Časopis Priča broj 36

Page 1


При­ча,­ први и једини часопис за причу и приче о причама Београд, септембар 2016, година X, број 36 Издавач Књижевно друштво „Свети Сава“ Београд, улица Гандијева 167–177 За Издавача Живко Николић Главни уредник Слободан Стојадиновић Одговорни уредник Славољуб Марковић Заступник Приче Др Малиша Станојевић Дизајн Драган Цоха Часопис При­ча излази четири пута годишње Тираж – 300 Штампа „Горапрес“ – Београд Корице: Мила Гвардиол Насловна: „Раскршћа“ из серије Раскршћа, акрил на платну, 70cm x 100cm, 2015. Полеђина: „Тренутак вечности“ из серије Репетиције, акрил на платну, 100cm x 70cm, 2006.


PPPPPP P P P P P P P P P P

RRRRRRR R R RRRRRRR R R R

I I I II I I I I I I II I I I

^ ^ ^ ^ ^^^^^^ ^ ^ ^

A A A A A A A AAAAAAA A A A

PRI ^A ^asopis za pri~u i pri~e o pri~ama Srpska pri~a XX veka (Jedanaesta sveska)

Београд, септембар 2016, година X, број 36


Штампање овог броја помогло је Министарство културе Србије


Садржај

Драга Гавриловић, Разуме се, ону лепшу 07 Драга Гавриловић, Сан 18 Славица Гароња Радованац,Драга Гавриловић – Зачетница критичког реализма у српској женској приповеци 38 Иво Војновић, У магли 43 Иво Војновић, Чему 54 Душан Иванић, На границама епоха (Иво Војновић) 92 Светозар Љ. Гавриловић, У чарки 95 Светозар Љ. Гавриловић , У извидници 123 Станиша Војиновић, Ратне приповетке Светозара Љ. Гавриловића 137 Јелена Ј. Димитријевић, Ђул-Марикина прикажња 140 Владимир Ђурић, Време и (при)казивање у Ђул-Марикиној прикажњи Јелене Димитријевић 194 Надежда Тутуновић, Мало друкчије 201 Надежда Тутуновић, Перифериска прича 218 Јелена Милинковић, Популарна прича Надежде Тутуновић 231 О писцима

239

5



Драга Гавриловић РАЗУМЕ СЕ, ОНУ ЛЕПШУ Госпођице Даница и Аница рођене су сестре. Обе су једнако лепе, једнако васпитане, једнаких способности за добро и зло и напослетку једнаког и мираза; само некако нису једнаке среће. Даница је годину старија од сестре, па нико ни да запита за њу, као и да није за удају, а за Аницом „да покрјају вратове“... То је дало госпођу Персу Јовић, матер им, у велику бригу. Не би хтела да удаје кћери „преко реда“, а овдашњи и страни „јављају се“ тек за Аницу. Није била „сујеверна“ већ „воспитана“ жена, ал’ готово да верује баба Ани пударуши да је ту „метут прест“... Умало није одржала, по упутству баба Ане „девет метанија“ – ако неће помоћи, шкодити не може!... Али није се само она бринула о Даници; бринуо се о њој и деда Марко Љубић ондашњи трговац. Даница је била добро и умиљато „дете“, па како не би? Особито како је добро живио с њезиним дедом, па и оцем, покојним попом Јовићем. I Једнога дана дође деда Марко сав зајапурен Јовићима. Има важна и брза посла, а отакао је вино па се уморио... Моро, сна’о, што ти не удајеш Даницу? – поче онако „с неба, па у ребра“, по своме трговачком начину, чим остаде насамо домаћицом. – Боже чико, како то питате? Како ћу је удати, кад је дете тешке среће. Ко год се јави, све за Аницу. – Хм! А ти бар удај то пашче. (Назив „пашче“ био је код деце тепање). – Ди би ја давала децу „преко реда“. – Аха! Сад си погодила и ти ред, а кад сам ти говорио: „Жено, жено, ред држи свет; не води први пут на игранку обадве кћери заједно.“ Смејеш се и ти и она моја матора луца. „Шта то фали“, мудрујете ви, лепе су обадве, па ко попа ко попадију... Ето вам сад попа и попадија! – рече деда љутито, па стаде истресати лулу.

7


– Па зар није тако, чико, укус је различит; само је моја сирота Даница тешке среће. – Хм, ’ди ли ћеш ти са женом да говориш паметно!... „Укус“, „срећа“, хајд’ реци још и судбина... И то ви жене умете, тек да нисте ви криве, већ неко други... Јовићка се насмеја. – Смеј се, смеј, ал’ опет ја имам право. Преживио сам ја и препатио много; видиш ли ти ову седу косу?! – Видим, чико, па зато вас и поштујем... – Додај ми једну ватрицу – рече деда помирљивије. Напунио је био лулу, па се опет сместио на канабе. Кад је повукао неколико димова поче опет, но сада много блаже. – Видио сам ја још онда да ти посао не ваља. Нема ту, ћерко, судбине, ни среће, већ како удробиш онако ћеш кусати... – Е, да, има чико и судбине – упаде му у реч Јовићка. – Кажем ја... – Немојте се срдити; само сам хтела рећи да... – Да ниси ти крива – смејао се деда – ал’ мене не превари. Знам ја где лежи зец... Одавна ја чујем „лепша“ и „ружнија“ Јовићкина кћи, а овамо баш да метнеш на кантар не би ни за длаку уступале једна другој; та не знаш у коју ћеш пре да погледиш!... – Та то је оно што кажем да је Даница тешке среће. – Чт! Нема ту срећа посла. Није требало да обадве девојке уједанпут водиш на игранку, па то је... – О, часни је потр’о с игранком! Шта је она крива? – љутила се озбиљно госпођа Перса. – Много, много. Прва игранка то је за девојку што за богослова ил’ препаранда прва професорска оцена – философирао је деда – ако им паднеш први пут у вољу, благо теби, а ако не стечеш први пут симпатију боље се сели; после можеш из рукава мудрост лити, нећеш се аснити; остаћеш увек незналица и глупак... Па то је видиш, фалинка била код тебе. Накинђурила си обадве девојке па хајд’ ш њима на изложбу уједанпут, а кад тамо, хе-хе-хе (и деда се засмеја), навејао случај више љубитеља плаве него црне косе; а женске торокуше и они жутокљуни удри после ко у бубањ: Даница ружнија од Анице...

8


– Боже, чико, како ви схваћате ту ствар; та од тога доба прошло је више година, а свет је виђао њих и после заједно... – Дабоме, ал’ ком је стало да испитује је л’ тако. За ким повичу: „курја“ – остаде до смрти... За то не износи и оно на пазар што ти није на продају, јер нећеш продати ни једно ни друго... – Та то су чико, тек трговачки назори! – Хе, хе, трговачки назори. А да шта је цео свет него трговина? Јест, трговина боме, и то не као што је била некада поштена, него онако вашарска, чивуцка „што закачиш, одери“... – Хајде, нека је и тако; али ћете тек допустити, да је Даница теже среће. Укус је различит, па што да се за њу нико не нађе? – Па већ сам ти казао. Па онда, зар ти не видиш да је мода окупирала већ и укус... Зар се ви женскиње поводите за својим укусом кад носите копите у коси и на врату, и оно седло у хаљини?!... Па тако вам и мушки кад се жене. Нека само има мираза и нека тек један викне „лепа је“, па да видиш чуда, заљубиће се у њену лепоту и они што је ни видели нису... – Варате се чико, има света који се поводи и за својим укусом. – Има! Па ди су? – рече љутито деда – Ето и овај токорсе образован човек и фишкал, па шта ми пише?! – Ту деда извади из џепа неко писмо и стаде читати: Велештовани чико! Чуо сам да у вашем селу у госпође Јовићке две кћери, од којих је једна особито лепа. Молим вас дакле лепо, јавите ми, је ли истина да има три хиљаде мираза, и има ли изгледа да ћу је добити, па да дођем да је испросим. С поздравом вама и стрини, Ваш синовац Љубић – Та то је Јоца, вашега брата син. Кад је био мали видила сам га једанпут. – Дабоме да је он – љутио се деда – ал’ звекан као и други. Он не вели ако су ваљане девојке, доћу да их видим, па која ми се допадне, него само ’оће ону лепшу, а муку му, која је лепша – и ту се деда опет засмеја. – Ал’ ништа – настави затим – само

9


ти сна’о, кажи, би л’ дала за њега своје дете? Момак је друкчије ваљан; кеца не познаје а није ни пијанац... – Па како не би. Куд ћу боље прилике, особито кад велите да је и поштен; само ми је ко мало тешко преко реда. – Хе-хе-хе, преко реда – смејао се опет деда – ал’ шта ћеш, кад није друкчије. Само ти сна’о немој ништа да говориш деци унапред, а у недељу пошљи их овде нама у посету. Стрина их одавно ишчекује. II Идуће недеље стадоше пред капијом деда Марка Љубића елегантна кола; у њих беху упрегнута два красна „зеленка“, а из њих скочи још елегантније одевен човек. – Гледај мог синовца, по параграфу и пропису се и воза... Ди би фишкал сео на проста кола – смејао се деда поздрављајући се с њим. – Једанпут се човек жени – примети млађи Љубић улазећи у кућу. – И ти смислио да се жениш? – питаше деда свог госта, кад су већ ручали, о свачем се наразговарали и ревносно отпочели пуштати димове. – Време је – рече синовац. – Боме и јесте. Још коју годипу па ћеш ме стићи. Већ сад си просед; али није ни чудо, ноћу „сушити чаше“ и „вребати кеца“, дању опет превртати оне параграфе, па правити од црнога бело... – То нам је занат – смејао се синовац. – Него чико, знате ли ви позитивно да ће Јовићка поред кћери дати све три хиљаде одмах на венчању? – Да не знам, како бих ти могао писати. Него коју њезину кћер ти ’оћеш? – Разуме се, ону лепшу! – узвикну чисто Љубић – Шта ће ми она ружнија ?!... Деда се насмеја. – Знао сам да ћеш тако рећи – рече затим – Али која је лепша? – Чуо сам да је она млађа – беше синовчев одговор.

10


– Дакле Даница?! – рече одсечно деда, па се накашља и поче истресати лулу... – Не знам им имена, али тако сам чуо. – Тако, тако – рече сад враголастим осмејом деда – и Аница је красно чељаде, ал’ Даничине црне очи па гавранаста коса, занеће свакога... – Црномањаста? – питаше синовац радознало. – А мени као да рекоше, да има плаву косу. – Аница је плавуша, а у Данице је коса црна – рече деда пунећи лулу. – Виђам децу сваки дан па ти то могу казати извесно... – Могуће је. Нисам на то ни пазио толико; само сам чуо да је врло лепа, много лепша од старије кћери. Утом се зачу разговор у ходнику, и стрина уђе с Даницом и Аницом у собу. – Доктор Љубић, мој синовац; Даница и Аница Јовићеве, моје синовице – упознавао их је још с врата и на брзу руку деда. – На тај смо начин и род – осмехну се Љубић. – Брат и сестре – рече Аница умиљато, па му пружи руку пре но Даница. „Гле, маторке, како је предусретљива!“, мишљаше Љубић погледавши је летимице, па чисто истрже своју из њезине руке и пружи је Даници. Топао, иако испитујући поглед и нежан стисак руке његове доведе Даницу у забуну, те за часак обори очи; а кад их је опет подигла не беше у њима оног равнодушног поноситог израза којим је све досада сретала нежељени мушки свет. Шта ће? Први пут у свом животу стекла је и она намах и заузела „на јуриш“ нечију симпатију, па како би и могла бити равнодушна?!... – Красна деца, шта велиш? – питаше деда синовца свога, док се „скидаху“ гошће. – Тако је, као што сам чуо. Даница је заиста венус, а она друга као и свака маторка, кад хоће да игра улогу наивне. – То се понашање, додуше, старијој не пристоји... али и она је дивна. Погледај је само доле. Укус је различит... – Ех, што је лепо, лепо је за свакога. Два пута два је увек четири – философирао је Љубић, а поглед му оде за Даницом...

11


„Хајд’ хајд’, само ти философиши“, мишљаше деда; „али кад ви фишкали можете начинити од црнога бело, што не бисмо ми прости људи истесали од два пут два – шест...“ Затим се спусти деда у своју наслоњачу и поче задовољно пуштати димове, овде-онде бацајући летимичан поглед на свога синовца и гошће. Замало отпоче жив разговор. Љубић не скидаше ока са Данице. Свака његова реч беше управљена њој а с Аницом је прозборио онако „из учтивости“ тек покоју реч, при томе је погледао равнодушно и летимице и са осмејом на уснама који као да хтеде рећи: залуд стриче дуван деваш, не издува чега немаш!... Аница га у почетку посматарше изненађено, затим се поче сама плести у разговор са удвојеном умиљатошћу; но кад јој паде у очи онај осмех на уснама његовим, напрћи усташца окрете главу гордо од њега, па се задуби у посматрање слика на столу. Обе девојке беху сада као преображене. Даница изгледаше као ведра чаробна мајска ноћ, а Аница личаше додуше мајскоме дану али – облачном. – Сирото дсте! мишљаше деда, па устаде и приђе Аници у намери да је својим ћеретањем развесели. Но и то не поможе. Она остаде суморна и хладна – лед што се с Даничиног срца топити почео поскорушио се у грудима њезиним... III – Теби се канда допада Даница? – питаше стрина синовца кад су гошће отишле. – Више но што би требало – беше расејан одговор Љубићев. – Зашто? Красна је и вредна то девојка. Ја је волим ко своје дете; само јој ко мало смеће сестра... а као што видим обадве су лепе. – Зар их Јовићка не би дала преко реда? Стрина га зачуђено погледа. – Боље иди ти „матора“ па спреми добру вечеру, а за друго се не брини! Проводаџија мора најпре омастити грло – смејао се на то деда. – Идем, идем. И стрина изађе весело у кујну.

12


– Ја сад идем да наговорим Јовићку да ти даде Даницу. Ти се, међутим, док стрина зготови вечеру прођи мало по селу – рече деда кад је стрина изашла. Синовац га послуша и оде. Деда затим обуче свој „герок“, метну шешир и узе лулу и штап, па изађе у кујну. – Куда ћеш? – питаше стрина. – Идем да се разговорим с Персом. – Иди, иди! Па гледај да се што пре прстенују. Све се бојим да се не окрене за Аницом. Чуо си да већ пита ’оће л’ дати преко реда; а баш би ми жао било сироте Данице, волим је ко своју душу. – Знаш ти шта волеш, ко и онај зевзек што оде... И деда изађе на улицу. IV – Но, сна’о, деца се видила, па оћеш ли ми дати дете за синовца? – рече деда Јовићки, кад се уверио да „деца“ нису у соби. – А коју? – Разуме се, ону лепшу – и деда се накашља. – Хо, Боже! Како ћу преко реда? – Шта ћу ти; друкчије није. Ону другу неће честито ни да погледи... – О сирото и несрећно моје дете! Па шта ће рећи и свет?! – Брини се ти само за свет. Његово те торокање и довело до онога... – Па кад није друкчјие, даћу је. Само како ћу то деци да кажем. Сирота Даница, пропашће у земљу од стида. ’Оће да! Валда је пала с крушке. На’ће се и за њу какав жутокљун (деда је сав нежењен мушки свет тако титулисао). – Та јесте, но мени је тек тешко. Мати сам. – А ти их зови овамо, да им ја кажем. Од мене ће лакше примити... Јовићка отвори врата и викну: – Децо, ходите мало у собу. – Аха! Ту се нешто кува – рече Аница сестри, па је узе за руке и одвуче у собу.

13


– Данице ти си моје паметно дете – поче деда – па ћеш ме разумети а да ти баш прстом не покажем – Ја сам Љубићев проводаџија, па ’оћеш ли пристати да буде сватова? Даницу обли румен, па неко време ћуташе. – Но, па ако ти нећеш, не мора то бити – рече сад деда. – Како хоће мати. – Прели се тихо преко Данициних усана. – Ја нисам противна. – Слатко моје дете – рече мати у сузама, грлећи је – шта ћеш, кад је тако суђено. Доста смо оклевали, а деда вели да је ваљан момак па нек’ се сврши у Божије име. Даница је пољуби у руку па са сузним очима нагло оде из собе. – Сад сам ја поличарка – рече Аница, па загрли матер и стаде скакутати око ње. Деда сс тресао од смеха, а мати је за часак зачуђено посматраше; затим је загрли и уздишући рече: – Враже мали, зато си и запињала свакоме за око... – Мани сад то – рече деда – него боље пошаљи по попу, да их вечерас прстенујемо. Мој младожења сутра зором одлази. – Боже, Боже, кога ћу да пошљем?! Слушкињу сам пустила на игру – вајкала се Јовићка. – Кога ћеш да пошљеш. Хајде сама. Ићи ћемо бар до попине куће заједно. И ја морам кући по младожењу. – Ја бих се и сама упутила, али треба спремити и вечеру. – Не брините се мамице – тешила је Аница. – Зготовићемо ми вечеру и без вас. Само наредите што хоћете. – Закољите коју кокош па скувајте киселу чорбу; испеците једно прасе и ћурка и умесите крофне; само пазите да вам се печење лепо испече, а крофне да не прекисну... И Јовићка огрте свој „мантил“ па пође са дедом. На врати мало застаде па шапну Аници на ухо: – Пази на Даницу, јако ми је узрујана. – Е да, не брините се ви. С њеном је вољом – рече Аница, па оде да са сестром хватати живину... V Деда стиже дома, а после неколико тренутака дође и Љубић. – Ствар је свршена. Девојка ’оће а и Јовићка пристаје! – викну деда чим га је угледао на вратима. 14


Љубићу се лице разведри. – Па шта сад? Како сте уговорили? – питаше. – Ићи ћемо, обичаја ради, да те види пуница; али прстен вечерас не фали. Само јеси ли ти понео дар? – Јесам. – А шта ће бити од моје вечере? – рече стрина, тужно погледавши „лукумиће“ што су већ на дасци нарасли „ко душа“, па само чекају да их стринина вешта рука спусти у маст... – Неће се две вечере свадити. Само се ти пожури. Ко зна кад ће она бити готова. Сад се тек ’вата живина – тешио је деда. После пола сата беху већ проводаџија и младожења на путу Јовићима. – Па немој тамо тек да пиљиш ко маче у жижак само у Даницу, него буди мало љубазнији и према Аници – световао је деда младожењу – није ти дете ништа криво, а доста јој је и онако... – По себи се разуме. Сад ми је шогорица... За који тренутак уђоше у двориште. Пред њих истрча из кујне радосно Аница у лепршавој домаћој одећи са засуканим рукавима и опасаном кецељом, али и цвећем у коси. Љубић јој љубазно пружи руку, но у души му опет одјекну: „Кокета! И у последњем часу мора да прозанати...“ Уђоше и у кућу; и деда упознаде зета са пуницом. Разговарало се о свачему. Пуница је „на фини начин“ исказама кол’ко даје уз кћер и испитивала о зетовљевом „стању“, а зет јо опет умео још „финије“ одговором задовољити; при том је по дедином упутству и иначе био вешт – тек покаткад је погледао Даницу и то крадимице, а забављао се са пуницом, дедом и Аницом, која је с радосним лицем „све летила“ по кући. Радовала се што јој је „шогор“ тако имућан, научен и пријатан човек... Мати је неко време зачуђено посматрала. Затим је прекорно и опомињући погледала, но она се не даде смести. Хтела је да забави „шогора“, а требало је бити и у кујни – ваљда тек не може допустити да Даница и вечерас у кујни толико ради?! Рекло би се, да хоће да покаже како уме кувати... Остани ти овде! – рече јој наједанпут полугласно и значајно мати. Даница ће и сама доготовити вечеру.

15


– Боже, мамице, како ћу је баш сада оставити саму? – прошапута она; но кад је мати строго погледа, оде снуждено приђе прозору и седе; затим згрну завесу па се загледа у звездано небо, сузе су јој навирале, сетила се како ће јој бити без сестре. Љубић је погледа баш у том тренутку. Затим је дуже времена озбиљно посматраше и нека врста сажаљења покрену се у његовом срцу... Деда и Јовићка баш се у исти мах препираху: које је печење слађе – прасеће или ћуреће... Он устаде и приђе Аници. Она се трже, а у сузноме оку засија се осмејак. Љубић се загледа у те очи... „Гле! Очи су јој као росан поменак при изласку сунца. Право има деда што вели, да је она лепа.“ И Љубић се скоро кајаше што јој учини толику неправду. Мираз је један исти, па је могао баш и њу узети – кад је већ она на реду... – Анице, додај деди дуванкесу. Тамо је у моме героку – трже га дедин глас из поетичног сравненија и хуманистичног расположења... Док је Аница одскакутала по дуванкесу, врата се отворише а у собу ступи Даница зајапуреног лица од кухињске ватре и покретима Минерве или какве умиљате краљице... Љубић се загледа у њу. – Бадава – мишљаше лепша је од сестре. Та не би свет бадава викао да је лепотица... Утом дође и свештеник. – Вечера је на столу – јави Даница матери и домаћица понуди госте у другу собу. За вечером устаде Љубић па се окрете Даници. – Госпођице – рече свечаним но мало дрхтавим гласом – мој чика је још данас рекао госпођи матери моју жељу и донео ми од ње повољна одговора. Реците дакле и ви пред свима примате ли вољно моју понуду и хоћете ли бити сапутница мога живота? – Хоћу – прели се тихо преко Даничиних усана. – Зар њу?! узвикиу Јовићка и скочи са свог места, те зачуђено гледаше час у деду час у Љубића и Даницу. – Ја сам чики рекао да желим госпођицу Даницу – извињавао се збуњено Љубић.

16


– Ништа, ништа синко – блажио је деда – ниси ти крив већ проклета слична имена. Даница и Аница, па можда сам се овако стар и смео. Затим се наже на ухо, од чуда скамњеној домаћици, па јој шапну: – Жено, не квари ми посла, већ благослови децу, а шала нека ти је за оно што си водила без моје воље први пут на игранку обадве кћери уједанпут... Јовићки спаде копрена с очију а и камен са срца... Грцајући се у смеху и плачу и бришући сузе радости окрете се напослетку Љубићу и рече: – Па кад је тако, нека сте синко и с њоме благословени! – па се опет засмеја. – Оче! Благослови децу – рече деда попу и узе чашу у руке. Свештеник је све неразумевајући гледао, но кад виде да је Љубић пришао Даници и узео је за руку, с мирном савешћу их прстенова... *** Већ идућега дана дознао је Љубић за дедин „маневар“. Слатко се насмејао и уверавао да би му се Даница и без тога више допала од Анице. Деда на то ћути па се тек смеши, а у себи мисли: видели бисмо...

17


Драга Гавриловић

САН Данас ћу да ти причам санак свој. Не мргоди се! Знам ја да ти ниси баба коју снови занимају, но овај баш чути мораш. Он ће да ти одговори на питање твоје: „Утиче ли спољашност људи и на симпатију и несимпатију човека свесно образована?“ Еле, сним ја; постао сам чувен, виђен књижевник. Да је на јави, ратосиљао бих се тога, али у сну – мени беше право. Дичио се, лудак, тиме. Шта ћеш? – Сан! А луда глава, погибија готова! Писао сам много, добро и са успехом. Публика ме љубила, волела, већма него лепу глумицу какву. Негледуш, без размишљања о приказу, писању моме, витлала и хитала венце, пред ноге моје. Падали пусти, као дажда, као метеори сјајни. Њој беше доста већ име, већ појава моја. Венци су падали, а с њима и боља страна моја. Постао сам горд, а жудан богатства и неправедан. Гурао сам сваког испред себе да рашчистим пута слави, срећи својој. Ни пријатељство, ни поверење, ни безазленост другова својих штедио нисам. Никада ме увредила нису, но ја сам их свуда потискивао и најзад потиснуо. То је искала себичност, то претерано славољубље моје. Очи моје умарла светлост другова мојих. Нисам могао никога да трпим на истој висини уз себе. Тако сам успео, тако постао чувен; а што је главно и – богат. Живећи у изобиљу, дође ми ћеф да путујем. Могао сам. Путовање железницом спало, а неко књижевно друштво – заборавио сам му име – баш наградило моју расправу: „Утиче ли спољашност људи и на симпатију образована човека, или је за њу довољно претходно знање о ваљаности истих?“ Награда та беше огромна, таман толика, да сам лепо могао приспети у Америку, тамо неко време пробавити и опет се вратити. Куда ћу, него тамо?! Приспео сам и сретно обишао све знатније вароши. Дођох и у неку непознату варош. На мапи јој нигде имена. Саградили је ту одскора.

18


Дивио се и чудио красоти њезиној, а најчудније ми неке објаве, велике литографисане листине. Било их на свакој кући, по две-три. Загледах и ја у једну. И гле! То беше позив на велики књижевнички збор. Приступ имају сви књижевници и књижевнице без разлике вере и народа. Главни је предмет решавања: „Утиче ли спољашњи изглед људи и на симпатију свесно образована човека?“ Свашта! Ко у Америци – смејем се ја – зар се то расправља на збору? После, ја сам то већ решио! Да није тако, зар би ми пало на ум да путујем у Америку? (Поред свог богатства, постао сам и џимрија. Све сам хтео да уживам, али да не крњим своје наслагане хиљаде.) Радозналост ме одагнала и на збор. Улазак је био бесплатан. У Америци све бадава. Бадава те могу и најучтивије ћушити... У једној грдној дворани седи, око још грднијег стола, много више књижевника и књижевница него претплатника на наше српске листове. (Тамо ко хоће да пише, мора да буде књижевник, а код нас, ко хоће да чита, не мора бити претплатник. Узме књиге и листове на прочитање од других, нижих од себе.) Седе око стола, а „шатирани“ су, као код нас на гозби и пикнику. У Америци је тако и у животу. Код њих се полови не деле ни по којем сталежу. Једна плата, био ти женско, био мушко. Хвала Богу, не треба им певаца ни веровођа, па да морају за учитељице расписивати стечајеве са мањом платом. И код листова влада тамо једнакост. И мушки и женски добијају тамо једнак хонорар. Не знам како, ал’ мене познали да спадам у њихов ранг, па ме посадили у зачеље, баш до председника. – Хвала! Хвала! – устезао се ја. – Допустите, да се најпре прикажем. И већ зинуо да кажем своје име, кад ми председник меком руком пријатељски стиште десницу и рече: – Немојте се трудити. Изволите само сести, пријатељу драги; ко још неће знати тако чувена књижевника?! Порастао сам с педља. Пардон! С једног дециметра. Сад није оно примитивно доба, кад се мерило педљом. Захвално му погледах у очи. И мало што не пљеснух рукама од чуда – то беше женскиња!

19


„Аха!“, мишљах ја, „сад разумем ту необичну предусретљивост. То је каква ‘благонадеждна’ удовица или уседелица, па у сваком странцу слути себи згодну партију.“ Почеше и већати. Једни ово, други оно; никако да се сложе. Упиташе и за моје мњење. Покретом каква висока државника, дигох се са свога седишта. Сви упрли очи у мене а тишина, да чујеш откуцаје срца свога. – Штовани зборе – рекох тоном дворског саветника – моје је скромно, али на чврстом темељу основано мњење, да ваљано и свесно образована човека никада не може привући шаренило љуске. Главно је, шта се у њој скрива. – Тако је, тако! – чуло се са свих страна. – Кратко, али језгровито! Ни Сократ, ни Диоген, не би боље одговорили. Он заслужује одређену премију. Ја се разбалаћио, као ћурак, па само бацам победоносне погледе око себе. Еле, нисам ја којеко; једна иста тема двапут награђена. Види се, да вредим! ...Срећо, хвала ти, баш си ми од неког доба верна пратиља! Још нисам ни к себи дошао од радости веље, а на другом крају стола диже се женска, рекао бих девојачка прилика; гледала је свакоме, и женском и мушком, отворено у очи. Није их сваки час обарала, а још мање је кокетно жмиркала и мазно превртала њима, као што је обичај у удовица и кокетних жена. „Шта ће ова?“, питао сам се, „зар да ми противречи, да ме побије? Не би ни чудно било. Женскиња, па зар може а да свуда не зачегрће?!“ Она мољаше за реч. – О чему желите говорити? – пита председница, бацивши мени свој стидљиви али значајни поглед. Изгледало ми, као да вели: Не страши се, чедо моје драго! Та твоје је и срце и душа; Награду ти не оте, Ни хиљаду

20


Женских Клепетуша. Леп стих! Само не знам, како сам га створио? Песник нисам никад био. Ал’ кад човека кокетно гледи каква лепа женскиња, као што је моја председница, бива од њега свашта. – Желим, да говорим о утицају спољашности на симпатију образована човека – рече књижевница. – Жао ми је, али не може бити. Та тема је већ решена. Господин прима награду, па крај! Погледао сам је врло захвално. Да смо били сами, клекао бих пред њу и казао јој како сам јој захвалан и како ме је очарала лепотом и добротом својом. Нисам баш тако осећао, али ти знаш да је то већ наш мушки обичај. Дај ми једнога од нас који говори као што мисли. Луди би и били; зар су женскиње боље?! Сврнуо сам поглед свој, с председнице на књижевницу, а она, као да ми чита мисли, гледи у мене некако подругљиво и слободно, глупо слободно, тако да сам баш радознао шта може имати против мог меродавног мњења и тако незнатна особа која седи чак на другом крају стола? Да је уважена, била би и она овде, уз председницу! Плануо сам: – Изволите госпођице, говорити. Ако ме побијете, уступам вам награду. – То је лепо од вас – смеје се она. – Доброта ваша надмаша моје очекивање. Код нас у Америци није обичај да тако лако своје награде другоме уступамо. Ми смо практични људи. Знамо да је новац све и сва. Па се отимамо о њих, баш и кад нам нису од преке потребе. Можемо да путујемо с тим новцем, на пример, у Европу. Добро се мало и проћи, само кад не иде из свог џепа... Зато стремимо за њима, свом снагом, па штогод не можемо да постигнемо знањем и даром својим, постижемо другим путем. Улагујемо се особама од уплива, денунцирамо им оне који нам могу бити на сметњи; оцрнимо их и онда смо на коњу. Тако ми радимо. А ви сте ме, господине, задивили. Стога ћу, видите, одступити од намере своје. Нећу да вам будем противница. Наш сте гост! Него, ако смем молити мало пажње и стрпљења од штованог збора, приповедићу један догађај из свог живота.

21


Лакша тема канда ће нам свима пријати. Уморили нас силни научни докази... Нисам знао ша да јој одговорим. Зато сам ћутао. Сетио сам се да је ћугање злато. Место мене повикао збор: – Изволите само! Ми вас лепо молимо. – Најпре хоћу да чујем: спадам ли и ја у ред интелигентих, ваљано образованих људи? – пита враголастим осмехом књижевница. – Зар се то сме сумљати? Приступ на ово место нека нам је гаранција – изјављује збор. Она је, међутим, примакла столицу ближе столу, наслонила узурно лактове на њега, па се за часак замислила; а кажипрстом и палцем десне руке механично окреће прстен на левој руци. Држао сам да ће то окретањс ићи брзо, све брже и брже, као језик у жене, али то ишло полако и равномерно. Међер добро веле Немци: „Жене су свуда код своје куће!“ – пало мени на памет. Љутила ме њена мирноћа и узурна позитура. Она отпоче: – Цртица, што ћу да је причам, доживљај је из живота мога. Али пре него што отпочнем, да разјасним и нашем штованом госту, ко сам и шта сам. Име своје нећу казивати. Биће да га већ зна. А ђеније песник народа његова још вели и учи да је име празан знак. Дакле. Ја сам књижевница. Но то ми је узгредно занимање. Друго ме хлебом храни. Тим другим заслужујем и меса и друге потребе; а овим нузгредним могу себи да купим бомбона кад хоћу да се осладим... Смејала се, а с њоме и цео збор. – Изволите наставити! – опомиње председница. – Ја сам деловођа у једној овдашњој творници вештачког цвећа, поче опет она. Но уз све то, моје је књижевно име познато по свој Америци. Радим на многим листовима. А и господа књижари и накладничари имају ме у своме рабошу. И њима свима пуним ја џеп, као и сви ми, господо моја, често без икакве наплате. Таква је сад мода. А и много нас је. Друга је ствар јесмо ли сви за тај посао?

22


Застала је и враголастим погледом премерила грдну ону столицу, а поглед јој застао баш за мени. После је опет озбиљно наставила: – Било је времена, кад сам и ја, као и наш врли гост, обожавала тек унутрашња својства и врлине, а љуска, спољашност била је мени не само споредна ствар, као што треба да буде, него баш ништава. У томе се одликује и сав мој књижевни рад. Сви моји јунаци и јунакиње жртвују се па и заљубљују тек у врлине. То је добро. Тако и треба да је у животу оно што за узор изнашамо. Китњасто шаренило спољашности не треба да претпостављамо, ни да попуштамо да нас оно заслепи. Противно можемо допустити, ми књижевници, тек онда, кад хоћемо публици да покажемо штетну страну и консеквенцију заслепљења тога. Мој правац беше дакле добар. Сви ми морамо настојати, да својим радом поучимо. Изнашати ствар само онак’у каква је, то је ствар и посао биографа, кроничара и историчара. Нама се то сме допустити тек промене ради и изузетно. Обично сви пишемо за ширу публику, за народ, а не за књижевнике и за научењаке. То морамо сви имати на уму, па не скривати и метати своју поуку под застор и омотаче, него је изнети на видак и рећи: „ево је!“ Наравно да то све мора бити неосетно исказано, али тек не сме бити ни замотано; редак је онај ко воле да преврће, да тражи... Тако сам ја радила; само сам грешила што сам почела претеривати. Допуштала сам, као и наш штовани гост, да и врба роди грожђем; а тврдокорно сам тврдила да и магарцу може бити пријатан дивни славујев глас. Занета сам била равноправношћу, па ми жао било и врбе и магарца. Забога, зар су они криви, што су такви? А строго узевши и у магарцу је врлине, као и у славују. Па најпосле, што да је бољи чокот од врбе?! Тако сам комбинисала, а тако и осећала. Држала сам, да би моју симпатију, симпатију образована човека (последњу реченицу јако је нагласила) стекло, већ на први поглед, и чудовиште, само ако би претходно чула и претпостављала, да је ваљано. Укратко: Ја нисам била задовољна, што сам доказивала, да је и румена јабука изнутра често трула, него сам тврдила, да је и

23


под трулом љуском врло често, средина здрава. Ни то није рђаво. Дешава се и тако. Има људи, који нису јабуке, већ ораси; само је погрешно било, што сам ја тврдила да свесна образована човека спољашња трулеж ништа не буни, ништа не женира. Књижевница, после ових наглашених речи, умукла, па управи свој поглед у мене. Гледи као да хоће да каже: „Разумеш ли, шта хоћу да кажем? Разумеш ли, где је била погрешка?“ Нисам је разумео. (Сад видим, да је тако). Био сам тако занет непогрешивошћу образована човека и досуђеном наградом својом. Она уздахнула и продужила: – Пре неколико година паде ми у очи у Њујоршкој „Зорици“ неколико чланака под једном и истом шифром. Допадали ми се врло; били су као да су из моје душе потекли. Касније нађох исту шифру и у другим листовима, у чланцима и у приповеткама; а свуда мисли као да су из срца мога. Ко ли је писац њихов? То ме јако занимало. Нисам имала мира, док нисам дознала. То беше деловођа цветарске творнице у Филаделфији. Сад ме још више занимало. Колеге су нам обично ближи него други. Распитивала сам и о приватном животу његову. И све што сам чула слагало се с оним што је пуштао у перо своје. Није, дакле, био од оних који једно мисли а друго говоре. То је привукло и задобило још већма симпатију и поштовање моје. Лично се нисмо познавали, но случај хтеде да ступимо у преписку. Принципали наши имали свезе у радњи, па се морали ми потчињени о томе договорити. Тако смо се познали, а као колеге, двоструке колеге, писасмо чешће једно другом, те постасмо и добри или непознати пријатељи. Прошло тако две године. Једном ме послови приморали да у Филаделфији проведем више дана. Мој непознати једномишљеник то дознао, па ми у свом идућем писму изјављује сажаљење. Да је раније дознао, дошао би вели, да ми учини своје подворење. Било, па прошло, а једна година опет одмакла; те се опет нађох у истој вароши. У позоришту се приказивао баш нов комад.

24


Аутор ми познат, те одох да видим. Узела сам обично седиште. Ложа ми беше скупа. Комад се отпоче. Између првог и другог чина паде ми у очи неки мушки. Посматра ме, пусти, не скида око с мене. Седео је у ложи, а већ у другом чину нађе се на седишту уз мене. Мушки, већ постар човек што је ту седео, извиривао из ложе његове. – Ко ће то да буде? Што ли га интересујем? – мало смешно, но за мене и грозно – синуло ми у памет, да је то мој непознати једномишљеник. Дознао, ко зна како, да сам ја та особа, па сад хоће добро да ме види. А и овај је висок, као какав Патагонац; а таки је, кажу, мој пријатељ. Погледала сам и ја њега и сва се згрозила. Наопако, зар да је то?! Одело му каже богаштину и добар укус, али... То „али“ и паузу сопствених мисли нисам умела, нисам се сетила да разјшањујем. Да сам то учинила, знала бих да спољашност утиче и на симпатију човека образована... Овако сам, штовани зборе, тек осећала да би неприродно и грозно било да је то био мој непознати пријатељ. Та из редака његових, што их ниже по папиру, вири тек чисто срце, тек поштење, а овде ти све, све казује крајну противност оному, и то тако јасно, да ти нада у очи као каква крупно штампана објава. Леп је човек, али.. али,.. То „али“ страшно ме збунило. Седим као на иглама: упрла очи у позорницу, а осећам његове погледе на себи. Сусеткињи му паде лепеза; он је диже и отпоче с њоме говор, а мене крадимице посматра. Кад год ме погледа, мени се у жилама крв следи. Боже, зар да сам с таким човеком ступила у пријатељство? Па зар да га и продужим? Не, никад! Ја ћу све прекинути. Та сваки покрет његов, свака црта, сваки осмех казује прљаво срце, прљаву душу, па нека он пише, нека свет говори о њему шта хоће! Камен ми се спустио на срце, а ваздух ме гуши. Лије ми зној са чела, мада лепеза једнако има посла. Кад год се непознати мрдне на своме седишту, мени се срце стегне. Стрепим да ће се обрнути да ми се прикаже. Свршила се и представа. Странац се врло учтиво поклонио и отишао. Ја сам хотимице оклевала а тиме задржала и сусетку.

25


– Ко је тај господин, молим вас? – питала сам је. (Она ме пре тога нешто ословила, те сам била у праву да мислим да ће ме одговора удостојити.) Рекла ми неко потпуно непознато име. Камен ми паде са срца. Чисто бих је, од радости, загрлила. – Ви га познајете? – запита ме зачуђено она. – Вечерас сам га први пут видела. – Е, онда није згорег знати да је то нежењен човек и врло богат. Прави Набоб. – А иначе? – Прљав карактер – шану ми она. – Да није „набобских врлина“, ко зна како би свршио. Ту дође госпођа с којом сам дошла, те се растадосмо. Књижевница је за часак заћутала. – Зар сте свршили? – пита председница. – Тиме још нисте многи казали. – Наравно. Говорити се даје врло много – смеши се моја противница – само се бојим да ћу постати досадна. Можда би говорили и други? – Свршите само ви. Овако не можемо пресудити ко има право. Тако председница, а испод стола нежно притискује ногу моју маленом ножицом својом. Бајаги да се не бринем. Књижевница опет поче: – Разуме се, да сам кореспонденцију наставила с непознатим једномишљеником својим. Само сад сам била још обазривија. Сећала сам се могућности да се у њему могу и преварити; а добро сам знала и пре, да скоро сви мушки воле да се хвале пријатељством и поверењем женскиња. (Књижевница враголасто погледа на ону страну где су понајвише седели још врло младе журналисте и књижевници.) – Прошло опет више година. Наша творница изгоре. Госа мој није постао просјак, још се даље подигао; била је на велико осигурана. Али зато је опет хтео мене да превари. Имала сам и ја у радњи уложена новца. И то није хтео да ми изда. Шта да радим? Адвоката сам се бојала онако негледуш узети, а никог ко би ме на пут извео и ваљаном човеку упутио.

26


У невољи сетих се свог колеге једномишљеника. И он је слично патио, па ће ме умети на добар пут извести. Реших се и одох њему. Усмена измена мисли увек је боља и потпунија од писмене. Одох. Но то ме много стало. Чинило ми се, да грешим против уобичајених друштвених правила. Ја нисам присталица спољашње формалности, али други свет оцењиваће ме па можда и он сам. Збуњена тиме и бригом измучена, приказах се брзоплетно и загледах му у лице. Овог пута нисам се тргла и згрозила. И ово је била „крупно штампана објава“, али истинита и верна књижевном раду његовом. Примио ме и упутио пријатељски. Захвалих се и одох. Ствар сам затим у ред довела; а то сам њему имала да захвалим. У часовима доколице паде ми у памет да слику његову пред очи изведем. Хтела сам да је сравним са сликом онога странца у позоришту, па да видим разлику. Покушавала сам, но без успеха; слика је његова увек била непотпуна и у густој магли. Ни боје косе ни очију нисам се сећала. Смејала сам се и себе извињавала својом тадашњом забуном. Прошла и опет једна година. Ја падох у другу клопку. Мој нови, садашњи принципал, фалирао, па хтео да превари и мене. Шта ћу, него опет своме пријатељу! Помогао ми први пут, па ваљда ће и сада! Овог пута једва му нађох стан. Одселио се на други крај Филаделфије. На капији суседне куће, коју ми означише као његову, нађох неког мулатског дерана, по свој прилици слушче те куће. Носи писмо на пошту. – Станује ли у оној суседној кући тај и тај господин? Питам га ја. – Станује. – Има ли више партаја у тој кући? – Нема. – А кога има још у тој кући? Има ли какве својте?

27


– Осим чељади, ту му је још сестра. Врло лепа госпођица – вели деран. – Хвала вам! – и ја пођох, давши дерану нешто „напојнице“. Дођох и под први прозор, али зловољна и збуњена што сам опет принуђена њему на досаду и мушкоме у посету. Шта ће рећи сестра његова кад ме види? – Љубим руку! – чу се сад одозго, и ја застадох. – На прозору његовом стоји мушка прилика, па се љубазно смеши, као на какву познаницу. Застадох, као укована, па се одазвах његовом поздраву. – То је он – суну ми у памет. Али каква разлика! Ни налик на оно лице! Погледах га и опет. Сад бејах начисто – под фесом је, а тада беше гологлав. Али зар да је због те капе толико промена? Ја га погледах и опет. Није он – беше резултат тога погледа. „А да ко ће бити? Другог мушког у кући нема. То сам чула и од дерана“, мислила сам у истом моменту. Опет сам га погледала. Он стоји, па се једнако пријатељски смеши. „Није он! Он је!“ И ја стадох, до крајности збуњена, испитујућим погледом мерити човека на прозору. И он мене исто тако мери, а нуз то се смеши, као да ужива у неприлици мојој. Смеши се, али неким изразом који мене љути. Не умем да га растумачим. Збунила сам се, као никад у животу. Прошло тако више тренутака, а ја не знам на чему сам. Нит ја њега што питам нит он мене. Ја једнако гледам, а он оборио очи, па ћути; тек покаткад их дигне, погледи ме, па се опет смеши. Ситуација моја беше врло непријатна. Осећам да му морам изгледати врло смешна. Смешан је и он мени. Па што бар не говори, да му чујем гласа, кад је већ под проклетом капом! Љутим се ја; а у својој забуни не сећам се преког пута. Не сећам се да га запитам за име и да му се кажем ко сам. Место те спасоносне мисли је тек стала, па га зачуђено мерим од главе до пете. Пардон, од главе до прсију. Толико се на прозору видело. То се све десило за неколико тренутака, те чисто не умем да мислим, само осећам да сам бадава дошла. Ово лице – ако је за-

28


иста он – као да је с фесом метнуло на себе друго одличје, другу природу; ја му сад ни у полак онако поверљиво не могу говорити. Чисто бих отишла, да му ништа и не кажем. Из овог лица провирује нешто што ја не разумем, што бих тек морала испитивати и студирати. Није ми одвратно, али ми не улива ни поверења. Не мора бити рђав човек, али без студирања не могу о њему ни добро ни зло да тврдим. Тек кад би га чешће видела, знала бих на чему сам. Прибрала сам се и нагло пошла у кућу. Надала сам се да ће се тамо загонетка решити, но она се још већма заплела. Пред мене је изашла служавка. –­Је ли код куће господин? –­Јесте. –­Питајте могу ли с њиме говорити? Ја сам са стране. Девојка уђе. После неколико тренутака, ево је опет па ми рече, да господин није дома. Она није знала – извињавала се – а господин је још јуче отпутовао у Балтимор. –­Па, ко је онај господин на прозору? – питам је у чуду. –­Какав господин? Нема ту никога. „Клавирмајстер“ још није дошао. Госпођица је још у постељи. Крв ми сунула у образе. Дакле тако!? Сакрио се, неће да ме прими. Тера комендију са мном. Излетила сам на улицу. Поглед ми и нехотице оде прозору. И гле чуда! Прилика се она још већма промолила, па кад ме виде, поче се опет смешкати. То, то је сувише! То је... У чуду своме нисам знала, шта је... Али нека, сад ће добити мило за драго! Оштро сам пришла прозору, одлучно стала под њега и још оштрије га погледала. Он је одмах оборио очи. Сад сам га за тренутак комотно посматрала. Није, па није он, решила сам и опет. – Али, ко би онда био? Госпођица још спава, па откуда посете!? Опет сам стала неодлучно и погледала га још озбиљније. Час ми се чинило да има сличности с мојим пријатељем, час да нема. А он поруменио, па збуњен не диже очију. Аха! Он је, мислила сам. Но баш добро, што се тако десило, бар му се не морам поверити. На овом лицу, какво је сад, нема

29


онога израза, каквом бих се ја, као оно први пут, својски и искрено изјадати могла. Ко зна каква се метаморфоза од тог доба с њиме десила; па ме не би ни разумео. Зар ми није доказ и његово понашање. Види да нисам начисто, па хоће да ме исмеје. Баш ко да сам ја с њиме већ вековала, а не тек једанпут се видела!... То је заиста ружно од њега. Но сад ћу да му то дадем познати. – Молим, је ли код куће тај и тај господин (рекла сам име његово). – Јесте. Изволите унутра! – Али мени у кући рекоше да је одсутан. (Погледала сам га тријумфујући. Надала сам се, да ће се грозно збунити.) – Како то? – вели он, а у лицу се не мења баш нимало. – Ја знам да је дома. Изволите само. Ја ћу вас њему одвести. Опет се двосмислено смешио. У мени се већ кувало. – Хвала! – рекох хладно. – Ви велите да је ту; но мени рекоше, у кући, да је одсутан, па ваљда му је незгодно да ме прими. Доћи ћу други пут. Можда је овако и боље. Последњу реченицу јако сам нагласила. Пошла сам у хотел камо сам одсела. Идући жестила сам се најпре јако. После сам се слатко смејала. Ја се љутим на њега а ко зна каква је то особа! Смејала сам се пошто нисам била начисто, је ли он или ко други, пекло ме то у срцу. Ако буде он, како ће се слатко смејати! Да ја одем да га не запитам, ко је! Заиста смешно, па и глупо. У праву је да ми се смије. Зар је он крив, што сам ја кад сам га први пут видела била збуњена, па ми уливао поверења, а сад ми изгледа друкчије, морам да бегам од њега? – А бегати сам морала. Из очију му видим да не мисли добро о мени. Гледи ме, као да сам пала из облака. Па онда, оно зачуђено двосмислено смешкање? Не, он ме сад не би разумео. Па ко зна шта је и први пут о мени мислио? Мушки су чудни. Боље је, заиста боље, што се овако десило; на лицу му не нађох ни трунка од оне првашње искрености и пријатељског расположења. Но било како било, мислила сам, тако остати не сме. Ако је он, бламажа се мора загладити. Вештино, уобразиљо и досетљивости књижевничка, сад ми помозите! Лако је стварати чланке и романе кад се не тиче наше коже!

30


Довијала се и довијала, напослетку написах своме једномишљенику ово писмо: Поштовани господине! Јуче хтедох с вама говорити. Дођох до вас. На прозору куће ваше опазих једног господина. Из више разлога не хтедох му ту казати молбу своју, те уђох у кућу. Тамо ми рекоше, да сте одсутни; отишли сте у Балтимор. Држећи се тога одох, ништа вам не рекавши. Хтела сам да се вратим и дома, но сад сам преиначила. Остаћу, док се с вама не разговорим. Стога вас лепо молим, да ме за часак примите! Ваш ми је савет у некој мојој ствари врло потребан. Ја сам у хотелу „Код зелена венца“. Тамо молим одговор, да не дођем опет у невреме. Писмо сам предала на пошту и с грозничавим нестрпљењем чекала одговор. Та писмом овим хтела сам све да загладим! Комбинисала сам овако. Ако је био човек на прозору друга каква особа, мене се много не тиче; писмо ово неће му у руке доспети. А ако ли је био он сам – што сам сумњала – мораће, по писму моме, помислити, да сам га познала, но да сам и ја хтела с њиме шалу да збијам, као што је својим понашањем и заслужено. Падало ми је још на ум шта ће мислити о моме писму, ако није он? У том случају врло смешно, управо без смисла изгледају моје речи: „Из више разлога не хтедох му ту казати своју молбу“. Шта имам ја да кажем своју молбу страном човеку? Но, зашто он не може помислити да се нисам у писму добро изразила? Нека, на пример помисли, да сам хтела рећи „из више разлога не хтедох га питати за домаћина“; или тако што. Зар се човек једанпут у писму рђаво изрази; особито кад се жури! И у томе је лежала моја нада! Смешно ће му изгледати свакако, то сам знала; но боље и та бламажа, него она првашња! Пред вече добих одговор, овога садржаја: Поштована госпођице! Стојим вам у свако доба на расположењу. Радо бих вам учинио своје подворење у хотелу, али не могу. Везан сам за собу; угануо сам ногу.

31


Писмо ово збунило ме још јаче. Радо бих дошао, али угануо ногу! Је ли то опет каква лакрдија? Биће да је на прозору био он сам, па сад хоће и даље да се шали. Било како било, ја се реших да одем. У њему сам се и тако преварила, па му не морам поверити своју ствар. Измислићу ма шта друго. Он је почео да тера комедију, а ја ћу је довршити. То беше дуга, немирна ноћ. Једва сам чекала да сване. Око десет сати бејах већ у кући његовој. Девојка ми рече да је господин у соби. На собњим вратима стадох да се одморим. Тежак, критичан моменат беше то. Кога ли ћу угледати, кад у собу ступим? Скоро не дишући закуцах. – Слободно! – одазва се из собе мушки глас. Мени намах лакше. Тај глас не беше онај јучерашњи. Њега сам чула пре годину дана. Али, мени паде на памет грозна мисао – можда уме и глас да мења? Можда је потпун глумац? Енергично сам ухватила за браву и мало што нисам од радости узвикнула, у соби беше мој прави једномишљеник. Фес није имао на глави; но имао или не, познала бих га у хиљади. И сад му нисам знала боју очију ни косе ни поједине црте лица, али таке какве су, не отуђују ме као оне јуче, него ми на први поглед уливају поверења. Да ми је ко круну дао, још се не бих тако обрадовала. Он је устао и о штапу пошао ми на сусрет; а ја сам му у радости својој механично пружала обе руке. Та сад сам била спашена! Јучерашња особа не беше он, већ богзна какав странац. Доцније сам дознала да је то био госпођичин учитељ свирке. Музичар тај патио од ревматичних болова у глави. Чувао се јако назеба и промаје, а у госпођичиној соби прозори вечито отворени. Једном се на то потужио брату госпођичину. Госпођица га тада мољаше да седи под шеширом. Учтиви Немац не хтеде. Госпођица се онда досетила нечем другом. Поклонила му за имендан везен фес и умолила га да га носи кад с њоме музицира. Ту жељу није јој је већ могао одрећи. И тако сам га ја видела на прозору под том капом. Госпођица је тога дана доцне устала. Учтиви гласовираш се, међутим, у другој соби спремио за свирку, па се тако спремљен наслонио на прозор.

32


– Реците ми, молим вас, каква је ту забуна? – рече, после првог поздрава, мој једномишљеник. – Ви велите: „јуче“; а ја сам тога дана био код куће. Па онда, каквог господина помињете? Шта ћете ви њему казивати своју молбу? – Ништа... маленкост – муцала сам ја. – Фаљен је само датум. Нисам гледала... знате... јесте... тако је... рђаво сам се изразила... датум мала забуна и ништа више! Збунила сам се горе него јуче. Гледао је у мене, па нисам умела да лажем. Он је приметио моју забуну, те – хвала му – не хтеде даље дужити, него ми поче причати како је брзим влаком отишао у оближњу варошицу, а не у Балтимор. Кад се врнуо, скочио је незгодно из кола која су га са станице довезла, па угануо ногу. Целу ноћ је облагао хладни облози, те је сад мало боље. Ја сам, међутим, брзо дошла к себи и испричала му своје јаде. Отворено гледала сам у очи томе човеку и све му поверила као брату, као пријатељу своме. Сада сам могла. У овим цртама не беше ничега као у оним јучерашњим, што ми не би било јасно и што би ме сећало да је добро мало пазити и чувати се од искрености. Укратко ове су ми на први поглед уливале симпатију, а оне јучерашње ми беху замотане и нејасне. Књижевница умуче. Загледала се преда се, онако без циља. – Изволите продужити! – опомене је оштро председница. – Ја немам ништа више да кажем – вели књижевница, па се диже са свог места. – Немате? Наравно. Доста је и ово! Отворили сте нам срце своје. Сад знамо, ко вам је симпатичан; а све смо дознали тек случајно... Врло промишљено и практично! – Па? Шта онда? – рече књижевница, па се поносито исправи. Дошла је главом виша а очи јој запламтиле. – Шта хоћете, драга госпођо, тиме да кажете? Видим, куда циљате. Али зар је мој поступак каква срамота, зар је грех? Јесам ли ја дотичној особи пала око врата? Јесам ли тражила да га задобијем за себе и да га обвежем? Јесам ли га стрељала кокетним погледима својим? Јесам ли му изјављивала знацима или речма љубав своју? Јесам ли се претварала да сам боља но што јесам? Јесам ли му поручивала да би пошла за њега? Јесам ли му пред очи истицала своју богаштину, свој мираз? И јесам ли му, на послетку, да-

33


ла познати да га љубим, а у срцу да ми туђа слика пише? Све то, драга моја, нисам ја чинила, па кад нисам, оставите ме с миром; немам се чега стидети! Мени је све симпатично, што симпатију заслужује: и поље и цвеће, и животиње и људи; само ме неки већма привлаче а неки мање. У некима видим својства већ на површини а у некима морам тек да нагађам и тражим. Зато вам сада велим, и на симпатију образована човека утиче спољашност свакога предмета; а спољашност људи још највише! То је необорива истина, то је доказан факт. Па сад досуђујте награде коме год хоћете! Него ја велим, драга госпођо; спољашност, а не шаренило спољашности. Упамтите то добро! А шаренило, вештачка углађеност спољашности човечје утиче повољно тек на људе лакомислене, глупаке и незналице. Кад је то изговорила, села је опет на своје место. – Добро, добро! – плану сад моја заштитница, а испод стола ме значајно гурне. – Нашто толико дужити? Ви сте се награде већ одрекли. А допустите, да и ја нешто приметим! – Из симпатије, знамо сви, потиче пријатељство и љубав. Но молим вас, драга госпођице, размислите добро која ће скромна и безазлена девојка јавно рећи да јој је овај или онај мушки симпатичаи? Промислите само то! – Да промислим? – вели књижевница а преко лица јој прелетио лак осмех. – Знам ја и без тога, да из симпатије ниче љубав. Али зар је чиста љубав? Ја држим, да није. Али баш и да је грех, шта ме се то тиче? Ја вам још нисам рекла да дотичну особу љубим; а сви знамо, да из облака може да буде и туче, зато још не стрепимо од ње чим се наоблачи! Бацила је презоран поглед на председницу, која сад узвикну бајаги тек за себе: – Тако говоре тек женскиње ваше врсте; скромна девојка друкчије суди! – Ја нећу да сам скромна! – смеши се књижевница. – Бар нећу да будем скромна по вашем начину и укусу. Ја ћу тек да будем поштена и свесна женскиња. Вашу скромност презирем. Она тек уме из потаје да баца замке и хвата добре партије; уме да се зарумени и обори очи кад не осећа стида и кад јој није та-

34


ко у души; уме кокетно и мазно очима да жмирка и да стреља њима; уме да се прави наивна и детињаста, мада више није дете, уме да погледи и онда да искаже љубав, кад осећа одвратност, а уме на послетку испод стола нежном ножицом да гази ногу оног мушког кога хоће да задобије, да му тиме покаже поверење и грешну љубав своју. Све то уме ваша скромност н невиност. Осим тога уме мајсторски да вара своје мужеве, а још изврсније да присваја срца туђих мужева и да заказује састанке интимне природе... –­ Ах! – чуло се из уста неколицине женскиња, понајвише скромних, стидљивих удавача и младих удовица; па брже боље заклопише лепезом своја застиђена лишца. Председница дошла прва к себи, од вељег стида. Бар тако сам судио; јер јој на рубин-устанца наврела пена као супа испод заклопца. –­Ја вас, госпођице, опомињем на ред! – виче она. – То је гадна непристојност. То је... то је Золински! – Золински? Могуће. Ја га не знам. Нисам га студирала. Али студирам свет. Он ми даје основа. Па и овај штовани... Није свршила. Граја јој не даде. Дигла се већа него каткад у карловачкој или пештанској саборници... Једни млатају рукама, други рукама и ногама и срдити вичу. Други опет стисли мараму на уста па да пукну од смеха; а трећи упрли зачуђен или задовољан поглед у говорницу, па је гутају очима. Она стоји на свом месту. Ништа не говори, али се од силних испитујућих погледа заруменила, па за часак оборила очи. Гледа пред себе али око усана јој горак ироничан осмех. – Јесте, госпођо – почела она опет и дигла очи; али граја јој не даде до речи доћи. Председница звони, да ти мозак пишти, не да успостави ред, већ да начини још већу ларму. Тако бар мени изгледа. Но можда се и варам. Ти знаш да сам ја затуцано сумњало. Ларма и граја не престаје. – Молим, дајте бар мени реч! – викао сам ја, видећи, да ствар узима озбиљан изглед. То је помогло. Сви се утишали, да чују госта. Но ја сам ћутао, скромно ћутао.

35


– Дајем вам реч. Изволите говорити! – пријатно ме опомиње председница. – Да говорим?... Да... то сам хтео. Али шта сам оно хтео?... Јесте, хтео сам, да замолим госпођицу да заврши своју причу, да је не остави крњу, него да нам каже зашто се из њезине и њезина пријатеља симпатије није развило пријатељство и љубав? – А ко вам, господине рече, да се пријатељство није развило? Ја зацело не – смеје се она. – Што се тиче љубави, то је моја тајна. – Али ми вас лепо молимо учините нас учесницима тајне своје! – виче више гласова, већином мушких. Ту сам видео да нису радознале само женске. – Кад је тако, а ви чујте. – Нисмо имали каде да се заљубимо. А уз то се нашао и други „камен претиканија“. – А тај је? – прекину неки радознао млад књижевник. – Госпођичин постан мираз – шапће мени председница. – О господине, тек да можете видети моју кућу у Њујорку, па плантаже у Бразилији. Красота! Знате, ја сам удовица. А мој покојни муж, чувен трговац, оставио све мени. Сиромах, рано је умро! – То је лепо! Врло лепо! Изредно! – трабуњам ја, не знајући шта. Хтео сам тек да је ућуткам, да чујем књижевничин одговор. И опет сам промашио. Она већ нешто рекла, а цео збор се одобравајући смеје. – Шта је госпођица рекла? – питам неког господина до себе. – И ја се љутим, што сам промашио – шапће ми он. – Слушао сам, шта вам госпођа приповеда о својим плантажама. Има нешто и истине. Не би се баш сасвим преварила. Хтео сам му нешто одвратити, но он ме претече. – Слушајте, слушајте! – вели он – књижевница опет говори. Зинуо сам, да боље чујем. – Био је већ ожењен – смеје се она – а мени није пало на ум да га од жене раставим. Није ми у природи. То умеју тек безазлене и скромне женскиње... – Ожењен?! – узвикну читав збор. – Тај мулат је рекао да му је ту само сестра. – Тако је. Деран ме је добро известио. Ту је била само сестра; жена и ћерчица беху у Њујорку, у гостима код деде.

36


– Па, како нам о његовој женидби пре не рекосте? – пита неки књижевник. – Зар је било нужно? – смеши се она. – Зар мој пријатељ није и уз жену и дете онај исти? Тиме он није ни бољи ни гори, а штовани збор није удавача. Сви се смеше, али ћуте; само ће нека живахна млада књижевница узвикнути: – Право имате, драга сестро! То није било нужно. Него знате шта сте фалили? – Шта? – пита радознало она. – Требало је да кажете господину на прозору: „Молим, скините фес!“ Тада бисте били одмах начисто. – Ха, ха! – засмеја се књижевница. – Баш вам хвала! Тако ћу и радити. Још се даје изменити. – Изменити? Шта ће то да значи? – То ће да значи, да сам вам испричала градиво за своју будућу хумореску. – Градиво за будућу хумореску! – узвикнуо читав збор, а ја сам се од чуда и пробудио. Време је и било; сав сам се ознојио а сунце увелико огрануло. Твој Драгутин

37


Славица ГАРОЊА РАДОВАНАЦ

ДРАГА ГАВРИЛОВИЋ – ЗАЧЕТНИЦА КРИТИЧКОГ РЕАЛИЗМА У СРПСКОЈ ЖЕНСКОЈ ПРИПОВЕЦИ Сем што је са почетком 21. века оглашена као прва жена романописац (Девојачки роман, 1889, објављиван у наставцима у листу „Јавор“), Драга Гавриловић (Српска Црња, 1854-1917), може се недвосмислено назвати и зачетницом женске приповедне прозе, такође објављиване у српској периодици, и то од године 1884. када је објављена њена прва и обимнија приповетка „Из учитељског живота“ (такође у „Јавору“). Сумарни поглед на оно што су писале и што пишу жене у домену приповедне прозе у распону већем од једног века у српској књижевности, може читаоцу пружити не само низ неочекиваних открића и изненађења, већ често и врхунске домете уметности речи, али и специфичну проблематику и угао погледа на свет који, иначе, не постоји у официјелној и готово једино познатој историји српске књижевности (мушких аутора). У својим приповеткама Драга Гавриловић (1854-1917)1 отвара родну проблематику у пуном смислу и готово би се могло рећи, она иде укорак са светским трендовима тог времена. И док би се значајним доприносом српској прози с краја 19. века епохе реализма, и то његовог специфичног огранка – критичког реализма, могла издвојити, пре свега, приповетка „Недеља пред избор кметова у селу“2, са сликовитим дијалекатским елементима банатског народног говора, који допуњује типичну карактеризацију мушких и нарочито – женских ликова сељанки (у сценама у цркви, на сокаку, у школи и по кућама), са сјајним критичко-реалистичким снимком једне типичне друштвене ситуације – као што су избори – чијој се универзалности у продор општих одлика људске природе ништа не може одузети ни данас (у потпуно сличним ситуацијама у којима се „купују гласови“ и агитује за поједине партије), Драга Гавриловић већ овде приказује опште одлике своје приповедне поетике: хуморни и сатирични поглед на живот банатског села, кроз критички однос према друштвеним манама. У ширем смислу, са новим духовним трендовима, наста-

38


лим са првом систематски образованом генерацијом Српкиња, у својој приповеци „Из учитељског живота“ она већ тада упире поглед у америчку жену, као најслободоумнију и „комплетну“ жену новог, демократског друштва будућности, које нарочито заокружују прича-хумореска „Сан“ (са радњом која се такође дешава у Америци и сем женског, отвара и кључно питање жене-књижевнице), као и једна врста „манифеста“ „Писмо побратиму“. У трећој групи приповедака са домаћом тематиком Драга Гавриловић отвара „женско питање“ са недвосмисленом критичко-сатиричном жаоком у водвиљском маниру, а са тематиком сликања нашег тадашњег полуграђанског и доминантно патријархалног друштва у Војводини (питање девојачке удаје уз мираз, као доминирајући мотив патријархалног брака,“ али дајући психолошки убедљив модел родних (мушко-женских) односа, где се нарочито осликава психологија мушкарца, као „лаког плена“ у породично-мираџијским сплеткама. Уствари, она исмева људску психологију, поводљивост и честу мушку неосвешћеност, чак и глупост у избору животне сапутнице („Разуме се, ону лепшу“, „Она је – срце му каже“ и др.). Ипак, треба нагласити, да у свим случајевима, и поред авангардног искорака (критички реализам, сатира, драмски водвиљ у радњи), у сликању српског друштва на крају 19. века са жигосањем друштвених мана, у погледу „женског питања“ као кључног у њеном стваралаштву, у подтексту свих приповедака Драге Гавриловић стоје две основне тезе: борба да се жена избори за брак „из љубави“ (а не као посао склопљен између мушких чланова две породице: оца и мужа, са бројним лажним и негативним конотацијама које из тога происходе вековима, нарочито за жену (што неке прозе Драге Гавриловић, као и сам Девојачки роман са „срећним крајем“ одоводи у сентиментализам и мелодрамски тон), док други циљ – њена борба (сем школовања девојака) да оне и живе од свог рада и знања, независно од мушкарца и брака у коме су обавезно „издржавано лице“, чији је крајњи циље и самосталан живот и рад жене-књижевнице (уметнице), што као сасвим авангардну тему отвара и у свом Дневнику из Фрушке горе 1854. и Милица Стојадиновић Српкиња – сврстава Драгу Гавриловић у ред значајних српских књижевница у новијој српској књижевности (по Скерлићевој периодизацији).

39


У том смислу су нарочито индикативне прозе Драге Гавриловић „Писмо побратиму“ и „Сан“. Тако у првој причи, у некој врсти манифеста о женској еманципацији у нашим условима, датој у епистоларној форми, ауторка исказује аутопетички став о „ослобођеној жени“, односно њеној еманципацији, луцидно примећујући да се међу Србима то још дуго неће десити јер „мушкиње још није дорасло да живи са ослобођеном женом“. Друга прича „Сан“, која по форми и вокацији необично подсећа на сатиру Радоја Домановића („Данга“), на изузетно модеран и провокативан начин проговара in medias res о судбини жене књижевнице, и то са местом радње – у Америци! И ова прича, којој би можда пристајао наслов „Хумореска“, кроз имагинарни простор једне књижевне вечери (предавања и публике у америчком друштву), третира кроз прецизно и иронијски предочену, уствари и егзистенцију савремене жене-уметника и данас: „Дакле. Ја сам књижевница. Но то ми је узгредно занимање. Друго ме хлебом храни. Тим другим заслужујем и меса и друге потребе, а овим нузгредним могу себи да купим бомбона кад хоћу да се осладим…“ Овим критичким ангажманом Драга Гавриловић даје неке од основних постулата положаја жене-интелектуалке како у тадашњем најавангарднијем (америчком) друштву, тако нарочито у револуционарно промењеним схватањима у мушко-женским односима крајем 19. века. Врло је индикативно, да чак три приповетке Драге Гавриловић, као место радње, имају Америку (што неће бити реткост код старијих српских књижевница: за места радње Америку у своју прозу уносе и Јелена Димитријевић и Јела Спиридоновић Савић). Иако је, по свој прилици, никада лично није походила, Драга Гавриловић је очигледно помно пратила нашу и европску штампу и добро је осетила духовна струјања епохе, и остваривање неких (демократских) права у Америци, нарочито након грађанског рата 1864 – а међу њима и права жена, која у пуританској и још оптерећеној Европи нису била могућа. Стога је заиста задивљујући њен поглед у далеку будућност и борба да се исте демократске вредности пренесу и на још царевинама издељени Балкан и међу прву образовану женску популацију међу Јужним Словенима и Србима. Чињеница је да су бројни Срби исељеници и повратници такође мо-

40


гли да јој донесу глас о томе како се у Америци живи. Стога њена, једна од најобимнијих и најуспелијих приповедака „Она је – срце ми каже“3 за место радње има Бостон, а смештена у једну исељеничку породицу из Војводине. Но, ни Америка није овде улепшана. Критички реализам доминира, јер иронично књижевница наводи да су родитељи врло брзо умрли по доласку на нови континент, да их је Америка „појела“, а да су остале две одрасле сестре и мали брат, да би тежину живота о породици преузела најстарија, Јованка, која је узгред и књижевница (!) и главна јунакиња приче. Спретним, хуморно-водвиљским заплетом (сјајним дијалозима и карактеризацијом ликова, нарочито тетке Пијаде) и домишљатошћу главне јунакиње (заменом сестара), егзистенцијални проблем је решен – добром удајом млађе сестре за богатог Руса, али и продуженим епилогом – да се и главна јунакиња (књижевница – са условом да се може тиме бавити и у браку) сретно „удомила“. Најзад, у причи „Разуме се – ону лепшу“, Драга Гавриловић се враћа поново на домаћи терен, али варирајући исти мотив и тезу, додуше, сада на јакој фолклорној основи: колико су људи склони да формирају своје мишљење идући „за гласинама“, и без личног става и утиска, и колико добро усмерен и позитиван циљ то оповргава, а суштински усрећивши све учеснике просидбе. У сјајним дијалозима (и самим тим карактеризацији ликова, нарочито деда Марко), са такође елементима водвиља (и нема сумње да је Драга Гавриловић неостварени и велики драмски-комедиографски таленат), једна очигледна неправда (две једнако лепе сестре за удају, од којих је једна изразита кокета и стога свима „лепша“, а друга скоро неприметна просцима), спретном заменом улога у једном часу, и залагањем деда Марка, а пред наивним просцем, све је доведено на своје место, чији врхунски комични чин – стављен и у наслов („Разуме се – ону лепшу“), доводи ствари у свој ред: и дотад непримећена Даница, „показана“ прва, као „она лепша“, добија свог заслуженог младожењу. Према списку саме Драге Гавриловић, пронађеном у њеној заоставштини, сем Девојачког романа, објавила је укупно 14 приповедака, неколико текстова полемичког и педагошког карактера и неколико дечијих песама. У Кикинди су 1990. обја-

41


вљена Сабрана дела Драге Гавриловић, у две књиге, а књига изабраних прича У међупростору, у издању Књижевне општине Вршац, 2004, у издање у приређивању Јасмине Ахметагић (2007), којим смо се послужили, је добро полазиште да се њено дело још свестраније истражи и укључи у званичан канон историје новије српске књижевности. Литература Драга Гавриловић, Изабрана проза (избор и предговор Јасмина Ахметагић), КОНРАС, Београд, 2007. Славица Гароња Радованац, Жена у српској књижевности, Дневник, Нови Сад, 2010. Славица Гароња, Врт тајни: антологија женске приповетке до 1950. године, Vukotić media, Београд, 2016.

1 Драга (Драгиња) Гавриловић рођена је 1854. у Српској Црњи. У Сомбору је завршила Учитељску школу и радила од 1880. до пензионисања 1911. као учитељица у Српској Црњи. Писала је поезију, прозу, песме за децу у „Јавору“ (ту, између осталог и у наставцима објављује и Девојачки роман, 1889), у листовима „Стармали“, „Садашњост“, „Невен“, „Орао“, а преводила је и са немачког. Објавила је четрнаест приповедака, најстарију „Из учитељског живота“ у „Јавору“ 1884. године. Умрла је од туберкулозе 1917. године у Српској Црњи, у 63-ој години живота. Изабрана проза Драге Гавриловић (у приређивању Јасмине Ахметагић) објављена је у Београду 2007. године, издање којим смо се служили и у овом избору. 2 Заступљена у мојој антологији српске женске приповетке до 1950, Врт тајни (Vukotić media, Београд, 2016). 3 Заступљена у мојој антологији српске женске приповетке до 1950, Врт тајни (Vukotić media, Београд, 2016).

42


Иво Војновић

У МАГЛИ (Из мог дневника) Када завјесе подигох, слабо свјетло уђе у собу. Магла је јоште покривала град. То није била више она густа жућкаста копрена која се дан прије под вечер слегла по улицама затворивши свако обзорје, засјенивши плинске свјетиљке једва прозирним димом, затиснувши регби сваки отвор, удушивши у глухоћи изумрлога градскога живота сваки звук, као да је с неба памука пало. Слаби дах јутрњега вјетра бјеше распршио густе масе попадалих облака који су се тихим летом уздизали. Само око звоника и торњева савише се још гушћи. Тамне им црте једва провириваху као из бескрајне даљине. Нестаде праве маглушине, а простор се од трга до улице очистио. Тек си видио гдје по крововима пужу задњи прамови, као дим из огромне луле. Гори од праве магле бјеше онај плавушасти влажни дим, што обично иза тмастих дана пун смрада гњилоће засједне поврх града тако да би нехотице уздахнуо: свршено је! Тужно бјеше то јутро без свјетла. На небу само један растегнути облак, који се низак, низак простирао над земљом и допирао до звоникâ који су га својим позлаћеним крижима пробадали. Из тога магловитога заклопца падао је уз заоста дим одбјегле магле сит ни водени прашак који је у непомичности задимљеног обзорја бацао прегршти летећих пахуљица. Кровови се свијетлили попут обијељенога коситра. У стакловитоме њиховоме зрцалу одсијевало се сиво небо као у каквој мутној пољској бари. Сва та једноличност боја, та мокрина магле и кишице, та невоља голишаве нарави која дршће, чекајући зимско крзно да јој угрије њедра, улијева ти у душу неку лијеност, неку безимену зловољу коју може да утиша само бука свјетског живота. Нарав у тијем часовима дријема као старац кога хвата смртни сан. Кроз полузаклопљене веђе мисли о ономе, што је прошло: о зеленилу шуме и цвркуту побјеглих ластавица, о позла-

43


ћеној прашини која се вије весело по ражареној цести, о шеви која носи у небо пјесму нарави и младости, о тишини бајних љетних ноћи, када на небу и на пољу трепте звијезде и свијећнице. Мисли старца мисли нарави! – Иста магловита копрена стере се пред њиховим погледима, иста ријеч продире кроз дрхтаве усне: Прољеће!... гдје си? – Прољеће?... О њему је ваљда сањао и голуб, који је на противној страни старога прозора вирио кроз рупицу ближњег крова па тужно гукао и махао главом као да некога зове. Иза мутнога стакла слиједио сам немарним погледом сва његова кретања, и чим сам га више мотрио, знао сам да голупче болује од живаца баш кô и ја. Али он бијаше слободан! Ето! Са рупице скочи на бујна њедра разваљене каријатиде. Голуб је промотри плахо са стране, као да не вјерује њезиној непомичности, пак поскочи јој на кољена те окренувши се још једном да јој запамти раскошно лице и вјечни посмијех влажних јој усанâ, махну главом и одлети на кров. Оданде могаше разгледати сву улицу чак до трга, могао је видјети у прољећу врхе танких јела, које су вириле над мојом кућом, и тамо у далини, кроз димњаке и торњеве за ведрих дана поздрављати тамнију плавет горâ. Сада на крову бјеше горе него у рупици; хладан вјетар тјерао заосталу маглу, бацао кишу на шаке, завијао се око димњака пригнувши им дим, што се попут мокре перјанице њихао у зраку. У задимљеном обзорју тјерале су се магле воде, облака и дима, тешким али непрестаним летом. Бијесно се шетао голуб по крову. Вртио се око себе, стиснуо врат између крила, гучући мукло и гњевно. Набрекло му перје од зиме и од једа. Наједном ипак осови главу као да чује познати глас. Погледа црним оком нешто што је долазило с трга, затрчи се до каменога руба, откле се вода у жљеб прелијева, махне још једанпут грлом, пак раширених крила суновратице спусти се на улицу. Чопор голубова долетио не знам откле и зауставио се крај рпе блата. Што све може зловоља! – Био сам одвише тром да се пренем и да одем с прозора, одакле је мртвило нарави слазило помало и у моје жиле. Погледах око себе, ал’ у соби тмина запремила сваки кутић. Само на дну прекинуо је таму глатки отсјев старинске пећи.

44


Самоћа и зима! – Тражио сам нешта живо да ме спаси од досаде тога несрећнога јутра – ал’... осим гласовира све бјеше нијемо. Сједнем и заиграм! Хладне, глатке типке, колико сте пута продрхтале под тајновитом струјом чувства и боли, што се из мог срца прелијеваху у ваше живце! Ниједан пријатељ није нигда чуо оно што сам њима приповједио. Мој гласовир бијаше једина књига, у којој сам ја писао звуком све што је у задњем скровишту срце тајило другим а каткада и самоме себи. – Фантазује! – рекли би смијући се странци. – Пишем! – шапнула би потихо душа а типке су знале о чем сањам. Само једном жице прозборише прејасно. Жена их чула и разумјела. Било је у соби недалеко од дворане гдје се плесало. Кроз баршунасте засторе допираше звук оркестра и бујно свјетло. Сâм у толикој раскоши, мучен од једне саме мисли, сједох до гласовира и њему самоме страствено описах сву лепоту оних мраморних рамена, сав чар онога црнога погледа. Свака жица гласовира дрхтала је као моја рука, када сам њу за пâс стиснуо и с њом у вртлог плеса полетио. Не знам, није ли глазба под изљевом тога чувства одвише гласно запјевала пјесму љубави јер изненада оћутих на своме рамену тихи додир једне руке. Не чух јој корака, а нити шушње бијелих дугих јој скута ал’ ипак, једва ме се она рука дотакла, протрнух кô да је струја мојих мисли и бујица глазбених звукова вриснула: она је! – Нестаде ми снаге. Погладих још једном типке, устадох, а у задњој јеци умирућег звука она шапну замамна, тајанствена: „Хвала!“ – Имала је у коси гранчицу чемина, а на сњежном рамену титрао велики црни ноћни лептир. Јадна успомено! Полутама магловитога јутра, дажд, који је праскао на стаклу прозора као пржина коју валови на жало бацају, самоћа тмине собе истјераше и ту приказу младости, баш као вријеме које бјеше раздерало крила онога лептира. Остадох опет сâм, без чежњâ, сломљен, зловољан, мрзећи и гласовир, коме нијесам имао више ништа да повјерим. Ох! ти живци, што ћуте влагу и ведрину! Те луде, старе жице јадних гусала које зазвече, ако дах пролећа мимо њих прозуји, савише се нерастегнуте око моје душе пуштајући да се и у моју забит увуче плавушасти дим суморнога јутра.

45


Дан је растао, али свијетло кô ни зором. Облаци се стисли около танких муњоводних жицâ а киша се непрестано циједила у небројеним танким траковима. На улици је пузало блато, жућкасто, водено, вукући сухо лишће и раздеране хартије. Раширивши се попут мале ријеке по барама, гдје је чета замрљаних врабаца држала своје бучно сијело, текло је блато до отворених конала, у које се шумом малога водопада излијевало. Чудна ли призора, гледати у тој смјеси водурине и блата ону јадну безимену поворку дјеце, слушкиња, сељака, радника који хрле сви забринути својим послом, својим сиромаштвом. Чини ти се, кô да су се магла и киша одозг а гнусоба одоздо уротиле, да открију и задње крпе, што покривају биједу. А вјетар помаже злочину нарави, бацајући у лице сиромаха сваку капљу кише, узвитлавши јадне сукњице да блато покрије, изгнуси, окаља све што вода није још могла окиснути. Једна кочија пројури, распрши врапце и голубове, испњускавши блатом пролазнике пак ишчезну у магли. Вјетар гони улицом нове облаке, јауче кроз пећи, куца на све прозоре и зове: Ту сам! ту сам! – Слика туђих болова под оним несмиљеним небом дојми се и моје маште. Гледао сам маглу као да имам пред собом завјесу која се диже да покаже све што може глад, биједа и злочинство. Тешко вјерујеш људској невољи, када сунце грије кућарице и жари свако убого оканце пламеном весеља. У ведрини ваздуха губи се вапај несрећника; човјечје ухо мора чути вихор да се сјети оних које обара. На захакнутоме стаклу пузле су капљице кише, зауставивши се гдјегдје на глаткој површини, попут тихих неисплаканих суза. Још једном, погледам улицу: киша и блато бијаху све смокрили, све изгнусили. Ружне ли слике! Окренувши главу одем с прозора и... Наједном у тишини зачух као слаби звук фруле. Морало је негдје бити у близини; гласић је допирао ситан и танахан као из даљине. Звук је долазио с улице. Тамо на дну, код прве куће крај трга стајао је човјек и вртио оргуљице. Сада сам разабирао посве јасно дрхтаве ноте „органета“! Човјек је свирао и полако по блату корацао. Растегнути тремоло тога „оркестра сиромахâ“, његов плачни дрхтави глас који опетује увијек исте пјесме знао би ме дирнути и у најведријим часовима. Од дје-

46


тињства сам сачувао тај утисак; прва мисао, која би ми дошла слушајући звук оргуљица, бјеше увијек мисао растанка. Ал оног тужног јутра глас је оргуљица био дрхтавији, него ли обично. Гдјегдје би му помањкала нота кô да му је од зиме или од јада нестало гласа. То дрхтање постајало је све то јасније. Мелодија за мелодијом вукла се крјештава, храпава као да је у њој још траг јецања и плача. Ушуткати тај глас не бјеше могуће, отети му се још мање, – узех књигу, не бих ли чита њем пречуо тај гладни дозив. Ал’ заман све!... Њезин звук надвикао штропот кола, натјецао се с вјетром, присилио ме да слушам – и ја спустивши књигу из руке продрхтах, када су испод мојих прозора оргуљице наједанпут заплакале аријом Т р а в и а т е: „Ah! quell‘ amor!“... Пјесма љубави претворила се у пјесму просјака! Страствени вапај душе, тај крик чезнућа за неумрлом љубави, који је у сјају стотину позоришта из грла Патице пролетио цијелим свијетом и разиграо љувеном раскоши свачију душу – та иста пјесма, као да је јадница вапила гласом љубави – м а л о к р у х а!... „C r o c e e d e l i z a“ – шаптале су плaмените ријечи у распуцаним оргуљицама, коje растегнуше љубавну каденцу од страха, да им вјетар не надуши ситни, а страшни дозив м у к е и б л а ж е н с т в а. Откле, у то рано доба, под густим даждем, откле стиже јадан оргуљаш? – Зима тјера путујуће умјетнике. Тек иза Ускрса долети из земље „гдје наранче расту“ какав „органето”, и тада за ведријих дана зачујеш изненада гласом прерано долетјеле ластавице, танки тремоло оргуљица које свирају вјековиту „Mira o Norma“, дочим на углу замире врући мирисави дим пeчених костања. Али за кишнијех зимскијех днева?... Ко да ми одговори на то питање – помислих, a на вратима мога стана неко потихо закуца. Сâм отворих врата. На прагу је стајало дијете одјенуто мокрим крпама: дјевојчица од каквих десет година. Да је какав сликар хтио приказати најцрњу слику биједе, или да је чувши звук оне јадне љубавне пјесме утопљене у блату хтио дати јој људску прилику, не би био нигда створио другачији тип. Ја сам, у првом часу, угледавши то јадно биће, надовезао звук истрошених оргуљица па помислих, да је баш из тога грла изишла про-

47


сјачка, жалосна арија Травиате. Дјевојчица пружи руку, црвену и влажну, а ситни гласић, – глас оних оргуљица! – промрмља: – Молим новчић! – – Ти пратиш оца? – завапих зачуђено. Дијете изненађено погледа ме великим, модрим очима, али не проговори вишта. Празна нота у пукнутом органету! Руменило срама или страха пробило се блиједим лицем а она пригну главу. Доле у дворишту оргуљаш настави свирање. Оргуљице су изблиза још храпавије, још туробније кријештале. Посегох у џеп али нити крајцаре. – Чекај мала! – речем јој и одем у другу собу. Кад сам се вратио, дијете бјеше се увукло у предсобље. Топлина је примамила. Смрзнута птичица заборавила да су јој прешироке ципелине пуне блата, да се са убоге оправице и са тамног рупца, који јој тијело једва покриваху, циједи вода као са мокрога псетанца. Она заборави на оца, који је у киши вртио своје оргуљице, а и на ме кога је за милостињу просила. Она се загледала у пећ. Крај бијелога трбушастог тијела старе добричине гријала се јадница упријевши поглед у отворена враташца, откле је пламен весео, несташан бацао наранчасте отсјеве на њезину мокру тмасту приказу. Тај отсјев заблиста у раширеним зјеницама, зацакли се у капљама које су јој пузле низ чело и низ оправу, те накити подерано рухо златним иглама. Лагана пара пушила се из мокрога тијела. – Ево ти, дијете моје, рекох, – пруживши јој дарак. – Бог Вам платио и мајка божја – одврати дјевојчица тихим пјевуцањем као да изговара одавна научену молитву и удаљи се тромо, невољно прама вратима. – Идеш ли сада кући? – запитах је држећи врата притворена. – Не – одговори мала гледајући свеђ у пећ. Фали нам још... нешто мало. – А што ти фали?... – запитах је загледавши се у црни рубац, који је покривао блиједо лицце. Неколико плавих прамова вирило је крај сљепочица. Оргуље су сад свирале „Мандолинату“. Дијете коракну до прага вукући незграпне цревљетине, пак се заустави и рече једноставно:

48


– Умро ми је брат... Петрица!... У њезином оку била је сва потиштеност, сва тама живота. Чинило ми се као да ме гледа старост. – Требало нам је нешто новчића, настави дјевојчица плахо, јер Петрица мора добити лијес и свијеће, а мама хоће и вјенчић бијелих ружа. Тата је тад узео оргуљицу, рекао мами да ће свирати за лијес али не за бијеле руже, јер је ружно време а прозори се не отварају. Мала је говорила гласом смрти. Ја умукнух. Слика те сестрице која по киши и блату прати оца, да скупи нешто „за лијес“ мртвому брату, причинила ми се толи жалосна и здвојна да посумњах. Дијете бијаше престрашено што га испитивам. – Зашто нијеси остала дома с мајком? – запитах је још некако сумњиво. Нешто као посмијех прелети њезиним уснама. Погледавши ме испод ока, рече нешто гласније и веселије као да се чуди мому незнању: – Али тата је слијеп... Имао сам још времена да сазнам гдје је легло толике невоље, пак отпустивши дјевојчицу вратим се у собу. Е д и п е и А н т и г о н а, што сте ви према ономе оргуљашу који се вуче по блату са својим озеблим дјететом!... Приче – надуте епске приче које покривају плаштем гримиза и величанства нељудске удесе, глатки звонки стихови грчке поезије, божице мраморна непомична посмијеха и ништа друго. Што је ваш удес с којим равна махнити гњев махнитих богова, прама несрећи оног незнаног безименог слијепца, који изашавши из тмине пасјега легла врти у магли оргуљице за покоп мртвог сина? А ипак се за Едипа пролијевају још увијек све сузе реторике а за тебе оргуљашу, ни прозори се не отварају. Зашто? Да ли можда зато што Едип није нигда живио? – – – – – – – – – – – –– – – По уре касније бих на улици. Ћутио сам да ми треба кретања, да газим блато, да осјетим и ја бар за трен мокрину оног вражјег времена. Вјере ми, нешто је у мени кухаало! – Био бих зауставио сва господска кола, отворио им врата и довико богаташима: „Доли! Кушајте и ви мало овога зрака сиромахâ“. – Смијешне ли ствари! – Слиједећи само

49


мисио која се у мојим можданима жељезном непомичности утиснула, судио сам својој слабоћи, својој, властитој удобности. – Камо ћеш? – запита ме пријатељ, кога не бијах опазио у магли. – Шетам се! – довикнух му. Он ме погледа отвори уста а ја брзо даље. Право је имао чудити се. Ни ја сâм нијесам знао која ме сила отела врућој собици, моме писаћему столу и оном угодному чувству егоисте који запаливши смотку спокојно гледа кроз стако невољу ближњега. Ко би знао растумачити све што поглед и ријеч може на људски организам. Хрлећи кроз мокре улице, газећи по блату, бранећи се од ситне кише, гледао сам свеђ пред собом оне модре велике очи и пјевуцао напјев из Травиате. Croce e delizia!... Да! Хотио сам видјети! У књигама, које говоре о људској невољи, ријеч мало кад одговара истини. Залуду се трудио писац најцрњим шарама да предочи слику сиромаштва, истина је још црња. Фраза, ма била у блату написана, тражи прије свега да се на њу пази, па и најискренији реалисте жртвују често своме стилу и властито своје начело. Тек онога јутра у сивој магли нарави упознах сву дубину људске невоље. Предграђе је почимало. Ниске кућарице редале су се једна за другом, трбушасте, нахерених кровова, малених жмирећих окана. Шарене и густе, врата до врата, набијене као насип проти навали градског господства, сједиле су у блату, док им је дажд цурио низ жљебове, клокотао кроз распукнуте лимене цијеви, дубећи јаме, претварајући сву околину у неку трому, бљутаву ријеку. Мало људи на цести. Из ниских дућана излазила која жена мокрих сукања, завраћених рукава. Лијено је вукла хламине по глибу, пробрбљала би испод дажда са каквом другарицом, пак ишчезла. Гдјегдје залајао пас у дворишту, заштропотала сељачка кола, пак све тихо, блатно, магловито. Чим сам даље ходао, кућице све то ниже. Град је свршавао. Дуги плотови откривали су пожутјеле вртове. Сухо лишће трепетало на дрвећу пак би тихо слазило и утопило се у ријеку блата. На дну улице морало се стерати недогледно поље, али магла зачепила излазе и прострла се по цести. Уморан од тешка хода и задушљива ваздуха гледао

50


сам ниске кућарице, не бих ли нашао тражени број. И причини ми се да сам га нашао. На први мах помислих да није кућа већ само кров, али приближивши се, опазих два мала прозорчића тик над земљом, а над њима висјела папуча. Као глава утопљеника, кому је вода допрла до устију, вирила је та наказа на крај улице. Пригнем се да погледам у собу; била је крчма. Код стола сједила дебељаста, пијана женетина. Развалила се до свог друга и смијала се, смијала. Неко је у куту свирао хармонику а крај прозора задријемао пијан сељак. Број 152 било је написано на таблици. Пред вратима ближњег плота плакало је дијете једва кошуљицом одјевено; модрасте ножице бјеху гнусном крастом покриве. Велики кућни пас стајао је непомично крај њага и гледао га. Одох. Смијех оне жене и јецање дјетета изумираху у даљини. Пас залаје и разгледа се улицом и уђе натраг у двориште. Хладни вјетар са равнице прохуји цестом терајући облаке према граду. Осјетих зиму и зажелих кочију. Али нигде јој трага. Цестом је само пролазила дружба сељака. Викали су, препирали се, штрцајући опанцима блато на све стране. – Суд је криво судио! – завиче један усред улице а тројица гракнуше за њим пљујући на земљу, пријетећи шакама а све то у једноме купу, лице до лица, рука до руке, погрда до погрде. Жене су држале растворене црвене кишобране, те савративши бијеле оправе, дречале кô гуске на гувну. Прођоше и они. Гласови се разлијегаху слабо, у даљини бјеласале су још сукње сељакиња, црвени кишобрани попут огромних гљива њихали се покривајући жарким отсјевом толико једа и глупости. – Број 183. То је, ускликнух, али гдје је кућа? Таблица бјеше прибијена над вратима заграђенога дворишта. Плавушасти дим дизао се изнутра, а ваздух смрдио распаљеним гнојем. Отворих врата. У пространоме заклону товарило је неколико сељака на ладањским колима сметлиште из дубока јарка. Неколико гусака тетурало по дворишту. Кућарица бијаше на страни сакривена за високим складиштем нагомиланих греда. Нигдје живе душе. – Што ћете, господине? – зачујем за собом женски глас. Бјеше постара жена на грађанску обучена. Носила је копању пуну кишнице. – Тражим обитељ оргуљаша, одговорим јој.

51


– Ах! – промрмља стара и насмијешивши се зажмири лукаво. То је у оној кући тамо с друге стране. Бокци, умрло им дијете... Хтјела је даље говорити али обрнувши леђа, прођох преко смрдљивога дворишта и закренух иза кућарице. Ново крило бјеше изграђен боље рекавши климава зграда продуљила се бјеше за једну ново прилијепљену собу. Мали прозор напола растворен, једва мала стопа над земљом, привуче ме. Заклоњен за старом зградом, гледао сам: У тмастој кухињи видјех одмах мртвога дјечака. Лежао је пружен на ниској постељи, до паса покривен пребаченом женском сукњом. Мршаво је лице почивало на бијелом узглављу. Та сњежна бјелина платна била је једини накит мртвачког одра. Пепељаста боја образа, застрте, улупљене очи, мала поцрњела уста, она неизрецива боја мртве пути која се на бијеломе затку претвара зеленкасту гњилоћу – све то бјеше доиста смрт. Магловито јутро бацало је на то увехло, непомично тијело блиједи одсјев, дочим у тами кукавне собе једва си могао разабрати згурену женску која је, сакривши лице прегачом, тихо нарицала. Валови невоље и сиромаштва, који као подземна ријека буче и тргају човјечанством, задавише и ту малу жртву; утопљеник у мору свеопће биједе почивао је на убогом одру. Над њиме раскрилио руке црни криж као птица над празним гнијездом. – Био је добар, рече ми касније убога жена, ишао је у прву школу, и показа ми у куту на земљи неколико књига. Крај одра био је комин, слаба ватра је праскала. У лонцу се кувало нешто крумпира. Мајка отре сузе и пригнувши се до ватре, стаде свом силом пухати. Лице јој се зажарило, а густи дим напунио сву собу. Хтједох отићи, али врата се отворише и унутра ступи снажна, плећаста дјевојка. Лијепе, црне очи бијаху мутне и црљене. Обучена као обична слушкиња, не рече нити ријечи, не погледа мајке, а нити мене, већ оде равно к мртвацу и баци се над њиме цјеливајући га. Вода је кипила на огњу, а дјевојка јаукала. – Ето вам одијела за Петрицу, рече она суровим гласом, покопајте га с њиме. Раздерала сам своју бијелу оправу и тако сте ме ради ње доста изгрдили... Кад је ја нећу носити, нека је братац обуче !

52


Окренувши се за тим прама мртвацу, погледа га изразом дивље боли. – Збогом, злато! – зарида дјевојка. Покривши лице рукама изађе не рекавши ни ријечи мајци. Мајка почела гулити крумпире. Врућа водена пара обли јој знојем лице. – Видите је, каква је – рече жена, чим дјевојка бијаше изашла. У оштроме гласу и у суморном изразу лица видио сам траг обичних непријатељстава која често плану мед мајкама и дјецом. – Побјегла из куће прошле године са некаквим шегртом, настави мајка гулећи крумпире. Он је оставио, а она служи – и плеше! Само је Петрицу миловала!.. А сада?... Не – не – нема срца... И отаре себи мокро лице. Цјелови сестре бјеху макнули главу малог мртваца; чинило се сада као да гледа мајку... Изађох замишљен. Код врата дворишта састадох слијепца. На леђима је имао натоварене оргуљице, а мала га је водила за руку. Дијете ме препозна и шапну нешто оцу. Он скину шешир и остаде усред дворишта, завезаних очију, заблаћен, мрмљаући нешто као молитву. Бијаше још јак, снажа човјек – код каменолома однио му динамит очи. Дијете ме погледа још једанпут благим посмијехом, пак ми се приближи. Заруменила се ал’ ипак рече ми тихо: – Купила сам и бијеле руже... и показа замотак у џепу слијепца. Махнувши јој руком отрчим на улицу. Подне је звонило. По замагљеном је зраку једва лебдио звук далеких звона. Ни она нијесу могла разведрити моју душу пуну магле, блата и суза. C r o c e e d e l i z i a ! – – да – баш тако! – –– –– –– – – – – – (Загреб 1883)

53


Иво Војновић

ЧЕМУ (Призори из живота) ПРЕДИГРА Ваља да путујем! – Доживио сам свега и свачега, видио сам лијепих и кишовитих дана, наловиo сам се и најео мушицâ и златних бабурица, расплео сам своје мреже у хладовитим закуцима манастирских пивница, гдје и сама прашина воња по капљици, а мошт пјевуца као цврчак иза пећи... (лијепих ли успомена!) али не успех се још нигда до висинâ оне тамне, старе кућетине. Чудновато!... док је доље све сакривено у тмини предвечерја, тамо горе јоште сунце сија а около оног отвореног прозора лете велике мухе, комарци... Ох, да ми је разапети у златноме сунчаноме прашку танке жице мојих чипака!... Ловио бих цијели дан оне мушетине, гријао бих се на сунцу и био бих срећнији од све ове гамади, што доље но рупама плази и лази. Жене немам. Дјеце не познам. Ко да ми пријечи успети се изнад хлада и заборави? Хоћу да уживам срећу у висинама, гдје нема тмине. Бојим се само дуљине пута! Ох! да сам млад! Стари смеђи паук уздахну тако, али тако дубоко, да је прозирна прашна мрежа, на којој се за мишљен раскречио, затрептала, а празне љешине исисаних муха продрхтаваху, као да им је задњи дах живота баш онда отпрхнуо кроз растегнуту паучину. Та неизвјесна жеља за кретањем, задњи хир јогунастог старог мештра паука, заокупи му све мисли. Заборавњао је на свој занат. Зловољан, сит, пуштао је да се мухе копрцају по распуцуцалој паучини, да му бјеже испред чупавих очију носећи на себи лепршасте крпице раздеранога ткања. Он је снијевао и зурио забленут у онај црни прозорчић на великој тамној кући. То здвојно стање не потраја дуго. Једног јутра, баш кад је задња свијећница удунула у трави свој фењер, нестаде паука. Велика граја настаде међу његовим знанцима. Спужи, гу-

54


штерице, гусјенице и све што је мађу пукотинама зида, међу гомилама камења, сметлишта и дрвља живјело и шушкало, све похрли да види запуштену паучину. Били су се толи навикли на старога мештра-ткалца, који је у тамноме закутку мучаљиво јео свој зајутрак и крпио подртине своје мрежурине, да никому и не падне на памет, да би могао другачије ишчезнути, него жртвом какова злочинства. – Окладио бих се за своју кућицу, да га је она тамо изјела!... – шапну најмлађи спуж своме бабајку показавши десним рожићем на трбушасту жуту кокош која је мирно лежала на сунцу. – Пст!... – одврати опрезни ћајко. Не прти се у послове госпара. Ако га је појела, био јој је у сласт! То зачуше гусјенице и паучићи који су се са прозора били спустили попут морнара на жици... Мали жамор настаде ни да би врабац погазио сухи лист и сви побјегоше. Кока Плавка погледа у чуду тај бијег и удаљи се зловољна и гладна. На „ицу мјеста“ остало још јато муха, које су сакале по траљавој паучини, раздирући јој попуцале нити, вијући се у весело зујеће коло, бацајући у зрак подртине срушене Бастиље. И нико се више не спомену старога паука. А он се међутим пењао и пењао. Звона су се разлијегала по ваздуху навјештујући људима и нарави да вечер слази, а он тек доспио до првих гранчица дивље лозе, која се са подножја кућетине растегла по зиду. Паук се заустави пред густим плаштем лишћа. Ноћ, тамна, црна, кô у прашумама људског свијета, стерала се испод мреже преплетеног зеленила. Ниједан заблудјели путник не осјети самоћу и неизмјерност шуме, као наш мали путник ступивши први пут у ту тмину. Било је тихо и црно кô и у дрварници, само гдје и гдје забијелио се зид, на коме је титрала румен утрнулог запада. Пак опет шума потамњелога лишћа. Паук не хтједе даље. Међу двјема гранчицама запреде жице, учврсти их траковима и засједе тмуран, дочим је лишће почимало шаптати у повјетарцу и њихати се над његом главом. Старац је шутио и мислио. Каткада би задрхтала гранчица, на којој бијаше разапео своју постељу, а он би подигнуо двије ноге и послухнуо... Лишће је шушкало на врху жамором брбљавих врабаца, дочим је ниже једва трептио у хладу. Чинило му се да дршће зид.

55


Неизвјесна нека сјена спопане старца. Помисли за час на свој кутић и заспи. Задњи звук, који му допре до ушију, бијаше трубља ноћне страже која се разлијегала по мирној звјезданој ноћи. Што да вам кажем о дугоме путовању мештара паука кроз дивље лозе? Сто пута хтио се преварити; био је већ и помислио, како ће се спустити по жици до ближњега врта; али се бојао свијета и ругла. Путовао је дане и дане питајући гувштерице које су хрлиле увијек радознале; путовао је без циља, враћајући се сто пута истој гранчци, истому листу. Да се могао знојити, био би и то учинио од муке и досаде. Једног дана појави му се напокон пред распеченим очима зид, пуст, бијел, без лишћа. Сунце је сјало окомито бацајући на рупе каментога зида жарко свијетло. Он погледа ту стрму голу зидину, на којој су се сунчале зелене гуштерице, а тамо се доље црнио мртвачки опход мраваца. Још један једино трак дивље лозе вијугао се, регби плазио према прозорчићу. Паук га угледа, али не малена попут рупице, већ као ждријело, у које је сунце бацало снопље свога свијетла. Јадник зажмири очима и уздахну од радости. Да није било осамљене гранчице, био би се стровалио у бездан. Оног истог дана около поднева успне се паук до прозорца. Када се окрену прама сунцу, бешћутни материјалиста задрхта. Право је имао, када је у тмини понора завидио висинама! Ту, са тог прозорца поглед је тонуо у бескрајност свијетла и ваздуха. Плавет јужног неба застираше планине плавим димом, стерала се тамнија на неизмјерност пучине, над којом је титрао зрак злаћаним испаривањем. Бијаше оргија свијетла и плавети. Нигдје краја ни конца. То бијаше одвише и за паука. Окренув хитро леђа пламену толике славе, ушуља се кроз отворено оканце у непознату собу. – Као у мојој дрварници! – зацвили паук пресенећен. Да, – у висинама плавог ваздуха, у блиставом жару златнога свијетла, које упијаше све одсјеве мора и хридина, сву раскошну веселост љетнога дана, путник нашао запуштену, запрашену собетину, у којој су мјесто дрва и вртларског оруђа, још кукавније подртине старих столаца, полупаних ормара, останци кухињских посуда и згужваних чизметина запремали кутове и траљави под.

56


Прашина је покривала распуцале жућкасте мире, лежала је кô лагани вео на томе сметлишту напуњала је ваздух сивкастим димом. Вјетрић, који је тихан улазио са сунчаним зрацима, подизао би као љети на пустим пјесковитим цестама прашину које је титрала у сунчаној повлаци. Чему је од јутра пак до запада расвјетливало сунце златне крстове поносних купола? Доље у низинама равнице била је додуше тмина, али свјежа, мирисава као у спремишту лађе. Кроз пукотине влажних зидова вириле су гранчице дријенка, из гомилâ набацаног дрвља лебдио танки, опојни мирис боровице, који је зборио у тишини одисајем густих, хладовитих шума. Али тамо горе?... Било је свијетла као на врхунцима охолих планина, а чему? Хлад, што покрива сиромаштво и грдобу, јест дјело смиловања, јест благодат и урес нарави али безобразни сјај сунца, који открива све пјеге, све мрље, све подртине биједе, који претвара грдобу у јад и руг... што је то? Не знам да ли је баш о томе размишљао стари паук... то ми није казао. Свакако, зачуђење и јед, да, прави паучји јед окаменише га. Гледајући тужну слику те запуштености, бјеше му жао свога дугога путовања. – Пак зашто сам дош’о?... – помисли разочарани туриста. Жега љетног сунца које је цртало на труломе поду сјајни четверокут, присили га да се повуче у хлад. Онда опази небројене гнусне паучине које се дизаху до стропа. Хитро се успне паук до једне од најближих мрежа. Била је празна као и све друге. Трудан, зловољан сједе на њу, зажмири очима и заспи. Када се прене, кукавна се соба жарила црвенкастим одсјевом запада. Сјајни четверокут био се полако са пода успео на тмасту стијену; у полутами причињао се кано црвени позоришни оглас на углу какове тијесне, црне улице. Кроз разлупани прозор долазио је растегнути звук „здраве Марије“ и јека кричавих ластавица. Кукавна соба скривала у сјену предвечерја своје кукавно лице; нестајало првшине, трулости и биједе; све се покривало густом, црном копреном, дочим је са пучине и даљине продирао задњи трак, задња нит, задњи ружичасти посмијех утонулог сунца. Паучине заруменише се гримизним цртама, а труле греде на стропу заодјенуше се шарама позлаћене коже. То бјеше преображење. Што је дан откривао, вечер је покривала. Небо је било тако близу!

57


Тај би призор био свакога дирнуо, само не паука. Глад је морио старца а ноћ му није обећавала плијен. Јачи дах вјетрића, који је са мора пирио, завијао је по прашним стијенама, склизао по поду, и чудним, металним зујањем зацвилио. Негдје је у тмини летјела каква живиница или... Не, не! – То бјеше претанко цвилење, као да се невидљива рука дотакла затегнуте жице. Ноћ застрла црним сијеном пусту избу, у коју је вјетар на махове дувао а онда опет нешто зазујило ситно и тужно. Паук послуша опрезније... слутио је плијен. Спустивши се на жици, побрза у тмини сустајући само онда, кад би му вјетар захујио међу ногама. Са кристалног неба, на коме је трептало нешто звијезда, падаше слабо, сиво свјетло на противну стијену; паук настави свој пут по тој млијечној стази тетурајући преко прашних подртина. Стари грабежљивац приближавао се страни откле је цвилење допирало, слиједио је нагоном ловца дах умирућег вјетра. Јоште један слаби, као даљином задушени цик тамо на десно; мало више у куту на!.. ту!... Био се дотакнуо округлога, глатког тијела. Опрезно заокружи доњи дио. Ћутио је да се врти око нешто дрвеног, облог, што је висјело на зиду. У том трену са задњим уздахом лахора дошуља се потихо кроз оканце плавкасти, блиједи трак мјесеца. Свијетла му црта пресијече тмину, али је не удаљи. На стијени зацакли се одсјевом обијељеног коситра глатка подуга површина, около које се вртио забленути паук. Трак мјесеца открио у тихоме закутку запрашене, старе гусле. Висјеле су привезане коношцем као комад суха чађава меса. Двије бјелкасте жице бјеху јоште затегнуте, једна се завијала попуцана око држала. Када се паук осови и преко жица прелети, све му се тијело најежи; знао је, откле непознатој зуј. –––––––––––––––––––––– Поноћ је тукла на мједеноме звонику трга, а нарав дријемала у сјају мјесечине. То је час, када лавеж удаљеног пса навијешта ноћи да је „све у реду“. – Све спава и шути. Тада почимље тајновити разговор нијемих ствари. Поноћ je, али у тмини шапћу нечувени гласови онога ситнога чаробнога свијета, који је открио нови Колумбо – Андерсен. У тамној изби, коју је

58


расвиjетлио мјесец на траљавоме зиду, међу жицама старих гусала запрео мрежу паук и слушао причу, које су гусле Бог зна коме већ и колико пута причале. Не питајте ме, како сам до ње дошао. Знаде ли складатељ откле њему мелодија?... Он је није створио, она је негдје из азурних висина, из ваздуха, или из свијета сања њему дошла. *** Ко тражи у овим ријечима роман, нека их не чита. Истина је гола и сухопарна. Зато слушајте што су гусле казале пауку. I ОНА Покладна сезона у Риму године 187* била је прва иза улаза талијанске војске, што се одликова особитом живахношћу и сјајем забава. Некоји аристократски салони отворише врата круговима дипломације и високога римског племства. Не бјеху то доиста оне гласовите римске забаве папинског доба, које су сакупљале половицу изображенога свијета „на угодни разговор“ нити оне умјетничке вечери, о којима су касниje генерације говориле. Нова струја, која бјеше именом талијанства раздвојила најкозмополитнији од свјетских градова, премда од многих угодно примљена, налазила је у нижим и у највишим класама, докле у оним слојевима, који су највише утјецецали у свечаности и забаве, тихи али одлучни отпор. Пук је запустио „гирандоле“ – аристокрација закључала салоне. Војвоткиња Д. била је оне године једна од првих, која покуша на мраморноме поду своје краљевске палаче створити свијет за себе, опријети се бујици зловоље и политике те сакупити под златним плафонима распршене чланове римскога друштва. Она хтједе својим soirée-ама дати обиљежје уметничке насладе а уједно разговор други правац. Она успје, али у обратноме смислу. Мало је ко слушао глазбу, а готово сви су једва чекали час, када ће домаћица дати знак да плес и политичке дискусије започму. У осталом не бјеше залуду да се код војвоткиње сматрала глазба неизбјеживим „злом“. Оно што је она свему друштву

59


нуђала под насловом новости и оригиналности, разнесе на далеко чудан глас њеног салона. „Специјалитет војвоткиње“, називала се у Риму придушеним посмијехом она поворка храпавих тенора, који су под фирмом некакове славне прошлости напуњали сјајне дворане плачљивим бекањем и вјечним узалудним ловом за високим С-ом. За њима редала се по која француска пјевачица псеудо „велике опере“, да поантира дражесном наивношћу, успркос кривим зубима, кривим завојцима и кривому бисеру... Ротшилдичину: „Si vous n’avez“? – или фантастични пијанисте са дугом косом и предугим ноктима. Једном престави се и нека њемачка „coupletsängerin“, која под етикетом оперне пјевачице из Беча запјева уз пратњу гласовира ону њежну: „Aber Franzl!“ Један члан аустријскога посланства замоли куће домаћицу да смије госпођицу Терезу Селигхаим отпратити на двор. То би ударац за јадну војвоткињу. За час хтједе одустати од своје накане, да шири „добар музикални укус“, али видјела је око себе тако веселу дружбу, бајни јој салони бјеху тако пуни свега, што је „стари“ Рим бројио славна и велика, да се брзо покаја што се дала том малом незгодом узнемирити. Одонда престаде Дона Флавиа купити егзотичне репрезентанте иноземства. – Ми морамо отворити пут домаћим талентима, наш је Рим за умјетност „terra incognita“, покушаћу открити то благо, говораше лепа војвоткиња својим пријатељицама. Ту започме друга, али веома кратка периода. Иза трећега „феноменалнога“ појава неког пекарског дјечака, о коме се говорило да мијеси крух пјевајући као Рубини, забаве војвоткиње Д. престадоше бити музикалне. Њезин се муж био вратио из Берлина. Војвода, човјек од какових 46 година, гласио је као економиста првога реда. Очити пријатељ старог система, радо виђен у Ватикану ради отвореног доброћудног духа, оде својевољно по разним пријестоницама Европе да се увјери особито о назорима мјеродавних дипломата гледе римскога питања. То потраја преко двије године, и онда, баш половицом поклада, врати се да учини конац неуспјелим покусима јадне домаћице.

60


– О мени можеш рећи да сам досадан, да волим вистовати него удварати, да сам педанат, реакционарац, све, драга супруго, ал’ да сам музикалан, то не... – Ти дакле држиш да је то увреда? – Највиша за озбиљна човека! – Музиковати а не разумјети ништао глазби, то је вршак смијешности! Војвоткиња уздахну и оде у своје одаје. Још јој не бјеше посве јасно да њезин духовити разговор, да је краљевска гостољубивост тога управо римскога дома, једина привлачна сила, којом је напуњала своје дворане. Хтјела је да се о њој говори ма и под цијену ироничког посмијеха. Војвода је претјеривао, кад је бацао на се љагу „презиратеља“ глазбе. Као многи умници зазирао је од празне буке, од друштвених варка, од свих оних фикција, које у становитоме свијету вриједе као необориви увјети бонтона. Он је добро познавао чеврљаву, несташну нарав своје Флавије, а још боље могао је процијенити површност дражесног јој духа и жалибоже врло обично помањкање правог критерија. Забрана, дакле, да се у његовој присутности не смије глазбовати, бјеше донекле излика да истријеби из свога салона а донекле из главице лијепе војвоткиње неукус. Дипломација, у којој научи правила живота, дође му у помоћ да изведе своју накану. Вјештином, која му у многим круговима стече име финога дипломате, увјери доскора Дону Флавију да је боље слиједити глас пука те признавати и на умјетничкоме пољу врховни суд опћинства, него ли бродити проти бујици или хтјети умјетним средствима стварати ненаравне и готово увијек вараве целебритете. Та мала домаћа криза прође неопажена за страни свијет. Играло се у двоје. Војвода хинећи презир за дружбу војвоткиње бацао је кадикада значајну примједбу о гласовитим пјевачима који су на позорници казалишта „Аполо“ усхитили цијели Рим, и војвоткиња се обраћала мало по мало мужевоме систему препирући се ипак „par point d’honneur“ за начела о којима је сама двојила. Конац те кратке борбе била је позивница, коју је задњих дана поклада галонирани лакај дијелио по римским палачама а која је гласила по француски : Don vojvoda od D... princ od S... u Donna Flavia vojvotkinja D... pozivlju Vaše gospodstvo na Soiré-dansante u njihovome stanu, Piazza*** dne 20. veljače 187* u 9 sati na večer, M. Z. O. Мало ниже читала се женском руком наП сана кратка опаска:

61


Пјеваће госпођа Bianca Rivelli. Било је доиста вриједно промучити се малко да дођеш до такова позива. Цијели је Рим знао да ће та забава бити врхунцем поклада, не само ради познатога сјаја, којим се хтио домаћин окружити сваки пут, кад би он ступио на поље забава, него и ради оно мало ријечи, које бјеху набачене као незнатна примједба на дну једноставне позивнице. Bianca Rivelli! – Велика умјетница која у једну саму вечер електризова тешко распаљиво римско опћинство; жена коју цијела легенда пустоловина и оригиналних доскочица уз разглашену љепоту узвиси на пједестал европске гласовитости, морала је први пут ступити у салонски свијет, извргнути се оштроме и често неправедноме суду људи, а не казалишних habituès-â, све што је даљина позорнице и свијетло плина претварало и идеализовало. Нема у истини тежега испита и несноснијега положаја за умјетника, него ли је тај први, готово интимни дотицај са свијетом што сачињава публику. Ту нема више вараве расвјете, нема личила, нема перспективе, нема кривих драгуља, а нити оне часовите, каткада само живчане узрујаности гледалаца која ствара све у једно успјех. Умјетник и публика престају хинити, чим обуку своју обичну кожу; дапаче нека врста пркоса и анимозитета прати овакве појаве које често открију једној од странака да је бар у нечем преварена. На четири корака даљине мало који целебритет налази успјех позорнице. Ко га ту извојшти, тај је у броју великана. Није дакле чудо да је појав гласовите примадоне, која је у Бизеовој К а р м е н прије мало дана била узвитлала праву буру усхита, подавао забави војводе Д-а биљег знаменитог догађаја у свијету, у ком таквих није било. Успркос навици високих кругова, да soirèe comme il faut не смије почети прије десет сати, хрлиле су кочије барем по сата прије у величанствени улаз Д-ове палаче. Кроз шпалир лакаја, одјевених у модро и сребро, шаре домаћега грба, уз огромне мраморне стубе, урешене киповима из класичног римског доба, ступали су гости усред пôма и бајне расвјете у собе кнежевнога стана. Није залуду гласио двор војводе Павла као ријетки музеј, у ком се спајала сва величајност старог хисторичког доба са најрафинованијим укусом модернога великаштва.

62


Зидови, на којима бјеху затегнути непроцјењиви гоблени, дамасти или урешени са afreschim-ма Вазаријеве школе, смирнијски сагови на којима је цвјетала фантастична флора источних прича, блиставе свјетиљке од млетачкога стакла, драперије златом извезене, покућство у ком си распознавао домаћу повијест старог племена, али нада све збирка сликâ, једна од најпознатијих у Риму, која је ресила стијене цијелога реда дворана, подавало је тој палачи неку кралевску сјајност, нешто као одсјев свих оних кардиналâ, војсковођа, папâ, који су из тих соба заповиједали Италијом, а често свијетом. Оне вечери блистале су дворане војводе Павла у свијетлу стотина свијећа. Са цизелираних дванаеструких сребрних ђирандола, са огромних кристалних свјетионика пламтило је свјетло по златним стоповима, бацајући пламените искре на голишаве, бљедолике божице, које се играху по младоме зеленилу гобелинске Аркадије, пузло је по густим саговима, гладило стакловитим одсјевима мраморна леђа нимфâ, које се међу тамним лепезама одмах сакривале и смијешиле, пружало се као сунчани тракови по мраморним подовима, по засторима, по мирисавоме зраку као да прољеће слави у ускоме кругу прву своју појаву. Двораном шуштио је већ жамор живахних разговора, дочим је дворјаник јаким гласом навијештао госте. Имена свих римских породица, звучна и поносита као њихова прошлост, надвикала би за час шапутање разговора, одјекнула би по сјајним дворанама као јека тога призора, као једини и најскупоценији урес који је толикој раскоши јоште фалио. Гледалац је ћутио да су оне словке, они обитељски називи великога римскога друштва прирасли уз блиставост сребра, уз одсјев мрамора, уз арабеске рафаелских сводова. Кад би се име каквог иноземског великаша огласило искривљено из устију надутог дворника, чинило се као да варварин проси римско уточиште, закон и одбрану. Десет сати било је прошло, а салони бјеху препуни. Није се више чуо глас собара који је непомичан крај врата гледао у надошлу вреву. Жамор је већ наличио шушкању вјетра кроз сухо лишће; каткада одјекну као птичји дозив јачи смијех из женскога грла, пак опет завладала она једнолика бука сакупљеног друштва, у ком је вјештије ухо могло разабрати уз дубље ноте му-

63


шких кругова хихотање женских грла, махање лепеза и жубор свилених шлепова. Ипак се опажао неки немир, нека узрујаност, која је напуњала зрак звучнијим одјеком, која одсијеваше у радозналим погледима, у чешћем придушеноме смијеху. Сва та великашка друштва, то клупко људи можних и неприступних, тај свијет, који се каткада сакупља само да прозрачи своја бучна имемна, све је то наличило у свијетлу сребрних дуплијера, у загаситоме блистају кристалних свјетионика публици каковог казалишта која се у међучинима сакупила у фоајеру, па дебатује о тенору. Много погледа упирало се у велика врата дворане као у застор позорнице. Почела је нестрпљивост. Неки млади шаљивчина хтједе завикнути: ф о р а! У тај час дворјаник разгрне завјесу на вратима и довикне: – Госпођа Bianca Rivelli. Сви се окренуше према улазу, а тихи шапат прође огромном двораном. На вратима појави се жена. Бјелоћа оправе, бљедило голишавих рамена и рука заблисташе на тамноме баршуну завјеса свјежошћу исклесанога камена. Један тренутак забуне заустави је. Дворана се зачас претворила у позорницу. На срећу војвода Павао хрлим кораком дође до осамљене жене. Она га опази, те се макну лаганим кораком према домаћини. На мраморноме поду салона ступала је нагнута еластичним ходом, вукући за собом повлаку бијелих чипака које се у меким наборима као плашт невјесте за њоме стераху... То није била пјевачица казалишта „Аполо“ која је долазила да запјева страноме опћинству неколико арија. Она је улазила међу густим редовима кнезова и великаша уздигнуте главе, с невидљивим посмијехом на проблијеђелим духовитим уснама, погледом, који је био упрт равно преда се, као владарица која је навикла гледати луде са висине или негледати их. – Irréprochable! – шаптаху стари великаши који су испод очалина мотрили зачуђено ту поноситу господску приказу. Она пружи руку војводи, наклонивши се оним једва видњивим поклоном струка, тим non plus ultra елеганције.

64


– Жао ми је, Ексцеленца, да сам закаснила, проговори она прва понешто застртим гласом, у коме је нешто неталијанско звучило. Мала незгода на мојој тоалети... – Увијек на вријеме за нас! – одврати војвода пруживши јој галантно руку. На вратима ближње дворане угледа је војвоткиња. Ускликну од весеља и побрза према њој. – Ma chère, која срећа!... огласи се војвоткиња примивши је за руку. Желим вас прет ставити моме друштву! – и уведе је у своје „светилиште“. Ту је могло бити много теже придобити наклоност оног збора великашица и љепота, којему нема готово пара на свијету. Bianca Rivelli баци испод полузатворених дугих веђа хитри поглед на сјајни круг госпођа. Драгуљи бајних огрлица, диадема и звијезда, који су ресили бијеле вратове и просипали се по црним и златним косама, мирис цвијећа, које је на вијенце падало са златних кошара, пак појаве тих усправљених у баршуну и дамасту одјевених кипова, који су хладним погледом као са пријестоља свога великога положаја проматрали ту плебејку; ту жену, чије је бијело грло скривало моћ које ниједна од њих није имала, као да помутише њезино хладно и поносито држање. Она се дубље поклони, али не изусти нити ријечи. Када се усправи, лебдио је на њеном блиједом лицу неки израз наивног зачуђења, дочим је црни поглед затитрао влажан, кристалан као један од „солитера“, који су трептали на лабудском јој врату. Ни трага ономе заносноме жару, ономе пламену страсти и дивљег усхита којим бјеше надахнула своје улоге и потресла свијетом. Гледајући ту весталску бјелоћу ношње, а још више оно шутљиво, озбиљно лице, онај застрти поглед, који се губио непојмљив и тајанствен под црним трепавицама, свак бјеше присиљен питати самога себе: откле тад извире грчевити плач Леоноре, узвишени врисак Валентине, разблудна раскалашеност Карменците. Изменађење било је свеопће. Свак је слутио да се под дјевичанском бјелоћом оне приказе сакрива необичан дух; нехотице сви су чекали на промјену или на какав театралии coup de scène да мрипознату пјевачицу. Они који су мислили наћи модерну Фрину, гледали су пред собом бијело рухо Ифигеније. Залуду чекати! – Bianca Rivelli

65


остаде каква је била од првог часа, кад се на вратнма показала. Она запјева али је и ту казалишна пјевачица ишчезла а дала мјесто дами, која се достојала забавити своје друштво. На тиху прошњу кнежевске домаћице приближи се Бианка до гласовира одбивши сваку пратњу. Она сједе да се прати сама. Свукавши хитро дуге бијеле рукавице, потапка замишљена и нијема неколико пута по типкама Erard-ова глазбала. Бијела, подуга али фино моделирана рука једва се дотицала гласовира, лијено је пребирала по типкама, као да тражи Изгубљени звук. Глава се малко пригнула, регби слиједи далеки непознати глас. Нешто је тражила или се нечега сјећала. Јачи акорд прене замишњену пјевачицу и она запјева у полугласу једну Рубинштајнову пјесму. Као њезина вањштина, тако и глас и израз и све бјеше преображено. Каткада би продро као из недогледне дубине један глас, једна нота, у којој је дрхтао пламичак страсти. Тај часовитити изљев потрајао би само трен. Из полузатворених усана слиједила је чедна ганутљива пјесма као исповијест најтајнијих, најњежнијих чувстава. Кад се задњи сребрни звук изгуби тихим уздахом, још за час потраја замама. Али онда клицању ни краја ни конца. Најсрећнија била је војвоткиња. Напокон се орио њезиним дворанама бучни усклик затрављенога мноштва. Она, да, управ о н а је славила успјех са Бианком Ривели; успјех надјавним мнењем и над антимузикалним супругом. – Хоћеш ли сада рећи да не волиш глазбу – шапну дона Флавија заборављајући да је баш он довео њу до промјене програма. Војвода се насмијеши и помилова малу ручицу. Али ко бијаше та чудновата жена, чије име звучило као јека њеног славља? Прије пет година навијестише једном иноземске новине да је у Петрограду нека млада Талијанка поновила у једној вечери славу епохалних debut-а Патице, Нилсонове и других звијезда умјетности. У годину дана упозна је Париз и Лондон. Гдјегод је долазила, исто славље и исто удивљење. Чинило се да су се вратила времена Фрезолинаца и Медорица. Беч је напокон овјенча вијенцем велике умјетнице. Гостовала је за онда у двор-

66


ско опери. Код првога покуса цијели оркестар устаде и поздрави је клицањем. Успркос бучној гласовитости пјевачице, стерала се копрена тајанствености над „дивом“ Бианком. Репортери и критичари хтјели су пронаћи њезино родно мјесто, али ту се догодише смијешне опреке. Нетко је маштао да је Словакиња, други кћерка некога оргуљаша на граници међу Галицијом и Русијом; у неким бечким новинама мако окрстише је ништа мање већ наравном кћерком владајућега кнеза Р. А... и његове праље! Бианка не одговори нити словце. Она је пјевала и шутила. Неки нутарњи нагон независног живовања и фантастичне смјелости чинио јој је презирати друштвене споне и још теже вериге умјетничкога сталежа. Зајашивши виловита коња, ког је увијек собом водила, виђали су раним јутром елегантну и смјелу амазонку гдје бијесним летом проваљује поља и краје. На вечер је пјевала, а око поноћи, када је град спавао, она је јурила у затвореној кочији, замотана тамним крзном далеко у ноћ, и враћала би се пред зору у свој стан. Необуздано уживање самоће и слободе, нека неодољива тежња да у нарави свуче са себе све што ју је сјећало на њезино звање, подаде јој и биљег ексцентричности. Када се сврнуше у војводичину одају, не бјеше ни једне даме која јој не би пружила руку. Иста кнегиња Р., најохолија и најгласовитија љепота римска, приближи јој се и љубазним начином пружи јој киту ружа коју је у руци држала. – Ја Вам се дивим, рече лијепа Римљанка, упријевши поглед у бистро око пјевачице. Пак одмах затим: Нијесте ли уморни, настави кнегиња, пруживши јој цвијеће. – Ја почивам, када пјевам, одговори Бианка, приближивши ружу до лица. – Чудновато! – мишљах да је гласовир и тијесни салонски круг запреком.... – Не, кнегињо! На позорници живим; код гласовира сањам! – А о чем може слављена умјетница сањати? – запита домаћица, која се била приближила и чула задње Бианкине ријечи. – О чем сања задња женица из пука –­­Одврати Бианка, погледавши растресено у даљину.

67


– О срећи? – рече војвоткиња, стиснувши Бианкину руку. – Можда! – шапну она. II ДВА АТОМА Јесте ли мотрили игда море за тиха времена када плима пљуска жалом и хвата се црног руба пећина? Онда се појаве на опалној површини мрачни мјехурчићи, у којима титрају боје дуге, као на кугљицама сапуна. Тиха бибавица пружа их далеко од обале, разноси их према пучини, гдје за час заблистају у сунцу кано бисери од муранског стакла, пак пукну и ишчезну, останивши једва капљицу пјене на неизмјерности пучине. Често пригнут у рибарској лађици, мотрио сам садјетињском радозналошћу путовање те војске мјехурића. Гледајући позорније једног од њих који се њихао као празна стакленка, опазио сам ипак неко самостално, властито кретање у томе свеопћему путовању. Нека нутарња сила тиснула је мјехурић од осталих, турнула га је даље кроз ту силну вреву. Он је путовао једва видљивим кретом као да га неки нутарњи нагон вуче далеко од осталих. Сто пута зауставио се у клупку мањих мјехурића, заостао за осталим, издубио се; крхка кристална лупина путовала је неозлијеђена све док се не састане тамо далеко с једним другим од тих хиљада мјехурића. Обадва похрлили у сусрет; за час се зауставили непомични, пак – мали ситни прасак и ето спојили се и у исти час нестали. На мјесту гдје они прије бијаху остаде нешто микроскопично, чудно рекао би: једна слеђена суза на неизмјерности мора. Роман двају атома на пучини сјетио ме кашње догађајâ, што описујем; зачудио ме као одгонетка многим тајнама. И у вјечној плими живота, у каосу људства, опазих исти неумољиви закон привлачивости. Као у свијету твари и атома, тајна нека сила вуче из даљинâ непозната, туђа бића, те их баца у неразрешив, неуклонив фатални загрлај. Ко нијече тај фатализам, тај не позна истине. Бианка Ривели не бјеше још никада чула за име Ивана Орловића. Њу је водио вихор славе на противну страу. А ипак!... Док је слазила из Париза у Беч и у Италију Иван Орловић путовао је по сјеверу, разносећи по славенским крајевима Полске и чешке звукове својих гусала. Било му је тек осамнаест година,

68


кад је оставио кућицу и мајку. Први успјех изненади га и усхити. Његови нади бјеху се дакле испунили; није се дакле варао, када је сам у забитној својој собици ћутио да му струја заноса и сласти улази кроз прсте у љубљено глазбало, и да му душа пјева на слабим струнама. Млад и гласовит! То су му шаптали са свих страна и слатка опојност обмами дјечака. Слике удаљене мајке и успомена дјетињске мирне доби, тонуле су у жару младеначке главе. Номадско путовање по туђим мјестима, то вјековито комешање нових утисака, та врућица кретања и узрујаности задавала му је вртоглавицу. Ћутио се као птица коју је дохватио вихор, немиран и дивљи. Али вечер би дошла. Баш у свјетлу дворана на слабим даскама дрвенога подиума, откле би растресено, замагљено око тек слутило оне небројене зјенице које га пробадаху, Иван је налазио мир, наслонивши главу на глатко, хладно дрво гусала, притворио би око, а дјетињски посмијех задрхтао на стиснутим уснама. Првим потезом чаробнога лука нестало метежа и немира у његовој глави. Он је сад слушао само себе. Пред замрлим погледом дизале су се у лаганој магли слике његове маште неизвјесне и ружичасте као копрена која се прије излаза сунца стере над пучином. Та апотеоза ћутилâ разлијевала се по жицама његових гусала, пјевала је гласом прољећа, смијешила се, дрхтала од весеља као птица на грани. А кроз ту симфонију младости шуљала се тиха, сјетна мелодија срца, дозив за далеком, далеком мајком. Кад би жице задрхтале у задњем свом потезу, Иван би се тек онда пренуо као иза сна, те зачуђен, збуњен слушао громовито пљескање усхићенога опћинства. „Што сам свирао?” – питао би кô у чуду самога себе. Кудгод је дјечак пролазио, остављао је незаборавну успомену. Пут га водио све даље и даље. Прелетивши Њемачком, приближавао се из далека Италији, оној чаробници, чије је посмијехе и дивоте слутио већ као дјечак у тамној плавети свога Дубровника. Лако распаљива, премузикална ћуд талијанскога опћинства узнесе Орловића до неба умјетности. Откада умукнуше вражје гусле Паганини-а и оне анђеоске Миланолових сестара, није било такова славља.

69


Кроз Млетке, Милан, Болоњу, стигну млади умјетник напокон у Рим. Ко позна чудновати у умјетности ексклузивно локални дух римскога опћинства, тај се неће зачудити да долазак Ивана Орловића није узбунио баш никога. О њему се било прочитало у талијанским новинама, али Римљани, опори туђем ентузијазму, чекали су са непритајеним индиферентизмом дан његовог наступа. Та вечер дође. Црно око Бианке Ривели загледа се први пут у тамно лице Ивана Орловића. Она га видје, какав доиста он бјеше. Танак, висок, понешто уских рамена и неразвијена тијела. У нагнутом држању цијеле особе, у неспретној наивности пренагло узраслога дјечака, одсијевала се сва поезија прве младости. На том исклицаломе тијелу дизала се глава, с које су златни завојци меки и свилени слазили до рамена. Бјелоћа овалнога лица, ружичне подебље усне, давали су му неки изражај невине грације Луинијевих анђела, али застрто сиво око, са притајеним блијеском црних зјеница, вукло је нехотице поглед гледаоца као пред замамном загонетком. Бианка остаде мучаљива и запањена. То не бјеше класичан умјетник. Његове гусле нијесу продирале у дно човјечје душе пјесмом љубави, ту није било оних дивних потеза, оних звукова срца, које је јаукало од весеља и од бола; он не бијаше нити Joahim, нити Vieuxtemps. Али баш зато у праскању замамних фиоритура, у смјеломе жару вратоломне технике, у неизрецивој дражести кантилене, трептио је одсјев оних плавокосих двадесет година мира и безбрижности, клицао је загонетни чар младости. „Што такова нијесмо још чули“ шаптали су слушаоци, зборили су погледи и посмијеси мноштва. Тамно око велике пјевачице зажмири као да ју је одвише јака свјетлост сунца изненада заблијештила. Гледала је младића, слиједила је сваки потез руке, сваки дрхтај бијелих подугих руку, упрла напокон суморно око у полузатворене усне, у влажни поглед умјетника који се смијешио својим гуслама, и чудила се што јој ти звуци све шапћу. Умјетник зачара Рим, пресенети најблазираније познаваоце глазбе. Војвоткиња Д. приступи најпрва младоме чаробњаку и замоли га да је части посјетом; Бианка се не макну већ проту-

70


равши се иза леђа брбљаве војвоткиње ишчезну из дворане. Дошавши до своје кочије сједе и не пазећи на радознале погледе, одвезе се прама Пинчу. Јека оних гусала или можда ненадана мисао заокупи сву њену душу. III AVE MARIJA Иван Орловић сједио је слиједећег дана у својој соби недалеко цркве Santa Trinitâ dei Monti. Био је изнајмио за кратко вријеме свога боравишта мали али лијепо уређени стан у другоме кату неке старе куће. Прозори његова стана гледали су прама Пинчу, а поглед је могао блудити пољаном del Popolo и допирати до задњих цртa римских брежуљака. Пред њиме у плавој магли дизала се купола св. Петра. Весело зимско сунце бацало је по томе мору кровова живахно свјетло; зрак чист, прозиран откриваше запањеноме младићеву погледу сву ону разноликост боја и хармонију контура којима се вањски лик Рима не даде ничим сравнити на свијету. Небо тамно-модро, стерало се недогледно над куполама, губило се у свјетлију плавет за св. Петром. Глас звона губио се у даљину магловите Кампање. Неко сунчано весеље, нека раскош свјетла и звукова пливала је по зраку. Иван Орловић наслоњен на прозору слушао је тај поздрав непознатога му града, дисао је из пуних плућа свјежост зимског дана и мислио на синоћњу незаборавну вечер. Која сласт, усхитити пук тога града од градова, окусити клицање потомака оних који су крунили пјеснике на Каптолу! Неко необуздано весеље титрало је у свакој жили младог умјетника; ћутио се лаким, обијесним, био би загрлио првога странца ког би састао, или би се успео на каково стабло, напунио зрак смијехом и клицањем. Док је он у триумфалној љепоти римскога ваздуха уживао своју славу, неко закуца на врата. Иван се окрене и довикне: Напријед! Стара једна слушкиња уђе. – Што је? – запита је Иван с прозора, зловољан због ненадане приказе.

71


– Опростите, сињоре, одговори служавка звучном романштином римског изговора, неко Вас тражи – и крезуба уста раширише се лукавим посмијехом. – Мене? – Ваљада мој чичероне? – Не, сињорино; једна госпођа жели с вама да говори. – Госпођа?... рече зачуђено младићи макну се прама старици која је жмирила као мачак на сунцу. Ви се варате... – Питала ме за младога виолинисту а то сте Ви! – Затим приближивши му се шапну усхитно: Come é bella!... oh! mabella!... Иван не видје лукави посмијех старе слушкиње. Замишљен гледао је у затворена врата. – Нека уђе! – шапну Орловић, а стара ишчезну. Зачас отворише се врата а у собу ступи Bianca Rivelli. У тамном сукну енглеског кроја, са малоm toque на глави, причињала се мања и њежнија. На прсима јој је забодена китица љубица. Нешто смјело продирало је из те тамне, готово строге приказе. Лице, једва слабим руменилом разиграно, одавало је одлучност. Иван заокружи једним јединим погледом лик незнанке. – Госпођо?... изусти нехотице младић макнувши се напријед. – Жао ми је да Вас сметам, проговори Бианка једноставним тоном, али ствар, о којој желим с Вама да говорим, превећ ме занима да бих оклијевала. Прије свега допустите да Вам кажем своје име... Ви ме не познате... – Не... госпођо! –! – Можда сте чули име Бианке Ривели? – Бианка Ривели!... шапну младић као да тражи какав траг заборављенога имена. Не пјевате ли Ви у teatro Costanzi? – Да... – рече Бианка упријевши поглед у младића. Лице јој се бијаше разведрило финим скоро ироничким посмијехом. – Пролазећи јучер улицама, паде ми ваше име у очи... настави Иван безазлено. – Јер је тискано великим словима!... прекину га пјевачица у смијеху. Ви ме нијесте још нигда чули? – Не! – одговори мирно гуслар. Он је мало дуље погледа као да тражи одгонетку томе посјету. Она се смијешила. Било јој је тако чудновато да тај умјетник није негдје нашао бар јеку њезиног имена. Видјело се да ју је тај дочек изненадио.

72


– Тим боље! – настави она, пруживши му руку коју он неспретним кретањем слабо притисну. Доста је да ја познам Вас. Имала сам срећу да Вас чујем синоћ у концерту. Лице се младићево мало зарумени. – Чула сам Вас, да, – настави она – и зато сам ту. Ви ћете којешта помислити о тој пјевачици која непозната и сама долази – али нама умјетницима опраштају се многе смјелости. Затим иза кратке паузе сједе на столац и рече: Ја дођох, да склопим с Вама уговор. – Са мном?– запита младић зачуђен и немиран. Крај те смионе љепоте која је застртим погледом слиједила сваки крет Иванова лица, губио је младић и задњи трачак храбрости и окрености. Не бјеше доиста сада занимљив у жаркоме свијетлу сунца, што продираше кроз широм отворени прозор. Неспретност предуга тијела и бљедоћа лица причињале су га болежљивим покрај бујне Бианкине раскоши. Глас му је звучио придушен и слаб. – Одлучила сам пустити за неко вријеме позорницу, настави Бианка, гледајући кроз отворени прозор. Пак тише: требам мира. – Ви не љубите позоришта ? – нехотице запита Иван који је свеудиљ стајао. – Нијесам то казала, одврати пјевачица безбрижно. Одгојена на даскама позорнице, упила сам у своје жиле сву прашину колишâ и сав чар својих улога; али ћутим, да ме та вјечна ватра заноса и страсти умара. Желим мир и ништа друго него мир. Обрве се стиснуше, а на лицу крај усана појаве се двије тврде црте. – Немате никога свога? – запита је иза кратке станке Иван. Она га промотри великим, а неизрецивим погледом. Иронија бол, сућут: све прелети у томе краткоме блеску. – Немам, – одговори кратко – или ако хоћете: имала сам. Не познам мајке а отац... боље да га није ни било. Сви други нестадоше ми с очију. А Ви? – Је имам мајку, одврати потихо Иван, а нешто му задрхта у грлу. – А зашто сте је онда оставили? – запита га Бианка хладно. Младић умукну за час. Ћутио је као нешто увредљиво у томе нагломе питању. Погледа је испод ока, пак мукло, скоро оштро одговори:

73


– И ви знате што је та болест, која се зове умјетност. Звона римска прелетише тишином. Бианка се прену и смијешком настави: – У истину чудновато! Дођох, да се равговарама о пословима, а ми се завели за сентименталним успоменама. Рекох да желим с Вама склопити уговор, и ето ме с мојим предлогом. Али прије свега реците ми, господине, имате ли посебних обавеза са каковим импресаријом? – Пратиоца додуше имам, – одговори сухопарно Иван, али немам никакових обавеза гледе своје особе. Плаћам му мјесечно 300 франака, а он води сву моју кореспонденцију, уговара за концерте... – Ријечју пословођа, који од Вас зависи, – прекину га Бианка, извадивши из џепа бијели куверт. У њем бјеше писмо. Раствори га на маломе столу пред канапетом и пригну се цијелим струком да га прочита. Обле црте тог попрсја божице биле су као саливене у бронзу. – Овдје нацртах у мало ријечи главне тачке нашега уговора. Ми склапамо умјетничку заједницу на годину дана. Ви ћете ударати, а ја пјевати, и то само у концертним дворанама. Гледе програма ћемо се напосе споразумјети. Ко први усхтједне да прекине ту заједницу прије времена, а да не наведе никакових важних разлога, платиће глобу од 3000 франака. Док је Бианка говорила кратким, пословним тоном, Иво је сједо напрама њој, те наслонив главу на руку, загледа се у празнину простора, а чудне мисли пролетиле му преко главе. Он заборави на оно црно око које је бљескало кроз спуштене трепавице: њезин је глас допирао до њега једноликим штропотом навијене уре. Бјелило њене пути, опојни мирис љубица, што је напуњао собу дахом прољећа, све то исхлапи у ваздух; он је пред собом виђао само туђе створење, жену, која се непозвана дошуљала у његов тихи стан и смјелом руком хтјела окренути кормилом његове мирне лађе живота. Ко ју је звао да се привеже уз непознатог умјетника који није знао још јучер што значи име Бианка Ривели? Нека неизрецива слутња, као нијеми страх пред женом, обузе га. Да је послушао тај нутарњи глас зловоље и једа, био би јој уљудно али одлучно показао врата. Тај трен мину као муња. Иван се прену и нехотице протрну, опазив пред собом

74


живо њено лице и влажни стакловити поглед који се мучаљиво упио у њега. – Ви оклијевате? – огласи се прва Бианка и устаде. Чинила се већа а тврђа. – Не, госпођо, размишљам... одврати Иван замишљено... – О чему? – Не знам ни сам! Ваш ме предлог зачудио. Нијесам никада размишљавао о могућности да би се с иким здружио. Али како сте дошли Ви до те мисли?... Ви пјевачица, вична сјају позорнице, усхиту мноштва, одричете се свега тога да ужавате чедну славу дворана. – Ал’ ако ја хлепим за том славом? – Оно, што Ви називате усхитом и што годи толико нашој таштини, није награда за све оно, што ми бацамо у ждријело ненаситног мноштва. Пљескање, цвијеће, усхити? – што је то за ону ватру, која нас мори, за онај пламен заноса и страсти, којим надахњујемо наше улоге, који нам пали крила, а да нас не убије, који расвјетљује одсјевом радости само који часак, дочим нам трује душу!... Зар не видите да ту мед комедијашицом и умјетницом нема више разлике? Бианка говораше нагло, испресијецано, као да је мори нека затајена узрујаност. Приближивши се отвореном прозору, гледала је модру даљину, у којој се дизала као сребром окована тијара купола св. Петра. – Требам мира; зато дођох; непозната к Вама. Рекох Вам да сам чула звук Ваших гусала; сјетиле су ме којечеса, што је тињало у мени. Зажелила сам да окусим једном што значи слава без кринке хињених чувстава, без страсти које не осјећам и коју мрзим. Хтједох да сјединим свој глас са струнама безимених гусала! А сада одлучите. И то рекавши, приступи до гласовира и стаде немарно пребирати по разасутим нотама. Кратак мук настаде у соби. – Молим Вас само једну пјесмицу, шапну он. Пјевачица га погледа и насмијеши се. – Чудновато! – шапну за себе и сједе до гласовира. Свуче рукавице и заигра растресено кратак prélude. – Што да пјеван?... запита Бианка замишљено. Иван не одговори. Наслони се на стијену баш напрама њој, прекрижио руке и гледао ју је мирно, хладно.

75


Бианка се тргну и за час престаде свирати. Слушала је задњи звук далеких звона, који се разлијегао и ишчезавао у ведрини зимскога дана. У титрању звучне јеке нађе акорд на гласовиру и запјева: Ave Maria! Та молитва свих патника напуни тијесну собу звуком који се ријетко на земњи чује. Бианка је откривала гуслару велику умјетницу, ал’ не посмијехом ни чаром божица. – Врући, дивотни јој глас кликну вјечним вапајем милосрђа. Бианк-Ривели појави му се у мистичној екстази, у отсјеву плавога етера, који се стерао над вјечним градом, у хармонији вјетра и звона која су се разлијегала пут Кампање. Бианка бјеше глас Рима. Ко би знао, што се збивало у души Ивана Орловића? ...Зјеница му потамнила и упрла се у тле као да му се отварају невиђена обзорја. Ћутио се онемогао и уништен. Њезин глас растопи ледену кору дјетињске ћуди. Врући дах живота и усхита распупчи му душу као грану озеблог јоргована. Кроз жиле потече бујица, а са очију кане једна суза, горућа и слатка као безимени бол, што га око срца стисну. – И Ви дођосте к мени! – скоро врисну Иван, пољубивши руку Бианкину. Она устаде мирна и шутлива, а приказа потамнила. – Пристајете ли сада? – рече Бианка блиједим посмијехом. – Па Ви још питате! ... – А још нешто... заборавила сам на један увјет наше погодбе... – А то је? – Ништа одвише тешко, пријатељу! – Докле пјевам у Риму, не смијете ме нигда слушати... – Нити у казалишту? . . . прекину је Иван у чуду. – Тамо мање него игдје! – одврати Бианка закопчавши рукавице. Обећајте ми да ћете се држати тога незнатнога увјета а онда све је готово. За десет дана путујемо у Ницу. – Обећајем! – бјеше задња ријеч Ивана Орловића. Иза мало часака Бианка оде. Иван остаде сам, пак затвори прозор и наслони главу на стакло, зурећи без мисли, без осјећаја у кровове вјечнога Рима.

76


IV ДУО Ница, 10 ожујка. Драги Ђуро! – Видим ти посмијех. „Нешто је по зраку“, шапнуо сам, пак отварајући замот овога листа, сјетио се свих оних дјетињских изљева, оних љубавних очитовања, што сам ти иза нашега растанка из даљине слао. Ти си ми одговарао сличним детињаријама; поздрав за поздрав, љубав за љубав; пак би настао дуги низ једва прекинут којом кратком вијести мајке, „да ме Ђуро поздравља“. Прошло је и то, пријатељу мој а стара навика постала успоменом. Ја сам ти јавио да сам у Прагу срећно прескочио свој début, а ти? – да си се заручио; затим, ако се добрo сјећам, иза године дана прочитао сам на челу твога писма: „Оженио сам се“ али од мене ниси добио нити оне обичне уљудне „честитам“. Опрости, мој Ђуро, дјетету човјеку (не знам како би се више назвао), који нема стана, а ипак негдје у свратиштима има толико времена да склопи очи, који тјера посао циганина т. ј. путује и удара; ријечју: стреси поспрдно раменима и завичи: та умјетник је!! – Овдје (како видиш, налазим се у Ници) настанио сам се за неколико тједана, не да окријепим слабе своје живце, већ да их ослабим свирајући другим и – душе ми! не знам, откле да почнем. Рука ми дршће, а мисли се гомилају немирне, разуздане, без циља и реда, као да би се хтјеле све наједанпут прелити на ову хартију и казати у два трена оно, што доживјех у толико мјесеци. Да, нешто је по ваздуху, али не питај, што? – Олуја није, јер имам ту крај себе своје миле, једине гусле. Када је у глави или негдје у прсима препуно, онда зграбим њих и затегнем струне. У звуку глазбала истиче бујица и мени је лакше. Дакле? – Слушај ме, пријатељу. Буди глас моје савјести, или не – шути, као перо које збори мјесто мене. Требам одушка! Гусле су без ријечи, премда говоре а ја морам да гледам својим очима црно на бијело своју немоћ и своју слабоћу. Помисли да сам болестан, али не обичним којим болом желуца или срца. Нити ми је на језику познати бијелу мрену (како ми се чини, то је знак „абнормалног желуца“), а нити гинем с

77


љубави. Оно, што ја ћутим, не да се ријечима описати; барем ја, неук у реторичким изразима не налазим имена да опишем своје стање. Узрујан сам до смијешности. Јучер вјежбајући пукла ми је струна а мене ухвати дрхтање у руци, дочим је незнатан звук те проклете жице јецао у мојој глави, опетовао се, дуљио се у празној лубањи звуком цијелог оркестра. Када ударам, а то се тешко догађа, ћутим неку физичну бол, нервозну узрујаност, која ми огорчује за час сву насладу првих потеза. Да смијем присподабљати апсурдне са обичним стварима, рекао бих да осјећам неку жегу у души, као да се једна неизвјесна мисао забила у најосетљивију страну мога моралнога ја па да се преврнула у једну рану. И ако нећеш можда разумјети тај несмисао, ипак то је права ознака онога неизвјеснога чувства, што ме тресе као пролазна врућица и што даје мојим гуслама изражај немира. Да, свак вели, а ја потврђујем: Иван Орловић није већ исти. Неко дапаче тврди да је тај млади, али већ славни умјетник, на правој стази да постане великаном. Је ли то истина? – Могуће, да ме људи боље разумију, јер из мојих гусала продире глас њихових немира. Можда им је било већ и доста мога весеља, моје младости. Је ли то криза мојих живаца или преврат дјетињске нарави у доба мужевних борба? Ко ће ми то растумачити? Ти познаш моју нарав. Навикао од дјетињства сакривати погледу мајке и строгости оца црну страну својих мисли, научио сам се подносити под кринком безбрижности све јаде свог положаја и тугу толиких горких растанака. Хтио сам да будем срећан – и био сам. А сада?– – – – –––––––– Знаш ли, што значи ријеч : Б и а н к а ? Теби ће можда ово име звучити празно и романтично као једно од оних хиљаду имена, што налазиш у књизи, а мало кад у свијету. Чуј ме пријатељу, то је име назив мога немира а можда и моје болести. Не мисли, да је то име моје љубави; те боли не познам. Моја љубав је – умјетност. Али у тим словима лежи клица чудноме окрету мојих осјећаја. Немој ме псовати, добри мој Ђуро. Не ругај се дјетету, које ти се исповиједа као прије свећенику, – немам него тебе. Мајчица ме не би разумјела. Не реци јој ништа, јадници. Јеси ли икада што чуо о Бианки Ривели? А како не би, ти познаваоче свих целебритета старога свијета. Да, то је Бианка Ри78


вели, она велика умјетница, којој је Париз, Петроград и Беч пјевао химне усхита, она недостигнута пјевачица, која је занијела по свијета, итд. итд. У Риму се нађосмо. Она је пјевала у казалишту Костанци а ја... гудио сам на мало корака далеко и... нијесам знао ни да је жива. Једног дана баш када су пôдневна звона поздрављала ведро зимско сунце (ја сам био на прозору и мислио сам на нашу Госпу!) дође она к мени. Био сам неспретан, луд, невјешт у кретању и у говору, збуњен ал’ сапет неодољивом силом. Гледао сам јој црни, дубоки поглед и... разљутио сам се на њу. Хтјела је да се сложимо за концертни пут на годину дана, а ја сам је скоро протјерао. Била је дрска, нуђајући ми пратњу, што нијесам требао, погађајући се са мном као са трговцем, који продаје платно на лакте. С намјером да ми покаже трговину, коју она нуђа своме удругару, сједе до гласовира и запјева... Од оно часа бјех свладан, сапет, схрван. Њезин глас, можда најљепши на свијету, свезао ме у ланце, спутао ме као роба. Не чујем им звекета, али ћутим њихову стегу и њихов чар. Како ћеш ваљда слутити, привезао сам свој удес уз њену славу. Бианка се одрекла за годину дана казалишта и ето је у Ници, гдје је ступила први пут као концертна пјевачица која окреће леђа краљевству, у ком је владарицом била! Каприца, можда потреба одмора, натјерала је да изабере друштво непознатог виолинисте. Све је тајна за мене; откле долази, гдје јој је дом, што се сакрива у хладноме оклопу њена поноса? – Тмина и незнање. Једино ћутим да крај те жене дршћем као птица у руци дјечака, да страна јој приказа буди нешто сакрито у моме срцу, што није љубав али није ни јед. Када је састанем случајно по дану у дворани хотела, гдје станујемо, чини ми се као да видим у охоломе држању, у шутљивом, строгом изразу блиједог јој лица пријекор и сажаљење. Ох! како сам мален, сићушан, незнатан покрај ње; гњев ми сапиње грло. Хтио бих је увриједити, понизити, барем за један тренутак потрести њезином владарском хладноћом, разбити ланце који су ми тежи од жељеза. Али... доста је један глас из њезина грла, и ја сам њезин роб душом и тијелом роб. Чудне ли се мисли врзу по мојој глави, када у сјају препуне дворане слушам пјесму своје другарице! Ја имам своје гусле а она свој глас. На моме глазбалу зрцали се свака пјега, сваки закутак душе као хрид у непомичној морској дубини. Али што се одсијева у жар-

79


кој, дивној пјесми Бианке? Да ми је погледати у нутрину тога прелијепога кипа, да ми је анатомичким ножем растворити грло, те бијеле мраморне груди, да видим – што?... – Ето видиш, мој Ђуро, нијесам престао говорити о њој. Није ли то знак болести? А што је најчудноватије и најистинитије, ја не љубим Бианку. Она ми је туђа као и први час, када је видјех. Могао бих се сутра растати од ње, а да не продрхтне нити једна жила у моме тијелу. Оно, што ме к њој привлачи, што ме баца на кољена пред тим идолом, лежи изван ње. Ја љубим њезин глас. Разумијеш ли ту лудост? Чим она отвори уста, ја ћутим да тај глас има тијело, има руке, има уста, за која бих дао живот. Ја жудим тада сазнати све, познати све, јер сам љубоморан на све оне који тај глас слушају, који су тај глас платили, љубили, оскрвнули можда! – Откле долази то вруће врело љепоте, што ме опија, што ме трује?... Када пјева, она је божица вјечна као поезија. Али нетом тај глас умукне а Бианка сађе са подножја умјетности; жена је кô и друге. Онда има готово тридесет година. И онда Боже прости, ја је мрзим. Ница 25 ожујка. Која вечер! Залуду опетујем самому себи да је сан, нешто ми шапће у тмини самотне собе, да све то ипак није лаж. Не!... пролазна замама усхита утрнула је у ноћи, као пламен оних свијећâ, које се јоште кријесиле у запуштеној дворани, али њезин поглед, њезина ријеч стоји ту усађена у мојој пути. Сада, гдје поноћ бије на свим торњевима града, а мјесечина се љуља на мору, теби ћу, пријатељу, шапнути тајну, с које ми рука дршће, а врућа пара застире ми поглед. Не надај се Бог зна каковим страшним догађајима: ово што се у мени збива, заокупља само моје мисли; борба је сакривена; нико је не слути, али ја?... Синоћњи концерат давао се на корист поплављеника Падске долине. Замолише њу и мене. Не знам зашто, али очекивао сам ту вечер с неком чудноватом слутњом. Чинило ми се да туга која застире од неког времена моју нарав, мора ишчезнути; чекао сам да електрична струја прасне и рашчисти ваздух што је лежао тежак око мене. Кад ми собар рече да ме госпођа Бианка Ривели зове, нехотице продрхтнух.

80


– Позвани смо да судјелујемо, рече Бианка дигнувши се испред гласовира. Позвала сам Вас, да се посавјетујемо. Додијале су ми већ ове старе ноте... Знате ли Ви што ново... Ја нијесам знао, што да одговорим. Још никада ме Бианка није била увела у своје одаје. Бацих хитар поглед по соби. Све је воњало по цвијећу као наше црквице у мају. Бианка је ресила вазе прегрштима ружа и мимоза. Нијеси чуо њених корака који су се губили баршунастом мекоћом сагова. Дуга повлака плавкасте свилене оправе пузла се змијским завојцима. – Видим да нијесте добар савјетник, прекину она мук и погледа ме са стране; затим приближивши ми се, ошину ме лагано гранчицом хелиотропа по лицу. – Зашто ме не спровађате са својим чаробним гуслама?... – Ви би хтјели... рекох у чуду и ненадана радост стисну ми главу. Тај ће глас бити као онда у Римскоме подневу, мој, само мој! – Опростите, ако се дрзнух снизити гласовитога умјетника до... нашали се Бианка. – Не ругајте ми се... замолих је. – Шалим се, Орловићу, настави она, пруживши ми руку. Изаберите Ви пијесу... што хоћете, баладу, романцу, легенду... све. За овај пут пустимо класике у миру. Опћинству ће бити доста да нас види у хармоничној групи. Tableau vivant са пратњом тремола и флаута! Била је обијесна, превесела, говорила је обично, не лијепо, скоро храпаво. Бјеше глас жене. Пружи се на chaiselongue и стисне очи. Ја сам jе гледао као да видим нешто црно пред собом. Опојни мирис просутог цвијећа замами ме кратком вртоглавицом; пренух се и једва изрекох: – Ако дозволите, потражићу. Она бјеше подигла око и гледала ме. Да, гледала... и смијешила се несрећној будали који ју је гледао хладно, непријазно, који није имао ни једне ријечи пријазности, ни један бљесак удивљења за то прелијепо статуарно тијело, које је ту лежало испред мене за мене!... Али у исто доба нешто ме ошину. Као танка а врућа струја прелети ми тијелом. Ја сам имао кључ да откријем тајну те хладноће. Хитрим кретом зграбим гусле и засвирам као у вихору пробуђене страсти демонску пјесму. Збогом умјетности, пречиста божице, не звучи више гуслама младића јека твоје дике; ведрина се прому-

81


тила, успомене дјетињства проблиједиле, ишчезле попут трака мјесеца у пожару; жице мојих гусала дрхтале су као затегнуте жиле за нечим... што се скривало у оној жени црна погледа и бијеле пути. Сва та смјеса неизвјесних, тамновитих осјећаја, то бôно стање душе, којој није доста ни живот ни уживање да се ријеши својих безимених чежња, све то нагомилах у ономе пијеву у ком је глазба питала што нико на свијету не може дати. – Ваше дјело? – рече Бианка и устаде погледавши га у чуду. Кратка шутња настаде. Она не рече ни словце. Њезин глас не одговори мом упиту. Само код врата окрену се и хладно, уморно настави: – Напишите ту Вашу композицију. Ја ћу је пјевати уз Ваше гусле. Ријечи ће бити моје – и нестаде ми с погледа. Од тога дана пак до концерта не видјесмо се. Она није ни спомињала моје пјесме, коју јој бијах послао нијему, без ријечи. Нијесам знао што ће пјевати. Бојао сам се видјети жену, која је већ господовала мојим дневима и мојим бесаним ноћима. И она вечер дође. По ложама пламен драгуља и бијелих прсију. Оркестар одиграо „Danse macabre“ од Saint-Saënsa, која је вражјим урнебесом пакленог плеса чудно бучила у шареноме блијештећем кругу препуне куће. Ступим на позорницу, одиграм нешто, чега се ни данас не сјећам, зачух клицање опћинства, али душа моја не бјеше ту. Она је била одлетила из мојих гусала. Рука немирна чупала је по жицама да их растргне... Дође и час кад је Бианка ступила на позорницу. Још ми се блијешти пред очима, када помислим на онај врат, с којег су висиле капље алем-камења и падале на она рамена и прси, које су расцвале између ружа и драгуља. Бјеше бијела, блистава и ледена као снијег у сјају зимскога сунца. Она пође мимо мене као утвара и хитно а зачуђено ми заповједи: Дођите! – Што Вам је? – Пјевам Вашу пјесму с вама. Зачас био сам у пламену свијетла, драгуља, очију, које су трептиле, бљескале од врха до дна те чаробне, страховите шпиље. А ми двоје сами као на врху сухе хриди у жамору узбурканога мора. Гласовиром прелети ијук вјетра и куцање капаља на тврдим стијенама. Неизмјерна туга самоће, тишине и незвјесне црне слутње зајечи из мојих гусала. Ја мислим да је свако од

82


оних небројених срдаца задрхтало мојим чемером и мојом чежњом – да је свак у себи шапнуо неизречене мисли о пролазној варци живота. Али мојему вапају одговори наднаравни јаук свемира. Њезин глас – глас љепоте и младости – започе удесни разговор са жицама моје преболне душе. А ријечи бјеху њезине, и оне су моме вапају шаптале и урликале, збориле и плакале чежњу изгубљене друге душе, која блуди, дозивље, тражи, хрли и – ох! сласти јада – у једном загрљају, у једном грчевитом споју са нађеним другом, нестане и пропане. Један велики урлик пробуди ме. Ја не бјех више на хриди сам с тим гласом претвореним у људско тијело, – екстаза бацила ме усред махните непознате свјетине, која је викала, бацала кишу цвијећа, клицала тој двојици који су нетом били открили без срама, без стида божанствену голо тињу својих загрљених, разблуђених душа. Ваљада сам чудно погледао ту демонску славу кад ме Бианка жељезном руком држала да не посрнем и шаптала: Што Вам је? – За Бога! – пазите! завјеса пада. И она збиља падне, а ја непомичан гледам и гледам њезина уста, – онај тијесни, жарки онијемљели отвор, откле изађе глас божанства. – Зашто ме гледате ? Говорите? – слиједила је она шаптати усред прозорнице гдје су се вртиле стотине људи у прашини и у цвијећу. – Што Вам је? – што?... – Ја Вас љубим! изрекоше моје усне и нагло се додирнух њезиних. – Ви сте махнит!... Иване! Не!... Не! – никада! – изрече, избаци то видљивим страхом или гњевом, па побјегне ношена као у триумфу од фаланге обожаватеља. Мало касније возили смо се у отвореној кочији дома. Она је хтјела да је пратим; слутио сам да жели утрнути пламен моје букнуле љубави. Пролазили смо кроз променаде des Anglais. Неколико кочија хрлило у тихој звјезданој ноћи. Свјетиљке плина губиле су се кô трептеће звијезде низ дрвореде. Небо је све блистало; регби, вјетар је подрхтавао росним капљама. – Ви сте заборавили, Орловићу, да нема љубави у нашем трудном звању, – рече она мирно а погледом у дрхтаво небо. Ко ћути, као ви, тај погиба.

83


– А Ви? – рекох горко не гледајући је. – Ја?.... Бианка зашути, пак тише, а тврђе настави: Ја жртвовах својој умјетности више него лубав. Постадох бешћутна, окрутна и несмиљена као што сам сад... Ето, Иване, какав ваља да будете и ви ако – Хтједе још нешто говорити, али је заустави брзи топот коња и у исти мах долети нам бачен руком ноћнога непознатог јашиоца један букет. Бианка нехотице врисну и пограби киту. Ја погледах прама страни, откуд је коњаник дојашио; био је већ ишчезнуо у даљину. На свијетлу ближње светиљке опазих мраморно лице Бианке, гдје буљи у ненадани дар. Обрве се стиснуле гњевне, а нешто као страх прође њеним лицем. – Познате ли овај цвијет? – запита ме, пруживши ми киту. – Пасифлора! – једва изустих гледајући је у очи. – Цвијет муке! дахну Бианка и задрхта. V КРАЉИЦА ОД САБЕ Модро небо и поме веселе Нице бјеху задњи свједоци грчевитог трзања и очајне борбе Иванове свијести. Дах љубави, који се дошуљао у његову душу кроз вјечне путове лепоте и уметности, постаде ватром за његово преодабрано, болежљиво биће. Откад му са дрхтавих уста избјегне ријеч: љубим те, трома крв узаври врућицом страсти и уништи сваки траг прошлог самовања и скромности. У једном трену он преживи године искуства. Он је робовао и уживао. Привезан уз коло сереће Бианке Ривели обожавао ју је и мрзио је ону, која га славом свог имена и чаром поносите необуздане ћуди потамњивала и обарала. Прођоше мјесеци, откада гусле младића задрхташе првим трептањем кличуће љубави. Од мјеста до мјеста ширила се слава тог невиђеног пара. Али ко је видио то двоје, ту утјеловљену хармонију звука и пијева, то савршено натјецање двају генија, није могао никада наслутити дивљу борбу, која се играла под смијешећом кринком оних двају идеалних приказа. И та борба опетовала се сваки дан, каткада нијема као далека олуја, а чешће пак нагла и несмиљена. Ријечи би једва звучиле тихим шапатом,

84


руке би се стисле као у пријатељском руковању али на његовим уснама кипила је страст, гњев препуне очајне душе. Бианка би нехотице вриснула од боли. У том невиђеноме двобоју Бианка је остајала увијек славодобитница. Не, она није хтјела љубити. – Мислите да не знам што чека умјетницу без поноса? – знала би му довикнути Бианка; – нијесам као друге, и то јетајна моје славе. А ипак не хтједе прекинути савез са Орловићем! Што ју је држало уз њега? Која бијаше намисао чудне жене? Зар није видјела грозничава блијескања његових очију? Зар није мотрила изроване црте његова лица које су блиједиле као исклесани мрамор? Ко да разглоби таково срце? Бианка се смијешила у оклопу своје хладноће али би упрла кроз спуштене веђе поглед пун миља на плавокосу главу гуслара. Звуци његова глазбала опојили би је зачас као јека чаробнога, љубљенога гласа. Што је она осјећала у плачу Иванових струна, у бијесноме лету његове маште, која се све то више пењала у висине, све то разумљивије одјекнула олујом његове страсти? Он је био прескочио све фазе виртуозитета и успео се до врхунца, откле нема него скок до неба и до – смрти. Нигдје више трага наивноме пјевуцању младеначких гусала. Он је сада ударао као што је и љубио. Необуздано, очајно. Још корак, а његове струне биле би преслабе за грчевите, нервозне му потезе, за онај каос неутишаних и неразумљених чувстава. Иван је живио од дана до дана – чекао је нешто, чега се сам бојао – а међутим залетио се у вихор свјетских наслада. Хтио је да својом глазбом и својим живовањем ушутка узрујаност пренапетих живаца и пријегоре неуслишане љубави. У тој полутами стизаху му као хладне капље воде у горуће грло сјетни поздрави далеке мајчице. Било је прекасно. Бујица га је вукла далеко, далеко, а њему мањкала снага да јој се опре, да је пресијече. Једног дана у Бечу, враћајући се дома са концерта, Бианка рече Ивану: – Дођите у мој салон, имам с Вама да говорим. Чим уђоше у прву собу Бианкина стана, Бианка баци крзно са себе и проше-

85


та се замишљена по соби. Била је у плесној тоалети, голих рука и рамена. Лице јој се нечим зарило. Напокон се приближи до мраморне шемине, у којој је ватра тињала, те пруживши ногу до жељезне решетке, окрену главу прама мучаљивоме гуслару. – Што бисте рекли да запјевам само једанпут у дворској опери? – Ви, на позорници! – кликну Иван и устаде. – Јучер је дошао к мени интендант дворске опере, – настави она као као да није чула његов крик; – и изјавио ми је да ме двор жели видјети опет у једној од мојих улога. Ц. кр. коморска пјевачица мора да слуша господара! – запишти Бианка грчевитом иронијом, затим гњевно црним погледом промрмља: Ох! зашто сам се вратила у ово гнијездо лакаја!.. Мук настаде у соби. Сјена застрла цвјетне кутове, заклонила Орловића. – Ви сте прихватили? – запита је овај након кратке станке. – Морала сам. – Што ми хтједосте дакле рећи? – настави Иван упутив се до врата. Бијаше стиснуо пести, а пријетећи поглед упро се смјело у Бианкино лице. – Хтјела сам Вас сјетити Вашег обећања, – рече Бианка, те наслони руку на његово раме. Иван не одговори ни ријечи. – Први пут кад смо се састали у Риму, обећали сте да ме нећете нигда гледати на позорници.... – Разумијем. – Хири умјетнице! Кокетерија жене! – Не знам ни сама, али чини ми се да пред Вама не бих могла хинити, глумити!... – Реците радије: досадио Вам је овај живот, – казалиште Вас зове, привлачи... и то је све. – Неправедни сте. Да сам хтјела прекинути нашу свезу, прекршити уговор и повратити се бар за неколико сати у чаробни свијет, што оставих – зар не бих била имала пригоде? – Овдје је немогуће. – Будите човјек... Хоћу да Вам приштедим неугодна успоређења. На позорници бисте видјели у свакој црти, у свакоме крету Бианке Ривели – глумицу! А то ја за Вас нијесам и нећу нигда бити.

86


И он пристаде као увјек. Снаге није имао више него у чекању. А што је чекао од те неумољиве, бешћутне жене? – Оне вечери Бианка га ухвати за главу и погледа му дубоко у очи. Њезино се лице смијешило као Сфинга али не рече ни ријечи. У самоћи своје собе Иван промисли да га та жена одалечује од казалишта, да не упозна њезину праву нарав, њезину праву страст. – Она и страст, не, не, то није могуће. И зачас се умири. Цијели је Беч очекивао појаву слављене умјетнице; знало се да опћинство приправља триумфалан дочек пјевачици, која бијаше оставила неизбрисиви траг у повијести новога дворскога казалишта. Али што је повећавало знатижељност, што је на неки начин давало навијештеној престави знак оригиналности и пикантерије, бијаше оно самовољно одрекнуће позоришне славе, онај „идилични“ живот концерта уз пратњу славенских гусала. Откада је Бианка Ривели оставила Рим и казалиште, свијет је водио још увијек живахну препирку о разлогу њеног одласка са позоришта. Којешта се нагађало, много чудних наговијештања и злобних шаптања разносило се по велеградским круговима о њезиноме „бјегству“. А зашто? – Нико није тога знао, али је у опћинству била нека неизвјесна слутња да се ту крије драматичка епизода, некаково изненађење. Оне знамените вечери, када је Иван сам у својој соби буљио у пламен пећи и слушао куцање дажда на прозору, мислио је на Бианку с тугом у срцу, али без гњева. Оставила ме! – опетовао је сам себи, оставила ме за славу позорнице. Завиђао је свјетини која ће слушати онај глас, што га је преобразио и уништио, палио и тровао. Пред њим је лежао прострт на столу оглас дворске опере. Дебелим словима стајао натискан назив опере: Краљица од Сабе. То чаробно име препуно поезије источних прича, тајанствена чара библијске легенде, заокупи за час памет самотника. Која фантастична слика разви се пред његовим очима! Није био сан а нити јава. Кроз шуму пôма, које су лепршале као огромне лепезе у тамној модрини ваздуха, стерао се пут хладовит, мирисан. Руже и чемини покривали златну прашину; мед грањем титрала златна крила рајске птице, на помама пјевао пјесму чезнућа булбул-славуљ. Наједном заорише божанствени акорди. Као да је тихани вјетар захујио кроз невиђене харфе, као да ударају

87


оргуље мед гранама, прелијевао се тај можни звук по мирисавоме зраку. Сила народа у богатим страним ношњама створи се изненада на цвјетној стази. Сви су хрлили напријед тамо, гдје се издалека та дивна глазба к небу дизала. Чим даље, тим шире, тим поме више, тим небо ведрије. На кољена! – заори изненада однекуда силан глас, а пук паде ничице. Владарица владара, ружа Истока, краљица Сабе, Сирије, Фениције, приближавала се издалека. Поворка камила, нојева, златним уздама притегнутих, цијела војска невиђених људи, дјевица и бајадера, а свуда блиштај драгуља, одсјев златних оклопа, титрање бијелих копрена. На дну свећеници са кадионицама пјевајући свете пјесме, затим окружена четом бијелих коњаника, робова, у диму сукљајуће мирхе, која се њихала у зраку са перјем лепеза, на пријестољу под гримизним небом, показала се краљица од Сабе. Сунце се разбијало o драгуљима, који се прелијевали од главе до бијелих ногу, обасјало је златним одсјевом, жарило се на смарагдима троструке круне, али копрена покривала јој лице. „Покажи се пуку свому!“ – орио се као гром глас народа, божанствени звук прели се по свемиру, а она устаде као божица, приближи руку до застрта лица и – Иван се тргну. Тмина је владала у соби а он је дрхтао. Вјетар и дажд куцали су на прозору. Био је сâм. Погледа око себе као да се пренуо из сна и спочетка не схвати ништа до ли своју осамљеност. Сâм! – да! а никога на свијету. Заборавио на прошлост, на мајку, на гусле, и ту стајао сатрвен без мисли и осјећаја. Откада? – Једна једина мисао пресијече то сумрачје душе: Она је отишла! – Гусле висиле тамо на стијени, он их погледа, приближи им се, дотакне их се – биле су хладне. Ударати? – а што би из тих уморних жица више извукао? – Исту чежњу, исту немоћ. – Зашто не идем? – Обећао сам, да, али је ли она држала своје обећање? И та мисао стаде се вртити у празним можданима, упиљи му се као клин у сухо дебло. Видјети је, открити већ једном копрену, која је застирала тај хладни кип! – Зашто ми је забранила? Чеса се боји? Што се крије за том кринком несмиљеног поноса?

88


Мало часова касније возио га је фијакер кроз олујну ноћ к дворској опери. Као пијан дотетура, ушуља се у интендантску ложу. Био је започео други чин. Сумрачје препуне полутамне куће, у којој је тишина храма владала, разбистри зачас замагљену памет Орловићеву. Мисли се распршиле, као јато гавранова. Глазба Голдмаркова опојна, разблудна као мирис источног балзама, шаптала је дозивом голубова, плела се као дим сионског тамјана кроз тамно грање чемпреса и пома, прелијевала се у трак мјесечине. Неизрециво бјеше зачуђење Орловића. Гледао је сан своје маште! – Исто модро небо, иста бујна источна нарав а у души иста пуста чежња као мало прије у тмини пусте собе. Слутио је да ће тај живот борбе и бола наједном нестати. Кобни час био је дошао. Бианка је слазила на позорницу низ мраморне стубе палаче. Што се је догодило тада у души јаднога гуслара? Која бура страсти уздрма тим ослабљелим, изрованим тијелом, у ком је већ тињала грозница здвојности? Он ју је испијао очима као да у свакој пјеги краљевске одоре, у свакоме мигу њезиних трепавица хоће да открије тајну те жене. Краљица се приближавала лаганим кораком до затрављеног, клечећег Асада. Мјесечина узашла над обзорје, пролила плавкасто свијетло на тај страствени пар. Гусле и харфе задрхташе, као да је ноћни вјетрић затрептио лишћем. Краљица макне руком, копрена сађе низ лице и плећа..., а Бианка баци у тишину запањенога гледалишта крик надчовјечне страсти. Све, што је у женској души сакривене стидљивости и задушене љубавне чежње, идеалног заноса и хлепње за незаситном разблудом: све забризну из тога дозива вјечне женске похоте... Овако су љубиле жене, којима је свијет био подножје славе и грозоте. Лавица, а уједно голупче; савијала се, плакала, клицала, увијек заводљива, увијек варава. Борила се за своју љубав, грамзила за цјеловом љубљена човјека, чарала, завађала, плела је затрављеника у златне мреже, а напокон опојена страшћу и хлепњом, дршћући попут дјевице али пламним погледоМ фурије рашири руке и као прекинути лијер паде у његов наручај. Кроз бурну ноћ хрлио је човјек бечким улицама. Вихор јесенске олује звиждао је над крововима, тмином црнога неба летјели су још црњи облаци. Киша се завијала, праскала на плоч-

89


ницима, летјела низ тамне фасаде, цаклила се у жутоме пламену плина. А он – хрлио све даље и даље. Црљени обручи завијали су му се пред очима. Касно у ноћи нађе се пред својим станом. Не опази растворена врата, већ хтједе унићи, ал’ у исти час кочија изађе и мало да га не погази. Једва је имао толико снаге још да се наслони о зид и да баци поглед у заклопљена стакла. Бианка је сједила замотана у тмини... Као помаман похрли стубама и допре до њезиних врата. У соби горила свјетиљка али све празно. Топли зрак те полутамне мирисаве собе поврати донекле свијест несрећнику; изгубљени, здвојни поглед обујми прегршти цвијећа, вијенаца, врпца, које се гомилале по столовима, по столицама, запремале сваки кутић, напуњале зрак задушеним мирисом мртвачке собе. Изгубљен, дршћући од зиме и врућице, горућих усана сједне за час на столац и загледа се у свијетло ноћне свјетиљке. Један се лептир заврти око бијеле кугље, пак утону у жару прикритога пламена. Мислио је свеудиљ на загрљај бијелих рука краљице од Сабе, на ону кочију, која је одјурила у ноћи и нехотице устаде. На гласовиру почивала једна сама кита; приближи се до ње. Влажни мирис тога цвијећа сјети га нечеса; дршћућом руком зграби је... и препозна као у Ници тужни цвијет пасифлоре. Магла застре мутно око гусларево, он махну рукама, хтједе завикнути... и сруши се на тле без свијести. Дуго је лежао на мекоме сагу Бианкиног салона. Тек једном устане па бешћутан, сломњен хтједе се одшуљати из те проклете собе, али врата се отворише и Бианка ступи унутра. У исти час она врисну од ужаса. Раширених пламтећих зјеница, с рашчупаном косом, приказа јој се Иван страховит као ноћна утвара. – Иване! – бјеше њезин дозив. – Откле долазите? јаукну његов храпави, дрхтави глас. – Ви дршћете, око вам пламти?... – Откле долазите? – завиче Иван не макнувши се с мјеста. – Ви сте полудили!... Којим правом? – Гдје сте били у тамној ноћи?... Камо блуди, гдје се крије поносита, охола владарица?... Ко је окусио твоје цјелове, краљице од Сабе? И настаде мук кобан као она ноћ, страховит као руг, који је продирао кроз његове ријечи.

90


– Ви сте ме видјели?... шапиу пријезирно али гласом ужаса Бианка и удаљн се од њега као рањена царица. – Да – видио сам те! открила си копрену весталке, бацила си стид под ноге, скинула си и ти кринку... – Престани... луд си... луд!... – Псуј, пријети, тјерај ме, али хоћу да чујеш и мој суд. Ко је кога преварио? Ја сам једна душа, која те љубила јадно и вјерно, али ти – ти си Саба, која газиш мене, а грлиш свакога. – Напријед!... напријед! сиктале су блиједе Бианкине усне. – А сад те ја питам, настави Иван Орловић придушеним грчевитим јецањем, кога је краљица ноћас услишала? Ја морам знати како се зове онај, који плаћа боље него ја... – Иване!... заурличе жена ошинута смртном увредом, и хтједе навалити на њега, али други крик страхоте нехотице продре јој из срца кад угледа Ивана да се стровалио на под а бујица вруће крви бризнула му из поцрњелих усана. Хаљина Бианке би пошкропљена црљеним ружама. Као помамна клекну пјевачица до лежећег Ивана. Објема рукама прими његову главу и дршћуће усне пољубише тврдо хладно чело... – Иване!... Иване!... чуј ме!... Није истина, не!... не љубим никога!... Онај који ме звао – јест мој муж – окруњена глава... који ме љубио као и ти – који је послушао ријеч окрутних државних дужности – и оставио ме – оставио!... Уништио брак – оженио се другом – и он је дошао издалека ноћас да ме види... – Иване! Иване!... Имам дијете с њиме: хтједох га видјети... Мајка сам – мајка – и ја – – Ко зна колико је још јецала и говорила несрећница над непомичним труплом младића. Сва њезина прошлост, све борбе, сви јади, сва понижења бризнуше тек једном из тога гласа, који је сада јаукао храпав, јадан, преломљен из дубина свеопћих људских туга... Али он није више могао чути тајну онога гласа који га бијаше завео и опчарао. Тек сада би био могао видјети дно извора откле су текле пјесме и звукови, с којих његова душа би уздигнута до врхунца осјећања. – Био би могао – да та душа није имала струна и да те струне не попуцаше наједанпут све до једне. (Загреб 1884)

91


Душан Иванић

НА ГРАНИЦАМА ЕПОХА (ИВО ВОЈНОВИЋ) Колико год то изгледало данас настрано, Иво­Војновић је заправо српско-хрватски­(или хрватско-српски) писац, писац једне епохе која је вјеровала у заједнички језик и заједничку књижевност двају народа, па и у њихово јединство. Не би ни данас тешко било показати колико је то увјерење било засновано на чврстим, и до данас живим чињеницама: да се служимо језиком који сви припадници ових двају народа разумију и да можемо читати, такође с пуним разумијевањем смисла сва дјела писана савременим језиком који се зове српски и хрватски. Тврдим нешто што је банална истина, али политичари то не примају ни њихове слуге у језичким и школским приручницима. Војновић је савременик епохе која је рачунала на јединство језичког простора од Баната до Боке и Јадрана, како би рекао Доситеј Обрадовић. Унутар тога правописно-граматички стандардизованог јединства постојале су, одржавале се и чак јачале регионалне језичке традиције, међу којима једна била дубровачка (словинска), међу појединцима ближа хрватској или српској књижевнoсти, у основи рачунајући на њихово заједништво. Из тога гнијезда је изникао Војновић, далеки потомак ужичких племића. Рођен у Дубровнику, 1857, у породици угледног правника, касније универзитетског професора у Загребу, Константина Војновића. Од 1858. живи у Сплиту; у Загребу је од 1874, гдје завршава матуру и право. Ради по мањим мјестима у Хрватској; у Дубровник се враћа 1891, гдје остаје седам година. Потом поново службује на Брачу и у Задру. Четири године је драматург Хрватског народног казалишта, а од 1911. до смрти професионални писац. Због отвореног југословенства ухапшен је, депортован и затворен у Шибенику почетком Великог рата, а од 1915. је интерниран у загребачкој болници. За српску традицију Војновића веже поријекло, национално опредјељење, а дијелом и тематика његових дјела (драме Смрт мајке Југовића, Лазарево васкрсење)..

92


Случај­ Ива Војновића у књижевностима Словенског југа јесте особен, али није усамљен. Дубровчанин, снажног српског осјећања, дјеловао је готово цијелог вијека у загребачкој средини и рачунао на српско-хрватско јединство. Колико га хрватска књижевност осјећа својим писцем, ни српска традиција у Хрватској (и српска књижевност у цјелини) не може да га се одрекне, као упечатљив примјер својих дисконтинуитета и размеђа, уз сложене и отворене везе са хрватском књижевношћу. Војновић се прославио као драмски писац (Дубровачка трилогија), а почео је као прозаик. Приповијетке објављује од 1880. године, обликујући неке од њих као кратке романе У загребачком Вијенцу, под уредништвом Аугуста Шеное излази му „Гераниум“ (1880), а 1884. збирка Пером и оловком (Загреб), са четири новеле, У магли, Rose Méry, Сирене и Чему? У односу на тадашњу прозу, и српску и хрватску, њихов аутор се потврђује као избирљив мајстор ријечи, слике и, нарочито, атмосфере, што га приближава прози модерне, периода на граници реализма и експресионистичких струјања. Брижљиво стилизујући реченицу, по артифицијелности, сликарским елементима, изразитој пластичности предочавања амбијента, он једва да има премца у приповједачима као што су Ђалслски на хрватској, а Лазаревић на српској страни. Међу најособенијим је његова приповијетка Сирене: необично брујање дјевојачких гласова, сјенке жеља и тајновитих, само наговијештених мисли, радост именовања и описивања, раскош игре, боје и свјетлости, контрастира се слици старог рибара, несрећног оца двојице синова несталих у пучини мора. Артистичка конструкција радње, повезивање двају планова живота (младост, срећа, нада – старост, несрећа, узалудност), лирска фраза, дијалошке сцене и њихов смисао, јаке књижевне реминисценције, чине Војновића ближим прози модерне (симболизам) него његове друге савременике из Далмације, рецимо Матавуља и Ћипика. Приповијетке (у избору уредника Приче, Славољуба Марковића) У магли и Чему? несумњиво су такође карактеристичне за младог Војновића. Ова прва је настала дјелимично као одјек пишчевог сусрета са Загребом, у сликама социјалне невоље и биједе, чамотиње и болести (Рашко В. Јовановић), потврђујући како је њен аутор био ангажован посматрач своје

93


средине. Друга приповијетка, Чему?, с поднасловом „Призори из живота“, наговјештава тежњу ка непосредној, натуралистички оријентисаној слици, док с друге стране, посредством бизарне фабуле о умјетницима сугерише идеју о фаталности љубави. Како је написао његов брат Лујо, „у Иву су живјела у уској заједници два елемента: ...на једној страни јака доза реализма, рекао бих готово скептицизма у гледању на околне људе и ствари, а на другој страни велика фантазија, управо фантастичност задојена симболизмом.“ То се огледа у Војновићевим описима и коментарима, изузетно виртуозно стилизованим, и фабулама страним реалистичко-натуралистичкој просјечности живота. ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА Иво Војновић: Пером и оловком. Цртице од Сергија П. Загреб, 1884. (лат.) – Новеле (I. Пером и оловком). Загреб, 1910. (лат.) – Сабрана дјела Иве Војновића, књ. прва: Пјесме. Приповијетке, Београд, 1929; књ. друга: Стари гријеси: лападска прича; Психе: комедија. Београд, 1940. – Пјесме. Приповијетке. Драме, Загреб, 1964. (Пет стољећа хрватске књижевности, књ. 55). (лат.) Јовановић, Рашко: Иво Војновић: живот и дело, Београд, 1974.

94


Светозар Љ. Гавриловић

У ЧАРКИ – Одредите мене, г. капетану! – Да идем ја, г. капетану! Повикасмо обојица у један глас, када нам командир, једне вечери, саопшти, да ће се сутра предузети операција на Белограчик. Видински друм беше за нас, у Кули – престао бити опасан. Турци су се повукли у видинску тврђаву и спремили се, да одрже опсаду румунске војске. Нама, на овом крају, остало је, да очистимо Арчерску долину, да заузмемо, или опседнемо, Белограчик и да преко Брезника и Цариброда добијемо наслона – на нашу војску, која је дејствовала с оне стране Светог Николе, код Ак–Паланке, Пирота и Трна. – Гле, гле, како су ови кадетчићи ватрени!.. – задиркиваше нас, наш шаљиви потпоручик Обрад. Ми се не освртасмо на то задиркивање. Да л’ што нам беше досадило кантоновање, ил’ што нас је привлачила тајанствена копрена бојног ограшја, нама још невиђена и непозната – ми обојица жељасмо, да пођемо на Белограчик. То се видело и по усијаним очима и по врпољењу и по узбуђеном гласу мога Радоја. То се видило и по мени и по моме расположењу... А од нас је могао само један поћи са топовима. – Ха, Ха, Ха?... – смејао нам се капетан наш командир... – То ми се допада, вере ми ! Бадава, мора се признати, да сте ме вечерас највише изненадили! Ја већ помишљах – да вас видим покуњене, невеселе и да променим своје обећање дато дивизији, да ће и један од вас ићи. Види се да је истинита изрека – да частољубље расте са образовањем!... Немојте ме молити – одмахну он једном руком у ону страну, на којој сеђаше мој друг а другом се брањаше од мене. – Ја не могу учинити ни једноме нажао. Ви сте обојица трезвени младићи: решите сами, ко’ ће ићи! – Да идем ја Радоје... – заустих ја. – Не Марко... – молио ми се Радоје и склопио и нехотице обе руке... – Само ме сад пусти а ти после иди свуда, докле год рат устраје, ја ти нећу ни беле рећи!

95


– Еј луда дечурлијо!... – подвикну комесар наш добри Милан Јанковић... – Ви се грабите а и не знате о шта се грабите. Зар не знате да вас тамо чека – спавање на пољу, по највећем мразу, уз ове божићне посте; да вас чекају не крушке и колачи већ куршуми... – Прођи се Бога ти бата Милане лелекања ка’ да смо ми дечурлија!... – дусао сам се ја и више срдито и више жустро, но што сâм и хтео. – Е па добро, добро! Ја перем руке: идите ако оћете обојица... – слеже раменима комесар... – Ми ћемо овде чутурати, вама наздрављати и спевати уз гусле, ваша јуначка дела! Ја и мој друг згледасмо се неодлучно и у недоумици. – Па то је лако решити ко’ ће ићи, а ко’ ће остати, кад обојица не можете!.. – рече наш вечерашњи гост капетан Димитраје Станковић. – По војнички: коцка нек реши! Ево имењаче... – окрете се нашем капетану – на једној артији написаћу: „иде“, а на другој „остаје“; па нек коцка реши! Нашем командиру чисто лакну са срца. Волео нас је обојицу, не хтеде ни једном нажао учинити. Не умеде се извући из те неприлике. Сад брже боље потрпа судбоносне артијице, онако око писаљке увијене – у своју шајкачу и стаде њоме трести. – Де да видимо, коме је у књизи судбине записано!... – рече комесар преко свог обичаја озбиљно. Сви са највећим интересом посматраху ово коцкање – на судбину. Обојица у један мах завукосмо руке. Извадисмо артијце и одвијасмо их тако полако, као да „густирасмо“ грдно велики добитак! Мени је срце тако силно лупало, да ми се чинило, е то сви околни лепо чују... Скочих сав зајапурен од среће: у мало не претурих цео сто и вечеру. – Ја остајем!... – рече Радоје снужденим гласом, да ми га беше жао. Чутура се то вече небројено пута шетала кругом око софре. Скоро све здравице падоше у наше здравље, срећу и напредак... Сутрадан, већ сам се ребрио на својој зеленој бедевији, пред прва два топа, што беху у предводници. Ја бејах водник „артилеријске авангарде“, па сам се поносио више, но што бих, да бејах

96


главно–комаидујући читавог корпуса. Нешто скривени додир мојих оштрих мамуза, а нешто и што бедевија беше чапкун: она се „кокорила“, то пропињала, то коњачке скакала, то вртила на стражњим ногама, то џилитала у једну, то у другу страну. Мени беше чисто мило, како сам се на њој слободно и чврсто држао. – Але то оде ни и наш Тозонтије! – Јух како си је то јергенче (момче) младо? – Па и он си је видиш главешина на топовите? – Што тој знаје? Нема оште ни мустаћите? – Јадна му мајка – ако му је жива! Такви се разви гласови и разна мишљења чула о мени, из гомиле окупљеног мушког и женског света из Куле... Све девојке беху на окупу. И Гена и Пена и Велика и Илинка! Све то беху моје добре познанице. Пену су већ мало ка’ и припевали уза ме, као моје „либето“ (драго). Ја им се од комедије први пут кад ме за име запиташе, бејах преставио као: „Тозонтије“. Под тим именом дакле бејах и остадох познат женском свету у Кули. Ја са ђаволастим осмејком климах главом, махах десницом – поздрављајући своје познанице. Другови ми, што остајаху, даваху разне поруке, а скоро свака беше ђаволасто требовање: – по колико сваком бедних булица да заробим и доведем. Тако у пријатном расположењу, уз попевање мојих војника – остависмо Кулу... Само за часак, кад чух из гомиле, где ми неко помену „јадну матер“ – ја уздрхтах, сетивши се матере и брата, који у Београду ништа и не слуте, да ја једном већ полазим у – давно жуђени бој.... Ал’ не, даље мрачне и тужне мисли од мене! Та мени ни предосећај, ни срце не слуте никакво зло! Вратићу се ја чио и здрав, као што сам и пошао!... Беше ли то младићско самопоуздање и чио живот и нада? Или то беше – сушта истина слутње!... Испод черкеског кварта селског – поделише се колоне. Лева крајинска оде напред, наша, црноречка, окрену десно ка Урбабинцима, гди ће заноћити, одатле ће сутра дан до Рабиша и ту ће чекати даљу наредбу. Зима беше попустила. Сунце је сијало сасвим радосно, као да не беше божићни пост. Зраци сунчани преливаху се у милијун блиставих дијаманата, по овом недогледном белом снежном

97


пољу, на све четири стране света... Ја чисто очекивах, да чујем и весели цвркут пролећњих тица и живосно цврчање пољских попића и осталих сићушних травних химнопеваца... И кроз то бело, непрегледно поље: као две грдне црне змијурине, кривудаво и полагано, кретала се наша војска, све се више удаљујући једна од друге. Овде онде заблиста по која сабља, по који бајонет, ветар донесе час јаче час слабије измешане звуке људског говора, што све изгледа, као даљна тутњава силног грома, која тек наговешћује буру. Урбабинци су малено село, на једној припртој узвишици. Ту смо имали конаковати. Уз малену црквицу, у пространој авлији, сместисмо топове; пободосмо клинове и удесисмо „пољску шталу“ за коње; одредисмо стражу, намирисмо коње, одредисмо ко’ ће се побринути да се напоје, па пођосмо да се и ми обазремо – за преноћиште. Нађосмо у близини једну спретну кућицу... Таман се бисмо распетљали и разместили око топле пећи а „конакџија“ рупи са командантом једног батаљона – капетаном Ф. М. – па ти нас без икаквог извињења експедира напоље, под ведро небо. Три капетанска „чварка“ – беху моћни аргуменат, који нас осуди, да прву ноћ мог ратничког живота, процвокоћемо под ведрим небом. Небо беше ведро као стакло, звезде су чисто ладно сијале – све предсказиваше поноћ грозну – мразовиту. Мој старешина, колега, наредник Глиша Јечинац, поусука своје дуге црне бркове, па рече у иронији: – „Буве“ отераше „стенице“! То су „чисто“ војнички изрази; где прво означава – каваљерију а друго топништво. – Није боме, већ то је капетанска „борба за опстанак“; а нашег артиљеријског одреда највећи старешина није ништа више до – наредник!... – почех ја философирати, ма да ми то већ не иђаше тако слатко од срца. Ал’ те вечери још, дочусмо да командант дивизије, који је требао преноћити у Н. долази код нас у Урбабинце, из простог узрока што старешина левог одреда и ако беше мањи рангом, беше велики – нечим, што не показује велику дозу учтивости и образованости: – „дао је преко својих млађих познати, да не жели делити преноћиште и вечеру с командантом дивизије!“

98


И ми бејасмо утешени због те „борбе за опстанак“ у обрнутој сразмери војне хијерархије. Ми се тешисмо што од нашег „квартирног узурпатора“ не бесмо већи чином, већ бејасмо млађи... На једанпут бану пред нас наш поднаредник Перо, први кицош и највећи удварач у целој батерији: – Наредниче! Учтиво јављам да сам нашао преноћиште и лепу вечеру! Јављаше он са свим „по пропису“. Ја одсалутирах такође „озбиљно“ и готов бејах загрлити тако доброг гласоношу: – Ваљда се нашла каква Пена ил’ Гена? – питаше Јечинац а брк му се задовољно смешио. – Мало извиднице око кладенца!... – одсалутира поднаредник опет по пропису. – Аха, разумем: љубав на јуриш! Да није због ватреног загрљаја и какав крчаг страдао?... – упитах ја, трудећи се, да ми све то звони, као некакав виц. – То не!... – одговори поднаредник и подмигну се. – Ал’ да може вечера мирисати – „на покојну жену“, за то не одговарам!... Сутрадан заобиђосмо око већих залеђених блатишта и мочари и до ручка бесмо у Рабишу. Село лепо, поред речице. Мештани у празничном лепом руву. Дочекали су нас врло лепо и весело. Говорише отресито и готово чисто српски. Није прошло 3|4 часа од како је предводница ступила у село, а већ познанства беху толико напредовала – да се у подне, близу командантовог стана таласало хитро, чило, и весело коло војничко, зачињено најлепшим цвећем сеоским. Кроз један сâт, ја сам једној до мене већ певао: Еј од Видина до Стамбола, Като Пена нигде нема; Пено–ле Перунико–ле Гено–ле, Герекињо–ле! Беху онда срећна времена: младеж се заљубљивала на јуриш! Да л’ то беше младост, ил’ бурна времена, носе у бржем темпу ток живота, па јаче покуцкују и на жице осећаја? Или се онда ваздухом носила грдна количина муњевине, која, беше у стању да срца брзо и необично за љубав раздрага...?!

99


Да видите нисмо се љутили што до самог мрака не дође заповест да се крећемо даље. Чисто смо се радовали да заноћимо у Рабишу, јер у нашу част беше приређано неколико већих „редника“... И ја се искрено радовах томе не само због своје „изабранице срца“, већ и што ми беше далеко пријатније у весељу и около веселе ватрице пробденисати ноћ, него ли испод два ћебета, онако одевен, под ведрим небом, „спавати“ у „кругу“ (код батерије): тј. цвокотати и бројати звезде. Таман се ја укметио поред ватрице и беше ми пошло за руком, да обгрлим вити поносити стас лепе Гене – а поднаредник Живојин допаде задуван: – Наредниче! Заповест да полазимо! – пришапта ми на уво, – По мраку?... – рекох ја и нехотице зловољно, скочих на ноге и без икаквог реда и правила, притиснух Гену на груди, изљубих је за збогом остај и пропраћен веселим смејом пешадије и каваљерије, која око својих драгана, не беше још дошла до толике смелости – тешко узданух и појурих за Живојином. Освртох се још једанпут и то беше таман довољно – да видим како се један пешачки „десетар“ примаче до мог троношца и до лепе Гене, која му, „неверница“, ни мало не брањаше, да јој се удвара, докле је она замишљено гледала у ватру... Немадох кад ни питати ни куд ћемо ни за што – једва уседох на бедевију, кад батерија потпуно спремна измаршира. – Наредниче Марко!... – дозва ме „предпостављен“ наредник Јечинац... Нама су одређена двојица мештана за вође. Ноћ је а нама непознати путови. Не знамо ни диспозицију наше војске. Нити знамо, има ли и где у близини Турака. За сваки случај – револвер на готове. Ја вам их предајем обојицу у – таоце! – Разумем наредниче!... – одсалутира данашњи водник артиљеријске авангарде, уз тешке уздахе због тужног растанка са стотом „првом и једином љубављу својом“. Бар да нам дадоше заштите? При том помислих са злобом на пешачког „десетара“, који сад поред ватре ужива, место да нам поред нас, пешке, с пушком на рамену и ранцем на леђима – чува стра. И ја опет узданух у себи: ,,Боже, што ти је судбина. Ја се цео дан мучио у удварању – а он на готово! Није ком је речено, већ ком је суђено!“ Преда мном корачаше вође, завијене у своје дуге топле кабанице. За мном следоваше батерија а свуд унаоколо, беше се рас-

100


турила – послуга. Месец заишао за грдно јато снежних облака... На пољу владаше она сумњива светлост, одблесак бледе, кроз облаке расуте месечине, о снежну белину наоколо. Та светлост беше таман згодна – по душевне слутње, које су склоне стварању надприродних слика и прилика. Предео, у који наилазисмо, беше узана долина испресецана ситним рукавцима плодоносног Арчера, окружена мрачним, пошумљенам бреговима. Река беше само са крајева залеђена. Мени беше жао наше послуге, народне војске, ислужених „топџија“, која беше махом слабо одевена; само „шињел“ и „шајкачу“ добише од одела. А сад су толико пута морали газити ладну залеђену воду! Наредник Јечинац беше негде на крају полубатерије и сигурио се замислио. Не беше могућности, да га чак одовуд кришом опоменем, да командује: „послуга седај!“ Кроз нему ноћну тишину – чудновато се разлегла громовна тутњава топовских кола и топот толиких коња. Она се носила некуд далеко, далеко, а у близини само се чуло некакво тихо једносложно и опет развучено и непрекидно шуштање – што човека чисто успављује. Само кад наиђемо на отоку, кад газимо воду – настане и око нас, у близини, необичан шум, ларма и бућкање, да се и опет све претвори у потмулу непрекидну тутњаву, која као да долази не од нас и из наше близине, већ као да се носи од некуд из далека. Или се то доиста доносио одјек само, одбијен о суморне, горостасне, снежне брегове около? Још чудноватије изгледаше околина, још чудноватији полумрачни силујети људи, коња и гаравих разјапљених чељусти топовских – у овој полутами, у овом одблеску слабе месечеве светлости, што растурено кроз облаке нагвирује. Има нечега тајанственог по душу, по чула вида и слуха, у овако тихом разлегању гласова и звукова, у овом полувидном, полупрозрачном видику око вас – у ком се и предмети и звукови необично преувеличавају, издижу у горостасе. Мене је пријатно уљуљкивала у мисли – и ова чисто загонетна тутњава и ово полувидно обасјање околних предмета; ова хармонија међ ноћном тишином, романтичним пределом, и расипањем светлости и разношењем звукова, Озго из једне шумице – чуло се тајанствено, у немој тишини необично јасно, у оваким приликама чисто загонетно ћивкање ћука. Мени је овај глас

101


увек по ноћи непријатан, а наричито овако, када идемо кроз ноћ, као „гуске кроз маглу“, не познавајући околину, не познавајући наше вође, не знајући, куда ћемо и докле? Зар нас иза ових кланаца, литица, шумарака; зар нас иза ових стрмих одсека и амбиса – није могла сваки час поздравити ватра из непријатељских пушака? Или, зар нас ове наше „очи“ по ноћи и непознатом пределу – путовође, не могаху исто тако водити у заседу непријатељску, као што мислимо да нас воде сигурној позицији, ка нашој предстражи, истуреној к Белограчику? И ко ти зна на послетку, да већ иза ових стрмени није Белограчик, да није каква заседа Черкеска?... Не дао Бог, да се ма која страшна слутња у дело претвори, а из овог котла, како бесмо одасвуд стешњени околним бреговима, измеђ којих као да нигде не беше пута, ни пролаза – не би га мајци ни један главе изнели! Бити се не би могли, због незгодиог извијуганог терена; бегати не би могли – због многих окука, отока и разливених мочари, од једног крака Арчер реке. Зато и мој наредник Јечинац и ја сам, највише вере полагасмо у – мој револвер. Ја сам га држао једнако спремљеног у руци, да при најмањем сумњивом знаку, при најмањем врдарању наших вођа, пуцам. За вођама и за мном – ћутке је следовала цела батерија. Да л’ и они водише исте мисли, делише исте бриге, или уљуљкани својим сновима, неки на колима безбрижио дремуцкају а други се преносе мислима – у своје родно место, на огњигате своја, у средину својих милих и драгих! Ко’ ти зна – душе су људске тако слично конструисане и опет једни исти узроци, код разних људи изазивају различите мисли, дркучије; осећаје? То је ваљда такође једна од многих великих тајни природе? Шта то би? Кроз нему тишину ноћну јасно се чуло шкљоцање ороза на револверу – ја то запињах ороз. Једног од вођа беше на једанпут нестало. Око другог начетили се неки људи. Таман бесмо прешли преко једне отоке и обилазисмо један брешчић, који нам сметаше, да имам преглед унапред. Ја бејах због једне залеђене баре обишао далеко у страну, изгубио из вида и вође и батерију. И сад, на једанпут, једног вођу нигде не видех, а другог видех у разговору с некаквим мрачним

102


и страшним људима? Коса ми пође у висину, срце ми силно закуца, у руци револвер задркта, пред очима су ми играли све, Черкези, из оне гомилице људи. Очи ми беху засенуле од дугог гледања у блистави, белускави снег и од наглог јахања, при прескакању једног рова. Кроз сузе у очима – увеличаваше ми се број људи! Но већ, у другом тренутку, освести ме судбоносни положај и тешко бреме дужности и ја повиках што крепчијим гласом: – Стој!... Ко’ је то тамо? Отуд никаквог гласа. Ја нишаних, на сигурно слутећи издају. Ал’ као да ми у том одсудном тренутку некакав глас прошапта: „увери се па онда делај: све једно је и онако, ако је што страшно – а пре а после, глава је отишла“. Ја ободох коња и појурих у највећем галопу ка’ оној гомилици. Дођох чисто самом себи и већи и узвишенији за толику кураж. Осећао сам, чуо сам за собом, да је батерија застала. Дакле не беше само моја празна слутња, мој неуметни страх – кад су и они морали нешто подозриво приметити. Тамо вођа и тројица од послуге, који беху обилазили окуке, заишли далеко и обишли батерију – беху се ужурбали, вадећи другог нашег вођу, који намамљен сметом, беше се стропоштао у јаругу. Они мора да ме до сад нису ни чули ни видели, па ми беше чисто мило, што неће нико знати ни од батерије, ни од њих, шта сам мислио и чега сам се плашио... Ал’ кад видеше, ди им некакав коњаник с револвером у руци, који се светлуцао, јури у највећем галопу – а они се распршташе куд који. Батерију нису могли видети, због оног брешчића а у мени превиђаше черкеског чаркаша... Није вајде, морам признати, да ми је то јако ласкало и да ме је обилато наградило, за мој онолики малопређашњи страх и трепет. Ја се грôтом смејах и брисах знојавно чело. – Та то је наредник Марко!... – повика један од послуге, чисто не верујући ни својим очима, ни својим ушима. – Ја сам, не бојте се!... – повиках ја и до мало час издавах им налоге, како ће спасти јадног вођу из јаруге. После тог случаја, осећао сам се далеко безбрижнији. Почео сам помишљати „како ђаво није увек црн, како га молују!“ Се-

103


тио сам се старих наших ратних прича: да Турци нису љубитељи мрака и да с тешком муком ноћу војују; тим пре – што у Белограчику могаше бити врло малена посада, јер сва војска овог краја, пробила се, још са Осман–пашом, до Плевне. Сетих се колико слаби кураж такве посаде, да своје заштићено место, своју тврђаву оставља ради јуначких авантура – сигурност, да су усамљени, од своје војске остављеви и далеко; неизвесност, непрестано грозничаво очекивање непријатсљског напада... И све то повраћало је у мени кураж и младићску безбрижност. И доиста нас су могли изненадити, препасти, само мања оделења коњичка, турски пљачкаши – Черкези, и Бога ми, поред свега куражења, морам признати, да ми је врат „страшно“ женирало голицање черкеског јатагана! Но то је далеко од нас! Ми смо могли на сигурно знати, да за кретање батерије по овакој ноћи и оваким гудурама, није могао непријатељ ни којим начином дознати. Па и ми сами не знадосмо, ни на десет минута пре нашег поласка; па не верујем, да је и командант крила могао знати много раније, за ову промену диспозиције; – не само да Турци нису могли дознати за наше кретање, већ ови никад нису могли ни поверовати, да ће се у ово доба ноћи, једна тешка батерија, без икакве заштите, ломити долином огранака арчерових, по овом мраку, по овом снегу и мразу... Бар ја са сигурношћу приписивах нашем непријатељу толико „увиђавности!“ Тако са страшних мисли о војним препадима и са критике нашег начина ратовања и марширања – уљушкан лепотом овог чаробног, прозрачног, тајанственог видика, што нам га престављаше околни зимњи пејсаж по ноћи, моје се мисли стадоше просветљавати, ведрити. Ја у часу заборавих на све опасности и тегобе ноћног марширања пред крвавим сусретом са непријатељем и пренесех се мислима у Кулу, у наш малени ратнички квартир. Шта ли Боже сад тамо раде? О чему сад диване! Да л’ знају гди смо сада и кад ћемо отпочети блокаду, опсаду? Да л’ и сањати могу, да се ми ноћас гонимо по овом тешком, рекама и бреговима испресецаном терену?... Да л’ још седе за столом и окрећу чутуром у наокруг, строго мотрећи никога да не мимоиђе и не обиђе? И ту се насмејах. Сетих се, како ономад, бесмо подуже претресали бојне догађаје и подробније, на маленој карти Балканског полуострва, обележавали црвеном и плавом пи-

104


саљаком „мапу Краљевине Србије“ онако, како нам је прописиваше: наша ратничка машта и наше српске жеље. Бесмо се подуже заседили. Посилни, дремљив и распојасан, без закопчане блузе по пропису, ваљда и изгубио рачун, коју је већ чутуру налио... Једва пред зору устаде командир иза стола, те даде знак да је – ора разилажењу и спавању. Ја и комесар препирасмо се, ово је већ стоти пут, ко’ ће коме у ђаволству доскочити; ко’ ће с киме направити ђаволастији виц!... Нисам ни осетио како сам се скљокао на кревег, кад сам пре заспао, ни да л’ је ко’ после мене будан остао. Спавао сам као топ. Не верујем ни да сам се праћнуо, ил’ на другу страну преврнуо. Ко’ зна колико сам спавао. кад ме силна жеђ – пробуди. Осетих да ме нешто притеже и коље око врата. да ми неки необични терет груди притискује. Почех трљати очи, да се освестим. Скочих на ноге. Око мене се осу грôтан смеј. И командир и комесар и официр и мој Радоје, беху већ на ногама и сркаше прву црну кафу. Ја се збуних и унезверих усред овога смеја. Мора да сам стршно глупо изгледао, кад ми се толико смеју. У виду највећег ордена, висила ми је о врату – празна чутура. Ја појурих обешењака комесара, који се дочепа врата, па пристадох и сам уз њихов смех. – Тако винска мушице!... – једио ме комесар отуд с врата... – За казну мораш да миришеш празну чутуру... – А чекај се!... – претио сам му ја. * Задубљен у мисли нисам ни приметио, да смо оставили арчерску долину и почели се пењати уза страну. Прођосмо један брежуљак, затим краћу висораван и песмо се једном дубодолином, узаном клисурицом. Свуд наоколо горостасни кршеви. Изглед и пут као да нам у дну сасвим затвараше један стрми одсек, једноставна стена, која нам се испречила на путу... На једанпут кроз ноћну тишину зачу се једносложно, страховито: „трес! трес!“ као кад читав батаљон узима пушке „к рамену“, ил’ „на готово“ за тим још страшније и судбоносније : „цак, цак!“ као да орозе запињу. Нисам могао разликовати с које стране из неме ноћне тишине, иза ових кршева и стенских грдосија, из овог дубоког, у сметове извејаног снега – допиру ти страхо-

105


вити звуци, што дах устављају, косу у вис издижу а цело тело језом подухватају. Цела батерија беше као на команду застала. Нит’ се ко’ накашља, ни проромори, нити коњ какав фркну, нити каква кара, или лафет цакну. И људи и коњи и мртва оруђа – као да се беху створила у цигло једно уво... Мени дође, као да сам већ привезан за самртнички колац, да су ми очи повезане и да ће отуд, однекуд, уперене пушке осути на ме сложен, убиствени плотун. Све се то збило у једном магновењу. – Стој!... Ко’ иде?... – Чуло се отуд иза одсека што се испречио нама на путу. Мени изђика коса у висину, да морадох мокру, тешку шајкачу придржати руком. Учини ми се, да у том магновењу и турски и черкезки разумем. Да, јер како би ја иначе разумео ово страховито, ратио питање, које мада беше изговорено дрхтавим, несигурним гласом, опет се носило немом поноћном тишином – као громогласни звук највећег четворофунташа топа! – Наши смо! Не бојте се!... – Чуо се тик поред мене танак глас наредника Јечинца, који се очигледно усиљавао да му глас не задрхће; он беше дојахао амо напред, а затим, додаде кроз шапат: – Видиш ћорава посла! Знали су да ћемо наилазити на наша оделења и на наше предстраже па нам не издадоше „одзив“ и „лозинку!“ Сад тек би ми јасно, што сам разумео мало пре оно: „Стој, ко’ иде?“ – та то беху Срби... Јес’ ал’ дремљиви, заплашени људи? Ако се коме пушка окине, или ако и они у зорту виде у нама непријатеље?... Бррр! Бити се измеђ себе због једне глупе погрешке, због једне речице, која отвара градове и кордоне без кључева, која спроводи у срце војске. у средину логора?... Осетих, како сва теорија ништа невреди; како све то има прописано, предвиђено и како и опет – сваки рат има засебну историју ситних погрешака а големих губитака и пораза. Та зар „ратна историја“ није пуна примера, како су баш због ситница, због непредвиђених случајности губљене највеће битке... – А ко зна ко’ сте ви ? – чуо се отуд други јачи глас, пошто се најпре могло начути договарање на по гласа међ’ стражом. – Батерија и Срби!... – викнух ја, јер то ми већ изгледаше смешно. – Командир батерије напред!... – чуло се од страже по краткој паузи.

106


Ја и Јечинац ободосмо коње и приближисмо се. Иза одсека заблисташе се око педесет бајонета, који се сви окретоше нашим коњима међ’ уши а нама у груди. – Шта је лозинка?... – питаше нас с левог крила, сигурно „начелник страже?“ – Не знамо!... – одговорих ја простодушно. – Како то?... – Чудио се један из средине строја. – Ми немамо заповест, да ће ноћас проћи овуд’ батерија!... – одазва се с десног крила други „бајонетлија!“ – Ко’ вам је командант?... – питао је Јечинац са капетанским гласом и држањем. – Г. капетан Ф. М.... – одговори начелник страже, мешкољећи се и уситнивши гласом, сигурно бојећи се да не доведе у опасност своју дужност и да се не огреши о заповести старијега; видело се да се боји каквог „белаја!“ – Ви ћете, наредниче, остати код батерије!... – заповедаше Јечинац строго а ја по пропису ,,разумедох“ и одсалутирах... – А начелник страже нек ме води код команданта. * Та ноћ беше нам се отегла у вечност. У једном селу, једва нађосмо кметову кућу и пробудисмо кмета, да нам одреди друге вође, јер ове беху довде одређене и рекоше, да не знају даље пут. Уз једну дужу стрму косу, морадосмо препрезати запрегу и све топ по топ, кару по кару, извлачити, са дуплом запрегом и на рукама. Не беше могућности, да се из села, по овом мраку добави воловска запрега. На послетку једва стигосми на „место определења“ – у село Врбу. Заповест је при поласку гласила: чим стигнемо да се пријавимо команданту војске, потпуковнику Л. Ј. То беше строг солдат и немилосрдан човек, па ма колико да бесмо уморни и сањиви, морадосмо с места јавити за долазак и примити даље заповести. По нашем журном кретању, ноћном путовању и строгој заповести – о највећој тајности поласка, ми смо очекивали, да је сва војска на ногама и само чекају на наш долазак – па да се напада. Мало нас је разуверило у мишлењу то – што у Врби не нађосмо никаквих трупа. Ту беху само полу ескадрон коњице и ка-

107


мандант са својим штабом и канцеларијом. Нико нас не дочека, не заустави. Никога не беше да нам јави гди ћемо, шта ћемо, хоћемо л’ онде остати, коње намирити, одмарати се, ил’ ћемо се с места, кретати даље. И коњи и људи беху попадали, због овог хитног ноћног марша. – Ово су ти ћорава посла! – рече Јечинац и „карактеристичније“ већ каза каква су посла... – Шта да радимо? Д’ идемо команданту? – Не, ја мислим да ви одете сами!... – опирах се ја, јер се хтедох извући да не јашем по овом вратоломном селу с једног брега на други, но да мало данем душом и да се одморим – а ја да останем, те да настанем да отимаре коње, да нагнам кмета села да нађе и да коње намиримо. Ко зна како су „паметни“ они горе – главешине – да нас неће и овако изломљене и гладне терати у бој. – А, не, ви ћете самном, а поднаредник Степан нек се побрине за „фураж“, Петар за стан а Живојин за оборку – рече Јечинац. – Шта? ваљда да вам држим стра?... – рекох ја готово зловољно. – Па и то!... – одговри Јечинац и отираше десницом иње са бркова... – А после да сазнамо штогод подробније из „диспозиције“, а не да идемо – као ноћас – ,,ка’ гуске у маглу!“ И тако беше ми суђено да се целу ту ноћ ломим на коњу по овим камењарима и кршевима. Врба беше велико село на друму међ Видиним и Белограчиком, раштркано на два велика стрма брега. На једном смо се ми уставили а на другом – беше конак командантов. До тамо смо морали прегазити неколико јазова, од поточара, којих је неколико у селу. Беше поледица а и одвише стрмо, Сваки час очекивах кад ћу се коњу преко главе, стрмоглавити, у какав јаз или у јаругу. Кмет нам беше дао човека, који ће нам показати пут ка командантовом стану. Једва стигосмо пред кућу. Ни свеће ни живе душе – да нас дочека. Ми се зачуђено погледасмо. Док нађосмо посилног, док пробудисмо једног свог друга, писара, – беше протекло доста времена. Јадна кљусад, уморна, гладна, мокра – цептила је од зиме као прут. Ја се стадох џилитати ногама, „санћим“ градећи „гимнастички корак“, те да ис-

108


пружим жиле и разиграм дамаре. – Бејах се укочио од зиме и од дугог јахања. – Који вас ђаво донесе, да ме пробудите?... – готово нас срдито дочека наш друг, ешкија... Таман сам сањао, да сам на балу у Темељковића механи... За вас нема ништа! Идите спавајте, па чекајте „даље наредбе!“ Лаку ноћ! – Чекајте?... Пошто се ломатасмо бадава по овим јаругама и овом мраку?... – не истрпех ја, да не правим опозицију. – Ваше није разумети, ни роптати, но покоравати се „мудрим“ наредбама ваших претпостављених. На „лево круг“ – „марш!“ и „разумем!“ – па готова посла... Мислиш, ми смо ти Гене, Пене, Велике и Смиљке... – Идите до сто ђавола и ви и – сви предпостављени и ваше „мудре наредбе“ и све – сека дике, што их икад видесмо и сретосмо!... – бејах се ја збиља, разљутио и једва се попех на коња. – А шта велиш сад једну мазурку да окренемо!... – задиркиваше ме „ешкија“. – Иди бестрага и ти и... и мазурка и сви!... – дусао сам се ја. Једва у зору стигосмо код батерије, прегледасмо пољску шталу, коње и обиђосмо људе. Сви су се у велико „чварили“ поред ватре и пекли, ко табане, ко леђа. * Таман бејах свео око на око – како се то у фигури вели, а на нашим вратима закуца неки ђаво „ду, ду, ду!“ да је одјекивало чак на другом крају села... Ко’ ти зна, колико је та лупа трајала, докле пробуди нашега домаћина и докле се овај усудио да у собу уђе и да мене повуче за ногу. Колико му је времена требало да у томе успе не знам, ал’ кад се пробудих, видех да ми је чизма с деспе ноге скинута, а ја ни осетио нисам. Једва разумедох сељака, да то мене неки „заптија“, напољу тражи. – А ти си Милуне?... – рекох ја зачуђено посматрајући коњаника који се помоли на кућним вратима... – Одкуд ти у ово доба? Да не носиш заповест да се крећемо? – Ба... – рече мој познаник из крајинског ескадрона, један од наших напреднијих млађих трговаца... – Већ ка’ велим, да поделим с вама вечеру, ил боље рећи доручак, а ви да ми уступите

109


парче – конака. Нигде се не могасмо скрасити. Целу ноћ – пробденисасмо горе на „мртвој стражи“ и дуже но да беше оно последње – најдуже бденије, оно кад се клечи и кад читају свих дванаест апостола. Седосмо покрај огња, који се разгорео, јер сељак беше унео суварака и понова ватру потстак’о. Под исцепаним губерима лежаше домаћица, стара мати и сијасет дечурлије. На огњишту вериге и мачке; о дувару две ведрице и два бакрача, сикира и сатара, неколико паница, два до три лонца у полици – читаво „богаство“; кад се дода једноставан кревет, који запрема половину мрачне собе, осветљене једним прозорчетом, што је улепљено артијом место окана – може се добити јасна слика бедног намештаја у нашег домаћина. – А који тебе ветар донесе?... – Упитах ја и стадох солити очупаног и уређеног петла, што га из џепа извади Милун... – Сигурно – реквизиција!... – Приметих ја солећи петла. – А ја! – одговараше Милун и дељаше ражањ... – По праву јачега – није да речеш нападање на „туђу својину“!... Море, што ти ову ноћ пропитисмо, и стрâ повукосмо нисмо ваљ’да ни на Ђунису клетом? – А шта?... Да нисте били у чарки са Черкезима?... – Милун климну главом. – А је ли Бога ти, како то изгледа? Је ли страшно? Како си се ти осећао? Је си ли се збунио, уплашио? – Како да ти кажем?... – отпоче Милун и натицаше петла на ражањ и стаде га везивати за врат, за тртицу и за крајеве од батака... – Ломисмо се читав дан и нигде не нађосмо ни трага ни гласа од Турака, ни од Черкеза... Причаше нам успут, по селима, грозне и нечувене ствари. Докле се наша војска не крете из Куле, не прође ноћ, не осване дан а да Турци какав зулум не изврше. Ваљ’да све зулуме и свирепства што беху почињена за цело време, од како је век овај отпочео – беше нигде и ништа, спрам онога што починише за ово неколико дана. Као да и сами „правоверни“ беху на чисто, да је дошао смак свету и да је крај њиховој владавини и сили, па се хтеде и сваки гоља и свака уља – показати јунаком и госом... Ал’ кад чуше за наш долазак, крунисаше своја недела, једним најгрознијим. Све што беше млађе, лепше од женске чељади, сву децу што похватати могадоше – отераше у град, себи за уживање, њима за муку и вапај. Све то

110


робље сместише у двокатне јавне зграде, кајмакамију, касарне, што надвисују зидине бедемске. Први топ, прво ђуле – које поздрави од наше стране опседнути град, донеће смрт, стра и трепет – овом бедном хришћанском робљу... Ја осећах како бејах за ово неколико дана огрубио – опсовах тако, како никад нисам чинио... Та онда бејах пропио и ракију, ма да се иначе згрозим кад на њу помислим а толи кад је осетим да замирише... Тако се човек грозно мења и огруби; ја сам веровао сада, да човек може да се „острви“ и да га ни крв, ни клање, ни мртви лешеви, ни грозне ране, више не дирају и не згрожавају! – Нас једно тридесетак коњаника – настављаше Милун своју причу – с малим нашим веселим мајором Перицом Павловићем бесмо пошли у извидницу. Окуражени тиме, што нигда не сретосмо и не нађосмо непријатеља, ми бесмо далеко зашли напред – до под сами град: тако – да смо лепо разликовали мрке ликове турских стражара на кулама и чули говор посаде градске. Они су нас отуд’ рâт видели а ми као у пркос стадосмо се џилитати и коње разигравати. Напослегку нас поздравише отуд из пушака... – Аха, чули смо у Рабишу у два пут пуцњаву из плотуна! – потврдих ја. – За нама се нададе потера!... – продужи Милун и поче окретати пециво. – Отвори се градска капија и отуд са грозним и страшиим алакањем излети један читав полуескадрон. Изгледа, брате, страшно, кад се подигне читава гора блиставих кривих сабаља, кад затутњи земља под копитама оноликих коња; бакрачлије звече, каније тандрчу, коњи фркчу.... Ми се повукосмо за један брежуљак, командир нам командова да сјашимо и да отпочнемо пешачку борбу. Право да ти кажем бејах се сав охладио. Нисам знао да л’ сам жив ил’ мртав. Непријатељски полуескадрон јури у каријеру, с голим сабљама, повађеним револверима, уз страшно алакање, силну лупу и звекет; видиш мрка лица, густе веђе натмурене, преплануле, зажарене образе, крвожедне погледе... „Пали!“ Брум! Плотун. И од свега ужаса – нигде и ништа. Распршта се ескадрон на све стране. Неколико се њих заљуља у седлу, стропошта с коња и коњи, без госе, тужно њишташе и пристајаше уз поједине коњанике... Крв ми појури у главу и к срцу. Ја се освестих,

111


осећах се чисто препорођеним. Пожелих освете, крви. Прође ми као извајана копрена – читава наша крвава историја борбе са петвековним душманином – и ја се осетих мушко, Србин. Притегох чврсто табан пушкин уз раме, нишаних са свим хладнокрвно, са неком дотле неосећаном злурадом слашћу. „Пали!“ – и полуескадрон, који се беше још ближе примак’о и неки од чаркаша, који беху најобеснији, доспеше да избаце и по који револверски метак – беше понова са губитком развејан на све стране. Наших тројица беху лако рањени... Појахасмо коње и срећно умакосмо, јер видесмо да се из града беше упутио читав ескадрон – „индата“... Једва у сами мрак стигосмо у село Калуђер – сат места од Белограчика. И ми и коњи бесмо пали од умора. Даље ни маћи. Обишли смо далеко у лево, преко неких брегова, неких кршева, ломисмо се долинама, клисурама, док не стигосмо на крај села... Једва нам нађоше и доведоше кмета. Знаш да су нас свуда дочекивали с добродошлицом, да у нама сви искрено сматраше своје ослободиоце, своје избавитеље. Али нас је поразио – бледи, скрушени лик несрећног кмета. Кад нас је угледао и дошао пред нас, цептио је као прут. Све се врпољио, подигравао и у жељи да сакрије своју забуну, чисто је кукао повторавајући: „саг штеме сичкото, све да донесеме: и зоб и сено и слама!“ Командант ми пришапта: „Пази, Милуне, ово су сумњива посла...“ „Але го ђадо поп!“ повикаше неки од околних сељана. Кмет се тек сад упрепасти и још горе узврпољи: „еј Господ да го убије! Чума га изела!“, уздисаше он на по гласа, а онда мене повуче за рукав, јер му бејах најближи: „господинке, вардајте се од попа, то ни је наш душман по гори од Черкези!“ Ја то саопштих одма команданту. Он се уозбиљи и не скидаше очију с попа. Овај беше пригнуо мантију око себе. Избечио од чуда своје несталне, зелене очи. Вулаше се као хијена, као змија, кад се плену прикрада. Тај ми се човек никако није допадао. Бесмо сјахали коње и људи их смешташе под некакве заклоне. Командант издвоји у страну мене и водника, који беше из Јасикова. „Водниче, ти ћеш још са једним најсигурнијим момком пратити свуда целу ноћ кмета сеоског. А ти, Милуне, узми попа на око. Закољи га чим врдне! Овде нису никако чиста посла!“ Мени се следи срце у груд’ма. Чисто ми изгледаше као да ваздухом, око мене, лебди страшни анђео смрти.

112


Поп се беше са свим до нас довукао. Ропски, смерно и одвише понизно, поклони нам се неколико пути. Хтеде мајора целивати у руку, но овај је отрже, као да га ладна гуја такнула. Поп нас поздрави доста чисто српски. Уђосмо у кућу. Поп и кмет за нама. Заседасмо за софру... Водник оде да надгледа људе, да изда заповести и постави страже... Мени се не допадаша ни шеретско лице попово, ни његово понижавајуће понашање... Он мора да је приметио, да ми у њега сумњамо, да га скроз прозиремо. Зато се трудио да нас за се придобије. Благосиљаше и нашу војску и „Краља Милана“ и срећни удес браће ослободитеља и покровитеља... За тим причаше како је толико пута долазио у Књажевац и доносио гласове начелнику и команданту нашем... Мајор га узе пажљиво и стално на око: „Јеси л’ познавао капетана Петра Павловића?“, упита га строго. „Уха! колико сам пута са њиме вечерао – ручао. Добра, поштена душа! Велик јунак!“, тврдио је поп а једнако избегаваше да се очима сусретне с мојим погледом. Командант ми вешто намигну. Диже се, изађе и позва водника за собом. Поп се труђаше очи да ми завара, да моју пажњу одврати са себе. Ја се учиних да га не гледам и да не пазим па њега, но као да се бејах упустио у разговор с капларом до себе. Овај се надносио ближе уветом, јер није разумео кад ништа не чује и не разбира ни један звук и ако ми усне, бајаги, шапутаху. Поп рече брзо турски: – Јави одмах заптијама! Кмет са тужним, очајничким погледом слеже раменима. У очима му се огледала најпонизније молба, као да хтеде рећи: „молим те, само мене поштеди од тога.“ – Глава ти игра на раменима, ако не прокажеш. Ти знаш обес њихну. Живот ће те на колац набити. Кућу ће ти раскопати. Само ако им кажем. како си им веран! Кмет је очајно руке кршио. Изгледао је као човек коме смртну пресуду читају. Срећом знађах толико турски, да разумедох у главном попов говор. Тек тада појмих колико вреди знање туђег језика – за ратника. Глава нам беше у торби. Ми бесмо у тигровим чељустима. Правио сам се равнодушан. Као да ништа ни чуо, ни видео нисам.

113


Поп се трудио, да моју пажљу обрати са кметовог збуњеног и скрушеног лица и отпоче причати веселе, шаљиве анегдоте, да наши безбражни ордонанси, хтедоше пући од смеја. Врати се командант и пришапта ми на ухо: „Послао сам водника, за сваки случај да обиђе село и да извиди, колико смо овде сигурни“. Ја не скидах очију с попа који се љутио на кмета и претећи му главом вртио – докле на немачком језику испричах команданту шта бејах чуо и видео. – То ће бити та уља поповска, што га у мало не ухватише у Књажевцу једном, кад нас хтеде, ваљда и по стоти пут, уходити! Пази још боље на њега! И он пребледе сав у лицу. Усне му задркташе. Из очију му севаше муње. Ја пристадох уз весела џагор и шаљиве досетке и приче за столом... А срце ми је зебло у грудима, као у очекивању страшне катастрофе... Није дуго времена прошло а изазваше команданта напоље. Водник се беше вратио. Ја лепо чух колико ми срце у грудима бије. Погледах у околне – а они се беху укипили и у лицу променили. Као да сваки слућаше да се нешто особито, страшно десило. Поп се беше унезверио. Кмет се тресао као лист јасике. Ордонанси беху на једанпут пресекли. Застадоше У сред џагора и смеја. Лице им доби забринут вид, помешан с нестрпљивим очекивањем, устрашеним љубопитством. Трајаше прилично дуго, док се командант врати. Ишао је сталним, одлучним корацима. У лицу беше блед као смрт, а озбиљан и хладан као кип! Приђе столу. Нали чашу вином, докле мени немачки пришану: „на другом крају села, пало је на конак шездесет турских коњаника!“... Очи свију беху на њ’ упрте. Он се окрете попу. – И ти велиш да добро познајеш команданта Петра Павловића, који беше пре у Књажевцу?... Е па да испијемо ову чашу у његово здравље!... Поп брже боље пристаде с блесавом радозналошћу, очекујући шта ће даље бити. Кмет беше више мртав, но жив. Изгубио свако присуство духа.

114


– Да није ратно време и да нису близу Турци, па крају села, могли би отпевати – „многа љета!“ – рекох ја и погледах с очигледном злурадошћу попа. Но то њега ни најмање не збуни и он издржа унакрсну ватру свију погледа упртих у њ’. Кмет нит се диже, нит’ узе чашу у руке, већ беше спустио главу на груди и као да се беше окаменио. – И ти попе познајеш команданта?... Е па добро: – ја сам тај Петар Павловић, с којим си ти толико пута ручао и вечерао!... Поп се сав стресе и побледе – али се у брзо трже и опорави: – Е ја сам се пребацио, оном команданту беше друкчије име! – Лажеш псино!... – грмну командант и чисто се усправи и дође виши... – Ти си ухода, ти си издајица... Милуне, сад га само обриј, јер је недостојан свога светог чина, а после ћемо му куршум у чело. Турци су у селу, а он подговараше кмета, да нас њима преда живе у руке... Додаде он да објасни цело своје дотадање понашање запрепашћеним ордонансима. Кмет, домаћин и неколико сељана, што беше ту, падоше на колена и молише за милост; клеше се, да они нису ни у чему криви. Ја, са злурадом жудњом задоволења освете – први пут у свом веку постадох берберин. Са једном оштром бритвом, без сапуна – смакох браду недостојном слузи олтара божијег, недостојном проповеднику православља. Командант поста владика а ја берберин. Чудна времена – ратна времена! Ја доврших посао уз бацакање и отимање попово и уз благосиљање обрадованих сељана. Они се светише своме зулумћару, од кога су више зазирали и пропатили, но и од самих Турака. Попа свезасмо у квр­гу. Запушисмо му убрусом уста и бацисмо га у један ћошак собе. – Ви ми остајете у таоцима!... – окрете се командант престрављеном кмету и сељанима. – Ако нам ноћас и длака на глави усфали, поклаћу вас заједно с женом и с децом, као јањце. Село ћу вам запалити, топовима претворити у пра и пепео, да му се ни трага не зна!... Једнога од сељана пустисмо, да код Турака врши дужност кметовску и да нам јавља за сваки корак њихов. Кмета и остале задржасмо код нас. Како ли је њима јаднима било, ти Боже знај?

115


С једног краја села – српска, с другог турска војска: њихов живот, њихова чељад и имање по средини. Не вели народ бадава: „тешко селу куда војска прође!“ Наши људи сами, по упуству њиховом, нађоше потребну фураж, хлеба, меса. Давали су драговољно, као и свуда што су нас, као праву браћу и избавиоце предусретали. Под најстрожијим мерама предосторожности, очекивасмо зору. Нема ти ничега страшнијег од овог страшног и трепетног очекивања, у туђем месту, тако рећи – у рукама надмоћнијег непријатеља. И ова близина непријатеља и овај густи мрак, који олакшава препад и ова нема ноћна тишина, која сваки и најмањи звук и шум стократно увеличава – све то беше по сто пута грозније, и од саме јуначке смрти. Та сигурна, јуначка смрт, дану на видику, прси у прси, сто пута је лепша и слађа од овог несносног живота, пуног страха и трепета, несигурног очекивања. Пре зоре бесмо на коњима и умакосмо срећно амо. Тако сам ти ја сад овде – печење је готово... Осетивши мирис мрсног пецива, стадоше се будити домаћинова деца. Бледа испијена, гола. Сви патише у кући од око­бо­ље, која је у околини силно распрострта. Домаћин довуче од некуд стубе. Преслони их уз димњак и ми се зачудисмо, кад он у тавану подиже врата. Она беху тако вешто скривена да их ни најбоље, ни највичније око усред дана не би могло открити. На тавану у нарочитој прегради скриваше јело, пиће – и у нужди младе и одрасле девојке. Наш домаћин почасти нас са добрим „вргом комињака“. У наш обед пристаде и Јечинац, који се беше пробудио... *

Једва смо обедовали, кад стиже ордонанс са заповешћу. Већ после неколико минута батерија беше спремна и ми измарширасмо пут Калуђера. Тамо беху дотле наши посели позиције и истурили своје предстраже. Око десет часова бесмо у Калуђеру, Тамо у фронту, „вољно“, стајаше два батаљона. Отуд’ од „карауле турске“, на друму, чула се пуцњава и чаркање. Ми онако „замљеним“ коњима положисмо сена и опет очекивасмо „даљу наредбу“. 116


Расматрасмо малену цркву без торња и звона. Под једним наслоном висило је клепало. Једна страћара уз цркву, са једном једином собом, која беше једва четири метра у квадрату – беше школа. Узани, малени прозори гледаше у црквену авлију. Пет до шест скамија и препукла табла беху једини школски намештај. Скамије зарезиване бритвицама, омашћени дуварови по крајевима, на много места исписани писаљком – именими ђака. Све као код нас... Сетих се свога ђаковања – детињства. И уздахнух. Опет се сетих своје матере и брата. Ко’ зна имају ли дрва, на овој зими; топле одеће и обуће; имају ли чиме дочекати и испратити Божић, који настаје кроз који дан... А ја сам им сва нада и узданица. Ја – да засладим матери старе дане, да изведем брата на пут, да му осигурам будућност, бејах се и приволео отићи у академију... А ко’ зна шта ће од мене већ после једног сата бити?... И на што овај живот? Ова већма јагма, борба, ово међусобно грабљење, ово затирање и крвављење? Ово размахивање рукама, истурање главе, над таласима животне борбе; ово отимање од давлења, од смрти?... Из мојих чудноватих и мрачних мисли пробуди ме необично, силно алакање. Ја се тргох. Погледах доле од куд глас долази. Тамо на једном малом висоравњу, беше постројена мени непозната, страначка некаква војска – каваљерија. Малени срчани коњићи, коњаници крупни, са узаним шубарама у грубом белом сукненом оделу. Официри се разликоваху само по бољим коњима и финијем држању и понашању од простих војника. Једна крупна људескара, црних дугих бркова, на помамном високом мркову, држаше ескадрону слово. Његов снажан бас разлеже се далеко, ал’ ја не разумедох ни речи. Ескадрон узвикну три пут сложно ,,ура“! Командант – командова и ескадрон узлете на вис и у касу спусти се низ село. – Влашки коњаници!... – Чух глас до себе и зачудих се кад угледах Милуна, који беше остао у Врби, за нама. – Богме држе се војнички! – приметих ја и са „зналачким“ оком посматрах кретање и еволуције јуначког ескадрона... Ко’ би рекао, да су то војници, који се на први тон разбегоше, чим Никопољ видеше?...

117


– Да, ал то су потоњи јунаци плевљански!... – Одушевљавао се Милун. – То су, војници који су са својим кнезом на челу, починили чуда од јунаштва; јуришали десет пута прси у прси, на највеће јунаке Осман пашине и заузели непобедна утврђења на Гривици... – Видиш ли ти?... – рекох ја замишљено – да они имају своје земаљске коње и своје народно одело и у војсци?!... – Зато што су увиђавнији државници и патриотичнији људи код њих. Они помажу производњу у својој земљи а не купују скупе ердељске и мађарске „кураде“ за своју коњицу, нити труле енглеске и штајерске дроњке за одело своје војске. То су људи, који воде рачуна о својој будућности! Они помажу своје, подижу своју производњу – па макар коњи били који прст нижи, но у осталој јевропској коњици. Они одевају скоро целу војску, у своје сукно, израђено у земљи – па макар не изгледали у рату – као на паради... – Да, ал’ њихов народ нема својине. Њу имају неколико бољара!... – приметих ја а врхом сабље шарах замишљено чудновате јероглифе по снегу. – То је истина!... – потврђиваше Милун... – Но ови имају једрија начела. Њихове партије и пре пошто дођу на министарске столице, имају свој практичан програм, зато су и трајније и сталније. И њихова опозиција ларма и обара владе али у интересу свог народа, у интересу своје партије, јер јој дају основ, здрав темељ – у економским установама, које су дужег века и од партија и од политичког пустоловља!... – Шта ти ту говориш?... – прекидох му ја реч. – Зар си ти толико проучавао њихове економске и политичке прилике, да то све знаш? Или су то само твоје жеље – шта ми немамо и шта би требало да имамо? – И једно и друго! По једној појави може се закључити и на остале. Или је појава што је видесмо овај час – овај влашки ескадрон на земаљским коњима, одевен у земаљски производ, само пука случајност а не промишљено дело? – Видиш – рекох ја озбиљно – ти си вољан – то се види по свему – да осудиш наше јавне руковође, људе који управљају судбином земље, а ето си украо, или допустио си ноћас да украду петла, а ја то знадох и помогох ти да га поједемо?

118


– Но, а шта ће то рећи?... – упита Милун зачуђено. – То ће рећи, да прилике стварају назоре гледишта, начела, – па руководе, мењају и саме учине дела. У другим приликама, ни ти, ни ја, не би допустили – да црпемо крађом користи из туђе својине. Ал’ ратне прилике, не зна се шта нас сваки час очекује – па смо мало „одпустили ручице“. Тако се то напослетку „огугла“! – Но, па какве то везе има, са нашим разговором о политици?... – још не беше Милуну јасно. – И у политици играју прилике, навике, своју улогу. – Да, и ту се огугла, па се често и образ изгуби!... – потврди Милун замишљено. – Тако је ! Тако се научимо, да у својим поступцима, у својим делима, која се више са нашим некадањим начелима не слажу, која се од њих све више удаљују – не видимо ништа необично; да не осећамо никакве несугласности ни промене, између наших ранијих мисли и речи и данашњих дела... Ето то чине прилике и моћ навике. Ми се у њима мењамо, то не видимо, па нам се чини да се и цео свет променао, а само ми да смо остали они исти. А овамо смо и ми и свет – постали друкчије. Пука себичност, љубав себе самог! – Ко’ ти даде то искуство, такве мисли, теби младићу од деветнаест година? – питао је Милун готово више за себе, ма да не могаше скрити иронију у гласу. – Размишљање и посматрање!... – рекох ја озбиљно. – Не, већ твоја – униформа!... Пре но што њу навуче – друкчије си мислио и говорио. – Онда нисам могао бити паметнији, ако сам сад зелен! – подсмевах му се ја. – А ако сам се доиста променио – криве су и опет прилике. – Ти си постао солдат!... – рече Милун и натмури се. – А ти постајеш безразложан критичар, или како у војсци веле и како су мене толико пута крстили – „адвокат“... Ти би хтео да се свађаш?... Ти се почињеш бунити, роптати, љутити?... – Ваљда немам права? – дусао се Милун сад већ са жаром. – Људи ваше багре, вашег позива, ви солдати, гледате на нас преко рамена као на лаике. А ми у миру људи других позива, других сталежа, у чему смо ми у рату друкчији од вас? У томе што

119


се нисмо у миру спремили – ни у војевању, ни у војној администрацији а у рату имамо да вршимо и једно и друго, често и на старшнијем месту и на опаснији начин од вас, који сте се зато целог свог века спремали. И ви имате преча права, да нас тиранишете, да се над нама натресате само зато – што ни ми, ни ви сами, не вршимо увек у рату баш оно, за што смо и за што смо се и једни и други спремали. – И ја не могу наћи оправдања, ни као солдат како велиш – бранио сам ја и себе и своју струку – у случајевима, који су се могли предвидети, или који су искрснули и непредвиђени у нашем ратовању. Ал’ ми смо још млади – и ови наши ратови ће нас поучити и опаметити; ту ћемо тећи искуство. Нећу да ти говорим о родољубљу, ни о идеји ослобођења и независности, као идеалном покретачу за наше ратовање; ал’ ми смо још војнички неспремни, војнички необразовани – па смо се морали послужити и полутанима и лаицима. – Не, ја мислим да прстом укажем на неправду, која постоји измеђ нас силом војника и вас солдата, као привилегисаног сталежа. Ми у рату теглисмо све оно, што и ви и више од вас – као при Богу лаици; а у миру смо и вршиоци грађанских и законодавних дужности и носиоци свију могућих терета, докле сте ви онда – само војници и – одржаваоци старог реда и поретка!... Па шта нам спремате за будућност? – То је виша политика!... – насмејах се ја и своју удешену збиљу показах у привој боји. – Да ми мундир и сабља не бране – на то бих ти одговорно! – – То јест ако би имао шта?... – прекиде ми Милун нестрпљиво и јетко реч. – Ко’ зна?... – заврших ја и показах руком на чудновату кавалкаду што се од Белограчика разиграваше поред нас, испред села и упути се низ друм натраг у Врбу. – То беху команданти војске и одреда и цео штаб с ордонансима – и пратњом. Они су се враћали назад. – Дакле данас нећемо у бој? – приметих ја зачуђено. Батерија се спремала. Батаљони развише заставе и у четним колонама – почеше марширати за штабом. – Куда? – упитах зачуђено Јечинца. Он ми снуждено показа руком да појашем коња.

120


– Лаворике ваше, што их хтедосте побрати, осушиле су се, пре но што их и могосте брати!... – рече он и опсова нешто и сувише крупно. Од Белограчика, који беше заклоњен брдима, те га не могасмо одавде видети, зачу се силна грмљава, као да се небо и земља пролама. Пуцали су градски тонови. Ја никако не могах појмити – да то ми одступамо, пре но што се огледасмо са непријатељем. Да се то Турци веселе на зло тумачећи наше ненадно повлачење; да се они за часак порадоваше – да нашој војсци на другој страни рђаво иде, кад ми одступамо пре, но што успесмо и опсести град. Право да кажем – бејах као убијен. Ово ми одступање изгледаше више срамно, но најсрамније бегство. Сузе ми се у очима завртеше, кад угледах скрушене, бледе, очајничке ликове бедних сељана, које остављасмо незаштићене од зулума турског. И свуда гди год нас сретаху ови људи, који нас братски и весело дочекиваше – обилазише нас далеко, као да смо чумом заражени. Чинило ми да нас презиру као кукавице, за оно неколико часова најсветлије наде, што им га даде наше наступање, наш долазак. Ови нас људи зацело проклињаше. – Бар да видех Белограчик! – рекох ја напослетку и уздахнух тужно. За нама је следовала остала војска – пешадија, каваљерија, возари, комора. Све је то било немо и мучаљиво. Нигде веселог жагора, безбрижног смеја, несташне песмице... Да л’ то беше свима жао, што не могасмо полетити смрти у наручја? Ил’ их морила неизвесност, тешка слутња, да је већа неочекивана опасност загрозила нашој домовини, нашој главној војној сили, у Старој Србији, око Ниша? Мени изгледаше овај марш, као тужни, мртвачки спровод. За нама су непрекидно грували триумфални градски топови. Њихова пуцњава изгледаше ми као саркастични подсмеј нашој храбрости, нашој војној слави. Доцније, уз пут сретосмо румунску војску, која нас је смењивала, заузимала наше положаје. Њој беше суђено да доврши опсаду Белограчика. Наша војска преполови се. Ми остасмо у Кули а Крајинци отидоше, као потпора, војсци око Ниша...

121


И ведрих дана и лепих вечери – спрам светлости топовског огња, с позиција више Калуђера и са градских бедема – беше ми суђено да први и ваљда последњи пут видим Белограчик и то из Куле и са узвишице, на којој је наш стан стајао. Високе куле градске, припијене као гњездо ластавичије уз горостасне склиске стрмини кршева – обасјаваше се, по реду, као грдне авети, спрам наизменичне чаробне светлости из чељусти топовских, тамо око Белограчика. Тутањ топовски се једва потмуло чуо ил’ више слутио – ал’ ми уживасмо у необичном, чудноватом видику. Куле су се и град јаче ил’ слабије, потпуније ил’ делимично – као фатаморгана, блистале, и гасиле, спрам огњева топовских и с румунске и с турске стране. То беше чаробна слика, панорама, какве ни пре, ни после, нисам никад видео. Ја сам при угледу њеном сваки пут тужно уздисао и заносио се у безбројне и шаролике снове на јави, што ми их сликаше млађана машта... И ти призори и та дивна слика сваки пут ми се у души понавља, у пуном одблеску сећања, кад год зажмурим и помислим на оне дане и оне часове. После Божића пао је и Ниш и наша посада у Кули беше приредила весеље: игранку – на снегу и илуминацију, какве Кула није видела... Ал’ такви се часови више повратити неће, као што се ни младост више не враћа. Прилике нас мењају а године нас преображавају. Дан за даном, година за годином. Старе људи, старе народи... А идеали ?... (1887)

122


Светозар Љ. Гавриловић

У ИЗВИДНИЦИ Читав дан смо у извидници. С нама је артиљеријски мајор, командант одредне артиљерије, Петар Павловић, његов помоћник Миленко Кузмановић, водник крајинског ескадрона и полуескадрон коњице. После битке, на Грделици, беше читав кланац у нашим рукама. Капија тужном и светом Косову беше широм отворена! Разбијене турске трупе, које су пре пада Ниша похитале са свом силом овоме у помоћ – као да се беху повукле далеко у позадност. Ми смо у Арнаутлуку. Беше нам наређено форсираним маршом што дубље продирање у десно, у Арнаутлук, докле је шумадијска дивизија с ђенералом Белимарковићем наступала Врањи. Беше то жалосан форсирани марш, међ’ овим сметовима у висину варошких двокатница, у овим брдима што се небу под облаке дижу. Ђура Хорватовић је командант десног крила, а тај не зна за шалу. Коњи посустали уз вратоломне кршево арнаутске, без одмора и хране „оквоцали“ се – једва се мичу некад „бесни парипи“ а сад мрцине. По два батаљона људи гурају топове родом уз стрмне кршеве арнаутске и помажу коњској и људској запрези батеријској. Отисне се по које кљусе и – пре дна од кланца нађе своју смрт! Топ се са лафета скида, везује конопцима, и од дрвета до дрвета, као на чекрк, узвлачи на бескрајни вис. Премеће се по снегу – и само се познаје по поступном обарању сјајне снежне покорице, да то за собом тешки топ оставља свој траг. А топ се не види – потонувши у снегу. Ал’ и јесте српски топ поздравио својим пуцњем кланце и дубраве, са такве висине, на коју се до сад осмелила само планинска коза, или једва арнаутски горштак! Чудновато се разлеже пуцањ металног чудовишта, што дим и ватру из гаравих уста бљује, а страшило је хиљадама људи! Још чуднији одјек из даљине, докле око догледати може, прокламује слободу ових кршних крајева српских, на којима пет векова српска самостална мисао и српска слобода, није се дотле јавнула!

123


И тај пуцањ, који се громогласно разлеже, пустим сметовима обасутим, овим мртвим крајевима, које су Арнаути одмах напустили, чим је српска војска наступила – поносом пуни наше измучене, прозебле груди, даје духа и живота нашем укоченом телу. Заборависмо одмах на све муке, на све бесане, у снегу и на цичи – зими проспаване ноћи, на трудне маршеве, хрђаву храну и сваку неудобност... Та све докле оком прегледати можеш, сви ови кланци, планине, дубраве, долине, замрзле реке и потоци, све ове ињем обасуте, сметовима засуте шуме, сво докле метак топовски на све стране долетети може – све је то, ето, српско постало!... Доиста, бивало је дана, да смо се чудили необичној пустоши око нас. Наилазимо у арнаутска села, у којима се до мало час људски силуети виђали, у којима се и сад димњак пушио, – и сво куће налазимо са свим пусте. Тек што се житељи отуд кренули! Војска је наступала при свем том, под свима мерама предострожности. Напред предстража, са стране спроводнице. Тако се наступало... Мада на Грделици беше снага турске оперативне војске у овомо крају са свим сломљена и развејана, опет се знало, да X.... паша имађаше под својом командом грдну силу. Турске војсковође дале су довољно доказа своје ратне вештине. Ове ће се развејане трупе, ма где опет скупити у позадини. Дочекаће ма где опет, груди у груди, наше наступајуће трупе. И зато нам је ово са свим слободно наступање наше, наступање без икаквог пресрета и отпора – почело врло загонетно изгледати. Због тога је данас цео дан наш полуескадрон у извидници. Било је наређено мајору, да продире дотле, докле год на непријатеља не наиђемо. Јахали смо цео дан – и нигде ни трага ни гласа од Турака. Били смо изломљени од силног јахања без одмора, од силне циче и мећаве, која је цео дан трајала. Прејахали смо и прегазили десетак потока и речица. Мало мало, па тек по који заједно с коњем пропадне у какав смет – да га једва другови отуд ослободити могу... Пред мрак, рече нам командант, да ћемо се зауставити, чим на прво згодно склониште наиђемо, – ради преноћишта. Мали, живосни, дебељушни мајор, командант извиднице, беше јако расположен за смеј и шалу и необично говорљив. Пола су нам лакше биле све муке, што их данас претрпесмо.

124


Капетан Миленко, беше висока, крупна, натмурена људина. Ћуталица и озбиљан. Брада му је црна и густа, до појаса допирала. Брци и брада беху му, ка’ и нама свима, крупним слојевима иња прекриљени – да је изгледао као седи старац. Ал’ његове црне, строге очи, чудновато су утеривале у лаж старачку „маску“, што му је даде лицу данашња мећава. Наш водник беше из села Јасикова, у крајинском округу. Био је за време прве владе књаз Михаилове – „стајаћек“. Висок и плав човек. Блага погледа, груба лица... Он нас је све као децу своју пазио и чувао; својим ратним саветима и искуством поучавао. Ми смо га сви необично уважавали... Данас је био нешто преко мере ћутљив и озбиљан, преко мере сетан. Као да му не беху данас све козе на броју!... Силазисмо низ једну страну шумовитог брега. Нашим очима указиваше се, у нејасној светлости првог сумрака, лепа долиница, сва као засејана одраслим, правим дрвећем. Дрвеће и гране беху окићене крупним и дебелим слојевима иња. Беше то леп украс за око, ал’ сироте гране и дрвеће, као да хтедоше попадати под теретом силнога иња, тих блиставих снежних кристалића. Тако пријатно, тако мирно беше у тој долиници. Она стајаше у заветрини од два моћна брега. Низ један ми силазисмо, а други се суморно уздизао, чини ти се, одмах тек иза шумице, у дубрави под нама. – Милуне! – викну ме у том магновењу мали командант наш. – Је ли оно иза шумице што се ковитла у висину, мећава и суснежица од иња с дрвета, под ударцима ветровим, или је оно дим из димњака? Ти ћеш боље видети, млађе ти је око, а и вичиије да не засене од снежног блеска? Ја одсалутирах и одговорих: – Рек’о бих да је дим, г. мајоре! – Онда ће ту можда бити и конака за нас... – настави мајор. – Узми четири човека, па ћеш рекогносцирати шумицу, а исто тако и село, појате, или шта већ буде иза шумице! – Разумем г. мајоре! И ми се у часу спустисмо, што се брже коњи могоше кретати, у долиницу, разређени тако, да имамо „додира“ и да што ширу површину рекогносцирати можемо.

125


Устока је снажно дувала, што се озго с брега у заклону није примећивало. Доносила нам је суснежицу од омлаћеног иња право у лице. Ока не могасмо отворити. Дођосмо до шумице. Ја застадох. Учини ми се, да ми ветар јасно донесе по неки звук људских гласова. То за један тренутак само. После дође ми да помислим, да ми се само тако причинило. И доиста, по понашању мојих другова, морао сам бити још јаче убеђен, да сам се преварио. Изгледаше да они нису ништа чули. Пажљиво, са запетом пушком, узетом „на готовс“ обиђосмо и загледасмо сваки смет, сваки склон, сваку јаружицу, сваки џбунић у шуми... Не нађосмо нигде ничег „подозривог“. На ивици смо шуме. Мрак је. Не видимо ништа куд идемо... Ветар опет донесе звук гласова људских, сасвим јасно – па опет овлада она пређашња нема тишина. На пушкомет угледасмо пред собом усамљену кућу на једном брдањку. – Чу лу ти што? – упитах најближега друга. – Наши говоре! – одговори он и стресе се на коњу од зиме. – Небо се мути, хоће снег! – примети други с друге стране и са свим слатко зевну. – Глас се чује с леђа!... – рече први, мамузну коња, да прегледа с прочеља кућу. – Мени долази са стране!... – рекох ја замишљено, и залуд се трудих да оком пробијем густи околни мрак. Ободох коња. Кућица беше прегледна. Нигде никог. На огњишту се ватра погасила. Познаваху се огорелци од пањева и сувади. Данас је морала ту весела ватрица пуцкати! Послах једнога, да јави полуескадрону: – „све исправно“. Остали сјахаше с коња. Коњи опружише вртове, хркнуше на ноздрве и стресоше се. Коњаници подиграваху, да им се укочене ноге раздрмају и загреју. Један лупкараше шакама уши по крилими од шајкаче. Ја не сјашивах, одјаших на сто метара на један висоравнић. Успех се на њ’ и прегледах околину. Нигде се не виде ватре, нигде не чује гласа – све к’о да беше мртво и мирно. На једанпут опет лепо чух гласове, као кад их из далека јед-

126


ним махом ветар подухвати, разнесе, па се окрене завојцима на све стране и гласови опет изненадно умину ка’ што су изненадно били и донешени. Сад сам и сам утврдо држао, да су то гласови наших, који кроз шумицу пролазе. Погледах у мутно и хладно небо. Отуд се тек по која звездица жалостиво и чисто „зимогрожљиво“ смешила. Ветар подуне, облак наиђе, а теби се чини, ка’ да се и он заклања за огромно суро јапунџе небеско, да се загреје од зиме. Севнуше једна па друга муња!... Муња? У сред зиме?... Не, то беху ватре, које су се светлуцале и по ветру у све стране пламенове поводиле, те изгледаше као да муње севају. То беху ватре на брегу, што се с друге стране долинице, спрам нас дизаше. Бројих на све стране: једна, две и на послетку, као да се тек осипаше по мраку и снегу и избројах безброј пламенова. Севну овде онде. Нестане их, као да се погасе, или као да их какав мрачан предмет заклони, па опет пуном светлошћу сину и чисто те себи маме. Беше ми јасно, шта је све то... Непријатељски логор!... Ако смо тражили врага цео дан – вечерас га и ноћас за цело мимоиђосмо. Отуда су се чули, дакле, гласови... Вратих се кућици. Полуескадрон је таман сјахивао. Мајор је поигравао под отвореним тремом кућњим уз један дирек сав ињем засут. Капетан је својеручно купио сувад за ватру. Многи му војници следоваше. Рапортирах мајору шта сам видео... Преко лица му прелети кисело смешење, као човеку, коме се после толиког „штрапаца“ отварају изгледи за поновно лутање по мраку, по снегу, – можда у сред непријатеља и посред свију могућих опасносги. У часу беше на коњу... Видео је турски логор. Вратисмо се. Чух где говораше с капетаном: – Нема ништа од спавања. Само ако читаву кожу извучемо. На брегу је турски логор... И онда им опсова нешто налик на Алаха, што се морамо наново потуцати по мраку и по сметовима. – Не!... – рече капетан озбиљно својим дубоким гласом... – Вратове ћемо сигурно поломити по мраку. Где смо, ту смо, – боље! Слађа је бар јуначка смрт. – Па?... – упита мајор.

127


– Нећемо спавати. Нећемо се огрејати ноћас да нас не виде. Стражу наоколо. Коње у заветрину. Па, зором можда ћемо им још и умаћи. Дозваше водника и издадоше заповести. Сјахах и ја с коња. Одредих прву смену за – „мртву стражу“. Не издаваше се одзив, јер сваки ко наиђе на стражу – могаше бити само непријатељ. Шест смо часова од наших далеко. Капетан својим строгим, лаконским начином издаваше, у име команданта, стражи заповест. – Чим се на обично растојање приближи: пуцај. Ко промаши, те нас бадава ода Турцима, биће без сваког изговора стрељан!... Коњи беху намирени и назобани. Стража постављена. У кућици градише барикаде. Јака растова врата као и све арнаутске куће имађаху „мангале“ – јаку облицу, која се преко средине врата превлачи, из рупе а једном рагастову у рупу на другом. Тако јаче подупру врата. Кроз прозоре начинише рупе за пушке. Исто тако кроз чатме, на дуваровима, где не беше прозора. Пушке напуњене, прислоњене по реду уза зид. Сваки чучнуо код своје пушке, „на готовс“. Тако шћућурени жвакасмо своју „вечеру“ – комад пројаног хлеба. Мајор је дремао, умотан у свој јагњећином постављени шињел. На најмањи се шум будио. Капетан је мирно пушио. Само се по кад–кад стресе, или лупне песницом по плећкама, да отера зиму. Без ватре спрам бледе аветске светлости малене свећице из командантових бисага – учисмо се проводити ноћ. Као на свакој „мртвој стражи“, нико да би једне прословио. Мрзило је свакога чак и шапутати. Неке беше умор савладао, да су поред све циче рек’о би као заклани поспали. Ништа их се није тицало што су могли зору дочекати у вечноме сну; што нас Турци могли живе запалити, испећи, ако неби предали... При свом критичном положају – брзо сам на њ’ заборавио. Прво нисам ништа мислио. Мозак ми у напрезању чула – вида и слуха, беше чисто утрнуо... и брзо сам се мислима преносио у своје родно место.

128


Шта ли боже раде код куће стари отац, мати, брат и сестра? Да ли су здраво? Да ли се брину што им од како „Виник“ остависмо ни речице не могах написати? Да ли могу и сањати у каквој им се прпи, у овом магновењу, налази њихово „мило и драго“? – Друга смена! – одсечно је гласио мало јачи шапат капетанов, који беше скоро једини остао будан и погледао у сâт. Због зиме мора се чешће стража мењати. Али јадно ти беше спавање и осталих. Сви се беху пренули и главе подигли на ту заповест, на пô гласа, па и они чак што их ни топови пробудити не би могли. Само је са свим тврдо спавао један лепушкаст, висок младић. Син богатих родитеља са села. Нисам му могао видети лица, и ако је био са свим уз мене, али чинило ми се је, да врло слатко и задовољно спава... О чему ли сања? Сигурно о младици његовој, што ју је пре неколико месеци тек, из милости, узео? Или о сину, о првенцу, о замени својој, што му се неки дан „нашао“? Ја сам му баш у борби на Ак–Паланци то писмо прочитао... Нêма је тишина напоље и у кући. Чује се само пућкање и дисање великог броја људи. Хркне коњ напољу, од зиме... Главе се подижу, уши ослушкују. Слуте опасност, док не разазнаду познати звук... И ја се умирих. Уморне се трепавице саме своде. Очни капци прозебли, тешки, приклапају се. Задувао сам се у згрченом положају. Чисто осећам како се сан, некако озго силази. Ка’ да се нешто у мозгу разведрава, открива па таложи... Шта то би ?... Чух некакав страшан шум. Да нису Турци!... Зар већ дође суђен час?... Око мене пређашња тишина и мир... Страх мој узалуд. Видим једну светлу црвену тачку – цигару канетанову. И кад „дим тргне“ – његов згурен труп ил’ замишљени лик... Опет чух пређашњи звук, који се ноћном тишином увећано носи... То гребе негде на тавану мишић. Од куд ли се он у овој самоћи, по овом мраку и снегу ту нађе? У сред опасности... Опет долази на ред смена. Опет капетан зове лаконски: „трећа смена“. Одређени се људи сањиви дижу. Остали се буде, разводник командује, врата се отварају. Види се мутно небо. И опет

129


шкрипи под ногама снег... Кратка пауза... Шкрипа снега, коња напољу, узнемирених ходом људи. Смењена се смена враћа. Врата замандаљују... По неки од прозеблих, који пут уздржано кашљуцне... Шум докле нађе у мраку сваки себи место... По који згажен уклања ноге, мрмља на пô гласа, сигурно псовку... И опет овлада пређашњи мир... Из далека сс чује совин глас. Одумине за часак, па се опет јаче поврати, чини ти се, е је ту над кућом. Ветар окрене у другу страну и совин се глас опет уталожи... Мени је и на јави и на лепшој ноћи и под повољнијим околностима непријатан тај суморни, рекао бих придављени, злобни, продуљени совин крик – а сада у полудремежу, под страховитим утисцима близине много надмоћнијег непријагеља, разношен фијуком ветровим и тишином зимске ноћи – причињаваше грозан и страшан утисак на мене. Кожа ми се јежила, коса у вис подизала... У борби држаху да не бејах страшљивац. У дужности знали су да сам тачан. Старији су ме сматрали за поузданог и верног... Ал’ сада, овде, под оваквим околностима – уздрхтао сам се у срцу. Да, јуначки, прса у прси – дану на видику! Ал’ овако „глава у торби“, беше страховито. Мрак. Ништа не видиш – ни напред, ни назад, ни у страну. То ли да се уклониш, да умакнеш. Горе но да те ту изненаде. Овде је заседа где год се окренеш... Чак су и за одбрану на дуваровима створене „мазгале“ – смртоносне!.. Беше ми жао, кад дође на ред смена у којој беше лепи младић. Једва су га пробудили. Морадох му додати ја пушку. Беше сањив, па је као ћуре шњурао. Како ли ће се „освежити“ и „стрести“, кад га подухвати, у оном танком шињелићу, онако у сну загрејана, хладни ноћни северац напољу?... Страшно. Напољу мрак. У очима ти играју сузе од снежне белине. Причињавају ти се авети од не јасних силујета ињем обасутога дрвећа. Изгледа ти кад се загледаш, да се џбун миче и људска прилика од њега... Срце ти бије, груди да поломи. Стежеш пушку. Она хладна – цев и карике лепе се за руке, за вунене рукавице... „Прилика“ стаје. Ти нишаниш. Превариш ли се, не погодиш ли – смрт ти је сигурна. Ако те непријатељ не смакне – наши те неће штедети. Урадио си против заповести...

130


„Дан!... Фијују!“... Чуо се добро нам познати злокобни звук... Настаде гужва... Сањиви војници газе преко седећих... Придављен јаук... Шњурање... Пушку у руку – тражиш је... Пипаш руком рупу од мазгале... Полако заносећи главу у страну – једва смеш да прогледаш напоље кроз рупу... Сваки на свом месту. Стрепи и очекује. Срце ми луна у грудима, чини ми се, да га сви јасно чују... Тишина. Ветар фијуче. Сова се из ближе чује. Узалуд напрегнуто очекивање да зашкрипи снег под ногама људским. Да се могло јасније видети: сви смо зацело били бледи. Слика живих мртваца. Очи утрнуле, лице без капи крви. Пушке грчевито стегнуте. – Нема ништа!... – рече капетан. Глас му је као и обично звонио хладнокрвно и озбиљно. Полази к вратима... Мајор га ухвати за лакат. – Стој!... Сваки на своје место... Пушке на готовс! Кроз мазгале, па на команду пуцај! Одсечни тон команданата наших, поврати нам обичну хладнокрвност. Што је ту је, – гинути се мора. „Али бар продати главу што скупље!“ – Ко ће напоље да види шта је?... – питаше мајор, а глас му је некако свечано звонио. Ни један се не крете с места. – Ја! – рече капетан гласно и одсечно... – Не, ја ћу!... – рече мајор... – Ти ћеш Миленко командовати. Ако је непријатељ наишао, мртву стржу побио, он скривен чека да се врата отворе и да праг прекорачи... Нека сваки пуца кроз своју мазгалу, тамо где види да пушка из мрака сене... Ако паднем рањен, аманет сваком од вас, да ме дотуче, те да ме Арнаути жива не муче... Отварајте врата! И он, као и обично, кочоперно и са свим слободно прекорачи праг. Нетремице очекивасмо плотун. Чисто нам се чинило да миришемо барут. На небу се месец мучио да пробије облаке. Озго се разлевала врло сумњива светлост. Ова удружена с одблеском од снега, таман беше згодна за стварање аветних прилика.

131


Сви ови прелази од пуцња, до мајоровог пожртвовања – беху дело неколико секунада. Нама су се чинили читава вечност... Очи беху укочене. Коса дупке!... И – ништа не би. Мајор пређе трем и заклони за један дирек... Његова кураж и обазривост – улише ми снаге. Ја без ичије заповести, једним скоком, стигох мајора. Он ми само ћутне силно стеже руку... Пођосмо у правцу пуцња. Зачух шкрипу снега за нама. То нас прати читава руља наших коњаника који се осмелише, кад нас као неким чудом ваљда, видеше толико времена читаве... Прођосмо са свим обазриво, у „размакнутом строју“ читаву стотину метара. Ништа. Непријатеља нема. Спрам бледе светлости месечеве, у правцу оног малог висравнића: блистање оружја! Застадосмо као један човек. Отуд се пуцањ и чуо. Чије ли се оружје блиста? Наше страже, ил’ непријатељско? Да л’ је превара, да нас не мами у заседу – и побије? Ја пришанух мајору да остане. Узех двојицу. Обиђосмо висоравнић. Застадосмо у сенци од брега, да неопажени посматрамо, у правцу у ком се оружје блистало. – Наш је!... – рече један од другова. – Онде је наше шиљбочно место... – рече други, који је у једној смени већ шиљбочио ту. – Напред!... – викнух ја окураживши се. Нама иђаше у сусрет само један човек. Сад сам и ја поверовао да је наш. Опет држасмо пушке „на готовс“. За сваки случај. – Је си л’ ти Миливоје ?... – упитах кад дођосмо ближе. Беше то лепушкасти младић, онај безбрижни спавало. Он се јавну. – А Турчин? – Ено га на пушкомет у снегу! – одговори он безбрижно и сасвим слатко и хладнокрвно зевну. Пушку обесио погоном о раме а руке забио у џепове. Пред непријатељеким логором, на мртвој стражи! –Је л’ их било више? – Он један!... – гласио је лаконски, безбрижни одговор. – Је си л’ сигуран, да си га убио? – Ба!... – одговори он хладнокрвно и чисто увређен што се још сумња у његово око и његову пушку.

132


Пристиже и мајор с његовом пратњом. Тражисмо свуд редом у правцу што нам Миливоје обележи. И он је за нама немарно пристао. И доиста у правцу наиђосмо на пушкомет далеко од шиљбочног места читаву локву усирене крви... Међер се младић није преварио... Али, где се могао дети рањеник или леш? Шњурасмо на све стране. – Аха! Ево га!... – викну један, који је по трагу крви све ишао и он реченицу заврши са псовком, која се односила на харемску половину. Доиста у снегу се видела црна прилика. То беше леш... – Море, та ово је нека грдна псина!... – повика онај први што је ишао и чисто од стрâ скочи у страну. Мајор долети к месту као згранут. Никад га нисам љућег ни бешњег видео. Миливоје је стајао као укопан, блед као смрт. Тако је. Беше то арнаутски пас а не Арнаутин, што га је шиљбок убио. Пси беху расплашени војском, напуштени од газда, гладни као вуци, па су се враћали пустом или запаљеном кућишту, да ту верношћу и оданошћу, гоњени од глади скапају. Бедни Миливоје прекорачио је ипак строгу заповест. Пуцао, погодио, – али узалуд нас одао непријатељу. Смрт му беше извесна!... – Скините му сабљу, пушку!... Заповедао је мајор... Други шиљбок нека на његово место заступи. А пса, који се са псима коље, и због једног пса толико људи упропашћује, – терајте напред. Тек сад беше овладао потпун страх. У логору су турском морали чути пуцањ. Сазнали су, да је непријатељ ту, и ето нам их у походе. И ако нас је мало пре варљива нада, могла и варати, о судбини нашој, сад нам беше сигурна смрт. Бедни младић ишао је погнуте главе и све се поводио. Није се знало шта га више пече! Сигурна смрт његова, или несрећа што ју је несмотрено, или и нехотице починио и толике људе упропастио. Стигосмо у кућу. – Водниче!... – рече мајор већ далеко хладније, загушеним гласом. – Овај је човек преступио заповест својих претпостављених, метнуо главу свију нас у торбу: убиј га!

133


Водник се подиже. У његовим плавим, благим очима сузе су се светлиле. – Господине мајоре. Никад нисам роптао против заповести старијега, никад нисам погрешио, ни пофалио. Али ако ћеш ми уважити такву моју добру службу, ја те молим одреди другога! Овај је несрећник из мога села. Знам му јадне старе родитеље, којима је он узданица, као себе самог. Скоро се оженио синчића добио. – Они би ме проклињали, и ја им никад на очи изаћи не бих смео. Мајор ману руком и мада је узбуђење крио, глас му лако задрхта кад рече: – Па добро. Кад нећеш ти, нека га убије ма ко. У осећању своје кривице, у осећању правде, што је лежала у строгој осуди, сирома младић, ступи поносито напред. Беше неописано леп – онако блед и чисто препорођен. Није говорио, није молио, није плакао, јер се смрти никад није бојао – али поглед његових очију беше необичног сјаја... Нисам још видео толики скуп простих људи – а толико осетљивих срдаца. Ни један се ни с места не помаче – а то ли да се руком револвера маши... Мајор нас чисто зачуђено редом погледа. – Кад нико не ће, ја ћу!... – зачу се један крупан глас. И ћутљиви капетан ступи на среду... Мајор окрете главу, да не гледа извршење рођене заповести. Капетан хладнокрвно вађаше револвер, извлачаше шипку и подизаше револвер да нанишани... Видео сам га с истом мирноћом, с истом хладнокрвношћу, како „густира“ кеца при „фарблу“. Капетан беше страстан играч и на велике суме, ма да ничим није дао познати, да га то узбуђује или дира, добијао или губио. Пре сам га поштовао, што је толико умео владати собом, сад га презирах... У том ми магновењу; дође срећна мисао у главу... – Стојте!... – повиках необично узбуђеним гласом, да чак и натмурени капетан застаде у нишањењу. Мајор се окрете. У очима му се виђаше влажан угао. Војници се покренуше. Осуђеник једва уздржаваше дубок уздисај... – Ако непријатељи узму на ум несрећни пуцањ овога младића и нападну нас – не зна се да ла ћемо и ми, судије, понети својих глава. И тада ако нам не треба оваква храбра мишица – можемо извршити пресуду. Ако ли Тур-

134


ци и не узму тај пуцањ на ум, или ако му придаду далеко већу важност: да је наспрам њих читава војска, место малене извиднице; ако нас не нападну, ево ја сам први, који молим у име човекољубља, у име његових старих родитеља, у име невинашчета, које још отац није видео – да му се опрости живот!... На мајора беху управљени сви погледи у највећој молби и оданости. Строги се капетан окрете у страну. Мени се учини, е хтеде сузу скрити – и ја му опет све опростих. Мајор се колебао. У њему се борио осећај дужности, с осећајем човекољубља. – Поред тога – додадох ја, ободрен утиском што га моје речи на овом необичном месту, у овим необичним приликама, учинише на све присутне – он се није потпуно о заповест огрешно. Пуцао је и погодио је – мада није добро видео – а то се је могло и свакоме од нас десити... – Молимо ти се г. мајоре!... – молио је водник гласом, који је необично гануто вибрирао. Та проста молба овога човека, који поред свега благог срца, беше јунак и строг извршилац заповести старијега и војничке дужносги – више је срце освајала него све китњасте и разложите речи најбољег говорника и поборника милосрђа. Мајор ману руком и климну главом... Водник му прилети и целива му десницу. Миливоје дубоко уздану и снажно ми стеже руку. Војници се необично ужурбаше. Свакоме се на лицу огледаше колико тај поступак одобраваше и колико их то одушевљаваше. Свакоме се сијало задовољство из очију. Ови обични људи, прости сељаци српски, дођоше ми узвишени, несебични. Не покварена душа и племенито срце – то је то, што у овом тренутку узвишаваше цео овај круг. Ни трага од страховања за рођени живот. Тешко непријатељу, који би у овом часу пожелио нашу смрт! Живот би га наш скупо стао – јер се у телу беше пробудила душа, у људском деловању оживела свест. Је ли идеја толико моћна, да створи ентузијазам? А овде га је инстинкт створио. Не, више нисам стрепио за живот наш, нити презао на сваки шум због непријатељевог напада. Ја сам стрепио сад за живот овога васкрслог јадника. Желео сам да племенито дело људско буде и дело – усуда, или дело божије. Да буде савршено...

135


Зором смо били на коњима. Спремни за полазак. Страже смо повукли са својих места. Није нам се ништа преко ноћ десило. Кренусмо се чили и весели. Сунце се је хладно и крваво иза брега помаљало. Обасјавало је горе са свим лепо – турски логор. Разликовали смо јасно – ватре и чадоре, коњанике од пешака. Узимаше авдес и труба таман танким писком објављиваше „оборку“. Одјек њене писке и жагор велике масе људи, ломио се брдима и долинама и рекао би одбијао се и о облаке. Снежни кристалићи су се спрам сунчаних зракова блистали као дијаманти. Ми смо у галопу јурили шумици, да умакнемо турском логору с догледа. Тамо нас беху приметили и узрујали се. Труба је свирала „узбуну“. За нама звиждаук куршуми, којима нас поздрављаху на крају. Пуцањ се разлегао и измицао је, да умукне у шумици пред нама. Потеру нисмо добили. Мајор је весело певуцкао, јашећи на свом мркову пред полуескадроном. Капетан је ћутао и гладио брк. Што ти је човечија судбина: неколико сâти, читав преврат, а сада опет све тече по старом. – А Миливоје !... –окрете се малени мајор смешећи се... – Би ли сад смео ударити на непријатеља? – На читав вод г. мајоре !... – одговори овај одсечно и са свим по пропису одсалутира, да је била милина погледати га колико је кршан. Учини ми се, да га је натмурени капетан с љубављу погледао кад рече: – Верујем!... кад се тако смрти у очи погледа... – и он и не заврши реченицу, већ је и даље у мисли удубљен пуштао колугове дима, пушећи цигару за цигаром. Запретише нам да никоме не причамо – како смо провели ноћ. Командант нашега крила, мада је био строг као Хорватовић , био је немилосрдна и сурова солдатеска. А од таквог се бојати ваља. Сви смо лебдили над „љубимцем“ нашим. Да, Миливоје постаде „љубимац“ свију, јер себичност људска варала се тиме, да је сваки од нас допринео мрвицу пожртвовања у његовом – новом стварању, ускрснућу... И сви су одржали реч. (1890)

136


Станиша Војиновић

РАТНЕ ПРИПОВЕТКЕ СВЕТОЗАРА Љ. ГАВРИЛОВИЋА У антологији прозе српских писаца о ослододилачким ратовима 1876–1878. године под насловом „Од Нишаве па до воде Дрине“ (Ниш 2005) унели смо и приповетку „На свом месту“ Светозара Љ. Гавриловића, и тиме покушали да његово дело вратиму у корпус српске приповетке. Заборављеном Гавриловићу у нашој приповедачкој прози припада место првог који је у посебној збирци објавио ратне приповетке. Наиме, он је 1893. године у Београду објавио збирку приповедака под насловом „Приповетке“, које су све посвећене ослободилачким ратовима Србије 1876–1878. године. То је почетак ратне приповетке, која ће се развити тек у Балканским ратовима и Првом светском рату, и она као прва носи у себи све мане, али и добре стране, које ће доцнији прповедачи разрадити и довести да значајне висине. Ова збирка налазила се у библиотеци значајних официра и војних писаца, тако је, примерак Народне библиотеке (II 51680) био је у библиотеци Ивана С. Павловића, на којој је он записао: „ђенерал Иве Павловић у Приштини на Косову 15. децембра 1922.“ Међутим он није само ратних приповедака већ друштврних, сатиричних, хумористичких, које је објављивао у листовима и часописима свога времена, а у онима које је сам уређивао показао се као врстан познавалац немачке, француске и руске књижевности из којих је преводио приповетке и романе. Био је је под видним утицајем руске књижевности, пре свих Чеховљевих новела, али и Гогоља и Толстоја. Од наших писаца угледао се на Глишића, а са успехом је наставио и традицију свога земљака Љубомира П. Ненадовића, кога је поштовао, и подражавао, нарочито у вашарским темама. У политичком ставу био је у првим редовима радикалне странке, од које се као и његов политичи саборац Пера Тодоровић с временом све више удаљавао. Од проучавалаца дела Светозара Гавриловића сматран је за „старинског“ писца који ствара дуже приповетке, скоро романе

137


који „разгранавајући спору и разуђену фабулу на један веома узбудљив, сложен, енигматичан и копмозиционо замршен начин“ (Остоја Продановић, 2011). Типолошки његове приповетке су романескно–социјалне, сентименталистичко–хуморне и ратно–војничке. Међутим у ратно–војничким приповеткама он је концизан, композиционо стегнут, нема разуђених делова, све је тематски у оквиру ратних збивања на терену. По негде избија хумор, документарна проза, у дијалозима и језик краја у коме се развија догађај. Има и занимљивих описа зимског пејсажа, што доприноси разјашњењу психолошког лика главних јунака али и приповедача. По негде избија доситејевски кондензована прича о доброти и чистоти „малих људи“ и прљавштини и грабежи газда. Новинар по професији, у приповеткама је користио новинарски речник и жаргонске речи које се могу чути у ужим круговима сељака и чиновника (лопар, тараба, дусао, ребрио, брдањку, сувад, јапунџе, шњурао, чапкун) или војника (кантоновање, чутурати, густирасмо, одсалутирах, фураж, ешкија, чварили, реквизиција, полуескадрон).

* Старији брат глумца Милорада Гавриловића (1861–1931), Светозар Љ. Гавриловић, приповедач, романописац, песник, преводилац, новинар, уредник, предавач рођен је у Ваљеву 16. XII 1858. године. Основну школу и нижу гимназију завршио је у Ваљеву (1872), а Земљоделско–шумарску школу у Пожаревцу (1872–1875). Радио је у Српском пољопривредном друштву као секретар (1886–1888) и одборник (1892–1894), шеф одељења за производњу дувана у Монополу (1888), хонорарни предавач у Земљомерској школи у Београду (1891), шеф одсека Управе Државних монопола (1894), управник пореског одељења у Нишу (1907). Најчешће је био новинар, слободни уметник и публициста. Уређивао је листове и часописе Гусле (1882–83, 1886), Самоуправа (1886, са Пером Тодоровићем), Витез (Шабац 1889), Тежак (1889–1891), Роми Даба (1902), Српски журнал (1902), Баштован (1911), Српски пчелар (1911–1912) и Календар српских пољопривредника (1884–1887). Био је сарадник листова и

138


часописа: Јавор, Час, Балканска вила, Омладина, Радикал, Дневни лист, Зора (Мостар), Пијемонт и др. Заговорник српско–бугарског пријатељства, нарочито око 1906. године, трагично је завршио свој живот. Оптужен од војних власти за шпијунажу у корист Аустрије, јануара ухапшен, проглашен кривим од Војног суда Дунавске дивизије и стрељан у зору 15. фебруара 1913. године, иако је до последњег часа негирао било какву кривицу. Објавио је књиге: Башта ни на небу и на земљи (приповетка, 1887), Неколико невиних прича (1887), Разне приче (1887), Мртвачки сандук (приповетка, 1888), И сила и спас (приповетка 1888), За туђ рачун (приповетка 1889), Народне излеице (роман, 1889–1891), Заблудели синови (роман, 1890), Ускоци (драма, 1891), Ђорђе Балшић (драма, 1891), Приповетке (1893).

139


Јелена Ј. Димитријевић ЂУЛ-МАРИКИНА ПРИКАЖЊА Недеља је, пост, говорило се о посној чорби, о ћуфтетима од сецкана празилука, о црноме луку на тепсичету, о копривама – које ваља окусити уз сечка1 у луду среду – о „љијену“ бобу, што се, кад буде готов, сече на хамајлије и меће у калајлије, итд. Часни је пост, јер док стигох из своје Београд-махале до Ћир-Костине улице добро осетих топлоту зрака пролетњега сунца, што сијаше као око Петрова дана; а плавооко девојче мојега ручнога девера, чијој сам се кући упутила, истрчавши преда ме, пружи ми киту цвећа, весело говорећи: – Поле’, стринке! Мачица, љубичица!... Колико се обрадоваше мени, ненадну госту! Јетрвина ми мајка повика: – С’гȁ зборешемо за теб’, жива ми Јола! и ти отутке, та на врата! Прошло два, а они још за софром, тј. за столом! Ђаконије, леблебије, а поред белога вина црвени се вино „испод комину“. Осим мојега девера, јетрве и њене мајке, овде су још и ове две старе Нишлике: аџи-Настасија и Ђул-Марика. Оне ме не познадоше; виђале су ме још по мојој удаји, кад сам им седела у комшилуку; али кад им каза моја јетрва која сам, обрадоваше се, нарочито Ђул-Марика, и рече: – Туго, Бошке!2 Да су ти, ћерко, рекнули да заповедаш сас лимон ели каранфил, па, види ми се, не би дошла у овакав саат, у какав, еве, дојде незвана. – Ако, пријо! Баш ме мило... две ми очи, јако ме мило што дојде, и то јоште такој ананс’з,3 – говори домаћица а сви се устумарали да ми што боље место направе. Села сам, према Ђул-Марики. – Па добро ни си дошла! – узвикнуше ми две старе и домаћица. – Боље вас нашла! – Па ш’ чиниш? Здраво ли си? – Добро, фала Богу, здрава сам. – Како ти је другар? Здраво ли је, добро ли је? – Добро, фала Богу!

140


– Е баш си згодила у добар дан да дојдеш... Јутрос сам водила јетрву ти, лаусу4 на молитву,5 – вели Ђул-Марика и радосно, и весело. – Па јоште како ни си? – Добро, фала Богу! – Па јоште како ти је другар? Здраво ли је? – Писује ли ти сестра? Како си је она там’? – Пише, здрава је. – Е, фала Богу! Салте нака је здравје, па за друго је колај. Али колико се Ђул-Марика обрадовала мени, толико и ја њој, и још више, много више, јер није ми једанпут јетрвина мајка рекла: – „Салте да чујеш баба-Марију... Ђул-Марику једанпут да чујеш, Ђул-Марикину прикажњу једанпут да слушаш, па виће...“ И ту би одмахнула и главом и руком, што значи: мани се! Па та Ђул-Марика и није баш толико стара, једва ако је прешла шездесету. Раста је осредња. Црномањаста је, само с где-којом седом власи. Чела је прилично уска, испупчена; очију црних, живих, веселих; зуба здравих а лице јој је мало смежурано, јер се, ваљада, није белила турским белилом; сухоњава је; говора је брза, с кратким нагласком, онако по нишки. Очешљана је како су се у опште чешљале Нишлике за време турско: с коцаком,6 накриво толико, да јој се дотакао чак уха, с пусћулом7 по целом фесу, маленом, наврх главе, с колбашем8 црним, танким а широким, што јој крије углађену косу готово до чела. За ухом јој је гранчица босиљка, закитила се пред полазак у цркву. Обучена је у „морав фустан“ с покраћим струком, што је озго до насред груди раскопчан, те јој се види од српскога платна, проткавана жутом свилом, кошуља, коју је, како ми каза, сама откала, сашила и онако лепо опточила ситним мемицама уз „пазуке“, око огрлице и око рукава. Преко груди нема кафтана,9 скинула га зар од врућине као и ћурче. И кушак10 јој није око паса, виси крај ње на миндерлуку... Ђул-Марика! Седи с једном ногом под собом а другу је испружила, те јој се види цела чарапа, бела, вунена, шарена на прстима и пети, а горњиште јој није дуже од шаке. Нога испружена, чарапа кратка, а засукала се, случајно, ногавица гизија шалвара... И Ђул-Марика, као све старе Нишлике, не може без шалвара нспод фистана. Пре их носила што је био адет, а сад из навике. А, јест, још и то. Опазила сам јој испод кошуље на грудима црно бућме;11 а да ли је на бућмету кеса или хамајлија нисам питала.

141


Испрва се, уз вино „испод комину“ и леблебије, говорило о јелима, нишким, како се које готови, шта спремају, или, управо, шта су спремали о слави, свадби; којим се редом приносило; шта се износило пред званице за ручак, шта за вечеру или пред зору на славу, патарицу, рукавицу. Па говорило се и о „женском ручном раду“, садањем, у Нишу, и негдашњем, кад Ниш бејаше под Турцима. Све говоре, али Ђул-Марика највише. И прича ово, оно из доба своје младости, из дана старога Ниша. Весела, разговорна, разговорнија, чини ми се, и од покојне Кате Кафтануше. Па и ова хоће као и пок. Кафтануша, као и друге старе Нишлике, мало, мало, па тек по коју шалу, или „прикажњицу“ која је, Бога ми, мало... – Е, Ђул-Марике, несмо саме! – опомене је домаћица. А она рекне: – „Нећу, Севетке, више,“ и мало, па заборави... – Прикажи ни онуј твоју прикажњу, две ти очи! – рекоше укућанке; а она: – Какву па моју прикажњу? – Ђојем се не сећа! – Заш’ се будиш? – Заш’ кршиш ђердан?12 – Прикажи ни гу, жив ти Бог! Све је окупише. Молбе, заклињања, преклињање, умиљавање. И шта ће, куд ће? Пристаде. Мени ће причати, тако рече. И замоли те изиђе из собе домаћин: нема, вели, воље да прича „при мужи“. Још више се завали на јастук, наслони главу на руку и загледа се према себи у зид, у једну тачку само, где, без сумње, виде читав големи свет свој, далеку прошлост своју, младост, радост... I Татка ми беше име аџи-Костадин, мајку пак аџика Костадинка. Сас овој искам да почнем, јербо тој ми је шан:13 по татка ми и мајку ћеш да знајеш каква сам си била. Кућа ни беше у овуј малу. И она је била како и друге чорбаџиске куће по Ниш што бе’у: собе, собе, а напред гу голема ћошка.14 Таван гу истина нисак, ама пенџери млого, врата шарена, на долапи врата шарена и дајма15 све бело, опрано, е, Боже!У голему собу миндерлаци од орозан и тугле, у друге од даске, напрајени кад и кућа; и по друге собе такој; по њи’ душеме и ал-чова дори гори, и јестаци таки, а шија ги је како и душеме уста-Миле, јорганџија. Па килими, у голему пирот-

142


ски, у друго кипровачки. На пенџери пердета16 шарена, од селемију17 па сас пушке наокол. На рафови зарфови и филџани, а крај њи’ стоју дуње дори до Велиг-дан!... Јоргани ни све џанфеслије,18 на турли-турли,19 жути, зелени, модри, црвени, па на грањке, та кад ни дојду гости, девојчики, жене, па наместимо легала, ако је зима у голему собу, лете на ћошку, а оно се видеше како леје једна салте чубар, друга цвеће смиљово, трећа зумбул, четврта иста како сас божур. У кућу тепсије, калајлије, санови, големи мангали, бак’р, бак’р, па дајма све чисто, мани се! По собе шавдани20 убави, шарени па големи како мене к’д бе од седам-осам године. У голему собу на један дувар пак висеше ми татко: на груди му срмалија џемедан, озгорке од чову фермене; око шију белеје му се кошуља; на главу му фес; једна рука стоји му на траболоз, у другу држи од цара ферман,21 да се знаје што је бератлија. Мустаћи му црни, големи; веђе црне, густе и широке, две ми очи, како прс’, а влакна гим дугачка, па се наднела над очи како жалне врбе над кладенци; око пак – огањ!... З’л беше јако, та си имаше од њег’ стра’ нана ми (мајку не викашем како што ни беше адет, дада, но нана). Завалија22 нана бојеше се од њега – мани се!... И нана ми беше јако убава, ама она не висеше на дувар. На онуј пак страну – ту показа према истоку – стојеше у иконостас Св. Богородица и Св. Никола, јербо ми татко Светога Николу служеше, па Јерусалим, а пред овеја иконе, ете, зар што ми татко беше аџија, гореше кандило дајма. Долапи пак што су, мани се, не ли ти реко: дајма опрани, бели, бели... У њи си стојеше легало. Лети и у пролет из башчу не искачешем. У башчу су: бре осмалаци, бре ошав,23 бре шимшири големи како сливке, бре каква ти цвећка неје. У пролет: зумбул, лале дори сјају. Лете: шебој, каранфил, ружице, ј’лд’з,24 лангир25 дори гору. По обор26 се прострела троскот трава како зелена чова. А под чандије сепечики,27 и у њија гугутке, па кад стану да поју у пролет у самнување, оно мани се! дојде ти и мило и жално дори да се заплачеш!... ...ȁ, моје му татку кућа!... а, Ниш! срма ђумиш!28 Убав ли у моје младо време беше!... У делници сам у башчу, работим: плетешем, шијешем, ама понајвише сам била при гергеф. Па што појешем!... Татко не ме је караја за појање никад, освем ако беше у комшилак болево (болесник), ели ти, чуваја Бог, ники жал. Ама заш’? Несам била серсем нити толико шашава та да појем к’дȁ си ништо неје за појање. 143


А к’да бидне празник онакој, ели ти недељски дан, татко си је сас брата ми, ете аџи-Сотира, дом’, јербо т’га бројешеју паре што су преко недељу препазарили. Татко броји а брат писује; ја си пак појдем на сокакња врата да видим – бећари. Таман, јадна, појдем а татко ми чукне у џам29 та ме врне. Мене ми мука, мука – ш’ћу?! Ш’ћу, лелке, ете: мило ме да си берем глеткам бећари, к’да не смем сас њи да зборим. Мислим се врћејећи се: „ш’ћу?“ па си тике та поза кућу ајт’. Проваљим тамо дувар, па наместим око та гледам на сокак: тражим да видим бећари Нишлије, ђокси ђумишлије...30 О туго!... А к’да ги видим. Бошке, а оно ми добро! добро! добро! Такој, такој, па улего у седамнаесту годину, и татко ме т’га даде за Димитрија Ђошинога, ћурчију. Ич ме и не пита, а даде ме. Такав ни адет онаг беше. Даде ме за Димитрија... Туго! Што си па беше тај Димитрије! Висок како топола, убав како цвећка, па здрав; лице му бело а коса, веђе и трепке – црн ибришим! Пусте онеј трепке! Дугачке, густе, та си му испод очи правешеју ладовинку дајма. К’ да би пак погледаја у човека, из очи му тамнина идеше. А онија пусти мустачики салте га бе’у ж’нули; усничке му се црвенеју како лис’ од каукђул ружицу, а зуби белеју како јагањички у торљак!31 Убав беше, па се убаво и носеше. Дајма си је на човали-чешире, узацке, ишаране сас гајтани низ бутине, око џепови и око ногавице, а шарен, свилен траболоз зафатија га од џепови дори до под пазуке. Подколенке му свилене, шарене, па сас пусћулчики. На груди му џемедан салте срма. Преко џемедан златан синџир од сат, дебел како малић. Озгорке је у доламу како Грк; на главу му фес исти како у Турци што је, а на ноге, и зими и лете, беле чарапе и роганлије јаре-путине...32 Убав беше јако!... Татко ме даде за њег’ у меснице у редовату недељу, а била сам под нишан33 чак до Митров дан. Виђувала сам се сас Димитрија сваки ч’с у сви добри и недељски дни, јербо ни доодеше сас кумашини и компшје, ете сас Дору Митичинога, Шишка-Косту и Ђорђа Ћурчију... Доодеше. По ники пут фаћаше си момчадија оро... Играшемо, ја и он, ама не један крај другога. Ја си играм, дори леткам, ништо ме издиза на горе, а и сама не знам што је, н’умем да кажем, мило ме... Дојду си по ручак једнаг, а не видим к’да се ст’мни. А к’да ће си виће појду, а ме-

144


не ме жааал!... смучни ми се, ст’мни ми се, ама не ми се ст’мни од тамнину, но што ће си иду... К’да отидну, ја си се у мисал сас њега мајем. Кол’ко се ники пут замајем, не си чујем нанино зборење. Чујем, ама не знам што ми збори. К’да ме по ники пут викне јако: – „Еј, мори Маријо! Што ти је?“ Ја дори како да се разбудим, и скоро се словеднем та си ништо ђојем докачим, а у лице сам, познавам, станула како панџар,34 јербо срам имашем од нану ми. Мислим.... Море што ти несам мислела! Ч’с по ч’с, па како казујем на Димитрија кол’ко ме мило за њега; после па он мене овој збори. Од тај мисал и мајање, ники дан на нану зар се видешем како шашава, та си чу што једно јутро... Одоклен чу, ћерко, да се чудиш. Јоште к’д бе’ чучка (мала) имала сам адет да си се бутнем у долап, ели ти да турим уво при врата, та да чујем оној што ми се видеше куде кутају од мене. И ћутек сам си ручала за тај поган ми адет, па фајда ич. И од татка сам га изручала берем најмало, најмало седом-осам пут: а татко неје тепаја често, ама кад фати да тепа, мани се! Улегне у башчу, осече фидан од дут, ели нику сливу, па ме не тејаше по фустан, но... Бешем у долап, а нана на Таску Манину, пријетељицу си, комшику... А што ми је нана сас комшилак живувала, не знаш. К’д има нико гајле,35 она га, две ми очи, не каже на родови, но на овуј Таску Манину. Ете и тај дан нана ми та на туј Таску: – Мори, Таске, мори! Не знам што ми је на девојче; ништо неје баш... Ја зборим, питујем гу ништо, а она ме салте гледааâ, како, чуваја Бог, да си је... Да ли, мори, да гу просипе баба-Мада од мађије, ели да гу водим у ники маностир та да гу чатију од намер?... Да ли да викам Захараћа екимина!?36 А? Што ми викаш да прајим Таске, мори? Таска узе та се насмеја колико може, а ништо не одговори. – Што се смејеш, две ти очи?... Образи гу бе’у како ружице, а с’га... Оваја се па насмеја, па вика – Еј, мори аџике! Одртела си, ете, а за по нику работу јоште си аџамија. Што ти је на девојче? Ништа. Маје се у мисал сас Димитрија, за тој те не чује; копнеје за њег’, за тој неје црвена... Заш’ не прајите свадбу? Што је на аџију? Ђојем има млого девојчики, па му оваја неје имала сас што да напраји чеиз37 и да сташе. 145


А један дан, пак, седејећи у башчу при гергеф, мислешем: како ете ти га Димитрије та ашићаре на сокакња врата, па т’г у обор – тражи татка ми: па како улезе у башчу при мене, а мене ми приигра у срце баш под ложичку, та не мога да му се дигнем; а он, ете, како словедну се – да ме пољуби, а мене ме пишин38 стра, а после помисле: „нак ме пољуби.“ Он пȁ нека, мене ми мерак ама кршим ћердан.39 Такој, такој, па како превара ме пољуби ме, а ја рипну... Истина сам рипнула и дигла руку да си обришем оној место куде ме пољубија, па тике спушти си гу: жал ми дојде да се бришем, жал, жал, како да је истина... Ако се убаво обучем: „заш’ га нема, да ме види!“ Ако нана ми напраји нику убаву манџу40 ја питу: „заш’ га нема, да ручка!“ Он да руча, а ја ич: сита ћу сам к’да си глеткам њега...“ Ја њега гледашем, а он мене... Срамежљив беше, е Боже! Срамежљив. Доодеше, доодеше а ич ме не ктеја погледа. Гледа у мужи, у нану ми, овам’, онам’, – а у мене ич. К’д у један празник, баш беше Велиг-дан... Неје... Јес’, такој, Велиг-дан, он дошеја сас онија тројицу, друсто му, а ја, како сваки пут, принесо да му предадем шикерлеме и воду. Он узе а не ме погледа. Предадо му и кафу. Не! Мука ми, мука! Ш’ћу? А бешем си, пантим како да је било јучерке, у шалваре и фустан што ми он напраји, за Цветнице, к’да идо на Панталеј да се причестим. (Онаг ми је теј аљине прајија, а к’да се врну из цркву најдо дом’ пуну тепсију вруће мекике: пратија да ги изручам сас жене и девојчики, за тој што сам се причестила). Ете у теј њигове аљине била сам, па ми дојде мило да ме погледа и да види колико сам убава, а он... Сети се ништо. Ћу да напрајим да ме погледа, нема чаре... Улазејећи у собу и собувајући папучке при врата на орозан, узе те се ђојем соплето. Јооок! Не ме погледа! После одејећи по кућу, сети се што Дора Митичин правеше цигару, та скоро појдо у собу сас ћибрит.41 К’д дојдо при њи, испушти максуз42 кутију, словеднејећи се да гу докачим фрљи очи у Димитрија. Не ме погледа! Па излего, мислејећи се: „Ш’ћу?... Ћу га нагазим. Ама како?... К’да?...“ Туј се сети што несам збрала филџани. „А! Сг’а ћу...

146


Не!... Мош’ си помисли да сам бесрамна, и кој знаје заш’ му ступам на ногу... Ћу га назгазим... Оћу. Туго, ако запази ники! Ако види друсто му... Дора Митичин баш је при њега... – Маријо! – викну ме нана. Улего једнаг у собу. – Филџани! – рече нана, па погледа баш у Димитријев филџан, мрдну сас главу мрвка на горе и подиже леву веђу. Пишин узе филџан од Дору Митичинога и онија други, па појдо на куде Димитрија... У срце ми тике ништо притупка, уз образи ми се укачи огањ: не знам к’да му дојдо – покрише му се ноге сас мој фустан... нагази га!... А он? Не ме погледа, но спушти очи та у зем’! К’д опази овој, две ми очи, ћа да паднем. Обрну ми се и соба, и Димитријево друсто, и Димитрије – тешем да испуштим филџани. Излего из собу спотурајући се како пијана. Стра’ имашем од друсто му, од нану ми... Срам ми дојде... Никако ми се учини, две ми очи, како да сам Ниш поарала, како да сам никога утепала. Сама си се на себе учини како ајдук, исто како катил... Туго, мајке, што напраји!... Пишин ми беше мука, а после ми дојде криво, расрди се и узе да зборим сама по кућу: „Божном мушко, а срамује се. Срамује се у таткову ми кућу, пред нану, а ништо да излегне нана, ели к’д би ме ништо среја у маалу, он би ме: ем гледаја, ем би се око мене задеваја, како и други бећари сас девојчики што работију.“ Пусти аџамилак! К’дȁ је отишеја дом’, зар се замислеја што сам га нагазила та је једнаг пратија чирака43 и дете, брата му најмлађејега, та да ме на сокакња врата извикају... Извикаше ме, и дете рече: – Ете, питује бата тражиш ли ништо од њег’? – Кажи на бату што несам ништа тражила, – рекну, па узе та обрну главу: чак ми срам дојде од дете и од чираче, како да и они знају што сам уработила. А затварајећи сокакња врата, мислела сам: „ȁ, кучка! да би кучка! – заш’ да га нагазим?... Ш’ће ми рекне за овој к’да се удадем за њега?... Ако ми ништо рекне, ја ћу па да л’жем... морам да л’жем. Ете оћу си га сл’жем ђојем чудејећи се: – „Кој? Ја сам те тебе нагазила?! Неје, мој Димитраћ; јоок! Како па да те нагазим?“ Рекне ли ми мене па:„Јеси,нагазила си ме.“ Ја ћу њему: – „Не знам. Максуз знам што несам тој напрајила, а онакој, кој знаје, белки...“44

147


Такој. Ми напред имашемо срам, а с’г. Дор је девојка под нишан не се кута но се води сас младожењу, иду од малу до малу, од сокак до сокак, како божјаци. Идејећи такој самач’чки, гледајећи се, зборејећи све што искају – изгостирају се; а кад се венчају несу тазе но бајат: виду се један другому како ћуфлија45 сирење. Довде, слушајући Ђул-Марикину прикажњу, само се по каткад осмехнусмо, а овде се гласно насмејасмо. А Ђул-Марика: – Заш’ се смејете? Не ли је такој? Пишин имашемо срам, а с’г... Чуваја Бог!... У пролет Ђоша, свекар ми идеше у лојзе сваки ч’с, па пролазејећи кроз поље набере јагличје, кукурек, мачицу, љубичицу, напраји си киту па си гу мен’ донесе. Тргне ме уз себе на миндерлак, и збори: – Ела, моја снајо, да те закитим! Он узне та ме кити, а мене ме мило, е Бошке! Мислела сам: „к’дȁ ћу сам ти у кућу? К’дȁ?...“ У јутру се рано дигнем та пометем и судови измијем, па сам весела како пиленце на грањку. Мијем судови и појем, метем кућу и појем, посипујем цвеће и појем: мило ме што ми свекар доодија и китија, па за то ме обрнуло на појање. Ако пак, блага ћерко, чедо, питујеш што сам појала, не знам... што несам... свашто. Ама немој да рекнеш да теј песме имаше нигде, у Ниш ели у Лесковац... Појешем си ја сама онакој, Димитрију појешем. Појем убаво, кротко, стра’ сам имала од татка, срам од нану... Туго! Појем на Димитрија. Ако му песма нема, ја си му гу вадим од себе. Појала сам му млого, млого, а у памет ми стоју салте још николико... Како онај једна беше: „А, бре, Мито...“ Неје такој. „Заш’ си, Мито, такој...“ Јок, не могу, овуј сам забрајила. Овуј не знам. Чекај другу ако могу... Чекај... „Зборила си датка с Миту, Датка Миту питувала: Заш’ си, синко, пожутеја? Заш’ ти, дадип, веђе...

148


Запгго су ти веђе...“ Такој никако беше, ништо за веђе, ама... У, чедо, што су му биле веђе! Како цијавке... Све сам теј забрајила. Могу, ама не целу... А! Чекај овуја, њума ћу да знајем баш од крај до крај. „А, туго! леле! мој Димитраћи! Јако ме мило, ете, за тебе!... Лети ми, моје славеј-пиленце, Скоро прелети тија сокаци, Та си ми надни татку у башчу, Та си ми стани на ђул црвени: Пој на девојку, на Ђул-Марику, Дор ми те, пиле, она не фати И у пазуке своје не тури, Да те сакута, пиле, од росу – Рат ћеш си снијеш дори до зору...“ Нема виће. – Машала, Ђул-Марике! – Ашкосум, Ђул-Марике! – Бре! Бре! Бре! – што тије убава! И јошједну знајем, баш од крај до крај. „Нишан даде Димитраћи На аџиску Ђул-Марику. Друсто си је питувало, Питувало Димитраћа, Питаја га Шишко Коста, Митичин га Дора пита: А бре, Мито, две ти очи, Милујеш ли Ђул-Марику? Одговори Димитраћи: Заш’ питате, две ви очи? Не л’ видите што копнејем, Кај у пролет снег што копни? Друшке су си питувале, Питувале Ђул-Марику, Питала гу Чучка Сика, Зојкина гу Краса пита: А, Марике, две ти очи,

149


Милујеш ли Димитраћа? Одговори Ђул-Марика: Заш’ питате, две ви очи? Не л’ видиге што чезнејем, Како дуња преко зиму?“ Овај си је толико... – Машала, Ђул-Марике! Опет машала! – Ашкосум, Ђул-Марике! Сто пут ашкосум! – Бре! Бре! Бре! с’га ти је још по убава! Салте јоште једну... Кратачку... „Лали ми, лали, мој Димитраћи: Ја ћу да појем, ти да ми спијеш На меки јестак – белу ми руку Од по вечеру дори до зору...“ Зачу се пљесак дланова као у какву веселу харемлуку, кад се раздрагају буле песмом којој је припев: Оф! опет оф!... А домаћица се подиже и вели: – Фала ти, стринке!... Ајде с’г мало винце, јербо ти се гуша осушила; и нака ни донесе Васка по кафче. – И тебе ти фала, Севетке! С’га сам и за вино и па за кафу. II Ђул-Марика овлажи грло комињаком, па узе сркати каву, коју нам предаде „ашчика“ Васка. Кад попи каву, поче, и то мени говори, пријатно, и тихо, као да крије од осталих. – Јес’ па, чедо. Како ти исприча’ такој си је било: ама онаг се је знало и за гре’ – и па за срам; а с’г?... Напред к’д идешемо у цркву, идешемо за тој да си помолимо Бога и Богородицу и Божји ангели. К’да ћемо у цркву, а идешемо често, старке пак сваки празник и недељски дан, пишин ћемо на амам; а спрема тај дан, к’да ћемо у цркву, спрајимо што ни треба за јутре дан: уготвимо ништо (ако је зима завијемо сарму од купус ели напунимо туршију поприку), спрајимо ручак. Која се пак чешљаше кротко, она си завије колбаш и коцак јоште у вечер, па добро врже главу; а јутре нигде слунце, на њума си је чиста кошуља, аљине, уз образ босиљак; и наште срце, па ајт’ та сас комшике у цркву. У цркву се крстимо, старке прајију метаније, љубимо иконе, молимо си Бога како при-

150


личе к да си је човек у Божји крам. Онаг си примимо нафору, изручамо гу, и па понесемо на никога дом’; а пушти ли се виће црква, т’га заредимо по пријетељице, по родови: там’ си не чека кафа, па и ракија. Одотле ајт’ та дом’ на ручак. Такој си напред беше. – Јес’ па, – вели аџи-Настасија, ћутљива и озбиљна старица, много старија од Ђул-Марике, – ете, напред све такој беше, ама ја виће не зборим. Пишин зборешем, а младиња ме фаћа на присме’? – Присме’! И њим’ ће ги се присмељају њини млађеји, а и ми ги се, ете присмељамо, јербо отидни с’га у цркву па салте сејири: што смо крисјани, жива ми чеда, не се познава! – „Жу, жу! Бре овој! Бре оној! Бре прајила сам аљину; бре у кога си купила шашир: бре искарала (истерала) сам слушкињу: бре кој те пере; бре прајила сам слатко; бре варила сам црвени френци;46 бре...“ Да прошћаваш јоште дрењке!... Отидни у цркву онакој, она си је празна. На Цветнице ели ники други такав празник – пунач’чка, и тој најповише жене! Зашто? Што су у нове аљине и шашири, ели либадики, за тој. А ники девојчики што су бесрамни, мани се! Е га би виделе к’да уоду у цркву официри, обрну на куде врата лице а на куде алтар... опрости ми, Бошке, изручам те!... А па што су по ники мужи погани! Обрну главу од натраг, па тике салте по жене. Да ли је свет стануја толико бесраман, ели шашав? – Не се срди, стринке!... Ајде јоште чашку, – вели домаћица, и послужи прво аџи-Настасију, па тада Ђул-Марику. – Здрав си, Севетке! – Дал ти Бог, Аџи-Настасијо! – Ајде! Здрав си, Севетке! – Да си жива, стринке! – О, хо, хо! Колико је студено дори у зуби удара... А како пак напред служешемо Свети? Дојде ли виће, а ми јоште од Повечерње ели чираче ели дете та сас здравицу: јебриче ракију и чашку по родови, по кумашини, по пријетељи ели комшије, виће кога искамо да викамо – да заповедају у нас на Повечерње на вечеру, и јутре дан на Свети на ручак, на вечеру... Три дни, две ми очи! Дугачка софра ич се не диза. Ручају, пију за Свети и поју. Манџе,47 манџе! јок чорба, јок шкета,48 купус и месо, наут и месо, бабње, капама, подварак, пуњете ћурке, пржени пилики, на р’жањ, печени 151


прасци, ели јагањчики, к’да си је на што време, па баница, па најпосле сирење. Манџе, манџе! У нас је пак Свети посан, та, да прошћаваш, риба – мани се!... А што па моја нана готвеше сабазорску манџу, бата! Имашемо ашчику, ама у зору нана ми иде у мутвак та уготви пилав ели јуфку: теј су си манџе од време за зору. У зору, две ми очи, ручање, како што прају Турци уз Рамазан сас суфур. А татко з’л, з’л, а за гости како и сви Нишлије – дори... Узне та на никога од нас у кућу усујле49 нареди да тури на сокакња врата катанац, да не отидне ники та да растура друсто. А кога ће да пушти, кој узне та се закуне дек има дин работу ели на дућан, ели виће куде би гу имаја. Дор си је татко при софру, а гости мужи како попови, све по књижачки поју – воду му чес’ што је аџија; а отидне ли виће татко, максуз отидне божном да спије, и сас њега још по ники стар човек, род ли, кумашин ли, млади мужи сас бата-Сотира – мани се! А ћеменчеџије50 не ги има: да не играмо та да погазимо Свети... Ниш, срма ђумиш! Нишлије, севдалије! И бе’у за гости, и с’га су па. Освем ако ники не би могаја, ако си је сирома човек. Ама и онаг... Сиротиња си је сиротиња, кол’ко је и како је могала, а чорбаџије... Ја с’га казујем како служешају Свети чорбаџије; а и аџи-Настасија нака ти каже, јербо аџи-Ђока, татко гу, један беше; и аџија, и чорбаџија, и бератлија, не ли ти реко, један. – Један. Ама аџи-Ђока, татко ми не служеше Свети такој. Он па пред Свети пре недељу тражи од нашега попа да му испише сиротињу из своју нурију. На сирочики без мајку спрајимо кошуљке, без оца антерике, на удовице папуче, на стари људи јеменије. А на Варвару две жене месу леб’: по подесет леба умесу; на Св. Саву готвимо: манџе, манџе, моруња дебела и бела како сирење. По онуј попову артишку разделимо... На Св. Саву све по сиротињу испратимо, а на Св. Николу при софру сами седнемо; јербо аџи-Ђока, татко ми знаја је наус’ фрси овуј песму: „ Службу служи Светитељ Никола, Службу служи и па славу слави, Зовнуја је мало и големо – Све попови и све калуђери; Свећу пали, свећа му се гаси: Трипут му се свећа угасила. Па искочи та си мајку пита.

152


„Кога ли смо, мајке, забрајили? – Све смо звали мало и големо – Све попови и све калуђери.“ Мајка му се тТа досетила: „Забрајимо Ану удовицу, Удовицу с девет сирочики!“ К’д је дошла Ана удовица, Удовица с девет сирочики – Сама се је свећа запалила.“ – Ашкосум,51 аџи-Ђоко! Такав си Свети Бог највише милује! – узвикну кира-Тана, жена Ђул-Марикиних година, комшика наше пријатне домаћице, улазећи. Виделе смо где прође кроз капиџик, али нисмо знале да је нема к нама за то, да не би прекинула стару Нишлику, аџи-Настасију... – Јоште по чашку. Ајде и ти кира-Тано... – Фала! Здрав си комшике! – Да си жива! – А Свети служешемо свакад, – опет поче Ђул-Марика. – И у коју је кућу болево, и умирање куде је неје било без колач и свећу. Аџи-Тодор, ујка ми умре на Водице52 а на св. Јована, Свети му – поп си је па секаја колач. Две ми очи, такој!... А с’г? Ни вечере ни па ручкови ни сабазорске манџе, у вас; у нас си је јоште како што беше, и па ће си бидне, да смо живи, и ви да сте си живи, да Бог дâ! Вечере и ручкови нема, но тике мрвка овој опој, па из кућу у кућу, и па га не служу. Фатија му жену лад к’да се врћеше од бал, па гу мрвка б’цка у слабину, а он једнаг та у новине: „Нећу си могу славим славу, јербо имам у кућу болево.“ Јаз’к53!... – Викаш, Маријо, у нашинци нема. Па не ли једну годину тури у новину и кир-Николчин унук: што не може да слави! – Има с’г и међу нас, аџи-Настасијо. Ама овија не рашчовечише, – рече Ђул-Марика и показа главом на мене, осмехнувши се, да ме, ваљада, не увреди. – А који је њи рашчовечија. И они несу били таки од време, – говори кира-Тана. – Несу! И па викам: несу били таки. Кој ли не рашчовечи, туго, Бошке?! – заврши аџи-Настасија тужно, чудећи се. А Ђул-Марика:

153


Напред ако се прави свадба, берем си је свадба, а с’г? Пред ручак гу почну, у вечер свршу. Једни овакој, а други: собајле у цркву, па ајт’ та на штацију: тупе, тупе! тупе, тупе... Изручкам те, Боже, од Швабу ли је овој? Од Турци неје. Младожења и млада невеста отидну, а у квартиљ ги ништо! Ни појање, ни свирање, ни играње: глуво како да се вари пченица за гробје... Кева Коцина венчала се у меснице, а јоште неје дала Вачинице ни кршену пару кирију. Вачиница се срди; у! па ће се срди жена, па. Ете, завикала Вачиница јучерке: – „Туго, Маријо! Шашави ли су ми кириџије, што ли? Венчаше се па једнаг отидоше у странсто у Ћуприју, при младожењски родови, па с’га се врнуше а мене кирију ич. А и како ће ми даду, кад су поарчили у странсто све, па, викају жене, и младожењску плаћу за три месеца. – И ја си знајем све тој, ама не зборим. Ете заш’ да ме фаћају у присме’? – Ћу да зборим. С’га си је, ротке (роде), чедо, резилак, и свако чудо, свашто. На један бал салте голе... Руке, грбина, пазуке – на мегдан; а мужи гледају како мачори и салте уврћују мустаћи... Свашто! Пишин си знадомо салте за оро, а с’г? Узну та се по двојица обрћу, како коњи на гумно уз вршидбу. Жене се стегле та ги очи искачу, па к’д ги пушту мужи, а оне брекћу како лете живина за воду. А по ники од мужи узну по једну, по две, онеја сас које су играли, та ги спацирају, како пајтонџија коњи к’да му се умору... – Хо! хо! Хооо! – Јес’ па! Јес’ па!... – Еј, баба-Марија!... – Заш’ се смејете?! Што ми викаш, чедо, еј, баба-Маријо? Не ли је такој?... И завалија54 Сотир терзија беше на бал, а беше к’сканџија55 та мани се. Не му отиде домаћица ни при мајку сама, а на бал: фати гу један па гу води, води. Завалија Сотир терзија гледа, а по мешину му се салте претура. Такој, такој, па тике мене: – Туго, туго, Маријо! (не ме викаше ни невесто, нити пак... друсто смо били). Туго, Маријо! Не давашем да ми домаћицу славејниле погледа, а с’гȁ сам гу, да ми прошћава твоје лице, стануја пезевенг: доведо гу овдека да гу спацирају јабанџије56 мужи, а ја... Оклопија сам уши како могарац, па салте глеткам. – Хо! хо! Хооб!

154


– Јес’ па! Јес’ па!... – Црна, баба-Марија! – Заш’ се смејете, две ви очи? Заш’ сам црна, ротке, чедо? Неје ли такој. Резилак!... Нит’ се зна за гре, нит’ за срамување; за ништо се не срамују... Напред к’д чујемо да си је ника невеста имала дете, ми узнемо та се зачудимо, јербо је кутала,57 куталаи од своји до онај сат. А с’г: стане ли тешка, не пројду две-три дни, па цел град знаје. А човеку, другару си али се (мази се): бре ђојем боли гу овој, бре боли гу оној, бре мешина, бре крстетина, бре лошо гу, бре не мож’ ништо да руча – салте би ручала киселе краставце. А човек пак... ђојем знају чкољу, учевни, а за по ништо с’гањи су мужи, две ми очи, како деца, оч’с ги жене преварају. Неје како напред: ће си звекне на жену, па што бидне нак бидне. С’га: станула тешка има две-три дни, а човек гу не дава ништо да работи, нити пак да подиза; и скоро за киселе краставце, за гројзе и мушмуле из туршију – стра га ако не донесе што од њег’ иска скоро, она ће си избије... – Хо! хо! хооô! Доста виће, две ти очи! – Једна при мене у комшилак венчала се пред сирнице, а виће од к’д од к’д викну Малу Персу, што научи шнајдерлак у Женско Друсто, та гу саши ништо од басму,58 вунено ли је, шарено, сас пантљике, широко ништо како анамске узун-антерије,59 салте неје како антерија дугачко, но си је такој до под кукови. Саши гу тој, да носи што си је ђојем две-три дни тешка, да се не стеза, та да не избије... – Хо! хо! хооô! Доста, жив ти Бог! – Доста и ја викам. Пила сам си винце, попила кафче, па с’г да идем. – Како да идеш?! А прикажњу? – узвикну домаћица. – Главу сте, Севетке, на прикажњу ми чули, а реп... Што ви треба реп? – Реп закачи оному кој си је за реп: нам’ ни прикажи крај на прикажњу. – Јок. Доклен ме је било мило, приказувала сам. С’г ћу си идем, – рече и узе кушак, кафтан. – Не си шашава та да идеш к’да не приказа на прикажњу ти и реп, – вели аџи-Настасија.

155


– Не млати се, стринке, жив ти Бог! – збори домаћица, не дајући јој да устане. – Како па да идеш?! – рече кира-Тана. – За моју љубав, баба-Маријо! – узвикну Јола. – За мој атар, Ђул-Марике! – узвикну и она којој је стара до сад причала, и устаде те је у руку пољуби. – Чедо, за твој ат’р... Што знам да прајим... Она окваси грло вином, и припрема се, намешта се на миндеру, искашља се. А мени мило; у репу њене приповетке, прикажње њене, видела сам пуно лепих боја, као у репу паукову: гледам њу, као невесту, лепо обучену, накићену, зарумењену од среће што већ једном одлази својему Димитраћу. После је видех као невесту скоро доведену, где испраћа Димитрија „собајле на дућан“ и гледа за њим с пуно љубави. За овим је спазих пред вече крај „сокакња врата“, у авлији, где изгледа своје славеј-пиленце, Димитраћа, да јој дође, и да јој спије на меком јастуку, белој руци „дори до зору“... Ја сам видела ово, а она ми приказала!... III Зар што доодеше скоро, скоро, зар што беше убав, улезе ми Димитрије у срце такој како неће да може да излегне из њега никад. А, Бошке, изручам те, заш’ си ми даја онолики милос’ за Димитрија, заш’? Кад салте прозбори, причука ми ништо у срце како сат. К’д се насмеје, у тамнину ме слунце огреје!... Убав беше он, ама и ја сам си била јако убава. Па моје убаве аљине! А к’д ће он да дојде, по сат се обукујем, и све сам спрема огледало. Заради убавињу почеше да ме викају: Перуника-Марика; а после по кратко, и по убаво: Ђул-Марика. А од ђул, ружицу, има ли нигде у свет цвет поубав?... А к’да виће пред Митров дан, поче се свадба. Почеше гу у четвртак, како ни беше адет, и татко и па свекар ми. Викнумо комшике и родови да заповедају на квас’ц. Собраше се. У једно наћве замесише два теста, једно је моје, друго младожењско; и оба претиснуше озгорке сас песницу, а туја куд су претиснули турише у моје дукат, у њигово прстен, врзани једно за друго сас црвен свилен конац.

156


Ћеменчеџије стадоше да свиру оро, а ми се сви фатимо и уземо да се обрћемо око наћве. Играју и онеја две, што су замесиле теста, играју обе сас тестане руке и ч’с по ч’с поглеђују чије ће си тесто попре кабардише.60 Јербо чије попре кабардише, онај ће си је посрећан; а кому не кабардише, но се отпупшти, он ће си је, викају, распуштеник.61 А, лелке, туго! У нас: нити кабардиса, нити се отпушти, а нанино ми срце остину како лед... А ја пак... море да се чудиш што сам спрема тај дан, мој квас’ц снила. Снила сам, ете, баш к’д да запоју трећи петли, како појдомо у лојзе у Ћурлину ја, нана и брат ми аџи-Сотир. Па како идемо кроз један голем чаир, а оно трава, трава у пролет како око Ду’ови. Па како понели смо једно паниче пуноч’чко сас зелену поприку и бели лук. Па како тој паниче носешем баш ја. Носешем га чак до ћурлински поток, па како туј искашем да газим та спупшти паниче на траву а узе, да прошћаваш, да подизам шалварке, а тике нана завикала ми. „Маријо, мори Маријо, фрљи очи на куде овој големо дрво, (ете, како никакво дрво туј беше). Ја гу послуша, фрљи очи: оно големо, зелено, мани се, а славеји – не си мож’ да ги избројиш, па поју, а такво појање не бе’ никад чула. Сви поју, а један узеја та вије како кукавица. Мене ми за њег’ дојде мило, па како искам да га фатим та да га од голем милос’ турим у пазуке. Таман пружи руку, а он: ајт’ та у луг, и вије све жално и пожално. К’да видо што одлете, мене ме заболе у срце такој како да ми се ништо од пупак откиде, и узе у сан да римам62... Туј си ме нана разбуди – самнуло се. Кад каза на нану ми што сам снила, а њума мука, мука, салте у лице белеје... Знајем као да беше јучерке што збореше на онуја Таску Манину: – Неће ми бидне, мори Таске, добро. Поприка си је љутина, лук мука, зелена трава једило, славеј-пиле мушко чедо... а, мори Таске мори, стра’ ме за онај један ми гледац, за Сотира, та мани се. Јербо ч’с по ч’с, па тике: бре боли ме овој, бре боли ме оној. Бог нака обрће на добро, не на лошотињу. Тој зборејећи узе посипку, па се надлеже на њума како скршен дувар на потирњу, јербо од голем стра’ за чедо, беше гу притупкало под ложичку. -

157


А к’да се на квас’ц изиграмо, жене си поседаше да ручају руч’к туј на дугачке софре, а ја си пак руча сас девојчики у сарачану. Јутре дан, у петак, боја. Младожења си ми прати собајле: пештимаљ, силаџак, шамију, шамију за врзување главу, кану, боју, тас, чешаљ, лиф, сапун... Кешке63 да је забраија да прати сапун! Кешке!... У вечер ми турају боју, и поју: „Убава, добра девојко, Не жалиш татка и мајку! Туђа је кућа, девојко, Туга голема, девојко.“ Жене поју, а ја божном плачем и бришем слузе сас јеглак. Адет беше да се плаче, а мене ми се ништо не плачеше, зар што сам млого била под нишан, да ме мило да виће једанпут отиднем при Димитрија... Јутре дан, у суботу, амам. На амам отидомо собајле. Тамо свирање, појање, бањање, и прајише сас млада-невесту што прајише, што ни си адет беше; пише кафу, ручаше пењерлије, па се врнумо дом’. А к’д дом’: донели од младожењу овна. Жене и мајка ми једнаг отидоше при тога овна, па му ништо око рогови узеше да заглеђују, пљесну се у руке, чуду се. Тике мајка ми се зар сети та узе да жене бутка, да ги праји сас очи, сас веђе да ћуту... Кутају ништо од мене, познадо, та ми никако лошо дојде. Шта има?... Ручамо. Узеше да ме сплитав: ће ми сплету шивета. „Ранила Миља славеја За пуне девет године, А данаске га остаља. Славеј си Миље говори: Немој се, Миљо, удаваш, Немој ме мене оставиш...“ Сплитав ме, сплитав и поју, а ја тике узе да плачем, не да плачем, но да римам, и колико словедну главу у руке, попадаше ми од главу дарови. Јербо како је која жена дошла, такој ми турила на

158


главу: чарапе, пешкир, чевре... Римам све повише: пишин ме песма расплака, а после се досећујем бре за овој, бре за оној. Несам могала колај64 да плачем, ама кад виће једанпут почнем, оно н’ умем да се утешим. Мрвка, па тике и девојчики, другарице ми све та у римање.65 – Што је па тој! Заш’ се млатите?! – Од азганлак66 римате, – узе да вика онај Таска Манина. – Жал гу за нану, Таске, – вика једна наша комшика, па и она узе та се заплака. Мене ми од овој још по жал дојде, па си дори глас пушти, како дете, а тике татко та у собу... Оч’с ми се пресекоше слузе, па како да несу ни ишле! Улезе, па једнаг излезе. Жене се ништо погледаше. Кад ме сплетоше и турише тел, изљуби руку на сви, па и на деца и на ћеменчеџије. Заведе се оро три пут, па седомо та ручамо. А после па оро, оро... Сви три дана саме како анаме. Бре играње, бре веселба дори до вечер, а онаг ете ти ги сас дарови од младожењу: на деда чова-џубелак,67 на бабу селемија-антерилак,68 на шуру, бата-Сотира ми китабија за кратку антерију, на младу невесту од чову черкез. Черкез је како дисћурк, само су му поузацки рукави, и треба да су везени; а око шију и низ пазуке треба да су му везена шемшета.69 Такој треба, ама овај си черкез беше – дуз70!... Дуз. А ја к’д га видо дори се притресо од радос’ за њега, дек си ми га пратија Димитрије. Севда’!... Глумац и ашчика, што донесоше дарови, врнуше се. С’га ћамо да пратимо и ми једно, друго, што смо спрајили, бошчалаци на свекра, свекрву, родови, а тике татко ми погледа по жене никако страшно: ја се од њигови очи уплаши. Па т’г излезе и ста да граби преко обор, чак до сокакња врата. Врну се, оди, граби на куде кућу, натури фес на чело, подиза бастун71 на горе, спушта веђе на доле и ништо збори, познавам, мрдају му уста, мрдају а у лице је дори до уши црвен како панџар, како френац, како поприка. Улезе при нас у одају – сас ципиле! а жене се тике згледаше. Погледа по сви редом, а ми очи та у зем’ – како од муњу! Обрну се, излезе! Трипут дооди при нас, и то све сас ципиле, како ништо да ни каже, па не си каза ништо. Трипут ме мене викну при њега на ћошку, ђојем ништо да ме пита, па ич.

159


„Што ли је, туго, татку ми?“ – мислела сам, а нана си тике на туја Таску кротачко: – Таске, мори! У аџину мешину претура се ништо... – Може бити заради черкез. Заш’ је па онакав, аџике? – Неје. Запазила сам, Таске, ја овој при њега јоште од квас’ц. – Заш’ га не питаш, аџике, што му је? – У! Чуваја Бог! Како ћу па да га питам? – Чуваја Бог! Измећарка ли си на аџију ели домаћица? Заш’ му се тол’ко бојиш? – Како па да му се не бојим, Таске? Домаћин је. – Ако је домаћин, он ти је тебе и другар... – Колај ти је тебе да збориш к’да твој неје Нишлија. – Ако је Нишлија неје звер. Твој аџија Нишлија, ама не те је ударија, а мене мој Лесковчанин јоште, што викају људи, млада невесту. И кој знаје, аџике, да сам била заврзана како ти, он би ме до с’г утепаја; ама ја... А тике онеја жене забрајише да мислу што ми се татко срди, но се собраше око стринка-Таску па викају, смејајећи се: – Заш’ те, мори Таске, удари? Пантиш ли? – Да ме је младу невесту салте лошо погледаја, па ћу да пантим, а никмо ли шамар! – Заш’ те, стринка-Таске, чича-Мане удари? – питују и девојчики, смеју се и бутају се око њума. – Што му се несу стегле питије, за тој. – Какве питије? па питују и бутају се. – Свари питије, па ги изнесо на софру, а он: – „Заш’ су ти, вика, оваке?“ – „Па с’га несу Водице та да се смрзну, но је Ђурђов дан.“ – „ А зар питије треба да се смрзну не да се стегну?“ – па тике мене та поза лево уво – пљес! Леле к’д ми запоја уво! Туго к’д запоја! Ја мислешем дор сам жива све ће си поје, тол’ко! Уво поје, ја ћутим, поје, поје, ћутим; а к’да се оно ућута, тике ја: – „А, бре, Мане, заш’ ме удари?“ – „Па даја сам ти, вика, пешкеш за убаве питије.“ – А заш’, бре, да ме удариш? А не ли сам те посипала да се измијеш? А не ли сам ти аљине ичистила? А не ли сам ти помогла да се обучеш? А не ли сам ти кафу испекла? А не ли сам те испратила к’да си пошеја? А не ли сам ти се на ноге дигла к’да си дошеја?“ Збори, збори, а он салте гледа, и како да се чуди. А кад ја рек’о: – „Аџамија сам, па несам умејала убаво да

160


сварим питије, па зар за тој да ме тепаш? Ја ћу си идем у Господина (владику) да га питам: за тој ли се удавају девојчики да ги мужи тепају за ништо?“ К’да ја овој рек’о: он си тике опушти мустаћи. Од онаг: нит’ ме мене он удари, нит’ па ја њему свари убаве питије. Све ми манџе прсти да изручаш, а питије несу ми водене салте на Водице... Замрачи се. Оне жене и девојке што су око мене викају на мајку ми: Мори аџике! Ајде праћајте дар. Што је тој, ооо?! И татко чу, па рече: – Ви си играјте. Овој ћу си ја бригнем. Тике ете ти га глумац та отутке: – Што је тој, аџијо? Не ли ви је девојче стасало? Куде су ви бошчалаци? Камо, аџијо, ваш аманет? Ми си наш донесомо. Татко га пушти да збори, да питује. Ћутећим слуша, стреља сас очи, фаћка мустаћи. А к’да глумац ућута, татко ми тике звекну: – Сиктер сени!72 ана сана, домуз бре!73 – Што, што, аџијо? – Сиктер сени! – па викну татко и појде на куде глумца сас бастун. А глумац тике држ’ за сокакња врата. Побеже. Ми се тике по кућу прибутамо, питајећи се што ли ће се напраји. Још повише се замрачи. Ете ти ги тројица мужи из младожењски: Шишко Коста, Ђорђе Ћурчија и Дора Митичин. Улегоше, а татко си ги причека насред обор стојећим, гледајећи ги сви никако чудно. – Што је тој, аџијо? Заш’ не даваш бошчалаци? А татко се расрди. Туго к’да се татко расрди! Нана пак, гледајећи кроз пенџер, уплаши се и узе, тресејећи се, та се скута у једно ћоше, да не гледа татка ми. Татко ми срдит, срдит, па кад викну на онија тројицу, мани се. – Како неје срам пријетеља ми Ђошу да иска бошчалаци? А?!... – Заш’ да не иска?... Што је тој, аџијо? – питују онија чудејећи се.

161


Татко ми се још повише расрди. Туго к’д се татко расрди! Па к’д ста’ да вика, мајкеее! К’д узе да броји, лелеее! Сас овој поче: – Мој пријетељ! Чорбаџија!... Он чорбаџија, а ја?... Шопа ли ме праји, симсиле му погано!... Што сам ја? Ели сам коњ, ели вол? Аџија ли сам, могарац ли сам? Да ли ми пак пријетељ мислеше да сам Шоп, ели Бугарин, па за тој ми прати на девојче ђирит сапун? А? Заш’ не прати и он како што праћају Нишлије, максуз чорбаџије меришљав сапун но ђирит? А? Керка ми неће пере сас тај младожењски сапун, но ће се мије. А?... Овој си је једно, а друго... Бесрамник. Срам га било, да би га ! Друго је овој: Јутроске узеја човек... Море какав човек! Он неје човек, неје пријетељ. Тражија сам пријетеља, па си га најдо – бата!... Ка ка ка ка!... Ете јутроске пратија овна, божном како ни је адет од време, па му на рогови турија вараклисане главице црни лук!... Црни лук! Ја с’га јабуке око Митров дан, ја никад! Црни лук! (ту узе та се прекрсти). Чули ли сте овој, људи, крисјани, нигде у Турци, у Евреји, ја берем у Цигани? ...А?! – За сапун не знамо заш’... За црни лук... Како тој’? Белки глумац.. Бија је зар пијан, – збору онија тројица плауће. – Глумац!... Ајде, белки глумац. Безбели је глумац бија пијан та турија овну на рогови црни лук, а Ђошиница, пријетељица ми пошашавела, па спрајила у бошчу ђирит сапун. Пекин! Ама кажите ми, крисјани, кој купи, кој нареди да се напраји, кој прати на девојче ми, млада-невесту оној калуђерско џубе? А? – Какво калуђерско џубе, аџијо? – т’нацко пуштиште глас онија божном чудејећи се. – Какво? Зар ђојем не знате, несте видели?... Искате да продадете башчованџије краставице и симиџије симити! Ка! ка! ка! – насмеја се татко ми колико може. – Ништо не знамо, аџијо... Какво калуђерско џубе? – прозборише онија још пот’нко. – Какво?! Заш’ се, жи’ ви Господ, прајите пијани, кад несте?... Какво? ȁ, симсиле му погано! – па звекну татко и потрча накуде кућу како чираче74 к’да не сташе на време у чкољу. Трчи, ете, трчи и вика: – Аџике, комшике! Ела! Дајте ми тој калуђерско џубе! Нана му предаде што иска, тресејећи си, а жене се тике прибуташе при пенџери.

162


– Елате! Елате скоро! – грми татко ми на онија. – Не ли је овој аљина иста како џубе на сићевачки и габровачки калуђери? – Овој си је черкез, аџијо, – зборију онија кротачко. – Ка! ка! ка! – черкез! К’да је черкез, заш’ је дуз? Куде му је вез?... Само дуз чова! И ја сам женија сина, правија сам на сна’у ми черкез, ама како? Онакој како треба: убава чова, убав вез, каранфилија, уз пазуке, око шију, око рукави. – Па и овај си је, аџијо, чова убава, черкез... А татко ги не даде да збору, но пȁ звекну, дори грми, с’г ће тресак. Онија се зар уплашише, па излегоше. Нана ми оди по кућу, тепа се у груди, у главу, плаче, а глас не пушта, не сме. Ја се тресем како да ме је фатила грозница а нема слуска да ми појде. Жене пак, чудејећи се, пљесну се у руке, па тике кротачко рекну: – Што сë напраји, Бошке?! А тај Таска: – Па јес. Заш’ да прати, вика, ђирит сапун? Заш’ је, вика, овну на рогови лук? Заш’ је черкез дуз? Ако је заради пецилак,75 вика, прајија черкез дуз, заш’ не тури, вика, јабуке: оне су берем, што викају људи, ништо – пет паре, десет ли ока! – Еј, мори Таске! – вика нана ми жално, и па се јадна згучи у ћоше и тури обе руке под појас, па се тресе како божјак пред цркву око Водице. А стринка-Таска (такој гу ја викашем) жалејећи нану ми: – Еј, мори аџике! За тебе ме, вика, две ми очи, најжал. Таман малко да се, што викају људи, онодиш и развеселиш, удаваш, што викају, девојче за момче арно, убаво, чорбаџиско, а оно полеј, вика, што ти дојде на главу. Нана ми се од овој јоште повише ражали, па узе дори да вије. – Море, вика, јоште како видо ђирит сапун знала сам на што ће ти Маријин сан искочи. – Доста виће! – вика боба-Сика, наша комшика, и кротко тегљи стринка-Таску од натраг за фустан. – Ете ти, вика, бели лук! Ете ти гу поприка! – Мори Таске! – па вика боба-Сика. – Ђирит сапун! К’да се, вика, женеше Вале догрмаџија76... Догрмаџија га викају, а он, вика, работеше сас догрмаџиско могаре.

163


Ете к’да се тај сирома човек женеше, неје имаја за невесту му черкез, неје, што викају људи, ни овна, ама к’да се донесе при младаневесту боја, оно из туја бошчу извадимо, вика, меришљав сапун. Меришљав, две ми очи! Ја пак, вика, ђирит несам видела да искочи ни из циганску бошчу; и Цигани, што викају људи, узну та туру меришљав, од грош ли, од шесет паре ли – тике меришљав. А овдена има, вика, ништо, неје без ич. Умешаја се је, вика, ники међу пријетељи, нема чаре... – И ја се чудим! Ђоша, пријетељ ми, доодија је млого пут како је Марија под нишан, па ми се неје видеја лош човек. А с’га што се напраји! – збори нана ми и плаче, брише слузе сас рукав од кошуљу. – Што се напраји? Напраји се, вика, резилак... А аџија... Ако неје при нас аџија, оно си је, вика, онај од небо, Бог, па треба, што викају људи, човек право да збори. Аџија си је, истина, з’л, прековише з’л, ама је, вика, човëк: он и не праји што би ја прајила. Ја би се, вика, жи’ ми Господ, сас Ђошу потепала. Заш’ да праји... А тике невеста-Краса (ја гу викашем невесто) јетрва на туја Таску: – Аман, кира!77 Ако сам млађеја, ћу ти рекнем да се не досећујеш виће. – Јес па, – вика боба-Сика. Заш’ притураш, вика, сламу на огањ, к’да гу виће доста има? Заш’, вика, дуваш у жеравку, к’да гу је ветар арно раздуваја? Таска се тике ућута. А нана ми! Кротко јагње! Благи шикер! Плаче, брише слузе сас рукав што је искочија под рукав на сечену гу антерију. И саг ете: како да гу гледам! Неје постара но што сам ја с’г, а збрчкана, па ми се видеше сваки дан помалечка. И с’га како да гу видим онуј д китабију сечену антерију; и с’га како да гу гледам бел коцак њојан, па како да гледам и онај лангир,78 што га јоште не беше слана дофатила, црвен како жеравка, што га тури поза уво к’д ме поведоше на амам: божном Господ све на добро да обрће... А! јадна нана ми!... Па видим, ете, како с’г да гледам и снају ми, домаћицу на брата ми аџи-Сотира: на беле је шалварке, на белу антерику, боса, на беле атласке папучке; млада како капка, ама по чешљање се познава што неје девојка, не гу је коцак низ грбину. Рада беше онија дни, и собајле на амам рада, а с’г: слуза гу слузу претица, а она тике узне испод појас јеглак, та си ги обрише, и па га там’ забоде....

164


И онеја друге гледам, и комшике и родови, и старе и младе. Једне на фустани, виде ги се оздол гизија шалваре, широке, дугачке; друге, старке на сечене антерије, шалваре; нике на ћурчики, нике на душанке, а младе како анаме, салте на шалварке, на кратке антерике ели ти јелечики, искитене сас свакојако цвеће, а веђе, како да ги се по две пијавке над очи прилепиле, јербо тегљише ги и на боју и на амам, сас младожењску боју. Овија су дни, и јутроске на амам играле, играле! Играле, појале, веселиле се по с’в ноћ, по в’здан, а с’г... Оду по кућу, уплашене, там’, овам’, приличе како да ће ники да умре, па чекају, поглеђују за попа да дојде да га причести, мислу за кадилницу, тамјан, свећу... Тике ете ти га при нас татко ми. Погледа по нас, погледа, па тике очи та у мене: – Што ћеш, вика, туј? Заш’ неси сас девојчики у сарачану? Снаја си ме тике уфати, па ме уведе при девојчики. Дигли смо перде, гледамо у обор: месечина, месечина та се види како у половин дан. Ете ти ги па онија, Дора Митичин, Шишко Коста и Ђорђе Ћурчија. А татко ми – фртуна: у! у! у! – а с’га се утишија. Кротко збори, та мислип: у срце му од срдење не остаде ич ништо; а оно... – Што искате? – Ете, аџијо, знаш, ми си дојдомо да загледамо онај черкез... Несмо, знаш, запазили што је тој Ђоша пратија, како... Изнеси ни га, жив ти Бог! – Да ви га изнесем. Изнесе га; а онија гледају и: – Е, неје требало овакој, ама човек... Згрешија је; људи смо... Куде је, аџијо, онај на твоју снају? Татко ич ништо не збори. Појде за снајин си черкез а под њега дори земља тутњи. Однесе га. Дор су Шишко Коста и Ђорђе Ћурчија заглеђували снајин ми черкез, Дора Митичин си је украја онај мој, па га однеја у Ђошини. К’д да оставу снајин ми черкез, привикаше онија двојица, божном чудејећи се: – Куде си је други черкез? Камо га Дора?

165


– Па ли, вика татко, оће да продавате башчованџије краставице и симиџије симити? К’да сам ја бија у теја ваше године, ви још несте били... Туј ништо јако, јако бесрамно рече, па тике звекну: – Сиктер сизи, домузлар, бре! – па ги дофати за рамо та кроз сокакња врата – на сокак... И једнаг тури чивију! А ја к’д видо из сарачану што би, и да од моје венчање виће нема ич ништо, узе да плачем, да се туцам, да римам, зборејећи на другарице ми, што барабар сас мене плачу: – Леле, мене, остадо си пред свет у посмешу! И другарице ми плачу, а тешу ме: – Ћути, Маријо! ћути си, блага ни сестрице. Бог је добар. Он ће си дадë та ће си се лошо на добро обрне. Дор татко не фати онија за рамо, још сам се мрвка надала, а т’г... Девојчики ме тешу, а мене ми јоште по жално дојде, па узе још повише да римам и па да вијем, а татко зар чу, та вика из обор на нану ми: – Аџике! Кажи Марије да не плаче, јербо нема за што да плаче. Нак се смеје, нак поје, нак се весели сас девојчики: ја ћу гу дадем на боље место. Отворише се на сарачану врата. Како шикер, како варен ошав што га ручамо по руч’к и по вечеру, такој си беше блага нана ми. Како бубица, како бело јагњенце од пролет, такој си је била кротка мајка ми. Узе, јадна, да ме теши, да ме моли да ћутим, а и сама плаче; а ја оћу да гу послушам, а не могу, јербо: ем сам остала у посмешу, ем сам загубила оној за што ме беше мило, мило, мило... А Ђоша пак к’д је видеја што напраји татко ми, дигаја се сас онија тројицу мужи, друсто на сина му, та у Господина: – Аман! заман! Господине! Даја сам нишан на аџи-Костадиново девојче јоште у меснице, у редовату недељу; спраија сам за свадбу с’га све, а аџи-Костадин не ми дава девојче си: остадомо у посмешу и ја и мој син Димитрије. Ш’ћу, Господине! аман! заман! А Господин: – Викајте аџи-Костадина да га питам заш’ не дава девојче. Викнуше татка ми. Отиде једнаг. Господин пита: – Заш’ не даваш, аџијо, девојче, к’да си је под нишан за Димитрија Ђошинога одамно? А татко ми:

166


– Ете, ж’ћу да прајим, Господине?... Неће си девојче. Господин пак: – Иди, аџијо, та доведи девојче: да га питам заш’ неће. Како ћу да га доведем, Господине, к’да неје дом’? Нема ми га девојче нигде. У Евреји ли је, у Турци ли је – нема га!... Ама и да га има, заш’? Нема вољу за Димитрија, па тој... Ђоша, слушајећи, рекнуја му да л’же. Туј ти се фатили, напрајили једну кавгу, мани се! А ја истина несам била дом’: татко ми, к’да га викнуше у Господина, рече та ме сакуташе у комшилак. Имајећи стра’ да га Господин никако не обрне, сас Ђошу не помири, неје казаја при Господина ни за ђирит ни за лук ни за черкез, ного узеја да л’же дек божном ја нећу, немам вољу за бећара. Излагаја га, јербо је чуја дек Господин не дава да се узимају зориле. Онаг се обрнуја Ђоша та на Господина: – Овој се, Господине, онодило и докарало на лошо. Ете к’да аџи-Костадин овакој напраји, што ћу ја с’га? У кућу ми је: бре спрема, бре ћеменчеџије, бре ашчике, бре глумац... Да прошћаваш, Господине, сас онолико месо, што ми је у кућу, – ш’ ћу? Господин се мало помислеја, па тике: – Тражи наћас другу девојку, па си гу венчај ујутру за Димитрија. Од мене ти на сина благосов! Искочили на сокак и узели да збору коју ће си тражу. А Дора: – Ја познавам једно девојче овде близо: убавачко је, кротачко, мани се! Татко гу је аџи-Настасијин комшија, Јован Кршено Чело. Ђоша си пак неје нашаја ману на девојче. И како да најде? Чорбаџиске не би могаја да добије такој... Нака ти с’г прича аџи-Настасија. – Немам, ете, млого, – рече старица. – Димитрије ми је з’лвић бија, та сам спрема њигову свадбу у таткови му била. Дојде Ђоша сас онија дом’... Зборимо за Таску, девојче на Кршено Чело... А па што беше тој девојче! Комшиско ми. Дајма је у мене, а мене ме жал, жал: к’да си на моји девојчики прајим аљине, а оно, јадно, преглеђује... Ја си му купим овој, оној... Жал ме: да не преглеђује реко један дан на з’лву ми, Ђошиницу: – „Узни си, дадо, Таску за Димитрија.“ А она та на мене: – „Тој си ми с’г рекнула, аџијо,79 па

167


више немој. Шашава ли сам да ми је пријетељ. Кршено Чело?“ Ја пак на њума: – „Заш’, дадо? Ако му наодиш ману, наодиш му салте једну: што си је сирома човек. А девојче му је боље од млоги чорбаџиски девојчики.“ Не ми је дала више да зборим – расрди се. А што беше Ђошиница: на свакога ће си најде ману... И Ђоша такав... На тај Маријин черкез ни вез, каплама за ништо неје... Ђошиница турила у бошчу ем ђирит сапун, ем цигански пештимаљ. Лоши бе’у, ама једно што је чуја аџи-Костадин за њи, тој си је била л’жа; јербо кол’ко ники да је бија лош, па је чуваја своју веру: чуваја гу је повише од све, две ми очи!... К’д тај ноћ и Ђошиница: – „Аман, аџијо! Иди и ти сас мужи у Кршено Чело: збори, моли... Туго, туго! да ми не остане Димитрије у посмешу... Сас оволико месо што ни је у кућу – ш’ ћемо?...“ Отидомо. Дора Митичин прекачи се преко дувар на Кршено Чело баш пред петли појање. Прекачи се, па га нема, нема да отвори. Јадан, паднуја, утепаја се. К’д извади чивију, ми сви та у обор, па т’г уземо да чукамо у врата на Кршено Чело. Он отутке пита који је. Ми се одовутке гласимо. Отвори, и зачуди се к’д виде мене. – „Што има, аџи-Настасијо?“ – „Оћеш, Јоване, да си дадеш Таску, девојче ти за Димитрија Ђошинога?“ – „Што збориш, аџи-Настасијо?“ Ја па каза. – „Какав Димитрије к’да си је за њег’ под нишан аџи-Костадиново девојче? И аџија ме виће викаја на свадбу.“ Ми туј приказамо што напрајише пријетељи, а Јован, сиромȁ човëк, узе та си даде девојче. Мужи, што беу сас мене дошли, отидоше, а ја отрча кроз капиџик дом’ та си узе моју боју. Једна гу тура боју, а мене ме жал, жал што овој работимо без ћеменчеџије, та скидо од полицу једну тепсију, и у њума узе да чукам како у дајире... Чукам, чукам и појем песму што си је за боју... Измимо гу; избањамо гу... Жал ме, сиротињка... Собајле гу венчаше сас Димитрија Ђошинога... Венчали се, туго, они, а јааâ! Како је било на Димитрија, не знам, а на мене како беше пантим како да је било јучерке. Собајле дооду родови, пријетељи, кумашини, а у нас тајнооô, како на Распети Петак!... Утишило се како у поље лете кад опече звезда, опече, па се тике скута, земљу загрну црни облаци оди све стране а огањ и оморина толико, да си издане човëк, ветар пак нема га ич, та се знојиш и фрљаш једну по једну аљину, собуваш чарапе, ете ако су ти на ноге, а ч’с по ч’с поглеђујеш у небо, фати те ники стра, да Бог сачува: салте чекаш... к’да ће си муње, тресак... ууу!...

168


Ете такој беше у нас. Мене ми се јоште видеше никако глуво како око половин ноћ! Не ги има ћеменчеџије како онија три дни; несу девојчики око мене како што бе’у; салте татко оди по обор и причекује црнич’чки моји сватови. Причекује ги и ђојем се смеје, уводи ги у собу та ги се предаде ракија, шикерлеме и кафа, а они узимају не помињајећи ни Ђошу ни сина му ни моје пусто венчање; јербо нана ми испратила једну две старке чак на сокак, та како кога опазу што ће при нас, такој му прикажу по николико усујле. Ники су, пак, безбели, знали што ће се Димитрије венча сас девојче на Јована Кршено Чело, а не сас мене, ама свет: ћеф му је да дојде, да види како смо, што прајимо, знајеш, да овлајише. Ја пак не искачам. Легнула сам, онакој сас све шивети, на један скалапен килим, што требаше да је у мојега Димитрија једнаг по моје венчање, барабар сас чеиз ми, поклопила сам се на јестак, што га навезо од како сам под нишан, спремајећи га за Димитрија, па римам. Срце ми стојеше исто како обрано лојзе... ȁ, туго! Видеше ми се како да ми је умреја татко, мајка... како, чуваја Бог, сви да су ни помрели, па мене оставили на овај свет самач’чку!... Па тике ми се учини дек овој неје истина, погледа у венчан фустан што виси на чивилак: „С’г ће си дојду да ме воду да ме венчају за Димитрија: ајде да се спраљам за цркву.“ Помисле и рипну, појдо накуде врата од сарачану, и а да отворим врата, па тике ми се врну памет у главу, а у срце ми улезе опет жал, голем жал, ја се поклопи па на онај јестак, и узе да римам. До икиндију не тури у уста ич ништо. Завалија нана моли ме да ручам, кани ме – нафиле. Донесе ми пуну калајлију сутлију: јок, не мога. У слунце заод излего на мала врата у башчу. Туго! туго! како ми па у башчу беше! У башчу ме фати поголем жал, но у одају. А како јадну да ме не фати, к’да ми мене туј искачеше пред очи Димитрије. Погледам ли у цвеће, у ошав, у осмалаци, у све ништо – слузе ми појду. Куде сам год од меснице, и преко лето гледала по башчу, одејећи, седејећи и работејећи – све сам за Димитрија мислела. К’да сам гледала по сливе редом, мислела сам: „Да ли да му пратим од њи једну марамку?“ Ако за јабуке, такој; ако за крушке, такој; ако за праске, па такој. А к’да сам пак врзувала у кесе красну пловдину и

169


кад’н-нармак80 сама сам зборила: „Овој ће си је на гижу берем до Божић, па које си је најблаго и најубаво, нака га изручка зет на татка ми, мој Димитраћ.“ У овуј сам башчу Димитрију појала, у њума сам се мислејећи за њега, радувала... Несам могала више, ст’мни ми се: плачећим и трчећим појдо у собу куд легамо, тике ники та на сокакња врата: чук! чук! Татко ми је у обор, бос на папуче, горе је салте на једну басмену антерију, доле на човане чешире, без потколенке, без појас, на главу му бел келепош... онакој како к’да си је човек дом’. Чучнуја при један присад, па ништо ч’чка сас чикијицу око њега; лева му се веђа диза, уста мрдају, кој знаје, ништо збори, мисли. К’д чу чукање, он скоро та за чивију. Отвори врата: у обор улезе кир-Тодорча. Чинише здраво живо па узеше да се гледају, никако се, не знам, чудно гледају. Тај кир-Тодорча како татко ми, у теја године, салте што му коса побела. Чело му, ете, никако малечко, а нос голем, па модар како патлиџан; мустаћи си је изгризаја та штрчу тике мрвка над усницу т’нацку и модру; очи му пак ситачке, зелене како у мачора, на салте видру. И он се бричеше, како и татко ми, а носеше се како други старци Нишлије, максуз онија који су потако. Дајма је на човане чешире сас голем тур; горе на шарену антерију, у делници басмену, у недељски и добри дни гизију, озгор на фермене ели ћурче; с’г беше на џубе. Никад ми ништо овај кир-Тодорча не беше учинија, а ништо га мрзешем, мрзешем га јоште к’да сам била чучка.81 К’д дојде у нас сас гости, друсто му, на Божић ели Велиг-дан, па ме викне да ми даде десет паре ели испод појас јабуку, ники ора, ништо такој, а ја узнем та кутам главу у нанину ми антерију, салте да ме не гледа... од њигови ме очи беше и стра. И т’га при вечер к’д га кроз пенџер видо, ја се дори устресо. А сам Господ знаје заш’се устресо. Рече татку ми честито, и каза што неје могаја попре: од зору је, вика, у лојзе, па с’га се отутке врћа. Вика честито, шушка и узе та трепка, трепка, чека одговор од татка ми за честитање. – Иди та кажи честито на Ђошу, не на мене, – вика татко ми, и узе ништо кротко, кротко да збори, не разбра ич ништо. К’да се татко ућута, кир-Тодорча тике зажми и устури главу, мрвка па затури фес чак на шију, како да му на чело и теме тежи; притресо-

170


ше му се и собраше онеја њигове т’нацке уснице, а он узе да чука сас бастун у калдрму и да отеза: – Полеееј... жив ти Бог! Кррршено Чееело!... Јааа!... К’д попреее!... Полеј, Бога тиии!... Отеза, чуди се ништо, чуди, а у татка ми не гледа. Татко га сврћа, вика га под осмалаци на по једну чашку две ракију лимонију, јербо таман си је време за ракију, а он јок, неће, има, вика, дом работу. Једнаг излезе из обор дори спотурајући се. „Заш’ се чуди ништо за Кршено Чело?“ мислешем. Јербо ја несам онаг знала што се Димитрије виће венчаја сас девојче на аџиНастасијинога кириџију. Јооок. Ништо не бешем чула за њигово венчање; моји су скутали од мене. А да сам онај дан чула, кој знаје, умрела би, утепала би се. Пројде гоџа, па т’г чу. Полако, полако – дор ми казаше. Не ли овој би при вечер, та ми нана простре килимче, како ја други пут што работешем, туј под пенџер од собу куде сам ја била; а време па што беше, мани се! Не приличеше на јесен но на пролет. И трава зелена како у пролет, и лисје зелено, јербо слана јоште не беше пала ни једанпут. А кол’ко је убаво, онаја павучина салте се разлетела, па како кроз обор пројдеш, она ти се фати за косу, ако си пак муж, за капу... Татко ми седе, прекрсти ноге, а нана донесе ракију и киселу краставицу, па узе да га служи. Тике он: – Седи, аџике. Нана седе, и то на варке, како ће да рипне дор гу татко салте за ништо погледа. Он попи чашку ракију и узе да реже сас чикијицу краставицу, зборејећи: – А виде ли кир-Тодорчу, аџике? – Не, аџијо. – С’г је бија при мене... Уморан, завалија, уморан, познава се... Иде чак из лојзе, пеш, а стар си је човек... Нана ми ћути. – Е! Од с’г к’д идеш у цркву, и за њигово здравје свећу да палиш. – Заш’, аџијо? – Заш’?... Што не запалимо девојче... за тој.

171


Нана виће не питује, јербо зна татков ми табијет. Пита ли за ништо два три пут, а он узне та се расрди. А њему, познава се, баш мерак да га она па пита. Стојим уз отворен пенџер поза перде, па слушам. А татко ми: – И за њигово здравје свећу да палиш, и за њигово, аџике, – вика па се смеје. – Што има, аџијо? рече нана кротачко. Он мрдну сас главу, попи јоште чашку, и нана ми попи, изруча мрвке од краставицу па тике се искашља и узе: – Што?... Ћеш се чудиш... Идем ја спрема квас’ц из чаршију што викају трчећим, а кир-Тодорча та пред мене: – „Што си рад?“ вика. – „Што си се растрчаја, аџијо?“ Ја па: – „Прајим свадбу.“ Он на мене: – „Кога жениш? Кога удаваш?“ – „Удавам девојче ми.“ – „За кога?“ – „За Ђошинога сина Димитрија.“ К’д чу овој, он тике викну: – „Не! Не да запалиш чедо!... Они су у кућу како Турци: ће се потепају сас ножеви и пушке син и татко: свекрва се бели како анама, па ће ти и чедо набели... Ако си аџија, ако си крисјанин – не! јербо у туј кућу... јес, у туј кућу... блажу82...“ Тике нана ми покри очи сас руке и викну: – Туго... блажу! – Блажу, аџике, блажу. Јербо ја мислим... ја знам дек кир-Тодорча неје тај човек кој ће да л’же? – Заш’ па да те л’же... Блажу! – збори нана а јоште не скида руке од очи. Ништо више да неје рекнуја татку ми, салте овој једно, блажу, па виће доста. Како Турци, како Цигани блажу!!... Јес, чедо. У турско време ако би си ники Нишлија блажија, он би ни се видеја исто како Циганин, не како човек, како крисјанин. Сви пости постешемо редом како је сам јединак Бог наредија, па и среду и петак. Па за тој си ни онаг и било добро, а с’г... – Ете, од овај дан, – вика ми татко, – фати фетиљ, па од памет ми тој не искаче, море како шашав идем, жива ми наша чеда! Јербо, вика, заш’ да ме л’же кир-Тодорча? Сас њега несам бија у ортаклак; сас њега несам ишеја на аџилак; сас њега несам у комшилакта да ништо међу себе имамо. Ама и ако сам си чуја овој, ја не би растурија свадбу. Не би, аџике, две ми очи! Не би, жи’ ми Бог! јербо сам човек. Сав би кабаат83 на мене узеја: заш’ несам гледаја,

172


заш’ несам питуваја онаг, у време. Ручаја би се што си дадо красно наше чедо у циганску кућу, што се сас Циганина опријетељи, а ич ништо не би правија. Ама к’д видо ђирит сапун, на главице црни лук, па калуђерско џубе... Да ми је сав Ниш дошеја да рекне: туј си је добро; да ми је кир-Тодорча пришеја зборејећи: л’жем, аџијо, – па би напрајија што напраји... А, симсиле му циганско! – ружи татко и узе та сас зуби... А нана салте: – Туго, блажу!... Ђојем крисјани... – Крисјани!... Да ми је пријетељ човек, да је крисјанин, оће ли ми прати овна сас лук на рогови? Лук на рогови!! Што је тој? Инат ли је бија, ели маскара, ели ника шала? Ама к’да је свадба неје место ни на једно, ни на друго, ни па на трећо. А ја? Слушам и тресем се. Татко се ућута, а ја узе кротко да зборим: – „Блажу!!! Зар је онај срамежљив Димитрије – Циганин?... А, кир-Тодорчо! Ако си излагаја татка ми, душа ти не излегла на уста, но...“ IV Па не ли ти, керко, ја одболува. Истина, несам била у легало, ама стану како вејка. Нана ме просипује, лекује, имаше, јадна, стра од тропљику.84 Мрвка, па узеше да ме тражу, а татко ми на свакога ману најде. За једнога ћосав, за другога модроокаст, за трећега малечак па дебел. Ја пак мислешем: не ли неје Ђошин Димитрије: Тане, Ване, Спира, Сотир – еписи бир.85 Помиње татко при нану бећари, што ме мене тражу, наоди ги ману, к’д за Миту Ђуринога: – Д’и’м, аџике, да видим какав је ублизо. И ћу да видим како збори, како вика муштерије; а таман и ја сам аџија, и пријетељ. Митин чича аџија. Отиде, виде га, каза на нану ми овој: – Аџике! Момче је убаво, убаво, а мустаћи га салте мрррвка ж’гнули, ама познава се што ће да има големи мустаћи, почем су га ж’гнули јоште с’г, јербо је млад, од нашу Марију да је поголем две три месеца, више неје. Нећу си, вика, дадем девојче за ћосавога, ни за малечкога па дебелога, ни за модроокастога нећу. Ћосав, вика, дор је млад свакојако, а кад остареје, а оно како да се обукла у чешире баба. А малечак па дебел, вика, тој си је чутура86 за туцање кафу, а ја си чутуру имам, та што ми треба јоште једна.

173


И што ће ми, вика, зет модроокаст? Модра си је боја за фустани, не за очи: после да су ми и унучики модроокасти. Нећу. А Мите Ђуриному очи – црне трњинке, па како филџани. А бој87 му је, вика, аџике, како онеј селвије,88 што сам ги виђуваја преко моро к’да сам ишеја на аџилак. Убаво си је момче, вика, убаво! Е баш ме, аџике мило за њег’. Па што збори у дућан – мани се! Да дадемо Марију за њег’? А? – Тој си је, вика нана, твоје аџијо. Не ли викаш што је туј добро, да гу дадемо. – И таман, вика, аџике, и њега си је име Димитрије, та да си неје жал Марију за онога. Збори татко, а ја не турам уво при врата а све чујем: тол’ко вика. Да л’ па максуз викаше, е га би ја чула што си је момче и јако убаво и добро, не знам. Тике на тој ми приличе. А ја кад овој чу, узе и да се чудим и да мислим: „Полеј, полеј! Татко ће ме баш истина удава! Њега га је мило за Миту Ђуринога, тој си је доста: за мој милос’ ич не бригне! Куде сам па ја за удавање?! Д’ идем за Миту а у мисал сас Димитрија да се мајем. Неје. Ја си несам за другога. Ја сам си салте за Димитрија.“ Такој си сама у мој памет мислешем. А истина: сас Димитрија сам била дајма.89 Сас Димитрија легашем (у мисал), сас Димитрија спијешем (па у мисал), за Димитрија снијешем; сас Димитрија одешем, сас Димитрија зборешем, и Димитрију казујешем кол’ко ме мило за њег’, и кол’ко ме жал... И к’д чу што збори татко а мене ми мука, и жал, жал, па узе та се како малечко дете заплака, и зарима, и туцам се у главу, у груди – исто како онуј вечер к’да ми се свадба растури. „Да ме удаде за Миту Ђуринога.“ мислешем. „Што ми је мен’ тај Мита Ђурин? Што ћу па ја тому Мите Ђуриному? Неје. Салте тој неће да бидне. Не ме је више стра од татка, ич ме неје стра: оћу да искочим јутре собајле, па ћу му њем’ кажем: – „Ете, бобȁ!90 Не ћу се удавам.“ Ако се расрди, ш’ ће ми работи? Ће ме тепа... Кешке берем да ме утепа.“ Туј вечер плака и при снају ми и при нану, а не ги каза што сам намислела. К’д би собајле, а ја ајт’ та на куде собу при татка, и виће се фати за резу: не ме је ич стра!... Тике та устукну. „Како ћу,“ помисле,“ за моје удавање сас татка да зборим? Збори ли се тој сас татка? Ууу! чуваја Бог!“

174


Тај дан несам се утешила: плачем и пред нану и пред снају ми. А нана: Салте, вика, чедо, плачеш та губиш очи, ја тој не смем при татка ти да кажем; а и да смем, нећу: ти ћеш му заради своје плакање и нетејање излегнеш из срце, а он ће си па учини што је намислеја. И заш’, чедо, да нећеш, заш’ нанино девојченце, заш’ нећеш за убавога Миту Ђуринога?... Тебе те је, белки, јоште мило за Димитрија... А? – Не ме је мене мило за никога, – викам, и зацрвене се како к’д печем питу под вршник, па сам при огањ. Пусти срам!... – И да те је мило, вика, чедо, каква фајда? Не ли си Димитрије има жену, нанино девојченце?... И тебе те треба да је мило што се лошо онодило и свадба растурила: у кућу куде је Димитрије блажу, неје мало. И тебе би те облажили, керко!... Како би ти онаг нана доодила... И да те је мило: Димитрије неје бећар, што ћеш... Ја тике излего из одају, и не знам што сам онаг мислела. После пред снају ми: – Оћу си излегнем при боба ми, та да му кажем што ме неје мило за Миту. – А стра’, Марике? – Стра сам си загубила. – А срам? – И срам сам си загубила. – А памет?... – Кешке и памет да загубим па да идем кроз мале како онај дели-Фатима! – и туј па узе да плачем, да плачем, и најпосле каза на снају ми, што ћу си рипнем у Нишаву. Ама не ли искашем да рипам заш’ не ћута?... Снаја ми се тике уплаши и једнаг отрча та каза, ама не каза на нану ми, да си она од овој не фати фетиљ, но на стринка-Таску. А тај стринка-Таска што је била! Сас деца, дете: сас девојчики, девојче: сас жене, жена; сас старке, старка а сас мужи, муж. Две ми очи, и сас мужи је могала. К’да је сас деца, игра се; сас девојчики, збори за бећари; сас жене, за деца и кућу; сас старке, за цркву, на кога ће се скоро кусне пилав, кога однесоше у Горицу; а сас мужи, кој си је скоро бија у Стамбол за стоку,91 што је донеја, кол’ко је пазарија пред Бајрам а кол’ко пред Велиг-дан... На стринка-Таску ми снаја каза за Нишаву, а она ете ти гу отутке дори трчећим; а пред мене божном ништо не зна.

175


– Што ми работиш, вика, Марике? – и узе та ме пољуби. – Како па што работим? – дори викну на њума, и узе та обриса оној место куде ме пољуби. – Заш’ се, ротке, на мене срдиш? – Не се срдим виће на никога. А она узе да ме милује и да збори онакој како на деца: – .. ȁ, стлинкино гугуце!... ȁ, маценце!... ȁ, цуцкице!... ȁ, Малијо, мека мамудијо: оћемо л’те тебе, стлинкино, удавамо за онога ууубавога Миту Ђулинога?... – Јес’ па! – прозбори ја и жално и срдито. – Ће ме удаде мој боба там’ у Горицу. – Ууу! – узе она та се зачуди. – Ти могаре чешкаш, а оно се рита! Не мој, мајке, да си така... На кога правиш инат? – На боба ми. – На бобȁ! Брë! Брë! Брë! При мене си од како си, а до с’г несам знала кол’ко си паметна! Бре! – Салте на боба. – Не ли ти реко, вика, јако си паметна: твој га памет нема одовде дори до Стамбол. Брë!... Ама салте ми кажи што ти је крив боба? Не ли је Ђоша прајија маскаре, ђаволи се сас њега маскарили. – Заш’, стринке, кунеш човека? Шалија се. – Ајде, вика, виће на свадбу се шалија. Ама заш’ се тепа сас сина? – Тој си је л’жа. – А заш’, вика, блажи? – Тој си је јоште поголема л’жа, – викну тике ја. А стринка-Таска: – А заш’ си ти, Маријо, станула тол’ко бесрамна? А јааа! К’д ми тој рече, у лице стану како панџар, ништо друго. – Узела, вика, па сас мене како сас Зојкину Красу ели Чучку Сику, своје другарице! Е што ти приличе, мани се! А ја рипну да излегнем, ама јес’: фати ме како сас ченгеле, па милује, љуби и збори, ем како жално узе да збори: море, неје за Миту Ђуринога, што истина беше јако убав, но би ме сас њојно зборење обрнула да се удадем за Станка Сркало што правеше сас њега комендију цел град... Збори, досећује се, и тој све за нану ми збори.

176


– ȁ, ђул-Марике! ȁ, шебој-Марике! ȁ, каранфил-Марике! ȁ, нанин ти бисер! ȁ, нанини ти дукати! ȁ, нанин ти ђердан, ȁ обоци: не ли те је жал за оној кротко јагње, за онај благи ошав, за онуј мученицу што је заради тебе станула како вејка, што се од гајле за тебе погрбила, па како да има сто године... Досећује се, што ти се не сети, што ти не прозбори, па све жално и пожално, па све за нану. А мене ми слуза слузу претица, све се више ражаљујем и плачем, па тике најпосле, плачећим: – Аман, стринке! Нак прају што прају, ја ћу си ћутим. За нанин ми ат’р ћу си појдем ћутећим не за Миту Ђуринога, ного за Станка Сркало. Оћу! Ћу се за нанин ми ат’р удадем па макар трећи дан умрела. – Нећеш, вика, стринкина, да умреш. Не. При онаквога доброга човека ћеш се напрајиш како лађа. Оћеш... За Нишаву више не мислешем, но си поглеђујем у голем кован дукат – нишан ми. А татко ми рад, рад: што ја салте ћутим, њему се чини да ме је за Миту Ђуринога јако мило. Ич ништо не зна дор не прими нишан кол’ко сам се туцала, нити пак знаје по нишан како ми је, кол’ко ме боли у срце, кол’ко ми је мука, и што ме је жал фатија исто како зубни болес? И Мита Ђурин узе да дооди сас друсто му, кумашини, родови; па се у недељски дан фаћаше оро, а ја.. Не излегнем при младожењу ми, еееј! дор ме не премора снаја ми... – Ајде, Марике! Обучи се па искочи. – Ш’ћу се па обучем! – Па зар ћеш таква да искочиш? – Несам шашава да искочим у шалваре у што сам мила судови. – Обучи, Марике, онеја пембе шалваре... Што ти приличууу!... – Јес’ па. Пембе шалваре... За кога да се обучем? – Немој, мори Маријо, да си така. И најпосле узнем та ништо обучем, а нити се закитим нити станем спрема огледало. К’д изнесем да предадем шикерлеме и воду, јадан Мита гледа ме, а ја се нигде преко њигову главу загледам, еееј: кроз пенџер па чак у башчу. А к’д предадем и кафу, ја станем у нико ћоше на очи...

177


–Заш’ се, чедо, никако у дувар заглеђујеш? Погледај у Миту за нанин ти ат’р, – рече ми нана усујле. – А ја? За нанин се ат’р удавам, па за нанин ат’р узе та у Миту погледа... Убав. Не ме мрзи на њега, ама не ме је ни мило. А к’да би ники могаја да улегне у срце моје, нашаја би га како лојзе једнак после брање: лисје је на гижу,92 ама не га има гројзе – па жално... Несам била кол’ко напред под нишан, јербо татко грабеше да се попре венчам. А што ми Мита прати аљине за Цветнице, за причес’, мани се! Од алев џанфес шалваре и кафтанлак фустан; па душанку од ђувез атлаз; па фес и срма-пусћул; па стамболске жуте папуче везене сас злато!... Туго! На Цветнице црква пунач’чка, а од тол’ки нишлиски девојчики најубаво беше обучено Аџи-Костадиново девојче, Ђул-Марика, ја – ама нафиле: не ме је било мило ич за ништо. А што ми татко спраји чеиз! Туго, душеци! Туго, јоргани! Све селемија! Све телија! И кол’ко ми ката аљине спраји напред, још тол’ко с’г, па све убаво, па све красно, све од Васка Стамболију, рођенога брата на Дору Стамболију и на овуј КираТану; а он си је стоку доносија све из Стамбол; дућан му беше у чаршију први, исто како с’г на Туре Ване. Такој! А што год ће си ми купи татко, он пишин на нану: – „Нака се донесе дом’, па си узни од оној што бегендише Марија.“ Не бутам се у долап, а све чујем, тол’ко вика... Туго!... Све беше за прикажњу! А што ми бе’у убави чеврики, па јеглаци: ники сам везла кад бе’ под нишан за Димитрија, а ники јоште к’да сам ишла у мајсторицу... На честито ми дојде цел град, викају ми честито и гледају по мој чеиз и по моје аљине – чуду се. А и ја се сама у мој памет чудим, и мука ми: „зашто,“ мислешем, „боба ми с’г спраља овакав чеиз и оваке аљине к’да му овај зет неје како онај...“ А што ми Мита прати черкез – салте срма! Око шију и око рукави и низ пазуке везена шемшета. Па човааа! Кој зна кол’ко си је гроша бија аршин. Све беше убаво, ама нафиле, к’да ме мене неје било мило ич за ништо. Ће ме венчају. Поведоше ме у цркву, а моји очи... Божном јутре ми венчање, а ја се с’в драги ноћ несам утешила. Воду ме, а ја... Сефте сам тај дан на сокак искочила, па би погледала ћу ли си видим Димитрија, а несам могала да дизам очи – млада невеста. А када би нико пиленце летејећи прозборило: „И Димитрија је жал за тебе“, ја би се онако жална од радос’ насмејала. Ама ич!

178


Удадо се. Туго свадба!... Туго презив... На презив ми бе’у сви родови... Татко, мајка, кум, стари сват... А што ти не доби’!... Калајна, па калајлије! Санови, на санови капаклије! Па тенџере, па тепсије! И два мангала! И три гевгира од бак’р! И четири шавдана голема! Па стамболски леген и јебрик! Огледало од кума ми големо, из Стамбол, наокол салте цвеће, и девојчики – шарено!... Од татка ни дојде софра-тепсија – око њума рат да седну петнаес душе! Од брата кот’л – у њега колај да прекрсти ноге муж висок како топола!... Од чичу ми тепсика, од стринку ми тепсиченце. Од тетина ми котле, од тетку ми котличенце. Од родови тенџерке, па мафишлаци... Четири сам мафишлака добила... Па чорбалаци, па панице, па шишики, па чаше, па чашке за ракију; па филџани, па зарфови салте срма.. Свашто! Пуна кућа! Па што доби други дарови! Па дојдоше ни таман десет погаче, па четири големе тепсије татлије, па две тепсике баклава... Туго!... Ама и ја несам остала у посмешу, јербо што ми бе’у бошчалаци, што пешкири, што чарапе: како да неје ткајено; како да неје ништо у руку узето, ного изникло и исцавтело, како цвеће у башчу!... Пројде ми свадба... А што беше зборљив Мита Ђурин, човек ми, мани се. По с’в ноћ не заспи, но ми све ништо збори, све ми казује кол’ко ме милује, и што ме је видеја један пут у обор при Чучку Сику, к’да се сас девојчики играшем каменчики93 и топку.94 Видеја ме из кумашинову му башчу кроз проваљен дувар, и једнаг, вика, било га мило за мене. А мене ме, слушајећи Миту, пишин бидне мрвка мило за њег’, јербо ем је убав, ем венчање ми је, па тике једнаг се па сетим за Димитрија, и дојде ми на жал, искам да се заплачем а срам ме, стра’ ли ме је од Бога што при мужа ми за другога да плачем... не знам заш’ не плачешем. А у јутру, к’да га посипем и помогнем му да се обуче, предадем му кафу па га испратим на дућан, ја узнем да дизам легало и најдем под јестак – шесет паре: оставија ми да купим за подручак ели пењерлије ели симит. Ама што ће ми шесет паре? За десет паре беше симит еееј; нишлиски симити били су за прикажњу: буди су бели, туј су големи – мани се! А ја изручам пењерлије што си ми ги свекрва купи, а овеј паре остављам све у једну кутију од тане алву, што сам гу измила, измила: за месец ли за два тај се кутија напуни!

179


А преко дан, Мита ете ти га та из дућан: божном ништо дом’ забрајија, па дојде да узне. Он казује тој на даду му, а она узне та се осмишка и вика: – „Ако, дадин! Иди у собу та што си забрајија узни.“ – „Несам ништо забрајија“, вика ми мене к’д улегне у собу, – „но ми се науми да те видим, па узе та и чичу на дућан излага што сам ништо дом’ забрајија.“ Туј ми збори, виће што ми збори, па извади испод појас фишек сас шикерлеме, ели ништо друго благо за ручање, па онаг па отидне на дућан. А ники вечер к’д дојде из дућан, он на мајку му: – „Аман, датке, што сам данас проодејећи кроз чаршију видеја у Васка Стамболију убав лаураћ! Ако ли да узнем од њег’ на Дику (сестру му девојче) за један фустан?“ А дада му се па осмишка и вика: – „Ако, даткин. Ама немој да ми проминеш Марику: на обедве узни од један топ.“ А њему како је, мани се; и мене ме за час дојде мило, јербо, не ли ти, чедо, реко: ем је убав, ем је добар, добар, ем – венчање ми је, и па се сетим за Димитрија, та ми се врне у срце жалос’. Ако види убави шамичики за врзување главу, ако убаве папучкице, он па у вечер казује на мајку му и па питује да ли да узне на Дику. А дада па: – „Ако, даткин. Салте ми немој проминеш Марику.“ На обедве узни једнаке. Дор је Мита дом’, ја узе да не мислим тол’ко за Димитрија, а к’д неје: други мисал немам. Па си кришећим и онеј моје песме... „Лали ми, лали, мој Димитраћи“... Ели: „Лети полети, славеј – пиленце, Та си ми падни татку у башчу.“ Ели узнем та нову вадим: „А што сам ти, Боже, тол’ко сагрешила, Та ми узе, Боже, моје славеј – пиле? Пишин ми у пролет славеј си појеше, А с’га ми, ете, вије кукавица...“ Вадим од себе жалне песме, појем и плачем, ама кришећим од свекрву, од з’лву ми, на приличе ми, што и од саму себе кријешем. Такој, такој, па пројде гоџа, а ја Димитрија ич не видо. Свекрва ми и з’лве запазише што имам у срце ништо за Димитрија та га

180


ружешеју. Ружу и њега, и мајку му, и татка му. А кад ће ме поведу у таткови ми, заодешеју сву малу салте да не прођу куд Ђошину кућу. А он, Димитрије, свако јутро и при вечер, к’да је време на посипување цвеће у башчу, укачи се на тетинов му чардак, што беше убав, висок како овија чардаци... Фрљи, ротке, очи кроз пенџер: Ене! Онакав... Онај си је чардак Сотираћев, овај пак други Николаћев, с’г, пишин аџи-Ђокин беше. На такав висок чардак седне, па се спрема нашу кућу обрне, е га би ја кроз обор прошла, е га би по башчу цвеће посипувала, е га би ме он видеја... Запази и тој свекрва ми, па га ружи, ружи, и не даваше ми да из собу искочим, дор си је он на чардак. Пројде, виће не знам баш кол’ко пројде, а тике ете ти гу једна жена та ми збори за Димитрија усујле: – Димитрије Ђошин неће да може без теб’; ће си, вика, умре завалија за тебе. Ја ћутим, огањ ми се качи уз грбину и уз образи, а мене ме неје жал’, но ме никако дори мило, ништо ме како на смејање обрће... зар што сам чула куде ме неје забрајија, и што неће да може без мене. Пројдоше две три дни, ете ти гу па: – Милујете, вика, јако те милује. А мене ме мило. – Мерак му је... да те види. – Ууу! стринке! – узе ја та се зачуди. – Ш’ ће ти бидне... салте да те види... Око мене се обрће соба... Ћутим. – Нак те види... а? Што има... При сокакња си је врата... Ич се и не двоуми: не теја. ... и па дооди, па тике мене усујле: – Димитрије те јако милује... Неће си може без теб’... Пушти ми тија речови, па тике од свекрву ми иска божном подношке, други пут брдо, трећи јурнек95 за јеглак. – Каква си је овој жена? – вика си ми свекрва. – Казује што седи чак на Стамбол-Капију, а дошла да тражи јурнек за јеглак при Жожину Капију. Ако ми дојде јоште једанпут, жи’ ми Мита, ја ћу гу искарам: јербо брдо и јурнек тој си гу је салте пригода – она си за ништо друго дооди, – збори свекрва ми, срди се, и све у мене гледа. А јааа!... И дојде ми, дојде да гу кажем, па не гу каза.

181


Пројде читава недеља. Свекрва ми отишла у комшилак сас работу, з’лва при девојчики па сас работу, а ја дом’ сама самач’чка; тике ники та на сокакња врата: чук! Пита који је, извади чивију... Онаја!... Дојде сас мене чак до кућу, па тике: – Ђул-Марике!... Димитрије си је при сокакња врата... Салте иска да те види: ш’ ће ти бидне?... ... излезе, аја, аџамија, узе да се двоумим. „Е лида искочим?... Ако ме види једанпут, истина: ш’ ће ми бидне... Срамежљив, не ме је гледаја пишин, па га зар жал... Ја ћу сам у обор при сокакња врата, он ће си ме проодејећи погледа... Ама, с’га неје бећар: ја па имам мужа... Да ме чује муж...“ Тај дан несам излегла. Јутре дан, па ми је свекрва у комшилак сас работу, и па з’лва ми при девојчики сас работу. Несу ме остављале саму никад, а с’г два дана, једно по друго!... Тике ники та на сокакња врата кротко: чук!... Онаја!! – ...излегни, Ђул-Марике!... При врата си је... А ја обучена, обучена, закитена, јербо јоште половин сат па ће акшам,96 к’да се чаршија затвара и к’да ће Мита да дојде од дућан на вечеру. Појдо по онуја, тресем се, па тике ми се учини како да ме Мита жално викну: Маријооо! та једнаг чучну на траву, покри лице сас руке и ста да плачем; а онаја ме диза, вика да идем – тике свекрва ми.... К’д дојде, Бошке! Несам чула ни капиџик, ни па одење... Дори одлете та тури чивију, па т’г онуја сас једну руку фати а сас другу сас бастун (куд најде бастун не знам): по грбину, по крстетину, и јоште по доле... тепа, тепа, а онаја вије и узе се отима, бега... Свекрва ми по њума трчи, тепа и збори. – „Кучко“ Могарице! Искаш ми кућу посмешиш; искаш ми сина ражалиш... Какав би ти фустан даја Димитрије, не знам, а од мене све ти модар па сас зелене грањке.“ – Ооо! Ашкосум, Ђуринице! – узвикну домаћица задовољно. А аџи-Настасија прихвати: – Аферим, и Бог да те прости, Ђуринице!... Ама с’га си је право, Севетке, да гу попијемо за душу по чашку лимонију. – Право је, аџи-Настасијо! А виће си је и време за ракију. Васка је донела „лимонију“, служи. Старе с домаћицом пију, а ја и Јола погледамо се и смешимо се. – Заш’ се смејете, девојчики? Е ли што си је овај убава лимо-

182


нија за Ђуриничину душу а нама у гушу?... Ако, смејте се ви нама, а ваши ће млађеји вама, ми за ваше смејање ич не бригнемо – говори Ђул-Марика па испи чашу, узвикну „фала ти, Севетке!“ и настави. V А један дан... Седела сам у таткови ми читаву недељу сас Миту. И Мита туј спијеше, одотле идеше на дућан, и па туј дојде на вечеру; а ручак му се носеше одовде сваки пут кад год смо у таткови ми на гости. Један дан, прокашља се татко пред сокакња врата. Неје имаја адет да чука у врата више но салте један пут, а к’д виће чује л’лане ели папуче кроз обор, иде ники да му отвори, он узне та се прокашље: салте да не питујемо који је, но једнаг да отворимо. Један дан баш пред икиндију прокашља се, а ја отрча да отворим. Улезе а не ме погледа. Познава се што ништо има, зацрвенеја се у лице. – Дај ми, вика, аџике, онај други појас. Нана излеже. – Изми ми, вика, Зојке (снаје му) јеменије. Стануја сам сас једну нигде у каљиште. Снаја отрча. – Донеси ми, вика, Маријо, онај фес што си је у голему собу на кал’н. И ја отрча. Мрвка, па нана ми виће држи појас а татко се обрће, опасује се. Ја сам донела фес и турила сам га на један јестак на миндерлак. Снаја му измила јеменије, и намести ги за обување у собу на орозан. У таткови ми беше измећарка дајма, ама за што: да помогне нане око готвење, око месење леб, прање чемашир; а метење и судови тој си је било моје и снајино. Татка пак сви слушашемо; а чим дојде дом’, Бошке, оно си је у кућу никако другојаче – познава се што је туј домаћин. Спраји се па отиде. – „Куде ли ће? и што ли му је?“ зборимо и поглеђујемо се; а тике отутке та пред сокакња врата три пут: чук! чук! чук! – Чича-Коле! – и отрча та отвори.

183


И тај Чича-Коле, брат од чичу татку ми, неје чукаја у врата, но сас бастун у калдрму трипут. А ники неје могаја како он. Никако: чук... чук... чук... И бата-Сотир толико пут та у калдрму сас бастун, и па један ми брат од чичу; ђаволи, правешеју максуз такој, е га би ја помислела што божном чука чича-Коле. Ама ништо, несу умејали како он, јербо кад отрчим да отворим, ја при врата: „Кој чука?“ А кад се гласу и ја отворим, њим ги мука што несу могали да ме преварају. Чича-Коле неје чукаја у калдрму што га мрзеше да одговара, јербо је зборљив, зборљив, но салте од чукање на врата да не фатимо мерак кој’ ли је; знаш, турско време беше. Улезе. Фес му баш до уши, како сваки пут; од напред му џубе подугачко но од натраг, на грбину му се подигло; оди кроз обор, питује што работимо и све сас бастун: чук, чук... Пољуби га у руку и нана, јербо је од татка млого постареј. Стар јако беше. Чини здраво живо сас нас, па једнаг: – Отиде ли аџија, аџике? – Отиде, афендаћ,97 ама не знам куде. – Неси питала? Ни па он каза?! Еј, звер! Еј Турчин! Да је отишеја за нику малечку работу, ајде, ама овој си је големо, дибоко. – Аман, афендаћ! Што има? – пита нана и узе да се тресе. – Што? Да ми прошћава твоје лице, аџике, онај могарац, Ђоша, отишеја у Господина та му рекнуја да у ники недељски ели добар дан прокуне аџију у цркву пред сав народ. Тике туј јадна нана: – У, туго! У, леле! У, Бошке! У! У! У! – и седе на миндерлак не гледајећи што је чича-Коле на ноге. – Туго! Туго! Заш’ с’г да иде у Господина к’да све пројде? Туго! У! У! У! – збори, клати се и тури руке под ложичку. – Заш’? Што ће му Димитрије умре, за тој. Фатило си момче тропљику98 за нашу Марику... А јаа! Дори узе да вијем... Забраји што имам мужа... – Куде ће па он да може сас девојче на Кршено Чело? Какав је Кршено Чело такво му је и девојче: Шопови, Бугари; а Димитрије је асли Нишлија – бата!... За нашу ће си Марику умре, с’в народ казује... – Аман, афендаћ, немој више! Зар не видиш што ће ми се девојче утепа... А ја истина туцам се и вијем.

184


Чича-Коле пак, дете, ништо друго; што у чаршију чује, све ће си при жене прикаже, н’ уме ништо да сакута!... Јако стар беше... Па и овај дан такој. Таман ми се огањ у срце беше сас пепел прекрија, а чича-Коле га раздува та мани се. А нана пак од овај абер дори се разболе, и одеше по кућу како шашава. – К’да ми татко чу што напраји Ђоша, једнаг отрча у Господина, даде му паре виће колико му даде и рече: да прокуне онога који је крив, не помињајећи никога. Господин пак беше Грк, та поган за пару мани се; Ђоша му попре рекнуја, а он прокле онакој како му мој татко рече. И што би? У нашу кућу ништо. На Ђошу се, долеко било одовде, кућа затвори, затре му се, долеко било од свакога, све до корен. Тој си је било Господиново проклесто у цркву, неје ништо мало. Пишин му умре... ама он неје умреја од Господиново проклесто, но од дертови за мене... за мене си фати тропљику и умре Димитрије... Истина неје умреја једнаг, но гоџа ми ти пројде, ама пак за мене умре... Но се салте чудим како ја од онол’ки жал не умре... Зар што ми јако добро при Миту беше... Другар добар, свекрва добра, з’лве... А, лелке, туго! Димитрије си јадан умре, а салте се један пут сас њега срето... Болан, болан, једва идеше: срете ме кад идешем са свекрву ми у таткови, па ме гледа, и ја у њигови очи погледа и тике ми застаде ништо у груди, запти ме, не могу да дијам, не могу да си душу повратим... У! Чуваја Бог од такву муку свакога!... А к’да чу што је умреја, а ја дањом како камен, а ноћом, к’д Мита спије, плачем, плачем... Ама нећу више за тој. Три дана да зборим па не би могала дертови ми да кажем; а да сам писмена: Што је гора, да је лис’ артија, Што је вода, да је мурићепа – Па не би могала јади да испишем. И јоште на кога се од Господиново проклество познаде, ћеш се зачудиш. Ете, на кир-Тодорчу, знаш, на онога кир-Тодорчу што ме мене мрзеше на њега? Умре му девојче, Агна, убава како ружица, како љубичица; и млоги му жал јоште дојде на главу... А онаг сам чула што све оној тај кир-Тодорча напраји; јербо при татка ми је зборија лошо за Ђошу, при Ђошу пак за мојега татка. Зборија што ће си он, Ђоша при тол’ки свој мал, при дућани, при куће, при лој-

185


за, од својега пријетеља Цинцарина бидне пред Нишлије у посмешу: и за чеиз, и за снајине аљине, и за једно друго. Ђоша пак, поган, мислејећи да ми је татко истина како Цинцарин, та неће заради на зета му мâл да растура свадбу ни за ништо јако големо, а никмоли за ђирит и лук, узеја да га за инат мрвке расрди и пред Нишлије попре посмеши. Ама татко ми, видела си, не беше Цинцарин, но асли Нишлија – те не теја да трпи маскаре. А заш’ је пак кир-Тодорча лагаја? Е га би се пријетељи скарали и докарали да се свадба растури, та да си туј удаде, куде је и мâл, и момче и добро и убаво, за Ђошинога сина Димитрија да си удаде он своје девојче, Агну, што беше онаг стасала за удавање, како петровка јабука око Петров дан за ручање. Ама он једно, к’смет друго: Кршено га Чело претече. А било ли је овој истина, не знам, тике мене ме беше жал за њигову Агну, ако сам овој чула. Истина несам чула ни од татка ни од мајку, но од жене, ама па ми прилега да неје л’жа... Неје. Јербо заш’ ме пишин онол’ко на њега мрзеше. А за Димитрија ме беше јако жал, дор нема дете, а т’г... Сас Митин милос’ сам се салте замајувала, а прокај дете узе да си забараљам мој севда, да не мислим све за њег’... Дете! Има мушко чедо, убаво, красно, да се прекине човек за њега, за приказ... Има дете сас модри очи, две ми очи, модри!... Бело, убаво... Друго си је човек, друго чедо. Од чедо ништо на свет поблаго, ни па поголем милос’... Како с’г да га њега гледам!... А један дан, како да је било јучерке, такој ми је овој у памет. Пролет. Велики пости. Чедо ми је Сотир од пе’ шес’... рамно шес’ месеца имаше. Слунце греје, греје, па дори прежижа, та обрнуле спрема њега бабе грбине; дрвеће исцавтело, па како да је по бадем, шефгелије, црешње и сливе, што се по башчу и па по обор на редови белеју, пало иње; мислеја би човек да си је иње, да се не зеленеје по обор млада травка како зелена черга; а по траву белеше се цвеће од бадем, што је виће прецавтело и опало, па ти приличе како да су по туј зелену чергу били цветови, ткајени на прсти. А зумбул пред кућу, око голему ћошку куде седешем тај дан сас комшике, сас нану ми и з’лву девојче, исцавтеја, исцавтеја, а који је пак катмер, њигове су луле посрнуле исто како цветови на шарош-каранфил. А ветар ете ти га тике та на ма’ на ма’; ветар меришљав, од пролет, што га Турци викају бе’ар, дуне, ама кол’ко? Како да ти од нигде долети сокол па тике сас крила – једанпут. Дуне, а ти отвориш уста да ти

186


улегне у душу мирис од цвеће на дрвеће и од зумбул, измешано, што ти од њег’ дојде дори тужно на срце. Ветар дуне а разлету се бели цветови што су прецавтели, и падају по ћошку куде сам ја сас комшике, нану ми, з’лву девојче, сас дете, пада по наше косе, шамије; а оној моје модроокасто, Сотираћ, гледа цвеће и радује се, шири рукичке како да иска да га фати, а к’да га закусне ветар, он не се заплаче, но се смеје, смеје, како да га ники тугичка. Убаво време, убаво. Пролет. Работу виће у њиве и у лојза. И свекрва ми од собајле у башчу: садила арпаџик и бели лук, сејала ћеревиз и магданос99 и пазила да ни Миле Кршена Грбина (он ни лозу резаше) убаво осмалаци ореже. Орезаја ги, а з’лва ми девојче врзала шишики да си у њиjа капљу слузе од лозу, та да си jе за косу и њума и мене. Једнаг по ручак. Слунце, слунце. Развикали се пред кућу по сливе врапци. Развикале се кокошке, носу, а нам ни мило што ће си имамо за мастење и шарање за Велиг-дан све тазе... Гугутке стале на сепетке, што су под чандије над ћошку куд седешемо, па се спрема слунце пипају и викају гугууу-то! гугууу-то!... „Један, две, три...“ бројимо, па кад избројимо повише од седом, а нам ни мило, што се неће време промени, што ће си бидне убаво кад идемо на Панталеј да се причестимо... По ћошку аср’а, па озгор килим, наокол јестаци, а жене поседале на шарена шиљтета, старке испружиле ноге а обрнуле грбину спрема слунце; младе седу како на младе приличе, а све работу, грабу, која кошуљу, која чарапе, на домаћина, на сина, на дете, на сам’ себе; ника граби за причес’, а куде су се виће причестили, за Велиг-дан. Из комшилак чује се разбој ели мотање цевке: грабу да свршу ткање, та да неје разбој у собу преко Велиг-дан... Сви работу и грабу, па и ја. Ја пак на првенче ми, тога Сотираћа спраљашем кошуљку. Баба му (таткова мајка) одсекла за кошуљку од најголему трубу, неначету, а тетка му гу, сестра таткова, сашила; с’га пак прајимо гу од црвену свилу пупке100 около шију и око рукави. У мене је један рукав, у тетку му други, па грабимо која ће попре. И аљинке смо му спрајили, доламицу; и купија му татко у Васка Стамболију капу каланлију,101 од зелену кадифу па сас злато везену, како на турски деца; и купија му н’т’чке,102 црвене па сас зелени пушћулчики. Друга му пак баба (моја нана) плетеше чарапке: од белу пређу, турану на сумпор; а јурнек си је за прсти и пете узела од онуја стринка-Таску, убав јурнек, мани се, на наглавчики нашарани девојчи-

187


ки, а око ногу гугучики. Грабимо и радујемо се што ће га обучемо, и што ће га носимо и њег’ на Благовес’ на Панталеј – да га причестимо: мило не што ће си је од Благовес’ и он баш крисјанин... Он, туго! мој Сотираћ, модроок, с црне трепке, дугачке, густе, што приличешеју на замршен ибришим. Сас трепке се беше фрљило на татка му. Сотираћ, бел, убав, да се прекине човек за њега, за приказ: седи при бабине му ноге; на њега су си једне басмене шалварке, горе је на мактицу, па врз мактицу јелече, на главу му криво капче, кому је на средину, куде је сас конац убрано, пулче,103 а око тој пулче врзан конац, а на конац што ти неје: две три рупице од пофрљано решето, модро ђозбунџуче104 како шапица, донето од аџилак, па на њега залепен ладен,105 и од гуску тртка – да ни га не урочу... Задевају га онеја жене, а он се салте смеје, две ми очи никад не плачеше. На татка се фрљило кротко, на бабу, таткову му мајку, модроокасто, а на другу бабу, моју нану малечко. Беше никако дете кратачко, кратачко, а дебело. Узела та га задева боба-Настасија, што је модроок, што је малечак: а нана гу пак приказа што је татко зборија и како је наодија приготке на бећари к’д су ме мене тражили. Све гу каза, и за модроокасти, и за ћосави, и за малечки, тике ете ти га отутке татко. Остаји јеменије пред ћошку, и уоди, а ми сви на ноге, младе комшике љубу му руку, старе: – „Ш’чиниш, аџијо? “ Он на њи: – „Снолај на Господа!“ такој ни беше адет. Седе на једно шиљте и прекрсти ноге, па једнаг узе унуче му и поче сас њега: – „Дедин Краљевић Марко! Што ми работи дедин јунак, дедино мушко? – збори, ћеф му је што је мушко. – „Сотираћ ће си је, вика, јунак како Краљевић Марко. Не ли дедино мушко? Ако неје к’смет да бидне попре, оно ће се, вика, ти, чедо, тепаш сас наши диндушмани; ћеш се, вика, дедин дигнеш сас Нишлије спротив овија зулумћари; па ће си дојде Србија; па ће си је Ниш како што си је бија пишин, еееј к’д беше цар-Душан; па ће си на цркву звона бију... А, туго! Салте да дочекам да бидне Ниш Србија Слободија; салте, вика, да улегнем у нишевачку цркву једанпут к’д звона бију, па ако ћу једнаг да умрем. За ништо ти, бре моје унученце, бре дедино кученце, несам жудан, ни за ручање, ни за пијење, ни за мал, ни за паре, ни за аљине, ни за милос’, ни пак за пријетељи: салте сам ти, деткино, жудан за – слободију. А ако умрем, а не дочекам да чујем звона на нишевачку цркву, ја ћу си, 188


бре унученце, отиднем на онај свет сас отклопене очи: заради тај голем жалос’ неће ми се може заклопу.“ Он збори, а нама од њигово зборење ударише слузе на очи, и њему си се тике притресе брада; а Сотираћ не се смеје, но како голупче гуче, како да разбира што му деда збори, па му сас гукање на њигови речови одговара. К’д опази што смо се сви ражалили, татко обрну друго: узе да збори кол’ко си му је унуче благо, кол’ко убаво, што ће си бидне к’да порасне висок како селвија. Тике туј онај боба-Настасија: – Јес’ па, селвија. Ја га какав је малечак па дебел. Не ли познаваш, аџијо, што ће ти унуче бидне исто како чутура за туцање кафу. Татко се пак не сећаше заш’ га задева боба-Настасија, та вика. – Неје, Настасијо. Малечки па дебели несу чутуре за туцање кафу, но гумасти шимшири. А оваја па се задева (јербо врс’ му је била): – А како те тебе, аџијо, може да бидне мило за тој твоје унуче, к’да је модроокасто?... у! што ме мрзи на модри очи! – Мене ме па, мори Настасијо, мило, јако ме мило. – Модра си је боја, ете, аџијо, за фустани, не за очи. Туј се татко сети што је нана казала за оној, и узе та се насмеја из с’в глас, па вика: – Неје, мори Настасијо, преварала си се, јербо за фустани је црвена боја, па зелена, па жута, па ђувезлија, па морава, па пембе, а модра си је салте за зумбул и за – очи. Туј ћаше да пољуби унуче му у око, па се тике сети што не ваља, та се трже. – А ако ти бидне унук ћосав, та к’да остареје оно како да се обукла у чешире баба? Што ћемо онаг, аџијо? Жене се присмејаше и узеше да гу бутају, да ћути, нана пак салте сас очи на њума, а татко не се расрди но се па насмеја и вика: – Е, ништо, Настасијо: за тој ме баш ич неје стра’. Јербо сас бој и сас очи фрљија се на бабе, а за ћосаво нема на кога да се фрљи: покојному Ђуре Сотираћевому, деда бе’у мустаћи еееј! у мене, да прошћаваш, ја кол’ки су (туј се уфати за мустаћи и закачи ги поза уши), у татка ће му бидну исти овол’ки, не ли почеја виће да ги уврћује а јоште нема ни дваес’ године... Што има јоште, Настасијо? – Нема више ништо, аџијо.

189


– Е не ли нема, ја би ти с’га прикрајке ништо казаја; казаја би ти ништо салте да не постиш, ама не ли је посно, оно... бели лук ти у очи. Па не ми се задевај више око дете, око дединога Краљевића Марка. А боба-Настасија, татку ми за инат, погледа у Сотираћа, па викну: – Модроокаста Евдокијооо! – Ааа! С’г ћу, с’г, – гласи ми се свекрва из мутак, мислејећи што њума вика (њума си је било име Евдокија), а ми сви та у смејање. Боба-Настасија пак: – Ама, вика, зар Евдокија неје у башчу? Гласи се из мутвак... Што работи там’?!... Тике свекрва ми ете ти гу: рукави гу подигнути, на њума су чисте шалваре, ако је у башчу од собајле работила; обедве гу руке пуне; у једну тепсија пуна сас пуцке,106 што ти се виду како цвеће од дрвеће, у другу руку оканица сас вино, црвено како божур... А, туго! Ручање, пијење, смејање, зборење – дори при вечер... Такој си у нас Нишлије пишин беше, а с’г?... Бог да прости Димитрија ми! Четерес године пројдоше како јадан праји грнци, а ја још по ники пут узнем та мислим за њега, и дојде ми жал, и па потрисам му коске сас моју прикажњу. Бог да прости и татка и нану ми, и Миту, и моје ми благо првенче, Сотираћа!... Умре ми завалијица... Од уроци умре... од напољицу... баш га пресече сас очи једна Врањанка. А што беше тај Врањанка! У један се обор насмеје, у десети се чује. Млада, убава, онакој... и песма гу искочи. Јербо напред како би си ника ништо изручала, једнаг гу песма искочи, та од резилак не може да пројде кроз сокак... Бог да прости и други који сам данас помињала! Сви су при Димитрија одамно, салте одимо по овај бели свет јоште ја и аџи-Сотир, брат ми... А, мој младос’, и жалос’ и радос’!... А, Ниш, срма ђумиш – убав ли у моје младо време беше! Нишлије, севдалије!!... Ђул-Марика заврши своју прикажњу тужним гласом, са сузом у оку. Ућута, и одмах узе кафтан, кушак... – Јоште по једну лимонику, стринке. У зборење пројде ни време без пијење. – Фала ти, Севетке! Овај си је чашка за здравје на тебе и на твоји. Здрав си! – Да си жива, стринке! – Да су ти, Севетке, здрави сви, да Бог да! Здрав си!

190


– Дал ти Бог, аџи-Настасијо! – Здрав си, комшике! – Да си жива, Кира-Тано! Захвалила сам домаћици на дочеку а Ђул-Марики на њеној прикажњи; опростила сам се са старим, добрим Нишликама; разишле смо се. А знам да смо се једним мислима бавиле по за дуго. И знам да је Ђул-Марика уздисала, идући „дом“ сама, за прошлим временом, за доба својега живота, кад је без витих крила летела под небо, и машала се звезда, месеца, сунца, за доба младости, кад је мислила да „што год лети, све се једе“, кад јој се Ниш чинио леп, леп, кад је у очевој градини крај ђерђева певала и сањала дивне снове. А Ниш? Препорођен, други, више и не личи на онај Ниш из Ђул-Марикине прикажње... Али, не. Личи још по мало, и то тамо у Вароши, и на више, где се и сад ките за ухо босиљком старице кад у цркву пођу; где се и сад носе шалваре испод фистана; где се и сад шири кита преко феса; где се и сад излази у шетњу у роганли-папучама; где је и сад по градинама шимпшра високих као „сливке“; где и сад гугутке носе и легу се у котарицама обешеним испод стрехе; где се и сад причају прикажње уз вино „испод комину“ и леблебије или „пуцке“; где и сад комшике иду једна другој кроз капиџике; где се и сад купују симити и пењерлије за „подручак“;где се и сад готови наут и месо, бабње; где је и сад... Али откуд се могу свега сетити и све поменути што траје последње дане у Нишу у Вароши, и на више, с чиме су се сродиле, саживеле старе и добре Нишлије; што ће понети са собом под Горицу, где је вечити мир, одмор, гробље, аџије и аџи-Настасије, и аџике, кираСултане и кир-Тодорче, Димитраћи и Сотираћи, Манинице и Ванинице, Красе, Сике и Ђул-Марике, синови и кћери старога Ниша, што су онако чували веру своју; што су свакад служили Свети, крсно име своје; што су свој лепи град вазда волели, и што ће до краја живота својега, причајући о старом срећном времену, уздисати и узвикивати: Ниш, срма-ђумиш! Нишлије, севдалије!

191


1 Сечко, фебруар месец

31Tор 32Од лака плитке ципелe

2Боже (диминутив) 3Изненада

33Обележје 34Цвекла

4Породиља 5Четрдесет дана после поро-

35Брига. 36Лекар

ђаја 6Плетеница 7Кита 8Шамија за повезивање 9Махрама за прекршћање 10Појас.

37Дарови. 38Прво. 39Тврди пазар. 40Јело 41 Палидрвце 42Нарочито.

11Свилена врвца. 12Тврдиш пазар.

43Шегрт. 44Може бити.

13Име, глас (реноме) 14Доксат

45Буђаво. 46Патлиџан

15Увек 163авеса

47Јело. 48Говеђина с реном.

17Некаква свилена материја 18Свилен

49Тихо, полако. 50Свирачи

19Различан 20Светњак

51Ашколсун, браво 52Богојављење

21 Диплома.

53Штета, срамота 54Јадан

22Јадна. 23Воће. 24Лепа Ката. 25Георгина. 26Двориште, авлија. 27Котарчица. 28Чисто сребро. 29Стакло на прозору 30Сребрних груди

192

55Љубоморан 56Туђинци 57Крила 58Циц 59Дугачка, алватна хаљина 60Нарасте 61Неваљао 62Јецам.


63Боље, камо срећа 64Лако

92Чокот 93Пиљци.

65Јецање 66Беснило

94Лопта. 95Почетак, углед.

67Чоха за џубе. 68Свилена материја нека, за антерију 69Навезено коласто златом,

96Вече 97Ефендаки, господичић.

па из средине свакога кола виси златна кита 70Без украса.

100Мемице. 101Облика као калуп за фес.

71Палица. 72Одлази 73Турска псовка 74Ђак 75Цицилук, тврдовање 76Столар. 77Кирија, госпођа 78Георгина

98Јектика. 99Целер и першун.

102Патице мало пуце. 103Ђинђуха што штити од урока. 104Некаква црна смола, опет од урока. 105Некаква црна смола, опет од урока. 106Кокице.

79Коју зову аџија значи да је ишла на хаџилук; а аџика зову ону чији је муж аџија 80Кадунин прст (бело грожђе, дугуљастих зрна) 81 Мала 82Мрсе 83Кривица 84 Јектика 85Све 87Стас 88Кипарис 89Непрестано 90Бàбо 91Роба

193


Владимир Ђурић

ВРЕМЕ И (ПРИ)КАЗИВАЊЕ У ЂУЛ-МАРИКИНОЈ ПРИКАЖЊИ ЈЕЛЕНЕ ДИМИТРИЈЕВИЋ1 O снази говорне или писане речи можда најбоље говори најпознатији библијски incipit: „У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Бог беше Реч.“ Реч је дакле божанског порекла, дар Божји, небеска мȁна која је дарована човеку да негује и уздиже своју духовност. Човеку је дакле одвајкада дато да казује и да казивањем – приказује, то јест да језичким путем провоцира читаочеву/слушаочеву машту која би потом створила јединствену представу света, менталну слику истовремено толико сличну и толико различиту од онога што називамо реалним светом. Стога је дискурзивни тип сазнања, можемо рећи, најпрегнантнији и најдубљи, безмало „божански“ вид разумевања живота и света, јер „Бог беше Реч“. Моћ речи, а нарочито оне усмене, познавала је дакако и наша списатељица Јелена Ј. Димитријевић када је написала своју Ђул-Марикину прикажњу. Ова приповетка је исприповедана на аутентичном нишком дијалекту, у реалистичком маниру, и говори о наравима и обичајима једног прохујалог времена. На плану наративне структуре Ђул-Марикина прикажња садржи све елементе драмске радње и стога се може сагледати као трагедија у (класичних!) пет чинова2 са прологом, трагедија која ће се одвијати најпре пред духовним очима Ђул-Марикиних слушатељки, а потом и пред очима читалаца приповетке Јелене Ј. Димитријевић која на себе преузима скромну улогу текстуалног посредника, „Орфеја са папира“. У уводном поглављу, које нема никакво формално обележје, а које смо ми назвали „прологом“, ауторка припрема и организује сценарио за необичну драму која ће уследити: недеља је у Нишу, време часног поста, а Јелена Димитријевић се обрела у породици својег девера која ју је срдачно дочекала. Одмах се издваја лик старе Нишлијке Ђул-Марике и њен живописни физич-

194


ки портрет. Она говори највише, „прича ово, оно из доба своје младости, из дана старога Ниша. Весела, разговорна...“,3 док остале укућанке највише хвале ону њену „прикажњицу“ и моле је да је сад поново „прикаже“ пред новом гошћом. Када једна од жена узвикне: „Прикажи ни гу, жив ти Бог!“,4 уместо „испричај“ или „исприповедај“, онда је још једном јасно подвучен перформативни карактер ове приповетке који је означен већ у наслову: прикажња је дакле сценски, ступњевит и репетитивни процес произвођења нове духовне стварности у којој треба да се пронађу или са њом саживе пажљиви гледаоци. Тако је Ђул-Марика постављена за главну нараторку-приказивача и главну јунакињу док је ауторка Јелена Димитријевић најпре иницијални подстрек за извођење прикажње, а затим и њен главни реципијент. Да би прикажња отпочела, потребно је да из собе изађе домаћин, јер Ђул-Марика не прича „при мужи“. Овај изричит захтев за женском публиком указује на то да није реч само о обичној причи-преформансу, већ и о дубоко личној исповести која има да се открије и оживотвори „не само на нивоу изреченог него и доживљеног и, ако хоћете, онога што приводи у живот у простору ʼјезичке стварности.ʻ“5 Такође, тај женски повлашћени аудиторијум може се довести у везу са елементима фантастике и фолклора, са ритуалним обављањем светих радњи које дозвољавају присуство искључиво посвећених, то јест упућених учесника.6 Пошто су све заузеле своје позиције, Ђул-Марика, нараторка и главна јунакиња прикажње, „загледа се према себи у зид, у једну тачку само, где, без сумње, виде читав големи свет свој, далеку прошлост своју, младост, радост...“.7 Први чин може да почне. Прва два чина/поглавља уводе ситуациони фон драме као и први заплет. Нараторка отпочиње своју прикажњу изношењем имена родитеља аџи Костадина и аџике Костадинке, то јест оним што дефинише њено порекло, име и реноме (шан), јер nomen est omen, а порекло и име према традицији пресудно конструишу наш идентитет. Затим следи детаљан опис родне куће, евоцирају се некадашњи обичаји и богатство старог Ниша који се могу сажети у један амблематски исказ: „Ниш, срма-ђумиш!

195


Нишлије, севдалије!“ Овај слоган ће у неколико наврата бити поновљен у Ђул-Марикиној прикажњи попут лајтмотива, а није случајно што ће Јелена Димитријевић баш њиме и завршити приповетку. Дакле, сребро и севдах јесу два кључна обележја друштвеног живота у некадашњем, али рекли бисмо и свагдашњем Нишу. Међутим, један од старих патријархалних обичаја узроковаће први заплет Ђул-Марикине драме: „Такој, такој, па улего у седамнаесту годину, а татко ме тʼга даде за Димитрија Ђошинога, ћурчију. Ич ме и не пита, а даде ме. Такав ни адет онаг беше.“8 Од тог тренутка Димитрије ће толико прирасти за Маријино срце „такој како неће да може да излегне из њега никад“,9 узајамно севдисање претвориће се у узајамну наклоност и љубав и већ је Јелена Димитријевић видела у „репу“ њене прикажње „пуно лепих боја... гледам њу, као невесту, лепо обучену, накићену, зарумењену од среће што већ једном одлази својему Димитраћу. После је видех као невесту скоро доведену, где испраћа Димитрија ʼсобајле на дућанʻ и гледа за њим с пуно љубави. За овим је спазих пред вече...“10 Овде уочавамо изузетну имагинативну моћ српске књижевнице не само да види, гледа или спази слике које јој се (при)казују, већ и да у перспективи антиципира оно што ће видети, или што би могла видети до краја комада (то јест до „репа прикажње“). Улога слушатељке-гледатељке и улога приказивача-главне глумице јасно су потцртане у следећем паралелизму: „Ја сам видела ово, а она ми приказала!“ Уз то, приметно је осцилирање између времена прошлог и садашњег (видела сам, видех : гледам њу) која теже да се стопе у вечну садашњост, јер језички оживотворена прошлост постаје и за гледаоце и за извођача прикажње нова „реална“ садашњост, то јест драма која се одвија пред духовним очима свих, hic et nunc. Тако и Ђул-Марика, загледана у прошлост, учестало и интензивно истиче значај садашњег тренутка: „А нана ми! Кротко јагње! Благи шикер! ... И саг ете: како да гу гледам... И сʼ га како да гу видим онуј од китабију сечену антерију... Па видим, ете, како сʼ г да гледам и снају ми... И онеја друге гледам, и комшике и родови, и старе и младе.“11 Попут ефекта Прустове мадлене, читав један нестали свет васкрсава до најситнијег детаља на духовној позорници коју је поставила имагинација наратор-

196


ке-јунакиње у садејству са имагинацијом њених слушатељкигледатељки. Људска духовност и моћ имагинације посредством живе речи овде бришу границе између реалног и фиктивног: оне имају врхунски циљ да „отргну“ један непостојећи свет од историчности (то јест свеопште пролазности) да би га уцртале у вечност, јер се само на тај начин постиже продубљено сазнање и разумевање живота и света. Поред тога, када је реч о поимању времена у овој „прикажњици“, треба истаћи да стара Ђул-Марика често уводи типичну временску опозицију на релацији некад : сад, односно успоставља јасан хијерархијски однос између моде и духа времена њене младости, које она види као примерно, златно доба („...ȁ, моје му татку кућа! ... ȁ, Ниш! срма-ђумиш! Убав ли у моје младо време беше!...“), и моде која влада данас, у тренутку њене прикажње, а која је виђена као декадентна и хаотична, која не зна за „греʼ, нитʼ за срамување; за ништо се не срамују... Напред кʼд чујемо да си је ника невеста имала дете, ми узнемо та се зачудимо, јербо је кутала, кутала и од своји до онај сат. А с’г: стане ли тешка, не пројду две-три дни, па цел град знаје.“12 Међутим, Ђул-Марикин говор никад не задобија морализаторски тон, што би се можда могло очекивати, напротив, из њеног непосредног народског дијалекта избијају врцавост и доброхотна иронија што доприноси комичком ефекту, тако да она успешно засмејава своје помне слушатељке које су иначе навикнуте на озбиљност прикажње. Ево места где су се све гласно насмејале: „Такој. Ми напред имашемо срам, а сʼ г. Дор је девојка под нишан, не се кута но се води сас младожењу, иду од малу до малу, од сокак до сокак, како божјаци. Идејећи такој самачʼчки, гледајећи се, зборејећи све што искају – изгостирају се; а кад се венчају несу тазе но бајат: виду се један другому како ћуфлија 13

сирење.“

У епилогу приповетке и Јелена Димитријевић ће подвући то хронотопско несагласје уз нешто нијансирану оцену о некад и сад : „А Ниш? Препорођен, други, више и не личи на онај Ниш из Ђул-Марикине прикажње... Али не. Личи још по мало, и то тамо у Вароши, и на више...“14

197


Трећи и четврти чин/поглавље доносе низ кулминација и перипетија које ће се, пратећи логику трагичке фаталности, кобно окончати за све актере у расплету петог чина/поглавља. Ипак, овде немамо трагичку кривицу главних јунака, то јест јунакиње, већ је кривица приписана „злим језицима“, тачније злом језику кир-Тодорче који је пред саму свадбу оклеветао Маријину породицу код Димитријиног Ђоше (да је аџи Костадин Цинцарин, а не „асли“ Нишлија, што ће довести до тога да Ђоша прати непримерене дарове за будућу невесту – ђирит сапун, калуђерско џубе и овна са главицама црног лука на роговима уместо јабука), а потом и Ђошину кућу облагао код аџи Костадина (да ови тобоже „блажу“, то јест да мрсе у време часног поста, да се обрачунавају ножевима и пушкама како Турци). Кир-Тодорчино замешатељство које је далеко отишло, није могло другачије да се заврши до вишеструко трагично, јер једном уздрман традиционални поредак обичајности у свету и времену где је светост обичаја строго поштована, тражи данак у животима који ће тај поредак вратити у пређашње стање. Како то обично бива, највише страдају и испаштају невини, па ипак судбина ће казнити и главног кривца: Димитрије, кога ће оженити за Кршено Чело, на крају ће умрети „од дертови“ за Марику („за мене си фати тропљику и умре Димитрије“), Ђул-Марику ће дати за Миту Ђуринога с којим ће добити сина Сотираћа: обојица ће умрети прерано, али ће и даље живети у бројним Ђул-Марикиним прикажњама, како она каже „мушко чедо, убаво, красно... Сотираћ, бел, убав да се прекине човек за њега, за приказ“.15 Најзад, Божја правда стићи ће и Кир-Тодорчу и то преко необичног трансфера људске Речи, односно клетве (јер Бог беше Реч!): најпре ће Ђоша, преко свештеника као референтног посредника, проклети аџију да би потом овај, не помињући никога, такође уз посредну Реч Господинову, проклео „онога ко је крив“. И заиста проклетство стиже кривца у виду најгрубље одмазде: „Умре му девојче, Агна, убава како ружица, како љубичица“. Хотећи да уда своју ћерку Агну за Ђошина сина Димитрија, кир-Тодорча је растурио свадбу Марикину и Димитријеву: „Ама он једно, кʼ смет друго. Кршено га Чело претече“, закључује наша нараторка-актерка. Тиме се ова прика-

198


жња-трагедија завршава у типично судбинском кључу, јер злоба и зли језици, као и речи клетве у једном дубоко верујућем, хришћанском свету, незаустављиво покрећу зле силе које повлаче за собом и праведнике и кривце. Видели смо да реч убија (клетва), али оно што је са становишта књижевности много битније јесте да она ствара и чини стварним (прикажња).16 Дејственост живе речи Ђул-Марикине прикажње је у најмању руку двострука: (при)казана реч не само да поново ствара један трагичан свет на духовној сцени друштвене уобразиље слушатељки/гледатељки, већ чини да њен (при)казивач поново „у језику“ проживљава распарчане делове свог некадашњег идентитета који сада у прикажњи и кроз прикажњу добија на целовитости и дубљем смислу. Зато је Јелена Димитријевић „знала“ да је по свршеном и последњем чину прикажње, када се женска публика разишла у катартичном расположењу, Ђул-Марика уздисала идући „дом“ сама, за прошлим временом, када је летела под небо и машала се звезда, месеца, сунца...17 Приповетка Ђул-Марикина прикажња Јелене Димитријевић је изузетан пример у књижевности како се посредством језичке, тачније наративне „догађајности“, потиру танке границе у времену (између историчности и вечности) као и у стварности (између реалног и фиктивног). Дејством живе речи каква је прикажња, у имагинацији аутора-наратора-извођача и његове публике реализује се динамичка ментална слика – трагедија једног несталог света који, захваљујући управо древној репетитивној пракси (при)казивања, никада неће нестати из наше духовне стварности, упркос несавршености људског памћења на које се жали и српска књижевница: „Али откуд се могу свега сетити и све поменути што траје последње дане у Нишу...“. Најзад, такав новоизграђен свет, „пред духовним очима вашим“ како воли да каже Јелена Димитријевић, показује се стварнији, животнији и смислом испуњенији од прохујале, искуствене стварности и живота. 1 Овај рад је настао у оквиру пројекта бр. 178029 Министарства просвете и науке Републике Србије, Књиженство, теорија и исто-

199


рија књижевности на српском језику до 1915. године. 2 Приповетка је подељена у пет глава. 3 Јелена Ј. Димитријевић, Писма из Ниша о харемима. Ђул-Марикина прикажња, приредила Јелена Јовановић, Просвета, Ниш, 2003, стр. 143. 4 Исто, курзив В.Ђ. Сви курзиви у цитатима које наводимо из Ђул-Марикине прикажње су наши. 5 Биљана Дојчиновић-Нешић, „Стварност, језик и пол у Ђул-Марикиној прикажњи Јелене Димитријевић“, Научни састанак слависта у Вукове дане 37/2, МСЦ, Београд, 2008, стр. 264, курзив В.Ђ. 6 Драгана Бошковић, „Фантастика у приповеци Ђул-Марикина прикажња Јелене Димитријевић“, Јелена Димитријевић – живот и дело : зборник реферата са научног скупа, Ниш, 28. и 29. октобар 2004, уредник Мирољуб Стојановић, Центар за научна истраживања САНУ и Универзитета у Нишу, Ниш, 2006, стр. 135. 7 Ђул-Марикина прикажња, стр. 143. 8 Исто, стр. 146. 9 Исто, стр. 158. 10 Исто, стр. 157. 11 Исто, стр. 165-166. 12 Исто, стр. 156. 13 Исто, стр. 149. 14 Исто, стр. 190. 15 Нису само људске судбине и личне исповести предмети прикажње. То могу бити и сасвим свакодневне ствари, али по нечему толико посебне за „оно време“ да заслужују пажњу слушалаца. Тако на пример „нишлиски симити (бели хлеб) били су за прикажњу: буди су бели, туј су големи – мани се!“, узвикује Ђул-Марика. 16 Види Биљана Дојчиновић-Нешић, „Стварност, језик и пол у Ђул-Марикиној прикажњи Јелене Димитријевић“, стр. 265. 17 Ђул-Марикина прикажња, стр. 190.

200


Надежда Тутуновић

МАЛО ДРУКЧИЈЕ – Марија, ја ћу вечерас доцније доћи, (бићу код госпође Виде), – ти ме немој чекати, – рече Олга, кћи пуковника Ивића, спремајући се на неки жур. Стари пуковник је тих дана био на путу, па је она морала Марију обавештавати о свима својим изласцима; Марија је, истина, била служавка, али како је у кући од Олгина рођења, а Олги мајка рано умрла, то је она, у неколико, мајку замењивала. Олга још једном подиже ручно огледало, те примичући га и одмичући од лица, испитиваше своје пупчасте усне, превучене кармином. Још једном заглади црну, немирну косу, још једном разгрну капут да се цела осмотри у огледалу, па онда певушећи, некако замишљена, изиђе из собе. Била је то витка, живахна гаравуша, веселих очију и немирних усана. Увек некако устрептала, и увек као у очекивању нечега. Официре није никако трпела, и било јој је, често, врло досадно у друпггву у коме се кретала, јер су ту они играли главне улоге. Како јој је и отац био официр, то је она, не скривајући своје право расположење према тој поштовања достојној струци, често упадала с њим у препирке које никад нису могли доконати; јер, она је била тврдоглава, а старац је био официр. Да су официри од велике важности кад је рат, да умеју са безграничним одушевљењем да се жртвују за отаџбину, слушала је већ толико пута и признавала то. (Тврдила је чак – истина са осмехом због кога је стари пуковник беснео да 6и се, кад би се само имао неки апарат за мерење одушевљења, утврдило, вероватно, да се ратно одушевљење официрско не разликује од одушевљења обичних ратника само по квантитету, већ и квалитативно; није засновано на неким апстрактним патриотским појмовима, већ, често, има дубљи, далеко практичнији циљ). Али са официрима, нарочито млађим, („стари су већ били у рату“) у ове мирне дане никако се није могла помирити. ,,Кад се говори о рату, па се каже: официр, – онда се он, стварно, у оном пламеном осветљењу јавља (а исто тако и војник на мртвој стражи, па и коњи који вуку топо-

201


ве), као херој, – било да јури на коњу водећи своје одељење, било да стоји на каквом вису и командује на коју страну да се управи топовска цев, или опет, нагнут над географском картом, кроји планове за сутрашња надирања иди повдачења. Али овако, у мирно доба, кад се каже: официр, – е, онда тај појам одмах ступа у везу са појмом о пијанчењу, коцкању, завођењу, и чему ти све не...“ – „Па добро, – смешка се стари пуковник, њен отац, – а зар за оно тамо, мало пре што си рекла, зар за тај рат није спрема нека потребна? А ко сваке године обучи толико хиљада регрута?“ – „Ја знам што знам и не тиче ме се... И сто пута сам рекла да нећу с тобом о томе говорити!“ – одговарала би Олга, сва зајапурена и излазила би из собе. А стари пуковник би се дуго после тога смешкао, замишљајући, ваљда, своју тврдоглаву јединицу, како иде испод руке с неким официром и смешка се на њега. А на највеће Олгино чуђење и незадовољство, у кругу у коме се кретала, – као и у сваком паланачком „елитном“ кругу – девојке („гуске“ по њеном мишљењу), падале су у занос при појави сваке нове звезде са звездицама на раменима. Па ипак, кад зарумењена од зиме, уђе у салон у коме се већ одавно играло, и кад здравећи се и весело одговарајући на шале стаде код врата, Олга немирно и са зебњом, претрча погледом, по свима паровима и по свима угловима салона, и поглед јој се, за тренутак, радосно задржа на дивном младом официру, елегантно утегнутом у нову униформу. Кретао се он лако, али скоро механички по звуцима игре, и гледао замишљено и равнодушно преко главе своје плавушасте играчице, која је играла са заносом. Кад угледа Олгу, насмејану, ведру, он јој се поклони смешећи се, и настави игру живље, с времена на време запиткујући по штогод своју даму. Поручник Јерић је био, ако не најомиљенији, оно највише цењен каваљер у овом малом али одабраном друштву. Пре свега – поручник, тј. таман стасао за женидбу: онда, леп, врло леп; е, а сем тога, – тако су бар госпођице говориле – много финији, и образованији чак, од осталих официра. Био је Хрват, и јекавштина комбинована с једним меким р по француском изговору, чинили су да је било право задовољство слушати га кад говори. Можда је претерано и безобразно ако се каже, али се може рећи да су госпођице једино из тог пријатног утиска могле извести закључке о некој јерићевој нарочитој „наобразби“. Јер, он је врло мало гово-

202


рио; ниједна се – сем можда Олга – није могла похвалити да јој се он удвара, или да се с њом упустио у какав дубљи разговор. И уместо да га омрзну због тога, оне су га само још јаче цениле; свака је чврсто била убеђена да коју он једном заволи, волеће је целог живота, и свака се у потаји надала, да ће баш њу изабрати. Тако је Јерић, и кад се већ одрекао јекавштине, и кад је нежно француско р отврдло, у оној грубој средини, и даље остао исто онако омиљен, и, наравно, исто онако мудрачки ћутљив. – „Ето, само зата што увек ћути, свет закључује да је он паметнији од мене – јадао се брбљиви потпоручник Пајица. – А ја, ђаво да ме носи, не умем да ћутим.“ Те вечери је и на журу г-ђе Виде, генералице и велике љубитељке младежи (само из добрих кућа), било – или тако је Олги изгледало – веселије но икад. Играла је сваку игру, мењала каваљере, певала, пљескала многима; али ни с ким, па ни са Јерићем, није дуже разговарала, ни неколико пута узастопце играла. Одавно се упалила светлост, и одавно се утишала ларма на улици. Кад писну локомотива и вагони протутњаше испод прозора, – то је значило да је девет часова, а то значи у паланци (ма како она велика и напредна била), да се дубоко зашло у ноћ – онда се друштво, у предосећању да ће се ускоро морати растурати, поче све лепше и интимније забављати. Девојке су већ ушле у ону екстазу весеља које се граничи са разузданошћу (а некад и прелази границу), у којој им се чини да, ма шта оне радиле, све је то тако мило, тако наивно – весело, и сви на то гледају као на симпатичне несташлуке, па се и сами забављају. У тим тренутцима девојке постају тако искрено добре, и тако широкогруде да чак и непристојности, и ситне грехове својих другарица – и виде и не виде; и зато можда после, кад се то расположење испари на хладном зимском вечеру, и кад се на почетку каквог жура нема шта говорити, онда се прнча и оно што се видело и оно што није. Трипут узастопце одсвиран је најмодернији танго „кондиторај“, па се од стране госпођица покушавало да се то „још једном“ понови и четврти пут, те у изасланство код госпођа мамица послаше потпоручника Пајицу, врло вештог у преговорима с њима. Без успеха; провирујући кроз врата од собе у којој се младеж весели, мајке су строго и опомињући гледале у своје кћери; ове су, опет, скретале поглед смејући се безазлено и забашурујући.

203


Са жалошћу је затворен грамофон, тај бог весеља на свима весељима у „ужем кругу“ и уздишући су купљене игле растурене по поду. Требало је мало сести, одувати се од игре, па тек онда изаћи на мраз. Мајке су тамо у оној соби мањој и топлијој, нервозно затезале шалове на леђима, и мислећи на мужеве, који их код куће, можда љути, чекају и на вечере које треба да се подгреју, препричавале су лено, по Бог зна који пут, разговоре са ранијих скупова. А загрејана младеж, у коју се добровољно убрајало и неколико времешних госпођица са „локенкопфом“ и осредњим миразом – поседа куд које. Било је ту и неколико поручника, мало задриглих, који већ одавно меркају какву масну партију, док на њих поодавно чека капетански испит. Да се прошара друштво, позвали су и два три млађа чиновиика; од оних што још нису почели да се хране код Гурмана или Свињске главе, те их журеви – и ако је то стаар неисплатива у погледу правог забављања, – још интересују. Све остало су млађе девојке, шипарице и потпоручници. Све се то до суза кикоће на какав виц, макар и слаб, макар и поновљен те вечери неколико пута. А није ни шта је смешно, – него онако. Потпоручник Пајица ликује, јер забавља цело друштво. Он је од оних честих младића, који у „фотама“ воде главну реч и образују друштвене игре у опште; један од оних које воле све девојке по мало, али озбиљно ни једна. Каже ли он што, оне се на смену или све заједно кикоћу, гледајући, за то време, свака у свога каваљера; ови се, такође, смеју, али је њихово смешкање тако значајно, да се никако не може приписати оном што је Пајица избацио, већ нечему, вероватно, што се малопре, за време танго-а рекло или догодило. Успева Пајица да се понекад и из собе где су госпође, зачује здрав и пун женски смех. – Сад ћу нешто врло интересантно да вам причам – објављује он тајанствено . Многи примичу столице, а на лицу им већ, у очекивању какве нове чаршијске сплетке или какве, дотле неиспричане пикантерије, спреман смех. – Госпођицу Олгу, знам, то неће занимати – додаде Пајица с ниансом скромности и снебивања. – Она је увек у вишим сферама.

204


– Опет ви око мене – попрети му Олга, али јој се на лицу видело да Пајицу не трпи и да жели да га се отресе. Алн, за Пајицу је то само био згодан увод, и он се брзо баци на главну ствар: на причу о неком свом другу (чије име је дискретно прећутао) који је са женом свога претпостављеног провео један медени месец у Београду, и како нико ништа – а најмање претпостављени – није ни наслутио, а та госпођа (име је прећутао) и даље се креће у њиховом друштву као поштена жена. Олга, обузета неком изненадном досадом, ућута се сасвим. Била се услонила уз клавир, и не учествујући у општем смеху и задиркивању, као да се спремала да се кришом извуче из собе. Јерићу, који ју је кришом посматрао, чинило се да она премишља о нечем ван тога круга, и да се баш у томе тренутку пита, шта ће она ту. Скренувши поглед са осталих она га управи на Јерића, и гледаше га упорно. Као да није мислила, ни уопште била свесна тога, да је он ту и да га она гледа; али што је њен поглед дубље западао у његове зенице, Јерићу се чинило да се она кроз тај поглед слабо, једва приметно смешка, и то тако да само он може видети. Слаба, голицава струја протрча му кроз удове. „Гле, опет ова девојчица...“ хтеде да каже онако шаблонско-официрски, онако како сви они у сличним ситуацијама не само гласно кажу, но тако и помисле, алн не доврши мисао једва издржавајући њен поглад, а и као застидевши се пред собом; јер, њему Олга већ одавно није била просто „девојчица“. Између осталих се водио жив разговор о идућем поселу, и о светосавском балу. И ма како да су се сви уздржавали да не гледају у ово двоје, свакоме се отимао и свако је видео како се и другима отима поглед на ону страну; и у свачијем погледу била је лажно-подсмешљива и искрено-завидљива помисао. Ма како да су сви они заједнички осећали да су ово двоје баш као створени једно за друго – те се чак нису ни дошаптавали и подмигивали између себе – ипак се то тешко могло приметити бар без интимних, личних коментара. „Ама глупо је ово, – мисли Јерић, као што би мислио док празни чашу добра вина – запазиће се“. Олга није мењала израз лица, али се Јерићу чинило да јој се очи све јаче, све тамо дубље смеју, и да она хоће тако погледом да му каже нешто што му ни-

205


кад обичним речима, у обичном расположењу не би рекла. Одједном се она покрете, коракну према њему и седе сасвим близу. – Шта сте то тако лепо мислили? – упита га задихано, неједнака гласа, као да је сад дојурила у собу. – А по чему мислите, да је то баш било лепо? – упита сад Јерић и поцрвени од љутње на самог себе, што му се грло стегло па једва пропушта речи. – Па тако се занесено смешкате... „Зар се ја смешкао?” чуди се Јерић и збуњује. – Гледао сам у ваше очи, па се, вероватно, израз који је био у њима, пренео и у мој поглед. – Тако? Значи, по мало сте разумели?... Али – насмеја се Олга, – ви ме сад тако гледате, да ја видим како ви баш ништа нисте разумели. А и како бисте!.... А мој вам је поглед, видите, причао једну причу из најскорије будућности. (Јао, како сам само романтична!) Хоћу да вам приредим изненађење. Зашто баш вама, сад знате по мало, а онда ћете се уверити сасвим. Али запамтите; у најскоријој будућности!“ – И она пророчки диже прст, и погледа га шаљиво и као претећи, сва љупка у тој тајанственој улози. – Децо, кући! Хајде, доцкан је већ. Доста! Госпође су већ спремне. Свака држи капут своје кћери. Каваљери прихватају. Даме се труде да што вештије увуку руке у рукаве од капута у коме се, обично, крије и по један топал „џемпер“. Јерић прихвати Олгин капут од домаћице, и придржавајући јој га љутио се на себе што се упушта у двосмислене разговоре које је од увек мрзео; истовремено, осећао је голицаву, немирну жељу да загњури главу у намирисано крзно, с којим су се мешале црне, сјајне Олгине коврџе. – Лаку ноћ, пријатно! Лаку ноћ, такође! Група се растурала на излазу. Олга је имала само да пређе улицу. Корачали су ћутећи. – Сад ћете, свакако, у кавану, па – Бог зна докле. Баш сте ви официри прави бескућници. – То је истина, донекле, да смо мимо остале. (Наравно, ми нежењени.) Ја то признајем, и не правим од тога нешто лепо, као Пајица и неки... – Ах, оставите тога преклапала!...

206


– Али за вечерас се варате. Вечерас ћу бити код куће. Читаћу, ако будем могао... – Ако не, руку под главу па – лаку ноћ! – Не, него руку под главу па – добро вече, госпођице Олга. Тако ћу лепо рећи, (он пронађе њен лакат сакривен у крзно, и лако га стеже), рећи ћу: добро вече, госпођице Олга. Испричајте ми, молим вас, ту причу о догађају који се још није десио... – Гле, гле, – смешкала се Олга кокетно, а узбуђење је почело обузимати – успела сам, дакле, да вас заинтересујем? Вас, који се правите тако озбиљни. – Ја се не правим, нити знам какав изгледам. Ја све схватам озбиљно, – рече Јерић тако мрачно, да се Олги он, у оном белом декору око себе и у официрској униформи на себи, учини као неки тајанствени витез, леп и страшан истовремено. – Ја ух, страх ме је од таквих људи. Али, за „причу“ волим што схватате озбиљно. Једанпут кад се обистини, видећете да сте имали право. Олга ово изговори озбиљно, и одмах затим се насмеја као да хоће да му покаже како је све то само шала. А како јој Јерић не одговори на смех, то се ућуташе обоје. Требало је још нешто рећи пре но што се почну праштати. Али су тако нагло ућутали, а око њих је било све тако тихо, скоро мртво, да им се чинило немогуће, покренути се, проговорити. Снег је падао, крупан, влажан. Олгина црна, гргурава коса („влашка шубара“ како је увек дирао отац) била је сва искићена. Испод трепавица, тешких од снега, вириле су њене црне, потсмешљиве очи и као да су питале: „Што се ми увек тако гледамо!“ Али се у њима још читао немир пробуђене страсти, страх девојчице од тога чудног у њој, у његовим очима и руци што јој је стегла лакат, и страх девојке од неког злобног комшнјског ока, које вреба иза завесе. И он је њу гледао испод оснежених трепавица, али је његов поглед, чинило јој се, био некако чудно широк, те је истовремено грејао њене зенице, обухватао и чело и косу, и падајући доле, миловао јој усне и грло. Како је још држао њену руку, он је стеже чвршће, и топло некако, пуно, а Олга осети, како цело њено тело, некако само, полете њему.

207


– Пустите ми руку – замоли га она полако, пригушено, и још више му се приближи и погледа доле, у његову руку, као да хоће погледом да је уклони. И рука заиста пусти њену руку, али, као већ навикнута да осећа под собом део њезина тела, склизну преко рамена, преко целих леђа, и дохвативши се друтог рамена, обгрли целу Олгу. Њено се мало колено изгуби између два тврда мушка колена, који га стегоше, и уместо бола причинише сласт, а цела Олга поста невидљива са свих видика, с оне стране улице. Она таман да подигне своје црне очи и да му, бар погледом, покаже да га се не боји, и две се топле усне спустише прво на једно око па одвојивши се полако, заклопише и друго. Ослобођене белог терета, Олгине црне трепавице залепршаше брзо, нервозно и она угледа како се његове усне спуштају, али неподношљиво споро спуштају на њене усне. Олга је дршћући чекала. – Олга? – прошапута он као да је пита. Олга се трже. Сад тек осети да је његове руке лабаво држе. – Нећу, не, нећу – повика она отимајући се, и у гласу јој зазвуча исти онај јогунлук, као кад се препире са оцем. – Олга? – О, већ сте замислили да сте код куће, да сте метнули руку под главу и већ рекли: „добро вече“. И она се смеје, а смех јој чудно, грубо звони после тишине и дрхтања. Јерића трже тај смех и он је нагло пусти. Укочи се по војнички, лице му доби учтив – ледени израз, и гледаше је ћутећи, оштро. Поздрави је. Олга му не пружи руку, и све се сврши на поклону. Кад је затварала капију погледа она за њим радознало, али он круто, као и не мислећи да ли да се окрене, зађе за угао. „Ни руку ми није пољубио!“ – пожали се сама себи. – „Нисам му ни пружила...“ – одговори слежући раменима. – – „Јесте, а други би рекао: „А вашу ручицу?“ – „Пих! – одговори она друга Олга. – Друкчији, и колико друкчији од осталих официра. Зато га...“ – „Шта?” – упита она прва. „Ништа!“ – одсече Олга јогунасто и уђе у кућу. У собама је мрак. Стари пуковник је на путу, стара служавка већ спава, а стари се мачак некуд одскитао. Све је од увек тако старо око Олге, а у њој ври живот млад и

208


необичан по мало. Све је већ сувише старо да би се запањивало пред детињастим Олгиним испадима; стари се пуковник обично смешкао развлачећи беле бркове, а стари је намештај обично ћутао. Само је старица брижљиво вртела главом, кад би Олга, вративши се са јахања, зајапурена и чупава, још прескакала старе наслоњаче. * Олга је, као многе девојчице које расту без матера, а уз доброћудна и немарна оца (који је у односу према кћери, поред љубави и среће што је дете паметно и лепо, осећао још и фино уметничко задовољство у томе да прати развој прекрасног и необичног малог бића), – била мало размажено звере, подједнако мило и кад се умиљава и кад гребе. Наглост и несавладљива самовоља биле су у њој заједно са душевношћу и мекошћу; у колико је јаче пркосила и боцкала свуд око себе, у толико се после страсније кајала. Дешавало се да је неко увреди; тада је била у стању да се бури и дури и треска вратима, и не једе све док јој онај који ју је увредио – отац или стара Марија – на неки начин не покаже да се извињава. После такве „победе“ дешавало се да се мала Олга у сред смеха заплаче и дуго, покајнички љуби руку оцу или Марији, те и њима натера сузе на очи. Да је расла у некој сиромашној кући пуној деце, Олга би, несумњиво, била досадно, пакосно дериште које плаче „за свашта“, н које се стално упиње да се на њега обраћа сва пажња, и да се на њега излије сва љубав родитеља. Два-трипут би се исто овако страсно кајала, али кад родитељн, немајући ни времена ни воље за неке педагошке сентименталности, не би показали много одушевљења, она би се брзо увукла у своју љуштуру самовоље, која не сме да се изрази. Сва страсна нежност и сва способност за искрено предавање очувале би се, недирнуте, до неког тешког случаја у породици, или до прве љубави. Овако, Олга није плакала за „свашта“, јер све што би затражила, добијала је одмах; није се отимала за љубав, јер је била једино дете у кући. Развијала се правилно, лако, неосетно, без великих трзаја, без честих и дугих грчева од силна плача. Развила се Олга у витку, снажну девојку, која – шалио се стари пуковник – „према ветру мења расположење“. Никада не би

209


знала искрено да каже, да ли воли: да чита какав дуг љубавни роман, или јахање у самоћи, санкање или лако гибање уз лаку музику а у наручју каквог лепог младића. Како у које дане; некад је читала данима, и на очеве прекоре што квари вид и занемарује друштво, одговарала је да је глава ужасно боли, али да ће колико сутра, престати, и брзо трчала у собу да настави читање. Другипут би се загрејала за излете, подбуњивала друштво ако би малаксавало, и детињски молила оца да је пусти „још само сад“. Била је, једном речи, девојка; девојка здрава и лепа, девојка без брига које би угушиле те мале и лепе страсти; живот јој био само у томе непрекидном прислушкивању тих чудних, нејасних покрета у њој, и у отимању или подлегању захтевима младе крви и чудне, неуравнотежене девојачке психе. Истовремено, мучио ју је страх од будућности; и луда, страсна и скоро болна жеља да та „будућност“ отпочне. Чинило јој се да све ово око ње, сав тај живот садањи, све је то само привремено; предигра за прави, пуни живот, који тек има да дође. И сваки нов догађај, и свака нова личност узбуђивала је, покретала на размишљаша, и она се трзала, плашила од помисли да је, ето, „то“ можда ту, на домаку, а она се не присећа. Она је, на крају знала да ће у њен живот унети промену човек, и знала је да ће тај други, „прави“ живот, бити, свакако – брак. Али се очајнички отимала од помисли да би све то могло бити као код других, – тако обично, то што на свакоме кораку срета и исмева. Не, код ње мора бити – друкчије. И, пре свега, само да нико не ради за њу; она ће сама себи наћи што жели, она ће га сама уобличити како она жели. Откако је дошао Јерић, и почела се виђати и разговарати с њим, Олга је сваким даном све чвршће веровала да је то „он“. Она је, истина, презирала официре, али, он је тако мало личио на остале. Било је, после, ту још и нешто друго: Олга је од увек замишљала да је љубав, права љубав, у сваком тренутку подједнако јака, непроменљива, и да је „он“ увек подједнако драг, издвојен, друкчији од осталих; али, она је о Јерићу сањала, разговарала с њим у сновима и мислима, љубила га и плакала заједно с њим, и била чврсто убеђена у то да га воли, да не моме живети без њега, – а кад би га видела, чинио јој се као и сви остали, и оно мало речи што би проговорила с њим (обичне, безначајне, често глупе), пекле би је цело то вече.

210


Па ипак, како се нико нов није јављао, а избор је био тако мали, и како је једнолики живот удаваче у паланци све јаче замарао а детињасти прохтеви све се ређе јављали да промене ту једноликост, то се Олга скоро несвесно, али чврсто држала убеђења да је Јерић „он“. И због тога, живот јој поста мање једноставан; напротив, пун лепих, чудних изненађења – погледа који су за друге обични погледи а за њу дуге, чаробне приче о њој и њему, додира који су лепши од мириса, и плача који је слађи од сна. Па је и то престало и Олга је, већ неколико дана чудно некако нервозна и пргава и спремна да се свађа. Откако је стари пуковник на путу, њој се све чини да треба нешто да се деси. А у ствари, све је по старом. И још горе; Јерића ређе виђа него раније. А никад није толико мислила о њему. Не може рећи да мисли – то је слабо; он је непрекидно у њој, у свима мислима биле оне у вези са њим или не – у свима стварима на које упире свој поглед; чак и најобичнија Маријина реч, и проста и лепо речена, подсећа је на њега. И Олга се љути – зашто он уопште још ништа не говори? Шта чека? Не, она мора да да подстрека за догађаје који треба да се догоде. „Зашто ја седим у мраку?“ – питала се Олга, још сва уздрхтала. – „Гле, Марија ми оставила вечеру. И како сам ја то, с том „причом“ извела? Кад сам толико сигурна да ме воли. Зар знам? Он увек ћути, гледа замишљено, а човек никад не може погодити шта он мисли.“ „Каже: све озбиљно схвата; а не може ни замислити да ја то стварно хоћу. А и не зна... А ја, зар сам ја сигурна?... Како ли изгледам Боже?“ Олга упали светлост и приђе огледалу. „Ала ми се сијају очи!“ Она се загледа у своје пупчасте, увек раздвојене усне, и уздрхта: „А да ме је пољубио у уста?“ Седећи на столици пред огледалом, она је провлачила прсте кроз косу, и размишљајући у себи, она као да се обраћала своме лику у огледалу. При помисли да је он, кад је тако озбиљан, може убрзо запросити, она се потруди да створи у свести слику тога догађаја. „Боже, тата срећан, ја збуњена, госпође се узмувале око мене... Их, нећу, ето, нећу! Тако треба, тако све раде, а ја нећу тако; ја ћу – друкчије!“

211


И опет Олга преживљавала догађај пред капијом, и скупља се, сва најежена. „Ала су му дивне биле трепавице! И шта ми само би? Још мало па бих га сама ја, ја прва загрлила... Тако и онда код Дане, кад смо играли, и онда на тркама...“ – присећа се она, а дрхтавица лака и чудна, обузима је; истеже она и скупља мишиће, и сваки од њих, чини јој се, сваки је једна сласт за себе. Био је већ дан кад је стара Марија завирила у собу. Олга је седела на столичици према огледалу, са рукама у коси и челом притиснутим уз стакло. На шум од врата она се трже, полако подиже главу, па спустивши руке угледа се у огледалу подбула, уморна, и свега се сети. – Ти си, зар, ту спавала, дете? упита Марија гледајући је пажљиво. – Не, откад сам већ устала.... А шта ти је то у руци? Писмо? – Писмо; донесе га неки дечак, никако да се сетим чији је. А све ми се чини, биће да је оног шлосера што је летос... – Дај, дај овамо – прекиде је Олга, узеде га и одмаче до прозора. Рукопис му још није знала, али је сасвим добро знала да је писмо од њега. Знала је да он, ако је воли, мора да је пита, што је синоћ била ,,онаква“. А писамце је прекратко; свега неколико реди. „Ви знате да Вас волим. Знали сте то и синоћ, а били сте груби. А ја сам Вам већ рекао био да све, сваки наговештај озбиљно схватам; зато сте двапут грубљи. Зато, ако су наговештаји само шала, а онај смех искрен у жељи да ми се потсмехне, онда се благовремено повлачим. (Док не будем могао сасвим да одем.) А ако, (а ја се још врло много надам), ако је све то искрено, и онако како би најлепше одговарало мојим осећајима онда, онда што пре да се видимо?“ „Како се он само боји да не испадне смешан“ – помисли Олга, а победнички осмех засја јој на лицу. Само за тренутак. Већ мало после Олги се чинило да је она од увек знала да је Јерић воли. Па и синоћ, присећала се она, кад му је о оној „причи“ говорила, она је сасвим добро знала да је он воли, и хтела је само да га покрене да јој то каже. „А он, кад све озбиљно схвата, љубав ће најозбиљније. И после моје синоћне „чврстине“, прво ће ме запросити, па ће тек он-

212


да допустити себи да ме пољуби. О, Боже! А ја сам сто пута рекла да ја нећу тако. И сад, значи, као и све што само причају, сад кад се „прилика“ јавила, ја брже боље – хватај! Нећу, нека се сврши како хоће.“ Олга се трже, угледа Марију која је испод ока посматрала, и поче ходати по соби. Опет дође до прозора, погледа на пусту улицу, и опет се сети синоћнице. – „Добро, а ако га ја не волим заиста? Ако се мени само чини да га волим, а после ћу га мрзети? А доцкан... Или он мене омрзне? А доцкан... Не, ја ћу отићи, а после... свеједно. Само нека брзо, што пре прође овај дан.“ – Марија, хоће ли данас брзо да се смркне? – А него шта!... Још у четири сата мрак. * Одавно се већ било смркло, кад је Олга остала сама. Дуго је опет седела пред огледалом и разговарала са собом. А онда је устала, и грозничаво се стала спремати. Облачила је и свлачила хаљине, и после сваког пресвлачења чешљала своју разбарушену. косу. И чим би се погледала у огледало, питала се: „Хоћу ли ја заиста?“ А кад је пришла прозору, угледала је старога непријатеља скривених састанака. Клизио је по небу уједначеном брзином, све на исту страну, сретајући и пресецајући облаке; с времена на време губио се у њима, да се појави још сјајнији и – како се Олги чинило – још већи. Сад му се баш један огроман црн облак приближавао. „Можда је већ поноћ? – пита се Олга и дрхти јер се ватра у пећи већ одавно загасила – или тек једанаест?“ И Олга опрезно излази из собе. Она је сасвим заборавила због чега она управо иде. Кад би је неко изненада запитао о њеној некој „теорији“, она му ништа не би умела рећи. Она само зна да мора да иде; да би уопште страшно било, и чудно, немогућно, да после сазнања да га воли, и да он њу воли, – све остане исто као што је било. Полако Олга закључа капију. Пође. Кораци страшно гласно одлежу по слеђеноме тротоару. Њена сенка трчи преко ограде, па као да се и она нечега плаши, брзо се крије иза дирека.

213


„Само за угао да зађем“, – шапуће Олга, и дрхти у своме пелцу. Капија је отшкринута, а цела кућа у мраку, нема. Као да никога ту нема. А ипак, Олга све на прстима иде; и опет јој се чини да прави страшну ларму. Неки мрачан ходник, сав влажан, и степенице клизаве. Олга и посрће и хвата се за зидове. Нешто се страшно, нешто потајно, непознато до тада, нешто што је гуши, подиже у њој; страх од овога што је започела. „Све је то могло, ипак, друкчије некако...“ говори неки глас у њој, и Олга се сажима и стеже разиграно срце, ужаснута се трза и одмиче од зидова, као да из њих вире неке голе, нељудске прилике, и хоће да је ухвате. Најзад, ту су врата. „Полако, само мало да ослушнем. А ако не уђем одмах, побећи ћу, побећи ћу сигурно.“ А ипак, мора мало да одахне. И Олга се наслања на нешто уско и хладно. Шкљоц! Квака се откачи, као свака квака на свакој момачкој соби, јер се оне обично не закључавају, као да увек очекују неког. Олга је већ на прагу, и гледа, као у сну, како се Јерић диже са отомана, како баца књигу и стоји неодлучан, не примиче се. „Како је само смешан у пиџами. И што се толико чуди?“ – буни се Олга и хладно јој око срца. Она још стоји у вратима, и чини јој се да се смешка. – Олга! – Нисте рекли: добро вече, – труди се Олга да говори, а оно испада неко грцање, – а онда се тек каже: Олга. И она се већ заиста смеје на њега, и улази у собу. Затвара врата и, смешећи се стално, наслања се леђима на њих и – чека. – Олга?... Он притрча, ухвати је за рамена, стеже, добро јој се загледајући у очи. – Што си?... Како си само могла?... „Шта? Зар он, зар он.... Што ме он то пита?“ И Олга се опет уплаши онако страшно, као малочас у ходнику. И он јој наједном поста страшан, и иза погледа забринутог, и задављеног, учини јој се да осећа неку скривену мисао, пакосну, од које јој прети опасност. Она се трже, окрете мало од њега, погледа по соби, и седе на ивицу отомана.

214


Сад је већ више није било страх; сад је осећала само да чини нешто што не треба; нешто због чега се мора кајати. Помисли како ће се увек сећати овога тренутка; овога како је седела ту на ивици од отомана, и он ћутећи стајао више ње, и како ће јој се чинити да је била страшно несрећна, много несрећнија но што се сад осећа. И при помисли на те своје патње у будућности, Олга не могаде да задржи сузе, и пусти да се полако сливају низ лице. Тада тек виде да је он доле, крај њених ногу, и осети како се он полако диже, грли је, стеже уза се. Она се отрже, устаде нагло, и стаде према њему. Хтела је добро, дубоко да му загледа у очи. Али одједном Олга осети како јој се угиба под испод ногу и пови се. Два врела длана падоше јој на рамена, а његове зенице, тамне, пијане, говориле су да не треба мислити. Мало, само мало је стегоше његове руке, а она осети опет како цело њено тело, само, независно од ње, независно од њега, само полете њему. А врата затворена, и четири шарена зида смешкају се поверљиво, на прозорима тешке, тамне завесе, а из малене пећи силно бије врелина... Не, то нису више његове очи... Све ближе, све ближе... то се он, сигурно, нагиње над њу. Не, то се она примиче њему? Његова уста силазе, силазе... ох, врела и мека снажно обухватају њене клонуле усне, стапају се са њима, и од тога стапања кроз цело тело јури ватра, и нешто чудно, необјашњиво, слатко и тешко истовремено. Нешто јој се врело и тешко пење у грло, гуши је, обезнањује, а нешто дрхти у њој све јаче, и гони је да се чвршће прибије уз њега. Не, његове руке нису довољно снажне, кад он не може јаче да је стегне уза се. Не, овај се осећај више не може поднети; ова силна, неиздржљива, незајажљива жеља целога тела, да му буде што ближе. Не, она ће да виче, да вришти опечена врелим болом што јој се разлио по жилама. И Олгино сасушено, стегнуто грло пропушта слабе крике: то је молба човеку; молба за наглим, страшним прекидом овога чудног, лудог, некако срамотно-болног и слатког стања; молба за неки јачи, оштрији бол, који ће пресећи овај тупи бол што је разапео цело тело, и оставио га да дрхти у грчу. * Можда баш често као Олга, падају многе мале драгане. Падају, под силном снагом жеље да познају човека; из радозналости:

215


да сазнају каква је то тајанствена веза између ватре која избија из његових погледа и додира, и страсне разиграности њених мишића; падају – рекло би се библијски као што зрело воће пада на земљу, која га привлачи. А многе од тих драгана, које су тако природно дивне, и срећне, у томе тренутку, многе имају дрскости да после, кад реше тајну, расхладе се, кажу како их је – човек преварио. – У њиховим се духовима моћно уврежиле друштвене догме; побркале им појмове, спутале мисли, – оне им и сугерирају те лажи. У страсти, жена је одметница снажна, ватрена; расхлађена, притиснута прекорима, презиром, она се плашљивица каје, помоћу лажи добија опроштај, и ропски срећно навлачи опет окове. Још није допутовао стари пуковник. Марија тумара по кући узнемирена, и крсти се. Олги се све дању спава; а увече, чим се с мркне, тера старицу на спавање. Онда опет седа пред огледало, пита саму себе и одговара себи, и смешка се по мало уморно. „Он чека да тата дође, па да ме одмах запроси. Кад ми то каже, кад ми прича о срећи, коју нећемо морати красти и крити, ја се смејем и љубим га, и у томе тренутку само то желим. А сад, овако сама... Хтела сам друкчије, и ето, учинила сам. И, изгледа, све ће се опет добро свршити јер он ме воли, а ја – ја, чини ми се, не могу сад без њега. А опет, све ме нешто пече... Кад би ме он, после свега овога, оставио, била бих увређена, одбијена. А у томе што хоће да ме узме, осећам се пониженом. Јер, чини ми се, – да ја знам да ми се само чини а у ствари није тако – да ме он сад само зато и узима, да ме не би увредио. А што понижава, по-нижава! то ништа?... И шта сад? Кога ја кривим? А он је толико добар да ја, ја... ја уопште не треба да говорим.“ Олга прилази прозору и подиже завесу. Мрачна је и пуста улица, и гледајући доле, Олга као да види себе како трчи, трчи, спотиче се, јури тамо. А он тамо – Олга јасније од свега види то – он лежи немиран, измучен чекањем, и дрхти на сваки шушањ. Олга замишља како улази, претрчава собу и пада по њему; бол снажан и као муња брз, пресеца је, и она посрће од сласти коју ће кроз који тренутак осетити. „Ох, капут брже. И чизмице, моје мале, он ће ми их скинути. Врата, не шкрипите, пробудиће се стара Марија.“

216


И Олга мало после трчи већ, трчи, а чизмице лете по слеђеном тротоару. А на једном прозору са улице полако се одиже завесица, и неко крупно женско лице, буновно али ипак радознало, провирује. Не, мора се и прозор одшкринути да се добро види за који ће угао заћи лепа Олга. После неколико тренутака завеса се спушта, а Олга је већ тамо. Сутра ће се шапутати у „елитном“ кругу, а прекосутра ће брујати цела паланка. Допреће, најзад, и до старог пуковника, и он ће планути праведним, очинским гњевом. А Јерић, заљубљени и нестрпљиви кривац, неће чекати да га позивају. Сагнуће уплакана Олга своју горду главицу, и примиће очев и свештеников благослов. Исто скоро као и све друге. Нешто мало друкчије. Олга ће постати паметна и добра, и мека како само она може бити, и радоваће се и сама, некадања бунтовница, што све то није испало много друкчије. Шта ли би с мојом Олгом било да су је „сколиле невоље“, а Јерић „добио премештај“, и јавно мњење почело прстом нишанити на њу, као на рђав пример? Да ли би се и она показала као плашљива мала лажљивица? Кад сам је видела, била је она већ више година госпођа Јерић, и имала два дечака, од којих је онај старији, још док је био мали мајушан и није угледао овај бели свет – присуствовао татином и мамином венчању. Кад сам је запитала, шта би она радила да су се ствари рђаво окренуле, одговорила ми је искрено, да не зна. – „Можда бих се и убила, – додала је мало после. – Не зато, верујте, што не бих могла да се одржим под презиром којим би ме друштво залило. Не, већ због оца који ме је толико волео и није могао без мене, и који би ми, сигурно, опростио, и задржао крај себе. Тај његов опроштај, опроштај који би био само формалан међу нама, само реч која треба да ме задржи, – тај би ме опроштај убио, и тај живот са оцем. – Пре би ме пркос, осећање да сам сама и да морам да се борим, пре би ме то задржало у животу! Уосталом, ко зна... Ко зна! Не зна то Олга садања, Олга пуначка госпођа мајорица, Олга срећна мајка и вољена жена. Није она сазнала ни за стид, ни за очев бол, ни за очајање напуштене девојке.

217


Надежда Тутуновић ПЕРИФЕРИСКА ПРИЧА С пролећа, некако одједном, Деса постаде девојка. Прво јој је било смешно што је мајка грди кад се игра са децом, а момци и калфе гледају је с капија и добацују. А после и сама она поче некако да се стиди – кад потрчи, она притиска руком грудн, да јој не играју, а кад се сагне она црвени и збуњено навлачи сукњицу преко колена. Тако неко време, па је све ређе проводила дане на улици, јер је кућа, и ред у њој, и сав онај распоред ствари и дневнога посла, све је то почело добијати неку нарочиту важност и драж. Претрчи нешто да купи, па се брзо и врати све ситно газећи преко неравне кладрме, и забацујући главом чуперак. Чим мајка изиђе из собе, она брзо хвата огледало. Сваки пут, чини јој се, лепша је и друкчија: кожа јој мекша и глађа, усне некако пуније, озбиљније, испод очију се начиниле тамне, чудно-лепе удољице, а врат јој пунији, и румен од сунца. – Само на огледало! – викне мајка улазећи, а она хитро оставља па збуњена, а сва некако радосна, узима посао. Ускрс је те године био чудно свечан празник; сав од сунца, и неке нове, незнане до тада и дивне радости. Деса је добила нов пролећни мантил, ципеле са високом потпетицом, (лаковане и изрезане), сукњу од штофа истог као капут, а капу је сама исплела од јевтине свиле. Платнена блуза од прошле године, некако необично и елегантно се затегла на грудима, те се због пролећне свежине, весело испупчиле две чврсте тачке. Натраг се блуза, као да је поново кројена и тешњена, дивно сљубила са гипким, немирним струком, који је она стегла широким појасом од црног лака. Пролећна тоалета била је потпуна. Пре су је запажали само перифериски мангупчићи (ранији школски другови), и калфице пред ниским, смешно-јадним дућанчићима у њеној улици. Гађали је, лети чичцима, зими грудвама. То боли, некад и јако, али важи као знак симпатије. А сад је, чим пође широким и глатким градским улицама, сретали са осмехом, и окрећући се за њом у пролазу, говорили речи пријатне, и по мало срамотне. Више но понос, осећала је Деса радост, снажну, голему радост, и од ње су јој очи бивале још лепше.

218


– Лепо дете! – каже озбиљно и убедљиво какав младић. Зналачки је одмери од накривљеног капчета до стрелице на чарапи, и зарани јој у зенице погледом задивљеним и безобразно. Деса сва букне. Нервозна намешта растурене увојке, несвесно затеже појас, без потребе отвара и затвара ташну, и тек кад их прође она одахне. Понекад неки старац, љубитељ девојчица, застане тек и, гледајући је умилно и одвратно, протепа: „Луткице!“ (ако је у црном оделу и са штапом у белој руци), или „Сине!“ (ако је у кожном капуту). Деса се обично згади и прогунђа какву погрду за њим, али кад се погледа са другарицом, не може да се уздржи, и обе се зацене и дуго грцају у веселом, необјашњивом али слатком, детињем смеху. Био је то сасвим нов живот. Шетња по Калемегдану, уз музику и жагор многих гласова. Корзо са безбројним излозима свих боја и најразличнијих скупоцених предмета. Чаробна светлост, парфеми. И на сваком кораку очи – црне, плаве, зелене, смеђе као њене, очи испод апашких качкета и песничких фризура, испод озбиљних и кицошких шешира, очи на лицима округластим, достојанственим и блазираним, испод крутог и ружног обода на полуцилиндеру. И све се те очи смеју, гледају мангупски весело и филмски заводљиво. И све те очи, сретну ли је једанпут, не забораве да је радосно, и скоро љубавнички поздраве. Па тек вашари, по варошким и они по перифериским црквама, шарени, заморни али неодољиво привлачни због много ларме, много вреве, због удара лоптицом од зелене или шарене хартије; удара који може да значи изјаву љубави. Десу су пуштали свуд. Са много стрепње и много гунђања. Десин је отац био обичан кочијаш, али је у то време, са два своја добро храњена коња и својим шпедитерским колима, добро зарађивао. Више но што је за кућу било потребно. Деса је била јединица, и била вољена, и све то више одлазило је на њене хаљине и њену девојачку спрему. Није морала да ради. Расла је слободно и развијала се лепо, увек довољно сита и топло одевена. И увек жељна замора. Жељна те лепе обавезе, на коју су се – чудно! – тужиле њене другарице, обавезе да свакога дана виђа град, огромне шарене улице у центру, и људе, који у свакодневном виђању постају познаници. И била често мрзовољна.

219


Нарочито у мутне зимске поподневе кад би, нагнута над везом, морала да слуша познате мајчине приче о суседима, рођацима, о томе како треба купити ово, прекројити оно,... све то прошарано опоменама и саветима. И једва би чекала да дође отац. Мајка би тада заборавила на све што је говорила. Подмладила би се некако, оживела. И соба би постала виднија, и лакше се у њој дисало. Вешто би изувала оцу чизме, чешљала га, и запиткивала да ли људи много падају улицама, и како изгледају оне велике куће под снегом, и дрвеће, клупе у парку. Отац би одговарао озбиљно, али у вицевима и она се смејала... мало јој је требало да буде срећна. – Ама чије је ово девојче, Бога ти? – окретао би се отац мајци. – Нешто ми не личи баш на тебе. Хе, хе. – осмех би му играо између бркова. Чинила му се превише нежна, грациозна за њихову кућу. Није волео да је виђа са девојкама из суседства, и да је пушта код њих. Изгледале су му сувише просте. Његова Деса била је право господско дете. Да није имала крупне, дугуљасте и тамне очи, као он, и благу ћуд његову, можда би га често мучила горка зебња. У кући би се живело друкчије. Овако, он се поносио. И стрепео... Сад, кад је одрасла, па већ то и сама осетила, и отимала се миловању, његова љубав мењала се. Постајала је то озбиљна, брижна љубав са само тренутним нежностима. Жеља да девојче има свега, да буде што лепше и срећније. И зебња – да не падне у рђаве руке, не претрпи бол, не увене пре времена. И у дубини некако свестан, да он ту не може ништа, да строгост изазива лукавство, а претерана милошта суровост, он се некако резигнирано повлачио, и све старање остављао мајци. Кад би јој то давао на знање, у гласу му је јечала тешка претња. – Ипак, пуштали су је свуд. А њена захвалност било је њено добро расположење, и препричавање свега што би видела. Доносила би шарене папучице од колача, зарђале сељачке минђуше, добијене на лутрији, пробала их и кикотала се, и озбиљно доказивала да јој срце од колача нико није купио само зато, што то више није модерно, смешно је. – Идете ли често у биоскоп? – питао је Десу једанпут на неком вашару, мали црнооки младић са густим, необичним обрвама. Било је то после једне веселе свађе због замршених лоптица.

220


– Слабо идем – одврати Деса сва зајапурена, и стално још загледајући лоптицу. – А зашто? Не знате шта је лепо, Бога ми! – Волим, али ме не пуштају. А и немам с кнм. ‘Све моје другдрице раде. Недељом.... – Их, као да је вама тешко наћи друштво. Не знам ко не 6и био срећан да иде с вама, часна реч! – Е,... Идем, кажем вам, али ретко. Недељом ми некад мама да новац. Тата баш не мари да му се помене биоскоп. – Баш као да не би могли без новаца?... – Јест? – Она подиже своје уске, меке обрве, и први пут га погледа право у лице, јасно. Он се збуни. – Ви сте право дете, здравља ми! И поче да јој објашњава како он није мислио ништа рђаво. О, то никако. Него, он радн у једном биоскопу. Разводник је; а јасно је, да је то важније но бити благајник. И тако, она кад зажели... а нарочито је згодно четвртком и уторником. – Само ви дођите – говорио јој је при растанку. – Дођите са другарицом – додао је гласом који је имао да изрази његове поштене намере, и другарско расположење. И они се растадоше топло. Пола другарски, пола љубавнички. Она је била мало стидљива и неумешна, али јој то није сметало, јер је изгледало да он то не запажа. Договор је био да она дође у четвртак са другарицом. Оне само нека се обрате ономе на улазу, он ће га одмах зовнути... Тако. – Те вечери је Деса ушла у кућу срећна, узбуђена, али некако као лопов. И није причала како се провела. Први пут је те вечери опазила да је отац стар и мрзовољан, и да мајка стрепи пред њим. А обоје, ма како да јој се плакало кад на то помисли, били су јој некако туђи. Била је од те вечери сасвим сама у кући. Први пут само, било је мало незгодно. Другарице су се вртеле по чекаоници биоскопа, криле очи и црвенеле, и никако се нису усуђивале да „онога на вратима“ питају за Јову. И скоро хтеле да се врате. Али кад се појавио Јова, весео, леп, и слободан као код своје куће, ослободиле се и оне, и биле чак кокетне. Увео их је и сместио као праве даме, и с времена на време долазио хитро, насмејан. Док би говорио, гледао је само у Десу, а ако је био мрак, кришом јој миловао руку.

221


– Дођите опет – говорио је кад је полазила. – Дођите сами – рекао јој је тихо, тајом, док се другарица огледала у ходнику. – Прошетаћемо мало по Калемегдану... Дођите? – молио је топло, као дечак, али његове црне, варничаве очи, гледале су као да заповедају. И она је долазила. Све чешће. И све чешће сама. Некад би само свратила, а Јова би нашао заменика, и одлазио са њом у Топчидер или Земун, водио је на утакмице, на купање.... Причали би за све време, некад већ и не би имали шта, а Деси се ипак чинило да треба још много рећи, и тешко јој било што мора кући. Ништа се нису договарали. Ништа он није обећавао, ни тражио обећања. Били су то обични љубавни разговори, значајно-безначајни, разговори који загревају и снаже, а после њих остаје у души празнина, и нека болна неверица. Међу другарицама се одавно већ говорило за Десу и „оног са обрвама“. Тешко је било трпети та пецкања; некад, чинило се Деси, не само шаљива, ведра, већ некако и жучна, с прекором, и као са правом неким. Осећао се, поред зависти и жеље, да је наједе, и неки презир, моментан али јасан, који се брзо гасио у очима саговорнице, да се место њега појави прекор и жаљење. Често би осетила то, и бунило је, болело. Али њене мисли, везане чврсто за њену љубав, за припремање на састанак и преживљавање прошлог, биле су чудно искидане и троме, кад би мислила о чему другом. И она је све друго остављала. Нарочито страшну помисао да се све више удаљује од родитеља. Они су престали са прекорима, и сад само ћуте. Управо, отац се чини као да ништа не запажа, али као да и њу саму не запажа. Она увек уграби да дође пре њега, али то је зато, што он седи сад у кавани до поноћи. У кући, он је уопште и не погледа, и само празником ако јој каже коју реч. А мајку, кад му она што говори, или му пружа што, гледа гневно, страшно, као да ће је згромити. Деса зна да је све то због ње, и сва се скупи од изненадне помисли да им она трује живот. Па ипак, на све се то навикне, као на дуге кише с јесени. Али мајчино ћутање! Погледи који говоре да све знају и не праштају, погледи некад бесомучни, некад очајнички, погледи који је прате и тамо где је нико не може видети, и због којих кришом плаче у постељи....

222


Па ипак – чудни су они! – како би она могла друкчије? Она не може да схвати како је до тога дошло, али она се осећа спутаном толико, да и не помишља да се отима. Испрва је све то изгледало као шала, као нешто што је сама она, само ради забаве отпочела. А сада, она осећа да је за тога човека везана свака њена мисао, све њене жудње, цело њено биће. Ако изгуби њега, пропашће и сама она, изгубиће се. Али њу нису мучиле сумње. Она ништа није тражила од Јове, па није могла ни сумњати. За њу је највише што је могла пожелети, било то, што је тада преживљавала. Она је дубоко веровала да ће то трајати дуго, без промена и без свршетка. Шта она може тражити друго, но да је воли? А то.... његови погледи, његови додири, његов страх да је не изгуби, и бес на људе који је гледају... Зар би то поверовала мајка, која је вечито стрепела пред оцем, то, да Јова уме да моли и заповеда истовремено. Да уме да љуби руку лепше но и један од оних лепотана са платна. Његов је поглед често оштар, заповечнички, али су му речи топле, необичне, тужне; оне струје кроз њу голицаве, вреле, и због њих она пружа све што има, и то предано, захвално, и била би најнесрећнија кад не би имала шта да му да. Тога дана је био четвртак, и Деса се спремала на састанак. Измислила је неку лаж, и рекла је мајци. Мајка је ћутећи седела као да речи нису упућене њој, и оне чудно одјекнуше у тишини. Деси се чинило да ће полудети од тога ћутања, и погледа мајчина који се дизао са рада, и заустављао на ЊОЈ, и опет, укочен, окретао раду. – Зашто ме тако гледаш? – рекла је дрхтаво се смешећи, али очајнички храбро. Већ од пре неколико дана, проклијала у њој нада, да се мајци све може објаснити. – Гледам те, рекла је мајка сухо, сад опет гледајући у кошуљу коју је шила, и одмахнувши главом, уздахнула. – Гледам те како пропадаш... А ћутим, опет.... Сама се кидам. Видим да те је ђаво ухватио. Нити ме ти питаш како треба да радиш, нити ми вреди да говорим. И она је погледа широко, целим лицем, и слеже раменима. Деса је закопчавала дугмад на хаљини, а прсти су јој се мрсили. А очи, као пред плач, биле су јој сухе, да ју је болело кад их покреће. Она прогута мучно пљувачку, и покуша да се насмеши.

223


– Па шта је то код мене тако страшно? – и чекала је одговор дршћући, жедно, као да ће тај одговор бити објашњење целе њене љубави и свег тог чудног, неподношљивог стања у кући. – Није страшно... Само, ја никуд да изађем не смем... страх ме, чућу нешто... А отац твој, тиранин, сву кривицу баца на мене. Ти само тако терај! – рече с мржњом. – Једнога дана убиће и мене и тебе. Деса још није стигла да спреми одговор, или ново питање, а мајка устаде нагло, сва узбуђена, и бацивши рад од себе, снажно се наслони на ивицу од стола, наже се према Деси, и узвикну: – А ти да знаш, да ћу ја први пут кад те допрати, изаћи!... Нећу више никога да штедим, и да чекам већу несрећу. Шта је било, било је! – она се некако бојажљиво испитивачки загледа у Десу, па викну: – Али даље не дам. Да знаш да више нећу да те кријем пред оцем. Нека зна. И како те је завео, заплео, пропалица једна! – А што ти, мама, тако? – повика Деса увређена, али и некако радосна због те ларме, због тога што се о томе почело говорити. – Па он ће ме узети – рече отворено, скоро пркосно, али на мах поцрвене, што она, још дете, говори о томе, а и сетивши се одједном – да никад није с њим о томе говорила. Мајка оћута неко време нагнута над столац, па онда подиже главу. На лицу јој се видело неверовање, и неки болан презир. – Сви они тако говоре, ћерко. Али, дуго је то ваше тако... Десо, није лепо, дете, остави га, кунем те... Не могу да верујем њему, кад он у кућу неће да дође, кад те води... Где се све налазиш и водаш с њим, кад те још ниједном нисам срела? Ох! Деса брзо дохвати ташну, и побеже. Било је сасвим правилно оно убеђење, да с мајком не треба о томе говорити. У чекаоници, кад је ушла, било је пуно света. Шетали су, дефиловали поред ње – непозната лица, јесењи мантлови и зимски капути, бунде... Са рукама у џеповима и чупавом белом капом натученом на једну обрву, Деса је љупко посматрала све, али су јој сви, у ствари, били некако смешни и несносни. Није скидала поглед са врата. Јова изиђе изненада, исто онако брз, отворена погледа, и радосно је позва. Она му притрча несвесно, сва уздрхтала, и не могаше да одвоји поглед од тога лепог, дечачког лика, и немирних, врелих очију.

224


– Што ме тако гледаш? – упита је страсно, шапатом, и чврсто јој стеже мишицу. Нагињући се да је кришом пољуби, он опрезно погледа по чекаоници. И исправи се. Испусти њену руку, а лице му се намах измени – потамнеше она радост, топлина, и указа се, однекуд из дубине, бес, дивљи бес и мржња у једном осмеху који му искриви лице. И страх... Деса се окрете. Прилазила им је пуна, црномањаста женица, а са њом мали гаравко, у матроском оделу. – Тако! Сад мораш да признаш! – рече пакосно, победнички, али сва дрхћући од узбуђења. – Па шта? – доња вилица му се истури и усне му се искривише. – А ви! – окрете се она Деси и одмери је презриво. – Срам вас било! Тако млада, а тако покварена. Зар нема других, него отимате женама мужеве?... Сигурно вам је рекао да је момак? – и она се насмеја саркастично. – А видите колики му је син!... – Ћути! – молио је он, а очи су му бесно севале, и лице му се грчило. – Шта, ћути! – викдла је она, а свет се све више купио. Настала гужва, ларма која се мешала са музиком из сале, тутњавом трамваја, сигналима.... Деса је побегла. Трчала је, спотицала се, све споредним улицама, све кријући се. Он жењен?... Он онако млад, леп. Он са оним лепим чупавим обрвама и веселим дечачким ликом. Па зар то никако не може да се позна? Пре три, четири године, онда кад је она још била дете, он се исто овако забављао са овом женом, коју је данас видела... – Никада Деса никоме не би поверовала да јој је о томе причао. Дошла је кући у сумрак. Бледа, убијена, али без суза. – Нећу више ићи са њим – рекла је мајци још с врата, некако осветнички – презриво, али дрхтава гласа. И побегла у собу. Дуго је Деса била мирна, и као болесна. Ни намрштена, ни насмејана, увек потпуно мирна и безбрижна лица, убијала је мајку ћутањем. Зима је била дуга, каљава и тешка. Предграђе је жудело за пролећем, а Деса је желела да умре. Долазиле су другарице. Она је разговарала, испраћала их до вратница, и кришом хватала њихове погледе управљене у њен трбух. Није могла ни да се брани, ни да се љути, толико јој је све било свеједно. Па ипак, то као да ју је будило. То ју је тешило. Јер кришом од са-

225


ме себе, ова се бојала света. Чинило јој се, појави ли се међу светом, сви ће јој са чела прочитати све шта је са њом било. А свет, ето... Он ипак тражи нешто видљивије, стварније. Да. Деса је размишљала, и једнога дана се зажелела игре. – Веселе перифериске забаве! Колико је прошле године плакала, молила да је воде. А сад је сами терају. Чак и отац, који до скоро није хтео да је види. Деса га гледа – смешан јој је што ништа не зна, а жао јој га. Плаче јој се – сасвим би друкчији они били кад би све знали. Почиње да их мрзи због тога. Ох, да јој је нових, непознатих лица, и музике, замора, смеха. И све је било као пре. Чак је изгледала некако лепша, отменија, слободнија. Пре се све нешто плаши, збуњује, а сад тако мирно одговара, и тако вешто кокетује. И један потпоручник, млад како то само они могу бити, а зарумењен и збунљив, како то опет само потпоручник може бити, не одваја се од ње. – Јова прети да ће вас убити – рече јој опрезно један познаник. – О, ох! Празне речи – рекла је презриво. – Што, да га нисам ја преварила? – Он вас је, каже, искрено волео.... – Искрено? И лагао.... Он пати, дакле, због ње? Сматра је још својом, и вређа га њена слобода. Она је то јасно у себи знала, али је то било пријатно чути. Била је то још једна веза за живот. Била је то радост; грозничава и нејасна, и прљава као што је сад изгледала прљава та њихова љубав. Деса је хтела да му се клупча и кида у грудима, да га загуше бес и бол, да делом осети оно, што је њу сломило онога дана. Све треба да се плати на неки начин... Да пркоси! По парковима, по плажи, доцкан у аутомобилима, са официрима... Само кад би увек и свуда могао да је види. А свет? А мајка? Свет, да. Свет тражи нешто видљиво, конкретно. Све друго је претпоставка. Ко уме да се чува, да лаже, свет је уз њега, свет је његов. Мајка, ох, мајка је није тешила онога дана. Мајка се радовала онда, кад је Деси било најтеже. Не тиче је се! Пркос је сијао у њеним дугуљастим очима, у ходу се изражавао, назирао у облицима младога тела.

226


Било је пролеће. Тек друго пролеће откако је Деса постала девојка, а њој се чинило да је за десет година старија. Пролазила је кроз своју улицу и знала да је сви гледају. Пре је пролазила ужурбано, ситна и неједнака корака, а сад је корачала слободно, разиграна тела и смела погледа, који је друге збуњивао. Било је пролеће. Предграђе се узнемирило. Растрчале се жене и девојке преко каљавих улица. Заглибљују се искривљеним ципелама у густо, полусухо блато, и испадају им испуцале пете из чарапа танких, свилених, али неспособних да се употребљавају уз тоалету „за варош“. Косе им неочешљане и немарно обухваћене белим марамама са чипкама, или нецовима дречећих боја. А рамена им стегли мали, растегнути и чађави шалови, што шире мирис прекислог купуса, јевтине колоњске воде, и лука што се спрема за запршку. Задиркују их у пролазу кочијаши, што су кренули на посао, кондуктери, тешки у својим зимским оделима, али весели због изненадне топлоте и шаренила по дугим, каљавим улицама. Деси је све то смешно и досадно. Она се жури да што пре дође до широких, чистих градских улица, и спретно бира с камена на камен. У њој све дрхти. Први пут она осећа пролеће. Прошле године, оно је било у њој, и она није знала за њега. Сада је свуд око ње, и она осећа како продире у њу, и како нова животна радост плави њену душу, мрси јој мисли. Ништа није одређено. Зна само да је млада и чини јој се да још није умела да живи. Помисао на Јову заболи је. Ужасне је празнина у души – убеђена да никад више неће волети. А онда светлост преплави зенице, зањише се зелена грана преко ограде. У њој се роје друге мисли. Види себе у скупоценим, елегантним хаљинама, како улази у друштво, и официри, стари и млади, отмено јој љубе руку. Смеши се. Гледа пијацу пуну цвећа и сељанчице са љубичицама. Очи јој сузе. Никад до сада то није тако изгледало. Никада њена радост није била тако снажна, потресна. А ни од чега... можда од болести неке? Корача Деса као по такту музике, гипко, радосно, вешто гибајући бедра и таласајући груди. Овда онда одговори на нечији поглед, који се дуже задржи на њој. – Одједном, код једног шареног киоска, угледа Јову. Задрхташе јој колена и заборави да дише. Као да је баш њу чекао, он одмах приђе.

227


Сијало је пролећно сунце, и он је на тој светлости изгледао жут, болестан, стар. И жучан. – Како живиш? – питао је заједљиво и погледао је овлаш целу, а онда јој се упио погледом у зенице. – Одлично! – одвратила је пркосно, и насмешила се на неког пролазника. – Виђам те, знам. – Па ето!... Онда зашто питаш? – Само не знам како ти са оним балавчетом?... – Па ко и с тобом – смејала се отворено, вешто кријући узбуђеност. – Само мало лепше, јер сад више знам. Он се тргао, и озбиљан, набреклих жила на челу, дубоко јој се загледао у очи, као да тражи део нечега старог, интимно свога у њој. Али она нервозно уздрхта, скрете поглед, и окрете му свој лепи, меки, кало згрчен у смеху, профил. – Не, не знаш. Још си исто онако дете... Моје дете. – И он је чекао да се окрене, да га погледа. – Нисам ти се јављао од онда... Мислим, хоћеш да се удаш? Сад се нагло окренула, погледала га зачуђено, прекорно, и погледавши се цела, од груди до ногу, рекла. – Како могу? Да лажем?... Не, ја то не могу, видиш. – Не? А шта, кад једном с њим прекинеш? – Доћи ће други... – И она се насмеја крто, и сва се некако скупи, сузи у раменима. Никада је то питање није мучило. Никада баш одређено није замишљала будућност. А сад је овај одговор дошао нехотице, али тако јасно и страшно обележио њен пут. Она се ужасну, и истовремено задрхта од болне сласти што је то рекла пред њим, и што ће је он гледати како пропада. – Шта ја могу друго? – и њене тамне, велике очи, детињски очајно гледале су поред њега. – Не буди луда! – његов је глас био брижан, пријатељски. И дрхтав. Деса је ћутала, укочено гледајући у страну, све надајући се да ће се вратити сузе које су навреле. – Зашто тако говориш? – он почека мало, па продужи, – Жену ћу оставити, и сина... Она пристаје на развод. Деса подиже главу. Гледала га је збуњена, молбена погледа, без оне снаге у гласу кад би јој говорио да дође на састанак. Чи-

228


нио јој се сав хладан, болестан, сав изнурен грозницама и знојењем. И она се изменила... Али он! он као да није више он. Или што га дуго није видела, па за то време прогледала, излечила се од њега?... Његова уста изгледада су црна, спечена, одвратна; из њих, чинило јој се, кроз бистар пролећни ваздух допире неки мртвачки задах. И још је најгори онај осмех у очима, бљештав, похотан, као у пијаних стараца. Стегоше.је одвратност и страх. Пркос, као што би сваку друту лаж, одбацила је од себе. Стајала је млитава, главе испружене према њему, и буљила у њега неприродно бледа, скоро ужаснута. – Шта, не верујеш? – смешкао се он нервозно, а она не одговори. – Ама како! – одмахну руком. – Да је видим не могу! Због ње сам и место изгубио. Тамо је код њене мајке. Због оног случаја, знаш, отпусшли ме. Неред... Али ништа!... Деса је гледала како он бива све јаднији, нервознији, старачки интиман и наиван. Како се смањује. Страшно је то што је изгубио место, и то због ње. Ето, сав је ослабио, неуредан је, прљав. Али она на то никад није мислила. Њу је интересовао он сам – његова фигура, глас, и очи, израз у њима кад је буде угледао. И речи прекорне, дивље, страсно-молбене, речи којима неће моћи одолети. Разлевало јој се кроз свест сазнање да је за све време лагала себе; јер, жудела је за њим. Надала се састанку. Веровала да ће, али исто као пре, опет бити његова. Тако је јасно осећала да ће он, после свега, бити грубљи и натмуренији (јер ће се осећати кривим), али зато у моментима нежнији, страснозахвалан, и сав у власти њених малих руку и њених бадемаспих очију. И кад се, у друштву или кад је сама, сећала њега, у свести би јој се нагло, у даљини и ситно, али чудно јасно указала нека сцена, скоро прошла кроз њу, и она би скоро вриснула од страшне, тешке, болно јаке жеље да се нађе под њим. А сад, ето... Она се отрже од мисли, и погледа га јасно, некако туђински јасно и свесно, и осети страшну жалост. И због оне жене.... и оног дечака у матроском оделу, и са црним чупавим обрвама, као у оца. И због себе. Прво гнев, гађење, па жалост. Тешко, некако срамно жаљење обузе је сву, и она са чуђењем погледа у своју белу хаљину. Он овако слаб, ојађен, несрећан, и она на путу да пропадне.

229


– Зашто развод? – погледа га она благо, прекорно. Врати се жени, помирите се. Бога ми! – глас јој се замути – желим ти да будеш срећан. Помири се са женом! – узвикну молбено и заповеднички, док ју је он гледао изненађен, збуњен, радостан. – Добро, послушаћу те – рече као дете. – А ти, шта ћеш онда? – Па већ сам рекла – рече она сурово, и хтеде да пође. – Пропашћеш?... – Ако. – Онда зашто не би са мном? Мене бар, – бар си волела. Волим те као ниједан. Зар си ме заборавила? Она се трже, увређена. Исправи се. Зажмири мало, и погледа га сасвим изблиза, право у очи. – Не старај се за мене, нисам дете. Знам шта си сад решио. Да чуваш жену и сина, а ја да кришом бежим од куће, и да те чекам у хладној чекаоницн, на улици, у парку... Да ме твоја жена хвата и пљује. Или да је оставиш, па да ме привежеш уза се, и да ме кињиш? А ти да нађеш неку млађу, наивнију, па опет?... Неће бити тако не брини! А ни онако како моји мисле... Да ме удају за кога они хоће, и онда још да им будем захвална. И мужу, и целом свету. Зашто?... Не, ха! – луд си ако мислиш тако. Млада сам, живи ми се. Тек сад умем. „Балавац“ кажеш? – Зато је онако како ја хоћу. Видећеш! – она спусти глас, поћута, и наставн пркосно, промукло – Доћи ћу једнога дана са њим – или са неким другим! – и ти ћеш нас провести кроз редове, у увешћеш нас у ложу... – Кажем ти сасвим искрено – додаде озбиљним гласом, већ полазећи – чувај жену, требаће ти. Требаће ти да те негује. – Шта имамо друго да причамо? И доцкан је. Он ме чека. Хајде, до виђења. Видећемо се, свакако. – И она га ухвати шаком за лакат, продрма, па журно коракну ивицом.

230


Јелена Милинковић

ПОПУЛАРНА ПРИЧА НАДЕЖДЕ ТУТУНОВИЋ Надежда Тутуновић је ауторка коју сам открила проучавајући часопис Мисао (1919–1937). Она је једна од књижевница чије је стваралаштво остало у времену у коме је и настало, а то су тридесете и педесете године XX века. Књижевна судбина ове ауторке чврсто је повезана са историјом периодике, па није случајно што на њено дело подсећамо управо на страницама часописа. У часопису Прича је већ једном (бр. 8-9, 2009. године) штампана једна њена приповетка („Тужни празник“) уз пропратну белешку Васе Павковића, у којој је изражен апел да се истражи периодика те да се приповетке ове ауторке прикупе и изнова објаве. Периодика се истражује, али, нажалост, до објављивања приповедака још увек није дошло. Овом приликом подсећамо на две приповетке ове ауторке штампане у часопису Мисао тридесетих година прошлог века. Ауторку симболично из међуратне Мисли „пребацујемо“ у савремену Причу са надом да ће се њене приче објавити у некој од савремених едиција посвећених женском стваралаштву те да ћемо моћи лакше о њој и да мислимо и да причамо. * Надежда Тутуновић је сматрана ауторком популарне литературе, писала је приповетке за Политику које је објављивала у фељтону ових новина, а у Мисли је објавила свега две приповетке „Мало друкчије“ (Мисао 1932, књ. 40, св. 7–8: 364–378) и „Перифериска прича“ (Мисао 1933, књ. 41, св. 3–6: 178–189). Надежда Тутуновић готово да нема савремену рецепцију тако да су подаци о њеном животу врло оскудни. Рођена је 1910. године у Београду, где је и умрла 1975. године. Завршила је гимназију, а затим и српски језик на Филозофском факултету. Радила је као суплент Друге мушке гимназије у Сарајеву од 1933. године, а након удаје је живела у Херцеговини. Други светски рат је провела у Београду и након рата је постала директорка техничке школе при шабачкој фабрици Зорка (1946–1950). Књижевни рад је започела

231


у Политици 1929. године и све време писања објављивала је приповетке. Током живота штампала је три збирке приповедака Београдске приче (1934), Кроз улице и душе (1938), Препуна чаша (1953),а приповетке су јој преведене и на чешки језик и објављене у чешкој периодици. У својим приповеткама Надежда Тутуновић је донела нове љубавне заплете и приказала савремене женске улоге. Посебно је значајно присуство отворене тематизације секса и женског тела што представља битно мотивско и фабулативно померање и иновацију у односу на тадашњу женску приповетку. Важност ових приповедака је још већа јер се ради о ауторки популарне литературе, односно о ауторки приповедака једноставног, питког стила и узбудљивих заплета које су имале рецепцију у изузетно широком кругу читалачке (женске) публике до кога је долазила и преко Политике и других часописа и новина и преко популарне едиције Наша књига.1 Чињеница да су приче Надежде Тутуновић писане за потребе дневне штампе често је утицала на њихову тематику, стил, композицију и дужину. Међуратне приповетке Надежде Тутуновић имају два доминантна фабулативна опсега: љубавни заплети и социјална тематика. Љубавним причама Надежда Тутуновић је промовисала женску самосталност и тип нове жене, а приповеткама социјалне тематике дала је слику живота сиромашних (при)градских породица међуратног доба. Она је успела да дâ изузетно сугестивне слике тешког живота људи који страдају због неусловних простора за живот и опште немаштине, а често приказује страдање и положај деце у сиромаштвом оптерећеним породицама. Као допринос модернистички условљеном поступку у коме је дечји поглед на свет коришћен за додатну перспективу и померену психологизацију, у приповеткама Надежде Тутуновић се готово натуралистички приказују беда и сиромаштво, и уопште социјални услови у којима деца живе. Колико је доживљај деце важно и поетички значајно место показује и чињеница да је већина приповедака Надежде Тутуновић у коме су јунаци деца исприповедана тако да је нарација фокализована кроз дечију перспективу, те се психолошка стања, страхови, бриге и размишљања ових дечака и девојчица јасно показују („Позајмица“, „По ветру“, „Луксуз“ у збирци Београдске приче). Ове приповетке такође показују да детињство ни-

232


је најбезбрижнији и најсрећнији део живота како се обично олако одређује, већ да тешка економско-социјална ситуација условљава брже одрастање и сазревање те да се може говорити о „феномену детињства у 20. веку“2 које свакако не обележава безбрижност. У Мисли Надежда Тутуновић објављује приповетке којима на нов начин приказује постајање женом. Поводом уводне приповетке Београдских прича „Једна љубав у мом граду“ ондашња критика је приметила „омиљени“ тип њених јунакиња који је овом причом продубљен. „То је сиромашна интелектуалка, идеалисткиња која се гордо бори са животним тешкоћама показујући при том отпорност, равну мушкој, и честитост која је каткад већа од мушкарчеве.“3 Тип интелектуалке и идеалисткиње присутан је и у концепцији јунакиња обе приповетке објављене у Мисли. У обе приповетке реч је о љубавном заплету који почива на забрањеној љубави. Такође, у њима се показује колику важност у животу девојке има њено непосредно окружење у виду паланачке јавности, односно „злокобног комшијског ока које вреба иза завесе“, како то дефинише Надежда Тутуновић у приповеци „Мало друкчије“. Због тога се обе приповетке могу укључити у онај корпус прича њених савременица које тематизују „убиствено дејство паланке“ како је то формулисала Даница Марковић, а о чему је писала и Анђелија Лазаревић. Обе девојке, и Олга („Мало друкчије“) и Деса („Перифериска прича“) различите су од осталих девојака у сопственом окружењу, обе желе да се окушају у макар мало другачијим животним причама од оних уобичајених. И једна и друга осећају страховиту досаду паланачког/периферијског породичног живота и живе „једнолики живот удаваче у паланци“.4 И обе жудећи за авантуром и због радозналости, као и због жеље за упознавањем и задовољењем телесне страсти остварују забрањене љубави. Образлажући Олгин поступак у приповеци „Мало друкчије“, приповедачица Надежде Тутуновић констатује: „Можда баш често као Олга падају многе младе драгане. Падају под силном снагом жеље да упознају човека; из радозналости: да сазнају каква је то тајанствена веза између ватре која избија из његових погледа и додира, и страсне разиграности њених мишића; падају – рекло би се библијски.“5 И Олга и Деса су јединице, ћерке које су центар породичног живота, Олга је рано остала без мајке и живела је ушушкан и пре-

233


заштићен живот, а Деса је из типичне приградске породице која је материјално обезбеђена. Обе јунакиње не пристају на неписане конвенције које детерминишу девојачки живот. Поводом Десе, ауторка констатује како није волела да проводи време у кући над везом и да слуша мамине приче о комшијским и родбинским односима, дакле, није желела да живи живот анђела у кући Вирџиније Вулф.Олга своје бунтовништво усмерава ка размишљањима о другачијем браку, она не жели уобичајену љубавну причу и размишља шта би било да је иницијатива на њој, тј.да не чека она први корак мушкарца, већ да га сама учини, што и ради. Деса је такође бунтовница која и поред противљења родитеља виђа младића у кога је заљубљена. За разлику од, на пример, јунакиње Данице Марковић која у паланци пати јер не може да пише6 и за разлику од Миле из приповетке „Једна љубав у мом граду“ Надежде Тутуновић из збирке Београдске приче која је свршена студенткиња и преводитељка, ни Деса, ни Олга нису обликоване као типичне интелектуалке које пате због паланачке утамниченост која их спутава у њиховим интелектуалним постигнућима. Оне су просечне девојке свог времена склоне саморефлексији које су приказане у пресудном тренутку сопственог сазревања и одрастања. Ове две приповетке, као и друге приче Надежде Тутуновић попут прича „Једна љубав у мом граду“ или „Домаћа атмосфера“ одлични су прилози девојачком роману, односно причи о девојачком одрастању и сазревању које приповедачице пишу почевши од Драге Гавриловић, преко Милице Јанковић, кроз целу међуратну епоху. Сликајући младе бунтовнице које мењају уобичајени сценарио везан за удају и уопште разумевање љубавних односа, Надежда Тутуновић у великој мери доприноси идеологеми „нове жене“ која се свега неколико година раније промовише у феминистичком часопису Женски покрет, а о којој интензивно пишу и њене савременице Марица Вујковић, Фрида Филиповић, Јулка Хлапец Ђорђевић и друге ауторке и аутори.7 Тренутак у коме приказује и Олгу и Десу, Надежда Тутуновић дефинише на почетку „Перифериске приче“. Прва реченица у овој приповеци гласи: „С пролећа, некако одједном, Деса постаде девојка.“8 Ова промена телесна и психолошка, период у којем девојчице почињу да откривају своје сексуално биће централно је место овог наратива. Приповетке Надежде Тутуновић су једине

234


женске приче у часопису Мисао које експлицитно описују сексуалну страст, као и пубертетске промене на женском телу. У приповеци „Мало друкчије“ у духу популарних љубавних романа приповедачица описује Олгин „пад“: „Али одједном Олга осети како јој се угиба под испод ногу и пови се. Два врела длана падоше јој на рамена, а његове зенице, тамне, пијане, говориле су јој да не треба мислити. Мало, само мало је стегоше његове руке, а она осети опет како цело њено тело, само, независно од ње, независно од њега, само полетеше њему. А врата затворена, и четири шарена зида смешкају се поверљиво, на прозорима тешке, тамне завесе, а иза малене пећи силно бије врелина.“9 Описујући Десу, Надежда Тутуновић илуструје како се њено тело претвара од тела девојчице у тело жене, показујући збуњеност и стидљивост која то прати и пише: „А после и сама она поче некако да се стиди – кад потрчи, она притиска руком груди, да јој не играју, а када се сагне она црвени и збуњено навлачи сукњицу преко колена (...) Чим мајка изађе из собе, она брзо хвата огледало. Сваки пут, чини јој се, лепша је и друкчија: кожа јој мекша и глађа, усне некако пуније, озбиљније, испод очију се начиниле тамне, чудно-лепе удољице, а врат јој пунији, и румен од сунца (...) Платнена блуза од прошле године некако се необично и елегантно затегла на грудима, те се због пролећне свежине, весело испупчиле две чврсте тачке.“10 Увођење отвореног говора о табуисаним темама какве су сексуалност и телесност и то пре свега о женској страсти и променама женског тела, што се све очитује у приповеткама Надежде Тутуновић, веома је значајан тренутак српске женске књижевности. За разлику од Драге Гавриловић, Милице Јанковић и других ауторки које су се концентрисале на духовно, психолошко и друштвено, Надежда Тутуновић овим причама даје и другу, телесну страну женског сазревања. Она показује снагу еротских жудњи. За разлику од Анете у истоименој приповеци Анђелије Лазаревић, јунакиње Надежде Тутуновић нису брутално кажњене због својих предбрачних веза и сексуалних односа. Љубавне везе у њеним приповеткама не приказују се као фаталне и ултимативне приче које одводе јунакињу у удају или смрт. Ипак, у приповеци „Мало друкчије“ након што су тајни љубавници откривени и након што је паланка сазнала за ову везу Олга и официр Јерић се

235


венчавају, а Олга је већ у том тренутку трудна. Надежда Тутуновић разматра шта би се догодило да ова веза, с обзиром на трудноћу, није финализована браком и њена јунакиња каже: „Можда бих се и убила (...) Не зато, верујте, што не бих могла да се одржим под презиром којим би ме друштво залило. Не, већ због оца који ме је толико волео и није могао без мене, и који би ми, сигурно, опростио, и задржао крај себе. Тај његов опроштај – опроштај који би био само формалан међу нама, само реч која треба да ме задржи – тај би ме опроштај убио, и тај живот са оцем. – Пре би ме пркос, осећање да сам сама и да морам да се борим, пре би ме то задржало у животу.“11 И овде се, као и на пример, у приповеци Анђелије Лазаревић ,,Анета“, ванбрачна трудноћа повезује са самоубиством, а општи презир и срамота се истичу као њени главни пратиоци. Надежда Тутуновић својој јунакињи додељује срећан просечан живот констатујући како она „није сазнала за стид, ни за очев бол, ни за очајање напуштене девојке.“12 Надежда Тутуновић судбину Олге спушта у традиционални брак, а Десину судбину након сазнања да се све време забављала са ожењеним човеком који је то крио од ње, након разочарања и љубавних јада, оставља отвореном. Ипак за разлику од Олге која завршава у традиционалном браку, Десу је љубавно искуство усмерило тако да она не жели да пристане на брак који јој намењују родитељи, већ жели да живи слободно, практикујући емотивне и сексуалне односе са различитим мушкарцима. Без обзира на компромисна решења и на чињеницу да ауторка не радикализује женске судбине и не приказује до краја како изгледа живот девојке која је спознала стид, очев бол и очајање, Надежда Тутуновић уноси нов начин разумевања љубави и женског понашања у овим односима. Поред ове две јунакиње, она приказује жене које желе слободне љубавне везе, везе без обећања и брачних понуда, пролазне студентске везе, девојке које преузимају иницијативу, неискрене девојке и девојке са богатом љубавном прошлошћу, кокете, жене које воле да се забављају и пију алкохол. Оваква галерија женских типова и љубавних веза ослобађа љубавне и сексуалне односе фатализма који их је пратио у делима Лепосаве Мијушковић, Милице Јанковић, Анђелије Лазаревић и др. Надежда Тутуновић је својим приповеткама дала изузетно живописну слику међуратног Београда. Поред сиромашних пери-

236


феријских делова града у причама социјалне тематике, она показује и изнајмљене собе у којима живе девојке које подсећају на собе пансионаткиња из ране прозе Милице Јанковић, приказује друштвени живот Београда, бисокопе, стадионе, вашаре, журеве, пише о Калемегдану, Топчидеру и савској обали, о градским улицама и градском превозу као местима састајања. У том смислу један од главних јунака приповедака Надежде Тутуновић је међуратни Београд и то не искључиво из угла сиромашних, већ из угла младих. Тиме приповетке Надежде Тутуновић потврђују урбанофилију женске међуратне приповетке. Надежда Тутуновић је писала искључиво о савременим темама и о сопственом окружењу и тиме је и скретала пажњу и на проблеме којима се бавила, било да је у питању сиромаштво, било да је тема женско сазревање и уопште живот жена. Њена проза је била актуелна и са њом је могла да се „саживи“ широка читалачка публика, она није имала мегаломанске претензије нити је тежила ка свеобухватној слици света, већ су њене приповетке мале студије случаја које приказују судбине сиромашних људи и просечних београдских девојака са конкретним животним проблемима. Како су ове приповетке штампане и у новинама и у популарној едицији, њихова дистрибуција је била значајна и долазила је до широког круга читатељки и читатеља, па је тиме и утицај прозе Надежде Тутуновић био незанемарљив. 1 Ову приповетку ауторка није прештампала у међуратним збиркама прича које је објавила. Овде, у часопису Прича, прештампава се први пут након што је објављена у Мисли. 2 Приповетка је објављена у оквиру збирке Београдске приче (1934). 3 Изузетак је поменути број часописа Прича (бр. 8–9, за 2009) у коме је објављена једна приповетка Надежде Тутуновић и кратак пропратни текст Васе Павковића. 4 Подаци о животу Надежде Тутуновић наведени су према лексикографским одредницама о њој у Српском биографском речнику (ур. Чедомир Поповић) и у Лексикону писаца Југославије. 5 Обе међуратне збирке приповедака објављене су у едицији Наша књига коју је покренуо и уређивао Живко Милићевић (истовремено и уредник културне рубрике Политике), а издавала кућа Геца Кон. Едиција је била намењена широкој читалачкој публици и имала је периодички концепт, а постојала је могућност претплате (према уредничкој замисли књиге у овој едицији излазиле су једном месечно изузев током јула и августа).

237


У овој едицији се штампала искључиво савремена литература. Без обзира на концепт популарне едиције, књиге објављиване у овом издавачком пројекту имале су критичку рецепцију, па су прикази и белешке о њима објављивани у савременој штампи (Летопис Матице српске, Јужни преглед, Венац, XX век и у другим часописима). 6 Сања Петровић Тодосијевић, „На трагу безбрижности под плаштом безимености, деца и детињство између трајног и новог“, у Приватни живот код Срба у двадесетом веку, ур. Милан Ристовић, Клио, Београд, стр. 209. 7 Живомир Младеновић, ,,Београдске приче”, Летопис Матице српске, књ. 341, св. 2, 1934, стр. 276. 8 Надежда Тутуновић, „Мало друкчије”, Мисао, књ. 40, св. 7–8, 1932, стр. 372. 9 Исто, стр. 376–377. 10 Заљубивши се у официра Јерића, Олга не чека да јој он први покаже наклоност и да је позове, већ током ноћи се искрада из куће и одлази код Јерића у стан. 11 Деса не упознаје Јову са родитељима, већ се виђају ван куће. Због своје везе Деса се удаљава од родитеља, са оцем готово да не разговара,а мајка је преклиње да прекине везу јер она нема поверења у младића који неће да им дође у кућу. Мајчини страхови су се обистинили јер се испоставља да је Јова ожењен и да има дете, да је све то крио од Десе и да му је она само љубавница. Међутим, крај приповетке показује обликотворну моћ овог искуства на Десино сазревање и формирање. 12 Реч је о чувеној причи Данице Марковић „Дозив нечастивог“. 13 Детаљно је о идеологеми нове жене у периодици и књижевности писала Станислава Бараћ у књизи Феминистичка контрајавност, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2015. 14 Надежда Тутуновић, ,,Перифериска прича”, Мисао, књ. 41, св. 3–6, 1933, стр. 178. 15 Надежда Тутуновић, ,,Мало друкчије”, Мисао, књ. 40, св. 7–8, 1932, стр. 376. 16 Надежда Тутуновић, ,,Перифериска прича”, Мисао, књ. 41, св. 3–6, 1933, стр. 178. 17 Надежда Тутуновић, ,,Мало друкчије”, Мисао, књ. 40, св. 7–8, 1932, стр. 378. 18 Исто. 19 Реч је о приповеткама из збирке Београдске приче: „Једна љубав у мом граду“, „Трамвај и љубав“, „Погледи при сусрету“, „Кад Французи гостују...“, „Мале лажи и вино“.

238


О писцима:

Драга Гавриловић (Српска Црња, 1854 – Српска Црња, 1917) У међупростору Иво Војновић (Дубровник, 1857 – Београд, 1929) Пером и оловком. Цртице од Сергија П. Загреб, 1884. (лат.) Новеле (I. Пером и оловком). Загреб, 1910. (лат.) Сабрана дјела Иве Војновића, књ. прва: Пјесме. Приповијетке, Београд, 1929; књ. друга: Стари гријеси: лападска прича; Психе: комедија. Београд, 1940. Пјесме. Приповијетке. Драме, Загреб, 1964. (Пет стољећа хрватске књижевности, књ. 55). (лат.) Светозар Љ. Гавриловић (Ваљево, 1858 – 1913) Башта ни на небу и на земљи (приповетка, 1887), Неколико невиних прича (1887), Разне приче (1887), Мртвачки сандук (приповетка, 1888), И сила и спас (приповетка 1888), За туђ рачун (приповетка 1889), Приповетке (1893). Јелена Ј. Димитријевић (Крушевац, 1862 − Београд, 1945) Ђул-Марикина прикажња, Београд 1901. Фати-Султан, Сафи-Ханум,Мејрем-Ханум, Београд 1907. Надежда Тутуновић (Београд, 1910-1975) Београдске приче (1934), Кроз улице и душе (1938), Препуна чаша (1953)

239


821.163.41-32 ПРИЧА :­часопис за причу и приче о причама / главни уредник Слободан Стојадиновић ; одговорни уредник Славољуб Марковић. – год. I, бр 1 (новембар 2007). – Београд (Гандијева 167-177) Књижевно друштво „Свети Сава“, 2007 (Ниш : СВЕН). 21 цм. Теомесечно ISSN 1820-5909 = Прича COBISS.SR-ID 144590860

240


Issuu converts static files into: digital portfolios, online yearbooks, online catalogs, digital photo albums and more. Sign up and create your flipbook.