nedužne žene ubici i od nje napravila metu za silovanje i ubistvo. Napraviću od tebe vruću priču, a dok se sve raščisti, izveštavaćeš o psećim zapregama u Brejnerdu.“ „Čujem da ju je napao u njenom stanu, što znači da već zna…“ „Aha. A posle otprilike nedelju dana prepucavanja, i to će verovatno izaći u javnost. U međuvremenu, lokalne feministkinje će ti stepovati po faci i nećeš moći da nađeš posao nigde istočno od Sovjetskog Saveza.“ „Jebi se, Lukase! Uh, kad mogu da pričam s Danijelom?“ „Kad želiš?“ „U devet sati sutra ujutru.“ „Smesta ću ga pozvati. Budi tamo u devet.“ Spustio je slušalicu, gledao je trenutak-dva, a zatim je podigao i pozvao Danijelov kućni broj. Javila mu se šefova žena pa pozvala Danijela na telefon. „Imaš li ga?“ Zvučao je kao da priča usta punih peciva. „Aha, kako da ne“, odvratio je kiselo Lukas. „Idi stani na trotoar ispred tvoje kancelarije i dovešću ti ga za dvadeset minuta. Ako zakasnim, ne beri brigu, stići ću. Samo čekaj tamo na trotoaru.“ Šef je žvakao nekoliko sekundi, a zatim izgovorio: „Baš jebeno smešno, Davenporte. Šta hoćeš?“ „Upravo me je zvala Dženifer Keri. Neko joj je rekao za Ruizovu.“ „Sranje! Nisi valjda ti, jesi li?“ „Ne.“ „Neko mi je rekao da fircaš tu mladu damu.“ „Isuse Hriste…“ „Dobro, dobro. Izvini. Pa, šta misliš?“ „Zasad sam joj začepio usta. Sutra će doći u tvoju kancelariju da se vidi s tobom. U devet. Voleo bih da je najmanje nekoliko dana držimo dalje od Ruizove. Ali ako je neko njoj dojavio, to će svakako izaći u javnost.“ „Pa?“ „Pa, kad se sutra vidi s tobom, reci joj da se strpi nekoliko dana, a onda ćemo da joj ugovorimo intervju s Ruizovom, ako ova bude voljna. Onda, ukoliko Ruizova pristane na intervju, zakazaćemo ga za šest sati uveče i pustićemo da ga Dženifer snimi za večernje vesti. Dok ja budem tamo s njom, ti možeš da sazoveš konferenciju za štampu u osam ili pola devet. Onda ja dovedem Ruizovu, pustimo da novinari viču na nju dvadeset minuta i svi dobiju materijal za vesti u deset.“ „Kerijeva će popizdeti ako je ispalimo.“
64