Page 1

Marin    Držić:    „Dundo    Maroje“       • Iz  piščeva  života:  

  Godina   1508.   je   uzeta   kao   godina   njegova   rođenja,   iako   nema   pouzdanih   podataka   da   je   rođen  baš  te  godine.  U  Dubrovniku  je  radio  kao  svećenik,  orguljaš  i  pisar,  a  1538.  odlazi  na   studij  u  Sienu  uz  potporu  dubrovačke  vlade  od  30  dukata.  Tamo  je  ubrzo  stekao  veliki  ugled   pa   je   1541.   imenovan   rektorom   studentskog   doma   i   prorektorom   sveučilišta.   Te   značajne   i   ugledne   dužnosti   omogućile   su   mu   da   se   potvrdi   u   javnosti   te   mu   otvorila   vrata   sijenskog   društva  i  kazališne  umjetnosti.     Studij   prekida   1542.,   a   1545.   se   vraća   u   Dubrovnik   gdje   susreće   austrijskoga   grofa   Rogendorfa  te  s  njim  putuje  u  Beč  i  u  Carigrad,  da  bi  1547.  ponovno  došao  u  Dubrovnik.     Tu   sada   piše   svoja   glavna   djela,   organizira   kazališne   priredbe   i   nikada   se   ne   oslobađa   novčanih   neprilika,   dugova   i   sukoba.   Ljudi   koji   su   ga   nepravedno   kritizirali,   osporavali   njegov  pjesnički  talent  te  ga,  čak,  optuživali  i  za  plagijat,  bili  su  njegovi  protivnici  od  kojih  se   Držić   uporno   brani,   a   brane   ga   i   drugi   –   na   primjer,   ugledni   Mavro   Vetranović   koji   piše   svoju   „Pjesancu   Marinu   Držiću   u   pomoć“.   Konačno,   1562.   odlazi   u   Veneciju   ojađen   i   nesretan,   a   u   Dubrovnik   se   vraća   samo   povremeno.   Pokopan   je   u   zajedničkoj   grobnici   bazilike  Svetih  Ivana  i  Pavla  u  Veneciji.     Za   svog   boravaka   u   Firenci   1566.   Držić   dolazi   na   radikalnu   ideju.   Poznata   su,   naime,     Držićeva   urotnička   pisma   toskanskom   vojvodi   Cosimu   I.   u   kojima   mu   opširno   prikazuje   stanje   u   Dubrovniku   te   ga   nagovara   da   izvrši   prevrat   i   sruši   vlastelu   koja   drže   svu   vlast   u   svojim   rukama.   Međutim,   ta   pisma   ostaju   bez   odgovora.   Iako   je   ta   njegova   nakana   bila   potpuno   neostvariva   i   pomalo   naivna,   ona   ipak   otkriva   mnoge   podatke   o   tiraniji   i   autokratskom   stilu   manjinske   vlasti,   a   pogotovo   nas   upućuje   u   shvaćanje   pravog   smisla   Držićeva  teatra.         Držić  je  u  mladosti  pisao  petrarkističke  pjesme,  tvorac  je  zabranjene  tragedije  „Hekuba“,  a   do  danas  je  najpoznatiji  kao  dramatičar:     a)  pastirske  igre;    „Tirena“,  „Venera  i  Adon“,  „Grižula“,     b)  komedije;    „Novela  od  Stanca“,  „Dundo  Maroje“,  „Arkulin“,  „Skup“,  „Džuho  Krpeta“,                                                            „Pjerin“,    „Tripče  de  Utolče“.          


• O razdoblju:  

  Renesansa  traje  od  kraja  14.  do  početka  17.  stoljeća  i  naziv  dobiva  prema  franc.  renaissance  –   ponovno  rođenje,  obnova,  preporod.   Uzor  piscima  renesanse  postaje  antička  književnost  i  djela  začetnika  novog  vremena,  poput   Dantea,   Petrarke   i   Boccaccia.   Prihvaćaju   se   i   obnavljaju   antički   književni   oblici   poput   epa,   pastorale,  satire,  epigrama,  a  razvija  se  roman  i  dramska  književnost.     Sonet  i  novela  se  iz  talijanske  književnosti  šire  u  druge  europske  nacionalne  književnosti.       Krajem   15.   i   početkom   16.   stoljeća   u   hrvatskoj   se   književnosti   javlja   nekoliko   renesansnih   područja:  splitsko,  dubrovačko,  hvarsko  i  zadarsko  područje.       Dramska   književnost   hrvatske   renesanse   doživljava   svoj   vrhunac   u   radu   Marina   Držića   kojega   s   punim   pravom   možemo   staviti   uz   bok   svjetskim   velikanima   drame   –   Shakespeareu  i  Molièreu.        

• O djelu:       Nakon  premijere  izvedene  u  gradskoj  vijećnici,  vlast  je  trajno  zabranila  sve  predstave  u  tom   prostoru,   a   Držićev   kazališni   svijet,   od   tada   pa   nadalje,   bio   je   namjerno   sužavan   i   onemogućavan.   Autor   je   takav   odnos   prema   svomu   književnom   radu   izrazio   u   nizu   komedija   kojima   je   u   središte   stavio   izmučene   i   slomljene   ljude.   Ipak,   iste   1551.   godine   „Pomet  družina“  prikazuje  „Dunda  Maroja“  u  Rimu.     →    kompozicija:    djelo  se  sastoji  od  2  prologa  i  5  činova       1. „Prolog   Dugog   Nosa“,   negromanta   (čarobnjaka),   govori   o   izmišljenom   putovanju   u   Velike   Indije   (zemlju   magije)   i   priča   o   nekadašnjem   idealnom   životu   kad   su   svi   bili   zadovoljni.  Dugi  Nos  otkriva  Dubrovčanima  jedan  sekret  (tajnu):  na  putovanju  u  Stare   Indije  (zemlja  na  kraju  svijeta)  vidio  je  „raj  zemaljski“,  idiličan  svijet  prirode  u  kojem   žive   ljudi   nazbilj     (razumni,   mudri,   tihi,   blagi,   iskreni,   lijepi).   U   taj   svijet   negromanti   (čarobnjaci)   donose   nakazne   kamene   figurice   životinjskog   izgleda   „obraza   od   mojemuče,  od  papagala,  od  žvirata,  od  barbaćepa,  s  nogami  od  čaplje“.  Žene  za  zabavu  žele   oživjeti   figurice   pa   negromanti,   uvijek   lakomi   za   zlatom,   učine   po   njihovoj   volji.   U   početku  „novi  ljudi“  zabavljaju  ljude  nazbilj,  ali  se  počinju  množiti  i  ugrožavati  ljude   nazbilj   želeći   im   oteti   njihovo   gospodstvo.   Tijekom   vremena   njihova   se   tjelesna   ružnoća  izgubila,  ali  je  duhovna  nakaznost  ostala.  Te  lakome,  pokvarene,  zle,  škrte  i   rasipne   ljude   Dugi   Nos   naziva   ljudi   nahvao.   Komedija   je   borba   ljudi   nahvao     (zlih)   i  


ljudi nazbilj   (dobrih).   Gledatelji   moraju   procijeniti   tko   su   u   predstavi   ljudi   nazbilj,   a   koji  nahvao.         2. „Drugi   prolog“   je   autorski   (Držićev)   i   najavljuje   temu.   Govore   ga   glumci   „Pomet   družine“  koji  otkrivaju  da  se  radnja  komedije  „Dundo  Maroje“  nastavlja  na  izgubljenu   komediju  „Pomet“.       →    radnja:    Najavljena  je  radnja  koja  se  temelji  na  dva  zapleta:  oko  novca  i  oko  ljubavi.  Iako   je   radnja   smještena   u   Rim,   prikazuje   dubrovačke   prilike.   Dundo   Maroje   je   dao   sinu   Maru   5000  dukata  za  trgovinu  i  poslao  ga  u  svijet.  Umjesto  da  trguje,  Maro  je  uzeo  dukate  i  otišao   u   Rim   i   tamo   ih   troši   na   kurtizanu   Lauru,   kojoj   istodobno   bogatim   darovima   udvara   i   njemački   plemić   Ugo   Tudešak.   Dundo   Maroje   dolazi   u   Rim   sa   slugom   Bokčilom   kako   bi   spasio   dio   novca.   Škrti   otac   i   rasipni   sin   tijekom   drame   glume   da   se   ne   prepoznaju   pokušavajući   prevariti   jedan   drugoga,   a   pritom   sudjeluju   i   sluge:   Marov   sluga   Popiva   pomaže  svom  gospodaru,  a  Tudeškov  sluga  Pomet  pomaže  Dundu  Maroju.  Obojica,  i  Popiva   i  Pomet,  zaljubljeni  su  u  Laurinu  sluškinju  Petrunjelu.         →    mjesto  radnje:    Rim,  prikazan  je  glavni  gradski  trg  okružen  kućama.     →    vrijeme  radnje:    1550.  godine.     →   vrsta:     komedija   erudita,   učena   plautovska   komedija,   ujedno   i   najveće   dostignuće   europske  renesansne  komedije.     →     smisao   komedije:     Škrti,   rasipni,   lakomi   likovi   u   drami   predstavljaju   ljude   nahvao,   a   Pomet  je  jedini  čovjek  nazbilj.  Iako  je  sluga,  prikazan  je  kao  idealni  renesansni  čovjek  koji  „ima   juridicijo“  (inteligentan  je),  koji  se  „zna  akomodavat“  (prilagodljiv  je),  zna  „biti  pacijent“  (strpljiv   je)  te  je  istodobno  „vjertuoz“  (pun  vrlina).  Samo  je  takav  čovjek  „kralj  od  ljudi“  i  može  „renjat   na  svijetu“  (vladati  svijetom).  Pomet  vještim  zapletima  okreće  sreću  (Fortunu)  u  svoju  korist   jer  kao  renesansni  čovjek  voli  uživati  (da  je  hedonist  dokazuje  i  njegovo  ime  Pomet  Trpeza),   ali  pri  tome  misli  i  na  opću  korist.  Kad  sazna  da  je  Laura  bogata  kći  jednoga  Nijemca  i  da  je   Marova   zaručnica   naslijedila   bogatstvo   svoje   tete,   Pomet   to   vješto   koristi   za   sretan   kraj   gotovo  svih  likova.  Prema  Kombolovoj  dopuni  Ugo  Tudešak  dobiva  Lauru,  a  Dundo  Maroje   se   sa   sinom   Marom   i   njegovom   bogatom   zaručnicom   Perom   vraća   u   Dubrovnik.   Pomet   dobiva   novčanu   nagradu   i   Petrunjelu,   a   jedini   gubitnik   u   drami   ostaje   Popiva   koji   jest   inteligentan  (lukav),  ali  mu  nedostaje  morala.       U   likovima   se   iznosi   Držićeva   vjera   u   pametne,   odlučne,   sposobne   ljude   iz   puka   (sluga   Pomet)   koji   mogu   pobijediti   opake,   pokvarene,   nesposobne   „ljude   nahvao“   –   dubrovačke   gospodare  i  plemiće.              


• Važniji likovi:                                                                              Gospodari:                                                Sluge:                                                                            Dundo  Maroje                                      Bokčilo                                                                          Maro  Marojev                                        Popiva                                                                          Laura                                                                    Petrunjela                                                                          Ugo  Tudešak                                            Pomet         →    Dundo  Maroje:    škrt,  štedljiv,  proračunat,  voli  novac  i  radi  sve  kako  bi  ga  imao  još  više.       →    Maro:    rastrošan,  naivan,  lakovjeran,  sklon  užitcima.     Maro   i   Dundo   Maroje   su   gospodari   i   ljudi   nahvao.   Maro   predstavlja   mladost   i   rasipnost,   a   Dundo  Maroje  starost  i  škrtost  –  dvije  osnovne  antiteze  u  Držićevoj  poetici.       →  Pomet:    glasnogovornik  Držićevih  ideja  –  ima  životnu  filozofiju  po  kojoj  čovjek  treba  biti   sposoban,   inteligentan,   jak,   odlučan   i   strpljiv.   Zna   iskoristiti   „okazijon“   (priliku),   zaziva   Fortunu  i  hvali  je,  shvaća  je  kao  ženu.  Za  njega  je  sreća  ukupnost  povoljnih  okolnosti  koje  u   pravom  trenutku  mogu  biti  korisne.  Pomet  jest  sluga,  ali  istovremeno  i  filozof,  on  je  vedar,   snalažljiv,  mudar,  pronalazi  vlastitu  korist  i  pravi  je  primjer  renesansnoga  čovjeka.  U  Pometu   kao   sposobnom   pojedincu   Držić   iznosi   ideje   renesansnog   filozofa   Machiavellija   (tzv.   makijavelizam).        

• Ostali likovi:       →     Uz   glavne   likove   javlja   se   niz   sporednih   likova,   među   njima   je   i   Židov   Sadi,   rimski   trgovac   koji   govori   vrlo   razuman   tekst   na   talijanskom   jeziku.   U   drami   se   prikazuje   galerija   Dubrovčana  i  nedubrovčana,  tzv.  „našijenaca“:  Đivulin  Lopuđanin  je  kazališnu  družinu,  ali   simbolično   i   čitav   grad,   doveo   svojim   brodom   do   Ancone,   a   onda   otprario   u   Rim.   U   Rimu   Dundo  Maroje  zatječe  učenoga  ali  smiješnoga  Kotoranina  Tripčeta,  a  u  Rim  stiže  i  skupina   likova  koju  predvodi  u  mušku  odjeću  prerušena  Marova  zaručnica  Pera.                                      


• Zanimljivosti vezane  uz  djelo:       Za   Držića   je   antiteza   (usporedba   koja   se   temelji   na   suprotnosti)   karakterističan   način   doživljavanja  svijeta.     Pisac   daje   pregled   života   Dubrovnika   u   16.   stoljeću.   Istodobno,   promjenom   Pometova   društvenog   statusa   (na   kraju   drame   on   je   odjeven   kao   plemić,   u   baršunu,   s   ogrlicom   oko   vrata)  Držić  iznosi  svoju  urotničku  ideju  o  smjeni  dubrovačke  vlasti.     Jezik:    Držić  miješa  narodni  govor  s  talijanizmima  i  latinizmima.  Likovi  su  okarakterizirani   govorom   –   Pomet   se   često   služi   iskrivljenim   latinskim   jezikom   pokušavajući   se   prikazati   učenijim   nego   što   jest,   Petrunjela   govori   mješavinom   hrvatskoga   i   talijanskoga   jezika,   Dubrovčani  dubrovačkim  govorom,  a  rimski  trgovci  i  gostioničari  talijanskim  jezikom.       Noviji   kritički   pristupi   kreću   od   toga   da   se   dvije   kategorije   „ljudi   nazbilj“   i   „ljudi   nahvao“   projiciraju  na  same  likove  komedije.  Stoga  „temeljna  značenja  treba  tražiti  u  opreci  inteligencije  i   gluposti,   u   sukobu   mudrosti   pametnih   i   nesposobnosti   glupih,   u   snazi   vrline   odlučnih   da   svladaju   ćudljivost  promjenljive  sreće,  i  da  ishod  njezina  razvoja  treba  shvatiti  kao  exemplum,  simboličnu  sliku   drugačije  perspektive  svijeta.“     (Frano  Čale)  

Marin Drzic  

marin drzic

Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you