Časopis Priča broj 23a

Nagrada ~asopisa Pri~a – osniva~ Slobodan Stojadinovi} Izdava~ Kwi`evno dru{tvo „Sveti Sava“ Beograd, ulica Gandijeva 167–177 Za izdava~a @ivko Nikoli} Urednik Slavoqub Markovi} Milo{ Jankovi} Dizajn Dragan Coha ^asopis Pri~a izlazi ~etiri puta godi{we Tira` – 300 [tampa Gorapres – Beograd Obmotnica: Dipl. ing. arh. Uro{ ^ali}: Uqe na platnu, format 45x50 cm, godina 2012.

Na naslovnoj strani: Ivan Gra~nar: Cve}e, drbvo-metal, 2005.

Na pole|ini: Ivan Gra~nar: Akt, metal, 2012.

Zoran Pe{i}

PISMENI ZADACI

PRI^A ^asopis za pri~u i pri~e o pri~ama

Beograd, jun 2013, godina VII, broj Pri~e 23a

Sadr`aj:

Nenapisana pisma Selma Moja prva qubav Jedan do`ivqaj sa zimskog raspusta Te{ka vremena Moja prva paranoja Kafanski lavirint Srbija koju volim Po{teni nalaza~ Hroni~an nedostatak vremena ]eretawe i }utawe Govor bez odjeka

7 12 24 27 37 42 49 52 56 63 70 79

Biografija

77

5

NENAPISANA PISMA

Izgleda da sam se grdno prevarila {to ti nisam odgovorila na posledwih nekoliko pisama. Nisam ni slutila kakvu melanholiju kod tebe mo`e da izazove kratka stanka u kontinuitetu na{e prepiske. ^udi me da si uop{te imao voqe da taj niz ne prekida{ nakon moje o~igledne aqkavosti i neodgovornosti (neodgovornost je u ovom slu~aju prava re~ za taj ni~im izazvani prekid).

Tvoja upornost me je zadivila i u isto vreme postidela, zato vi{e nemam srca da odga|am ono {to uostalom odavno `elim – da ti pi{em.

Ve}ina qudi se u ovakvim slu~ajevima izgovara nedostatkom vremena, ali ja ne `elim da te povodom toga obmawujem i da izmi{qam kojekakve nepostoje}e razloge.

Nije da nisam imala kad da sednem sa olovkom u ruci; imala sam vremena napretek – ne}u da la`em – (~ak sam do te mere bila nezauzeta da mi se na trenutke nametao utisak kako sam sama vreme), ali kad god bih uzela hemijsku u ruke, ispre~ila bi se neka banalnost koja bi me omela u zapo~etom poslu.

Jednom prilikom, na primer, stavila sam papir ispred sebe, omirisala ga (ponekad mi miris hartije poma`e da zapo~nem prvu re~enicu), i spustila ga na sto.

Me|utim, ne mo`e{ pojmiti kakva me je tuga obuzela kad sam shvatila da }e nepatvorena belina celuloze bi7

ti uprqana re~ima. Ti zna{ mene, nisam idealista niti zagri`eni romantik. Nisam od onih koji strepe da u svet unesu deli} svoje prqav{tine i time izazovu makar i si}u{ni poreme}aj koji }e se odraziti na drugom kraju planete, i docnijim umno`avawem prouzrokovati ekolo{ku ili kakvu drugu katastrofu. (Ova re~enica ispade du`a nego {to sam o~ekivala). Ne, takva perfektcionistkiwa nisam, ali, pomisli, molim te, kakvu {tetu proizvodi ~ovek koji, od bezbroj mogu}nosti koje pru`a netaknuto belilo papira, izabira samo jedno re{ewe: ono koje poni{tava sva druga. Umesto da se pokaje {to je napravio mrqe i wima upropastio prazninu, on ne prima k znawu to da najlep{e re~i ostado{e s druge strane na`vrqanog. [tavi{e, samoqubivo se osmehuje nad vlastitim nedelom, smatraju}i ga bogzna kakvom kreacijom.

Pomisli}e{: „Sad si se setila da mi to ka`e{. Posle onoliko pisama koja su me dirnula do sr`i, odjednom si na{la za shodno da izvoqeva{ i prenema`e{ se, koriste}i kojekakve suptilnije izgovore nego {to je nedostatak vremena. Da bar iza toga le`e konkretnija opravdawa, pa da ti ~ovek i oprosti; da si, na primer, uganula ruku. Ili, recimo, da si stavila mleko na ringlu da se kuva istovremeno kad si zapo~ela pisawe pisma. Potom si dugo bdela nad mlekom paze}i da ne iskipi. Provela si sate i sate bdiju}i nad wim, ~ude}i se za{to se pena ne di`e, I tek si na kraju shvatila da ringlu nisi ni ukqu~ila“. Ali to bi bili pogre{ni zakqu~ci. Slu{aj daqe.

8

Drugom prilikom, sela sam za pisa}i sto, omirisala papir i stavila ga ispred sebe. Zatim sam se ma{ila levom rukom za olovku (zna{ da sam levoruka). Tako|e ti je poznato da na pisa}em stolu, u ~a{ama, imam preko 300 raznih pisala. (Interesantan slu~aj koli~ine u odnosu na wihovu neupotrebqenost). Upu}en si i u to da me za svaku od ovih olovaka vezuje odre|ena uspomena, {to za osobu koja mi ih je poklonila, {to za re~enice koje sam wima pisala. Da ti sve to nije dobro poznato, pomislio bi da sam luda i verovatno bi digao ruke od dopisivawa sa jednom sumanutom osobom.

Tre}om prilikom sam se probudila u tri ujutru, ali s obzirom da je izvan kreveta bilo -7C, nije mi se ustajalo iz posteqe. Tada nisam bila opsednuta uspomenama vezanim za olovke, niti skrnavqewem beline papira. U svakom slu~aju, idealno vreme za pisawe pisama. Me|utim, prijalo mi je stawe u kojem jo{ uvek nisam sasvim budna, niti ~vrsto spavam. U takvom polupostojawu, po~ela sam da ti pi{em u sebi i, kunem ti se, nikada u `ivotu nisam napisala lep{e pismo. U wemu je san dodavao ne{to od svoje blage prisutnosti, a mekana java zaodevala je slova u potencijalnu izgovorqivost.

Uh, kako se to odjednom raspr{ilo u parampar~ad kad sam se probudila.

No, da ti ispri~am sve do kraja.

Kada sam, krenuv{i rukom prema jednoj od tih silnih spravica za {krabawe, po~ela da obra}am pa`wu na to kojom }u ti od wih napisati pismo, ukipila sam se i naprosto nisam mogla da se odlu~im.

Jagodicom ka`iprsta dotakla sam onu olovku, tj. onaj qubi~asti flomaster sa natpisom STABILO point 88, koji si mi kupio dok si bio na putovawu po Evropi, da li u Nema~koj ili Italiji, ne mogu da se setim, ali nije ni bitno.

9

Kako se iznenada probudila bujica uspomena za vreme tvog boravaka u inostranstvu, ne}u ni da te podse}am, ali posebnu vrstu sete izazvalo je se}awe na pismo koje sam ti ba{ tim flomasterom napisala. Pamti{ li? Bilo je to ne{to najtu`nije {to sam ikada ikom poslala. Naravno, posle jednog takvog pisma, u kojem sam iz sebe iznedrila svoja najskrivenija ose}awa, nisam mogla da podnesem da ta olovka nad`ivi sebe samu time {to bi na`vrqala ijednu banalnost, oskrnaviv{i svoje zlatno doba. Radije sam je ostavila po strani da se mastilo u woj osu{i, jer dostojanstveniju sahranu od te ne}e do`iveti. „Dragi @or`e, vreme je tamo sun~ano i toplo, a kako je ovde? Vi ste svi zdravo i dobro, a kako smo mi?

Da li }e vreme biti ki{ovito 11-og maja 1223. godine u Seviqi...?“ Kada sam prebacila jagodicu prsta na hemijsku crnobele boje, sa naranxastim kockicama na samom vrhu pisaqke, zna{ na koju mislim, odmah sam se setila da je posledwa re~enica koja je wome ispisana, glasila: „Bezuslovno te volim.“ Posle toga bilo bi neumesno dodavati makar i slovce koje bi unosilo pometwu, preina~avalo iskazano, mewalo ga ili, u najgorem slu~aju, opovrgavalo.

Ako smo mi kadri, ili, boqe re~eno, nekadri, da ostanemo dosledni svojim (u sudbonosnim trenucima) izgovorenim re~ima, onda nek bar penkalo sa~uva svoju nevinost sre}nih i nepomu}enih dana. Neka postane spomenik sa isklesanim izrazom lica osobe kroz koju je takvo ~uvstvo strujalo.

10

Re}i }e{: „Dobro, mani me se opsesije sa olovkama i po{tedi me uspomena koje one sobom nose. Si|i do kioska, kupi novo pero i kona~no mi napi{i to pismo.

Po{tedi me dugog i{~ekivawa.“ Vara{ se ako misli{ da i o tome nisam rami{qala. [tavi{e, si{la sam do trafike, kupila novu hemijsku i, zamisli {ta mi se usput desilo. Vra}aju}i se ku}i, nai|em na nekog mladi}a koji je sedeo na klupi u parku i plakao. Nisam imala srca da ga prepustim samom sebi, ve} sam mu naglo pri{la i, posle kra}eg razgovora, nategnutog, dodu{e, pozajmila sam mu hemijsku kojom je napisao tri re~enice. Trknuo je u obli`wu po{tu i poslao ih, neznano kome.

Boqe je da ne zna{ kako su glasile te tri re~enice, ali ono {to ja znam, nateralo me je da taj predmet za pisawe odnesem u crkvu, stavim ga u pesak i pored wega zapalim sve}u.

U~ini}e ti se da sam sasvim skrenula ako ti stavim do znawa da za mene i jedna najobi~nija kupovina olovke predstavqa neizbrisiv trag u `ivotu, prepun ne`nosti i delikatnih uzbu|ewa. @ao mi je, ali nikada ne}u postati toliko okorela, i do kraja svog `ivota ne}u zanemariti ~iwenicu da svaka olovka u sebi krije hiqade svetova, pa bilo da ona zavr{i kao pomo}na alatka na uvu gra|evinskog radnika, bilo da, zbog svoje spoqa{wosti, zavr{i kao eksponat u muzeju retkih predmeta.

11

SELMA

Kada je krv po~ela u meni da vri, nisam bio duboko svestan koje sam veroispovesti. Po{to se stvari nakon uskome{anosti vrate u svoj prvobitni mir, i kada se pra{ina posle divqih i energi~nih pretumbavawa slegne, tek tada se ~ovek zamisli i priupita: mogu}e li je da sam to bio ja?

Me|utim, i kada prostruji takva zapitanost kroz sada ve} rashla|enu strast, desi se to bez nekog posebnog kajawa ili `eqe da se pro{lost promeni na mestima gde je to moglo da se u~ini. Naprotiv. Probu|ene uspomene kratkotrajno za`ive i ponovo bih se upustio u istu avanturu, sa jo{ lu|om `estinom, samo da mi vreme ne prolazi ovako rutinski monotono i, sa moralne ta~ke gledano, potpuno ispravno.

Selma je jo{ uvek bila dete dok sam ja uporno cedio bubuqice pred ogledalom nastoje}i da im zametnem svaki trag, ne shvataju}i da upravo tom revno{}u pravim jo{ ve}e kratere na svom licu ~ine}i ih gotovo neprolaznim.

Kada bi Mesec bio crvene boje, li~io bi na moje ~elo tih godina.

E, tada, dok su se moji nokti nemilosrdno zarivali u ko`u mojega lica, prvi put sam ugledao Selmu.

Prvo vi|ewe nije na mene ostavilo neki naro~it utisak, pogotovo ne onakav kakav se zbio docnije, ali ipak, neka sila me je nagnala da okrenem glavu za wenom lepr{avom pojavom, i da taj pogled potraje du`e nego {to sam nameravao da traje, u odnosu na prethodno 12

ba~ene poglede kojima je du`ina bila unapred odre|ena blagom neznati`eqom.

I kasnije, uvek bih pri susretu sa wom osetio neku nepodeqivu radost. Nedeqivu sa drugovima koji su bili u stawu da samo do odre|ene mere izdr`e moje odu{evqewe, a sve ono {to je prelazilo tu granicu, nazivali bi ludilom, opsesivno{}u ili lakrdijom. Da, ponekad su ~ak smatrali da se samo {ega~im i to sa prikrivenom pretenciozno{}u da ostavim jak utisak na wih iskqu~ivo zato {to sam, smatrali su, isprazan i zato {to navodno nemam nekog posebnog do`ivqaja koji bih podelio sa wima te naprasno izmi{qam neku ludu opijenost qubavqu iz ~iste ra~unice da bih ostao u dru{tvu i na taj na~in zadr`ao wihovu naklonost.

No, ne lezi vra`e, stvar sa Selmom je zaista bila vi{e nego ozbiqna, a to sam spoznao onda kada je moja dotada{wa neozbiqnost me|u drugovima odjednom poprimila druga~iji karakter i kada sam sve vi{e postajao osetqiv na {ale i zajedqive primedbe koje su se ticale te neverovatne devojke.

A wena neverovatnost je bez svake sumwe bila originalna.

Ono provi|ewe, ili {ta li je ve}, koje me je zaustavilo u uobi~ajenom toku kretawa i u~inilo da prvi put okrenem glavu za wom a da to traje du`e nego obi~no, ne bih nazvao pukim slu~ajem.

Povr{no gledaju}i, rekao bi ~ovek (pa i ja sam u to doba), da mi je glavu u wenom pravcu okrenula duga talasasta kosa zawihana posledwim trzajima ko{ave, ili na~in hodawa koji je kod svake osobe razli~it kao otisak prsta.

13

Dobro. Mogu se slo`iti sa tim ili se ne slo`iti.

To ionako ni{ta ne obja{wava.

Uostalom, koliko mi obja{wewe nije bilo potrebno tada, jo{ mawe mi je potrebno sada. „Po~etak zaqubqenosti“, – veli svet, da bi br`e boqe imenovao i ozna~io jednu tako, iznutra gledano – fenomenalnu i beskrajnu pojavu, i... idemo daqe.

U Beogradu je u to vreme bilo preko stotinu xamija te niko sa ~udom nije gledao na to da jedan Pravoslavac zamiluje jednu Muslimanku. Malo li je takvih slu~ajeva bilo. Naravno, nije se na to gledalo ba{ sa blagonaklono{}u i odu{evqewem, ali nije ni prestrogo osu|ivan takav ~in. No moja nesre}a (ispadoh baksuz i hairsuz) be{e u tome {to nedugo nakon Drugog ustanka Turci po~e{e da napu{taju Beogradski pa{aluk i da na brakove sa Srbima gledaju mawe odobravaju}e, a vremenom ~ak kao na ne{to nedopustivo. Sa srpske strane takve situacije behu jo{ mawe po`eqne. Ili je sve to bilo obrnuto, a moje se se}awe radije priklonilo `eqama nego ~iwenicama.

E, u takvo nedoba sretoh Selmu i po~eh da se pred ogledalom stidim svojih bubuqica. Muku sam mu~io sa tim kako da izgledam lep{e nego {to sam izgledao i kako da pred wom stanem sa vi{e samopouzdawa.

U srpskom izdawu Playboy-a sam ~itao o raznim preparatima, kremama za negu ko`e, ali nijedno od tih ~uda mi nije pomoglo da skinem grozotu sa lica.

Na kraju se pomirih s tim da izgledam kako izgledam i po~eh da vi{e ra~una vodim o tome gde i kako da „slu~ajno“ sretnem Selmu, nego o tome da se naprasno prolep{am.

Noge su mi se oduzimale, sabirale i delile kada bih iz daqine ugledao svetlozelene dimije sa belim cveti14

}ima kako se primi~u na prole}noj pozadini ulice Vojvode Milenka. U rukama je ve~ito sa sobom vukla LPplo~u Metalmanija. Da me je neko u tim trenucima pitao kako se zovem, odgovorio bih mu da se uop{te ne zovem – toliko sam bio radostan, o~ajan, presre}an i deprimiran u isti mah.

Ona to nije znala. Nije znala. Ne. Hodala je elegantno, wihala se ostavqaju}i za sobom miris pomoranxi sa {panskih planta`a. Vazda je pored sebe imala poneku drugaricu koja se uz wu {lepovala u nadi da }e ne{to sa Selmine lepote preneti na sebe, da }e, ono ne{to neuhvatqivo, uspeti da ukrade i tokom sna ugradi u svoje lice.

A Selma ni za to nija znala, ni slutila.

Bila je toliko lepa da, kada bi samo mal~ice imala predstavu koliko je qupka, bila bi mawe privla~na.

Bog joj je podario i tu naivnost da je svoju lepotu nosila kao ne{to krajwe obi~no, a ne ne{to iz ~ega nu`no proizilazi makar i neznatna nijansa nadmenosti.

Selma.

Poludeo sam bio za wom. Skoro bukvalno. A ona za mnom ni da se osvrne. Nije ~ak znala ni da postojim, {to je po~elo da biva pomalo komitragi~no, jer postojao sam tada samo zbog we. Kakvo}a moga bitisawa je dostizala plafon samo u trenucima kada bi me zapahnuo miris wenog prolaska.

Kad ne bi sa sobom nosila Metalmaniju, ruke su joj bile zauzete sa oko dvadesetak brojeva lista Demokratija. Odlazila je sa tom {tampom ispred Centra Sava, ili u Knez-Mihailovu ulicu. \in|i} je bio u zamahu svoje mladala~ke energije, tek iza{ao iz studentske klupe Filozofskog fakulteta.

15

Me|utim, u toj mladosti, politika nas se toliko nije ticala (danas jo{ mawe, a sutra ponajmawe) da smo Demokratiju prodavali iz ~istog fazona, da bismo bili IN, odnosno da ne bismo bili OUT. Samo toliko.

Kad god mi je prilazila, jo{ izdaleka sam be`ao od stvarnosti i pretvarao se da ja nisam ja nego da je to neki film u kojem igram neku ulogu, i ne ~ak ni glavnu, nego sporedniju od sporedne, i da ona prilazi, i da }u ja onda re}i: – Zdravo, Selma!

– Alah ti pomogao.

– Lepo izgleda{ danas. ^uj mene – lepo; p r e k r a s n o izgleda{. Oprosti {to moram da upotrebqavam re~i. Zna{ da te obo`avam vi{e nego {to to mogu glasnim `icama iskazati, pa ipak, ne vidim na~ina da ti to druga~ije stavim do znawa, a s druge strane, imam potrebu da bude{ obave{tena.

– Hvala na lepim re~ima. Da mo`da ipak malo ne preteruje{?

Drugarice wene prezrivo me pogledahu. Prikaza im se budu}nost u kojoj re~i koje im po pravdi boga pripadaju, zaobilaze wihovu dobru du{u i ulivaju se na neko nezaslu`eno mesto. Mesto koje je samo po sebi dovoqno lepo da ga svaki naknadni opis i pohvala mogu samo zapahnuti nepotrebnom pra{inom.

– Ne preterujem. Naprotiv, gospo|ice. Bojim se da moje najlucidnije hiperbole ne mogu ni da dobace, a kamoli da nadma{e tvoju stvarnu dra`esnost. Superlativi su siroma{ni zna~ewem da bi dosegli tvoju plemenitost. Deluju kao suvoparni prefiksi iz izve{taja o poslovawu firme. „Budala“, pomisli Selma. „Na~itao se tamo nekog Bajrona, Petrarke, Hajnea, {ejtan }e ga znati koga.

16

Kao da `ivi u vite{ko vreme. Mada, svi|a mi se kako to zvu~i. @ena sam, nisam vre}a istrulelog krompira.“ – Io ci sono stato un anno fa e mi sono innamorato delle sue bellissime citta e dei suoi paesaggi incantevoli. – govori ona i udaqava se lagano niz ulicu dok ja ostajem kao ukopan, dodatno impresioniran novom ~iwenicom da italijanskim vlada kao materwim jezikom. Iako ni re~i nisam razumeo, za wom ostaje ~ista melodija kazanog kao neizbrisiv utisak kakav ostavqa neka retka pesma ili sonet. Mora da ju je Tagore upoznao pre nego {to }e napisati pesmu 41, pomi{qam. „Arrivederci a presto“, odgovaram u sebi, ne usu|uju}i se da to izgovorim glasno za wom, boje}i se da negde ne pogre{im u akcentu i ispadnem sme{an.

Ali, stvarnosti pusta. Da se bar to i odigralo, nego se budim iz zami{qenog filma. Gledam je kako mi se jo{ uvek pribli`ava. Zurim u mladost koja se preliva od neiscrpne puno}e i svakim wenim korakom kojim mi se primi~e, ose}am da mi jezik bubri u utrnulosti i kako u pravom trenutku ne}u biti u stawu ni tri ~iste da sastavim.

I umesto da }utim i natenane u`ivam u pridolaze}im blagodetima gospodwim, meni srce po~iwe da dobuje poput iznenadnog jakog letweg pquska. Usled neizdr`ivosti wene blizine, po~iwem da se znojim, zbuwujem i crvenim slu{aju}i sebe kako izgovaram zamuckuju}i: – Izvinite, da li vi prodajete Demokratiju? – tobo`e pitam, a zapravo ni{ta ne pitam, samo slu{am sebe kako izgovaram re~i.

Demokratija mi, naravno, nije ni bila potrebna jer je i sam prodajem sa prijateqima na sasvim drugom kraju grada. A drugo, ~itaju}i je, primetio sam da tako samo smawujem koli~inu demokratije u sebi.

17

– Da! – zastajkuje ona ovla{ me pogledav{i, ustvari baciv{i povr{an pogled kakav se baca na mu{teriju u takvoj vrsti uli~nog poslovnog odnosa.

– Mogu li da dobijem primerak? – pitam sa izvesnom dozom sre}e jer sam po prvi put stupio u kontakt sa wom i do`ivqaj je neizmeran, ali i sa primesom gor~ine koja je pra}ena sve{}u da sam samo broj u wezinoj mehani~koj delatnosti.

– Dva dinara – govori ona hladno, a ja sve mislim da recituje najlep{e stihove.

Ona nastavqa svoj put prema Narodnom pozori{tu, a ja ostajem da za~arano stojim sa primerkom Demokratije u rukama negde ispred bioskopa Jadran, ili tako ne{to, ne znaju}i ta~no ni gde se nalazim, a kamoli kuda sam po{ao. Na taj na~in ne uspevam da odgovorim ni na jedno od najva`nijih pitawa u `ivotu ~oveka koje je Kant pstavio na kant, a to su: [ta mogu da znam? [ta treba da ~inim? ^emu mogu da se nadam?

Ovo posledwe pitawe me je malo prizvalo k sebi jer sam mnogo polagao u nadu, nadaju}i se da ako se ni~emu ne nadam, ni{ta lo{e ne mo`e ni da mi se desi i da se na taj na~in osiguravam od sopstvene nade u smislu da mi se ne}e ispuniti ono ~emu bih se nadao ako se ispostavi da je nada zauzela pogre{an smer.

Po{to sam bio zaboravio kuda sam se ono be{e uputio, poku{avao sam da se bar setim odakle sam po{ao, uveren da }u se, odgovoriv{i na to, setiti i gde sam se zaputio. Po{to nisam mogao da spomenem ni jedno ni drugo, uputio sam se bilo kuda, nadaju}i se da sam ba{ tamo i krenuo. Ako se usput ustanovi da to nije ta~no, tj. ako budem dospeo do mesta za koje se ispostavi da mi nije bilo ciq, ne znam ho}e li mi tada uop{te biti va18

`no gde se u tom trenutku nalazim, kao {to mi ni sada nije bitno, niti }e mi biti te`e nego sada {to mi je.

Me|utim, uvek se ispostavqalo da sam stizao upravo tamo gde sam i hteo, ma koji pravac da sam zauzimao.

Eh, zaqubqenosti pusta! Ako ti je to ime.

Nije bilo lako nositi toliku koli~inu radosti u sebi (42,7 kg) a ne podeliti je sa nekim sebi bliskim, pa makar to bio i neprijateq.

E, onda sam, pomo}u drugova, osetio dokle je to deqivo, a odakle po~iwe da biva preludo i po~iwe da izaziva zavist jer si besplatno „ura|en“ a da ni{ta nisi uzeo.

Na ~istom si sebi, a izgleda{ otka~enije nego Xoni Dep u filmu Paranoja u Las Vegasu. Na kraju krajeva, i da si konzumirao ma {ta, ne bi uspeo da u dru{tvu bude{ toliko kreativno }aknut kao sada, kada si la`no optu`en dok iz tebe te~e reka neponovqivo lucidnih besmislica koje su sjajne upravo zato {to ni~emu ne slu`e.

Jo{ boqe, mogao si da se navu~e{ na sebe do mile voqe, bez bojazni da }e{ u nesta{ici morati da se preznojava{ i sa sebe mukotrpno skida{. Konzumat? To je bilo ne{to nepoznato, nematerijalno i neograni~eno.

Ali, nisu tekli samo med i mleko.

Znaju}i za moju opijenost `enom druge vere, otac i majka su mi ve} uveliko solili pamet tradicijom: „@eli{ li da vam na nadgrobnoj plo~i bude uklesan krst, polumesec, ili oba znaka?“ Ubrzo nastade pragmatizam u dr`avi, a samim tim i u me|uqudskim odnosima. Ili obrnuto. Svejedno.

Mi, koji strahovasmo da }e nas ta nova pojava asimilovati, be`asmo od talasa kako smo znali i umeli. Samo smo se sklawali po }o{kovima tra`e}i ma kakvu zavetrinu ili zaklon i ~udili se kako doju~e gromade od qudi posr}u i padaju na plo~nike ulica, postaju}i ne19

izle~ive `rtve utilitarizma. Kako qude, sa kojima smo se do ju~e igrali lova u ra`i, polako po~iwe da jede mrak.

Dok su se u jezik useqavale neke ~udne re~i poput tranzicija, privatizacija, milicija, cia, bia, fbi...

Moj najboqi prijateq, a ko bi drugi, sa kojim sam zajedno poha|ao drugi razred u Petoj gimnaziji i sa kojim sam se na ~asovima, umesto na slu{awe profesora, uglavnom usredsre|ivao na 45-minutnu prepisku na iskqu~ivo hrvatskom jeziku (prevazilaze}i u upotrebi novogovora i najortodoksnije Hrvate), dakle prijateq za koga sam u svakom trenutku mogao staviti ruku u vatru, ostavi me na ledinu i u|e u Selmin `ivot brzinom svetlosti. Istom brzinom i iza|e, samo {to je u tom kratkom vremenu napravio dar-mar, razdevi~io je i hvalio se time sedam godina po gradu. Tako dobih {amar otre`wewa da me sav idealizam napusti za nekoliko sekundi. [ta sam mogao, otada po~eh da opreznije volim, i da {tedqivije izgaram u bezuslovnom predavawu sevdahu, na svoju {tetu, naravno. Jer bezbednost i prosta ra~unica u qubavi nikome nisu doneli ni{ta dobro.

20

MOJA PRVA QUBAV

U Leu sam se zaqubio odavno. Poznavao sam je od malih nogu (wenih malih nogu). Moje su noge u to vreme bile velike. Po prirodi stvari, trebalo je da nosim cipele broj 52, ali na moj zahtev, mama mi je kupovala obu}u broj 42, jer nisam `eleo da odudaram od proseka.

Kada bih se obuvao, podvrtao sam prste pod tabane i nakon du`eg perioda sam se uve`bao da hodam a da se ne prime}uje da sam nogat, odnosno stopalast. Za razliku od mene, Lea je imala normalnu veli~inu stopala, ali noge su joj bile krive kao da je celoga `ivota sedela na prevrnutom buretu, ili kao da je bila direktan potomak Huna. Kasnije se ispostavilo da je od malena imala zakupqen termin na Hipodromu, gde je svakodnevno jahala kowa, pa je oblik wenih nogu vremenom poprimio pomenuto zakrivqewe.

Lea je bila izuzetno lepa, na mamu. Ali otac wen, bio je toliko ru`an da zbog sopstvenog izgleda nikada nije izlazio iz ku}e. U retkim slu~ajevima, kada bi bio prinu|en da izmigoqi iz rupe, kako bi kupio novine i cigarete, bacao je dimne bombe ispred sebe, tako da ga niko nikada nije ni video. No dokoni i zlobni qudi su po tome zakqu~ili da nije lep, pa je takvo ube|ewe i ostalo. \avo ti je na{ narod.

Lea je imala 26 godina, dok sam ja prvo imao 13, a zatim 15. ^etrnaestu sam, izgleda, negde zaturio jer sam u tom velelepnom periodu bio zaboravio ne samo {ta je 21

to Futur drugi, nego i da mi je tog dana bio ro|endan, te sam ~itava dva leta imao 13 godina.

Ustvari, roditeqi te doti~ne godine nisu imali para za sve}ice i tortu, pa su pre}utali moje starewe. A ja, li~no, nisam ni brojao svoja leta u tom ludom periodu. Po~eo sam da ih brojim mnogo kasnije, tek kada sam napunio 84.

Bio sam klinac za wu i zato su svi, dok smo se {etali gradom dr`e}i se za ruke, mislili da mi je ona mama. Tako smo izbegli mnoge grube {ale i zadirkivawa na na{ ra~un.

Zaqubio sam se u wu ni na jedan pogled, {to }e re}i – unapred, nezavisno od iskustva. [to bi rekao na{ narod – a priori, mada ta re~ rogobatno zvu~i u qubavnom kontekstu. Najboqe je re}i: zaqubio sam se, brate, i pre nego {to sam je video. U svakom slu~aju, bilo je boqe tako jer, da sam u prvom susretu ugledao wene krive noge, mo`da do zaqubqivawa ne bi ni do{lo. Uostalom, ni sam se nisam mogao pohvaliti svojim ogromnim stopalima, zato se pred wom u kasnijim susretima nikada nisam izuvao. Znao sam da u odnosu na Leu nije bilo po{teno {to to skrivam, ali {ta sam drugo mogao da uradim: bojao sam se da }e prestati da me voli ako to sazna. Ludo sam je voleo i nisam mogao podneti pomisao da }e me ostaviti i pre nego {to se spojimo.

Lea Teoni, setio sam se i wenog prezimena, imala je nedefinisanu boju o~iju. Ujutru su joj o~i bile plave poput vedrog neba, popodne su bile zalene, a uve~e kestewaste. To me je ve~ito zbuwivalo jer nisam bio siguran da je to ista osoba, ali kad god bih spustio pogled dole i kad bih ugledao te krive noge, znao sam da je to 22

ona. Radovao sam se kao malo dete (a to sam ustvari i bio), {to je to ba{ ona, a ne neka druga.

Pri~ala je uvek mnogo, trpala je po dve re~i u jednu da bi postigla sve da mi ka`e. Neki put se de{avalo da tri re~i izgovori odjednom. U su{tini, nikada nisam ni razumeo o ~emu je govorila, mada sam je pa`qivo slu{ao. Pomiwala je u tim svojim zanosnim tiradama nekog Zenona, Parmenida i Ksenofana. Po{to sam mislio da su to neki qudi sa sela, nisam je previ{e ni zapitkivao. Zapravo, nisam ni mogao da do|em do re~i, a kad malo boqe razmislim, nisam ni imao {ta da ka`em i da sam dobio priliku. U`ivao sam u wenom zvonkom glasu i to mi je bilo dovoqno. [ta me se ticalo da li je tamo neki kom{ija Ahil br`i od korwa~e ili nije.

Bio sam sre}an {to slu{am weno umilno gugutawe.

Sre}an {to ona postoji, i {to postojim i ja. Da, bio sam sre}an.

Stanovala je u iznajmqenom potkrovqu jedne oronule zgrade sa koje je svakodnevno otpadao malter u velikim koli~inama. Op{tina se uvek izgovarala da ima pre~e investicije, i da }e wihova zgrada ubrzo do}i na red za renovirawe. Samo {to to, koliko se se}am, nikada nije do{lo na red.

Jednom se pove}e par~e tog maltera stropo{talo niza zid, i za ovolicno proma{ilo moju glavu. Palo je treskom ta~no ispred mojih nogu. Da sam u tom trenutku imao odgovaraju}i broj cipela, smrskalo bi mi prste.

I kako smo jednog dana re{ili da se vi{e ne razdvajamo, preselio sam se i ja u tu tro{nu zgradu da bismo `iveli zajedno. Weni roditeqi nisu ni jednog trenutka provalili prirodu na{e veze. Lea im je prodala 23

pri~u da sam ja dete iz kom{iluka koje je uzela na ~uvawe dok mi se roditeqi ne vrate iz inostranstva i da }e joj za to biti biti pla}eno ~im se oni vrate.To je pro{lo opu{teno jer joj je majka toliko bila okupirana poslom u kuhiwi i van we da nije imala vremena da se bavi pronicawem u obmane. A wen otac, kao i majka, uostalom, nikada me nije ni video, pa nije imao razloga da sumwa u poslovne poduhvate svoje k}erke. Sa ku}nim ogrta~em na sebi i tihotapkicama na nogama, ve~ito je bio zaklowen iza dnevnih novina i tavorio u oblaku duvanskog dima koji je proizvodio Marlboro 100’s. Tako nikada nisam uspeo da odgonetnem da li je zaista bio ru`an kao akrep, kako se pri~alo, ili je to bio samo malogra|anski aber.

Lei je }eretawe do te mere u{lo u krv, da ni u snu nije prestajala da diskutuje o svojim prijateqima sa sela. ^udom se nisam mogao na~uditi za{to se u provinciji qudima daju tako neobi~na imena kao sto su Volter, Ruso i Didro, kad imamo na{a, sasvim obi~na. Na primer @ika, Dragan i Pera. Pomislio sam da su im to verovatno nadimci, pa nisam hteo da je prekidam zbog takvih banalnosti kako ne bih ispao sme{an.

Da, bio sam sre}an bez obzira na sve.

A onda se jednoga dana nije pojavila da me sa~eka ispred {kole. Pomislio sam da je bolesna, ili da je oti{la kod babe i dede na selo. Ili da je imala vanredni termin na Hipodromu. Me|utim, prevario sam se. Na{la je nekog drugog.

Tada sam prvi put u `ivotu osetio {ta je bol. Plakao sam oko godinu ipo dana i ~inilo mi se da nikada ne}e prestati da me boli {to Lea Teoni vi{e nije sa mnom. Nisam se skrivao dok sam plakao, nego sam otvoreno hodao ulicom ridaju}i. Qudi su se okretali za 24

mnom, ~udili se i pomalo ~ak zavideli {to tako nesputano iskazujem svoja ose}awa. Verovali su, vaqda, da ispoqavam svoj o~aj povodom stawa u dr`avi, pa su zdu{no saose}ali sa mnom. Pojedini su prilazili i pitali me {ta mi je, ali to mi je jo{ vi{e osve`avalo ranu i izazivalo jo{ gori pla~. Na kraju su digli ruke od mene i nastavili da gledaju svoja posla {to me je, ~ini mi se, gore poga|alo i ~inilo da moj pla~ postane prodorniji. ^ak sam i u {koli, odgovaraju}i iz raznih predmeta, plakao kao ki{a, pa su mi profesori iz sa`aqewa poklawali dvojke, samo da me se re{e i da me vi{e ne gledaju. Jecao sam i na pismenim zadacima iz srpskog. Moji zadaci su se lako raspoznavali po tome {to mi je ve`banka uvek bila mokra, a suze, pome{ane sa mastilom pravile su mrqe od kojih se nije moglo videti {ta sam napisao. I za te mrqe sam dobijao prelazne ocene, pa sam na kraju iz osmog razreda iza{ao dovoqan, iako ni{ta nisam u~io.

Jednoga dana sam osetio da sam pro{ao kroz trenutak kada je trebalo da prestanem sa cmizdrewem, ali sam nastavio da ronim suze ~isto po navici, da bi jednog prole}nog predve~erja i to sasvim utihnulo.

Ostali su samo duboki uzdasi koji me i dan danas prate, a Leu nikada nisam prestao da volim.

Sve do onoga dana kada sam krenuo u drugi razred gimnazije, i kada je, negde sredinom prvog polugodi{ta, na{a stara profesorka oti{la u penziju, i kada nam je razredna saop{tila da od danas imamo novu profesorku iz srpskog jezika, i kada se na vratima u~ionice, sa dnevnikom u rukama, pojavila li~no ona – Lea Teoni.

25

Bogme, ni tada nisam ba{ prestao sasvim da je volim, samo sam je se na neki ~udan na~in pribojavao, deli}em bi}a i prezirao; a pokatkad sam nastupao sa primesama sarkazma u glasnim `icama dok sam odgovarao lekcije iz gramatike.

No, to je ve} bilo neko druga~ije ose}awe, kompleksnije i zamr{enije, i pripada nekoj drugoj pri~i.

Ovo je moj prvi sastav koji sam napisao kao wen |ak.

26

JEDAN DO@IVQAJ SA ZIMSKOG RASPUSTA

Tog zimskog jutra probudio sam se rano ujutru i, po navici, onako bunovan, spremao sam se da krenem u {kolu. Taman kad sam u{ao u zavr{nu fazu priprema, kada sam obuo cipele i ma{io se kvake na vratima, ~uo sam brata kako mi dovikuje: – Kuda si ti po{ao?

– U {kolu – odgovorih.

On se samo ironi~no nasmeja i re~e: „Kretenu, zar si zaboravio da ti od danas po~iwe zimski raspust.“ Zastadoh na pragu i u xepnom kalendaru videh da sam crvenim markerom zaokru`io taj datum kao zna~ajan doga|aj. Odu{evqeno sam reagovao na ovo saznawe kao da je sasvim novo. Vratio sam se u svoju sobu i istim redosledom sam se raspremio.

Me|utim, po{to sam u glavi pobrkao sve datume i nisam stigao da se na vreme organizujem za taj dan, samo sam se skqokao u fotequ u o~ekivawu da se ne{to desi.

Bilo {ta da se dogodi samo da mi dan ne pro|e bez ikakvog do`ivqaja. Vaqalo je sklepati kakav takav sastav na zadatu temu, a za to je trebalo biti potkovan istinitom pri~om. Moja profesorka srpskog Lea, nije nimalo naivna `ena i vrlo lako prepozna falsifikat, odnosno zadatak koji nije autenti~an. Zato ne bih smeo da izmi{qam ~ak ni detaqe, a kamoli da se poslu`im nekom krupnijom la`i. A po{to ja ne umem da ubedqivo komponujem neistinu, moram se strogo dr`ati konkretnih ~iwenica kako bih izbegao opasnost da mi zakqu~i 27

keca za kraj godine; u najmawu ruku ne bih smeo da dozvolim da mi se smawi op{ti prosek koji }e kasnije uticati na uslov za daqe {kolovawe.

Sedeo sam tako satima u nadi da }e se desiti mali zemqotres; bar tri stepena Rihterove skale, ali od svega toga nije bilo ni drhtaja. ^ak sam telefonom nazvao Seizmolo{ki zavod Srbije i pitao ih da li je na pomolu kakav mali potres, me|utim, dobio sam odri~an odgovor. [tavi{e, prijatan `enski glas je prokomentarisao: „Gospodine, vi ste bolesni. Vi ste za psihijatrijsku kliniku. Kad god zovnete napravite neki haos, napravite provokaciju...“ Znao sam da me je sa nekim pobrkala jer nikada ranije nisam zvao Seizmolo{ki zavod. Sneveselio sam se i po~eo da o~ekujem ne{to drugo, neku druga~iju vrstu spektakla ili makar ne{to pribli`no tome {to bi bilo dostojno da nosi ime do`ivqaj.

Ne znam koliko je vremena ta~no proteklo, kad za~uh neku galamu ispred ku}e. Istr~ah napoqe da vidim {ta se de{ava, kad ono mu}ak: u dvori{tu nije bilo `ive du{e. „Prokleta avlija“, pomislih i po~eh da se vra}am u kvartiru ~ija je toplina prili~no godila s obzirom da je napoqu bilo 11 stepeni ispod nule. Prolaze}i kroz dnevni boravak, ugledah starijeg brata sa daqinskim upravqa~em u ruci.

– Da li si mo`da ~uo da spoqa dopire neka galama?

– upitah ga u nadi da }e mi on re{iti zagonetku.

– Ne, ali sam zato ~uo za Bitlse iz Liverpula – iskezi se on ironi~no. – Ma, kakvu galamu, budalo – nastavi on. – Jedina galama koju sam ~uo je ova koju ti proizvodi{ postavqaju}i mi glupa pitawa. Zar ne kapira{ da isprobavam maksimalne mogu}nosti tona na zvu~niku televizora.

28

„Eto razre{ewa misterije“, pomislih razo~arano.

A taman sam se ponadao da se zbiva ne{to ozbiqnije od tv-buke. „Izem ti dan u kojem se ni{ta ne de{ava“, zakqu~ih.

Nizali su se tako dan za danom i svakim narednim bo`ijim svitawem mi se doga|alo sve mawe i mawe stvari, pod uslovom da se usudim prethodne nonsense nazvati nekim dogodov{tinama.

Pred kraj raspusta su mi prikqu~enija dospela do takvog stadijuma praznine da, verovao sam, ispod toga postoji samo minus 273 stepena.

Zami{qao sam kako moji drugovi iz razreda lome noge po belosvetskim ski stazama, odvaquju ragastove po glasovitim birtijama, kradu doma}e vozove sa sve {inama i prodaju ih inostranom tr`i{tu ispod cene i `ita, ili osvajaju prvo mesto na velikom konkursu: HELLO, MUSIC 4 YOU, kod profesora Dejana Cuki}a, i time sti~u pravo na snimawe spota visoke produkcije i veliku letwu reklamnu kampawu, dok meni ni tegla xema da padne sa najvi{e police u ostavi i razbije se.

Posledweg dana raspusta zavalih se u fotequ i po~eh naglas da ~itam kwigu „Pri~i nikad kraja“ autorki Gorice Ne{ovi} i Jelice Greganovi}. Ponadao sam se da }u u woj prona}i re{ewe za svoj problem jer, bio sam uveren, kwiga sa takvim nazivom mora da u sebi sadr`i formulu za bezizgledne slu~ajeve poput mog. Ali odmah na startu sam se zapleo u nastojawima da razaznam koji je ~iji, ili ~iji je koji, ili ~iji je ~iji – tekst. ^as mi se ~inilo da pojedini pasusi pripadaju Gorici (a bili su Jelicini), a ~as sam ih pripisivao Jelici (nesumqivo Goricine). Ustvari, negde sam ~uo, ili pro~itao, da je ta 29

kwiga direktan nastavak romana „Raweni orao“ spisateqice Milice Jakovqevi}, poznatije kao Mir Jam, te sam uzeo da to li~no proverim. Na sre}u, prona{ao sam vi{e nego {to sam tra`io: dobio sam sna`nu inspiraciju da jednoga dana, kada budem imao vi{e vremena i futura drugog, napi{em kwigu od 273 stranice koja }e oboriti sve rekorde ~itanosti i koja }e se zvati „Kraj pri~e“. Kako sam ve} opskrbqen zavidnom gra|om iz oblasti nede{avawa i ni{tavila, ne moram previ{e da brinem o fabuli budu}eg romana: zavr{i}e se odmah, na samom po~etku. [to ne zna~i da }e se iza kraja radwa nastaviti u vidu neke retrospektive. Naprotiv. Bukvalno }e na po~etku stajati ta~ka, dok }e ostatak sa~iwavati 272 prazne strane. Jedino se dvoumim da li da ta~ka bude bela, a listovi kwige crni, ili obrnuto.

S punim pravom i neskrivenim ponosom o~ekujem da taj roman postane svetski bestseler jer mu prevod na strane jezike ne}e biti potreban: nema mesta za bojazan da }e se ne{to od duha jezika izgubiti u transkriptu.

Oba{ka {to ga i nepismeni mogu ~itati i time pove}ati procenat pismenosti u svojoj zemqi. @ivot, koji je ina~e brz, a u posledwoj deceniji je postao jo{ br`i zbog blizine evropske unije, dosti}i }e na kraju takvo ubrzawe da }e se imati vremena samo za ~itawe mog romana. Velika je to prednost nad ostalim krasnore~ivim i brbqivim novelama koje, dodu{e, imaju {ta da ka`u, ali niko ne}e imati vremena da ih brsti.

Ve}ina ~italaca ve} nakon prve dve tri stranice prelama u sebi ho}e li nastaviti daqe sa ~itawem ili ne}e. E, ne}u im dopustiti ni najmawu priliku da se u

30

vezi sa tim kolebaju: ponudi}u im toliko kratko {tivo da ne}e postojati vremenska mogu}nost da stignu da ga odbace pre nego {to ga pro~itaju.

No, dobro. Lepo je ma{tariti otvorenih o~iju, me|utim, postavqa se pitawe ko bi uop{te kupovao takvu literaturu kada se mo`e lako skinuti sa Interneta.

Ko bi, pre svega, {tampao takve kwige u eri skupog papira a da ne bude ili sasvim lud, ili ve}i zanesewak nego {to sam ja? Najposle, ko bi uop{te ~itao takvo {ta kad bi ve} prvo dete upitalo roditeqa: „Tata, za{to si se zagledao u jednu ta~ku?“ A odgovor koji bi usledio ne bi glasio: „Zato {to sam je skupo platio“, nego: „Zato {to sam budala.“ Dakle, ipak }u biti prinu|en da sastavim obimnije delo, koje }e bar tokom prve tri stranice dr`ati pa`wu, a kasnije mogu da uvalim neku nebulozu poput ovog zadatka.

U toj zanesenosti budu}om kwigom, nije mi dopiralo do svesti da u mom `ivotnom opusu ne postoji ni jedan tri~avi doga|aj~i} koji bi ispunio obi~an pismeni iz srpskog, a nekmoli roman ve}ih razmera koji pretenduje da bude dostojan nastavak drugog nastavka Rawenog orla. Odlo`io sam kwigu Pri~i nikad kraja na upra`weno mesto na polici, oplemewen elokvencijom radio voditeqke, ali praznih {aka za svoju gra|evinu.

Svakako ne smem zaboraviti da Goci predlo`im da se okane koautorstva i da postane jedina autorka svojih dela. Pobogu, raspadaju se dobri bendovi poput [arla Akrobate, pa za{to i ona ne bi mogla da se raspadne od Jelice? (Ako je ovo semanti~ki dobro re~eno?). No, o tome }e kona~ni sud dati profesorka Lea Teoni.

31

I taman kada sam pomenuo svoju profesorku, trgoh se pri pomisli da sam preduboko zaglibio u digresiju, rizikuju}i da dobijem crveni karton zbog nedoslednosti temi. Ali taj trzaj je bio blago prenu}e spram onoga {to je usledilo. Naime, jo{ uvek sam se nalazio u nekom neodre|enom stawu kome{awa razuma i ose}ajnosti, kad se za~u prodorno zvono telefona. Bio je to stari model aparata jo{ iz vremena nema~ke okupacije, pa druga~ije nije ni mogao da zvoni. Gotovo ispadoh iz foteqe od iznena|ewa. U deli}u sekunde, pre nego {to sam shvatio da je to telefon, pomislio sam da po~iwe {kolski ~as za koji nisam spreman. Stresao sam se pri toj pomisli i primetio da mi dla~ice na ruci zauzimaju ugao od 90 stepeni u odnosu na ko`u. Ipak, u tananijem oslu{kivawu tonova, telefon (makar i nacisti~ki) zvu~i za nijansu pitomije od {kolskog zvona, te mi ta mala prisebnost u raspoznavawu finesa pomo`e da se sasvim okura`im i odlu~no krenem prema napravi za bu|ewe iz sna i bliski razgovor na daqinu.

Da sam u tom ~asu imao rep, videlo bi se kako wime radosno ma{em jer je napokon neko provalio da mi je mobilni blokiran i pozvao me na fiksni. „Hvala bogu“, pomislih. „Ovo mora da je neko ko me poziva na pi`ama party, ili tome sli~no.“ U sladuwavoj strepwi, dok sam u sebi pevu{io neku ki~ pesmicu, podigoh slu{alicu.

– Alo – rekoh.

– Prepoznala sam ti glas. Ovde tvoja profesorka srpskog Lea. Samo sam htela da te podsetim da je danas posledwi dan zimskog raspusta i da sutra o~ekujem tvoj pismeni zadatak na uvid. Ako nekim slu~ajem nisi stigao da ga uradi{ ili si, ne daj bo`e, zaboravio da to u~ini{, ovo ti je posledwa {ansa, ali ne ona [ansa na 32

Ta{u, ve} u stvarnom `ivotu. Ne brini, ~itav dan je pred tobom. Udahni duboko, opusti se, uzmi nalivpero i potanko opi{i neki do`ivqaj koji je obele`io tvoj zimski raspust. Da nisi ve} mo`da zavr{io pismeni, pa ti ja uzalud sve ovo pri~am? Ili si tek po~eo?

– Da, da, profesorka. Pi{em – slagah trepnuv{i jer me nije mogla videti.

– Ah, kako je to pohvalno. Samo nastavi tako. Vidimo se sutra i ne zaboravi: kod mene imate prva dva ~asa. Zdravo.

– Dovi|ewa, profesorka. „Jao, Dragane! Ne radi{ ono {to sam ti rekao!“, behu prve misli koje mi prostruja{e kroz glavu posle spu{tawa slu{alice. Videh sebe kako propadam kroz prostor vrtoglavom brzinom, a dole, na dnu provalije, ~ekala je tvrda podloga, kao opomena da pad ne}e ve~no trajati, mada bih vi{e voleo da je to samo otvor za po~etak novog pada. Ukratko, bio sam razjaren do ludila jer me je mrzelo da zaobilazim op{ta mesta.

Ne ~ase}i ni ~asa, u fioci za alat prona|oh ~eki} od pet kilograma, skoro macolu, i zamahnuh wime prema telefonskom aparatu koji je bio nedavno kupqen u antikvarnici za 300 evrija (cena ko{tawa mi je tek kasnije pala na pamet).

Po{to pri~i nikad kraja, mora}u da je skratim, pa svidelo se to meni ili ne.

Dakle, pu~e telefon k’o berlinski zid. „Najzad“, pomislih sa izuzetnim olak{awem i pritom na~inih pokret rukom kao {to to ~ini Ana Ivanovi} kada postigne zna~ajan poen, propra}en onim karakteristi~nim: „Yes!“

33

„Kona~no imam doga|aj vredan opisivawa u pismenom zadatku na temu Jedan do`ivqaj sa zimskog raspusta“, samo da prona|em olovku.

Uto se na vratima moje sobe, ustvari zajedni~ke, pojavi brat sa pozama{nom toqagom u rukama.

Nisam mogao a da ne primetim da je batina koju je stiskao {akama imala dva kraja i da je bila moderno dizajnirana, premazana tankim slojem bezbojnog laka.

Za razliku od one koja je iz raja iza{la, i koja je bila sva kvrgava i asimetri~na jer je nastala u jako davnom vremenu (verovatno su je Eva i Adam odatle izneli), ova je imala finu i suptilnu liniju. Izgledalo je da je serijski proizvo|ena i da je namewena jednoj vrsti sporta koji se zove bezbol. Interesantan naziv palice s obzirom da proizvodi efekat suprotan svom imenu.

Ustvari, pi{e se baseball, a ~ita kao bejzbol, no u toj situaciji namerna gre{ka u izgovoru bila mi je bli`a neposrednoj stvarnosti.

Svakakva besmislena zapa`awa prolete ~oveku kroz svest u trenucima predstoje}e opasnosti.

– [ta to radi{, idiote? – zaurla najro|eniji. – Da li si ti normalan, ~ove~e? Za{to razbi telefon?

Ima{ li ti pojma koju on antikvarnu vrednost ima?

Profesorka Lea }e sutradan ustvrditi da su to upitne re~enice, mada sam ja ube|en da su deratorske i urlatorske, pa se pitam za{to na wihovim krajevima ne stavqam znakove uzvika, nego znakove pitawa.

Elem, na te prosta~ke izlive besa koji ne poznaje ni prostopro{irenu re~enicu, a kamoli slo`enu, samo slegnuh ramenima. Ni{ta drugo nisam mogao da uradim.

By the way, on je platio taj telefon. Od znoja, a ne od spekulacija. Tada sam se i setio cene.

34

I tako. Dok mi se ro|eni braca pribli`avao sa namerom da ubije boga u meni, izgarao sam od zadovoqstva {to doga|aji po~iwu da se ni`u neverovatnom brzinom. Prosto ne}u sti}i da zapi{em sve {to me bude sna{lo, zato {to }e me posle brata dobro izlemati tata i mama, posle wih }e na red do}i stri~evi i strine, zatim }e me kroz {ake propu{tati ujaci, tetke i ostala mnogobrojna rodbina.

Dok stoi~ki trpim udarce, naviru mi se}awa iz svih vrsta pro{losti; se}awa koja se`u ~ak do imperfekta.

Neka od wih su pome{ana sa odlomcima iz tu|ih iskustava, ali su mikroskopski razlu~iva i jasna. Na primer, setio sam se da me je (i ne samo mene) povodom kwige Pri~i nikad kraja, obmanuo Goricin li~ni menaxer Dragan Ili}, slagav{i da je to nastavak Rawenog orla, a da pritom nije ni trepnuo. Setio sam se, daqe, gde sam 1997 godine {tekovao 200 dinara da mi se na|e, me|utim, kad su mi te pare bile najpotrebnije, bejah zaboravio gde sam ih sakrio. Zatim sam se setio kako se u psihi odvija proces zaboravqawa, odnosno kako nastaje zaborav i koji je prelomni trenutak u vremenu kada vi{e ne mo`emo da se setimo {ta smo zaboravili. Tako nastaje otu`na situacija kada na{ li~ni ra~unar stupa na scenu poku{avaju}i da nas zavede ja~inom svoje memorije i porobi nas pod izgovorom kako samo `eli da nadomesti na{e praznine u se}awu. Ali to mo`e da upali samo kod onih koji u glavi imaju ne{to mawe od 700 MB, i koji pred spavawe ne stave ka`iprst na slepoo~nicu; na onaj deo slepoo~nice na kojem pi{e SAVE MY SETTINGS. [ta sve dobre batine mogu da izvuku iz ~oveka!

Me|utim, jo{ ujaci nisu ni do{li na red da me mlate, a ve} mi je bilo jasno da mi vi{e nikada ne}e pasti 35

na pamet da pri`eqkujem ma kakav do`ivqaj; ni sa zimskog, ni sa letweg, niti bilo kog drugog raspusta, pa makar mi odsekli ruke i pretvorili me u kamen, {to ka`e Branko, jer, radije }u imati unutra{we iskustvo jedne anti~ke skulpture, nego sa peticom iz srpskog u kwi`ici ubacivati ugaq kod narodnog poslanika koji se potpisuje palcem.

36

TE[KA VREMENA

Nai{la su zaista te{ka vremena. Ne mo`e ~ovek u wima vi{e da se sna|e. Prosto da se izgubi.

Evo, uzmimo na primer Futur II. To vreme mi ide na `ivce, gazi mi po ganglijama, zabada mi viqu{ku u xigericu… i sve to jer ne mogu uop{te da ga dohvatim.

Nikako da ga dosegnem. Naprosto, zavidim qudima koji, ne samo da to mogu da urade dok si pqesnuo dlanom o dlan, nego, molim te lepo, uveliko `ive u tom, za mene, nedoku~ivom vremenu. I ne samo da `ive, ve} su se svojski u wemu razba{karili.

Takav je, recimo, jedan moj omiqeni politi~ar, ako ja uop{te imam omiqenog politi~ara. Svejedno. Gospodin se lepo zavalio u Futuru II i ne izbija iz wega ni nedeqom. Ne mo`e{ ga isterati odatle ni milom ni silom. Stalno ponavqa jednu te istu re~enicu: „Kada budemo udarili temeqe, sagradi}emo krov… Kada budemo napunili 18 godina, mo}i }emo da glasamo… Kada budemo bili boqi, bi}emo ono {to treba da budemo, a to zna~i da }emo biti boqi nego {to sada jesmo, a po{to smo ve} sada boqi nego {to smo bili ju~e, to zna~i da }emo sutra biti jo{ boqi nego {to smo bili preksutra. A dok to ne postanemo, bi}emo ono {to jesmo, ako to ve} nismo.“ Do|e mi da mu predlo`im: „Hajde da prvo sagradimo krov, pa }emo kasnije ve} nekako smandrqati temeqe.“

37

Ili: „Hajde prvo da glasamo sa 16, pa }emo posle (od 18te do 20-te) da apstiniramo od glasawa po{to smo to pravo ve} iskoristili.“ Jer ne mogu vi{e da ga slu{am.

Dodu{e, ponekad on nakratko svrati i do Futura I, da vidi {ta ima. To pute{estvije mu do|e kao mali izlet u materwi vokabular jer }u-}e{-}e behu prve re~i koje je nau~io kad je progovorio. Mama, tata, baba, deda mu be{e suvi{e komplikovano za izgovor. Obi|e on uzgred i trpni oblik Futura II, i ~im tamo nai|e na re~enicu: „Posle toga on bude vra}en na svoj raniji polo`aj“, prene se i hitro se vra}a u svoj dobri stari Futur II u naj~istijem obliku.

Ali pustimo politi~are i wihove umi{qene probleme sa budu}no{}u: sva vremena su te{ka!

Pluskvamperfekat, da ka`emo, nimalo nije naivan, iako se na prvi pogled ~ini da ne mo`e {koditi ne{to {to je pro{lo, {to be{e.

Ima qudi koji se tamo prili~no lako snalaze i fino `ivotare.

Deda moj po maj~inoj liniji je, primera radi, jutra jednog spakovao kofere, namazao crne cipele kafenim imalinom (jer nije dobro video), izglancao ih, i nakon kratke pauze zauvek se preselio u pluskvamperfekat. ^ak se nije ni oprostio sa nama najbli`ima. Nepozdrav je pravdao time {to ga i daqe neprekidno vi|amo, samo {to nije tu. Lepo nam je dosko~io lucidnim paradoksom: tu je, ali nije prisutan. Kada ga ne{to priupitamo, odgovara {turo i monotono, poput kakve holografske projekcije. Wegovi se odgovori nisu bitno razlikovali od sadr`aja lawske {tampe, sem {to mu be{e, be{e naju~estaliji izraz. Hteli ne hteli, morali smo da se pomalo divimo ~oveku koji je tako elegantno, lagano i jed38

nostavno i{~ezao iz na{ih `ivota a da za to putovawe nije koristio vremensku ma{inu H. X. Velsa.

Na kraju provalismo da ga je u Prezentu nepodno{qivo boleo zub ili glava, te je, siromah, potra`io spas izvan sada{wosti. Bilo je logi~no da ga tra`i u pro{losti jer se se}ao, dodu{e na jedvite jade, da ga neko} ni{ta bolelo nije. Pluskvamperfekat mu je bila najbli`a stanica. ^emu da ide dubqe u pro{lost kada su mu ve} tu, iza prvog ugla, prestajali svi bolovi i muke. Odatle se perfektno video aorist i brzo se do wega moglo sti}i ako bi se za to ukazala potreba.

Me|utim, ima i gorih ili, ko }e ga znati, mo`da boqih slu~ajeva. Sve {to se ti~e proticawa je zamr{eno i te{ko da se pouzdano mo`e znati {ta je gore od boqega.

Egzemplar je prijateq moj jedan, i to vrlo prisan, koji ode jo{ daqe od moga dede po majci te zavr{i u nekakvom imperfektu. ^inilo se kao da nema te sile koja bi ga istrgla iz tog vremena. Bog sveti zna koji ga je |avo naterao da se tamo ukotvi.

Mi, wegovi najboqi prijateqi, a bilo nas je otprilike jedan, poku{avali smo da ga izvu~emo iz te ma|ije, ali uzaman. Mislio je da smo sasvim ludi {to se i sami tamo ne usidrimo. LED ZEPPELIN, DEEP PURPLE, BLACK SABATH... – buncao je.

Tamo, ka`e, postoja{e `ena jedna sa kojom mi se de{avahu najlep{e stvari u `ivotu, iako ne ima|asmo leba da jedemo. Pre`ivqavasmo od `ickawa ispred dragstora u Nu{i}evoj i ne i|a{e nam lo{e. Odla`asmo redovno na koncerte. IAN GILLAN peva{e u hali Pionir, predgrupa mu be{e PAKLENA POMORANXA iz Slovenije. To se ne mo`e zaboraviti.

39

Ne znam, mo`da se to mo`e i nostalgijom nazvati, ali kada je u toj meri izra`ena, po~iwemo sumwati da kao takva prevazilazi dimenzije sopstvenog naziva i pretvara se u ogor~enu mr`wu prema sada{wem vremenu. Jer za nostalgiju je vaqda neophodno da se bude ovde kako bi se volelo ono {to je tamo podaqe, a ne izolovati se u minulom vremenu bez rezerve i odstupnice.

Ne mali broj puta sam odlazio u posetu svom prijatequ i zaticao ga kako mewa iglu na gramofonu, dok dana{wa mlade` napu{ta ~ak i CD, oslawaju}i se iskqu~ivo na You Tube, ne `ele}i da imaju nikakav fizi~ki kontakt sa muzikom. A za gramofon su ~uli mahom iz pri~a koje im pripovedaju babe i dede, te s punim pravom smatraju da se takva naprava danas mo`e na}i jo{ jedino u muzejima, kao redak eksponat.

Vinil, mom prijatequ, postade feti{, kao {to su nekim hedonistima slabe ta~ke nylons and stockings.

Ostalo mi je nejasno da li je to daktilno name{tawe ru~ice na gramofonu i spu{tawe igle na po~etak plo~e, i taj karakteristi~an zvuk kada igla sklizne u `leb, imalo veze sa seksom, ali nije se po tom pitawu izja{wavao i gnu{ao se sterilnog zvuka koji ne miri{e na vinil. Govorio je: „Ize{ ti kompoziciju u kojoj sve te~e kao med i mleko. Nema u`ivancije dok plo~a ne pucketa i dok igla ne po~ne da preska~e pa na ru~icu mora{ da mete{ petoparac kao teg.“ Ili sam ga zaticao kako {irom otvorenih o~iju gleda crno-bele filmove u kojima vo`wa automobilom i background nemaju veze jedno s drugim.

Jednom prilikom je upravo gledao film My Friend Irma, koji je od samog po~etka vowao na hepiend, gde neki peva~, imenom Steve Lerd, zapo~iwe svoju muzi~ku karijeru u nekakvom Gipsy tea room-u, i gde se neodoqivo na40

me}e utisak kako }e na kraju postati slavan i zaraditi brdo novaca.

Po tome smo zakqu~ili da je na{ prijateq ovisnik ne samo o imperfektu, nego i o predvidivosti.

I tako‌ Kad pogledamo sve ove likove koji tavore u kojekakvim vremenima, pomislili bismo da nam preostaje jedino Prezent, da ga veli~amo, slavimo, i da u wemu natenane u`ivamo.

Kad ono – mu}ak!

Sada{we vreme ispada najgore od svih.

Kako?

Uop{te ne postoji! (Sude}i po dokazima eminentnih filozofa).

Primera radi: da bismo samo izgovorili re~ prezent, potrebno nam je izvesno vreme. Izgovaraju}i je, sporo ili brzo (zavisno od karaktera osobe), dolazimo do sredi{weg slova Z. Tako dospevamo u centar sada{wosti, u srce zbivawa.

PRE, u re~i prezent, postaje zaista pre, to jest pro{lo vreme.

Da izludi{: pro{lo vreme usred prezenta! Ostatak re~i predstavqa budu}nost: jo{ ve}e zame{ateqstvo.

Zanimqiv je onaj sredi{wi deo, onaj suvi centar, koji nije dovoqno istra`en, a mo`e da ~ini ~uda jo{ ovog trenutka.

41

MOJA PRVA PARANOJA (psiholo{ki triler)

Bilo je negde oko tri sata posle pono}i kada sam primetio da mi je Microsoft Word crko i da ispisuje jednu te istu re~enicu {ta god da napi{em. Pozvao sam majstora da to popravi i on me po{teno izgrdi {to ga uznemiravam u nedoba jer je, stigav{i, samo pritiskom na levi klik, na odgovaraju}em mestu, ispravio stvar i vratio se ku}i da nastavi sa spavawem.

Bilo je negde oko tri sata posle pono}i, i ne{to malo vi{e, kada sam pomislio da mi se Word opet pokvario, a trenutak kasnije sam shvatio da sam tu re~enicu ovoga puta svojevoqno ponovio i bilo mi je {est puta lak{e, kao da sam na Mesecu.

Bilo je negde oko tri sata posle pono}i, i mnogo vi{e od toga, a zatim je odjednom otkucalo ~etiri. Iza toga je izbilo pet sati i po~iwalo je da svi}e. Ono {to je postojalo, po~elo je da se nazire u svojim prepoznatqivim oblicima. Sa~ekao sam da do|e {est sati izjutra kako bi se jasnije videlo ono o ~emu }u pisati i ~im se to desilo, nastavio sam da pi{em u sebi. Iza{ao sam napoqe da pomognem stvarima i predmetima da pre|u iz stawa poluvidqivog u kristalno jasno.

Iako je sunce ve} uveliko granulo, ni{ta se od sijaseta predmeta u prostoru nije razaznavalo dok na wih nisam usmerio pa`wu. Sunce bi ostalo nevi|eno da ga nisam preleteo pogledom. Po~eo sam da zurim u jedno drvo, mislim da je to bila lipa, i biqka je bila veoma 42

zahvalna {to sam joj omogu}io izgled. Ali ta ista lipa je zahtevala rasko{nije i detaqnije postojawe, pa sam o~ima po~eo da joj opisujem svaku gran~icu i svaki list ponaosob. Ukazao sam joj pa`wu ~ak i na specifi~an reqef kore. Na `alost, oblik i izgled korena se krio pod zemqom tako da je ostao obostrano nepoznat.

Nastavio sam da prostim gledawem stvaram svet oko sebe, kad je nai{ao jedan ~ovek i udvostru~io izgled stepeni{ta koje sam posmatrao. Zbunila me je ~iwenica da isto to stepeni{te sada postoji na dva razli~ita mesta, u dve razli~ite perspektive, i zato sam po~eo da ga do`ivqavam druga~ije. Od tog trenutka ono vi{e nije bilo isto te sam napustio solipsizam kao na~in gledawa na svet i produ`io sam da se kre}em daqe, mislim da je bilo nizbrdo, ostavqaju}i ~oveka u nedoumici za{to mu nisam rekao dobro jutro kad ga dobro poznajem budu}i da ga sre}em svakog bogovetnog svitawa na tom istom mestu, i da mu svaki put neizostavno upu}ujem ovu genijalno izmi{qenu frazu!

Po{to mu se izostanak pozdrava u~inio vrlo neobi~nim, krenuo je za mnom da ispita stvar. Primetiv{i da me prati, a istovremeno `ele}i da izbegnem obrazlo`ewe zbog ~ega je ovoga puta li{en pozdrava, skrenuo sam u prvu uli~icu levo i sakrio se iza jednog bureta, koje je u zimskim no}ima slu`ilo klo{arima da u wemu lo`e vatru kako bi se grejali, a preko leta ga niko nije odatle sklawao. S obzirom da mi je deo ruke, gledano iz wegove perspektive, ostao nesakriven (ili mi se tako samo u~inilo), bilo mi je jasno da stvar jo{ uvek nije privedena kraju i izleteo sam iz svoga skrovi{ta trkom. On je na trenutak zastao, pomalo iznena|en mojim pona{awem, ali ga je slu~aj jo{ vi{e zaintrigirao te je po~eo da tr~i za mnom kao sumanut.

43

Sunce, koje je sve ja~e pr`ilo, asfalt, koji se tokom no}i nije ni ohladio, doprineli su da se naglo oznojim, tako da je ideja da se ponovo negde sakrijem postala krajwe neupotrebqiva jer me je mogao lako na}i prate}i krupne kapi znoja koje sam ostavqao za sobom. Sa druge strane, sve vi{e su se nagomilavala obrazlo`ewa koja sam morao da mu podnesem kao ta~an izve{taj u slu~aju da me stigne. A ve}inu odgovora na svoje pona{awe nisam ni sam znao.

Skrenuo sam u jednu od sporednih ulica, koju su tek oprali poliva~i, nadaju}i se da }u mu tu zametnuti trag, ali na moje veliko zaprepa{}ewe (u zaokupqenosti bekstvom i neplaniranim dotokom adrenalina nisam to ni mogao ranije primetiti), on me je ve} ~ekao na kraju iste ulice, ovla{ naslowen laktom na stablo divqeg kestena, samo desetak metara ispred mene. Video sam kako se mirno ~e{qa desnom rukom dok levom dr`i ogledalce ispred sebe gotovo ube|en da mu ovoga puta ne}u uma}i, ali sudbina je izme|u nas dvojice namestila jednu zgradu bez interfona, sa otvorenim ulazom, u koji sam vrtoglavo skrenuo sa posledicom i{~a{ewa lakta kojim sam zaka~io o{tru ivicu zida. Pomislio sam da je mo`da u tom trenutku bilo pametnije da sam se pre ulaska u zgradu samo okrenuo na suprotnu stranu i po~eo da tr~im nazad, ali postalo mi je jasno da ne bih mogao da se zaustavim jer bi me inercija, koja se u toj brzini nakupila, odvela pravo u wegovo naru~je. Hvatao me je neartikulisani strah od tog ~oveka, a tu se ume{alo i neizbe`no ose}awe da sam zbog ne~ega kriv, i da postajem sve krivqi {to du`e odolevam hvatawu. U po~etku je sve to izgledalo bezazleno: jedno obi~no dobro jutro moglo je da me spase svih ovih neda}a, ali kad bi ~ovek znao gde }e da padne, on po svoj 44

prilici tuda ne bi ni pro{ao nego bi non{alantno zaobi{ao to mesto i nakon izbegnute opasnosti bi se osvrnuo da ga posmatra, cere}i se samozadovoqno {to nije naseo na ~ulima nedostupnu zamku.

U zgradi nije bilo svetla, ili bar ja nisam mogao da prona|em prekida~ koji bi mi omogu}io vidqiviji put prema vi{im spratovima. Ili su zlo~esta deca porazbijala sve sijalice, dugmad i prekida~e, ili sam ja usled `urbe bio neosetqiv na detaqe. Ni oba lifta nisu pokazivali znakove `ivota; ostavqali su utisak kao da je pau~ina jako vezivno tkivo koje im ne da da se pokrenu. Hteo-ne hteo, morao sam da se probijam kroz ustajalu tamu i da napamet procewujem razmake izme|u stepenika. Da sam imao vremena da se prilagodim mraku, mo`da bih ne{to i video, ovako mi je preostalo samo da se dovijam. Dotumbao sam se nekako do prvih vrata za koja ne bih ni znao da su na tom mestu da se slu~ajno nisam {akom oslonio na zid i pogodio pravo u ne~iji prekida~ za zvono. Osetio sam da tu mo`da le`i spas, pa sam nastavio da zvonim. Zvonio sam dugo, kratko, pa predugo, pa najkra}e. Isprobavao sam sve mogu}e kombinacije kao da tra`im {ifru za otvarawe nekog sefa.

Ustvari, sve je to trajalo savr{eno kratko jer sam u deli}u sekunde uhvatio sebe kako zvonim kao pomahnitao, pa nije ~udo sto mi niko nije otvarao.

Bio sam izbezumqen, a tamna figura ~oveka koji me je progawao ve} se nalazila na ulaznim vratima zgrade.

Po{to mu je svetlost dopirala iza le|a, delovao je krupnije i jo{ mra~nije, poput utvare, {to mi je na trenutke oduzimalo prisebnost sve do klecavosti u kolenima i izmicalo iz vida prvobitnu jednostavnost celokupnog doga|aja.

45

Ni{ta mi nije preostajalo nego da nastavim sa be`awem.

Dr`e}i se za gelender kao za pouzdanog vodi~a, bauqao sam po pomr~ini prate}i okuke koje su ukazivale na skretawe za sprat vi{e. Nisam vodio ra~una o tome koliko sam spratova pro{ao, ali pri jednom od mno{tva poluskretawa ugledao sam kako sija crveno svetlance iz prekida~a za neko zvono. Pohrlio sam prema wemu i bio sam te sre}e da mi jedna `ena ubrzo otvori vrata. Bila je skoro odu{evqena pri ovom jednostavnom ~inu, kao da je o~ekivala nekog drugog, a zatim se sasvim sneveselila ugledav{i moje unezvereno lice.

Kako je bila zate~ena u spava}ici, brzo navu~e na sebe ku}ni ogrta~ koji je visio na obli`wem ~iviluku, i naglasi se weno nesigurno dr`awe. O~i su joj bile tako razroga~ene kad me je videla, da se odmah upla{ila {to pokazuje strah pred nepoznatom osobom, rezonuju}i da }e upravo time isprovocirati nameru kod tu|ina da iskoristi svoj plo`aj ponu|ene nadmo}i iako u po~etku nije mislio ni{ta lo{e, ili ~ak nije ni mislio. Zato je po~ela da suzdr`ava drhtawe od straha i poku{ala da se qubazno osmehuje, ali u tom osmehivawu je bilo vi{e upitne bojazni da li }e se primetiti wena prvobitna nesigurnost, nego {to je bilo istinske veselosti i blagonaklonosti. Naravno, kao ~ovek koji nije imao mnogo vremena za suptilniju analizu neprijatne situacije u koju je igrom slu~aja upao, uputio sam joj blagi pogled i {apatom je upitao da li mogu da u|em, dodav{i da }u kasnije sve objasniti.

Da je meni neko tako banuo na vrata, oterao bih ga na najgrubqi mogu}i na~in govore}i: „Nosi se bre u tri pizde materine! Malo je meni mojih muka, nego si mi samo jo{ ti falio!“, i zalupio bih vratima. Me|utim, u 46

ovoj krotkoj `enici prevladala je plemenitost koja je u trenu odagnala sve svoje bojazni i bez suvi{ne rasprave me je pustila da u|em u stan.

U{ao sam i tiho zakqu~ao vrata za sobom. Iz tu|eg, ili iz li~nog iskustva, ~uvstvovao sam kako u praznom hodniku mo`e da odjekne naglo {kqocawe jezi~ka na bravi, zato sam to izveo lopovski be{umno. Uzdao sam se u mogu}nost da ~ovek koji me prati ne mo`e pouzdano znati da li mi je usput neko otvorio vrata i pustio me unutra, ili sam produ`io skroz do vrha i popeo se na krov zgrade.

Izgleda da sam poranio sa preuveli~avawem vrlina svoje neo~ekivane spasiteqke jer, dok sam birao mesto gde }u sesti i malo predahnuti od ove bezumne trke, primetio sam da se na wenom licu ponovo pojavquje tra~ak sumwe i preispitivawe u ispravnost svog postupka. Ali, ne rekav{i ni{ta, ostavi me samog u sobi i ode u kupatilo da se presvu~e. Ma koliko umoran, nisam mogao sedeti na foteqi du`e od jedne re~enice u svojoj glavi. [etao sam po sobi uznemiren i svaki ~as sam zastajkivao pred ulaznim vratima da oslu{nem {ta se de{ava u hodniku. „Mo`e“, rekao sam umi{qaju}i da mi gazdarica iz kupatila dovikuje pitawe ho}ete li da vam skuvam kafu. „Sla|u“, rekao sam uobra`avaju}i da `ena pita kakvu kafu pijete. Da nije ni{ta rekla, potvr|uje ~iwenica da je iza{la iz kupatila i upitala ho}ete li da vam skuvam kafu, i to na na~in na koji se to pita prvi put. Verovatno je odande ~ula moje re~i i pomislila kako joj zaobilaznim putem sugeri{em svoju `equ. Ne, hvala, odgovorio sam. Ne}u kafu. Mo`da malo kasnije, dodao sam, ako sve bude u redu. Izraz lica joj se pretvorio u izraz osobe koja nestrpqivo o~ekuje da 47

se neodlo`no objasni moja vidna uznemirenost i naprasno upadnu}e u ovaj miran i pristojan dom.

Taman sam po~eo da joj pri~am kako mi je Word zapeo kod re~enice Bilo je negde oko tri sata posle pono}i, kad se za~u zvono na vratima.

Sav pretrnuh.

Na vratima se pojavi ~ovek kojem nisam rekao dobro jutro.

Iako sam tri godine dana ranije ostavio duvan, u tom momentu mi se pojavi jaka `eqa da pripalim cigaretu, {to se u toj meri nije izra`avalo ni u najkriti~nijim trenucima apstinencije. Krenuh rukom prema xepu gde sam pre tri godine dr`ao cigarete i nije me za~udilo {to ih tamo nisam na{ao. Znao sam da je to obi~an flash-back sa kojim se lako mo`e iza}i na kraj, ali kako da iza|em iz ove neobi~ne stupice, kud }u sad.

Tada, u tom najbitnijem trenutku u svom `ivotu, nisam doneo nijednu odluku. Niti sam poku{avao da pobegnem u bilo kom pravcu, i time produ`im ovu neverovatnu agoniju, niti sam se trudio da ostanem na svom mestu: naprosto sam ostao ukopan tu gde jesam, postaju}i sve vi{e svestan ~iwenice da je prepu{tawe sudbini najgore od svih mogu}ih re{ewa.

Dok se progoniteq krupnim koracima pribli`avao mestu gde sedim, registrovao sam u wemu svog ro|enog oca, pa mi je laknuko u smislu da prepoznajem poreklo svog sraha i potencijalnog kreatora sopstvene sudbine, a `ena koja mi je otvorila vrata i primila me u stan, bila je moja majka, {to me je, nakon {to sam je prepoznao, opet uquqkalo u smirenost jer tog trenutka sam jasno shvatio odakle vreba opasnost.

48

KAFANSKI LAVIRINT

Ulazim veoma zgodan u kafanu (prethodno sam pred ogledalom proveo oko sat vremena a da nisam pravio pauze u doterivawu) i sa podignutim ka`iprstom obra}am se mladoj konobarici da mi donese fla{u piva.

Ose}am kako mi uspravqeni prst miri{e na kolowsku vodu.

Unapred sam znao da je ta, lepa poluplavu{a, koja je u tom trenutku stajala za {ankom i gledala u mom pravcu, shvatila moju poruku i da je ta~no razumela koje pivo `elim, po{to sam redovan gost.

Nakon izvesnog vremena ona mi opu{teno donosi vodku. Dobro, mislim u sebi (jer ne umem da to ~inim naglas), pogre{ila je, gu`va je u kafani, ne{to je sigurno iskrslo pa je pobrkala lon~i}e.

Kada je pri{la mom stolu, zbog velike galame povisim ton odvajaju}i re~ od re~i sugestivnim pauzama, jasno i razgovetno izri~u}i svoju `equ, ne zaboraviv{i da pritom pomenem i vrstu piva koje nameravam popiti.

Ona mi, a video sam da usput nije uslu`ivala nikog drugog, mrtva ozbiqna, donosi viwak. Dok je jo{ stajala tu, preda mnom, potpuno nesvesna {ta je u~inila, proderem se tako glasno da je i narod na autobuskoj stanici preko puta kafane u}utao. Rekao sam: pivo.

Pro|e neko vreme i ona mi donosi pepsi-kolu. Tad uzimam papir A/4 formata iz moje fascikle, koju sa sobom nosim u svim prilikama, i nacrtam joj bocu piva.

Crte` joj se izuzetno dopadne, urami ga u obli`woj 49

radwi, vrati se tr~e}i u kafanu kako {ef ne bi primetio da je bila odsutna, ode do omiqenog joj zida, skine zid i oka~i ga o sliku. Posle toga mi donese kowak.

Meni tu pukne film te pozovem drugo osobqe.

Slede}i konobar mi otprve donosi `eqeno pi}e, ali dok se ja samozadovoqno osmehujem i likujem, on se u hodu smuva sa nekom prostitutkom (koja je u objekat u{la da u`icka neku kintu po{to napoqu nema posla jer se slabo kome di`e u posledwe vreme) i bez pardona joj dade moje pivo koje ona ispi onako s nogu. Nije smak sveta, pomislih glasnije, ubrzo }e sti}i drugo. Va`no je da je zapamtio naruxbinu i da zna u kojem pravcu treba da se kre}e i gde se ta~no nalazi mu{terija koja je to naru~ila.

Evo ga, sti`e i to novo pivo, me|utim, dok se ono, wi{u}i se na poslu`avniku, pribli`avalo mom stolu, vidim konobara kako pravi neo~ekivani zaokret i to pivo, nameweno meni, daje mom bratu blizancu, koji je sedeo za susednim stolom.

Promenih osobqe i zapazih da je u opticaju ona ista mlada konobarica od malopre. Dosko~ih joj te naru~ih vodku, misle}i da }e zbog prethodne permutacije kona~no doneti ono {to sam naru~io. No, ne lezi vra`e, ona mi, ni pet ni {est, donese vodku. U trenutku dok je zevala, zapqusnuh je istom tom votkom u lice i ona se naglo napi, s obzirom da joj je gro teku}ine pro{ao kroz usta i s obzirom da do tog trenutka nije konzumirala alkoholna sredstva.

Razo~aran uslugom, poslu`ih se lukavstvom te odoh sam do {anka i pru`ih ruku da dohvatim pivo, ali po{to tu ruku nisam imao (naknadno sam se setio da sam je izgubio u ratu), pru`ih onu koju sam tom prilikom imao i, nedostajao mi je samo jedan centimetar da 50

zgrabim fla{u koju sam nani{anio, pa se nagnuh malo vi{e napred.

Padnem direktno na ispru`enu ruku i polomim je.

Dok me na Ortopedskoj klinici na Bawici kolege pacijenti intenzivno obu~avaju kako da samo uz pomo} nogu prinesem fla{u ustima, jo{ intenzivnije razmi{qam o tome kako da hodaju}i bez nogu do|em do mesta gde se slu`i moja omiqena supstanca.

Za divno ~udo, u toku priprema za operaciju ruke, dolazi medicinska sestra u kojoj prepoznajem mladu konobaricu iz kafane. Poluplavu{u. Sa metalne vise}e {ipke skida kesu sa rastvorom iz koje mi direktno u no`nu venu kapqe bqutava te~nost i zamewuje je drugom kesom, u kojoj se nalazi ~isto pivo. „Ovo je moj pravi posao“, ka`e, „a u kafani radim samo honorarno. Zna{ kako je. Razvedena, a deca mala, gladna i `edna.“

51

SRBIJA KOJU VOLIM

Spomiwem Srbiju iz mnogih situacija, zato {to je ona najlep{a zemqa na svetu i, da nije we, ne bi bilo ni nas, ni ni~ega drugog.

Za{to da se zavaravamo. Odmah na samom po~etku, bez la`ne skromnosti, da otvoreno ka`emo kako smo svi bez izuzetka svesni ~iwenice da Srbija postoji od pamtiveka. Kao i ~iwenice da ni{ta ranije ni u kom obliku nije ni postojalo.

Istorija nas pogre{no u~i (a za to postoji logi~no obja{wewe koje }e naknadno biti obelodaweno) da je Srbija jedna mala zemqa koja se nalazi na Balkanskom poluostrvu. Na globusu veli~ine fudbalske lopte, teritorija ove dr`ave mo`e se prekriti jagodicom ka`iprsta.

Ali‌ to su sve same gluposti!

To je nebuloza i gnusna la` koja ve~ito duva sa zapada. To je samoobmana koja opasno preti da zauzme status istine ukoliko se ne usprotivimo i doka`emo da je Srbija ceo svet i da se cela na{a planeta Zemqa zove Srbija.

Delimi~no razotkrivawe ove istine po~elo je onog trenutka kada je u Sportskom `urnalu, nakon pobede Srbije nad Rumunijom u fudbalu osvanuo naslov SRBIJO SUNCE NA[E, bez zapete iza Srbijo.

Da se odmah razumemo: taj izraz radosti i pompa na naslovnoj strani bili su ishitreni, kao i prenagla{eno preterivawe, jer Rumuni, kao narod, ne postoje, i ni52

ti su ikad bitisali na zemqi. U pitawu je ~isto srpski narod koji je nekada davno (a i za to postoje podaci) sebe prozvao Rumunima.

Kapa se skida ovom samozvanom narodu koji je bio odve} inteligentan da bi se sa~uvao pod istim nazivom jer je znao da }e se jednog dana takmi~iti u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u fudbalu 2010-te, ili bilo koje druge godine.

Doista lukav plan, ako znamo da se kosi sa pravilima da jedan narod igra sam protiv sebe.

Kako je po~elo.

U ta davna vremena, kada su Srbi bili jedina nacija na planeti, pretila je ozbiqna opasnost da svet oboli od monotonije, jer gde god da si u to vreme okrenuo glavu, sve sam Srbin do Srbina i do Srpkiwe i do Srp~adi.

Dakle, sve srpsko, ma koliko imao dalekose`ne misli, ni{ta nisi mogao da zamisli{ osim srpskog.

Ni{ta tu|e, ni{ta strano.

Daqe se nije moglo tako.

Trebalo je pod hitno izna}i neko re{ewe.

I onda je iz centra sveta, odnosno iz Beograda, tada{wa Vlada donela odluku da se u tobo`e neotkrivenu Srbiju po{aqu misionari sa zadatkom da otkriju jo{ neko par~e Srbije koja nije zabele`ena na mapi, sa veoma jasnom porukom da se to nazove druga~ije.

Ilustracije radi, evo primera iz istorije.

53

Kada je Kristifor Kolumbo poslat sa namerom da otkrije Ameriku, ona je ve} bila otkrivena, unapred se znalo da je to Srbija, ali zbog nagomilane tenzije srpstva, Vlada je morala da sla`e da je to Amerika, kako bi najve}i nau~nik Srbije u svoje doba – Heraklit (a potom Hegel), potvrdio svoju teoriju jedinstva suprotnosti.

Kristifor, ina~e pravim imenom Krstivoje Kulunxi}, bio je apsolutno upu}en u svoju misiju i bio je svestan da mu ciq nije da otkrije ono {to je ve} otkriveno nego da, kao i wegovi prethodnici, ubedi tamo{we Srbe da su otkriveni i da o tome }ute, ali da pod hitno promene jezik i obi~aje, kako bi misija uspela.

Naravno da je Krstivoja ti{talo {to }e u istoriji biti zapam}en kao osoba koja krivotvori doga|aje, ali ovaj Srbin se o`enio prelepom srpkiwom i lepo je `iveo do kraja `ivota.

Ukratko.

Da bi se spre~ila epidemija jednoli~nosti na planeti Srbiji, srpski narod je na samom po~etku ~ove~anstva podelio teritorije na kojima su svi, osim izolovane matice, morali da izmi{qaju strane jezike, i da ih tako dobro usavr{avaju da se ni po ~emu ne primeti da su Srbi.

Ciq je bio jednostavan: otvoriti svetska prvenstva u svim vrstama sportskih i ostalih takmi~ewa, jer da se nije pristupilo takvom na~inu podele i usavr{avawa raznolikosti, Srbi bi stalno pobe|ivali sami sebe, a za takmi~arski duh to bi bilo pogubnije nego neprekidno davati autogolove.

54

Pri toj samoi`ivqavaju}oj podeli teritorija, strogo se vodilo ra~una da matica Srbija, koja }e ostati pod istim imenom, bude sme{tena u samom centru Starog kontinenta, odnosno u centru sveta, {to govori o tome koliko je na{ narod i pored svega vodio ra~una o ponosu i nije dopustio da nas smandrqa negde na periferiju globusa gde se, na primer, danas nalazi ostrvo Fixi, gde su, razumimo se, sve sami Srbi.

Ta davna{wa podela na izmi{qene dr`ave i narode se, na `alost, vremenom otrgla kontroli, pa su mnogi me|u nama po~eli da veruju kako su ono za {ta je u po~etku trebalo samo da se pretvaraju da su. Na primer, Srbi u Francuskoj su po~eli da vereuju da su Francuzi, Englezi da su Englezi itd. Ali xaba im verovawe kada ih ne{to iz dubine srca privla~i ka matici, pa svoje redove popuwavaju qudima iz direktne postojbine. Nije tek tako Nemawa Vidi} postavqen za kapitena Man~ester Junajteda. Ne{to ih vu~e ka poreklu, ka korenima.

Dakle, sada, kada realno sagledamo situaciju, problem da u|emo u evropsku uniju je la`an, su{tina je u tome {to ona ho}e da u|e u nas, da se te zemqe vrate tamo odakle su potekle.

Eto, ukratko, pri~e o tome kako su nastali razni narodi, jezici i kulture, ali i dan danas, svakom ~oveku na planeti, pa i najokorelijem Japancu, duboko u podsvesti je utisnuto dobro sakriveno ose}awe da je poreklom Srbin, bez obzira {to su mu od nenormalno dugog boravka na isto~nom ostrvu o~i postale isko{ene, pa se tako unedogled hrani pomo}u {tapi}a i umesto {qivovice pije sake.

55

PO[TENI NALAZA^

Skitaju}i gradom bez odre|enog ciqa i bez prebijenog gro{a u xepu, ugledah u ^ika Qubinoj ulici ~oveka kako mu, dok je vadio nov~anik iz zadweg xepa farmerica, ispade nov~anica od 500 dinara a da to nije ni primetio jer se nije osvrtao za sobom.

Kako niko osim mene nije zapazio taj detaq, pribli`ih se mestu gde je nov~anica, napola presavijena, stajala na plo~niku sa namerom da je nagazim kako je vetar ne bi odneo daqe. Poklopio sam je patikom tako da ni jednim svojim kraji~kom nije virila van okvira |ona.

Oklevao sam jedno vreme, da se uverim da me niko nije primetio... Niko od prolaznika nije pokazivao znake pa`we. Svake sigurnosti radi, sagnuh se grade}i se da vezujem pertlu i brzim pokretom smuvah petstodinarku u {aku. Potom se uspravih i bezbedno je tutnuh u svoj xep.

Kao {to rekoh, bio sam dekintiran i u tom periodu bolno siroma{an. Mo`e se onda lako zamisliti kako sam se silno obradovao neo~ekivanom dobitku jer mi se u magnovewu ukaza{e brojne mogu}nosti razonode koje je doti~na nov~anica pru`ala. Ali ta nehumana radost, koja je o~igledno po~ivala na grehu, potrajala je samo nekoliko trenutaka jer ubrzo mnome ovlada ose}awe velikodu{nosti koje me naprosto gurnu prema odlaze}em gospodinu koji je izgubio pare. Bio sam re{en da mu ih smesta vratim. Roditeqsko vaspitawe i nekoliko upe~atqivih predavawa iz Veronauke ne dopu{ta{e 56

mi da svoje u`ivawe gradim na tu|oj muci. Eto, te dve stvari done{e prevagu u mojoj odluci, a ne `eqa da postanem uzoran gra|anin, kako bi neko mo`da iz sopstvene dobrote protuma~io. Me|utim, postojala je tu jo{ jedna sitnica: bio bih la`no skroman kada ne bih priznao da sam pomislio kako }e me nespretni subjekat bogato nagraditi zbog mog dobrog dela. ^ovek kojem je taj novac ispao, nije daleko odmakao i mogao se lako pratiti jer je jedini na sebi imao naranxastu jaknu dok su svi drugi bili lagano odeveni; shodno temperaturi od 37 stepeni Celzijusa, nosili su majice sa kratkim rukavima. Kretao se prema Delijskoj ~esmi i, po{to sam izdaleka video kako svra}a da se napije vode, nisam previ{e `urio da ga stignem.

Kada sam se sasvim pribli`io ~esmi, on jo{ uvek ne be{e stigao da pije vodu jer je vru}ina bila nezapam}ena za mesec maj, te su se formirali duga~ki redovi za svako pojilo ponaosob.

Do{av{i na red nakon {to su se svi pre wega nau`ivali u okrepquju}oj te~nosti, on se sagnu i dobro se napi iz svoje podmetnute {ake. Dok je, uspravqaju}i se, brisao usta nadlanicom, odva`ih se da mu pri|em i obratim mu se, ne bez izvesnog uzbu|ewa u glasu pra}enog ponosom zbog zna~aja onoga {to mu imam re}i. – Gospodine, – po~eh koketiraju}i sa samozadovoqstvom. – Malopre, dok ste vadili nov~anik na po~etku ^ika-Qubine ulice, kod pozori{ta Bo{ko Buha, ispala vam je nov~anica od 500 dinara...

On me po~e odmeravati ne govore}i ni{ta jedno vreme tako da mi bi neprijatno tih nekoliko momenata u kojima sam ose}ao da mi nailazi blago crvenilo u licu, {to me nekako i iznenadi jer sam mislio da u svom bi}u nemam krvi za tako ne{to.

57

– Pa?... – re~e on i u~ini kretwu kao da }e produ`iti daqe, ali zastade na trenutak da bi me kanda boqe osmotrio.

– Pa, ni{ta – zbunih se. – Evo, vra}am vam pare koje ste izgubili.

Pru`ih mu nov~anicu. On je prihvati sa dva prsta netremice me gledaju}i u o~i. Potom skrenu pogled na petstodinarku poput nekoga ko proverava da nije u pitawu falsifikat.

– Da – re~e. – Ovo je moja nov~anica; prepoznao sam je po serijskom broju AG 9675650. Mo`e{ li mi objasniti otkud ona kod tebe?

– Ve} sam vam rekao. Prona{ao sam je na plo~niku, tamo gde ste je ispustili. Dok ste vadili nov~anik, ona vam je ispala iz xepa. Verovatno je stajala izme|u lisnice i tkanine te ste je, izvla~e}i bu|elar, slu~ajno povukli i ona je odlepr{ala na ulicu.

– Gle ti wega, on se jo{ i razgalamio koriste}i pritom sinonime. Pazi, pazi: bu|elar, lisnica...{ta }emo jo{ ~uti ovde danas, nov~arka, mo`da, kunodr`. Poku{ava{ da mi elokvencijom zama`e{ o~i i da mi skrene{ pa`wu sa najva`nije stvari: ako tvrdi{ da je sve to istina, za{to mi onda nisi odmah vratio pare? Za{to nisi doviknuo za mnom i ja bih se istoga ~asa osvrnuo?

Bio sam zate~en ovom logi~nom opaskom jer zaista sam patikom, da ne ka`em tenisicom, poklopio nov~anicu i oklevao jedno vreme razmi{qaju}i na {ta da je potro{im. Ali, IPAK, predomislio sam se i evo me gde upravo vra}am tu|e te stoga ne mogu biti kriv. Za{to bih, u ovoj situaciji, koja postaje zao{trena, uop{te i{ao protiv sebe i otkrio da sam na trenutak bio u isku{ewu.

58

– Gospodine, – rekoh sa prizvukom gor~ine i nestrpqewa u glasu. – Ako ho}ete, ~astite me 20 dinara da odigram tiket u Ta{u jer sam po{teni nalaza~ koji vam, kao {to vidite, vra}a va{e pare, pa da se lepo razi|emo kao qudi. Zaista smatram da nije fer sa va{e strane {to zalazite u nebitne detaqe i pridajete nepotrebno veliki zna~aj tome da li vam novac vra}am koji minut ranije ili kasnije. ^iwenica je da vam ga vra}am. Ako ne `elite da me ~astite, u redu, to je va{a dobra voqa i va{a stvar.

Okrenuh se sa namerom da odem, ali me sopstvena nedore~enost u izlivu opravdanog gneva i isterivawu pravde zadr`a. „Kakva sam budala“, pomislih. „Mogao sam jednostavno pokupiti pare i netragom nestati.“ Ovaj razgovor je privukao pa`wu dokonog i radoznalog sveta okupqenog oko ~esme, pa su sve u{i bile uprte u nas. Neki su i pored jake `e|i odustajali od ~ekawa u redu za vodu i prikqu~ivali se gomili qubopitqivih slu{alaca.

– Molim? – poja~a glas ~ovek u naranxastoj jakni. – Jo{ te nije sramota da mi tra`i{ 20 dinara, jadni~e.

Ko si ti? Prosjak? Klo{ar?

– Samo obi~an ~ovek koji vam je vratio ono {to ste izgubili – rekoh ozloje|eno, `ele}i da se ova lakrdija {to pre okon~a.

– Po{teni nalaza~ – re~e on prezrivo. – Ka`e{ da si po{teni nalaza~. Za ve}u glupost jo{ nisam ~uo u svom `ivotu. Ti, da si po{ten, kao {to tvrdi{, ni{ta ne bi ni na{ao. Gde si ti ~uo da je iko po{ten i{ta na{ao. Po{ten ~ovek nikada ni{ta ne nalazi, ina~e ne bi bio po{ten. Po{ten ~ovek se nikada ne}e sagnuti da podigne sa zemqe ne{to {to unapred zna da mu ne pripada, tu|u stvar. On samo produ`i daqe hine}i da 59

ni{ta nije video jer sama pomisao da dr`i ne{to tu|e u rukama u wemu obezvre|uje moral i ~ini ga gnusnim izgrednikom u vlastitim o~ima. Najposle, nema ni{ta gore nego vratiti vlasniku izgubqenu stvar. Jer ako se posednik jednom pomirio sa gubitkom, to ga je u~inilo boqom osobom po{to svakom ~oveku poraste vrednost za onoliko koliko je prestao da se vezuje za predmete.

Mo`e{ onda pojmiti kakav je to udarac i razo~arewe kada mu se vrati izgubqeno: mora ponovo da skupqa snagu i da se vezuje za ono za {ta je verovao da je nepovratno propalo i time svoju sre}u svodi na banalno posedovawe koje prouzrokuje patwu. Ko si ti, dakle, da meni vra}a{ moje stvari i time mojoj sre}i staje{ na put?

– Dobro – rekoh ~e{u}i se sa nevericom po temenu.

– Ako mislite ozbiqno to {to ste upravo ispri~ali, onda mi dajte svih 500 dinara pa da se u miru rastanemo.

– E, vidi{, tu sam te ~ekao, hoh{tapleru! Ho}e{ da mi uzme{ sve {to imam, jel’ tako?

Nisam bio siguran da li me zavitlava, ili sam nabasao na poludelu individuu, me{avinu Dalaj Lame i idiota. Svejedno, re{ih da prekinem to nastrano }askawe.

– Ma, dajte, molim vas – sad sam ve} po~eo da gubim kontrolu nad svojim emocijama. – O ~emu vi pri~ate?

Ne morate ni{ta da me ~astite, a sad i kad biste hteli, ne bih uzeo ni `ute banke iz va{ih ruku.

Okrenuh se sa namerom da zaista odem odatle i pored toga sto mi je neprekidni `ubor vode isu{ivao usta, ali wegova ruka na mom ramenu me zadr`a.

– E, ne}e mo}i tako – procedi on kroz zube. – U ovom nov~aniku je bilo jo{ 7 nov~anica od po 500 dinara. To je cirka, zajedno sa ovom koju si vratio, ravno 4000 dinara. Gde su jo{ tri ipo hiqade?

60

– Koje tri ipo hiqade, ~ove~e? Skloni mi se s du{e – po~eo sam da podrhtavam od gneva. Iako sam skoro ~itao doti~nu Senekinu raspravu, ni{ta nisam mogao u~initi da se obuzdam.

Opet na~inih nagli pokret da odem, ali wegova ruka je sada jo{ ~vr{}e stajala na mom ramenu.

– Nikuda ti ne ide{, bratac, – re~e odlu~no i sa mobilnog telefona pozva policiju.

Za~as se stvori{e dva pandura koji su dotad zevali od dosade u Knez-Mihailovoj ulici ispred Francuskog kulturnog centra.

– O ~emu se ovde radi? – re~e jedan od wih dvojice, onaj krupniji.

– Gospodine, – re~e ~ovek u naranxastoj jakni, reklo bi se sa izvesnim olak{awem. – Ovaj ovde mladi}, pokaza prstom na mene, ukrao mi je 4000 dinara iz zadweg xepa dok sam na ~esmi pio vodu. Dodu{e, jednu nov~anicu od 500 dinara mi je vratio, ~isto da mi zama`e o~i, ali ostatak je zadr`ao za sebe, to jest 3500 dinara. Pretresite ga i uveri}ete se u to. Napamet znam sve serijske brojeve nov~anica koje mi nedostaju. Pi{ite.

Sitniji milicajac izvadi notes i pribele`i brojeve koje mu je naranxasti recitovao kao poeziju. Zatim sklopi blok~e i sa kolegom otpo~e detaqni pretres.

Ma koliko da nisam mogao da poverujem svojim u{ima u {ta se sve ovo pretvorilo, ipak sam u dubini du{e bio smiren znaju}i da sam ~ist kao suza i da wegov novac nije kod mene jer, kao {to sam na po~etku ve} rekao, tih dana sam bio bez prebijene pare. Kada ne budu ni{ta na{li, pusti}e me i mo}i }u da stignem na prvi ~as iz srpskog, za popodnevnu smenu, oboga}en ~udesnim iskustvom.

61

– Umesto da je sada u {koli, – nastavqao je naranxasti dok su me qudi u plavom pretresali – on baza po gradu, krade, prosi i kocka se. Zamislite wegov bezobrazluk: prvo me je oxepario, pa mi potom tra`io 20 dinara za kladionicu. Mo`ete misliti kakva je to bagra, a ovamo se predstavqa kao po{teni nalaza~. Ali ni to mu nije bilo dovoqno nego je, videv{i koliko sam mekan i bole}iv, kasnije tra`io sve {to imam. Sad mi recite ima li tu iole qudskog dostojanstva i po{tewa, ili je sasvim o~igledno da se radi o najobi~nijoj propalici i skitnici koja zapostavqa svoje osnovne du`nosti i obaveze.

Dok mi je jedan policajac opipavao ~arape i nogavice, sprovode}i pretres odozdo navi{e, drugi mi je trkeqisao po xepovima. Onaj sitniji, izvadi iz zadweg xepa mojih farmerica sve`aw napola presavijenih nov~anica ~iji je iznos bio ta~no 3500 dinara. Svi serijski brojevi su se poklapali sa onima koji su uneti u notes.

Ne mogu sasvim pouzdano opisati svoje du{evno stawe u tom trenutku, ali sigurno sam bio bled kao krpa jer umalo se ne sru{ih na mokar plo~nik pored ~esme.

Sva{ta mi se vrzmalo po glavi dok su me maricom odvozili u obli`wu stanicu, ali najvi{e od svega me je morilo pitawe kako se taj novac na{ao u mom xepu.

62

HRONI^AN NEDOSTATAK VREMENA

Poslovan ~ovek hoda kroz grad dr`e}i u levoj ruci ta{nu punu va`nih dokumenata i vizit-kartica. Desnom rukom prislawa mobilni telefon na uvo i `urno kora~a trotoarom, ve{to zaobilaze}i prolaznike.

Odjednom, dolazi pred semafor, i tu mora da se zaustavi jer se ukqu~uje crveno svetlo za pe{ake. Po{to je zavr{io telefonski razgovor, odla`e mobilni u xep, preme{ta ta{nu u desnu ruku i gleda na sat koji mu se nalazi na levoj ruci. Kakvo besmisleno gubqewe vremena, mrmqa sebi u bradu dok se pred semaforom okupqa nestrpqiva gomila, a crveno svetlo ne prestaje da ide na `ivce svojom du`inom trajawa. Kao da mu neko krade pare iz xepa dok stoji u mestu, a ne mo`e ni tamo ni ovamo. Ponovo baca pogled na ~asovnik i na trenutak mu se u~ini da sat baca pogled na wega, podsmevaju}i se wegovom zaustavqawu.

Najradije bi pretr~ao ulicu kada ne bi postojao rizik da }e pritom poginuti ili, u goroj varijanti, ostati obogaqen.

Drugi jedan tip, stoji kraj wega, i ne samo {to krade bogu dane, nego ih trpa u sebe {akom i kapom, uzima vi{e nego {to mo`e da mu stane u `ivot. Stoji on tako, krawe neposlovan, i netremice gleda u lica koja su u gr~u, u fizionomije koje izra`avaju gotovo bol zbog hroni~nog nedostatka vremena, da ne ka`emo `urbe.

63

Kakva nagla smrt detiwstva!, pomi{qa nezara`en ovom bole{}u koja je uzela maha u zemqama u tranziciji, a u razvijenim dru{tvima postala dobar dan.

Kada se upalilo zeleno svetlo za pe{ake, on ne prelazi na drugu stranu ulice. Uveren je da je to ista ova strana gde stoji, samo se to ne vidi od prevelike ambicije za ostvarewem postavqenog ciqa, ne razaznaje se od ogromne `eqe da se ne{to ima za nijansu vi{e od onoga {to se ve} ima, a ~im se dosegne deluje kao da se nema.

On triput propu{ta priliku da pre|e preko zebre i tek se ~etvrti put nakawuje da proba drugu stranu, ~isto da proveri nije li pogre{io.

Kao takvog, niko ga u gu`vi ne prime}uje, niti je kome od interesa da od wega na~ini kariku u lancu neposredne proizvodwe. Kome jo{ treba glina koja se iz petnih `ila opire, kad unaokolo ima koliko ho}e{ gline koja se sama nudi na oblikovawe, prosto nasr}e na prste.

On `ivi od danas do ju~e, jede sve {to leti, ne misli na sutra jer to sutra }e se pobrinuti samo za sebe. Wega starost nikada ne}e pitati gde mu je bila mladost.

Ko se usu|uje ustvrditi da je agent za promet nekretninama puko ako ga jednog dana zateknemo kako dolazi pred mirno jezero usred neke neodlo`ne obaveze.

Odla`e ta{nu pored obli`weg `buna, sagiwe se i du` obale tra`i pqosnato kamewe, pune}i wime xepove svog sakoa.

Kakav beskoristan trenutak za ~ove~anstvo i razvoj istorije!

Napuniv{i xepove kamewem, vra}a se do mesta gde je spustio ta{nu i konstatuje da mu ju je neko ukrao. U`as.

Ali on samo sle`e ramenima smeju}i se onom ko je to uradio i zami{qa wegovo grdno razo~arewe kada bude 64

zavirio unutra i shvatio da tu nema apsolutno ni~ega vrednog {to bi se moglo iskoristiti, osim same ta{ne, naravno, me|utim, ko wu {mirgla, prepune su ih prodavnice.

Zavr}e rukave, okre}e se prema mirnoj vodi i baca kamewe niz wenu glatku povr{inu, prave}i `abice.

Nije odatle oti{ao dok nije ipraznio sve xepove.

Kada je u suton stigao ku}i, `ena i deca ga pitaju: – Gde si bio ceo dan i {ta si radio? Gde ti je ta{na?

Ima li smisla kriti, pita se on dok odla`e sako na ~ivuluk.

Bacimo sada pogled na glavnog i odgovornog urednika najtira`nijeg dnevnog lista u zemqi. Jednog jutra je plavetnilo neba skinulo koprenu sa weghovih o~iju, pa je, za promenu, re{io da ode pe{ke na posao, umesto da ga li~ni {ofer odveze me~kom. Sve mu je izgledalo druga~ije nego obi~no. Prolaze}i pored jednog drveta, uznese ga ~udesno ose}awe lepote `ivqewa. Impresionirao ga je reqef debla, boje wegove kore, harmoni~na razgranatost i miris li{}a,... – nije mogao da produ`i daqe. Tako zanesen, izuo je cipele, vezao ih jednu za drugu pertlama i prebacio ih preko ramena kao bisage na kowa. Uspuzao se uz stablo i, pedaq po pedaq, dospeo skoro do vrha drveta. Gore, na jednoj od najvi{ih grana, tankoj, ali dovoqno `ilavoj da izdr`i wegovu te`inu, seo je i po~eo da ga|a prolaznike kestewem, bezbedno sakriven u gustoj kro{wi.

Prijatno iznena|en svojom raskala{no{}u, ~udi se zbog ~ega qudi izraz podetiwiti koriste ~esto u pe`orativnom smislu.

Naravno, iz glave mu ni za trenutak ne izbija misao da bi danas trebalo kona~no pustiti tekst o nedavno 65

otkrivenoj aferi u kojoj ume{ane preste ima sam vrh vlasti. Ovoga ~asa mu to deluje neva`no.

Samome sebi dovoqan, poput skrivene kamere koja sakupqa razli~ite reakcije na istu pojavu, neprestano poga|a {eta~e u tintaru i bezobrazno se osmehuje.

Dok je odozgo silazio, pocepala mu se nogavica u predelu kolena, ali to mu ne smeta da takav ode pravo u kancelariju, dovode}i u isku{ewe svoj mukotrpno ste~eni ugled.

Na pitawe: – [ta vam se to desilo?

Odgovori}e: – Peo sam se na drvo i zaka~io granu.

U redakciji }e se ve}ina wegovih kolega za~u|eno zgledati, a nekolicina }e mu mo`da i pozavideti na ekscentri~nosti, ~ak }e pomisliti da urednik i nije tako dosadna protuva kakvog su ga do tad smatrali.

Imamo pred sobom slu~aj jo{ uvek mlade gospo|e M.L. koja je muzi~ki zaustavqena u vremenu kada su na sceni dominirali bendovi poput DEEP PURPLE, LED ZEPELIN, DOORS i wima sli~ni sastavi iz tog doba.

Pojava novog zvuka iz devedesetih i nultih godina, ide joj na `ivce, naje`i se kada ~uje neku Hip hop pesmicu sa prete`nom upotrebom izraza – motherfucker. Sve je to luk i voda, ka`e. Nekada se sviralo i pevalo za du{u, a danas samo za kintu, ima obi~aj da doda.

Ne sla`emo se sa tim da o ukusima ne vredi raspravqati (jer na {ta li~i Mica Trofrtaqka nakon Figarove `enidbe), ali jedna hiphop stvar nije dovoqno dobar razlog da se pa`qivo ne oslu{kuje sada{wi trenutak. To nije jedini izbor.

66

Me|utim, M. L. je tvrdoglava kao mazga u svojoj iskqu~ivosti. Kada odlazi na kakvu `urku ili sedeqku, obavezno sa sobom ponese svoje kasete iz naftalina, ili diskove na kojima su narezane stare pesme iz 60-ih i 70-ih, ne bi li bar delimi~no spasila ve~e od novog, „nedu{evnog“ zvuka. I tu obavezno dolazi do ~arki i sukoba me|u generacijama jer klinci pquju po staromodnom zavijawu i otegnutom solirawu. Wima je potreban ritam i pokret a ne zvuci iz feudalnog ure|ewa.

Xim Morison ih baca u neopisivi bedak.

M. L. je, naravno, bila tinejxerka kada je Morison `ario i palio. U tom periodu se i zaqubila u svog sada{weg mu`a koji je bio vatreni fan Dorsa i redovni posetilac wihovih koncerata.

Na koji na~in je muzika, ta neuhvatqiva i univerzalna umetnost uspela da se ve`e za konkretne uspomene i da se za wih neodoqivo zacementira, nije joj bilo jasno. Ali baciti sluh poput sidra u sirovu sada{wost, te`e bi joj palo nego izumeti perpetum mobile.

Sa jednom vrstom uvi|avnosti prema krotkim subjektima, takvo gubqewe vremena ne mo`emo uzeti za ozbiqno, bilo da vreme do`ivqavamo kao pravolinijski, kru`ni ili spiralni tok.

Evo, otprilike, nekoliko boqih primera kako gubiti vreme i biti krajwe beskoristan dru{tvu u celini; biti trn u oku razvoju i napretku svoje dr`ave i civilizacije uop{te. Re~ju, kako sa~uvati dostojanstvo i grubo odbiti da postane{ ~lan: I}i unatra{ke sa retrovizorom u desnoj ruci (mo`e i u levoj).

Opona{ati pu`a u wegovim ambicijama.

67

Pogre{no odgovarati na pravilno postavqena pitawa. Na primer, na pitawe: „Koliko ima sati?“, odgovoriti: „Prdni, pa uvati“.

Uhvatiti goluba na grani i pustiti vrapca iz ruke.

Nakon toga pustiti goluba.

Staviti crni povez preko o~iju i ceo dan {etati gradom ve`baju}i dodir i sluh.

Ne roditi se. (mo`e se i to kad se ho}e).

Kandidovati se za poslanika u skup{tini i, kasnije, kad bude{ izabran, re}i: „Ma, {ega~io sam se, qudi, {ta vam je.“ Upadamo u jedan dugogodi{wi brak u kojem su odavno prestale da varni~e iskrice iz o~iju i gde troje dece po nepisanom pravilu postado{e zamena za roditeqske neostvarene snove. Deca im postado{e merilo uspeha u sopstvenom `ivotu, dok wihovo li~no postojawe slu`i{e vi{e kao samoobmana i la`ni vrhunac ostvarenosti kojom se mo`e {epuriti po ~ar{iji pred poluprijateqima.

Vade}i fotografije svoje dece iz nov~anika, zabludeli otac ma{e fotografijama pred okupqenom dru`inom u birtiji, nimalo ne skrivaju}i gordost nad sopstvenim remek delima, kao da su posredi Mironove skulpture, a ne pokretna bi}a koja, bez suptilnog usmeravawa, mogu postati bilo {ta.

Otac mukotrpno {qaka u jednom du}anu na Novom Beogradu i, ne sumwamo, sve bi u~inio da svojoj deci obezbedi pristojan `ivot. Me|utim, i pored sveg truda, van radnog mesta ispod pla{ta slatkore~ivih poku{aja da zauzme mesto u o~ima wemu nebitnih qudi, ispada sme{an i samo mo`emo nazreti wegovu veliku tugu koja se grani~i sa samosa`aqewem.

Za{to?

68

Pa, ma koliko se trudio, on ne mo`e da sakrije svoje duboko razo~arewe i stvarne ~iwenice `ivota: najstariji sin mu je postao kriminalac koji je, preoptere}en zakonom ulice, po~eo je da maltretira sopstvenu porodicu, k}erka mu se udala za nekog probisveta koji je ubrzo nakon ven~awa dobio otkaz na poslu i po~eo da `icka za pivo ispred lokalne prodavnice, a najmla|i sin se, ve} oko tre}eg razreda osnovne {kole, povukao u sebe i ni sa kim ne pri~a par godina.

69

]ERETAWE I ]UTAWE

Sâm. Suo~en sa neverovatnom precizno{}u bola i wegovom, isto tako, neodre|eno{}u, sedim u sobi i opirem se kretawu koje je, u ovom slu~aju, mo`da jedini lek protiv samo}e. Ti{ina nagomilava svoje gorke impulse u grudima, ili negde u predelu stomaka, i to je jedino {to u ovom trenutku postoji. Izuzev, mo`da, bujice ose}awa koja naviru preko reda i nijedno se ne ti~e zadovoqstva ili sre}e. Ostaje mi jedino da gledam. U nebo pro{arano kumulusima, ili u nabujalu vegetaciju junskog nedeqnog popodneva.

Previ{e kontakata sa qudima, pevi{e brbqawa sa wima ili razmewivawa smislenih re~i, svejedno, osna`uje tu prazninu u samo}i. Odmor od qudi je u prvo vreme pra}en bolom i poja~ava potrebu za dru`ewem, iz ~ega bi se moglo zakqu~iti da je neprekidno }askawe veliki porok. Neumorno }eretawe – postoji li i{ta ispraznije od toga. ^ak ni pisawe, kao vid osloba|awa od istine, ne poma`e. Ima li ve}e istine od one da, ako nismo u stawu da poboq{amo ti{inu, ne bi trebalo ni da govorimo. Koliko treba biti jak da bi se u tome uspelo?

Brbqaju}i, zavaravamo sebe kako se na taj na~in rastere}ujemo }utawa pod kojim, ~esto pogre{no, podrazumevamo tiwaju}u patwu ili bolesno samoposmatrawe, me|utim, patwa se upravo proizvodi brbqawem i osna`uje se uporno{}u jezika da neprekidno radi.

70

Ne govoriti, ne zato {to postoji opasnost da ispadnemo sme{ni ako ne{to pogre{no ka`emo, nego smo ve} sme{ni samim tim {to uop{te ne{to govorimo, {to uop{te poku{avamo da ne{to ka`emo. Tako samo raspar~avamo sebe na haoti~ne deli}e koje posle te{ko mo`emo da vratimo na po~etno bezbedno mesto jer su kazane re~i ve} izazvale reakciju u uzro~no-posledi~nim vezama i vi{estruko nam nanele {tetu ~ine}i nas robovima time {to nas obavezuju na doslednost. ^avrqawe bez granica se hrani lako}om izrecivosti banalnog i nastawuje se tamo gde je duh oslabqen u meri u kojoj nas je stremqewe ka neizrecivom napustilo. Tako rasipamo snagu potrebnu da do`ivimo ne{to autenti~no i zatvaramo se u okvir oskudnog re~nika koji je prilago|en potrebama jeftine konverzacije.

Skidawe sa pri~awa je, priprodno, u po~etku najte`e, ~ak i te`e nego skidawe sa jakih droga ili alkohola: ovisnost o govoru je gotovo organska, bilo da se vodi re~ o metafizi~kim pojavama, bilo da se raspravqa o ceni jagoda na pijaci. Dakle, apstinencija je jedva izdr`iva pa, iako nije pra}ena znojewem i drhtavicom, wena nepodno{qivost nas vreba i aktivira se pri svakom koraku. Isku{ewe ~u~i u svakom uvu. Kako izvr{iti nasiqe nad uro|enom dru`equbivosti (u~vr{}ivanom hiqadama godina), u trenutcima kada spoqa, kroz otvoren prozor, dopiru `amor i smeh. Razdra`uju}e omamqeni, najradije bismo smesta napustili samo}u i sa ushi}ewem se pridru`ili blebetavom ~oporu da zajedni~kim snagama maltretiramo azbuku.

Zaista nije lako odoleti.

Me|utim, ako u tome jednom uspemo, svaki naredni put }emo osetiti kako nam duhovna mo} raste uporedo s tim kako nam poriv za iskazivawem opada. Na kraju }e 71

nam ostati jo{ samo bledo se}awe na niz izre~enih gluposti u pro{losti koje su redovno bile pra}ene kajawem i ko{marima.

Kada kriza kona~no pro|e, uspostavqa se samozadovoqna celina jasno}e koja prezire besmisleno odapiwawe re~i u na~uqenost tu|ih u{iju, i to se zove }utawe. ]utawe koje vi{e ne boli, a jezik, za promenu, mirno po~iva u usnoj dupqi. Izgubio je potrebu za akrobatskim vokabularom i , u zaslu`enom spokojstvu, bavi se jedino sluhom. Svakako ne onim koji je otvoren za mehani~ko }eretawe.

Na kraju svake rasprave nastupa zamor i bqutava ispra`wenost kojima je }utawe jedini lek i okrepqewe.

Ali ako je }utawe uhodano tj. shva}eno kao predah i priprema za novu turu blebetawa, onda nema ni{ta od ozdravqewa. Lako je upasti u dobro znanu zamku da re~i dobijaju na te`ini nakon du`eg }utawa. „Ubi me prejaka re~“ ne zna~i ni{ta drugo do re~ kazana, ili ~uvena, svejedno, nakon dugog, dugog }utawa. [to su razmaci izme|u govora i govora u~estaliji, to se br`e i sigurnije stvara vrzino kolo, odnosno zatvara se krug.

Najve}u te`inu imaju one re~i koje nikada nisu ni kazane. Jedino }utawe koje se ne sprema za budu}i negovor, ima izgleda.

U trenucima kada nas neko ne{to pita i kada zaustimo da na to odgovorimo, treba da se setimo naknadnog bola koji ra|a verbalno op{tewe i da sna`no za~epimo gubicu. Nagrada istog trenutka sledi.

Govoriti – mo`da jedino onda kada ne nanosimo patwu jedni drugima, ukoliko je to uop{te mogu}e.

72

GOVOR BEZ ODJEKA

Ovo upiwawe da se ka`e sve ne}e nas odvesti daqe od nas samih ma {ta rekao ne}e{ iz sebe iza}i ne {to vi{e govorimo sve smo vi{e sami.

(Uzaludnost re~i, Branko Miqkovi})

Ako ve} ne mo`emo da dignemo ruke od govora kao civilizacijske tekovine, ako moramo da se po{to-poto izrazimo, onda je najbezbolnije da to pripremamo u beskrajnoj ti{ini, dok re~i ne po~nu da se osloba|aju same, u dovoqno dugoj pripremi }utawa. U ti{ini li{enoj qudskih glasova i, uostalom, svega qudskog, bezbedno distancirani od automatizma. Dopustiti jedino {umovima prirode (poput {u{tawa li{}a, zapquskivawa obala dalekim morskim talasima, krupnih ki{nih kapi koje nanosi vetar na okna prozora) da se ume{aju u na{u zavadu sa svetom.

Poludremqiv sluh qudi, naviknut na kojekakve galimatijase, zeva i klima glavom opasno suo~en sa vlastitom smr}u. Sve zbog tamo neke otu`ne razvodwenosti jednih te istih re~enica koje u stilu neizle~ivog virusa nastawuju jezike svih naroda i narodnosti. Nevidqive i nenametqive, milenijumima podmazivane linijom maweg otpora i na kraju rasprostrawene do te mere da se vi{e ne mogu {iriti, evo ih konkretno na delu gde uveliko rade na skra}ivawu `ivotnog veka 73

pri~alaca, oduzimaju}i im godine za zbirnu du`inu wihovih prosto reprodukovanih govora.

Predava~i na univerzitetima, profesori u ostalim {kolama, najboqe poznaju ono ga|ewe koje je rezultat neprekidnog ponavqawa jednog te istog. Wihovo upiwawe da na slede}im predavawima ne{to promene svodi se na „isti jogurt, druga~ija ambala`a.“ Prihvatimo li pretpostavku da je govor izravno potekao iz re`awa, cviqewa, urlikawa i ostalih neartikulisanih izliva pomame, onda je jasno da je taj suptilni prelazak na artikulaciju jedna vrsta mo`danog oboqewa ve} u samom korenu: zaba{urivawe i otupqivawe o{trih ivica osnovnih instinkata – govorom.

Videsmo li ikad `ivotiwu koja pati od {izofrenije, ili kakvog psihosomatskog poreme}aja, a da je prethodno ne zatvorismo u kavez. Tigar koji boluje od podeqene li~nosti! – ma, hajde, nema {anse, ~ak ni u kavezu.

S druge strane, govor je proizveo milione ludaka koji pri~aju sami sa sobom (ukqu~uju}i mene), ~ak i kada toga nisu svesni, odnosno kada druge tobo`e koriste kao sagovornike.

Vratiti se na nivo re`awa i cviqewa naravno ne dolazi u obzir makar i bilo mogu}e da, premoreni od „usavr{avawa“, uti~emo na evoluciju i svojevoqno po~nemo da se vra}amo unatrag. Ne dolazi u obzir jer nam se svima osladilo to nezamewivo oboqewe laprdawa i niko iole normalan se ne bi vratio na po~etak gde se bez rafiniranih vokala i suglasnika nije mogu}e lepo izraziti o bli`wem svom.

Me|utim, oslu{nemo li, malo pa`qivije, qude u nastupu govora, primeti}emo u svakom wihovom kazivawu cviqewe re`awe ili uzdisawe, s tim {to su te divqe 74

izjave prili~no ve{to zamaskirane u re~i i estetski modifikovane. Priznajemo jedino da je umetnost najlep{a bolest na svetu, prepuna {arenih la`a i poluistina koje oplemewuju duh, dok politi~ki govori sramno kvare jezik i svode ga na instrument dobrovoqnog ludila i profanog egzibicionizma (ovo je do te mere podrazumqivo da nije ni spomena vredno).

I po{to, hteli ne hteli, moramo da govorimo (oni koji se druga~ije opredele su izuzetno retki), onda vratimo re~ima sokove koji su vremenom do qu{ture isce|eni, ili zauvek u}utimo i oduprimo se sili koja nas provocira da otvaramo usta u trenucima kad smo siti i kad nam se ne zeva. ^ak ni jedan Sioran, zagovornik samoubistva, nije mogao odoleti da ne meqe kao vodenica, ve~ito glorifikuju}i smrt i samoubistvo, a pritom se, kao {to znamo, nijednom nije ubio; ili se „ubijao“ svaki put kada je o tome govorio, spasavaju}i na taj na~in vlastitu ko`u.

Zagovornik }utawa (kakva protivure~nost izme|u dve re~i) tako|e nije mogao odoleti a da sejawem re~enica ne opovrgava samog sebe.

Kada dopustimo svom sluhu da obi|e planetu, u metropolama i selima }emo u svakom trenutku ~uti milijarde (preskromno odre|en broj) izgovorenih re~i na svim jezicima sveta, ali kada vratimo sopstveni sluh u svoju qu{turu, osta}emo zgranuti nad ~iwenicom da niko ni{ta nije rekao (osim pesnika), da Zemqa i daqe uzaludno obr}e jo{ jedan krug oko sebe putuju}i ka svom kona~nom samouni{tewu. [ta nam drugo preostaje nego da govorimo bez odjeka. U ehu je sadr`ana sva na{a sujeta koja nam ne dopu{ta lucidnost i pronicqivost uvi|awa da je ono {to 75

je jednom kazano zapravo le{ koji pod hitno vaqa zakopati u zemqu kako se ne bi usmrdeo. Propustimo li da to u~inimo, wegov bazd }e nas progawati u snu i na javi, umiqavaju}i nam se odrazom sopstvene ta{tine zauvek.

76

Biografija

Zoran Pe{i}, Ro|en 1963 godine.

Objavio kwige pri~a: Neuravnote`ene pri~e, 1989 (Matica srpska, Novi Sad) Mapa lawskog snega, 1997 (Matica srpska, Novi Sad) Dobrovoqno gubqewe vremena, 2003 (Narodna kwiga, Beograd)

77

78

821.163.41-1 PRI^A : ~asopis za pri~u i pri~e o pri~ama / glavni urednik Slobodan Stojadinovi} ; odgovorni urednik Slavoqub Markovi}. – god. I, br 1 (novembar 2007). – Beograd (Gandijeva 167-177) Kwi`evno dru{tvo „Sveti Sava“, 2007 (Ni{ : SVEN). 21 cm.

Tromese~no ISSN 1820-5909 = Pri~a COBISS.SR-ID 144590860 79