Prosetka
Copyright©2025byAlexBukarski
Allrightsreserved.Nopartofthispublicationmaybe reproduced,storedortransmittedinanyformorbyany means,electronic,mechanical,photocopying,recording, scanning,orotherwisewithoutwrittenpermissionfromthe publisher.Itisillegaltocopythisbook,postittoawebsite,or distributeitbyanyothermeanswithoutpermission.
Firstedition
ThisbookwasprofessionallytypesetonReedsy. Findoutmoreat reedsy.com
Chapter1
Прошеткаподождот-АлексБукарски
Никогашнегообработивтојмоменткогазаврнадожд.
Сефативзакафаната..нонајсуптилниот,најнежниот,
најромантичниотделбешекогабевменасрединаод Магарево,средеситетиестарикаменикуќи,инештошто секогашеруинирано,аизгледакакопоранешношколо,со дрвенараспаднатаограда,сотиешилцинапрозорците…и тукабешееденмагиченмомент,когазаврнаитебене типречелдождот.Исакашедашетамеподождот.А, бевиспотен,пасекојакапкадождмигобоцкашетелото бидејќикошулатамибешесоблечена.Додушататкомими речедаоблечамкусипанталонииденденеснеможедами
некојаситнапригода,самозадаоставатвпечаток.Ицело времепомислив,јазедовнајдобратакафеавакошула,што навистинадобромистоинакожата,иштомиседопаѓа, иаконајвеќесакамданосамцрникошули,ноиманешто ивоовиемидлкласбојскошули.Иразмислувавпосле декасезафркнав,ифармеркитемибеаскоропролетни, итешки,имибешенеудобно,атизапнадасеспуштаме попланината.Миприредитаковвелеслалом,иакобеше патотдолг,уживав,штодолгосисомене,непочувствував какосомногускапаникучки,коисакалесомененешто набрзинадаизвлечатидапобегнат,миовозможиедна ширина,тоамногумиседопадна.Многумиседопадна штосакашедолгодабидешсомене,иакоможебиво извесенпериодсепотрошијамуабетите,нитуможев дагоследаминтензитетот,нитудабидаминтересен,и можебипочнавдаанализирамповеќе,дасеповторувам, небитно.Многумиседопаднатоаштомигодадецел ден,какоштобисакалдамијададешцеларака,цела љубов,целосонце,соседождот,тогашсредеселото,со ситепаркираниколи,одГерманија,одтипот,видишто
колаимам,умрикомшијоитојмомент,когаседнавме првинвовалканатагаража,полнасомасла,бензини, грмушки,отворенагаража,безврати,имамногутакви гаражи,мирисанамочка,па,доброештојапогледнавме автобускатапостојка.Итукаседнавме,незнам,можеби немамсила,овамиетретописмоденес,моженетребада брзамтолку,нетребадабрзамдаопишамсе.Амаќеме
штомибешестрав,каковвпечатокоставам,ибевсвесен
занекоинедостатоци,коинеможедагинадминам,па, сепак,теслушавколкуштоможев.Меѓутоатаакривина, таазеленапостојка,соклупа,стакленаубавамодернаво контраст,малкусоселскатарасфрланост,тоабешекако еднаточка,вокојасеспојувашеизвесенсклад,хармонија, некоисрцакоитреператводослух,бешетоаеднаоаза, иакодождотнебешестрашен,нитуимашенекојаголема бура,седевсорасоблеченакошула,сигогледавмешето,и теслушавкаконетипречидождот,какомеубедувашда продолжименадождот..