravila ispravnu stvar. Nije poznavala mnogo ljudi u L. A.-u. Zapravo, jedina prava prijateljica koju je stekla otkada je stigla prije tri godine bila je Susan Zieliski. Susan je jednom rekla Mollie, koju je poznavala kao Monicu, da uvijek, ako ikada bude išta trebala, može računati na nju. Mollie je drhtala i plakala kada je pokucala na Susanina vrata prije manje od jednog sata. Njezina se prijateljica odmah zabrinula i Mollie joj je servirala budalastu priču o svađi i prekidu sa svojim dečkom. »Nisam č ak ni znala da imaš deč ka«, reč e Susan i ponudi Mollie zagrljaj pun utjehe. »Nije te udario, je li? Jer ako je, trebale bismo tom dripcu pozvati murju.« Neko su vrijeme razgovarale uz lonč ić svjež e skuhane kave. Mollie je morala umotati svoju priču u mnogo veću laž. »Trebala bi noć as ostati ovdje, Monica«, reč e Susan. »Zapravo, možeš ostati koliko god hoćeš. Uživala bih u društvu.« Mollien osmijeh govorio je nijemu zahvalu. »Izgledaš kao da ti je hladno. Odi pod topli tuš , a ja ć u nam pripremiti nešto za jelo. Onda ti mogu reći sjajnu vijest koju sam danas dobila.« Mollie zatvori vodu i otvori klizna vrata kabine. Odjeć a joj je lež ala smotana na podu tamo gdje je iz nje bila izaš la. Susan ju je opskrbila č istim ruč nicima pa si je jedan omotala oko tijela, a drugi upotrijebila kao turban oko svoje mokre kose. Desnom je rukom oč istila kruž ni komadić na zamagljenom zrcalu i zagledala se u svoje lice. Odluč ila je da ć e nazvati Huntera, barem da mu javi kako je dobro. Bila je nepravedna prema njemu iako joj je on samo pokuš ao pomoć i. A u strahu od onoga š to bi se moglo dogoditi, prekrš ila je obeć anje

koje mu je dala i isključila svoj mobitel. Iznenada Mollie osjeti nemir č itavim svojim tijelom. Preplaš ena, okrene se i pogleda kupaonič ka vrata kao da je netko ondje i zuri u nju. Bila je sigurna da je zač ula neš to š to je zvuč alo poput priguš enog krika. Na trenutak je stajala savrš eno mirno i osluš kivala, ali jedini zvuk koji je mogla č uti bilo je polagano kapanje iz tuš a. Drhtavim rukama posegne za kvakom i otvori vrata kupaonice tek dovoljno da može proviriti van. Sva su svjetla bila pogašena. »Susan?« Mollie zovne nesigurnim glasom. Tišina. Oprezno je iskoračila u hodnik i čekala. Ništa. Slijeva mali dnevni boravak i kuhinja, zdesna spavać a soba, ali stančić je izgledao beživotno - ostavljao je dojam beživotnosti. »Susan? Je li sve u redu?« Glas joj je poč eo drhtati od suza. Slabaš nim koracima Mollie pođe lijevo, ostavljajuć i jedva primjetne mokre otiske stopala na drvenom podu. Nije joj bio poznat tlocrt stana, koji je sada osvjetljavalo samo svjetlo iz kupaonice. Posluž ila se rukama da paž ljivo opipa put naprijed i zastala kad je stigla do dnevnog boravka. Zatresla se od nekontrolirane navale straha i uzaludno se trudila odagnati suze koje su joj zamagljivale vid. »Susan, gdje si?« Mollie obriše oči i primakne se za još jedan korak. Svjetlo u kupaonici ugasi se iza nje.

135. Hunteru je isteklo vrijeme. S ubojitom odluč noš ću Tyler podigne njegovo oruž je, usmjeri ga u Garciju i povuče otponac. Klik - ništa. Tylerovo lice zacrveni se od bijesa i zbunjenosti dok je pokuš avao još jednom, ali pištolj ponovno nije opalio. Hunter munjevito skoč i na noge, ruku magič no oslobođenih od svojih lisič ina. Prije no š to je Tyler mogao reagirati, Hunter mu isporuč i dobro naciljani udarac u rebra, istisnuvš i mu zrak iz pluć a. On se otkotrlja na pod, ali uspije zamahnuti desnom nogom silnom snagom, zakvač ivš i Hunterove noge. Hunter križ ima teš ko tresne na pod, a udarac mu poš alje muč an drhtaj kroz ostatak tijela. Nezgrapno se otkotrlja ulijevo, predvidjevš i i izbjegavš i Tylerov zamah nogom koji bi mu bio smrskao glavu. Tyler niti u jednom trenutku nije ispustio piš tolj. Konač no je shvatio š to se dogodilo. Prije nego š to je Hunter polož io svoje oruž je na pod i š utnuo ga kao š to mu je bilo naređeno, vješ to je namjestio osigurač u zapeti polož aj. Lukavo. To je pruž ilo Hunteru dragocjene sekunde koje su mu bile potrebne za reakciju. Ali Tyler nije kanio ponoviti istu greš ku dvaput. Otkoč io je oruž je, zamahnuo rukom i zapucao. Hunter se ovog puta otkotrljao udesno, ali nedovoljno brzo. Kad je zagluš na paljba odjeknula podrumskom sobom, osjetio je kako mu ž estoki bol obavija lijevu ruku i š alje val muč nine. Morao je brzo razmiš ljati. Znao je da ć e uskoro uslijediti drugi pucanj. Prije nego š to je Tyler mogao ponovno usmjeriti piš tolj, Huntera preuzmu instinkti i on izbaci nogu. Lijeva mu č izma pronađe isti djelić rebra koji je ranije pronašla njegova šaka. Bez daha, trenutno bespomoć an i odbač en Hunterovim udarcem, Tylerova je obrambena reakcija bila da se otkotrlja prema metalnom stolu i ispod njega sve do druge strane, stvorivš i privremenu barijeru između sebe i Huntera. Obojica su istovremeno ustala. Krv je kapala Hunteru niz ruku, ali

on je znao da je imao sreć e. Cuo je kako se metak rasprsnuo o zid iza njega, š to je znač ilo da mu je unatoč jakom bolu metak izaš ao iz tijela. Niti jedna kost niti već a arterija nisu bile pogođene. Ugledao je kako se piš tolj u Tylerovoj desnoj ruci ponovno podiž e prema njemu. Ovog je puta Hunter bio siguran kako mu sreć a neć e biti toliko naklonjena. U oč ajnič koj reakciji da sač uva ž ivu glavu, skoč io je naprijed. Neozlijeđenu je ruku istegnuo visoko iznad glave u polož aj ronioca. Znao je da s mjesta na kojem se nalazio ne mož e stić i do Tylera, ali mogao je dospjeti do metalnog stola. A upravo je to i učinio; gurnuo ga i odalamio njegovim rubom u Tylerova bedra. Ostavš i bez ravnotež e, Tyler zatetura natraš ke i snaž no tresne u zid od cigli. No i dalje je stezao piš tolj. Kad je podignuo glavu traž eć i Huntera, oč i su mu plamtjele ubilač kom mrž njom, a prstom je ponovno č vrsto drž ao obarač. Lijevo - ništa. Desno - ništa. Gdje je, dovraga? Hunterov udarac nogom stigao je ispod stola i pomeo Tylera, otevš i mu tlo pod nogama. Tyler poleti u zrak i nespretno padne na pod s treskom. Doč ekao se na rame, a onda udario glavom. Udarac je bio dovoljno jak da mu na nekoliko sekunda ispuni vidno polje zvijezdama. Kad su izblijedjele, pogled mu se izoštri na cijevi pištolja. »Kao što sam ranije rekao«, reče Hunter, držeći Garcijin pištolj koji je bio pao na pod kada je gurnuo metalni stol. »Gotovo je, Dane.«

136. Hunter Tyleru iza leđa stavi one iste lisič ine iz kojih se izbavio prije manje od jedne minute. »Carlose, probudi se.« Hunter ga lagano pljusne po licu. Garcia se nervozno trzne, a zatim nerazgovjetno zamumlja. Još jedno pljuskanje po licu. »Carlose, je li ti dobro?« Garcia se zakaš lje, pljujuć i krv. Nekoliko je puta trepnuo dok su mu se oči prilagođavale slabom svjetlu. »Koji se to vrag dogodio?« upita, gledajuć i nered u sobi, uhvaćenog Dana Tylera i Huntera koji je krvario. »Mislim da ne ž eliš to stvarno znati«, reč e Hunter, oslobađajuć i Garciju sa stolice. »Treba ti bolnica.« »I tebi.« Hunter se zahihoće. »Nos ti ne izgleda baš dobro.« »Ni osjeć aj baš nije dobar. Zapravo, jebeno me boli«, odgovori Garcia, dodirujući ga vršcima prstiju, te se trgne od bola. »Javimo najprije ovo centrali.« Prije nego š to je Hunter imao priliku utipkati broj, zazvoni mu mobitel. Na zaslonu mu se pokaže Mollien broj. »Mollie? Gdje si? Jesi li dobro? Kamo si otišla?« »On... on je ovdje.« Glas joj je bio tek drhtavi šapat. »Što? O čemu to pričaš, Mollie? Jedva te mogu čuti.« »On je ovdje.« »Tko je ovdje? I zašto šapćeš?« »Zato š to je on ovdje. U stanu je«, reč e ona između už asnutih, plitkih udisaja. »Progoni me. Ubojica je došao za mnom.« »Mollie, smiri se.« Hunter pokuš a zadrž ati č vrst glas i trzne se kad mu novi val bola sijevne lijevom rukom. »Ne progoni te. Imamo ga. Toč no je ovdje ispred mene i ne ide nikamo. Viš e se ne moraš bojati, Mollie.« »Ne. Imate nekoga drugog.« Njezine suze otež avale su Hunteru da je razumije. »Sto? Kako to misliš da imam nekog drugog?« »On... on je ovdje u stanu.«

Hunterov pogled susretne se s Tylerovim. Tek je tada shvatio izazovno smješkanje na usnama burzovnog posrednika. »Pogriješ ili ste, detektive.« Smješ kanje se raš iri u hladan osmijeh. »Nisam ja bio taj kojeg se trebala bojati.« Garcia zadrhti. »Koji kurac on to blebeće?« Hunteru se osuš e usta. »Mollie, razgovaraj sa mnom. Jesi li još tamo?« Mollie se toliko bojala da je izgubila smjer kretanja i zalutala u spavać u sobu. Tama je bila skoro potpuna, osim praš njava traga obojena svjetla koje se uš unjalo kroz otvor u zastorima. Zbunjena i drhtava, okrenula se, ne znajuć i potpuno š to traž i. Strah ju je paralizirao. Iz kuta sobe, skriven u sjenama, trepnuo je par očiju.

137. Gume honda civica glasno su zaš kripile kad je Hunter skrenuo i projurio Bulevarom South Beverly Glen. Nije imao vremena objaš njavati pa je uzeo Garcijin automobil, a njega ostavio da nazove kapetanicu Blake te je izvijesti o onome š to se dogodilo u kuć i Dana Tylera. Trevor Tollino nazvao je Huntera č im su on i Mollie prekinuli razgovor. »Kaž i mi, Trevore«, vikne Hunter, prespojivš i svoj mobitel na zvučnike. »Kamo dođavola idem?« »Ona je u Downeyju, Roberte, ali još uvijek nemam toč nu lokaciju. Mobitel joj se ponovno pojavio na mrež i tek prije nekoliko minuta, ali dobra je vijest da je i dalje uključ en. Ako ostane tako sljedeć ih deset do petnaest minuta, uz pomoć GPS-a dovest ć u te na metar i pol od nje.« S autoceste u San Diegu Hunter je skrenuo na 1-105 East i priključ io se na Autocestu Glenna M. Andersona vozeć i sto č etrdeset i pet kilometara na sat. »Trevore, kako nam ide? Za koju minutu bit ću u Downeyju.« »Tek š to nisam, tek š to nisam. Negdje na Stewartovoj i Grayevoj cesti. Trebaš li upute?« »Ne, znam tu cestu. Ono što trebam je adresa.« Hunterova lijeva ruka gorjela je od muč noga bola. Metak mu je proš ao kroz triceps pa mu je bilo kakvo istezanje ruke bilo č ista agonija. Odvozio je većinu puta služeći se samo desnom rukom. »Imam je, Roberte«, oglasi se Trevorov promukli glas iz zvuč nika. »Stewartova i Grayeva cesta 9160. To je kompleks koji obuhvać a sedam zgrada, a zovu se Villa Downey Apartments. Signal dolazi iz druge zgrade zdesna kad se dovezeš na parkirališ te s glavne ceste. Stan na drugom katu na samom kraju bloka.« Do trenutka kad je Hunter skrenuo na cestu, kiš a je padala u zasljepljujuć im mlazovima. »Vrlo sam blizu. Poš alji mi kakvo pojačanje, Trevore.« Improvizirani zavoj koji mu je Garcia povezao oko ruke olabavio

se i Hunter je opet krvario. Zastavš i kako bi se posluž io zubima i desnom rukom, ponovno je prič vrstio č vor š to je bolje mogao. Oš tar mu je bol isisao zrak iz pluća i načas mu se sve zavrtjelo. Hodnik na drugom katu bio je dugač ak, uzak, jezivo tih i u mraku. Sva su svjetla bila razlupana. Hunter nije imao vremena č ekati pojač anje. S piš toljem u ruci pomicao se niz hodnik oprezno i brzo koliko je mogao. Na njegovu kraju, provjerio je vrata koja mu je naznačio Trevor - otključana. Polako ih je otvorio pomoću cijevi svoga oruž ja. Izvana je savio ruku oko okvira vrata, traž eć i prekidač za svjetlo. Kad ga je pronaš ao, nekoliko ga je puta pritisnuo gore- -dolje, no i dalje je vladao mrak. Sranje! Imao je dva izbora: izdrž ati bol rastrganog tricepsa i posluž iti se svojom malom baterijskom svjetiljkom, ili iskuš ati sreć u u stanu u kojem je bilo mrač no kao u rogu. Hunter je š krgutao zubima dok je dugo i duboko udisao zrak. Sa svjetiljkom spremnom za koriš tenje, zakoračio je unutra. Dnevni je boravak bio malen i oskudno namješ ten, ali imao je dovoljno skrivenih kutaka da mu zazvoni na uzbunu. Hunter s ulaza opazi kuhinju bez pregradnog zida i kratak hodnik koji je vodio do zatvorenih vrata. Morao je provjeriti te skrivene kutove prije nego š to nastavi. Cvrš će stisnuvš i oruž je, oprezno se kretao naprijed. Napravio je samo dva koraka kada je zbog neč ega stao kao ukopan. Nanjuš io je tež ak metalni miris i klonuo duhom. Taj je miris poznavao izuzetno dobro. Krv. Od jač ine mirisa znao je da je ima mnogo. Polako se zavrtio na peti, a snop svjetlosti njegove svjetiljke posvuda je tragao. Skoro se zagrcnuo kada ju je napokon ugledao. »Oh, Bože, ne.« Bila je gola i kleč ala je uz kut. Grudi i trbuh bijahu joj prekriveni krvlju koja joj se slila iz rasječenog grla.

138. Hunter potrči prema djevojci. Tek kad se približio i kleknuo pokraj nje, shvatio je da joj je kosa plava, tako plava da je bila skoro bijela. Uperio je svjetiljku u njezino lice. Intenzivno plave oč i bile su joj otvorene. Zamrznute u vječ nom už asu - fotozapis njezinih strahotnih posljednjih trenutaka. Ali to nije bila Mollie. Hunter skoč i na noge. Osjetila su mu bila na visokom stupnju pripravnosti. Buka je doprla iz malenog hodnika pokraj kuhinje. Zurno i tiho oslonio se leđima uza zid desno od ulaza u hodnik, duboko udahnuo i zakrenuo tijelo unutra. Piš toljem je traž io metu. Niš ta se nije micalo, ali neš to se promijenilo. Vrata na kraju hodnika bijahu otvorena. Hunter je bio siguran da su bila zatvorena kada je uš ao u stan. Blijeda, treperava svjetla osvjetljavala su spavać u sobu. Svijeć e, zaključ i Hunter. Zamka, bio je siguran u to, ali nije imao izbora. Zač uo je priguš eni jecaj i nada mu prostruji kraljež nicom. Znao je da je to Mollie, ali osjetio je još nečiju prisutnost. Nije bila sama. Dok je poduzimao prvi korak u hodnik, u glavi mu je š umjelo. Nije imao pojma koliko je dosad izgubio krvi, ali brzo je slabio i osjeć ao vrtoglavicu. Zastao je na tren da ponovno uspostavi ravnotež u. Iznenada, visok i dobro građen lik dovuč e mu Mollie u vidno polje. Uz glavu joj je čvrsto pritisnuo pištolj. Bila je gola, užasnuta i u suzama. »Mollie«, promrmlja Hunter. Premda su mu zaš titnič ki instinkti govorili neka ode k njoj, zadrž ao je svoj polož aj. Niš anio je u tajanstveni lik koji se krio iza nje. »Baci pištolj, detektive.« Hunter se krzmao. Muš karac grubo pritisne cijev svog oruž ja uz Mollienu sljepooč icu. »Baci pištolj ili ona umire - točno tu i ovog trenutka.« »U redu.« Hunter olabavi stisak i piš tolj mu se zavrti oko kaž iprsta. »Spuštam pištolj. Razgovarajmo. Nitko ovdje ne mora umrijeti.« Mollie se zagrcne od suza i tijelo joj se divlje trzne prema naprijed, ali muškarčeva snažna ruka je zadrži. »Stavi piš tolj na pod i š utni ga ovamo dovoljno jako da stigne do

mene. Ako ne bude tako, ona umire, a zatim ti umireš.« Dejä vu, pomisli Hunter i učini kako mu je bilo rečeno. Dok je Hunterov piš tolj klizio podom, muš karac iskorač i iza Mollie i zaustavi piš tolj desnim stopalom. Spustio je pogled na djelić sekunde, nedovoljno dugo da bi Hunter reagirao. »H&K USP Tactical?« Muš karac je zvuč ao kao da je pod dojmom. »Omiljeno oruž je marinaca i posebnih vladinih operativaca. Dobar izbor. Vidim da znaš o oružju.« »I ti«, uzvrati Hunter. »To je istina.« Zlobno se nasmiješio. Kroz mutno svjetlo, Hunter je konač no mogao razaznati muš karč eve crte lica. Bilo je to lice obiljež eno teš kim i nesretnim ž ivotom. Duboke bore, gruba kož a, hladne i tuž ne oč i i gadan ož iljak koji mu se protezao od gornjeg desnog kuta lijevog oka do sredine č ela. Hunter nije morao daleko traž iti da bi vidio slič nost. Bilo je neč ega njegovog u Mollie. Mož da usta ili nos, ali to je svakako bilo ondje. On joj je bio otac.

139. John Woods odgurne nogom Hunterov pištolj u stranu. Hunter je drž ao ruke podalje od tijela, otprilike u razini glave, dlanova okrenutih prema naprijed. Pokazivao je kako ne predstavlja prijetnju. Johnove se oč i zaustave na krvavom povezu na Hunterovoj lijevoj ruci. »To izgleda bolno, a ti izgledaš blijedo. Rekao bih da si izgubio puno krvi, ha?« Hunter ne odgovori. »Polako podigni rub traperica.« »Nemam rezervno oružje.« »To ću sam provjeriti. Sada ih podigni.« Hunter tako i učini. John zgrabi Mollie za kosu i silovito je odgurne u stranu. Ona padne na pod uz glasan potmuo udarac. »Vrati se u kut, klekni i moli se«, naredi on. »Još nisam završ io s tobom. Moli se za svoju majku i za svoje grijehe, ti mala kurvice.« Hunter je mogao č uti njezine oč ajnič ke pokuš aje da priguš i jecanje, kao da bi zvuk njezina plač a još viš e razjario njezina oca. John je bio predaleko da bi Hunter tog trenutka pokuš ao na bilo koji nač in tjelesno reagirati. Morao je neš to smisliti. Dok je Johnov pogled počivao na Mollie, Hunter se primakne za korak. »Ne moraš ovo raditi«, reče on za probu. »DA, MORAM«, vikne mu John u odgovor. »Prvi put nisam uspio izvrš iti svoj zadatak, ali Gospodin mi je pruž io drugu priliku. Sansu da se iskupim. I ovog puta neću podbaciti.« »Nisi uspio izvrš iti svoj zadatak zato š to ga nisi shvatio«, odvrati Hunter sigurnim glasom, oprezan kako se ne bi podudarao s Johnovim agresivnim tonom, znajući da bi ga to samo dodatno razljutilo. Dvojba u Johnovim oč ima bila je kratkog vijeka, ali dovoljna da pruži Hunteru priliku za nastavak. Još jedan mali korak. »Mislio si da ti je zadatak kazniti svoju kć er, osloboditi je muke ili onoga š to si mislio da je njezina muka - č injenice da može osjetiti bol drugih ljudi.«

»Ima vraga u sebi, zato vidi stvari - demonske stvari.« John nijednom nije skinuo Huntera s nišana. »Ne, nema. Tu si krivo shvatio.« Hunter je znao da je John Woods iznimno religiozan č ovjek. Morao je igrati Johnovu igru ako je mislio imati ikakve izglede da spasi Mollie. »Pogreš no si shvatio š to je Bog zatraž io od tebe. Tvoj zadatak nije bio da je kazniš . Bio je da joj pomogneš.« Trenutak nesigurnosti. »Jasno sam razumio Bož je riječ i. On mi se obrać a«, samouvjereno ć e John, bocnuvš i se kaž iprstom po glavi. »Bila je kuš nja otkad se rodila.« »Upravo tako«, potvrdi Hunter. »Kuš nja da vidi kako ć eš se nositi s tako posebnim djetetom. Da vidi možeš li razumjeti.« »NEMA SE TU ŠTO RAZUMJETI«, zaurla John u odgovor. »Da, ima. To je bio dio naše povijesti od početka vremena.« Tračak zanimanja preleti preko Johnova lica. »Sjeti se svih prič a iz Biblije. Koliko je svetaca, koliko ljudi koji su samo ž eljeli č initi dobro bilo pogreš no shvać eno, progonjeno, č ak smatrano vraž jim poslanicima, koliko ih je pogubljeno prije nego š to se konač no uvidjelo tko su oni zaista bili i priznalo im se ono za š to su bili zasluž ni? A to je jednostavno zato š to ljudi nisu ž eljeli razumjeti. Nemoj napraviti istu pogrešku s Mollie.« »Nema niš ta posebno u tome š to imaš vraga u sebi.« Johnov se govor ubrzavao, postajao uzbuđeniji. »Trebao sam je osloboditi njezina prokletstva, ali nisam uspio i otada ž ivim u paklu. Sada je moj zadatak da se pobrinem da zatraž i oproš taj, a onda je poš aljem jedinom tko joj može udijeliti oprost.« »Zadatak ti je da je ubiješ?« »Hvala budi Gospodinu. Vragu će doći kraj.«

140. Rasprava je izmicala Hunteru iz ruku. Ako se tako nastavi, znao je da su on i Mollie praktički mrtvi. »Zaš to bi ti Bog dao tako uzaludan zadatak kad je on svemoguć ?« upita on nepokolebljivo. »Zar Bog nije svemoć an? Zar Bog nema moć da oduzme ž ivot u treptaju oka? Da je Bog ž elio Mollie mrtvu, zaš to bi trebao tebe? Dok pucneš prstima, nje viš e ne bi bilo. I š to bi ti postigao time?« Hunter zastane na djelić sekunde i ugleda kako sumnja cvate u oč ima Johna Woodsa. Zustro je nastavio. »Niš ta. Nikakvu spoznaju, nikakvo iskustvo, nikakvu nauč enu lekciju. Jalov zadatak za koji bi Bogu trebala nanosekunda da je izvrš i. Koliko ja shvać am, Bog ne dijeli jalove zadatke.« Zabrinutost na Johnovu licu naraste. »Tvoj je zadatak bio da shvatiš svoju kć er. Da joj pomogneš kontrolirati i razumjeti dar koji joj je dan. Tko misliš da joj je dao taj dar, Johne? Vrag nema tu moć.« Još jednom mu zaš umi u glavi. Hunter je mogao osjetiti kako mu krv teč e niz ruku. Mogao ju je č uti kako kapa na pod i osjeć ao je kako poč inje gubiti snagu u nogama. Znao je da mu nije preostalo mnogo vremena. »Ona je proklela svoju majku«, uzvrati John srdito. »Rekla joj je da će umrijeti.« »Ne, nije. Pokuš ala je to spriječ iti, a da si je posluš ao, ž ena bi ti sada bila ovdje. Zar ne uviđaš , Johne? U Mollienu daru skriva se sposobnost pomaganja ljudima. Ona mož e pomoć i nekim ljudima tako da spriječ i njihovu patnju, ali ne mož e to raditi sama. Treba joj da je drugi saslušaju.« »Kao što si ti učinio?« »Da, kao š to sam ja uč inio. Ona je vapila za tvojom pomoć i. Još uvijek vapi. Trebala joj je samo tvoja potpora, tvoje razumijevanje. Tvoj je zadatak bio vidjeti dalje od privida. Nadvladati vlastite predrasude i pronaći dobro u onome što si smatrao zlom.« John prebaci tež inu s jedne noge na drugu. Izgledao je kao da mu je neugodno, kao da dvoji u svoje postupke. On mrvicu popusti stisak

piš tolja i Hunter se osmjeli iznova zakorač iti naprijed, ali John se prene kao da se budi iz sna. »NE.« Povik mu je bio pun srdž be. »Izvrš avao sam zadatak onako kako mi je bio zadan. Ona mora umrijeti. Kao š to su i sve druge morale umrijeti.« Druge? Pomisli Hunter. »Morale su umrijeti kako bih mogao dokrajčiti đavolje dijete.« I Hunteru iznenada sine. Plavokosa djevojka u dnevnom boravku na koljenima - s rasporenim grlom. Claire Anderson - rasporena grla. Djevojke u novinama. Hunter ih je proč itao toliko brzo da je zaboravio na njih. Sve su bile brinete. Sve su bile otprilike Molliene dobi. I sve su pronađene gole, na koljenima, svezanih ruku u polož aju molitve i prerezanih grkljana. John Woods danima je bio u L. A.-u traž eć i Mollie. Njegova osujeć enost i ljutnja provalile su u njemu kad je nije uspio pronać i. Prenio je svoju mrž nju na djevojke koje su izgledale poput nje. Iznova je i iznova ubijao Mollie. Ali viš e od toga, John je uistinu vjerovao da mu je kć i posebna, da mož e osjetiti patnju drugih ljudi. Znao je da je dobra osoba. Znao je da ć e uvijek pokuš avati pomoć i. Ubio je one djevojke ne samo zato š to su izgledale poput Mollie, već i kako bi Mollie to osjetila. Tjerao ju je iz skroviš ta. John Woods bio je Rasparač. »I doista će umrijeti«, reče John, podižući pištolj. »Kao i ti.« Hunter ugleda odluč nost u Johnovim oč ima dok je prstom stezao obarač. Kraj igre.

141. Prolom oblaka koji je udarao o prozore priguš io je gromoglasni pucanj. Zid iza njega poprskaju krv, komadić i tkiva i kož e. Zrak se smjesta ispuni mirisom kordita. Hunterovo tijelo klone naprijed, ali posljednjim atomima snage on se uspije pridrž ati za zid svojom neozlijeđenom rukom. Kombinacija gubitka krvi i adrenalina trenutka odaslala mu je nevjerojatnu navalu krvi u glavu i on nač as izgubi ravnotež u. Kad su mu oč i ponovno izoš trile sliku, ugledao je Johna Woodsa kako pada na koljena. Krv mu je kapala iz prostrijelne rane u desnoj ruci koja mu je raznijela tri prsta. Usta su mu bila napola otvorena, a oč i už asnuto zurile uvis. Hunter ju je tek tada opazio. Mollie je drž ala Hunterov piš tolj koji je John bio odgurnuo u stranu. Vidio je kako je napela udarnu iglu, spremna za sljedeći pucanj. »Mollie, nemoj«, zovne Hunter, jurnuvš i naprijed - okrenuvš i oba dlana prema njoj u gesti zaustavljanja. »Nemoj to napraviti.« Ona se tresla. Suze su joj u potocima tekle niz lice. »On je ubio Su... Susan. Htio je ubiti tebe.« »Razumijem, Mollie. Ali ovog je puta stvarno gotovo. Daj da se ja nosim s time.« John Woods je ž ivotinjski zaroktao s poda, a potom eksplozivno povratio. Pokazalo se da je bol izgubljenih prstiju, slomljenih kostiju, otrgnutih ligamenata i gubitka krvi za njega previše. »Silovao me toliko mnogo puta.« U glasu joj nije bilo ljutnje, samo bol. Mollie svrne pogled natrag na Huntera. »Tako se bojim.« »Znam, zlato.« Hunterov glas bio je njež an i zabrinut. »Ali viš e se nemaš č ega bojati. Stvarno je gotovo, obeć ajem ti. On viš e nikada neć e nikoga ozlijediti.« Začuju se iznenadni žurni koraci po hodniku. »Baci piš tolj. Baci ga odmah«, viknu dva policajca. Ciljali su u Mollie. »Cekajte malo.« Hunter se okrene prema njima s rukama u zraku, postavivš i se između njihovih piš tolja i Mollie. »Ja sam detektiv Robert Hunter iz Posebnih ubojstava.« Pokazao je prema znač ki na svom

pojasu. »Ova situacija je pod kontrolom. Spustite oružje.« Policajci izmijene uznemirene poglede. »Meni ovo ne izgleda pod kontrolom, gospodine«, odgovori jedan od njih. »Ovako ja kontroliram svoje situacije.« Oba se policajca namršte. »Drž ite njega na oku.« Hunter kimne u Johnovu smjeru. »On je Rasparač, ubojica kojeg ste tražili.« »Što?« »Vjerojatno ć ete kod njega nać i nož s krvavim tragovima svih Rasparač evih ž rtava.« Hunter tuž no nakrivi glavu. »Naž alost, još je jedna žrtva u dnevnom boravku.« Nakon kratkog oklijevanja, oni upere svoje piš tolje u Johna Woodsa. Kad se Hunter okrenuo i ponovno pogledao Mollie, č uo je kako je jedan od policajaca radiom javio iznenađujuć u vijest i zatraž io kola hitne pomoći. »Hajde, Mollie«, š apne Hunter, zakorač i bliž e, dograbi ruč nik s poda i ponudi joj ga. Činilo se da napeti trenutak među njima traje cijelu vječnost. Ona otkoč i piš tolj i polož i ga u njegovu ruku. »Ti si jedini koji mi je ikada povjerovao. Jedini si kojem vjerujem.« Sa suzama u očima, ona ga zagrli.

142. BOŽIĆ Garcia otvori vrata odjeven u najkič astiji dž emper koji je Hunter ikada vidio - ljubič astu, crvenu, ruž ič astu i zelenu krznenu grozotu koja je izgledala kao da je barem dva broja prevelika. Nos mu je bio povezan zavojem kao da je bio na plastič noj operaciji. Ispod oč iju je imao tamne kolobare. »Opala.« Hunter odskoč i unatrag pokazujuć i Garcijin dž emper. »Grize li ta stvar?« »Znam, znam.« Garcia napravi grimasu. »Majka mi ga je isplela. Donijela ga je ovamo jutros. Moram ga nositi ili će se inače uzrujati.« »Kažnjava te, to je ono što radi.« »Da, vjerojatno. Uđi«, reč e Garcia i uvede ga u stan. Bož ič no drvce u kutu sobe ož ivjelo je od treptavih lampica i ukrasa. Tiha, starinska prigodna glazba i simfonija mirisa od kojih su č ovjeku sline iš le na usta grijale su prostoriju. »Kako ruka?« upita Garcia. »I dalje boli, ali nije to niš ta s č im ne mogu izać i na kraj. Mada nekoliko mjeseci moram izbjegavati teretanu.« »I to te najviše brine, zar ne?« Hunter slegne ramenima. »Kako nos?« »Slomljeno. Morat ć u se odreć i udaranja glavom na nekoliko mjeseci«, zadirkivao ga je. »Cuo sam da te nazvao gradonač elnik i to ne zato da bi razgovarao o svojoj ženi.« Ovog puta Hunter ravnodušno slegne ramenima. »Ti si krik mjeseca, Roberte. Už ivaš svač iju naklonost, uključ ujuć i i kapetanicu Blake i š efa Collinsa. Dva serijska ubojice u jednoj noć i? To mora da je novi rekord. Jesi li č uo da su konač no pronaš li Jamesa Reeda?« Hunter kimne. »Imali smo pravo; nikad nije otiš ao iz Losangeleskog okruga. Ljubavnica mu ž ivi u Ranchos Palos Verdesu. Nismo mogli nać i auto

jer je bio u njezinoj garaži. Kako je Mollie?« »U redu je, s obzirom na sve. Zadnja dva dana je pod sedativima.« »Sto će joj se dogoditi?« Hunter jedva vidljivo odmahne glavom. »Ona ć e odluč iti. Danas navrš ava osamnaest godina, pravno je odrasla osoba. Ali već sam razgovarao s jako dobrom prijateljicom koja je sluč ajno jedna od najboljih psihijatrica u Los Angelesu. Pristala je besplatno je primati koliko god bude potrebno. Mollie je prošla vraški puno toga i trebat će joj mnogo pomoći. Dat ću sve od sebe da joj budem potpora.« »Znam da hoć eš .« Garcia se nasmiješ i. »Također mož e rač unati i na mene.« »Kasnije popodne svratit ć u joj zaž eljeti sretan rođendan i č estit Božić.« »Izvrsno. Slož it ć emo joj velik tanjur sa svime pomalo. Bolnič ko bož ič no jelo mora da je koma. Osim toga, kad se Anna i moja mama nađu zajedno u kuhinji, pripreme dovoljno hrane da nahrane vod.« »Vidim.« Hunter kimne prema stolu prenatrpanom raznobojnim jelima. »A toga stiž e još .« Anna izađe iz kuhinje noseć i plavo-bijelu pregač u s natpisom »Poljubi kuharicu« ispisanim preko njezine prednje strane. »Ne zamjeri ako to i uč inim«, reč e Hunter s osmijehom i poljubi je u oba obraza. Predstavili su mu Garcijinu majku, Janet, visoku i strogu ž enu savrš eno uređene kratke plave kose, sjajnih modrih oč iju i najslađeg, najsmirenijeg glasa koji je Hunter ikad čuo. Za vrijeme objeda, Huntera su zabavljale Janetine prič e o mladom Garciji u Brazilu. »Dakle, nekada si bio dobar u nogometu?« upita Hunter kad su on i Garcia prali suđe. »Još uvijek sam«, ponosno dobaci Garcia. »Vjerujem ti na riječ.« Prođe nekoliko sekunda bez riječi. »Nešto sam te htio upitati, Roberte.« »Pucaj.« »Kad sam se osvijestio, bio sam lisič inama vezan za stolicu. Logično je pretpostaviti da je Tyler i tebe vezao.« »Jest.« Hunter kimne.

»Kako si se dovraga izvukao iz tih lisičina?« Hunter se osmjehne. »To je trik koji sam davno naučio.« »Bi li ga podijelio sa mnom?« »Uvijek pri sebi čuvam dva kompleta ključeva.« »Ha?« »Drž im jedan komplet na mjestu gdje ga svatko oč ekuje nać i zajedno sa svojim lisič inama na futroli. Tako sam mogao Danu dobaciti ključ eve kada ih je zatraž io. Ali evo mog č arobnog trika.« Hunter otkopča pojas. »Hej, hej. Ako Anna ili moja mama ovog č asa uđu u kuhinju, ovo neće dobro izgledati.« »Opusti se.« Hunter pokaž e Garciji tajni dž ep na poleđini svog pojasa. Unutra je na sigurnom bio zataknut komplet ključ eva za lisič ine. »To mi se dogodilo jednom prije puno vremena. Pa sam odluč io kako se nikad viš e neć e ponoviti. Ako te ikad zateknu nespremnog i završiš s lisičinama, u devet od deset slučajeva ruke će ti biti vezane iza leđa.« »Lukavi vraž e«, nasmijulji se Garcia. »De initivno ć u ukrasti tu ideju.«

143. Mollie je stajala pokraj prozora, bez riječ i gledajuć i sitnu kiš icu kada je Hunter promolio glavu kroz vrata. »Smijem li ući?« Ona se okrene i na silu se osmjehne. »Koja je tajna lozinka?« Hunter nač as promisli o tome. »Dakle, da razmislim...Ili je sretan rođendan,« desna mu se ruka pojavi drž eć i rođendansku tortu, »ili č estit Bož ić .« Odgurnuo je vrata, otkrivš i lijepo omotanu kutiju ispod svoje ozlijeđene lijeve ruke. Njezine se oči razrogače. »Oh, moj Bože. Sve je to za mene?« »Aha.« Hunter uđe u sobu i polož i tortu na stolić pokraj kreveta. »Evo, č estit Bož ić i sretan ti rođendan.« Pruž io joj je poklon. »Nadam se da će ti se svidjeti.« Mollie sjedne na krevet i ž eljno ga odmota te zine dok je zurila u kutiju. »To je dlanovnik«, reče Hunter. »Vidim.« Oči joj se napune suzama. »Procesor teksta i nekoliko drugih aplikacija već su instalirani. Rekla si da želiš biti spisateljica. Nadam se da će ovo pomoći.« »Oh, moj Bož e. Ne mogu vjerovati da si to zapamtio.« Radost u njezinu glasu bila je zarazna. Nagnula se naprijed i poljubila Huntera u desni obraz, a on je nakratko izgledao kao da mu je neugodno. »Nadam se da si gladna«, reč e on, rukom joj pokazavš i da prič eka, a zatim ponovno izađe iz sobe. Dvije sekunde potom iznova se pojavio drž eć i dva golema tanjura omotana folijom. »Uz pozdrave od Carlosa i njegove žene.« Mollie se iznenadi. »Opa, to je mnogo hrane.« Nasmiješ ila se. »Možda dio mogu ponuditi drugim pacijentima. Puno će ostati.« »To bi bilo jako lijepo od tebe«, odgovori Hunter s osmijehom. »Mollie, htio sam te neš to upitati«, reč e on ozbiljnijim tonom. »Piš tolj mi je bio zakoč en. Znam da je bio zakoč en zato š to sam ga ja blokirao.« Ona plaho kimne. »Znam. Ja sam ga otkočila.« »Kako si znala?«

»Gospodin Higgins.« Hunter se namršti. »On i njegova ž ena vlasnici su vagon-restorana u kojem sam obič avala raditi u Lynwoodu. Toliko su ih puta orobili uz prijetnju oruž jem da su drž ali jedan piš tolj iza pulta i jedan u kuhinji. Pobrinuli su se da svatko tko ondje radi zna kako se posluž iti njima za svaki sluč aj. Znam kako napuniti oruž je, ubaciti metke u lež iš te i izbaciti ih iz njega, napeti udarnu iglu i provjeriti zapor.« Hunter se zahihoć e. »Odnio me vrag. Samo u Sjedinjenim Američ kim Drž avama mogla bi dobiti posao u vagon-restoranu i dobiti upute ne samo kako konobariti već i kako se koristiti vatrenim oružjem.« Medicinska sestra ljubazna izgleda obzirno zakuca po vratima. »Ispričavam se, detektive, ali ona se sada mora odmarati.« »U redu je.« Hunter dohvati svoju jaknu. »Obići ću te sutra, mala.« »Roberte«, zazove Mollie kad je Hunter krenuo prema vratima. »Hvala ti na svemu. Na poklonu, na tome š to si se sjetio, š to si vjerovao u mene, što si bio uz mene i što si mi spasio život.« Hunter se okrene prema njoj i nasmiješ i se. »Hvala tebi š to si spasila moj.«

[1] U originalu Cruci ix Killer, prvi slucĚ&#x152; aj na kojem su zajedno radili detektivi Hunter i Garcia (op. prev.) [2] Numberz, engl. varijanta rijecĚ&#x152; i numbers, u hrv. brojevi/brojke (op. prev.)