Issuu on Google+

3


IMPRINT No.3 PUBLISHED BY: Camenzind Belgrade EDITORS: Leila Peacock Ana Djordjevic-Petrovic Jeanette Beck Benedikt Boucsein Axel Humpert Tim Seidel Design concept, layout, graphics, production: Ana Djordjevic-Petrovic & Leila Peacock PRINTER: 'DMD' stamparija RUN: 500 CONTACT: info@cazmag.com www.camenzindbelgrade.com ADDRESS: КАМЕНЗИНД Belgrade, Kraljevica Marka 8 Beograd, Serbia

КАМЕНЗИНД


CAMENZIND

3

Editorial Реч уредника

7

Неистражен јавни простор Public Space Unexplored

12

Нови систем грађења The New System of Building

15

Школа урбане праксе The School of Urban Practices

24

Дозвола за улазак у лавиринт Permit to enter the labyrinth

30

Пред законом Before the Law

33

Кнез Милош и његова (Сава)мала Knez MiloS & His ‘Little Sava Girl’

37

Све ће то уметност позлатити Art’s Golden Touch

43

Културно огледало друштва Museums Mirror of society

52

Слика града The Image of the City

58

Зимница Zimnica

63

Урбан инкубатор као креативно игралиште за развој Urban Incubator Belgrade as a Creative Playground for Development

2


E D I T O R I A L РЕЧ УРЕДНИКА Kafka captured the perils of the modern mind so perfectly that his name became an adjective, kafkaesque has come to mean something that is marked by a senseless, disorientating and often menacing complexity. This word somehow fits perfectly to the distorted dimensions of Belgrade’s current phase of urban development. Issue three of Kamenzind is centered around the theme of building: the unbuilt, the rebuilt, the obstacles to build, the building-up and bringingdown of both physical and mental structures. Kamenzind 3 reflects the ways that the city is currently failing the people, and the way that the people in turn are failing each other. In each issue Kamenzind reprints an article from Zenit, the pioneering magazine of the 1920s Balkan avant-garde, whose aesthetic and bravado we have

Франц Кафка је приказао опасности које произилазе из савременог ума на тако савршен начин да је његово име почело да се користи као придев, кафкијански, којим се означавају процеси које одликује бесмислена, дезоријентишућа а неретко и кобна компликованост. Управо овај придев савршено пристаје искривљеној димензији тренутног стадијума урбаног развоја Београда. Треће издање Камензинд-а посвећено је теми грађења: говори се о несаграђеном, о реконструисаном, о препрекама за градњу, о изградњи нових и рушењу старих менталних и физичких склопова. Камензинд бр. 3 описује начин на који град може да изневери људе, а затим и људи једни друге. Као и у сваком броју Камензинд-а, преносимо један стари чланак из часописа Зенит који је био на челу 3

КАМЕНЗИНД


балканског авангардног покрета 1920тих година, и који нам својом естетиком и смелошћу служи као инспирација. Овога пута бирамо есеј написан 1924. године у којем се, типично за време када је писан, уздиже једнообразност модерних грађевина и колективна градња над индивидуалним, занатским типом грађења. Непознати аутор, по занимању архитект, истиче важну улогу коју играју архитекте у овом периоду великих промена у урбаном пејзажу Београда.У наредном чланку, господин Иван Куцина, професор архитектуре и оснивач „Школе урбане праксе” такође разматра важност улоге архитеката у садашњем времену које такође најављује потенцијалне велике промене за Београд. Професор Куцина истиче неопходност да се одустане од грчевитог штићења појединачних интереса и да се окрене ка моделу друштвене партиципације, ако Београд жели да постигне истинске промене које ћеслужити општем добру свих, а не само интересима грађевинских и привредних предузетника. Камензинд у овом броју доноси извештај о још једном пројекту урбане регенерације који се одвија у земљама источне Европе, као и слике са наше радионице са уметником Флоријаном Графом. Преносимо и веселу атмосферу са интервенција које су на напуштеном старом пароброду „Жупа” на Сави одржали полазници пројекта „Дизајн за живи свет” хамбуршке ликовне академије. Њихова радионица заједничког кувања имала је за циљ да реанимира осећај заједништва међу грађанима, и притом активиранове јавне градске просторе. А како се историја претвара у причу, моћи ћете да прочитате у причи о Кнезу Милошу и његовим напорима да на самом почетку деветнаестог века Савамалу претвори у животно средиште Београда.

taken inspiration from. In this issue Kamenzind chose an essay from 1924 about ‘The New Systems of Building’ that, predictably for the time, praises a modernised uniformity of built structures and the collective construction over the individual craftsman. The unknown author, an architect, emphasises the importance of the architect in this period of great transition for the cityscape. In the next article Ivan Kucina, a professor of architecture and founder of ‘The School of Urban Practices’, also discusses the important role for architects as the city once again faces huge potential changes. He also encourages the vital need for a move away from individual protectionism towards a socially participatory model if real change, one that serves the common good and not just the developers, is to be achieved. Kamenzind has an account of another urban regeneration project that took place across Eastern Europe, as well as pictures from our workshop with artist CAMENZIND

4


Florian Graf . Also pictured is a joyous intervention aboard the abandoned barge Zupa on the Sava by ‘Design for A Living World’ whose communal cooking practices seek to reanimate a sense of community by activating new public spaces. Turning history into a story, you can read the tale of Knez Milos and his quest to develop Savamala into a lively hub back in the early nineteenth century. We have two well-reported critiques of both the process of procuring building permits in Serbia and the state of the Belgrade’s public museums. Getting a permit to build in this country is an absurdly complex procedure. For this reason this article has been paired with Kafka’s story ‘Before the Law’, with which it has obvious parallels. When a description of a city’s bureaucracy becomes indistinguishable from one of Kafka’s nightmarish allegories about the absurdity of bureaucracy then the situation has reached a critical point. The sad state of Belgrade’s museums, closed for renovation that never happens, is dire enough to be worthy of protest, these are public collections and the public has a right to see them. We have reprinted some of the seminal artworks no longer on public view, turning the magazine into a temporary exhibition space. This issue also includes a tirade by the Ministry of Space against the negative consequences of the much-discussed phenomenon of gentrification, specifically relating to the context of Savamala. The article calls for greater public discussion on this urban development model and whose interests it really serves. Art is used to create a cultural cache that lines investors’ pockets, but how can the inhabitants themselves maximise on the benefits of finding themselves living in a designated ‘creative quarter’?

Објављујемо и две одличне критике, критику процедуре набавке грађевинских дозвола у Србији, и критику стања у којем се налазе београдски музеји. Добијање грађевинске дозволе у Србији изискује апсурдно компликовану процедуру, толико апсурдну да смо чланак упоредили са Кафкином приповетком „Пред законом” са којом чланак прави очигледну паралелу. Када реалистичан опис административне процедуре у Београду не можете више да разликујете од Кафкиних кошмарних алегорија о апсурдности бирократије, постаје јасно да је ситуација дошла до тачке кључања. Жалосно стање београдских музеја годинама затворених због реновирања које се не догађа, довољно је да да изазове протест. У питању су уметничке колекције у јавном власништву и, као такве, грађанство има право да их види. Читаоцима зато представљамо неколико репродукција уметничких дела која јавност годинама не може да види. Овим путем смо им, барем на кратко, позајмили изложбени простор. У овом броју имамо и тираду Министарства простора против негативних последица феномена џентрификације о којем се ових дана много расправља, са посебним освртом на четврт Савамала. Чланак позива на ширу отворену дискусију о овом моделу урбаног развоја и о томе чијим интересима овакав модел заправо највише одговара. Ако се уметност употреби да увећа културну понуду једне средине а тиме и профит инвеститорима у датој средини, како да становници четврти сада обележене као „уметничке” максимално искористе предности тога што у њој живе? Ово питање, зашто се људи не усправе и боре за своја права на културу, помиње се и у оквиру интервјуа који је Камензинд направио са директором Гете института у Београду. Господин Милер-Виферих 5

КАМЕНЗИНД


објашњава како пројекат Урбаног инкубатора није имао за циљ да за собом остави изграђене објекте већ да измени начин размишљања код људи и њихов однос према граду, да учини да увиде да промене могу да спроведу почевши од појединаца, а не да узалудно чекају да им решења за проблеме стигну од органа власти. Изгледа као да је Београд у продуженом стању заустављеног покрета, и, попут лика у Кафкиној приповеци, у перманентном пасивном ишчекивању промена које не долазе. Можда наименовање господина Ивана Тасовца, бившег директора Београдске филхармоније, на место министра културе обећава почетак једног новог доба. Господину Тасовцу нису непознате тактике културног протеста, он користи директан приступ који људе тера да се заинтересују за проблем. Али, како је то професор Куцина више пута нагласио, потребна је пре свега промена у односу људи према граду. Град се не састоји из десет хиљада делова индивидуалног простора, већ је град заједничко тело које деле сви његови становници. Људи морају да схвате да ће им заједнички рад на општем добру донети свима појединачно корист. Људи могу и морају да заједнички размишљају, дискутују и раде, и тако заједнички зацеле ожиљке на овом изузетном граду.

This question of why people don’t make a stand for their cultural rights also comes up in a Kamenzind interview with the director of the Goethe Institute here in Belgrade. He explains how the Urban Incubator project has aimed not to leave built structures behind but to alter people’s relationship with the city in their minds, to see that change can come from the bottom-up as opposed to hoping in vain for problems to be solved top-down. It seems this city is in a state of suspended animation, like the character in Kafka’s story, perpetually waiting passively for change that doesn’t come. Perhaps the appointment of Ivan Tasovac, the former head of the Belgrade Philharmonic, as the new Minister for Culture is the start of a more promising era. Tasovac is not unfamiliar with cultural protest tactics, and employs a directness that forces people to take an interest in the problem. But fundamentally, as Kucina emphasises repeatedly, a change should take effect in people’s attitude to the city around them. The city is not ten-thousand slices of individual space but a single body that every inhabitant shares. People must realise that working together for the common good will benefit them as private individuals. People can and must think, discuss, work and tend together to heal the scars in this extraordinary city.

CAMENZIND

6


ПРОСТОР

by Dasha Spasojevic

stari vagoni

avlija

oko česme

One can walk in short, brisk steps or

stepenište-klupa meter-long ones, in flip-flops, slippers,

sneakers, heels, loafers, shiny shoes, or winter boots; on roads made of cobblestone, dirt, mud, tile, gravel, concrete, or stone blocks; in solitary or in company, with a child, with a parent, with a friend; zelena os one can hop, run, jump up and kao bašta down, drag one’s feet, have stiff knees or flat feet, walk heels first, on tip-toes in out prolaz or using dance moves. When all these options are considered, there is an endurinoskulptura less number of ways to make one single step. How many styles of step can ekontejner be spotted, say, in one street? You can diss the piss then further combine all these variboja mosta ous types of footsteps with factors like weather conditions, people’s shapes and sizes, things they carry while walking, the angle at which the street inclines, Ходамо кратко и брзо, или дугачким whether they’re walking near the start ногама правимо метарске кораке; у orbajs towards јапанкама, папучама, патикама, на klupa the end of the street, and tribine 1950 so on and so forth. How is it possible, штиклама, у мокасинама, лакованим kockica then, for public space designers to use ципелама или чизмама; по калдрми, (just) one single style when thinking out блату, земљи, плочицама, ризли, асфалту, public space? каменим плочама; сами, са партнером, са The City Acupuncture project was initiдететом, са родитељем, са пријатељем; auto žardinjera ated by ži the Association of Zagreb Archiцупкамо, трчимо, скакућемо, вучемо bilbord čara tects, and included five cities in four difноге укрућених колена,dynamo преко пета, само ja volim ferent south-eastern European countries на прстима, равних табана, плесним (Skopje, Beograd, Zagreb, Sarajevo and покретима – кад би се помножиле Split). Over 250 young professionals све могућности, колико комбинација were involved (architects, graphic deједног јединог корака бисмо могли signers, psychologists, sociologists, art да направимо? Колико се таквих historians, artists, economists), as well корака може запазити, на ispod пример, у mosta hastal a vista asjeste a large једној улици? Даље могу да се додају li za trgnumber of people from local communities in each city, all of whom комбинације временских прилика, висине gathered with the aim of pinpointing људи, разноликост ствари које се носе у info table small solutions - just like acupuncture рукама, нагиби улице, почеци, наставци, needles – in an attempt to explore life итд. Да ли је заиста могуће да (ипак) Даша Спасојевић

smojin teatar

dvorište škole 7

durbin

lažne špijunke КАМЕНЗИНД

ulaz/izlaz enter/exit

dujina česma

blizina/daljina nearness/distance

ЈАВНИ

apsurd improvizacija absurd improvisation zelena oaza gustina prolaznika green oasis density of passers-by

Public Space НЕИСТРАЖЕН auto klupa savamala zasedoh UNEXPLORED

prolazak passing by

IZAZOV PROSTORA SPATIAL PROVOCATION


AKTIVNOST KOJA SE PROJEKTUJE DESIGNED ACTIVITY razgovarati to talk

panjevi

čekati to wait for

kubusi

kraj staze

družiti se to hang out

pragovi

bačve

prodavati to sell roštiljati to make bbq

sidić

escajg

ispod rampe

UOČENA AKTIVNOST/ DETECTED ACTIVITY

zebra

trotoart

lampioni savršeno stepenište

tobohvat savanajmanja

saditi to grow

modul

igrati šah play chess

vinkov park

vežbati to exercise

staza - neboder

biciklirati to ride bicycle

izložiti to exhibit

štange

izvoditi to perform

parkupresura

ptice

balun ideja

edukovati to educate pričati pri če to tell stories

CAMENZIND

igrali bi šte

8

drveni koridor zazidani prozori


auto klupa

savamala

ulaz/izlaz enter/exit

zasedoh

dujina česma stari vagoni

blizina/daljina nearness/distance

stepenište-klupa

oko česme

avlija

prolazak passing by

IZAZOV PROSTORA SPATIAL PROVOCATION

zelena os

kao bašta in out prolaz

ekontejner

diss the piss

boja mosta

tribine 1950

kockica

auto žardinjera

bajs klupa

bilbord ži čara

dynamo ja volim

hastal a vista

apsurd improvizacija absurd improvisation zelena oaza gustina prolaznika green oasis density of passers-by

urinoskulptura

ispod mosta jeste li za trg

info table smojin teatar

dvorište škole

durbin

lažne špijunke

9

КАМЕНЗИНД


in each city and feel its pulse. The first in a series of workshops was held in the Macedonian capital of Skopje in September 2012, while the last has just recently ended in Croatia’s second largest city of Split. Each city hosted a group of 60 participants, divided into multi-disciplinary teams. The teams each spent a week getting to know a part of the city, its inhabitants and its physical structure. The workshops produced small, spatial intervention projects designed to activate public spaces and engage citizens in those spaces. Nonetheless, the parameters that had been set at the beginning of the project failed to evolve into an infinite number of combinations. To the contrary – all the interventions produced in the workshops can be categorized in just a couple of types. How is this possible? At the start of each project, a team of young professionals from different fields and different countries acquainted themselves with a part of a city. In Skopje it was the Debar Malo district, that hosted 10 000 inhabitants and 16 000 visitors per day; in Belgrade, it was Savamala, with its public places tied up between its numerous traffic roads, with its many warehouses and backyards where residents grow geranium plants; in Zagreb it was the Trnje quarter, a wide, unfinished space of multi-storey buildings constructed in the 20th century along the Sava river, in Sarajevo - Podbistrik, a dense mahala matrix on the south bank of Miljacka, and, in Split, it was Varos, a part of this mediterranean city whose inhabitants live outdoors and its public spaces play a particularly important role in the way the city functions. The diagram shows all produced solutions, grouped according to activities they envisage. Let’s say a certain boy named Stefan sometimes spends time

у размишљањима о јавном простору користимо један (исти) каталог? Пројекат Акупунктура града покренут је од стране Друштва архитеката Загреба, и укључује пет градова (Скопље, Београд, Загреб, Сарајево и Сплит) преко 250 младих стручњака из четири земље југоисточне Европе: архитеката, графичких дизајнера, психолога, социолога, историчара уметности, уметника и економиста, као и велики број људи из локалних заједница поменутих градова, који су се окупили у осмишљавању малих решења – налик иглама у акупунктури – која би требало да испитају живот у граду, погађајући његов метаболизам. Прва радионица одржана је у Скопљу, у септембру 2012. године, а последња се управо завршила, у Сплиту. У сваком граду окупљала се група од око 60 учесника подељених у интердисциплинарне тимове, који су у року од недељу дана упознавали одређени део града, кроз становништво и физичку структуру. Производи радионица су пројекти малих просторних интервенција које активирају јавне просторе и укључују грађане у њихову даљу реализацију и коришћење. Међутим, сви параметри разноврсности који су били постављени на почетку нису се размножили у небројено много комбинација, што је принцип еволуције живог света који се дешава око нас, већ напротив – све интервенције могу се разврстати у неколико типова. Како је то могуће? На почетку се тим од стручњака из различитих области, и из различитих земаља, сусреће са различитим деловима градова. У Скопљу је то била област Дебар Мало - са разноврсним програмом, 10000 становника и 16000 посетилаца дневно; у Београду Савамала - са јавним просторима завезаним у саобраћајне токове различитих типова, великим халама и стамбеним двориштима са CAMENZIND

10


with his girlfriend sitting on a bench, and when he’s alone, he rides his bicycle or works out on pieces of equipment with interesting shapes. When he was a child, he would either play ball, or sled down hills, or draw on the walls of his neighbourhood. When he grows old, he will sit on that bench again, resting on his way to the grocery store, and in his free time he will play chess, and that earlier mentioned girl will plant flowers in the common flower-pots in front of their building, together with other elderly ladies. In the summer they will watch a film projected onto a wall of a building in their neighbourhood once a month. Is this really all there is to life, are these all the possibilities that we have?

мушкатлама; у Загребу Трње - простран и недовршен простор вишеспратних зграда грађених у 20. веку који се пружа уз Саву; у Сарајеву Подбистрик - густа матрица махале на јужној обали Миљацке; и у Сплиту Варош - четврт медитеранског града у коме боравак на отвореним јавним просторима игра важну и специфичну улогу у функционисању града. На дијаграму су приказана сва настала решења, подељена према активностима које предвиђају. Дакле, може да се каже да неки Стефан понекад седи на разним клупама да би провео време са девојком, а кад је сам вози бицикл или се рекреира на справама занимљивих облика. Кад је био мали, или се играо лоптом, или се спуштао низ тобоган и шарао по зидовима у крају. Кад буде остарио, на клупама ће седети да би се одморио на путу до продавнице, у слободно време играће шах, а она девојка ће повремено садити цвеће у заједничким жардињерама, заједно са неким другим бакама. Једном месечно одгледаће пројекцију филма између комшијских зграда, али само током лета. И ово је заиста цео живот? Дијаграм не приказује уопштену слику, већ све осмишљене могућности. Неколико пројеката заокружено је изјавом: „идеја је да кроз даљу разраду будући корисници дефинишу које су то активности које им недостају, те да их ми као архитекти и дизајнери осмислимо, оплеменимо и дамо функцију“ – али шта ако корисници не знају да кажу, а ми не знамо да погодимо? Шта је то јавни простор? Шта све у њему можемо да радимо? Пројекат Акупунктура града је сјајно показао наша схватања (и у улози корисника, и у улози онога ко пројектује у простору) о могућностима, и перцепцију јавног поља. Наставак би требало да подразумева излажење из тих оквира.

All the designed possibilities are shown on this diagram. Several of the projects were summarised by their authors with a statement saying ‘In the further development of the project, the idea is to have future users define what activities they lack, so we as architects and designers would then design them, make them more humane, and give them a purpose’. – But, what if the users don’t know how to define what they need, and we are unable to guess? What is public space? What are all the things one can do in a public space? The City Acupuncture project was a great opportunity to show how we perceive it (both as users and as public space designers), and how we understand the possibilities a public space offers. Now, the next step would be – to move outside of our own parameters.

11

КАМЕНЗИНД


CAMENZIND

12


13

КАМЕНЗИНД


The New System of

2) In place of the charms of the incidental, romantique way of building houses, the beauty of this new exact system of building will come to be appreciated. 3) Instead of the romantic appeal of aging and decay, of fading colours and oxidized metal, the new materials will have a quality of resistance, an undisputed freedom and strength in their primordial essence. The old building techniques were of the combinatory and complex kind. The buildings were built using many parts. In the earliest structures, building blocks would just be laid one on top of the other. Each block would rest on the one underneath, and would carry the one above. Each alone was a complete unit with its own individual pressure and its own forces. The interior uniformity of the blocks was expressed in the repetition of equal or identical patterns. The old buildings are recognisable by joints as provisory borders – each part by itself with its colour, nuance and its own shape. The modern building techniques ensure construction and organisation. Building by assembling the parts together does not exist anymore. A building as a whole, as a uniform organism, has arrived. The foundation, by itself, has disappeared. The individual centres and individual stresses of each piece are no more – only the uniform organism persists, with its functions, its compressions and its forces. The modern building has no stitches – the expression of power permeates the entire building. The modern building has evolved a new system; it conforms with the pressure to be economic. An architect accepts the task, void of all aesthetic heritage – disregarding the intentions of a formal beauty, the new architect finds for his task an elementary and true solution.

BUILDING Original article published in ZENIT magazine in 1924, reprinted on the previous page The assemblage of building materials into a structure once used to be done by craftsmen. Today we see it done much faster and more cheaply by - machines. The building itself is still constructed by way of craftsmanship. However, this craftsmanship will have to yield to the right of passage of a new system of building. Take for example the traditional ways of building: the facade walls are made by laying many small and minuscule parts. The shape and the weight of the bricks, the brick-laying, et cetera, all require craftsmanship. The ceiling is constructed by assembling a number of parts, beams and planks. This kind of assembly is likewise created by way of craftsmanship. It is beyond a doubt that craftsmanship entails a process of coincidence during construction: these coincidental errors make it impossible to standardise the process. But romanticising this process of craftsmanship is somehow sentimental. Modern building techniques replace: 1) Craftsmen’s work with machine work, 2) The arbitrary and the individual choices of the craftsman are replaced by a collective standardisation 3) The accidental is replaced by with the exact. 1) Instead of wasting manpower – which is the inevitable consequence as long as each individual builds his own particular house – there should be a standardised type of building that is generated by a collective expertise gathered form a consensus between the masons , who right now remain isolated from one another. CAMENZIND

P. T. Architect.

14


ШКОЛА УРБАНЕ ПРАКСЕ

THE SCHOOL of Urban Practices

Иван Куцина

Ivan Kucina

Програм такозваног bottom-up1 урбаног преображаја Савамале састоји се у пружању подстицаја градском животу Београда убризгавањем читавог низа мањих образовних, културних и уметничких активности које привлаче широку публику, урбаних радионица, и само-организованих колектива у ову градску четврт. Овај конгломерат грађанских иницијатива има за циљ

The program for the bottom-up urban transformation of Savamala is based on the concept of encouraging the civic life of Belgrade by infusing the quarter with a series of small-scale educational, cultural and artistic practices, crowd sourcing activities, urban manufactories, and self-organized cooperatives. This conglomerate of citizens’ initiatives is striving to physically transform the Savamala neighborhood and in turn to influence the long-term process of an urban transformation that is based on public interest rather than on real estate speculations.

1 Bottom-up (буквално: од дна ка врху) је процес деловања на најниже нивое у некој хијерархији, вршећи на тај начин постепени утицај и на оне више. 15

КАМЕНЗИНД


The priority of the next phase of Savamals’s development is to create a permanent platform for collaboration between its citizens and the authorities whereby citizens contribute in the form of self-organised cooperatives and city authorities play the role of catalyst in promoting collaborations. Plot by plot, building by building, and street by street, a series of emergent citizens’ interventions facilitated by the city authorities develops a new kind of ongoing urban development model. The process by which the bottom-up initiatives meet and question the top-down frameworks is imagined as a cycle of step-by-step change through phases of ideation, building, evaluation and learning that feeds back into itself to foster continuous improvement. The School of Urban Practices is a collective that was launched as a satellite of the Faculty of Architecture at the University of Belgrade to provide students with practical experience of the architectural profession as a field of transformative activities and sees itself in between academic research and urban activism. The School of Urban Practices is founded upon a belief in knowledge exchange between citizens and architects. Following a ‘learning by doing’ method of immediate education, students also help citizens to seek ways they can improve their deprived environment whether through public policy, mediation, urban planning and architecture design, or any other form of design that involves citizens from the very beginning of the project. The hope is that this interaction between students and citizens takes root in people’s minds as a positive sign of a new life in the city, a life that is injected into the paralyzed urban body, opening the way for a new beginning.

да физички трансформише Савамалу и заузврат дугорочно изазове процес урбаног преображаја који следи потребе људи, а не спекулације на тржишту некретнина. Приоритет следеће фазе развоја Савамале је да се створи заједничка платформа за трајну међусобну сарадњу између њених становника и надлежних органа, где ће се становници активирати у виду само-организованих колектива, а органи градске власти служити као катализатор за промовисање кооперације и сарадње. Низ овако насталих интервенција од стране грађана чије је извођење омогућила градска власт довео је до тога да се, кроз један по један нацрт, у једној по једној згради и једној по једној улици развије нови модел трајног урбаног развоја. Овај процес, у којем се преплићу bottomup иницијативе и тиме доводе у питање постојеће top-down2 оквире, замишљен је као циклус постепених промена, корак по корак, кроз осмишљавање, изградњу, вредновање оствареног, и учење кроз повратну информацију која, пак, враћа назад на прву тачку и тиме подстиче константан напредак. „Школа урбане праксе“ је колектив основан као образовни сателит Архитектонског факултета Универзитета у Београду који има за циљ да студентима архитектуре пружи практично професионално исктуство на пољу транформације градске средине. Активности „Школе” крећу се негде између академског истраживачког рада и урбаног активизма. Школа урбане праксе заснива свој рад на веровању у размену знања између становника и архитеката. Користећи методу ‘учења кроз рад’ за стицање практичног 2 Top-down (буквално: од врха ка дну) је процес у којем промене у некој средини долазе кроз директиву која стиже од највиших врхова власти, која се затим спроводи на средњим и нижим нивоима. CAMENZIND

16


The participatory process helps to strengthen relationships between citizens, creating an awareness of their mutual dependence and the need for solidarity in order to collectively better their environment. A consequence of this collaboration with citizens also reveals an opportunity for architects and urban planners to reestablish their social and cultural influence. Architects are the ones who could articulate demands of the citizens and influence the authorities to pursue an alternative program of urban transformations through bottomup spatial upgrading. The ongoing Project C5 by the School of Urban Practices, which is one of the projects of the Urban Incubator Belgrade, aims to convert an unused basement and courtyard of the residential building in Crnogorska nr. 5 into a common space. Building a new common space is possible only as a collaborative enterprise in which residents learn to respect each other and share responsibilities. In this process they have an opportunity to reestablish a community that will gain momentum as a developmental force. Once this process gets going, it could become a model example for many similar cases in which unused space is upgraded into common space. Positive contamination could then turn Savamala into an unstoppable series of bottom up transformations. At the beginning of the participatory process students questioned the residents of C5 in order to create a group profile. The questionnaire was used as an instrument to detect what the residents could not formulate or express: unmet needs, motivations, triggers and symbolic capital. The students’ interpretations of the residents’ answers were as important as the answers themselves. Based on this group profile a model was made to communicate the project,

образовања, студенти архитектуре успут помажу грађанима да истражују начине на које могу да побољшају своје окружење у лошем стању кроз друштвено деловање, медијацију, урбано планирање и архитектонски дизајн, или било који други облик дизајна који укључује грађане од самог старта пројекта. Надају се да ће се оваква интеракција између студената архитектуре и грађана укоренити као позитиван знак новог живота у граду, убризганог у парализовано тело урбса, и отворити пут новим почецима. Процес грађанске партиципације доприноси јачању односа између самих грађана, појачава свест о њиховој међусобној зависности и потреби за солидарношћу, као и о томе да заједничким снагама, као колектив, могу да побољшају своју животну средину. Последица овакве сарадње са суграђанима такође пружа прилику архитектима и урбанистима да поновно успоставе свој друштвени и културни утицај. Архитекте су ти који су у стању да формулишу захтеве грађана и изврше утицај на органе градске власти да се окрену алтернативним видовима урбаних трансформација, путем bottomup унапређења градских простора. Пројекат Ц5 покренула је Школа урбане праксе у оквиру Урбаног инкубатора са циљем да некоришћен подрум и двориште стамбене зграде у Црногорској улици број 5 преобрати у заједнички простор. Изградњу новог заједничког простора могуће је било покренути само у оквиру међусобне сарадње у којој станари уче да једни друге поштују и деле одговорност. У оваквом процесу они би добили прилику да поновно успоставе дух заједништва који ће им дати покретачку снагу за даљи развој. Једном покренут, овакав процес има могућност да постане модел за читав низ сличних преображавања неискоришћеног простора у заједнички простор. Позитивна контаминација могла 17

КАМЕНЗИНД


without fixing its final shape and size. This working model then served as a means of discussing the project in a joint workshop involving students and the residents. Agreements were always achieved through discussions that were articulated in such a way to allow the residents to question each other, and at each stage of the process it was possible to question the previous decisions. The very possibility of agreement gives a sufficient reason for the project to thrive. The plan was to present these proposals to all the residents at a public debate and to decide upon the project elements that would satisfy them all, to make a documentation of that process to deliver to the authorities in order to get the building permit, and to start fund raising for the project’s realisation. But the participatory process became compromised by some residents who rejected the process. The School of Urban Practices in collaboration with Marijetica Potrc’s studio Design for the Living World from Hamburg made a series of actions in order to encourage the residents of C5 to re-join the discussions. These actions included personal invitations, cleaning of the courtyard and Sunday morning coffee meetings, but they all failed in their intention. The residents’ mistrust and refusal to collaborate with each other was stronger than the good will of the students. Moreover, a group of residents managed to organize a petition that was delivered to the president of the municipality in which they asked the School to leave them alone. This petition in which they, paradoxically, managed to self-organize has placed the project C5 on standby until further notice. The postponement of this project is a consequence of the general frustration of the citizens of Belgrade caused by the long-standing political and economic

би да покрене незауставиву серију bottom-up трансформација у Савамали. На почетку партиципаторног процеса, студенти архитектуре спровели су анкету међу становницима Црногорске 5 са циљем да створе групни профил њихових потреба. Користили су се упитником као средством за откривање онога што сами станари нису умели да формулишу и изразе: које су њихове неодговорене потребе, жеље, мотивација, и симболички капитал. Начин на који ће студенти протумачити одговоре станара био је од поједнаке важности као и садржај самих одговора. На основу овог групног профила направљен је модел идеје пројекта, без фиксираног завршног облика или обима. Овај радни модел је затим послужио као средство за дискусију о пројекту, одржану у оквиру радионице у којој су заједнички учествовали студенти и станари. Договори су постигнути кроз дискусију, CAMENZIND

18


crises. A life shaped by everyday struggles and loss of faith in the infrastructure resulting from overwhelming corruption has left deep scars in peoples’ minds. Treated badly by the authorities who were suppose to protect them and robbed by business developers, it is understandable that residents believe that everyone who is approaching them has a hidden motive. After so many years of this self-protective attitude they have lost the ability to distinguish good intentions from evil ones. They would rather believe in unrealistic theories of conspiracy than the evidence in front of their eyes. All of this can make participation seem like a futile endeavour, however in a time of austerity measures, without capital investments and with a bankrupted state, it seems to be the only way left to stop the devastation and positively develop the city. For this reason citizens’ initiatives need to be nurtured in order to become everyday practice. Beside the crises, this citizens’ rejection has to do with the larger historical collapse of the socialist ideology and rise of the neo-liberal order. Under socialism citizens were declared as equal and unified in a collective society that was prospering. In theory each citizens’ role was celebrated although in practice it was always limited by the rigid administration and reduced opportunities. In the decision-making procedures and city planning, citizens’ rights were presented in the form of public hearings, yet at the end of the process their chances to actually change the plans were minimal – they would always receive vague bureaucratic responses to any comments they addressed. Their interests became increasingly centered on the private realm and their own prosperity. During the socialist decades the standard of life increased for the majority of citizens. Yet this proclaimed socialist society was

тако конципирану да су станари могли да доводе у питање предлоге једни других, и да је на сваком следећем стадијуму било могуће преиспитивати раније донесене одлуке. Сама могућност договарања требало је да буде довољан предуслов за успешан развој пројекта. План је био да се ови предлози представе станарима на јавној дебати и да се онда одлучи о оним елементима пројекта који ће задовољити све станаре, затим да се тај процес документује и преда градским властима како би се добила дозвола за градњу, и да се започне прикупљање новца за реализацију пројекта. Међутим, процес партиципације компромитовала је група станара који су били против овог процеса. У сарадњи са професорком Марјетицом Потрч и њеним студиом Design for the Living World („Дизајн за живи свет“) у оквиру одсека за дизајн Факултета ликовних уметности у Хамбургу, студенти Школе урбане праксе сачинили су низ активности како би станаре зграде у Црногорској 5 подстакли да се поновно укључе у дискусије. Ово је подразумевало слање позивница на лично име, чишћење дворишта зграде и организовање састанка уз кафу у недељу ујутро, али је свака од ових активности пропала у остварењу својих намера. Неповерење станара и њихово одбијање да сарађују једни са другима било је јаче од добре воље студената. На све то је и група станара организовала петицију коју су предали председнику општине са захтевом да их Школа урбане праксе остави на миру. Парадоксално, станари су ипак успели да се међусобно договоре и организују, и то управо пишући ову петицију која је спровођење „Пројекта Ц5“ одложила до даљњег. До одлагања пројекта довела је заправо једна општа фрустрација међу грађанима Београда изазвана дуготрајном политичком и економском кризом. 19

КАМЕНЗИНД


Живот обележен свакодневном борбом и губитком вере у инфраструктуру услед свеприсутне корупције оставио је дубоке ожиљке у свести људи. Пошто су годинама били малтретирани од стране власти која је требало да их штити, и пљачкани од стране разних бизнисмена, разумљиво је да грађани данас верују да свако ко покушава да им приђе крије неке задње намере. Услед дугогодишње навике да морају да се штите од других, изгубили су способност да разлуче добре намере од рђавих. Лакше им је да поверују у нестварне теорије завере него у доказ пред њиховим очима. Из овог угла може изгледати да је грађанска партиципација узалудни труд, али, у времену рестриктивних економских мера и недостатку капиталних инвестиција у банкротираној држави, она делује као једини преостали начин да се заустави пропадање и да се град позитивно развија. Из овог разлога потребно је неговати грађанске иницијативе са циљем да оне постану свакодневна пракса. CAMENZIND

acquiring features of a consumer society with all the accompanying characteristics – diversification, segregation, individualization, and egoism. During this period, opportunities for public engagement became even more rigid, incentive to participate diminished as it brought no direct improvement and could actively lead to persecution. As a consequence citizens found their peace inside their own homes and left the public domain to the city authorities to take care of. The wealthier the citizens became the less trust there was either in the authorities or in each other. In this way societal integrity was destroyed long before the collapse of socialism. The bottom line is, when the founding dream of brotherhood, unity and freedom was dismantled, citizens became isolated from each other, nervous of the uncertainty of the aggressive post-socialist period they were entering. Being isolated they were an easy prey for the new business elite that turned them 20


into eager customers. Without mutual trust they became incapable of confronting the alliance between the authorities and the new business elite. A mass of commercial developments including office buildings, shopping malls, hotels, warehouses, and gated housing compounds began to dominate the once familiar city. These buildings appear as aliens from the Promised Land and occupy, without any justification, the best locations in the city in order to exploit its resources and maximize their profit. However, away from the media spotlight, old urban neighborhoods where most of the citizens live were excluded and abandoned. Facing devastation at home and yet receiving seductive messages from the media, citizens were

Осим политичке и економске кризе, разлог за овај случај где су грађани одбили помоћ повезан је и са ширим историјским контекстом. Наиме, са колапсом социјалистичке идеологије и успоном нео-либералног поретка у Србији. У социјализму су грађани проглашавани једнакима и уједињавани у колективно друштво које је напредовало. У теорији је истицана и слављена улога сваког грађанина, али је у пракси та улога увек била ограничавана ригидном администрацијом и смањеним бројем могућности. Права грађана у процесу политичког одлучивања и у урбаном планирању заступана су у форми јавних расправа, али би на крају тог процеса њихове шансе да заиста нешто промене у већ зацртаним плановима биле минималне – по правилу би на сваки њихов захтев или предлог добијали нејасне одговоре од стране бирократије. Њихова су се интересовања услед тога померила искључиво ка приватном домену и сопственим интересима. У деценијама социјалистичког режима животни стандард за већину становника Србије јесте порастао, али ово самопрокламовано социјалистичко друштво почело је временом да поприма одлике потрошачког друштва, са свим својим пратећим одликама као што су раслојавање друштва, сегрегација, индивидуализација и себично понашање. У том периоду, могућности за јавно друштвено ангажовање постале су још ограниченије. Грађанска иницијатива за учешће у животу заједнице се смањила, будући да није доносила никакве резултате, а могла је и да доведе до кривичног гоњења. Грађани су тада свој мир нашли унутар својих домова и препустили домен јавног деловања градским властима. Што су грађани постајали имућнији, то су имали мање поверења било у органе васти било једни у друге. Тако је интегритет друштва

When there is nobody to take care of the public interest, urban development turns into a battle in which everyone fights against everyone else. trapped in a world of desires, longing for a luxurious life without the resources to pay for it. Pushed out to the margins, the majority of them chose the only shortcut left for them to satisfy unfulfilled desires, whether they were wealthy or poor they began to develop their private wealth at the expense of the public interest. Many of these individual appropriations pushed the city into permanent disintegration, which has become the signature of post-socialist urban development. The fact that there is no social exchange between the citizens signifies a notable shift in urban development: the ultimate disappearance of community values that 21

КАМЕНЗИНД


срушен давно пре коначног колапса социјализма. Једном речју, када се сан о братству, јединству и слободи на којем је почивало друштво распршио, грађани су остали изоловани једни од других, уплашени неизвесношћу агресивног пост-социјалистичког периода у који је друштво улазило. Тако изоловани постали су лаким пленом за новостворену предузетничку елиту која је од њих направила муштерије жељне потрошачких производа. Немајући поверења једни у друге, постали су преслаби да се одупру спрези између власти и нове бизнис елите. Талас привредног развоја обухватио је ницање нових пословних зграда, шопинг центара, хотела, робних кућа и ограђених стамбених комплекса, који су почели да доминирају над оним градом какав смо некада познавали. Ове су се зграде спустиле попут некаквих ванземаљаца из Обећане Земље, и без оправдања заузеле најбоље локације у граду са намером да експлоатишу његове ресурсе и максимално увећају сопствени профит. Са друге стране, далеко од великих светала медијске пажње, стара градска језгра у којима живи највећи број грађана, остала су запуштена и искључена из ових токова. С једне стране грађани су се суочавали са проблемом пропадања својих кућа, а са друге су добијали заводљиве поруке које су им сервирали медији. Нашли су се заробљени у процепу између жеља за луксузним животом и немогућности да га себи приуште. Гурнути ван граница својих могућности, многи су одабрали једину преосталу пречицу за задовољење неиспуњених жеља - било да су били богатији или сиромашнији, бацили су се на стицање личног богатства на уштрб интереса шире друштвене заједнице. Бројност оваквих случајева где су појединци присвајали заједничке просторије у стамбеним зградама CAMENZIND

have determined human settlements throughout history. Since ancient times the city was considered as both the inhabited place and the community that inhabits it. The post-socialist city is in fact the largest urban structure that is evidently growing without community participation, instead it is defined by constant struggles amongst individuals to grab profitable resources and satisfy personal ambitions. When there is nobody to take care of the public interest, urban development turns into a battle in which everyone fights against everyone else. It seems that the only line of defense left is the resistance of those citizens who cannot stand any more violent appropriation of their everyday lives. Their power can manifest itself only in relation to others with whom they are sharing their living space. In order to take back the city, citizens have to start working together and by working together they can regenerate a lost sense of community. Self-organized citizens, with the help of architects, are the only ones left who exert the potential power to reverse this decay.

22


довеле су град до стања перманентне дезинтеграције, карактеристичне за постсоцијалистички развој градских средина. Одсуство социјалне интеракције између грађана представљало је значајан преокрет у урбаном развоју: крајњи нестанак заједничарских вредности које су одликовале и облик��вале људска насеља кроз историју. Јер, од античких времена, под градом се подразумевало и насељено место, и заједница људи који га насељавају. А пост-социјалистички град је заправо највећа урбана творевина која се евидентно шири без учешћа заједнице. Уместо тога, карактеришу је непрекидна превирања између појединаца у борби да приграбе изворе профита и задовоље личне амбиције. Када не постоји нико ко се брине о заједничком интересу, урбани развој претвара се у сукоб у којем се свако бори против свакога. Изгледа да је отпор који пружају грађани који више не могу да поднесу нити један покушај насилног присвајања њихове свакодневице остао њихова последња линија одбране. Њихова снага се манифестује само у односу са другима са којима деле животни простор. И зато, да би поновно преузели свој град, они морају почети да међусобно сарађују. Само у заједничкој сарадњи могу да обнове изгубљени осећај заједништва. Самоорганизовани грађани, уз помоћ архитеката, још једини имају моћ да ово пропадање зауставе и преокрену у напредак.

23

КАМЕНЗИНД


PERMIT за улазак у лавиринт ДОЗВОЛА

TO ENTER THE

LABYRINTH

Љубица Славковић

by LjubicaSlavkovic To obtain a building permit in Serbia it is necessary to undertake no less than nineteen stages, this typically takes 279 days the cost of which equals 1603.8% of income per capita, according to the data on Serbia provided by the World Bank’s Doing Business Report. Serbia currently occupies 175th place on a list that ranks the efficiency of obtaining building permits, this position is out of a total of 183 countries covered by the report. If one wants to engage in the ambitious process of obtaining a construction permit in Serbia today, one needs to first acquire more than 90 separate documents and then queue in front of, on average, over 30 counters. The report’s findings were presented by the World Bank Country Manager in Serbia Loup Brefort at a conference on the economic future of Serbia. A large graph was use to demonstrate the small print requirements and complicated pathways illustrating the labyrinthine process of obtaining a construction permit in Serbia. Brefort commented that one could more easily become a navy officer in the US Army than obtain this kind of permit in Serbia. Under the new 2009 law, the first step towards a construction permit is to obtain the zoning permit. In an ideal situation when a construction site does not have to be re-designated and when there is a clear evidence of ownership, the obtaining of a zoning permit re-

У Србији је за добијање грађевинске дозволе потребно 19 процедура, 279 дана, и новчани износ од 1603,8% дохотка по глави становника, наводи Doing Business извештај Светске банке за 2012. годину. Србија се тренутно налази на 175. месту по ефикасности издавања грађевинских дозвола, од укупно 183. државе обухваћених извештајем. За амбициозан подухват добијања грађевинске дозволе у просеку је потребно прибавити више од 90 докумената и чекати у реду на преко 30 шалтера. CAMENZIND

24


quires obtaining ten documents, fulfilling about the same number of conditions and visiting at least ten counters – requiring 154 days. The next step is to obtain a building license, which presupposes obtaining at least five various kinds of clearances, six approvals, permits for preparatory work and visits to another six institutions, taking a further 157 days. After that, one is required to obtain a building approval. Another five documents are needed as well as queuing at four separate institutions, requiring approximately 40 days. The last big step is to obtain a certificate of occupancy, for which seven applications, seven clearances, visits to five institutions lasting up to 37 days, are required. The investors who have experience with this process say that from the moment the process starts till the valid building permit is obtained in Serbia, two years will have typically passed. If a smaller object is to be built, e.g. extensions of an existing apartment, a year and a half are required. Of course, these delays are just one among numerous other obstacles in the entire process. The major problems with which investors grapple are lack of harmonization between various regulations, inexistence of one channel of communication with the investor and inexistence of clear institutional accountability as well as the fact that institutions themselves violate regulations and fail to meet deadlines. Djordje Mancic, an associate working on the World Bank Report, said that a major problem was the bureaucratic mentality of public service employees and their monopoly of the authority to make urban planning documents. In order to improve the process of obtaining construction permits, USAID Serbia presented the research paper ‘Assessment of Constraints to Con-

Резултате извештаја представио је шеф Канцеларије Светске банке у Србији, Лу Брефор, на конференцији о економској будућности Србије. Приложена је графика великих димензија чије мноштво ситних слова и компликоване путање илуструју лавиринт добијања грађевинске дозволе у пракси, уз Брефоров коментар да је лакше постати маринац-специјалац у САД-у. По новом закону, из 2009. године, први корак ка грађевинској дозволи односи се на прибављање локацијске дозволе.

Инвеститори који имају искуства са овим процесом наводе да је од почетка прикупљања услова до добијања правоснажог одобрења за изградњу у Србији потребно две године. У идеалној ситуацији када земљиште не мора да се пренамени и када власник има доказ о власништву, за добијање локацијске дозволе потребно је извадити десет докумената, испунити исто толико услова и обићи, како поменути извештај наводи, минимум 20 шалтера – укупно 154 дана. Следећи корак је прибављање грађевинске дозволе – што значи најмање 5 различитих доказа, 6 сагласности, дозволе за припремне радове и обилазак још 6 институција што може износити 157 дана. Након тога следи добијање одобрења за изградњу. Још 5 докумената, чекање у 4 институције у оквирних 40 дана. Последњи велики корак је прибављање употребне дозволе, што изискује 7 захтева, 7 сагласности, обилазак 5 институција, и то у периоду до 37 дана. Инвеститори који имају искуства са овим процесом наводе да је од почетка прикупљања услова до добијања 25

КАМЕНЗИНД


правоснажог одобрења за изградњу у Србији потребно две године. Уколико је мања интервенција у питању, као што је проширење постојећег стана, потребно је око годину и по дана. Наравно, време чекања је тек један од отежавајућих фактора целокупног процеса. Најзначајнији проблеми са којима се суочавају инвеститори су неусклађеност различитих прописа који регулишу ту област, непостојање једног канала комуникације са инвеститором и не преузимање јасне институционалне одговорности, као и то да институције свој посао раде кршећи прописе и рокове. Ђорђе Манчић, сарадник на изради студије, наводи да је велики проблем и у бирократском менталитету запослених у јавним службама и у монополу надлежности на изради планске документације. US AID Србија је у циљу побољшања поступка добијања грађевинске дозволе представила „Анализу ефикасности поступка издавања грађевинских дозвола у Републици Србији“. Наводе да је издавање грађевинских дозвола пример неефикасности јавне управе Србије, да га карактеришу изразито дуго трајање, непредвидиве и компликоване процедуре које подразумевају велики број корака чији је исход неизвестан. Инвеститор који улази у тај поступак не може са сигурношћу знати да ли ће градња уопште бити одобрена. Анализа ефикасности поступка добијања грађевинске дозволе представља 5 најважнијих етапа у којима долази до стварања уских грла у том процесу. Прво уско грло ствара се у поступку усвајања планских докумената. У многим општинама широм Србије урбанистички и просторни планови су неадекватног квалитета или уопште и не постоје. Недостатак стандардизованих техничких захтева, недовољни капацитети општина, неадекватно учешће заинтересованих CAMENZIND

struction Permits in Serbia’. It alleges that issuing of construction permits is an example of public administrative inefficiency in Serbia, characterized by lengthy unpredictable and complicated procedures with numerous steps and an uncertain outcome. An investor undergoing the procedure does not know for sure whether the construction will be allowed. An assessment of constraints to the construction permit procedure in Serbia reveals that there are bottlenecks in this process. The first obstacle is in meeting the requirements of planning documents. In many municipalities throughout Serbia, urban planning documents are of low quality or do not exist at all. A lack of standardized technical requirements, low capacity in municipalities, insufficient stakeholder participation in the planning process, monopolization of the planning market, and under-qualified urban planners all result in missing or incomplete planning documents, causing major delays 26


for investors. Often an investor has to correct the boundaries of the site to meet standards, requiring even more paperwork and further delays. The second obstacle is the resolution of property ownership issues. Due to complicated and unclear procedures for restitution, legalization and conversion of usage into ownership rights, investors often have difficulty establishing ownership of the land. Reforms have been implemented, but remain uncoordinated and unregulated. The problem lies in the fact that laws - including regulations about how to prove ownership, the procedure concerning parcels, correction of boundaries of parcels etc - are not harmonised. The situation is made worse by politically motivated obstructions in the conversion process, while the most valuable locations are closed for development. Another further obstacle is in obtaining the location permit. Sector laws introduce unnecessary procedures that are preconditions for location permits, and an investor cannot be certain which elements are necessary. Public agencies

страна у поступку израде планова, монополи на тржишту израде планова и недовољно квалификовани урбанисти узрокују непостојање или непотпуност планских докумената које доводи до дуготрајног чекања инвеститора. Неретко је случај да инвеститор мора да коригује границе парцеле да би испунио стандарде, што условљава још компликованију папирологију и даља чекања. Друго уско грло настаје при решавању имовинско – правних односа. Због сложених и нејасних процедура за реституцију, легализацију и конверзију права коришћења у право власништва, ситуација у Србији је таква да инвеститори често имају тешкоће код утврђивања власништва над парцелама. Реформе јесу спроведене али услед недостатка ресурса и неусклађеног приступа, не и правилна примена прописа. Анализа наводи и да закони, међу којима су прописи о документима који служе као доказ о власништву, поступку парцелисања, корекцији граница итд., у више кључних области нису усклађени. Ситуација је утолико гора што су, због политички мотивисаних 27

КАМЕНЗИНД


and enterprises exercise decisions arbitrarily when providing the requirements for developing a project design. Investors are faced with inconsistent policies, deadlines and technical requirements. It is not unusual for public agencies and enterprises to disregard legal deadlines and afterwards not be held accountable. Again, sector laws introduce unnecessary procedures as preconditions for obtaining construction permits, including requirements to obtain certificates from public agencies and enterprises that state that the detailed project design is in compliance with all technical and regulatory requirements.

блокада у поступку конверзије, највредније локациј�� постале затворене за изградњу. Уско грло потом следи при добијању локацијске дозволе. Секторским прописима се уводе непотребне процедуре које представљају предуслове за добијање локацијских дозвола, а инвеститор не може бити сигуран који су елементи неопходни. Свака државна агенција и јавно предузеће арбитрарно доноси одлуку о томе шта је потребно за израду главног пројекта. Нису доследни ни рокови ни технички захтеви за елементе које инвеститор мора да испуни. Није неуобичајено да државне агенције и јавна предузећа не поштују рокове прописане законом и за то ником не одговарају. Код добијања грађевинске дозволе секторским законима се уводе непотребне процедуре, међу којима су и неопходност добијања уверења од државних агенција и јавних предузећа да главни пројекат задовољава све техничке и регулаторне захтеве. Последње уско грло настаје при добијању употребне дозволе. Инвеститор мора прво да добије уверење да је објекат изграђен у складу са одобреним главним пројектом и одобрењима јавних агенција и државних предузећа о повезивању на инфраструктуру што захтева, како Анализа наводи, непотребно много времена и новца. У свим овим корацима државне агенције и јавна предузећа свакодневно крше рокове јер пракса и процедуре нису усаглашене ни између општина нити на нивоу државних агенција и јавних предузећа. Услед садашњег начина рада и непримерених информационих технологија немогуће је пратити са којим квалитетом и брзином се спроводе различите фазе у различитим институцијама. То резултује губљењем предмета и неконтролисаним спољним утицајима на редослед решавања CAMENZIND

An investor has to seek clearance from numerous institutions each of which has the power to block the construction by simply doing nothing. The last obstacle is the requirement to obtain a usage permit. An investor has to obtain certificates that construction will be executed in accordance with both the approved project design standards and with the approval of public services that manage connections to the infrastructure, which is unnecessarily timeconsuming and costly. In all of these steps, public agencies and enterprises routinely violate deadlines; procedures are inconsistent across municipalities and even within state agencies. Outdated working procedures and inappropriate IT standards make it impossible to monitor the quality of the various procedures carried out by these institutions. The result is that some applications for permits are lost, or there are external influences which affect the priority with which cases are handled. 28


An investor has to seek clearance from numerous institutions each of which has the power to block the construction even by simply doing nothing. For some institutions issuing of construction permits is an undesirable extra burden, for others it is a source of influence and significant income. Some public agencies seem to believe that investors who have money to invest in construction also have money to pay extraordinary fees, even if they are unjustified. There is an unending list of fees and charges. Often fees are paid even though there is no service provided for it. The fees for executing urban planning documents by the cadastre are so high that towns and municipalities delay procedures as much as they can, obstructing investors from even starting the process of obtaining necessary permits. The law has been amended several times in order to facilitate, i.e. normalize, the process of obtaining building permits. The most radical change occurred in 2009, however few practical results have ensued and Serbia continues to drop on the World Bank list. In addition to countless investors giving up on their planned investments, this has also led to widespread illegal construction. It has been estimated that there are around 1.3 million illegal objects built in Serbia. According to announcements by the Ministry of Construction, a draft law is to be submitted to the parliament for adoption in September 2013. It is expected to streamline the procedure of obtaining necessary permits. Allegedly, when the new law is adopted, permits will be issued at one counter within 30 days, free of charge.

предмета. Инвеститор тражи одобрења од великог броја институција, од којих свака може зауставити изградњу објекта или произвести застој чак и тиме што једноставно не предузима ништа. Иако је за неке издавање грађевинских дозвола нежељено оптерећење, за многе институције представља извор утицаја и значајних прихода. Анализа наводи да се државне агенције руководе логиком да инвеститори који имају новца за улагање могу да плате и додатне таксе, без обзира на то да ли су оправдане или не. Тако постоји бескрајни круг накнада и такси. Неретко се накнаде плаћају без икакве противуслуге која се добија. Накнаде за спровођење урбанистичких планова кроз катастар су толике да градови и општине одлажу ове постпуке колико год могу, што резултује онемогућавањем инвеститора да уопште и започне поступак прибављања потребних дозвола. Ради олакшања, односно нормализовања процеса добијања грађевинске дозволе, закон је у више наврата мењан. Најрадикалнија промена била је 2009. године, међутим у пракси већи резултати нису уследили и Србија константно пада на ранг листи Светске банке према ефикасности у издавању грађевинских дозвола. Поред небројаног одустајања инвеститора од самог започињања овог процеса а тако и градње, оваква ситуација резултовала је и масовном нелегалном градњом. Процењује се да у Србији има око 1,3 милиона нелегалних објеката. Према најавама из Министарства грађевине нови законски акт улази у скупштинску процедуру у септембру 2013. године и олакшаће процедуру око добијања потребних дозвола. Наводно, по усвајању нових законских решења, дозволе ће бити издаване на једном шалтеру, у року од 30 дана и биће бесплатне.

29

КАМЕНЗИНД


Before

THE LAW Franz Kafka Before the law stands a doorkeeper. To this doorkeeper there comes a man from the country and prays for admittance to the Law. But the doorkeeper says that he cannot grant admittance at the moment. The man thinks it over and then asks if he will be allowed in later. "It is possible," says the doorkeeper, "but not at the moment." Since the gate stands open, as usual, and the doorkeeper steps to one side, the man stoops to peer through the gateway into the interior. Observing that, the doorkeeper laughs and says: "If you are so drawn to it, just try to go in despite my veto. But take note: I am powerful. And I am only the least of the doorkeepers. From hall to hall there is one doorkeeper after another, each more powerful than the last. The third doorkeeper is already so terrible that even I cannot bear to look at him." These are difficulties the man from the country has not expected; the Law, he thinks, should surely be accessible at all times and to everyone, but as he now takes a closer look at the doorkeeper in his fur coat, with his big sharp nose and long, thin, black Tartar beard, he decides that it is better to wait until he gets permission to enter. The doorkeeper gives him a stool and lets him sit down at one side of the door. There he sits for days and years. He makes many attempts to be admitted, and wearies the doorkeeper by his importunity. The doorkeeper frequently has little interviews with him, asking him questions about his home and many other things, but the questions are put indifferently, as great lords put them, and always finish with the statement that he

Пред

ЗАКОНОМ Франц Кафка Испред закона стоји вратар. Овом вратару долази човек са села и моли га да га пусти у закон. Али вратар му каже да му сада не може дозволити да уђе. Човек мало промисли, а потом га упита хоће ли после смети да уђе. »Можда«, одговара вратар, »али сада не«. Будући да су врата што воде до закона као увек отворена, а вратар стао у страну, човек се сагне да кроз врата погледа у унутрашњост. Када вратар то опази, насмеја се и рече: »Ако те то толико мами, а ти покушај да одеш тамо упркос мојој забрани. Али упамти: ја сам моћан. А ја сам само последњи по чину. Али испред сваке дворане стоји по десет вратара, један моћнији од другога. Већ сам поглед на трећег чак ни ја не могу да издржим«. Такве потешкоће човек са села није очекивао; па закон би, помисли, морао бити приступачан свакоме и стално али када малко пажљивије погледа вратара у бунди, његов шиљасти нос, дугу, ретку, црну татарску браду, одлучи да ипак радије причека док не добије дозволу да уђе. Вратар му даде клупицу и допусти му да седне с једне стране врата. Седећи тако, проводи дане и године. На разне начине покушава да CAMENZIND

30


Franz Kafka's original german manuscript for 'Vor Dem Gesetz' from 1915

Франц Кафка, оригинал рукописа приповетке, „Пред законом” из 1915.

31

КАМЕНЗИНД


уђе, досађујући вратару својим молбама. Вратар га често саслушава, испитује га о његовој домовини и још о много чему другом, но то су равнодушна питања каква постављају велика господа, а напослетку увек каже да га још не може пропустити. Човек који се био издашно припремио за пут, употребљава све, ма како скупоцено било, не би ли некако подмитио вратара. Овај, додуше, све прима, али при том каже: »Ја то узимам само зато да не би мислио да си нешто пропустио«. Током тих многих година, човек готово нетремице посматра вратара. Заборавља на друге вратаре, а овај овде, чини му се, једина је препрека за улазак у закон. Проклиње своју лошу срећу, првих година безобзирно и у сав глас, после, када остари, само још гунђа у браду. Постаје детињаст, јер је дугогодишњим посматрањем вратара упознао и буве у његовом крзненом оковратнику, моли њих да му помогну и убеде вратара да се предомисли. Напослетку му ослаби вид, и он не зна постаје ли заиста све мрачније око њега, или га само очи варају. Али ипак, сада разабире у мраку неки сјај што неугасиво избија кроз врата закона. Потом су му дани избројани. Пред саму смрт, у глави му се сва искуства тих дугих година сложе у једно питање, које до сада још није поставио вратару. Руком му даде знак да му се приближи, јер више није могао усправити тело што му је бивало све укоченије. Вратар се морао сагнути дубоко ка њему, јер разлика у висини се увелико променила на штету тога човека. »А шта би сада још желео да знаш?« упита вратар, »ти си незасит«. »Сви стреме к закону«, рече човјек, »па како онда да за све ове године нико осим мене није тражио да уђе?« Вратар схвати да је човек већ на издисају, и да би допр’о до његовог слуха који се већ губио, продере му се у уво: »Овде нико други није могао бити примљен, јер овај улаз беше за тебе одређен. А сада идем да га затворим«. CAMENZIND

cannot be let in yet. The man, who has furnished himself with many things for his journey, sacrifices all he has, however valuable, to bribe the doorkeeper. The doorkeeper accepts everything, but always with the remark: "I am only taking it to keep you from thinking you have omitted anything." During these many years the man fixes his attention almost continuously on the doorkeeper. He forgets the other doorkeepers, and this first one seems to him the sole obstacle preventing access to the Law. He curses his bad luck, in his early years boldly and loudly; later, as he grows old, he only grumbles to himself. He becomes childish, and since in his yearlong contemplation of the doorkeeper he has come to know even the fleas in his fur collar, he begs the fleas as well to help him and to change the doorkeeper's mind. At length his eyesight begins to fail, and he does not know whether the world is really darker or whether his eyes are only deceiving him. Yet in his darkness he is now aware of a radiance that streams inextinguishably from the gateway of the Law. Now he has not very long to live. Before he dies, all his experiences in these long years gather themselves in his head to one point, a question he has not yet asked the doorkeeper. He waves him nearer, since he can no longer raise his stiffening body. The doorkeeper has to bend low toward him, for the difference in height between them has altered much to the man's disadvantage. "What do you want to know now?" asks the doorkeeper; "you are insatiable." "Everyone strives to reach the Law," says the man, "so how does it happen that for all these many years no one but myself has ever begged for admittance?" The doorkeeper recognizes that the man has reached his end, and, to let his failing senses catch the words, roars in his ear: "No one else could ever be admitted here, since this gate was made only for you. I am now going to shut it." 32


KNEZ MILOS &

HIS ‘LITTLE

SAVA GIRL’ by Marija Pavlovic Savamala has bilingual roots, combining the Serbian name of the river on which it rests and the broken Turkish word mahala, meaning ‘neighborhood’, but this part of its name sounds similar to the Serbian word mala, meaning ‘little girl’. This is how Prince (Knez) Milos Obrenovic referred to this neighbourhood that he was responsible for nourishing - as his ‘little girl’. Their individual and combined history began in early 19th century. Although illiterate, Milos was a highly ambitious and clever man of politics and war, driven by his desire to rule and a product if his time. He took an active part in the First Serbian Uprising and subsequently led the Second Serbian Uprising against the Ottoman rule. After the latter’s success, he ruled Serbia as an autocratic leader, but managed to secure it the status of an autonomous principality within the Ottoman Empire. His political trajectory was marked by steady, persistent diplomacy and relentless ambition, not refraining from bribing Turkish officials or eliminating potential competitors. At that time, Savamala was nothing but a village with about a hundred huts located between the town gates (somewhere in today's Pop Lukina Street) and the wetland along the river Sava. As such, the ‘little girl’ by the Sava was not a very modern or popular location to live and work in at this time. Nonetheless, Milos recognized a hidden potential in this seemingly unattractive

КНЕЗ МИЛОШ И ЊЕГОВА(САВА)

МАЛА Марија Павловић Савамала је име двојезичног порекла. Са једне стране, садржи словенско име реке на којој почива, а са друге, турску реч махала, која значи четврт, а која у локалном изговору звучи као српска реч мала. Кнез Милош Обреновић лично се заузео за развој ове четврти Београда – своје мале. Њихова појединачна и заједничка историја почиње почетком 19. века. Милош је као неписмен, али изразито амбициозан и паметан политичар и ратник, вођен својом потребом за владањем, али и потребама новог времена уопште. Након учешћа у Првом и предвођења српских устаника у Другом српском устанку, влада аутократски, 33

КАМЕНЗИНД


district. He noticed that the Sava shore was far easier to tame than that of the Danube, where the east wind ruled with its own autocratic might, so he decided to relocate the river port and develop a commercial and artisan town quarter around Savamala. His plan was to create an artisan quarter in today's Queen Natalia Street and with this in mind, he ordered that all merchants and craftsmen wishing to do business on the banks of the Sava must also establish their permanent place of residence in the area. From this point on began the somewhat reluctant, but irreversible rise of Savamala. Initially, forty-six stores were erected at public expense in the empty streets of the newly-built bazaar. Yet, this did not seem to persuade the artisans, who persistently refused to move in. It was not wise to keep a man known for his execution of Karadjordje (The leader of the First Serbian Uprising) waiting; the resolute prince resorted to outright threats that finally brought the merchants and craftsmen into Savamala.

али обезбеђује Србији статус аутономне кнежевине у оквиру Османског царства. Крчи свој политички пут упорном и конзистентном дипломатијом, неумољивом амбицијом, поткупљивањем Турака и уклањањем потенцијалних конкурената. Савамала је за то време тек село са стотинак кућерака од Варош капије (негде код данашње Поп Лукине улице) преко мочварних терена поред Саве. Као таква, ’мала није претерано модерна ни популарна за живот и рад у њој. Ипак, Милош је баш у тој наизглед неугледној ’малој препознао скривени потенцијал. Приметио је да је савска обала далеко питомија од дунавске на којој је свом снагом, једнако аутократски владала кошава и одлучио да пресели речно пристаниште и развије трговачки, односно абаџијски део града око ње. Абаџијску чаршију планирао је у данашњој улици Краљице Наталије и са таквим плановима на уму, издаје наредбу – да они који желе да се на савској обали баве трговином, морају поред ње и да се настане.

CAMENZIND

34


During the period of Prince Milos’s rule, many of his subjects were provided with the opportunity to study and acquire knowledge in other countries: Russia, Hungary, Austria and Germany. This policy resulted in an influx of international doctors, professors and engineers into Serbia. The prince invested much in the economy, and was the first to seriously tackle the urban planning of Belgrade. This artisan district of his was designed to convey his vision of a modern, developed Serbia. He envisioned Savamala as the new quarter of Belgrade for the Serbs, one that would have an administrative center, buildings of representative importance and an artisan quarter as its bustling center. Having created an urban infrastructure in the new commercial neighborhood, his next major urban planning activity was to construct government buildings along the Topcider Road (now Knez Milos Street) with the help of prominent house-building master Nikola Zivkovic, also known as Hajji-Neimar. The first to be built was the one-storey building of the Assembly, raised in 1836 on the ground of today's ‘Cinema Odeon’. Just below it, he built the Church of Ascension, the State Council, military barracks, the Ministry of Finance, the socalled Finances Park and, finally, his son Mihailo Obrenovic’s Palace. The old Assembly building was eventually taken down in 1931. Today, the only remaining monuments of that time, beside the Church of Ascension, are one part of the Great Military Barrack (near the former Army Headquarters) and Prince Mihailo’s Turkish Bath, in today's 14, Admiral Guepratte Street. A grand brewery was erected at the corner of today’s Balkanska Street and Admiral Guepratte Street (called Pivarska, the Brewer's Alley, at the time), with a cafe and a large hall where Belgrade’s first theater shows were per-

Од тада почиње несигурни, постепени, али неминовни успон ’мале. На празном простору у новопросеченој чаршији, о државном трошку подигнуто је 46 дућана. Абаџије се нису тако лако дале приволети и упорно су одбијале да прихвате селидбу. Кнез је онда морао претњама да их доводи у Савамалу, а човеку који је био заслужан за погубљење једног Карађорђа ипак није било мудро говорити не предуго. У то време, Кнез Милош је слао људе на школовање у Русију, Угарску, Аустрију и Немачку, а доводио лекаре, професоре и инжењере у Србију. Улагао је у привреду, а као први београдски урбаниста, своје визије о унапређењу Србије пренео је и на овај абаџијски крај. ’Малу је замислио као нови српски Београд, са својим управним центром и другим значајаним објектима, са Абаџијском чаршијом као привредним центром. Након урбанизације Абаџијске чаршије, његов други велики урбанистички потез била је одлука да се уз Топчидерски друм (данас улица Кнеза Милоша) уз помоћ мајстора Николе Живковића, познатог као Хаџи-Неимар, дижу државне зграде. Прва од њих, зграда Совјета, подигнута је 1836. као једноспратница на месту данашњег биоскопа „Одеон“, а испод ње Вазнесењска црква, Државни савет, војне касарне, Министарство финансија са Финансијским парком и најзад Двор Михаила Обреновића. Стара зграда Совјета порушена је 1931, а од тих првих значајних грађевина данас је остао само део Велике касарне (уз комплекс зграда старог Генералштаба), као и Амам кнеза Михаила, у данашњој улици Адмирала Гепрата 14. На углу данашњих улица Балканске и Адмирала Гепрата (Пиварски сокак) изграђена је и прва Велика пивара, са кафаном и великом салом у којој су игране прве позоришне представе, али и одржавана заседања скупштине, па и 35

КАМЕНЗИНД


formed. Parliamentary sessions were also regularly held at this hall, including the famous St. Andrew's Day Assembly in 1858 (when Milos dethroned Aleksandar Karadjordjevic), becoming the Prince once again, after a long period of absence from the political scene. The prince went on to adorn this part of Savamala with the first private mansions, some of which still stand, such as that on 15 Pivarska Street (Gavrilo Princip Street today). Like all great love stories, this romance had to come to an end. Milos’ despotic way of governing the country made his political opponents lose patience and parliament imposed limitations on his power. Embittered by the loss of absolute power, the prince abdicated and left the country, leaving his favourite neighborhood to survive on its own. For a long time, Savamala was considered by merchants as the place where one made that first step in acquiring wealth. Those who found success there, would quickly move up the ladder to more elegant parts of the city. Savamala was the starting point for many successful men, but it had to wait for the right one to come along and transform it. He did come, in the form of another great visionary, Luka Celovic, who provided the district with the magnificent monuments it deserved. Prince Milos Obrenovic may have had other eight children with Princess Ljubica, but he always had a particularly special relationship with his beloved ‘little girl’, the neighborhood on the banks of Sava, where he laid the foundations of Belgrade’s future urban development. And the ‘little Sava girl’ never forgot its first love – a megalomaniac and egocentric, but a charismatic leader. The traces of that romance, evident in architecture characteristic of turn-of-thecentury Serbia, can still be seen today in the landscape of the old mahala.

чувена Светоандрејска скупштина 1858. године. Баш у том делу, Кнез ’малу кити новим украсима у виду првих приватних зграда од којих неке и данас постоје, попут оне у Пиварској улици 15 (данас Гаврила Принципа). Међутим, као и све велике љубавне саге, и ова романса морала је бити окончана. Милошев деспотски начин владања досадио је његовим политичким противницима који су му наметнули власт ограничену Совјетом. Огорчен губитком апсолутне власти, Кнез абдицира и напушта земљу, остављајући ’малу да се даље сама пробија кроз живот. Дуго је она успешним трговцима служила само као прва степеница на путу ка стицању богатства, након чега би од ње одлазили у неке отменије крајеве града. Тако сазрела уз оснивача династије Обреновић, стајала је иза свих тих успешних мушкараца и чекала правог. Он је нешто касније дошао у виду следећег великог визионара, Луке Ћеловића, који јој је касније пружио велелепне објекте какве је и заслужила. Коначно, можда је Кнез Милош Обреновић са Кнегињом Љубицом имао осморо деце, али је са ’малом изградио посебан однос на коме су постављени темељи урбанистичког развоја овог малог насеља. Своју прву љубав у виду мегаломанског и осорног, али способног лидера Савамала није заборавила. Зато и данас видимо још неке трагове те романсе, у урбанистичком пејзажу српским архитектонским језиком преломљене махале.

CAMENZIND

36


ART’S

Све ће то

УМЕТНОСТ ПОЗЛАТИТИ

GOLDEN

TOUCH

Министарство простора by the Ministry of Space In the last couple of years, Savamala has become a true testing ground for an array of experimental ‘revival’, ‘urban regeneration’ and ‘cultural transformation’ projects. As a result, new developments are starting to take place in this timeworn Belgrade neighborhood and numerous public competitions and megalomaniacal projects have been announced for the near future. Sentences like ‘this, until recently, neglected and ignored part of Belgrade is now becoming the center of art’ or ‘artists are bringing Savamala back to life’ or ‘Savamala is becoming the city’s new creative center’ are repeatedly heard everywhere. Some even go as far as to claim this process represents the ‘return of the artsy and upper middle class to working-class districts’. Yet the author of this article believes it is high time to draw the public’s attention to the possible negative consequences all these plans and projects could have. Art and culture have long been important factors in urban regeneration and revitalization. The first recorded examples of urban regeneration in industrial cities in the U.S. date as far back as the seventies. In these instances the result achieved was – significant appreciation of real estate prices in the ‘regenerated’ neighborhoods. Furthermore, the needs of artists and culture workers (primarily their need for space) become more important than needs of local inhabitants,

Савамала у последњих неколико година представља право огледно поље за бројне пројекте, експерименте ревитализације, урбане регенерације и културне трансформације. Овоме у прилог иду и актуелни процеси у овој градској четврти, као и неколицина конкурса и мегаломанских пројеката чији је почетак најављен у будућности. Често можемо чути да “овај запуштени и донедавно занемарени део Београда постаје центар уметности,” да “уметници оживљавају Савамалу” или да “Савамала постаје креативни центар града”, па све до тога да је реч о процесу “повратка креативних и виших средњих класа у радничка насеља”. Мислимо да је прави тренутак скренути пажњу на могуће негативне последице оваквих планова и пројеката. 37

КАМЕНЗИНД


Photo: Milica Nikolic

forcing those with the lowest income to relocate, which, in turn is part of a process that ultimately results in artists themselves having to relocate also. The space they leave behind is then claimed by private business owners to meet the needs of the rich and powerful elite from which a profit can be made. Thus we arrive at the phenomenon most often associated with urban regeneration – gentrification. Simply put, gentrification is a process by which a city neighborhood populated by lower-income inhabitants is transformed into an affluent neighborhood appealing to wealthier tastes, while its original residents are forced to move to suburban areas as the costs of living increase. Examples of gentrification vary a lot, and the process itself and its end results are rather complex. The most substantial changes this process often results in are the migration of poorer residents and the closure of small retail businesses and

Уметност и култура одавно су значајни фактори урбаних регенерација и ревитализација. Још седамдесетих година прошлог века забележени су пионирски примери урбане регенерације у америчким индустријским градовима. Оно што се као последица јављало јесте раст цена некретнина у тим квартовима. Постављање потреба уметника и културних радника (пре свега за простором) изнад потреба локалног становништва води измештању најсиромашнијег становништва, а касније и самих уметника. Њихово место уступа се приватном сектору и потребама богате и моћне елите која ефикасније убира профит. Долазимо до појма који се врло често употребљава у контексту урбане регенерације - џентрификација. Једноставно речено, џентрификација је процес у коме се део града са сиромашнијим становништвом претвара у луксузни крај за богатије слојеве друштва, због CAMENZIND

38


services, which are gradually replaced by more profitable private businesses that meet the demands of the wealthier new residents in their consumption of the delights the newly created ‘design district’ has to offer. For the advocates of urban regeneration, gentrification is the inevitable process of regeneration, revival, advancement and ultimate renaissance of a neighborhood, a herald of progress. They tell us: to reject gentrification would be to reject progress! But, were the afflicted areas really dying out before the progress hit them so hard? Let us not be deceived. Savamala was decidedly alive even before all these interventions everyone seems to talk about so loudly. The only difference was, the existing facilities did not correspond to the new aesthetic criteria and the new division of labor, and hence, had to be replaced with new, ‘cooler’ ones, to announce the arrival of a large inflow

чега су староседеоци, услед повећања трошкова живота, приморани да се селе на периферију града. Примери џентрификације веома су разноврсни, а сам процес и његове последице нимало нису једноставни. Највеће промене које овај процес изазива огледају се у измештању становника са ниским приходима и гашењем мањих трговачких и услужних делатности, док на њихово место долазе неке профитабилније приватне делатности које одговарају потребама богатих конзумената нове понуде “дизајнерског дистрикта”. За поклонике урбане регенерације, џентрификација је неизбежан процес регенерације, ревитализације, унапређења и коначне “ренесансе” градских четврти, перјаница напретка и обнове градова. Говоре нам: одбацивати џентрификацију значи одбацити напредак! Али, да ли су погођене градске четврти заиста на самрти пре удара напретка?

39

КАМЕНЗИНД


of capital that just had to be invested somewhere. The shop selling hand-made sweets -‘Bosiljcic’- as well as a handful of old manufacturers of leather goods, carpenters and metal smiths still remain, for now, as the sole reminders of Savamala’s past. The most noticeable examples of creative interventions in the local community - such as, the Urban Incubator project or Mixer House and its festival - clearly indicate a preparation for future projects ‘of capital importance’ for the City of Belgrade. Promotion of the ‘creative industry’ in cooperation with the ‘creative class’ paves the way for the closing of local shops and businesses and the attempt to attract new investors for a comprehensive reconstruction of this part of the city. Numerous international examples demonstrate that this phenomenon (i.e. urban regeneration) often fails to improve the lives of the local community. Using creative machinery, the state apparatus and private investors instead eliminates all non-commercial initiatives, such as social housing and public spaces in the broadest sense. When we examine the current process of Savamala’s identity change through the use of ‘creative industry’ we see an almost complete absence of small players. In its original concept, gentrification through art happens through spontaneous settling of artists in their search for work- and living space in neighborhoods with low rents. The artists bring these districts a ‘new breath of life’, and their artistic activities provide them with personal income they will be able to use when the cost of living in the neighborhood increases, or which they will use when they relocate to a new neighborhood. But large investments cannot wait on artists or suffer their presence once in-

Не дајмо се преварити. Савамала је била довољно жива и пре свих интервенција о којима се нашироко говори. Једина разлика је у томе што постојећи садржаји нису одговарали естетским критеријумима и новој вредносној подели посла, па је дошао тренутак да се они замене новима, који су више “кул” и који најављују велике приливе капитала који се негде мора окретати. Неки од преосталих симбола старих времена могу бити бомбонџија “Босиљчић”, стари произвођачи кожне галантерије или по неки преостали столар или обрађивач метала. Показни примери креативних интервенција у локалном контексту, као што су рецимо Урбан Инкубатор или улога Миксер Хауса и припадајућег фестивала, јасно указују на припремање терена за пројекте од “капиталног значаја” за Београд. Промовисањем “креативне индустрије” у сарадњи са “креативном класом” утабава се пут за гашење локалних радњи и привлачење нових инвестиција за свеобухватну обнову овог дела града. Бројни примери из света и окружења указују на неуспех ове дисциплине (урбане регенерације) у остваривању бољитка локалне заједнице, јер служећи се управо креативном машинеријом, државни апарати и приватни инвеститори елеминишу некомерцијалне секторе градског живота, као што су социјално становање или јавни простори – схваћени најшире могуће. Оно што карактерише тренутни процес мењања идентитета Савамале “креативном индустријом” је готово потпуно одсуство малих актера. У изворној џентрификацији уметношћу, уметници би се сами и спонтано, у потрази за радним и животним простором, насељавали у четврти са ниским рентама и својим активностима најављивали “нови живот” краја, уједно производећи и одређени лични капитал CAMENZIND

40


vestments start pouring in. The fact is that the image of Savamala as a ‘creative center’ is being created by a small number of major players who import artists from the rest of Europe to perform temporary art projects, or they engage local artists under exploiting terms convincing them that their being part of the ‘history in making’ will definitely pay off sometime in their future careers. Even if there are artists and culture workers who come into the neighborhood with the intention of doing something good for the community, their motives appear naive in the light of the only possible outcome, which is - that all this will be stopped at one point and the neighborhood’s development plan will continue in a completely different direction. A direction that will start developing a real estate market. Art and culture are used in this process to promote the entrepreneurial spirit and extinguish all commercially non viable practices. Artists and creative entrepreneurs will be thus used in the current process of gentrification of Savamala. Their presence and artistic activities will initiate certain processes and give legitimacy to changes that will later take place in the form of constructing luxury residential and commercial buildings where the only place for art will be in the entrance halls of design hotels. Unfortunately, we have so far seen few benefits from the recent changes in Savamala’s structure, despite all the lovely phrases we kept hearing about the involvement of the community and listening to local needs. In the future, the only reminiscence of the Savamala’s cultural development will be a couple of new fashion cafés and clubs. The whole situation becomes even more suspicious with the renewed announcement of the development of the so-called

уз помоћ којег би, када живот постане скупљи, опстајали у самој четврти или се селили у нову са бољом почетном позицијом. Времена великих инвестиција пак не могу да чекају уметнике нити их желе трпети једном кад саме инвестиције дочекамо. Тако се слика о Савамалој као “креативном центру града” ствара од стране неколицине великих актера који уметнике привремено увозе из Европе за потребе извођења радова или пак ангажују локалне ствараоце по експлоаторским условима уз уверавање да ће им се то што су сада део једне “велике приче” исплатити у будућој каријери. Све и да постоје уметници и радници у култури који долазе у кварт са намером да учине нешто добро за заједницу, њихови мотиви се показују наивним у светлу јединог могућег исхода, а то је да ће све у једном тренутнку бити заустављено и развојни план ће ићи у потпуно другачијем смеру, у правцу припреме терена за развој тржишта некретнина. Коришћењем културе и уметности у овим процесима промовише се предузетнички дух, а елиминише свака пракса која није комерцијално исплатива. Уметници и креативни предузетници биће искоришћени у актуелним локалним процесима џентрификације, својим присуством и радом покрећу процесе и дају легитимитет променама које ће се касније капитализовати изг��адњом луксузних резиденцијално-пословних комплекса у којима ће места за уметност бити само у дизајнираним предворијима хотела. Од бројних пројеката и пратећих фраза којима се позива заједница на укључивање и ослушкују локалне потребе, у скорашњим променама урбаног ткива Савамале, нажалост нисмо видели много. Тако ће и реминисценција на овај културни развојни процес бити неколико нових fashion selection кафића и клубова. Цела ситуација постаје додатно сумњива 41

КАМЕНЗИНД


са поновним најавама развоја Савског амфитеатра и спуштањем Београда на реке, кроз пројекат “Београд на води”. У својој најновијој инкарнацији, овај пројекат предвиђа да сама обала припадне туризму, тачније “ексклузивним хотелима високих категорија опремљеним по највишим светским стандардима”. Намеће се питање шта би, са таквим концептом, добили становници Београда од дуго ишчекиваног силаска на реке. Вероватно мањи приступ обали и теже видљиву реку него што је тренутно. Оно што свакако запада у очи је недостатак јавне расправе, текстова и разговора о могућностима за другачији развој Савамале и читавог града. Па тако критичке визије тренутних пројеката готово да и не постоје или се тешко пробијају до јавног мњења. Са друге стране, можда невидљива на први поглед, ту негде настала је и поларизација између староседелаца и "ових нових", ноћног и дневног живота, транзита и места за угодну шетњу, вожњу бицикла поред реке, старих индустрија и зачетака нове “креативне класе” која је коначно пронашла свој крај. Оно што недостаје, а нама се чини неопходним је континуирано и искрено ослушкивање локалних потреба, како оних који живе у Савамалој, тако и свих становника Београда који деценијама чекају да град сиђе на своје реке. Наравно, то је много тежи посао од пуког удовољавања интересима било власницима разних угоститељских објеката, или пак страним донаторима. Само широки и отворени дијалог о будућности града коју сви делимо може створити град у каквом желимо да живимо.

CAMENZIND

Sava Amphitheater and bringing Belgrade closer to the river through the ‘Belgrade on the Water’ project. In its latest incarnation, the project envisages that the riverbanks would belong exclusively to tourism, namely ‘VIP fivestar hotels of the highest international standards’. The question is: what would Belgraders gain from this concept and the long-awaited descent to the river? Probably less access to the waterfront and a newly limited visibility of the river. One cannot help but notice the obvious lack of public discussion. There are no articles and debates in the media about other possible development plans for Savamala and the rest of the city. Critical opinions of current projects are almost non-existent or find it extremely difficult to break through to the public. A strong division occurred somewhere on the way, even if not visible at first glance. The contrast is reflected in the relationship between the long-time Savamala inhabitants and ‘those new people’, daytime versus nightlife, transit zone versus pleasant promenades and bike rides along the river, old industry facilities versus the emergence of the new ‘creative class’ that finally found a neighborhood to flourish in. What is missing in this picture, and the author of these lines believes it indispensable, is a continuous and sincere heed of local needs, the needs of all those already living in Savamala, as well as the rest Belgrade’s inhabitants, who have spent decades waiting for the city to get closer to its rivers. But, this would surely be much more difficult than to merely satisfy the interests of numerous restaurant and hotel owners, or those of foreign donors. Only an open, public dialogue on the city’s shared future can lead to the creation of a city we will all want to live in. 42


КУЛТУРНО MUSEUMS

ОГЛЕДАЛО

MIRROR OF SOCIETY

ДРУШТВА

by Ljubica Slavkovic Museums as institutions are the most visible representatives of a society’s culture and its attitude towards its heritage, its own cultural and historical memory, its civilization, and its creative achievements that make a society recognisable to itself. The end of the last century and the beginning of the new millennium were marked by the expansion of museums across the globe. The world witnessed a ‘museum boom’, that some argue is still in progress. One of the reasons is a significant change in the role of museums. Globalisation, sustainability, tourism and other socioeconomic and cultural factors have influenced the institution of the museum, that as a faithful reflection of a society, constantly undergoes changes.

Љубица Славковић Институција музеја највидљивија је инстанца препознавања културе једног друштва, његовог односа према наслеђу, према сопственој културноисторијској меморији и цивилизацији, као и креативним досезима по којима се препознаје одређена средина. Крај прошлог века и почетак миленијума широм света обележила је експанзија музеја. Десио се, неки тврде и даље се дешава, тзв. мусеум боом. Један од разлога томе је и значајна промена улоге музеја. Глобализација, одрживост, туризам и остали социоекономски и културни фактори, утицали су и на 43

КАМЕНЗИНД


Many cities have realised the importance of art as a factor in economic development. Ever since the late eighties, art and culture found themselves high on the agenda of urban developers who believed that by creating a strong cultural profile a city can become ’visible’ on the global map, contributing to its further development. As the main representatives of culture, museum buildings have become an important strategic factor in the process of urban revitalization. The global ’museum boom’ was followed by the ‘Bilbao effect‘. The term ‘Bilbao effect’ was first used to describe the transformation that occurred to a small industrial town in the Basque country after the construction of the iconic Guggenheim Museum, an architectural structure of distinctive authorship, conceived by the ‘star architect ‘ Frank Gehry. The sculptural shape of this museum has become a symbol of the regenerated city and its re-positioning on the world map. Whether it happens in the form of a modern architectural language branded by famous ‘star architects’ or in the form of a successful revival of abandoned buildings belonging to the past, the fact is that new, fascinating museum buildings are now springing up all over the world. London confirmed its position as a leader among the world’s cities by reviving an old power-plant into a vanguard: the Tate Modern gallery. China also saw a museum-building boom; while the United Arab Emirates demonstrated their progressiveness and modernity by building the Saadiyat Cultural District that boasts both a Guggenheim and the Louvre Abu Dhabi. This is the golden age of museums. The very age in which Serbia bears the name of a ‘museumless nation’.

институцију музеја, која се, као доследан културолошки одраз друштва, стално мења. Многи градови увидели су значај уметности као битног фактора економског развоја. Још од краја осамдесетих година прошлог века, уметност и култура нашле су се високо на агенди оних који се баве развојем градова (urban developers) и који верују да стварањем јаког културног профила, град може постати „видљив“ на глобалној мапи, што даље доприноси његовом развоју. Као главни репрезенти културе, музејска здања постала су битан фактор у стратегији урбане ревитализације. „Музејски бум“ широм света праћен је „Билбао ефектом“. Термин „Билбао ефекат“ употребљен је за трансформацију малог индустријског баскијског града након изградње иконичног Гугенхајм музеја, ауторски јаке архитектуре „стар архитекте“ Франк Герија (Frank Gehry). Скулптурално здање музеја постало је симбол регенерисаног града и његовог позиционирања на светској мапи. Било језиком савремене архитектуре који брендирају звучна имена „стар – архитеката“ или као успешне ревитализације напуштених објеката прошлих времена, фасцинантна музејска здања ничу широм света. Од лондонске потврде позиције на врху листе светских градова ревитализацијом старе електране у авангардну Тејт Модерн галерију (Tate Modern), преко музејског бума широм Кине, до доказивања савремености и модерности Уједињених Арапских Емирата Садијат културним дистриктом (Saadiyat Cultural District) где ће се наћи Гугенхајм и Лувр Абу Даби. Ово је златно време музеја, оно у коме ми добијамо надимак „Нација без музеја“. На територији града Београда регистрован је 41 музеј. Распрострањени су и изграђени у различитим периодима и налазе се широм града. Деле се на CAMENZIND

44


There are forty-one museums registered in the City of Belgrade. Built in different time periods, they are spread throughout the city. They are divided into several groups, art museums, cultural history museums, memorial museums, technical museums, natural history museums and other. Museums, therefore, do exist. The annual ‘Museum Night‘ event breaks all attendance records every year, thus proving that the problem of sealed doors on Belgrade’s museum buildings is not the result of a lack of interest. This year recorded 190,000 visitors at over sixty locations throughout the city. Although the popularity of Museum Night may be due, in part, to the festival-like nature of the event, there is an evident interest in museums in Serbian society. The problem does not lie in a deficit of museums, but in the fact that these institutions do not function and/or do not have functional space. The doors of the two most important museums in Belgrade, the National Museum and the Museum of Contemporary Art, have been locked for years under the pretext of reconstruction, while the Museum of Natural History never even had its own building. Belgrade’s National Museum of Serbia, founded in 1844, is the oldest museum institution in the country. The present museum building was initially built to house the Administration of Bank Funds, after which the building welcomed the National Museum in 1952. It started closing its doors to the public in 1995, when Renoir’s ‘Bathing Woman’ was stolen, resulting in the closing of the gallery devoted to international arts. Four years later, during the bombing of the city, the museum’s entire archaeological collection was relocated, which finally lead to the official closing of the museum in 2003, owing to inadequate conditions for the preservation and exhibition of artworks from the museum's

Урош Предић, Деца око гуслара, 1882.

Паја Јовановић, Портрет уметникове мајке, око 1880.

неколико врста. Уметнички музеји, културно – историјски, меморијални музеји, технички, природно – историјски музеји, итд. Музеји, дакле, постоје. Манифестација „Ноћ Музеја“ сваке године обара рекорде посећености и тиме сведочи да београдски проблем катанца на музејским здањима није пука последица незаинтересованости средине. Последња одржана манифестација, ове године, забележила је посету од 190 000 људи на преко 60 локација широм града. Иако део популарности одлази на фестивалски 45

КАМЕНЗИНД


карактер програма, интересовање за музеје од стране друштва свакако постоји. Проблем није у њиховом мањку, већ у (не)функционисању, односно у нефункционалном простору. Катанац се, под изговором реконструкције, већ годинама налази на два најзначајнија музеја у Београду, на Народном Музеју и Музеју савремене уметности, док Природњачки музеј не поседује своју зграду од свог настанка. Народни Музеј Србије у Београду основан је 1844. године и најстарија је музејска установа. Данашња зграда музеја подигнута је за банковно здање, Управу фондова, а музеј се у њу уселио 1952. године. Започео је затварање својих врата 1995. године када је украдена Реноарова слика „Купачица“, па је скинута поставка стране уметности. Због бомбардовања, четири године касније, склоњена је и цела археолошка збирка, да би музеј званично затворио врата 2003. године због неадекватних услова за чување и излагање дела из музејских збирки. Расписан је конкурс за реконструкцију, који је финансирало Министарство Културе. Прихваћени пројекат направљен је по идеји архитекте Милана Ракочевића 2004. године и био је награђен од стране Привредне коморе Србије. Затим је одбачен као прескуп и неостварив за могућности државног фонда. Расписан је нови јавни конкурс. Други пројекат је урадила фирма ,,Машинопројект” по идеји архитекте Владимира Лојанице 2011. године. Крајем 2012. године, у Министарству културе и тај пројекат је проглашен финансијски нереалним и одлучено је да се уместо реконструкције ради санација Музеја, с тим да реконструкција остане као крајњи циљ. Како „Упери прстом“ портал наводи, „Народни музеј је од 2003. до 2012. године на покушаје реконструкције зграде потрошио више од 225 милиона динара, а да практично ништа није урађено.“ CAMENZIND

collections. In the meantime, the Ministry of Culture announced a public competition for the reconstruction of the National Museum. The winning project was designed in 2004, based on the idea by architect Milan Rakocevic, and was honored with an award by the Serbian Chamber of Commerce. Eventually, the project was dismissed as too expensive and impossible for the state to carry out. After several years, a new tender was announced. This time the winning project was submitted in 2011 by the ’Masinoprojekt’ company, based on an idea by architect Vladimir Lojanica. Towards the end of 2012, the Ministry of Culture declared this project financially unrealistic. It was then decided that the Museum would not be reconstructed, but instead repaired, with its reconstruction remaining the ultimate goal for the future. The internet portal Uperi prstom (’Point the Finger’) reported that ‘the National Museum spent over 225 million Serbian dinars between 2003 and 2012 on reconstruction attempts, having done practically nothing’. Uperi prstom draws attention to another problematic situation regarding the National Museum. For the purposes of reconstruction, it was necessary to relocate all of the approximately 400,000 museum exhibits and store them in special conditions. An agreement was signed with the Austrian company Kunsttrans to construct a storage hall to store all museum items. The storage was finally built one year after the signing of the contract, in 2007, as much as six months behind schedule. As the portal reports, the Ministry of Culture conducted an analysis of the contract and found that it contained ’numerous irregularities’, namely, that the cost of rent had been determined without regard for the expenditure, and concluded that the contract was ’unfavorable and harmful 46


Портал „Упери прстом“ скреће пажњу на још једну проблематичну ситуацију у вези Народног Музеја. Због реконструкције зграде било је неопходно да се сви експонати, њих 400 000, преместе и чувају у посебним условима. Потписан је уговор са аустријским предузећем ,,Кунсттранс” које би изградило депо за смештај експоната, који је адаптиран након годину дана од потписивања уговора (2007.) иако је обавеза била да се заврши за шест месеци. Портал наводи да Министарство културе анализом уговора долази до тога да у том уговору има ,,више неправилности”, као и то да је цена закупа одређена без ,,трошног основа”, и закључује да је уговор ,,неповољан и штетан по државу”. То резултује тужбом ,,Кунсттранс” ка Народном музеју за закуп депоа који никада није коришћен за смештај експоната током реконструкције музеја, а чији месечни закуп је требало да плаћају 35 хиљада евра. Привредни суд у Београду 2013. године доноси пресуду да Народни музеј мора да исплати том предузећу 199 милиона динара, уколико пресуда постане правоснажна, на шта се још увек чека. Гордана Грабеж, ПР Народног музеја истиче да се за проблем институције културе од националног значаја интересују само политичари из Сектора за културу и културну баштину. 1

to the state of Serbia’. This resulted in ’Kunsttrans’ filing a lawsuit against the National Museum of Serbia claiming unpaid rent for the storage - which was never used – that amounted to 35 thousand Euros. In 2013, the Commercial Court in Belgrade reached a verdict ordering the National Museum to pay the Austrian company 199 million Serbian dinars once this verdict came into effect, which it still has not. Ms Gordana Grabez, the PR Officer for the National Museum, says the only politicians truly interested in the problems faced by cultural institutions of national importance are those from the Sector for Culture and Cultural Heritage.1 The main building of the Museum of Contemporary Art (MCA), founded in 1958, shares the fate of the National Museum. MCA is the home to a significant collection of contemporary Yugoslav and Serbian artworks from 1900 to the present day. The museum reflects the attitude Serbia had towards its artists over the past century as all the museum’s exhibits were purchased by the state. It also tells about the age of the socialist society of Yugoslavia, its aesthetic and ethical stance. The museum building itself represents a breakthrough that has rarely been seen since

1http://uperiprstom.wordpress.com/ 2013/05/25/za-narodni-muzej-u-beogradu-seniko-ne-interesuje/comment-page-1/

1 http://uperiprstom.wordpress. com/2013/05/25/za-narodni-muzej-u-beogradu-se-niko-ne-interesuje/comment-page-1/ 47

КАМЕНЗИНД


in the region. The building, designed by Ivan Antic and Ivanka Raspopovic, won the first prize in the public competition. It is considered to be among the most important pieces of architecture of its time, not because of its ‘beautiful’ or ‘disagreeable’ architecture, but because of its out-of-the-ordinary modernity. Its unique interior space features no partitions or corridors, resulting in continuous movement, which perfectly met the needs of modern exhibition concepts. Its collection includes paintings, sculptures, prints, and drawings. It also had a department for art documentation and studios for art conservation and restoration as well as its own publishing house. The Museum of Contemporary Art closed its doors to the public in 2007, announcing a brief reconstruction period, but the planned enlargement is, to this day, far from being finished. Only the first phase of works has been completed, but even that is already compromised as further works have been suspended. The Museum representatives claim the renovation would cost about six or seven million Euros. A ‘Non-exhibit’ was held last year with the aim of showing the public where the museum building currently was in its progress. The event consisted of interventions by artists in the abandoned museum construction site, and documents that included politicians' statements, plans and the expenses of the reconstruction. The Ministry of Culture recently filed criminal charges against the responsible parties, though the charges are yet to be approved and processed in a court of law. Allegations over the delay in reconstruction have been made against the company carrying out reconstruction works, the former director of the museum, and three former ministers. The former director insists the problems in the field of culture are of a systemic nature, they multiply

Главно здање Музеја савремене уметности (МСУ) дели сличну судбину. МСУ је дом значајне збирке савремене југословенске и српске уметности од 1900. године до данас. Осликава и став тадашње Србије која је финансирала све те откупе, као и социјалистичког југословенског друштва, његове естетике и етичког става. Сам објекат музеја представља искорак какав се на овим просторима ретко дешавао. Изграђено здање првонаграђени је рад на конкурсу, аутора Ивана Антића и Иванке Распоповић. Сматра се готово најзначајнијим архитектонским делом своје епохе. Не због „лепе“ или „ружне“ архитектуре, већ због своје несвакидашње савремености. Специфично решење јединственог унутрашњег простора, без преграда и коридора и континуално кретање изузетно су одговорили потребама савремених излагачких концепата. Основну концепцију и физиономију МСУ-а начинио је Миодраг Протић, који је ради тога обавио студијска путовања што је подразумевало детаљно проучавање организације, структуре и поставке Музеја модерне уметности у Њујорку. На основу тих сазнања конципиран је београдски МСУ који формира збирке за сликарство, скулптуру, графику, цртеже и одељење за уметничку документацију, као и атељее за конзервацију и рестаурацију. Поред изложбене, музеј поседује и издавачку делатност. Затворио је своја врата за јавност 2007. године због најављенe кратке реконструкције, адаптације и доградње чија финализација још није на видику. Завршена је прва фаза која је већ сада угрожена јер су обустављени завршни радови, а из музеја наводе да је за обнову потребно око шест или седам милиона евра. У објекту музеја прошле године одржана је „Неизложба“ која је за циљ имала да покаже где се тренутно налази музејско здање. Уз интеревенције CAMENZIND

48


and remain unresolved, and that it was the responsibility of the government to provide funds to resume reconstruction, as is the case with other large infrastructure projects. The current director of the Museum of Contemporary Art explained the museum would be better off if it would could operate independently of the Ministry of Culture. He said the Ministry’s involvement additionally tied the hands of the museum management in their attempts to raise funds for reconstruction, and that this year’s Government reshuffling meant another lost year for the Museum. Many experts point to the backwardness of our museums, reflected both in the decayed state of the museum facilities and in the programs they offer. In addition to having problems with the programming; staffing, following the latest trends, and following the new developments in the field of marketing and management of cultural institutions, most museums are also faced with the problem of having inadequate facilities that restrict visits. The reality of Serbia’s museums is one of out-of-date storage systems to store museum exhibits, plus the fact that only one museum in Serbia has a UV radiation protection system. While museums flourish in cities around the world where they are revered as cultural symbols, in Serbia, the existing museums are marginalized. The condition of these museums reflects the sad position that culture has been relegated to in Serbian society.

уметника у напуштеном градилишту, нашао се и документациони део који представља изјаве политичара, планове и трошкове радова. Из Министарства културе недавно је упућена кривична пријава која још није уважена против одговорних – наводе се фирма која је изводила радове, бивша директорка музеја и тројица бивших министара за кашњење реконструкције. Бивша директорка истиче систематско питање проблема у култури који се множе и остају нерешени, тврдећи да је обезбеђивање новца за наставак реконструкције, као и у другим случајевима великих инфраструктурних пројеката, домен одговорности ресурсног министарства и Владе. Садашњи директор истиче да би за Музеј било далеко боље да сам раписује тендере а не да има Министарство културе као посредника, што им додатно везује руке у прибављању новца за реконструкцију, док им је овогодишња реконструкција Владе донела још једну изгубљену годину. Многи стручњаци истичу проблем несавремености наших музеја који се огледа и у њиховим објекатима и конципирању програма. Поред програмских и кадровских питања, праћења савремених трендова и актуелности у развоју маркетинга и управљања радом установа, већина музеја суочава се и са неадекватним просторијама које условљава и посете. Застарелост депоа, немање одговарајућих система за чување експоната, док само један музеј у Србији има систем заштите од УВ зрачења, реалност је овдашњих музејских простора. Док градовима широм света ничу музејска здања као њихови репрезенти, овдашња су великој мери маргинализована. Сагледавањем институције музеја сагледава се и укупно стање у култури једног друштва.

49

КАМЕНЗИНД


Era Milivojevic, Black and White Eye, 1995 Installation, b/w photograph

Dragoljub-Rasa Todosijevic,Gott liebt die Serben, 1993/2002/installation (6 metal buckets, 6 chairs, cloth, printed text), variable dimensions

Jovan Bijelic, Portrait of Branko Ve Poliansky 1921-22.

Sergije Glumac, Subway IV, cca.1928, woodcut

Lazar Vozarevic, Girl with jars and a bird, 1951.

Paja Jovanovic, Crowning of Stefan Dušan, 1900. 50


Dušan Otašević, Polyptich III, 1966.

Dušan Džamonja,Metal Sculpture, 1961.

Josif Jo Klek, Adds, 1923.

László MOHOLY-NAGY , Ramp, 1920.

Henrik GOLCIUS, Annunciation

Pierre-Auguste RENOIR , Coco is writing, 1905. 51


ИМИЏ ГРАДА The Image of Ова радионица се бавила истраживањем начина на који цртање може постати средство разоткривања нашег односа према месту и времену, и инструмент за мерење психолошких померања. Цртање нам помаже да откријемо механизме односа између људског тела, његовог контекста, како појединачног тако и колективног памћења. Како доживљавамо средину која нам је дата? На који начин нас она вуче ка себи а на који начин ми њу увлачимо у унутрашњу мапу нашег бића? У духу књиге „Имиџ града” Кевина Линча (The Image of the City, Kevin Lynch), користећи се методама ситуациониста, цртали смо портрете фасада и пејзаже лицa, који су нам омогућили да доживимо оно што се не види. Суочили смо се са сопственим чулним предрасудама, које су нам послужиле као средство за преиспитивање стварности града у којем живимо, и за развијање нових могућности померања граница разумевања дизајна и архитектуре у Савамали.

THE CITY This workshop explored how drawing can be a means of revealing our relationship with place and space, an instrument for measuring psychological tendencies. Drawing helps us to discover structures within the human relationship between the body, its context and both the individual and collective memory. How do we perceive our built environment? How are we drawn to it and how do we draw it into our internal map? Harnessing the spirit of “The Image of the City” by Kevin Lynch and methods of the Situationists, we drew portraits of facades and landscapes of faces, that allowed us to experience the unseen. We confronted our sensual prejudices as a means of reassessing the reality of the city and sought new possibilities to push our understanding of the design and architecture of Savamala. The workshop was hosted by the artist Florian Graf and Camenzind Belgrade. Florian lives and works in Berlin, London and Basel. In his work, he engages with specific architectural and social situations, creating places of poetic density where imagination and reverie bleed into reality. He creates interdisciplinary media installations, sculpture, propositional objects, photocollages, drawings and films.

Домаћин радионице је био уметник Флоријан Граф (Florian Graf) и Камензинд Београд. Флоријан живи и ради у Берлину, Лондону и Базелу. У оквиру свог рада бави се специфичним архитектонским и друштвеним ситуацијама, креира места згуснуте поетике кроз која машта и сновиђење цуре у реалност. Флоријан ствара мултидисциплинарне медијске инсталације у контексту галерија и јавних простора, скулптуре, предлоге, фотоколаже, цртеже и филмове.

http://www.floriangraf.ch

http://www.floriangraf.ch

CAMENZIND

52


53

КАМЕНЗИНД


CAMENZIND

54


55

КАМЕНЗИНД


CAMENZIND

56


57

КАМЕНЗИНД


ЗИМНИЦА ZIMNICA by HFBK Hamburg

Факултет ликовних уметности Хамбург

“I think subjectification, events, and brains are more or less the same thing. What we most lack is a belief in the world, we've quite lost the world, it's been taken from us. If you believe in the world you precipitate events, however inconspicuous, that elude control, you engender new space-times, however small their surface or volume.” Gilles Deleuze in interview with Antonio Negri 1990 first published in the French magazine Futur Anterieur N1 The class “Design forthe Living World” (HFBK Hamburg) was invited, together with Marjetica Potrc, to participate in the Urban Incubator. Design for the Living World is a research-based, cross-disciplinary course focused on participatory design projects in which students collaborate with local residents in the tradition of learning by doing. One of the tools the group uses to engage these communities is creating a relational object. The class understands design as the production of ‘relational objects’ (i.e. objects that establish relationships). Encountering Savamala as outsiders, we wanted to get practically engaged. Using leftover materials from other Urban Incubator projects, we were able to construct a small shelter, tables, benches, and a cooking station. The first planned encounter with the neighborhood was to cook and eat together. From this point ideas started to form in close communication with people from the area, we created per-

„Да ли се ради о субјективацији 1 , о догађајима или о уму, мање-више у питању је иста ствар, чини ми се. Оно што нам највише недостаје јесте вера у свет. Свет смо готово потпуно изгубили. Одузели су нам га. Веровати у свет, значи изазивати догађаје, макар и оне мале, који измичу контроли, или стварати нове димензије простора и времена, макар и оне мање површине и обима.” Жил Делез (Gilles Deleuze), у интервјуу са Антониом Негрим (Antonio Negri), 1990. Први пут објављен у француском часопису Futur Anterieur N1 1 Постајање субјектом догађаја око нас, уместо да смо њихов пасивни објекат. CAMENZIND

58


formative actions that directly extended what already exists in the neighborhood. These five performative actions took place both in KM8 and aboard the Zupa Steamboat.

Студенти предмета Design forthe Living World („Дизајн за живи свет”) професорке Марјетице Потрч са одсека за дизајн Факултета ликовних уметности у Хамбургу (HFBK Hamburg) позвани су да заједно са својом професорком учествују у Урбаном инкубатору. Design forthe Living World је интердисциплинарни предмет посвећен истраживачком раду и дизајнерским пројектима у оквиру којих студенти у блиској сарадњи са локалним становништвом учествују у традицији преношења вештина путем практичног рада. Једно од средстава које користе за ангажовање локалне заједнице је и рад на стварању предмета повезивања. У оквиру пројекта Design forthe Living World дизајн се користи за израду предмета повезивања, односно објеката који успостављају односе. Пошто смо се са Савамалом сусрели као спољни посматрачи, пожелели смо да у њој узмемо и конкретног учешћа. Користећи материјале који су преостали

FIVE ACTIONS FIVE POINTS OF VIEW Action 1 // The procession On a Sunday we invited neighbors and friends to gather inside our workspace in KM8. Inside the room there was a former greenhouse, which we had now cut in two and equipped with benches, resembling one of the many informal, self-made architectural additions one encounters in Belgrade. This structure was moved by the neighbours into one of the oldest boats on the river Sava called Zupa.The collective effort of taking the structure out of the room made the object itself irrelevant. The procession had started.

59

КАМЕНЗИНД


из других пројеката Урбаног инкубатора, успели смо да направимо мањи заклон, столове, клупе и место за припремање хране. Планирали смо да се наш први сусрет са овим крајем Београда одвија кроз заједничко кување и обедовање. Из ове исходишне тачке почеле су да се развијају идеје у блиској сарадњи са становницима Савамале. Осмислили смо активности за извођење директно се ослањајући на оно што већ постоји у овом делу града. Тако насталих пет активности изведене су на локацији КМ8 и на пароброду „Жупа“ . ПЕТ АКТИВНОСТИ И ПЕТ ТАЧКИ ГЛЕДИШТА Активност бр. 1 // Процесија Позвали смо становнике Савамале и пријатеље да се у недељу окупе у нашој радионици КМ8. У тој просторији некада се налазила стаклена башта, коју смо ми поделили на два дела и у њих поставили клупе тако да личе на многобројне самоникле неформалне архитектонске додатке какви се могу видети по Београду. Ову конструкцију становници Савамале пренели су у један од најстаријих бродова на Сави, пароброд „Жупа“. Заједнички труд да се конструкција изнесе из радионице учинио је да сам предмет конструкције постане од споредне важностии. Кренула је процесија.

Action 2 // Zimnica – cooking together Zimnica is a way to preserve harvested paprika and other vegetables but it’s also a social event for Serbians. It takes a lot of time to prepare the dish and usually the women of a family do it together. Three elderly women came on board, put on aprons and started to bake paprika right away, creating an instant sense of community on the abandoned boat. Action 3 // Zupa Sounds For our third action we installed microphones under the deck of Zupa in order to connect everyone aboard in a system of speechless communication by amplifying their footsteps. While preparing another Serbian dish everyone started to explore the acoustic possibilities of the ship’s metal body.

Активност бр. 2 // Зимница – заједничко спремање Зимница је традиционални српски начин конзервирања узгојеног поврћа као што је, на пример, паприка, а њено спремање представља и извесну врсту друштвеног догађаја.

CAMENZIND

60


Како кување поврћа за зимницу захтева доста времена, жене у породици обично се окупе и припремају је заједно. Придружиле су нам се и три баке, опасале своје прегаче и навалиле на печење паприке, чиме су истог тренутка свима на напуштеном броду створиле осећај припадности заједници. Активност бр. 3 // Звуци „Жупе“ У оквиру треће акције уградили смо микрофоне под палубу „Жупе“ са циљем да све посетиоце повежемо у својеврстан систем невербалне комуникације, тако што ћемо појачати звук њихових корака. И, док смо опет припремали једно српско јело, посетиоци су полако откривали акустичке могућности које нуди метална конструкција брода.

Action 4 // the domino tournament One of the most basic reasons for gatherings all over the world is playing games. Stefan Savic, an artstudent from Belgrade, came up with the idea of a dominos tournament on board Zupa. Dominos is a very simple game that allows conversation to happen around it. This example of a gathering was the most simple practiced on the Zupa: four tables, four domino games, people, and some rakia.

Активност бр. 4 // Турнир у игрању домина Један од најједноставнијих начина на свету да се окупе људи је играње друштвених игара. Стефан Савић, студент сликарства из Београда, дошао је на идеју да се на палуби „Жупе“ одржи турнир у игрању домина. Домине су веома једноставна друштвена игра уз чије играње је могуће и разговарати. Овај пример окупљања био је најједноставнија активност изведена на „Жупи“, за чије одржавање су нам били потребни: четири стола, четири кутије домина, људи, и нешто ракије.

Action 5 // Parabrod Zupa´s Bioskop For the fifth action the Zupa was transformed into a bioskop. When the movie Fitzcarraldo started, we prepared popcorn on small wood-fired ovens, wafting buttery popcorn fragrance over the boat while the music of Caruso filled Fitzcarraldo’s steamship and the Zupa alike. The film, the location and the audience created a collective experience in which the individual elements were less important then the whole.

Активност бр. 5 // Биоскоп „Жупа“ За потребе пете акције „Жупа“ је преображена у биоскоп. Чим је почела пројекција Херцоговог филма Фицкаралдо, почели смо да печемо кокице у малим дрвеним пећницама. Мирис кокица преливених

61

КАМЕНЗИНД


бутером ширио се у ваздуху, а Карузове арије преплавиле су исто онолико пароброд „Жупу“ колико �� Фицкаралдов пароброд на филму. Филм, место његове пројекције, и публика, у синергији су створили колективни доживљај у којем су појединачни елементи били мање важни од целине. Последња у низу активности биће обележавање почетка новог доба за пароброд „Жупу“, и обухватаће наступ локалног хора и плесне трупе, чиме ће се заокружити и наш пројекат стварања звука и буке. У овом тренутку, за нас је важно да истакнемо могућности које овакве активности за извођење нуде, као процес отварања, као визију једног начина преузимања и активирања неког градског простора. Овакве или сличне активности могу довести до тога да један заборављен градски простор постане – градско место. Уместо грађења нових физичких објеката, ми предлажемо овакве активности као наш начин ангажовања у животу градске четврти.

Our last action will be a celebration of a new era aboard the Zupa. It will include performances by a local choir, a dance group and will also conclude our sound and noise project. At this moment it is important for us to underline the performative actions as a possibility, as an opening, as a vision of how a space can be taken over and activated. Through this it can become a place. Instead of building a physical construction we propose these actions as our way to become involved within the community.

Дизајн за живи свет, Факултет визуелних уметности, Хамбург Design with the Living World HFBK Hamburg http://designforthelivingworld.com

Design with the Living World HFBK Hamburg http://designforthelivingworld.com

CAMENZIND

62


Urban Incubator Belgrade as a

Београдски Урбани инкубатор

CREATIVE

КАО КРЕАТИВНА

ИГРАОНИЦА PLAYGROUND за развој градске средине FOR DEVELOPMENT

Интервју са Др Матијасом МилерВиферихом, директором Гете института у Београду, новембар 2013. године

Interview with Dr.Matthias Müller-Wieferig, director of the Goethe-Institut Belgrad

Преображај "Шпанске куће" симболизује препород читаве Савамале.

The metamorphosis of the “Spanish House” is a symbol of the renaissance of the whole of Savamala.

November 2013

63

КАМЕНЗИНД


Када је Гете институт започео пројекат Урбаног инкубатора?

When did the Goethe-Institut ¬start with the Urban Incubator project?

Сам тренутак догодио се 2010. године када су мом претходнику на месту директора понудили једну зграду на територији Савамале да у њу привремено смести Гете Институт (ГИ). Наиме, постојала је забринутост за безбедност зграде београдског ГИ у Кнез-Михаиловој у случају земљотреса, па је комплетан институт требало да се исели на две-три године како би се обавили неопходни радови на реконструкцији зграде. Када сам дошао на место директора у лето 2011.г., обавештен сам да ГИ ипак може да остане на својој локацији у Кнез Михаиловој 50 још наредних десет година. Ипак, после прве две недеље мог боравка у Београду, знајући да је постојала идеја за пројекат изградње неке врсте културног центра, типа уметничког кварта или павиљона, под руководством Гете института, окренуо сам телефоном господина Тима Риница (Tim Rieniets), тадашњег архитекту ангажованог за привремено пресељење Гете института, и питао га да ли би уместо тога могао да осмисли други пројекат којим би се позвали различити културни пројекти да дођу у Савамалу. Одржали смо састанке са заинтересованим странама, састали се са представницима општине, са градским архитектом града Београда, невладиним организацијама, са Миксером и са Културним Центром Град. Они су практично били породица Савамале и били су заинтересовани за њену културну обнову и развој. Некако истовремено, Београд је предао своју кандидатуру за Престоницу културе 2020., те смо дошли на идеју да заједнички направимо нешто што би потпомогло стварање „критичне масе“ културне енергије и да је „убризгамо” у четврт Савамала. Затим смо расписали конкурс и направили селекцију страних и домаћих

The starting point was actually in 2010 when my predecessor was offered a building site in Savamala to temporarily accommodate the Goethe-Institut (GI). Due to earthquake security concerns and the necessity of re-construction, the institute was supposed to move out for two to three years, lock stock and barrel. When I took over in summer 2011, I learnt that the GI could stay another 10 years in the Knez Mihailova 50 office. But within my first two weeks in Belgrade, knowing that there was this project idea for a pavilion or container village type of a cultural hub run by the Goethe-Institut in Savamala. I picked up the phone and called Tim Rieniets, the then appointed architect for the GI for the temporary re-location I asked him if he could imagine designing a new kind of project focus where we would invite different cultural projects to come to Savamala. We had conferences with various stakeholders, met with the municipality, with the city architect of Belgrade and NGOs, with Mikser and KC Grad. This basically was the Savamala family interested in a cultural re-development. At the same time there was Belgrade 2020, a bid to be the Capital of Culture, and there was the idea that we could create something together which might sum up to a “critical mass” of cultural energies injected into Savamala. And then we invited and selected international and local projects with their own approaches, and tried to define a spatial demand for our various projects spread over the Savamala. Concentrating on public properties only, we were initially shown about twenty workspaces, but it soon turned out that it was only two of them which were actually

CAMENZIND

64


пројеката који су нудили своје виђење, и покушали да утврдимо колико ће нам простора бити потребно за реализацијуових разноврсних пројеката по Савамали. Били смо заинтересовани искључиво за оне у власништву општине. Првобитно нам је показано неких двадесетак радних простора, међутим, на крају се испоставило да су само два заиста на располагању. Неке просторије смо сами искључили као могућност јер уопште нису биле слободне, и било нам је нелагодно што их нам је општина понудила. Наиме, никако нисмо желели да се радници избацују из својих радних просторија због нас. Ако би и помислили да избацују људе са бродова или сплавова, рекли би смо им: – немојте. Никако због Урбаног инкубатора. Сам концепт овог пројекта не дозвољава да наша полазна тачка буде да радимо против становника Савамале. Напротив, његов се концепт управо базира на томе да се људи који живе и раде у Савамали укључе у пројекат и сарађују са нама у реализацији њихових сопствених идеја за развој Савамале. Дакле почиње се од појединаца, а не од представника власти.

available. Some we excluded because they were not available at all, and we felt very ambiguously about the municipality offering them to us. We were arguing with them if you want to expel workers living in their former workspaces: don’t do it, not for us. If you want to kick out the boat people, don’t do it. Not for a concept like the Urban Incubator (UIB) where our starting point explicitly was not to work against those living and working in Savamala but, on the contrary, to include them and work with them on concepts and their own ideas of how to develop Savamala bottom-up rather than top-down. Is this the first time you have done this kind of project in your career? On this scale, inviting and co-ordinating eleven projects at the same time, this is a first and I am sure it will be the last time. We sometimes use this word unique to describe the Urban Incubator: Belgrade project, which I don’t like very much, but in some ways it actually is unique. It is a clearly defined international project that attempts to 65

КАМЕНЗИНД


bring people here, not as an “import business” but as a cultural means to foster knowledge transfer. As a cultural institution that is what we can do - build mental spaces rather than physical, infrastructural ones, and we can connect people. How much have the projects actually achieved? What are the results of the single projects? Before having had our evaluation conference in the middle of November it is quite difficult for me now to give definite answers. But, in general, I would say, the GI took a lot of responsibility for a local urban development issue, which is very unusual for a foreign cultural institution, and the GI invested a large budget compared to cultural funds available generally. So, for me, it already looked like a big success when I saw that the UIB projects actually started their activities. We successfully kicked-off eleven projects in March almost all of them at the same time. Then we managed to build the pavilion in the investor´s ruin of the Spanish House. And then, when I saw the projects developing in the first half of the year, I felt very, very happy. Because, from my perspective, I could see that Savamala had actually started changing for the better- that there is a new energy, a new awareness for Savamala, and almost daily there seems to be more nightlife, new spaces of commerce and small workshops coming in. Of course, there were some critical remarks that Savamala has developed for the worse as well. The first remarks of residents, mainly older people were some questions like“Why is it that the Germans have got to do this kind of project?”And indeed, there has been, for better and for worse, a great German influence in this region throughout the

Да ли је ово био први пут у каријери да реализујете овакав пројекат? Први ми је пут да радим пројекат овог обима, где се доводи и координира једанаест пројеката у исто време, а вероватно и последњи. Када међусобно разговарамо о београдском Урбаном инкубатору, ми понекад употребљавамо реч „јединствен“, што ја лично не волим превише, али он на неки начин заправо јесте јединствен. Урбани инкубатор Београд је јасно дефинисани међународни пројекат који жели да доведе људе из света овде, не као неко предузеће „из увоза“, већ као средство за пренос знања кроз културу. То је оно што ГИ као институција културе ради – градимо духовне просторе пре него физичке, инфраструктурне, и повезујемо људе. Шта је овим пројектима постигнуто? Који су стварни резултати појединачних пројеката? Биће ми тешко да Вам дам дефинитиван одговор на ово питање пре него што одржимо конференцију на којој ћемо извршити евалуацију постигнутих CAMENZIND

66


резултата, планирану за средину новембра. Али, генерално гледано, ГИ је преузео велики део одговорности за решавање проблема локалног урбаног развоја, што је ретко за једну страну културну институцију, и уложио велики буџет у односу на буџете који се обично издвајају за пројекте из културе. Мени је то само по себи био велики успех, када сам видео како пројекти настали у оквиру УИБ почињу са реализацијом својих активности. У марту смо успешно започели реализацију једанаест пројеката, свих једанаест скоро истовремено. Онда смо успели да изградимо павиљон у згради Шпанске куће која је била пропала инвестиција. Затим, када сам видео како се у првој половини године пројекти развијају, био сам веома, веома срећан. Зато што сам из своје перспективе могао да видим да је Савамала заиста почела да се мења на боље – да постоји једна нова енергија, нова свест о Савамали, и да свакодневно има све више ноћног живота, нових радњи и малих радионица које долазе у ову четврт. Наравно, чули смо и понеке критике да се Савамала променила на горе. Први коментари, претежно старијих становника, била су питања попут: „Зашто Немци морају да раде овакав пројекат?“ И заиста, током историје овог региона и Београда ��есте постојао јак утицај Немачке, било у добром било у лошем смислу, и ја сам тога итекако свестан. Током другог светског рата ту је била је нацистичка окупација и бомбардовање, али данас између Србије и Немачке постоји веома снажно економско и политичко партнерство. Други тип примедби био је савим другачији, односио се на џентрификацију1

history of Belgrade and Serbia which I am very much aware of: if you take for example the Nazi occupation and bombing during World War II, but also the very strong partnership, economically and politically, between Serbia and Germany today The second kind of remarks we heard were completely different, they were about concerns of gentrification in Savamala. We had anticipated this issue in our UIB concept and made gentrification one of the key issues. Here in Belgrade, however, after my UIB experience of this year, I quote Ivan Kucina: “Whoever uses the word gentrification (editor’s add: in a negative sense) for Savamala would rather prefer to do nothing.” Ivan´s position actually kept me going. Without new people, new energy, new money there is no development at all. So we must find a way to talk about gentrification in Savamala in a way which is adequate. But of course, as a German cultural institution and guest in this country, we never know in detail which kind of vested interests, which kind of players are in the background, and which kind of hands we are playing into with our cultural initiative. We will see what will happen in Savamala in the future . . . What do you think were the most successful projects? For me it was astonishing to see even before the summer break that we had more than 200 workshop participants across all the projects, especially young people and students. We saw many lowscale activities all over the place, and as we didn’t want to make a new festival or create just another new disco bar or art gallery, that is exactly what we wanted namely that this city quarter becomes a hub of new energy.

1 енг. gentrification, од речи gentry = господа. Процес којим се од сиромашног дела града прави угледни, „господски“.

67

КАМЕНЗИНД


The UIB project aims to make Savamala the subject of a new kind of development process,whereby culture is at the centre of a regeneration process. Now the project is facing an end. Would you say that the rejuvenation process of Savamala has successfully started?

Савамале. Када смо конципирали УИБ, ми смо и предвидели да ће проблем џентрификације бити од кључне важности. Међутим, овде, у Београду, после овогодишњег искуства са УИБ, цитирам господина Ивана Куцину: „Они који говоре о џентрификацији Савамале (у негативном смислу речи), најрадије би да се никад ништа не ради“. Иванов став ми је заправо дао мотивацију. Без нових људи и нове енергије, и уплива новог новца, нема развоја. Зато морамо да нађемо начин да разговарамо о „џентрификацији“ Савамале на неки адекватан начин. Подразумева се, као немачка културна институција и као гост у Вашој земљи, ми никада не можемо знати све детаље о томе који интереси стоје иза нечега и који су играчи у позадини, нити у чије руке улазимо са нашом културном иницијативом. Остаје да видимо шта ће се догађати са Савамалом у будућности...

CAMENZIND

To answer this question in detail we would have to know hard facts. The question of cultural impact is a difficult one. You cannot measure it in quantitative measures really. But I am happy that we had Bureau Savamala to do that kind of survey and critical study of an UIB impact. At least we can say that we reached some of our goals. There is a rejuvenation taking place, there are more people talking about Savamala, there are new local and international networks among people interested in taking part in the new life and processes developing аnd, on top of that, we placed Savamala on

68


the mental map of urbanists throughout Europe - the success of Camenzind success or the launch of a special Belgrade issue of the WELTSTADT-newspaper in November being only two examples.

Који су пројекти по Вашем мишљењу били најуспешнији? Мени је лично било фасцинантно да видим да, у време кад још није почео летњи распуст, у радионицама свих пројеката имамо преко 200 учесника, првенствено омладине и студената. Видели смо како свуда по Савамали ничу бројне активности мањег обима, а то је било управо оно што смо и хтели да постигнемо, будући да нисмо хтели да направимо тек још један у низу фестивала у Београду, или још један ноћни клуб или уметничку галерију, већ управо ово, а то је да овај крај града постане центар нове креативне енергије.

Considering the term ‘incubator’: an incubator is nourishing, ensuring the basic necessities to the “little baby” so that it can grow. Do you have an idea of how to get them out of the incubator mode? First we have to do a proper evaluation of each project and see where we are. Otherwise we don’t know where to move forward to. What we as an institution can do is to try to keep the workingspaces and to extend the existing contracts with the municipality and Dom Omladine for another year. Second, we won’t have another year´s project budget on the same basis as this year. The GI’s ‘initiative of excellence’ scheme we are part of only covers one year. It’s a kind of harsh way to educate projects, or babies, but at some stage you have to say it is up to you now. To reach self-sufficiency is hard work, but we will certainly assist in that. When we set out a fundraising campaign for the Urban Incubator early 2013, we tried the private sector line and didn’t succeed at all. Unfortunately, Serbia is not an important market.. Thus, it is very difficult to attract funds from marketing and communication departments from international companies. Somehow cultural initiatives are in the wrong line of funding. There are hundreds of millions of euros invested by international funds for example into Serbian infrastructure projects. But the UIB is a cultural project, not even a creative industries project. That means that there is relatively little money for what we are talking about.

Пројекат УИБ тежи да од Савамале направи чиниоца новог облика развоја, у којем се у средишту процеса ревитализацијеналази култура. Сада се пројекат приближава крају. Да ли бисте могли рећи да се са процесом подмлађивања Савамале успешно отпочело? Да бих тачно одговорио на Ваше питање, морао бих да познајем чињенице и бројке. Утицај који култура може да изврши је тежак за процену, тешко да се може прецизно измерити. Али могу рећи да сам задовољан што је наш „Биро Савамала“ обавио истраживање и критичку студију утицаја који је извршио Урбани инкубатор. Можемо рећи да смо постигли бар неке од наших циљева. У току је процес подмлађивања овог краја града, све више људи говори о Савамали, настају нове мреже људи заинтересованих за учешће у новом животу Савамале и њеном развоју. А уз то смо и ставили Савамалу на менталну мапу урбаниста широм Европе – у виду успеха Камензинд-а, или специјалног новембарског издања магазина Велтштад посвећеног Београду, и то су само два примера. 69

КАМЕНЗИНД


Када смо код термина „инкубатор", инкубатор пружа беби све што јој је потребно да би расла. Да ли имате и неку идеју о томе како помоћи „бебама" да изађу из инкубатора?

At least we can say that we reached some of our goals. There is a rejuvenation taking place, there are more people talking about Savamala, there are new local and international networks among people interested in taking part in the new life and processes developing.

Прво морамо да урадимо прописну евалуацију резултата постигнутих у оквиру сваког појединачног пројекта и видимо на чему смо, иначе не можемо знати у ком правцу да наставимо да се крећемо. Оно што ми као институција можемо да урадимо јесте да покушамо да задржимо просторе за радионице и да продужимо уговоре са општином и са Домом омладине на још годину дана. Друго, ми следеће године нећемо имати исти буџет за пројекте који смо имали ове године, јер „Иницијатива за просперитет“ Гете института под којом се наш пројекат одвија покрива само годину дана. Можда је то помало суров начин да се од беба направе људи, тј самостални пројекти, али у неком тренутку мора се детету рећи да сада мора само да се стара о себи. Достићи финансијску независност није лак посао и ми ћемо свакако у томе асистирати. Када смо правили нацрт кампање за прикупљање средстава за Урбани инкубатор 2013, покушали смо да се обратимо приватном сектору и нисмо имали успеха. Нажалост, Србија није тржиште од важности и врло је тешко да се привуку спонзори из маркетиншких одељења страних предузећа. Културне иницијативе се изгледа налазе у погрешној бранши за финансирање. На пример, стотине милиона евра инвестирају се из међународних фондова у пројекте инфраструктуре у Србији, али УИБ је пројекат из културе, чак није ни пројекат из креативне индустрије, што значи да се за нашу врсту пројеката издваја релативно мало новца. Савамала је још увек нека врста (дечијег) културног игралишта, али се CAMENZIND

Savamala is still a kind of (cultural) playground, while there are now investors or public investment budgets in sight - this is at the same time the actual potential of a low-scale cultural development of Savamala today. Maybe in another ten year´s time there will be a different situation. But then, when the “big business” picks up interest, there could be already a critical mass of cultural awareness about Savamala. And then another urban project like the UIB or one of the follow-up projects might take-up a totally different kind of approach, which will need to take on more of a cultural protest movement as we have seen that in other European cities like in Hamburg or Istanbul. Within the Urban Incubator: Belgrade project and the Savamala context as it is now, we haven´t seen any cultural protest movement. Because there is nothing to protest against? That is very special to Belgrade. There seems to be this kind of way people go about living their lives, accepting whatever happens.

70


сада помаљају инвеститори или буџети јавних инвестиција – што је истовремено потенцијал за још један мали кутурни развој Савамале у односу на данас. Можда ће за десет година ситуација изгледати другачије, али би до тада, када се велики бизниси буду заинтересовали за Савамалу, могла већ постојати критична маса за свест о културном значају Савамале, и онда би неки нови урбани пројекат попут Урбаног инкубатора тада могао да заузме потпуно другачији приступ, да буде више покрет културног протеста, попут оних у другим европским градовима какве смо видели у Хамбургу или Истамбулу. За сада, у оквиру Урбаног инкубатора у Београду, и у контексту Савамале каква је сада, нисмо имали никакав покрет културног протеста.

Is it possible to set an end? How is the end defined? When we wrote our first concept we stated that at some stage the Urban Incubator has to be finished but that it will leave some traces. We don’t know what those traces are, how can I predict traces? I can see what has been established over this year. It looks very positive, especially the fact that most of the projects found local counterparts and some projects are very keen on staying active and going on. We will have to see what impact the mental traces left by this project will have for the future development of Savamala, even if a temporary structure, like the Spanish House pavilion or a temporary project like the UIB will have ended.

Зато што нема ничега против чега би се протествовало? То је врло карактеристично за Београд. Изгледа као да је то начин на који људи овде живе свој живот, безусловно прихватају све што се догађа. Да ли је могуће испланирати крај? Како сте замислили крај? Када смо писали први концепт, планирали смо да у неком тренутку Урбани инкубатор треба да се заврши, али тако да за собом о��тави трагове. Нисмо знали какви ће то трагови бити, како се могу предвидети трагови који за нечим остају? Ја само могу да констатујем шта је током ових година успостављено, а изгледа врло позитивно. То је чињеница да су многи пројекти добили своје двојнике на локалном нивоу, као и да су неки пројекти врло заинтересовани да наставе са реализацијом својих активности и у будућности. А тек остаје да се види какав су утицај

More information about Goethe Institute Belgrad and Urban Incubator: www.goethe.de/urbanincubator

71

КАМЕНЗИНД


пројекти извршили на менталитет људи и на будући развој Савамале када неке привремено направљене структуре као што је Шпански павиљон или привремени пројекти као што је Урбани инкубатор не буду више постојали. За више информација о активностима Гете института у Београду и Урбаног инкубатора, посетите страницу: www.goethe.de/urbanincubator

CAMENZIND

72


WRITERS: Dasha Spasojevic, Ivan Kucina, Ljubica Slavkovic, Marija Pavlovic, The Ministry of Space, HFBK Hamburg, Jeanette Beck READERS: Axel Humpert, Leila Peacock, Jeanette Beck, Ana Djordjevic-Petrovic GRAPHIC DESIGN: Ana Djordjevic-Petrovic ILLUSTRATION: Leila Peacock INVITED EXPERTS: Florian Graf Axel Langer TRANSLATED BY: Dina Miovic PROOFREADING: Katarina Cirilovic WITH SUPPORT FROM: Goethe Institute, Swiss Embassy, Pro Helvetia, BHSF Architects CAMENZIND BELGRADE is a part of the URBAN INCUBATOR: BELGRADE FOR MORE INFORMATION SEE: www.camenzindbelgrade.com DIRECT ALL INQUIRIES TO: info@cazmag.com


International architecture magazine

Kraljevica Marka 8 BELGRADE We only have one more issue scheduled after this one but we don't want this to be the end, it seems we are only just getting started, there is so much more to say and do. And we think this city needs a platform like this to express its hopes and frustrations on the built environment

More info www.camenzindbelgrade.com

KAMENZIND

SCRIBES and SUBSCRIPTIONS !

If you want to subscribe to the magazine, help us find funding, write for us or just get involved then e-mail

info@cazmag.com. ТРАЖИМО АУТОРЕ И ПРЕТПЛАТНИКЕ!

Ако желите да се претплатите на Камензинд, да нам помогнете да нађемо спонзоре/средства за даље издавање, да пишете за нас или да се једноставно укључите у наш рад, пишите нам на: info@cazmag.com

Више информација на: www.camenzindbelgrade.com

КАМЕНЗИНД

Међународни часопис за архитектуру

Краљевића Марка 8

Београд После овог издања, предвиђено је штампање још само једног броја Камензинд-а. Међутим, ми не желимо да се на томе заврши. Има још толико тема о којима се много може рећи, и толико активности које се могу покренути, да имамо утисак као да смо тек на самом почетку. Верујемо да је Београђанима потребна једна оваква платформа кроз коју могу да изразе своје жеље и своје фрустрације везане за средину у којој живе.


Caemnzind #13