Časopis Priča broj 37 by dejan.simonovic

Прича, први и једини часопис за причу и приче о причама Београд, децембар 2016, година X, број 37 Издавач Књижевно друштво „Свети Сава“ Београд, улица Гандијева 167–177 За Издавача Живко Николић Слободан Стојадиновић Одговорни уредник Славољуб Марковић Заступник Приче Др Малиша Станојевић Дизајн Драган Цоха Часопис Прича излази четири пута годишње Тираж – 300 Штампа „Горапрес“ – Београд Корице: МиланТуцовић(1965, Пожега) Насловна: Тајни живот Љиље Брик – Мајаковски 2015 метал, дрво, уље на дрвету 170 x 86 x 30 cm Полеђина: Тајни живот Љиље Брик - Љиља 2015 метал, дрво, уље на дрвету 170 x 86 x 30 cm

PPPPPP P P P P P P P P P P

RRRRRRR R R RRRRRRR R R R

I I I II I I I I I I II I I I

^ ^ ^ ^ ^^^^^^ ^ ^ ^

A A A A A A A AAAAAAA A A A

PRI^A ^asopis za pri~u i pri~e o pri~ama

Београд, децембар 2016, година X, број 37

Штампање овог броја помогло је Министарство културе Србије

Садржај

Петер Хандке, Брачански грмећи блуз, у Фурланији 007 Херта Милер, Говор на гробу 009 Елфриде Јелинек , почетак 014 Роберт Валзер, Баста 020 Асар Епељ, Месец од месинга 023 Фјодор Сологуб, Уцвељена вереница 038 Олга Комарова, Ровка 050 Олга Комарова, Херцбрудер 057 Јуриј Нечипоренко, Дрво детињства 060 Шандор Тар, Вежбе преживљавања 071 Атила Балаж, Тамо где не стају возови 094 Марта Береш, One-Girl Show 102 Хасана Бласима, Зец из зелене зоне 126 Хасана Бласима, Ирачки Христос 135 Луис Фернандо Верисимо, Мач 143 Мигел Торга, Велика Душа 145 Ијан Мaкјуан, Мој ружичасти, намирисани роман 151 Ени Пру, Ђубре са депоније 165 Анджеј Стасјук, Старица 181 Марек Новаковски, Боа давитељ 186 Карло Манцони, Брод 191 Виџај Кумар Сапатти, Убиство у Гитанџали Експресу 196 Роберто Арлт, Прича о господину Џефризу и Насину Египћанину 218 Октај Акбал, Биоскоп са сладоледом 225 Јакуб Демл, Ноћ 229

Петер Хандке:

БРАЧАНСКИ ГРМЕЋИ БЛУЗ, У ФУРЛАНИЈИ

Управо све време грмљавина, данас, 16. јуна, горе у облацима који се непрестано вуку уоколо над фурланском равницом. Тутњање које се закратко откине, па се повуче и пређе у удаљено тумбање високо горе на тамном спруду облака; тутњање које у сваком случају већ подуже тог пролећног поподнева ни за тренутак не престане: сад је оно нагло пролетање ескадриле бомбардера, сад лепршање плахте, па громогласна граја, па тумбање, па падање појединачих куглица; грмљавина какву у толиком трајању још ни једанпут нисам чуо; неко чудно, непрестајуће мрмљање тамо горе, и не упозорава оно на блебетање богова, и збиља никако не престаје, а и неће да престане, него се од једног до другог ува протреса преко целог неба између хоризоната, а повремено бива праћено муњама које као да би ту грмљавину, кад ова пређе у пуко мрмљање, поново да подбоду, да је потпале, грмљавину, у мојој представи, старца који се по својој огромној кући, широкој низији ту преда мном, распсовао, не смирујући се, те би да њима доле на тлу коначно каже своје, не желећи да их пусти да оду, да пођу, све док им све не каже у лице, «сада говорим ја, а то ће потрајати», и не попушта он ни за тренутак, грмећи увек изнова, чак и када се то тутњање такорећи већ повукло у суседни предео. Сада већ пун час траје то беспрекидно говорење и хука и гунђање и цичање и кидање и мрмљање себи у браду и звоцање и џангризање грмљавине по целом небу, севањем муња увек поново пробуђене из поподневног дремежа, на шта се глас оног старог тутњања, понекад као уморно, опет подигне и, као свестан своје дужности, крене да се труцка пут свих страна света. Заправо, штета што ће то, као бескрајно, говорење чело моје главе ипак морати једанпут да се окон7

ча, што ће у мојим, у међувремену баш осиромашеним (или навикнутим?), ушима морати да ослободи место само за пљуштање кише; али сада, за тренутак још, хвала богу, ево нове муње и свеже оживљеног краха, и, ето, још једанпут, док се столице на палуби дрвене лађе испред пицерије љуљају на олујној киши а завесу невреме уноси унутра у просторију поподневне пицерије, тај ветар, мени, сада после преподневног рада, дува испод пазуха; док пространим пределом, ту и тамо, тамо и амо, сад као пуцњем из прангије, та грмљавина ходи даље, још увек беспрекидно, ево, већ скоро два часа; или је то био управо топ са истока, са оне стране брда на југу, па сада онај преко брда на северу; или су то сада заиста они топови виноградара, против града, са ове и оне стране југословенске границе? Грмљавино, чегртај, мумлај, опаљуј, праши, шкргутај, стружи, грокћи, гуњђај, клопарај, ричи надаље тај свој грмећи блуз, као најдуже грмљење које је икада беспрекидно одзвањало над земљом – али, не, сада су то и збиља пуцњи из топова, уперени против тебе горе пут неба, док се тамо Горе и тамо Доле сада стварно одвија битка, баш наједанпут, са свим оним повлачењима и надирањима, битка која се одоздо бије за овогодишње вино. Ах, грмљавино, када би могла да останеш само на том твом дуготрајном, само небу упућеном, ритму-и-блузу! Превео Жарко Радаковић Напомена преводиоца: Текст «Der Donnerblues von Brazzano in Friaul» је једна од седамнаест прича писаних током ауторовог путовања око света током 1988. и 89. Збирка је објављивана у више различитих верзија, увек под насловом Још једанпут за Тукидида; први пут 1990 (Rezidenz-Verlag); други пут, у проширеном издању, 1995 (Резиденз-Верлаг). Тек је у трећој верзији 1997 (DTV) први пут објалвјен и овај текст. Друго издање књиге превео сам и објавио код издавача Clio у Београду 1995; тада без текста «Брачански грмећи блуз». 8

Херта Милер

ГОВОР НА ГРОБУ

На железничкој станици родбина која хода поред воза. При сваком кораку померају подигнуте руке и машу. Неки младић стоји на прозору воза. Стакло прозора је спуштено до испод његових рамена. На грудима држи рашчупани букет цвећа. Лице му је камено. Нека млада жена излази из железничке станице, у наручју држи безлично дете. Жена има грбу. Воз одлази у рат. Гасим телевизор. Отац је лежао у мртвачком сандуку насред собе. На зидовима је висило много слика, скоро да се од њих није видео зид. На једној слици је отац упола мањи од столице за коју се држи. Био је у хаљиници и стајао је на кривим ногама, са борама од дебљине. Глава му је имала облик крушке и био је без косе. На другој слици је отац младожења. Види се само пола његових груди. Другу половину заклања букет рашчупаног цвећа, коју у рукама држи мајка. Главе су им толико близу да се скоро додирују ушима. На једној другој слици отац стоји усправно испред неке ограде. Под његовим дубоким ципелама је снег. Снег је толико бео да се чини да отац стоји у ваздуху. Рука му је подигнута у војички поздрав. На његовој крагни су ознаке. На слиц која виси поред ове, отац на рамену носи мотику. Иза њега је кукуруз који се уздиже у небо. Отац има шешир на глави. Шешир баца широку сенку на очево лице. 9

На једној другој слици отац седи за воланом камиона, камион је натоварен стоком. Отац је сваке недеље возио стоку у кланицу до оближњег града. Очево лице је грубо и има оштре црте. На свим сликама је отац замрзнут у некој од поза. На свим слика отац изгледа као да не зна куда је кренуо. Али, отац је увек знао куда. Зато су све ове слике погрешне. Од многих погрешних слика, од свих његових погрешних лица, постало је хладно у соби. Хтела сам да устанем са столице али се моја хаљина од хладноће залепила за дрво. Моја хаљина је била провидна и црна. Када бих се померила, шуштала би. Устала сам и додирнула очево лице. Било је хладније од предмета у соби. Напољу је било лето. Муве су се париле у лету. Село је било развучено низ пешчани пут. Био је смеђ и у свом трепетању од врућине заслепљивао је очи. Гробље је посуто шљунком. На гробовима је лежало велико камење. Кад сам погледала на тло, приметила сам да су ђонови мојих ципела извијени на горе. Све време сам ходала са развезаним пертлама. Све време су се вукле за мном. Крајеви су били запетљани. Два мала, гегајућа човечуљка су подигла сандук са мртвачких кола и спустила га уз помоћ исхабаних канапа у гроб. Сандук се љуљао. Њихове руке и њихови канапи су били све дужи. Гроб је и поред суше био влажан. Твој отац има многе на души, рече један од поднапитих човечуљака. Рекла сам, био је у рат. За двадесетпет убијених је добио орден. Донео је неколико медаља. У пољу шећерне репе је силовао жену, рече човечуљак. Заједно са још четири војника. Твој отац јој је између ногу гурнуо репу. Кад смо одлазили, крварила је. Била је Рускиња. После смо сво оружје звали репа. Била је касна јесен, рече човечуљак. Лишће шећерне репе је било црно и згужвано од мраза. Онда је човечуљак на сандук ставио велики камен. Други поднапијени човечуљак је наставио да говори: 10

За Нову годину смо у неком немачком градићу отишли у оперу. Певачица је певала тако високо, као што је Рускиња вриштала. Један за другим смо напустили салу. Твој отац је остао до краја. После тога је недељама сваку песму и све жене завао репа. Човечуљак је пио ракију. Бућкало му је у стомаку. У стомаку имам толико ракије колико има подземне воде у гробовима, рече човечуљак. Затим је и он на сандук ставио велики камен. Поред мраморног крста је стајао човек који је требало да одржи говор. Пришао ми је. Руке је држао у џеповима. У рупици од ревера имао је заденуту ружу величине песнице. Била је баршунаста. Док је стајао поред мене извадио је једну руку из џепа. Била је стиснута у песницу. Хтео је да исправи прсте, али није могао. Очи су му се разгорачиле од бола. Почео је тихо да плаче. Са земљацима није лако у рату. Не слушају наређења. Затим је и он положио велики камен на сандук Сада се поред мене појавио неки дебељко. Глава му је била у облику црева и без лица. Твој отац је годинама спавао са мојом женом, рекао је. Пијан ме је уцењивао и украо ми је новац. Сео је на камен. Затим ми је пришла изборана, сувоњава жена, пљунула је на земљу и рекла ми фуј. Сви су стајали с друге стране гроба. Погледом сам прешла преко мог тела и уплашила се, јер су видели моје груди. Смрзла сам се. Све очи су биле упрте у мене. Биле су празне. Њихове зенице су стрељале испод њихових очних капака. Мушкарци су имали пушке на својим раменима, а жене су вртеле розенкројцере. Говорник је чупнуо своју ружу. Истргао латцу из ње и појео је. Дао ми је знак руком. Знала сам да сада треба да одржим говор. Сви су гледали у мене. 11

Ни реч ми није долазила. Очи су ми се кроз гркљан пеле у главу. Подигла сам руку ка устима и угризла се за прст. На спољној страни моје шаке су се видели отисци мојих зуба. Зуби су ми били врели. Из углова усана су ми се сливала крв на рамена. Ветар је поцепао један рукав моје хаљине. Лепршао је танак и провидан на ветру. Неки човек је свој штап наслонио на велики камен. Подигао је пушку и пуцао у рукав. Када је пред мојим лицем пао, био је пун крви. Сви присутни су аплаудирали. Рука ми је била гола. Осећала сам како се кочи. Говорник је дао знак. Аплауз је утихнуо. Поносни смо на нашу заједницу. То што смо били вредни, спасло нас је од пропасти. Не дозвољавамо да нас псују. У име наше немачке заједнице осуђујемо те на смрт. Сви су усмерили пушке на мене. У мојој глави, омамљујући пуцањ. Пала сам а нисам доспела на тло. Остала сам попречно да лебдим у ваздуху изнад њихових глава. Тихо сам отворила врата. Моја мајка је испразнила све собе. У соби у којој је лежао леш сада се налазио дугачак сто. Сто за клање. На њему празан, бели тањир и ваза са букетом белог рашчупаног цвећа. Мајка је на себи имала белу, провидну хаљину. У руци је држала велики нож. Мајка је пришла огледалу и великим ножем одсекла њену седу кику. Обема рукама је кику донела до стола. Кику је једним крајем ставила у тањир. Цео свој остатак живота ћу носити црнину, рекла је. Запалила је један крај кике. Простирала се од једног до другог краја стола. Кика је горела као фитиљ. Ватра је лизуцкала и ждрала. У Русији су ме ошишали. Била је то мала казна, рекла је. Посртала сам од глади. Ноћу сам се скривала у пољу шарене репе. Чувари су имали пушке. Да су ме видели, убили би ме. Поље је било бешумно. Била је касна јесен и лишће репе је било црно и згужвано од мраза. 12

Више нисам гледала у мајку. Кика је још горела. Соба је била пуна дима. Убили су те, рече мајка. Више се нисмо видели, толико дима је било у соби. Њене кораке сам чула тик поред себе. Испруженим рукама сам покушавала да је додирнем. Изненада је заронила своје кошчате шаке у моју косу. Протресла ми је главу. Вриштала сам. Отворила сам очи. Соба ми се вртела. Лежала сам у некој кугли од рашчупаног белог цвећа и била заробљена. Затим сам имала осећај да се цео блок зграда руши и нестаје у земљи. Будилник је зазвонио. Била је субота јутро, пола шест.

Херта Милер, (Herta Müller), рођена у Nihidorfu, Румунија, 1953. године. Отац био члан SS јединица. Студирала германистику и румунску књижевност у Темишвару. Са мужем се иселила из Румуније 1987. у Немачку. Добитница Нобелове награде за књижевност 2009. године, за своја дела о животу у Румунији, и Источној Европи након Другог светског рата, прогонима немачке мањине у румунском делу Баната, као и за есеје о последицама рата и свом избеглиштву у Њемачкој.

Избор и превод Никола Цветковић

Елфриде Јелинек

почетак

једног дана бригита је одлучила да жели да буде само жена, права жена, једном типу који се зове ханц. мисли да ће од тог тренутка њене врлине постати достојне љубави, а њене мане остати добро скривене. ханц, међутим, не мисли да је на бригити ишта достојно љубави, а њене мане су му одвратне. бригита се сада дотерује и за ханца, јер када сте жена, онда вам више нема повратка са тог пута, онда морате да се дотерујете. бригита би волела да јој се будућност једном одужи тиме што ће је наградити млађим изгледом. али, бригита можда уопште ни нема будућност. њена будућност зависи само од ханца. када сте млади, онда увек изгледате младо, када сте стари, онда је и онако прекасно. ако у старости не делујете млађе, онда следи немилосрдна осуда околине: у младости ниси преузимала неопходне козметичке мере! бригита је, дакле, урадила нешто што ће бити важно за њену будућност. ако немате садашњост, морате да се побринете за своју будућност. бригита шије грудњаке. ако шијете кратке шавове, морате их направити много, четрдесет је у сваком случају апсолутни минимум за испуњење норме. ако шијете компликованије, дуже шавове, онда морате да направите сразмерно мање шавова. то је врло хумано и праведно. бригита је могла да освоји многе раднике, али она је хтела једино ханца, који ће постати бизнисмен. материјал је синтетичка чипка, постављена танким слојем сунђера. бригитина фабрика у иностранству има неколико испостава и много шваља, које долазе из иностранства. 14

велики број шваља одлази из фабрике због удаје, порођаја или смрти. бригита се нада де ће и она отићи због удаје и порођаја. бригита се нада да ће је ханц избавити. све друго би била њена смрт, чак и ако би остала жива. за сада бригита нема ништа осим свог презимена. током приче, бригита ће добити ханцово презиме, то је важније од новца и иметка, јер то може да створи новац и иметак. прави живот, на који можеш да будеш поносан, када те неко пита, јесте онај ван посла. за бригиту су живот и посао као ноћ и дан. зато ће овде више бити речи о слободном времену. у овом, специјалном случају, живот се зове ханц. не само да се прави живот зове ханц, он је то од истински. не постоји ништа осим ханца. нешто што је боље од ханца, за бригиту је недостижно, а нешто што је горе од ханца, бригита не жели да има. бригита се и рукама и ногама бори да не падне, пад, то би значило губитак ханца. али бригита зна да за њу не постоји успон, постоји само ханц, постоје само горе ствари или шивење грудњака до краја живота. шивење грудњака без ханца, већ сада значи крај живота. апсолутно је ствар случаја то да ли ће бригита живети са ханцом или ће побећи од живота и умрети. за такве ствари нема правила. судбина одлучује о бригитиној будућности. све што она ради и оно што јесте, није битно, битан је само ханц, и све што он ради и што јесте. бригита и ханц немају историју. бригита и ханц имају само посао. ханц би требало да постане бригитина прича, он би требало да јој направи њен живот, затим дете, чија судбина ће, опет, бити одређена ханцом и његовим занимањем. прича о б. и х. није нешто што ће тек настати, она је нешто што је одједном ту и зове се љубав. љубав долази са бригитине стране. она мора да убеди ханца да љубав долази и са његове стране. мора да препозна да ни њему нема будућности без бригите. наравно да ханц већ има будућност и то као електроинсталатер. он то може 15

да буде и без бригите. електричне инсталације могу да се постављају и када б. уопште не постоји. без ње се чак може и живети! може да се иде и на куглање без бригите. ипак, бригита има задатак. непрестано мора ханцу да објашњава како без ње нема будућност, а то је велики напор. осим тога, мора свим силама да се труди како би спречила ханца да своју будућност види у неком другом. о томе касније. то је напорна, али обећавајућа ситуација. ханц жели да постане мали предузетник са властитим малим предузећем, односно, постаће. ханц ће једном наређивати, бригити ће бити наређивано. бригита више воли да јој наређује њен сопствени муж у његовој властитој радионици која ће бити помало и њена. само када ханц не би једног дана упознао неку ученицу више школе, нпр. сузи! само када ханц, не дај боже, не би једног дана почео да верује да је неко бољи него што ће бригита икада бити, а тиме и за њега лично бољи. ако ханц и нађе нешто боље, мораће да престане с тим. најбоље би било да он то никада не нађе и не упозна, што је најсигурније. када бригита седи за својом шиваћом машином штепујући стреч и када под прстима осети сунђер и круту чипку, тај нови грудњак у модерној боји, онда она брине због некога ко још уопште не постоји, али ко би се ханцу, у облику нечег бољег, могао наћи на путу. бригита ни на послу нема мира. чак и на послу мора да ради. она на послу не би требало да размишља, али ипак нешто јој не да мира. бригита од свог живота не може да направи ништа боље. то боље требало би да дође од ханцовог живота. ханц може да је ослободи шиваће машине, бригита то не може сама. али она нема никакву сигурност, јер је срећа случајност, а не нека законитост или логичан след догађаја. бригита жели да јој створе будућност. она сама не може да је створи. 16

прича како су се њих двоје упознали је небитна. и њих двоје су небитни. они су заправо прави пример за све што је небитно. често студенти и студенткиње срећу једни друге, што је скоро идентично, само се разликују по полу. често се о таквим сусретима могу испричати узбудљиве приче. такви људи понекад имају чак и другачију предисторију. иако је бригитина предисторија незгодна за будуће стварање иметка, она је ипак упознала ханца, у чијим ће рукама настати иметак. бригита је ванбрачна ћерка мајке која шије исто што и бригита, грудњаке и мидере. ханц је законити син камионџије и његове жене, која је остала код куће. б. и х. су се упознали упркос овој огромној разлици. у овом случају, упознавање значи жељу за бегом, тј. не пуштати неког да побегне и чврсто га држати. ханц је изучио нешто што ће му отворити врата целог света, научио је, наиме, електроинсталатерски занат. бригита није никада ништа научила. ханц је нешто, бригита ништа, што би и други без по муке могли да буду. ханц је незамењив, често и неопходан, нпр. код квара на инсталацијама, или када некоме затребало би мало љубави. бригита је замењива и непотребна, ханц има будућност, бригита нема чак ни садашњост. ханц је за бригиту све, а посао ништа друго него мука. човек који некога воли, је све. човек, који воли некога ко је при томе неко и нешто, јесте максимум који бригита може да достигне. посао није ништа, јер га бригита већ има, љубав је више, јер тек мора бити тражена. бригита је већ нашла: ханца. ханц се често пита шта то бригита има да понуди. ханц се често поиграва мишљу да узме неког другог, неког ко има нешто да понуди, нпр. кеш, или одговарајући пословни простор. бригита има да понуди своје тело. 17

осим бригитиног тела, у понуди су истовремено и многа друга тела. једина позитивна ствар у бригитину корист је козметичка индустрија, и текстилна индустрија. бригита има груди, бутине, ноге, кукове и једну пичку. и друге то имају, понекад чак и бољег квалитета. бригита има младост, коју је принуђена да дели с другима, на пример са фабриком и галамом у њој, са крцатим аутобусом. то нагриза њену младост. бригита све више стари, а тиме она бива све мање жена, конкуренција је све млађа, а тиме се увећава број жена. бригита каже ханцу, мени треба неко ко ће да ме подржи, ко ће бити, ту, уз мене, а ја ћу за узврат подржавати њега и бити ту, уз њега. ханц каже да му се јебе за то. каква штета што бригита толико мрзи ханца. отац-камионџија није ту и бригита помаже у домаћинству, што је једини начин да им се увуче, то јест, она весело чисти wc-шољу усраном четком. пре пет минута је рекла да ће то радо учинити, а сад већ то не чини радо. мука јој је од свог тог срања које се током недеље накупило у трочланом домаћинству. ханц ће, ако већ не узме неку секретарицу, неку ученицу, или секретарицу, за жену, наћи праву жену, која зна лепо да барата четком и свим другим што иде уз то. код куће бригита не помаже ништа, то би значило уложити капитал и радну снагу у мало предузеће које је унапред осуђено на пропаст и да послује са губицима. безизгледно. безнадежно. бригита би радије да инвестира тамо где нешто може уродити плодом. у један сасвим нови живот. обзиром да бригита има мало мозга, неизвесно је како ће се све ово завршити. јер менаџери имају мозак као испомоћ, када нешто планирају. бригита има само своје научене прсте. ништа више. али шаке на којима они висе, могле би да зграбе снагом три особе, када би морале. а морају. за ханца. бригита се увлачи у дупе ханцовој мајци. тамо не налази ништа друго осим истог оног срања као и у wc-шољи, коју 18

управо чисти. али, ће једном све ово бити иза мене, а испред мене ће бити будућност. не, кад једном срање буде иза мене, ја ћу већ бити у будућности. морам прво стећи статус, који ће ми дати за право да уопште СМЕМ да имам будућност. будућност је луксуз. тога нема у изобиљу. ова мала епизода не би требало да покаже ништа друго, осим да бригита зна да ради, када мора. Избор и превод Никола Цветковић

Роберт Валзер

БАСТА

На свет сам дошао ту и ту, васпитаван сам ту и ту, уредно сам ишао у школу, постао сам то и то, зовем се тако и тако и не размишљам много. Мушког сам рода, држава ме види као доброг грађанина и по сталежу спадам у виши слој. Частан сам, миран и добар члан друштва, такозвани добар грађанин, чиста срца, и радо испијам своју чашу пива и не размишљам много. Јасно је да волим и добар залогај, а такође је јасно да су ми било какве идеје стране. Озбиљно размишљање ми је потпуно страно; идеје су ми сасвим непотребне и због тога сам добар грађанин, јер добар грађанин не размишља много. Добар грађанин једе свој оброк и тиме баста! Мозак не напрежем превише, то препуштам другима. Ко превише разбија своју главу лако бива омражен; ко превише размишља, важи за непријатну особу. Још је Јулије Цезар својим дебелим прстом показивао на мршавог Касиуса, упалих очију, кога се плашио јер је у њему препознао идеје. Добар грађанин не сме да изазива страх и сумњу; превише размишљања је њему страно. Ко много мисли бива неомиљен, а потпуно је сувишно себе учинити неомиљеним. Хркање и спавање је много боље од писања и размишљања. Дошао сам на свет тад и тад, ишао у ту и ту школу, повремено читао те и те новине, обављао тај и тај посао, толико и толико имам година, чини се да сам добар грађанин и чини се да радо добро једем. Мозак не напрежем превише, јер то препуштам другима. Размишљање није за мене, јер ко много размишља тог боли глава, а главобоља је потпуно непотребна ствар. Спавање и хркање је много боље од размишљања, чаша пива при чистој памети, битно боља од песништва и размишљања. Идеје су ми нешто страно, а главу ни под којим 20

условима не желим да разбијам, то препуштам водећим државницима. Зато што сам добар грађанин и да бих уживао у миру, да не бих морао да напињем свој мозак, да би идеје за мене и убудуће остале нешто потпуно страно и да бих и даље могао да плашљиво страхујем од било каквог мишљања. Од озбиљног размишљања се плашим. Ако озбиљно размишљам заврти ми се пред очима. Дража ми је да испијем чашу пива и да озбиљно размишљање препустим водећим државницима. Државници, што се мене тиче, могу озбиљно да размишљају колико год им је воља и колико год дуго буду желели, све док им не пукне глава. Мени се увек заврти пред очима када напрежем мозак, а то није добро и зато га ја и напрежем што је могуће мање и лепо се осећам. Ако само водећи државници размишљају све док им не падне мрак на очи и док им не пукне глава, све је у реду, а људи као ја могу мирно да испијају своје пиво, са задовољством да уживају у свом оброку, ноћу мирно да спавају и хрчу, уз уверење да је спавање и хркање боље од напрезања мозга и боље од писања и размишљања. Ко превише размишља постаје неомиљен, а ко испољава ставове и мишљења, важи за непријатног човека, али добар грађанин не би требало да буде непријатан, већ пријатан. Мирне душе препуштам озбиљно и заморно размишљање водечим државницима, јер сви ми смо само солидни и безначајни чланови људског друштва или такозвани добри грађани или малограђани, који радо чистог срца испијају своје пиво и радо једу свој масан и укусан оброк и баста! Државници би требало да размишљају све док сами не признају да им игра пред очима и да их боли глава. Добар грађанин не би требало никада да има главобољу, већ би требало да му увек прија фина чаша пива, а ноћу би требало нежно да хрче и мирно спава. Зовем се тако и тако, дошао сам тад и тад на свет, ту и ту сам како доликује и сходно закону натеран у школу, повремено читам ту и ту новину, по занимању сам то и то, бројим толико и толико година и одбијам да много и напорно размишљам, јер напињање вијуга препуштам са задовољством онима који се осећају одговор21

нима. Овакви као ја се не осећају ни за шта одговорнима, јер ми испијамо своја пива чистог срца и не размишљамо много, већ то веома необично задовољство препуштамо главама које сносе одговорност. Ишао сам ту и ту у школу, где сам био натеран да напнем вијуге које после тога никада више нисам напињао. Рођен са ту и ту, зовем се тако и тако, нисам одговоран и сасвим сигурно нисам усамљен пример. На срећу има још доста оваквих, као што сам ја, који мирно уживају у свом пиву и који такође веома мало размишљају и који такође ни мало не воле да разбијају своје главе, зато што то радосно препуштају другим људима, на пр. државницима. Напорно размишљање, мени, мирном члану људског друштва сасвим је страно и на срећу не само мени, већ и гомили сличних мени, који уз љубав према добром оброку и што мање размишљања, имају толико и толико година, ту и ту су образовани, који су поштени чланови људског друштва, као и ја и добри грађани као што сам ја и којима је напорно размишљање исто толико страно као и мени и баста! Избор и превод Никола Цветковић

Асар Епељ

МЕСЕЦ ОД МЕСИНГА

Покућство и украсни предмети брзо су губили контуре и расплињавали се у помрчини наших тесних собичака. Ионако мала растојања још су се више сажимала, и преображавала у нешто збркано, недоступно погледу. Смрачивало се. Посвуда је била тишина. Ни мени ни брату није се причало, а нисмо знали шта бисмо даље. Могли смо, наравно, да укључимо светло, али то би неповратно значило крај дана. И тад зачусмо нечије дисање. Чинило се, тик уз нас, мада је очито подаље неко дисао. Ослушнусмо. „Чујеш?“ Премрли смо од страха. Загонетно дисање није могло да долази са улице – чак и кад би неко стајао поред самог прозора, звук не би могао продрети кроз двоструке капке. Ни брат ни ја нисмо се претварали – дисање смо чули у исти мах. Значи, није нам се причинило. А у целој кући, осим нас, није било никога. Боже, чега све нема у овом нашем насељу... На пример, на неку девојчицу се могла наврсти мајка: „Зашто си почела тако чудно да ходаш? Ђаво не спава, и шта ћемо онда?“ А она је почела тако да хода, јер је кренула у балетску школу. Звала се Маља. Презиме – Красова. Зато су је прозвали Крисова, или Криса*. А понекад су је звали и „Чисменка“, на шта се Криса није одазивала, јер је то био хулигански начин да се каже нешто ружно. А са балетском школом ево како је било. На час фискултуре дошле су неке нафракане жене, ту су се мало врзмале, попричале: „има повећу главу“, „издужиће се кад мало поодрасте“, а онда су је позвале да учи у Неглиној улици. 23

Тамо су пре часова сви морали да иду у свлачионицу, и док су се девојчице пресвлачиле, постајало је приметно да им се тела веома разликују, а код неких се и мењају из дана у дан. Много тога је сада требало радити другачије него пре. И што се тиче хигијене. Обавезно свакодневно прање разних места, иначе се гунђа у свлачионици. Разредна ће прва почети да њушка. „Која нам је то данас прљавуша?“– рећи ће. А у пређашњој школи могла си да се переш кад те је воља. Шта је кога брига. У башти њене маме на чворноватој вишњи у пролеће су се појављивале капи жуте смоле. Она их је жвакала и носила девојчицама у школу. Нека је примила, нека одбила, а једна је зашапутала о некаквој „Куприновој јами“, коју није читала – нигде није нашла књигу – али је желела да је прочита. У то је је код Крисе почело нешто несхватљиво, и девојчице су јој кришом објасниле, да је у разреду тако већ са многима, и да треба подметати некакве крпице. Бојала се да каже разредној, јер у тим случајевима не пуштају на часове, што је велика срамота. Ни мами се није поверила, већ је крпице крила испод душека. Тог пролећа накупило их се већ четири. И ходала је сада растављених стопала. Тако су им рекле наставнице. Још су рекле да треба што више опустити рамена и испружити врат, а леђа да остану права као оклагија. У почетку је било тешко ићи на тај начин, а после је постало чак и лакше, а затим – овако или онако – постало је свеједно. „Како то, бестиднице, идеш? Пази само да те не силују као докторову ћерку! Свуку ти гаћице и то је све! Девојче с фалинком“. Шта је мама подразумевала под том фалинком, Криса није могла знати. Познато је да нема човека без грешке, а за случај са докторовом ћерком је већ била чула. Када је Криса доспела у балетску школу, мама је престала да обилази депоније, а зашто их је раније обилазила, биће вам ускоро јасно. 24

– Зашто сама окопаваш повртњак? Девојчица ти не помаже? – распитивала се сусетка, родом из Поволожја, док су стајале у реду за петролеј. – Није јој дозвољено. Учи за барелину!– изговарала се мама, док су сви у реду добро знали шта ће с Маљком даље да буде. Криса се сада стидела своје маме, и у школи је рекла да живи с баком, која је дошла са села док се родитељи не врате са службеног пута. Када су на родитељском састанку мами говорили „ваша унука“, она се није бунила већ је ћутке седела, држећи руке на коленима. Пристала је на ћеркину измишљотину и покорно је изигравала баку. За то време Чисменка је, не сасвим свесна нових правила, учила којекако. Због бескрајног пешачења, и саобраћајних гужви од којих јој је било мука (баш јој се повраћало), у ваљенкама и кабаници, стизала је у школу са закашњењем, уморних ногу и угруваних слабина. С јесени и у пролеће, када наше стазе постају непроходне, батргала се кроз житко блато у посебно купљеним гломазним чизмама. Због кашњења и малтретирања на путу, па и због самог живота у насељу и још увек дечије памети, наравно да су се ређали све сами неуспеси. Криса је после школе журила да се што пре удаљи из Неглине улице и града, плашећи се великих излога, у којима се – као у правим огледалима – одражавала њена неугледна прилика. Беше мала, а зграде око ње онолике, не као у њиховом крају, до којег треба путовати и путовати. Зато, док је грабила назад у нашу скучену четврт, у свом кусом оделцу, Криса беше тужна. Код куће је пак постајала сасвим другачија. Престала је да срче чај с тањирића – мама јој је сада кувала кафу из загаситог пакетића, сервирану с лимуном. Кришка лимуна у мркој водици престала је да буде лепа и деловала је као да је извађена из ведра с помијама. И још је забадала виљушку у средину хлеба и држала је изнад примуса. Хлеб је почињао да хрска и да се пријатно 25

осећа на петролеј. Најновије је стално имала потребу да грицка нешто укусно. Или, рецимо, пред њом је сто грама холандског сира. Осушио се, прекрио масним сјајем, све кришке се извитопериле. А она га једе фино, по пропису. Ножем и виљушком, испод чијег се излизаног сребра провиди жућкаста подлога. Хлеб ломи, и повремено отпија кафу с лимуном. Или, на пример, пред њом је уобичајена каша. Криса је размазује по тањиру, поправља крајеве, да би се добио правилан круг, а онда, држећи виљушку у једној а нож у другој руци, дели круг на одсечке, сваки струже виљушком и ставља у уста. И више не мљацка. И пихтије једе на фин начин. Мада хладне, пихтије су јако укусне. Мама их кува од костију и репова. Преко ноћи се скочање и онда подрхтавају на тањиру, врлудају и падају, ко блесаве, са виљушке. И како да их онда прогуташ? А кашику не смеш да употребиш. Зато је најбоље да одвојене залогаје скидаш уснама право са ивице тањира. Мада је збуњена свом том „финоћом“, мама се труди да све набави, објашњавајући у редовима да „дете учи за барелину “, док сви климају главом, како да не, видели смо ми те барелине! Мада нико не само што није видео никакве барелине, већ ако ћемо право, и мало шта друго. Због лошег успеха и слабог залагања, Крису су опоменули и захтевали да се за време распуста не угоји већ да додатно вежба. Решила је да то ради у вењаку, јер је једино место у кући где се могло вежбати, сада заузимало звоно, које се није могло померити. Она свакако нема снаге за то, а мама је баш од њега и добила пупчану килу. Звоно је било веће чак и од високог лонца у коме су се кувале пихтије. Кад га је, тешко дишући, мама довукла, ту га је одмах и спустила на под. Кућа се начисто затресла. Налик на плетени колач, звоно је остало да лежи где се затекло, са неким чудним писменима по ивици. Да би се тај испупчени текст прочитао, требало би звоно одићи са пода, а о томе, како рекосмо, није било говора, тако да, када је мама кроз 26

пар дана опрала под, Криса клекне крај звона и, истурене задњице, поче да сриче крива, као налепљена на тесто, слова. Од мокрог патоса најежише јој се ноге. Пошто је скоро све одгонетнула, она гласно прочита „Ливница Василија Иванова Малкина 1887. година“. Да чита, згрчена на влажњикавом поду, још некако је и могла, али за додатно вежбање, уз прописно дизање ногу, није било услова. Недостајало је места. Ноге су сада летеле високо и стално запињале о нешто. Мама, када је видела како Маљка забацује изнад главе испружену као штангла ногу, збуњено али и скептично каза: „Види само како се бацака!“ И дометну: „Само се ти мени чувај! Може свашта да се деси!“ За додатно вежбање није остало ништа друго осим вењака. А вењак је чудна грађевина. Шта он то представља и зашто постоји – вреди се замислити. Има он и неко италијанско име, али није то за наше уши и наводи нас на ко зна какве мисли. Када боље размислимо, ове грађевинице, којих још има по нашим двориштима, потичу од племићких мајура. Потврђено! Чак су ушли и у књиге. Управо из књига и знамо да у близини господских палата увек стоје ти вењаци, у којима се пије чај са кифлицама и двопеком. И да власници мајура редовно иду у шетњу с гостима. И онда удари киша. И – сви трк у вењак илити салетлу. Да причекају. А ако је сунчан дан и ако им је претопло у елитним тоалетама, може се лепо поседети у хладовини. Или пред вече навратити с тајанственом госпођицом под руку. Чује се шапат и плахи дах. И пој славуја приде. Навраћају овамо и ради писања поезије. У вењак се склањају нетом изгрђена деца. Надуре се на маму и сакрију се. И госпођице се овде поверавају једна другој. Осим тога, оне ту читају романе да би после неком погрешном јунаку изјавиле „ваша сам!“. Понекад неко сврати да се упуца, а без сумње, овамо се кришом увлачи и млади газда да разгледа своју све мужевнију анатомију. Укратко, племићка гнезда незамислива су без салетли. Али, племићких гнезда више нема. А салетли у нашим кра27

јевима има и, нашавши се усред густе траве, повећавају ранг дворишта, пошто се не налазе баш у сваком од њих. У њима се држи непотребно покућство и простире веш када је облачно. Наслањају се лицем према зиду ћивоти с иконама које су постале непотребне у данашњем животу. Кува се слатко и ручкови. Понекад се чак и чај попије. А током летњих вечери у нашим вењацима одвијају се и тајни састанци. Наведимо пример како је проводио време двополни јунак једне приповетке. Како оно беше. „Напрегнут, мада и независтан, с безбрижним осмехом на лицу, он је широко корачао штакастим ногама, пребирајући по гитари, будући заљубљен у девојку, с којом је седео у сумраку, одакле је испрекидано јецала поменута гитара, мада је девојка, наравно, слутила његову тајну“. И не само то! Сетимо се само хитрих руку млађанога Д. док здушно истражује тело Лизе В. и то баш у Лизином вењаку. Лиза, пак, није губила присебност и, мада се топила под насртљивим длановима Д., није се препуштала инстинктима, а и тешко да је ишта ту могло да се деси, јер се Д. ужасавао убиственог мириса пелена који је излучивала Лиза и, шта више, никада после није ни провирио у вењак... У вењацима илити салетлама могу се одложити лопате и грабље за рад у башти, а могу и да послуже као склониште од птица које прелећу. Птице воле да се сместе по гранама оближњих подивљалих воћки. И онда је бити испод крова прави спас. У Крисином свакодневном животу вењак је био омиљено место, на корак од климавих врата њиховог суморног станчића, чији мали прозори, затрпани саксијама са цвећем, нису пропуштали светлост чак ни за време сунчаних дана. У вењаку је Криса прелиставала сликовнице из библиотеке, играла се са луткама, којих је имала неколико, а сада је наумила, како су јој заповедили, и да додатно вежба. Рецимо коначно и то да јој је мама радила као спремачица у оближњој фабрици и да је зарађивала још и сакупљајући отпадни обојени метал, укључујући ту и делове из те исте фабрике. 28

Сматрало се да има три обојена метала. Црвени бакар, бронза и месинг. Легура. Појављивало се још и нешто сивкасто, налик гвожђу, од чега су се правили тањири, са угравираним шарама и неразумљвим речима по ободу. Таквих тањира било је много после рата. Били су без сјаја, налик алуминијумским, и на њима се хватала некаква бела скрама, попут перути или шуге. Накупац старежи није их преузимао. „Дај бакар – говорио је – и то онај црвени!“ Мама се из све снаге трудила да нађе баш такав, за који се највише плаћало, али је старац, који је и за време жеге носио шубару и замашћени, истегљени шал, увек говорио: „Изнутра је ипак месинг“. И није се могло ништа. Тако да му је мама будзашто доносила у радњицу поред Пушкинове пијаце све што сакупи. А црвени бакар је накупац измислио зарад своје користи. Да ли је било или није таквог бакра, бог ће га знати, биће да је проклети старац, терајући своје, просто обарао цену старог гвожђа. Обојених метала је тада било по кућама колико ти душа жели. Сила једна се могла прикупити. И црквени крстови, и тучкови, и олињали калајисани котлови, и шерпе за кување пекмеза са дрвеним токареним ушкама (које је требало благовремено отестерисати да не би сметале), и свећњаци, и ветрокази, и делови самовара, и монголске свештене дрангулије. А сада и црквено звоно од тридесетак кила, због којег се мама разболела. На њеном испупченом стомаку пупчана кила је деловала као трећа сиса – испод двеју осталих, и звоно није више имао ко да однесе код старетинара. Лежи тамо где га је мама испустила, и све до сада се није честито исправила. Зар да на трагачама возе црквену реликвију испред свих тих кућа? Уосталом, одакле им трагаче? Због свог посла мама је заударала на бакар и уместо речи „јуче“ говорила је „ономад“. „Срела сам га ономад – говорила је сама себи поред петролејке – Пијандура! Базди на пиво! Дроњави паразит! О коме она то? 29

О Крисином оцу, о коме другом. Како се вратио из рата, одао се пићу, све док није све пропио и нестао некуда. „Пропио и нестао! – мрмља мама крај петролејке. – Изгубио се на депонији!“ Иза оца је остала само мала теглица с некаквом белом пастом налик на павлаку. Мама је забранила да се то дира. Забранила не забранила – Криса је ипак дирала, и знала је да се тиме чисте војничка дугмета. Сада су по целој кући лежале ствари које мама, због болести, није однела на отпад. Све беху тамне, а неке прекривене зеленом плесни, и Криса је прво мислила да обојени метал само такав и бива. Огреботине, које су откривале жуту суштину тих буђавих предмета, деловале су јој као шаре. Када је, захвативши на крпицу очеву пасту, протрљала загасито место, оно би засијало, што је деловало као чудо и откриће. Па обојени метал је, изгледа, светао и диван! Све док је заборављен, он је црн а чак може и да позелени. Али чим га пређемо ватицом умоченом у очеву маст, одмах сине, постаје гладак, златаст, а сва прљавштина прелази на вату! Протрљала је некаквог дечака с крилима као у лептира, који се једва разпознавао испод прљавштине одбаченог свећњака. И одмах се из прљежи појавило место, што имају дечаци кад пишке. Сијало је као злато. Мама се одмах наљутила: „Аха! Занима те! Даћу ја теби!“ „И када ће мама однети оно што је сакупила! Могло би све да се истрља...“ – замисли се Криса, прелазећи на игру с луткама. Још увек се играла с њима, мада је већ могла да постане и девојче с фалинком (шта год та реч значила). Главна лутка се звала Меса. „Доста је било, Месице, ако си се најела, опери се, и у кревет, на спавање! – рече Криса. – Хоћеш ли бити добра, Месингице, или нећеш?!“ Већ смо рекли да се потреба за наведеном хигијенском процедуром јавила кад је Криса доспела у балетску школу. Сада је прала где треба и лутке, бришући их потом крпицама. Крпене лутке су се квасиле, а њихове мокре фланелске ноге, тамнеле су. Најпрактичније је било купати голишавог 30

лутка, мада му је за то требало изокренути целулоидне ноге. И још је облачила лутке у балетске хаљинице и приређивала с њима позоришну представу. Међутим, крпене су ногице умеле само да висе, а ни лутак никако да их окреће онако како треба. Ух, као их је само грдила због тога, чак им је давала јединице! Док их је, тако умивене, љуљушкала пре спавања, Криса им је певушила успаванку, коју јој је својевремено мама певала: Дремао је Четвртак мали Двадесет пуних лета у штали, Тамо где ћурке и коке леже Док паук густе плете мреже... Мати је певала, а девојчици се, док је тонула у сан, чинило да од Четвртка, који је годинама таворио у штали, и свих тих речи успаванке, почиње да се ствара некакав лутак. И сада јој је сваки комшијски дечак личио на тог лутка, а она, узгред буди речено, најновије очима није могла да види дечаке. Ево како је, рецимо, изгледао њен пут до куће. Тек што су, говорећи „скоро ће доћи лето“ сви очекивали нешто лепо, и тек што је „скоро ће бити лето“ истински и започело, тако да се свуда уоколо зеленео летњи дан и већ помало прашио пут. Криса стиже деветком на станицу Село Алексејевско. Потом пролази поред ветеринарске станице, и око ње почињу да лепршају бели лептири. Никоме не сметају, шта више, као да се крећу заједно с њом. Лептирићи прелећу с места на место, у ваздуху, а она исто тако, али на земљи. Због новог начина ходања није јој лако на том путељку. Сав је у отврдлом бусењу и грумењу жуте глине, можеш да повредиш ногу, а то није препоручљиво у балетској школи. Поред јарка, који се простире дуж пута, исто се не може ићи, јер преко плотова прелазе дебеле, обилато разлистале 31

гране. Мораш да се сагињеш да би се провукао, и од правилног балетског ходања нема ништа. Зато се између пута и јарка пружа узан травнати појас. По њој, по тој травнатој ивици, испупченој као код старијих девојчица у свлачионици, може да се хода. Осим лептирова на путу наилази и на дечаке. Тим дечацима се не допада што она иде у неку непознату школу, и мисле да су све барелине – лаке женске. Ондашњи фрајери их сигурно ваћаре како стигну. Баш као лутак из мамине успаванке – буље у њу и дошаптавају се иза њених леђа: „Ево иде Невинашце!“ Крисино тело, уморно од вежбања, ту и тамо болуцка, али иде као на опругама. „К’о опруга, опружица, опружицаокружица, девојчица-лептирица, лептирица-фалинкица“ – бубња јој у глави уместо мисли. У то се завршава испупчена, као код старијих девојчица у свлачионици, травната ивица, и треба прескочити на другу страну јарка. А Криса већ одавно не прескаче онако како се то код нас ради. Док се лептири премештају на лишће живице, она право из свог грациозног корачања, – опруживши ноге и на тренутак се, како су је учили, задржавши у ваздуху – лако прелеће преко јарка и одмах, мада јој сметају гране, наставља да хита својим новим нарочитим кораком. „Види ти само Чисменку!“ – чује за леђима. Онда је сустижу хулиганске речи, чује се дахтање. Може да замисли шта се тамо, иза ње, дешава. Неко је оборен, удара главом о глинени грумен, други налегао на њега, туче га песницом по носу. Цури крв помешана са слинама. У глави јој је сада нова збрка. „Крв слинава, крв слинава, крв слинава... слинца-крвца, слинца-крвца, слинца-крвца...“ Зашто се то они туку до крви? Да сада има чоколадну бомбону „кавказ“, за рубљу и осамдесет килограм, она би је том у крвавим слинама, можда и понудила, а можда би је и сама појела... У то лептири почеше да плешу један око другог и намах заостадоше. 32

Кад Криса стиже кући, мама стењући устаде с кревета, отшепа до примуса и, нечему се радујући, узе да певуши: У градићу Електропољу Укинуше костобољу. Госпођица хопа-цупа Заволела је мангупа И он с њоме срећу дели Живе срећни и весели. Додуше, мама данас није баш весела. Као прво, јако је боли кила, а као друго – мрмља о неком кога је срела на улици: „Базди на пиво, ђубре једно!“ Она је у ствари често наилазила на оца. Примети тако још издалека његову дроњаву сподобу, која заудара на километар, и тих дана буде лоше расположена. Маља чује незадовољно гунђање мајке, али за разлоге не зна, а ако ћемо искрено, и не занима је много. Оца је мајка најчешће виђала на депонији, где јој је конкурисао у послу с обојеним металима. Између њих је долазило и до туче, али се на крају, оронуо од пића, отац повукао и – престрашен – престао да претендује на обојени метал, прешавши на крпе. То значи да се вукао по контејнерима, мада је на речима био исто онако насртљив и захтеван, као и пре. Ех, сметлиште, сметлиште! Пишем и пишем о теби, а никако да те опишем. Никако да те опишем, тако огромно и смрадно чак и за време зиме! Какво ли си то, сметлиште једно-ниједно! Каква си ти грдоба и ругоба на земљи! Све саме сплачине, и мутне баре, и стаклићи што светлуцају. И смрдиш на старца просјака, који свој смрад, као и сви просјаци, задржава за себе, не пушта га на све стране. Настањује те неки ђаволски сој. С говњавим недрима. И поврх свега – изјутра, када је тишина и магла, и сунце још није одскочило иза брега – неки се тип извлачи из шипрага, док сав дрхти и грчи се. Или је озебао, или гладан, или мамуран. И ево га – бауља по сметлишту, сав црн, потамнео, повијен, згу33

рен, смрвљен, промиче кроз маглу и клати се, као каква камила... – И шта је само смислила! Да се натиче на штанглу. Нема тога код мене! – побунила се мама против идеје додатних вежбања. – Зар ти ја нисам мајка? Маља заплака: – Ниси мајка, већ баба! – Баба, је ли тако? Баба! На правди бога си ме набедила. И стадоше да меркају штанглу коју ће поставити у вењаку, да се Маља придржава док забацује ноге увис, да не би падала у страну. За ту штанглу коју је Маља због нечега звала „разбој“ (мада су разбоји од гвожђа, и пливају у коломасти, као код маме у фабрици) решише да прилагоде колску руду. Била је још зимус бачена поред њихове ограде, коњ ју је при паду преломио својим трупом. Кочијаш је викао, шутао и шибао јадно живинче, и када га је натерао да устане, склепао је на брзину другу руду, а ову оставио да лежи. Кров вењака био је на четири воде, а сам вењак – шестоугаон (Криса је добро пребројала!) с ниском оградицом од токарених стубића. Вењак је имао и под од потамнелих дасака. Између његових уских, од влаге извитоперених дасака били су жлебови пуни стонога и мокрица, и из њих се није могло извадити ништа што западне. Изоставивши један угао вењака, оне положише руду на балустраду, и мама узе да је закива кривим ексерима. Те риђе, старе ексере закивала је ударцима потамнелог тучка из огромног авана што су јој дали Крјукови, а некада је служио за ко зна каква све мрвљења. На месту где је тучак ударао о ексер, одмах је почињао да се види жути месинг. Када су завршиле прикуцавање, већ је падао мрак, и одједном зашушта шибље, као да се кроз њега пробија неки џин. Оне се препадоше, али то је, на сву срећу, био само јеж. Јежу-прдежу, Куда идеш? – заинтачи насмејана мама, пошто се испоставило да лако ухваћена звер уопште не боде већ да је, смотана у клупко, само тешка и месната. Маља је с напором држала у рукама. 34

Увек је тешко подржати нешто живо. Јеж беше црно-сив, као са ђубришта. Уз то је у моћном јежевом клобуку нешто пулсирало, соптало и гроктало, као када се ишмркујеш у шаку. Пошто је попио из тањирића мало млека, јежић је сву ноћ корачао по кући, баш као човек, и нико од њега није могао да спава. Било би лепо живети с њим а и таманио би пужеве, али су се морале ослободити госта, јер се на све стране лепљиво опоганио. Кад су га односиле назад у башту, мама са жаљењем рече: „Цигани их једу! А да га продамо Маховој? Ја и ти га сигурно нећемо смазати. А и не знам како се спрема“. Време је било лепо. Ведро, суво, прозрачно. Све у свему, дивни дани. Посвуда лете семенке маслачка, од јутра се чује галама тек излежених врабаца. Чворак царује по дворишту, мотрећи има ли где мачке. Наврзле се муве. Обичне и зелене, зунзаре. Како вам драго, али ја такве дане сматрам божанственим! А тек вечери! Криса је донела у вењак све лутке и посадила их уз оградицу, да гледају како вежба. Вежбање је, ипак, обуставила – много очију је било упрто у њу. Биће да је читава гомила мангупа вирила кроз тарабу. Одлучила је да вежбање премести за навече. Док је мама спремала вечеру, она отиде у вењак. Сада се могло вежбати до миле воље, без свих оних очију што шкиље кроз пукотине. Није јој пало на памет да и то може да смета. Руда је испала крива, лутке су равнодушно буљиле у Крису, а када је хтела и њих да намести у балетску позу, крпени удови су висили макар како. Једном речју, додатно вежбање испало је незанимљиво. Поврх свега, некуда се део лутак. Месин муж. Њена главна лутка. Мама је прво помислила зна се на кога (ко носи све што је крпено на откуп!), онда на јежа, па на дечаке, али је Криса била сигурна да се лутак, пошто су га ономад до крви истукли, набурио и отпутовао деветком. – И нека! – рече. –Већ ми је изашао на врх главе! 35

У вењаку се смрачило, на извитопереним даскама није могла да прави пируете, и оде јој воља за вежбањем. Осим тога од јутра је носила бинду. Потребне покрете могла је да изводи и лежећи – и на часовима су тако увежбавале неке покрете. У вењаку се налазио сто склепан од облица који је одлично могао да послужи. Навикла је да гледа у таваницу, јер се после школе одмарала лежећи наузнак, са ниским собним плафоном пред очима, и пожутелим тапетама које су одстојале од зида. У вењаку је под кровом био црн крстолики строп, по коме су, као артисти у циркусу, трчкарали дугачки мрки мрави с товаром својих белих јајашаца. Ево је како лежи на столу и, када престане да се креће, као да чује некакво дисање, док нешто бешумно прелеће на меким, косматим крилима. То је сова из останкинског парка, о којој нико од нас појма нема, а и тешко да ће икоме пасти на памет да овде живи Минервина птица. Сове лете нечујно, а ако се и огласе, биће то у парку или чак иза цркве Свете Тројице, али се одатле због раздаљине ништа не може чути. И како онда да знамо за њихова прелетања? На први поглед могло се чинити да Криса, истина невешто, али ипак изводи на столу оне женске, већ одрасле, покрете. Али то је само привид, она заправо само увежбава школске мудрости. Ево је како испруженог стопала, вертикално подиже напрегнуту ногу, а ево је како савија ту исту ногу у колену и укрућеним стопалом дотиче колено друге ноге, а онда, променивши ноге, ради све обрнуто. Затим упире табаном о табан, и вуче их ка себи, а то се може радити само ако јако раставиш колена. Криса сваки час врти ноге мимо програма. И једну, и другу. То је занимљивије него понављање школских вежби. И ноге се при томе тако лепо виде. Од напора почиње да јој шуми у глави. То се узбуркала глупава девојачка крв. Крвца-слинца, крвца-слинца... Вечерња трава и жбуње, испуштајучи своје мирисе, исто почињу да шуме. И уши почињу да јој шуме, и тај шум се не разликује од свеопштег брујања. А и гаћице треба да намести. 36

У то као да дисање постаде гласније и забазди на пиво. Криса не познаје тај мирис и зато и не мисли на њега. Жбуње, цвеће и летња трава и без тога извечери опојно миришу. Криса у вењаку опет прави свећу на столу, па опет, савивши ногу у колену, укрућеним прстима додирује колено друге ноге. Од напора јој подрхтава глава, док кроз рупу на крову провирује месец. Сасвим жут. Чим се појавио, одмах је почео да се пробија у вењак, као да је Криса црну рупу протрљала очевом белом пастом с врха ноге, и одмах све бљесну, као код оног дечака на свећњаку. Рупа на крову постаје тесна, строп тамни од напора, и из њега почиње да лије жуто злато месечине. Криса опет поправља гаћице. Жбуње закрцка гласније. То је сигурно јеж... јеж-прдеж... и још јаче се осети пиво... Кроз рупицу се улива небеско жуманце, док на столу лешкари девојчица-лењивица, у златним гаћицама, непристојно обасјана месинганом луном... Да би се тако јако заударало на пиво треба попити премного флаша које меша с водом трговкиња-преваранткиња што држи дрвени киоск. А да би се толико попило, треба накупити на отпаду премного старежа, и кашљући, пресамићен под огромним завежљајем, одвући га код пакосног старца поред Пушкинове пијаце... А онда се крити иза жбуња и гледати Чисменку како се ваљушка по столу. Ако прича крене у том правцу... Фебруар–лето 2004.

С руског превела Драгиња Рамадански

* На руском Криса значи Пацов. – Прим. прев.

Фјодор Сологуб

УЦВЕљЕНА ВЕРЕНИЦА

У ово наше свирепо и тужно време, када се разноликост животних могућности чини неисцрпном, дешавају се свакојака чуда... Тако је неколико савремених девојака основало кружок чија сврха би се могла назвати у најмању руку мистериозном. Када би у граду умро неки младић који није имао вереницу, једна од чланица кружока облачила би дубоку црнину и преузимала на себе дужност ожалошћене невесте. Рођаци би се чудом чудили, познаници мање, али су и једни и други веровали да изнад свеже раке лебди лепа и сетна тајна. Кружоку је припадала и Нина Алексејевна Бесонова, не сувише лепа али љупка девојка, коју је однекуд морила досада. У њу су се чак и заљубљивали – шта и да раде гимназијалци у јеку сазревања – а њој је ипак било досадно. И ево, после једне од другарица, дошао је ред и на Нину да испрати у гроб загонетног вереника. – Следећи је Ваш – рекоше јој. Другарице које још није изабрао жреб, завиделе су јој. Оне које су већ биле испуниле своју озбиљну и тужну мисију гледале су на њу са тужним разумевањем. Тога дана Нина се вратила кући чудно узбуђена. Пред њом су били тескобни дани беспосленог тужења. Тиштала су је мучна предосећања, на сваком кораку су је вребали наговештаји губитка и погибије неког блиског. Није лако знати да време неумитно истиче и да ће ускоро умрети неко још нама непознат али већ мио и драг, и да ће с њим умрети и могућност наше среће... Ко ли ће то да буде? И зашто им није суђено да се срет38

ну пре граничне линије гроба? Можда би га она сачувала од окрутне судбине...Тако млад, а смрт га већ вреба, да би ускоро нанела свој ужасни ударац! И нема никог да га спасе... На моменте је Нина скоро завидела својим другарицама из кружока, које су већ стигле да обаве тај слатко-тужни обред, и сада још само реда ради носе црнину. А црнина тако лепо иде уз њихова мила лица да се пролазници заустављају да их боље осмотре. Унапред се ништа не може знати. Треба бити спреман на први позив. Зато је Нина, кришом од родитеља, набавила целокупну опрему. Новац није био проблем, спадао је у расходе кружока. Сваког месеца скупљала се чланарина, а било је и ванредних прихода, баш као и у другим удружењима. Без обзира што није било тешкоћа око куповине црнине, проблем је представљао дан њеног облачења. Најбоље је благовремено најавити такву могућност. А Нина се због нечега устручавала таквих разговора са својом мајком. А и шта да јој каже? Правила кружока не дозвољавају да се откривају пословне тајне. Треба измишљати и лагати, а то је Нини страно. Одлагала је из дана у дан, а затим одлучила да све препусти случају. Некако ће већ бити, мислила је. Напокон донесоше црнину. Нина је одабрала време када мајка није код куће – и сакрила црнину у своју собу. Свако вече би вадила црну хаљину и ширила је по постељи. У односу на белину собе све се чинило још страшнијим. Нини се стезало срце, бујице суза су јој текле из напаћених очију. На прозорима су лепршале лаке завесице, у вазама је мирисало цвеће, над загаситоплавим морем пламтело је залазеће сунце. Дуго је плакала. Понекад би облачила хаљину и гледала се у огледало. Скромни крој хаљине, строги фазон шешира, све јој је тако лепо пристајало... Плакало јој се још више. Свако јутро би се будила уз потајни страх – да није већ стигло време очекиване патње? Сунце је било високо, башта је пламтела у злату, кроз чипку завеса прштао је у очи бли39

стави дан. Том вртоглавом бујању живота Нина је супротстављала отровно предосећање: – А он, мој драги, ускоро ће умрети! Долазила би у трпезарију тмурна, расејана, одударајући сметеношћу од своје лепршаве и светле хаљине. Мати је гледала у недоумици и питала: – Што си мрзовољна, Ниночка? Шта те мучи? Шта је то с тобом? Нина је ћутала, и загонетно и тужно се осмехивала. Седала је на своје место за столом, тиха, кротка, складно очешљана, сасвим налик на јунакињу романа чији расплет не обећава срећан крај. Мајка није могла да утврди шта се то дешава. Али једанпут, после вечерњег чаја, у тренутку изненадне искрености, разнежена тишином беле ноћи, узбуђена бојама удаљеног ватромета, Нина се поверљиво приви уз мајку, заплака и рече веома тихо, истичући се наспрам мајчине хаљине као нека хармонична, нежна шара: – Тако ми је тешко на души... Имам предосећање да ће се нешто десити....нешто страшно...некаква несрећа. Мајка претрну. Загрли је и поче да јој тепа, као малом детету. – Шта ти је, Ниночка, Бог с тобом, шта би се десило. Ти, дете моје, не веруј предосећањима, па ниси ти некаква баба. Ко данас верује у такве ствари? Нина обриса очи и притворно мирним гласом рече, осмехујући се: – У праву си, мама, и сама знам да је глупо, али ипак слутим да му прети некаква опасност. – Коме то, Нина? – упита мајка. Мало се одмакла – да осмотри кћер, жмирећи сивим, кратковидим очима. – Па мом драгом, мом веренику – одговори Нина плачно. – Шта кажеш? – запрепасти се мајка – Каквом драгом? Откуда теби вереник! – Немам га – тужно ће Нина – немам, али шта онда. Предосећам да ћу се заљубити у неког ко ће ми бити најдражи на свету, и да ће он наједном умрети. 40

Ту Нина неутешно зарида. Мајка је, запањена, миловала и тешила, помињући некакве капи за смирење. Те вечери Нина није вадила црнину, мирно је заспала. Изјутра, једва отворивши очи, зачу весели птичји цвркут и грају браће. Опет је сколи туга. Сунце је залазило али је још било топло и светло. Нина је стајала на плажи и зурила у море. Око ње су летеле неке мале и брзе птице, уз продорну, отегнуту писку. Влажни и шкрипутави обалски песак нежно јој је голицао боса стопала. Равномерни таласи запљускивали су обалу, квасећи јој витке, преплануле ноге. Под изрезом лаке хаљине слободно су се одизале груди. Стајала је тако и маштала. Ко ли ће бити он, њен драги, кога ће испратити у гроб, и оплакати? Какве ће бити очи које никада неће видети, усне које јој се никада неће осмехнути? Он је никада неће загрлити и рећи јој: „Драга, волим те. Дража си ми од живота“. Плакало јој се али није знала за ким. А тако би утешно било срушити се у песак и ридати! Сетила се јучерашњег разговора са једном од другарица о предстојећем двобоју кнеза Ордин-Улусова и мужа жене коју је овај волео. Поста јој жао што не може да пође за ковчегом младог лепотана Улусова! Али, он воли другу и свима у граду је позната историја те дирљиве, лепе и неразумне љубави. љубав, ако је права, заиста презире све препреке и изазива и саму смрт. А можда овај пут ни један од супарника неће страдати, и све ће се срећно завршити? Нека живе, шта је се тиче! Предосећање је, међутим, није напуштало. Тиха патња постајала је још страснија у пурпуру залазећег сунца. Изнемогли, хладни зенит опусте. Нина се упути кући. Сад јој се песак учини непријатно влажним. Би јој криво што је боса. Било је то бреме нејасне мрзовоље које мора да се носи. Издалека угледа познату прилику Наташе Лешчинске. Нина се и обрадова и уплаши. Ужасна, очекивана вест? 41

Добро се видело, по ужурбаности покрета, да је Наташа због нечега узбуђена. Да доноси неку важну вест. Нини се следише колена и задрхташе руке. Хтеде да потрчи усусрет другарици али јој срце тако залупа да се зауставила. Букнуше јој образи. Стајала је, скрстивши руке на грудима, у незгодној и чудној пози. Осмех јој беше смушен и неискрен. Јеси ли то ти, Наташа?– упита снебивљиво – баш лепо! И заћута, поражена неискреношћу сопствене интонације. – Е па, Ниночка – рече Наташа прилазећи, задихана од брзог хода. Имала је забринут израз. Црна, рашчупана коса, коју више нису држале шнале, испала је испод сламнатог шешира с нојевим пером, придајући њеном препланулом лицу неки дечачки распојасан, самоуверен изглед. – Да? Умро је? Мој? – испрекидано и уплашено упита Нина. Наташа живахно потврди. – Умро је. И то се, можеш мислити, убио. Зар није интересантно? Баш имаш среће. Нина зарида. Чинила се тако јадном и изгубљеном, сама усред пејзажа прошараног ружичастим и плавим рефлексима, у својој матроској хаљиници. Зајапурена гошћа је тешко дисала од ходања на високим потпетицама. Плачући, Нина тихо упита: – Ко је он? Звук њеног гласа беше тако танак и треперав као глас расплаканог детета. Наташа јој нежно стиште руку. – Стварно ми је жао – рече – веома је млад. Студент Икоников. – Убио се? – Да. Док су његови били у летњиковцу. Дошао је у празан стан, написао писма, лично их бацио у поштанско сан42

дуче, преноћио. Изјутра се убио. Родитељи су стигли из Павловска чим су примили писмо, али било је касно. Нина је ћутала. Тек надомак куће упитно погледа Наташу. Ова рече у одговор: – Сахрана је прекосутра. У Петербургу. Стигоше. – Нина, ти плачеш? – упита мајка. – Умро је – одговори Нина кратко, суво и скоро непријатељски. – Ко је умро? Као скоро увек кад су у питању старије жене, изненадно помињање нечије смрти уплаши Нинину маму, као да је неко разговетно и мрачно рекао „и ти ћеш умрети“. – Ах, мама – обрецну се Нина – ти иначе не знаш о коме се ради. То зазвуча скоро смешно, и цела ситуација поста још болнија за Нину. Мајка се обрати гошћи: – Реците ми макар Ви, Наташа, ко је то умро? Наташа, скидајући шешир пред огледалом, одговара полако, трудећи се да савлада узбуђење: – Убио се студент, наш познаник, Икоников. Не зна се разлог. Сада је много самоубистава, нажалост. Тако млад, и нико не зна зашто. Само мала модрица на слепоочници, као да се угрувао. А лице сасвим спокојно. – Идем на сахрану – одлучно рече Нина. Мати седе на столицу. Погледа кћер у недоумици. – Али, Нина... – Неизоставно. За име бога, не задржавајте ме! Наташа седе уз Александру Павловну и тихо јој рече: – Молим Вас, не узбуђујте се. Ја ћу поћи са њом и бићу све време уз њу. Нина се повукла у своју собу. – Шта је то с њом, Наташа, реците ми – распитивала се Александра Павловна. – Била је лоше расположена у последње време. Шта се дешава? Ко је тај Икоников? 43

– Једва га познајем – правдала се Наташа –Заиста не знам у каквим су односима били њих двоје. Нина убрзо изађе у дубокој црнини, у рукавицама и са спуштеним велом. Мајка је запрепаштено погледа. – Откуда ти та црнина, Нина? – Али, мама. – Нина, то није никакав одговор. Морам да знам. Слушам те. – Мама. Немој ме мучити. И без тога ми је тешко. Говорила сам ти да предосећам несрећу. Умро ми је вереник. Сад идем. То је изговрила већ скоро мирно. – Чекајте мало, попијте макар чај. О каквом одласку... – усплахирено их је нуткала мама. Онда се све одужило. Непотребно пијење чаја, одвратна закуска, звецкање кашика, смејуљење браће, неповерљиво испитивање, светлост лампе помешана са пурпуром умирућег сунца. Нину обузе туга. Неколико пута је једва обуздавала јецаје. Наташа јој забринуто дошапну: – Прерано почињеш. Уморићеш се. Штеди се за одлучујуће тренутке. – Доста, Наташа, ти ништа не разумеш – срдитим шапатом је одговарала Нина. Ево их коначно у вагону. Неколико случајних сапутника са саосећањем и дивљењем гледа Нину. – Да ли си га ти уопште познавала – пита је Наташа. – Наравно да не. – Па зашто онда плачеш? – Зар је лако сахрањивати вереника? И одједном се насмеја. – Не плачем. Смејем се. – А сузе? – Смешно ми је до суза. Наташа се безуспешно трудила да је утеши. – Баш си ти нека плачљивица. Молим те, контролиши се. Још ћеш постати хистерична. Шта ћу онда с тобом? 44

Полако се смрачивало док су се возиле улицама летњег града. Између два облака белео се месец а у води канала његов титрави одраз. У штропоту прљавих улица беше нешто отровно и подругљиво. Засијаше разнобојне лампице оближњег свратишта, ошину их по очима шаренило плаката на оронулој фасади. Нападно одевени посетиоци надирали су са свих страна. Као да је неки невидљиви прст упирао у цинични натпис: „Јефтин провод“. У свему је било неког јадног, здушног весеља по сваку цену. Како је то свирепо! Како се ико може веселити док он, млад и леп, лежи прострељене главе! Нина преноћи код Наташе. Ту је било једноставније него код куће. Наташа је само саопштила: – Умро јој је вереник. Нико јој није додијавао питањима, искрено су је жалили. Целе ноћи је сањала исти, страшан сан. Нови дан обећавао је тугу и муку. Пробудила се са сузама у очима, на туђој постељи. Сунце, равнодушно према земаљским патњама, лизну својим пламеном прозоре и зелени тепих. Нина помисли: „Одсада ћу целог живота, будећи се, знати да је мој драги мртав“. Док се облачила, примети да јој црнина добро стоји. Задовољно се осмехну. Журило јој се дому свог драгог. Наборе црног вела пажљиво је спустила преко лепог, препланулог лица... Степениште покојникове куће било је у мермеру, бронзи, стаклу, застрто меким ћилимима. Њена туга ће, тако, до краја остати лепа, неће је упрљати неки неугледни, споредни улаз из дворишта. На одморишту првог спрата белео се поклопац ковчега. Нина посрну. Испод лакта осети Наташину руку и зачу њен благи глас: – Онуда, Нина... Заклоњена дугим црним велом, не видећи никог, Нина се запути у салу, где је на високом постољу, у белом ковчегу, лежао њен вољени. 45

Неко је делио свеће, из бочних врата вио се дим кандила. Није било много света, па је Нинина појава била упадљива. Сви се зачудише дубокој црнини и сузама непознате девојке. Нина се лагано наклони над сандук. Покров, цвеће, воштано лице покојника. Како се страшно, како хладно осмехују мртве усне! Како су ледене под чежњивим уснама веренице! Не узвраћају жарки пољубац мртве усне! Нина слабо крикну. Неко је узе под руку и поможе јој да клекне. Поче опело. Чуло се сашаптавање рођака: – Ко је она? – Нико не зна. Неко се у пола гласа обрати Наташи која је стајала крај улаза: – Да ли знате ко је та госпођица у црнини што тако плаче? Исто тако тихо Наташа одговори: – То је покојникова вереница. – Али нико је не познаје. – Тужна је то прича. Тад почеше да преносе једно другом: – Покојникова вереница. Родбина прво беше у недоумици. А онда сви повероваше. Та драга и уплакана девојка за све њих постаде вереница јадног студента самоубице. Осећали су да изнад свега лебди некаква дирљива тајна. У поређењу са снажним и недопадљивим очајањем родитеља, са црвенилом очију и рашчупаним седим прамењем, нема туга девојке чинила се узвишеном и дивном. И сви су далеко више жалили њу. Зар се мало тога дешава међу заљубљенима, а он се, ето убио, заувек осудивши њено срце на тугу и кајање. Нину обузе нешто непојмљиво, јаче и од лепоте љубави, снажније и од мрака смрти. Нина схвати да је младић у ковчегу, окружен лелујавим мирисом и пламеним језичцима кандила, да је он уистину њен вољени... 46

Скрхана непојмљивом патњом она паде преко ковчега. Дотаче је црна одора свештеника. Она загњури лице у руке и зарида, док су над њом тихо звечали ланчићи кандила. Тужно се разлеже појање. Нина јасно виде пред собом лице покојника. Учини јој се као жив. Она се сва унесе у црте драгог лица, ухваћене оштрим памћењем заљубљености, и распозна у њима заверенички миг. Опело се заврши. Нина остаде сама, са осећањем нелагоде. Зар да оде и остави га? Пошла је лагано, тихо и тужно, праћена сузним погледима родбине. На степеништу се зауставила. Чула је кораке иза себе. Неко нејасно предосећање говрило јој је да то долазе по њу. – Госпођице – обрати јој се једно уплакано девојче – Моле вас да дођете на тренутак. – Зашто? – бојажљиво упита Нина. – Код њих је писмо. Собарица је одведе у гостинску собу. Видело се да се породица управо вратила из летњиковца. Намештај је био под навлакама, распоређен којекако, по привременом распореду. Огледало је било покривено укосо нечим белим. Нина подиже вео са лица, измршавелог од туге. Паћенички погледа на седу жену која јој креташе усусрет. Механички примети велику сличност са покојним сином. Због нечега се чинило да још колико јуче ова уплакана жена није била седа. Окренут прозору, скривајући израз туге на поносном лицу, стајаше отац, висок и усправан. – Ви сте нам једина непозната овде. И ја мислим да је Серјожино писмо упућено баш Вама. – Не знам – рече Нина – заиста не знам. И заплаче се. Заплака и мајка. – Десило се тако изненада. Чекали смо га на ручак, и одједном...Ево га то писмо. Моли да га предамо госпођици која још није била код нас. Познаћемо је по црнини... А можда ће и заплакати. Њој га, пише, предајте. Ако не дође, спалите га, пише, без читања. Помислила сам да је Вама... Не премишљајући више ни трена, Нина рече: 47

– Да, за мене је. Пребледе и узе писмо. Шта ли крије – прекоре или речи љубави и опроштаја? Коверат јој зашушта међу прстима. Док је извлачила писмо, мисли су јој се муњевито ројиле: „Ако дође нека друга, предаћу јој га. Али неће доћи. Напустила га је и заборавила. То је моје писмо! Мене су мучиле зле слутње у његовим предсмртним часовима. Једино ако стварно дође у црнини, и уплакана предаћу јој га“. Родитељи су по њеном лицу настојали да одгонетну страшну тајну. Читала је: Мила моја, пишем ти у нестварној нади да ћеш ипак доћи и заплакати над мојим гробом и макар накратко обући црнину за мном. Знам да је то глупост, па ипак верујем у то. Ако дођеш, предаће ти ово писмо... А ако не дођеш, спалиће га. Замолио сам маму, а она је од речи. Верујем да је нећеш разочарати. Ја, видиш, умирем. Све се скупило. Не криви себе, мила моја. За наш раскид сам крив ја и нико други. Као да је из ткања мог живота неко извукао најважнију нит, све је почело да се распада. Споља сам остао исти, чак сам се латио и неких послова. Али изнутра сам био смрвљен. Није било лако одлучити се. Не због моралних норми или светиње људског живота, а опет, можда и због тога. Страшно је и морбидно. Ја сам бивши човек (тај израз сам однекуд украо, али може да прође). Тако бих желео да ти кажем нешто ведро и умирујуће. Ти ћеш се, може бити, и насмејати кроз сузе, али нека – ја тебе, мила, страшно волим. Буди срећна, мене се сећај ретко и без љутње. А ако би се ти вратила...Али шта вама живима значе поруке из гроба? Па ипак, драга моја, онај коме је дато да живи а одриче се живота, права је хуља. Збогом. Твој Сергеј. Нина врати писмо у коверат. Желела је да оде, да буде сама, да размисли, да се исплаче. И већ хтеде да крене кад је задржаше упитни погледи. – Шта Вам пише Серјожа? 48

Нина оћута. Није знала шта да каже. Мајка настави: – Схватите ужас наше ситуације. Ми не знамо зашто се Серјожа, зашто се...макар нешто нам реците, макар нешто! Нина помисли: „А шта ако дође она права? И будем морала да јој предам писмо? Она је та која треба све да исприча“. Па рече кроз сузе: – Не могу Вам помоћи. Морам да ћутим. – Госпођице – реско се огласи отац – ми смо могли и да Вам не уручимо писмо. У таквој ситуацији...имали смо право да сами отворимо... А ви кријете... Није довршио. Чудно зајеца. Окрете се. Нина обори поглед и тихо рече: – Могли сте да прочитате, али нисте. – Нисмо, наравно – рече мати – Ми никада не читамо туђа писма. Али наша несрећа... молим Вас, смилујте се на нас. – Сачекајте до сутра – узвикну Нина – сутра када га... када Серјожу... Обе грунуше у плач, загрљене. Онда мајка одгурну Нину. – Ако је он то због Вас, неће вам Бог дати среће – крикну и изађе из собе јецајући. Отац брзо крете за њом. Нина остаде сама. Остатак дана је провела у кошмару. Изнова је ишчитавала писмо и стрепела од појаве оне друге девојке. Није могла да замисли да се растане од драгог, журног рукописа. Са зебњом је очекивала вече, тренутак када ће сазнати да ли се појавила та зла охолица. Досадни и врели вукли су се минути сунчаног дана. Некако после подне Нина се обрати Наташи: – Примити овакво писмо велика је ствар. Ја сам га примила. Тек сад приметише натпис на узаном зеленом коверту: Уцвељеној вереници. Али она није долазила... Није је било ни на вечерњем помену, када је Нина положила бели веренички венчић крај сандука. Није је било ни кад су га износили... Нинина туга није била ничим нарушена. 49

Улицама равнодушног града, за ковчегом, по прашњавој калдрми, ишла је Нина уз родитеље свога вереника. Један елегантни проседи господин водио ју је под руку. Лепота њене туге простирала се врелим улицама. Умор је још више красио њену тугу. За време обреда у цркви само је мислила: „Шта треба да учиним да бих му била по вољи? Шта су подразумевале оне речи љубави и прекора, онај отворени презир према малодушности на крају писма?“ Чинило јој се да зна. Да зна шта треба да учини, и како да га утеши. И последњи грумен земље бачен је у раку... Над свежом хумком стоји остарела, поружнела мајка, која није сачувала сина... Ту је и она коју ни једанпут нису угледале његове очи, она којој се открило његово срце – слабо, земно срце човека који је жудео за великим подвигом али га није могао извршити. Гледале су једна на другу. Нина тихо каза: – Јуче сте ми рекли да ми Бог неће дати среће ако је он умро због мене. Бог зна да ту нема моје кривице. Шта ће ми срећа ако је он у гробу? Испунићу све што ми је завештао, његова љубав постаће моја љубав, његови пријатељи моји пријатељи, његова мржња моја мржња. На својим плећима изнећу све оно што га је убило.... 1908 С руског превела Драгиња Рамадански

Олга Комарова

РОВКА

Нико није ни приметио како је та сиротица порасла. А и није била баш сиротица – беше то њена измишљотина. Јесте да су јој родитељи били јако сиромашни, али то не значи да их уопште није било. Порасла је и саопштила: – Хоћу да постанем царева жена. – А како ћеш то постати? – упита је мајка. – Ти, јадна ругобице, која још увек идеш у исцепаном дечјем хаљетку, гологуза, мада сам ти купила нову хаљину – па нека и није баш бог зна каква, али је барем без рупа и масних флека – а и дала сам за њу последњу пару. Лудо. Немој да засмејаваш људе и срамотиш родитеље. – Уместо душе имам лопту од огледала – па како онда да не постанем царица? Цару је потребна сиротица за жену. Не треба ми нова хаљина – зар да носим одећу јефтине кројачице? Да пукнеш од смеха, а што се тиче родитеља – немам их. У то се отац и мати распаметише и одоше код сликара по помоћ, а сиротица узе да грицка јабуку. Одгризе парче и гледа како из јабуке капље сок – сласни сок – право на траву. Онда се појавише дечаци и измлатише је. Посадили сиротицу на земљу, прислонили је леђима уз дрво. Она раствори песницу – још није била појела јабуку – и одгризе ново парче. – Немој да изводиш – рече један од душмана који су је окруживали – цар се неће оженити тобом већ мојом сестром. – А ко је твоја сестра? – Кнежева кћи. Ето ко. – Видиш – замишљено ће сиротица, додирујућу прљавим прстом модрицу под оком – она и онако већ има целу кне51

жевину – шта ће онда цару? Држава минус кнежевина – то је све што јој цар може дати. Цар може да има само сиромашну жену, иначе какав је то цар? – Па нека се онда ожени суседном принцезом. – Тако ће остати без ичега. Држава минус држава – то тек није ништа. – Твоји родитељи поседују кућу. – Али ја немам ништа сем ове хаљине, па ни она ми неће требати кад постанем царица. А родитеља уопште немам. Ја сам сиротица. Размислите мало боље. Дечаци размислише и отрчаше да се туже учитељу. – Чудно – рече он – ти си изгледа ћакнута? – Никад нисте видели сиротицу? – У сваком случају нисам те никад видео у школи. – Да ли је то школа за царске веренице? Да сам ћакнута, давно бих се већ удала за лекара. Шта ће се догодити с нашим господарем ако ме буде лишен? Зар желите да се утопи? У то најзад дотрча сликар. Трчао је тако брзо, и зауставио се тако нагло, да је расуо све своје боје. Дечаци узеше да их купе, чепркајући по огрисцима и семенкама од вишања. – Безумнице! Мило дете! Могу ли да те насликам? – Да се тако олако потрошим! А шта ће онда остати за цара? Зар царско височанство да се сведе на бојама замазано огледало? – сиротица се лати нове јабуке. – Слушај – учитељ намигну на сликара, који се од узбуђења спустио на траву, тик уз леву чизму полицајца на стражи – а зар те не би задовољио царски син? – Немојте ме замајавати. Какав је то цар ако се са њим све не завршава? Цар нема сина. Размислите. Сви размислише. – Па цар стварно нема сина. – Боље иди у другу државу – умеша се полицајац – само ствараш невоље. Тражи себи другог цара и залуђуј га до миле воље. – Грубијану. Ја овде живим. Мени треба само наш господар. А других држава на свету и нема. Размислите. 52

Сви размислише. – Па стварно нема. – Онда се пресели код мене – предложи сликар, који је још увек седео крај ногу чувара поретка – нећемо се венчати, а првом приликом ћеш се удати за цара. – Глуп си за све осим за оно за шта си геније. Сликар не може да замени цара чак ни привремено. Шта тиме добијамо? Имаћу сликара, а то значи да ћу од цара добити царство без сликара. Немој да ме, овако сироту, вређаш. На два корака, под грмом, заседали су демократи. – Чујте само шта говори ова гнусна монархисткиња! Еј, па зар је цар господар земље? – Наравно, уважени председниче. – И није те стид да лижеш подножје престола тог мрачног деспота? – Није. Ја сам његова вереница. Демократе се увредише и одоше да седниче под други грм, подаље одавде. – Зар је то лепо – укори сиротицу учитељ. – Ако победе ове бленте, ја ћу завршити у јавној кући. – Зашто? – живну сликар. – Ако је царство заједничко, значи да сам и ја. – Много нам па требаш – зачу се иза грма. Сиротица зевну и намести се да спава крај дворских зидина. Ту се појавише завереници, побацаше летке у гомилу и, гласно трупкајући ногама, дадоше се у бег. Сви, укључујући и полицајца, утонуше у читање. Испоставило се да под оним другим грмом седе суманути родитељи, који су заједно с демократама смислили неку пакост. Ујутро се сиротица пробудила и, забацивши главу, погледала у прозор који се у тај мах раскрилио, док се из њега помаљала крунисана глава. – Ти си сиротица? – тужно ће цар. – Наравно. – Упадај. 53

И царска невеста заплови према капији украшеној резбаријама. – Убудуће ће ме окруживати лепи предмети – помисли – и неће ме тиштати моја зрцална душа. Спотакавши се о нешто, она примети учитеља под ногама. – Шта је сад? – Дете моје! Зашто једеш лук увече? То је штетна мушка навика. Како ће те цар такву љубити? – Лажеш, нисам јела. Ја једем само јабуке. – Онда значи да је то твој природни мирис. Што доказује да ти је порекло ниско. – То је лаж? – Јесте. А да није? – Јесте? – помисли сиротица – а да није? И она пође сликару. Овај, угледавши је, побеже. А мати рече: овде нешто заудара на лук... Онда несрећна вереница отиде на базар. Дечаци су јурили испред ње, да упозоре народ, и када је сиротица пролазила мимо тезги, људи су се окретали од ње, запушавајући носеве. «Лажу?– питала се – наравно да лажу. А шта ако не лажу?» Недалеко од пијачног трга, у једној бараци, живео је музичар који је, свирајући целог живота саксофон, одавно изгубио способност да разликује мирисе. Сиротица уђе и седе на под. – Ти са стране боље видиш. Да ли лажу или не? Музичар пружи сиротици шољицу кафе. – Мислим да лажу. – А ако не? – Хоћеш ли да те научим да свираш саксофон? – Не, маестро. Не одузимај ми музику. Шта ће ми царство без музике? – Од тебе може постати одлична музичарка. Узећу те у своју групу – биће то нечувени џез. Осећам да си талентована. Па? – Немам ја талента. Ничега немам. Ја сам сиротица. 54

У то кроз прозор улете велики камен и усмрти музичара. Сиротица одложи шољицу на сто, узе саксофон под мишку и изађе на трем. Гомила је звиждала и махала заставама с натписом: «Доле с луковом царицом!» У једној уличици демонстранти су се давили од смеха, док су отац и мајка клечали. Сиротица замишљено дуну у саксофон и запути се у скитњу. Доспела је у туђу земљу и, пронашавши ловца у шуми, упита га да ли је истина да заудара на лук. Али ловац је говорио на страном а она на матерњем језику. Страни ловац није разумео њен матерњи језик и мусава сиротица крете даље. Ни врачара није могла ништа да јој каже. Тако је морала да се врати у завичај. Сажаливши се, примише је на рад у ноћни локал «Конфузија», преко пута кућице покојног музичара. Као и пре, имала је дечји хаљетак и туђ саксофон, из кога је увече извлачила некакве чудне звуке – и овде су је сматрали блесавом. Није научила да свира, уосталом није ни хтела – чувала је душу. И ма колико је газдарица убеђивала да, кад је већ овде, може да заради и с гостима – није слушала. «Царева невеста чува девичанство» – шалила се газдарица. Жута и лепљива светлост лила је на столиће, који су временом и сами постали жути и лепљиви. Сиротица је седела на поду, кријући своје празне очи. Од саксофона се није растајала. Пијани поета пребирао је по жицама лире, полицајац је плесао с најмлађом од девојака, сликар је давно спустио главу на сто. У то стиже некакав кнез и саопшти да цар не зна шта ће од туге. Сиротица устаде и пође ка излазу, настављајући да дува у саксофон. Нико је није зауставио. – Остарила си – рече цар. Она потврди. – И још увек си сиротица? Дуго си се скитала. А знаш ли да ти више нисам цар? Знаш ли да је моје царство мало за твој зрцални свет? «Блажени нишчи духом...» и како већ иде даље. – И нећеш да ме пољубиш? Зар ти смрдим на лук? 55

– Лудо. Не изазивај. Дан и ноћ је преседела сиротица крај дворског степеништа, гледајући празним очима на своје прљаве дланове. Следеће ноћи из дворца се искрадао цар. – Куда, царе? – Идем да се утопим. – А... Цар се удаљи, а сиротица се претвори у ровку – то беше прво што јој паде на памет. Ровка ископа рупу, и покуша да увуче у њу и саксофон, али није успела, само до половине. Туда је пролазила монахиња, сагнула се и куцнула на саксофон. Ровка помоли шиљату њушкицу. – Требало је молити се Богу – рече монахиња. – Ко ми каже!.. – узврати јој ровка. С руског превела Драгиња Рамадански

Олга Комарова

ХЕРЦБРУДЕР

Једино достојно занимање за жену јесте – да воли Херцбрудера. На свету по свој прилици постоје и други мушкарци, али ја их никада нисам видела. Како сам дошла на идеју о тој јединствености, нека остане тајна. Вероватно на свету постоје и друге жене. Оне можда умеју чак и да ходају као мушкарци, мада ми је Херцбрудер објаснио да је то страшна мана, кад жена има ноге. Херцбрудер каже да је основна разлика између мушкарца и жене, што мушкарци имају ноге. Рекао је да ћу, када напуним 16 година, постати његова супруга. А да имам ноге, дугачке као Херцбрудерове, била бих виша него сада, виша и од Херцбрудера. Херцбрудер свако јутро одлази некуда и појављује се тек увече. Питала сам га шта то значи, а он вели да је то ШИПАК. Не разумем баш добро шта је ШИПАК, па ми је он објаснио да од ШИПКА нема ништа простије. Ипак нисам разумела, Херцбрудер је одвећ паметан. Када добијем ово писмо, свакако ћу постати и сама за длаку паметнија. Јако волим да примам писма. Увек из њих сазнам нешто ново и занимљиво, о Херцбрудеру. Када сам била мала, писала сам и добијала писма у којима се говорило о постојању Херцбрудера. Потом су уследили описи Херцбрудера. Он има лице –дивно лице – један нос, два ока, затим још уши, уста. Када је Херцбрдуер почео да носи тамне наочари, угледала сам у тим наочарима свој одраз – сама сам се досетила да је то мој одраз, јер би, када ја отварам уста, и он исто отварао. Да, заборавила сам да кажем да се Херцбрудер понекад смеши. Још ми је рекао да постоји Бог и Божији свет, а кад нисам разумела, он је рекао да је Божији свет ШИПАК. ШИПАК – то је нешто тек онако. Тако… Питала сам, а шта ја треба да радим? Херцбрудер је рекао да ја – волим Херцбрудера. Он 57

има ноге, и то је дивно. На ноге навлачи ципеле, а у ципеле сипа суви грашак. Каже да грашак треба свакодневно мењати, баш као и зокне, и зато код куће имамо посебну собу где се чува велика количина грашка. Херцбрудер каже да сам ја његова ћерка, сестра и жена, и да је ово његова кућа. Ја не знам шта то значи, а Херцбрудер каће да то није ШИПАК, већ скоро молитва. Нисам се усудила да га питам шта је то молитва, али сам много размишљала о томе и чини ми се разумела: молитва – није ШИПАК, и значи није Божији свет. Молитва – није Херцбрудер и нисам ја, а то значи није мушкарац нити жена. Волим Херцбрудера. Херцбрудер постоји. То је неспорно. Врти ми се у глави кад мислим о томе. И Херцбрудер зна за ШИПАК, сваки дан иде тамо. Каже да тако треба, јер је он мушкарац. Да имам ноге, па и да дођем до самих врата, не бих их отварала, јер тамо је ШИПАК. Херцбрудер је задовољан са мном, и тврди да сам ја сама себи довољна (да не заборавим да га питам шта то значи, мада ни не морам, рекао је то са толико нежности). Све ствари се некако зову, само ја не, ја сам ја, и готово. Вероватно зато, што ја нисам ствар већ жена. Избројала бих ја сва та зрна грашка, али умем да бројим само до два: Херцбрудер – 1, ја – 2. Пробала сам тако да бројим: једно зрно – Херцбрудер, друго – ја итд. Испало је много Херцбрудера. И много ја. Преостало је једно зрно као вишак, па сам га обарила и појела. А шта Бог ради – питала сам. Он јесте – одговорио је Херцбрудер. Још ми је рекао једну реч – Космогонија, и да та реч значи “како и одакле је потекао свет”, као и да бих ја могла то да му објасним, само када бих се дубоко замислила, па ионако немам шта друго да радим. Зар ја ништа не радим? Па ја волим Херцбрудера. Али одлучила сам да то чиним истовремено. Да волим Херцбрудера и размишљам о настанку света. Бог постоји. И свет је – Божији. Значи, Бог је измислио свет. У почетку беше ШИПАК. Онда сам настала ја – и тако је саздан свет. Јер свет настаје тек када се успоставе неки односи. ШИПАК је вечан, и Бог је вечан. Значи, требало 58

је и мене измислити, јер тек у случају да ја постојим, између Бога и ШИПКА се успоставља неки однос. Истина, не са мном, јер ја волим Херцбрудера. Само, никако да схватим, шта Херцбрудер има с тим? Да ли је на страни Бога? Или ШИПКА? Или је уз мене? Да сам ја гора од Херцбрудера зар бих га волела? Биће да је Бог тако замислио – он који је, наравно, тако огроман да не може да стане у нашу кућу, он је створио маленог Херцбрудера, и навео га да борави код куће. А једном ми је пала на памет страшна мисао: а шта ако Херцбрудер није Херцбрудер већ прерушени ШИПАК? Тада излази да између Бога и ШИПКА нема никакве везе, већ само између ШИПКА и мене...Остаје још само нада да је ШИПАК – прерушени Бог. Херцбрудер је на ово рекао да је то још горе од пантеизма. Можда ћу, кад добијем ово писмо, већ знати шта је то пантеизам, јер ускоро пуним 16 година. Датум, потпис П.С. Волим Херцбрудера.

С руског превела Драгиња Рамадански

Олга КОМАРОВА (1963-1995). Аутор једне једине прозне збирке и маленог поетског циклуса. Противно последњој ауторској вољи, њени пријатељи објављују постхумни зборник Брат срца, с десетак проза. Прича коју објављујемо квинтесенција је њене поетике, која доноси драму великог, рањивог, и непатворено религиозног дара.

Јуриј Нечипоренко

ДРВО ДЕТИЊСТВА

Врба. Она се надноси над двориштем, као зелена фонтана. Ветар пребира по гранчицама – конопчићима од изданака, као да упреда зелену мрежу, зâр са шљокицама. Врба штити кућу од жарког сунца, преко земље прелазе сенке. Кућа је бела, двоспратница. Двориште је огромно, као континент, ограничен неравном линијом плота, шупом, гаражом. Збијају се по ивицама дворишта, иступају, одступају – и тако свој обрис мењају спољне границе дворишта. На великим врућинама суседи проводе све време у дворишту, у летњим кухињама. У шупама гаје петлове, куниће и ћуране за приплод. Из гаража се помаљају „волге“ – као огромне крупне рибе грабљивице са назубљеним хладњацима. Квочке се прскају по дворишту, петлови кљуцају свој одраз на хромираним „зубима“ аутомобила, чворци са врбе цвркућу, разлеже се пој – наздравље! Из кухиња надиру укусни мириси – када кувају боршч, прже кромпир, или пеку јабуке. На улазу у сваку летњу кухињу расте по јабуково дрво. Не зна се да ли је то приватно дрвеће оних који живе у кухињи, или заједничко? Оне што расту мало даље сам ја смело брао, зато што су сигурно заједничке. Али ми једно дрво није давало мира, налазило се на улазу у летњу кухињу Андруских. На њему су јабуке здраве, округле као лоптице. Иако ме је Фјодор Петрович Андруски крстио, није ми сасвим лагодно, ако је породица на дворишту, да без питања испред њиховог носа берем јабуке. Зато морам да чекам до увече, док они не оду кући. Али и прозори њиховог стана такође гледају на двориште, тако да се и увече мора све то обављати опрезно – не треба 60

трести дрво, него се вешати на гране као мајмун и тихо их обрати: као да си пролазио туда и случајно ти је на главу пала јабука. Али, она треба да се опипа – да ли је зрела, јер је врло занимљиво открити када оне сазревају. А оне таман сазревају – и саме падају у руку. Значи да је тако суђено, да је поједем баш ја. А дешава се да нас суседи сами понуде печеним јабукама, или печеним кукурузом, врелим зрнима на жутом клипу… Једна наша сусетка је пакосна. Она све време пази на своје дрво и броји јабуке. Тога се баш треба сетити – бројати јабуке на дрвету! А онда, наравно, жали се мом оцу – кобајаги, ваш син опет „пасе“ на нашем дрвету… Прво и прво: ја нисам ован, па да пасем! И уопште, то је питање проблематично: добро, да је тетка сама посадила јабуку, али она је на улици! И кад пролазиш поред ње, успут, ти као да си већ једно са тим јабукама. И ја сам, сећам се, то јабуково дрво поливао из канте. Кад би јабука била иза плота, то би већ било нешто друго. А овако, пролазиш поред ње, и сваки час размишљаш: „Ево, виси јабука.“ А ја не могу дуго да мислим на једно те исто – оглупавим. Ево виси јабука ево виси јабука ево виси јабука… Из тог круга треба некако изаћи. И опет идем путићем ка кухињи и видим: ево ти га на! Виси… Наравно, пожелим да је срушим… А та тетка ме пакосно посматра – сумња на мене. Ја због тог погледа губим и последњу трунку поштовања према њој, и хоћу да поједем јабуку, не из чистог мира, него у инат њој. Зато што не волим када људи сумњају, То је подло! И обавезно треба урадити то у шта они сумњају; иначе се често деси да они сумњају без икаквог разлога! Првом ћу приликом увече све да пооткидам са њеног дрвета. Друга је прича – суседно двориште. Они имају прави врт: стабла јабуке, вишње, дуд, огрозд… 61

А посебно вишње. Оне се преко плота нагињу на нашу страну. Са оних грана које су на нашој страни, ми храбро крадемо: оне су по закону наше. Али тик до њих такође расту примамљиве вишње, само са оне стране плота. Кад је то у питању, сасвим је могуће да поступамо неправилно, веремо се на плот. То је незгодно: он се клати, за њега се држиш само ногама, јер су ти руке врло заузете… Суседи, који су са друге стране плота, постигли су са нама договор. Разбацали су испод плота пола ведра дудиња, само да им се не бисмо пењали у двориште. То ја разумем! Наравно да ми пристајемо на такве услове. Они показују да нас уважавају. Није да се само деру иза плота: Не пењи се-ти коме говорим-одмах ћу-да ти-зграбим панталоне-да их скинем-и ноге ти-ишчупам! Уместо тога културно говоре: Разумемо ваше муке: код вас је много људи, а дрвећа мало… То је фино и дипломатски – толико да се после уопште нисам пењао у њихово двориште због вишања. Само, наравно, тај договор није за сва времена – када следеће године сазру вишње и опет буде тешко гледати их такве, тад ће, наравно, опет морати да поспу пола ведра дудиња. У пролеће суседи по целом дворишту крешу врбу. Из земље као грабуље, раскречено штрчи огромно дебло – ја га нисам могао обујмити рукама. Све са дубоким вијугавим наборима на кори. Кора са вијугама – као у мозгу. Кад је неко глуп, кажу: имаш мало „вијуга“. На дрвету је било много вијуга. Пређеш ли прстом – оне са водом снабдевеним завршецима, ниско, до земље су сиве, дубоке: као бразде у пољу, а ка врху постају све плиће. Кора постаје тања – и гранчице на врху су сасвим танке, као клешта код рака. Гране се спуштају надоле – и цео сноп таквих клешта-власи с дугачким уским листовима спушта се скоро до земље. Тако врба саму себе скрива. Њено лишће је сасвим ситно – као перца на школском држачу за перо. По рубу je назубљено, а са унутрашње стране 62

листа – беличасто наличје од меканих влакана: као да је кокошије паперје. Лишће личи и на птичија перца. Занимљиво је: ако би врба замахала гранама, да ли би полетела, или не? Суседи се по деблу пењу на врх, веру се по прислоњеним лествицама, седе на гранама. Прави баја, Витка Гордукалов, и пуначке девојчице Малишеве, и цела породица Печенко, Петка Андруски, што подсећа на Пинокија, и крупна мадам Нишћенко, и мој друг, Тољик Гордукалов... A пензионер у нашем „колективу“, бивши председник Извршног комитета Боровски, није се попентрао на дрво. У платненом мундиру, ставивши руке иза леђа, стајао је подаље, баш као пацов који вреба. Надзирао је све, наређивао. А остали – сви на дрвету: нешто тамо чистуцкају, петљају се. Час им је једно потребно, час друго – а мене јуре: Дај то, донеси оно! И ја им доносим, час ножић, час шрафцигер, час метлу, а они се тамо врпоље, вичу, никако да утихну. Наједном им треба мотика, крпа, а онда ведро воде... Са разних се грана разлежу њихови гласови. Зацело, то је добровољна радна акција за уређивање дворишта – сви су се из куће помолили да зачешљавају дрвеће. Тамо, на врби, има опасних гнезда – то је нешто згуснуто, нешто згњечено, клупчад. Неколико гранчица се заплете, испреплете, срасте – и тако настаје то гнездо. У њему се задржава увело лишће, гранчице, кора – сав могући стареж и отпаци. Ако га се домогнеш, приђеш близу, по танкој грани, видећеш да је зелено растиње тамо нешто посебно: листови нису равни, као перца, него су изувијани, згрчени, са квргама и масним сјајним брадавицама. И та сва нечист скупља се у гнездо. То се мора опрезно ишчешљати или одсећи, тако да се не оштете живе здраве гране. Суседи расплићу косе дрвета, ослобађају зелене власи, а гнезда бацају доле, низ дрво. А тамо живе масне рогате бубе са раздвојеним реповима, зелене буве. Може одатле и змијица да искочи, и шкорпион: разни се створови тамо скривају, отровни и опасни, спремни да те грицну. 63

Али тада се све срећно завршило: нико није изуједан, нико није пао. Дрво су зачешљали – и већ пузе низ њега Витка, у чакширама-дугим, дугим, онај што се свима подсмева, ПеткаПинокио, разроки Андрјушица, и мој друг Тољик Гордукалов. Окреченог стабла – као одликашица у белој кецељици – стоји, улепшана наша Врба! Али како је то могуће, да су се у пролеће суседи пењали на врх дрвећа? Можда сам то само сањао? Али ако сам то и видео раније, у сну, тога се сада сећам, као да је било на јави. Наравно, временом се сан и јава помешају – онога, што се некада стварно десило, сећаш се у сну. А на јави се сећаш снова. Долази до неке размене, трампе, заокрета... Чекај мало! Ја се тачно сећам како смо ми рашчешљавали та гнезда. Можеш их лепо видети у рано пролеће, када је лишће на дрвећу још сасвим нејако, учини ти се да је дрво напола разголићено. Дрхтуљи наша Врба на ветру у провидној кошуљици... Тада се јасно види: има ту нечег згуснутог, згњеченог. У пролеће су се суседи верали на дрво и чистили га од тих гнезда. Расплитали су их, чепркали по њима, одрезивали их – и одозго су на земљу падали трули комадићи, гранчице са брадавицама, увело, од зиме преостало лишће... Ми смо све то палили на ватри, а одвратна поган би одатле измигољила, грчила се и цркавала! Раније су се суседи увече окупљали испод дрвета: само лампу обесе о грану – и седе, играју домине, или, како се то код нас каже „умећу јаре“. Ту и деца трче – и живот се у дворишту, када су вечери топле, продужава за пола ноћи. Гране се њишу, пријатно и спокојно под том зеленом густом косом, а одозго звезде провирују... Суседи су углавном снажни мушкарци, у пуној снази – руководиоци. Хај’те замислите: РУКОВОДИЛАЦ РУДНИКА. Тамо у руднику, за добро народа, ради тушта и тма, на хиљаде људи. Под земљом, где запаљиви гасови зачас могу све да дигну у ваздух! А ти треба да одлучујеш као о домаћинству – и да истераш план, и да га још и премашиш. А онда су се већ појавили и чудни руководиоци – луталице које су се сељакале, као народни певачи. Па они ће да упро64

пасте сав тај посао, рудник ће да униште, довешће до хаварије. Њих и отпуштају. Али где их денути? Јер они су важни руководиоци, не могу да командују над трицама и кучинама: него их пребацују у други рудник. А они и тамо све упропасте. Тако да прелазе са положаја на положај – док још има шта да се уништи. Када би неко одлазио из наше зграде, своју би гаражу остављао мом оцу. Тако да смо ми, иако нисмо ни имали кола, стекли прво једну гаражу, а онда и другу – само што се и трећа појавила није, али је то отац одбио. У нашем су дворишту биле укупно три гараже, озбиљне грађевине, камене. И зашто би само нама припадале? То је већ превише... У гаражама је стајао столарски алат, бицикли, ту су лежали набацани часописи „Крокодил“ и „Знање је моћ“, заједно са зимницом. Гомиле семенки сунцокрета, пирамиде лубеница и диња, лук, уплетен у венце. Ми смо залазили у гаражу, осматрали трап, бирали за себе лубенице и диње, за вечеру. Али никако не могу да схватим: да ли је истина то да су се суседи у пролеће верали на дрво, или није? Можда сам ја то у књизи видео? По дрвету тумара мачор, а русалка на гранама седи... Па сам све то пребацио на суседе – можда је то Ваљка Малишева, коју је један познаник назвао погрдним именом, уместо русалке, и да је ту и дресиран мачор-научник... Стоп! Тачно, код нас је у дворишту постојао научник, предавао је у средњој школи, презиме му је било смешно... БАЗИљЕВ! И сам је личио на мачора – са сувоњавим лицем, наочит – он нам је испод врбе читао кљижицу о господарици бакарне планине. Све се своди на то да нисам ништа измислио, код нас је у дворишту било као у Лукоморју. И сетих се, кроз причу, још једне породице суседа у нашем дворишту. Они су и мачора имали, риђега, живахнога, мршуљавога Васку. Презиме не постоји без разлога, не добијамо га случајно. То је таква врста речи, с њом неко живи, марљиво ради. И шта оно заправо значи – и породица је то, и покољење, и дрво –генеалогија. 65

Оно уписано, спојени звуци који некоме звуче заједљиво и сродно, као поклик и шифра. Усађено у главу, просвирало кроз уши свих предака, презиме окружава човека, изазива љубав, смех, бојазан, злобу. И тако је то са сваким људским бићем. Посебна је то реч – и оно се мора тихо поновити, ослушнути, мора му се испробати укус: ево новог човека, а ово му је презиме... Код нас је у дворишту била једна тета – та што је јабуке бројала, презивала се Вдовина! Она је, тако, да би оправдала своје презиме – мужа из куће истерала. Он је код нас долазио, жалио се (тада је тата био депутат). Али какав ту депутат може да помогне – кад је жена гуска? А онда је и кћер своју лишила мужа: избацила зета. Он је, јадничак, ходао по дворишту и плакао. Јасно је, већ на рођењу ти је суђено – презименом! Живе, смењују се у нашем дворишту породице, презимена, као у калеидоскопу, цевчици са отвором коју су ми поклонили на дан рођења. Гомилају се могући узори, неко се сели, премештају се остаци прошлости – и свака је година као окрет калеидоскопа. А високо горе, над кућом, над Врбом, над двориштем, звезде се окрећу укруг. Стоји у месту звезда северњача, окреће се „ведро с ручком“ Великог медведа, скупља звездану кишу, да би је у августу просипало с неба... Боровски. Стари трбоња који изгледа шупљоглаво и мрачно... Он је донео одлуку да грана Врбе заклања светло у његовом стану. Тако је дрво стајало, као да је пружало руку ка кући, и гранчице, као прстићи, извијале су се ка нама. Ти су ми се прстићи много свиђали, можда зато што су расли сваке године, као и деца из нашег дворишта. А одрасле гране нису расле – сушиле су се и беласале. Као кошчата старичица која је личила на Кашчеја Бесмртног, као Боровски. А изгледао је све шупљоглавије и, што је врло чудно, све мрачније. Некако су се суседи окупили и договорили се да одрежу дрвету руку. А нама је ње било жао – ми смо на њу љуљашке качили, верали се по њој – она је била гипка као опруга, нас је љуљушкала и у сан уљуљкивала. Одрезали су је. 66

Дрво није издржало такво извргавање руглу – тад је почело да се суши, као да је уместо гране остао унакажени патрљак. И почело је дрво суве гране да баца на суседе: продрма крошњом ваздух, изазове ветар, страшно зашушти лишћем – баш као да долази киша. Тако оно и призове кишу: суседи трче по дворишту, скидају веш, кухиње затварају. А Врба као да затутњи, сва се размаше и као да нешто баца: суве гране! На све стране! Као да је на наше двориште бачена клетва – сви су се завадили, посвађали се. Престали су суседи да рашчешљавају дрво, да га дотерују, и нису се више под њим ни окупљали. А ми смо читаве дане на дрвету проводили. Међу гранама смо направили пречку, као за птице. Преко дана смо књиге читали, а увече се играли дечијих игара: вртлара, или ронилаца. Када би се у дворишту смркавало, везали бисмо се за грану конопцем и спуштали се доле. Али се нисмо могли удаљити од стабла – само за дужину конопца. И то на кратко – опет се требало попети на врх гране, да се надишемо кисеоника. Прво бисмо се узверали на „прву палубу“ дрвета – стабло се рачвало у два правца, а ми смо се, држећи се за гране, пењали све више – и посадили бисмо се, поређали, као на капетански мост, на хоризонталну гипку грану. А нешто више од тога – почињао је јарбол, уз који смо се пентрали, као да смо прави правцати морнари. Увече је доле сумрачно и ваздух је лепљив, таман – као вода... Са врха се види читаво двориште – као копно, које се наједном нашло под водом. Много тога занимљивог има на морском дну, као у потонулој Атлантиди: бетонске стазе, као рушевине древних храмова, чудновате окамењене структуре, трагови претходне цивилизације. Као кад би нас неко погледао кроз сијасет година, из будућег, новог света. Сусетка је, на трему, читала књижицу: НОВИ СВЕТ – а после су испод тога следиле некакве бројке. Занимљиво – нови свет и некакав број. Светови по бројевима. 67

Аааа – то нам указују на број 1980. А зашто је он НОВИ – зар није већ одстојао, требало би да буде стари. Каква је то неистина у самом наслову! Какав нови свет у 1980. години? Занимљиво би било гвирнути у књижицу... Ја сам сусетки дао „Последњи педаљ“, а заузврат сам узео тај НОВИ СВЕТ. Кад тамо: будалаштина! Сусетка ми је рекла да постоје посебни часописи за писце, како би били објављивани. Ја сам се озлоједио: ако су то прави писци, онда нека пишу књиге, као што је она о Незналици или о професору Вагнеру. А ако не можеш да напишеш нешто тако занимљиво – мани се, немој узалуд по хартији да шкрабаш! А има их што пишу да се смртно досађујеш, а сва слова безначајна, јалова... Пола је стабла наше Врбе усахло. Измучили су је – тестером одсекли половину, тако да није личила ни на шта: насред дворишта штрчи нештоголо и кусо. Тада је дрво од жалости сасвим усахло. Кад су нашу Врбу сасекли у корену, и сам поглед на то место постао је болан. Онда се та срамна пустош свуда раширила – осушиле се и јабуке и вишње. А суседи су се осипали. Стигли су нови новцати. Као да нису били лоши људи: она је радила као учитељица, он као инжињер. А они час наше ћилимче, отирач, испред врата однесу, час нам узму чаше из кухиње... Да не поверујеш. Очигледно је: од беспарице застранили. Добро је да нам и писма не пишу – тужбе и потказивање. А други суседи почели да пишу: „Услед незаконите радње њима припадају две гараже које заузимају највећи део дворишта, и не можемо да простремо веш“. Десет година им гараже нису сметале, али су, очито, порасле, а понашају се као деришта, угурсузи једни: вијају суседе по дворишту, и ометају, ометају простирање веша. Суседи су нам написали писмо. А ко је потписао? Боровски, Нишћенко, Андрјуша – скоро сви су потписали. И прича се ружно завршила – гараже су полугама растурили, развукли по бетону. И двориште се наше претворило у не68

што кроз шта се пролази. Са свих су страна у њему рупе, промаја – није остао ни камен на камену. Ја сам отишао од куће и сазнавао сам из писама како се наше двориште урушавало. Кратке посете су биле као тренутне фотографије: ево дрвета са одсеченом руком, ево од њега остао један патрљак, ево рушевине гараже... Онда су пропали остаци плота – и простор дворишта је бесрамно огољен – као у мртвачници, где студенти медицине прегледају делове тела које се некад кретало, дисало. Умрло је двориште. Нашу кућу окружује мртав простор, пустош. Када сам сазнао да нам је двориште умрло – згрозио сам се. То је значило да немам где да се вратим – и то што сам ја помно чувао у сећању, што сам волео: дрво, плотови, гараже, шупа – све је пропало. Чини ми се да се сећам сваке неравнине на плоту, ољуштених кровова гаража направљених од шкриљца, храпавих неиструганих дасака у шупама... Тада сам се зарекао да ћу о томе писати. Како се савршено сећам свега – и како смо дрво у ред доводили, како су се суседи дружили, како смо под врбу постављали астал, како смо вешали лампу – играли домине у дворишту током читавих дугих вечери. И укуса пролећних капи на гранчици, и мириса пупољака... Све ћу да испричам, како је било – и за ту клупчад, у којима је нечист... Није наше двориште обично – у њему је русалка и мачорнаучник. А онда сам заборавио на заклетву, на моје двориште – нисам имао када да пишем: породица, посао... Али када сам погледао на свет очима свога сина: на тај нови свет свуда уоколо, када сам га упоредио са оним што сам видео у детињству – осећао сам се језиво. Опет сам се сетио наше Врбе, сетио се суседа – смешних, злих, добрих, уображених, шашавих... И поново сам на јави видео: суседи лицкају Врбу. 69

Она стоји, као девојчица, овенчана кикицама од танких гранчица – спрема се да се ушета право у пролеће. В(е)рба (verbum), на латинском значи „реч“. На почетку бејаше В(е)рба. Са руског превела Александра Грубор Јуриј Нечипоренко (1956) Рођен у граду на југу, у Ровењкaма, на граници Украјине и Русије. Док је био дечак побеђивао на олимпијадама из математике – а онда се нашао на Московском државном универзитету, где је дипломирао физику. Изабрао катедру за биофизику и кренуо на докторске студије у Институт за молекуларну биологију Руске академије наука, где се до данас бави физиком молекула ДНК. Резултати су објављени у неколико десетина научних чланака. Почео да пише после одбране докторске дисертације. Учествовао је у стварању клуба „Црна кокица“. Прво „чедо“ „Кокице“ био је алманах Кукурику, и ту је, у рубрици „Необични уметници“, писао о Кандинском, Маљевичу и Шагалу, и о савременим уметницима. Све то време је инстинктивно померао границу између дечије књижевности и оне за одрасле (због чега је био на мети критике); ту недавно је открио да у Немачкој постоји „двонаменска“ „дечијеодрасла“ књижевност. Главни је уредник дечијег часописа „Електронске пампе“ (www.epampa.narod.ru) и електронског часописа „Руски живот“. До сада објављене дечије књиге: Дечак са вашара, Живот и дела Николаја Гогоља, Паидеиа, 2009, превод А. Грубор. Начелник за везу, Арт хаус медиа, Москва, 2010, поновљено издање 2012, на српски превео Жарко Миленић. Помоћник царева, Ломоносов, Живот и дела Михајла Ломоносова, Московски државни универзитет, Москва, 2011, на српски превео Владимир Коларић. Смејати се и звиждуцкати, Жук, Москва, 2012. (Награда Сребрни Дељвиг 2013, и награда Јасна Пољана 2013). Златни петлић (роман-иницијација),Савремена литература, Москва, 2014.

Шандор Тар

ВЕЖБЕ ПРЕЖИВљАВАЊА

Најтеже ми је било да синовима објасним да ми немамо ништа зато што су наш део украли богаташи. И да то треба да повратимо. Имам два сина, један иде у осми, други у седми разред, мада је овај, Ђурика, старији, само што је он два пута понављао. Ферика би изгледа, могао из цуга да заврши осмолетку, мада је и он велики мангуп, више времена проводи на улици него код куће. А и овај други је исти. Опет, то ме ни не чуди, на њиховом месту ни ја не бих долазио кући да не морам. Имамо једноипособан стан, социјалистички, што је то некад било добро! А сад је већ мали, њима поготово, чак и овако, кад су они у великој соби, а ја у малој. Скучен, пропао, запуштен. Треба да се реновира, али од којих пара? Имам и жену и ћерку од годину и по, знате, све су то некаква деца по уговору, да бисмо добили од банке, па дечји додатак, па оваква помоћ, па онаква помоћ, све што је могло да се избоксује. Они су код таште, она их издржава али синове већ није прихватила, мала јој је пензија, да не спомињем да ни жена ни ја нисмо запослени. Прво су мене шутнули на улицу, а пола године касније и жену, мада колико знам постоји нека уредба, неки закон, по којем њу не би смели. А други закон каже само онда ако сама подиже дете, стварно не знам. Али да никако не ваља, то је јасно. Него, да наставим, објаснио сам синовима суштину живота, да смо наиме ми сиромашни зато што има оних који имају много, а имају много зато што су и наш део стрпали себи у џеп. Осврните се по школи и видећете да има оних који једу зимску саламу на великом одмору, носе Адидас, имају мобилни, скуп сат на руци, супер ранчеве, и тако то, ви то боље знате. Јесте, убацио се Ферика, Адидас, па имају вокмен, Бенетон ранац, мајице, наставио је да набраја називе тих фенси марки, 71

шта све не, мајице, кошуље, панталоне, ципеле, нисам могао ни да запамтим, само још то да у Мек Доналдсу једу и пију, проводе се по тржним центрима, мултиплекс биоскопима, јесам добро рекао? Мултиплекс? Дуго сам мисло да је то нека врста пластике. А има и оних који немају маунтинбајкове, јер их аутом довозе и одвозе. А могуће да код куће имају и то. По Ђурију, са њима чак и наставници друкчије разговарају, они богами не понављају, иду на приватне часове, на енглески, а девојке на балет, на плес, постоји и секција за мажореткиње, али тамо Жужу већ нису примили, мада је лепа и згодна, а и мајка јој ради тамо, чистачица је. Ето видите, рекао сам им, у том грму лежи зец. Ваша је несрећа у томе што вас је рода донела овде, а не рецимо на пример у Енглеску, па још у краљевску породицу, или што вам отац није на челу банке или банде. Наравно да су већ знали, да су ти покрети мажореткиња увезени из Америке, заправо институти за образовање курви, где се малолетне девојчице проституишу, нафракане, уста, нокти, на рукама, на ногама, свуда, и полуголе дефилују пред педофилима који балаве на њих. Добро, не баш буквално тако, нормално, али је Ђурика изнео своје мишљење: све су то курве, само што се још не јебу, али већ једва чекају. Само не с нама. Знали су и да децу не доносе роде, о томе сам их подучио још кад су били сасвим мали, да не би од другог чули неку будалаштину, данас су већ и попови присутни у школама, са Богом, Исусом, Библијом и свим тим бајкама, које су некада измислили за себе, како би у име Бога могли да владају читавим светом. Добро, зло, истина, поштење је оно што они кажу. Добро и зло, праведно, честито и поштено је оно што они кажу. Тако да је праведно и то што о нама не брине ни Бог, чак ме не пушта ни да радим. Чак и за то имају објашњење, па кажу, ко тебе каменом, ти њега хлебом. Само што за то ти треба имати хлеба, а то богами не дају. Па каже, кад те лупе по једном образу, ти окрени други. Још ми само то фали! Тако бих га опаучио, да би се дотични простр’о колико је дуг, нарочито ако би то био поп. Па још каже у зноју лица свог јешћеш хлеб. Па зноја има, али где да нађем хлеба. Не бих овде да држим предавање, али по мени, црква је највећа мафија, треба виде72

ти код католика ту помпу, тај баршун, тај накит, то злато, све, кад се нагиздају, накинђуре ко за параду. Ако је Исус постојао, онда је баш такве својевремено избацио из храма, више се не сећам кога. Па ко је још видео незапосленог попа? Или неког који копа угаљ у руднику? Да копа на врелом сунцу, да оре и сеје. А ти који то радиш у зноју лица свог, ти ћути и трпи! У име Бога, то је чаробна реч. Иди у ров и трпи. И немој да се побуниш, јер лакше је камили проћи кроз иглене уши, него богатоме ући у царство небеско. Занимљиво да се њима ипак не жури у царство небеско, јер је њихово оно овде! А за нас је пакао. Разумем се у ове верске ствари, јер сам се ја причестио, иако то тада није било у моди, напротив! Али отац и мајка су ми рекли, треба ти то за интелигенцију, за општу културу. Набубао сам напамет. Далеко ћу с тим догурати! И по овом питању сам просветлио момке, не тим тоном наравно, само сам их молио да пазе, да гледају, слушају, нека сами одлуче шта је грех а шта није, и да ли осећају божје присуство у свету, ено им Библије у шпајзу, нека је читају ако хоће, па после нека после одлуче да ли желе да верују или не. Веровали ви или не, прочитали су је или бар бацили поглед, али за сада се не ломе око тога, слутим да је то зато што би тада морали да иду и на веронауку а и тамо би онда морали да уче. А Ферику је ипак копкало зашто су баш Јевреји били од Бога изабрани народ? Нисам знао. Ђури је убеђен да је то због тога што је и он Јеврејин. Шта да вам кажем, можда има нечег у томе, али тада сам само зинуо од изненађења. Тако, дакле, стоје с вером. Нема везе. Још се могу преобратити и са шездесет година, има тих секти, ту само треба да се бућнеш у неку бару и сва злодела ће ти бити опроштена. Ни иначе нису типови који псују, код нас то није био обичај ни у жениној породици, понекад би неком излетела по која, али то не може бити тако велики грех, као рецимо преко ноћи прогнати милион људи или отпустити њих двесто, као што се десило код нас у фабрици. Јер отишла је у стечај. Тако су рекли. Али ја још никог из руководства нисам видео на бироу рада. Нити дрежде испред 73

фабричке капије као ми, а нико од њих није се изметнуо ни у бескућника, пошто њих све познајем. А не би ни могли да га трпе. Чак је могуће, да би такве појели, испекли га и појели. Али, није реч о томе. Док смо полако потрошили све што имамо, видело се да ту посла бити неће, а режије треба плаћати редовно, а треба и живети, што већ неће ићи. У данашње време човек попут мене или станује или живи. Рекао сам жени, разговарај са мајком, можда може да нам помогне. Моји су већ умрли, од оног што сам наследио, што ми је припало, јер било нас је четворо деце, од тога смо купили стан. Сад је на тебе ред. Ето, тако су оне доспеле код таште на село. Ретко се виђамо, али то неће још дуго бити проблем, још мало па неће знати ни ко јој је био отац. Других проблема немамо, сексуални живот нас и онако више не занима, из тога би настала читава збрка, само нам још једно дете фали на грбачи. А и за малу смо се одлучили због тога што је жена негде чула за материнство као професију. Јесте, јесте, али испоставило се само за дете до осам година. Ако су сва млађа од тога, добијеш мање. Лепо су то смислили! Шта, после им мајка више не треба, само хонорарно? Но, свеједно, рекох јој, чим станем на ноге, ти се враћаш. Пробали смо да ташту намамимо код нас, да је у старости негујемо и пазимо, јер је удовица, нека прода кућу, и ми ћемо нашу, купићемо једну већу, у коју бисмо сви стали, а ни она не би била сама, јер осим моје жене нема више деце. Није дошла. Она овде, у граду, више не би могла да се навикне, радије ће остати у својој. Шта да кажем? У праву је. Превалила је седамдесету, не бих ни ја прихватио на њеном месту, и ово је већ велика помоћ што је примила своју и моју ћерку, и сад бар није сама. Никад није радила, прима мужевљеву пензију, не знам колико, али не верујем да је много. Као што рекох, синове већ није примила, рекла је, велики су, бучни, неваљали, пуно је муке с њима. Девојчица је ипак нешто друго. Евентуално у неку установу, предложила је, на шта сам ја рекао: то не долази у обзир! А ви, дечаци, шта мислите? Само су окретали главу, као да гледају пингпонг и би74

ли су врло снуждени. После још више, кад смо испратили жену и дете на станицу, док смо се пешице враћали кући, Ферика је чак и упитао, ко ће сад да кува? Насмејао сам се и рекао, па ја! Није то нека уметност, немојте мислити! Али појести то, е то ће већ бити подвиг! На то су се већ насмејали, опустили се, пешачили смо даље, али већ боље расположени, рекао сам им, синови моји, не бојте се док сам ја ту! Док има за друге, биће и за нас! Повратићемо свој део! Код куће су одмах хтели да једу, било је још јутро, питао сам их, шта? Да једемо на празан стомак? На то су се опет насмејали, но пронашли смо неке остатке, а онда сам видео да у фрижидеру има једна шерпа и у њој супа за још два дана. Док се то буде појело, треба да научим да кувам, о, господе Боже! Има да научим! А има и тих супа из кесице, јетрене паштете и кромпира. Тиме се пуни желудац. Јефтиних кобасица, сланине, масти, хлеба. Калорија. Једном речју, остали смо тројица, синови и ја, са супом за два дана у фрижидеру, а у мојој глави море брига. Пре свега, не дозволити да се клинци сневеселе, највише их волим када су весели, насмејани, па чак и кад су дрски. Кажем ја њима, момци, сад смо слободни! Свет је наш, све је дозвољено. Све? Ферика се одмах ухватио за ту реч, ја му кажем, па добро, скоро све. Увек ћемо се договарати како и шта, и ваша ће увек бити последња. Озбиљно? Озбиљно. А сада хајде за мном. Куда? Ту, до шпајза. Тамо смо ономад сакрили пар секси часописа које нам је комшија са горњег спрата дао на чување, да му их дете случајно не пронађе, па су код мене доспеле и две порно касете, које иду у видео-рекордер, али ја видео-рекордер нисам имао, нити ме је то занимало. Извукао сам из шпајза та два или три часописа, ни сам не знам више како су се звали, а да, Гуза магазин. Клинци су се одмах примили а ја сам почео да смишљам ратни план. Штедети на свему. Већ сутра отказујем кабловску. Телефон. ТВ нека остане због клинаца. Па вода. Водомер сам имао, увео сам га док се још имало. Сутрадан сам већ кофама теглио воду из смећарника у сутерену, то иде из заједничког буџета. Воду за купање сам грејао на паушал75

ном гасу, а ни не треба човек сваки дан да се купа, доста је једном недељно. У истој води сва тројица, после туширање. Ни веце не треба повлачити после пишања. Кад већ почне да смрди, донећу воду из сутерена. Остаје још светло, нећемо га палити ако не мора. У вецеу никада, ту свако напипа свог и готово. Ови станови су пуни прозора и испред зграде гори светло, скинути засторе, завеса нека остане па кад не видимо, онда спавамо а и телевизор светли. Знао сам већ и то да ћемо се по хладном времену, зими, грејати на паушални гас, а не на централно грејање јер ја и за њега имам свој калориметар, ономад сам тек уз силна натезања средио да ме одвоје. Позивао сам се на то да постоји оџак, то ћу ја већ некако решити. Ипак ме терају да платим некакву минималну суму, јер, као, комшијин зид је топао, греје и мене. Е сад, за паушални гас ће ми требати грејна решетка бојлера на гас са цревом од најмање десет метара, који ћу да провучем где ја будем хтео. Како год да сам рачунао, све су то биле ситне уштеде, али зрно по зрно, погача, кажу, мада ја још нисам видео човека који је од минималца постао милионер. Ето. Клопа. Јер ипак, јести се мора, поседно моји синови, организам им се развија, не бих поднео да након неког времена два слабашна, рахитична детета скапавају крај мене. То би ме убило. Доручак, ручак, вечера. За њих ужина за преподне, по могућству и за поподне. Господе Боже! До тада нисам ни приметио колико пута човек једе! Мислим, нормалан човек, јер било је дана када ја уопште нисам јео. Само сам пио. Или чак ни то, кад је у фабрици било повуци-потегни. Али они морају! Меса, меса и још меса! Доручак је решен, јер сетио сам се да ми је жена рекла да су јаја најјефтинија. И свака будала може да их спреми. Тако да се доручак састојао од јаја, кајгане у коју бих удробио хлеб да буде издашнија, а, кад би се нашло по нижој цени или кад сам успевао да мазнем, и од лука и зелене паприке приде. И хлеба. Ови у радњи ме знају, рекао сам им дајте ми сувог, јучерашњег хлеба, имам неког друга који држи свиње па му треба. Јефтиније је. Што би га враћали? Договорили смо се. Векна или две на дан, пошто уз све једемо хлеб. Оперем суви хлеб, јер то се већ баца, буде блатњав, проспе се нешто на њега, не76

битно, ионако треба добро да се натопи, па да се онда убаци у штедљиву рерну, мало га испечеш и буде као свеж. Упола цене, тако смо се погодили. А за промену, јаје на око, прженице, кувана јаја и литар чаја, од једне кесице, али не да се прелије, већ да се кува, тако се све извуче из кесице, нарочито ако је притискам кашиком. Ручак је већ био зезнутији, барем два јела, али после пар дана усталила се пракса, један пензионер са четвртог, господин Галант ми је објаснио: две тртице, један батак и један карабатак. Од батака скувати супу, са пуно зелениша, подучио ме је како, а тртицу исецкати и направити паприкаш са пуно тестенине. Само да има пуно сафта, рекао је и био је у праву, за сафт не треба пуно масти, може да се разблажити и водом, само добрано зачиниш са пуно лука. Што даје густину. Сито је. Па кост од крменадле, ређе вратина, три парчета, од једне гулаш, од остале две шницле, испечене са белим луком, са пуно кромпира. За недељу и за празнике. Кувао сам, синови су се углавном смејали, али јели су јуначки, да не грешим душу. И подварак је врло економичан, било од кожуре, сланине, папака, кад има јефтиног купуса. Кромпир паприкаш са виршлама, кромпир у свакој прилици, и кувани и печени, за супу, за ђувеч и тестенине. Једном сам правио грашак јер га јако волим, онако како га је кувала мајка, и успео сам повољно да дођем до једног паковања тако што сам га мазнуо. Само нисам знао тачно како се кува. Али сам волео да се у њему осећа першун, тако да сам доста ставио. Оно што нисам знао је да је грашак све тврђи што се дуже кува. Био је тврд. И ужасно зелен, лоше га је било гледати. Брзо сам убацио два јајета на око, да га ни не гледам. После сам се сетио, чини ми се да је мајка додавала и брашно. Додао сам мало и ја. На шта је то личило! Клинцима сам, наравно, морао да кажем шта је то што једу, добро је да знате, рекао сам им, како бисте у болници могли да кажете шта сте последње јели. Попадали су од смеха кад сам им испричао читав процес кувања. И појели су! До последњег зрна! И овако је укусно, драо се Ђурика, слатки су били и некако им се до77

падао читав тај вагабундски живот. Главе, шваргле и све што је јефтино, што сам код куће могао да испечем на мало масти, с белим луком и бибером. Чварци. Поврће? И сам сâм укапирао да има свежег у контејнеру на пијаци, оно које продавац не би успео да прода, нити да га врати кући, отпаци или натрули комади, може то да се исецка и уз малу дораду буде јестиво. Доносио сам кући кесе и кесе пуне кромпира, шаргарепе, першуна, грашка, јабука, разног воћа, чак и банана. А у јесен идемо у пабирчење, то је када човек иде по кукурузишту и сакупља опале клипове који су остали за комбајном. Кукуруз је веома здрав, хранљив, и свиње се њиме тове. Скувамо га, поједемо с нечим или га насуво самељем, од чега се може направити... бити каша, а даљим млевењем палента са хладним млеком или испечем проју и додам маст са остацима чварака. А може се мазнути и гомила кромпира, кад се вади, после кише вире из земље, па додај купус, келерабу и све што остане. Расути пасуљ покупити зрно по зрно, пипаво је, али ваља се. Видео сам то у детињству, са оцем сам ишао у скупљање, омлатили смо раж и пшеницу, испада да је вредело обратити пажњу. Све је јестиво, то је прво што човек научи. И то да се сналази на улици. Неко је једном рекао, људи, чистите улице. То мора да је рекао неки велики човек, али има пуно истине у томе, јер на пример ја своју дозу цигарета набављам на улици. Али не као бескућници, на крају крајева ја дом имам, већ облачим радни мантил који ми је остао још из фабрике. У рерни се налазио некакав плех, од њега сам помоћу дршке од портфиша склепао некакву лопату у облику латиничног слова Л, требала је још само метла па сам на аустобуским стајалиштима помео опушке, као службено лице, као радник градске чистоће. Када би стигао аутобус, дешавало се да некоме из уста извадим цигарету да је не би бацио на земљу. Нико се није бунио, видели су радни мантил. Скупљао сам их у једну кесицу. А из уличних пепељара бих штипаљком вадио пикавце који делују употребљиво, ни за шта се нисам сагињао. Код куће сам из ових остатака вадио дуван, јер ни један нисам стављао у уста, него сам већ извађен дуван мотао. Дакле ово питање је било решено, цигара сам увек имао. По78

сле сам се навикао и на то да кувам само за синове, да ја једем што оставе, ако оставе, али најчешће неку суву храну. Тако сам се извештио у сувој храни, да бих мгао технолог да будем! Е, али пиво! Пошто и то волим. И све што је од алкохола. Не много, никада нисам био пијан, само да ме мало омами, да заборавим, да се опустим, да могу да заспим на оном футону, са којег ми ноге висе чак и када га извучем. Клинцима је био таман, али они сада спавају на француском лежају. У малој соби смо имали два футона, покушао сам већ да их ставим и један до другог, па да спавам попреко али ни то није било добро. Добро је када је човек поспан па одмах заспи, шта год да му виси. Е да, и пиће. Оно је било само моја потреба, не баш насушна, али добро би дошло, но, буџет то није покривао. Па не могу ваљда паре које дајем синовима за храну да спискам на пиће. Они још не цугају, штавише, не могу да смисле алкохол, али полако, открићу им ја те чари, на крају крајева, снага кроз пиће улази. Пиће ослобађа, човек одмах буде спреман за акцију, нарочито ако га нема. Има код нас на углу једна крчма, одлазим тамо откад знам за себе, сви ме знају, стални сам гост. Сад већ знају и да сам остао на белом хлебу, са троје деце, без посла. Али, сећају се и времена кад се још имало, када сам плаћао и курти и мурти, не могу ја сам да пијем, мени треба друштво, разговор, пријатељи. У то време је барем тако било. У време када сам у фабрици радио и за свој рачун, дешавало се да наручим гајбу пива и кажем, ја частим све, на крају крајева, сви су ми пријатељи. И били су. Верујте ви мени, нема искренијег пријатеља од алкохоличара. И од Цигана. Сад, кад знају да немам пара, дрекну ми кад пролазим поред крчме, хеј, друшкане, уђи на час! Имаш телефонски позив! И они плаћају, џаба им говорим, момци, нећу моћи да вам се одужим, не љутите се. Не љуте се. Увек плаћа онај који је при парама. Тако је било одувек, јер они се сећају да сам некада ја плаћао, јер сам имао. И Цигани. Ево како је то било. Давно-давно беше, излазим ја из аутобуса, тек што сам пао на испиту из вожње, у попри79

личном бедаку, кад видим ја, у сусрет ми иду двојица Рома, мени цигара у устима. Они ме замоле да им дам једну, ја гурнем руку у џеп, а тамо још барем десет комада, и ја им онда кажем, момци, ајде да не бројимо, и дам им све цигаре. Нек иде живот, кад сам већ љоснуо на испиту. А они ће на то мени, дођи у Најлон! Вратићемо ти цигаре! Знао сам само да је Најлон циганска механа у махали, а знао сам и да је код Цигана то, ако пређу с тобом на ти, знак пријатељства. Правдао сам се, јер сам слутио да ће, будем ли сад кренуо да пијем, то бити катастрофа, али они су наваљивали, шта ти је, није ваљда да се стидиш? Долазе и Ђарме тамо, шта ти је. Рекао сам им да сам малопре пао из вожње, у бедаку сам, нека ме оставе на миру. Нису ме оставили. Туга треба да се залије, смејали су се и већ су ме ухватили за руке, хајде, ми ћемо да те утешимо! И кренем ја са њима. Мора да ми је у глави прорадио неки лудачки инат, јер када смо ушли у ту, нећу да кажем прљаву, али прилично неуредну механу пуну мува, одмах сам рекао точиоцу, дај гајбу пива. За све. И точилац је био Ром, осврнуо се и рекао, овима то неће бити довољно. Добро, рекох, онда две. Али једну до друге! Е, нато су сви праснули у смех, чуј, две гајбе пива једну до друге. Чуо сам да им је то прешло у узречицу, кад неко тражи две флаше пива, увек дода, једну до друге. Шта да кажем, лепо смо се провеселили, и од тада, кад ми дође да мало попијем, увек ме пут нанесе и тамо. Чим ме примете, одмах ме вуку унутра. И наливају ме. Ја сам њихов Плави Цига. Понекад донесу и цегер пун меса однекуд, кажу, донели им рођаци, треба дуго да се кува, није свеже. Ја их питам, да није то из бунара са цркотинама? Пошто је то ту, у близини. Они негодују, ма какви, шта је теби! Ипак, такво месо увек прво испробам на себи, ако је можда ипак одатле узето, далеко било. Истина, не заудара, а на крају крајева ни пиле или свињу не једемо живе. Цркотина је све што је код месара. Ништа нам није било од тог меса, ни мени, ни клинцима. И њима сам испричао одакле то силно месо. Ништа њих то није занимало, рекоше да је добро. Укусно. Значи, може бити да смо јели већ псеће, коњско, па можда чак и људско месо добро зачињено, заљућено, с туршијом. А са Ромима разгова80

рамо. Воле они то, не затварају уста, мељу, мељу, жале се, али се и хвале, а ја волим да их слушам. Добри су то људи. И они су без посла, сви до једног, и по томе смо им слични. Покушао сам ја да се запослим, није да нисам, да нађем посао, али нигде ничега. Ако си превалио четрдесету, углавном неће ни да разговарају с тобом. Иначе сам по основној струци часовничар, и у фабрици су ми поверавали такве инструменте, прецизне ваге и регулаторе са сатним механизмом, било их је као плеве. Јер часовничари више ником не требају, нема више сатова који откуцавају, све је сада на батерије, сав посао се сад своди на мењање батерија, евентуално наруквице, стакала, и на продају. Нових. И тако, после пар месеци ја одустанем, ја сајџија више бити нећу, то је сигурно. Покушавао сам приликом пријављивања за посао да кажем да сам нешто друго, на пример, механичар, али и њих има као Кинеза, а ни у електромеханичарима не оскудевамо. У ходнику бироа за незапослене стоје плакати са позивима за преквалификацију, био сам се пријавио на курс за одржаваоце рачунара, занимала ме та машина, али нису ме предложили, односно нису ме подржали, а ја нисам могао да плаћам курс. Рекли су ми да сам стар за то и да је то посао за жене. Неће бити да је тако, рекао сам им. Јесте ли чули ви већ за NC или CNC машине? Нисте, јашта. Одакле бисте и чули? Е, на њима практично раде само жене, завршиле школу живота у комунистичкој омладини, и махом су жене партијских руководилаца. А мене су врбовале за неки курс звани клуб тражилаца посла. И то је водила нека бивша омладинка, лично сам је познавао још из времена кад је била професионална револуционарка, страшно ју је болело током односа, имала је неке ране тамо доле. Е, а што је тај клуб тражилаца посла тек био шоу-програм! Ту те уче како се тражи посао. Ево, на пример, никад не смеш да кажеш да си незапослен, иако сви знају да јеси, него мораш да кажеш да си тражилац посла. Каква разлика! И да не смемо да допустимо да нас откаче тако што нам кажу да ће нас телефоном обавестити, него морам да им тражим број, па онда ја њих да зовем. А шта ако ти не дају број? Па онда да на ула81

зу треба да обришем ципеле, да не би видели да су прашњаве, пошто ће одатле одмах закључити да нисам дошао таксијем или својим колима, него пешке, а то ствара лош утисак. Јер су и послодавци добили упутство на основу чега да препознају и оцене кандидате, кажу да у тој брошури и то пише. Да поправим зубе ако су ми пропали, да будем свеже обријан, да се не знојим итд. А да можда урадим десет склекова пре него што ме распореде да будем помоћни радник неком зидару? Упиш живи. Био сам у некој фирми у којој су разговарали с људима, тако ми је дотични рекао, због тога што има петсто пријављних на четрдесет радних места, и лепо је што сам ја часовничар и механичар, али јесам ли прошао неку преквалификацију, јесам ли учествовао у неком програму? Ни речи није било о томе кога жели да прими, са каквом струком, за колико, и све остало. Начисто сам полудео. Рекох му, како нисам, учествовао сам у програму повећања пениса, налетео сам на оглас у новинама, и на полугодишњем мерењу кита ми је већ била толика да би одавде, одозго, допрла до његових уста. А жена ми управо завршава вечерњи курс за повећање груди, али тек је стигла до хиљадугодишњих граница Мађарске. Мислио сам да ће укапирати хумор, али није. Шутнуо ме је. А на другом месту, у некој фирми за транспорт освежавајућих пића нас је све пријављене скупио на гомилу, власник или шофер, откуд ја знам, није се представио. Неки кудрави тип. Имао је главу као наш стари пас Чупко, кудраву, с великим носем и оклембешеним ушима. То је био конкурс расписан у локалним новинама, предузећу за освежавајућа пића потребни радници са завршеном матуром. И, довукло се нас стотинак у нешто налик на халу, изађе фрајер, погледа нас и каже, много вас је. Нек се јаве пушачи, у ствари, не, пушачи могу одмах кући. Лукаво, зар не? Шта се који ђаво производи овде? Експлозив? Да нису нафтне бушотине неке? Нигде бензинске пумпе на видику. Тако да је гро људи одмах отишло. Ја сам остао, премда сам пушач, али сам слутио да није добро да то кажем, и ципеле сам обрисао пре него што сам ушао у двориште, ово би требало искористити, помислио сам. Остало нас је, по мојој процени, двадесетак, али и то је било превише, 82

јер кад смо стали у ред, Чупко је кренуо да нас појединачно загледа као на сточном вашару. Али још увек није проговарао ни речи. Кад је стигао до мене, одмерио ме је. Био сам свеже обријан, очешљан, у чистим ципелама, са здравим зубима, добро, оним предњим, чак сам се и насмешио да их види. Питао ме колико ми је година. Ја му кажем. Ви у вашим годинама овај посао нећете моћи да обављате, каже ми. Што, питам га ја, шта би требало да се ради? У задњем делу хале стоји гомила палета, натрпана свакојаким напицима, отприлике до једног метра висине, али врло густо начичканих, упакованих у пластичне термоскупљајуће фолије, све по шест, по осам флаша, упро је прстом у њих, то треба товарити, показао је, на палете. Прође ми кроз главу, који ће курац матура за то, па овима требају физикалци, што нису тако написали у огласу? Какав црни конкурс! Сад је то у моди, конкурисати за све живо, још мало па ће и за гробно место морати да се конкурише. Али, нисам му ништа рекао, већ сам се био научио памети, напротив, стадох га уверавати, могу ја то, како не бих могао, има да их носим, те тврде фолије, и по две ако треба. Шта год се тражи. Добро, хајде онда да вас видимо, рече он, идите и подигните једну палету на једном крају и носите је докле можете. Коју сте мислили, упитао сам га, а он је одвратио, свеједно, ја сам отишао у задњи део хале, скинуо сако, јер и сако сам имао на себи, не јакну или џемпер као остали, а испод њега белу кошуљу, сва срећа да кравату нисам ставио. Палету чине паралелне даске дворедно закуцане за две јаке греде, да би виљушкар могао да забоде виљушке међу њих и тако подигао све товаре. Доња даска је на бетону, па сам и ја прво тутнуо руку као виљушку између две даске, и подигао товар, и није био богзна како тежак, мало га уздигао, па га ухватио испод доње даске и наставио да га подижем. Из прве сам га подигао до висине колена. Онда сам се мало одморио, подупро га коленима, променио хват. Тада је већ са другог краја товара отпало барем два пакета, то ме је обрадовало, помислио сам, како га будем подизао све више, почеће и други да отпадају и биће ми све лакше, на крају ћу га још подићи до моје висине, а дотле једва 83

да ће ишта и да остане од товара. Дубоко сам удахнуо, ајмо сад до висине стомака, али Чупко је већ викао, спустите то! Спустите то брзо, али пажљиво, још ћете ту све да ми стресете и има да се разбију на бетону! Спуштајте то! На глаткој дасци тешко је пронаћи добар хват, не можеш ухватити товар, држиш га скоро само прстима и длановима клизавим од зноја, а раде ту и крста, треба се сагињати и то са теретом, све у свему, једна рука ми је клизнула, лева, и док сам покушавао да дохватим товар, он ми се свом силином сручио на десну руку. Пригњечио ми је шаку на бетон. Осетио сам и чуо како ми се прсти крше под теретом, мислио сам да ће ми очи испасти од бола. Нашта је то личило! Моја шака, хоћу рећи. Гомила крвавог меса, као у касапници. Прекрио сам је сакоом да је не гледам, јер бих се онесвестио. Враћам се, Чупко ме пита шта се десило. Кажем му, ваљда сте и сами видели? Подигао сам товар, ви сте викнули на мене, и ја сам га испустио, на руку. Има ли овде негде воде? Опрао бих руку и гуцнуо мало воде, не осећам се баш најбоље. То ћете напољу, каже ми он, са вама сам завршио. Огласио се неко од пријављених, неки плавокоси рмпалија, млађи момак, каже, треба звати лекара, несрећа на раду. А овај и њему махне, напоље. Нисам ја, каже, његов радник, није његово да о мени брине, на крају крајева, није ме ни запослио. Плави је већ кренуо да га одалами, али сам га здравом шаком шчепао за руку, немој овде, немој пред сведоцима, просиктао сам, напољу ћеш га средити! Мораће и он једном да изађе одавде! Сачекаћемо, рекао је Плави и запалио цигарету, и мене је понудио, запалио је још једну и тутнуо ми је у уста, па смо ишетали са стоваришта. Још тројица-четворица вукла су се за нама, колико сам видео, сви са цигаретом у устима. Има једног лепог дана овог идиота да убијем од батина, видећеш, рекао је Плави већ напољу, на улици, знам како се то ради. Да не дужим сад, јер кад год се тога сетим, осећам бол на месту где су ми некад били прсти. Пошто су ми на крају два прста отфикарили, средњи и кажипрст. Али, пре тога смо, ви84

ше не знам како, скокнули у кафану Дом, ту је била у близини, Плави је перфектно знао све кафане, тамо ме је одвукао до тоалета, некако смо опрали шаку, то јест оно што је остало од ње, па је Плави сипао један деци вотке на њу, а сипао је и у мене и у себе по једну, а онда ми је, ни пет ни шест, нисам још ни дошао к себи, ишчупао нокте са оба пригњечена прста. Голим рукама. Не кажем, висили су, једва их је нешто држало, потом је некако изгњечио и месо не би ли добило неки облик, рекавши ми да је месар, да се разуме у месо, ово би лекар свакако скинуо, што пре, то боље. Нисам чак стигао ни да се продерем, толико је брзо све урадио и толико ме је болело. Завили смо их папирном марамицом, али онда је већ страшно болело, пулсирало, узалуд и пиће, бол није попуштао. Тако да сам следећег дана ипак морао да одем код лекара, а одатле у болницу, и збогом прсти. То је то. И нису их одједном одсекли, него део по део, три операције за месец дана. Али, да се вратим на почетак, сетио сам се тога, јер кад су синови видели нови изглед моје шаке, Ђурика је одмах питао, како ћеш ти одсад с овом шаком? Па још десном! И Ферика је то приметио, а да, нисам још ни рекао, скоро су исти њих двојица, густе косе, дрчни, наочити, пунокрвни дечаци, чак им је и лице слично, очи им се цакле, и да су хтели, нису могли да буду превише растужени ситуацијом, пре ће бити да им је била занимљива. Јер до тада смо већ научили да живимо. Ни од чега, јер једва да сам добијао неку цркавицу од града, а помоћ за незапослене је већ одавно била истекла, прихватао сам се сезонских послова, чистио сам, радио као ђубретар, плевио баште, вршио утовар код превозника, одлазио на гробље нудећи се да одржавам гробове, али одатле су ме брзо отерали пошто сам крао свеже цвеће и венце са нових хумки, скидао са њих траке са тужним натписима, па продавао цвеће на улазу. Цвећари су ме оцинкарили, јесте да и они краду, али ја сам био нова фаца, ником нисам био потребан. Био сам и разносач новина, али и ту сам, шта год сам могао, продавао трафикантима упола цене, много је било жалби, није било добити, јер има новина које вреде четиристо-петсто форинти, па се завр85

шило тако што су ме и одатле шутнули. Синовима сам објаснио све штосеве, утувио сам им у главу, нема шта да мољакате, преклињете, просјачите, изволите отети, јер то је наше! То је наш део! То припада нама! Био сам чврсто решио да их одсад васпитавам за живот, за овај живот. Шта да кажем? Свидело им се. Испоставило се да они већ одавно практикују ту струку у школи. Испричали су ми да им један дечко доноси хлеб и саламу, пошто су му запретили. Тако и треба, а чиме сте му запретили? Тиме да ће га поново истући. Добро је, рекао сам им, али немојте га убити од батина, нека се ништа не види на њему. Још нешто ново? Има, како нема, каже Ферика, за другог смо измислили да је дерпе. Сав је ко нека девојчица, и ако нам буде доносио клопу, нећемо никоме рећи. Е, свашта! А ја се још чудио, како то да нису гладни, па никад од куће нису понели ништа за ужину. Ипак, нисам разумео како сад то иде. Ђурика ми је објаснио: исписали смо на зид WC-а, па смо га позвали да погледа. Рекли смо му и да знамо ко је то написао, и да типови траже паре да не би ширили причу. Па ко је то био, пита их он? Па ми. Али, ако је стварно дерпе, онда хајде сад. За добре паре. И већ смо откопчавали шлицеве, али је Норберт, тако се зове, скроз одличан ђак који довозе Нисан Алмером, побегао главом без обзира, нисам, нисам, цмиздрео је. Зграбили смо га за шију и рекли, паре на сунце, или има да га дудлаш. Нисмо озбиљно мислили, то је била само проба, али од тада нам доноси, не баш сваки дан, али клопу нам даје сваки дан. Скинули смо натпис. Привремено. Ферика је, заценивши се од смеха, испричао да је први пут донео два хамбургера, један дао њима, а други сам прождрао. А ми смо се побунили, какав је то начин да нас двојица једемо један, а ти сам узео цео сендвич за себе? Од тада стално доноси три комада. Замислио сам се, мада сам их на прву лопту похвалио, тако се то ради! Отети! Али, у међувремену сам се сетио да ови момци у тој средини могу још далеко да догурају, можда могу чак и да се издржавају на рачун осталих. Пара имају, хране имају. И само они, ђаци знају шта се ту дешава, тај школски 86

живот је одраслима, родитељима, потпуна непознаница. Ипак има будућности за омладину! Радовао сам се. А онда сам, мало размисливши, рекао Ферики, ти ћеш пасти годину. Ђурика ће проћи, па ћете у осми разред ићи заједно. А онда нема учења, него падати, падати док год се може, на крају ће вас ионако пустити, али засад сте на правом месту. Јер бићете крупнији и снажнији од осталих и узимаћете шта год вам се ћефне. Паре, клопу, све што вам се свиди. А моје је да бринем кућне бриге. И то им се свидело, хтели су да искоче из своје коже, нема учења, до јаја! То нам бар иде од руке! Све би то било лепо, али сам добио званичан позив да дођем у школу, хоће да разговарају са мном. Питам клинце, шта је било. Слежу раменима. Ђачке књижице на сунце. Видим, пар пута су им већ уписали да ми јаве да дођем у школу, само што ми они то нису показали. Никад не гледамо шта нам уписују, правдао се Ђурика, али сам га умирио. Професорово је да уписује, а наше је да то прочитамо или не прочитамо. Нема потребе за прпом, средићу ја већ тог уписивача. И одем ја. Одмах сам се поставио са висине, немам ја времена да долазим овде, све док се дете налази на територији школе, ви одговарате за њега, а не ја. Млађи човек је био, изражавао се опрезно, рекао је да моји синови тероришу своје другове, узимају им новац и храну, и многи родитељи су се већ жалили. Могао бих и ја то да урадим, кажем ја њему. Јер ми немамо шта да једемо. А они имају. Одакле им? Шта ви мислите? Па отуд што мени узимају! Ништа тај није разумео. А и лоши су ђаци, наставио је, све саме јединице из скоро свих предмета. Па шта, питао сам га, ко их учи, ја или ви? Речи су навирале из њега као балега из краве, те наставничко веће, те мера удаљавања, а шта вам то значи, хоћете да их избаците на улицу овако неваспитане? Да скинете одговорност са себе? Чик, то покушајте! Мора да сам га прострелио погледом, не би ми било први пут, а он ће на то, добро, до тога можда неће доћи, биће како наставничко веће одлучи. А ја сам кренуо напоље, са врата сам се још једном окренуо, запретио му сакатом шаком, и процедио кроз зубе, боље би вам било да се бавите децом, а не са мном. Јер то је расизам! Избечено ме је гледао, како то мислите? Тако како ка87

жем, одговорио сам и оставио га нек размишља да ли сам Јеврејин или Циганин или можда оба. Јер синови су црни на мајку, али је моја коса плавосмеђа, а и носеви су нам просечни. Већ сам рекао да се ја око свега договарам са синовима, као мушкарац са мушкарцима, па сам им предочио свој најновији план: пре подне, док се они мангупирају у школи, ја ћу да издајем њихову собу, велику собу, курвама. Или мушкарцима који имају с чим и имају с ким, а немају где. За паре. Од тога ћемо комотно покрити режију. За један термин, од девет до четрнаест сати, изађе девет тура, пет хиљада по особи. Плус мени да се остави једна флаша пића поред кревета, и да свако очисти за собом. Са каквим је то само одушевљењем дочекано! Ђурика се одмах сетио две своје – пазите сад ово! – две своје школске другарице! Школске другарице, еј! Које могу било кад. Па кад ове почињу? А ми? То је Ферика питао, знао сам ја да више нису деца, да им глас мутира, да онанишу, али ово, ма не. Па ипак сам рекао, и ви ћете. Али, само поподне и само за паре. Вама ће да плаћају. И то у мојој соби. То их је растужило, ооо, то баш није сигурно, рекао је Ђурика. Шта није сигурно, упитао сам. Па, паре.. Е, онда сам им ја објаснио да су на овом свету једино паре важне. Нема пријатеља, нема љубави, нема ничега осим пара. Нема интимизирања ни са ким. Нека никога не воле, јер све је интерес. Сви хоће само још више да отму од њих. А женама само треба отац кога ће моћи да туже. Да се случајно нисте заљубили! Јер то ће брзо да прође, то је као дуга јебачина, и ето ти већ копилета, а само си хтео да умочиш. Треба их залудети, узбудити, и када више не могу да се суздрже, када оне траже, е, онда им рећи, у дуговима сам, дугујем, рецимо, хиљаду форинти, и никако ти то не избија из главе, зато ти не иде. И да ни у шта и никоме не верују, чак ни онда ако им се диже кита, али добро, за почетако може и бесплатно да се проба. Нека то схвате као тренинг. Као тренинг, као вежбу да се оспособите да у будућности туцате изгладнеле милионерке, маторке и то, јасно? Одмах су укапирали, повратићемо оно што је наше, китама ћемо да вратимо све, галамили су, е, такве их волим. 88

А свиђа ми се и што ме је Ферика после силног напада смеха питао, а је ли, тата, кад си нас правио, да ли си и ти само хтео да туцаш? Уффф. Е, рекао сам им да то није тако једноставно. Друга су времена била. Умешао се Ђурика, мора да је већ нешто нањушио, питао ме је, треб’о ти је кредит, је л’? Који се даје само ако имаш дете! Нисам имао куд, шта има да тајим пред синовима, тако је, признао сам. Немојте се љутити, али кунем вам се Богом јединим да се нисам покајао. Објаснио сам им да кад човек прави дете не зна нашта ће то изаћи, не зна чак ни да га је направио. Али, када се роди и почне да расте, да се развија, то је већ друга ситуација. Ферика се правио као да не зна шта да пита, а онда је на једвите јаде процедио, и, шта сад? Туцао си, и ево нас. И? Грозна ситуација је била, нисам знао шта да им кажем, на крају сам изустио, ја вас волим, радује ме што постојите, шта бих ја без вас? Па, шта би ти без нас? То је Ђурика питао, ништа, могао би да издаш и другу собу курвама. Ма не, рекао сам. Уххх, ала је тешко расправљати се са двојицом пубертетлија, кад год су они били у праву, није ми било друге него да им признам, у праву сте, мислите о мени шта год хоћете. Говно сам, ђубре сам, али волео сам вашу мајку, требале су ми паре и за стан и све остало. Ето, тако сте ви настали. И схватам вашу сумњичавост, не морате ме волети због тога, нема разлога да ме волите, а када вам будем засметао, избаците ме одавде, стан је ваш, на крају крајева, зато сте се родили, такав је живот. Ишчекивао сам шта ће бити сад, стварно сам био убеђен да ће ме после свега избацити, али то се није десило. Погледали су један у другог, а онда у мене, ма какво избацивање, рекао је Ђурика, па ко ће онда да кува? Да чисти? Шта би с нама било? А и фале ти два прста, могао би да одеш у инвалидску пензију, и то су паре! Имао је право мали! Али, откуд ови клинци знају све то? Е, видите, то је то, прогунђао сам. Мени то, је ли, није пало на памет, рекох, знате ли ви да ништа од мене не би било када вас не би било? Али, прво ћу средити то са собама, пошто мало каснимо са плаћањем режије. Да не дужим, стан је почео да функционише као место за рандевуе, интересовање 89

је постојало. Мада сам само у крчми разгласио вест, већ после недељу дана сам померио почетак радног времена на осам сати, што је било довољно за чак три туре. Ускоро смо почели да зарађујемо. Јели смо, пили. Не тртице. Претплатио сам их за ручак у једној гостионици. Дневни мени. Нисам могао жену да враћам кући, јер онда је свему крај. Има времена. Инвалидска пензија ме више и није занимала, пошто сам у међувремену сазнао да би за то требало пуно новца. Јер на свакој степеници процедуре ваља неког подмитити, а тарифе су утврђене. Најскупљи је шездесетдвопроцентни, тотални инвалидитет, тристо хиљада форинти. Али, може се купити, само је потребан посредник који ће све да смуља, он те свуда вода, он предаје паре, ти се практично не срећеш ни са ким, његов проценат је двадесет хиљада. И упознали су ме с једним, али кад сам чуо износ, рекао сам, не. А собу нису користиле којекакве скитнице, него ситуирана господа и њихов накот. Свакаквих је било. Практично им је било да у радно време могу да омасте брке, службени пут у Пешту је, рецимо, био добар алиби. Ни слутити ниси могао какви ће све типови са скупим аутомобилима да се паркирају пред кућом. Или се опрезно искрадати из аутобуса, док се осврћу лево и десно. Једном се чак и Плави јавио, срели смо се у крчми, тамо сам проводио време, кући нисам могао да идем, стан је био заузет. Погледао ми је шаку и рекао, добро обављен посао, мора да је добар месар радио. А онда је извадио педесет хиљада форинти и пружио ми их. Ма дај, за тебе је стан бесплатан, рекох му, али је вртео главом. Каже, има он где, али срео је Чупка, он ти ово шаље с љубављу. Остао сам без текста, а он је наставио: мало сам га испребијао, а онда му подробно предочио како вадим кости из говедине након што је моторном тестером расечем на пола. Говедо већ имам, а имам и моторну тестеру, а и станујем ту у близини, радим код куће. Има да ми плати или жив одатле неће изаћи, а његово месо ће ми послужити као надев, нема шансе да га ико пронађе. А кости ћу му скрцкати и има да га поједу пси. При руци је имао само педесет хиљада и нешто ситнине, али сад видим да су ти скинули два прста, тако да ти следује још. Богами, рекох му, средњи ми је био 90

најважнији прст, добро смо се исмејали, напили се и поделили паре. Није их прихватио. Рекао је да ће ми се јавити ако буде у стисци, али да је засад подмирен. Уградио се у бизнис са шверцом цигарета, није лоше, каже, једино што мора рано да се устаје. Прочуло се за стан, почео сам већ и резервације да примам да би се избегла гужва, у чему су ми, у то сам с разлогом сумњао, и синови припомогли. Они засад још нису довели никога, само су сањарили. Рекао сам им да није хитно. А ако неко и дође са вама, куртони су у ормару. Бар двадесет комада, ја сам их ставио тамо. Али најсигурније је да само напушавате, онда неће бити деце. Видели сте у оном часопису како се то ради. Немојте се секирати што она не ужива, важно је да вама буде добро. А после, кад вам попусти напетост, више вам и не треба, само је шутнете, нек иде кући да спава. Вратиће се оне кад-тад, видећете, и има да плате, само да се коначно појебу са вама, да уживају. Зато је ту куртон, али ви их онда више нећете желети, јер ко хоће да се љуби са таквом женом? Која је већ штошта ставила у уста. Ђурикино лице се уозбиљило, занимало га је шта би било да си и ти нашу мајку само у уста, да само теби буде лепо. Уффф, мало је фалило да попиздим. Сине, рекох му, како не схваташ, друга су то времена била, ја са њом нисам тражио само задовољство, волео сам је, хтео сам породицу, стан, а можда Трабант! Ето! Хтео сам да имам породицу, да ми се ви родите, јер то је нормално! У то време човек је одслужио војску, оженио се и направио децу, тако је то ишло, онај ко то није радио није ни био мушкарац, капирате? Али, данас више није тако! Нема се пара! А видите и шта је остало од силне љубави! Једва се крпимо! Дубоко сам удахнуо и рекао им, да могу, опет бих се оженио вашом мајком и опет бих вас направио, сто посто. Толико сам желео да имамо дете. Нас двоје. Али, вас већ васпитавам за нова времена, фамилија више није у моди, деца више нису ин, само се новац рачуна! Децу да правиш! Коме, бре, овима? Да буду њихови робови? Значи, нема стајања, утерујте све што нам припада. Јер припада нама доста, и ретроактивно. Капи91

рате? Капирали су. И радили, немилосрдно. И видео-рекордер смо набавили, однели су неку фабричку кутију пуну старудије у један сервис, искористили комешање и гужву и изнели другу кутију уз објашњење да су се премислили, заборавили су гарантни лист, донеће га касније. Те кутије изгледају тотално исто, с том разликом што је у овој коју су донели кући био и један видео-рекордер. Осим тога, обојица желе да буду полицајци. То није добро, казао сам им, за то вам треба матура. Тај папир може да се купи, рекао је Ђурика, кад дође време. А са униформом се може све, претеривао је Ферика. Зачудио сам се, па ови су стварно већ израсли у праве мангупе. Ипак је добра ова реформа школства или шта већ. Ови клинци већ знају више од мене. А то је добро, пошто сам већ давно одлучио, има да направим гангстере од њих у овом гангстерском свету. Добро напредују. Нисам ја први почео.

Превели са мађарског: Марина Вукадиновић, Ана Балог, Јелена Богићевић, Сандра Буљановић и Марко Чудић. Стручни консултант: Ласло Паточ

Напомена: превод је настао у склопу српског семинара одржаног у септембру 2015. године у Мађарској кући преводилаца у Балатонфиреду (Magyar Fordítóház Alapítvány, Balatonfüred), на којем су учествовали студенти и сарадници Катедре за хунгарологију Филололошког факултета Универзитета у Београду. Руководилац пројекта био је Марко Чудић. Белешка о аутору Шандор Тар (Tar Sándor) рођен је 1941. године у месту Хајдушамшон код Дебрецена. По занимању је био механичар, радио је преко тридесет година у дебреценској фабрици медицинске опреме. Критика га сматра једним од највећих мајстора кратких прозних форми. Његове приповетке, социографије и кратки романи преведени су на неколико језика. Тарови текстови одударају од основног тока савреме92

ног мађарског прозног израза, јер се чврсто везују за социографску књижевну традицију. Списатељске теме он црпи из свог света, из света радника и сељака. Јунаци су му најчешће сиромашни људи са маргине друштва који живе на ивици егзистенције. Био је изузетно критичан како према диктатури и једноумљу комунистичког система, тако и према посткомунистичком, транзиционом друштву опште неправде и поремећених друштвених вредности. Његове приче имају строгу, промишљену композицију, а једну од највећих вредности његовог стваралаштва чини језик, тај својеврстан амалгам различитих регионалних и социјалних дијалеката. Шандора Тара изузетно су ценили његови савременици, данас класици мађарске књижевности. Писац Адам Бодор је рекао: „Шандор Тар је остао у оном миљеу који су његови савременици постепено напуштали. Он још зна због чега у крчм,и изненада завлада тишина.“ Песник Ђерђ петри рекао је о њему: „У Мађарској су се у последње време намножили ’писци’. Пропорционално томе, смањивао се број оних који знају да пишу. Шандор Тар спада у те малобројне изузетке.“ Иронијом судбине, откривено је да је шандор Тар годинама био комунистички доупник у фабрици у којој је радио. Тешко је поднео нападе који су стизали са свих страна. Здравље му је тада озбиљно нарушено. Смрт га је задесила у његовом стану, 2004. године. Овде преведена прича је из његове последње збирке, Az alku (Погодба) из 2004. године.

Атила Балаж

ТАМО ГДЕ НЕ СТАЈУ ВОЗОВИ (игрица)

Пахуље које једна за другом падају по трепавицама младог и помало женственог мушког лица. Момчић има подужу косу; како се кадар отвара, видимо да седи у инвалидским колицима, и то усред неке шуме. Применом крупног плана, примећујемо да су колица везана ланцем за дебело стабло, закатанчена, и да у катанцу нема кључа. Младић се не миче, док га снег полако прекрива. Не реагује на злослутно грактање врана. Једва приметно се трза тек кад се однекуд из даљине зачује звук локомотиве. Пошто покуша да се покрене, напрежући цело тело, наглим покретом руке се изврће из колица. Рушевна зграда, тачније оронула железничка станица која памти и боље дане. Шине које пролазе испред ње, још увек су блиставе, по њима се види да ово и није неки споредни, слепи колосек. Станична врата су закована даскама, чекаоница зврји празна. Сва је у прашини, посвуда паучина, разбијено стакло, осушен измет; улубљен под одавно је посут отровом за пацове. Нигде никог, глува тишина. Мало даље је тор за стоку, са срушеним бетонским корлатом, хрпа до непрепознатљивости очерупаних, давно не коришћених машина и велика гомила железничких прагова, са катраном и изувијаним жицама. Огромна, извитоперена циркуларна тестера. Даске нису старе, скоро да им се може осетити карактеристичан мирис, чак би се могло рећи да су сасвим свеже. Док је овде све замрло, корак даље одвија се некакав живот. Прозебло квоцајући, живина чепрка по блату. Оглашава се пас, муче крава. Неко као да се баш сад обрецује женским гласом, звецкајући кантом. Тече свакодневни живот. 94

Позади – мало даље од станице – налази се дугачка, такође оронула, ниска зграда, са неколико прозора. Понеко разбијено окно замењено је разапетом пластичном фолијом од вреће за вештачко ђубриво, закованом на труле оквире, са понегде још читљивим натписом: Pannonia. На вратима, вероватно у делу где живе људи, виси климава реза, на крову окрњени црепови, на димњаку празно, угљенисано гнездо роде. Поред димњака се клати стара антена, тачније некакав проводник са дотрајалом изолацијом, са још неколико жица непознате намене, које штрче на све стране. Доле је пањ са секиром, покисла дрвена скаламерија, и томе примерен иштрапациран бицикл, наслоњен на мусави зид, за изразитом задњом осмицом, и крљетцима лампе. Иза зграде је буњиште, на чијем врху се кочопери петао. Искрећући главу, он посматра оловносиви небески свод, жмиркајући од снежне крупе која га засипа са висине, да би коначно усмерио пажњу на свој пернати харем, који чепрка и кљуцка у блату, гацајући по локвицама. Отреса набреклу, као крв црвену кресту, намах се удвостручи, истури груди, закрешти продорно и ратоборно, и истовремено се као стрела стушти низ гомилу балеге која се дими, не би ли здушно причепио изабраницу, која тек форме ради прави неколико корака у страну, да би му се убрзо препустила. Петао каљавим ногама гази и меси кокош. На крају прекратког, замршеног ланца, омотаног око шипке, упорно и бесно хрипајући, лаје некакав џукац. Као да рачуна: ако буде довољно гласно лајао и изнемиравао укућане, могао би и да се ослободи. Није ни приметио да му је један огроман пацов шмугнуо иза леђа. Не придаје никакав значај усковитланом јату разгаламљених врана, попалих на остатке ограде и на натрулу дрвену конструкцију оронулог перона. Толико их има да се овај скоро проваљује под њима. Отварају се врата, кроз њих се провлачи момак у колицима, и с видним напором се котрља по блатњавом туцанику и шљаци, у правцу врана. Зауставља се, извлачи праћку, ставља у њу шљунак, брзо натегне гуму, нанишани, и – пуф! Камен гласно удара о један демонтиран парни димњак, на95

слоњен уз станични зид у заслуженој мировини. У то, тромо машући крилима, узлећу птице, и неко време круже, попут усковитланих црних крпа. Онда узимају правац пут ораница, мимо пошумљеног брежуљка са жутим, каљавим одроном, насупрот железничке окуке. Дугокосо момче насумично, тек реда ради, испаљује још пар камичака, и дуго гледа за јатом. Иза његових леђа гласно се отварају стајска врата. Отворила их је каљавом чизмом такође млада, али, рекло би се, од њега ипак нешто старија женска, са пуним кантама млека у обе руке. Пошто је изашла, ногом је залупила шкрипава, натрула врата за собом, и запутила се према кући и младићу. Изношена плисирана сукња, испод које извирују два гола, формаста колена и два снежно бела листа над заврнутним рашивеним сарама, делује скоро гротескно. Попрсје младе жене краси изношена али фирмирана розе ветровка, са натписом Toyota спреда, док је три четвртине њене плаве косе покривено топлом, шареном скијашком капом, с несташном гомбом на врху; спрам лица, са благим знацима кретенизма, то делује слатко, чак егзотично. Приближивши се, смеши се на момка, који збуњено обара поглед. – Ве-ра ће сада је-сти – говори отегнуто, замуцкујући – Хоће ли И-сак да једе? Момак гледа пут пса, који узвраћа својски машући репом, као да је позив упућен и њему. Клинац оклева, али на крају одлучно одбија. И поред тога жена наставља да га гледа с љубављу, док се у дну станичне зграде појављује, гегајући се, мушка прилика. Једном руком обгрливши стуб који је некада држао шарену заставу и црвене мушкатле, тупо блене ка њима. Лице младића се тргне, преко њега прелеће сенка, а жена брзо замиче у кухињу. Мушкарац махне момку, позивајући га. Момак се безвољно докотура, на шта му разбацани тип ставља руку на раме, док другом скида изгужвану железничку капу; гледајући на куси завршетак стуба, заузима став мирно са свом расположивом елеганцијом; снажно бубнувши момка у леђа и бесомучно фалширајући, почиње да пева неку непрепознатљиву, безвезну мелодију. 96

Момче се устеже, али ипак покушава да га прати, терцирајући. Типу убрзо досади церемонија, откопчава шлиц, вади «поливач», и уз грохотан смех млазом мокраће циља на стуб. Затим пада наузнак и тако остаје, у калу, хрчући. Млада жена га тешком муком вуче у кућу, пошто је момку пружила вештачку вилицу заборављену у блату. У штали је тачно трипут мукнула крава, и опет је кукурикнуо петао, док је пас само цвилео, подвијеног репа. Кућа у крупном плану, из ње изненадни звук гласне музике, вероватно преко радија, потом вриска и цика, а онда нагли мук. Тишина. И тако дуго. А онда опет нека чудна галама. Приближавамо се прозору (оном кроз који се може нешто разабрати). У дубини собе видимо младића како испред ислуженог, пожутелог, застарелог али још увек употребљивог компјутера игра неку пискутаву игру, у којој пиштање означава погодак, а неки непријатни звучни ефекти промашаје. Око њега су наређане кутије од таласастог картона, делом по полицама, делом уза зид, препуне разних дрангулија (половно одело, сломљене играчке, којекакви резервни делови), из којих вире, или буквално навиру, свакојаке јефтине прње. Наш играч – док угојена пацовска мрцина комотно шета из једне у другу кутију – одједном оставља куцкање, и мења програм. Појављују се старе фотографије, и то из златног доба станице, када су овуда пролазили и заустављали се возови, са људима на перону, са путницима који се пењу, с намерницима који стижу и силазе са воза – речју, када је ту још текао живот. (Све је врвело.) У гужви се распознаје пијани мушкарац, али лепо одевен, испеглан, са беспрекорном капом на глави, и са «скретничарским тигањем», којим надвисује све остале људе – као неприкосновени господар ситуације, изнад све те безначајне, ужурбане гомиле. У углу усана, испод малих коцкастих бркова, крије се задовољан, мангупски осмех. (Готово сасвим људски.) На једној од слика видимо и наше момче: у дечачком узрасту, исто у колицима. Иза њега је упадљиво лепа црнномањаста жена, која нетремице гледа у камеру, док јој је длан на дечаковој глави. Основно осећање у вези ове лепе жене пле97

менитих црта, јесте да она не спада у овај миље, ухваћен објективом. Више се и неће појавити. Док разгледамо фотографије, из друге просторије чују се звуци вођења љубави. Али таквог, у коме само једна страна истински ужива, док друга истински пати. Похотно хроптање потиче од мушкарца, док жена само дубоко уздише и стење. Младић исто дубоко уздише, и опет мења програм. Почиње да пише писмо, и после суморног, дугог оклевања исписује следеће: УПОМОЋ! Спречен је да настави, јер у другој соби престаје љубавни чин, чује се неко врзмање, и отварају се врата. Појављује се распасани рмпалија, па момак брзо излази из писма, и враћа се на почетну игру. Тип стаје иза њега, скупљених обрва гледа у екран, примећује поред њега своје вештачке зубе, брзо их смешта у уста, окреће се, и са рукама на боковима мерка кутије. Насумице граби једну – баш ону из које вреба невидљиви пацов – и подиже је на раме. У замаху из кутије испада један мали полицијски аутомобил, јако лупивши о под, који брзо доспева на точкове, и свирајући сиреном јури под креденац, где налеће на зид, вози у рикверц али се, и поред свег маневрисања, коначно заглављује између зида и креденца, иза половине неке опеке. И тамо, сасвим изнемогао, коначно замукне. Мушкарац се кратко двоуми, да ли да га потражи или не, али закључује да не вреди. Слободном руком удара момка у леђа, прилази вратима, отвара их, искорачује, затвара их за собом. Момак га, док може, прати погледом. Лице му је безизражајно. На другим вратима појављује се девојка, у изношеном зеленом бадемантилу. Скида са пећи угрејану воду, сипа је у лавор, носи лавор у другу собу, затвара врата. Момак ослушкује звуке запирања. На дворишту, док пролази поред гомиле балеге, натовареног мушкарца с леђа напада герилски настројен петао, сјурувши се са висине, уз ратоборну галаму: поштено га је ишутао, односно иштипао му листове. – Курвинска птица! Мушкарац брзо спушта кутију на туцаник, узима једну сломљену летву, и баца је на узјурцаног петла. Лети перје, 98

петао крешти преко сваке мере. У то се из кутије промоли пацов, и шмугне у шталу. Пас цвили, мушкарац богара те поново подиже терет на раме. Прилази бициклу, гласно пукће док ставља и везује кутију за пртљажник, па одлази, гурајући бицикл. Само га крава испраћа дугим мукањем. Пас сада мирује, пошто се усред најзанимљивијег дешавања посветио преданом лизању врха свог црвеног уда, који се радознало помолио из длакаве футроле. И онда се све – у ритму извиканих филмова Ендија Ворхола – лагано замрачује, небо запоседа – налик на сабласни замак над станицом – тек измилели бледуњави месец. Жућкаста светлост осветљава мусави крајолик. У барицама се мрзне вода, да би се пред зору опет нагомилали облаци над забаченим пределом, даби време нагло попустило, и прво ретко, а после све гушће, почео да пада снег. У вејавици, грлати кокот истрајним кљуцањем буши један џак наслоњен на зграду, и зобље у сласт, растерујући кокошке даље од лилавих гранула. Млада жена седа на једину, напуклу, столичицу у стаји и засукавши рукаве посматра кравље виме, док момак паркира колица у углу, и почиње равнодушно да врти излизану Рубикову коцку. Девојка захвата воду и лагано почиње да пере виме, промукло певушећи. Са стране јој се заслепљујуће бели бутина, пошто јој се задигла сукња. Веома нежно повлачи осетљиви орган животиње, скоро да га милује и драшка, не би ли Шуменка дала млека. Поглед момка се зауставља на призору, који је виђао и раније, али га сада прати као омађијан. Коцка му сама од себе испада из руку док се он докотурава до девојке, и маша се њене голе руке коју, дрхтећи целим телом, подиже до уста. Девојка је изненађена, али попустљива, не брани се, да би потом устала, и обухвативши главу момка рукама, притиснула своје усне на његове. Дуго се љубе, док крава радознало гледа уназад, да утврди шта је то изненада прекинуло редослед послова. Чак је и стари пацов зауставио поглед на овој несвакидашњој слици. Нико од њих не примећује да се у разбијеном прозору појавило пијано лице мушкарца, који прво тупо зури унутра, а потом креће у акцију. 99

Снег веје над шумовитом вододерином. Удаљен од својих колица, у снегу лежи момак, без покрета. Врана гракће, приближава се воз. Ево, већ бректаво тутњи у кривини испод лесног оброна, да би постепено замро у даљини. Тишина је, ништа се не миче у белини, када опет чујемо пискави звук, и то дуго, упорно. Момак прво не реагује на њега, потом се полако диже, и попут неког језивог зомбија – налећући насумице на пањеве, саплићући се и посрћући, непомичног лица, као да су му убризгали превелику дозу ботокс препарата, креће низ падину. Иде ка станици, испред које стоји мушкарац: у једној руци му је кофер а у другој глежањ цмиздраве девојке. Испод девојчиног ока плави се свежа модрица. Мало даље, на шинама пламти ломача од преосталог крша и неколико накатранисаних прагова, док се из даљине опет чује воз. Е, па сада је време да се утврди – већ и према приложеноме – да наслов ове неореалистичне игрице није сасвим тачан, и да је на сву срећу, и то једним покретом јебене направе зване joystick, могуће зауставити, закочити захукталу композиције тик испред распаљене ломаче. Пратилац воза може и да отвори ватру на одбеглог злотвора који тражи спаса, са својим уплаканим таоцем, у паучини станичног лавиринта. Ако стигнемо дотле, онда, наиме, упадамо усред потере, у којој учествују и пратилац воза, и млађани зомби, па чак и агилни полицајци који навиру испод креденца. Циљ акције је наравно (у сагласности са нашим осећањем правичности) да се казни насилник и у исто време избави од даљих невоља дражесна мала кретенка. Из животињског света своју помоћ нам нуди џукела која се најзад ослободила ланца, и бог ће га знати зашто – она матора пацовчина, док се на страни зла постројавају свакакви тамо станични фантоми и слепи мишеви. Игра може да почне! Или тек да се настави. Нормално, први покушај припада момчету у колицима, који ју је и набавио и уснимио у машину. Све је већ мирисало на срећан крај, кад се иза њега отворише врата. Појављује се тип са извученим кајишем. Прилази момку, стаје иза 100

њега, набраних веђа гледа у монитор, а онда почиње нешто да петља око «миша». Онда му нешто као сине, додирне уста, и умири се. Поглед му клизи по полицама што зврје празне по околним зидовима. Пажња му се опет зауставља на монитору, чупа из њега кабел, спреман је да кидне с њим, али запањени момак се баца на њега. Тип псује, удара противника песницом у лице, овај од ударца испада из колица, и пада на под. Тип одлази, клатећи се. Момак долази свести, брише крв испод носа, на лицу му је збланутост. Пузи ка управо отвореним вратима друге собе, на којима се баш тада појављује девојка у зеленом бадемантилу. Она се сагиње, помаже момку да уђе, затвара врата. Убрзо се изнутра чују страствени звуци вртоглавог вођења љубави. (Чак и нама дође да уздахнемо.) Док мудоња стоји поред гомиле стајњака, опет однекуд надире куцкави звук, нешто звизну с висине, и он – у делићу секунде – нестаје. Као да га је сам Господ узео с компоста, и то уз троструки звук пиштаљке која означава пун погодак. У ствари, он муњевито доспева у гушу петла који се у међувремену, од беса (и од некаквог ПЛУСА) надувао до џиновских размера. Огромна птица, порасла до изнад висине човека, још мало чепрка уоколо, задовољно се оглашава и брише кљун о залеђену земљу, па изненада исфлићне шаренкасту бомбицу (по народски: «ваљано се осере») и одшета пулсирајући дупетом. Након свега остаје предео прекривен мокрим снегом, начисто улегнут, скоро склопљен под снежним теретом. А онда поново сирена, па звук долазећег воза. На крају тутњи композиција, са пушачима на осветљеним прозорима ходника, са путницима који машу. Најзад, мрак. Ништа се не креће. У сваком случају, овде више не. Још само толико, да се на екрану појављује крајњи резултат. С мађарског превела Драгиња Рамадански

101

Марта Береш

One-GirlShOw (п р е д п р е м и ј е р а)

Не допада ти се? Знаш шта? Имала сам веома тешку ноћ. Већ данима очекујем да дође онај режисер из Београда. Мало сам се исфазонирала. Имам једне гаћице које чувам специјално за овакве прилике, нисам се прекинула око фазонирања, али направила сам нешто посебно, једном речју неодољиво. Али то није битно. После представе скидам шминку, одлазим код Баша, седам за шанк, видим да је дотични југословенски режисер у сепареу. Флертујемо, видим да смо успоставили контакт, вече је добро кренуло, све је ОК. Уто ми прилази онај суботички фотограф, знате већ, Робика. Каже: Хајдемо, Мартика, иза Башове куће, да подувамо ганџу, видим да си пренапета. У праву си, брате, стварно сам мало напета, зрела сам за једам дим. Одемо иза Башове куће, надувавамо се. У међувремену почне и та коктел-промоција, један коктел, други коктел, трава-коктел, коктел-трава, и каже ми Робика, баш си се опустила, а и сама осећам да сам сасвим опуштена. И каже: Могла би да свратиш мало код мене, да направимо ону серију актова коју одавно желиш. Коначно, зашто да не, кажем. Сада када сам тако опуштена, могла би се снимити та серија актова. И тако се створим ја код Робике, тече снимање, једна слика, друга слика, а све је више народа око нас. Гомила света надире и изненада све прелази у лудило свингерске журке. И тако... па тако... на све стране се точило пиће, и на крају сам се сасвим погубила, немам благе везе шта је после било, вероватно су ме спаковали у такси и послали кући, освестила сам се у свом кревету, са лицем у јастуку, без даха у плућима. Знаш, када си у полусну, и немаш снаге да подигнеш главу, и не знаш да ли 102

сањаш или је у питању стварна онемоћалост. Батргам се ја тако, гушим, са главом у јастуку, и онда...и онда се коначно будим, и осетим да ми се укочио врат. Смири се, Марта, кажем сама себи, дај мало стрпљења. И сасвим лагано, пршљен по пршљен, почнем да се откочујем. Напредујем ја тако, олабављујем мишић за мишићем. Осећам како се подмазују, разрађују, већ могу да покренем главу, и тако све. Хеј, ћао. И долазим ја тако себи, кад осетим како ми пуца глава. Мислила сам да ће ми испасти мозак. Стежу га неке менгеле као шунку. Зар сам ја шунка? Елем, стежу ми менгеле главу, и осећам да ће ми се глава распасти. К’о велим нема шансе. Запутим се до кухињској ормана, дотетурам се некако до кујне. Узмем чашу, извадим таблету пенушавог аспирина, растворим га у води, испијем. И кроз мене нешто проструји, осећам како се враћам у нормалу. Постајем и сама некако ваздушаста. Умутим кафу, седнем за сто и...сетим се шта смо све синоћ радили. Југос је остао да седи у свом сепареу, а ја сам тако зезнула вече. Јер чим је нека фурка...нека журка, ја не знам за себе, нижу се коктели, изгубим се, замути ми се у глави. Тотална амнезија. Кажем себи ОК, смири се, шта је ту је, сабери се. Саберем се ја, тако, станем пред огледало. Какво сам вече имала и не изгледам баш претерано лоше. Добро, мало средим косу, ударим шминку, позовем такси, изађем код „Патрије“, уђем у „Патрију“. Кажем рецепционерки: Позови режисерову собу, хтела бих да попричам са господином. А она ми, док гланца нокте, парла у смислу да су већ стигла кола из Београда, цењени режисер кроз пет минута креће за Београд, а и шта ти имаш са цењеним режисером. Кажем јој шта те брига шта ја хоћу од цењеног режисера, то је моја ствар, ти само телефонирај. И уђем ја тако у лифт, затворе се врата, и ту ми сине да се ни Југос није досађивао, терао је кера, зато и ова мала сме тако да разговара са мном. Небитно. Саберем све своје женске адуте, врата лифта се отворе, одем до врата собе, отворим их. Тамо стоји Југос, стојим ја, гледамо једно у друго. Десило се ово-оно...ах, ох, ајде држи ме, момчино једна, ти си прави мушкарац... и вуче ме за косу. Излуђује ме то чупање, 103

али држим до себе, нема проблема, не жалим се, женско сам, трпим, уосталом, знаш како је, излазиш из лифта, попут рекламе за „шауму“, улазиш му у собу, и шта се дешава? Молићу лепо мени треба она улога. Треба ми и једно снажно мушко, није реч само о улози, желим да осетим загрљај једног правог, ауторитарног мушкарца... Која представа овако почиње? Извини молим те. Остави се малограђанских штосева. Знамо ми знање. То је одличан почетак, али ако се смешим рећи ће да сам и ја таква, а ако се не смешим, рећи ће да сам фригидна. Фол, слатка је та Мартика, али не знам више шта да мислим. Сви знамо шта је шта, је ли тако? Када хоћемо нешто да постигнемо код шефа, или када смо нешто упрскали, набуџимо сисе, станемо на штикле, нашминкамо се, уђемо у шефову канцеларију, наслонимо се на сто, и глумимо невинашце. И као не знамо зашто буљи у наш деколте, кад смо ми дошле само на разговор. Постоји и друга крајност, покисла кокош, ругобица, од које су сви лепши, треба је пожалити, пригрлити, а после нека се чеше где је не сврби. Сви знамо како се постиже ово-оно, како се напредује и одлази на наградно путовање, само неко то и уме, а неко не. Нема шансе да ме Марта Береш прикаже као проститутку. Ма какви. Ја нисам проститутка. Да ли ће се ова герла разголитити? Да ли је реч о најобичнијем егзибиционистичком театру? Не тиче ме се сексуални живот Марте Береш. Ни под разно. И ја имам сексуални живот, па га не показујем пред свима, поготово не за новац пореских обвезника. Не занима ме полни живот Марте Береш. Па ни Марту Береш не занима полни живот Марте Береш. Ова наша Марта Береш није таква. Познајем нашу Марту Береш од малих ногу. Потиче из пристојне породице. Учествовала је на рецитаторским такмичењима, побеђивала на њима. То је једна софистицирана, суптилна девојка, и не знам да ли је ико могао да манипулише њоме и да је наведе на стрампутицу. Е па манипулисали су и наводили. ШТА ЈЕ? НЕ ДОПАДА ВАМ СЕ? Слободно можете да 104

идете. И то ме заболе... Али, ипак немојте. Занимљиво да ме увек интригирају они којима се не допадам. Знаш каква је ова наша Марта Береш? Тихо бруји песан с неба, Одјекује медни глас. И мом срцу ово треба, У Исусу наш је спас. Незајажљива сам, и зато ћу све учинити, сагореваћу на позорници, само да вама удовољим. Одвратно? Слободно реците ако сам вам одвратна. Но? Момци? Да ли сам одвратна? А знате ли шта сам добила заузврат, за ону собну посету? Имала сам петоминутни наступ у једном београдском супер-шоу. Сасвим празна позорница. Ја у центру, мртва тишина, са упереним рефлектором. Стојим ја тако, сред те тишине... И онда распалим. Шта ће ми живот без тебе драги? Кад другу љубав не желим да имам Сањам те сањам скоро сваке ноћи Само си ти у срцу мом Сањам те сањам скоро сваке ноћи, Само си ти у срцу мом. Ноћас ми срце пати Ноћас ме душа боли Тешко је кад се боли, Кад останеш сам. Звучи супер, зар не? Изводила сам то после у ресторанима, гостионицама, пред ВИП типовима, менаџерима, политичарима, знаш оно, мало ћевапа, мало ракијице, али нема везе, нисам се уобразила, не правим се важна, урадићу то исто и за твојих 150 или 300 динара. И? Где оно бесмо стали? Шта мислиш о мени? Бато? Шта мислиш о мени? Боље немој ништа да кажеш. То је мој проблем. Неко стално мисли нешто о мени. Било шта да урадим, неко има своје ми105

шљење о томе. Сматрате да је нужно, да је обавезно да дате свој суд. Јесте, мала је доста талентована, али је прилично ружна, због нечега јој се проредила коса, или можда ћелави? Дешава се да вас оговарају глумице из других позоришта, да као примете да су вам мишке млитаве...Наравно, мени нису млитаве, нису ни вама, јер смо ми добре рибе, али има свакаквог света. То замишљам овако: да ја емитујем према вама љубав, волим вас, а ви ме исто заузврат волите, и образује се некаква интерактивна љубав, која прелази у велику љубавну симбиозу, претварамо се у огромну љубав, прожимамо се, и шта је томе равно? Шта? То да ме нико не подноси, ето шта. Знам да ме и ти мрзиш. Сви ме мрзе, ладно. Чак и мени драги Ковачеви. Госпођа и господин Ковач. Ковач ме мрзи зато што се плаши да ће и његова жена бити као ја, а Ковачева жена стрепи да господин Ковач машта да има жену попут мене. Исти тај господин Ковач сада седи и преврће очима, у смислу где то има. Ово је некакво позориште? Не разумем шта је ово уопште? Губи дах од јарости. Наиме, када је овде са др Белом, када пролазе поред касе након представе, шапуће др Бели у уво: Шта велиш за један викенд у Морахалму са пичкицом? На то ће чика Бела: Ставио бих јој ја термометар, да види у чему је смисао живота. Онда се ређају критичари. Уствари, пре њих иду моје тобожње пријатељице, лепо се дружимо, све док их фрајер не пита: А шта би било да и ја пођем са тобом у позориште? Онда следи: не, не, и не, само би се досађивао. То је изразито дуг комад, а осим тога и онако, сасвим, женски. Да ли је по вашем мишљењу ово женски комад? Е, сада је ред на критичаре. Па да, критичари. Који кажу да сам ја њихова Мартика, њихова талентована Мартика. Максимално талентована, све док не прихватим неку улогу, или се правим да ћу је прихвати, улогу која им није по вољи. Онда одмах више нисам њихова Мартика. А ја сам већ трептала на њих, све овако, волела сам их пошто сам ја њихова Мартика, они ме хвале, а ја још више трепћем, и онда готово, крај љубави, не воле ме више, и ја немам куд, јер моје емитовање љубави још увек траје. И зато бих волела да видим оног кри106

тичара, који би се усудио да стане овде поред мене, да га ја искритикујем. Још како. И? Немој сада да пискараш, већ...стали смо код твоје прве асоцијације. Шта мислиш о мени? Но? Чекајте мало, помоћи ћу вам. Уверили сте се да у овој представи трошим много енергије, трчим наоколо, сва задихана, редитељ ми је чак дозволио да успут мало презалогајим. Желудачна киселина ми је прилично јака, а и стомак ми се скупио, па да га мало запослим. Јесте. Мене, рецимо, занима да ли сам екстра или кул. Јер ту постоји велика разлика. Мени лично кул звучи много сумњивије него екстра. Не знам како за вас, девојке, али мени кул звучи некако бљак. А екстра је највиши степен поређења. Јер ипак...Ево, како замишљаш наш састанак? Немој зезати. Замисли како би замислио...Добро, нисам ти прва љубав, са којом би се шеткао по парку и испијао кока-колу на сламчицу. Нисам? Нисам? Не, или не знаш? Па свеједно, онда сам она коју би испревртао на билијарском столу, после бисмо отишли твојој кући, па би ме и тамо испревртао, док ти у суседној соби спавају родитељи. И то је могуће. Зар није? Чудо једно како ниси интерактиван. Али не предајем се ја. Могу да будем и тета. Да, тета. Чекај, а како то тета? Па лепо, још нисам средовечна али се већ ближим тридесетој. Добро, не баш она тета у марами, већ добродржећа тета пуна разумевања, која увек има при руци чарапу, ако случајно свршиш пре времена, све ће то она лепо да обрише, уз осмех пун праштања. И сутрадан ћеш опет код ње на чај. Шта ти је? Шта је сада? Хоћеш да напустиш представу? Немој. Озбиљно. Молим вас, немојте отићи. Додуше, ово је тек првих двадесет минута, а има још шездесетак, али за велика дела треба и времена. Овде ћу говорити о таквим стварима, о којима иначе не говорим ни својим најближима. Ни свом дечку. Молим вас, немојте отићи. Ако сте већ купили карту, па још ако је данас и бесплатно, немојте отићи. ДАНАС ИМАТЕ БЕСПЛАТНУ ПРЕДСТАВУ. ТО ЈЕ ОНО ШТО ЖЕЛИМ? ДА МЕ ГЛЕДАТЕ КАКО ПАТИМ? ДА, 107

ДА, ГЛЕДАЈТЕ МЕ. ГЛЕДАЈТЕ МЕ НА ПОЗОРНИЦИ!! Била би баш добра шизика од мене, а? И? Тражите од мене било шта. Све може. Да играм, да певам? Да ли да разоткријем своје комично или пак трагично ја? Само немојте тражити да одиграм Црвенкапицу и вука, биће тога касније. Дај мало музике док они размишљају. Распали! Шта вам је по вољи? Само храбро! Но? Нико ништа? На то нисам рачунала. Мислила сам ћу и сама мало доћи себи, пошто вам будем испунила жеље. Ево, имате прилике да гледате оно што волите, а ви немате никаквих жеља. Шта је сад? Невероватно. Било је речи и о томе, а шта онда ако ништа не пожелите, али ја не могу да верујем да стварно нећете ништа. Е па добро. Неко ми је причао да у Јапану постоји обичај да се глумцима добацују новчићи умотани у марамицу, у знак захвалности. Слободно замислите нешто слично. Ја као овде стојим, а ви као бацате према мени новчиће, ја стојим, а новац долеће... Онда ћу вам испричати цео свој живот. Родила сам се 3. маја 1984. Не сећам се ничега. Мама ми је причала да је тата напунио целу кућу јоргованом и ђурђевком, и од тада је то моје омиљено цвеће... Моја прва права успомена је када ме тата подиже изнад главе.... Знаш онај осећај као када се љуљаш, и љуљашка те однесе јако високо. Када ти малено срце залупа у грлу, и само чујеш: тук-тук-тук. Друга успомена: на мору смо, јутро је, још није претопло, и ја голишава улазим у воду. Вода ми је прво до чланака, па до листова, до колена, бутина, струка, и најзад до груди које дишу пуним плућима... Никада нисам знала колика сам заправо. Сећам се како се држим за очеву ногу, до колена сам му. Баш пратимо неке госте. Увек сам спавала код баке и деке, јер су ми родитељи радили у ноћној смени или су рано ишли на посао. Једно јутро лежим ја тако у бакином загрљају, док ме мама буди. Нисам разумела о чему се ради, јер сам код баке, а мама обично рано устаје. Онда је мама скинула своју руку са мене. Ја сам седела на столици, а она је отишла у кухињу, да покупи моје одело. Прошло је доста времена док сам схва108

тила да ми је бака умрла. Сећам се да су ми веома зебла стопала. Када сам кренула у основну школу, мама ме је ошишала као да ми је на главу ставила неки лонац. Поврх свега су ми испали и млечни зуби, била сам стварно ружна. Тада смо направили моју прву месечну карту за аутобус, са фотографијом на којој горко плачем, јер сматрам да сам ругобна. Знаш када у превозу седи неко дете, и свако коментарише како је слатко, како личи на неког битлса. А ти си то дете, и најрађе би пропало у земљу. Love love me do You know I love you I always be true So please love me do Добро де, није све тако црно. Хтела сам само да предочим, држећи шаку на устима, како је за једну девојчицу страшно када је крезуба. Онда сам пошла у школу и прва успомена ми је да видим гомилу деце како стоје укруг док ја не знам шта се дешава. Придружујем им се и видим како тап,тап,тап...Два циганчета циглом убијају мачку. Мачка је већ била угинула, али је они и даље ударају, све док јој нису изашла црева. Пошто нам школу увек перу неком укишељеном крпом, ја дуго да не могу да се ослободим утиска да је то мирис оне мачке. Већ су се сви били позаљубљивали у школи, неко се почео и забављати, али ја ништа нисам осећала, ни ту ни тамо. Онда су моју другарицу Вилму питалу какву музику слушам, њу је било срамота што не слушам никакву, па је рекла да сам рокерка. Онда је дошла код мене и рекла ми да јој пробушим уши на више места. Како није било леда, користила сам смрзнуте јагоде, и направила јој десетак рупица, па смо отишле на неку панк-журку...Осећаш како делује? Ишла сам у осми разред када је почело бомбардовање. Мама и брат су отишли у Мађарску а тата и ја смо остали код куће. Пошто сам се плашила, спавали смо у истом кревету, и пробудила сам се на громогласно: Ааааааааааааа. Чула сам 109

језиву експлозију, заблеснуло нас је неко црвено светло. Сутрадан смо отишли до срушеног моста и положили цвеће уз његово подножје. После завршене основне школе желела сам да упишем медицинску, бабички смер. Али нису формирали одељење, па сам само зато кренула у гимназију, коју сам мрзела из дубине душе, ништа нисам учила, само сам глуварила и журкала. Једина добра ствар је била ђачка сцена, када сам први пут крочила на позорницу. Осећала сам се стварно добро. Мада сам одувек мислила да сам баксуз и шепртља. А тамо сам се осећала сигурно. Сећам се како нам је једна дебела жена једном показала како треба клекнути на сцени. Пукли смо од смеха. Имала сам и најбољу другарицу, возимо се ми тако бициклом по киши, баш је пљуштало, било је лето, покисле смо до коле коже, и као заинат нам се припишкило. Кажем ја Кинги: слушај, Кинга, зашто се ми лепо не би упишкиле, када смо ионако покисле, на шта ће Кинга: Па стварно, хајде. И упишкимо се ми, тако, на нашим бициклима. Дошао је и крај средње школе, одем ја на факултет, на пријемни. Марта Береш, 3. мај 1984. Тамо је стајао један штап, и требало је рећи пар речи о себи, и окренути се тако, да се онај штап не обори. Била сам јако поносна, јер осим мене то ником није пошло за руком. Иначе сам се осећала сасвим безвредном и недаровитом. Једном смо добили неки задатак, који нисмо урадили, и зато су нас казнили, и то тако што смо морали да се скинемо, и тако голишави пузимо једно за другим. Ја сам пузила иза Кристијана, са његовим мудима пред носом. Од тога је страшније било само то, што је и моје дупе зевало на неког. Асистент је стајао и посматрао нас, рекавши: ала смрди на говно. Онда смо отишли на праксу, када се и десио мој први сексуални доживљај... Невиност сам изгубила од радијатора до прозора. То је на крају ипак испало добро, тако да је уследила реприза. Код куће сам се заљубила у још једног момка, тако да сам током тих годину дана имала двојицу. Момак је био водећи глумац једног другог позоришта, о њему се при110

чало да је јако обдарен, и свака је хтела да му буде риба, а како сам ја у томе и успела, сматрана сам калаштуром, немам појма зашто. Онда је дошао Стерија, највећи позоришни фестивал у Србији. Учествовали смо са једним комадом који смо правили за мало људи, за малобројну публику, а тамо смо играли пред неколико стотина гледалаца. Стајала сам на ивици сцене и осећала како ми ноге све више дрхте. Уто је почела представа. Онда сам по први пут осетила да владам простором. Требало је да идемо у Берлин, али се испоставило да сам трудна, и да треба да идем да абортирам. Већ сам лежала гола у операционој сали, и доктор ме је питао да ли сам сигурна да то желим. Нисам знала шта да му одговорим. Погледала сам између ногу и видела како улази петнаестак студената медицине. Питао је да ли ми то смета. Шта сам могла да одговорим. Онда је још једном питао, да ли сам сигурна, а ја сам рекла да све обави, само да већ једном буде готово. Искрено речено био је то мој најлепши сан. Кад сам се пробудила, била су спојена два кревета, и на њима смо лежале нас три. Са десне стране једна шеснаестогодишња девојка, са леве једна времешна тета, која је јаукала у сну, јер је имала рак материце. Кад се девојка пробудила питала ме је: Ово вам је први пут? Рекла сам да јесте. Рекла је не бојте се, мени је други. Радили смо на једној другој представи када ми је мајка јавила да је тата на самрти. То је већ био трећи пут, али сам била сигурна да ће сада и умрети. Дошла сам кући у Нови Сад, отишла у болницу, и видела га како виси са болничког кревета. Из руке су му штрчали катетери, пробао је да их ишчупа. Истрчала сам на ходник, и покушала да нађем неког лекара, али сам се сетила да је први мај, и да се празнује у лекарској соби. Вратила сам се, положила тату на кревет, и налегла на њега целом тежином, да га некако смирим. После сам седела поред њега, и схватила да ништа, ама баш ништа није важно, и да ја савршено добро знам и зашто. Постало је бесмислено чак и то да ли сам добра глумица, да ли 111

ме неко мрзи или воли, да ли сам згодна риба, и шта је уопште смисао мог живота, када овде лежи мој снажни тата у пеленама, и када је питање сати када ће умрети. Онда је нешто овако показао, и рекао хлеб, вино. Нисам разумела о чему је реч, рекла сам да му не могу дати ништа. Поквасила сам један пешкир и принела му уснама, а он је исисао воду из њега. После пола сата је издахнуо, и тек тада сам схватила да је желео да се последњи пут причести. Андраш и ја смо правили једну монодраму, у којој сам непосредно разговарала са гледаоцима, о свом животу. После три дана су ме потражиле филмаџије, нудећи ми филмску ролу. Те године сам се удала, после сам родила двоје деце, све мислећи да сам изгубила ону улогу, али су се филмаџије опет појавиле и рекле да...јесте, у праву сам, то неће ићи, морају улогу да дају неком другом. То ме је прилично погодило, јер смо били у стварно лошем материјалном стању. Онда је била она афера са руским гасом, избио је рат, почеле су регрутације, и муж ми је регрутован. Нисам ни знала где је. Сина сам послала у Америку код брата, почео је да се дрогира, затворили су га у неку институцију, и више га нисам видела, јер нисам имала новаца за авионску карту. Вратила сам се кући, где живим са другим сином, који има инсуфицијенцију срчаног залиска, била сам принуђена да играм у Будимпешти у неким јефтиним продукцијама, све док ме једном није позвао Андраш и рекао ми да је доста са вуцарањем по Пешти, опасно смо се поџапали, већ више не знам да ли сам ја дала отказ или ме је он избацио, у сваком случају, разишли смо се. И даље сам радила ону Јанош Витез тезгу у Мађарској, све док ми нису јавили да је мужу ампутирана нога. Послали су га кући, али он то никако није могао да прихвати, све више је пио, постао је агресиван, тукао је и мене и дете, и онда је оно, без обзира на болест срца, напустило кућу, и више га нисмо видели. Једно време смо га тражили, али узалуд. И даље сам имала ангажман у Мађарској, све док ме нису позвали да ми саопште да су пронашли мужа смрзнутог на улици, смрт га је у затекла у пијаном стању. Вратила сам се, покушала да извадим старе 112

флеке код овдашњих редитеља, али ме је снашла нека страшна болест, изгубила сам све зубе... Речју: направили смо са Андрашем ову монодраму, која говори о мом животу, у виду непосредног са разговора са гледаоцима. Након пар дана сам добила неколико понуда, па чак и за филмску улогу. Те године сам се удала, и родила два дивна синчића. Потражили су ме ти људи са филма, с речима: Поштована уметнице, чекаћемо колико треба. Слободно средите свој приватни живот. Синови су ми били дивни, нисам хтела да се одвајам од дивота дојења, и када сам после повратила топ форму, носила сам их на снимање, тамо сам их и дојила. После се муж пребацио код Мицрософта, и почео да производи стоматолошке чипове. Добро смо зарађивали, и од тога купили вилу на Палићу. Посао је кренуо, после смо градили игралишта за тенис, базене. Једног сина сам послала у Америку јер су ми рекли да је надарен, да има фантастично кефало. Други син ми је студирао књижевност у Прагу, био је велики таленат за писање. И моја каријера је добила на замаху. Довршили смо тај филм који је добио награду у Кану, а после био номинован за Оскара у категорији најбоља страна глумица. Оскара нисам добила, али су ми после многи говорили да сам га заслужила. Долазим кући, обнављам са Андрашем ову монодраму, дајемо јој наслов Јанош Витез, убацујемо и пар сонгова, мало олабављујемо целу ствар. Заиста, успели смо да по први пут ускладимо естраду и високу уметност. Постижемо велики успех, а после добијам обавештење да су ми сина одабрали за члана свемирске експедиције, и замољена сам да лично одбројавам уочи почетка експедиције. Па... кажем сва срећна. Може, имамо ten... nine... eight... seven... six... five... four... three... two... one... zero. Полеће ракета, ја излазим на подијум, платинастоплава коса ми лелуја на ветру, светла рефлектора, салве аплауза. Нисам знала да сам тако позната и тамо, у Америци, да ме тако воле, једноставно сам се питала, људи моји, шта је сад ово. Дајте, саберите се. Четири минута су ми аплаудирали, и после сам кроз сузе рекла само оволико: Мој син је продужетак мог живота. 113

Код куће ме је већ чекало писмо од друго сина, који ме је звао у Праг, на промоцију своје нове књиге, да будем присутна када је буде потписивао. Рекла сам наравно, па ти знаш, сине мој, да када је реч о породици, мамица лети без оклевања. Одем ја тамо, седнемо, син је наравно држао у тајности о чему је књига, погледам корице, прочитам наслов: МАРТА БЕРЕШ. Из књиге зрачи детиња захвалност и љубав према мајци. Те исте године сам добила и Кошутову награду, и никада нећу заборавити да је премијер само мени пољубио руку, још увек осећам додир његових усана на надланици. После сам прихватала само по једну улогу годишње, претежно у међународним позоришним продукцијама, а филмске улоге сваке две године, али увек са великим успехом, уз велику избирљивост у погледу сарадника. Мужевљев бизнис је исто цветао, купили смо још једну вилу на Палићу, имали смо стан у Београду, Будимпешти, Бечу и једну малу гарсоњеру у Паризу. Исте године умире ми муж, седела сам крај његове постеље, рука у руци, и нисмо имали шта једно другом да опростимо, толика је међу нама била љубав. Исте године ме проглашавају и за најлепшу жену Источне Европе и Балкана, док расте број мојих поштовалаца и обожаватеља, тако да добијам орден заслужног уметника и такозвану националну пензију. После сам још мало играла у Мађарској, свакако и Јаноша Витеза, који је обележио своју петохиљадиту изведбу за протеклих педесетак година. Потом добијам велику награду Европе, и у својој деведесетој, пошто ми позли приликом доделе Европске награде, доспевам у болницу, где сви мисле да нећу преживети тешку болест, али после целодневне борбе лекара и огромне енергије мојих обожавалаца, успешно пребродим кризу и оздравим. После су из Мађарске, из околних држава, из региона, сви долазили код мене по савет. У случају било каквог уметничког струјања обраћали су се тетка Марти. Увек су ме походили млађани згодни менаџери, и негде око 104. своје године већ сам осетила да немам више шта да очекујем од живота, изабрана сам за најстарију жену Војводине, и у 106. години умирем у својој постељи без болести и болова. 114

Ово ми је тата. Умро је 2007. године, и дуго нисам могла то да прихватим. Кад бих замислила како му труне кожа и распадају се унутрашњи органи, осећала сам се ужасно, све док ми један пријатељ није рекао да треба само да замислим да елементи иду назад у елементе, земља у земљу, ваздух у ваздух, да вода поново постаје вода. После тате је заправо остао само костур, који уопште не заудара, чак се може сматрати и естетским призором. Тата је ове године добио витешки орден, али му га нисмо могли ставити, пропао би кроз ребра. Пук, пук, пук. Уствари, дан када је умро за мене је био срећан дан, не зато што сам се радовала, већ зато што смо некако другачије почели да постојимо једно за друго. Одувек сам желела да га подигнем, али је био исувише тежак, а сада, када на себи нема меса, без проблема га могу подићи. Знате ли шта сам још одувек желела да урадим са њим? Оно, када...знаш оно...Да га подигнем на рамена. Да ли удобно седиш? Донела сам овамо свог тату, отворила срце и душу на сцени, и шта то видим? Знаш ли како је то када глумиш а у гледалишту видиш оваква лица? Онда осећам да је потребно још веће улагање енергије, треба још више да се трудим не бих ли се допала публици; да ме бар ти заволиш, а после ће већ и остали да се угледају на ту особу којој настојим да се допаднем, и трошим упразно огромну количину енергије. Осим тога ту су и колеге глумци, који исто имају своје мишљење о мени, и о мојој глуми. Е па, поручујем својим колегама глумцима да ја мислим оно исто о њима што и они о мени. Добро си? Видела сам један снимак на интернету, нисам га ја измислила, али је по мом мишљењу божанствен. Показаћу ти га, важи? Хајде сада да седнемо. Видиш, довела сам те у Суботицу. Баш чудно да смо после три године опет заједно. Дајемо овде неке представе које си ти већ видео, а има и нових... прелазимо у ову салу, коју више волим, јер је пространа, има гардеробу, гледаоци су 115

још љубазнији. Молим вас будите љубазнији, мало је преплашен. Ено оно су скеле. Са њих нам спуштају разне реквизите. Одатле момак добацује онима доле писмо, одатле понекада веје паперје. Молим те. Мени за љубав... Знаш, има оно... даске које живот значе. Већ дуго маштам да направим представу без писаног текста, да говорим оно што ми је на срцу, да причам о себи. Откада сам почела са тим, стално ми је стегнут стомак, и веома ми је мучно за време проба. Сада, када су ту гледаоци, и када ми се сан остварује, ни сада не осећам да сам сасвим сигурна у себе. Не знам да ли ово било коме ишта значи. Да ли ти се допада? Мамице, паре се керови Не гледај тамо, кћери Али то боли Замисли, јуче сам била на тесту за AIDS И? Да ли су била тешка питања? Не делује дијета коју си ми препоручила. Легла сам већ са сваким из улице, преко мене је прешао читав фудбалски тим... и једва сам збацила неколико декаграма. Онда ћу још једном да поновим. Кура с водом. Хаппy биртхдаy то yоу, хаппy биртхдаy то yоу, хаппy биртхдаy мистер пресидент, хаппy биртхдаy то yоу. Ово ме је подсетило на један промотивни састанак у Београду уочи почетка транзиције: Мађарска-Србија, на који су и мене позвали, и замолили ме да нешто одрецитујем. Кажем нема проблема, одрецитоваћу Химну. Сваки први ред у оригиналу, на мађарском, сваки други у оригиналу, на српском. Тамо су били са српске стране Јово Јовичић а са машарске др Ђула Казмер, обојица саветници за питања мањина. Одрецитујем ја химну. Обрадовали се они, аплаудира116

ју, после су нас позвали на парти, где је било и шампањца, и кавијара, и свакаквих сендвича. Седимо ми, тако, пијуцкамо шампањ, разговарамо, све се лепо одвија, културно да културније не може бити, кад одједном, сви полако излазе, један по један, као да их је неко повијао. Остадосмо само нас троје, њих двојица и ја. Осећам да ситуација измиче контроли, Јово мажњава торту без имало самодисциплине, а и онај други већ превише једе, ја сам пак при шампању, кад Јово гракне: скидај гаће! Нисам знала како на то да реагујем, кад чујем и с друге стране: Хало, маче, скидај гаће! Ја се ту збуним, након повреде мојих девојачких осећања нисам знала шта ми је чинити, преврнем чашу и проспем шампањ. На то онај опет: скидај гаће! А и онај други, на мађарском, скидај па скидај. Све је почело да личи на неку симфонију, и ја осетим сад или никад. Не смем да укаљам образ свог позоришта. Ако им не изађем у сусрет, затвориће нам позориште. Кажем, добро, супер, нема везе, одмах ћу скинути гаће, хоћу…Уто Јово већ иде да укључи музику…а онај други ми већ откопчава грудњак. Онда ми пружа једне мушке гаће. Каже, навуци то. Навуци те гаће. ОК, кажем, нема проблема. Навлачим гаће, само да не повуку српске и мађарске паре. Нема шансе. Навлачим гаће, но проблем, знам, журка тек што није почела, већ певају ти си моја Мађарица и чувену мађарску поскочицу: џеп са пругом, и оловком дугом. Спасавамо позориште… Одлучиш ли да ћеш увече ићи у позориште, ти негде у пола седам почињеш да се спремаш. По мом мишљењу многи од вас у пола седам још уопште нису ни сигурни да ли ће ићи у позориште. А ја сам у пола седам већ ту, загревам се. Ти си још код куче, фарбаш трепавице, не због мене, већ због осталих, да виде како си лепа. Док се ја припремам, ти грицнеш нешто. Док ја пробам текст, ти палиш ТВ на десетак минута, ја се пењем и облачим костим, а ти закључаваш врата стана. А када ја већ силазим на сцену, ти онда напушташ стан. Док ти у пола седам увече решаваш да идеш у 117

позориште, ја већ у пола осам ујутру мислим на тебе. Чим се пробудим, још у полусну, говорим своју улогу, онда станем на вагу и обрадујем се што имам пола килограма мање, попијем своју кафу. Ако имам среће, козметичарка ме депилира, ту и ту, јер овде нисам длакава. Жене знају колико то боли, али имаш ли наступ у бикинију, ако извири, џбун може све да поквари. Онда идем у теретану, после понављам текст, у десет долазим на пробу. Трудим се да слушам режисера, да урадим оно што тражи, одем кући, једем, и то не макар шта, пазим шта уносим у организам, да не добијем целулит, па да ме критикујеш. После правац кућа, одмарам се, читам лепу књижевност, Томас Ман и тако то. Није што ми се баш то чита, већ више због културе, а и да тренирам мозак. После идем на час певања, да бих овде што је могуће мање фалширала, онда идем у позориште, мало пробамо па одиграмо представу, а после ње не идем кући већ одседим у свлачионици бар десетак минута, тек онда идем кући, и било да сам добро или лоше глумила, осећам се испражњено, и само гледам у празно. Има једна ходочасничка тура, од око 800 км, зове се Цамино. За њу вам треба око 30 дана, ако просечно прелазите око 28 км. Е па ја сам морала да је савладам за 22 дана, јер ми позориште није дало довољно одсуства. По цео дан сам ходала, одераног рамена, нажуљених ногу, горе-доле по планинама, са теретом на леђима. Пробала сам да радим на себи, и то све зарад вас. И ово сам ради вас предузела. Да се суочим са собом. И да ускладим физичку и духовну раван. Да будем што боља глумица, да будем што искренији човек. И да могу да станем пред вас сасвим чиста, и да вам отворим душу, и да ми ви поверујете. Да стекнем што више искуства. И све то ради вас. Зато сам пешачила, зато сам ходала тамо, да будем што бољи човек и глумица. Ако ми дозволите сада бих томе посветила неколико тренутака. После татине смрти нисам могла да једем: било шта да узмем у уста, не могу да гутам, и зато сам јако смршала. Отишла сам код једног лекара, који је мокрим рукама нешто овако изводио на мом стомаку, као да миле неке бубе. И по118

сле сам већ могла да једем, мало сам се чак и угојила, али не мари, јер сам се добро осећала. Одлучила сам да пођем на то путовање. Нисам тамо имала никаквог посла. Нисам понела ни фотоапарат, ни књигу, ни музику. Није требало ништа друго радити, само ходати, јести, празнити се, мокрити, спавати, устати, ходати, јести, празнити се, мокрити, спавати, устати, ходати, јести, празнити се, мокрити, када сам и срела један брачни пар, могли су имати негде око 70-80 година, са којима сам наставила пут. Питала сам их зар им не смета што стално морају да се сачекују. Дека ми је рекао да већ тако дуго живе заједно да им је и темпо постао исти. И не пада им тешко да заједно пешаче. Наставила сам пут. Ходам, једем, празним се, мокрим, спавам, устајем, ходам, и онда једног дана сретнем једног старог Црногорца, који седи крај пута и држи се за ногу. Видим да има гнојне мехурове по њој. Узмем иглу и избушим их, па их премажем јодом. Била сам се већ извештила. Када је чуо да долазим из Србије, заплакао се. Каже да је Црногорац али живи у Прагу. Отада сам била код њега, а и он код мене, и то више пута. Кренем ја даље, ходам, једем, празним се, мокрим, спавам, и једног јутра негде око 11 сати стижем до неког свратишта, и то мртва уморна. Мислим, попићу једну шољу беле кафе, одморићу своје болне ноге. Седнем, скинем баканџе, и добро намажем табане вазелином. Док сам масирала табане, осетим да ме неко посматра, и ускоро се и уверим у то. У обичном животу људи обично скрену поглед када им се деси тако нешто, али сада ми се учинило да могу да дозволим себи да не оборим очи. Дакле, погледала сам га. Гледамо се ми тако, а онда он пође даље, а ја попијем своју кафу, али ципеле нисам могла да навучем тако да сам кренула боса. Била је то јако тешка деоница. Пекло је сунце, дигла се прашина, и помислила сам да не могу даље. Ноге су ми постале као од камена. Ма куда да погледам, нигде никог, нигде никаквог насеља, нити пута, да заплачеш од муке. Онда угледам једно село, са бунаром посред чистине. Ноге ме саме одведоше тамо. Станем крај бунара и ... Пошто сам се на119

пила ледене воде, била сам сигурна да ћу изгубити глас, али ми ништа није фалило. Наставим ја пут. Стигнем опет до неког одморишта, односно хотела, и ујутру изађем на терасу, мислећи дај да поједем једну нектарину. Сецкала сам је својом швајцарском бритвицом, кад видим тамо стоји и пуши онај исти момак што ме је ономад посматрао. Пружим му брескву, ако жели. Он климне главом. Однесем му, и он поједе режањ. Сећам се да сам, док је узимао брескву, запазила да су му нокти кратко подсечени, али не довољно да се не види прљавштина. Био је то последњи пут да га видим, нисмо ништа ни разговарали. Прича се да овде свако сретне своју љубав. Мени се то пророчанство овако остварило. Онда сам кренула даље. Ходам, једем, празним се, мокрим, спавам, устајем, све док једног дана у Леону нисам запатила стенице. Будим се ја изјутра и осетим како ме сврби лева рука. Одем код опатице и питам је да ли зна од чега је то. Избечила се и рекла да то није ништа, да слободно наставим пут. Послушала сам је, али сваким даном ме је све више сврбело, и свраб се већ ширио према трбуху. И ноге су ме почеле сврбети. Било је све топлије, све прашњавије, и све ме је више сврбело. Онда стигнем до неког језера у које су се уливали планински потоци, мислим дај да се скинем, и мало се расхладим у њему. Чим сам села у воду, осетим како нестаје свраб, како се смирујем. Погледам се, и видим да су и црвене пеге сасвим нестале. Устанем и изађем на обалу. Али опет ми се јаве они курвински уједи, па замолим станодавца да ме води код лекара јер ћу иначе полудети од свраба. Све одело сам ставила у машину и опрала на 100 степени. Од неког Италијана сам позајмила кратке панталоне и мајицу. Отишла сам код лекара и он ме је уз помоћ речника питао: Ар ју прегнант? Рекла сам да но. Онда је он рекао да ће ми дати две ињекције. Само да спустим панталоне. Ја сам скинула Италијанов шорц, умирући од стида што немам испод њега гаћице. Могу да мислим шта је лекар помислио, какав сам ја то ходочасник. За сваки случај ми је дао прву ињекцију, коју нисам ни осетила, а после друге... 120

Пробудила сам се на то да ме сестра држи овако за ногу и благо шамара. Долазим к себи. Ту је и газдарица, грди ме што доносим стенице у њен хотел, на шта ја грунем у плач, јер нисам знала шта да радим, док ме није утешила једна сестра, која се управо одвикавала од пушења, и стога се јако угојила, па је имала много лепе одеће коју би могла да ми уступи. Отрчала је кући и донела две огромне кесе пуне одела, и предложила ми да се обучем. Биле су то јако чудне хаљине, веома дречавих боја. Испробала сам их. Биле су ту и једне црвене лаковане ципеле, које сам исто навукла. Изгледала сам као јунакиња неког Алмодоваровог филма, чему смо се сви смејали. Сутрадан сам наставила пут. Спалила сам своје старо одело, јер се инсекти нису никако могли истребити. Ишла сам даље, и сва срећна стигла до неке речице, на чијој обали сам се одмарала и мислила како сви хвале Цамино, због тога што се овде човек некако прочисти, и одбаци све сувишно са себе, док ја нисам осећала никакву промену у себи. Као да ништа нисам збацила са себе. Мислила сам и како бих волела да сам вегетаријанац, али превише волим свињско месо. Волим и мирис свињског меса, волим и свињокољ, чак и печену свињску крв волим. Знам да је хуманије када си вегетаријанац, али ја волим и сржану кост, а најпосле какво је то име, МАРТА?? Зашто су ме тако крстили? И доста ми је невоља са кичмом. И она је крива. Дојадило ми је цело моје тело. Зашто морам да га носим са собом? Онда ми је пришла једна жена и рекла да Цамино има три фазе: забава, умирање и поновно рађање. Ја сам већ данима у фази умирања. Онда сам кренула даље, ходам, једем, празним се, мокрим, спавам, и сретнем једног Немца, и једну Американку, са којима сам заједно вечерала и разговарала на религиозне теме, па су се они после у својој соби на 30 степени тако гласно туцали да нисам могла ока да склопим. Потом сам стигла у Галицију, где је све било предивно, попела сам се изнад облака, посвуда облаци, само из облака штрче врхови планина, налик на нека велика гола дупета, баш сам се тамо 121

добро осећала. Стигла сам кући, без да сам се променила. Нисам постала ни боља глумица, ни бољи човек, а ни ви нисте постали другачији. Love me tender, love me sweet never let me go. You have made my life complete and I love you so Love me tender love me true All my dreams fulfilled. Oh my darling I love you and I always will. Love me tender love me long Take me to your heart. For it’s there that I belong and we’ll never part love me tender love me true all my dreams fulfilled For my darling I love you and I always will Love me tender, love me dear, tell me you are mine. I’ll be yours through all the years, till the end of time love me tender love me true all my dreams fulfill for my darling i love you and i always will ....волим,волим, волим те... Ја сам врхунац ваших жеља. Шта још желите? Урадићу 122

све што хоћете. Шта бисте желели? Да ме ударите? Слободно ме ударите, нико неће знати зато, осим мене и вас. Замислите мој дах на вашем потиљку, и како вам јагодицама прстију милујем ушне ресице. Тај врели дах. На твом потиљку. Сада ћу сићи у публику и одабрати неког. Онај ко осети угриз на горњем делу десног рамена, нека дође са мном на позорницу. Ево га. Какве само брчиће има... Не, немојте рећи име. Пратите ме. Дођите са мном на позорницу. А сада се лепо скините голи. Лезите овде, а сада, молим вас, прислоните десну брадавицу уз десни микрофон. Да, још једанпут. Добро, било је веома добро. Волим вас. Ви сте за мене оно право. Ми постајемо једно. Шта бисте још хтели? Спајамо се, прожимамо се. Волим вас као што јама воли своју тиху дубину. Голишавог господина молим да се полако обуче. Још једном брадавицу уз микрофон... Добро. Добро, обуците се. Идите назад на своје место, пажљиво, пазите да никог успут не шутнете. И испричајте осталима у каквом сте доживљају имали удела. Волим вас, једино вас. И све ово може бити ваше, за 150 или 300 динара, односно вечерас сасвим бесплатно. То сам ја, а сада ћу вас увести у најинтимније сфере свог живота. Црни лук 140 дин Кисели купус 143 дин 1 литар јогурта 93 дин Кромпир 38 дин Млеко 69 дин конзерве туњевине 210 дин 3 поморанџе 131 дин Мрква 32 дин Банана 163 дин Бели лук 102 дин Презла 20 дин Краставац 58 дин Павлака 40 дин 123

Паштета 42 дин Урме 97 дин Мајонез 30 дин Рачун за гас и струју 10367 Рођендански поклон за Рудику 1000 дин 2 переца и јогурт 130 дин Пекмез од кајсија 224 дин Клизање и унајмљивање клизаљки 600 дин Кирија 100 евра Интернет 1380 дин Депилација 750 дин Теретана 4000 дин Рачун за ТВ и телефон 1000 дин Услуга Раифхаисен банке 600 дин кувана вина 350 дин Плави Цамел 160 дин 3 флаше воде 165 дин Накит за поклон 5360 дин Трошкови за Индију 100 евра Цедевита 160 дин 2 готове супе од парадајза 123 дин Укупно: 40.000 дин Врелина лета фатаморгански привид њише. Пурпурне ватре свет својим сјајем скрише. На брежуљцима мирисно вино сазрева, Бели се невестин букет древних багрема. Зелене траве свила, плавог језера сребро. Мађарске трубе глас јеца у тами ноћној. Тамо где хуче четири реке, лепо се патити да, Тамо где крвца се лила, ветар приповеда сада, Харгитиног јунака јечи труба с древног бедема, На свете обронке Ердеља, високо, високо, Поново слетеће турул, мађарски соко! 124

И још нешто, за крај: нисам вам ја никаква Мађарица. Додијало ми је да увек вршим некакву мисију, да увек стојим иза неке важне ствари. Да морам нешто да потписујем због тамо неких политичара. Не разумем о чему се ради, мене се не тиче 1848. година, баш као ни Балканска криза. Јер, шта се дешава: ако неко изјави да је Лајош Кошут био луд, требало би да Лајоша Кошута узмем у заштиту, јер је то и моја ствар, док ми Лајош Кошут заправо уопште није симпатичан; а није ми драго ни када ми кажу да имам лепу, једру мађарску физиономију, јер ја заправо имам словенске црте лица. И шта онда ако ми деца постану Срби? Па ништа, онда ћу се асимиловати. Оставите ме на миру са тим вашим војвођанским Мађарима. Уметност није национална повластица. Доста ми је већ тога. Волела бих да једном постанем Немица из Немачке, да се не бих замајавала оваквим стварима. Или Францускиња из Француске. Већ ми је дозлогрдило да стално слушам како спадам у тријанонске Мађаре. Гледали сте One-Girl Shaw Марте Береш. С мађарског превела Драгиња Рамадански

125

Хасана Бласима

ЗЕЦ ИЗ ЗЕЛЕНЕ ЗОНЕ

Пре него што се јаје појавило, с вечери бих читао неку књигу о религији или праву и рано одлазио на спавање. Као и мој зец, најактивнији сам у зору и предвече. Салсал пак седео је ноћу до касних сати. Будио се око подне и, још пре него што устане, укључивао лаптоп и отварао фејсбук. Прегледао би најновије коментаре на дискусије од претходне ноћи, затим би отишао у купатило. Оданде би дошао у кухињу, укључио радио и слушао вести док би пржио јаја и кувао кафу. Доручак би однео у башту и сео за сто у хладу. Јео би, пио кафу и пушио и посматрао шта ја радим. „Добро јутро, Хаџару, како твоје цвеће?“ „Ове године су страшне врућине, слабо расте“, одговорио бих орезујући жбун руже. Салсал би запалио другу цигарету и гледао у зеца с ироничним осмехом на лицу. Нисам схватао зашто га тај питоми зец нервира. Зеца је донела стара Ум Дела, рекавши да га је нашла у градском парку. Одлучили смо да га причувамо док Ум Дела не сазна чији је. Отад је прошло месец дана, а већ су два месеца откако сам ја са Салсалом у овој луксузној вили на северном крају Зелене зоне.1 Вила је усамљена и окружена сопственим високим зидом, а капија је опремљена најмодернијом електронском опремом за надзор. Не знамо када ће куцнути нулти час. Салсал је професионалац, а мене зову пиленце, јер ми је ово прва акција. Једном недељно обиђе нас господин Селман. Проверава јесмо ли добро и умирује нас говорећи да све иде како треба. Селман сваки пут донесе неколико боца жестоког пића и мало хашиша. Увек нам исприча неки глуп политички виц и опомене нас да је операција тајна и изузетно важна. Тај Селман био се уротио са Салсалом и, поред тога што мени није 126

поверавао готово никакве тајне, обојица су се просто упињала да разголите моју слабост и неискуство. Нисам обраћао пажњу на то, био сам дубоко утонуо у чемер свог живота и прижељкивао сам смак света у једном једином судбоносном удару. Стара Ум Дела долазила је двапут недељно. Донела би нам цигарета, кувала нам и чистила кућу. Једном приликом Салсал ју је спопао – ухватио је за стражњицу док је спремала пуњене тиквице за ручак. Опаучила га је по носу варјачом да му је крв ударила на нос. После тога Салсал ју је оставио на миру, али није више говорио с њом. Била је окретна жена у својим педесетим, имала је деветоро деце и истицала је да мрзи мушкарце. Говорила је да су себични и бедни куроглавци. Муж јој је радио у електродистрибуцији, али је пао са расветног стуба и погинуо. Био је пијаница и она би га, кад га спомене, називала пијаном пацовчином. Саградио сам зецу кавез у једном углу баште и добро се старао о њему. Знам да су зечеви осетљиве животиње које воле чистоћу и траже добру храну. Читао сам о томе док сам ишао у гимназију. Кад ми је било четрнаест година била ме је ухватила права читалачка помама. У почетку сам читао руске романе у преводу и арапску класичну поезију. А онда ми је одједном све то постало досадно. Неки наш комшија био је службеник у Министарству пољопривреде и једном, док сам се с његовим сином Селамом играо на крову њихове куће, нашли смо велики дрвени ковчег затрпан којекаквом старудијом. Селам ми откри тајну: ковчег је био препун књига о разним пољопривредним усевима и иригационим системима, ботаничких и ентомолошких енциклопедија, а испод књига налазили су се порнографски часописи са сликама турских глумица. Селам ми је и дао један часопис, а ја сам придодао књигу о свим могућим врстама урминих палми које расту у нашој земљи. Потом ми Селам више није ни био потребан – ушуњао бих се с крова наше куће на кров њихове, у посету библиотеци-ковчегу. Узео бих једну књигу и један часопис, а вратио оно што сам позајмио пре тога. Мало-помало, постао сам луд за књигама о животиња127

ма и биљкама и нисам пропуштао ниједну такву нову књигу која би стигла у градске библиотеке, све док нисам отишао у војску. Запањујуће је колико сам уживао у читању! А свака за мене нова информација претварала се у праву опсесију. Ухватио бих се за неку појединост и почињао да по тајним катакомбама књига истражујем сваки њен појавни облик и свеколику садржину. Сећам се, тако, да сам врло дуго претраживао све што се односило на пољубац. Читао сам и читао, док ме не би ухватила вртоглавица, као да сам појео какву психотропну воћку. Експериментима је доказано да шимпанза прибегава пољупцу да би се ослободио напетости, премора и страха. Утврђено је и да женка шимпанзе бежи к мужјаку, грли га и љуби кад осети да су туђинци упали у њихово станиште. Потом сам, после дугог истраживања, налетео на један другачији пољубац – дуги тропски пољубац. Пољубац неких тропских риба које се љубе по пола сата и дуже, без предаха! Мрачни дани у годинама економских санкција за мене су били време када сам гутао књиге. Електричне струје није било по двадесет сати дневно. Поготово после америчких ваздушних напада на председничке палате. Завукао бих се у постељу око поноћи и читао уз свећу. Тако сам сазнао за још један пољубац: неки инсект ког зову буба-убица, из фамилије редувида, не љуби се са припадницима своје врсте – не, тај се не смирује док не стигне до уста заспалог човека! Гмиже му по лицу док не допре до угла усана, ту се смести и започиње љубљење. Кроз пољубац тај инсект испушта отров у микроскопски малим капљицама. Ако је спавач здрав и има чврст сан, кад се пробуди на устима ће му бити отровни пољубац величине четири крупне кишне капи. Из војске сам побегао. Нисам могао дуго да трпим ону понижавајућу стегу. После тога сам радио ноћу у једној пекари. Морао сам некако да издржавам мајку и петорицу браће. Жеља да читам угасила се у мени. Свет ми је изгледао попут неке неописиве митске звери. Годину дана пошто сам побегао из војске, пао је режим и то ме је ослободило страха да ћу допасти робије због дезертерства. Нова власт уки128

нула је војну обавезу. Кад је започела серија секташких сукоба с одсецањем глава, хтео сам да побегнем из земље у Европу. Али, тада су ми погинула двојица браће. Враћали су се с посла у локалној фабрици женске обуће. Таксиста их је предао паравојној формацији „Бог је велики“ на једном лажном контролном пункту. Та милиција одвела их је незнано куд. Одсекли су им главе, али су им најпре електричном бушилицом избушили безброј рупа у телима. Лешеве смо пронашли на сметлишту изван града. Био сам потпуно ван себе и отишао сам од куће. Нисам био у стању да поднесем грозу на мајчином лицу и лицима преостале браће. Осећао сам се као изгубљен у лавиринту и нисам знао шта хоћу од овог живота. Био сам узео собу у неком отрцаном хотелу. А онда ми је, једнога дана, дошао брат од стрица и понудио ми да радим за нашу верску грану да бисмо се осветили. Летњи дани у вили били су дуги и досадни. Истина, вила је била удобна, имала је базен и сауну, али мени је изгледала као какав дворац из фатаморгане. Салсал беше запосео собу на спрату. Ја сам се задовољио ћебетом и јастуком на канабету у пространој дневној соби, где је била библиотека. Хтео сам да држим очи отворене и пазим на двориште и улазну капију, да предупредим свако изненађење. Величина библиотеке у дневној соби опчинила ме је. Садржала је мноштво књига из теологије и домаћег и иностраног права. По полицама биле су распоређене фигуре животиња израђене од тиковине, чији су облици и покрети били у стилу афричких тотема. Ове тотемске животиње раздвајале су групу верских књига од оних правних. Чим би пао мрак, узео бих који залогај и угнездио се на канабе. Пребирао бих по успоменама, затим бих дограбио неку књигу и полуодсутно читао. Свет ми је изгледао попут паукове мреже из које допире тихи бруј. Бруј живота који се гаси. Дах који се губи. Танушна, језива крила што лепршају последњи пут. Јаје сам нашао три дана пре последње посете господина Селмана. Тога дана пробудио сам се као и обично, у свитање. Понео сам чисте воде и мало хране и кренуо да обиђем свог другара зеца. Отворио сам му врата на кавезу и он је 129

живахно истрчао у башту. А тамо, у кавезу, лежало је једно јаје. Узео сам га и зурио у њега, покушавајући да схватим у чему је виц. Било је нешто мање од кокошијег. Забринуо сам се и пожурио у Салсалову собу. Пробудио сам га и испричао му за јаје. Салсал га узе у руку, буљећи у њ неколико часака, затим се подругљиво насмеја и узвикну: „Хаџару, немој да се зезаш са мном!“ Говорећи то, био је упро прст према мом лицу. „Шта хоћеш да кажеш? Нисам ја снео јаје!“, одвратих чврсто. Салсал протрља очи, затим скочи из постеље као махнит, псујући ме на сва уста. Пожурисмо према капији виле и проверисмо електронски надзор. Обишли смо цели оградни зид и претражили врт и све просторије у кући. Све је изгледало сасвим уобичајено – ни трага некој промени. Јаје у зечјем кавезу! Једино што нам је падало на ум било је да нам се неко тиме руга. Неко ко се увукао у вилу и ставио јаје под зеца... „Можда се то она одвратна курветина Ум Дела шегачи с нама? Цркао дабогда и ти и твој зец!“ Рекавши то, Салсал замукну. Јер, обојица смо знали да је Ум Дела болесна – није нас обилазила целе претходне недеље. Страх нам се удвостручи кад се сетисмо да уза се немамо никаквог ватреног оружја. Није нам било дозвољено да га држимо до дана атентата. Плашили су се изненадних контрола, јер је Зелена зона владино подручје, где станују највиши државни званичници. Ми смо у вили обитавали под кринком личног обезбеђења једног од посланика у парламенту. Салсала захвати хистерични напад – захтевао је од мене да се отарасим зеца, да га закољем. Ја одбих. Објаснио сам му да зец нема никакве везе с тим што се догодило. Пењући се у своју собу, сав бесан, упита: „А зар није твој свети зец снео ово јаје?!“ Скувао сам кафу и сео у врт посматрајући зеца. Јео је сопствени измет. Кажу да он из отпадака које избаци из организма добија витамин Бе, који производе микроби у њего130

вим цревима. Мало касније, Салсал се врати с лаптопом. Мрмљао је за себе и, мало-мало, псовао Селмана. Затим, прегледајући страницу на фејсбуку, рече да морамо бити стално будни. Захтевао је да останем у његовој соби на спрату, пошто се из ње могу осматрати улаз у вилу и цео оградни зид. Погасили смо сва светла и седели у Салсаловој соби, смењујући се у обиласку просторија у кући. Прошле су две ноћи без иједног сумњивог знака. Вила је била утонула у мир и тишину. Док сам био у Салсаловој соби, приметио сам да се он на фејсбуку јавља под псеудонимом „Рат и мир“ и да је на свој профил поставио Толстојев портрет урађен сликарским угљем. Имао је преко хиљаду „пријатеља“, већином писаца, новинара и интелектуалаца. Коментарисао је њихове идеје и представљао се као интелигентан човек који се диви другима. Притом је скромно и паметно износио своје погледе и анализе манифестација насиља у земљи. Једном приликом стао је да ми прича о личности помоћника министра за културу. Рече ми да је тај човек заиста културан, прави хуманиста и фантастично интелигентан. Мене тада није занимало да разговарам о помоћнику министра. Одвратио сам да онај ко је у нашем послу треба да се држи подаље од контактирања с масом људи на интернету. Он ми добаци ироничан поглед стручњака и рече: „Боље ће ти бити, господине Хаџару, да пазиш на свога зеца који носи јаја!“ Напокон нам је дошао господин Селман. Салсал се развика на њега, описујући му догађај са зечјим јајетом. Селман нам се подсмехну и одбаци наше сумње у Ум Делу, тврдећи да је та жена проверена и да већ дуго ради за њих. Али Салсал га нападе да нас је издао. Свађали су се, а ја сам седео и посматрао их. Из њихове свађе разумео сам да се у свету секташких и политичких ликвидација догађају бројне издаје из интереса. Владајуће партије су у многим случајевима откривале једна другој идентитет плаћених убица у међусобној политичкој трговини да би добиле фотељу на некој високој функцији или да би се прикрила каква крупна корупционашка афера. Али, Селман је порицао све Салса131

лове оптужбе. Захтевао је да се примиримо, саопштивши да ће ликвидација „мете“ бити за два дана. Седели смо у кухињи и Селман нам стаде до у детаље објашњавати план. Потом из ташне извади два пиштоља с пригушивачима и рече да ће нам наше награде бити исплаћене одмах по обављеној акцији, а да ћемо потом бити пресељени на друго место, негде на периферији престонице. Одлазећи, Селман ми добаци: „Зечје јаје! Ха, пиленце наше! Велики си ти шерет, знаш!“ Последње ноћи остао сам будан, заједно са Салсалом, до касно у ноћ. Бринуо сам се због зеца, јер је било очигледно да ће Ум Дела бити још дуго одсутна. Зец ће угинути од глади и жеђи. Салсал је, по свом обичају, био задубљен у фејсбук, док сам ја седео крај прозора и осматрао врт виле. Он рече да управо расправља о секташком насиљу и његовим коренима с помоћником министра за културу. Схватио сам да је тај помоћник министра за културу у време Садамове владавине био писац. Објавио је три романа с темама из суфизма. Једном приликом био је са супругом на прослави коју је приређивао неки богати архитекта у својој кући што гледа на Тигар. Жена му је била прелепа, изузетно атрактивна и високообразована, као и он, и бавила се изучавањем старих исламских манускрипата. Међу званицама био је и начелник тајне полиције, иначе председников рођак. Кад се славље завршило, начелник тајне полиције наложио је Управи за цензуру да се ишчитају романи нашег пријатеља. Није прошло ни неколико дана, а њега ухапсише и затворише под оптужбом да у својим књигама позива на рушење државе и партије. Тада начелник тајне службе понуди пишчевој супрузи да му се пода у замену за мужевљеву слободу. Када га је одбила, наредио је једном од својих људи да је силује пред мужем. Жена је потом избегла у Француску и тамо нестала, а муж је средином деведесетих ослобођен. Отпутовао је да нађе супругу, али од ње није било ни трага ни гласа. По паду диктаторског режима вратио се у земљу и добио место помоћника министра за културу. 132

Животна прича помоћника министра личила је на заплет из индијских филмова. Али мене је зачудило откуда Салсал зна толико појединости из помоћникове биографије. Осетио сам да се он диви личности и култури тог човека. Упитах га којем верском правцу припада помоћник министра, али се он оглуши о моје питање. Кад сам покушао да га увучем у разговор о томе ко нам је мета, Салсал одврати да пиленце, почетник какав сам ја, не сме да зна такве ствари. Мој задатак сводио се на то да возим кола, а Салсал је био тај који ће пуцати из пиштоља с пригушивачем. Изјутра наредног дана чекали смо испред једног паркинга у центру града. Требало је да мета стигне ту у црвеној „тојоти краун“. Чим кола тог човека уђу у паркинг, Салсал ће изићи из наших кола, пратити га пешке и ликвидирати га. Затим бисмо побегли колима до новог склоништа на периферији. Због тога сам понео зеца и сместио га у пртљажник аута. У једном часу, Салсалу стиже порука на мобилни телефон. Пребледео је. Било је предвиђено да не чекамо мету дуже од десет минута. Упитах га да ли је све у реду. Он гласно опсова, ударајући се песницом о бедро. Забринуо сам се, а он ми, оклевајући мало, пружи телефон и показа ми слику зеца како седи на јајету. Слика је била неспретно монтирана у фотошопу. „Знаш ли ко ми је послао слику?“, упита. Одмахнух главом одрично. „Помоћник министра за културу!“ „Молим?!“ „Помоћник министра за културу је мета, Хаџару!“ Изашао сам из кола док ми је крв кључала због Салсалове глупости и апсурдности целе ове бедне операције. Било је прошло већ више од четврт сата, а мета се није појављивала. Саопштих Салсалу да се повлачим из акције. На то и он изиђе из кола молећи ме да се стрпим и да још мало сачекам. Обојица смо били у опасности. Вратио се у кола у намери да телефонира Селману, а ја се запутих ка оближњој продавници да купим цигарете. Срце ми је ударало као лудо 133

од силног гнева. Само што сам пришао продавници, кола одлетеше у ваздух, букну пламен, а зец и Салсал претворише се у угљевље.

134

Хасана Бласима

ИРАЧКИ ХРИСТОС

Утаборили смо се у девојачкој школи. Сви рекоше да ће преспавати у склоништу, само хришћанин Данијел узе своје ћебе и распростре га далеко у школском дворишту, под ведрим небом. „Погледај га! Христос Жваћко је излудео!“, рече један војник висок као палмино стабло, уста пуних сувог хлеба. „Или, можда, неће да спава с муслиманима!“, коментарисао је други. Ти момци су обични мајмуни. Немају појма какав је уистину Данијел. Једини им је посао да онанишу на школским клупама на којима су седеле девојке. Само једна ракета, и претвориће се у угљенисане пенисе. У оваквим сулудим ратовима Данијелов дар је једини појас за спасавање. Били смо скупа у кувајтском рату. Да није било његових невероватних моћи, не бисмо преживели. Осим тога што је вечито утучен, Данијел као да није од твари од које су људи саздани. Он је пријатни дашак поветарца. Простро сам своје ћебе поред њега и испружио се на леђа као он, гледајући у небо. „Спавај, Али, друже! Спавај... Ноћас нема никаквих знакова. Спавај.“ Потом је сместа захркао. Данијел је по васцели дан жвакао гуму. Војници су га зато прозвали Христос Жваћко. Много пута учинило ми се да је Данијелу жвакаћа гума као нека батерија којом напаја екран свог мозга. Животни сан био му је да ради у радарској јединици. Чим је завршио средњу школу поднео је молбу да га приме као добровољца у противавионску одбрану. Молба му је одбијена, можда стога што му је отац био руководилац у Комунистичкој партији током седамдесетих. Његова љубав пре135

ма радарским уређајима била је равна љубави других људи према женама или фудбалу. Сакупљао је фотографије радарских система и говорио о сигналима и фреквенцијама као што други момци причају о својим голишавим љубавним авантурама на берби грожђа. Памтим шта ми је рекао у прошлом рату: „Човек, мој Али, има моћнији радар од свих осталих животиња! Све што је потребно јесте да извежба дух да излази из њега и затим се враћа, као што се удише и издише.“ И дао је, такође, да му утетовирају на десну подлактицу математичку формулу за израчунавање радарског ефекта: Пошто су се наде Данијела Христа да ће се прикључити јединицама ПВО распршиле, пријавио се добровољно у војни санитет. Али није се оканио љубави према радару. Ко год га је познавао, није се ни најмање чудио тој његовој љубави, јер је исти тај Христос Жваћко био најчудноватији радар на свету! Сећам се оних ужасних дана током нашег рата у Кувајту. Успаничени војници пратили су га попут пачића, куда год да је кренуо. Авиони алијансе бомбардовали су наше ровове а да ми нисмо могли да испалимо ни један једини метак. Као да смо ратовали против више, небеске силе. Све што смо могли било је да копамо још и још ровова и да се премештамо с места на место, као пацови. Напокон смо се улогорили на рубу пустиње. Једино што нам беше преостало била је вера у бога и – у моћи хришћанина Данијела. Једне вечери јели смо у рову с осталом војском, кад се Данијел стаде жалити на бол у стомаку. Војници престадоше да једу, зграбише оружје и спремише се да устану, гледајући сви скупа у Данијелова уста. „Хоћу да се одморим у хладу оног водоторња!“, најзад проговори Христос. Војници пођоше за њим гурајући се и настојећи да се залепе уз њега, као да је он какав штит против ракета. Поседали су око њега у сенци водоторња. После само тридесет пет минута три бомбе пале су на ров. И то није био једини случај. Христове прогнозе спасле су мноштво војника. Оно што се у том рату догађало у Данијеловој близини личило је на приче из цртаних филмова. У магновењу, стварност губи кохерентност, 136

креће да се распада и почиње бунило. Шта мислити о, рецимо, оном нападу свраба на Данијелове мошнице, који је предсказао пад америчког хеликоптера на седиште штаба? И може ли ико поверовати да кад Данијел Христос трипут заредом кине, то открива махнити напад ракетама. И то су их били лансирали с мора. Били смо војници-овце, водили смо комичне ратове. Чуо сам приче да је извештај вишим командама о томе са Христом подношен у више наврата. Али, хаос у тим данима и пораз наше армије, то што је била збрисана попут мува, спречили су власти да се тиме позабаве. Колико је само било гласина о председниковом силном интересовању за мађионичаре, чаробњаке и људе с натприродним моћима! Тврди се да су оне књиге које су током осамдесетих напрасно превођене у земљи јер се баве парапсихолошким појавама – а не зна им се ни броја – објављиване по налогу председника, јер је он, наводно, чуо да су напредне земље радиле на развоју телепатских способности и користиле то у шпијунским операцијама. То отуда што је председник мислио да су наука и окултизам једно те исто, само им се методе у откривању тајни разликују. Христос се није хвалисао својом моћи да предсказује, нити ју је сматрао нечим необичним. Наводио нам је приче о људским способностима за предвиђање догађаја кроз историју. Запазио сам да Данијела његова тешка меланхолија спречава да ужива у поседовању таквог дара. Чак ни његова страст за радарима није му доносила задовољство. Његово поимање среће било је загонетно. Разумео сам из његових прича да га је ужасно плашила тама коју је носио у себи. За свој таленат мислио је да је то само додатни доказ величине наше немоћи и ништавности у овом тајанственом свету. Испричао ми је да је, још у раној младости, прочитао причу неког ирачког писца. Личност ауторова била је саркастична и преплашена истовремено. Јунака приче била је прогутала ајкула после жестоке борбе у имагинарној реци времена и он седи тамо, сам и заробљен у тами и размишља: „Како могу да ускладим свој лични живот са схватањем да се свет пред мојим очима урушава?“2 137

„То питање оптеретило ми је живот. Од њега ми сан никако не долази на очи, пече као отворена рана“, рекао ми је Христос. Кад смо се наредног јутра пробудили, америчке снаге биле су надомак Багдада. После неколико сати оборили су диктаторов споменик. Био је то надреалистичан шок. Пресвукли смо се у цивилну одећу и вратили се породицама. Био је то само још један рат слепаца у којем нико из нашег батаљона није испалио ни метка. После рата неколико пута сам се срео с Данијелом. Био се вратио да живи са својом старом мајком. Када је земљом завладао хаос, посетио сам га у њиховој кући у Багдаду. Хтео сам да поразговарам с њим о повратку у војску. Рекао ми је да је мрзео диктатора, али да неће да даје свој допринос армији која је под патронатом окупатора. После тога га више нисам сретао. Ја сам се вратио у војску, а Данијел се вратио старању о мајци. Обе његове сестре биле су се још давно иселиле у Канаду, а и остатак родбине напустио је земљу, једно по једно, гоњени ратовима и лудилом верског фанатизма. Од целе велике фамилије остала је само његова мати. Знао сам да Данијел главнину времена проводи у кући, читајући романе и научне енциклопедије, прати вести и брине о мајци која је била изгубила и слух, и вид, и памћење, старост ју је одсекла од света. Старица више није контролисала телесна лучења и Христос јој је мењао пелене и кесе за мокраћу на сваких неколико сати. Мајчина смрт за њега би значила кидање нити која га везује за то место, а није имао воље да се исељава. Старија сестра га је у дугом писму преклињала да бежи из земље, али Христос је био тврдоглав на мајку – обоје су одбијали ђавоље искушење, да напусте свој изгубљени рај. Једне недеље после мисе, Христос је извео мајку у један народски ресторан, познат по добром кебабу. Волео га је јер је био чист и имао је посебне столице за децу. Али, локал се у међувремену јако променио. Он се није ни сећао кад је ту долазио последњи пут. Христос одабра један празан сто у углу и поможе мајци да седне. Разведрио га је келнеров хумор: у називе популарних јела уметао је имена свакодневних инструме138

ната смрти. Гости су се смејали и волели га. Тако, он довикује наруџбину: „Порција кебаба са осветљавајућим минама за ум и трбух... Једна шрапнел-чорба, распрскавајућа... Пиринач с куваним балистичким бобом на ракетни погон!“ Христос наручи порцију и по кебаба и напомену да му донесу љуте папричице, чашу јогурта и бочицу хладног воћног сока. Келнер се врати с наруџбином и успут исприча популарни виц о ономе што је био врло радознао. Христос се из учтивости насмеши. Узе нежно у руку два мајчина прста и спусти их да она опипа топли кебаб и печени парадајз, затим их врати на место, на ивицу стола. Својим прстима умеси за њу леп залогај и гурну јој га у уста, осмехујући се с великом, божанском љубављу. Неки младић запита да ли је слободно да седне за Христов сто. Био је врло крупан и окрутних црта лица, али то није сметало да се одмах види да му није више од двадесет. Наручио је порцију кебаба и нагласио да му ставе више лука. Младић је лепотом лика привлачио погледе, али се стално чешао по врату као да има шугу и очи су му играле као на зејтину. Данијел примаче чинијицу са салатом до мајчине руке и пусти да она прстима опипа зелениш у чинијици, а он јој припреми нови залогај. Младић их је кришом посматрао и, уопште, чудно се држао. Полако је жвакао свој залогај и упињао се да га прогута, кад му из лепих очију потекоше сузе. Данијел то опази, наже главу према младићу и упита га да ли може како да му помогне. Поново га је запитао то исто, али момак није дизао поглед са свог тањира и изгледало је да није ни чуо Данијелово питање. Наставио је да жваће обилно лијући сузе. Извадио је марамицу, обрисао очи и ушмркнуо се. Кружио је погледом по целој сали, затим се загледа у очи Христу. Плачне црте лица изменише се откривајући једно друкчије лице – изгледало је као да је стргао маску с лица. Ухвати се за ревер сакоа и раствори га мало, као кад ко обнажује груди: „Види, имам на себи експлозивни појас; на прву твоју реч дићи ћу себе у ваздух!“ Рекавши то, момак упути претећи поглед према старици. 139

Ја сам погинуо од пријатељске ватре. Били смо у заједничкој патроли с Американцима кад је из једне куће у том селу припуцало. Амери су узвратили хистерично, мислећи да ми пуцамо на њих и ја сам добио три зрна у главу. На нашем новом свету срео сам се с Христом. Мојој срећи није било краја. Испричао ми је да га је онај младић у ресторану на необјашњив начин привукао. И није био само страх и ужас оно што га је паралисало већ је у том часу Христа обузела нека тајанствена жеља да се ослободи. Неколико тренутака зурио је у младићево лице. Овај други наже главу и нареди му да устане и пође с њим до тоалета. У првом магновењу он се и не помери с места као да се беше скаменио, затим пољуби мајку у чело и устаде. Момак га уведе у тоалет, стаде иза врата држећи прст на прекидачу за активирање експлозивног појаса, из ког другом руком извуче пиштољ и упери га у Данијелову главу. Унутра је било тесно и младић обгрли Христа, обави његове руке око себе и укратко објасни шта хоће: да се замене – појас за старичин живот. Младић је био у хистеричном стању и једва се контролисао. Рекао је да напољу неко чека да сними експлозију и ако он себе не дигне у ваздух, они ће га убити. Данијел није одговарао на ово ниједном речју. Обојица су се купали у зноју. Неки гост покуша да гурне и отвори врата клозета на шта се младић искашља. Потом понови Христу обећање да ће старицу безбедно извести из ресторана, али ако се Христ не детонира, он ће је убити. Пола минута владао је тајац, онда Данијел климну главом у знак пристанка све време зурећи као одузет у младићеве очи. Овај му нареди да откопча појас с њега и опаше га око себе. То је ишло тешко у тако тесном простору. Затим се момак опрезно повуче остављајући Христа у клозету с појасом на себи, а он се брзо запути до старице у углу сале. Потапша је нежно по рамену и узе је за руку, а она устаде и пође за њим као мало дете. Гужва у ресторану била је све већа и жамор се појачавао. људи су се гласно смејали, а прибор за јело звекетао је као да је свуд унаоколо у току борба сабљама. 140

Христос малаксало паде на колена. Тешко је дисао, затим му пишаћка поцуре у панталоне. Отвори врата клозета и испуза према сали за ручавање. На вратима тоалета сусрете га неки човек, који се нададе у бег вичући: „Самоубица! Самоубица!“ Сред панике људи, жена и деце што су газили једно преко другог, Христос угледа мајчину столицу празну. И притисну прекидач... Белешка о писцу: Прва збирка прича ирачког синеасте, писца и од пре неколико година грађанина Хелсинкија Хасана Бласима (Багдад 1973) Лудак са Трга слободе била је у Енглеској запажена одмах и 2010. ушла и у шири избор за престижну награду Индипендент. Следећа збирка, Ирачки Христос, као друга књига истог аутора, такође објављена у преводу на енглески пре него што су се њене приче појавиле као књига на арапском језику, донела је наставак серије језивих прича у којима се осликава живот у садашњем Ираку као у надреалном паклу. У оштрој конкуренцији с делима писаца из свих крајева света, она је 2014. победила с великом већином гласова на конкурсу за исту награду. То су приче профаног лиризма, искошене симболике и језиве, загробне романтике. Можда су ове нове само још мало апстрактније, теже, чак отуђеније. Испричане су брзо, непосредно, често кратким реченицама и увек једноставним језиком, лишеним свих украса. Уз примерну списатељску технику и јасно реалистичке описе тако чудесних доживљаја да се у њих просто не може поверовати, а очито се мора веровати, то је оно што их чини књижевно атрактивним преко сваке мере. Централна тема збирке је процесуирање трауме, или, радије, немогућност њене обраде. Судбина у пишчевом ужем и ширем завичају није била ни изблиза тако благонаклона према његовим делима као што је била на Западу, захваљујући у великој мери одличном Рајтовом преводу (Jonathan Wright). Бласимова проза плод је њего141

вог списатељског дара и провлачења личних искустава кроз филтере сопствених сновиђења да би их у неком часу транспоновао у књижевни текст, али се та транспозиција догодила у правом тренутку – онда када је Запад почео да перципира (ма и сасвим издалека, али ипак масовније) своју кључну улогу у ирачкој свенародној трагедији. Без тога, ни Бласимове приче не би нашле своје плодно тло у тој, новој политичкој реалности на западној издавачкој и читалачкој сцени. Десило се да до пролећа 2014. нисам ни чуо за Хасана Бласима, који је, уосталом, вршњак моје ћерке. Но, већ после читања двеју његових прича, Зец из зелене зоне и Рупа, које ми је у Јемен, где сам се тада налазио, с молбом да их преведем с арапског за кикинђански међународни Фестивал кратке приче послала Вера Папић, директорка тог фестивала (на који презаузети писац те године на крају неће ни доћи), схватио сам да, уз те две, напросто морам преводити и друге његове приче. У септембру 2015. „Геопоетика“ је објавила збирку Лудак са Трга слободе у мом преводу на српски, а ове године код истог издавача изашла је и друга Бласимова збирка, Ирачки Христос. Српко Лештарић

1 Недуго по америчкој окупацији Ирака 2003. тако је назван део од десетак квадратних километара у центру Багдада око Амбасаде САД, амбасада још неких земаља, главних ирачких владиних установа и, неизбежно, извесног броја приватних кућа, у који се могло ући само са специјалном дозволом јер је био заштићен високим бетонским зидом с улазним контролним пунктовима и сталним хеликоптерским патролама. – Прим. прев. 2 Речи Ингмара Бергмана из једног интервјуа. – Прим. аутора.

142

Луис Фернандо Верисимо (1936), Бразил

МАЧ

Дом породице из вишег средњег сталежа. Муж, жена, синчић. Тог дана дете пуни седам година. Ноћ је и мајка раздиже после забаве. Отац помаже сину да спреми поклоне које је добио од другара. Отац, као отац, примећује је да је мали тих и озбиљан, али мисли: „Уморило се дете.“ Читав дан је јурцао наоколо, јео hot dog-ове и сладолед, играо се с гостима по кући и по дворишту. Наравно да је уморан. – Колико си поклона добио! – Аха. – Види овај мач. Баш је диван. Откуда ти? – Тата… – Како је само тежак! Као прави правцати мач. Од правог метала. Ко ти га је поклонио? – Тата, о томе сам хтео да разговарам с тобом. Син оцу делује мало преозбиљно. Никад га није видео оваквог. У ствари, никад није видео тако озбиљно седмогодишње дете. Тако је важан док говори. Баш необично… Син преузима мач из очевих руку. Каже: – Тата, ја сам Thunder Boy. – Како? – Thunder Boy. Дечко-Гром. – Одлично, Thunder Boy. А сад, ‘ајмо на спавањац. – Чекај. Овај мач… Он је морао доспети у моје руке на дан када напуним седам година. Тако је било писано. Оцу је ово смешно. Како је лепо научио да говори из стрипова. „Морао доспети…“ Мали наставља: – Данас је стигао. То је знак. Време је да прихватим улогу коју ми је наменила судбина. Мач прелази у руке новог Дечка-Грома из генерације у генерацију. Тако је било увек, одкада се мач спустио с неба у свету долину Bem Tael, 143

пре седам хиљада година, од када ју је у руке узео Рамил, први Дечко Гром. Оцу се ово више баш и не допада. Детету се изменио глас. Чудно га посматра. Мораће да мало да смањи доживљај са стриповима. Макар на неко време. – Важи, сине. Ајде сад, љуби га тата… – Мораћу да напустим дом. Молим те ти објасни све мами. Неће јој бити лако. Рачунам да ћеш јој помоћи. Реци јој да је тако било писано. Таква ми је судбина намењена. – И никада те више нећемо видети? – отац сад свесно улази у игру са сином лагано га водећи ка кревету. – Наравно да хоћете. Мој мач је у служби правде. Докле год будете ишли правим путем, можете рачунати на моју помоћ! – Одлично! – каже тата. Само то је и стигао да каже. Његов син се окренуо на пети, кренуо ка прозору, подигао онај мач као свети крст, и викну ка небу „Рамил!“ Тад пуче гром и цела се кућа протресе. Мач засветли плавим светлом. И дечак исто. Отац је у дневној соби затекао мајку. Она каже: – Сачувај ме боже овог времена. Јел си чуо гром? – Ко му је поклонио онај мач? – А ниси ти? Ја сам мислила да си ти. – Слушај, имам нешто да ти испричам. – Шта? – Ајде седи прво овде. Luis Fernando Veríssimo (luis fernando verisimo) https://pt.wikipedia.org/wiki/Luis_Fernando_Verissimo Избор и превод Дејан Дијаго Станковић

144

Мигел Торга (1907-1995), Португал

ВЕЛИКА ДУША

Риба Дал је јеврејско село. Бадава је поп-Жоао читаве године благосиљао, отпуштао грехе, крстио и подучавао веронауку кроз питања и одговоре. – Ко је Бог? – Бог је свемогућ, Творац Неба и Земље. По томе како су се спретно сналазили док их пропитује, нико не би посумњао да је ту, иза Светог Писма, у крви крило Петокњижје. А крило се. И у самртним часу, кад је човеку једнако је ли Тора или Јеванђеље, пре него што би поп дошао да се побрине за последње ситнице око духовне чистоће јањета, и да не би од смрћу испрепаданог језика у исповести изнудио признање, одувек су постојали давитељи. Од свих рабова Мојсијевих задужених да прекрате овосветске муке и сачувају заједничку тајну, најбоље је упамћен један звани Велика Душа. Висок, намрштен човек, сломљеног носа, живео је улици на вису где станује и северни ветар, што неуморно звижди преко целе године. Ономе ко би пошао да позове тог оца смрти није било друге него да се пентра узбрдо, уз падину олујну, с напором брода на узбурканом мору. – ‘Бем ти ветруштину! – као што се засигурно знало да се Велика Душа налазио у кући на углу, увек уз огњиште, сигурно је било да ће ветар са планине брисати низ брдо. Кад се стигне пред негову кућу, било је доста позвати га по имену. – Чича Велика-Душо! Ој, Чича Велика-Душо! Ето њега… А убрзо ће кљешта његових руку и тежина његовог колена смирити умирућег. Ушао би, прошао би, неустрашив и тих, кроз гужву људи који су већ три дана у кући нестрпљиво чекали да се човек 145

у агонији растави од душе, ушао би у спаваћу собу, затворио врата за собом, да би убрзо изашао на лицу носећи мир, подједнак спокоју на лицу онога ко је остао да лежи мртав. људи би га посматрали с мешавином језе и захвалности. С времена на време, усред кошмара, јавио би се понеки глас протеста из дубине савести; али већ следећег дана нечији глас би се горе на брегу надгласавао са ветром, зовући: – Чича Велика Душо! Ој, Чича Велика Душо! – Ево ме… – И одмах би изашао на врата. Када је стигао Исааков судњи час, његов син, Абел, попео се уз падину. Био је узнемирен, од необичне узмуваности по кући, од чудног начина на који га је мајка послала по чича Велику-Душу и од великог ветра. – Шта је, дечко? Шта ти је с оцем? Малишан је разрогачен посматрао давитељево суво лице. – Грозницу има… – Добро, идемо да видимо… – И шта ћеш му радити? – Прегледаћу га… Низ улицу је зборио само ветар. Прозукао од толиког хукања, монотон, упоран, он је најбоље одражаво осећања у њима двојици: први, малишан, неспокојан, узнемирен, ухваћен у коштац са збрканим предосећајима која су одбијали да му изађу из главе; и други, старац, који је прихватао свој задатак да убрза смрт онако како река прихвата свој ток. Кућа је била сва у сузама, од самог прага. Чим је Велика Душа ушао, све су наједном пресахле. Иза његових тешких и спорих корака у ходнику остадоше само нема тескоба и прекинуто дисање. – А шта ће му он учинити? – питао је поново Абел своју мајку, када су се врата од очеве собе затворила. Лиа је сину одговорила двема тихим сузама низ образе. Унутра, залепљен за постељу натопљену знојем Исаак је био на издисају. Блед, очију упалих дубоко у лице, потиштен, као да је само чекао да се пусти низ воду. Разболео се пре петнаест дана. Таква га је грозница тресла да је доктор 146

Самуел изгубио наду. Долазио је једном, долазио други пут, и на крају их посаветовао да набаве сандук. Али Исаак је у сржи био либански кедар, жилав. Болештина га је глодала још пуних шест дана, али га није прождрала. Поглед му је био жив. Стењао је, јечао, копнио, али се два зрна ћумура нису гасила. Све то му је на крају преко лица превукло чудну сенку; па је и жена му, Лиа, почела да губи наду. Пар дана касније, када их је госпођа Роза у разговору подсетила на неопходност последње исповести, један од Исаакове браће, Даниел, пришао је снаји и, између две речи утехе, као узгред поменуо име Велике Душе. Лиа се у почетку бунила колико је могла, али ју је на крају и сама помисао да ће јој поп ући у кућу поразила. Тек се било разданило, а она је, гласом од кога се престрашио, сину наредила да позове давитеља. Када је Велика Душа ушао, Исаак је водио битку какву измучено тело скоро увек води кад се бори да задржи душу. Непријатељ му је био један део сопственог бића који као да је хтео да пусти живот, док је друга половина, оно што је племенитог и захвалног остало у њему, храбро бранила оно што је од зидина остало. Онолике грашке зноја низ слепоочнице и убрзани ритам дисања били су знаци тог рата. Али ономе који би то посматрао чистим људским погледом ништа више није било потребно да осети колико је велебан и свечан био тај час. На несрећу, Велика Душа то није био у стању да осети. Неосетљив за дубину мистерије живота, упути се ка постељи рутинским кораком, да му ни једно влакно у телу није заиграло. Његово није било да гледа; његово је било да зграби шакама за врат, притисне коленом груди, и да се, неколико минута касније, повуче као неки инструмент који је исправно послужио сврси. А кућа као некаква гробница насељена окамењеним и немим људима. Само је у соби било покрета и пулсирања. Нем, Велика Душа је кренуо. Али када је отворених шака и савијеног колена требало да се обруши на Исаака, зауставио га је глас, различит од свих гласова коју је раније чуо у оваквим тренуцима, као да је долазио са другог света. Говорио 147

је – Не… Још не… Још не… Колико је пута давитељ већ био чуо такве очајничке крике, вапаје за милост, а да га никад нису спречила да обави своју свету дужност! Ех колико пута! Овај пут, међутим, молбе и јечање другачије су му звонили у ушима. – Не… Не… Још не… Тамна тканина која је дотад покривала очи Велике Душе, хтела је да се расцепи, од врха до дна. Давитељ, парализован између таме навике и светла које се помаљало, стао је као бујица која изненада остане у месту. – Не… Још не… Још не… Страшна се ствар догађала. Усред борбе који је Исаак водио против непознатих злих сила догодио се сусрет два човека, једног који је знао да ће убити, другог свестан да ће бити убијен. Стајали су тако неко време, загледани један у другог, одмеравали се. Тежак зној је лио низ Исааково лице; врућа, крв је бубњала у слепоочницама Велике Душе. Један изненадни звук, шкрипа врата, био је варница која је изазвала експлозију. Кад се зачуо тај звук, Велика Душа је као откачен утег нагло пао поврх умирућег. Ниједна реч. Само тупи ударац, и руке нападача које су тражиле Исааково грло. Али кроз врата која су зашкрипала, био је ушао неко. Обрис који је Велика Душа осећао иза својих леђа стајао је непомично, без капи крви у лицу, покушавајући да схвати. Невероватна сила којом је Исаак настојао да се ослободи од канџи које су га стезале и нечујно Абелово присуство, исцрпли су из руку и тела Велике Душе уобичајену снагу. Лако се у њему ослободио убица, животиња која великим гутљајима испија воду живота на коју би наишао уз пут! Био је свестан да је убијање смисао његове судбине! Бадава. Напросто није имао куражи да пред сведоком усмрти човека. Устао је. Лица покривеног бледилом једнаког бледилу самртниковом, окренуо се. И недовољно храбар да погледа у разрогачене и испрепадане очи дечакове које су биле прико148

ване за њега, тихо је напустио просторију. Кроз кућу је прошао потиштен, без трага оне трагичне величенствености од раније. За собом је оставио живот, а није живот било то што му је давало на величини. Када је секунд касније у собу ушла Лиа, с бременом кривице на леђима, син је седео у крај постеље ручице положене на очево чело. Дете се покушавало снаћи у непрозирном мору магле; а срце му је говорило да треба да стави ручицу баш тамо, на ужарено чело онога коме дугује живот, исто онако као што му је мало пре наложило да узнемирен ушуња у собу. Биће да је тај невини синовљев гест учинио да кроз Исаакове жиле поново потече крв самоуверености. Није се исповедио, а двадесет дана доцније јео је чорбу крај ватре, као да се ништа није било догодило. И ништа се заиста и није случило за све остале сељане, осим за њега, за маленога и за Велику Душу. Други су видели како се агонија претвара у смрт па смрт у васкрснуће, као да би гледали како време захладни и како потом поново отопли. Само су ова тројица знала, сваки на свој начин, да је драма била мрачнија и дубља. Исаак је био видео канџе смрти пред очима; Велика Душа је по први пут завирио у таму свог бунара; а дечак, он је предосећао ствари које није био у стању да разјасни у мислима. Полагано, време је клизило; и са њиме се са овога света избрисало сећање на Исаакова болест. Миса и Шабат. Њих тројица, међутим, надвијали су неуморно над језером у ком се огледала црна слика прошлости. Исаак, све повређенији, гледао је, и гледао, и видео је освету; Велика Душа, све кривљи и кривљи, гледао је, и гледао, и видео страх; а малени, невино детенце, осећао је само муку неразумевања, па су сва тројица сачињавали нешто налик острву очаја у мирном мору насеља. Нису ни разговарали осим кад би син молио оца за благослов, кад би га отац благосиљао, и када би Велика Душа поздравио Исаака немуштим једносложни при сусретима. Али држали су се скупа, као да ниједан од њих није желео да пропусти онај час у коме ће, једном за149

навек, с неба својих савести уклонити тежак облак који га је покривао. И тај је час напокон стигао. Велика Душа је ишао у посету кћери и унуцима у Бобаделу, када је Исаак, који га је следио као пас гонич, скочио на њега на друму. Сведоци су били само Бог и Абел који га је, да отац не посумња, пратио на све стране и тада је посматрао призор сакривен иза једне големе стене. – Не убиј… Тако је писало у Јеванђељу. Али ван Књиге, у једном другом закону, морал је имао друге путеве, то је и сâм Велика Душа знао. – Не убиј… Исаак је, пак, гледао Велику Душу са истим оним неумољивим погледом какав је видео у његовим очима у када је био у агонији. – Не… Не… Али Исаак беше млађи и снажнији. И када се Велика Душа освестио, копрцао се на тлу, оборен на леђа, туђе руке су му стезала врат, а грудна кост се угибала под неиздрживом тежином колена. – Не… Не… Малени је са чуке гледао је згрчено лице Велике Душе и снажно дисање док се стезала смртоносна стега. – Не… Моћно, немилосрдно, стезање није попуштало. И после само још трен кркљања, сва тројица су нашла свој мир. Исаак је успео да се освети, Велика Душа се више није плашио, а дете је, напокон, разумело све. Мигуел Торга (Мигуел Торга), приповетка из збирке „Нове приче са планине“. Торга је португалски мајстор кратке форме. Иначе лакар по селима, записивао приче по забитима. У школској је лектири. https://pt.wikipedia.org/wiki/Miguel_Torga Избор и превод Дејан Дијаго Станковић 150

Ијан Мaкјуан

МОЈ РУЖИЧАСТИ, НАМИРИСАНИ РОМАН

Сигурно сте чули за мог пријатеља, некада чувеног романописца Џослина Тарбета, али ми се чини да сећање на њега почиње да бледи. Време уме да буде немилосрдно према репутацији. Он вас вероватно асоцира на неки скоро заборављени скандал и срамоту. Биће да никад нисте чули ни за мене, некада опскурног романописца Паркера Спероуа, све док моје име није јавно доведено у везу с његовим. За неколицину упућених, наша имена остају чврсто повезана, као крајеви клацкалице. Његов успон, мада му није био узрок, поклопио се с мојим падом. Потом је његов суноврат постао мој животни тријумф. Не поричем да је било неправде. Украо сам живот, и немам намеру да га вратим. Можете посматрати ових наредних неколико страница које се налазе пред вама као моју исповест. Да би она била потпуна, морам да се вратим четрдесет година уназад, у време кад су се наши животи срећно и потпуно поклапали, са свим изгледима да ће тећи паралелно ка некој заједничкој будућности. Студирали смо на истом универзитету, у истој студијској групи – Енглеска књижевност – и објавили наше прве приче у студентским часописима под псеудонимима попут „Нож у твом оку“ (ко се још зове тако?) Били смо амбициозни. Хтели смо да будемо писци, славни, чак велики писци. Ишли смо заједно на одмор и размењивали приче, износили великодушне, брутално искрене коментаре, препуштали један другом своје девојке, и, у неколико наврата, покушали да се заинтересујемо за хомоеротски однос. Сада сам дебео и ћелав, али онда сам био витак и имао густи сплет коврџа на глави. Волео сам да мислим како личим на Шелија. Џослин је био висок, плав, ми151

шићав, са јаком вилицом, слика и прилика нацистичког „Übermensch“-а. Али није имао никаквог смисла за дипломатију. Наша афера је била пуко боемско позирање. Сматрали смо да нас то чини фасцинантним. Права истина је да је за обојицу призор туђег пениса био одбојан. Мало тога смо урадили један другом или један са другим, али нам је било драго што људи мисле да је тога било много. Ништа од тога није стало на пут нашем књижевном пријатељству. Мислим да у то време нисмо били нарочито такмичарски настројени. Али, када се осврнем на то време, рекао бих да сам у почетку ја имао предност. Први сам објавио у правом, одраслом књижевном часопису – Тhe North London Review. На крају нашег универзитетског школовања, ја сам добио диплому јаке прве, а Џослин друге категорије. Решили смо да верујемо да су такве ствари небитне, што се касније показало као тачно. Преселили смо се у Лондон и узели једнокреветне собе на само пар улица удаљености у Брикстону. Ја сам објавио и своју другу причу, те сам осетио неко олакшање када је он објавио прву. И даље смо се редовно виђали, напијали, читали један другом радове, и почели да се крећемо у истим пријатно аутсајдерским књижевним круговима. Чак смо почели отприлике у исто време да пишемо књижевне критике за угледне државне новине и часописе. Те две године након завршетка факултета представљале су врхунац нашег младалачког побратимства. Одрастали смо великом брзином. Обојица смо радили на нашим првим романима, који су имали пуно тога заједничког: секс, хаос, примесе апокалипсе, мало насиља, мало помодног очајања, и одличне шале у вези са свиме што може да крене лоше између неког момка и девојке. Били смо срећни. Ништа нам није стајало на путу. А онда су се две ствари испречиле. Џослин је написао ТВ драму а да ми ништа није рекао. Такав поступак, мислио сам у то време, био је доста испод нашег нивоа. Ми смо се молили у храму књижевности. Телевизија је била пука забава, смеће прављено за масе. Сценарио за драму је одмах на152

писан, и извођен са два чувена глумца у главним улогама, и ватрено се залагао за добробит угрожених – да ли бескућника или незапослених – у вези са којима никада нисам чуо ни помена од Џослина. Драма је била успешна; о Џослину се причало, писало. Његов први роман је био унапред ишчекиван. Ништа од тога не би било важно да нисам баш у то време срео Арабелу, енглеску ружу, бујну, великодушну, благу, духовиту девојку која је и дан-данас моја жена. Пре тога сам имао десетак девојака, али сам стао код Арабеле. Она ми је нудила све што ми је требало у погледу секса и пријатељства, авантуре и варијација. Таква страст није била сама по себи довољна да се испречи између Џослина и мене, или између мене и мојих амбиција. Далеко од тога. Арабелина природа је била широкогруда, свеобухватна и нимало посесивна, а Џослин јој се одмах допао. Промену је представљало то што смо Арабела и ја добили дете, дечака по имену Мет, на чији први рођендан смо се венчали. Нисмо могли још задуго да останемо у мојој соби у Брикстону. Селили смо се све даље на југ, ка периферним насељима југозападног Лондона, прво са поштанским кодом JZ12, а затим JZ17. Одатле се стизало до Черинг Кроса возом за двадесет минута, али тек након двадесетпетоминутне шетње кроз предграђа. Нисмо могли да се издржавамо од мог хонорарног писања. Нашао сам посао у настави са непуним радним временом на оближњем колеџу. Арабела је опет затруднела – волела је да буде трудна. Добио сам пуни фонд часова на колеџу управо у време када сам објавио свој први роман. Било је похвала, а било је и благих покуда. Месец и по дана касније, изашао је Џослинов први роман – тренутни успех. Иако се није продавао много боље од мог (у то доба, продаја није пуно значила), његово име је већ постало звучно. Жудно се тражио неки нови глас, а Џослин Тарбет је певао умилније него што бих ја икада могао. Његов изглед и висина (да личи на нацисту није лепо да се каже – рецимо, радије, на Бруса Четвина, са кезом Мика Џегера), велики обрт занимљивих девојака и олупани спортски ауто марке „МГ“ који је возио потхрањивали су 153

његову репутацију. Да ли сам му завидео? Мислим да нисам. Био сам заљубљен у троје људи – наша деца су ми изгледала као божанска бића. Био сам опчињен свиме што су говорили и радили, а и Арабела ме је и даље опчињавала. Ускоро је опет затруднела, те смо се преселили на север, у Нотингем. Уз наставничке и породичне обавезе, требало ми је пет година да напишем други роман. Било је похвала, мало више него прошли пут; било је покуда, мало мање него прошли пут. Нико осим мене није ни запамтио тај прошли пут. До тада, Џослин се спремао да објави трећи. Први је већ био екранизован са Џули Кристи у главној улози. Био се развео, купио дворишну кућу на Нотинг Хилу, пуно интервјуа за телевизију, пуно фотографија у лајфстајл часописима. Правио је ужасно смешне, циничне опаске о премијеру. Постајао је глас наше генерације. Али ево шта је запањујуће: наше пријатељство није било уздрмано. Наравно, ређе смо се виђали. Били смо заузети, сваки у свом домену. Морали смо да планирамо много унапред да бисмо могли да се сретнемо. Он би повремено дошао да види мене и моју породицу. (Кад смо добили четврто дете, одселили смо се још северније, у Дарам.) Али обично сам ја путовао на југ да видим њега и његову другу жену, Џолиет. Они су живели у великој викторијанској кући у Хемпстеду, баш крај вресишта. Углавном смо причали уз пиће и шетали се по вресишту. Да сте могли да нас слушате, не бисте чули ништа што би наговестило да је он звезда а да моји књижевни изгледи све више бледе. Он је сматрао да су моји ставови подједнако важни као и његови; никада ме није гледао са висине. Чак би се сетио и да честита рођендан мојој деци. Увек би ме сместили у најбољу гостинску собу. Џолиет је била гостољубива. Џослин је звао у посету пријатеље, који су ми деловали као живахни и пријатни. Припремао је велике оброке. Он и ја смо били, као што смо често говорили, „породица“. Међутим, постојале су неке разлике које нико од нас није могао да игнорише. Мој стан у Дараму је био доста топао и пријатељски, али пун дечијих ствари, са премало просто154

ра и хладан током зиме. Столице и тепихе су уништили наш пас и две мачке. Кухиња је увек била пуна веша, јер нам је тамо стајала веш-машина. Кућа је запатила гомилу црвенкастих дашчица из паркета које никада нисмо имали времена да обојимо или заменимо. Ретко је било више од једне флаше вина у кући. Деца су била забавна, али хаотична и бучна. Живели смо од мојих скромних примања и Арабелиног посла болничарке са скраћеним радним временом. Нисмо имали никакву уштеђевину, и тек понешто луксуза. У мојој кући није било нимало лако пронаћи место где може да се чита књига. Или да се нађе књига. Био је то, дакле, празник за сва чула кад бих дошао код Џослина и Џолиет за викенд. Огромна библиотека, чајни сточићи на којима су била наслагана најновија издања у тврдом повезу, пространства улаштених подова од тамне храстовине, слике, ћилими, концертни клавир, музика за виолину на сталку, пешкири у мојој спаваћој соби, феноменална туш-кабина у купатилу које јој припада, кућа испуњена тишином одраслих, у којој влада блистава чистоћа и ред који може да подари само собарица која долази свакога дана. Имали су и башту са једном прастаром врбом, трем у Јоркстон стилу обрастао маховином, пространи травњак и високе зидове који су га опасавали. Коначно, то место је изнад свега било прожето духом отворених видика, радозналости, толеранције и смислом за комику. Како сам могао да му одолим? Претпостављам да би требало да признам једну једину црту мрачног осећања, једног питања које ме је доводило до неодређене нелагодности којој никад нисам дао израза. Искрено, није ме то толико мучило. Написао сам четири романа за петнаест година – херојско постигнуће, с обзиром на моје наставничке дужности, обавезе око деце и недостатак простора. Сва четири су била изван штампе. Нисам више имао свог издавача. Увек сам слао коначну верзију свог последњег романа мом старом пријатељу са личном посветом. Он би ми се захвалио, али никада није давао коментар. Прилично сам сигуран да након наших брикстонских дана 155

није прочитао ни ред од онога што сам написао. И он је мени слао ране верзије својих романа – девет према мојих четири. Ја сам му писао дуга писма пуна хвале за прва два или три, а онда сам одлучио да зарад равнотеже у нашем пријатељству одговорим истом мером. Тако више нисмо разговарали или писали о нашим књигама – и то је наизглед било у реду. Затичете нас, дакле, након средњег доба, око педесете године. Џослин је био национално благо, а ја – па, погрешно је мислити на то као неуспех. Сва моја деца су већ прошла или су пролазила кроз универзитет, још увек сам пристојно играо тенис, мој брак се још увек држао, након пар трзавица и две експлозивне кризе, и причало се да ћу постати редовни професор до краја те године. Такође, писао сам свој пети роман – али то није ишло баш сјајно. И сад долазимо до суштине ове приче, до кључног спуштања клацкалице. Било је то почетком јула, ишао сам из Дарама у Хемпстед, што сам често радио одмах пошто прегледам завршне испите. Као и обично, био сам у стању пријатне исцрпљености. Али ово није била обична посета. Наредног дана, Џослин и Џолиет су ишли у Орвијето на недељу дана и требало је да останем да чувам кућу – да храним њихову мачку, заливам цвеће и да искористим простор и тишину да радим на вијугавих педесет осам страница мог романа. Када сам стигао, Џослин је био напољу неким послом и дочекала ме је Џолиет. Она је била специјалиста за рендгенску кристалографију на Империјал колеџу, лепа, витка жена баршунастог, дубоког гласа и нежног опхођења. Док смо седели у башти и пили чај, размењивали смо вести. А онда, пошто је прво заћутала и намрштила се, као да је то унапред испланирала, испричала ми је за Џослина, како ствари не иду тако добро са његовим радом. Завршио је коначну верзију романа и упао је у депресију. Роман није успео да задовољи његове амбиције, будући да је овај пут то требало да буде важна књига. Био је очајан. Мислио је да се не може поправити, а опет, није могао ни да натера себе да га уни156

шти. Управо је Џолиет предложила да оду на краћи одмор и прошетају се прашњавим белим стазама око Орвијета. Био му је потребан одмор и дистанца од страница рукописа. Док смо седели у хладовини оне огромне врбе, причала ми је о томе како је Џослин био утучен. Понудила му је да прочита тај роман, али он је то одбио – што је сасвим разумљиво, будући да она баш и нема књижевне афинитете. Када је завршила, ноншалантно сам рекао: „Уверен сам да би за њега био спас да отпутује на неко време.“ Кренули су наредног јутра. Ја сам нахранио мачку, скувао себи другу кафу, а онда поређао своје странице по столу у гостинској соби. У огромној кући без трунке прашине била је потпуна тишина. Али у мислима сам се стално враћао на Џолиетину причу. Било ми је тако чудно што се мој вечито успешни пријатељ налази у кризи. Та ми је чињеница била интересантна, чак ме је мало и развеселила. Један сат касније, без икакве одлуке, одлутао сам до Џослинове радне собе. Закључано. У истом расположењу отвореног духа, одлутао сам у главну спаваћу собу. Сећао сам се још из наших дана у Брикстону где је обично чувао марихуану. Није ми пуно требало да нађем кључ, у дубини његове фиоке за чарапе. Нећете ми веровати, али ништа нисам унапред испланирао. Само сам хтео да погледам. На његовом столу, огромна, стара, електрична писаћа машина је зујала – заборавио је да је искључи. Био је међу бројном групом људи у књижевном свету који су одолевали компјутерској обради речи. Куцана копија је лежала управо тамо, уредно сложена коцкаста гомила од шест стотина страна – дугачка али не и монументална. Наслов је гласио „Метеж“, а испод тога видео сам да је писало оловком „пета верзија“, и датум од претходне недеље. Сео сам у радну фотељу свог старог пријатеља и почео да читам. Два сата касније, у некој врсти сна, направио сам паузу, отишао у врт на десет минута, а онда одлучио да треба да наставим са мојим бедним књижевним покушајем. Уместо тога, нешто ме је вукло назад ка Џослиновом столу. 157

Неко време сам оклевајући стајао крај њега, а онда сам сео. Читао сам цео дан, направио паузу за вечеру, читао до касно, устао рано и завршио у време ручка. Био је величанствен. Далеко најбољи од свих његових романа. Бољи од било ког савременог романа кога се сећам да сам прочитао. Када бих рекао да је толстојевски по својој амбицији, морао бих да додам да је и модернистички, прустовски, џојсовски по својој реализацији. У њему је било тренутака уживања и страшног јада. Његова проза певала је лепше него икада пре. Била је световна, дала нам је Лондон; дала нам је двадесети век. Описи пет главних ликова освојили су ме својом истином, својом блиставошћу. Осећао сам како одувек познајем такве људе. Понекад се чинило да су превише близу, да су превише стварни. Сам крај – од неких педесетак страна – био је симфонијски по својој грандиозности која се лагано разоткрива, сетан, повучен, искрен, и довео ме је до суза. Не само због неприлика које су задесиле те ликове, већ због целе изванредне концепције, која се заснива на разумевању љубави, кајања и судбине, као и на нежном саосећању према крхкости људске судбине. Устао сам од стола. Расејано сам посматрао рашчерупаног дрозда како скакуће напред-назад преко травњака у потрази за црвима. Не говорим ово у своју одбрану, али и овај пут сам био слободан од унапред скованих планова. Само сам искусио озарење које долази са једним изузетним читалачким искуством, неком врстом дубоке захвалности која је добро позната свакоме ко воли књижевност. Кажем да нисам имао план, али сам знао шта ћу следеће урадити. Просто сам извео оно што би други само помислили да ураде. Кретао сам се као зомби, дистанцирајући се од сопствених поступака. Такође, говорио сам себи да само предузимам мере опреза, да највероватније ништа неће испасти од онога што сам радио. Та формулација је била моја заштита, важно упозорење. Када се осврнем на то, питам се да ли сам био потакнут гласинама о кривотворењу Ли Израела, Борхесовим „Пјером Менаром“ или Калвиновим „Ако једне зимске ноћи неки путник”. Или епизодом из романа 158

који сам прочитао годину дана раније – „Информација“ Мартина Ејмиса. Знам из поузданих извора да је сам Ејмис написао ту епизоду на основу вечери проведене у пићу са још једним романописцем, оног (памћење ме издаје) са шкотским именом и енглеским ставом. Чуо сам да су се та два пријатеља забављала измишљајући све могуће начине на које би један писац могао да уништи живот другом. Али ово је било другачије. Можда ће звучати невероватно, кад се узме у обзир оно што је уследило, али тог јутра нисам ни помишљао да наудим Џослину на било који начин. Мислио сам само на себе. Имао сам амбиције. Однео сам странице у кухињу и стрпао их у најлон-кесу. Одвезао сам се таксијем преко целог Лондона до једне забачене улице где сам знао да се налази фотокопирница. Вратио сам се, ставио рукопис на Џослинов сто, закључао радну собу, обрисао своје отиске са кључа, вратио га у његову фиоку за чарапе. Ушавши поново у гостинску собу, узео сам из своје ташне једну од мојих празних бележница – увек их добијам за Божић – и прионуо сам на посао, озбиљан посао. Почео сам да правим детаљне белешке за роман који сам управо прочитао. Први унос сам датирао две године раније. Намерно сам се удаљио од теме пар пута, развијао ирелевантне идеје, али сам се стално враћао на главну нит приче. Писао сам брзо три дана, испунивши две свеске, скицирајући сцене. Нашао сам нова имена ликовима, изменио неке аспекте њихове прошлости, њихово окружење, њихове црте лица. Успео сам да уградим неке споредне теме из мојих претходних романа. Чак сам и цитирао самог себе. Помислио сам да би Њујорк добро послужио уместо Лондона. Онда сам схватио да никада нећу моћи да дочарам неки град онако како Џослин то уме, те сам преправио на Лондон. Напорно сам радио и почео сам да осећам како сам истински креативан. Ово ће, на крају крајева, бити мој роман као и његов. До краја мог боравка, искуцао сам моја прва три поглавља. Неколико сати пре него што је требало да стигну, оста159

вио сам Џослину и Џолиет поруку у којој им објашњавам да сам морао да се вратим на север због састанка испитивача. Могли бисте да помислите да сам испао кукавица, да нисам могао да се суочим са човеком кога сам покрао. Али није било тако. Хтео сам да побегнем и наставим да радим. Већ сам имао двадесет хиљада речи и очајнички сам желео да гурам даље. Код куће, рекао сам Арабели, сасвим истинито, да је моја недеља била апсолутни успех. Био сам на трагу нечега важног. Хтео бих да проведем летњи распуст у развијању те идеје. Радио сам до краја јула. Средином августа, одштампао сам прву верзију а фотокопију сам спалио у башти. Направио сам гомилу исправки на страницама, унео их у текст, и почетком септембра нова верзија је била спремна. Реално гледајући, роман је још увек био Џослинов. Имао је његове сјајне пасаже које сам оставио готово нетакнуте. Али било је ту довољно мог текста да ми дозволи осећај поносног поседовања. Посуо сам по страницама рукописа трунчице мог идентитета. Чак сам убацио и осврт на мој први роман, који један од ликова чита – на плажи. У једној од оних дивљачких чистки такозване „средње листе“, мој издавач ме је са „најдубљим жаљењем“ отпустио. Остао сам без уговора. Уместо да сам објавим књигу на интернету, више ми је одговарало да то буде самостално издање једне старомодне издавачке куће под именом „Предивне књиге“. Све се одиграло муњевитом брзином. За недељу дана имао сам у рукама један од првих примерака „Плеса који је одбила“. Корице су биле ружичасте боје, са златним рељефним словима урезаним на бакарној плочи са цветним мотивима, а странице благо намирисане. Написао сам посвету у једној и послао је препорученoм поштом свом драгом пријатељу. Знао сам да је никад неће прочитати. Све сам ово завршио пре почетка школске године, крајем септембра. Током јесени, у слободно време слао сам примерке књиге пријатељима, књижарама, новинама, стално пазећи да придодам и неку фину малу поруку. Делио сам примерке продавницама чији приход иде у добротворне свр160

хе у нади да ћу достићи неки скромни тираж. Убацивао сам примерке на полице антикварних књижара. Из једног Џослиновог мејла чуо сам да је ставио „Метеж“ на страну и да ради не нечему новом. Тад сам знао да ми није преостало ништа друго осим да чекам – и да се надам. Прошле су две године. Ишао сам у своје уобичајене посете у Хемпстеду, и обојица смо, као и увек, избегавали да причамо о нашем сопственом раду. У том периоду, нисам апсолутно ни са ким разговарао на тему „Плеса који је одбила“ осим са својом женом. Арабела је била прво љута, па бесна, распамећена чињеницом да је роман прошао незапажено. Рекла ми је да би мој славни пријатељ требало некако да ми помогне. Мирно сам јој саопштио да је ствар поноса да га не питам. Приликом одлазака у Лондон, делио сам још примерака „Плеса“ по антикварним књижарама. За Божић, скоро четири стотине примерака је послато у свет. Три године су протекле између појављивања „Плеса који је одбила“ и „Метежа“. Као што сам очекивао, пријатељи су рекли Џослину да му је ово најбољи до сада и да мора да га објави. Када је то и учинио, штампа је такође, у складу са мојим очекивањима, слатко цвркутала у хору екстатичне хвалоспеве. Био сам уздржан за случај да процес који сам покренуо пронађе свој сопствени замах. Но, будући да нико није прочитао моју намирисану верзију, ништа није могло да се деси. Био сам дужан да погурам читаву ствар. Послао сам своје дело у обичној коверти огорченом, језичавом критичару „Лондон ивнинг стандарда“. Моја непотписана порука, куцана у фонту Курије од шеснаест тачака, гласила је: „Да ли Вас ово подсећа на веома успешан роман објављен пре месец дана?“ Шта се даље дешавало углавном знате и сами. Прича је била савршена. Дивља олуја је протутњала кроз моју и Џослинову кућу. Сви прави састојци. Бедни зликовац, тихи херој. Национално благо које је одлетело са свог трона, непоштени прсти дубоко у каси, стари пријатељ кога је потерала лоша срећа, издан, читави пасуси преузети, читава концепција украдена, ликови, такође, никакво уверљиво објашње161

ње од стране кривца, чији пријатељи сада разумеју његово оклевање око објављивања, десетине хиљада примерака „Метежа“ повучено из књижара и уништено. А стари пријатељ? Узвишено је одбио да осуди, недоступан за интервјуе – и, наравно, геније је откривен, најбоља књига последњих година, модерни класик, благи човек кога и студенти и колеге воле, издавач му је отказао, књиге су му ван штампе. Потом јагма око добијања права, свих права, за раније наслове као и за „Плес“, укључују се агенти и аукције, филмска права и филмаџије улазе у игру. А онда награде – Букерова, Витбред, Медичи, Круг критичара, у једној дугој и бучној гозби. Примерци самосталног „Предивног“ издања који се продају за пет хиљада фунти на сајту „Ејб Букс“. А онда, кад се прашина слегла, и док је моја књига још увек „летела“ са полица, промишљени чланци о природи књижевне клептоманије, о чудној компулсивној жељи да се буде ухваћен, о чиновима уметничке самодеструкције у позном средњем добу. Кад сам разговарао са Џослином телефоном или путем мејла, био сам сталожен. Звучао сам увређено иако нисам то спомињао, спреман да раскинем, барем за сад. Кад ми је рекао колико је пометен, накашљао сам се, заћутао на тренутак, а онда га подсетио на примерак књиге коју сам му послао. Како би то иначе могло да се деси? Коначно, дао сам један интервју за неки калифорнијски часопис. То је постала ауторитативна верзија, коју су сви остали часописи преузимали. Дао сам новинару приступ мојим свескама, одбијеницама и писмима, копијама порука пуних наде које сам приложио уз ружичасте примерке. Видео је наш скучени животни простор; упознао моју веселу, шармантну супругу и друштвену децу. Писао је о мојој посвећености великом позиву моје уметности, мом тихом оклевању да критикујем старог пријатеља, о понижењима која прате самостална издања а која сам ћутке трпео, поновно откриће сјајних ранијих дела која се могу самерити са феноменом Џона Вилијамса. Захваљујући калифорнијској штампи, постао сам светац. 162

У мом приватном животу, све је ишло сасвим предвидљиво. На крају смо купили велику стару кућу на рубу села удаљеног три миље од Дарама. Величанствена река тече преко нашег имања. На забави за мој шездесети рођендан било је присутно и наших двоје унучади. Годину дана раније, примио сам орден витеза. Остао сам светац, крајње имућни светац, и близу сам томе да постанем национално благо. Мој шести роман није прошао тако добро код критичара, иако је продаја била роулинговска. Мислим да ћу можда престати да пишем. Мислим да то никоме неће сметати. А Џослин? Такође предвидљиво. Нико из издаваштва није хтео ни да му приђе, као ни читаоци. Продао је кућу, преселио се у Брикстон, у наше старо место, где му је, како каже, ионако удобније. Предаје креативно писање у вечерњој школи у Луишаму. Драго ми је што је Џолиет остала уз њега. Међу нама нема никаквих трзавица. Остали смо блиски. Све сам му опростио. Често долази код нас у посету и увек добија најбољу гостинску собу, ону с погледом на реку, и воли да пеца пастрмке и весла километрима низ реку. Некад му се и Џолиет придружи. Свиђају им се наши стари пријатељи са универзитета, који су пријатни и отворени. Често припрема јела за све нас. Мислим да је захвалан што сам одбацио сваки наговештај оптужбе да он никада није отворио то ружичасто, намирисано издање. Понекад, касно ноћу, када седимо крај ватре (имамо велики камин), претресајући уз пиће ову необичну епизоду, ову катастрофу, он ми наново износи своју теорију, коју дорађује током година. Наши животи су се увек преплитали. О свему смо причали на хиљаде пута, читали исте књиге, проживели и делили толико тога, да су се на неки чудан начин наша мисао и наша машта толико стопили да смо на крају написали мање-више исти роман. Прилазим са другог краја собе са флашом пристојног Померола да бих напунио чаше. То је само теорија, одвраћам му, али добродушна теорија, дивна идеја која слави саму су163

штину нашег дугог, нераскидивог пријатељства. Ми смо породица. У то име подижемо чаше да наздравимо. Живели!

Ијан Макјуан је аутор тринаест романа и три збирке кратких прича. Прича МОЈ РУЖИЧАСТИ, НАМИРИСАНИ РОМАН објављена је у часопису „Њујоркер“, 28. март 2016. Превод са енглеског: Татјана Ружин Ивановић

164

Ени Пру

ЂУБРЕ СА ДЕПОНИЈЕ

Стара госпођа Стајфел, која је умрла ове зиме, родила се као Вивијан Лохофт у Шејди Гроуву, у Ајови, 1901. године, а 1915. удала се за Максимилијана Стајфела из Фајеркрекера, у округу Фримонт, у Вајомингу. Њен муж, Макс, преминуо је прошле године првог топлијег дана у јануару. Обоје су поживели преко сто година; он је имао 102, а она 101 кад су бацили кашику. Кућа им је од подрума до тавана била претрпана старим и прашњавим ђубретом – ништа нису бацали. Њиховој деци, Кристини, ситној и проседој жени у позним шездесетим, и осамдесетогодишњем „Рису“, који је и даље био усправан као метални дирек за ограду, запало је да раздвоје добре и вредне ствари од ђубрета. Рисове ћерке близнакиње, Петси Сноу и Венди Добсон, од мајке су наследиле рупице на образима, али већ с првим седим, дошле су да им помогну. Припадници најмлађе генерације, Вендин син, Џеки, и Петсин дечак, Ринголд, обојица рмпалије од двадесетак и нешто година, пристали су да изнесу тешке ствари и отерају их на депонију. „Надам се само да ћемо успети да покренемо стари камионет“, рекао је Рис. „Ми ћемо га покренути“, рекао је Џеки самоуверено попут каквог младог крадљивца аута са завидном каријером иза себе. Ни Рис ни Кристина нису остали у Вајомингу, нити су били у контакту, осим слања божићних честитки, тако да је ово разврставање представљало нешто попут сабласног породичног окупљања. Било је то и путовање у друго време, једно палеозоичко искуство. Иако се Кристина и Рис нису видели четрдесет година, старе нетрпељивости одмах су се распламсале. Као деца су се ударали и млатили, а Рис је не165

колико пута давио Кристину док се није онесвестила. Надевање погрдних имена беше можда и горе од физичког злостављања, јер он јој се стално ругао, говорећи јој да је ружна, да одвратно смрди, да би учинила свету услугу ако би себи просвирала мозак. Понекад би уперио своју малокалибарску пушку у њу и рекао: „БУМ!“ Како би избегли међусобну жестоку аверзију, Кристина је предложила да се жене прихвате унутрашњости куће, а мушкарци побрину за гаражу и одвоз ђубрета. „Ако сматраш да ти је ту место, Кристина“, рекао јој је Рис подругљиво. „Уколико се предомислиш, слободно изађи и придружи се момцима.“ Кристина није рекла ништа. „Гледај овај неред“, рекао је Рис, стојећи са Џекијем и Ринголдом у алатници старог Макса. Његов отац је волео празне кутије, ексере и чавлиће, укључујући и оне искривљене које је намеравао једног дана да исправи, поломљене алатке које је требало поправити, разноврсне замке, напукле чаше, улубљене канте, прегореле електричне прикључке и конзерве са уљима и мазивима која су се с временом стврднула. У Рисовој души узбуркаше се непријатна осећања. Већ од самог мириса тог масног хладног метежа учинило му се да поново има четрнаест година и да је кажњен. А опет, у гаражи је било необичних и скупих ствари, попут готово новог трактора косилице, лепог циркулара и ковчега од махагонија у којем су, кад су га отворили, угледали комплет старинских длета. Његов отац је у време Велике кризе дигао руке од сточарства и запослио се као наставник техничког у средњој школи, подучавајући гомилу трапавих дечака потанкостима угаоних саставака, прецизног мерења, пирографије и израде новчаника. Готово сваке године десила би се нека незгода у којој би један или више ученика одсекао или осакатио неки прст. Рећи неком сакатом или са ожиљком: „Видим да ти је господин Стајфел предавао техничко“, с временом је постала већ отрцана шала. 166

Рис се као десетогодишњак поносио тиме што му је отац наставник. Но, кад је кренуо у средњу школу, умирао је од стида због тога. Његов отац беше предмет опште спрдње, осакаћивач омладине, његови часови представљали су неку врсту иницијације, јер тек је неколицина ученика прошла без посекотина, огреботина, озбиљних одеротина. У том крају годинама се препричавала чувена згода са Едвардом Никоком, сином лекара, килавцем коме су свукли панталоне и шлајферицом избрусили дупе док је господин Стајфел био у наставничком тоалету, у који је често одлазио. У пренадуваној верзији приче приповедало се да су један или два дечака гурнули нешто – никад није прецизирано шта – у Едвардову задњицу. Доктор Никок је захтевао да ученици који су то урадили буду ухапшени, а Максимилијан отпуштен, али све се смирило и Никокови су се одселили у Калифорнију. Техничко је било неопходно и господин Стајфел је био једини наставник тог предмета. Рис је патио и страховито се инатио, због чега је добијао батине, а неколико пута био и премлаћен. У седамнаестој је побегао од куће, не матуриравши, и годину дана радио као послужитељ хране у експрес-ресторанима, пријавио се у морнарицу 1943, и учествовао у борбама на Јужном Пацифику. По повратку из рата, дошао је кући у новој цивилки – загаситим широким панталонама, поло мајици и пристојном сакоу од твида. „Изгледаш врло лепо“, рекла је његова мајка. „Као неки успешан пословни човек.“ „То и настојим да будем, ако набавим неки почетни капитал“, рекао је и укратко јој изложио своје планове за отварање књижаре са књигама религијског садржаја (јер је „прогледао“, како се изразио, током војне службе). Изненадио се кад га је мајка упитала колико му је потребно, и кад је казао две хиљаде долара, она се осмехнула и рекла да мисли да би могла да му помогне. Нису више разговарали о томе, али сутрадан, на поласку, дала му је смеђу коверту и рекла да је отвори тек у возу. Унутра је нашао две хиљаде долара. Али књижара није имала успеха, као ни експрес-ресторан, ни 167

агенција за наплату дугова, нити антикварница, иако му је мајка за сваки од тих подухвата обезбедила почетна улагања. Напослетку је одустао од идеје да постане приватник и настанио се у Албукеркију, запосливши се у једном ланцу хемијских чистионица. „Боже, гледајте ово.“ Џеки је подигао четку залепљену згуснутим лаком за комад дрвета. „Баци то“, рекао је Рис, показавши главом на спремну канту за ђубре. Поновио је ту реченицу више од стотину пута тог јутра, и Џеки и Ринголд су до поднева изнели читаву гомилу отпада на прилазни пут. Између изношења ствари из гараже, смењивали су се на старом „шевијевом“ камионету, покушавајући да га упале. Цело јутро су цевчили пиво и били су већ припити, а и бешике су им се стално пуниле, упркос честим одласцима до јединог купатила у кући, до ког су се провлачили кроз кањоне необичног сачуваног ђубрета. У кући су се Кристина, Петси и Венди гомбале са хрпом сложених папирних кеса. „Има их на стотине! И ја сачувам понеку пластичну кесу, али ово... ово су само мишји брабоњци и прашина.“ Папирне кесе биле су међусобно нагуране у веће комаде, као да су настојале да се врате у своје раније отелотворење – дрвеће. „Чувај се, тетка Кристина, ако дираш мишји измет можеш да закачиш ханта вирус.“ „Не дирам. Имам гумене рукавице и само убацујем ове одвратне старе кесе у велику кесу за ђубре. Сигурно је после неколико година видела да су неупотребљиве, али их је и даље чувала.“ „Не бих рекла.“ Петси је извукла рачун из бакалнице из једне од кеса са врха гомиле. „Заправо, мислим да је у једном тренутку престала. Погледај датум – из 1954. Вероватно је још тад престала.“ Извукла је једну кесу са дна и пронашла руком исписан рачун за џак брашна и џак шећера из 1924. године. Уплаћени износ био је низак, јер је на рачуну било прибележено да је донела седамдесет два свежа јајета у замену за купљену робу. 168

„Сећам се тих кокошака“, рече Кристина. „Било их је поприлично и веома је водила рачуна о њима. Одувек сам сматрала да је више држала до тих кокошију, него до своје деце.“ „Била бих мирнија да имамо неке заштитне маске док се бакћемо овим стварима“, рекла је Венди, иначе усплахиренија од своје сестре. Старица је чувала тегле, отпатке тканине и стару одећу која је могла да послужи за израду покривача и, наравно, рецепте. Неуморно је исецала рецепте за погачице са султанама, ђавољу торту, киселе краставце, остатке хране маскиране под именима попут „свињетина у кромпиру“ (остаци кобасица и хладан пире-кромпир), „римски празник“ (остаци шпагета са исецканом боранијом), „векна са лососом“ (лосос из конзерве, још остатака шпагета). Деценијама је Вивијан Стајфел лепила рецепте у свеске, књиге рачуна, романе и приручнике, и сваку ту збирку датирала на првом празном листу. На десетине их је било сложено на застакљеној полици за књиге у примаћој соби. Судећи по тим рецептима, исхрана Стајфелових се очигледно састојала од невероватне количине посластица. Мора да је старица трошила пет килограма шећера недељно на питу са чоколадним кремом, „пуњени кекс из Оклахоме“ и колач са кремом. Сама је правила мараскино трешње и кечап, традиционални надев од сецкане говедине, лоја и преостале воде од туршије одлежале у ћупу – храну коју данас више нико не зна да спрема. Па ипак, добављачи индустријске хране су напредовали, јер многи рецепти укључивали су „Криско“, кондензовано млеко „Борден“, кукурузно брашно „Кингсфорд“ и друге масовно произведене намирнице. Негде током педесетих престала је да скупља рецепте. У последњој књизи на полици беше уписана 1955. година, и само је неколико рецепата било залепљено у укоричени том сажетих књига у издању Riders dajyesta. „Баш штета што је уништила сасвим добре књиге излепивши их овим грозним старим рецептима.“ Петси је прелиставала Унапређену фармерску евиденцију и књигу рачу169

на. Из ње је испао неки папир. Беше то делимично попуњен образац захтева за пријем у Фармерски биро.# У рубрици за округ наведен је Фримонт, општина Фајеркрекер, али пријава није била потписана нити датирана, можда зато што је у дну странице стајало да се уз образац приложи и чек у износу од десет долара. „Гледајте ово. Нису могли себи да приуште ни да се учлане у Фармерски биро. Десет долара је током двадесетих било много новца“, рече Петси. На полеђини обрасца био је непотпун рецепт за smûti од јагода. Друго парче папира представљало је доказ да су млади Стајфелови првих година брака живели у оскудици. Била је то опомена поцепана напола, на којој је оштрим рукописом писало: „Надамо се да нећемо бити принуђени да предузмемо одговарајуће мере у вези са овим чеком.“ Испод потписа беше одштампано неколико пасуса у којима су се у кратким цртама наводиле казне за кривотворење, издавање чекова без покрића, пуштање у оптицај фиктивних меница. „Ах“, оте се Кристини на овај доказ сиромаштва њених родитеља. „Сиротани.“ Никад није било новца за нову одећу или слаткише. Као кроз маглу се сећала како је с мајком дуго корачала земљаним друмом. Мора да је била веома мала, имала је две или три године. Ту, у остави са папирним кесама, и даље је памтила како јој је шљунак вређао босе табане. Вероватно није ни имала ципеле. Дошле су до неке пустопољане, и плитког јарка затрпаног чудном збрком аутомобилских делова, излизаних гума, дроњака, папира разбацаних на све стране. Грозно је заударало и сад јој је синуло да су сигурно биле на локалној депонији. Мајка је сишла и почела да пребира по ђубрету, узимала је одређене предмете и испуштала их на земљу или бацала горе где ју је чекала ћерка. Нешто је долетело кроз ваздух и, уз мукли клепет, пало недалеко од Кристине – лутка без руку. Сирота играчка пала је на камен и на глави јој се указала нова напрслина, која се пружала између очију, од чела до браде. Но, иако прљава, коса јој беше дивне злаћане боје, а очи и даље полуотворене. Играла се том 170

лутком, обожавала ју је. Тек много година касније повезала је опрану и закрпљену одећу са мајчиним роварењем по ђубришту. Није могла да се сети да ли је мајка стварно ишчепркала одрпану одећу из тих смрдљивих гомила, али вратила се са депоније са стварима натрпаним у јутену врећу. Кристина је бацила поглед на пећ и угледала стари чајник. Ето га, њено наслеђе. Мајка је тестаментом оставила кућу и земљу Рису, а Кристини тај стари гвоздени чајник, и све ствари из куће, од којих је могла да узме шта хоће, а остатак да прода и задржи новац. У завештању је, уз одредбу о чајнику, стајала необична реченица: „Мање је више.“ Колико ли је само пута чула мајку да изговара те речи? Небројено. Била је прилично сигурна да је мајка чајник пронашла на ђубришту, тај страховито тежак стари суд од ливеног гвожђа који је неко вероватно бацио, заменивши га новим, блиставим моделом од алуминијума. Чајник је био један од мајчиних омиљених предмета, и није волела да га други користе, инсистирала је да га сама пуни. Кристина током детињства није обраћала много пажње на мајчино љубоморно чување те глупаве ствари и бавила се властитим занимацијама. Сећала се да се појавио отприлике у време кад им је коначно кренуло набоље. Видела је, као кроз маглу, мајку како риба и чисти чајник док је она кењкала како јој треба нова хаљина за полазак у школу. „Немамо пара“, рекла је мајка. „Снеси ми ону своју стару плаву хаљину па ћу је обрубити неком чипком чим оперем суђе. Али желела бих, баш као и ти, да имаш две, три потпуно нове хаљине.“ Донела јој је плаву хаљину, мрзећи њене дечје набране рукаве и избледелу боју. Плава хаљина је, на неки чудесан начин, ујутру нестала, а уместо ње добила је не једну, него три нове хаљине. Одлично их се сећала. Једна беше од вештачке свиле, на ситне ружичасте и беле пруге. Имала је необичан плисирани прслук и четвртасти деколте украшен са две мајушне петље. Иако још дете, видела је да та хаљина има стила. Друга је била од тамноплаве вуне са Петар Пан крагном од белог пикеа, хаљина као за одрасле. Трећу 171

је носила најчешће, хаљину са нараменицама од ребрастог сомота боје бруснице у комбинацији са једном од две ролке, плавозеленом или белом. Похађала је курс за секретарице у средњој школи и отишла од куће са деветнаест година, недељу дана након матуре, пошто ју је чекао посао у једној адвокатској канцеларији у Шајену. Било је то 1955, имала је нову ташну и сто долара у њој. Мајка јој је тутнула новчаницу у руку и рекла: „Узми ово.“ Кристина није могла ни да замисли одакле јој толики новац. У њиховом домаћинству још ни струја није била уведена. У једном шајенском пансиону изнајмила је прљаву, хладну собу. Посао у адвокатској канцеларији био је пун ситних детаља и захтевао приличну одговорност. Адвокат је хвалио њену темељност и поузданост. Могла је тамо да ради до пензије, економишући, посећујући своје викендом, животарећи, али зближила се са Роуз Кловер, која је такође живела у пансиону и држала пекару „Пишкота“. У то време Кристина је имала бујну златнориђу косу, коју је носила везану у пунђу, косу чији су распуштени праменови клизили кроз Роузине прсте. Роуз је имала нос за посао и авантуристички дух. Испрва их је повезала обострана мржња према старијој браћи. Роуз је пропатила више од Кристине, јер ју је брат Клај, старији од ње осам година, сексуално злостављао од пете године па све док није отишла од куће. Живеле су за викенде, кад су одлазиле у биоскоп да гледају филмове – које је Роуз називала „представом“ – а потом на изврсну вечеру у хотел „Дјук“. Двапут су изнајмиле бицикле и одверглале на излет по преријским друмовима. Роуз је спомињала набавку аута, али и крнтије су коштале неколико стотина долара, а литар бензина осам центи, па се то чинило ужасно скупим. Ниједна од њих није волела мушкарце, и сложиле су се да је Шајен, загађен Ваздухопловном базом Ворен, одвратно место. Кристина је носила модерне дуге припијене сукње и балетанке, а Роуз, која је већину времена проводила у пекари, вечито брашњаве фармерке и мајице кратких рукава. 172

Једне суботе отишле су аутобусом до Форт Колинса у Колораду да погледају страни филм на универзитету, Фелинијеве Кабиријине ноћи, и док су излазиле из сале са гомилом студената, Роуз рече: „Желим да одем негде, желим да видим и друга места на свету. Хајд’мо на одмор. Јеси ли икад била на одмору?“ „Не. А где бисмо ишле?“ „У Сијетл“, рече Роуз, која је читала неки часопис. „Или Лос Анђелес. Негде у Калифорнију. Да видимо океан, филмске звезде, палме? Заслужујемо одмор. Други путују, па зашто не бисмо и ми? Можда ћемо отићи у Италију.“ Разматрале су недељама где да иду и напослетку одлучиле да посете Сан Франциско и Лос Анђелес. Пошто нису имале кола, нити су знале да возе, ићи ће возом и аутобусом докле могу, а онда пешачити до својих одредишта. Прва станица беше Лос Анђелес. Лос Анђелес им је пресео. Додуше, било је палми, али већина онога што су виделе подсећало их је на Шајен, само у већој размери. Након четрдесет осам сати бескрајног табанања на све стране од јефтиног, али бучног „Хотела Анђелâ“, укрцале су се у аутобус за Сан Франциско. „Нема палми“, рекла је Роуз, „али погледај ове дречаве куће. Колико се, уосталом, дају видети“, дометнула је, пошто је почела да се спушта магла. Кристини је то био први годишњи одмор, први велики град који је истражила, а Тихи океан прво море које је видела у животу. Сјајно су се проводиле, обилазиле знаменитости, возиле трајектима, прелазиле мост Голден гејт, због којег је Роуз била посебно узбуђена јер је завршен исте године кад се она родила, обедовале у одличним ресторанима, делиле кревет са улегнутим душецима, тако да би се обе докотрљале до средине постеље. „Волела бих кад не бисмо морале да се вратимо“, шапнула је Кристина Роуз последње вечери у Сан Франциску. Роуз окрену главу, замахнувши кестењастим коврџама. „Па, не морамо. Овде има посла на сваком кораку. Кладим се да можемо сутра ујутро да изађемо и нађемо посао 173

за десет минута. Теже ће бити да нађемо стан. ’Оћеш да пробамо?“ „Да“, рече Кристина, одваживши се на скок у непознато, привучена мишљу да буде на одмору до краја живота, или да буде са Роуз, да живе заједно у ма колико скученом простору. Роуз је загрли и прошапута: „Биће заиста, заиста екстра. И имаћемо прилику да се ишчупамо из колотечине Вајоминга. Не желим да радим у пекари. Не желим да се удам за неког одвратног, бедног ранчера и носим храну од куће на сточарска окупљања. Желим да студирам. Желим властити новац и властити живот – и тебе.“ Године су прошле као игла кроз муслин. Роуз је желела да се образује и уписала је факултет, а потом и постдипломске студије и стекла диплому из урбанистичког планирања. Кристина се запослила у робној кући и напредовала до главног добављача једног од бољих женских дућана. Купила је ауто и научила да вози. Сваке године ишле су на два годишња одмора, посетиле Мексико Сити, Мачу Пикчу, Венецију, Хаваје, Шведску. Углавном су путовале у градове које је Роуз жудела да види. У Сиднеју су обилазиле отмене станове у обалној зони настале адаптацијом старих складишта, посетиле су Монтреал на тридесетогодишњицу стамбеног комплекса „Хабитат“ Мошеа Сафдија. Роуз је жалила што је Лондон у скорије време постао познат по градњи у каубојском стилу, који се чинио веома грубим у поређењу са џорџијанским и паладијанским архитектонским ремек-делима. Чак је и Денвер у неку руку био занимљив пошто су некадашње штале, коњушнице, млекаре, седларске радње, трамвајске ремизе, јефтина коначишта и фабрике за шивење каубојских кошуља били преуређени у скупе лофтове. Обе су се пензионисале пре неколико година и сада су путовале по земљи у камперу „хоп тод“, који је назад био украшен налепницом жабе крастаче заобљених линија, што је сугерисало да је управо доскочила. „То смо ми“, рече Роуз скрећући на паркинг кањона Де Шеј. „Само скакућемо наоколо.“ Купиле су једна другој огрлице са перлама код једног индијанског продавца сувенира 174

који је распростро своју робу на ниском каменом зидићу изнад дубоког кањона. Роуз је засопљено дахтала кад су доспеле до кућа високо на литици, а Кристина је покушавала да замисли како је било свакодневно се пењати и спуштати по тој стрмој стени. Мора да су становници литице били најокретнији људи на свету. А ево је сад тамо где се родила, у смрдљивом кућерку набија старе папирне кесе у врећу за ђубре. Надала се да ће све обавити за један дан. Једва је чекала да се врати у своју мотелску собу и попије ђус-вотку. Позваће Роуз. „Али сада ћу“, рече, „приставити кафу. Је ли неко за шољу фине, топле инстант кафе?“ Сетила се да понесе теглицу. Петси и Венди су одмахнуле главом. Петси је већ пила колу, а Венди, иначе вегетаријанка, више је волела биљне чајеве. Напунила је тешки чајник изнад судопере, исплакнувши једног узнемиреног паука. На пола пута до шпорета приметила је да из чајника цури вода. Подигла га је и погледала. На дну је била мајушна рупа. „О, забога“, рекла је. „Изгледа да од кафе неће бити ништа. Мој дивни наслеђени чајник је бушан. Баш бих желела да имају микроталасну, али мрка капа.“ Спустила је чајник у судоперу и оставила да исцури вода кроз оштећено дно. „Тетка Кристина“, довикнула је Венди. „Шта је ово?“ Кристина је провирила у оставу, где су се њене нећаке још увек бориле са папирним кесама. Венди је показала на кутију на највишој полици: МИКРОТАЛАСНА РЕРНА „ELEKTRO VORLD“. „Не могу да верујем! Ма, замисли ти то, није је ни отпаковала. Вероватно већ годинама чучи горе.“ Испружила је руке и чврсто ухватила кутију, пазећи да је не спусти сувише нагло да не би почела неконтролисано да кија, јер сигурно је била сва прашњава. Али на кутији, која је изгледала гланц нова, није било ни трунка прашине. Брзо је укључила рерну у струју и загрејала воду. „Одлично. Касније ћемо моћи и супу да поједемо.“ 175

Венди се загледала у микроталасну. „Знаш шта“, рекла је, „ово је потпуно нови модел. Баш сам их пре неки дан гледала у ’Волмарту’. Тек су их недавно добили.“ „Несхватљиво“, сложила се Кристина. Риса је збуњивало сиромаштво његових родитеља. Матори је био вешт са бројевима и имао смисла за решавање математичких проблема. Често је својој деци постављао праве главоломке, терајући их да израчунавају запремину силоса, трошкове рада трактора са шест раоника по сату, да процене колико у датом пласту има тона сена, колика је запремина корита за воду, да доконају колико ексера има у пола килограма, колико јунади стане у затворени теретни вагон. Кристина је, наравно, као дериште, покушавала да реши немогуће калкулације које је отац још више отежавао додајући разне неизрачунљиве факторе, попут пљуска или дубоког блата, рупе у теретном вагону и различитих величина ексера, од најситнијих чавлића до оних од педља који се користе за ограду. Рис је схватио да су ти задаци нерешиви, и да представљају неку врсту родитељске тортуре. Но, упркос очевом смислу за математику, у кући се увек кубурило с новцем. Зашто су оба родитеља били тако штедљиви, због чега су шкртарили? Вероватно је узрок била Велика криза и то што је морао да одустане од сточарства и запосли се као наставник техничког. Пало му је на памет да је његов отац вероватно мрзео тај предмет колико и он сам. Али био је у великој недоумици од чега су живели протеклих тридесет година. Да ли је отац примао неку доживотну наставничку пензију? Или су преживљавали захваљујући социјалном осигурању? Јесу ли можда наследили неки новац за који нико није знао? И на који начин је његова мајка набављала паре којим му је из године у годину помагала како би покренуо нове послове? Рис јој никада није вратио ни цента, и сад га је веома копкало одакле јој толики новац. Могуће је да су имали неку скривену уштеђевину. Можда је матори нашао какав вредан фосил, или је мајка добила на лутрији. 176

„Идем да оперем ове џиџа-биџе“, рече Венди, носећи кутију порцеланских украса које је накупила по кући. „Прилично су прашњаве.“ Дошавши до судопере, она уздахну. „Тетка Кристина, шта ћеш са овим старим чајником у судопери?“ „Дај га овамо, изнећу га напоље, па нека га момци врате на депонију одакле је и дошао.“ Погледала је кроз прозор на прилазни пут, где је стајао Максов стари камионет. Поред њега се уздизала огромна гомила ђубрета, спремна да се убаци у приколицу. Џеки је још једном покушао да упали камионет пре утовара, који је само слабашно зацвилио. „Истрошићеш акумулатор“, довикнуо му је Рис из гараже. „Деда, убацили смо нов акумулатор који смо донели. Није у томе проблем.“ „Ах, желела бих да га упале, па да рашчистимо сав тај неред и одемо одавде“, рече Кристина, одмакнувши чајник да је не испрска. У том тренутку мотор се покрену, а из ауспуха покуља густ, модар дим и излете мишје гнездо. Кристина остаде без даха. „Ово је било мало превише као наручено“, рече. „Као са микроталасном. Нешто се чудно дешава овде.“ Држећи и даље чајник, гласно је рекла: „Баш бих желела да кад отворим фрижидер унутра буде фина ђус-вотка. Са ледом.“ Спустила је чајник на шпорет и отишла до фрижидера – који је њена мајка увек звала „хладњак“ – отворила врата и угледала високу чашу од брушеног кристала препуну ђуса, у којој су се цаклиле коцкице леда. На замрзнути руб чаше беше закачен свеж и мирисан поморанџин цвет. Гуцнула је пиће, а затим искапила чашу, затворила фрижидер и, узевши чајник, отишла у гаражу. „Рисе“, позвала је. „Шта је? Заузет сам, зато буди кратка.“ Одувек је тако разговарао с њом, бритко и љутито. „Ма, ништа. Нећу да ти сметам.“ С чајником у руци, изашла је на прилазни пут где је стајао камионет и рекла Џекију и Ринголду: „Е, баш бих желела да тај камионет ради кô змај још годинама.“ 177

„И ја такође“, рече Џеки. „Шта мислиш можемо ли да га задржимо? Осим ако га бака Стајфел није оставила неком другом?“ „Сигурна сам да би желела да буде ваш, момци. Али ви не живите у истом граду. Како бисте га делили?“ Ринголд рече: „Има још једно возило – кола или камионет, не знам – тамо у амбару. Шта год да је, могу ја да узмем то. Ако није неки тотални крш.“ „Ништа нисам видео“, рече Џеки. „Шта је?“ „Немам појма. Покривено је великом, прљавом церадом. Само сам подигао један крај и видео две издуване задње гуме.“ Џеки је сместа отишао у амбар, а Кристина се са чајником вратила у кућу. Џеки је дошао десетак минута касније. „И, шта је тамо?“ „Батице, пашћеш на дупе. Вилис џип из четрдесет треће. У добром стању. И још увек има покретне предње фарове и бочно ремење.“ „Не сери!“ „Шта је?!“ Отишли су у амбар и до Риса су извесно време допирали узвици одушевљења, док се и сам није запутио тамо. „Сећам се тог џипа“, рекао је. „Био сам са ћалетом кад га је купио после рата. Ратни вишкови. Платио га је сто педесет долара. Возио га је годинама. Најнеудобније возило икад направљено.“ „Кога брига за удобност“, рече Џеки. „Ово је сјајно возило, колекционарски примерак.“ „Колекционарски примерак?“, упита Рис, нањушивши новац. „Вредан?“ Ринголд је наслутио да би овај улов могао да му измакне. „Више готиван него вредан“, слагао је. „Вероватно не вреди толико у новцу, колико у готивности.“ „Опасни су“, рекао је Рис. „Видиш овај стуб управљача? Многим војницима је та ствар пробуразила црева.“ 178

„Носићу оклоп кад га будем возио“, рече Ринголд, полажући право на џип. „Ако изнајмимо приколицу и закачимо је за камионет“, рече Џеки, „можемо оба да одвеземо у Калифорнију. Сутра.“ „У реду, ако се ваше мајке сложе с тим.“ Али Петси и Венди су биле против, да би након десетоминутне Рисове тираде о Пустоловини, Мужевности, Самодоказивању, коју је Кристина сматрала још једном мушком баљезгаријом, ипак попустиле. У кухињском креденцу Венди је пронашла мноштво јеловника за доручак, ручак и вечеру. Показала их је Кристини. „Шта мислиш да ли је сваког дана спремала ова јела?“ На једном је, испод заглавља „Вечера у среду“, писало: Сирасто римско окупљање Канзаске кукурузне прженице Колач Џек О’Лантерн У сачуваним књигама рецепата биле су пописане на десетине отужних мешавина од остатака хране. Кристина је у магновењу схватила шта се заправо дешавало. Њена мајка није кувала ниједно од тих јела. Колико је само једноставније било доћи у кухињу, спустити длан на стари чајник, и наручити дневне оброке, баш као што би каква имућна жена у ранија времена дала својој куварици јеловник за тај дан. Али Кристину је душа заболела због тих одвратних јела која је њена припроста мајка наручивала. Она је све те јеловнике изналазила у оној гомили рецепата, папазјаније гиздавих имена пажљиво исечене из женских часописа, са конзерви и разних паковања. Туга божја. Рису је три године раније урађена простатектомија и, приликом засецања међице, пресечена су му оба нервна снопа. Од операције више није имао ерекцију и носио је улошке за одрасле због пратеће инконтиненције. Иако му је 179

било драго што је још увек жив, због свега тога постао је раздражљив и напрасит. Било му је мучно да гледа своје унуке, онако здраве и крупне, како скачу наоколо и разговарају о девојкама и музици. А у исти мах их је и сажаљевао; хтео је да их упозори да су пред њима тешке године кад ће их сколити емотивни и новчани проблеми, узнемирујућа питања о свемиру, будућности, поретку ствари, а онда и постепена, кукавна издаја тела. Није могао да зна да ће их обојицу надживети, да ће за осамнаест сати та два млада пустолова погинути када „федексов“ полуприколичар очеше приколицу са џипом и преврне је заједно са камионетом низ стрму обалу у суво корито. Чланови екипе за увиђај су им касније саопштили горку вест да су момци којим случајем имали везане појасеве – који се у време производње камионета нису ни уграђивали – вероватно би преживели. Камионет је, осим неколико улубљења, био неоштећен и у возном стању. Када је Кристина, вративши се кући, чула грозну вест, сматрала је да је Рис крив за све. Бесна, али хладне главе, узела је стари чајник и рекла: „Желим да мој брат падне низ степенице и сломи врат.“ И у Ласку, у Вајомингу, пензионисани чувар пруге, Рич Хики, незнани потомак Макса Стајфла, плод прељубе коју је починио на пословном путу ради куповине говеда 1928. године, спотакао се о одвезани појас свог баде-мантила и стрмоглавио низ степенице. Чајник никог није протежирао. (Са енглеског превео Ален Бешић)

1 Puni naziv je American Farm Bureau Federation, neprofitna organizacija koja okuplja najveći broj farmera u SAD, osnovana 1911. godine. (Prim. prev.) 180

Анджеј Стасјук

СТАРИЦА

Доклегод поглед допире само подивљале ливаде. У пролеће су бивале шарене од цвећа, касније су бивале риђе, док у новембру нису постајале сасвим сиве. Још и клеке – тако несавитљиве, да их није могао повијати ни најјачи ветар. Преко ниског превоја ваздух је непрестано јурио као суманут. Старичину кућу ти фијуци су скроз-наскроз прострељивали, чистили прашину с пода, из димњака извлачили сива повесма и узносили их у небо које је у време заласка сунца, по ведром сумраку, било светлозелене боје. Старица је ретко гледала увис. Њено тело је било под утицајем земљине теже, а можда и небеске теже, савијено под неким необичним углом. Могла је да посматра облаке тек кад је седела. Увече тамо горе је мрачно и ништа се не види. Дакле, само оне подивљале ливаде и бела змија пута, којим тако рећи нико не пролази. Они што одлазе не табају стазе. Тим путем је шест кћери отишло у свет. Седма, најстарија, остала је и када питају Старицу колико има година, Старица у црној марами каже: – Па родила се у време проласка фронта. И, ако је чак познолетњи или јесењи сумрак, Старица устаје, дозива старог пса и излази. Иду благом падином ка планини, мимоилазе гребен с ретким шумарком и кад се нађу на отвореном простору, на благој падини брда, њихове фигуре личе на силуете исечене од црног папира. Разликују се само величином, јер погрбљена Старичина леђа наликују на четвороножну животињу. – Идем да стражарим – тако каже. Ноћу на кромпириште долази дивљач. Када је пун месец високо, види се како силазе са обронака Баранија. Три, четири нејасне сенке, одаје их сребрни сјај, онда када пресецају лењи ток потока. Старица тада 181

виче и комадом гвожђа удара у дебели плех. То звучи као напукло звоно, јер је ваздух слаб да би повисио тај звук. Тада почиње да лаје полуслепи и готово сасвим глуви пас. Затим се Старица завија у стари јорган, увлачи у ћошак дрвене колибе и тоне у лак сан. Светлост ноћи је лака, ничим не подсећа на масиван сјај дана, кроз који се згрчено, дрхтеће тело, храњено једино надом у вечни одмор, с напором пробија у мраку. Ако је септембар, земљу у освит прекрива иње. – Сељак ти је сељак – вели Старица, док зет Чешек већ спава. Покућство поломљено, сто оштећен секиром, крхотине прште испод стопала. Најгоре је зими, кад се треба склањати код комшија. Најпре километар кроз сметове, осим тога овде сви иду рано на спавање, због тога куцање, лупа на врата, међутим комшије су се већ навикле и у сну су отварале врата. У стању разјарености види као по дану како је зет Чешек утабаним стазама повремено јурио за женама. Једном или двапут комшије су мира ради напујдале псе на њега. Ћерка се родила негде у време проласка фронта, пре четрдесет и кусур година, као згодитак на лутрији испало је да је на крају нашла младожењу. Имао је лице попут старог камена. Испод такве маске све се може сакрити, од такве непомичности свашта можеш очекивати. И он је имао око четрдесет. У тим годинама не мењају се навике: ради, пије, бије, спава – а предвидљивост је услов безбедности. Ујутру први устаје, сан је избрисао његово памћење као мокар сунђер. Заправо је комплетно обучен, може одмах да изађе и ухвати први аутобус. У Дукли постоје трг с рогљастом кулом и кафана „Гранична“, с времена на време има посла за оне који не умеју готово ништа. Старица у то време лута с теладима по јаругама. Четири мршаве сточице пре су трагале за хладовином него за травом. Кад се сунце уздизало толико високо да је у сваком тренутку претило да падне, скривале су се у блатњаве потоке, у загушљив полумрак јова, једном је једна упала толико дубоко да ју је требало извлачити. Још и вуци. Старица је усред бела дана виђала кроз измаглицу жеге како се помаљају из шуме на 182

Бараном и у ишчекивању се укипљују. Није искључено да су то биле клеке оживљене подрхтавањем ваздуха. Оштар, крештав крик Старице терао их је да се врате. Каткад је седала испод дрвета, јер ју је мучио сан. Старост на известан начин укида ноћ и дан. Тренуци напора и одмора смењу се бржим ритмом. Можда живот једноставно жури. Предвече је одлазила кући да нешто презалогаји. Унуци су јој били бледи и безоблични, као лутке од пресног теста. У дворишту је ветар правио завијутке од прашине. У кући женâ је тихо, чује се непрестано зујање мува. У свету је мало речи, да би се њима говорило током четрдесет година. Старица је грицкала хлеб последњим зубом. Чека заједно с ћерком да се појави или не појави зет. – А ваш човек, Стара? Седам ћерки не пада с неба, иако је на њему много духова, јер често пљујете преко рамена и чак се у пустом пољу крстите. Старица клима главом. Црна вунена марама уоквирује јој лице, истичући тврдоћу обриса – бледо обличје, површинску слику полусвесних патњи. Постојао је, постојао је човек. Прошло је од тога већ петнаест година. Ближио се Ускрс, остаци снегова спуштали су се с планина. Пјетр и још двојица пијуцкали су по кућама, час овде час онде. Ускрс и пролеће само што нису наступили. Дакле, од куће до куће, овде чашица, тамо мерица, чиста вотка и вода, личило је то на најстрожији пост. Предвече су се зауставили код продавнице. С Баранија, с југа дувао је топао ветар. Поток је пресецао село на пола и имао зелену боју наде, а лежајско1 пиво горчикаст јесењи укус. У сумрак је престало да дува и у том мирном ваздуху све ствари, дрвеће и куће добиле су своје праве правцате облике. Пјетр је рекао да треба да крену, али се не зна због чега је хтео да пређе преко потока изван дрвеног мостића. Мушкарци поред продавнице гледали су како описујући круг улази у брзи ток, у коме вода није досезала ни до колена. Тај поток се лети да савладати, скакањем по камењу. Међутим, када је стигао до пола, кад је био ближе оној обали, 183

упао је између зелено-белих вирова. Ниједан од мушкараца који су стајали и пили није направио ни корак. Као да је та прича у току, као да се даље наставља. Пјетр је лежао и лежећи пио. Они који су га касније извукли причали су како је из њега истекло ведро воде, а у телу се непрестано чуло пљускање. На шкарпи између безлисног дрвећа назирала се црква. – То је због тога што није био одатле. – Старица је испод браде везивала мараму у чвршћи чвор. Устаде, обуче ватирану јакну, узе штап и изађе. На вратима њено погрбљено тело досезало је нешто више од браве. У дворишту је слабашним женским звиждуком дозвала пса. Од стране Дукле високо на небу јездила је ноћ. Старица иде да сања своје лаке снове пуне минулих догађаја који излазе из заборава онако како животиње у сутон излазе на ивицу шуме. Рано ујутру тешко их је разликовати: животиње, догађаје, снове. Последњи имају форму лаке, шарене мараме проткане златним нитима и беле торбе, с којом се иде у цркву. У рано јутро траву и призоре коси лак мраз. Крајем августа Старица је још увек сакупљала сено. Зет Чешек појављивао се, нестајао, више је волео да пролива зној по дукланским грађевинама. Крчма „Гранична“ стоји на сунцу, али унутра је увек хладовина. Ћерка је хранила децу кашом куваном на млеку, можда због тога још увек нису добијала румену боју. Према томе Старица је скупљала сено и сама га слагала у пластове, које је разбацивао ветар који је дувао с планинских превоја. Стављала је на поњаву онолико колико је могла да носи, и са двапут већим завежљајем од себе силазила у долину. Понекад се комшија појављивао на сат времена с колима. И све се одвијало као и обично, киша је квасила оно што се сушило, очи у подне су слепеле, дан се чинио бескрајан. Једног поподнева ипак је дошло разрешење. У Старичину кућу ударио је гром. У таквој пустоши грешка је била искључена. Ћерка је с децом стајала у реду у продавници, Старица је све видела са својих високих ливада. У црном ваздуху олује севнуо је пламичак, затим га је ветар развио као завијену ролну папира. Старица је потрчала на ту страну, али ватра 184

ју је једва пустила у двориште. У сумрак небо се разведрило и престало је да дува. Пламење је спласнуло. Пузало је крај саме земље и имало боју неба у време сунчевог заласка. Када се све охладило, дан-два касније, Старица гацајући до чланака по блатњавом и пуцкетајућем згаришту, разгртала је тојагом угљевље. Није остало ништа, сребро и злато, наравно, није имала. Чак су метални лонци добили структуру минерала. И сама је деловала као да ју је захватио огањ – црна, слаба, дроњава. Претурала је својом тојагом и мрмљала: – Човек снује а Бог одлучује, човек снује а Бог одлучује. С пољског превела Бисерка Рајчић Анджеј Стасјук (Andrzej Stasiuk), пољски песник, прозни и драмски писац, публициста, путописац, глумац, издавач рођен је 1960. године у Варшави. Од почетка 80-их година живи у Ниским Бескидима, најпре у селу Чарне, последњих година у Воловцу. Најпре је радио као дрвосеча. На том крајњем југу Пољске почео је да среће људе који ће постати јунаци његових дела. Језички и стилски његова проза је најсроднија с литературом факта, која је у пољској књижевности доминирала од средине 60-их година. Рано је награђиван и превођен на низ језика, између осталих на српски. Са својом женом Моником Шнајдерман основали су и воде издавачку кућу Чарне која се специјализовала за средњеевропску литературу, мада објављују и дела с других простора. Главна дела: Зидине Хеброна, Бела врана, Галицијске приче, Дукла, Путујући у Бабадаг, Фадо, Дојчланд, Таксим, Исток и др.

1Лежајско пиво – једно од најпознатијих пољских пива. Непрестано се производи од 1525. године. Извози се у низ земаља Европе и у обе Америке. Добило је низ награда. – Прим. прев.

185

Марек Новаковски

БОА ДАВИТЕљ

Једном се тамо, у излогу, појавио миш. Била је ноћ. Међу кавезима са шареним птицама и пегастим морским прасићима јурио је обичан сиви миш. На часак смо се погледали. Његове очице, као зрна бисера, и моје очи. Пар секунди касније нестао је брзим мишјим кораком у дубини радње. Тог тужног, кишног дана у зоолошку радњу привукла ме је група људи који су се гурали покрај врата. Претежно деца. Мада је било и старијих. Пошао сам за њима. Зауставили смо се пред пространим, стакленим кавезом смештеним на полици изнад радијатора. У том кавезу налазила се егзотична змија. Светложуто-смеђа, прошарана фином мрком шаром. Увијена у сплетове дебљине дечје руке, око метар уздигнуте, уске, мале и малчице спљоштене главе. Личила је на одливак. Посматрале су нас њене непокретне, црне очи. У тамној, загушљивој унутрашњости радње цвркутале су птице. Гушио је непријатан мирис фекалија. Девојчица са мишјом плетеницом извуче торбицу. Кретала се сигурно и шармантно. У торбици је имала просо. Власник радње, стари господин Бернард, климнуо је главом. Девојчица кроз шипке кавеза насу мало проса у тањирић. Рајска птица златних очију нехотице поче да зоба. Њени суседи из најближег кавеза, два нераздвојна папагаја, прхнуше са горње пречке и накострешише ћубе. Свађалачки се разгаламише. Перје им је било јарких боја, као моловано. Изненада се покрену змија. Инстинктивно се тргосмо. Само се још више подиже. Власник радње, стари господин Бернард, доброћудно се насмеја. Стави наочаре на танак нос пун жилица, приближи се кавезу и куцну у стаклену плочу. Змија се не помери. Ни њене мајушне очи. – Млади боа – рече. 186

Вратио се за тезгу. – Давитељ – додаде оданде. Деца су разгледала акваријум пун црвених рибица и тајанственог растиња. Затим су покушала да дирају брбљиве папагаје. Господин Бернард их укори претећим пст – пст – пст. Ускоро одоше. Радња је опустела. Крај кавеза бое остадосмо само нас двојица, ја и човек средњих година, необријан, обучен у ватирани капут и гумењаке. – Давитељ – понови. Није скидао поглед са стакленог кавеза. Змија се поново помери. Чудесам призор! Њени дебели сплетови еластично су се стезали и мењали облик. Обави њима чинију са водом која се налазила у средини кавеза. Те арабеске њених вијуга… Геометрија меких, таласастих линија. Замишљао сам како обмотава свој плен. Све више и више. Дах понестаје. Пуцкетају кости. – Да ли се купа или не? – јави се онај у ватираном капуту. – Пре пије ту воду – рекох ја. Човек у ватираном капуту полако пружи руку. Прсти су му били изгребани, дебели и прљави. Прислони шаку уз стакло и сместа је одмаче. Затим, дотаче прстом стакло. Тачно у висини главе бое. Тренутак касније, стави целу шаку. Њом лако пређе преко стакла. Лице му је било напето и пуно ишчекивања. Змија остаде непомична као кип. – Да ли је за продају… јави се тихо онај у ватираном капуту. – Кошта тридесет хиљада… – одговори господин Бернард. Седео је на високој столици за тезгом. Зид иза њега украшавале су пуњене птице: Тетреб, фазан и јастреб. Покривене прашином. Из њих је сипила пиљевина. Од јеленских рогова био је начињен чивилук и на њему су висили капут, шешир и кишобран. – Тридесет хиљада – понови човек у ватираном капуту. Његови прсти су непрестано гладили стакло кавеза. 187

– Занима ме какав је кад се дотакне… Влажан… Хладан… Топао? – угризе се за усну; пређе шаком преко лица. Његов ватирани капут био је мокар и ширио киселкаст мирис знојаве одеће. – Да ли се може припитомити? – Да ли се може везати за човека? – Све је могуће – рекох неуверљиво. – Како га хранити… – размишљао је човек у ватираном капуту… – Може изненада да шчепа! Стари господин Бербард подиже главу изнад тезге и насмеја се пискавим гласом. Као птица. У радњи је било мрачно и загушљиво. Непрестан цвркут. Птице у кавезима, иако близу змије, нису уопште обраћале пажњу на њу, удубљене у своје птичје бриге. Чак ни оне мајушне, сличне колибријима. А ни животињице, сва она морска прасад, бели мишеви и пацови живели су својим живахним животом у најближем суседству стакленог кавеза, смештеног на полици изнад радијатора. – А те очи… – рече човек у ватираном капуту – све време гледају… све виде – гласно прогута пљувачку. – Тако мајушна главица, а вероватно може да прогута прасе… Дави и веће. Стари господин Бернард се пажљиво загледа у њега. – Одрасла може бити дугачка пет метара, дебела као грана дрвета, може задавити и краву – нагнуо се преко тезге у оној својој вуненој капици, са седом, паперјастом косом на слепоочницама подсећао је на средњовековног алхемичара. Погледао сам и човека у ватираном капуту. Имао је обично лице, образе покривене ретким длачицама, шкрбаве зубе. Дисао је испрекидано, нешто му је кркљало у грудима. Дуго смо тако стајали. Онда господин Бернард поче да куцка кошчатим прстима по тезги узнемирен нашим дугим задржавањем у радњи. Човек у ватираном капуту извуче из џепа паклу згњеченог Спорта. Прсти су му јако дрхтали. Запали цигарету. – Овде је забрањено пушење – искористи прилику стари господин Бернард и елегантно показа врата. Вртело ми се у 188

глави. Ковитлало у очима. Повишен глас власника. Човек загледан у стаклени кавез. У њему млади боа, спирала дебелих, шарених сплетова, уздигнуте сензибилне главе, са црним тачкицама очију. Узех човека у ватираном капуту испод руке. Повукох га за собом. Без противљења изађе из радње. Први пут ме погледа тек на улици. – Прелеп – прошапута. Брзо се удаљи. Место испред излога зоолошке радње, у којој је било пуно веселих, шарених птица и животиња учини ми се чудно мрачним и примамљивим као дубок бунар. С пољског превела Бисерка Рајчић Марек Новаковски (Marek Nowakowski, 1935-2014), пољски прозни писац, мајстор кратке приче, романописац, публициста, сценариста и глумац. До краја студија живео је с родитељима у периферијској четврти Варшаве, Влохи. Прекидао је средњу школу и радио, између осталог у руднику. Студирао је права која није завршио. Дебитовао је 1957. Припадао је пољској демократској опозицији. Више пута хапшен и робијао. Међутим, до краја остао је веран својим погледима на живот и уметност.У својим причама, филмским сценаријима, позоришним драмама, радио-драмама, телевизијским драмама бавио се светом који је најбоље познавао, светом маргина, лумпенпролетаријата, проститутки, „људима посвађаним са законом“, „светом који на наше очи нестаје“. Најкраће речено: Био је пасионирани документариста. Због тога је сматран једним од најважнијих представника „периферијског реализма“. Временом проширио је круг својих јунака, портретирајући свакодневни живот просечних Пољака из времена пољског тоталитаризма и транзиције, показујући своју земљу као пијацу, на којој се све може продати и купити. Последњих година написао је неколико аутобиографских дела: Паслике, Перо. Књижевна аутобиографија, Дневник путовања у прошлости. Веома 189

цењен у Пољској и у свету, превођен на низ језика, добитник најзначајнијих награда за књижевност. Најважнија дела: Онај стари лопов, Бенек Квјаћаж, Висока температура, Трка, Црви, Смрт корњаче, Кнез тмине, Дечак с голубом на глави, Рапорт о ратном стању, Два дана с Анђелом, Вукови долазе са свих страна, Грчки идол, Емпире, Некрополис и др.

190

Карло Манцони

БРОД

Морало је тако. Ишамарали смо га. Да смо унапред знали какву причу ће нам причати, сигурно до тога не би дошло. Али, и сами знате како је кад се причају приче. Неко каже да зна интересантну, гарантовано истиниту причу и сви постану знатижељни. Сви желе да је чују. До самог краја. Тек на крају примете, да прича не може да буде истинита, јер је њен садржај апсурдан. Атилио Скараманци је, насупрот томе, тврдио да је његова прича истинита и да је он лично био сведок целог догађаја. Наводно су све новине, својевремено, писале о томе. Поверовали смо му, али када се прича приближила крају, премлатили смо га тако да је морао два дана да лежи у кревету. Због њега смо изгубили драгоцено време, јер му је пошло за руком да заголица нашу знатижељу. Ја сам због њега закаснио на рандеву, а други су одложили своје, веома важне, обавезе. Осим тога, једна ваза је разбијена и зацепљен је тапацирунг на једној од фотеља у салону. Атилио Скараменци је, дошао с намером да нам исприча, стварно истиниту причу, која се збила пре неколико година. „Све се догодило“, отпоче он, у једној веома цивилизованој земљи, сличној Швајцарској, смештеној усред континента, опкољеној планинама и веома удаљеној од мора. Географски положај те земље је био крив што није имала ни луку, а ни трговачку флоту. Становници те земље су морали да путују у иностранство (на срећу без плаћања депозита) ако би пожелели да путују морем и да се укрцају на иностране пароброде. То се становницима ове земље, уопште није допало. Нарочито им се није допало што су друге нације поседовале велике, прелепе бродове, праве пловеће луксузне хотеле. 191

Једног дана појавио се неки инжењер и отпочео да ради на одређеном пројекту. На почетку, нико није знао о чему се ради, али су се сви слагали да мора да се ради о нечему што је од изванредног значаја. Причало се да предстоји градња великог вештачког језера, по коме би и у сопственој земљи могли да плове путници. Али то није било истина. Нешто касније истина је испливала на површину, оног тренутка, када је на крају главног града, почела градња огромног бродоградилишта. Отпочела је градња брода. Великог брода, од ни сам не знам колико тона, али сигурно једног од највећих на свету. Модел брода је могао да се купи у свим крајевима земље. Изванрдено! Прелепо! Палубе, базени, два димњака, командни мост, прамац, крма, све је то било ту, па и бродска компанија. Неки су се питали шта ће њиховој земљи бродска компанија кад нема воде. Мислим, нема воде по којој би могао да плови брод. Али они који су учествовалу у пројекту, тврдили су да сваки брод мора да има и своју компанију. То је тачно. Као што је тачно да му треба капетан и морнари. Градња је текла по плану. Из свих бродоградитељских земаља светa били су позвани стручњаци, који су постављали једно те исто питање: зашто се гради брод, када не може нигде да се порине? Нисмо могли да завиримо у мозгове великих људи. Свет мисли једно, а велики мисле своје. Углавном, изградња брода је целекупно становништво чинила сретним, иако се већина питала чему све то? У ствари, нико ништа није питао јер су се сви плашили одговора који би им одузео и последње илузије. Сви су били срећни и поносни што ће један такав броб бити њихов, и нико није имао храбрости да пита: чему све то? Радови ће и онако још потрајати. Брод се не гради од данас до сутра. Прво је склопљен труп, па мотори, и све што је већ потребно. Становништво је било стрпљиво. људи су често одлазили да виде како одмичу радови. Истина, ништа се није могло видети због зида који је изграђен око бродоградилишта, 192

али чула се бука, слична оној која се могла чути из сваког бродоградилишта у коме је био грађен тако велики брод. Морам да кажем да се код многих рађала нада. Апсурдно, рећи ћете, али наде су често баш такве. Рађала се нада да ће некакве природне појаве променити изглед света, да ће се брда померити, да ће и море доспети до њихове земље, чак да ће се зауставити управо пред њиховим бродоградилиштем, и на тај начин омогућити да брод исплови. Сви су се томе надали, иако то нико није хтео да призна. Било је само потребно видети их приликом промене времена када би небо потамнело и када би почела да пада киша. Једном приликом је лоше време потрајало дуже но обично. Недељама је падала киша, поплаве, пасје време. Требало је тада видети те људе, како су само били срећни! Овога пута ће се десити! викали су и посматрали небо растргнуто олујама. Али киша је престала, поплављена поља су се исушила, а изливене реке се поново вратиле у своја корита. Ништа. Али нада је остала. Колико дуго је трајала градња брода? За становништво су то биле године испуњене ишчекивањем. Онда је обнародован крај радова, и целокупно становништво града се окупило пред бродоградилиштем где је и одржана пригодна прослава. Церемонија је одржана уз присуство државних органа и председника државе који је једним потезом скинуо цераду са брода. Церада је спала и брод се указа у свој својој лепоти. Био је прелеп. Окупљен свет је од изненађења испуштао разне узвике одушевљења. То је стварно био најлепши броб на свету. Огроман. Гигант. Елегантан. Сирена је дуго завијала а из димњака се појавио дим. Сада су почели радови на унутрашњем опремању брода. Још годину дана су архитекте, инжињери и мноштво радника вредно радили. Извршена је проба мотора. Окупило се становништво и сви су могли да виде колико брзо се окрећу елисе. Све је било у најбољем реду. Брод није могао да се помери ни сантиметар, али на броду су се сви понашали као за време праве 193

пловидбе. Пловидба је трајала недељу дана и све кабине су биле закупљене. Брод је подигао сидро (сидро је стварно било подигнуто иако вам то делује можда чудно!), а са командног моста су се разлегла наређења капетана и његових официра. Многи су одушевљено причали о овом путовању које је било боље од многих путовања по правом мору. Забележен је само један случај морске болести. Тај путник је све време путовања морао да проведе у својој кабини. Тако нешто се дешава скоро на сваком броду. После пробне пловидбе отпочео је редовни линијски саобраћај. Наравно, то нису била стварна путовања. Путници би са уредно купљеним картама долазили на брод и улазили у своје кабине. Затим би био подигнут ленгер и више нико није могао да се укрца ни искрца, као да се радило о правом путовању по мору.“ Ту је Атилио Скараменци застао. Неколико тренутака је ћутао, а неки од нас су почели да размишљају. Мислим да сам чуо како неко полако шкргуће зубима, али нисам баш сигуран. У нас се полако увлачила сумња. Као да смо сви почели да сумњамо у оно што нам је Атилио Скараменци приповедао иако смо се сви трудили да ову глупост прогутамо као истину. Али нисмо могли да будемо сигурни, јер на свету се стално догађају немогуће ствари! Ја, лично, скоро да сам био спреман да поверујем у Скараменцијеву причу, кад он настави: „На последњем путовању сам и ја био,“ рече, “првих дана је све стварно било у најбољем реду. На броду су, као и сваки пут, све кабине биле продате, људи су се забављали. Свако вече су се одржавали балови. Било је пуно лепих девојака. Предивно крстарење којег ћу се увек сећати. Али, једне ноћи, упали смо у страшну олују. Ветар је дувао и преко сто километара на сат, падао је град. Било је ужасно. Ја сам на време скочио с брода и успео да се склоним у једну од оближњих кућа. Само мали број путника успео је да се спаси. Кад је свануло, више није било брода. Потонуо је. 194

Свуда уоколо пливали су његови остаци, појаси за спасавање, чамци за спасавање, један напола потопљен, један изломљен кофер, део јарбола: били су то тужни остаци прелепог брода.“ Тог тренутка смо почели да га шамарамо и добро смо га премлатили. После тога смо се разишли јер нико од нас више није имао жељу да чује крај приче, уколико је уопште и постојао. Избор и превод Никола Цветковић

195

Виџај Кумар Сапатти

УБИСТВО У ГИТАНЏАЛИ ЕКСПРЕСУ

8.30 ујутру Питам таксисту да ли ћемо стићи на време. Овај ми одговори: „Господине, само још тридесетак минута и већ смо тамо.“ Погледам на сат и видим да је прошло пола девет. Зато га пожурујем: „ Пријатељу, воз ми ускоро креће, зато пожури.“ Док ауто јури, разгледам улице града Насика. Овде сам провео неколико дана. Све послове сам посвршавао још јуче, али пошто се нисам осећао најбоље, нисам отпутовао, већ сам преноћио те сам купио карту за Гитанџали Експрес који креће у 9.25 са станице Насик Род. У међувремену сам ишао у Нагпур и пошто сам тамо обавио посао требало је да кренем за Калкуту. Аутомобил се одједном заталасао уз јак пуцањ и стао. Из уста се ми отео врисак. Кад смо изишли, видели смо да је пукла гума. Возач ми је рекао да пут морам да наставим без њега. Одмах сам зауставио други такси да бих на време стигао на станицу. Мада је возио јако брзо, ипак је било доста касно, али смо некако стигли те сам му на брзину платио и утрчао у станицу. 9.30 ујутру Како сам стигао, одмах сам са перона некако успео да ускочим у последња кола. Ишао сам тако кроз вагон док нисам нашао свој купе спаваћих кола. Сео сам на своје седи196

ште и убрзо задремао. Хвала богу што сам успео да ухватим воз, иначе небих стигао на сутрашњи састанак. И тек што сам добро заспао, одједном ме пробуди кондуктеров глас: „Карте, молим!“ Отворио сам очи и пружио му своју карту. Пошто је отишао, разгледао сам купе и видео да преко пута мене седи један човек. Пажљиво сам га погледао. Био је то господин четрдесетих година у европском оделу са фрацуском брадицом. Пружио сам му руку и са осмехом се представио: „Hallo, I am Kumar.“ Он се мало устручавао, али за тренутак је ипак пружио руку говорећи: „I am Michael, путујем за Калкуту.“ Приметио сам на његовим рукама беле рукавице и веома хладан поглед. На капуту је имао једну белу ружу. Све то ми је било некако чудно, али ко сам ја да одређујем шта је нормално, овај свет је пун раличитости. Колико људи, толико ћуди. Своје ствари сам ставио под седиште те сам се испружио на лежају. После неког времена сапутника питам: „А шта сте по занимању?“ „Ништа посебно, имам једну мању радњу у Гои.“. „А ја радим маркетинг у једној фирми. Живим у Калкути. Ових дана сам био пословно у Насику.“ Неко време смо седели ћутке. Онда се појавио продавац чаја. Сад ми је некако било хладно. Узео сам два чаја, један за себе, а један сам понудио Мајклу, али овај је одбио, јер рече да чај не пије. Зато сам оба попио сам. После неколико минута сам опет склопио очи како бих заспао, али још увек ми је било хладно. Зато сам позвао пратиоца спаваћих кола и тражио да смањи климатизацију. Нато ми овај одговори: 197

„Господине, овде је топлота 24 степена. Можда имате грозницу те вам је хладно.“ Онда сам затражио да ми донесе још једно ћебе те сам се огрнуо и тако седео. Посматрао сам Мајкла који је седео ћутке. А онда је проговорио: „Обуците неки џемпер. Ако немате, ево вам мој капут.“ „Хвала, Мајкле. Видећу, можда ће хладноћа да прође. А зар вама није хладно?“ „Не, није ми хладно. Тамо одакле ја долазим, тамо влада велика хладноћа. Њу ја носим са собом. Ха, ха, ха, ха....“ Ове речи ми се учинише доста необичне, али и ја почех да се смејем. После неког времена он настави: „Сад ћете се загрејати. Имам нешто вискија, попијте неки гутаљ па ће хладноћа престати!“ „Да, пријатељу. То је добра идеја.“ Кад је то чуо, извадио је из неке старе торбе испод свог седишта једну боцу Бледарс Пајпа. Кад сам то видео, обрадовао сам се: „Хеј, па то је моје омиљено пиће, али како ћемо за чаше?“ „Ма пусти, шта ће нам. Али ако хоћете, нема проблема. Ја сам се и за њих побринуо.“ Онда је из торбе извадио две лепе винске чаше. Био сам одушевњен: „Пријатељу, па ти си прави мађионичар. Изгледа да си за све увек спреман.“ Онда смо у те чаше налили виски са мало воде те смо попили у дугим гутљајима. У грудима је почело да ми гори, али после неколико тренутака већ сам се се осећао пријатно. Мајкл је сада из торбе извукао кутију сребрне боје у којој су били кешу орашчићи. Отворио је и понудио ми. Осећао сам велико задовољство. Мало сам се и зајапурио од пића. Попили смо подоста те сам мало прилегао. Мајкл је тражио да угасим светло у купеу. Ни ја не волим упаљено све198

тло док спавам те сам га угасио. Почео сам да певушим: „Мајкла виски напред гура, од тога се сад тетура.“ Кад је то чуо, почео је да се смеје. Смех му је био врло чудан. Склопио сам очи и ускоро је дошао сан.

12.30 после подне Сан ми је прекинуло звоњење мобилног телефона. Погледао сам на сат и на име учесника. Био је то позив од мог клијента из Нагпура. Примио сам говор. Саопштио ми је да мора одмах да отпутује за Бомбај те зато неће стићи да се види са мном. Зато је отказао састанак. Позвао сам шефа и известио га о развоју догађаја. Захтевао је да се вратим у Калкуту. Нагло сам устао, али сам био слаб те сам опет сео. Осећао сам неку главобољу, ваљда од пића. Притом сам се сетио Мајкла. Погледао сам испред себе. Био је ту. Питао ме је: „Јесте ли у реду?“ „Да, али променили су ми план. Морам да путујем за Калкуту. Идем да питам нешто кондуктера па ћу се одмах вратити.“ Отишао сам, нашао сам га те ми је овај продужио карту до Калкуте. Опет сам имао срећу, хвала богу. У данање време човек мора молити бога чак и за такве ствари као што је возна карта. Отишао сам у тоалет те сам добро умио лице хладном водом. Тако сам се освежио и било ми је много боље. Истовремено сам код пратиоца спаваћих кола наручио чај. Ту на месту сам попио један јак чај па сам се загледао кроз прозор. Улазили смо у неку станицу. Упитах пратиоца кола: „Која је ово станица?“ „Бхусавал, господине!“ Док сам гледао кроз прозор, чуо сам иза леђа неки глас: „Која је то станица?“ Окренем сам се да видим ко је то. Ту је стајала једна прелепа жена а иза ње неки дебељко. Одговорих: 199

„То је станица Бхусавал, госпођо.“ Воз је сада сасвим успорио пошто је улазио у станицу. Пажљиво сам посматрао ово двоје. Лепотица ми је личила на жену лакшег морала. Осмехнуо сам јој се. И она ме је погледала и осмехнула се. Помислих: „Сад је све у реду, Кумаре, биће ово интересантно путовање.“ Онда је упитах: „А куда путујете?“ Одговорио ми је мушкарац који је путовао с њом: „Путујемо за Калкуту.“ Пажљиво сам га одмерио. Цела његова фигура је одисала богатством. Био је обучен у луксузно одело. На рукама је на сваком прсту имао златне прстенове са уграђеним дијамантима. Лице му је одавало понос због тог богатства! Помислих: „A typical case of woman meets money!!!“ У себи сам се насмејао а из уста ми се отело: „А куда ви путујете?“ И још док то нисам сасвим изговорио, човек проговори: „Ви путујете у Калкуту, зар не.“ Ја се насмејах: „Да, тако је.“ И пре него што сам успео да га још нешто питам, воз је ушао у неку станицу. Сишао сам и отишао до новинског киоска, купио новине и опет се вратио назад. Ту сам на перону спазио оног човека и жену како нешто једу. Опет помислих: „Туpical Indiаn passengers“. Приметих да одмах иза те жене стоји Мајкл и упорно је посматра. И баш кад сам хтео да га позовем, обрати ми се кондуктер: „Воз је данас полупразан.“ „Да, заиста. Обично је Гитанџали Експрес увек пун.“ Допуних га ја. Кондуктер ми понуди чај. Нисам га одбио. Он настави: „Али већ следеће недеље ће бити доста гужве због Дурга пуџе1.“ Клинмуо сам главом. Тако смо наставили разговор, који није дуго трајао. Онда сам се поздравио с њим и отишао у свој купе. Мајкл је већ седео тамо. Обратих му се: 200

„Пријатељу, хоћеш ли чај, или да ти донесем нешто за јело?“ „Не,хвала. Хајде седи ту.“ Одговори кратко. Воз је убрзо кренуо. Упитах га: „Чиме то тргујеш, Мајкле?“ Он одговори да има једну малу фирму која тргује сувим воћем, које откупљује у Гои и Керали те га шаље у све делове земље. Објаснио сам му да радим у једној компанији за производњу електричних прекидача као менаџер за маркетинг те да путујем углавном аутобусом. Извадио је из торбе неку кутију са сувим воћем те ми је понудио. Са задовољством сам прихватио понуду. Опет сам га питао: „Пријатељу Мајкле, а шта ти највише волиш?“ Он одговори: „Музику, књиге и путовања.“ „Баш те ствари волим и ја. Музика је живот, пријатељу.“ Мајкл опет завуче руку у торбу и отуда извуче један мали музички уређај те га је одмах укључи у утикач. Купе се испуни мелодичним гласом Кишора Кумара. Весело поскочих и загрлих Мајкла. Из његове одеће се осећао неки чудан задах. Учинило ми се да му је тело сво некако укочено. Али није важно, можда се то мени само учинило. Тако смо доста дуго слушали музику. Онда ми Мајкл рече: „Кумаре, много ми се свиђају приче које ти пишеш.“ Изненадио сам се те га упитах: „Одакле то знаш, пријатељу?“ „Кумаре, ја стално читам твоје приче. Пишеш одличне детективске приче. Зато сам сâм твој фан.“ Био сам пријатно изненажен те сам га питао како то да ме познаје. „Са слике. На задњој корици твоје књиге је слика. Тако сам те упознао.“

201

Онда ми пружи руку. То ми је дало самопоздање. Коме се неби допало да има своје читаоце. Дуго смо разговарали о заплетима мојих прича. 2.30 после подне Погледах кроз прозор вагона. Улазили смо у станицу Шоганв. Рекох му: „Пријатељу Мајкле, овде имају одличне качори, пржене лепиње пуњене поврћем. Сад ћу ја донети.“ Сишао сам да купим качори. Видео сам да она жена и онај мушкарац такође купују те лепиње. Поздравио сам их и вратио се у свој вагон. Мајкла није било тамо. Помислио сам да је можда отишао до тоалета. Погледах кроз прозор и видим да он стоји иза оне жене са мушкарцем. Сада сам се још више чудио његовом необичном понашању. Али, шта ћеш. Приликом путовања се срећу разни типови људи. Одох сам у тоалет и кад сам се вратио, видим да Мајкл опет седи на свом месту. Понудио сам му качори те смо их појели заједно. Мајкл опет извади боцу са вискијем и наздрави: „Хајдемо сад по једну. На здравље!“ „Хајде, живели.“ Путовали смо зајадно за Калкуту те није било више устручавања. Нисмо имали шта друго него да једемо, пијемо и спавамо. Зато смо опет наздравили. Опет сам наручио јело код пратиоца кола. Мајкл је најпре одбио, али успео сам да га наговорим да поједе бар нешто. Пошто смо се најели, заспао сам на свом лежају. После неког времена Мајкл ме упита: „Пријатељу Кумаре, како долазиш до заплета својих прича? Односно, како смишљаш све то?“ „Па тако, просто. Најпре направим слободну развојну линију приче, онда постављам јунаке па тек онда спајам догађаје и јунаке. Тако настаје готова прича!“ „А како ствараш заплете убистава када пишеш детективске приче?“ 202

„Пријатељу, ја сам прочитао много књига, видео сам много филмова, а сем тога, у данашње време се ту око нас дешавају многи злочини. Све то ја пратим и узимам за основу свог стваралаштва.“ „Добро, а реци ми да ли се лако открије и докаже да је неко убиство унапред планирано?“ „Да, лако се може доказати да је неко убиство унапред смишљено и испланирано. Али има ту један важан моменат – у току реализације плана скоро увек настаје грешка, коју нико не очекује. Управо тако се ухвати злочинац.“ Неко време је ћутао а онда додаде: „Ја много волим детективске приче. Зато и сам желим да напишем једну. Помози ми у томе.“ Дигох се на ноге. Сада ми је разговор постајао све интересантнији. Зато упитах: „А реци ми какав заплет ти имаш.“ Мајкл поче: „Ево овако: Једна жена вара свога мужа. Ставља му отров у јело и тако га убија. Онда она ступа у везу с једним богатим човеком. Сада ту жену треба казнити за неверство.“ „Пријатељу, то је стари заплет. Већ је много прича написано на ту тему, и много филмова је снимљено.“ „Па опет, реци, како да буде кажњена та жена?“ „Ту се постављају два питања. Прво, ко треба да је казни. И друго, коју казну заслужује.“ Мајкл је дуго ћутао. Онда ме упита: „Треба ли да буде кажњена смрћу?“ „Казна није главна ствар. Убиство може бити део те приче, али ко да је убије?“ Одговорих ја. Опет је заћутао, а онда настави: „Па ти си писац, предложи нешто.“ Ту се ја замислих. После краћег размишљања предложих: „Једна ствар је могућа – то убиство би могао да изврши његов пријатељ.“ 203

„Да, можда је тако, али можда он нема ниједног пријатеља.“ „Како је то могуће? Па свако има бар једног пријатеља. Може се дестити да његови пријатељи о томе ништа не знају. Него, сачекај! Идем само мало на свеж ваздух. Одмах се враћам.“ Дошао сам до врата вагона. Тамо је стајала она жена са својим сапутником. Пријао ми је свеж ваздух. Рекох сам себи: „Баш ми прија овај свеж ветрић поред врата.“ Жена је то чула те рече: „Мени такође.“ Мушкарац ме погледа мрко и додаде: „Па свакоме прија свеж ваздух.“ Осврнем се ту и видим да иза мене стоји и Мајкл. Посматрао је ту жену. Насмејах се и одмах се вратих назад. Пре него што сам ушао у купе, окренуо сам се назад. Видим да ме жена нетремице посматра. Осмехнух се и уђох унутра. Мајкл је већ седео на свом седишту. Изненадих се: „Па сад си био напољу, кад си пре ушао?“ „Ушао сам док си ти посматрао ону жену.“ 6.30 увече Већ се смркавало. Мајкл проговори: „Добро, реци ми, кад би ти био пријатељ тог човека кога је варала жена, како би је убио?“ Одговорих смејући се: „Пријатељу, ја нисам злочинац, већ писац.“ „Нисам то мислио тако. Расправљали смо о оној причи те те питам у вези с тим.“ Легао сам и почео да размишљам. Онда проговорих: „Има много начина како да се ликвидира та жена. Зависи од места где би требало да буде убијена, у кући, напољу, у колима, на улици... За свако место има више начина извршења. Свет је пун таквих прича. Зависи које ће се место одабрати.“ Мајкл се замислио. После краћег времена опет рече: 204

„Добро, у реду је то, али ако пријатељ после извршења убиства треба да се спасе, шта би требало да уради?“ „Све то зависи где је дошло до убиства. На основу те локације он ће испланирати како да се спаси, као например ако је у кући, може ставити отров у храну или на сличан начин. Или уколико је то напољу, може испланирати несрећан случај. Тако ће пријатељ избећи сваку опасност.“ Мајкл је опет ућутао. Дошао је пратилац спаваћих кола да нам понуди вечеру. С њим је био и интендант. Ја наручих лепиње и јело од поврћа уз питање: „Кад ће стићи јело?“ Интендант ми је објаснио: „Сад ће ускоро станица Нагпур а тек онде ћемо служити вечеру.“ Зато сам прилегао. Мајкл је седео ћутке. После дужег времена га упитах: „Шта је било, пријатељу? Изгубио си се у причи?“ „Да, Кумаре. Дај ми неки предлог.“ „Онда разговарајмо. Имамо пред собом целу ноћ. Хајде дај тај виски.“ Извадио је боцу и кешу орашчиће и понудио ми их је. Ја попих један гутаљ, док је Мајкл је добро повукао. Приметих да на је кутији од орашчића написано: „Марта, ја те волим.“ „Ко је то Марта?“ „Моја жена. Уствари била је моја жена.“ Посматрао сам га пажљиво. Он настави: „Ми смо се развели. Уствари, она је отишла, напустила ме.“ Упет је ћутао. Воз је јурио великом брзином. Нисам се осећао пријатно. Дубоко уздахнух и од пратиоца кола затражих цигарету. Овај ми одговори: „Господине, у возу је забрањено пушење.“ „Ја то знам, али почиње да ме боли глава. Дај ми ако имаш, пушићу у тоалету.“ Дао ми је једну цигарету и ја узех и шибицу те се завукох у тоалет. Пошто сам попушио одмах се вратих. Онај интен205

дант је био још ту. Вратио сам му шибицу и дао сам му мали бакшиш. Опрао сам уста и изашао на свеж ваздух. Помислио сам на Мајкла. Како је невин и добар то човек, али нема среће. Док сам тако размишљао одједном чух иза себе неки глас: „И мени треба свеж ваздух.“ Окренем се и опет видим ону госпођу. Овога пута мушкарац није био са њом. Позвах је да се придружи: „Да, да, хајде дођите. Кудрат не саб ке лије фри ме је немат де ракхи хе.“ Погледа ме некако збуњено и упита: „Шта сте то рекли? Нисам схватила.“ Ја се насмејах: „То је један стих на урдском језику. Рекао сам да је природа дала свима право на све ово, на воду, ваздух и остало.“ Она се осмехну и рече: „Да, то је истина.“ Онда је стала поред врата. Одједном се иза ње појави њен човек. Мрко ме погледа и рече: „Шта радиш овде?“ Рекох: „Изашао сам на свеж ваздух. Хајде, придружите се и ви.“ Његова жена се окрену назад и рече му: „Хајде, дођи да осетиш како прија свеж ваздух.“ Стајала је иза њега, а ја сам био мало даље. Сетим се ту Мајкла. Воз је већ успорио. Осврнух се и видим да ми стоји иза леђа. Помислих у себи да он посматра туђе жене баш из тог разлога што га је жена напустила. У једном моменту сам осетио сажаљење према њему. Зато му приђох: „Хајде, пријатељу, уђимо у купе.“ Он је тихо кренуо за мном и тако смо опет седели заједно. Опет је извадио боцу са алкохолом а почео да пије. Посматрао сам га. Рекох му: „Дај и мени, брате.“ И мени је требало да заборавим некога. Одједном сам се тога сетио. Узео сам боцу из његове руке и принео је усти206

ма. Од уста до груди и од груди до стомака ме ми је прошла нека ватра. Шта ти је ракија! Једини лек против туге, ракија што тече и њен дах што лечи душу!!! Гласно сам се насмејао. Мајкал ме упита о чему се ради. Подигох флашу: „Мајкла виски напред гура, од тога се сад тетура.“ И он поче да се смеје. Његов смех је био необичан и страшан. Воз је стао. Били смо у станици Нагпур. Нисам се осећао лагодно. Са Нагпуром ме везују многе непријатне успомене. Није ми био пријатан долазак у ту станицу. Само ради посла сам ту био, иначе никад небих дошао. Смејуће се, сам себи сам рекао: „О, боже! Каквих све судбина има на овом свету!“ Мајкл ме упита: „Шта је било? Шта то говориш, пријатељу?“ „Ништа, друже. Исто као што ти имаш тужну причу, тако и ја имам своју причу. Уствари, нема никога на овом свету ко нема неку своју причу.“ Мајкл уздахну дубоко и рече: „Истину говориш, пријатељу.“ 9.00 увече Вечеру су донели те смо обојица ћутке вечерали. После тога сам изашао и стајао поред врата. Пријао ми је свеж ваздух. Понекад волим кад воз јури великом брзином. Окренуо сам се и видео да она жена стоји и посматра ме. Осмехнух јој се. И она се осмехнула. Представих се: „Моје име је Кумар.“ Она одговори: „Ја вас знам. Ви сте писац, зар не? Мој супруг много чита ваше књиге.“ „Хвала вам.“ Управо сам се спремао да кажем нешто, кад се ту одједном појави њен муж. Кад је видео да ми разговарамо, некако је променио израз лица. Онда рече жени: 207

„Шта радиш овде? Колико пута већ долазиш и стојиш поред ових врата? Шта ако паднеш из воза?“ „Нећу пасти, ја од детињства волим да стојим поред врата док путујем возом. И ако почнем да падам, ту си ти да ме спасеш.“ А он сав задовољан рече: „Да, зато сам ту. Задржаћу те.“ Било ми је то смешно те сам у себи рекао: „Ајде бре, дебељко, придржи прво сам себе, па онда спасавај ову лепотицу.“ Са осмехом сам кренуо према свом купеу. Видим да ту стоји и Мајкл те га позвах: „Дођи, пријатељу, уђимо унутра да дискутујемо даље о писању приче.“ Непрестано је и даље посматрао жену, а оне је гледала према мени. Осмехнух јој се. У купеу упитах Мајкла: „Где смо то стали са причом?“ „Пријатељу, па ти тако упорно посматраш ону жену.“ „Мајкле драги, не брини, ја жене не јурим и немам намеру да се сада у неку заљубим. Веруј ми. Приликом путовања волим да разговарам са сапутницима. Зато сам с њом само ћаскао. Мајкле, тај брачни пар је веома чудан. Ја сам сигуран да се ова жена удала за дебељка само због новца. Никакав други разлог не видим. Мени се никако не свиђају такве жене.“ Мајкл је устао и пружио ми руку. Онда ме загрлио. Ја сам га са одушевљењем пригрлио, на крају крајева обојица смо имали исти проблем. Обојица смо осећали исти бол те смо пили из исте боце. Зато смо сада постали браћа по пићу. Али, јао, како је само заударало из његове одеће! Како је само било круто његово тело! Као да је дуж леђа имао неку мотку, која му је уграђена операцијом уместо кичме. Можда се све то мени само чинило.

10.30 увече Воз је стао. Ваљда смо били на некој станици или на ме208

сту укрштања железничке пруге. Стајао је доста дуго. У купеу је било тихо. Онда ме Мајкл упита: „Кумаре, кад би ти био пријатељ тог човека, како би га осветио?“ „Када бих био његов пријатељ, сигурно бих га осветио. Убио бих ту жену.“ „Како би је убио? Реци, хајде реци ми.“ „Када би требало да је убијем у кући, убио бих је тако да изгледа као да је извршила самоубиство, например тровањем леком или плином или вешањем, или на неки сличан начин, али мора то да изгледа тако као да је извршила самоубиство.“ Мајкл удахну дубоко и рече: „А кад би то било ван куће?“ Мало се замислих и онда одговорих: „Ван куће бих је убио тако, као да се ради о несрећном случају. Било као да се ради о саобраћајној несрећи или на неки други начин, али то би морало да изгледа као случајност. Ја сам прочитао доста романа и видео доста филмова. Тако се до дешава.“ Мајкл са осмехом рече: „Пријатељу, па ти си геније. Сад ћу ти сипати једно изврсно пиће.“ „А шта је то?“ „То је вино из Гое. Младо вино, али има посебан укус. Само пробај.“ Попио сам један гутаљ. Било је доста опорог укуса и имало је неки интересантан мирис. Попио сам још два гутљаја. Деловало је посебно опојно. Попио сам још мало уз кешу орашчиће. Било је већ касно вече. Мајкл ме упита: „Кумаре, рекао си да би убиство ван куће удесио да буде као саобраћајна несрећа. А кад би та жена била у возу, какво убиство би испланирао?“ Помало ошамућен од пића срочих одговор: 209

„Пријатељу, у том случају би могло да јој се стави отров у јело или да се гурне да падне из воза.“ „Тешко се може сипати отров у јело, али из воза се лако може бацити.“ „Мајкле, ово пиће ме је већ ухватило. Идем мало у тоалет.“ Отишао сам и добро умио лице са много хладне воде. Навлажио сам скоро целу главу. Онда сам отворио врата и стајао сам тамо. Воз је стао. Хладан ветар је почео да ме удара у лице. Убрзо сам се осећао много боље. Погледао сам на сат. Била је скоро поноћ. У даљини се видело неко светло. Стајали смо на некој станици. Шетајући вагонима прошао сам скоро цео воз. Осећао сам се пријатно. Није се чуло оно страшно клопарање точкова. У целом возу је било мирно. Оба пратиоца спаваћих кола су спавала. Сви купеи су били затворени и светла угашена. Стао сам крај врата и ту сам остао. „Овде је пријатно“ – чуо сам неки глас, али се нисам окретао. Познао сам глас оне жене. Одговорих: „Да, мени се овде свиђа вечерас.“ „Мени такође.“ „Дођите, погледајте ово, ја већ дуго посматрам.“ Одједном се створиола ту поред врата. Рекох јој: „Полако. Ноћ је. Стојте мало даље од тих врата, Опасно је. Може вам се приспавати. Ако хоћете, идите на спавање.“ „Не, сада треба да пређемо преко реке, тек онда могу да идем да спавам. Волим да гледам кад воз јури преко моста. Зато сам се устала.“ „А где вам је господин?“ „И он је будан. Ево, погледајте, већ долази.“ Човек ме је опет нетремице посматрао те проговори: „Пријатељу, зар ти стално стојиш поред врата?“ Одговорих му оштро: „Не, ја имам свој купе. То је само случајност да ви дођете баш кад ја изађем и станем поред врата. Изволите, дођите. Ја идем.“ 210

Кренух према купеу, кад ту поред себе видим Мајкла. Пожалих му се: „Пријатељу, не могу да заспим.“ Он уђе за мном говорећи: „Ни ја не могу да заспим, мада већ неколико ноћи нисам спавао.“ „Да, то се дешава. И ја мало спавам.“ Рекох са саосећањем. Угасих светло. Воз је још увек стајао. Majкл опет извади пиће: „Хоћеш ли још мало?“ „Не, пријатељу. Доста је било.“ После неког времена га питам: „Мајкле, зашто је Марта оставила тако доброг човека као што си ти?“ Дуго је ћутао и онда рече: „Десило се то давно. Често смо се свађали. Марта је била веома лепа. Много сам је волео, али она је више волела новац, луксуз и богатство, које ја нисам могао да јој пружим. Био сам више опседнут својим бизнисом, због посла сам доста времена проводио ван куће. Приметио сам да њено интересовање за мене постепено нестаје. Живели смо у Гои. Моја кућа је била близу Мапуса Бича, али пошто нисам могао да платим порезу, отишла је под хипотеку те је и продата. Онда смо се преселили у једну мању кућу и ту смо живели. Тада сам на неколико дана отпутовао у Кералу а кад сам се отуда вратио, Марта се потпуно променила. Сазнао сам да у хотелу у нашем суседству често борави један богати бизнисмен. Хтео је да отвори хотел у Гои те је долазио у овај хотел ради испитивања тржишта. Звао се Рана и био је из Калкуте. Кад сам се вратио, Марта ме је с њим упознала и рекла да он може да ми буде од користи у мојим пословима. Дакле, господине Кумаре, мени је Рана понудио помоћ, али цена је била висока. Моју жену је увукао у клопку која се звала новац и луксуз. Супруга ме је варала. Заљубила се у Рану, или можда само у његове паре. Елем, једног дана сам 211

прогледао. Са Раном сам се љуто посвађао, али ово на њега није нимало утицало те од ње није одустајао. После је купио хотел у коме је боравио а моја жена је постала менаџер тог хотела. Марта је затражила развод, али ја сам одбио да јој га дам. Био сам наиван, нисам знао како су људи зли. Она је била све чешће с Раном те је најзад и нестала из мог живота.“ Мајклова прича ме је растужила. Опет сам питао: „Шта су урадили?“ Мајкл није ништа рекао, дубоко је удахнуо и почео да плаче. Било ми је непријатно. Потапшао сам га по рамену те се мало смирио. Најзад рекох: „Хајде оставимо све то. Извади флашу, попијмо мало.“ Опет смо почели да пијемо. Воз је још стајао. Размишљао сам о томе да ли новац заиста има неки смисао, а с друге стране, да ли људскост и поштење имају неко значење или не. Мајкл је ћутао. После неког времена рече: „Ако си ми пријатељ, хоћеш ли ме осветити?“ „Свакако ћу те осветити. Ја ћу да извршим то убиство.“ Био сам скоро пијан. Мајкл ми је пружио руку и рекао: „Хвала, друже.“ Воз је кренуо. Од пића сам осећао неки умор те су ми се очи саме затварале. Онда погледах на сат. Био је скоро један сат после поноћи. Не знам како дуго је воз стајао. После краћег времена реших да изађем: „Пријатељу, ја идем мало на свеж ваздух. Не осећам се баш добро.“ „Идем и ја.“ Придружи ми се и он. Она жена је већ стајала на вратима вагона. Погледах је ћутке и полако јој приђох с леђа. Окренем се и видим да тик иза мене стоји Мајкл. Погледао сам га па онда бацио поглед на њу. Мајклово лице је било без израза. 212

Ћутке сам гледао како ми коса оне жене пада на лице. Био је то неки чудан осећај. Тихо сам изговорио: „Ви сте веома лепа жена.“ Она се трже и окрену те се мало и зањиха. Ја је придржах. Посматрала ме је неколико тренутака и онда се осмехнула. Сада је воз успорио. Могао сам да прочитам назив станице – Дург. Била је велика гужва. У Индији ноћу ни станице не спавају, као ни железничке шине. Свуда је живо. После неколико минута воз крену и нагло убрза. Иза нас је остао град пун живота и бљештавих уличних светала. Та романтика буди у мени жељу да пишем стихове. Чудан је овај живот, леп, али пролазан. Воз јури све брже. Она се окрену према мени и ја се загледах у њу. Права лепотица. Сада се опет осмехну. И ја јој узвратих осмех и рекох: „Ноћ је, идите спавајте.“ „Само још мало, сада треба да пређемо један мост. Чим га видим, ићи ћу на спавање.“ „Да, да, сада долази Шиванатхов мост.“ Погледала ме је више пута и увек се осмехнула. Ја јој приђох ближе. Управо смо прелазили преко моста. Усред буке и тандркања железничних шина је упитах: „Како зе зовеш?“ Бука је спречавала да чујем њен одговор. Зато сам јој се још више приближио и принео уво њеним устима. Поновила је: „Зовем се Марта.“ Нешто као да ме је гурнуло у страну те скочих и ухватих се за њу. Како се нагло окренух, видех да ми иза леђа стоји Мајкл. Он ми се приближи и рече: „Гурни је. То је та жена. Ти си ми пријатељ. Рекао си да ћеш је убити.“ Воз је тутњао, шине су тандркале преко моста. Марта је раширила руке и ухватила ме око врата. Мајкл је понављао: 213

„Гурни је! Гурни је већ једном!“ Тако он гурну мене а ја у тој гужви ударих у њу. Она се стропошта на шине те се исече на парампарчад. Несам видео да ли је остала доле на шинама или је са моста пала у реку. Од страшне буке се није чуо њен врисак. Тресао сам се од узнемирења. Мајкл ме одведе у купе те закључа врата. Онда сам се расплакао. Више нисам осећао никакво пијанство. Питао сам сам себе: „Шта сам то урадио? Па ја сам извршио убиство. Ја, савестан, образован човек и професионалац. Како сам могао то да урадим!?“ Мајкл је покушао да ме загрли. Ја га одгурнух и почех да вичем: „Па ти си све знао. Ниси ми ни рекао да је то Марта. Ти си се спремио да је усмртиш. Зашто си ме искористио као извршиоца убиства?“ Понудио ми је опет пиће. Не знам шта ми је све рекао те сам пристао да и даље пијем. Тешио ме је: „Смири се, пријатељу. Убио си лошег човека и ту нема никаквог греха.“ Нисам имао снаге да одговорим. Одједном неко закуца на врата купеа. Устадох и отворих врата. Био је то онај дебељко. Чим ме спази поче да моли: „Пријатељу, тражим Марту. Нигде не могу да је нађем. Помозите ми.“ „Идите у свој купе. Сад ћу ја доћи.“ Спремно одговорих. Чим је отишао, рекох Мајклу: „Шта сада да кажем овоме? Да ли је то Рана?“ Овај потврди. Нисам могао да схватим неке ствари. Окомих се на њега: „Како сам могао само да упаднем у твоју клопку!“ „Иди и реци му да ће све бити у реду.“ Смиривао ме је. 2.00 после поноћи Убрзо уђох у Ранин купе. Био је узнемирен и зато је узео виски. Кад ме виде, рече: 214

„Пријатељу, узнемирен сам. Шта да радим? Да зовем кондуктера или шта друго могу да урадим?“ Морао сам да му кажем како је то било: „Седите ту. Хоћу да вам кажем нешто. Најпре ми сипајте мало пића, пријатељу.“ Обојица смо окренули по једну чашицу. Ја почех: „Знате, десила се несрећа. Марта је пала из воза..“ Како је то чуо, разрогачио је очи и почео да виче. Смиривао сам га: „Смирите се. Ако не верујете, питајте мог пријатеља Мајкла. Он путује са мном.“ Кад је чуо име Мајкла, страшно се тргао: „Какав Мајкл?“ „ Мартин први муж.“ Устаде и зграби ме лудачки, говорећи: „Шта то говориш? Како Мајкл може да буде с тобом када је умро пре годину дана!!!“ Следио сам се. Једва сам изустио: „Шта то говориш, пријатељу? Пођи са мном у мој купе. Он је тамо од самог почетка. Ми заједно путујемо, заједно једемо и пијемо.“ Трчећи смо дошли до мог купеа. Отворих врата и погледах унутра. Није било никога. Погледах под седишта. Ничега тамо није било, нити његове торбе, ни боца са пићем. Вртело ми се у глави. Ухватио сам се за главу и сео. Рана је сео поред мене и сав се тресао. Упитах га: „Реците ми шта је било.“ Он поче своју причу: „Пре годину дана смо се ја и Марта договорили да отрујемо Мајкла. То смо и урадили и сами смо га сахранили. Како онда може бити међу живима?“ Сада сам дошао себи. Значи Мајклова душа је од самог почетка била са мном. Чекала је некога да преко њега казни Марту. Нашао сам се ту управо ја. Онај непријатан мирис из његове одеће, оно ћутање и ширење неке хладноће из купеа... Оно његово мртвачко одело... Његово круто тело као у мртваца и његов загонетан нестанак.... Сада сам све схватио. Била је то само једна уклета душа. 215

Обојица смо се тресли од страха. Ја сам осећао велики страх, али мало се смирих и рекох му: „То се зове путовање душе, господине Рано. Како у овом животу поступамо са другима, тако нам се то неминовно враћа. Мајкл се вратио по своје. Он је убио Марту, а Марта је добила то што је заслужила својим понашањем. Сада је ред на тебе.“ Када то зачу, Рана поче да се тресе још више, говорећи: „Не, не, нећу да умрем. Ја силазим на следећој станици. Уместо данас, сутра путујем за Калкуту и Гоу више нећу да видим.“ Нисам рекао ништа. Он ухвати своју торбу и потрча ка вратима вагона. Видео сам да воз улази у станицу. Био је то неки град. Извирио је кроз врата да погледа. Одједном се иза њега појави Мајкл. Он ме само погледа и гурну Рану. Овај је пао вриштећи. Оба пратиоца воза су чула ту вику и одмах дотрчаше. Воз је стао. Створила се гужва и галама. Нешто касније дође и интендант из кухиње воза и обрати се право мени: „Господине, онај човек који је био са женом у купеу поред вас, пао је из воза и погинуо. Какав је то човек? Најпре је убио жену па онда и себе.“ Опет почех да се тресем. Избацих га из свог купеа и закључах врата. Од страха сам клонуо те сам наслонио главу на врата и покушао да се смирим. Кад сам мало дошао себи, кренух да седнем. Видим опет да ту стоји Мајкл. Осмехну се и пружи ми руку. Од страха сам се тресао још више. Помилова ме по глави и рече ми да мирно спавам. Пао сам на кревет и не знам да ли сам заспао или сам пао у несвест. 12.30 после подне другог дана Пробудио ме је пратиоц спаваћих кола: „Господине, стигли смо у Калкуту, станица Хаура. Устајте.“ Устатох, умих лице и стадох поред врата. Размишљао 216

сам о свему што се десило. Онда од пратиоца спаваћих кола потражих новине. На насловној страни је била вест: Убиство у возу Гитанџали Експрес. Гитанџали Експрес је полако ушао у станицу и ту стао. То је била моја циљна станица. У главу ми се вратише Марта и Рана. Мајклов дух је такође стигао на свој циљ, на станицу која је крајња станица овог пролазног света, на коју свако најзад мора да стигне. Зато у животу никоме не треба чинити зло. Живот стално тражи и налази свој пут. Све се враћа и све се плаћа. У овом пролазном животу нема толико времена да скрећемо са свог пута добрих дела те да чинимо злодела. Зато никоме не треба чинити зло... Размишљајући тако напустих станицу. Погледах у небо. Дубоко уздахнух и кренух кући. Превод са хиндског језика: Светислав Костић

1 Дурга пуџа је празник посвећен богињи Дурги, који славе посебно бенгалски хиндуисти. 217

Роберто Арлт

ПРИЧА О ГОСПОДИНУ ЏЕФРИЗУ И НАСИНУ ЕГИПЋАНИНУ

Не претерујем ако кажем да ћу испричати једну од најчуднијих авантура које могу да се десе човеку, а тај човек сам ја, Џон Џефриз. Рећи ћу вам и зашто сам ископао леш са гробља у Тангеру и зашто сам убио Насина Египћанина, који је многима био познат по својим склоностима ка магији. Ту бих причу већ био заборавио да ми успомену на њу није реактивирао филм Бориса Карлофа под насловом Мумија, који сам једне вечери гледао с неколико пријатеља и потом га коментарисао. Дигла се џева око Бориса Карлофа и уверљивости теме филма, и тим поводом, сетио сам се језиве приче која ме је у Тангеру везала за мрачну драму, па сам својим пријатељима тврдио да би тема Мумије могла бити уверљива, и одмах ту сам им, приписујући доживљај другоме, испричао своју пустоловину, зато што, лично, нисам могао баш да се размећем тиме да сам убио Насина Чаробњака. Све то десило се неколико месеци након што сам преузео дужност конзула у Тангеру. У то доба био сам обичан збуњени клипета који је своју збуњеност скривао под плаштом прилично климаве озбиљности. Прва особа која је то приметила био је Насин Египћанин. Насин Чаробњак живео је у Улици Ни-Зијагин, и трговао лековитим травама и дуваном. Заправо, дуванџиница се налазила поред радње, али је и она била његова, баш као и радња с лековитим травама у којој је радио неки огромни цр218

нац, чији је застрашујући стас у мрачном дну јазбине скривала прозирна завесица од златног маркизета. Насин Египћанин такође је био висок човек. Попут својих сународника, имао је широка плећа и струк као у осице. Носио је турбан поприличног пречника а жуто лице изровашиле су му богиње, тачније речено, богиње као да су се посебно биле острвиле на његов нос, због чега је добио одбојан изглед. Када би се узбудио или разбеснео, глас би му постао пиштав и очи му сјактале као у гмизавца. Као да тиме хоће некако да ублажи своје лоше стране, имао је заводљиве манире и изванредно образовање. Бес никада није показивао; напротив, што би већу срџбу осећао према свом саговорнику, то би његов глас постајао тананији и пискавији, а очи сјајније. То је био човек с којим ме је повезала несрећна судбина. Једном сам свратио у његову радњу да купим дуван; таман сам кренуо, пошто за тезгом није било никога, кадли се изнад кутија с дуваном промолила глава египатског гмизавца. Његово нагло појављивање ошамутило ме је, као да сам гурнуо руку у кобрино гнездо. Египћанин је, изгледа, приметио учинак који је његово изненадно присуство имало на моју осетљивост, зато што сам, одлазећи, „осетио“ да ми се упиљио у потиљак, мада сам био у жестоком искушењу да окренем главу, одолео сам, зато што би тај поступак за Насина био потврда његове хипнотичке моћи нада мном. И поред тога, следећег дана поновила се ђаволска игра. Хтео сам да савладам комплекс стидљивости који се у мени рађао у присуству проклетог Египћанина. Присиљавајући се, поново сам отишао у Насинову радњу по цигарете. Као и обично, за тезгом није било никога; таман сам кренуо, кад се, као да ју је федер избацио из кутије изненађења, појавила глава египатске змије. Пружио ми је кутију са дуваном отмено ми се поклонивши, и ја сам отишао не усудивши се да окренем главу, изгубио се у мноштву које је пролазило поред мене, зато што сам знао да тамо далеко, у дну улице, стоји Египћанин, погледа прикованог за мене. 219

Била је то чудна ситуација. Пре него што се жестоко окончала, морала је да се запетља. Нисам грешио. Једног јутра, застао сам пред Насиновом радњом. Он је нагло провирио изнад тезге. Као по обичају, ја сам се следио. Насин је приметио и да сам збуњен, и да ми је срце застало, и да ми је лице пребледело, па је, искористивши моје стање шока, благо спустио своје руке на моје и, држећи ме тако, као да сам нежна девојка а не мишићави члан Тениског Клуба Тангер, рекао: – Што не дођете вечерас да попијете чај са мном? Показаћу вам куриозитет који ће вас нарочито занимати. Предао сам му новац који му је по праву припадао за његов дуван, и без одговора бесмислено изишао из радње. Осећао сам стид, као да су ме затекли на неком неделу. Али, шта сам могао? Пао сам под Египћанинову тајну власт. Нисам смео да се заваравам. Насин Чаробњак био је једини човек на земљи који је нада мном могао имати ту невидљиву, срамну, мучну власт која се зове „хипнотичко дејство“. Нисам могао ни да побегнем од њега, зато што бих остао доживотно понижен. Осим тога, мој конзулски положај није ми дозвољавао да напустим Тангер кад ми се прохте. Морао сам да останем и да прихватим изазов састанка са Египћанином, и поврх тога, да га победим. Уопште нисам сумњао: Насин је хтео да завлада мноме. Да ме претвори у свог роба. У ту сврху, морао сам му бити слепо послушан, као да сам црнац кога је купио од арабљанског каравана. Позив да увече свратим код њега на чај био је последња формалност коју је Египћанин имао да обави да би учврстио ланац којим ће ме везати за своју страшну и тајанствену вољу. Целог дана нестрпљиво сам чекао да падне вече. Био сам потиштен и бесан, као да се две супротстављене природе туку у мени. Сећам се да сам пажљиво проверио свој аутоматски пиштољ и подмазао опруге на њему. Припремао сам се да кренем у беспоштедну битку; или ће Насин мене савладати, и ја ћу онда пасти пред његове ноге и љубити земљу по којој он гази, или ћу ја однети победу и просути му мо220

зак. А да бих заиста могао да му проспем мозак, сећам се да сам код ковача однео челичне метке из свог пиштоља и тражио да их претвори у дум-дум. Хтео сам да смрскам главу египатској змији. У десет увече, упалио сам мотор на аутомобилу, и пошто сам за собом оставио плажу и зидине из времена поругалске власти, зауставио сам се испред Египћанинове радње. Као и обично, њега није било, али је његова глава убрзо извирила иза тезге, и његов блистави хладни поглед приковао се за мене, и његове руке, клизећи преко пакета дувана, ухватиле су моје. Загледао се у мене тако на тренутак, као да сам ја почетак и крај његовог живота; онда се брзо удаљио од тезге, отворио вратанца, и дубоко ми се поклонивши, као да сам Велики Имам, увео ме у радњу; померио је златну завесицу, и ја сам се нашао у мрачном ходнику. Дивовски црнац, виши од торња, са трбухом као у кита, ухватио ме је за руку и увео у салон. Био је то онај црнац што је радио у радњи с лековитим травама. Ушао сам у салон. Под је био застрт теписима, јастуцима и јастучићима, душецима. У углу се димила кадионица; сео сам на јастук и решио да чекам. Колико сам дуго остао тако занет својим мислима, можда услед ароматичног дејства трава које су се димиле и сагоревале у кадионици, не знам. Када сам подигао капке, затекао сам Египћанина како чучи наспрам мене. Гледао ме је ћутке, без љутње и без зловоље, али његов поглед био је хладан, и због те своје хладноће толико увредљив да сам добио сумануту жељу да му у лице саспем најгрозније увреде. Али нисам ни писнуо, само сам погледом пратио знак његовог кажипрста: упирао је у стаклену куглу. Стаклена кугла као да је изнутра била осветљена сферичним одсјајем који је неосетно растао што је гушћа постајала тама у салону. У једном тренутку више нисам видео ни Египћанина ни дебеле тепихе унаоколо, него само стаклену куглу, стакло које је изгледало као прозирно олово, које се, опет, претварало у једну једину плочу од искричавог сребра у бесконачности црног света. А ја нисам имао снаге да одво221

јим око од стаклене кугле, све док одједном нисам постао свестан да ми Египћанин преноси јасну и конкретну жељу: „Иди на хришћанско гробље и донеси ми ковчег у којем је данас сахрањена млада девојка.“ Устао сам; дивовски црнац наклонио се преда мном док је склањао златну завесу која ми је отварала пут у дуванџиницу, и ја сам сео у свој аутомобил и без оклевања кренуо на гробље. Да ли је то што сам мислио да је Насинова жеља заправо била моја замисао? Да ли сам померио памећу и Египћанину приписао чудовишне фантазије које су се заправо у мени родиле? Поступци црне магије су, упркос неверици рационалиста, процеси сугестије и увећавања сопствене суровости. Чаробњаци су људи безгранично сурови, и чарањем се баве зато да би увећали суровост у себи, зато што је суровост једино стварно уживање које им је дато да окусе на земљи. Разуме се, нема тог мага који би могао овладати космичким силама, нити их ставити у своју службу. „Иди на хришћанско гробље и донеси ми ковчег у којем је данас сахрањена млада девојка.“ Да ли је то била заповест чаробњака или сугестија рођена из моје поремећености? Убрзо ћу добити доказ шта је у питању. Кренуо сам аутомобилом ка хришћанском гробљу. Био је понедељак, један од четири дана у седмици који у Тангеру нису нерадни, зато што је петак муслиманска недеља; субота, јеврејска недеља, а недеља, хришћанска недеља. Кад сам стигао пред гробље, зауставио сам аутомобил крај оног дела ограде који је неколико дана раније срушио камион који је ту био ударио; склонио сам неке даске и, узевши узевши чекић и длето из кутије са алатом, кренуо између гробова. Где је девојка била сахрањена, нисам знао; ишао сам насумице док изненада нисам зачуо глас који ми је шапнуо на ухо: „Ту.“ Налазио сам се пред сводом на којем сам лако провалио капију. Чекићем сам разбио неке мраморне плоче и открио ковчег. Без оклевања, натоварио сам мртвачки сандук на ле222

ђа (право је чудо да ме нико није видео, зато што је месец јако сијао), и погрбљен као амалин под тежином терета, изишао посрћући, спустио га у аутомобил и вратио се до Египћанинове куће. Прекинућу причу следећим питањем: – Шта бисте ви урадили када би вам муштерија усред ноћи донела мртваца у сандуку? Убеђен сам да бисте га отерали, разјарено машући, није ли тако? Никако не бисте дозволили да вам муштерија уђе у кућу с лешом неког незнанца. И ето, тако; кад сам се зауставио пред кућом египатског чаробњака, он је провирио на врата и, уместо да ме отера, љубазно ме је примио. Ноћ је већ била одмакла, и није било опасности да нас неко види. Египћанин је брзо широм отворио врата, и ја сам, малтене не осећајући страшан терет ковчега, спустио мртваца на под и онда мирно марамицом узео да бришем зној са чела. Египћанин је донео неку полугу, завукао је као клин између поклопца и сандука, цео ковчег је зашкрипао, поклопац одлетео у ваздух. Када је починио то светогрђе, Египћанин је упалио трокраки свећњак, у којем су биле три црне свеће, поставио га попреко у правцу Меке, и онда, умотавши се у црни огртач извезен хијероглифима, ножем исекао танак слој калаја којим је сандук био затворен. Нисам могао да обуздам радозналост. Провирио сам преко његовог рамена, наднео се над ковчег и открио да сам „случајно“ са гробља украо сандук са младом девојком. Није било никакве сумње: Египћанин се бавио магијом. Он ми је ментално заповедио да украдем леш. Ако оклевам, пропашћу заувек. Машио сам се за џеп, извадио пиштољ, поставио цев водоравно у правцу Насиновог потиљка и повукао обарач. Египћанинова глава разлетела се у парампарчад; његово тело, на коленима, без главе, на тренутак се затетурало, и онда стропоштало. 223

Не чекајући више, изишао сам. Никога нисам срео. Следећег дана, када сам прошао поред Египћанинове дуванџинице, видео сам да је затворена. На зиду је висио натпис: „Затворено. Насин Египћанин на путу.“ Превела Александра Манчић

Роберто Арлт (1900-1942), аргентински писац рођен у четврти Флорес у Буенос Ајресу, син немачких емиграната. Као дечак сањао је да буде пират и проналазач, а убрзо је постао прождрљиви читалац (попут јунака његовог првог романа, Бесомучна играчка, Рад, 2007), чије најдраже штиво су Бодлер, Достојевски, Бароха, и авантуристички романи о Рокамболу, написао је велики роман Седам лудака (Букефал, 2015), чији ликови воде „ишчашен, интензиван и тескобан унутрашњи живот“. Арлт је имао таман толико времена да напише четири романа, неколико приповедака, небројене хронике и прегршт драмских дела. За живота су га многи читали, али критика га није ценила. Прошле су деценије док нису почели да га читају озбиљно. Данас представља националну величину, али Арлту на крај памети није била таква могућност.

224

Октај Акбал

БИОСКОП СА СЛАДОЛЕДОМ

Знам да ће моја прича данас људима изгледати као бајка, али ја сам живео у тој бајци. Зар су се авантуре из доба мира које уопште није тако далеко изгубиле у магловитом мноштву успомена, и зар оно дете у белим панаталонама није у сред летње жеге, учмалости и потиштености бесциљно лутало улицом у којој су се низали биоскопи један до другога, и зар није осећало узбуђење гледајући плакат за неки филм у којем је било много криминалаца? У мојим сећањима, када сам у дугим ратним годинама, у мрачним ноћима испред пекаре, разочаран у људе, њихову великодушност и доброту, осећао недостатак љубави за коју вреди живети, утеху ми је причињавала успомена на тај пространи биоскоп са великим балконом, која је заузела место у шареном свету мога детињства и која је носила трагове једног давно прошлог времена. Овај биоскоп је био стари знанац из мога детињства. Његов кров се видео са горњег спрата наше куће. Нарочито у време распуста, једанпут недељно бих прелазио прашњави пут између старих стамбених зграда и стизао до врата биоскопа, украшених сликама. људи на овим сликама које су се мењале сваке недеље су били моји најближи пријатељи. У просторији која је била испуњена небројеним страховима, ја бих се налазио поред морнара који се боре, терао бих коња преко провалије и возио аутомобил најбрже могуће. Хтео сам да се чим уђем у биоскоп сместим на једино седиште у задњем реду и останем насамо са својим маштањима и мислима. Након неколико минута би почињао филм и након мноштва борби и пуцњаве би се завршавао. Ти летњи месеци су били страшно врели. људи су ишли са јакном пребаченом преко руке и белом марамицом у ру225

ци и хитали до продаваца воде и сока. Улица са биоскопима се постепено празнила и све је мање било оних који су је посећивали. Али смо је ја, друга деца из краја, неколико служавки из краја које су биле луде за биоскопом, неколико размажене пасторчади и неколико луталица посећивали као и раније. Као и увек, филмови од тридесет ролни су се приказивали за двадесет, тридесет особа које су испуњавале салу. Уопште није било забавно гледати филм у празној сали. Узалуд би севале песнице Бака Џонса, а Тарзан би беспотребно убијао лавове. За време најузбудљивијих сцена се није ни мува чула. Тако је биоскоп постепено изгубио своју чар. У мени је почео да се рађа страх када сам сам гледао филм у великој сали. То је био разлог зашто неколико пута нисам отишао у биоскоп. Након дугог периода апстиненције, једног дана сам отишао у биоскоп. Купио сам карту, и када сам ушао у салу, стао сам као укопан. Један сладолеџија је ставио столицу иза врата и на мали сто испред себе поредао корнете у чаши. Кад ме је видео упитао је: „Са шлагом или са вишњом?“ и затим је извукао један корнет, ставио у њега две кугле сладоледа и гурнуо ми га у руку. У чуду сам устукнуо и почео да посматрам тог сладолеџију чија су ми се бела кецеља и веселе речи свиделе. Свакоме би пружао корнет сладоледа и говорио смешне речи. Тог дана је биоскоп био празан. Сви су били заузети лизањем сладоледа осим једног пара који се грлио у једном ћошку. На свачијем лицу сам видео трагове неке безразложне среће. Као да се одједном нешто променило у тим врелим летњим данима који су личили један на други. Биоскоп и сладолед су ми донели спокој и дали замах мојим маштањима. Поново сам са нестрпљењем почео да чекам да се сваке недеље промени филм. Сваке среде, чим бих узео корнет сладоледа са преливом од вишања, од пријатног човека који је испред врата људе обасипао срећом и радошћу, заузео бих своје место у сали и уживао у срећи мојих пријатеља и догађајима који су се низали на платну. Тада нико није приме226

ћивао да биоскоп има сладолед. Било је вруће, сунце је палило, а људи су били заборавили на пријатне дане. Нико осим нас, деце из кварта, пет, шест луталица, неколико лењих пасторака и једне блесаве служавке са којом су флертовали питомци војне школе, није осећао ову немерљиву срећу. Већина њих није знала да живе у бајци и да ће кроз много година и сами постати хероји неке бајке. Тада нисам могао да разумем да то ново осећање среће потиче од сладоледа тог пријатног човека испред врата. Само сам осећао да се у мене сручила радост испуњена маштањима чијег разлога нисам био свестан у дугим и досадним летњим данима. Али да ствари буду још горе, време је постало још топлије. Нико више није пролазио улицом поред биоскопа, нити је свраћао у кварт љубавних и акционих филмова. Опет су се делили сладоледи, а ми деца, беспосличари, мангупи и служавке смо наставили да пунимо биоскоп. Чак нам се прикључило и пар особа, па је тако наш биоскоп са сладоледом имао највише муштерија у улици. Видело се да у огромној сали има двадесет, тридесет особа, а схватили смо да у мраку две ложе има људи по томе што је пријатни сладолеџија на послужавнику тамо носио чаше сладоледа. Кинооператер је био задоваљан овом гужвом, па би повремено излазио на улицу и шепурио се пред другим кинооператерима и према њима дувао дим из своје цигарете. У сваком случају, ово није дуго потрајало. Мали биоскоп преко пута је тражио неко гламурозније решење, и нашао га је. Док сам једног дана шетао улицом, угледао сам светину која се окупила испред малог биоскопа. Један улични продавац сока се прихватио свог бокала и сипао у чаше сок од вишње говорећи: „Ко уђе добиће, ко уђе добиће... Види какав је сок, машала! Као лед.“ Заиста, сок у чаши је тако лепо изгледао да пар посматрача није могло да одоли, па су купили по једну карту за балкон и зграбили чаше. Наравно, тог дана ни ја нисам могао а да не уђем у тај мали биоскоп и попијем тај хладни сок. Тако започето ривалство је из дана у дан добијало на снази. Сладолед је постајао све обилнији, а сок све укуснији. 227

Конкуренција се надвикивала, и трудила да обрлати муштерије. А ми, деца из кварта, беспосличари, луталице, пасторчад и служавке смо се чудили. Било је некако узбудљиво. Али, као што рекох, нико није знао за ову епизоду. Сви су били у неком другом свету. Нису могли да виде тај извор среће који је био ту пред њима, тачно испред носа. Само смо ми, локални беспосличари, живели у том узбудљивом и јединственом свету. Сваког дана бисмо на врат на нос трчали до те улице да чујемо ново домишљато решење продавца сока и сладолеџије. Обојица су били весељаци. Пре подне би шетали по крају, играли тавлу у кафани и дружили се, а поподне би јурили на посао. Како су после нестали овакви људи који су личили на ликове из старих прича? Никако нисам могао да схватим. Крај ове непоновљиве епизоде се изгубио у ужурбаним данима. Школе су се отвориле и стварни живот нас отео из тог поетског света. Са првим кишама нестали су у непознато и сладолеџија и продавац сока, као да их је поплава однела. У биоскоп су почели да долазе људи који нису знали да се одиграла једна непоновљива епизода. Нико, баш нико у центру града није могао да види и да зна за ову непоновљиву епизоду која се одиграла ту, пред њиховим очима. Мислим да се ни ми, несташна деца из краја, ни ти сироти беспосличари, ни озлоглашене служавке и једре пасторкиње нећемо сећати ове приче. Нико неће знати да је живео у свету бајки и да је тада у очима једног детета у белим панталонама био свет прелепих султанија, летећих ћилима и тајних ризница из старих бајки. Превод и избор Саша Брадашевић

228

Јакуб Демл

НОЋ Dise formabuntur et nemo in eis

Много је боље од свег срца поклонити се религији откривења него земљи. Теби који си срећан, јер имаш све што желиш, не пада на памет да је закон природе и земље који ти се осмехује блаженом радошћу и спокојством због нечег другог извор неизлечиве туге и патње. Животни проблем постаје чињеница, односно како ту тугу протумачити, када човек признаје да ју је скривио. И поред тога шта је учинио себи и другима још увек живи, види се да на неки начин учествује у животу, односно има некакву мисију. Човек коме је, на пример, одсечена нога или који се родио као богаљ, или који је ружан, или чак веома стар, или је осуђен на казну и срамоту, или човек кога је несрећа гурнула у самоћу манастира или пустиње – такви и њима слични у очима света су мање вредни или потпуно безвредни. Шта о њима мисли свет од другоразредног је значаја, важније је шта они мисле о себи?! Међу њима је толико узвишених и мудрих да би и земља могла да им пружа утеху. Захваљујући физичком усавршавању, грађанским правима, наукама и сличним стварима могу се спречити многи преступи и безакоње, али је немогуће излечити се од дубоког, првобитног зла; од свих очајних створења човек је најтајанственије биће и што је још чудније – тако је у данашњим временима која се диче високим образовањем. Иако се говори о свемоћи штампе, озбиљним предавањима и великој улози књижевности, свако би вас данас исмејао ако бисте рекли да је једини извор живота и чинилац судбине р е ч. Реците себи штогод хоћете: нико од вас није знао, нити је ишта чинио а да пре тога нешто није чуо. Тај закон обавезује човека целог живота; само они који су изгубили сваку наду у овај свет и ћутке пате 229

осећају то право и у својој тузи поимају да им слободна воља није одузета; мислећи како их у животу више ништа не чека или су уморни да се даље боре за живот који им личи на опасну и непрегледну џунглу – враћају се својој младости, да би у њој нашли некакво објашњење властите судбине, изворе ове или оне патње, утеху својој огромној чежњи. Управо на том путу мисли уче да препознају велике вредности најситнијих ствари; свака ситница њиховог живота за њих има тежину епохалног открића као што је, рецимо, за геолога значајан најмањи комадић стене, делић кости или отисак љуштуре, а ако је неко у стању да разуме реч Божију, приповест о семену слачице, о изгубљеној драхми или о првенству сиромашних и ситних у Царству Божијем, то су пре свега они. Више од других пате због срамоћења речи у новинарству, говорника на трибинама и проповедаоницама, јер поред низа тајни знају и ону, да човек не може да напусти себе, ма колико себе волео или мрзео, као што ни дрво не може да изађе из своје коре или корњача из свога оклопа, ма колико то било бесмислено и неправедно, чак ако би неко хтео то да објективизује помоћу ироније и казне. Божији изасланици, апостоли човечанства који су били упућени у ту тајну, захваљујући већој посвећености, никада нису одузимали народима оно што им је својствено, никада нису вршили насиље над њима. Онај ко свесно или несвесно игнорише то право – у себи, у породици или пак у друштву – губи све. Ваља ценити и своје снове, мада треба знати да за њих не важе општи закони, осим што човек личи на човека, што су за појединца и судбину личности подједнако безвредни, као и статистика и докази per analogiam. Када је у питању наша судбина, нико нам не може дати савет који би нам помогао. Ако у даљем делу приче приповедам свој сан, то чиним само зато да бисте га тражили и нашли у ономе што сам досад рекао, имајући у виду да у начелу нема разлике између наших снова и нашег живота, јер у нама самима не постоје баријере какве постоје између два човека.

230

Стигао сам кући из туђине. Наша породица је још увек становала у згради општине, највећој у целој околини. У десном крилу налазила се крчма, а у левом – наш дућан. Прочеље те дуге куће састојало се само од партера, док је задњи део имао и спрат, јер је двориште иза те зграде – исто тако заједничко – било ниже. У њему су се налазиле домаћинске зграде: оставе, свињци, шупа која је истовремено била и кланица, ледара, амбар, куглана, а још ниже простирала се велика башта која је допирала чак до потока. Како је била ноћ и дућан је одавно био затворен, у кућу сам ушао кроз трем крчме која је била отворена, али само што сам прекорачио праг трема и ушао у нашу кухињу, сместа сам схватио да се догодило нешто страшно и да ће се догодити нешто још страшније. То сам наслућивао док сам се пео одоздо, од стране цркве, али то нисам хтео себи да признам, иако сам то непогрешиво знао, јер је било очигледно, односно у целом градићу није био осветљен ниједан прозор, нити је залајао један пас. Мој завичај поздравио ме је глувом тишином, док је наоколо владао мркли мрак, тако да сам сасвим заборавио одакле сам дошао, бојећи се да поверујем у то где сам. Изненада сам схватио да је све и на вјеки вјеков изгубљено. Не само моје детињство и младост већ и све моје наде, сви моји блиски и остали људи, и животиње које су ми повериле толико радосних и чудесних тајни, и трава, и цвеће, и дрвеће, и потоци, и извори, и стене – све ствари које сам толико волео, с обзиром да су ми тако много дале. Само што сам отворио врата трема – смело смем да тврдим да сам напамет стигао кући – угледах оца који жури из кухиње у собу, и не погледавши ме, као што хита човек у чијој кући је избио пожар или коме је на врата закуцала смрт. У нашој кући постојала су седмора врата, у тренутку када сам ушао, сва су се сама поотварала, а кроз једна од њих ишчезао је отац, чије је тело тако дрхтало, као да га гута помрчина. На исти начин нестала су и моја браћа; био сам потпуно сигуран да се ниједан неће вратити. Све се догодило у магновењу. Више не знам да ли сам ја затворио врата (троја врата која су водила у кухињу) или су се сама затворила, до231

вољно је да су се изненада затворила, а да сам се нашао сам у кухињи са својом мршавом, болесном сестром. Увек је била ћутљива и веома ме је волела. На сточићу је стајала лампа која је осветљавала наша лица. Шта ми је говорило њено мршаво, бледо лице?! Преносило ми је некакву поруку од моје покојне мајке, некакво пророчанство мог живота! Обоје смо то све схватили, иако су моја и њена љубав биле на страшним мукама, а још горе су нас чекале; нисмо рекли једно другом ни речи, приближио сам се њој која је седела на сточићу крај лампе, загрлио сам њено дечије тело, да бих показао како ми је драга и да бих је заштитио. Никада пре тога то нисам учинио, бар не на овакав начин, јер је ни у мислима нисам могао замислити мртву, као ни због тога што се никада нисам осећао достојним такве изјаве љубави, јер строгост – која је владала мојом душом – и моје најситније грешке истицала је у таквим размерама да је и због најмање радости моја душа била тако понижена и проклета, да сам касније сваку радост у заметку уништавао. Овога пута били смо заувек сами, обоје смо то добро знали, ја се нисам бојао да отворено загрлим своју сестру, а она се није бојала да прихвати моју нежност. Јер, то је било последњи пут. Обоје смо знали да је то последњи пут. Шта је требало да учиним? Двоја врата која су водила из кухиње у паралелне собе нису имала браве. Истина, могао сам да притиснем кваку на вратима која воде у трем, али сам се бојао да се и за корак удаљим од сестре. Бојао сам се да за то време не ишчезне као остали. Због тога сам остао покрај ње. Изненада спољашња врата се без икакве буке широм отворише. На прагу се појави мушкарац натприродне висине, снажан и црномањаст. Не проговори ни реч, а ја сам знао да ни касније неће изустити ниједну реч. Био је отеловљење окамењености, што је било у супротности с огромношћу његове фигуре. Имао је ватрено ледене очи. Сестрица спусти руке; не би се могло рећи да је исклизнула из мог загрљаја или да је то учинила добровољно. Ни ја ни она се не одазвасмо. Оне ватрено ледене очи гледале су нас непомично. Изненада сестра се подиже изнад земље – промењена, лака, бела као нафора – да се за232

хваљујући тајанственој сили није зауставила у месту (јер је срце тачка теже њеног тела) промаја би је однела – иако се није осећала – промаја која је струјала од слепог зида до ходника који је ишчезавао у мраку ходника. Шта ће се догодити ако се угаси лампа? Сестрица је личила на чист канафас разапет на косом раму. Сестрица је била налик на папирнатог змаја око кога се боре две силе: вихор и рука. Обе силе су подједнако моћне и сестрица не може да се спусти. Укочила се у косом положају, као на невидљивој, висећој постељи, благо подрхтавајући, као у магнетизујућем трансу, потпуно скамењена. Сестрица је личила на бели цвет, чија се чашица закачила о обалу мирне реке, док су таласи одоздо непрестано плавили његову стабљику... Сва врата у кући се опет широм отвотрише и тек сада се осећала промаја, али не дување ветра већ вечног мрака. Од страшног госта ледених очију не беше више ни трага ни гласа. Нисам знао како је нестао. С очајничком надом (јер страх од будућности, макар најгоре, представља олакшање у садашњости) изађох у ходник. С леве и с десне стране тешка двокрилна врата бејаху широм отворена. С леве стране на пут који по навици још увек препознајем, с десне у двориште, у које води дванаест камених степеница. Камена тишина. Из дубине ходника, сасвим мимо воље, погледах у небо. Ни тамо није било ничег. Погледах и схватих да је и тамо живот нестао. Потпуно сам сам – једино живо биће на овој земљи, изнад које више никада неће изаћи сунце, никада засијати звезда, никада зажуборити извор, никада се чути инсекст, птица, животиња, човек! Оно што је до овог тренутка било моја последња утеха – језик, такође је постало сувишно. И плач, и корак, и сваки знак живота – све је изгубило смисао. Генијални ствароци лепог које савременици не разумеју, имали су бар наду да ће их разумети у будућности. Али, каква је моја будућност, готово дрхтим, а касније видех да стварно дрхтим и да ћу се тога стидети, али одмах схватих да бих се стидео због тога што хоћу да се стидим, међутим све је то сада без икаквог значаја! Иако моја људска – чини ми се од рођења бојажљива – природа, сада свим чули233

ма тела и духа мора да осећа присуство страха, мада је страх сасвим изгубио смисао; и страх би сада требало да ми се чини смешним; да смешно такође није постало апсурдно и да апсурд није постао нов апсурд. Због тога ме уопште није изненадило, а још мање ужаснуло, када сам доле, испод самих степеница, видео како је промакла мршава, погрбљена, огрнута фигура и нестала иза угла. Била је тамнија од ноћи, јер сам је угледао у ноћи, и премда није могла да говори, а још мање да има некакве рђаве или добре намере, јер се зло већ догодило, а добро било мртво, у том тренутку схватих да се насмејала и кренула у правцу нечег што се у свету назива „тајанствени злочин”. Међутим то није био нормалан смех, јер његов једини, мада довољан атрибут бејаху она журба, погрбљеност и ишчезавање. Као да ме је ошинула муња, схватих да је то ј е д н о о д о н и х м р т в и х бића која су завладала светом после последњег заласка сунца. Друго такво биће видео сам с друге стране ходника: седело је на прагу, с главом на коленима, као да дрема... Завршна опаска. Вратићу се на оно о чему сам говорио на почетку, што ће тек сада бити разумљиво, када кажем отворено и после дужег размишљања да тај сан: није игра маште, већ д е о мог живота. О његовом пореклу размишљао сам неколико година – од 1909. до 1914. године – анализирао сам га, док коначно нисам утврдио да датира из периода када сам био мали и када ми ништа није недостајало за физичку и духовну срећу. Нашем суседу, крчмару умрло је дете. Крчмар нам је после рекао, а неко је то и поновио, да се ноћу, уочи детиње смрти, тачно у дванаест, у њиховој соби зачуло куцање (у оној, у коју се улазило директно из трема). Распукао се сто, а у освит умрло је њихово дете. Сто се распукао у поноћ и неко као да је прошао кроз собу. Те речи су се дубоко урезале у моју детињу душу, тамо су расле, храњене местима која сам познавао (и не само местима), а када су сазреле да су 234

могле да живе самостално – родиле су се као сан. Зато тај сан има исто право на живот као и неко биће рођено у боловима, а како сам захваљујући њему спознао властити карактер, пред њим нисам затајио његово порекло и у периоду када ми је било најгоре и када сам, иако то нисам заслуживао, имао потребу за веселијим друштвом, ишао сам и разговарао са тим сном; једном ме је зауставио на путу (који води из Јиношова у Велику Битешу), тако што ми је окренут према северозападу, рекао: – Да сам само твој сан, био бих тужан друг, али ја сам и твој Пророк. С чешког превела Бисерка Рајчић Јакуб Демл (1878-1961), чешки песник и прозни писац, значајан припадник католичког симболистизма рођен је и цео живот провео у Моравској као свештеник. За собом је оставио веома оригинално књижевно стваралаштво: поезију, приче, дневнике, есеје, полемике, проповеди, медитације, преводе средњовековних мистика које је углавном објављивао о свом трошку, иако су у књижевним круговима били веома цењени. Дела: Чешки стихови (1907-38), Моји пријатељи, Мирјам, Град смрти, Плес смрти, Гроб, Заборављена светлост, За будуће путнике и путнице, Траг стопала, Моје сведочанство о Отокару Бржезини и др.

235

Лидија Дејвис: Не могу и не нећу. Предвод Ивана Ђурић Пауновић. Београд: Геопоетика, 2015. Америчка списатељица Лидија Дејвис (1947), објавила је следеће књиге прича: Тринаеста жена и друге приче, Прича и друге приче, Да сведемо рачун, Готово без сећања, Самјуел Џонсон је огорчен, Разне врсте узнемиравања. Књига прича Не могу и не нећу, може бити уџберник за младе ставраоце како се пишу кратке приче. Од најкраћих прича од једне реченице, до „дужих“ прича. Многе од њих су само започете, тако се пружа могућност да буду настављене. Многе од прича опчине читаоца тако жури не би ли видео како ће их ауторка окончати и које ће нове могућности пролнаћи. Лидији Дејвисје 2013. године уручена међународна књижевна награда „Ман Букер“ за целокупан књижевни рад.

Захар Прилепин: Седам живота, превела са руског Радмила Мечанин. – Београд: Самиздат Б92, 2016. После обимног романа Обитељ пред нашим читаоцима је књига приповедака. Најбоље особине свог романескног писма налазе се и у Прилепиновим приповеткама. Пре свих виртуозно поигравање читаочевим хоризонтом очекивања. Поједини јунаци ових прича нас изненађују распоном својих поступака, од логичних, разумских до максимално неочекиваних, ирационалних, збуњујућих (приче Сапутници, Зима) којима се откривају другачија лица стварности. У причи Рибари и космонаути срећу се радост оца коме се родио син првенац са вратоломном, акционо-криминалистичком фабулом која се и на срећу оца (замало да погине дан-два по рођењу сина приликом прве посете жени у болници), па и на „олакшање“ читалаца кога на свакој страници чекају велики искораци из свакодневне колотечине. Хумор, пародија, сатира и гротеска, фантастика тамо где је најмање очекујемо, само су неке од одредница/критичарских терминолошких поштапалица којима се служимо да одредимо непоновљивост Прилепинових приповедних „минијатура“ као и ширих романсијерских захвата.

237

Леополдо Лугонес: Фантастичне приче. Нови Сад: Агора, 2016. – 165 стр. Предвод са шпанског Ана Марковић. Давно је објављена књига Педро Парамо, Хуана Рулфоа којом се отвара нова јужноамеричка књижевност на овом језичком подручју. Од тада су објављивани најзначајни јужноамерички писци. И највећи од њих имају своје учитеље. Леополдо Лугонес (1874-1938) – аргентински песник и прозни писац, један од најистакнутијих представника хиспаноамеричког модернизма и фантастичне књижевности Рио де ла Плате, која доживљава изванредан процват у XX веку с писцима као што су Борхес и Кортасар. Иако је још за живота достигао велику књижевну славу и друштвени углед, био је осуђиван због екстремних десничарских политичких ставова а живот је окончао самоубиством.

238

Анджеј Стасјук: Галицијске приче, превела с пољског Бисерка Рајчић. – Смедерево: Хеликс, 2015. Књига садржи 15 прича савременог пољског песника, приповедача и романсијера Анджеја Стасјука. Место радње свих прича је планинско село Жлобиско, нека врста Стасјуковог личног Маконда. Већина прича носи назив према именима и надимцима сељана о којима писац пише. У кратким цртама са великим упливом поетског аутор нам слика њихове карактере и нарави, животне преокупације, машту о лепшем свету и стварност у којој живе немоћни да је промене на боље. Село је на крајњем југоистоку Пољске, на граници са Словачком и Украјином, заборављено од свих, понајвише од државе. Време је посткомунистичко и државних пољопривредних добара нема, житељи се довијају да преживе, њиховој деци пут према средњим школама и факултетима је затворен. Стасјуков стил је максимално сажет и прецизан, или како у поговору каже наш преводилац: „Преко фрагментаризације, лабаве композиције, уметања метатекста створио је изузетну синтезу фабуларне, поетске и дискурзивне прозе која се сјајно уклапа у најзахтевније стандарде светске књижевности.“

821.163.41-32 ПРИЧА :часопис за причу и приче о причама / главни уредник Слободан Стојадиновић ; одговорни уредник Славољуб Марковић. – год. I, бр 1 (новембар 2007). – Београд (Гандијева 167-177) Књижевно друштво „Свети Сава“, 2007 (Ниш : СВЕН). 21 цм. Теомесечно ISSN 1820-5909 = Прича COBISS.SR-ID 144590860

239