Camenzind #14 / Kamenzind #4

Page 1

СА ДР Ж АЈ

CO NT EN T

B Б E А C К Z АР ВА ISM РИ IND КА ELG ЕО DIT М R ГР O Х НГ A ТИ КА ИТЕ АР S A КА ME ЕНЗ AD АД RIA О К ДИ N К E T И E O Н L A МЕ ТУР - ECE АО S: НД N А П T Р M Н А Z S Н A У R О Е E E S О NT ТАЛ СЛИ NI ITY УЖ UT ПО OU ЛИ Ч БА A Н К T - З НО OR СЕ BLE ТИ УРЕ L R И Л Е A I Т D ЧК Д BA Е И - S ЕН С I NK У Ц ND Ф TH ING ИТ Т - - М И А PO ОЈ НИ ТЕ IN ЕН PH ИЗ E A : R У TH И УТ LIT ВО КА КТ ТР YS ИЧ RC E УС IN СЛ ОР IC Љ RE УР DO У Б ICA КИ HIT TUR ПО KIN ИТ ИМ AL И AD У: WN ЕО L П EC N Н G И А WA TH IN ДР TO ГР ART РО TU TO У: П ARC АР - TE E G У W АД IS СТ RE A О H Х CA RS СА BIG AR ШТ N B А TIC ОР OF B ВРА ITE ИТЕ ME В Z CH ВЕ EL - G SP УМ T AL ТА CT К NVE АМ BU ITE НИ GR ENT AC ЕТ HE KA К Б UR ТУР NI АЛ ILD CT П AD RI E - НО IM N А E: У CE А IN U Р E FI ГЕ С AG AV ЛК CR : R C О –S G E С - A Н ТИ E A А IT AV ИС - П : TH ТО КА TIO ТРИ - T -ТР NT- НСК IAM ТА А E Р КО N Ф HI ЕЋ GA О AL НБ РИЗ SO ЗГР Ч OF T ИК RD И Б RD Ј A УЛ – CI А ИТ H АЦ BE ЕО E A Д А E –I И L ST - ВЕН L S Е ТИ SA ЈА GR ГРА V Б AN P Е PA И - A С AD Д BU ARI ЦИ CE ГЗ АР RIV АВ E L S ЈА O -А ХИ ER СК AS – – F - - - Е

ORIENT OCCIDENT ИСТОК Br.

МЕЂУНАРОДНИ ЧАСОПИС ЗА АРХИТЕКТУРУ INTERNATIONAL ARCHITECTURE MAGAZINE MARCUS VITRUVIUS

Director

MАРКУС ВИТРУВИУС

Уредник

КАМЕНЗИНД БЕОГРАД - КРАЉЕВИЋА МАРКА 8 - САВАМАЛА

4 4

ЗАПАД GOD

II



IMPRINT No.4 PUBLISHED BY: Camenzind Belgrade EDITORS: Leila Peacock Ana Djordjevic-Petrovic Jeanette Beck Benedikt Boucsein Axel Humpert Tim Seidel Design concept, layout, graphics, production: Ana Djordjevic-Petrovic & Leila Peacock ILLUSTRATIONS: Leila Peacock TRANSLATED BY: Dina Miovic PROOFREADING: Katarina Cirilovic PRINTER: 'DMD' stamparija RUN: 500 CONTACT: info@cazmag.com www.camenzindbelgrade.com ADDRESS: КАМЕНЗИНД Belgrade, Kraljevica Marka 8 Beograd, Serbia

КАМЕНЗИНД


CAMENZIND

3

Editorial Реч уредника

6

Београд на политичкој вољи Belgrade on Troubled Political Waters

16

Камензинд у посети Ауторима Camenzind Meets: Autori

25

Мислити архитектуру– Критика као нужност Thinking Architecture – Criticism as a necessity

30

Зенит у успону: Повратак балканској авангарди Zenit Rising: Return to a Balkan Avant-Garde

38

Архитектура слике The Architecture of the Image

41

Трећи Београд као ментални и физички простор уметности Third Belgrade as a Mental and Physical Artistic Space

45

Гентрификација савске обале у центру Београда Gentrification of the Sava Riverbank in Downtown Belgrade

53

Како читати архитектуру: друштвени простор зграде БИГЗ-а Reading Architecture: The Social Space of the BIGZ Building

62

Париз – Венеција – Савамала- Истанбул Paris – Venice– Savamala – Istanbul

2


E D I T O R I A L РЕЧ УРЕДНИКА Welcome to issue number 4 of Kamenzind, we are very proud to have reached this point and to be able to say with conviction that this project will be continuing for the foreseeable future. The Urban Incubator is now registered as an NGO of which we are a member, and through this group of like-minded projects we hope to continue our work as a new platform for the discussion of architecture. This issue begins with a long discussion of the proposed ‘Belgrade on the Water’ project. One of Kamenzind’s primary aims as a magazine is to open a clear and honest debate on the pros and cons of these plans and to this end we will also be hosting an actual debate in the coming months, where all parties involved will be invited to come and speak. Kamenzind have interviewed up-andcoming architecture practice Autori who discuss their unique project ‘House of

Добродошли у Камензинд број 4. Поносни смо што смо овако далеко догурали, и што смо у могућности да убедљиво саопштимо да ће се овај пројекат наставити и у догледној будућности. Урбани Инкубатор је од сада регистрован као невладина организација чији смо члан. Надамо се да ћемо кроз ову групу истомишљеничких пројеката наставити са нашим радом као новом платформом за дискусију о темама из архитектуре. Овај број започињемо дужом дискусијом о предложеном пројекту “Београд на води”. Један од Камензиндових примарних циљева јесте да отвори чисту и фер дебату о предностима и манама оваквих пројеката, и управо са тим циљем ћемо у наредним месецима организовати праву дебату, где ћемо позвати све интересне стране да дођу и да се обрате. Камензинд је направио и интервју са младим архитектама који су активни под називом Аутори, у којем су нам 3

КАМЕНЗИНД


Ideas’ – that has created something new from an existing structure, surely creative reconstructions like these are something that there should be a lot more of. Certain themes recur throughout this issue namely that a building does not have to be new to be modern, the difficulties for young architects entering the profession, and the more general undervaluing of the vital contribution that architects make to the building process and to the urban debate. Architects are finding themselves edged out when they should be centrally positioned to negotiate between ambitious developers and the public interest. Several articles also mention the conflict between investors and architects, building projects are often compromised by cost-cutting and a lack of foresight and neglect to consider their surroundings. Plus poor building regulations and lack of state enforcement have lead to a systemic failure to represent the public interest.

испричали о свом јединственом пројекту „Кућа идеја” – који је од једне постојеће структуре створио нешто ново, убеђени смо да би креативних реконструкција попут ове требало да буде много више. Одређене теме се провлаче на више места кроз овај број Камензинда, на пример, да зграда не мора да је нова да би била модерна, затим проблеми младих архитеката да уђу у професионалне воде, као и потцењивање доприноса од виталног значаја који архитекте дају процесу изградње и дебати о урбаном простору. Архитекте се налазе у ситуацији да бивају скрајнути онда када би требало да буду стављени у централну позицију посредника између амбициозних предузетника и јавног интереса. Још у неколико чланака помиње се сукоб између инвеститора и архитеката док су пројекти градње често компромитовани смањивањем трошкова или недостатком планирања или необазирањем на околину. А на све то су лоши грађевински закони и одсуство државних структура довели до систематског неуспешног брањења јавних интереса. „Зенит у успону”истражује узроке повратка Зенита на велика врата у последњих неколико година. Како му полази за руком да буде толико савремен? Камензинд је засигурно у многим аспектима инспирисан Зенитом због тога што је он комбинација толико ствари ка којима тежимо у смислу естетике, духа заједништва, интернационализма и радикалног идеализма. У наше време доминације интернета, Камензинд још увек верује у снагу штампане речи и да је стављање часописа у нечије руке много ефектније од слања линка.

The piece ‘Zenit Rising’ addresses why Zenit has made such a comeback in recent years. How does it manage to feel so modern? Certainly Kamenzind have

Доносимо вам и два чланка чији су аутори уметници. Један је из прошлости, инспирисан архитектуром као конструктивно-колективном уметношћу,

CAMENZIND

4


taken great inspiration from Zenit because it combined so many things we aspire to in terms of its aesthetics, its collective spirit, its internationalism and its radical idealism. Plus in this age of the internet Kamenzind still believe in printed matter, putting a magazine into someone’s hand is so much more effective that sending them a link. We have two articles by artists, one from the past inspired by architecture as a ‘constructive-collective act’, the other on the contemporary possibilities for creating a ‘mental and physical space’ for art. Another article expresses frustration at the unchecked abuses of the city’s skyline. ‘Newness’ is not in itself a virtue if it does not work with the existing cityscape. In the midst of so much development, Belgrade should not be allowed to become foreign to its own inhabitants in all but memory. Belgrade must focus instead on what makes it authentic and unique, on the conscientious reconstruction of what is already there.

а други се односи на савремене могућности стварања „менталног и физичког простора” за уметност. Следећи чланак изражава фрустрацију неконтролисаним насртањем на градски пејзаж. „Ново”само по себи не значи да је позитивно, поготово ако није уклопљено у постојећу линију града. У свом том развоју, Београд не би требало да дозволи да се отуђи од сопствених становника и опстане само у њиховом сећању. Београд се уместо тога мора усредсредити на то што га чини аутентичним и јединственим, и окренути савесној реконструкцији онога што има.

5

КАМЕНЗИНД


БЕОГРАД BELGRADE на политичкој вољи

on Troubled Political Waters

Љубица Славковић

Ljubica Slavkovic

„Било да је реч о скромнијим садржајима, тачније улагањима у јавну расвету, парковски мобилијар, јавне чесме и слично дуж градских обала или о великим пројектима – оба ова приступа уређивању приобаља веома су важна. Ако имате велику зону, која читава треба да се сређује... можете је почети тако што ћете „тачкасто” уређивати мање делове. Одлуке и приоритете није лако донети и утврдити јер је новац за све потребан. Ипак, најважнији су воља и одлучност. У једном се сви слажу – београдско приобаље највећи је потенцијал главног града.“ 1

”Whether Belgrade’s waterfront is refurbished by investing modestly in streetlights, park benches, and public fountains along the riverbanks, or remodeled entirely through huge waterfront projects – both possible approaches to reorganizing this area along the city’s riverbanks should be taken very seriously. If a large urban area needs to be remodeled, perhaps the best idea is to take care of one small piece at a time. It is hard to identify the main priorities in this instance, as much is needed and the budget is limited. The most important thing here is that the will to change things exists. Either way, there is one thing everyone seems to agree on – that Belgrade’s waterfront holds huge potential for the Serbian capital.“1

1 http://www.blic.rs/Vesti/Beograd/260703/ Priobalje-Save-i-Dunava--najveci-potencijal-Beograda

1 http://www.blic.rs/Vesti/Beograd/260703/ Priobalje-Save-i-Dunava--najveci-potencijalBeograda CAMENZIND

6


Belgrade on the Waterfront – has become something of a mantra for Belgraders. People have been chanting it it for decades, some with more success than others. To be exact it has been a theme ever since the first General Urban Plan (GUP) for the City of Belgrade was created in 1923. This was the first sign of a desire to create a representative capital city. The 1923 Belgrade GUP envisaged that the city of Belgrade would spread westwards and merge with the town of Zemun. It emphasized the importance of both of Belgrade’s riverbanks and the surrounding areas and proposed that the city should descend to the water. This rather megalomaniacal plan and its beaux arts concept, reflected the ruling elite’s ambitions to, at least formally, demonstrate the progress of this young state and show its pro-European leanings.2 The adoption of the GUP was met by lengthy discussions amongst experts, who raised concerns about its implementation, the critics claimed that the implementation of such a plan would be impossible in the given economic situation.3 In the interwar period, the city of Belgrade was transformed and the change in royal dynasty had a significant impact on the neighborhood of Savamala. As many noble and rich families moved closer to King Alexander’s Royal Palace on Dedinje hill, the Sava riverbank lost its allure and the plan to remove the train station from this site was eventually dropped. Just six weeks before the start of the Second World War, a radical new idea for reconstructing the city and building a large new neighborhood on the left bank of the Sava river was first made public in the press. The neighborhood was to be called New Belgrade, and constituted a part of the GUP created by architect Dragisa Brasovan). Brasovan’s key idea

Београдска мантра: силазак Београда на реке, се изнова, и више-мање неуспешно понавља већ деценијама. Тачније, још од првог Генералног Урбанистичког Плана Београда из 1923. године. У периоду између два светска рата први пут је кроз планирање Београда исказана тежња стварања репрезентативне престонице. ГУП Београда из 1923. године дао је визију ширења града према западу, спајање са Земуном, истакнут је значај обала обе реке и њихових залеђа и спуштања града на реку. Beaux art-овски концепт и мегаломанија плана изразила је амбицију владајуће елите да, макар на папиру, покаже прогрес младе државе и њене европске тежње 2, а усвајање плана дочекано је широким стручним расправама о његовој имплементацији и уз критике да је реализација немогућа у датим економским условима 3. Београд је у међуратном периоду преображен, а смена династија утицала је и на Савамалу. Док се угледне и богатије породице селе у близину краља Александра на Дедиње, савско приобаље полако губи свој значај и измештање пруге остаје нереализовано. Само шест недеља пред почетак II светског рата штампи је представљена нова радикална идеја реконструкције града и изградња великог насеља на левој обали Саве - названог Нови Београд (у склопу Генералног плана чији је аутор архитекта Драгиша Брашован). Кључни Брашованов захват у историјском делу града био је измештање железничке станице на нову локацију код „Мостара“, ослобођање терена под железницом од 1,2 км2 и спуштање града на обалу. Извесно је да је план естетизоване слике света који се у реалности распада, колико год покушавао да функционише изнад 2 Blagojevic Lj, (2007), Novi Beograd: osporeni modernizam

2 Blagojevic Lj, (2007), Novi Beograd: osporeni modernizam

3 Ђорђевић Д, Дабовић Т, (2010), Идеологије и пракса планирања Београда 1867-1972: период успона

3 Djordjevic D, Dabovic T, (2010), Ideologije i praksa planiranja Beograda 1867-1972: period uspona 7

КАМЕНЗИНД


Dobrovic, model for the Regulation of New Belgrade 1948

Добровић макета идејног плана Новог Београда 1948

4 Благојевић Љ, ibid

for the historical part of the city was to relocate the train station and move it to a new location known as “Mostar“, clear up the 1.2 km2 of terrain, and bring the city down to the river. Even though this proposal was intended to function over and above the political and historical context, with its highly aestheticized vision of a world that was in reality falling apart, the plan ended up being used for political goals, to support a propaganda campaign to cover up the existence of an imminent threat of war.4 Be that it as it may, Brasovan’s plan touched on almost every one of the issues still in discussion today. After the Second World War, a new period in Belgrade’s urban planning began with the “Sketches for the Regulation of Belgrade’s Left Sava Bank” by Dobrovic, who revisited the idea of relocating the entire train station complex and proposed in its place to create an area of green parks along the Sava. Dobrovic focused on the New Belgrade train station. Together with his colleagues, he developed a study on “The Problems Caused by the Railroad

5 Добровић Н, Марковић В, (1946), Железнички проблем Београда

4 Blagojevic Lj, ibid

или изван политичког и историјског контекста, био искоришћен у сврху политичке манипулације у пропагандној кампањи ради прикривања непосредне претње рата 4. Брашованов план је ипак нагласио готово сва и данас актуелна питања. Период након другог светског рата отпочиње Добровићевом „Скицом регулације Београда на левој обали Саве“ који поново укључује идеју потпуног измештања железничког чвора, а да се наместо њега дуж Саве формира зелени појас паркова. Добровић у фокус новог града поставља железничку станицу на Новом Београду. Са сарадницима израђује студију „Железнички проблем Београда“ која наглашава да је градња железнице, железничких постројења и пратећих објеката урбанистички феномен од прворазредног значаја, али да се то „није запажало, а не схвата се још ни данас довољно“(1946) 5. Заједничке

CAMENZIND

8


in Belgrade” in which he stressed that the construction of the railroad, the train station, and the accompanying buildings represented a situation of utmost importance for the urban planners. But, as he himself saw, this failed to be recognized as a problem, and this has not changed (1946). 5What the solutions offered in his study had in common were the idea to relocate and remove the railway hub from the so-called Sava Amphitheatre, to separate passenger from cargo traffic, to build a Belgrade transit yard and a new passenger train station – all burning issues that still remain unresolved six decades later, Public competitions and urban plans drawn-up in post-war Yugoslavia focused instead on the creation of a capital city that was intended to be the “administrative center” of the country, the focal point of which would not be a new transport hub or a train station, but the monumental representative building of the Yugoslav Government and other domineering Party buildings. The new city was conceived without making references to the historic part of the city, which was represented in the new plans only by the Sava Amphitheatre zone (where a relocation of the train station was envisioned). The first post-war GUP was drafted in 1950. The plan insisted on the removal of the entire railroad from the old town center and also that it be shifted away from the riverbanks. But the primary goal of the plan was to change the face and character of Belgrade by proceeding with planned construction of New Belgrade. The old Belgrade and Zemun were therefore neglected and benefited from no significant or daring urban planning ideas in this time. In the meantime, the newly built New Belgrade, that was supposed to become the new administrative center, in reality became a vast area of apartment blocks.

GUP 1950.

премисе алтернативих решења студије су измештање и укидање железничког чвора из Савског амфитеатра, раздвајање путничког од теретног саобраћаја, изградња круга ранжирних станица око Београда и нове главне путничке станице пролазног типа – горућа питања и дан данас, након више од шест деценија. Међутим, даљи конкурси и планови у послератној Југославији усмерени су стварању „управљачког града“, престонице у чијем средишту није саобраћајно чвориште нити железничка станица, већ монументална и репрезентативна зграда Председништва Владе, доминантни државни и партијски објекти. Нови град планиран је без референци историјског дела града који је представљан само у пределу Савског амфитеатра (уз измештање железнице) али коме није посвећивано више пажње. Први послератни ГУП донет је 1950. године и сам план потенцира потпуно измештање железнице из центра старог

5 Dobrovic N, Markovic V, (1946), Zeleznicki problem Beograda 9

КАМЕНЗИНД


The General Plan of 1972 was created to replace the one that had been adopted in 1950. It was seen as the continuation of Belgrade’s urban planning and it emphasized the importance of the lofty goals that had been set in the previous GUP but were never implemented. Moreover, transit cargo and passenger traffic were recognized as the main causes of the deterioration of the riverbanks, and the relocation of the train station and the railway tracks once again became an issue. As Mr. Perovic reports in his “Experiences from the Past” in 1975, it seemed certain to him that the railway facilities would be removed from the Sava Amphitheatre in three years at the latest. Belgrade was marked by an increase in the construction of apartment buildings at the time, without a clearly defined concept of how to approach the Sava Amphitheatre. The Belgrade City Committee of the ruling Communist Party gave a one month deadline to the Belgrade Institute for Urban Planning to “think of something, and quickly” in order to prevent the construction of apartment buildings on the Sava Amphitheatre, so that this area could “later be given another, more appropriate purpose”. Besides giving such a short timeframe to resolve the aforementioned situation, a promise was also given that, if they succeeded and the situation was regulated, the political pressure on building new apartment buildings in the Sava Amphitheatre would be reduced and a real, scientific, expert examination into the possibilities for a future development of this part of the city could at last happen. A highly-politicized study was written, as everything was highly politicized in those times. Needless to say, it was never implemented. Three negotiation-packed years later, the promise to write a serious study was made into a legal obligation under a contract with the Belgrade City Council. However, as there were frequent changes in the General Manager of the Directorate for Urban Planning, and each new Gen-

GUP 1972.

града и са речне обале. Међутим, основни циљ плана била је промена карактера и урбанистичког лика Београда и реализација Новог Београда.Стари Београд и Земун у реалности остају без значајнијих и смелијих урбанистичких потеза, док стварност уместо планираног управљачког града Нови Београд претвара у град становања. Генерални план из 1972. године требало је да замени план усвојен 1950. године. Схваћен је као наставак континуитета планирања, где се истиче вредност постављања великих циљева који су, нереализовани, пренети у нови план. Препознаје се транзитни теретни и путнички саобраћај као највећи узрок деградирања приобаља и још једном се планира измештање станице и пруге. Како Перовић кроз „Искуства прошлости“ преноси, све прогнозе 1975. године указивале су да ће железничка постројења из Савског амфитеатра бити уклоњена најкасније у наредне три године. Београд тог времена CAMENZIND

10


eral Manager would suspend their predecessor’s contracts, no one really wanted to research the issue at the Institute for Urban Planning and the Directorate for Construction Lands. The only jobs that would get financial support were those that offered a return on investors’ money immediately, such as the so-called Detailed Urban Plans amongst others.6 The impossibility of meeting outlined objectives, caused by the lack of sufficient funds, brought about the creation of an amendment to the GUP in 1985. Belgrade’s urban planners introduced traffic rings around the city to reduce congestion, hoping that this would also solve the problem of the waterfront. But in reality, things were only getting worse. Despite the dire situation in the country, new plans were created in early nineties to revitalize the Sava riverbanks. The Serbian Academy of Sciences and Arts SANU wrote a proposal in1993 to transform the city center. It laid out plans for the the Sava CITY subway, and envisioned that the unfinished train station Prokop would relieve the city center and the Sava Amphitheatre of heavy traffic. In 1995, CIP based its Europolis project on this study and used it for the purpose of the Socialist Party’s election campaign. It was said that this plan would open up eighty-six hectares of Belgrade’s most attractive terrain and create 50 000 new jobs. The project was to be completed in the following four years, but due to political circumstances, it was impossible to tender for international support or to employ any of the top international architects, which itself served as an excuse for the failure to instigate the project. 7 In 2011, the City of Belgrade finally called an international competition for the “Belgrade Waterfront” project. The

карактерише појачана стамбена изградња и без прихваћеног концепта на који начин треба развијати простор Савског амфитеатра указује се опасност да га, под девизом изласка града на воду, стамбена изградња прогута. Градски комитет Савеза комуниста даје Урбанистичком заводу једномесечни рок за целокупну израду, односно „да осмисли и уради нешто, али веома брзо“ да се ти простори сачувају од захуктале стамбене изградње да би се „касније на миру постепено привели некој примеренијој функцији“. Уз кратак рок обећано је да ће се, уколико акција успе и ситуација се нормализује а политички притисак на подручје смањи, приступити стварном, научном и стручном испитивању могућности будућег развоја тог дела града. Као и све у то време изузетно политизовано, израђен је и политизовани, никад реализовани рад. Три године јаких преговора касније обећање о изради озбиљне студије уобличило се у уговорну обавезу са Скупштином града Београда. Међутим, уз политички засноване честе промене директора Дирекције где је сваки по ступању на дужност суспендовао све уговоре претходника, ни истраживачки рад није био нарочито пожељан у Урбанистичком Заводу и Дирекцији за грађевинско земљиште. Финансирали су се без тешкоћа једино послови који су финансијерима одмах доносили новац натраг, као што су Детаљни урбанистички планови или Урбанистичко-технички услови за изградњу. 6 Немогућност реализације постављених циљева услед недовољних финансијских средстава узроковала је допуну ГУП-а 1985. године. Градски планери сматрали су да се постепеним затварањем ужих и ширих прстенова за обилазни саобраћај моторних возила око ужег подручја града може решити проблем приобаља

6 Perovic M, (2000), Iskustva proslosti 7 http://www.politika.rs/rubrike/Beograd/Beograd-na-vodi-ili-politicari-u-kampanji.lt.html

6 Perovic M, (2000), Iskustva proslosti 11

КАМЕНЗИНД


“The Cloud” by a Japanese architect S. Fujimoto.

„Облак“, јапанског архитекте Соја Фуђимотоа.

и тразнитног саобраћаја. У реалности се, услед рецесије и миграција, стање погоршава. Упркос ситуацији у земљи, почетак 90их прате планови за ревитализацјиу савског приобаља. САНУ 1993. израђује студију могућности трансформација у ново градско средиште где је планиран Савски СИТИ (CITY), метро, подземна железница која би у појединим етапама морала бити заштићена челичним омотачем због опасности од продирања подземних вода, уз наводе да је незавршена станица у Прокопу већ значајно допинела растерећењу централног дела града и Савског амфитеатра. За потребне предизборне кампање СПС-а 1995. године ЦИП на овој студији темељи пројекат Еурополис који, према најавама, ослобађа 86 хектара најатрактивнијег земљишта Београда и пружа 50 000 нових радних места. Обећано је да пројекат може бити завршен у наредном четворогодишњем мандату, да би његова нереализација CAMENZIND

winning solution was “The Cloud” by a Japanese architect S. Fujimoto. In late 2013, the first steps were taken toward its implementation when it was announced to the media by the Institute for Urban Planning and officially became known as the “Belgrade Waterfront” project. The “Belgrade Waterfront“ project was first presented in mid-2012, but it gained real publicity in March 2014, before the national parliamentary elections. Before the public premiere of this project that would hail the “renewal of Serbia” (as it is promoted by the authors), the project was only introduced to the public with a few computer-drawn models in poor resolution, and the public has yet to be offered any real insight into the official plans. This rush and the lack of respect for formal procedures are appeased by the claims that a foreign investor has been found who is prepared to invest nearly 3 billion euros into the project, the government claims that Serbia would not be in any debt over it, and that the project is of huge importance for the country’s future 12


правдана тиме да међународни конкурс није расписан јер за жири нису могли бити ангажовани врховни светски архитекти. 7 Град Београд је 2011. године расписао међународни конкурс за пројекат „Центар на води“. Победничко је решење „Облак“, јапанског архитекте Соја Фуђимотоа. Крајем 2013. године најављени су у медијима први кораци преузети од урбанистичког завода ка реализацији пројекта, да би постао део пројекта „Београд на води“. „Београд на води“ је пројекат први пут представљен средином 2012. године, да би се ситуација додатно захуктала уочи избора марта 2014. До премијере пројеката који означава „препород Србије“ (како аутори наводе), јавност је са пројектом упозната кроз неколицину рендера у не заиста читљивој резолуцији и без икаквог увида у било какав званични документ. Ужурбаност и непоштовање процедура правда се налажењем страног инвеститора који је спреман да уложи скоро 3 милијарде евра у пројекат, тврдњом да се Србија неће ништа задужити и значајем пројекта за целокупан развој земље. Упоредо је расписан конкурс за премештање аутобуске и железничке станице у блок 42 и најављен почетак измештања пруге у данима уочи избора. Укупна површина Београда на води на највећем клизишту Београда износи 1 850 000 м2. Најављена је градња у три фазе, прве у пет етапа, запослење за 200 000 људи, продаја 2000 – 3000 станова у првим данима изградње, рок изградње од 6 -8 година (мање од два мандата) и још много тога. Пројекат је медијски веома испраћен и отворена су бројна питања, од упитне актуелности измештања станице на Прокоп, пренамене пруге, преко правних процедура и економске исплативости и последица на тржишту, све

development. Meanwhile, a public tender has been issued for the project to relocate the bus and train stations to block 42 in New Belgrade. The relocation of the railway tracks was announced a couple of days before the election. The overall surface area of Belgrade’s waterfront amounts to 1,850,000 m2. Three phases of construction work have been announced, the first is divided into five steps, and is expected to create 200 000 jobs. 2000 to 3000 apartments are expected to be sold within the first few days of construction, which is expected to last 6 to 8 years (less than two full terms of office), and many other things besides. The Belgrade on the Waterfront project has received enormous media coverage. Numerous questions have been raised, from that of whether moving the train station from the city center to Prokop and repurposing the tracks is even necessary today, to issues of legality, economic viability and market consequences, to whether the lack of transparency in the proceedings and the lack of market competition in awarding the contract are justified. In a city where the solving of burning urban planning issues always seem to take several decades, the policy of “it doesn’t matter how, as long as we do something” encounters a certain acceptance. But once this structure is built it will remain a witness to its own creation for years to come and in the long-term the consequences of the implemented decisions will be reflected in all spheres of life. A short-term perspective typical of market-oriented urban planning in new democracies has been widely recognized as causing social and economic problems in the long run. 8 One could say that the project, from the way it is presented, to using a supposed urgency to sign with its investor as an excuse to rush things through and begin, has failed to address the possible long term consequences in any form at all; and

7 http://www.politika.rs/rubrike/Beograd/Beograd-na-vodi-ili-politicari-u-kampanji.lt.html

8 Baeten G. (2012), Normalising Neoliberal Planning: The Case of Malme Sweden 13

КАМЕНЗИНД


до оправданости не/транспарентног деловања и не/тржишног приступа. У граду где решавање горућих урбанистичких питања траје неколико деценија, питак је став „није битно како, битно је да се ради“. Једном изграђена структура дугорочан је сведок, а последице имплементираних одлука осликавају се кроз све сфере живота. Краткорочно сагледавање карактеристично за тржишни урбанизам земаља у развоју већ је препознато као узрочник социолошких и еколошких проблема на дуже стазе. 8 Па ипак, можемо повући паралелу да представљени план, правдан хитношћу договора са инвеститором и коначним делањем, се ни на који начин не бави дугорочним последицама датог плана, нити јавности презентује реалне аспекте његове реализације и одрживости, а још мање је укључује. 9 Последице оваквог представљања капиталног плана широј јавности за потребе изборне кампање, а кроз низ слабо читљивих рендера, без икаквог осврта на који начин се планирана област интегрише у градско језгро, решава саобраћај, паркинг, приступи, инфраструктура, еколошки аспекти и све што чини савремено планирање, и без увида у било каква званична документа и анализе су вишеструке. Сет бљештавих 3д приказа, погрешна топографија града и мањак историјских одредница у најмању руку утичу на општу свест о томе шта чини квалитетну градњу, планирање града и кључне факторе његовог развоја. Дат приступ архитектуру и планирање своди на низ празних квадрата (чији економски и правни аспекти су при томе упитни 10).

neither has the public been presented with the real life aspects of the project’s implementation and its sustainability, nor has the public been included in the process in any way. 9 The presentation of an investment plan like this to the public for the purpose of gaining political points prior to elections, by showing a couple of unintelligible renders, and failing to clearly define how the waterfront will actually be integrated with the city center, or connected to the city traffic, where the parking spaces would be, how the issues concerning access, infrastructure, or ecological aspects will be tackled, and everything else that constitutes sound urban planning, and without offering insight into any official documents or analyses, will have multiple consequences. A set of shiny 3D computer models, featuring a misrepresented topography of the city of Belgrade and lacking historical reference points will, to say the least, damage the general perception of what constitutes good quality construction, urban planning and the key factors for a city’s development. In this approach, architecture and urban planning are reduced to mere counting of sellable square meters of business and living space (the legal and economic aspects of which remain doubtful10). Days before elections, the only coherent step in the entire project is its phase number one, i.e. the construction of “the biggest shopping center in the Balkans”. This phase also includes the construction of a 180m-tall tower, the details of which remain unknown. The new shopping center will be built on a lot near the Gazela bridge, relatively void of buildings, situated under railway tracks that haven’t been in use for a while. There is no way for us to know whether other steps foreseen by the project are equally feasible

8 Baeten G. (2012), NormalisingNeoliberalPlanning :The Caseof Malme, Sweden

9 See magazine NIN, issue nr 3287, 6 March 2014, article Ponos na dugom stapu

9 О економској реалности пројекта погледати часопис НИН, број 3287, 6. март 2014., чланак Понос на дугом штапу

10 ibid

10 ibid CAMENZIND

14


or the shopping center is the only realistic one. We also have no way of knowing whether the hundred-year wait for Belgrade to finally descend to the rivers will follow the scenario of the USCE shopping center, in the case of which the city of Belgrade, according to unofficial sources and a research conducted by the Insider TV, practically gave away four hectares of construction land to a private investor, by inducing changes in the previously adopted urban plans for Belgrade and through a clear breach of procedures.)11. In an interview for „eKapija“, urban planning expert Mr M. Ferencak estimated that the construction in the Sava Amphitheater would last about 25 to 30 years12 - longer than one or two political terms of office, too long to inspire a genuine interest in taking a more serious proactive approach to a planned use of one of the city’s most valuable locations. Highly politicized projects such as this one can result in the adoption of harmful urban planning practices that could end up fixed before there is a chance to change them. That is why it is very important for the public to react and take action, albeit only in the form of creating public discussion, so as to raise awareness of the impact of this issue.

Уочи избора у реализацији читавог пројекта је најизвеснија његова прва фаза која се односи на тржни центар („највећи на Балкану“). За исту фазу је планирана и кула од 180м, али детаљи нису познати. Наведена локација будућег тржног центра је уз сам мост Газелу, на површини која је релативно неизграђена и под железничким колосецима који се не користе већ дуже време. Утолико је његова градња најреалнија (у односу на читав пројекат), а не можемо знати да ли и једина реална, као и да ли ће се век очекивани силазак града на реке до даљњег свести на сценарио који се приписује изградњи ТЦ Ушће (где је по наводима и истраживању Инсајдера, кроз промене урбанистичких планова и непоштовање процедура град практично поклонио 4 хектара централног градског земљишта приватном инвеститору)11 . У разговору за „еКапију“, урбаниста М. Ференчак наводи да би градња области Савског амфитеатра трајала између 25 и 30 година 12 - више од једног или два политичка мандата, чиме вероватно премашује интересовање за озбиљан приступ, сагледавање и планско искоришћавање потенцијала једне од највреднијих градских локација. Ипак, свако деловање јавности, макар и на нивоу дискусије, вредно је ради подизања свести и макар и ради најмањег утицања на неповратно фиксирање урбанистичких параметара који се више не могу мењати, а који могу произаћи из оваквих крајње политизованих пројеката.

11 Insajder, Sluzbena (zlo)upotreba, B92, 2009, http://www.b92.net/insajder/arhiva/arhiva. php?nav_category=1046&yyyy=2009&mm=04&n av_id=403969 12 http://www.ekapija.com/website/sr/ page/571071/Od-Srpskog-Menhetna-nas-deli25-godina-Sudbina-Beograda-na-vodi-Savskogamfiteatra-Varo%C5%A1i-na-vodi-Europolisa

11 Емисија Инсајдер, Службена (зло)употреба, део први, Б92, 2009, http://www.b92.net/insajder/arhiva/arhiva.php?nav_category=1046&yyyy =2009&mm=04&nav_id=403969 12 http://www.ekapija.com/website/sr/ page/571071/Od-Srpskog-Menhetna-nas-deli25-godina-Sudbina-Beograda-na-vodi-Savskogamfiteatra-Varo%C5%A1i-na-vodi-Europolisa

15

КАМЕНЗИНД


Kамензинд открива

Camenzind meets:

Мокрин, Септембар 2013

Mokrin September 2013

У маленом банатском Мокрину, надомак Кикинде, у близини мађарско-румунске границе, тим од четворо људи ради на јединственом пројекту за Србију - Кући идеја, која се некада звала Кућа на Равном Брегу. Овај објекат ће бити креативни центар, место где ће се моћи окупљати људи из различитих сфера уметности, бизниса, образовања и других облика културног истраживања. Основу Куће идеја чине традиционалне војвођанске куће које су некада припадале успешној трговачкој породици, а које су сада претворене у мултифункционалне објекте који ће понудити простор за разноврсне радионице и предавања, смештај за одмор и пословна окупљања, као и пространу башту. Овај иновативни

In the small town of Mokrin, a short distance from Kikinda, close to the Hungarian/Romanian border, a team of four is working on a unique project for Serbia: ‘House of Ideas’, formerly ‘House on the Flat Hill’. It will be a creative center, a gathering place for a diverse range of people from the fields of art, business, education and other forms of cultural research. The setting for this ‘House of Ideas’ is a group of traditional Vojvodinian houses that used to belong to a family of prosperous merchants. These have been converted into multifunctional buildings that offer spaces for workshops, lectures, accommodation and administration and a large garden.

АУТОРЕ AUTORI

CAMENZIND

16


This innovative project is the product of the creative efforts of Autori Architects: Dijana Novakovc, Maja Trbovic, Aleksandra Nikitin and Ducan Nenadovic. Having studied architecture together at the University of Belgrade they founded an office together in Belgrade’s new creative quarter, Savamala. Camenzind had the opportunity to meet them on site in Mokrin last year to talk about architecture as well as how the younger generation view the building industry and possibilities for architects in Serbia today. Kamenzind: How did you find each other? How was AUTORI born? Maja: Our friendship and collaboration started while we were studying at the faculty of Architecture in Belgrade. The university system is structured in a way that puts the emphasis on team work, the very thing that brought us together. Dijana: At university we worked together on several student projects. There we realized that the four of us collaborate very well and actually really like each other. That was the positivie indication for us that this could continue as a collaboration in the future.

пројекат је производ креативних напора групе архитеката који раде под називом Аутори: Дијане Новаковић, Маје Трбовић, Александре Никитин и Душана Ненадовића. Студирајући заједно архитектуру на Београдском универзитету основали су свој студио у новој креативној четврти Београда Савамали. Камензинд је имао прилику да их упозна у Мокрину прошле године и да са њима разговара о архитектури као и о томе како они као млада генерација архитеката виде индустрију грађења и могућности за архитекте у Србији данас.

Kamenzind: What is your opinion on the current situation in Serbia? How do you see the role of young architects? What possibilities are there for young architects here? Maja: It’s so complicated! This question doesn’t have a simple answer. On the one hand we have had great success in the last four years. But parallel to the Mokrin project we’ve worked on smaller jobs which have showed us the reality of life Serbia. Our experiences are not very encouraging. Furthermore, a large number of our friends and fellow architects have found that it is very difficult to get jobs. It is hard to acquire projects

Камензинд: Како сте пронашли једни друге? Како су Аутори настали? Маја: Наше дружење и рад почели су још док смо студирали на Архитектонском факултету у Београду. Сам систем рада 17

КАМЕНЗИНД


as a young, unrecognized architecture office. As a result many architects are doing jobs other than architecture just to survive. As for the State, the big problem lies in the lack of an adequate system: there is no plan, no vision on a larger scale.

на факултету је конципиран тако да ставља акценат на тимски рад, што нас је и спојило. Дијана: На неколико студентских пројеката смо радили заједно. Ту смо схватили да добро функционишемо и да се лепо разумемо, тако да нисмо имали дилеме око наставка рада.

Dusan: Our situation and the possibilities available to us with the Mokrin project are not a good reflection of the actual situation for architects in Serbia and the way you usually start your career as an architect. We have been privileged to work on such a project with this freedom and in this manner. Mokrin is an execption and it was a stroke of good fortune to get a chance like this in Serbia. Unlike other projects we have been commissioned to do, in this instance the set-up was great and the role of the architect was respected. Often the wishes of the investor or client are not open for discussion but are given as a strict request which can seriously affect the quality of the architecture produced.

Камензинд: Које је Ваше мишљење о ситуацији данас овде у Србији? Како видите улогу младих архитеката? Какве су могућности за посао за младе архитекте? Маја: Нажалост, то је врло компликовано питање на које се не може дати једноставан одговор. Са једне стране, имали смо огромног успеха последње четири године. Међутим, паралелно поред пројекта у Мокрину, радили смо и неке мање послове који су нам приближили реалност рада у Србији и то искуство није охрабрујуће. Такође, велики број наших пријатеља, колега архитеката, јако тешко долази до посла. Тешко је добити пројекте уколико сте један млад и неафирмисан архитектонски студио. Као последица, много архитеката ради било које друге послове уместо архитектуре како би преживели. Ако говоримо о држави, велики проблем је недостатак адекватног система - не постоји план и визија на једном крупнијем нивоу.

Kamenzind: You have worked on other projects as well. Who were your clients? Who has the most need for architects? How respected are architects in Serbia in general? Dijana: Our country has been in crisis for quite some time now, and not just an economic one, but in an overall social crisis. The architect is the last thread in a system like this and is looked upon as an unnecessary expense as opposed to being seen as someone with a knowledge and skill who can contribute to the organization of our environment. The state doesn’t regulate the system adequately on this issue. Quite often pompous investors do whatever they please, rendering the architect’s role a mere formality in the process, without any possibility of real influence. Often

Душан: Конкретно наша ситуација, улога и могућности у оквиру пројекта у Мокрину, дају доста нереалну слику архитеката у Србији и начина на који они започињу професионални рад. Добили смо лепу прилику да радимо на овом пројекту, са оваквом слободом и на овакав начин. Он је изузетак у односу на остале пројекте на којима смо радили, између осталог и због тога што су органичења била реална а улога архитекте поштована. Често се дешава да се захтеви Инвеститора више не могу CAMENZIND

18


facilities are constructed without proper architects or even with no architects at all, which distorts the city we live in. Due to the lack of evenhandedness in our environment, investors have a huge monopoly, and they dictate the terms as they see fit – their goal is to earn as much as possible from their investment. They neglect the basic conditions that should be met when it comes to architecture.

сматрати компромисима и ту наравно трпи квалитет архитектуре. Током неколико година рада на различитим пројектима, схватили смо да се оваква прилика не добија често у Србији. Камензинд: Радили сте и на другим пројектима осим овог. Ко су били ваши остали клијенти, ко данас има највише потреба за архитектама овде и колико су архитекте уопште цењене у Србији? Дијана: Наша земља се налази у кризи већ дужи низ година, и то не само у економском погледу, већ и у кризи друштва уопште. Ако изузмемо пројекат у Мокрину, наше искуство, везано за остале пројекте даје ону просечну, реалну слику наше професије. Архитекта, углавном, представља последњу нит у систему и чешће се доживљава као непотребни трошак него као неко ко би својом професијом могао да допринесе уређењу окружења. По овом питању систем није адекватно уређен и док је тако, имаћемо ситуацију да се пројектује неплански, да архитекта представља само формалну ставку у целокупном процесу или да уопште није укључен. Осим улоге архитекте, занемарени су и елементарни услови пројектовања тако да архитектура, на крају, није производ баланса инвестиције и смисленог пројектовања, него искључиво средство зараде.

Aleksandra: These days there are a lot of buildings whose purpose and architecture do not fit the surroundings in which they are being constructed, such as the errection of the Usce shopping mall in a part of the with otherwise such great architectural potential. Investors hire recognized architects, based on their authority and power, to change a whole urban quarter to serve their own interests. A good example of this is the forthcoming residential and commercial complex by the world renowned architect Zaha Hadid, a totally inappropriate structure for the oldest and historically most significant quarter of the city, next to Kalemegdan fortress. Dusan: Differences between the goals of the architect and those of the client do not necessarily create bad circumstances for the production of architecture. On the contrary, reaching a compromise by negotiation is a healthy process and beneficial for both sides. One of the primary causes of imbalance in the relationship between the investor and the architect is the lack of systematic regulation which could stabilise this relationship. The system exists but it has no power and plays only a marginal role. There is no consistent and clear position concerning questions of architectural quality. On the other hand, the goals of the investors are very clear and proactive. As a consequence of this we have see internally accepted plans for brand

Александра: Често се граде објекти чија намена и архитектура не приличе месту на коме се граде, као нпр. тржни центар “Ушће” у делу града са можда и највећим архитектонским потенцијалом. Дешавају се и случајеви да инвеститори ангажују призната светска имена аритектуре, како би на основу њиховог ауторитета, изменили намену читавих градских четврти у своју корист, као што је случај са будућим стамбено-пословним комплексом светски познате архитекте Захе Хадид у најстаријем и историјски 19

КАМЕНЗИНД


важном језгру града поред Калемегданске трвђаве.

new buildings. For example the “Jugodrvo” building that was thrown up “overnight” in Republic Square. This was done entirely without the appropriate analyses or an open public competition process. Today the building represents a very ambivalent significance in front of the Republic Square. There are some initiatives that try to call attention to these kind of irresponsible methods and developments, but their impact is very low, respectively zero.

Душан: Разлика у циљевима архитеката и инвеститиора, када је у питању стварање објеката, нису никаква лоша околност за архитектуру. Напротив, то би требало да буде здрав процес компромисног долажења до најреалнијег решења за обе стране. Оно што дозвољава неравноправност у овом односу је недостатак система који би требало да регулише тај однос. Он постоји, али је у тој мери немоћан и неорганизован да му је улога скоро у потпуности обесмишљена. Не постоји јединствен и јасан став када се ради о важним архитектонским питањима, док су са друге стране, циљеви инвеститора веома прогресивни и јасни. Као резултат тога имамо пример интерно усвојеног решења потпуне реконструкције зграде “Југодрво”, без икакве студије или јавног конкурса. Ова зграда представља победничко решење јавног конкурса и нема само архитектонску, него и амбијенталну вредност Трга Републике. Иницијативе да се овакви примери не дозволе, покрећу појединци и углавном остају без резултата.

Aleksandra: There is little general awareness of architects and their contribution to the quality of life by the quality of the architecture they create. Sometimes I have the impression that the architect is simply voided as a professional in our society. For many recently erected structures, the architect is not even known. Another problem is that there is a disproportion between the number of students of architecture and the realistic need for them on the labour market. There is no extensive plan to consider the next step when we speak of educating architects. Thus we are faced with a larger number of architects on the market than necessary. Maja: Looking at the period after the Second World War which was quite progressive in terms of architecture here,– we can say that architecture of todays’s Belgrade is demeaned and degraded, as evidenced by the new buildings. There are only a few bureaus in Belgrade that are seriously involved in architecture and produce quality, and it is very hard to reach them. Also, there are often no legitimate openings that would provide young architects with the opportunity to present their ideas and get a chance to be competitive, but jobs are acquired in a hazy, unclear way, often illegally.

Александра: Мала је уопште свест о архитекти и на који начин квалитетна архитектура може допринети квалитету живота људи. Понекад имам утисак да се архитекта једноставно поништава у друштву као професионалац. За многе објекте настале у скорије време се и не зна ко су њихове архитекте. Још један проблем је да не постоји адекватна пропорција студената који се школују за архитектуру и реалне потребе за њима на тржишту рада. Не постоји шири план који би гледао мало у будућност када говоримо о образовању архитеката. Самим тим долазимо до већег броја архитеката на тржишту него што је потребно. CAMENZIND

Kamenzind: What would you do to improve things for the better for architects 20


Маја: Гледајући период од после Другог светског рата који је био доста прогресиван за архитектуру овде, када се плански градило - можемо рећи да се данас архитектура Београда срозава и деградира, што се најбаналније види на новонасталим грађевинама. Постоје свега неколико бироа у Београду који се озбиљно баве архитектуром и стварају квалитет, а до њих је веома тешко доспети. Такође, често не постоје отворени легитимни конкурси који би младима пружили шансу да својим идејама добију шансу и буду конкурентни, већ се послови добијају на магловит и нејасан начин, понекад и нелегално. Камензинд: Шта бисте ви урадили како би побољшали ситуацију за архитекте у Србији? Замислите да имате духа из чаробне лампе - да немате никаквих ограничења. Александра: Мислим да је генерално, потребно променити свест грађана да је архитектура и правилан однос према њој, неопходни и неизоставни елемент нашег свакодневног окружења.

in Serbia? Imagine that you had a genie in a bottle in your hands! Aleksandra: In general I think it is necessary to increase people’s awareness that culture, including architecture, is an essential part of our environment and an indispensable element of our daily life.

Дијана: Оно што сматрам да ми, као младе архитекте, можемо да урадимо је да делујемо на микроплану. Мислим да својим квалитетним радом и ангажовањем можемо показати колико је правилан однос према архитектури важан. Осим проблема архитектуре која данас настаје код нас, велики проблем је и немар у погледу очувања архитектонског наслеђа из претходних деценија, посебно када је реч о објектима од културне и историјске вредности, као нпр. оштећена зграда Генералштаба војске, понекад и целих градских четврти, што је нпр. случај и са Савамалом.

Dijana: In the direction of positive changes we, as young architects, can act on the micro level. With our work and commitment to quality, we can actively demonstrate our values and the reason why we are needed in society. A much greater responsibility and influence is in the hands of the State and its mechanisms, which is again a wider challenge. I think that one of the most important issues to be addressed is the question of job opportunities by which the projects are acquired. More transparent and competitive procedures for obtaining projects would result in higher qual-

Душан: Мислим да постоји потенцијал у повезивању људи у разне формалне и неформалне мреже, али поред тих 21

КАМЕНЗИНД


ity solutions. Also, many opportunities are unclear and have been recurring for a number of years, as is the case with Square Slavia and the National Museum. Beside the challenges of current urban and architectural developments, the big problem is a disrespect towards our architectural heritage, particularly when it comes the objects of cultural and historical significance. For example the damaged building of the Headquarter of the Army in Belgrade or sometimes an entire city block like in Savamala.

иницијатива, битно је да постоји један општи циљ који нам је свима заједнички. Са друге стране, мислим да нису потребне крупне, револуционарне промене. Дух из чаробне лампе би требало да уреди систем и да у њему постави правила која ће сви поштовати без обзира колики утицај и моћ појединци имали, али и систем у којем ће се санкционисати сви они који та правила крше. То је гледајући данашњу слику доста идеалистички, али и мали помак у овом смеру био би велики успех.

Dusan: There is a real need for change and I see great hope in the youth! It is necessary to do more work on the integration of young architects. In a variety of formal and informal networks and by defining a common goal they could affect and contribute to this chaotic status quo in Serbia in a very positive way. On the other hand I don’t think that big revolutionary changes are necessary. The genie in this bottle should regulate the system and set rules that everyone will value, regardless of their influence and power yet sanction those who do not follow the rules. This seems rather idealistic, but a small step in this direction would be a big success.

Маја: Сматрам да би и обично грађанство могло пуно да помогне својим гласом. Ретки су појединци који на себе преузимају иницијативу и акцију која се тиче општег интереса града. Такође, мањка и ангажовање професионалне јавности која би могла да се огласи и ангажује око насталих проблема. Уколико би ово успели да променимо, имали би много више успешних иницијатива који су преко потребне. Добар пример оваквог деловања је Пети парк.

Maja: I believe that the voice of the public could have huge influence. The individuals who take the initiative and take action on behalf of the city are a few. There is a lack of professional and public engagement, in proclaiming these problems and getting involved in the existing situations. If we were to succeed in this, we would achieve many successful initiatives that are much needed. A good example of this kind of action is the Fifth Park in Belgrade.

Камензинд: Како видите индентитет српске архитектуре данас? Шта је њена срж данас? Александра: Гледајући из овог угла, рекла бих да српска архитектура почев од 90-тих година па до данас, губи свој идентитет. Сама дугогодишња

CAMENZIND

Kamenzind: What is Serbian architecture today? What is the soul of Serbian architecture today? 22


Aleksandra: Serbian architecture, starting in the 90’s until today, demonstrates a loss of identity. Long-term disorganization has created unplanned and chaotic structures and appearances of cities.

неуређеност је створила непланске и хаотичне слике и структуре читавих градова. Дијана: Посматрајући архитектуру региона, можемо причати о нпр. архитектури Словеније, Хрватске, које су доста јасније. Нажалост мислим да је наша новија архитектура врло непрепознатљива и без идентитета.

Dijana: Looking at the regional architecture we could talk about Slovenian or Croatian architecture for instance and it is much more comprehensible. Unfortunately I think that our new architecture is very unrecognizable and lacks identity.

Душан: Питање индентитета архитектуре је иначе тешко дефинисати, а у нашим условима са оваквом неуређеношћу готово је немогуће говорити о индентитету у Србији.

Dusan: The question of architectural identity is hard to define. It is almost impossible to talk about architectural identity today in Serbia.

Камензинд: Ваш биро је у Савамали. Да ли сте ову локацију изабрали случајно или ипак постоји дубљи разлог за то?

Kamenzind: Your office is located in Savamala. Did you choose this place by coincidence or is there a more profound reason for that?

Маја: Последњих неколико година Савамала је постала културно језгро Београда и привлачи и многе стручњаке кроз разне догађаје и инцијативе.

23

КАМЕНЗИНД


Maja: In the past few years Savamala has become the cultural nucleus of Belgrade. It attracts many professionals through a variety of events, initiatives and attractive infrastructures. A very interesting concept is the “design incubator” organized by Nova Iskra. It was a great opportunity to be a part of the “design incubator” by moving our working places to this location. It is fantastic to be surrounded by people with fresh ideas. The “design incubator” is an interdisciplinary and inspiring environment contributing to the overall culture of Savamala and Belgrade .

Веома интересантан је концепт “дизајн инкубатора” у организацији Нове искре. За нас је била велика прилика да радимо у овом занимљивом окружењу пребацујући студио баш овде, да будемо окружени људима са новим идејама, генерално једно инспиративно окружење у којем је задовољство радити и имати осећај доприноса целокупној култури Савамале и Београда. Захваљујемо се Александри, Дијани, Душану и Маји на времену које су посветили Камензинд магазину и на гостопримству које су нам указали у Мокрину и Савамали. Камензинд вам жели много успеха у будућности! Овај интервју је омогућен уз велику помоћ Александра Бацковића (контакт са Ауторима, тројезично превођење) и Николе Божовића. Хвала вам свима!

Thanks to Aleksandra, Dijana, Dusan and Maja, for the time you spent with Kamenzind and for your warm welcome and hospitality in Mokrin and Savamala! Kamenzind wishes you all good energies for the future! The interview was made possible by the great support of Aleksandar Backovic (Autori contact, tri-lingual translation, driving) and Nikola Bosovic. Thank you all!

www.autori.rs Photo credit MINA PIŠČEVIĆ. CAMENZIND

www.autori.rs 24


Thinking Architecture

МИСЛИТИ АРХИТЕКТУРУ–

КРИТИКА CRITICISM КАО НУЖНОСТ AS A NECESSITY Срђан Гавриловић

by Srdjan Gavrilovic

Архитектонска критика или критицизам у архитектури, без обзира да ли је у питању писана или вербална форма, она која се обраћа стручној јавности или јавности уопштено, има за примарни циљ да одвоји добро од лошег. Архитектура јесте вишеструко комплексна и као таква захтева комплексан приступ. Утицаји технолошке, индустријске, друштвене и свих других „револуција“ свакако су пратећи ако не и одређујући чиниоци детерминисања онога што се укупно зове архитектура. Разматрање економских, друштвених, технолошких, еколошких, чинилаца, најприродније је за разумевање и дефинисање, или макар покушај дефинисања процеса формирања архитектуре или обликовања простора. Одговорна критика доноси бенефит друштву а не само професији. Таква критика, уколико је има, напрампоставља архитектуру посматрачу и тражи од њега да учествује у процесу доношења одлуке, о уобличавању онога што је њему у свести – улице, града, блока, на шта он на крају крајева, има пуно право. Теорија архитектуре, са друге стране, као тема постоји али се налази скривена иза зидова институција које би требало да шире архитектуру а не да је затварају у панаоптикум системског, у овом случају Универзитета. Са друге стране, бити и називати себе теоретичарем архитектуре, пуно је теже и захтева линију раздвајања теорије од историје архитектуре! Јавна дебата о граду готово да не постоји. Она

The primary goal of architectural criticism, regardless of whether it is produced in written or verbal form, whether it speaks to a professional community or to the general public, is to tell the good from the bad. Architecture is very complex, and as such requires a complex approach. Technological, industrial, social and other ‘revolutions’ and their effects on society are important, if not decisive, factors in determining that which is ultimately called architecture. Considering economic, social, technological, and environmental factors is logical when trying to comprehend and define the processes underlying architecture or spatial design. Conscientious criticism brings benefit to the entire society and not just the profession. Good criticism, when it exists, invites observers to actively engage in decision-making processes about the shaping of a street, a building block or a whole city, a process the are entitled to be a part of. Theory of architecture does exist as a subject of study, but it happens behind the walls of institutions that are supposed to promote architecture and not close it inside a systemic panopticon, in this case the University. Being and calling oneself an architectural theoretician is therefore difficult and requires one to draw a line of separation between theory and history of architecture. Public debates on the city are almost non-existent. They remain "hidden" underneath 25

КАМЕНЗИНД


daily politics and everyday problems, usually under the auspices of the NGO sector. No time is allotted in the mass media for PROBLEMS of spatial design, but merely to simple reviews, often made by incompetent people and aimed at merely popularizing architecture. In the Balkans, generally speaking, a theoretician who seeks to remain politically unbiased must accept that they will inevitably be marginalized. And as a result, the criticism of architecture as such does not exist, but is reduced to the mere exposition of built structures, which it often just praises, without taking a STANCE. It is opinion that defines critique, as opposed to a mere descriptive reading of a built structure which one is able to do oneself. And this opinion has to be both constructive and professionally grounded! Being an architecture critic means placing oneself OUTSIDE the trends – it means becoming a non-existent figure in the "public sphere", which actually, as such, does not really exist. Today, in this part of the world, there is virtually NOBODY writing critiques of architectural constructions as their profession! Try to write and be paid for one critical article about architecture! This is absolutely “mission: impossible”, and it’s not because no one would publish it, but because hardly anyone reads it! Despite this, architecture is gradually becoming a more frequent topic for public debate, but the level of understanding of architecture, unfortunately, has not changed. One should not expect the general public to thoroughly understand architecture in detail, but it should at least be able to understand its essence. This is where criticism comes in! Placing architecture in a cultural context is essential, and is recognized by the socially engaged ACTIVIST CRITIQUE. This type of criticism discuss-

је “скривена” иза дневне политике и свакодневних проблема а најчешће под покровитељством невладиног сектора. Јавна средства информисања немају простор који се бави и ПРОБЛЕМИМА простора већ само популаризацијом архитектуре са штурим оценама најчешће без компентенције. Бавити се теоријама, генерално гледајући у окружењу, а да оне нису политичке, значи стављање себе на маргине и то представља свестан акт. Зато, између осталог, као узрочно последична веза, нема ни архитектонске критике већ се она своди на представљање објеката, најчешће у суперлативу, без заузимања СТАВА о томе. Критику, став чини критиком а не дескрипција онога што више мање данас можемо сами “прочитати” гледајући објекат. Тај став мора бити конструктиван и стручно утемељен! А бавити се критиком у архитектури значи ставити себе ВАН токова - значи бити непостојећа фигура на "јавној сцени" која заправо, као таква и не постоји. Критиком архитектонског стваралаштва, данас се на овом подручју професионално, не бави готово НИКО! Покушајте да напишете и продате један критички текст о архитектури! То је апсолутно немогућа мисија и то не само из разлога што то нико не жели да објави, већ из разлога што то заправо мало ко жели и да прочита! Архитектуре у јавности ипак има више, али разумевање, на жалост, није промењено. Не треба очекивати од шире јавности да разуме архитектуру у целости али она мора да разуме њену суштину. Ту наступа критика! Ако је одговор само „опна“ онда се све завршава на „пресвлачењу“ (Verkleidung – нем.) и уопштавању стања, без иоле жеље да се уђе у структуралније разматрање проблема – огранизма архитектуре као органске творевине духа која има своју опну али и језгро, садржано CAMENZIND

26


es possible spatial models. It promotes the idea that the decisive role should be given to the users of the space, who should take part in shaping their own environments. The task of architectural criticism is to identify and educate the public, to help them understand the complexity of architecture and its vision of the possibilities offered by space. In former Yugoslavia, most of the attempts at architectural criticism were by practicing architects. This is much the same today. The problem lies in the purely practical fact that no one wants to pay for it. Architect Aleksandar Milenkovic, professor at the University of Belgrade, has observed that beside passionate architects or architecture professors, a certain number of architecture critics have appeared who, full or part-time, do it as their profession. Architect Mihajlo Mitrovic actively writes for daily newspapers. He follows developments in the architectural scene and discusses critical issues. Professor Ranko Radovic believes an understanding of architecture is "an obligation of every person". According to him, “criticism is necessary”, but he stresses the fact that "in our country, those who wish to be active as critics should equip themselves with helmet and armor". Another active architecture critic in Serbia is Milorad Jevtic, whose opinion on architecture and developments in the architecture scene is referential. Antoaneta Pasinovic was considered to be the only professional critic of architecture in Croatia for a long time! Since 2000, Kresimir Rogina has been covering a wide range of topics and architectural philosophies in his "Morning Essays on Architecture". Stjepan Ros of the Faculty of Architecture in Sarajevo concludes that “architectural criticism is a form of aesthetic and moral consciousness, which is why it is necessary in every

унутар ње али и многобројне техничке елементе који је прате и условљавају. Тако жеља за транспарентним, постаје само жеља. Смештање архитектуре у културни контекст представља суштински образац коме архитектура тежи а АКТИВИСТИЧКА КРИТИКА препознаје. Таква критика разматра могуће моделе простора. Она се креће ка идеји да основну улогу имају корисници простора, који преузимају одговорност у обликовању властитог окружења. На архитектонској критици је да утврди и едукује јавност како би разумели комплексност архитектуре и њену окренутост ка уметности или визији просторних могућности јер је сама критика у својој суштини, по речима Блера Камина и „критика урбаног баш као и критика архитектуре“. На просторима бивше СФРЈ архитектонска критика имала је неколико покушаја који су по правилу пратили бављење критиком из праксе што се и данас није променило. Проблематика се везивала за чисто практичну чињеницу да је „слабо плаћена критика сама по себи слаба“ те као таква налази места само у недељним додацима дневних новина. Сама чињеница, са друге стране да архитектонска критика ни изблиза није имала такву традицију какву су имале друге критике (књижевна, ликовна, филмска) удаљавала је људе и од саме потребе да јој се окрену. Архитекта Александар Миленковић, професор Београдског Универзитета, примећује да је “сем пасионираних архитеката, ерудита или професора архитектонских факултета, запажена активност извесног броја архитектонских критичара који се мање више професионално баве овом материјом“. Архитекта Михајло Митровић делује у дневним новинама пратећи актуелна збивања на архитектонској сцени отварајући и критичка питања. Професор Ранко 27

КАМЕНЗИНД


society”. Since the early nineties, problems in urban construction and spatial devastation in Serbia have been the main topic of Ljubinko Pusic, Professor at the University of Novi Sad, while Professor Velimir Cerimovic writes about issues relating to landscape architecture and equitable treatment of green space as three-dimensional. Writing for the Association of Serbian Architects (ASA) and Architecture magazine, an important number of architects (including the author of this article) address issues concerning the city in general, project design, public competitions, and the evaluation of architectural work. Maybe the global economic crisis, and the strong impact it has had on this region, will actually help us start “THINKING” about architecture. Many architectural designers have lost their jobs, so perhaps they might resort to writing as a way to cling on to doing something architecture-related before

Радовић посматрао је архитектуру као „обавезну за човека”. По њему “критика је нужна“ али подвлачи и чињеницу да „онај ко на овим просторима жели да се бави круитиком треба да набави оклоп и кацигу“. У архитектонској критици у Србији активан је и Милорад Јевтић који референтно процењује архитектуру и дешавања на архитектонској сцени. Антоанета Пасиновић важила је дуго у Хрватској за јединог професионалног критичара архитектуре! Крешимир Рогина у „Јутарњим огледима о архитектури“ од 2000-те, обухвата широки опсег тема и архитектонских филозофема. Стјепан Рош са архитектонског факултета у Сарајеву закључује да је „архитектонска критика облик естетске и моралне свести, да је управо због тога и нужна у сваком друштву“. Проблемима изградње града у Србији и девастацијом простора, од почетка деведестих, бави се Љубинко Пушић, професор на Новосадском CAMENZIND

28


they pack their bags up and leave the country, or accept that job as a sales assistant in a bathroom tiles and sanitary equipment salon! In fact, this may be the right moment to finally start thinking about architecture with a capital “A”, because, at the end of the day, thinking about it is the only thing left for us to do, since we can’t produce it! And don’t even get me started on the issue of young architects’ authorship rights! Let us then at least “THINK” about it, render it in words, debate the philosophical issues, articulate the topics... Let us be present... And, who knows, maybe this is the only way for ARCHITECTURE to

Универзитету а професор Велимир Ћеримовић отвара фронт питања везаних за пејзажну архитектуру и равноправан третман зеленог простора као тродимензионалног. Значајан број архитеката (између осталих и аутор текста), кроз Асоцијацију Српских архитеката АСА и часопис Архитектура пише о проблемима града, пројектовања, конкурса и вредновања архитектонског дела. Можда нас светска економска криза, која се на овим просторима снажно осећа, заправо и натера да почнемо да “МИСЛИМО” архитектуру, зато што је велики број оних који се баве пројектовањем остао без посла, па се можда окрене писању као последњој сламци "бављења" архитектуром уопште пре него напусте земљу или заврше у салону за продају керамичких плочица и санитарија! Можда заправо, ово и јесте тренутак, да почнемо да размишљамо о архитектури са великим "А", јер на крају крајева, само нам то остаје када не можемо да је производимо! О ауторству младих архитеката и да не говоримо! Онда макар да је "МИСЛИМО" и преврћемо кроз речи, филозофеме и теме... Будемо ту… Можда, само тако АРХИТЕКТУРА опет дође на своје место, а архитекте нађу некакво место у овом лимбу, између некада и сада. А можда... Све то, са првим великим пословима, који се тако дуго најављују, нестане и утопи се у продукцију прављења квадрата које ће неки назвати архитектуром али који без здраве КРИТИКЕ никада то неће постати(!) а архитектура ће остати НАЈБОГАТИЈА УМЕТНОСТ СА НАЈСЛАБИЈОМ КРИТИКОМ. И на крају, ако почнемо да посматрамо „архитектонску критику као филозофију архитектуре“ како је посматра Бенедето Кроче, отварамо засигурно ново поглавље „О АРХИТЕКТУРИ“.

“In our country, those who wish to be active as critics should equip themselves with helmet and armor.” finally return to its rightful place, and for architects to find a place of their own in this limbo we find ourselves in between the ‘then’ and the ‘now’. But then again, perhaps... if all those grand projects that local politicians have been announcing for so long, are actually realised, everything else will stop mattering and will be replaced by the production of new square meters that some will call architecture but that will never truly become architecture without the presence of healthy CRITICISM (!), and architecture will continue to remain the RICHEST ART WITH THE POOREST CRITICISM. If we finally started seeing “architectural criticism as a philosophy of architecture”, as Benedetto Croce saw it, we could open a whole new chapter, one entitled "ON ARCHITECTURE".

29

КАМЕНЗИНД


ЗЕНИТ У ZENIT УСПОНУ: RISING: Повратак балканској авангарди1

Return to a Balkan Avant-Garde

Маријета Божовић, Универзитет Јејл, САД

By Marijeta Bozovic, Yale University The last five years have seen an explosion of interest in what, by all respects, should be a small and forgotten avantgarde publication. The experimental magazine Zenit (1921–1926) was the output of a tiny core group of Serbs working initially in Zagreb in the early twenties, and in the country then known as the Kingdom—not yet of Yugoslavia—but of Serbs, Croats, and Slovenes. Such circumstances hardly predict a revival nearly a century later. Yet within the last decade, Belgrade and Zagreb have released rival catalogues of the complete issues of Zenit, alongside an impressive and expensive complete facsimile reprint of the magazines for collectors. Recently, the National Library of Serbia has made the complete set available online. The Ubu Gallery in New York City faithfully collects the original issues. Whence the resurgent interest? The titles alone of these recent articles speak volumes: “Croatia has an AvantGarde!”2 claims one headline. Another

У последњих пет година дошло је до експлозије интересовања за један по свим аспектима мали, заборављени часопис авангарде. Експериментални часопис Зенит (1921-1926) представљао је израз мале групе уметника из Србије која је почетком двадесетих година деловала у Загребу, у заједничкој Краљевини која се тада још увек није звала Југославија већ Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. У датим околностима, тешко да је ико могао да замисли да ће такав часопис скоро читав век касније доживети своју обнову. А ето, у последњих десет година и Београд и Загреб паралелно су објавили каталоге сабраних бројева Зенита, као и скупа, комплетна факсимил репринт издања Зенита, репрезентативног изгледа, намењена колекционарима. Народна библиотека Србије их је недавно у комплету поставила и на Интернет. За то време, галерија Иби у Њујорку (Ubu Gallery) вредно сакупља оригинале. Откуда оволико поновно интересовање? Наслови су гласни: „Хрватска има авангарду!” 2 , узвикује један. Други

1 A longer version of this article was originally published in Radmila Gorup, ed. After Yugoslavia: The Cultural Spaces of a Vanished Land (Stanford University Press, 2013), 135146.

1 Дужа верзија чланка објављена је у: Radmila Gorup, ed., After Yugoslavia: The Cultural Spaces of a Vanished Land („После Југославије: Културни простори ишчезле земље”), Stanford University Press, 2013., стр. 135-146.

2 Miroslav Zec, “Hrvatska ima svoju avangardu”; roundtable in conjunction with the exhibition “Avangardne tendencije u hrvatskoj umetnosti,” Novi list (Rijeka, 25 April 2007): 19. The same text has been published in Glas Istre (25 April 2007): 36.

2 Мирослав Зец, „Хрватска има своју авангарду”; округли сто у оквиру изложбе „Авангардне тенденције у хрватској уметности,” Нови лист (Ријека, 25. април 2007.): 19. Исти текст објављен је и у Гласу Истре (25. април 2007.): 36. CAMENZIND

1

30


подсећа на „Виталност авангардне уметности”3 , а трећи прославља „Осам и по деценија од настанка Зенита и зенитизма” 4 . У Београду се часопис Зенит и активности око њега описују као „Загребачки интермецо београдске авангарде”. Познаваоцима прилика у земљама бивше Југославије, и њиховог међусобног ривалства, овакво унакрсно национално својатање није ништа необично. Међутим, оволико интересовање за један маргинални, национално неопредељени авангардни часопис само по себи најављује промену ветрова. Да анализирамо поближе овај нагли пораст заинтересованости за танки часопис чија је примарна намера била да једном месечно прави провокације. Коме је потребна авангарда са маргине? Коме је потребна традиција авангарде? И, што је најзанимљивије, због чега су земље бивше Југославије толико заинтересоване да баш сада исту оживе? Часопис Зенит чинили су есеји, песме и манифести на два писма, латиничном и ћириличном, на неколико језика, међу којима и на есперанту, разна дела авангардне уметности, и револуционарне активности, а представљали су групни експеримент на чијем је челу стајао Љубомир Мицић, Андре Бретон покрета. Број чланова покрета се са сваком новом свађом полако смањивао, а на крају су Љубомира Мицића изгледа могли да трпе још само његов брат, Бранко Ве (од Вергилије) Пољански и супруга Анушка (псеудоним Нина-Нај). У сваком случају, зенитисти су пуних шест година састављали речи и слике на јефтином штампарском материјалу и јавно се декларисали као локалн авангарда.

proclaims “The Vitality of Avant-Gard Art,”3 and yet another more enigmatically celebrates “8 decades since the Foundation of Zenit and Zenitism.”4 Meanwhile, a Belgrade publication sums up the work produced in and around Zenit as the “Zagreb intermezzo of the Serbian avant-garde.” Given the context of post-Yugoslav spaces and regional rivalries, there is nothing unusual in this interweaving of national claims. However, the very interest in a marginal, nationally slippery avant-garde publication such as Zenit signals something of a sea change. I propose to examine this marked and sudden return of interest in a slim journal originally conceived

3 Барбара Вујановић, “Виталност авангардне умјетности,” Вјесник (Загреб, 18. мај 2007.): 15.

3 Barbara Vujanovic, “Vitalnost avangardne umjetnosti,” Vjesnik (Zagreb, 18 May 2007): 15.

4 Васо Милинчевић, “Осам и по деценија од настанка ‘Зенита’ и зенитизма,” Вечерње новости (Београд), 53, „Културни додатак” (6. септембар 2006.): 6.

4 Vaso Milincevic, “Osam i po decenija od nastanka ‘Zenita’ i zenitizma,” Vecernje novosti (Belgrade) 53, Supplement “Kultura” (6 September 2006): 6. 31

КАМЕНЗИНД


of as a monthly provocation. Who needs a marginal avant-garde? Who needs a tradition of the avant-garde, even more curiously; and why might these postYugoslav spaces, in the current critical parlance, be so interested in reviving this one? The Zenit journals were collections of essays, poems, and manifestos in two alphabets and a handful of languages, including Esperanto; avant-garde art objects; revolutionary events; and a collective experiment headed by Liubomir Micic, the group’s André Breton. The collective grew still smaller with each quarrel: by the end, one suspects that only Micic’s brother, Branko Ve (or Virgil) Poljanski, and wife Anuska (pseudonym Nina-Naj) could stand him. But for almost six years, the Zenitisti glued together word and image on cheap press, declared themselves the local avant-garde. In 1921, the new kingdom was stretching fledgling wings towards the west, but these Zagreb troublemakers looked elsewhere for inspiration. “I am the brother of Raskolnikov!” claims the title of one manifesto. The motto provokes: “Balkanize the world!” Yugoslavia was born out of Ottoman and Austro-Hungarian wreckage, and from the nightmare of World War I. As Misko Suvakovic reminds us, “All the transcendent political models of the late nineteenth and twentieth centuries were part of the Yugoslav rise and fall,” including, as he puts it, “bourgeois national capitalism and liberal capitalist fascism, nationalism and revolutionary communism, Stalinism, real socialism, self-governing socialism, post-socialist patriotism, and transitional post-

У 1921. години, нова краљевина ширила је своја млада крила ка западу, али су ови провокатори из Загреба тражили инспирацију на другој страни. „Ја сам Раскољниковљев брат!” узвикује наслов једног прогласа. А други слоган провоцира: „Извршимо балканизацију света!” Краљевина Југославија никла је из ужаса Првог светског рата, распадом отоманског и аустроугарског царства. У својој књизи о југословенским авангардним покретима, Мишко Шуваковић подсећа: „Сви политички модели с краја деветнаестог и почетка двадесетог века били су присутни у успону и паду Југославије, као што су буржоаски национални капитализам, либералнокапиталистички фашизам, национализам, револуционарни комунизам, стаљинизам, реал-социјализам, самоуправљачки социјализам, пост-социјалистички патриотизам, и транзицијски пост-

CAMENZIND

32


socialism.”5 That alone should make the region worthy of study and critical attention: the rise and fall of Yugoslavia encapsulates much of the twentieth century’s bloodshed, ideological struggle, and idealism. One of Zenit’s first manifestos opens as follows:

социјалистизам.”5 Ово је само по себи довољно да цео регион завреди пажњу науке и критике: успон и пад Југославије обухвата сва крвопролића, идеолошка превирања и идеализам двадесетог века у малом. Један од првих прогласа Зенита гласи: „Нека улазак у трећу деценију двадесетог века буде борба за хуманост путем уметности.” 6 Могло би се рећи да је југословенска авангарда била осуђена на пропаст и пре свог зачетка. У капиталистичком систему између два светска рата, провокације овог типа представљале су израз маргинализоване екстремне левице; а после Другог светског рата и трансформације Југославије у социјалистичку државу, сматрани су изразима западне буржоаске или грађанске декаденције, космополитенством и политичком субверзијом.7 Мицић је ипак 1921. године покушао да малтене сам створи овакав покрет и озбиљан појам „балканске авангарде”. Струје тог типа биле су карактеристичне за тадашњи тренутак у европској култури, тренутак који су Мицић и његови сарадници потпуно присвојили стварајући сопствени покрет у новооформљеној држави. Група Зенит деловала је из позиције на маргини других авангардних покрета и користила предности релативне културне

Let our entrance into the third decade of the twentieth century be a fight for humanity, through Art.6 Arguably, this avant-garde was doomed before it began. In interwar capitalism, such provocations represented the marginalized far left; after World War II and Yugoslavia’s metamorphosis into a socialist state, they would be treated as “extreme expressions of Western bourgeois or civilian decadence, cosmopolitanism, and political subversion.”7 Yet in 1921, Micic tried almost singlehandedly to launch a movement and to introduce “Balkan avant-garde” as a serious term. It was a moment in European culture defined by such projects, but one that Micic and his colleagues, in their newly pieced-together country, took as entirely theirs. The Zenit group worked from their position on the margin of other avant-gardes, and took advantage of their relative cultural “youth”: from scraps of Nietzsche, Rus-

5 Мишко Шуваковић, „Немогуће историје,”: Impossible Histories: Historical Avant-gardes, Neo-avantgardes, and Post-avant-gardes in Yugoslavia, 1918-1991 („Немогуће историје: историјски авангардни, неоавангардни и поставангардни покрети у Јуославији 1918-1991”), Дубравка Ђурић и Мишко Шуваковић (Cambridge, MA: MIT Press, 2003.), 3.

5 Misko Suvakovic, “Impossible Histories,” in Impossible Histories: Historical Avant-gardes, Neo-avant-gardes, and Post-avant-gardes in Yugoslavia, 1918-1991, ed. Dubravka Djuric and Misko Suvakovic (Cambridge, MA: MIT Press, 2003), 3. 6 Zenit, no. 1.

6 Зенит, бр. 1.

7 Suvakovic, “Impossible Histories,” 5. This excellent introduction contextualizes Zenit visà-vis its political moment and later movements. See also Zenit i avangarda 20ih godina (Belgrade: Narodni muzej-Institut za knjizevnost i umetnost, Feb.-Mar. 1893) for an eloquent summary of Zenit chronology, 13-31.

7 Шуваковић, „Немогуће историје”, 5. Овај одличан увод ставља Зенит и касније покрете у контекст политичког тренутка. Видети и: Зенит и авангарда 20их година (Београд: Народни музеј-Институт за књижевност и уметност, феб.-мар. 1893) за исцрпан резиме хронологије Зенита, 13-31. 33

КАМЕНЗИНД


sian modernism in all its forms, expressionism, futurism, Dadaism, and constructivism, the Zenitists built the Balkan barbarogenius. Journals were the medium for the Yugoslav avant-garde: The basics of the history of the Yugoslav avant-garde from 1921 to 1932 are defined by the magazines…These magazines were not only literary works or literary mediators (communicators) with a specific art typography, but intertextual and interpictorial experimental creations forming an avant-garde model of textual visual expression.8

„младости”: зенитисти су „балканског барбарогенија” саставили од делова Ничеа, руског модернизма у свим његовим облицима, експресионизма, футуризма, дадаизма, и конструктивизма. Новине су југословенској авангарди биле главни медиј изражавања: „Историју југословенске авангарде од 1921. до 1932. обележили су часописи... Ти часописи нису били само књижевна дела књижевних медијатора (комуникатора) са специфичном уметничком типографијом, већ су били интер-текстуалне и интерликовне експерименталне креације које су формирале авангардни модел вербално-визуелног израза.” 8 Соња Бриски Узелац додаје и да су часописи имали ширу улогу од те да само „преносе” књижевна дела и да им додају декоративну или ликовну компоненту или илустрацију: они су преузимали улогу најосновнијег медијума, фундаменталног простора, и представљали материјализацију инвазије авангарде на уметност као институцију. 9 Додатна улога коју не треба заборавити била је она друштвена: ови часописи служили су као систем комуникације за уметнички свет, пре свега комуникације међу уметницима самима, али и шире, између културних центара. Те везе стварале су терен за формирање читавог

Sonja Briski Uzelac adds that magazines did more than “transmit” literary works or even add a decorative or illustrative visual component: they “assumed the function of an elementary medium, a fundamental space, and material avantgarde invasion of the institution of art.”9 An added and not to be underestimated benefit was social: these publications provided a “communication system of art, primarily among artists but more broadly among the cultural centers… These ties created the basis for an entire artistic archipelago.”10 For readers and participants alike, serial publications served as a kind of social network. Today and for similar reasons, experimental art magazines, often wildly reinvented and in electronic form, have never seemed more relevant. The imper-

8 Ибид., 20. 9 Соња Бриски Узелац, Visual Arts in the Avant-gardes Between the Two Wars („Ликовна уметност у покрету авангарде у периоду између два рата”) у : Немогуће историје, 133. Видети и: Ирина Суботић, „Визуална култура часописа Зенит и Зенитових издања,” у: Зенит: 1921-1926 каталог, 45.

8 Ibid., 20. 9 Sonja Briski Uzelac, “Visual Arts in the Avant-gardes Between the Two Wars,” in Impossible Histories, 133. See also Irina Subotic, “Vizualna kultura casopisa Zenit i Zenitovih izdanja,” in Zenit: 1921-1926 katalog, 45. 10 Darko Simicic, “From Zenit to Mental Space: Avant-garde, Neo-avant-garde, and Post-avant-garde Magazines and Books in Yugoslavia, 1921-1987,” in Impossible Histories, 295.

CAMENZIND

34


fection and vitality of serial publication, the compromise of art pieced together by group effort, suggests an aesthetic increasingly our own.11 What is striking about Zenit as a particular example of the avant-garde assault on barriers is that it presents such a conscious reach for a new art form. The paradoxically local and international issues, with their increasing breakdown between visual and semantic uses of text, as well as between the roles of poet, organizer, and revolutionary, show the formal manifestations of a progressive art in the very process of becoming. The peculiar solution towards which Zenit aspired was not at this point a “greater Serbian,” but a cobbled-together Esperanto. The issues contain a veritable Babel of languages, with most poetry published in the original, and nearly always include pieces in both Latin and Cyrillic alphabets. In recent years, post-Yugoslav nations have used translation as a divisive tool, for example insisting on the presence of simultaneous translators from Croatian into Serbian at political events, or on subtitles for regional films.12 By contrast, the lack of translation in these early Zenit journals suggests a radical unity through implied mutual comprehensibility. Zenit issued a cry of support for actual Esperanto—and for the figurative Esperanto of an increasingly visual language, whether experienced as modern hieroglyphics or as a magazine mimicry of film.

једног уметничког архипелага.10 Како за читаоце тако и за сараднике, ови часописи имали су функцију друштвених мрежа. Управо из сличних разлога, експериментални уметнички часописи који често дивље ничу у електронској форми, изгледа никада нису имали већу важност него данас. Несавршеност оваквих часописа, њихова животност, њихова групна уметност састављена од делова, указују на све личнију естетику. 11 Оно што је упечатљиво код Зенита као примера борбе авангарде против баријера је да он представља искорак ка новој уметничкој форми. Парадоксално локалног и међународног карактера, разбијањем на визуелну и семантичку употребу текста, као и поделом на песнике, организаторе, и револуционаре, он представља формални израз једне напредне уметности у процесу настајања. Карактеристично решење ка којем је Зенит тежио у датом тренутку није било стварање „проширеног српског језика” већ једне слагалице попут есперанта. Издања Зенита била су вавилонска кула различитих језика. Већина песама објављивана је на изворном језику, а у скоро сваком броју било је чланака и на ћирилици и на латиници. Последњих година, народи бивше Југославије користе превођење као инструмент за стварање међусобне поделе. Примера ради, на политичким конференцијама се инсистира на 10 Дарко Шимичић, “From Zenit to Mental Space: Avant-garde, Neo-avant-garde, and Post-avant-garde Magazines and Books in Yugoslavia, 1921-1987,” („Од Зенита до менталног простора: авангардни, неоавангардни и поставангардни часописи и издања објављена у Југославији 1921-1987”) у Немогуће историје, 295.

11 In 2010, the X Initiative in Chelsea put on a provocative exhibit on the subject: “In Numbers: Serial Publications by Artists.” For another example, the contemporary magazine Bidoun is considered by some to be the most interesting cultural production emerging from and about the Middle East.

11 2010. године, Иницијатива X у Челсију у Енглеској поставила је изложбу под називом: “In Numbers: Serial Publications by Artists” („Изражено бројевима: серијске публикације које су објавили уметници”) Као још један пример, савремени часопис Бидоун неки сматрају најинтересантнијом продукцијом културе са и који се тиче Блиског истока.

12 See Tomislav Longinovic, “Post-Yugoslav Emergence and the Creation of Difference” in After Yugoslavia, 149-159. 35

КАМЕНЗИНД


To return to an earlier question: who needs a tradition of the avant-garde? Many recent publications in the postYugoslav countries and abroad almost instinctively compare historical avantgarde experiments with contemporary art practices. Audiences and critics alike sense continuity between early Dada shock art and the more recent work of someone like Marina Abramovic, perhaps the most famous performance artist in the world today. The contemporary art praxes that are attracting the most attention, be it in the medium of film, in video or performance art, in new journals, or in various online incarnations, are opening the region up to international discourses and finding global relevance. It is precisely the work of artists such as Abramovic, with her unapologetic post-Yugoslav identity, unflinching gaze at a history of violence, and resulting international significance, that to me continues most in the spirit of the early Zenit radicalism. And that spirit has never felt more modern.

симултаном превођењу са хрватског на спски или обрнуто, а приликом приказивања филмова из региона, стављају се титлови.12 У Зениту, потпуно супротно, није било превода, како би се нагласило радикално јединство и међусобно разумевање. Зенит је био узвик подршке тада актуелном есперанту – а уједно је и сам био врста метафоричког есперанта, визуелно појачаног језика, манифестованог било путем модерних хијероглифа било кроз мимикрију филма. Али вратимо се нашем питању: коме је потребна традиција авангарде? Бројне публикације које се објављују у земљама бивше Југославије и шире, инстинктивно пореде некадашња авангардна експериментисања са савременим уметничким деловањем. И публика и критичари препознају континуитет између раних дада-шок радова и савремених радова, на пример Марине Абрамовић, можда најпознатијег светског уметника перформанса данашњице. Данашња уметничка активност која привлачи највише пажње, било да је у питању филм као медиј, видео-арт, или перформанс, у новим часописима или разним онлајн инкарнацијама, отвара регион ка међународним дискурсима и ка проналажењу његове глобалне релевантности. Стога сматрам да су управо радови уметника као што је Марина Абрамовић, са својим неапологетским идентитетом бивше југословенке и освртом на историју насиља од међународног значаја, најближи духу раног радикализма Зенита. Духу који данас више него икада делује савремено.

Adapted from AFTER YUGOSLAVIA: THE CULTURAL SPACES OF A VANISHED LAND edited Radmila Gorup. Copyright © 2013. All rights reserved. With the permission of Stanford University Press.

12 видети: Томислав Лонгиновић, “Post-Yugoslav Emergence and the Creation of Difference” („Појава и креирање разлика у земљама бивше Југославије”) у: Афтер Yугославиа (После Југославије), 149-159. CAMENZIND

36


37

КАМЕНЗИНД


CAMENZIND

38


the dominant present, the symbol of its essence. We see thus that movement is the exponent of life; the entirety of movement means stability, i.e. universal life. Man, as well, must thank the power of movement for his survival. Filled with forces of motion, he became able to live and was moreover placed as a moving force among forces moving outside him. We see an incessant struggle inside this human organism between physical and mental forces, for a ‘normal state’, for balance that means life, like we see constant struggle between revolutions and counterrevolutions for social balance. Our time is a period of liberated and crazy movements. The man of our time is a desperate man. The art of today’s man is dynamic art. It is a movement, sometimes a reaction against a movement, and sometimes a movement for the sake of itself. This art’s phase was first introduced by futurism, as a feeling of life, then saw its continuation in the enhanced aesthetical demands of suprematism, and finally continued to live in the ‘Proun’ as an aggressive, belligerent art, a force eager to conquer. In all these artistic tendencies, everything still exists because of movement; art’s laws of colors and forms are laws of movement, movement being a factor of creation, not creation itself. Analysis instead of synthesis. However, art is creation, it is the synthesis of constructive movement, a new balance in the great dynamics of life, a testimony that we exist here, with our free will and feeling secure to produce a new, stable point. The artistic movement that set out to find that point is cubism. Cubism got lost in its own doctrine of composition, but it yielded the fundamentals of plastic consciousness, and the architectonic feeling of the new man. While futurism discovered motion as the element that feeds life, and ‘Proun’ discovered

The Architecture of the

IMAGE by Lajos KASSAK, originally published in ZENIT magazine No 6, in 1923.

Movement means life. Life’s perpetual movement mirrors the eternal cycle of renewing creation and sustaining balance. Because, ultimately, the eternal movement of life does not imply an array of moves, but the state caused by the constructive movement of world forces, of perpetually renewed, hence eternal, permanency¬. Each living construction or organization where internal movements of its force are for whatever reason hindered becomes lifeless; it loses 39

КАМЕНЗИНД


the constructiveness of motion, cubism represented the possibility of stability and pointed to a new architecture. An architecture based on constructive foundations, a synthetic opportunity for an artistic search of today’s time. The fighting for new. constructive architecture has expanded in two directions: through space and on surface. The former being the art of building, the latter the architecture of image. Suprematism is the last letter in the last word in painting. And, using the driving force of ‘Proun’, the architecture of the image is attempting its first steps towards architecture, as the only constructive-collective art, real and spiritual. The power of the architecture of the image, as well as of life itself, is provided by movement. On the other hand, that power itself is a result of movement, and represents stability. That is why, henceforward, contemplating the architecture of the image, I do not see problems of materials, forms, or colors, so predominant in all searching arts; I see the beginning of a new synthetic art. The architecture of the image is among the first to document the fact that today’s man, having been worn out in battles, has regained his feeling of security, and seeks to firmly establish his objectified world view, expressed in colors and forms, with the help of primitive art.

CAMENZIND

40


ТРЕЋИ БЕОГРАД THIRD BELGRADE као ментални и физички as a mental and physical artistic space простор уметности Селман Тртовац

by Selman Trtovac

Трећи Београд је мисаони и физички простор, уметничка задруга и практична имплементација одређене стратегије понашања групе савремених уметника из Београда. Она се ментално надовезује на тезу Алана Бадјуа о догађају као дефиницији аутономног утопијског простора, односно као пракси умрежавања савремености. Назив Трећи Београд је преузет из урбанистичке терминологије. Први Београд је старо градско језгро, Други Београд је Нови Београд, а Трећи Београд је део града на левој обали Дунава.

Third Belgrade is a mental and physical space, an art cooperative and a practical implementation of certain strategy of behavior of group of contemporary artists from Belgrade. It builds on the Alan Badiou's thesis about the event as an definition of autonomous utopian space, or as a contemporary practice of networking. Third Belgrade is a name taken from Belgrade's urbanistic terminology. First Belgrade is the old part of city, second Belgrade is New Belgrade, Third Belgrade is a part of the city on the left bank of the Danube. 41

КАМЕНЗИНД


The physicl space consists of a gallery, club, library and residential premises in which lectures and workshops are held. The garden of the Third Belgrade is also designed as an open stage for the performances and other kind of artistic events. To understand the concept of the mental space of 3.BGD and the decision of this group of Belgrade-based artists to come together around a common strategy, we must briefly analyze the historical and political context in which contemporary art has evolved in recent decades, both locally and globally. The entire superstructure of the theory of art after the year 1972 is based on the

Физички простор 3.БГД-а се састоји од галерије као централне просторије, клуба, библиотеке и резиденцијалних просторија у којима ће се одржавати предавања и радионице. Двориште Трећег Београда је, такође, замишљено као отворена позорница за одвијање различитих уметничких дешавања. Да бисмо схватили разлоге за настанак менталног простора 3.БГД-а и одлуке групе уметника из Београда да се удруже око заједничке стратегије, морамо укратко анализирати историјски и политички контекст у коме се уметност развијала у последњих неколико деценија, локално и глобално.

CAMENZIND

42


thesis of Austrian philosopher Ludwig Wittgenstein that the work of art is a tautology. One of the key postmodern philosophers, Jean Francois Lyotard, in that sense, talks about post-modern art. Taking over Wittgenstein's thesis, he says that art can be based on a linguistic game. An American philosopher, Arthur Danto, has gone even further and set up the thesis of the death of art! Art has become marginal, lost its autonomy and importance, only functions as a signifying practice within the culture. This means that Art can function only in a particular context, as a discourse, it has turned into a kind of recycling industry, recycling ideas, forms and values. What we see and recognize as citation, appropriation, compilation, new readings, didactic art, pseudo-politically correct pseudo-art and patchwork ideas, frequently appear in exhibitions. These artistic practices have produced great confusion which is strongly corroborated by the corrupt art theorists and curators of major exhibitions. This kind of development of philosophical thinking in art and culture is conditioned by the nature of contemporary economic relations and the nature of the distribution of political and economic power. Building on the thesis of Michel Foucault and Gilles Deleuze, the philosophers Hart and Negri forward the notion that, within contemporary capitalism there is no fixed place of power - the power, and therefore the exploitation, is spread in a capillary fashion. In that way, the Marxist thesis of dialectics of use and exchange value is no longer current, that is, exploitation is society wide! In this sense, the German philosopher Herbert Marcuse has revised the traditional definition of totalitarianism: to him, it is not only forceful coordination and management of society, but also an economic and technological coordination

Целокупна надградња теорије уметности после 1972. године базира се на тези аустријског филозофа Лудвига Витгенштајна да је уметничко дело таутологија! Један од кључних филозофа постмодерне Жан Франсоа Лиотар, у том смислу, говори о уметности постмодерне. Преузимајући тезу Витгенштајна, он каже да се уметност може базирати на језичкој игри. Амерички филозоф Артур Данто је отишао још даље и поставио тезу о смрти уметности! Уметност је постала маргинална, изгубила је своју аутономију и значај, функционише само као означитељска пракса у оквиру културе. То значи да она функционише само у одређеном контексту, као дискурс, она се претворила у један облик индустрије отпада, рециклирајући идеје, форме и вредности. Оно што видимо и препознајемо као цитирање, апропријацију, компилацију, ново читање, општа места, диктирану тематску уметност, политички псеудо-коректну псеудо-уметност, пачворк (patchwork) - честе су појаве на изложбама. Те уметничке праксе произвеле су велику конфузију чему су свесрдно допринели корумпирани теоретичари уметности и куратори великих изложби. Такав развој филозофског мишљења у уметности и култури је условљен карактером савремених економских односа и карактером расподеле политичке и економске моћи. Ослањајући се на тезе Мишела Фукоа, односно Жила Делеза, филозофи Харт и Негри су изнели претпоставку да унутар савременог капитализма не постоји фиксно место моћи – моћ се, а самим тим и експлоатација, распростире капиларно. На тај начин, марксистичка дијалектика употребне и разменске вредности није више актуелна, односно експлоатација заузима читаво друштвено подручје! У том смислу, немачки филозоф Херберт 43

КАМЕНЗИНД


which operates through the process of managing and handling needs. These are, therefore, false needs! For the artists of 3.BGD the question arose of what the role of the artist can be, or what they must do! What does an individual artist do for the others? Here we come to the reasons for clustering, networking, creation of new structures on the art scene and a new or different mental space in art and culture in general. This thinking about artistic strategy relates to how the artist creates a new space, where this space is located and what the prospects for that space are! We come to the question of utopia, which is an existential question for us. Utopia today is, in the words of the philosopher Fredrik Jameson, a representation of social contradictions and an attempt to define the enclave (social differentiation) within the social space. Jameson sees utopia in the context of a "positive" role it can play in a culture, in terms of the representation of totality - building upon Marx, he understands the social role of art in the context of resistance of postmodern fragmentation that affects all segments of life within late capitalistic society; Art to him is precisely the element that could restore the lost category of totality. Such thinking is essentially the position of the Third Belgrade regarding the mental space for art.

Маркузе је ревидирао традиционалну дефиницију тоталитаризма: он за њега не значи само насилну координацију и управљање друштвом већ и економскотехнолошку координацију која делује кроз процес управљања и манипулисања потребама. У питању су, дакле, лажне потребе! За уметнике 3.БГД-а се поставило питање шта један уметник може, односно шта би морао да ради! Шта уметник појединац ради за друге? Овде долазимо до разлога за груписање, умрежавање, стварање нових структура на уметничкој сцени, једног новог или другачијег менталног простора у уметности, односно у култури уопште. Тај део размишљања о уметничкој стратегији се односи на питање како да уметник освоји један нови простор, где се тај простор налази и које су му перспективе! Ту долазимо до питања могуће утопије које је једно егзистенцијално питање. Утопија је, по речима филозофа Фредрика Џејмсона, репрезентација друштвених контрадикторности и покушај дефинисања енклаве (социјалне диференцијације) унутар друштвеног простора. Џејмсон утопију сагледава у контексту “позитивне“ улоге културе у погледу репрезентације тоталитета – надовезујући се на Маркса, он разуме друштвену улогу уметности у контексту отпора постмодерној фрагметарности која је захватила све сегмете живота унутар познокапиталистичког друштва, уметност је за њега управо елемент који може да обнови изгубљену категорију тоталитета. Такво размишљање представља у основи и позицију Трећег Београда везано за уметнички ментални простор.

CAMENZIND

44


ГЕНТРИФИКАЦИЈА савске обале у центру Београда или гоњење слонова

GENTRIFICATION

Борис Бојић

by Boris Bojic

Грађевински преступи по центру Београда, пресвучени и паковани у стаклене растере, вероватно реферирајући на модерност, чија се геометрија током година, уз помаке у технологији и уз славље, полако ослобађа правоуглих тврдњи, добијајући и вијугаве елементе, сведоче, али не приповедају. Да ли је то можда нека ванвременска архитектонска игра пропорцијама коју нешколовано око не може да разуме, попут радова Баухауса или су то можда некакви конструктивистички цитати? Не, то су економски објекти, који могу да стоје било где и немају никакав визуелни rai-

The construction crimes visible in the buildings of downtown Belgrade are many. Upholstered in grided glas façades -no doubt in an attempt to evoke modernity - their geometry is a departure from those rectangular statements so prevalent for years and, thanks to technological advances, we even see some curving lines. These buildings may be a testament of their time and yet the have no stories to tell. Are they some timeless architectural play with proportions, incomprehensible to an unschooled eye, comparable to the works of the Bauhaus movement? Or are they

of the Sava Riverbank in Downtown Belgrade or Elephant Driving

45

КАМЕНЗИНД


CAMENZIND

46


perhaps reminiscent of constructivism? No such thing, they are just commercial buildings that could stand anywhere and have no visual raison d' être. After another of these buildings is errected one hopes that the fashion has finally passed and that our eyes will no longer have to witness yet another new example of this dishonest profiteering. Sadly, soon enough, another such building rises from the ground, which, together with all the previous ones, we’ll be forced to look at until the end of our lives, left to seek comfort in our memories of downtown Belgrade as it once was. Today, any architect without imagination will give you that commonplace, yet widely accepted excuse for the use of glass grid façades, an excuse someone thought of once and which everyone else has been using ever since, namely that glass façades allegedly do not interfere with the existing urban landscape because they reflect historical edifices around them. You might also hear it repeated by those poor interns in architecture studios who also accept when the architect they prostitute themselves to just for an extra line in their CV puts their own signature on the bottom of a project idea that was actually their interns. Laymen might ask, in their quest to understand this, ‘why exactly do we need the equestrian statue of Prince Mihailo or the Terazije fountain reflected in the opposite façade?’ or even ‘what exaclty will we be looking at in the future when glass façades simply start reflecting - other glass façades?’ The laws regulating the protection of buildings of historical importance in Belgrade seem to act as mattress springs: they are there only to subtly dampen the impact of the destruction of what is old. If an immense drama is created over historical façade ornamentations falling down on the sidewalk,

son d'être. И док се надамо да је та мода прошла, да наше око можда неће морати да гледа нова сведочења профитерске несавесности, ниче следеће, које ћемо, као и сва претходна, морати доживотно да гледамо, тешећи се сећањима на град - као ужи центар. Иначе сад већ опште популарног, а еклатантно популистичког објашњења растеризованих стаклених фасада, којег се неко једног дана био досетио, како оне не ремете урбани пејсаж, јер верно рефлектују околна историјска здања, латиће се данас сваки недомишљати архитекта, тј. његови сироти проституирајући практиканти за још један ред у својим биографијама, а са његовим потписом у подножју пројекта. Лаик би пожелео да то све боље схвати, па би можда питао: "Шта ће нам рефлектовани Коњ или једна рефлектована Теразијска чесма у наспрамној фасади?", или, "У шта ћемо ускоро гледати, када стакло буде рефлектовало стакло?" Закони о заштити историјски релевантних објеката у Београду чине се као некакви федери: ту су да неминовно рушење старог због опасности од обрушавања тек мало пригуше, како нам га не би било много жао услед силне драматике падања фасадне орнаментике на тротоар. "Све ново" је пулс времена, или нови "нови романтизам"; нека буде и лоше, само да није старо. Ако мора да буде старо, онда као неутилитарни сувенир. То нам обезбеђује дистанцу од самих себе; задржан и ревитализован део спољне љуске са новом наменом, где ничеовско „лажно је вредније од правог“ перфектно налази примену; нешто попут филмског сета – банално инсценирана, култивисана, афектирана и често невешто подражавана старина. Београд постаје место немиличне и несистематске екскавације аутентичног, попут уклањања болесног и некротичног ткива.

47

КАМЕНЗИНД


the citizens might feel less sorry about the allegedly inevitable tearing down of a building on the pretext that it presents a risk of collapse. ‘Let everything be new!’, this slogan reflects l’esprit du temps; it’s a new‘new romanticism’. Never mind if the new building is ugly and low-quality, as long as it is not old. If something from a bygone age really must be conserved, then we’ll make a purposeless souvenir of it. This should provide us with enough room to distance ourselves; a part of the outer shell is therefore preserved, revitalized and given a new purpose. Nietzsche’s maxim ’the false has more value than the real’ is perfectly applicable here. This vista begins to resemble a film set – predictably staged, artificial, overdramatized, in many parts just clumsy imitations of antiques. Belgrade has been transformed into a site of relentless and unsystematic eradication of everything that was authentic, as when one removes diseased and necrotic tissue from a body. Neither we, the citizens of Belgrade, nor residents of any other city for that matter, can ever be considered citizens of the world just because we live in an urban environment. That is not because Serbia, or any other part of the world, would not like to accomodate it, but rather because the term ‘citizen of the world’ simply does not work as a plural. Every person has the possibility of becoming a cosmopolitan on their own. But, don’t be fooled, you will not achieve it by booking a 2-week all-included tourist trip to Hong Kong, Dubai or some other big-bang techno-Mecca. One cannot become a citizen of the world just by travelling, nor can one tourist visit serve as a lesson on how to build Belgrade. The population of Belgrade, similar to that of other cities, has always embraced a variety of passersby and

Ми, београђани, као ни житељи било којег другог града никада нећемо постати грађани света тек живећи у урбаној средини, не зато што то ово или неко друго поднебље не омогућава, него зато што тај израз не функционише као плурал. Појединац додуше то сигурно може постати. Али, нека не завара двонедељни паушални аранжман у Хонг Конгу, Дубаију или у неким другим биг-бенг техно-мекама. Грађанин света се не постаје путовањима, нити она могу бити лекције о томе како градити Београд. Београђани, као и други људи, који живе у градовима, одувек су били мешавина разних пролазника и досељеника: од трајно пубертирајућег, нихилистичког и циничког вредновања света, преко паланачког опортунизма и ксенофобије или левантинске CAMENZIND

48


ритуалске гостољубивости и жеље да се ближњем угоди, до геоцентричне псеудоаристократије, аутистичности или наивног обескорењеног помодарства налик једнодневним мушицама. Сви градови на свету могу да се похвале оваквим и сличним микстурама, али, кулинарски поједностављено речено, мера је пресудна и уникатна карактеристика сваког од њих. Београђанска микстура 20-тог века претрпела је многе сметње, прекиде и прекретнице, чија је даља обимна генеза у многоме деконцентрисала и децентрирала културалне скице и тежње. И док су се државе сада већ древног источног блока уз вртоглавицу и мучнину довијале како да, каскајући за узусом и хабитусом запада, синтетичким путем плаузибилно материјализују педесет година недостајућих капиталистичких искустава у својим комунизмом оптерећеним идентитетима - на добош са аутентичношћу, Београдом, који је тада у вишегодишњем ембаргу, тек корачају полицијски кордони који млате изгладнели, незадовољан и полулуд народ као волове у купусу, не би ли их научили понизности у диктатури, а услед несташице хране и хлеба у граду, београдски глумци гостујући у телевизијским емисијама размењују рецепте за најјефтиније тесто које се најбоље диже и дискутују о томе, смејући се свом јаду, да ли у проју ставити и по коју коцкицу сланине, како би ситост дуже трајала. Задатак једног друштва, само десетак година касније након таквих и многих других искустава и стављања на пробе, је да схвати и критички се постави према надирућој гентрификацији.

newcomers with an array of different lifestyles: those perpetually procrastinating adolescence, those with a nihilist, cynical Weltanschauung, provincial opportunists, xenophobes, folk displaying a Levantine ritual hospitality and desire to please their neighbor, the geocentric pseudo-aristocrats, those just detached from the world, the naive fashion victims drawn to the style of the day like mayflies, etc. All cities in the world can boast of such similar compounds, but, put in simple cookery terms, measure is crucial to the unique flavor of each and every one. This unique mixture of Belgrade’s has seen many disturbances, interruptions, and turning points during the 20th century. The evolution of these problems greatly disrupted and diminished cultural plans and aspirations. And while the states of the now ancient former Eastern Bloc were already vertiginously pursuing ad nauseam the mores and habits of the West, devising ever new ways to artificially yet plausibly materialize fifty years of capitalist experience missing from their communismburdened identities – by destroying the last bits of their own authenticity, police squads were still exerting violence on the city of Belgrade over its starved, discontented and half-mad citizens, battering them like animals so as to teach them humility under a dictatorship. As food and bread became scarce in the city due to the year-long international economic embargo imposed on Serbia, TV shows aired in which Belgradian actors would share recipes on how to make the most voluminous dough with the cheapest ingredients. Laughing at their own misery, they discussed whether one should add small pieces of bacon to the corn bread in order to stay satiated for longer. Fifteen years after these and many other experiences and trials,

Менталитети су велики, тешки, троми и спори. Иако касно, па већ и посткапиталистички продукт, у првој деценији 21-ог века, деценији своје нарочите експанзије, гентрификација не наилази на одобрење ни сада већ нешто 49

КАМЕНЗИНД


it is imperitive that this society realize what the advancement of gentrification means and to critically position itself in relation to it.

старијих послератних генерација које су рођене и расле у капиталистичким уређењима западних земаља. Чак и они желе да од гентрификације сачувају или да сами креирају зелене прилазе рекама у центрима градова; не желе скупоцене докове у хрому и тиковини; не желе да напусте клубове културе које су сами основали и склепали у, до још недавно, профитно потпуно неинтересантним и дезолатним четвртима, који управо захваљујући њима постижу статус култних уметничких четврти - не само захваљујући њима, као првој, него сада и њиховој деци, као другој генерацији. То су четврти где би сваки бохемиан буржуа солдат, ради титуле декадентности и својих, услед недостатка времена због рада за неког трговинског гиганта, неостварених уметничких афинитета, радо живео и био спреман добро да плати. Али авај, подови шкрипе и инсталације су старе, а улицама шетају обично одевени људи. Гентрификација таквима радо излази у сусрет, под нимало повољним финансијским условима својих грађевинских програма класно-тополошке гетоизације, али је и присиљена на компромисе наилазећи на отпор освешћених грађана.

Mentalities of nations are big, heavy, sluggish and slow. In the first decade of the 21st century, in the time of its most notable expansion, gentrification, albeit a product of the late or even post- capitalist era, was not a conscious strategy amongst the now slightly aging baby-boomer generation born and raised in the capitalist countries in the West. They too wanted to be spared from gentrification of a differerbt sort, and simply create their own piece of green land by the river banks in their city centers. They did not dream of expensive docks made of chrome and teak, and had no intention of abandoning culture clubs they had created and built from scratch in a period when those neighborhoods were completely desolate and unprofitable. It is thanks to them, the first generation, but also their children, being the second, that these are now reaching the status of cult artistic neighborhoods, and so, today, every bourgeois bohemian bobo, desperately trying to be seen as decadent, eager to satisfy an unfulfilled artistic affinity that had been hampered by a permanent lack of time caused by working long hours for an economic giant, gladly and readily pays a handsome amount just to settle in this kind of neighborhood. But, alas, the floors are creaking and the installations are old, and the only people seen in the streets are dressed so plainly. Gentrification promptly meets the needs of such individuals. Under unfavorable financial conditions, its construction programs induce territorial- and class- ghettoization. Although, when it encounters resistance among enlightened citizens,

Гентрификација оперише јако површно, баш попут света због којег и постоји. Штета је што она не налази место на ободу, него у срцу града и ниче на оно мало историјског што је Београду након силних рушења преостало.

CAMENZIND

50


gentrification, too, is forced to compromise. Meanwhile, we, the citizens of Belgrade, are trying to learn the customs of this new era. We ask ourselves, what is the proper way to greet someone now, should I do it sincerely or in a measured, business-like form? We are acquiring the habit of using planners and agendas, all of us who up until recently managed just fine to find enough time for everything, that is, until the fashion for being short of time finally reached Serbia as well. Gentrification operates on the surface, much like the world it exists for. And it is a pity it did not find a place somewhere in the outskirts to manifest. But no, it had to be in the heart of the city, and grow on top of the few historical sites we have that have survived repeated destruction, and thus bury those stories Belgrade could have still shared with its visitors for some time more. The purpose of gentrification is not to render Belgrade more beautiful, unique and amusing, but to make it more profitable and recognizably similar to other cities. If Belgrade will gain financial profit in the process, then at least we should hope that this poorly designed, elitist, money-wasting monster of gentrification would, together with its halfdigested excrement, eventually spit out a couple of by-products that would encourage the flourishing of arts and culture that would themselves become historical heritage one day. Unfortunately, it would probably just be in the form of easily digestible, light, clichéd products sold in bulk or by the measure, with an appropriate bar-code and an adornian approach to culture as to a lid on a garbage bin. Authenticity is undesirable. A phenomenon of nature, it is unplanned and un-

За то време ми, београђани, тек учимо како да се по новом међусобно поздрављамо: да ли срдачно или пак одмерено и пословно? Учимо да користимо планере и календаре, ми, који смо до недавно за све успевали да нађемо довољно времена, све док мода немања времена није коначно дошла и до нас. Гентрификација оперише јако површно, баш попут света због којег и постоји. Штета је што она не налази место на ободу, него у срцу града и ниче на оно мало историјског што је Београду након силних рушења преостало, као на причи коју би Београд посетиоцу могао о себи још да исприча. Њена сврха није да Београд учини лепшим и јединственијим или духовитијим, него профитабилнијим и сличнијим. Ако Београд може тиме да постане финансијски богатији, онда је барем надати се да ће лоше дизајнирани елитистички и расипнички монструм гентрификације у свом полусвареном екскременту избацити и по који нуспродукт, на којем ће моћи да буја уметност и култура као неко будуће историјско добро, али вероватно још само 51

КАМЕНЗИНД


controllable, and that is not good for the business. On the other hand, if we build something that looks like Las Vegas… or better yet, Skopje ... now that would make us some money. Building something unique, new and modern while respecting the existing spirit and mentality of the city – I’m all for it. I am also in favor of subsidizing the initiatives to preserve and foster old and rare artisan work, and to reconstruct old buildings in keeping with the city’s history. In the meantime, these glass grid façades of ours are now being replaced with new, tin-made ones. As for the explanation as to the exact aesthetical advantages of one over the other, I don’t think we can even stomach it.

као свима лако сварљив и неоптерећујућ типски производ на метар или на кило, са бар-кодом, à propos, адорновско о култури као поклопцу за ђубре. Аутентичност је непожељна. Она, као природна појава, је нешто непланско и неконтролисано, а то није добро. Нешто попут Лас Вегаса, заправо, попут Скопља... То доноси новац. Градити јединствено, ново и савремено уз респект духа и менталитета града – да. Очувати, неговати и субвенционисати старе и ретке занатске иницијативе, као и реконструисати старо уз респект историје града - опет, да. У међувремену стаклене замењују лименим растеризованим фасадама. Објашњење у вези са њиховим естетским предностима није за свачије уши.

CAMENZIND

52


Reading Architecture:

Како читати архитектуру:

БИГЗ-а BIGZ ДРУШТВЕНИ ПРОСТОР ЗГРАДЕ

THE SOCIAL SPACE OF THE

Марија Мартиновић

B U I L D I N G

*Истраживање објекта и разговори са корисницима: Марија Мартиновић и Неда Михић

* Exploration of the facility and interview with its users by: Marija Martinovic and Neda Mihic

У претходном издању часописа Камензинд зграда БИГЗ-а је анализирана кроз речник модерног покрета према чијим постулатима је настала. У контексту друштвених промена двадесетог века, зграда БИГЗ-а прошла је кроз значајне промене тако да је од монументалне палате Државне штампарије постала запуштени, мрачни гето. Ритам промена у архитектури зграде може се посматрати у зависности од ширег контекста промена власничких односа над самим објектом са једне стране, а са друге стране од начина коришћења, односно структуре корисника. Зграда је изграђена као Државна штампарија новоосноване краљевине СХС између два светска рата и задржала је свој статус издавачког предузећа током периода социјалистичке Југославије. Деведесетих година двадесетог века почињу промене у својинским односима, од друштвених ка приватним, и у том периоду издавачко предузеће БИГЗ полако пропада. У међувремену, вредност архитектуре саме зграде препозната је у стручној јавности, те је 1992. године, одлуком градског Завода за заштиту споменика културе у Београду, објекат проглашен за културно добро. Приватна фима је откупила зграду 2007. године, али је управа предузећа БИГЗ остала корисник дела просторија. Првобитни план да се зграда адаптира у хотел није до данас започет, а није изгледно да ће се то уопште догодити с обзиром да се

In the last issue of Kamenzind we analyzed the BIGZ (Beogradski grafickoizdavacki zavod = Belgrade Printing and Publishing Institute) building in relation to the principles of the modern movement during which it was erected. During the social upheaval of the last century the BIGZ building underwent significant transformations, from the gleaming monumental edifice of the State Printing House to a dark, neglected shell. The pattern of changes to its architecture can be understood by looking at the issues of its shifting ownership and how this affected the changes in its use and the nature and structure of its users. The building was initially constructed as the State Printing House of the newly proclaimed, Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes. Finished in 1940 it remained a publishing company throughout the socialist era. In the nineties, with the collapse of the socialist state, changes started taking place as the proprietorship of this and many buildings in the former Yugoslavia, shifted from state-owned to privateowned. It is in this period that the BIGZ publishing company began to fail. Si53

КАМЕНЗИНД


multaneous to this, the value of the architecture of the building itself received formal recognition among the expert public and was declared a cultural monument by the Institute for Protection of Monuments in 1992. A private company then bought the building in 2007, with the BIGZ company remaining as a tenant occupying part of the premises. The initial plan by the new owner to convert the building into a hotel has, as yet, not been realised and it doesn’t seem likely to ever happen, especially since there is now a luxury hotel being constructed on the neighbouring land. In the past years though, the BIGZ building has had something of a renewal, it is increasingly popular among the young for the clubs that have opened inside the building, but also because some parts of it are being inhabited by a growing community of artists.

на суседној парцели управо зида хотел високе категорије који је део познатог интернационалног ланца хотела. Данас је зграда БИГЗ-а позната углавном међу млађом популацијом и то пре свега по ноћним клубовима, али и по нејасном утиску да се тамо дешава нека врста сквотирања. Према дефиницији сквотирање је бесправно усељење у објекат или земљишни посед без дозволе власника и без плаћања кирије. То су најчешће напуштени објекти нерешеног власничког питања где се временом развије нека врста уметничког центра алтернативне културе. Међутим, у згради БИГЗ-а корисници просторија плаћају закуп управи предузећа БИГЗ и нема података о постојању бесправно усељених лица. Од деведесетих година двадесетог века, када је зграда заједно са предузећем престала да се одржава, почела је да се формира разнолика структура корисника којима лоши услови CAMENZIND

54


However, unlike the artist collectives that have taken over many similar postindustrial spaces the community here are not squatters but formal rent-paying occupants. By definition, squatting is the illegal entry of a building and subsequent occupying of those premises rent-free. The properties commonly inhabited this way are in most cases properties with unresolved ownership issues, where over time they become hubs for alternative communities of activists and artists. However, the users of the large spaces inside the BIGZ building do pay rent to the BIGZ company and no records exist of any illegal tenants. Since the nineties when the building, with the demise of the publishing company, stopped being maintained, a new form of user for this space arose, one that didn’t see the poor conditions inside the building as an obstacle. Thus, a number of different private companies moved into the building, using the former printing house offices primarily as a storage facility. Soon after this the BIGZ building was discovered by creative practitioners in their search for affordable space for rehearsal studios and art ateliers. Something resembling an artistic centre of urban culture arose on the spacious floors of the BIGZ building (approximately 36 000m2), operating as a semi-public urban area, almost like an artistic neighbourhood, accessible to passers-by coming in from the street at any time of day or night. In the foyer of the BIGZ building there is a tiny security office. The frequency of different people coming in and out of the building day and night mean that the guard rarely stops anyone. There is no schema of the BIGZ building available for the public, and visitors have no access to a map that would help them find their way around it.

у објекту нису представљали значајну препреку. Тако су се уселиле различите приватне фирме, користећи просторије превасходно за своје магацине или мање испоставе, а убрзо су БИГЗ открили и креативци који су трагали за јефтиним простором за студија и атељее. На пространим спратовима зграде БИГЗ-а (цца. 36.000м2) развио се један облик спонтано насталог уметничког центра урбане културе, који функционише као полу-јавни градски простор, такорећи засебан кварт, доступан пролазнику са улице у свако доба дана и ноћи. У фоајеу зграде је мали простор за обезбеђење. Фреквенција људи је велика - дању долазе запослени у предузећима и закупци, а ноћу посетиоци клубова - тако да чувар ретко кога зауставља. Схема просторија у објекту није јавно доступна, тако да посетилац не може видети мапу која би му помогла у сналажењу. Зграда има два крила, тако да постоје два степенишна језгра са лифтовима. Ходник је мрачан и влажан, инсталације су лоше тако да су зидови мокри, а на поду су баре. Ноћни клуб у приземљу је и дању скоро подједнако мрачан. У клуб су управо дошли људи да снимају промотивни спот за маскенбал који ће се одржати у згради БИГЗ-а као део независне иницијативе, а у договору са власницима клуба. Говоре о неопходности да се субкултура развије широм земље и да се повеже са регионом како би поново заживео "југословенски културни простор" кроз идеју "трећег таласа" који би био савремени наследник "новог таласа", покрета из '70-тих и '80тих. Када се крене степеништем ка наредним спратовима доминантан је звук машинерије лифтова и лупања тешких лифтовских врата. На првом спрату, када ходник завије на лево, из једне од просторија се чује самба. На вратима је натпис "Центар бразилске културе". Светла и пространа просторија са огледалом преко једног зида и великим прозорима. Група вежба самбу, а у паузи причају о Бразилу. Просторије 55

КАМЕНЗИНД


The building has two wings, each with its own stairway core and an elevator. The hall is dark and damp, the walls are wet, and water pools on the floor. The nightclub on the ground floor is just as dark in the day as it is by night. On the day we visited a group were there to shoot a video advertisement for an upcoming costume party happening inside the building. They talked about the need to develop subculture across Serbia, to get connected with the neighbouring countries, and revive ‘Yugoslav cultural space’ by implementing the idea of the ‘Third Wave’- a contemporary heir to the ‘New Wave’ movement of the 70s and 80s. Taking the stairs towards the upper floors, your ears are overwhelmed by the sound of the elevators in action, followed by the distinctive clunk of their heavy metal doors slamming. On the first floor samba sounds are often heard coming from behind a door with a sign reading ‘Center for Brazilian Culture’. This door opens onto a bright and spacious room with a huge mirror across the wall and large windows. A group is having their samba dance practice. On their break, they talk about Brazil. The have equipped the dance practice premises with their own means. The fact that the building looks decrepit, the façade falling, hallways dark and spooky, gives them problems, as it spoils the first impression for the new members coming to practice. Indeed, after the visit to this spacious bright dance rehearsal room, the BIGZ corridors seem even gloomier. Changes in the community of the BIGZ residents are frequent and unexpected. After three years, the ‘Blue Theatre’, for example, still works on the sixth floor, but is now the only remaining representative of the dramatic arts here.

које користе су опремили сопственим средствима, али им је проблем што зграда није репрезентативна, фасада је оронула, а ходници су мрачни и сабласни, тако да је први утисак људи који долазе на тренинге често негативан. Заиста, после посете светлим просторијама центра, ходник изгледа још мрачније. Промене у саставу заједнице БИГЗ-а могу бити цхесте и неочекиване. На шестом спрату, на пример, активно функционише „Плаво позориште“; оно је данас, после три године, једини преостали представник драмских уметности који ради у БИГЗ-у. Наредни спратови су пусти, нема звукова из просторија које су већином закључане. Ходници који повезују два крила зграде су закључани и преграђени, вероватно како би се лакше надгледао простор и контролисао евентуални покушај усељавања бескућника. На једном од спратова је отворен пролаз ка бочном делу зграде који води у крило у коме су канцеларије приватних фирми, као и управа БИГЗ-а. То крило као да припада неком другом објекту, као да не припада оном "јавном простору зграде". Ходници и лифт су уредни, стакла на фасади степеништа су чиста. Топло је и светло. Зидови су обложени жућкастим мермером, а поплочање је квалитетно и добро очувано. Све подсећа на ентеријер пословне зграде из педесетих година двадесетог века. Ипак, садржаји који су посетиоцима интересантни не налазе се у сређеном крилу зграде, већ на последња два спрата – шестом и седмом. Ту су музички студији за снимања и за пробе бендова, као и познати ноћни клубови. Бенд "Постмодерна" вежба у једном од студија. Пробе имају два пута недељно, простор деле са још две музичке групе са којима плаћају кирију 130€ месечно. Мала просторија је натрпана инструментима са импровизованом звучном изолацијом на зидовима. Завршни спратови (од VIII до X) налазе се у просторно издвојеној кули БИГЗ-а. Полукружна застакљена кула оставља посебан утисак осматрачнице CAMENZIND

56


57

КАМЕНЗИНД


The next floors are deserted, occasionally one can spot an artist emerging, paintbrush in hand. The corridors linking the two wings of the building are divided by locked barriers, presumably to facilitate the overseeing of the vast space of the BIGZ building and prevent homeless people entering and actually squatting in it. Only one of the floors provides access to the wing with private offices and those of the BIGZ company. This side wing doesn’t seem to belong with the rest of the building, which operates more as a loosely defined public space. In this wing the hallways and the elevator are neat and tidy, the glass façade windows clean. It’s warm and bright. The walls are covered in wellpreserved high quality yellow marble plates. The interior design is reminiscent of an office building from the 1950s. And yet, the most attractive part of the

која није доступна лифтом, већ само уским степеништем са ког се надгледа улица, река Сава и Нови Београд. Ту се налази још неколико малих просторија од којих се у једној, на IX спрату зграде, налази фондација GRUBB (Gipsy Roma Urban Balkan Beat). Циљ фондације је да се ромска омладина интегрише кроз креативне радионице, те се овде окупља омладина од 14 до 19 година који плешу, певају, свирају, читају поезију. Као и већина корисника горњих спратова незадовољни су условима кров прокишњава, инсталације су лоше, а тоалети, који су колективни за све кориснике и посетиоце, су запуштени и нехигијенски. Одмах би отишли да имају где. На нивоу изнад седмог спрата је излаз на велику кровну терасу. Део објекта који излази на терасу адаптиран је и већ неколико година се ту налази познати џез клуб "Чекаоница". Прича се како је CAMENZIND

58


building is not the most well-kempt part, but the top two floors – the sixth and the seventh. These are the floors where the bands have their rehearsal space and where the clubs are. The Postmodern is one such band who practices in one of the music studios. They rehearse two times per week, sharing their rehearsal space with two other bands, splitting the 130€ /month rent three-ways. The small room is jammed with instruments, improvised sound insulation on the walls. The top floors (8th through 10th), are in a separate tower of the BIGZ building not accessible by elevator, semi-circular in shape, leaving the impression of a watch tower overlooking the Sava river and New Belgrade. Another couple of offices are located here, including the Gypsy Roma Urban Balkan Beat foundation whose goal is to integrate the Roma youth into society through creative workshops. Roma boys and girls, age 14 through 18, gather here to dance, sing, play music, or read poetry. As is the case with the majority of tenants on top floors they complain about the conditions – the leaking roof, bathrooms (collective for tenants and visitors alike) neglected and unhygienic. If they had someplace else to go, they would immediately move out. The level above the seventh floor features an exit to a patio that hosts the renowned ‘Cekaonica’ (=The Waiting Room) jazz club. The printing company workers’ self-service restaurant is said to have been here once. It must have been the workers’ restaurant with the most beautiful view in the city of Belgrade. The, perhaps regrettable, thing is that the gathering of artists that rent space inside the BIGZ do not seem to have organised themselves into any kind of collective, they remain just a collection

у тим просторијама раније била менза штампарије, свакако једна од радничких мензи са најлепшим погледом на град и реку Саву. Штета је што уметници који изнајмљују просторије у БИГЗ-у немају организовано неко заједничко јавно оглашавање које би формирало јединствени покрет или организацију. Овако остају само скуп индивидуалних истомишљеника. Не постоји устаљена пракса издавања часописа, нити се штампа икакав програм, нема редовног одржавања концерата бендова из БИГЗ-а, уметничких изложби или дана отворених атељеа. Слика која се стиче обиласком зграде је - да се нека група уметника ту била бесправно населила као у сквот, можда би створила јачу сцену. Уместо тога, насељени уметници немају ни јасан план деловања нити заједнички програм. Ово ће се тек испољити када се, као што се прича, у мају зграда БИГЗ-а буде иселила, мада 59

КАМЕНЗИНД


of single-minded entities . There is no regular magazine or printed program of events, nor regularly held concerts featuring the BIGZ bands, joint art exhibitions or an ‘open ateliers day’. The picture one gets having explored the entire building – is that perhaps a collective of artists squatting the place would have created more of a distinctive scene. Instead the residents lack a clearly defined program or a common agenda. And this will become a problem as, rumor has it, that in May next year the BIGZ building will be evicted, though no one seems to have any idea who is moving in. The public’s main source of information about the events taking place at the BIGZ is the ‘Defend the BIGZ’ Facebook group, this is the closet that this community gets to defending its precarious existence in this incredible building. Nonetheless, the page serves primarily to inform, rather to call to real art activism. The artists and musicians in this building it seems will fall victim to market conditions along with so many others, the owner will seek more lucrative tenents, and amongst themselves they have not the structure nor the cohesion to fight this inevitable eviction. Another example of why it is so important to work collectively, to claim spaces on ideological grounds, BIGZ could have become (perhaps it still might) an architectural icon not just of the modern movement but also of counter-cultural resistance to the get-rich quick turbo capitalistic aesthetics sweeping Belgrade.

нико не зна ко треба да додје. Главни извор информација и оглашавања је група на фејсбуку “Одбранимо БИГЗ" која је ипак више информативна него активистичка. Ова фејсбук група је највише што су уметници БИГЗ-а успели да ураде у одбрани свог голог опстанка у овој фасцинантној згради. Изгледа да ће, на жалост, ликовни и музички ствараоци насељени у згради БИГЗ-а бити нове жртве тржишне економије. Власник ће потразхити закупце који ће бити спремни да плате више, кад већ они сами нису успели да се измедју себе организују и направе механизам одбране од неизбежног исељења. Ово је још један пример важности функционисања у колективу да би се сачували идеолошки простори. БИГЗ је могао да постане архитектонска икона (можда то још увек може да постане) не само једног савременог покрета већ и контра-културног отпора скоројевићкој турбо-капиталистичкој естетици која хара Београдом.

CAMENZIND

60


61

КАМЕНЗИНД


ПАРИЗ – ВЕНЕЦИЈА – САВАМАЛА–ИСТАНБУЛ

PARIS – VENICE – SAVAMALA – ISTANBUL

Никола Гајовић

by Nikola Gajovic

Копља добронамерних хроничара и цењених професионалних историчара се и даље ломе око тачног датума када је питома обала Саве отела луку у подножју Београдске тврђаве непредвидљивом, ћудљивом и моћном Дунаву. Било како било, тај историјски прецизно неутврђени тренутак обележио је развој и живот Савамале која је формирана око Београдске луке. Када је, 1841. године, Кнез Михајло Обреновић пребацио престоницу кнежевине Србије у Београд, ова лука је добила значај на интернационалном нивоу. Престала је да буде само пристаниште шверцера, залуталих путника и трговаца који су Шајкама пребацивали свиње у Угарску и тамо их мењали за драгоцену со или

Well-intentioned chroniclers and historical experts still dispute the exact moment when the port of Belgrade moved from its place under the fortress on the banks of the mighty, capricious Danube, to the more easily accessed riverbanks of the Sava. Be that as it may, it was this undefined moment in history that marked the creation of the village of Savamala and the development of life around the port. When, in 1841, Prince Mihailo Obrenovic moved the capital of Serbia from Kragujevac to Belgrade, the Belgrad port suddenly gained international importance. It ceased to be a mere stopover for smugglers, travelers in passing, and merchants transporting pigs on shaika boats from Ser-

CAMENZIND

62


bia to the Hungarian Empire to trade them for precious salt or something with a steady value like gold. The port of Belgrade was no longer just a safe haven for ships seeking shelter from the storm. It now represented the frontier of the Serbian Principality and the point where cargo-laden vessels would pay their taxes and customs duty. All of which impacted dramatically on the development of Savamala. Greek and Jewish merchants, the last remaining officials of the Ottoman Empire, Hungarians, Austrians, even Serbs themselves, started putting down roots on the riverbank. The prospect of earning profit in numerous ways played a key role. The port flourished, people of various ethnic backgrounds grew rich and started building large houses to reflect their new fortunes. The surrounding marshland and swamps that had once served as a natural line of defense against the enemy were now becoming an embarrassing nuisance, even an outright threat to citizens’ health. It was considered unbecoming for a capital city’s port to have people arrive with swamp mud on their cart wheels or on the soles of their boots and opanci shoes. As someone once put it, if the inhabitants of Savamala didn’t already pick up some disease like syphilis from local prostitutes, they could easily catch one from the mosquitoes and other fauna breeding in its ponds and swamps. And so it was decided to drain all the wetland and cover it with dirt. This included the pond famously named Venice. It was precisely on the site of the Venice Pond – which resembled that other beautiful city in nothing but name - that the Belgrade main station was erected in 1884. The railway had arrived in Savamala! No miracle lasts longer three days, so the old Serbian saying goes, a saying oft repeated by the opinionated clientele

поуздано злато. Није више београдска лука била само уточиште за невременом сатеране лађе, већ граница једне кнежевине и место где су, како то обично бива, натоварени бродови плаћали порез и царину. Ова чињеница је довела до драматичног развоја Савамале. Грчки и Јеврејски трговци, званични представници умируће отоманске империје, Угари, Аустријанци, па и сами Срби почели су да пуштају дубље корене на овој обали. Могућност зараде и други интереси одиграли су своју улогу. Лука је процветала, људи различитих националности су се обогатили и почели да зидају зграде достојне њиховог новостеченог богатства. Околне баре и мочваре су престале да буду природне одбрамбрене препреке које су почеле да представљају непријатност, па чак и опасност по здравље становника. Није приличило да се у престоничку луку стиже бљатњавих точкова, чизама и опанака. А, како је духовито записано, становници Савамале су могли, ако су већ избегли сифилис и сличне болести од локалних проститутки, да зараде и неку болештину од комараца и других представника фауне која се легла по поменутим мочварама и барама. Због тога је одлучено да се све то исуши и затрпа. Чак и чувена бара Венеција. И баш на месту те баре, која сем имена ништа није делила са тим лепим градом, никла је 1884. године зграда београдске железничке станице. Железница је стигла у Савамалу! Сваког чуда доста за три дана - рекоше они чије се мишљење ценило у локалним кафанама. И би тако, све док уз гласан писак локомотиве на перон станице стиже чудо до тада невиђено - "Оријент Експрес"! Елегантни вагони су полако пролазили поред људи који су отворених уста журили и погледом пратили воз који се госпотствено и тихо, колико то један воз може, зауставио пред њиховим 63

КАМЕНЗИНД


in every kafana. Soon enough, the public’s excitement with the introduction of the railway turned to indifference. Until one fine day when a loud whistle was heard, and a train pulled into Belgrade the like of which had never been seen before. It was the Orient Express! Its elegant coaches passed slowly before the eyes of the locals, who stared at it with their mouths open. Eyewitnesses swear that in that moment time stood still and the usually noisy patrons of the Belgrade station looked on in absolute silence as the clouds opened up the sun shone down upon this scene. So was the Orient Express exhibited to the people of Belgrade in all its glory. The year was 1885. In 1883, a Belgian company, WagonsLits, was the first to offer this wonderfully romantic journey to a distinguished clientele. Twice weekly, a train called Express d’Orient would depart from the Paris station Gare de l’Est and continue via Strasbourg, Munich, Vienna and Bucharest to the port of Giurgiu . From there, the passengers would take a ship across the river Danube to the Bulgarian city of Ruse, where another luxurious train waited to take them to the port of Varna on the coast of the Black Sea. The passengers would then embark on a seven-hour ride on an Austrian steamship in order to reach the mysterious city of Istanbul. The entire journey lasted a little short of three days. The Express d'Orient was officially renamed the Orient Express in 1891. The luxurious and elegant train which had so impressed the Belgraders was actually a different train - the Simplon Orient Express, a train that started its regular service on the Paris - Lausanne - Milan - Venice - Belgrade - Sofia Istanbul route in 1919. The Great War had just ended, and Europe was still slowly recovering from the devastating consequences of the unprecedented and

очима. Сведоци су се клели да је време стало, жагор замукао и да се чак и сунце пробило кроз облаке. Оријент Експрес је засијао и представио се Београђанима. Била је то 1885. година. Белгијска компанија Wagons-Lits понудила је цењеним и богатим путницима ово узбудљиво и романтично путовање први пут 1883. године. Два пута недељно, Express d'Orient, кретао је са париске станице Гаре л'Ест и ишао линијом Страсбург - Минхен - Беч Букурешт - Ђурђу. Ту су путници бродом прелазили Дунав до Русе у Бугарској. Луксузни вагони су их ту чекали и другом композицијом пребацивали до луке Варна на обали Црног мора. Аустријски брод на парни погон пребацивао их је одатле до мистериозног Истанбула седмочасовном пловидбом. Читаво путовање трајало је нешто краће од три дана. Express d'Orient је званично преименован у Оријент Експрес тек 1891. године. CAMENZIND

64


orient express

London Calais Paris

Strasbourg Munich

Vienna Budapest

Zurich Innsbruck

Lausanne

Bucarest Milan

Venice Belgrade Varna

Orient-Express (1883-1914, 1919-1939, 1945-1962 with connection over water in the Black Sea until 1889)

Sofia Istanbul

Simplon-Orient-Express (1919-1939,1945-1962), then Direct-Orient-Express (until 1977) Arlberg-Orient-Express (1930-1939, 1945-1942)

Athens

catastrophic war, and so was Belgrade, now the capital of the newly formed Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes. This train was a nostalgic reminder of the good old times; it brought hope and promise of a brighter future. From the Cuban mahogany-paneled sleeping cars to the decadent dining coach, wealthy, influential passengers contemplated towns and cities where people barely had running water in their bathrooms. The menu shows that clients were served fresh oysters with lemon, soup with Italian-style handmade pasta, sole, chicken à la chasseur, fillet of beef in wine sauce with ‘chateau’ potatoes, a selection of game, and chocolate pudding. One imagines the bar must have been equally well equipt. The Orient Express logo was emblazoned on every item on the train, from bath robes to silk bed sheets, from crystal glasses to silver cutlery. The interior was entirely designed in the lavish yet refined Art

Али воз чији је луксуз и стил шокирао Беогађане био је, уствари, Симплон Ориеинт Експрес који је редовно почео да саобраћа на линији Париз - Лозана Милано - Венеција - Београд - Софија - Истанбул тек 1919 године. Велики рат је тек био завршен и Европа, па и престоница наше нове Краљевине СХС, тек су почели да се опорављају од ужасних последица ове до тада невиђене ратне катастрофе. Воз је нудио сећање на нека лепша времена, будио наду и са собом носио обећање срећније будућности. Богати и утицајни путници пролазили су спаваћим колима обложеним кубанским махагонијем кроз градове у којима су се тоалети са текућом водом могли набројати на прсте једне руке. Кроз прозоре вагон-ресторана где су, судећи по сачуваном менију, служене свеже остриге са лимуном, супе са ручно прављеним тестом на италијански начин, риба лист, пилетина "A la Chassaur", говеђи филе у винском сосу са печеним кромпиром, 65

КАМЕНЗИНД


Nouveau style by the French designer René Lalique. The privileged passengers would pass time sipping cognac and smoking cigars, enjoying a conversation at their convenience with members of the European nobility, diplomats, spies, war profiteers and wealthy merchants. The numerous staff on the train worked hard to make sure the passengers wanted for nothing. Passengers were offered newspapers bought at train stations and masterpieces of world literature from the well-equipped train library in four languages, the services of the doctor were also at their disposal throughout the journey. They could desire nothing more on this truly unique journey. It was a fantasy trip. Not surprisingly, the list of signatures in the guestbook features amongst others King Ferdinand of Bulgaria, Leo Tolstoy, Thomas Edward Lawrence (Lawrence of Arabia), Margaretha Geertruida Zelle (the mysterious Mata Hari), Ernest Hemingway, Agatha Christie, who met her future husband while travelling on the train, Bram Stoker, Lauren Bacall, Ingrid Bergman,...the list was neverending. The response of the residents of Savamala to the transit of such distinguished ladies and gentlemen through their neighborhood was quite varied. Smartly dressed men and women would ask the passengers for their signatures and chat them up across the lowered windows of their train cars. Meanwhile, little boys, pretended to the staff to be purveyors of local produce (djevrek pretzels and burek pies) and would swiftly pick open pockets and swipe purses from the train. Blissfully unaware of the scam, members of the European elite leaned through the windows, enjoyed the pleasant conversation and breathed the first inkling of the East in the air. The scam became so widespread that the officers of the Belgrade Gendarmerie were in on

асортиман дивљачи и чоколадни суфле. Бар је, уверен сам, такође био одлично снабдевен. Грб Оријент Експреса био је на свему, од баден мантила и свилене постељине, па све до кристалних чаша и сребрног есцајга. Читаву унутрашњост вагона дизајнирао је француски дизајнер Рене Лалик у раскошном, али префињеном Арт Нуво стилу. Повлашћени путници време су проводили уз коњак и цигаре, разговарајући са члановима европског племства, дипломатама и шпијунима, ратним профитерима и богатим трговцима. Како је коме одговарало. Многобројно особље воза трудило се да путницима ништа не фали, на четири језика нудили су дневне листове куповане на станицама, наслове ремек-дела светске књижевности из богате библиотеке, па чак и услуге лекара који је био на располагању путницима на сваком путовању. Ништа није смело да недостаје овом заиста посебном искуству. Путовање из снова. Због тога и не изненађују потписи у књизи утисака - краљ Бугарске Фердинанд, Лав Толстој, Томас Едвард Лоренс (Лоренс од Арабије), Маргарете Гертруда Зеле (мистериозна Мата Хари), Ернест Хемингвеј, Агата Кристи (која је на путовању Оријент Експресом упознала будућег супруга), Брем Стокер, Лорин Бекол и Ингрид Бергман. Списак оваквих имена се продужава у недоглед. Савамалци су имали карактеристичну реакцију на пролазак овако уважених гостију кроз њихов крај. Док су елегантно обучена господа и даме од чувених путника тражили потписе или кроз спуштене прозоре купеа размењивали куртоазну конверзацију и тако им скретали пажњу, дечаци који су особљу воза представљани као продавци локалних специјалитета (ђеврека и бурека) су вешто чистили новчанике и ручне пртљаге европске елите која је, нагнута кроз прозоре уживала у пријатном разговору и удисању првих CAMENZIND

66


наговештаја Истока у београдском ваздуху. Ова превара је постала толико распрострањена да је београдска Жандармерија добијала уобичајени део све док није пукао скандал јер су неком бугарском дипломати витки прсти младих продаваца ђеврека украли пепео кремираног оца који је несретник носио у сребрној урни. Нису житељи Савамале имали намеру да покажу било какво непоштовање према према покојнику или, не дај Боже, дипломатском представнику непријатељеске земље из Првог Светског рата - али тако се десило. Било је ово једно од ретких непланираних задржавања и незамисливог кашњења овог дивног воза у Београду, али је пепео покојника враћен и путовање је настављено. Урна је остала у Савамали, јер сребро је, ипак, сребро! Елем, Ориент Експрес је укинут када су се злослутни облаци Другог Рата надвили над Европом. Немци су покушали да присвоје легендарни плаво-златни воз и назвали га "Balkanzug", али је успех изостао. После више покушаја да се чувена линија поново активира најуспешнији је био онај осамдесетих година XX века који је по луксузу био најближи оригиналној идеји романтичног путовања, али више није пролазила кроз наш град, па је и Савамала лишена свог места у једној од најромантичнијих прича Европе и железнице уопште. Данас се у оригиналним обновљеним вагонима Ориент Експреса може провозати свако ко је спреман да за путовање од Стразбурга до Беча одвоји 2007 евра, али, нажалост кроз луксузни прозор неће видети Савамалу...

it, even receiving a share of the profit, until one day a scandal broke out. A djevrek seller’s swift little fingers stole the ashes of a Bulgarian diplomat’s deceased father. The poor fellow had been carrying them in a silver urn. Of course, Savamala residents didn’t mean any disrespect to the deceased father, or, godforbid, to a member of the corps diplomatique from Bulgaria - a state that had fought against Serbia and the Allies in the First World War – it was simply an accident. This caused one of the rare unplanned delays of the train in Belgrade and the train was unthinkably late as a result. In the end, the ashes were returned, and the journey was resumed. The urn itself, however, remained in Savamala. It was silver after all. When the menacing clouds of the Second World War finally began to gather over Europe, the Orient Express was suspended. The Germans attempted to claim the legendary blue-golden train, renaming it the Balkanzug, but it didn’t have the expected success. There followed several attempts to reactivate the famous train route, most successfully in the eighties, when the trains came closest to the original idea of a luxurious romantic journey. This time around, the route did not include our city, and so Savamala was deprived of its place in one of the most romantic stories in the history of European railway. Today, anyone prepared to set aside 2007 euros for a trip from Strasbourg to Vienna can travel in the restored coaches of the original Orient Express train. Though new passengers, sadly, looking through their luxurious windows, will not be able to see Savamala...

67

КАМЕНЗИНД


This issue was made possible with the help of:

CAMENZIND



КАМЕНЗИНД БЕОГРАД Краљевића Марка 8 Савамала


Issuu converts static files into: digital portfolios, online yearbooks, online catalogs, digital photo albums and more. Sign up and create your flipbook.