Vreme kad smo zenili pavla

Борислав Радосављевић

ВРЕМЕ КАД СМО ЖЕНИЛИ ПАВЛА Роман Књижевни клуб Светозарево (Јагодина) 1971.

2

Глава 1.

Доживео сам да ме људи презиру, а целог живота трудио сам се да ми се диве. Догодило се то тако неумитно, као да је све било унапред решено. Као да је само моје присуство на једном одређеном месту и у једном одређеном тренутку било довољно да покрене против мене оне скривене снаге које, ваљда, никад и нису биле у власти једног човека, а можда ни у власти једног народа. Као почетак свега, иако би се могло наћи више почетака, означићу један разговор, један од оних обичних, поверљивих разговора о малим незадовољствима којима је испуњен наш живот. Било је то једног сунчаног преподнева у рану јесен. Враћао сам се с доручка из фабричке мензе и, пошто сам имао још десетак минута паузе, скренух стазом кроз паркић поред управне зграде да још малу уживам на свежем ваздуху. Размишљао сам о свим оним случајностима које су усмеравале мој живот, о томе како сам доспео у овај град и одмах, иако млад економиста, добио доста одговорно место у једном овако великом предузећу као што је равновска хемијска индустрија. Наиме, радио сам на пословима извоза. Можда сам мало и маштао, кад ме неко таче по рамену. Био је то Мирко. Мало сам га познавао, јер за ово кратко време једва да сам добро упознао и људе из свог одељења, а он је радио у суседном. Држао је у руци нешто замотано у салвету. “Види!”, рече и потури ми под нос једну погачицу, загрижену и непрегрижену, шта ли, тек одгризак је и даље био на свом првобитном месту. Видим: погачица обична, румена, можда мало посна. “Па шта?”, питам. Он је раздвоји и ја видех унутра један метални запушач од неке боце. “Хтео сам да поломим зубе!”, рече и опсова. И поче онда да ми прича о томе када је све и какве рђавштине појео у тој мензи и да у њој ради једна багра која нас храни свачим и на основу наших стомака дели вишкове и тако даље. Нисам био гурман, чак и више од тога: имао сам навику да једем просто механички. Обавим посао и готово – идем даље. За храну се никад нисам озбиљно интересовао. Можда у другој прилици и на то што ми је Мирко причао не бих обратио пажњу, али тада ми је ласкало да ми као човеку новом у овој средини неко указује поверење и прича о својим јадима, макар и у вези са храном. И тако ме се то таче. Почех да се присећам. Заиста, та ђавоља менза ништа не ваља.

3

Наредних дана сам баш натремице завиривао у јела и, јасна ствар, откривао многе недостатке. Ускоро сам почео и сам да заподевам разговоре о мензи и тако сам открио да и други слично мисле, да су и они незадовољни јелом. Једног дана, баш уочи састанка наше радне јединице, сретох Мирка и рекох му да би било добро да се јавно изнесе и нешто у вези мензе, јер, стварно, тако више не иде.

– Него шта – плану он. – Само распали, ја ћу да те подржим. Још чувам, верујеш ли, онај запушач у свом столу, а и један ексер, чујеш, прави правцати ексер, што сам га нашао у буреку! И настави да ми прича о неким другим открићима сличне врсте, али ја сам се журио и на брзину се опростих од њега. Одлука је била пала: ако неће нико да критикује, онда ћу ја. Тако и учиних и успех је био изнад свих очекивања. Подржаше ме многи и паде чак и закључак да се радним људима мензе упути протестно писмо, да се наведу сви уочени недостаци и да се тражи, ако треба, и смењивање управника и слично, у том тону. Једино се мој шеф није мешао у дискусију, а мени је било дато да ускоро сазнам и због чега. Управник мензе, неки Јанко Орлић, био је некада велика личност. Горе у рудницима, из којих је утекао, као и толики други, кад је у равницама почела да ниче нова индустрија, а рудници стали да западају у проблеме и бивају све сиромашнији, био је чак и председник општине. А у то време мој шеф је у тим истим рудницима био само незнатни књиговођа и истицао се једино веома активним учешћем у добровољном ватрогасном друштву. Привлачила га бесплатна униформа, ваљда, а можда је тако добијао и неке допунске потрошачке карте и “тачкице” за текстил и другу робу. Била су то тешка времена: сем почасти, титула, медаља и одликовања, ничега није било колико треба и све се делило уз евиденцију, према хартијама, ко је већ и какве могао да има према положају и заслугама. И тада, у тим тешким временима, учинио је Јанко нешто велико за мог тада малог шефа и зато му је овај остао на век и веков дужник и повереник у свакој невољи. Времена се, наравно, мењају и Јанко је сада био само један незнатни, у сало уваљани, управник мензе, док је мали књиговођа постао не само шеф једног значајног одсека, већ и човек од формата и са утицајем у целој фабрици. Ја сам, ето, загризао у ту јабуку израслу на грани превртљивог времена и зато сам се ускоро нашао лицем у лице са својим шефом.

– Милане Бајкићу, шта се ти разумеш у кулинарство? – пита ме шеф.

4

– Не разумем се баш ништа – рекох скрушено. – Стварно, појма немам!

– Па шта си онда причао на састанку, кад се не разумеш? Је ли онда то истина? Кад је тако, боље ће за тебе бити да повучеш оно што си рекао!

– Е, то што сам рекао, то је истина. Нема шта да се повлачи.

– Како може бити истина, кад и сам кажеш да се ништа не разумеш у њихов посао?

– Колико се ја разумем, није важно, а оно је истина. Истина је и много гора, али нисам ситничар.

– Због овога ћеш се покајати – рече шеф полако. – А најмања непријатност која може да ти се догоди јесте да одеш на суд.

– Баш бих волео да дође до суда. Сви ће посведочити да је истина оно што сам рекао.

– Видећемо! И пази добро: ја сам те опоменуо!

– На располагању сам – рекох и иронично се поклоних. Али ме његове последње речи ипак уплашише. Знао сам да је људима са оваквим утицајем готово све могуће, а није ми се милило да изгубим службу. Помислих тада на свог оца у селу који ми је, будући да ме је познавао боље него што сам ја то уочавао, често говорио: “Не замерај се ни са ким. Буди хладан и са сваким лепо. Ко хоће нек напада кога хоће, ти се прави луд. Кажи: не знам ја, извините, журим се, шта ме се то тиче. Људи могу да ти наместе сваку игру. Не знаш ти шта све у животу може да наиђе“. Ове савете, иза којих је обично долазила нека поучна прича из личног искуства, (и сад га видим како прича: “Кад сам ја помислио да ћу због тога што сам 1926. претукао једног свог школског друга преноћити у равновском затвору, у ћелији пуној воде, двадесет и кусур година касније...”) примао сам са подсмехом и омаловажавањем, али сада ми наједном дођоше у памет као нека слутња и пророчанство. Сетих се и необичног угледа који сам уживао у селу, не зато што сам учинио нешто корисно за село, већ зато што сам учинио нешто корисно за себе – завршио школу и постао “наш човек који је успео”. Видех себе како у новом оделу и сјајним ципелама скакућем по раскаљаној сеоској мали, док ми из сваког дворишта понеко маше или прилази капији да ми стисне руку и пита како иду “државни послови”. Сазнање да сав тај углед почива на тако лабавим ногама, да зависи од расположења једног шефа, испуни ме стидом. То расположење се још појача кад помислих да бих губитком службе не само изгубио углед код сељака, већ бих, док дланом о длан, постао 5

предмет свакојаких наглабања, спрдње и грубих шала. Нико не ствара идоле лакше од мојих сељака, нити их лакше руши. Покајах се што сам држао до свог достојанства и био дрзак према шефу. Можда је ипак требало да будем тактичан, да отрпим? Али сетивши се како ме је гледао са презрењем, скоро са гађењем, као да сам неки смрдљиви твор, плану бес у мени. Борићу се, скоро викнух наглас, не иде то тако лако!

6

Глава 2.

Кад сам тако одлучио да се борим, нисам још увек имао појма како ћу то да чиним. Једноставно сам присилио себе да верујем да неки начин постоји и да ћу га наћи. И у томе се нисам преварио. Становао сам тада у самачком хотелу фабрике. Ту чињеницу нисам никад, ни онда ни сада, радо истицао, јер она је имала посебно, али свима добро познато значење. Ако је Равново могло да служи за пример у развијености малограђанских односа, самачки хотел, као једна одвојена људска заједница за себе, могао је комотно да се региструје као установа за унапређење тих односа. Ту су ти односи били толико развијени, чак претерани и пренаглашени, да су се извргавали у своју сопствену супротност, у негацију малограђанских односа. Ово последње, ово претеривање, деградирање и обесвећење тих односа, чини ми се, и било је узрок дубоког презрења које су Равновци гајили према самачком хотелу и његовим житељима. Иако је у Равнову свако о свакоме, и у сваком тренутку, знао све што је могло и није могло да се зна, то познавање је ипак имало неке границе. Свако је знао све о свакоме само док се општење одвијало у најужем кругу и, штоно кажу, “иза леђа”, а иначе свако се правио да не зна ништа, да га интриге и не занимају, и глумио достојанство и уљудност. Уопште, онај део живота одређен за иживљавање ситних страсти малих људи одвијао се у границама строго утврђених правила, ствараних годинама, деценијама. Кршење тих правила сматрало се великим моралним грехом и они малобројни којима је несрећна судбина: уметничка боемска душа, алкохол, комплекси, или просто глупост, доделила такву улогу, уживали су мањи углед од најгорег криминалца, можда чак и убице или било какве друге рђе. Насупрот томе, опет, и најгори човек, пробисвет, варалица, манијак, могао је међу Равновцима, само ако је владао провереним правилима понашања, да постигне велики углед, да буде прихваћен и хваљен. У самачком хотелу нико за таква правила није давао ни пребијене паре. Ту, на пример, не само да се свако распитивао за свакога преко неког трећег лица, већ се сматрало нормалним да се информације, ма и у најгорој намери, траже и директно. Тако се створила нека врста присилног познанства и нико ко је ту био макар и најкраће време није могао томе да се отме. С обзиром да је ту становао углавном 7

млад свет, биографске чињенице су мало коме биле интересантне, мада су и оне, кад се укаже прилика, згодно експлоатисане, али се зато интимни живот претресао до у танчине. Знало се ко је какву и када успео да “упеца”, ко није никад а ко је највише, ко је “у оним стварима” најјачи а ко има какве муке, ко може увек а коме “треба да свира блех оркестар”. Биле су познате чак и значајне анатомске разлике, према казивању, виђењу, или прислушкивању оних смелих разговора парова у затвореним собама. Што се женског дела станара тиче, знало се тачно код које се могло отићи само другарски, а код које се, опет, могло ући другарски, а ако је расположена онда остати до ујутро, код које се, пак, може увек, у свако доба “да испуши цигара и обави посао”, макар пре тога имала двојицу, или је тек дошла из друге смене и одмах легла због главобоље, макар гунђала, псовала и било како се правдала. Она ће увек у оном одлучном тренутку живнути и на крају ће се још распалити и обавезно тражити још, и то је, наравно, било најзабавније, после кад се о томе прича, јер такве то “још” нису никад добијале. Знало се и то које су од њих биле “заљубљиве”, односно после макар и једне “посете” трубиле свуда о “свом момку”, почињале одједном да купују двоструке количине намирница и да зову на ручак или на вечеру, а ако неко одбије – да праве сцене, глумећи притом такву интимност као да је у питању десетогодишњица брака. Појединцима су такве сцене биле непријатне, али било је и таквих који су се тиме користили и месецима живели на рачун тих јадница. Знало се и која “како ради”, какве притом навике има и какавој “школи” припада. Било је толико “искомпромитованих” због својих рђавих и свакојаких настраних навика, да су неки стидљивији, недорасли ситуацији, пробдели многе ноћи да би уловили прилику да се неопажено увуку у њихове собе. Наравно, то им се после жестоко светило, јер би већ сутрадан срећне изабранице детаљно препричавале занимљив догађај свакоме ко је хтео да их чује, а сви су хтели, јер то је било нешто најизузетније за слушање од свега што се причало у овом институту за унапређење јавности: покушаји сакривања, тајне работе, стид и страх – приче, поготову истините, саткане од такве потке, биле су овде неизмерно смешне. А ако су се још и догађале на овом месту, онда је то превазилазило моћ расуђивања и схватања, онда је то било бескрајно, до лудила забавно. Неки од тих несрећника су после тога заувек напуштали самачки хотел, а други су се, пак, брзо сналазили, смејали се заједно са 8

другима као да се то на њих не односи, шта више, у многим другим стварима и предњачили: пролазили ходником до купатила потпуно наги, са пешкиром немарно пребаченим преко рамена и сапуном у руци, парили се пред “цимером” или и целим друштвом које безбрижно игра карте, ако би нека само на то пристала, и слично. Као да су тиме хтели да сперу са себе љагу и да кажу: “Ето, видите какви смо ми! А оно је била само шала, да имамо о чему да причамо и да се смејемо...” Ипак, упркос свему, и самачки хотел је имао границе. Догађало се да се нека од ових “веза” продуби, да постане озбиљна. Од тог тренутка нешто је почињало да се коригује: пред момком ништа није смело да се говори о девојци и обрнуто. Све остало је остајало по старом. Чак и посете – у сваком смислу. Момак је користио прилике да иде где је научио, а девојци су ишли који су сматрали да треба. Зашто је онда, с којим правом, таква “веза” сматрана озбиљном и не ретко водила у брак, чак срећан, објаснио ми је Војин, фабрички психолог. Не на радном месту и званично, него у нашој соби и сасвим приватно, он чак није био тога ни свестан. Били смо, наиме, “цимери”, то јест делили собу и све друго што се делило у овој кући.

– Знаш шта – рече ми он једног дана док смо удобно лежали свако на свом кревету – зашто се ти не ожениш Миленом? Ја се придигох и погледах га изненађено. Наравно – завитлавао се, али прозрех да је то завитлавање само “за сваки случај”, ако бих оштро реаговао, иначе – мислио је сасвим озбиљно. Та Милена је важила као “луда зна се за чим” и није много бирала, али, опет, није била једна од најгорих, поред тога хваљена је као друштвена и умиљата, а била је и доста згодна.

– Глупост – рекох – с њом бих могао да се споразумевам једино у кревету.

– Не изводи – наставио је он правећи се сасвим загрејан за ту идеју, а у ствари је то и био – инжењерка је, има добру плату: две факултетске плате – за годину дана бисте могли да купите и “колица” и све друго...

– Оженићу се – рекох трудећи се да будем сиров – још вечерас.

– Он се насмеја да ми покаже како је схватио шалу и како ме је добро развеселио, али ја сам сад знао зашто и наш “институт” има границе. Крајња, последња филозофија ових људи била је: кад нађеш жену добру за кревет, а још добро зарађује, стани и не шегачи се!

9

Љубав према јавности била је овде једина сентиментална и искрена љубав. Све остало је било ствар чисте рачунице.

10

Глава 3.

Али да се вратим сада на главну тему. Том Војину, фабричком психологу, наиме, било је суђено да ми разјасни не само чворове у интимним заокретима нашег изолованог самачког света, већ и начине које могу да користим за одбрану своје угрожене егзистенције. Испричао ми је једном, убрзо после мог “виђења” са шефом, можда у уверењу да ће ми информација бити корисна и у жељи да ми помогне, а можда и сасвим узгред, не схватајући то тако озбиљно као ја, да га је мој шеф питао шта мисли о мојим “радним и другим квалитетима”.

– Рекао сам да те сматрам врло способним економистом и имао сам утисак да му то мишљење није баш по вољи. Захвалио сам му на том поверењу, одиста ме је много обрадовао. Ако мој шеф тражи о мени туђе мишљење, значи да нема против мене никакве аргументе, размишљао сам. У том случају мораће да чека, а сад, кад то знам, добро ћу се пазити да нешто не забрљам. Нећу закашњавати на посао, у паузи за доручак нећу у парк него право у канцеларију, и пре него што прође пола сата, што се посла тиче – два пута провери па потпиши. Ових одлука сам се убудуће придржавао и на тај начин директна опасност је била отклоњена. Време је тако пролазило и на сукоб сам полако заборављао. Али – веровао сам да је сукоб утемељио једно трајно непријатељство које само чека прилику да се искаже. Ваљда због таквог мог убеђења жељно сам гутао сваку, ма и најбезазленију љутњу коју бих чуо да неко исказује против мог шефа. Нека би то био и последњи бедник, полтрончић, гмизавац, интригант, или просто глупак, било какав проблематичан елемент, ја сам увек са посебном насладом слушао речи отпора према шефу. И увек ми је то, све што бих чуо, звучало као највећа истина, макар то била обична брбљања једне крајње запуштене, примитивне, егоистичне душе. Увек бих у тим приликама поново видео пред собом шефа, онако циничног и срдитог, и откривао понеку нову антипатичну црту на њему: начин на који гледа док говори, преко или поред главе саговорника а никако у очи, како седи раширених ногу испод стола док му се једна нога непрекидно тресе, и тако даље. Зато ме је вест, која се немерљивом брзином дошаптавања пренела начас кроз фабрику, да је мом шефу одзвонило, довела у неко 11

стање усхићености и радосног ишчекивања. Фабрички одбор синдиката, чуло се, припремио је предлог за смењивање “неких бирократа који се противе развоју самоуправних односа и тешко злоупотребљавају своје положаје”. Као један од тих бирократа означен је и мој шеф. И сада, а камоли онда, тешко могу да објасним себи стање у којем сам се налазио. Била је то потпуно ненадана потврда моје исправности, тачније исправности мог поступка према шефу. И више од тога – била је то потврда моје памети, моћи расуђивања о људима и одмеравања својих поступака према њима. “Ето – мислио сам – иако тог човека нисам ни познавао, ипак сам се правилно понео према њему. Увек сам сматрао да је гад, а ево, то сад потврђују и други који га много боље познају”. Међутим, да нисам био у завади са шефом гледао бих другачије, са више реализма и критичности, као што сам у другим приликама чинио, на све што долази из тог синдикалног одбора. И не без разлога. Имао сам до тада много прилика да се уверим да је то једна група надасве глупих, али лукавих и покварених људи – радника нестручних на свом послу колико и лењих, промашених интелектуалаца, непризнатих стручњака – људи који су радили у синдикату не што су тиме хтели да буду од користи некоме, већ што су у томе видели шансу да надокнаде оно што су у животу пропустили. Хиљаду пута, седећи на разним састанцима, подсмевао сам им се у себи због ужасног “лупања” без мере и укуса. Непознавање падежа било је у томе најмањи недостатак. Званична политика преламала се кроз њихове неразрађене мозгове са великом буком, шкрипом, трескањем и ломљавом, и отуд је излазила ужасно осакаћена, често потпуно самлевена, у виду неупотребљивог труња. Али, сељачком лукавошћу достојном правог генија, успевали би они с времена на време да то труње, те исецкане парчиће званичне политике, тако прилепе да њихови лични интереси добију етикету званичних ставова и претворе се у општу друштвену акцију. Председник фабричког одбора синдиката, неки Бојан Ратковић, био је из мог села и њега сам познавао добро. Био је тај Бојан, у своје време, некако баш у току рата, само један проблематичан сеоски момак. Отац богаташ – а то у нашем селу значи мученик – са рукама испуцалим као церова кора, са кожухом и преко лета, не зна му се ни празник ни недеља – а син нерадник, мангуп, зазјавало. Бојан се, додуше, хвалио да је јш тада “сарађивао са партизанима”, али сви који га боље знају тврде да је време углавном проводио правећи друштво 12

пандурима у четничкој команди села. Могло се то и разумети, јер то је било једино место где се стално нешто догађало: саслушавања, преслушавања, батинања, па онда доласци гостију, знаменитих четника, Немаца, Бугара и слично, и таквог једног момка жељног разоноде оно је морало да привлачи. На крају је за ту разоноду ипак морао нешто да плати: некако под крај рата четници су похватали итканутије омладинце, што значи и њега, обукли им нове енглеске униформе, дали неисправне пушке и натерали да месецима егзерцирају пред застрашеним чобанима на идиличним јухорским пашњацима. Чињеница да су Руси ослободили село и да се власт променила није битно утицала на Бојанове навике: он је и даље уместо на њиву свакога дана одлазио тамо где је одувек био центар села и где се сада налазио “месни народноослободилчаки одбор”. Као и старој власти, тако је и новој био спреман да чини разне ситне услуге, самоиницијативно или на захтев, свеједно. Писао је пароле, лепио плакате, разносио позиве, викао из петних жила “живео” или “доле”, већ према прилици, и, уопште, био при руци, налазио се кад је требало. И његова упорност се на крају исплатила. Показало се да нова власт такве услуге цени више него стара, и уместо да га пошаље на егзерцир, односно на сремски фронт, као све момке три годишта испред и три годишта иза њега, оставила га је у селу да се нађе за прикупљање тих истих момака и за разне друге послове који иду уз то. Ускоро је Бојан прикачио себи титулу “скојевац” и поткрепио је неким упадљивим спољним изменама. Набавио је негде уске “брич” панталоне, чизме, кожну доламицу и огроман пиштољ “трофејац” који је ту доламицу карактеристично подизао на десном боку: постао је власт. Сељаци су га, видећи га обученог као у то време већину партизанских руководилаца и чешће у друштву са њима него без њих, прихватили без чуђења. Својом припростом памећу и логиком они су закључили да вероватно треба више партизанских руководилаца него што их тренутно има, да су, дакле, нека места још упражњена, и Бојан се својим знањем и умењем, ето, докопао једног од тих места. Зато су мирно подносили и кад је Бојан, баш као и остали партизански руководиоци које су они виђали, почео да се понаша нервозно, да се срди и за ситницу, да виче и псује. Сматрали су да то захтева радно место, да се то подразумева само по себи. Тако је то бар све изгледало, али, судећи по ономе што ће се тек десити, тешко је поверовати да су сељаци заборавили ко је Бојан, 13

какве су му заслуге и са колико права носи кожну доламицу и чизме. Како је време више пролазило, сељаци су га све више игнорисали, без обзира и чак упркос томе што је његова власт стално расла, јер и то је, на несрећу села, ишло с временом. Почели су да се јављају и отпори. Сељаци су постајали непокорни. Избегавали су да на време дају вишкове, крили жито, маст и стоку. Све чешће се Бојан нервирао, викао, претио и хватао за десни бок.

– Бога вам сељачког – викао је – нећете да због вас ја црвеним тамо горе, даћете што имате и немате, или ћу вас све у затвор, као бандите! А онда га је, једне новембарске вечери, кад се бициклом враћао из града, неки сељак који више није могао да трпи сачекао рафалима из дуго и брижљиво скриваног аутомата. Да ли зато што је био мрак, или је сељак био невичан оружју, или је имао трему, јер, како се после испоставило, није био убојица, тек гађао је прениско и само га ранио у ноге и начинио штету на бициклу. Кад се ова вест пронела селом, наста тајац. Није било човека који Бојану последњих година, једном или више пута, није пожелео смрт. Сада, кад је неко покушао да то и оствари, све је притисао неки необјашњиви страх. Осећали су се као да су им душе отворене па ће чувари власти одмах, на први поглед, прочитати у њима саучесништво у злочину. У читавом селу те вечери нико се није кретао па су и пси, неузнемиравани, ћутали иза плотова и у чуду бечили своје жуте очи. Само газда Милојко, Бојанов отац, који је од неког времена забатаљивао имање и све чешће се опијао, лежећи по средини широких и стрмих басамака своје кућерине, храпавим гласом разби тишину.

– Рука ти се одузела, шмокљане, зашто га не уби! – викну. Нико не одговори на ову необичну клетву. Само неколико паса залаја обрадовано, а после им још дуго, изазвани, одговараше други, све даље и даље.

14

Глава 4.

Ове ране донеле су Бојану неумрлу славу, али и место физичког радника у новој, тек отвореној равновској хемијској индустрији. Места у селу за Бојана више није било и он је право из болнице закуцао на врата највеће равновске фирме из које се још на све стране разливао кајмак савезних инвестиција. Рачунао је, дакако, на неко боље радно место, али кадровик, неки словенац Јанез, показао се одвише тврдоглавим. Прегледао је папире, завалио се у столицу и гледао кроз прозор, гледао па задремао. Врпољи се Бојан, неугодно му, накашља се мало – ништа. Треснуше негде врата, Јанез се пробуди.

– Шта, још си сту! – срди се и руком показује на врата.

– Чекам да ме распоредиш! – већ изнервиран, за ту прилику доста дрско, узвраћа Бојан.

– Шта има ја тебе да распоредим, идеш – радиш! – плану Јанез, а кад виде да се овај препао, спусти мало глас и додаде: – Јави се инжењеру Манићу, он ће ти дати посао. Ајде! На све интервенције касније Јанез је одговарао: – Пустите, молим ја вас, оволика ми глава од тога. Не могу ја ником дати школу, има школа у фабрици па нека учи! После шест месеци Бојану су и без школе дали полуквалификацију. У међувремену је схватио да није он једини који не жели у школу, да то нико не жели, а да је руководиоцима управо много стало до школовања радника. Уписао се у школу и почео да критикује оне који не уче. Увек, на сваком састанку, причао је о томе, а и о другим стварима о којима је чуо да руководиоци много причају: о дисциплини, о чувању машина, о штедњи; позивао је раднике да буду писмени, стручни, да не забушавају. Укратко, опонашао је руководиоце колико год је то био у стању. Такво држање прибави му ауторитет код руководилаца који му, будући да су баш они били предавачи у фабричкој школи, многе ствари прогледаше кроз прсте, па Бојан ускоро стече диплому чак високо квалификованог радника. Да овако стечену стручност проверава у пракси није никада добио прилику, јер је још пре тога постављен за пословођу у одељењу где пословођа није био ни потребан. Тада се реши на женидбу те узе једну младу радницу из свог одељења, а од фабрике одмах доби комфоран стан.

15

Овако успешна Бојанова каријера, то јест успешно решавање свих “кључних питања” у животу (радно место, женидба, стан) и поштовање које му указиваху руководиоци, прибави му, опет, код радника репутацију способног и паметног човека. Бирали су га готово по правилу на најистакнутије самоуправне и политичке функције у фабраици. Час је био председник радничког савета, час извршног одбора синдиката, час секретар комитета. На овим функцијама Бојан је брзо научио да и над попом има поп – да фабрички руководиоци нису увек најпаметнији, да и они могу да греше и то често злонамерно, у своју корист, да је самоуправљање зато и створено да би их контролисало, постављало и смењивало, према раду и заслугама. Самоуправљање је највећа власт у друштву, рекли су му, и он је с нескривеним задовољством схватио да је та највећа власт он сам, јер он је на челу самоуправљања. Променио је став према руководиоцима. Почео је да им се обраћа на “ти”, да их тапше по рамену и да им се уноси у лице. Постављао је захтеве и тражио да се извршавају. И радници су сада схватили да је он власт и што год би им руководиоци одбили да учине, тражили су од њега.

– Ми смо те, Бојане, бирали – говорили су – заузми се за нас. И он се заузимао. Многима је издејствовао стан, боље радно место или запослење за рођаке. Он је могао све. Разна спортска друштва су се отимала да га изаберу за председника, јер где је био он – ту је био новац. А то значи бесплатна путовања у разне градове, па и у иностранство, ручкови, вечере – речју, бесплатан провод какав се само пожелети може. У време кад сам дошао у фабрику Бојан је већ имао подужи стаж првог самоуправљача таквог кова. То је и био разлог да га, као и већи део интелектуалаца са којима сам у то време имао контакте, искрено презирем.

16

Глава 5.

Сада, пак, кад сам се на личном примеру уверио да Бојанов став према руководиоцима може да има и дубоког оправдања, променио сам мишљење. Сада ми се и Бојаново неспретно тумачење званичне политике није више чинило тако неспретним и тенденциозним. У његовим опаскама и закључцима почињао сам да налазим дубљи смисао. Ипак, размишљао сам, политичар Бојановог искуства и ауторитета не може бити наиван, а ни покварен до те мере да заборави интересе друштва. Годила ми је мисао да се моја мржња, жеља за реваншом, подудара са интересима друштва и да ћу, искаљујући свој бес и светећи се, заслужити не казну, већ награду. Било је то ново осећање које никада раније нисам доживео и просто сам био опијен од тога. Дакле, јасно је сада да ме је Бојанова понуда да помогнем акцију затекла потпуно спремног. И даље о томе нема шта много да се прича. Дошао сам на седницу радничког савета кад је разматран предлог синдиката о смењивању руководилаца. Тражио сам да говорим и одобрено ми је. Имао сам на то право као члан колектива, а и да нисам имао права, опет би ми било одобрено, јер је председник био “наш човек”. Говорио сам о бирократским поступцима свог шефа, о томе како ми је претио и слично. Укратко, изнео сам гадне ствасри. Трудио сам се да све изложим лепо, да описујем, да улазим у детаље. Смех којим су присутни често пропраћали неке мало карикиране описе и детаље изазивао је и мени дискретан задовољан смешак. Ликовао сам. Предлог о смењивању мог шефа изгласан је огромном већином. Код осталих је било “тесно”, али и они су смењени. После састанка многи су прилазили да ми честитају!

– Био си величанствен – рече Аница срдачно ми стискајући руку, одржао си праву говорчину. Просто сам одушевљена! И данас се зацрвеним кад се сетим колико ми је тада ласкало то мишљење. Аница је радила као књиговођа у одељењу где је био и мој пријатељ Мирко. Често је навраћала у наше одељење. Одувек сам сматрао да је ограничена. У почетку ми је била доста загонетна. Али, мало по мало, као што то бива у оваквим срединама, упознао сам њену историју и тада не само да је престала да ми буде загонетна, већ

17

сам сасвим престао да је ценим и готово да и нисам обраћао пажњу на њу. Оно што је било загонетно у Аници и што је побуђивало моје интересовање била је чињеница, коју сам сазнао готово одмах после првог сусрета, да је рођена Београђанка, да је напустила службу у Београду и без икакавог видног разлога дошла овде у провинцију, у Равново, да започне све испочетка. Разлози за овај, на први поглед готово патриотски поступак били су, међутим, сасвим лични: она је хтела да се уда. У Београду је радила на неком факултету, у администрацији, на шалтеру ваљда. На неком од факултета где је, по природи науке, више мушкараца него жена. Тако се и догодило да убрзо падне у очи не само студентима, већ и професорима. Али на њену несрећу професори су били ожењени и жртве се нису исплатиле. Кад се она освестила и схватила да је пуцала у празно, већ су и студенти знали превише о њој. Поред тога, они који би могли бити озбиљна прилика давно су се већ са дипломама размилели по свету, а они који су их заменили позивали су, додуше, не више тако младу шалтерску службеницу у стан, али су је онда безобзирно отуда јурили. Аница је схватила да мора да се склони из те средине. Али где? Посао није било лако наћи. Шалтерских службеница у Београду има много. И млађих и лепших. А Београд јој се и згадио. Знала је да ће, хтела то или не, и даље сретати оне којима некада ништа није могла да одбије и да им опет неће моћи ништа да одбије. У таквом психичком расположењу прочитала је једног дана конкурс у новинама којим равновска индустрија тражи књиговође. Јавила се и примили су је. Дуго је Аница у Равнову глумила наивку, неискварену и смерну девојку. Често је причала о својим родитељима и о “патријархалном васпитању” које је добила од њих. Причала је све дотле док се једне касне јесени мој (и њен) шеф, још доста пристао четрдесетогодишњак, већ много година разведен, није преселио у њену гарсоњеру. Она се понадала да је свој циљ коначно постигла, али мој шеф није био човек који се много обазире на нечије сентименталне планове. С првим пролећним данима ископнио је из њеног стана и живота, неприметно и неумитно као снег под јелама на Јухору. Много је пута у току тог пролећа и лета Аница ојађено уздахнула: – Грејао се код мене и хранио док је била зима, а сад му нисам више потребна, може да јури курве и по ливадама!

18

То су били разлози што Аницу нисам ценио. Али сада ми се све то представи у другом светлу. Жалио сам је због њених узалудних жртава. Почео сам да осуђујем саможиве и безобзирне људе који су је искоришћавали. Нарочито ми је мрзак био поступак мог шефа. И пошто сам му се жестоко осветио за увреду нанету мени, чинило ми се да сам му се осветио и за увреду нанету Аници. Хвала коју ми изрече Аница таче ме се зато што сам сазнао да и она тако мисли и да сам у њеним очима сада велик и цењен. Ето, иако сам тада већ био одрастао и зрео човек, у мојој души је још увек било места чак и за таква осећања!

19

Глава 6.

Смењени руководиоци ускоро се обратише суду и започе маратонски процес, али то никако није умањивало славу оних који су их сменили, па ни моју. Кооптираше ме у фабрички комитет. Моја реч поче да се уважава. Било је то за мене ново и пријатно искуство. Осећао сам се тих дана боље него икад. Али, изненада, кад сам то најмање очекивао, једна личност запрети да сруши моје самопоуздање. Био је то мој отац. Бану једног дана у самачки хотел. Чуо сам га још у ходнику како зауставља пролазнике и распитује се за мене. Изађох из собе и стадох пред њега, али он ме и не погледа: гледао је за групом станарки са којима је још до малочас разговарао, у мини сукњама и са екстравагантним фризурама – неуко, аматерски направљеним. Ваљда су се саме чешљале, из досаде, ради експеримента, или се просто иживљавале. Нису све имале лепе ноге. Једној су се под тесном сукњом оцртавали рубови гаћица. Нико на те детаље овде није обраћао пажњу, али поглед мог оца био је као прикован за њих.

– Боже благи – рече презриво утањеним гласом – боже благи, шта је ово? Какаве су ово наказе? То је нешто – овако! И он помери уста сасвим под лево уво, а руком направи покрет као да хоће да их премести на потиљак и искези се. Тиме је увек исказивао своје крајње презрење и мишљење да особе које се тако наказно облаче, понашају и говоре, имају не само болестан разум, већ и тело, и да их треба крајње избегавати, чак ни стајати у њиховој близини, а о неком интимном приближавању да се и не говори, јер су без сваке сумње пуне разних полних болести и једини им је циљ да неког упропасте. На основу каквог личног искуства је оформио то своје мишљење, нисам никада покушавао да сазнам. Нисам о томе никад ни размишљао. Једноставно сам се увек слатко смејао. Тако се насмејах и сада, али ме његов необично презрив тон, кад ми се обратио, пресече.

– И ти станујеш овде, са овима! – рече као да му је сада постало све јасно. – Хајде – настави заповеднички – уђи у собу, имам што-шта да те питам. А кад уђосмо, уместо мене он запита самога себе каквог је то изрода створио и “од литра меса неговао” који је сада у стању да се 20

удружи са једном Бојаном и људима ради о глави као највећи подлац.

– Знаш ли ти, идиоте, шта се о теби прича у селу! – дрекну он. – Знаш ли шта су други, а обашка шта сам ја препатио од тог Бојана! Знао сам. Чуо сам ту причу много пута. Било је то у време прве петољетке. Природна богатства била су тада једина права роба за коју је неко хтео да даје новац. Рудници и шуме горе у Хомољу били су зато у центру пажње. Мали “ћира” који је из равнице возио у брда, свакодневно је одвлачио нове и нове бригаде. Било је ту и добровољаца, полетних, идеалима опијених младих људи, али и сељака које су спроводили милиционери, опортуних према свкој власти, дубоко забринутих једино за своје њиве и ливаде, баште и оно мало стоке што је стигло да се намножи после рата. Док су у отавореним теретним вагонима грмеле ударничке песме и вијориле се заставе, они су седели немо, смркнути, сурови, поцрнели, и размишљали да ли су женама и старцима при поласку рекли све што је требало и хоће ли ови умети да ураде све што се мора. Тако је то изгледало у поласку. Али у повратку ситуација је често била обрнута. Сељаци би, узбуђени и радосни због повратка, певали ударничке песме које су свикли тешко, али зато темељито, док би омладинци ћутљиво седели или лежали, потамнели, испијени, мрзовољни. Живот горе у дивљини – бараке, “гершла” и пасуљ, хладноћа, напоран рад, а често и ваши или стенице, нису могли да науде сељацима наученим на проју, црни лук и тежак рад. Поред тога, умели су и да штеде снагу, да забушавају. Умели су и да се сналазе, понешто да украду од тамошњих сељака, понешто да купе. Млади су, пак, немилице трошили снагу, и не само на рад, и последице нису изостале. Неки су са ових акција одлазили право у санаторијуме. Моме оцу, као сиромашном човеку и једином храниоцу породице, није следовало да иде у рудник. Али Бојан га је, будући да су били у свађи, ипак отерао. А ево како се то догодило. Одржавао се народни збор у центру села. Са импровизоване трибине Бојан држи говор. Запаљиве речи, патриотске. Добровољни рад, изградња земље, светла будућност за нашу децу. Онда се на климаву трибину пење мој отац. Анализира ситуацију и долази до закључка да је бесмислено градити светлу будућност кад је нико неће доживети, јер ће деца у међувремену помрети, а њих маторе већ и не рачуна, живи или мртви – њима је и тако свеједно. И завршава тако што позива народ да не верује “том џукцу” ни реч. Аплаузи, бура одобравања. Два представника среског комитета запањено се гледају. Бојан плави у лицу. Цело тело почиње да му 21

дрхти као у грозници. Скаче поново на трибину – Народе! Људи! Другови и другарице! Како можете да верујете овом ниткову? Овом лопову? Не слушају га. Изгурају га са трибине. Опет мој отац, кобајаги бесан, увређен. Рекао ми је да сам лопов? Назвао ме је лоповом? Тачно. Он је у праву. Ево, испричаћу вам. Радио сам за време рата у фабрици шећера. И једном сам украо врећицу шећера. Изнео сам из фабрике без тешкоћа, али у граду – рација. Немци се разлетели. Ако ме ухвате, помислим, готов сам. Таман гледам где да бацим оно проклето џакче, кад ето ти га Бојан. Ви знате да њега нико никад није претресао и да је могао слободно да се креће у по ноћи и у по дана. “Бојане”, велим, “украо сам џакче шећера, али ево, Немци претресају. Носи ово у село, поделићемо”. “Дај”, вели он. Тај дан и петак. Никад више тај шећер нисам видео. Ја украо од Немаца, он од мене. Ето вам га поштењачина, на! Бојан утече са збора, али више му није било тешко да власт убеди да мог оца као коловођу отпора треба присилно отерати у рудник. Као да смо и отац и ја поново слушали ту причу.

– Да ниси полудео? – упита ме отац забринуто.

– Иди дођавола – наљутих се – ваљда знам шта радим! Мој отац оде кући. Али први пут откад см дошао у Равново зажалих што нисам био упорнији да нађем посао у Београду. Сетих се ондашње своје одвратности према помисли да се вратим у Равново. Као да сам још тада наслућивао овакав развој догађаја.

22

Глава 7.

Пола године сам се, по одслужењу војног рока, потуцао по Београду у потрази за иоле одговарајућим послом. Писао сам молбе, описивао свој тежак положај, лагао, претеривао, хвалио себе, молио, убеђивао. Све узалуд.

– Одакле сте? – пита ме понеко.

– Из Равнова.

– Имате ли тамо кога?

– Немам. Види да лажем па је и њему самом непријатно.

– Што не идете тамо? Тамо су стручњаци потребни. Сви бисте хтели овде. Једном дођете у Београд и више вам се не иде. Нема овде места за све. Оваква испитивања и савети крајње су ме поражавали. Осећао бих се после тога бедно. Ужасно ме је болело то њихово “иди одакле си дошао”, али нисам ни помишљао да реагујем. Настављао сам и даље да трагам за послом. Одабирао сам неке радне организације, за које сам претпостављао да имају места за мене, тражио људе задужене за “пријем радне снаге” и настојао да им се наметнем. Дубоко сам веровао да ће се, ако само будем довољно упоран, код тих људи појавити један тренутак кад ћу им бити присан као неко најближи и да је на мени једино да предосетим тај тренутак и да се тада створим пред њима и будем онакав какав сам једино могућ у том тренутку необичне присности са њима: сетан, замишљен, духовит, непосредан, шармантан или некакав друкчији. Наравно, било је тешко предосетити такав тренутак и задесити се кад треба на правом месту, а још теже погодити унапред одређен садржај таквог тренутка и навући одговарајућу маску. Ове тешкоће настојао сам да савладам добро разрађеном тактиком. Најпре, нисам одлазио само у једно предузеће и код једног човека, већ у многа предузећа и код много људи. Тако сам по закону вероватноће имао веће шансе. Даље, одлазио сам по могућству код свих сваког дана. Рачунао сам да ћу на тај начин, пре или доцније, некога од њих затећи у оном расположењу из којега треба да произађе онај тренутак који сам очекивао и у који сам веровао. Што се тиче захтева тог тренутка, то јест представе о себи коју сам тада био дужан да пружим, и ту сам се испомагао неким општим 23

правилима. Настојао сам да при сваком сусрету оставим онај пријатан утисак интелигентног и шармантног младог човека са којим би било пријатно радити и сарађивати на послу. Моја размишљања о томе како треба да изгледа један симпатични незнанац доведоше ме до закључка да морам у канцеларију да улазим опрезно, ненаметљиво, скоро бојажљиво, са смешком извињења на лицу, али да ми, насупрот овим поступцима, поглед буде одлучан и разборит! У обраћању треба да будем непосредан и да образлажем циљ свог доласка кратко и јасно и увек да изражавам спремност да се уклоним да не бих сметао. Тако сам и чинио и, као што сам већ рекао, без икакавог резултата. Постизао сам чак супротан ефекат. Људима је мој наступ био непријатан. И колико год сам се више трудио да их шармирам, чинило ми се, њима је од тога бивало све непријатније. Вероватно су са олакшањем дисали после мог одласка. Чињеница да сам упркос разумевању ситуације настављао да чиним то исто може се објаснити једино апсолутним одсуством сваког другог начина да се домогнем циља који сам себи поставио. Укратко, била је то тактика усамљеника, човека који у џепу није имао бланко гаранције ниједне значајне личности и ниједног значајног дела, већ једино доказе општих вредности и општих закона који су у великим људским заједницама одувек били од мале користи. Морам да кажем да сам ту тактику сазнао и прихватио од свог друга Марка. Разлоге мог безграничног поверења у Марка и његова правила игре вредно је овде испричати.

24

Глава 8.

Четири године узастопце тукао је град атар мога села, брда и долину. Три године страдао је и наш виноград хранитељ, а четврте године град га заобиђе. Црни облак се надви и над наш присојак, али се у последњем тренутку распуче као булка и из небеске таме на наше чокоте паде само обилна киша, док се по брдима преко потока опет забеле лед. Да ли га ранише клетве мога оца коме досади тегобно надничење, или га спали гром што се беше притајио у врелини нашег присојка, ни данас не знам. Те јесени, будући да је грожђе било изузетно на цени, моји зарадише прилично пара. Било је то баш оне јесени кад сам полазио на факултет и сматрао сам да се провиђење умешало да би ми обезбедило средства за студије. Можда је и тако било, али моји покварише планове и самом провиђењу: одлучише да за тај новац купе њиву.

– Ти можеш да причекаш са студијама – рече ми отац – а за њиву сад је прилика. Само од винограда, видиш и сам, не може се живети. Уосталом, завршио си гимназију, пунолетан си, здрав и прав, могао би и сам да се сналазиш. Од моје сиротиње и ово ти је доста. Ипак, отпутовао сам у Београд, уписао се на факултет и покушао да добијем стипендију. Примише ми молбу, али затражише и потврду о имовном стању. После неколико дана један службеник, упослен с два телефона истовремено и печатирањем и потписивањем гомиле аката, правећи покрете као какав жонглер (једну слушалицу је држао укљештену између уха и рамена) успе да ми баци назад моју молбу.

– Поседујеш земљу, не долазиш у обзир! – викну ми. – Не кажем теби, Петре, наравно, наравно, само причај. Вама сам већ објаснио, не разумем шта још хоћете – настави он да конверзира са своја два апарата. Тако ми мој присојак не даде да га напустим. Оставих једном студенту – земљаку да слуша предвојничку обуку уместо мене и да скупља семестарске потписе професора, а ја се вратих у село да чекам боља времена. Једног децембарског преподнева бесциљно и без мисли гледао сам кроз прљаво и влажно прозорско стакло на сасвим опустео, блатњав сеоски сокак. Наједном ми се пред очима указа необичан призор. Један младић, красно обучен, неодлучно је и неспретно 25

корачао блатном улицом. Из разваљених капија и натрулих ограда искакали су пси и покушавали да га застраше, али он се није ни обазирао на њих, већ је кривио врат изнад тараба не би ли угледао неког у авлији. Већ и то би било довољно да се закључи да не спада овде, да је градско дете и да је ко зна из каквих тајанствених разлога успео да залута у овај од бога заборављени, сурови сеоски пејзаж. Неко сељачко дете, знајући за навику џукаца да насрћу мучки, већ би се за ову прилику, ма какво одело имало на себи и ма колико то одударало, снабдело каквом добром батином и, наравно, много пута се њоме и послужило. Желећи да помогнем како овом изгубљеном младићу, изађох у двориште. Али тада, на моје најстварније запрепашћење, препознадох у њему Марка и схватих да он тражи мене! Марко ми је био друг из ђачких дана и то само једно кратко време пре неких пет година. Пре тога нисмо се познавали, а ни после тога о њему нисам чуо ништа. И сада, наједном, ево га у мом јадном, запуштеном и прљавом сеоском дому! Осећање несхватљиве радости потисну стид: кухиња, и соба истовремено, једино место где се ложило преко зиме, у коју сам га увео, не само да је била иначе прљава, већ је мајка управо тада набијала сламарицу новом сламом и неред је био ужасан. Сасвим сам се збунио, а по нервозним покретима мајке схватих да је и њој непријатно и да би најрадије и сламарицу и кревет сад бацила кроз прозор, да је икако било могуће.

– Марко, Маркеш, откуд ме ти нађе овде? – промуцах. Он се само пријатељски смешкао видећи да сам очито у неприлици, па се раскомоти сасвим слободно и чекаше да мајка заврши посао. Тек онда јој приђе, поздрави се и пољуби је.

– Ми смо, мајко, другови – рече јој као објашњење свог доласка. Она само промуца нешто и, знао сам, даде се на посао да посетиоца угости како је само она умела. Шпорет поче да дудњи ширећи пријатну топлоту, на столу се нађе сир, погача, туршија, топле сарме, сушена свињска ребра печена у рерни, уштипци, а слаткоопојни мирис вруће ракије коју смо доливали из црног ибрика који се стално догревао на шпорету испуњавао је просторију. Ускоро стиже и отац, па кад сазнаде да је Маркеш запуцао чак из Београда да би ме видео, истрча у двориште да једној “пилки” заврне шију, а онда наточи најбоље вино које је имао и седе да с нама подели другарство. Марко је био изненађен нашим гостопримством ништа мање но ми његовом посетом.

26

Наравно, почесмо најпре да разговарамо о “мом питању”. Кад Марко сазнаде разлоге мог одустајања од факултета, он направи веома озбиљан и тужан израз лица, али, супротно томе, рече: – То је бар просто, то може да се среди.

– Како кажеш, синко? – прошапта мој отац узбуђено и унесе му се у лице, а очи му засветлеше. – Велиш може да се среди, а?

– Нека те Милан тужи – поче Марко сад пажљиво да образлаже – за део земље који му као сину припада. Ти му на суду одрекни тај део. Кажи да си сиромашан и да треба теби. Суд ће да запише да те је Милан који не поседује никакву земљу тужио за део, али да га није добио, те према томе и даље нема земљу. Са том пресудом Милан ће добити уверење о имовном стању у коме ће писати да не поседује ништа, да је чист пролетер. Онда му морају дати стипендију. Све до данас нисам успео да откријем да ли се сељак може још нечему да радује толико колико се радује кад му се открије неки начин да превари државу. Сав изван себе, отац је грлио и љубио Марка и мене и једнако доливао чаше, тако да смо ускоро били потпуно пијани. Морам ипак рећи да узрок толиком весељу мог оца није била једино радост због могућности да превари државу. Он ме је волео и верујем да га је пекла савест што није успео да поднесе још једну жртву и утроши новац на моје школовање. Веселио се, јер шанса која се указивала могла је да му скине велики камен са срца. Нисам био присталица таквих махинација. Било ми је неугодно и унапред сам се стидео због свега тога. Али нисам био у ситуацији да потцењујем реалну корист која из тога може да произађе и убрзо сам сачинио једну правно веома неуку, али сасвим јасно формулисану тужбу и предао је суду. Тако, дође и дан суђења. И пре него што смо ушли у судницу, отац и ја, без сведока, судија је знао шта хоћемо исто тако добро као и ми сами. Закључио сам то по погледима које је измењивао са записничарем, једном младом девојком, а и по журби са којом нас је саслушавао. Очигледно се трудио да не улази дубље у мотиве ове необичне тужбе и да рутинерски и што је могуће брже заврши са неугодним суђењем. Мој отац, међутим, није то опажао. Он је био убеђен да судија не зна праве разлоге нашег суђења, али да ће без сваке сумње покушати да их овде на суочењу докучи и да зато треба бити вешт и врдати на све могуће начине и никако му не дозволити да назре ма и трунку неког непоштења или подвале. Зато је одуговлачио са својом изјавом, надугачко описивао своје сиромаштво и ређао разлоге због којих никако не може да дели са мном савоје бедно имање натопљено 27

знојем, уживљавао се у улогу увређеног оца и сиротом судији, коме је од неугодности вероватно почињало да бива мука, говорио о незахвалности деце! О мени је говорио са највећим презрењем, и то само онако узгред, као да му је тешко и да ме узима у уста, и, уопште, покушавао је да убеди судију да ме се, ево ту, пред њим, одриче заувек и да ме не сматра ни за шта и да ме неће више ни погледати у животу. После много узалудних покушаја судија је успео најзад да га прекине, да му каже како му је све јасно и да издиктира записник и приведе суђење крају. И кад ми је већ лакнуло, кад сам помислио да сам најзад и то претурио преко главе, дошло је оно најгоре.

– Ви сте, младићу, изгубили спор – рече ми судија.– Потпишите пресуду и платите (не сећам се више колико је то износило) за судске таксе. Ово ме је затекло неспремног. Са тако нечим нисмо рачунали ни отац ни ја. Новац је био код оца.

– Немам пара – рекох брзоплето. Отац пребледе, али не окрете главу и правио се да га све то не занима.

– Снађите се – рече судија – не могу дати пресуду док не платите.

– Нека вам плати отац – умеша се пакосно записничарка којој је, верујем, ово била прилика да се освети за гњаважу.

– Не – рече мој отац као лежерно, али бесно стрељајући очима записничарку. – Немам ја ништа са тим. Ако је могао да тужи, нека плати. А Ви, ако сте тако сажаљиви, зашто му Ви не платите?

– Што ја – севну сад и она – нисам му ја отац! Мени се од стида заврте читава судница.

– Могу ли да изађем да потражим новац – промуцах.

– Можеш – рече судија. – Можеш и ти – обрати се мом оцу. – И слободно му дај новац. Ја радим свој посао и не тиче ме се ко плаћа! Потпуно сам га разумео у том тренутку. Он је као судија био навикнут да види и чује свашта, али ово је свакако било превише и за њега! Тако се тријумфално оконча моје прво надмудривање са државом. Али нисам због тога био срећан. Напротив, осећао сам се бедно и то је једна од чињеница из мог живота коју нерадо казујем. Познавао сам неке којима је и мртав отац био од помоћи. Мој је био жив, али не само што није могао да ми помогне, већ ми је и одмагао. Зато сам морао да га уклоним из свог живота. А уклањање оца из живота, макар то било и само привремено, и само за потребе администрације, нешто је најтеже и најнедоличније што може да задеси једног човека.

28

Идуће године сам се, са потврдом која је доказивала моју одвојеност од породице и апсолутно сиромаштво које из тога прозилази, нашао опет на шалтеру факултета. Молбе је сад примала једна постарија жена са благим, мајчинским лицем. Дуго ме је гледала преко наочара држећи моју потврду у рукама, проницљиво и некако тужно. Већ сам помислио да сам рђав посао направио што сам варао државу, кад ми она рече: – За твој одсек факултет не даје стипендије, синко. Само за општи смер, професорски. Ако желиш да промениш одсек, задржаћу молбу.

– Задржите – рекох – видећу. Кад сам то испричао Марку, код кога сам сад илегалисао у Студентском Граду, он се мало замисли.

– Да идеш у професоре, то не желиш, је ли тако? Онда ме слушај. Кажи то исто и тој жени, али јој кажи да ти стипендија треба. Иди код ње сваког дана и говори јој то исто, макар то трајало месецима. Нико није од камена. Једног дана свако попусти, само ако си упоран. Тако сам и урадио. Објаснио сам оној жени своје жеље једном и још много пута, а она је само ћутала и гледала ме онако исто проницљиво и тужно преко наочара. Само што је тај поглед свакога дана бивао све краћи. Касније је само бацала узгредан поглед, тек толико да се увери да сам ту, налакћен на пулт један корак од шалтера, да не сметам осталима којих је увек било веома много. Али једног дана она ми се осмехну и руком ми показа да прођем около на врата и да дођем код ње, иза шалтера.

– Успели смо – рече завереничким шапатом – добили сте стипендију! Потписујте овде. Исплатиће Вам све од почетка! Тек касније, много касније, кад сам дознао да још десетак студената са мог одсека, вероватно са јаким везама, прима стипендију од факултета као и ја, схватио сам шта је ова жена учинила за мене. Она – једна незнатна шалтерска службеница пред пензијом – морала је да уцењује моћнике ове куће који су делили новац и закон не само нама, већ и њој. И то због мене, непознатог младића са лажном потврдом. Верујем да је то морала да уради: толика је моћ поверења које указујемо људима. Ето, зато сам веровао у методе мог друга Марка. Али у питању запослења оне нису биле успешне. Можда ни ја нисам био довољно упоран, а можда је то био други свет.

29

30

Глава 9.

Бавећи се неко време овим успоменама било ми је криво због упетљаности у живот Равнова и Равноваца. Говорио сам себи да ме се све то не тиче, да сам изнад тога, и да би било разложно да послушам савет свога оца. Али та резигнација ме је убрзо прошла. Све што се збивало у фабрици, а што сам сад сaзнавао далеко више него раније, бивало ми је све занимљивије, а жеља да утичем на исход тих догађаја све јача. Преокупација комитета у то време била је ситуација у погону транспорта. Једна група људи из ове радне јединице просто је опседала комитет тужећи се на поступке свога шефа. У почетку нико од нас није хтео томе да придаје нарочити значај. Тачније – врдали смо. Шеф те радне јединице био је Жарко Ракић, један од ретких преживелих првобораца из овог краја. Пре него што је дошао на садашњу дужност Жарко је заузимао готово све важније политичке и друштвене функције у граду и уживао је огроман углед. Није то био углед стечен лажним сјајем политичара, већ углед стечен оним делима и поступцима које су Равновци умели да цене. Иако је дуго година после рата Жарко био једина и врховна власт у Равнову, увек је био и остао “наш човек”. Нити се изменио у понашању, нити у облачењу, нити ма у чему другом. Није покушавао да сакрије своје жуљевите руке радника, још више огрубеле у рату. Није се правио да не познаје старо друштво. И више од тога: показао се човечнијим, ширим него што је ико икада претпостављао да може бити један породични изрод, уклети син и повереник “црвених”. Никада није говорио ни о чијој прошлости, иако је знао прошлост свих као своју сопствену. Ратним злочинцима, издајицама, дезертерима и осталим ратним криминалцима сваке врсте, када их је хапсио, саслушавао или на било који други начин долазио у додир са њима, обраћао се озбиљно и чак, рекло би се, сажаљиво. А кад би почели да цвиле и траже милост, искрено се љутио на њих.

– Шта је, синко – говорио је – што ме ниси молио кад си клао! Кад си јео и пио са Немцима, што тада ниси дошао да ме молиш! Равновци су му се често обраћали за помоћ у најразличитијим стварима. Обраћали су му се као свом човеку и отварали душу пред њим. Кад је могао, он је помагао. Али кад би неко тражио од њега нешто што он није могао или није смео да уради, скакао би и љутио 31

се, а тада је изгледало да се више љути на себе што не може да помогне, него на несрећника који у таквој једној немогућој ствари тражи лека. Они који би покушавали да га искористе, да му подвале, веома су рђаво пролазили. Он би их прочитао чим би зинули.

– Хајде, синко – говорио би тада – не могу ја ту теби ништа. Сам си закувао кашу, па сад дувај ако ти је врућа! Иначе, имао је Жарко особину свих људи који су преживели ратне страхоте (за разлику од оних који су на неки тајанствен начин прикачили после рата себи ордење, иако нису ни омирисали барут, и живели искључиво од таквих ратних заслуга) да му никакав посао у миру није био тежак. Приљежно је обављао све функције. Радио је ако треба и увече и ноћу, никад се није жалио на немаштину. Имао је три сина и васпитавао их је веома строго. Није им дозволио луксуз чак ни онда кад је општи, па и његов породични, стандард знатно порастао и кад је могао да им пружи и скупа одела и атутомобил и путовања у иностранство и све друго што је данас тако уобичајено. Он је памтио једно минуло време и равнао се према њему, док су други заборављали. Таквог једног човека позвати сад на партијску одговорност због тамо некаквих “ставова” у радној јединици, због наводне самовоље и слично, није било тако просто. Напротив, било је утолико компликованије што се људима који су га оптуживали могло увек рећи да прво треба да погледају себе, па онда другог. Али то нико није ни помишаљао да им каже. Чудна је и тешко објашњива психологија Равноваца. Осећај за обичну људску правду, који им ни најмање није стран, скоро никад није регулатор њихових међусобних односа. Тај осећај они негују као нешто интимно, своје лично, хране га слаткишима, чувају и мазе, али не пуштају на слободу. Њега стављају у покрет једино у оним бескрајним дошаптавањима која се обично зову “говор чаршије”, “малограђанска наклапања”, “женски разговори” и слично. Али у тим дошаптавањима, зна се, увек је више измишљотина и претеривања него праве истине, па се један хвале вредан осећај претвара у нешто безоблично, неухватљиво, али крајње опасно и неуништиво. Због тога су та дошаптавања и добила тако ружна имена. Кад треба јавно да деле правду, Равновци или не говоре ништа, или говоре језиком савремене администрације – неодређено, императивно, паролашки (ми морамо већу пажњу да посветимо тим питањима, требало би разрешавати, привредна реформа захтева и од

32

нас престројавање, преструктурирање, итд), наравно, пошто тај језик најпре добро науче. Од оних који су најватреније оптуживали Жарка најистакнутији и мени највише познат био је Зоран Васић. Зоран је био стални предмет чаршијских оговарања, али је упркос томе уживао приличан углед у политичком и јавном животу. И, чинило ми се, што је више повода давао за оговарање, утолико је његов углед постајао већи. А био је то, иначе, обичан гмизавац и лактарош, блефер, са дозом хазарадерства у свом карактеру, што је његовим поступцима понекад давало вид убеђености и мирног достојанства. У Равново је дошао из Левча, из неке земљорадничке задруге у којој је радио као физички радник, иако му је отац имао прилично имање и, већ остарео, молио га да остане код куће и води домаћинство. У фабрику је ушао вероватно захваљујући везама. Ту је убрзо успео да се додвори шефовима и од некога од њих добије потврду да ради на “административним и управним пословима”, иако је био само полуквалификовани радник, што је у то време био једини услов да се упише на један од оних тезгарошких, провинцијских факултета. Углед му је нарочито порастао кад је временом успео и да заврши тај назови факултет и да тако из четири разреда основне школе ускочи у правничку диплому и наочаре са металним оквиром. По доласку у град Зоран је отерао жену сељанку и двоје деце. Она се вратила у село код свекрве (која је у међувремену изгубила мужа храниоца и остала сама) и чекала га неко време, али кад се он оженио неком знатно млађом и лепшом варошанком и са њом изродио другу децу, она се преудала а свекрву оставила да се злопати. О том ранијем периоду свог живота, о жени сељанки и деци коју је имао са њом, о самохраној мајци, Зоран никад није говорио. Али Равновци су утолико више. Ипак, јавно су га хвалили и истицали као узорног супруга нове жене и оца друге деце и, уопште, имали сасвим пристао однос према њему. И више од тога. Зорана су, на неки начин, чак тетошили. Зоран је био потребан Равновцима. Он је био њихов капитал. Он је био њихова шанса. Зораново постојање значило је да и они могу легално и некажњено, чак и без икакве моралне осуде, да узму нову жену ако им стара не одговара, да са њом изроде другу децу пошто су прву отерали, да добију нову службу и диплому ако је немају. Зоран је био њихова чаробна лампа која може, ако се само згодно протрља, да испуни сваку жељу, да оствари све што би човек могао да заиска.

33

Зато је нама у комитету било тешко да проценимо какве све последице може да има извргавање Жарка јавној осуди. Али, под притиском, морали смо на крају да попустимо. Оптужбе су се сводиле на то да је Жарко оштетио радну јединицу тиме што је без надокнаде уступао њена возила на коришћење неким другим предузећима, транспортне раднике је, опет, запошљавао кад нису имали шта да раде тако што их је терао да одржавају пут до фабрике, а то је, зна се, општинска а не фабричка обавеза, и, на крају, размештао је возаче да управљају теретним или путничким возилима према личном нахођењу и без консултовања органа управљања, а то никако није свеједно ни у погледу дневница које се остварују, ни у погледу тежине посла.

34

Глава 10.

Било је сунчано октобарско поподне. Празнична светлост напољу преламала се суморно на зидовима нове, још недовршене сале, која се као кула уздизала иза фабричке ложионице, међу колосецима. Радници су тек почели да пристижу, али Жарко је већ седео на свом месту, са седом главом уморно наслоњеном на шаке. Прозори су гледали у брдо, у шаренило раскошне јесени. Октобар је био месец слободе овог краја. Месец Жарковог херојског повратка у овај град. Октобра 1944, само неколико дана после руских тенкова и каћуша, победоносно је умарширао на челу колоне у Равново. Колона је отишла даље. Жарко је остао да, са искуством које је стекао у четири године рата, организује народну власт, гради социјализам. Био је радник, практичар, човек од акције. Одмах је окупио око себе повратнике као што је и сам био и оне малобројне који су седели и чекали управо њих да се врате, одвео их у “Шарену кафану”, привремени штаб и скупштину свих војски и свих власти колико их је икад било у Равнову, поделио им задужења и потерао на посао. Сам се упутио градом. Зауставио се пред кућом трговца Алечковића код кога је радио све до одласка у партизане. Нова, велика и лепа кућа на спрат била је оштећена и пуста. Трговац Милосав умро је пре годину-две, али већ тада то је изгледало веома, веома давно – за време рата. Син, официр старе војске, остао је веран својој заклетви краљу, провео је рат у четничким одредима и сада, ако је уопште био жив, чувао се да не да гласа од себе. Две кћери, удате још пре рата, нису овде имале шта да траже. Удовица – ко зна? Али Жарка нису мучиле успомене. Зграда је била добра за команду места. Наредио је да се кућа поправи, прозори и врата застакле, патоси орибају, намештај прилагоди канцеларијама а вишак да се подели сиротињи. Ускоро је све било готово. Недостајао је само натпис. Један молер, природно беле косе колико и од креча, због чега су га ваљда и звали “Жућа”, би произведен за ту прилику у фирмописца и доби наређење да још истог дана голема китњаста табла украси овај дом народне власти. Жућа одмах размути боје, па, док су му руке видно дрхтале, да ли зато што већ четири године беше више трезан него пијан, или од 35

силног узбуђења што му западе необична част да буде такорећи утемељивач нове власти – сад је то тешко знати – започе да црта најлепша слова којих је могао да се сети. И поред свег труда слова испадоше мало укриво и некако без симетрије и кад позваше Жарка да оцени и одобри рад, Жућа се укипи као тараба у ставу мирно а душа му дође до под само грло. Жарко, срећом, не опази те детаље и би, како се бар Жући чинило и како је то хиљадама пута после причао, веома задовољан.

– Шта је, синко, јеси ли се уморио? Би ли нешто попио? – упита га Жарко лукаво се смешећи. Жућа, још увек у ставу мирно, погледа жалосније но икад за последње четири године, прогута пљувачку, судећи бар према покрету огромне јабучице, и једва мало подиже десну руку, као да хоће да каже: “Било па прошло, могу ја и без тога, важна је нова власт”.

– Знаш ли некогa ко можда има ракију? – пита опет Жарко.

– Знам, како не знам – чуди се Жућа а одмах затим трепће и прави онај исти покрет руком – али то је данас скупа роба, друже Жарко, није то за мене.

– Тражи им нека ти дају један литар – рече Жарко – кажи да је за команду места, да сам те ја послао! Жућа је ускоро био у кући Радићевих. Стоји насред собе а газда Радић пожурује “бабу”, љути се.

– Како литар – снебива се Радић – за команду места па – литар! Узмите пет литара. Има, сачувао сам од злотвора. За наше сам чувао! Жућа, који се у међувремену беше примакао зиду и ноктом презриво љускао већ сасвим поткорушену, дречаву анилинску боју, прекиде своју тако нехотичну професионалну занимацију и дрекну Радићу у лице: – Шта трабуњаш? Литар! Команда тражи један литар, разумеш?! Те вечери, трештен пијан први пут после ко зна колико времена, Жућа је парадирао кроз центар вароши и певао партизанске песме, из баса или сопрана, како су му већ надолазили снага или расположење: Сија звезда, сија свака, ал највише петокрака... Заустављао је пролазнике, грлио их и терао да певају заједно са њим: Са Овчара и Каблара другарица проговара... А кад би се намерио на трговце, власнике занатских радњи, на оне предратне равновске добростојеће домаћине, који су измилели тек 36

колико да удахну ваздух, да омиришу и опипају ту нову слободу, хватао их је за ревере, дрмао и викао: – А теби можда смета што ја певам, а? Они би се неспретно отимали из његових жилавих, кошчатих шака, у страху се осврћући око себе да их ко не види, па би, дебели и кратконоги, или мршави и укочени као мотке, или какви су већ били, ненавикнуто галопирали до првог заклона – какве мрачне капије, дебелог стабла или жбуна. И тамо би шиштали покушавајући да прикрију бректање и жагрили очи у таму улице не би ли уочили ако се из овога изродило какво велико зло и несрећа. Да ли је о свему томе размишљао Жарко док је очекивао да одговара на неугодне оптужбе да је кршио самоуправљачка права радника у једној социјалистичкој фабрици? Самоуправљање у Равнову шкрипало је углавном зато што су људи били незаинтересовани и избегавали да долазе на састанке. Такве оцене налазиле су се без разлике у свим извештајима (“о степену развијености самоуправних односа у бази”) који су овде сачињавани у великом броју. Али то се није односило на састанке на којима се расправљало о платама и о међуљудским размирицама, посебно ако је ту била уплетена одговорност руководилаца. То је за Равновце била провокација којој се није могло одолети. Зато су на овај састанак дошли не само комунисти, већ готово сви чланови радне заједнице, па и многи из града, непозвани. Шест сати нападали су Жарка они који су од епитета “борца за самоуправни социјализам” умели да праве добар капитал, али и они који нису у току Жарковог шефовања, због њега или и иначе, успели да остваре неку жељену привилегију. Нападали су га великим и малим речима, наводили велике и мале примере, акта, законе, цитате, ставове. Других шест сати су они којима је Жарко било када у животу учинио неку услугу, или су за време његовог шефовања, због њега или и иначе, остварили неку привилегију, бранили Жарка. Бранили су га нападајући оне прве, а нападали су их Жарковом прошлошћу, Жарковим заслугама, ранама и медаљама. Свако је говорио једно, а мислио нешти друго, бранио или нападао руководећи се једино мишљу шта је за њега сада или сутра корисније. Било је и мучних и тужних и смешних и глупих сцена. Устаје, рецимо, Средоје – транспортни радник, неписмен сељак, тежак као воловска кола натоварена мокрим моравским шодером. Чкиљи на једно око и криви широко, кошчато лице, не само зато што му је иначе тешко да склопи реченицу: размишља. Запослио се као 37

транспортни радник, лопата на прузи, јер друкчије није могао – нема школу. Али жеља му је да уђе у производњу, да постане индустријски радник. Боље се плаћа. Зна да је то другима пошло за руком, али њему до сада није. Размишља да ли је сад прилика да се то среди. Не разуме баш добро шта се догађа, али види да критикују шефа. А шеф је то за њега могао да среди, али није хтео. Можда сад, кад га критикује, хоће. Ајд, па куд пукло: – Ја сам, другови, молио шефа Жарка да ме пребаци у погон, да зарадим неку пару више. Имам ситну децу, треба да ги израним. Сирома сам човек. А и побољевам у задње време. Тешко ми да радим по мраз и ветар. Бие ме свако невреме. А шеф каже: “Што, синко, ниси учио за попа, па да те љубе у руку? Шта ти могу ја што си неписмен!” Питам ја сад, јел то реч од једног комунисту? Њему у канцеларију парно грејање зими и вентилатор лети, а мен измрзле руке на мраз! Завршио Средоје у великом стилу и гледа сад право у очи оне што напдају Жарка. Ћуте, сагли главу. Значи – ништа, Средоје, није упалило. (Ал ћу пробам опет други пут – мисли Средоје гневно у себи – не да одустанем, бем му нану нанину, кад могли други у погон, мог и ја, нисам ништа гори од њи). Дванаест сати су се смењивали тако говорници, а Жарко је једнакао ћутао са главом заринутом у шаке. Ћутали смо и ми. И тек на крају рекосмо нешто удробљено, нешто ни црно ни бело, принципски, као: и заслуге треба да се поштују, али и право да се ради, и тако, тек да завршимо састанак, некако да се види да је ствар готова. Разиђосмо се у зору прокркавели од дувана, црвених очију, са глупим осмесима. Такли смо до кућа тек да се умијемо и обријемо и вратили се на посао. Мени се и није спавало. Жељно сам очекивао да чујем оцене нашег поступка. У граду се причало свашта, али мене то није интересовало. Ја сам очекивао похвале од позваних – од општинског и среског руководства. И нисам се преварио.

– Било је храбро од вас, момци, што сте ставили Жарка на тапет – рекоше нам. – Нека се види да се боримо за принципе и да код нас нема привилегија!

38

Глава 11.

После тога, све до мог избора за секретара општинског комитета, догађаји су се одвијали таквом брзином да нисам успевао честито ни да их пратим, а камоли да размишљам о њима. Најпре је Жарко дао отказ у фабрици и прешао у банку на место директора. Они који су бранили Жарка ликовали су, а и они други ништа мање. “Наудили су му много – говорили су први задовољно – добио је боље радно место, мање посла, већа плата. И сад је бар главни, нема никога над главом”. “Очитали смо му лекцију – говорили су други – и не само њему. Нек виде они који мисле да су незаменљиви да и њима неко нешто може”. Онда су дошли избори. Бојана је фабрички синдикат кандидовао за савезног посланика, професионалца. Људи из фабрике су поштопото хтели да имају свог посланика и, ван обичаја, били су ревносни посетиоци на зборовима у граду. Успели су и тамо да га протуре. Општинска кадровска комисија је била не мало изненађена: Бојан је, испало је, кандидован од скоро две трећине зборова! Чланови те комисије, а и други људи од утицаја, озбиљно су се замислили, и не без разлога. Њихова је жеља, наиме, била да на листи за то једино посланичко место о коме ће одлучити Равновци буде само један кандидат, и да тај један не буде Бојан, већ извесни Божидар, некадашњи срески руководилац, док је срезова било много и док је и Равново било среско место, и који је већ дуго година био “тамо горе” као “наш човек од утицаја”. Божидар је у своје време дофуран из неког краја где је било вишка партизанских руководилаца овде где их је, бар у почетку, одмах после рата, поприлично недостајало. Бистар и виталан какав је био, а и доста школован за оно време, брзо се аклиматизовао на Равновце и они на њега. Испољио је дар расног организатора и политичара. Пребродио је период фамозне “реквизиције” и колективизације без икаквог компромитовања, јер се и није бавио тим пословима, већ је организовао радне акције и бринуо се за подизање индустрије. Информбиро га се није ни очешао. Тако је дочекао да у Равнову, а касније и у Београду, пошто се успињао у то време уобичајеним лествицама за све истакнутије провинцијске руководиоце, ужива плодове свога рада. Али времена се мењају. Сад га је тамо закачила реизборност и он је остао да виси. Једина шанса да се врати у високо друштво, не као ситан чиновник – то би му они већ свакако 39

омогућили поред толиких заслуга – већ као раван њима, било му је Равново. Била му је то заиста једина шанса, али зато не и мала. Ниједан руководилац у Равнову никада није изабран, а да Божидар претходно није питан, био ту или не. То су сви знали и осећали су се према њему као дужници. Зато му, када је уочи избора допутовао овде, није било тешко да објасни своју ситуацију и добије пристанак да ће се заузети за њега. За равновске руководиоце то обећање је, уствари, било света обавеза: знали су они да Божидар, био посланик или не, има још толико утицаја да ће им се горко осветити ако му не помогну. И – ето проблема! Баш сад су ти фабрички идиоти смислили да кандидују Бојана! Настала је онда у општинској врхушки лудница од састанака, договарања, убеђивања, кројења и прекрајања, планирања. Убеђивали су Бојана да пристане на место председника општинског синдикалног већа.

– Упиши се – рекоше му – у општинске руководиоце, пусти сад Божидара нек исплива, а после ћемо за тебе лако. Он им тад постави услов да ја будем секретар општинског комитета, а Зоран председник општинске конференције социјалистичког савеза радног народа (ОК ССРН). Они се ухватише за главу, али пристадоше. Како су они успели после да, упркос демократичности избора – томе се није могло приговорити ништа – реализују ове договоре, у то се нисам нарочито упуштао. Ипак, понешто ми је већ тада било јасно. У свакој од ових организација главну реч водио је ужи круг људи, такозваних “активиста”, и тој групи припадали су не најсвеснији, како се то обично код свих избора потенцира, већ најпослушнији. Ти послушни имали су нтерес да то раде. Они су “спроводили директиве” и радили за друге, али време је радило за њих. Знали су да ће кад-тад доћи и њихових пет минута и да ће они бити ти који дају директиве. Према утврђеном реду и поретку ствари, који су они једино познавали, они што су били изнад њих одлазили су горе, а своја места остављали онима иза себе. Био је то затворен круг који се одржавао не због снаге власти, постојања неке дискриминације, неке забране да се у њега уђе, већ због одвратности коју су поносити људи, каквих је, разуме се, било и у Равнову, осећали према полтронским и гмизавим основама на којима је почивао. Улазница коју је требало платити за приступ у ово друштво била је прескупа.

40

Управо оно што се сада догађало, Божидарев антејски повратак у Равново и борба за општинске столице, дозвољавало је да се наслути сумрак који је очекивао ове затворене кругове активиста. Кад су “тамо горе” затворене славине за нове провинцијске величине, кад су те величине, према принципима за које су се у борби за престиж и саме својски залагале, почеле да се враћају у “базу”, на послове од којих су се одавно одвикле, шансе за оне послушне свеле су се на илузије. Није више имао ко да их подржава. Полако али сигурно они су почели да схватају да су бескрајни сати састанчења бачено време и, охлађени, замислили су се над својим ситним, бесмисленим и безначајним битисањем. Неки су, ипак наставили да раде оно што су увек радили, по навици, други су се очајничком брзином окренули својим предузећима и настојали да тамо размене своје заслуге у политици за какво уносно радно место, ако то до сада из демагошких разлога нису били учинили. Трећи су јурнули да мрвицама својих утицаја и веза засене локалне фабриканте диплома. Четврти, неспособни чак за било шта од тога, разочарано су бацили партијске књижице и постали кафанска опозиција. Дакле, кругови су већ тада, могло се, кажем, наслутити, почели да се отварају за оне поштене, или реалисте ако хоћете, који су били спремни да прихвате конкуренцију вредности и да пљуну на приватне директиве, који су схватали пролазност угледа и славе и без отпора хтели да се, кад кажу шта имају да кажу и учине шта могу, врате у фабричке хале, или на њиве, или у надлештва, или где су већ припадали. На моју несрећу, то време је онда било још далеко и ја сам без проблема постао водећа политичка личност у Равнову.

41

Глава 12.

Функција секретара комитета битно је изменила мој живот. Али један догађај је учинио да ми сада изгледа да је та фунцкија била тек један од услова који су се стекли да би ми живот кренуо другим правцем. Било је мразовито јануарско јутро. Белина снега чинила је моју нову канцеларију светлијом него обично. Тек што сам се раскомотио, уживајући у топлоти која се ширила од нафта-пећи, кад уђе службеница Драгана.

– Добро јутро, друже Милане! Једна девојка би хтела да разговара са Вама. У моју канцеларију је могло да се уђе и директно из ходника, али мој претходник је вероватно сматрао да се не пристоји такво улажење код секретара, па је своју плочицу ставио на Драганина врата, упућујући тако странке на дужи, али, како је био уверен, исправнији пут до руководиоца. Из тог времена, заједно са плочицом, остала је и Драганина навика да изиграва секретарицу. Климнух главом и Драгана изађе, а на вратима се појави – Марија! Познао сам је одмах, истог тренутка. Познала је и она мене. Наслонила се на врата и гледала ме, неспособна да изусти и једну једину реч. Ни мени реч није хтела из грла. Марија је припадала једном далеком тренутку мога живота. И да није била сада овде, да то није била сама истина, да сам икада покушао да је се сетим и да је доведем у везу са овим градом, са мојим животом који водим овде, са овом канцеларијом, са овим намештајем, са кафама, са Драганом – не би ми то ни на који начин било могуће. Она је припадала Макарској, оној Макарској од пре много година, са идилично пустим обалама пуним сунца и закржљалих борова, припадала је мору, таласима, стенама и једном давно минулом, лудом лету моје младости. Феријално летовалиште “Горан” било је тада највеселије парче обале не само на Макарској ривијери, већ уопште, на обалама свих мора које повезује Голфска или која друга топла морска струја. Тако се бар чинило мени – студенту који је све испите из друге године положио у јуну и пред собом имао дуго лето, топло море и лепе феријалке. Био сам слободан, срећан, самоуверен, и настојао сам да то свима ставим до знања. Тако сам упознао Марију. Отпливао сам 42

једног дана далеко на пучину, онда заокренуо назад и дозволио да ме море избаци на једно усамљено парче песка на коме су се сунчале две девојке у друштву неког младића. Једна девојка и младић су разговарали за себе, а она друга је читала неку књигу и није им сметала. Ја сам им, међутим, сметао. Та увала је била мала.

– Даље не могу – рекох шеретски кад су се они погледали у чуду откуд сма се ја ту створио – ни уз ове стене, ни назад у море. Руке су ми малаксале од пливања. Надам се да не спадате у ону категорију људи која ужива да гледа како се неко дави? Она слободна ме само ошину једним леденим погледом, али она друга ми се љубазно насмеши.

– Марији је потребно друштво – рече – а ако баш хоћеш, и мени. Овај Шваба је с трашно досадан.

– Ако је досадан, шта ће ти? – питам.

– Немам појма, ето тако. Јако је фини. Можда ћу се удати за њега, ко зна?

– Ист шен дас Мер? – питам Немца.

– О, много лепо, захваљујем на питању. Моје име је Ханс.

– Ја сам Ненад – кажем.

– Не каже се: Их бин Ненад, алсо: Мајн Наме ист Ненад – исправља ме она Швабина.

– Ферштест ду, Ханс? – питам. Их бин Ненад!

– О, ја!

– Мани мог Немца, причај с Маријом.

– Марија ме не гледа.

– Марија, гледај га, зар није згодан?

– Боже, Мила, како можеш тако? – пита скоро тужно Марија.

– Хоће ли Ненад с нама на игранку? пита Ханс Милу.

– Наравно да хоће – каже она и гледа мене. – У шест сати пред хотелом “Плажа”.

– Доћи ћу – обратих се Марији – да те спасим. Ови неће одустати док те се не реше. Да ме морски путеви нису навели овде, можда би те продали у ропство неком гусару! Она Швабина се смеје, али Марија ћути. Ханс гледа глупо и очекује превод да би се и он смејао. Отпливао сам и махнуо им са врха једног таласа. На састанак сам закаснио пола сата. Између Ханса и мене дошло је до тешких речи. Он није могао то да схвати. И тако се то после наставило. Шалио сам се с Милом, свађао с Хансом, ћутао с Маријом. Било ми је лепо и тако и друкчије и свакако. И с њима и без њих. Нисам осећао потребу да нешто мењам.

43

Али једне вечери, кад смо отпратили Милу и Ханса, реших да сазнам ко је Марија. Повео сам је оним завојитим путем који од хотела “Плажа” вијуга навише поред светионика до на само брдо што се уздиже над морем на улазу у Макарску луку. Светионичар је свирао на гитари и певао, сам са цврчцима. Ноћ је била црна, без месечине. Светиљке су светлеле у мору и ништа друго. Горе, кад је престао пут, и светионичарева песма се више није чула. Изненада узех Марију у наручје и понесох је, корачајући по мраку несигурно с камена на камен, онако насумце, према мору. Није се опирала. Без и најмањег покрета лежала је у мом наручју, а лице јој нисам видео. Спустих је у једно улегнуће између две стене и легох крај ње. Свлачио сам је полако. При сваком додиру она се трзала и обема рукама хватала моју руку, као да жели да је задржи, али није је задржавала. Легох преко ње и нежно јој обухватих рукама мале, чврсте дојке. Пољубих једну, па другу, дуго и нежно. Већ ми се вртело у глави кад притиснух пољубац на њене усне. А тада као да ме нешто опече: усне јој беху хладне и одбојне. Тек тада приметих да она лежи с рукама опруженим низ тело и да и не покушава да ме дотакне. Схватих да се она брани од мене, да ме не жели, да ме мрзи. Крајњим напором воље савладах се и седох крај ње. Подигох и њу да седне. Пипајући око нас нађох њену одећу и помогох јој да се обуче – пажљиво, педантно, без стида. Она је, чинило ми се, све то радила механички, као у сну. Подигох је, пођосмо лагано назад. А кад пут поново постаде широк, кад се пред нама указаше прва светла и први шетачи, она с неким чудним узвиком полете напред бежећи од мене у сигурност града. У трену схватих да ме се Марија бојала. Њен необичан и безразложан страх и тако неочекивани покушај бекства изазваше код мене такву навалу смеха да нисам могао ни корака даље. Седох на камен крај пута смејући се гласно и незадрживо. Тресао сам се и забацивао главу час напред час назад, немоћан да зауставим ерупцију која је избијала из мене. Марија се заустави. Гледала ме је неко време, па како се мој смех стишавао, тако она, корак по корак, поче да се враћа. Устадох, обрисах сузе.

– Зашто ми ниси рекла да се бојиш? Зашто си ћутала? Мало моје девојче, то није лепо од тебе! Она опет не рече ништа. Ћутали смо и гледали се у очи. При бледој светлости које је било више у мору него на обали, ја је пољубих. Она ме је и тада гледала, широм отворених очију. А доле, под једном од оних бедних палми којима се неће да расту чак ни у Макарској, опет смо стајали. Било је око нас и кућа и бродова на води 44

и светла и људи. Хтео сам да се опростимо, али она ме је држала за ревере кошуље и опет гледала, гледала. Полако сам схватао да сам се те тамне вечери, искићен својом срећом, младошћу, препланулом кожом, морем, мирисом далеких обала и блиских четинарских смола, јеком бродова у ноћи, шумом таласа и светионичаревом песмом, прометнуо у недокучиву тајну која лута светом и буди љубав.

– Знам да те више нећу видети – промуца најзад Марија. – Не иди још мало, не иди, молим те, молим те! Док сам сутрадан по казни због закашњења љуштио кромпир и радио још којешта у кухињи, а затим сервирао јело гладним феријалцима и феријалкама, и ј сам мислио да се више нећемо видети. Један осећај умирао је у тренутку кад се и рађао. Увек у таквим приликама сазнавао сам да сву љубав коју имам дугујем једној девојци из Равнова. Остао сам јој дужник једне тамне вечери, једног октобра, пре много година кад сам био још скоро дечак. У то време свиђала ми се свака згоднија девојчица у разреду, али умирао сам од стида и при самој помисли да некој кажем шта према њој осећам. Стидео сам се да о томе говорим чак и пред друговима у разреду. Тачније, плашио сам се. Већина од њих се понашала веома слободно са девојчицама и веровао сам да су многи већ имали којекаква полна искуства. Да сам било коме од њих само зуцнуо нешто, сутрадан би то знао цео разред. Зато ни данас не знам како је могло да се догоди да моја осећања према Радмили наједном постану јавна тајна. Кад се сада присећам свега, долазим до закључка да је и она била заљубљена у мене и да се трудила, и у томе успевала, да недвосмислено изразим своја осећања. Као и данас, и онда је у школама било много “ваншколских активности” – рада по разним секцијама и слично. Догађало се тако да Радмила и ја будемо увек у истим секцијама, И, ако је то био фолклор, онда је увек играла у колу до мене, ако је била глума, она је увек била моја партнерка, ако смо слушали предавања или гледали филмове – она је седела до мене. Не знам како се све то подешавало и нисам се трудио да тако буде, али ми је пријало што се тако догађа и нисам умео то да скривам. Чини ми се да смо Рада и ја од других били одређени као пар, као што бива међу младима, и да су се и они трудили да нас зближе. Наравно, ми смо им у томе веома олакшавали посао. Ускоро су се на свим тим нашим скуповима могла чути и оваква питања: “Стигла је Рада, а где је Милан? А-ха, и он је ту!” Или обрнуто: “Милане, стигао си? Радо, где си ти? А, ту си, разуме се!” А Рада и ја бисмо се тада само глупаво смешили и црвенели.

45

Једва је и потребно да кажем да сам у то време проводио многе ноћи маштајући о Ради на најчулнији могући начин. Свлачио сам је, љубио јој сваки делић тела и причао најнежније речи које сам у непојмљивом броју упијао из романа због којих сам готово у потпуности запостављао школске књиге. Али уколико се више разбуктавала моја машта, уколико сам више жудео да се приближим вољеној девојци, утолико сам у стварности бивао стидљивији и неспретнији. Кад бих остајао насамо са њом и добијао жељу да је пољубим, жељу која је на моменте избијала из мене таквом силином да је она црвенела и кочила се као хипнотисана, наједном би ме моји кошмарни снови притисли као планина и ја бих стао немоћан да изустим или учиним било шта. Муцао бих нешто без везе и гледао да што пре умакнем. Она је, верујем, била већи реалиста и није могла да схвати моје кошмаре. За моје такво понашање кривила је свакако себе и настојала да ми се још више допадне и да још чешће бивамо заједно. Покадшто би ме и отворено прекоревала што “не желим да причам са њом и да је као каваљер забављам”, а мени је од тога скоро у буквалном смислу припадала мука. Зато се и догодило оне влажне октобарске вечери да се разиђемо заувек. Били смо на једном од наших секцијашких састанака и кад смо изашли на улицу сви су нас, по обичају, напустили. Да бих прекинуо мучно ћутање хтедох да је питам да ли жели да је отпратим до куће, становала је близу, али ме она предухитри и упита ме да ли желим да је отпратим до железничке станице, јер мора нешто да јави оцу који је тамо радио. Наравно, нисам је одбио, али сам се готово следио од страха: станица је била далеко, требало је проћи читав град, много мрачних и тада у Равнову готово пустих улица, она и ја, сами. Био је то изазов. Ако се сада ништа не догоди, никада више нећу смети да јој погледам у очи. И пошли смо у ноћ и промицали испод жутих светиљки од којих је тама бивала још гушћа, испод кестенова које је октобар већ напола очупао, крај мрачних капија, прљавих и ољусканих фасада, празних плацева зараслих у коров. И данас не могу да се сетим тога а да ме не ухвати дрхтавица. Толико сам желео да је задржим у сенци неког кестена, у некој мрачној капији, да је загрлим, да је љубим, и да је никад, никад више не пустим. Али толико сам се плашио да ме, док пружам руке према њој, не погледа зачуђено и презриво, да ме не одгурне! Не бих онда знао шта да урадим од стида. Побегао бих и тада би били срушени сви моји врели снови од којих сам живео. Сећам се да смо, већ на периферији, ишли стазом поред неке живе ограде. Над 46

нама су биле напола голе гране платана. Шуштало нам је лишће под ногама. Станица је била пред нама и жута светла отуда бацала су бледи одсјај на наша лица. То је био последњи тренутак који ми се пружао и присилио сам се да је погледам док је промицала крај још зеленог шибља: корачала је достојанствено, витка и нежна, са оном златастом косом пуштеном низ рамена, са оним малим чврстим дојкама које се једва назиру под танком јакном, са оним профилом девојчице и принцезе истовремено. Жеља, напор, осећај немоћи: сад ћу је, ево сада – говорио сам себи – ухватити за руку, окренућу је и пољубити! Али не – тај тренутак је прошао. Она сад зна да сам хтео и да нисам смео. Ако сад покушам насмејаће ми се, презреће ме. Погледах је опет и учини ми се да се један осмех уселио на њено лице, једна жеља. Њен прелепи профил промиче даље крај шибља, она корача и чека (о, Боже!), чека да је неко заустави, да јој каже оне чаробне речи љубави и да је узме! Но, сада је све касно. Ушли смо у станични круг. Ево нас у мрачном ходнику. Она куца на једна врата и нестаје у блештавој светлости собе а ја остајем у тами. Прилази ми један чичица и подозриво ме гледа.

– Шта тражиш ти овде?

– Допратио сам девојку која је ушла тамо.

– Шта си ти њој – уноси ми се чича у лице и покушава да ми разазна лик у тами – можда брат? Гледам га готово с гађењем. Шта хоће овај проклети Равновац? Брине се за кћер свога шефа, ваљда? Да је неки момак не “поквари”, да је не пољуби, да јој не стишће оне тек оформљене груди, да је не узме у наручје? Бедник један, да је само знао колико је све то она желела и колико сам презирао себе што нисам смео, што нисам могао да јој то пружим!

– Да, брат сам јој – рекох. Онда је Рада изашла и рекла да ће се вратити кући са оцем и захвалила се што сам је допратио. Изашао сам са укусом у устима као да сам пасао пелин крај пруге. И догодило се после оно што сам слутио. Никада више нисмо били блиски. Она се клонила мене и ја ње. А кад се година завршила, она је отишла из града и никад је више нисам видео. Породица јој се одселила. Такав је одувек био живот железничара: путовање им је служба, путовање им је живот. Отада, и не знајући, тражио сам Радмилу да јој изјаваим љубав и да је молим за опроштај. А сада, кад су дуге године легле и на мој доживљај у Макарској и кад је Марија тако изненада искрсла из таме

47

равновских улица, поверовах да сам то њу тражио кроз све ове године, да сам њој дуговао љубав и да је дошло моје спасење.

– Марија – рекох – ниси очекивала да ме видиш, поготову не овде, не овако. Али није ти ваљда жао због тога? Та ја сам обрадован! Скини капут, седи, причај, хтела си нешто од – секретара комитета?

– О, боже! – рече Марија – како то могу теби да кажем? То напросто није за – тебе! Како је уопште могуће да си ти овде и да ја сад теби треба да причам? И Марија саже главу и обухвати је обема рукама. Схватао сам је. Ја сам за њу био само сан. Али она се прибра. Затресе својом лепом главицом и насмеши се, чак враголасто!

– Па шта – рече – зашто да не причам то и теби? Тражим посао. Дипломирала сам француски. Професор сам и немам посао. И опет се насмеши, јер то је била информација и за мене – лично.

– Комитет није завод за запошљавање – рекох подижући обрве, као у шали – нити више има власт. Ми сад водимо политику.

– Знам – рече Марија – нисам дошла да тражим посао од комитета, већ да се жалим. Пошто у просвети нема места, обишла сам скоро сва предузећа којима су потребни преводиоци. Свуда има слободних места, али не примају ме. Уцењују ме.

– Како? – упитах као да нисам добро чуо.

– Онако – рече – онако како се уцењују девојке.

– Ко је то чинио?

– Не знам, можда и комунисти. Одговорни људи у предузећимаа ваљда су увек момунисти, зар не?

– Не баш увек, али то и није много битно. Марија – питах је – ти си из Равнова?

– Да.

– Ето, а не познајеш навике својих суграђана. Девојка која тражи посао – па то је овде чиста провокација! Кад си већ чинила тако нешто, ниси смела да рачунаш на пристојност.

– Па шта је требало да чиним?

– Да нађеш везе, да се други заузимају за тебе.

– Ужас! И то ми каже секретар комитета!

– Остави секретара. То ти кажем ја, Милан. И кад је већ тако, дођи опет сутра. Покушаћу да учиним нешто за тебе. Опет само као Милан. Интервенције комитета нису више у моди. Дошла је и сутра и још много пута. Онда се запослила и престала да долази, али смо се опет виђали свако поподне. Уствари, већ од оног

48

првог дана нисмо се више раздвајали. Једне вечери, док смо се шетали једном мрачном улицом, она се припи уз мене и запита ме: – Зашто си оне ноћи, у Макарској, био онакав према мени, зашто?

– Не знам – рекох – појма немам. Венчали смо се одмах у пролеће.

49

Глава 13.

Још пре женидбе Марија ми је предложила, будући да сам се тада потуцао по собама за издавање, да после венчања живимо код њених. Ја сам, додуше, као секретар комитета, после женидбе могао без тешкоћа да добијем стан, али на то је ипак требало чекати. Готових и одмах усељивих станова никада није било. Обично су се станови делили годину, па и две унапред. А Маријини родитељи су имали лепу кућу. Били су однедавно пензионери. Марија је имала још две сестре и брата, али сестре су јој биле удате, а брат је био на студијама у Београду. Тако је она живела сама са родитељима у пространој кући и учинило ми се разложним да прихватим предлог и отпочнем свој нови живот са старцима. Првих месеци изгледало је да нисам погрешио. Сви су ми угађали и то ми је, после много година самачког живота, било пријатно. Али не за дуго. Почело је најпре да ме нервира стално устручавање. Изгледало је да атмосфера у кући није поремећена мојим доласком. То је у почетку било добро, али касније је баш то било оно што не ваља. Доводило ме је до лудила кад су се расправљали са Маријом не узимајући уопште у обзир моје присуство, јер се подразумевало да ја не треба да се мешам. Дошли су и први сукоби, притајени, али због тога још тежи. Марија није хтела, или није могла да промени свој однос према родитељима и да се уживи у улогу супруге. И даље је била само њихова кћи и никако није успевала да се усклади између њих и мене. Мајка јој је била бистра и тврдоглава. Навикнута да командује. Мешала се у све и свашта. Отац површан, можда и са првим знацима склерозе. Често је знао да подигне глас и да ме увреди, ваљда из навике, јер је тако чинио и са својим сином, а већ за који минут, као да ништа није било, звао ме је да ми саопшти неку безвезну вест из новина која је њему из ко зна каквих разлога била занимљива, или алармантна, или застрашујућа, и због које се необично узбуђивао. Упркос свему, настојао сам да се прилагодим и да тражим и налазим у свом новом животу оно што сам од њега и очекивао. Али то није било лако и зато је, и пре него што сам постао тога свестан, мој механизам одбране почео да делује: повлачио сам се у себе и ћутао, сатима сам читао новине или гледао телевизију и једва чекао прилику да се макнем из куће. Прилика је, наравно, било доста, јер сам био 50

обавезан да присуствујем многим састанцима и поподне. Али и кад их није било ја сам измишљао разлоге да изађем сам из куће и тада бих сате и сате проводио у “Централу”, што сам као момак чинио веома ретко, у друштву равновских “боема” којима је разметање у кафани било једини смисао живота. Марија ми није због тога отворено замерала, већ је реаговала ужасном хладноћом. Тако се наш почетни жар љубави гасио а да то нисмо ни примећивали. Истини за вољу, бар што се мене тиче, било је за то и много дубљих, интимнијих разлога. Избачен из свог унутрашњег живота, из свог начина на који сам доживљавао живот у Равнову, посматрајући тако рећи под присилом Равновце у време кад не раде ништа, кад се размиле по вароши и по кафанама, поподне, увече, ноћу, све чешће сам замишљао Марију међу њима и као да сам први пут тада сазнавао чињеницу да је и Марија из Равнова, да јој сви ови људи нису необични, да и она мисли и чини исто што и они. Као да сам је гледао како се забавља са равновским момцима и као да сам их чуо како причају о њој оне вулгарне опаске својствене њима. Тада бих постао смешан себи због начина на који сам доживео Марију. Међутим, полако сам схватао, искрено се чудећи самоме себи, да ми све то у неком дубљем значењу не смета и да постоји нешто мимо свега тога што ме тишти и прогања. Дуго ми је требало док нисам, најзад, формулисао тај осећај: био је то страх! Да, схватио сам да се плашим. Плашио сам се своје упетљаности у живот Равнова, јер сада сам био везан за њега интимним везама које су, ма колико знао да су само један глупи промашај (мада у том тренутку нисам то толико ни знао!), биле за мене превише озбиљне. Раније, док сам био сам и независан, бранио сам се од тренутака кризе неким осећајем да је све то само неважан и споредан доживљај у мом животу и да ћу, кад ми једног дана све досади, једноставно заборавити да сам икада и био овде и да ћу опет започети да тражим себе тамо где сам се оставио. Сада је та тврђава у коју сам се повлачио била заузета. Све оно што сам до тог тренутка чинио и радио добило је нове, застрашујуће димензије. Тако сам дознао да више немам шанси да заборавим и да ће ме време кад су ме сматрали каријеристом, частохлепцем и покварењаком, болети и убудуће. Ето, тако сам у своју тврђаву уместо Марије увео тројанског коња: ја сам очекивао Макарску, сунце, обале, цврчке и четинаре, а дошли су Равновци.

51

52

Глава 14.

Од тог тренутка мој унутрашњи живот постао је компликован до хаоса. До тада све моје поступке мерио сам на кантару неке шире друштвене правде. Зато, ако сам некад и правио грешке, нисам дозвољавао себи да ме дуго мучи савест. Неко оправдање би брзо морало да се нађе. Што си тиче Равноваца, мог односа према њима и њиховог према мени, њихових оцена и процена, ако сам свега тога и био свестан – то ме је једино забављало. Сада сам, пак, најпре размишљао о тим односима, па тек онда о оној друштвеној правди. То, међутим, никако не значи да сам напустио своја ранија схватања и да су ми равновска мерила постала звезда водиља. Не бих то могао и да сам хтео и то је и био разлог моје узнемирености. Осећању хаоса које је већ тада владало мноме ишли су још више на руку догађаји који су уследили. Једног дана прочитао сам у вечерњем листу, који се у Равнову продавао у огромном тиражу, да је група “угледних грађана” из Равнова успела да на привилегован начин подигне замашне кредите од равновске банке ради куповине станова у Београду. Од локалног грађевинског предузећа, извештавао је вечерњи лист, које од неког времена гради станове и на периферији Београда, они су добили лажне потврде да су уплатили лично учешће потребно за добијање кредита, па су са тим потврдама, захваљујући пријатељству са директором банке, подигли новац и уплатили том истом предузећу за станове у Београду. У последњем пасусу, као што се то обично чини, вечерњи лист је звонио на узбуну “због очигледног криминла који се врши тако рећи пред носом радних људи и због ћутања меродавних фактора у граду који би морали да се позабаве овим случајем”. Писао је то неки Растко Кукић – Кукица, новинар локалног листа и дописник вечерњих новина. Кукица је био најобавештенији и најомиљенији новинар у граду. У свако доба дана и ноћи могао се видети испред “Централа”, или у њему, како се, онако ситан и гурав, висок једва метар и по, са увек масним чуперцима изнад оба уха, шуња међу равновским зазјавалима. Боцкао их је прстом у стомак, или се качио на њихова рамена да их нешто пита, или да им саопшти нешто што се обично чинило без икакавог смисла, али је, по њему, увек имало неко дубље и скривено значење, падајући у изненадне нападе смеха који је више личио на мекетање.

53

– А твој директор опет у Дубровник? – обраћа се Кукица младићу који испија ко зна који шприцер по реду и препричава пријатељу ко зна какву згоду.

– Зашто питаш? – чуди се младић прекинут у пола речи.

– А ти као не знаш? Мехехехе! Ништа, само онако. Није важно, Чуће се. Мехехехе! Није имао Кукица породицу, а ни пријатеље. Не зато што га људи нису волели, већ зато што он није волео њих. Пре него што је постао новинар био је много година иследник. Био је Кукица и у рату и из њега је изашао као капетан. О његовим доживљајима из тог времена причало се много, али за Равновце је, без сваке сумње, најзанимљивија била једна анегдота из оних првих дана после ослобођења, док је још беснео рат на сремском фронту. Пошао, веле, капетан Кукица да обилази села и лови дезертере. Обилазио је поверљиве људе са којима је одржавао везе. Поверљиви људи су волели Кукицу, или су бар морали да то јавно исказују, и нудили су га и нуткали разним пићима ломећи се од гостопримства, а Кукица је волео да пије и ускоро је био тако пијан да је само с тешком муком могао да хода. Већ је пао мрак кад је устао да крене даље и добри домаћини су га молили да заноћи код њих, или бар да му упрегну коње и одвезу га где жели, али Кукица је био прек и тврдоглав. Испсовао им је мајку четничку и кренуо у суседно село пешице. Није стигао далеко. На свежем ваздуху пиће га ухвати још јаче и Кукица се стровали у јарак и ту заспа. Случај је хтео да ту прође сеоски поп. Чу поп да неко стење, приђе ближе и у мраку му се учини да је у питању дете, те га заметну на раме и однесе кући. Тамо, наравно, виде кога је донео, али се попа не збуни, већ га лепо спакова у кревет и оде и сам да спава. У зло доба Кукица се пробуди. Пртрља очи и, навикнут у рату да брзо мисли, у тренутку се присети да би се он сад морао налазити у јарку, а не у кревету, и да се вероватно ради о некој гадној подвали. Уплаши се, али кад потрже пиштољ и виде да је на месту, врати му се поуздање и он нададе такву дреку да су се и поп и попадија и још два детета (треће је било још исувише мало) нашли пред њим пре него што су се и пробудили.

– Шта ћу ја овде? – пита Кукица леденим гласом и репетира пиштољ.

– Извините – преви се дугачки поп скоро до Кукицине главе – пролазио сам туда, тако, па сматрао да сте у невољи, јелте, па да се одморите у мом дому...

54

– Мислио? Мехехехе? Ниси ли мислио да сам тамо можда по задатку? И шта сад да ти радим?

– Како изволите, тако, грешку сам направио, смртник...

– Носи ме назад! – дрекну Кукица. – Одмах, овог момента! Поп без речи подметну леђа па га, онако бос, у ноћној кошуљи, однесе на исто место и стави у јарак. Кукица настави да спава а поп се прекрсти и јурну пут села као без душе, да га ко не види таквог, јер је већ свитало, а сељаци устају рано. Слушао сам ту анегдоту много пута. Ни један једини пут нисам чуо да је неко прича у намери да исмеје или омаловажи Кукицу. Напротив. Имала је та анегдота нешто од оних старих шаљивих прича о поповима и само је Кукици још више подизала углед. Али није Кукица само због анегдоте био популаран. Можда је ствар и обрнута, можда су Равновци измишљали о њему лепе анегдоте зато што су га волели. Јер, имао је Кукица таленат да у омиљени вечерњи лист стави све оне потајне мисли које Равновци сами не би никада јавно изговорили и да званичне и јавно казане речи, опет, тако уобличи да је свакоме бивало јасно какве се тајне мисли крију иза тога. “Општинско руководство”, писао је, на пример, Кукица, “заузима се да се смени директор Звонко и позива се на принцип: прави човек на право место. Додуше, директор Звонко одиста нема потребне квалификације, али стоји и чињеница да бивши председник општине још увек прима плату из буџета јер нема одговарајуће место”. Тако је Кукица, следећи подземну правду Равнова, разобличавао руководиоце и откривао смишљену и покварену позадину њихових поступака. Равновци су читали то као најомиљенију литературу, а вечерњи лист је, поштујући њихове страсти, увећавао тираж. Ухватих себе, тако, док сам о свему томе размишљао, у неком стању подозривости. Бојао сам се овог Кербера равновског моралног пакла. Не зато што је могао да ми учини неко конкретно зло, већ што је било нечег одвратног у чињеници да човек може постати мета његових напада. Знао сам да ме Кукица мрзи. Био сам толико неопрезан да му откријем своје презирање. Довели су га једном у моју секретарску канцеларију. Знао сам да треба снисходљиво да сачекам да ме Кукица потапше по рамену и мекетањем изрази своје задовољство што ме је упознао, али било ми је све то одвише одвратно. Устадох и, с најљубазнијим осмехом, пружих му руку, а онда га и потапшах по рамену.

– То је, дакле, тај чувени капетан Кукица – рекох – та наша седма сила!

55

Рекох и схватих да сам погрешио и да остали не толеришу без разлога капетана Кукицу. Блесну у Кукициним очима пламен због повређене сујете коју, у тако јакој мери, поседују само дефектни људи. Лице му доби застрашујући изглед кад се окрете и без речи напусти канцеларију. Присутни ме само уплашено погледаше и пожурише за њим. Биле су потребне године додворавања, нешто што је било изнад мојих моћи, да би Кукица заборавио овај сусрет. Грешка је била непоправљива. Али тада још увек нисам могао да сагледам никакав конкретан повод који би Кукица искористио да излије свој отров против мене. Док сам читао чланак у вечерњем листу схватио сам да је такав повод управо почињао да се ствара.

56

Глава 15.

Био је почетак маја. Морава се повукла у корито и бљескала искричаво и зелено из даљине. Изблиза је била рујава. Обале испуни топли горки мирис врбе. Ветрови их обелеше окрећући сунцу наличје чупкавог лишћа кржљавих топола. Моји сељаци одтандркаше воловским колима у риђа поља просушеним путевима које ће оковани точкови и копита већ у јуну самлети у врелу прашину. Са брегова налети ветрова донеше и у Равново мирис свеже прекопане земље. Сад се он у улицама мешао са штипкањем љутог дима, укусом прашине и мирисом киселог, тек измамљеног лишћа. Тај мирис се увлачио чак горе, кроз отворен прозор, у канцеларију, кад ми Бојан рече: – По некој логици ствари и ми спадамо у угледне грађане. Ја нећу дозволити да нико, ма и подсвесно, повезује мене са тим прљавим работама о којима пишу новине. Мислим да ни ти то нећеш, а Зоран поготову. Позовимо новинаре и захтевајмо да објаве имена. Инспектори су обавили свој посао и материјал о томе постоји. Зашто да се прећуткују имена? Коначно, и ми бисмо могли јавно да заузмемо став о томе, а неке да позовемо и на политичку одговорност. Међу онима који су умешани у аферу има и комуниста! Сложих се и новинарима би тако и речено. Сутрадан прочитах да је осим директора банке Жарка, који је дао кредит не само другима већ и себи, у аферу умешан и посланик Божидар. И још десетак грађана, већином директора већих и мањих равновских предузећа. Наредних дана читао сам злослутне информације о томе да су против ових лица поднете кривичне пријаве и да ће, осим тога, општинска политичка руководства ускоро “разматрати њихов случај”. И одиста, нисмо губили време. Сазвао сам седницу комитета и ставио на дневни ред “случај са становима”. Материјал, добијен од инспектора, прочитали смо на седници. Новинари су пажљиво бележили оптужујуће детаље. Свакој од поменутих личности су била приписана бар по три кривична дела. Кад је читање завршено, настао је тајац. Чинило се да су ови људи већ осуђени, да ми немамо више шта да кажемо. И стварно, почесмо од процедуре: јесмо ли надлежни, зашта смо надлежни, за кога. Надлежни смо за чланове партије, рекосмо. Значи, за Жарка и Божидара. Како да их казнимо? Наравно, искључењем. И тако урадисмо.

57

Уморан и растројен дођох кући. Тамо нађох опомену у лику своје таште. Шта је могла да зна та жена која је памтила своје детињство крај оваца у црнотравским брдима, школовање у “трговачкој академији” у Нишу, службовање у српским паланкама, која је увек живела тегобно и радила напорно и слепела лагано од непрегледних колона бројки?

– Милане – рече ми полако – твоје име се помиње у новинама.

– Мора да се помиње – рекох – на положају сам. То иде једно с другим.

– Не користи положај да се светиш људима!

– Ја само радим свој посао. Нико им није крив што су се увалили у недозвољене ствари. Свако нека одговара за своје поступке.

– Постоје тужилаштва и судови за оне који крше закон. Зашто се ви мешате? Зашто се журите? Ако су криви нека одговарају коме треба, а за политичку осуду никад није касно.

– Зашто се, мама, мешаш у моје службене ствари? Шта ти је данас?

– За тебе ме није брига – рече моја ташта мукло – али нећу да компромитујеш нашу породицу. Ми тридесет година живимо у Равнову и знамо ко су Жарко и Божидар, а ко сте ви који сада кројите правду. Оно што ви радите – то је насиље. Још не знате шта ће рећи они који су плаћени да штите закон, а ви сте их ставили на ломачу. Вашом заслугом новине су пуне скандалозних података о људима који су заслужили да се о њима лепше пише!

– Шта ти, ког ђавола, знаш о правди и неправди, о насиљу и ненасиљу?

– То ја тебе треба да питам, балавче! Шта ти знаш? Знаш ли да су ме љотићевци тукли и злостављали насред трга! – цикну она.

– Можда ништа боље ниси ни заслужила! – оте ми се.

– Простаче, сељачино! – врисну Марија кроз сузе. Изађох журно из куће. Нисам то себи смео да дозволим, Марија је била у другом стању! Морао сам је поштедети. Савлађивао сам се и настојао да изгладим сукоб, да избришем мучан осећај који се испречио између нас. Али, речник улице, који се као начин опхођења једном увукао међу нас, био је тврд и жилав као пиревина. Била је довољна само варница, само поглед, гест, па да почнемо да се вређамо. Отада, ледена кора, која је још одавно почела да се хвата између мене и Марије, нагло се увећавала. Само још једном, само још један једини пут, учинило ми се да ћемо заборавити, да ћемо победити себе.

58

Већ је било увелико лето. Шетали смо се кејом далеко ван града. Као некад, као некад, око нас је шумела вода и гледали смо удаљене светиљке, а ноћ је била прозрачна и пуна мириса. И Марија, која је само подносила моју пратњу као и ја обавезу да је пратим у овим трудничким шетњама, наједном се приви уз мене као уплашена девојчица и прошапта, покушавајући да ми у тами ухвати поглед: – Мили, добићемо дете, осећам га овде како ме удара! Притисох је уза се и распознадох неку огромну радост која се буди у мени, радост што ћу ускоро једном људском бићу постати читав свет, или бар једна његова половина, што је опет много, много, огромно. И тада поново, али сада из непојамних дубина свести, дође опомена: зашто сам се упетљао, шта тражим ја од рањивих људских душа, с којим правом? Али, тада је све већ било касно. Догађаји су имали свој ток и нису зависили од мене. Тих дана сећам се као најтеже море. Најпре дође код мене један од оптужених, неки директор Захарије, инжењер. Један од оних виталних, бистрих сељачких синова из околине, непосредан, широк, успешан у послу.

– Друг секретар – пита ме он на себи својствен, карикирајући начин – ко је изволео да моје цењено име тури у новине?

– Ваљда капетан Кукица – кажем – а и други, ђаво ће га знати ко све и за које новине пише.

– А ко им је изволео дати податке, можда Ви?

– Нико посебно. Били су на састанку кад су подаци читани и чули су. Ја не улазим у то о чему ће ко да пише.

– А зашто је друг секретар дозволио да се те лажи читају на састанку?

– То нису лажи, то су службени подаци.

– Слушајте, друг секретар, да Вам бата-Захарије нешто каже. Све су то надуване и преувеличане ствари. Нико од нас није наиван. Све смо ми на основу закона радили. Тужилаштво ће одбацити те пријаве – ничег ту противзаконитог нема. И Вас да су понудили да на исти начин купите стан – и Ви бисте то прихватили!

– У томе и јесте ствар, што нико није ни знао, што је све ишло по линији пријатељства и везе!

– Ако немате пријатеље, то је Ваш проблем. Али није ствар у томе. Хоћете да срушите Божидара и Жарка, смета вам њихов утицај, хоћете власт – у томе је ствар! И ствар је у томе што не бирате средства. И слушај да ти кажем, баћо мој – пресече он персирање наједном – сви смо ми скоројевићи овде у неком грађанском смислу.

59

Мало има људи у Равнову који у детињству нису чували овце, а ако нађеш некога да му је још деда био сељак, онда таквог сматрај потпуно еманципованим. Али не игра данас улогу лоза и порекло, већ знање, баћо! За мене кажу да ми и шешир мирише на Врбовац, и вероватно да су у праву, али ја нисам с калемарским курсом постао директор. Не, баћо! Ја сам пола имања продао свом оцу док сам се ишколовао. А ко су ти који кроје политику у општини? Скоројевићи, баћо, али интелектуални! Док сам се ја школовао, они су кравама под реп гледали, а кад их је самоуправљање мало подмазало и тутнуло им у руке лажне дипломе – усладило им се па хоће сад сав кајмак за себе. У томе је виц, баћо! Знао сам да је у праву, у неком ширем смислу. Али за конкретан случај мислио сам да се само брани и правда, можда више пред собом него преда мном. Да нисмо у праву, мислио сам, зар би Равново ћутало што смо Жарка и Божидара искључили из партије? Зар нису то два највиђенија равновска човека и зар би дозволили да се ми, о којима ни из далека не мисле тако добро, на овај начин иживљавамо – да нису ућуткани конкретним доказима? Нисам био у праву. Тужилаштво ускоро издаде јавно саопштење да нема основа за покретање поступка. Бојан ме одмах потражи. Први пут сам га тада видео бледог и узбуђеног.

– Морамо заказати састанак наших органа – рече. – Тужилац је нитков. Обратићемо се републичком тужилаштву и тражити да оно покрене поступак. Кривци морају да се нађу на оптуженичкој клупи!

– Бојане – рекох оклевајући – правници знају свој посао, можда смо претерали. Можда је ово тренутак да се повучемо. Ако треба, поднећемо критику што смо се истрчали. Уосталом, политичка осуда не мора да има везе са правном. Али напад на тужилаштво – то је већ стручни терен. Они боље знају закон од нас.

– И ја ваљда нешто знам – процеди Бојан. – Захтеваћемо да тужилаштво поднесе пријаву, па ако нема кривице, нека суд о томе одлучи!

– Ако нису криви, не верујем да ће тужилац дозволити да дође до процеса.

– Слушај – Бојан ме зграби за ревере – не повлачи се сада! Жарко и Божидар мораје да падну – заувек! А онда ћемо и председника општине на тапет. Имам и за њега материјале. Одборници су већ припремљени. Ссменићемо га и довешћемо Ранка. Доста је било орденаша! Доста је било монопола појединаца!

60

Кад је споменуо Ранка – више га нисам слушао. Ранко је био празан и ништаван човек. Једна превртљива и лажљива удворица. Познавао сам га добро још у фабрици. Иако физички радник, долазио је на посао уштогљен, с машном. “Пет година сам на радним акцијама био референт за културу и драмски редитељ”, говорио је. “Због радних акција сам и напустио школу. А то ми сад нико не признаје. Има ли то негде да један образован и начитан човек, један прави интелектуалац, чисти смеће по погону? Има ли то негде, сем овде код нас, у овој идиотској фабрици?” – питао је плачним гласом. А радници, лукави моравски сељаци, подгуркивали су се и смешкали, па после збијали шале: “Држ овај пајсер, редитељу, подглави га, дедер, ту. И чувај машну од овог точка, мож да те обеси!” Али Ранка то није збуњивало. Активирао се на састанцима и потезао своју причу све дотле док се није обрео у администрацији. И тако, миц по миц, сада је био одборник и, како сам управо чуо, Бојанов кандидат за председника! Толико сам о Ранку знао, а то је, уствари, и био читав његов живот. Тако је нечији живот кратак! Све кад скупиш нема довољно да човек напише једну поштену читуљу! Лагано скидох Бојанове шаке са својих ревера – Не мешај ме више у то – рекох. Ускоро председништво општинског синдикалног већа, само, са Бојановим потписом, разасла на много републичких и савезних адреса притужбе “на став и држање тужилаштва у Равнову према криминалцима у привреди које јавно мњење с гнушањем осуђује и презире”.

61

Глава 16.

Рано у недељу као авет прође Равновом вест да се Жарко обесио. Завлада необично узбуђење. Идиличној недељној дружини у “Централу” застаде пети вињак у грлу. Бучни аутопарадери зауставише кола. Један дуги тренутак Равново је било без звукова и покрета, а онда нагрнуше из свих праваца и започе жамор. Док су једни хитали да се лично осведоче, други су се већ враћали с најчуднијим причама. Покуљаше однекуд гласови о проневереним милионима, али се брзо истопише и замреше, па започеше приче о тобожњем опроштајном писму у коме су изнете оптужујуће истине о неким личностима.

– Кад вам кажем – шиштао је обућар Никола – својим ушима сам чуо инспектора кад каже: “Шта је сад имао своје синове да меша у то!” Заклео је синове да га освете, то је! Не иде ратник у смрт без разлога!

– Могло се и очекивати – пљуцнуо је цинично кафански финансијски експерт Михајло – могло се и очекивати! Такав подлачки потез! Покушао да уништи документа, па кад га ухватили и осујетили – шта му је друго и остало? Истина се, међутим, као што увек бива, разликовала од прича. Три дана је Жарко висио на греди на тавану банке пре него што га је милиција нашла и почастила Равново страшном вешћу. Никоме није дао да наслути његову одлуку. Никакво писмо није оставио иза себе. Никога није оптужио, никога заклео. Учинио је то тако просто и тако скривено од људи, као да је имао неки тајни договор, као да је хтео да се намири са неком већ заборављеном смрћу из минулих времена. Тако је то било, одиста, и, чинило ми се, до смираја дана та истина уђе лагано и у главе највећих мистификатора који у почетку по сваку цену хтедоше да верују да је то страшан чин и злослутно предсказање. Мало по мало, па поче да се прича једино о Жарку какав беше као човек, какав беше последњих година, последњих дана. Сећали су се, на пример, његове необичне пажње према несрећнима и ожалошћенима. Уистину, Жарко је многе добре ствари чинио Равновцима одувек, али последњих година као да се беше заветовао да својим присуством и чврстим стиском руке умањи бол и тугу сваког Равновца. Није, рецимо, никад пропуштао да породици било ког преминулог изрази саучешће и да покојника отпрати до вечног 62

боравишта, на брегу изнад града. Нису у томе могли да га омету ни људи, ни невреме, ни болест. Што се комуниста тиче, додуше, његово присуство се подразумевало, али он је с једнаком ревношћу испраћао и вернике који су сахрањивани уз све црквене обреде. Једино у цркву није хтео да улази. Стајао би напољу у порти и стрпљиво чекао да попови очитају молитве за спас душе покојника, а онда би се мирно прикључио поворци и надаље сасвим смерно, као и други, подносио стајање поворке на раскрсницама ради појања и све друге церемоније којих су се попови придржавали. И поштовали су то Равновци. Дођоше сви да га испрате, са венцима и букетима, и гробље на брегу беше тесно да их прими. Гроб за Жарка био је ископан сасвим на врху, у “алеји заслужних људи”, и нама који бејасмо у почасној пратњи и који први стигосмо горе беше могуће да осмотримо тај необичан, дотад невиђен скуп на гробљу. Маса се таласала под дискретним притиском оних који су хтели да приђу ближе, али они који су били гурани нису због тога, као што би иначе у другој прилици, протестовали. Није се чула ни једна једина реч. Није било чак ни уобичајене кукњаве и нарицања родбине. Жаркова жена, три сина са својим женама и дечицом, Жаркова браћа са својим женама, синовима и кћерима – сви стајаху немо, изгубљеног погледа и сувих очију. Владала је нека камена тишина коју је нарушавало једино врскање траве под ногама и саплитање о грудве и ивице гробова. У крошњама ретког дрвећа само на махове оглашавали су се налети топлог ветра. Захвати ме неки мучни осећај стида и гађења који се још појача кад се над масом узвиси неки омален, дебељушкасти, муцави представник бораца и отпоче опроштајни говор. Видело се да покушава да интонира свој глас како би звучао уверљиво, али није налазио праве речи и глас и држање стално су му били у раскораку са оним што је казивао. Говорио је плачним гласом о Жарковим ратним подвизима, а онда са патосом се опомињао чињенице да Жарка нема више међу живима. Чинило се да беше веома задовољан кад некако заврши свој говор и дође до онога: слава му! “Слава мууу!” одговори светина и те речи отпловише некуда пољима која су се пружала под црновршким бреговима, толико у супротности са зеленим кукурузима, жутим стрништима, знатижељним сунцокретима и свим осталим што је битисало на пространству до хоризонта, да ми се чинило да ће поплашити птице и гледао сам када ће само прхнути из својих гнезда у међама и винути се горе у устајало плаветнило неба. Наравно, ништа се не догоди. Поче да говори председник општине. И 63

он не учини много да се утисак поправи. Говорио је журно и рефератски о Жарковом послератном залагању на обнови и изградњи земље и о његовој одговорности и савесности у вршењу функција које му је партија давала. И још једном одлеже “слава мууу!”, и гробари већ хтедоше да се прихвате ковчега кад ступих напред и тако ставих до знања да и ја желим да говорим. Само мали број људи осетио је тог тренутка да ће се десити нешто необично, јер је знао да мој наступ није предвиђен протоколом, али маса је и даље мирно стајала.

– У неприлици смо шта да кажемо – почех полако – као и увек кад се опраштамо од човека који је сам пожелео смрт пре него она њега. У још већој неприлици смо данас када те тешки речи морамо да изговоримо опраштајући се од човека који је имао више права да живи од нас који га сахрањујемо. Свестан сам да ако овог тужног часа не кажем истину – она никада више неће бити речена. Жарка нема данас међу нама не зато што није знао своја права на живот, већ зато што смо га убили! Убили смо га ми који му нисмо веровали, убили сте га ви који сте веровали нама. Ако је ишта Жарко заслужио у свом животу, онда је заслужио да буде сахрањен без нашег присуства... Грло ме издаде, а и нисам више знао шта да кажем. Пођох према излазу кроз гомилу, а она ми отвори пут, као окуженом. И само што измакох, ужасан неред завлада на гробљу. Они последњи који не чуше добро шта сам рекао похрлише напред да се распитају. Пригушена, а после и гласна питања: шта је рекао?, ко је убица?, ко је убио?, помешаше се са циком пригњечене деце, са вриском жена, са гласом гомиле која то не беше само једно кратко време, док владаше њоме магична снага једне смрти. Запутих се необично мирним, опустелим градом у коме се хватао сумрак и палила се прва светла. Немајући воље да било кога сретнем, свратих у канцеларију. Тамо на столу нађох писмо у коме нас је централни комитет обавештавао да је усвојио жалбу Жарка и Божидара и да поништава нашу одлуку о искључењу из партије.

64

Глава 17.

Имао сам две могућности: да ме прогласе лудим, или да објасним свој поступак друговима у комитету којима сам био одговоран, а и свима другима, уосталом. Изабрао сам ову другу могућност свестан да се објашњење састоји, уствари, у даљим конкретним оптужбама. Данима сам грозничаво размишљао и покушавао да ставим своје мисли на папир. Али био је то кошмар. Кад сам остављао да се написано охлади и читао поново, увиђао сам да су оптужбе са становишта једног политичара превише личне, а уз то претеране и тешко схватљиве. Свестан да неко објашњење ипак морам да пружим, писао сам опет и опет и убеђивао себе да је све већ јасно само по себи, да ће тамо где треба, пред погледима пуним разумевања, и без мога труда доћи праве речи које откључавају врата истине. Тако, са ишкрабаном бележницом, која ми више није могла бити од помоћи, дођох на састанак. У препуној сали мирисало је на свечаност. Ужарени погледи, ничим изнуђени осмеси, врпољење, дошаптавање – сви знаци напетости и ишчекивања нечег крајње занимљивог, узбудљивог и изазовног. Био је то један од оних састанака на којима се ништа званично не решава, који никакве везе немају са својим називом (“састанак општинског комитета”), за које је дневни ред тако формулисан да за неупућеног представља крајњу загонетку (“политичка ситуација у извршним руководствима општине”) и на којима никад није званично речено нити забележено да су решавали судбину појединаца. “Уводно излагање” (како је то записала моја службеница Драгана која је водила записник) поднео је секретар, то јест ја. Не сећам се више шта сам причао, а Драгана није ни покушавала да записује, и поред умења стенографске вештине којом се у оваквим приликама испомагала. Објашњавао сам дуго и, чини ми се, убедљиво, да су другови Бојан и Зоран и још неки блиски њима вешто користили инертност људи и одсуство правог политичког деловања за своје уске, личне, каријеристичке циљеве. Наступали су демагошки и убирали јефтине политичке поене представљајући се као заштитници правде и морала, а у суштини њиховог деловања лежи жеља да се разрачунају не са политичким противницима и кршиоцима морала, већ са конкурентима за фотеље. У томе су им ишла на руку незадовољства која се јављају у нашој средини, а која су, опет, резултат погрешне 65

политике коју они кроје. Дакле, уместо да признају своју политичку неспособност и да места уступе другима, они користе положаје да би незадовољство људи усмерили у другом правцу и против других личности, због грехова који су у целој ствари споредни и неважни. Своју такву, антисамоуправну, најблаже што може да се каже, делатност, рекао сам, они су започели још у фабрици, да би је наставили на вишем нивоу, на изнуђеним општинским функцијама.

– Резултат таквог деловања, таквог жандармски упорног прогона појединаца и коришћења свих начина да се обезвреди њихов рад, познат вам је – завршио сам. – Један човек је у тренутку кризе, осећајући се напуштеним од људи за које се жртвовао целог живота, одузео себи живот на начин недостојан револуционара. Кривци су пред нама. Од кажњавања више нема користи, али морамо их жигосати, пресећи зло у корену и спречити да се оно више икада појави међу нама! Тако сам био обузет оним што сам говорио, тако је све то било јасно у мојој глави, мада тешко уобличено у речи, да ме је запањила ледена тишина која је настала и одсуство макар и најмањег наговештаја подршке и разумевања. Гледали смо се као хипнотисани, а време је пролазило. Видео сам само злураде погледе, циничне осмехе, некакву насладу што ствари теку тако занимљивом ивицом опасности и што они нису у матици, што могу да буду само мирни посматрачи, на обали, скупа, у маси, и што ће, ако баш затреба, да буду једино разложне судије, да пресуде једним тајним гласањем, једним тако узбудљивим ћутањем. У овом тренутку насладу им је још увећавало сазнање да је до тог тренутка веома далеко и да ће у међувремену присуствовати још многим узбудљивим доживљајима. Само неколико добронамерних и осетљивих грчило се и кривило лица мучећи се да нађе излаз из ове ситуације, да некако нађе наставак овом немогућем излагању и докрајче седницу. И, најзад, бистри и увек прагматични Јовица, мој заменик, нађе решење.

– Делује искрено ово што је секретар изнео – рече. – И немамо разлога да анализу одбацимо сада. Било би најбоље, а, уосталом, то је и демократски пут, да формирамо комисију да испита ове наводе и да нас на идућем састанку упозна са чињеницама. Тада ћемо бити у стању да нешто и одлучимо. Спасоносна комисија! Људи одмах живнуше. Почеше да падају предлози и контрапредлози и одустајања и извињавања предложених и читав тај церемонијал потраја таман толико да је састанак личио на састанак.

66

Још једном уђох у новине, тачније новине у мој живот. Капетан Кукица је с нескривеном насладом цитирао моје оптужбе, готово од речи до речи, а онда интервјуисао Бојана, Зорана, председника и потпредседника општине, чланове комисије. И моје оптужбе супротстављене овим мишљењима деловале су бедно и сулудо. Неки су покушавали около и издалека, ширином која им је била страна, да ме одбране, и то су биле најтеже оптужбе. Изнели су готово све чињенице из мог живота у Равнову и објашњавали мој брзи успон до функције секретара комитета. Други су ме отворено нападали. Бојан је, са цинизмом који ме је болно погађао, тражио оправдање за мој несхватљив поступак! Људи почеше да избегавају директне сусрете са мном, на улици да окрећу главу од мене. Они малобројни са којима сам и даље морао да одржавам службене контакте тражили су и налазили разлоге да буду што је могуће мање у мојој близини. Морам да нађем излаз, морам људима да наметнем своју истину, говорио сам себи, али како? Како се борити са штампом? Познавао сам Љубинка, уредника локалног листа. Били смо на неки начин чак и пријатељи. Могу ли на тај лист, бар, да утичем да на други начин почне да пише о мени и да престане да објављује отровне Кукицине чланке? То би могло нешто да значи, јер без подршке “јавности” комисија неће смети да прихвати моје позиције. Та размишљања одведоше ме једног јутра у редакцију.

– Ти знаш шта мислим о теби – рече ми Љубинко са својим снисходљивим осмехом, скоро шапћући, иако смо били сами. – Ти си у праву, али нећеш моћи то да докажеш. А да спречим да се о свему пише, то не могу. Кукица би једва дочекао да учиним тако нешто.

– Али теби је дужност да се бориш за истину!

– Знам, али има много истина. Једна је истина за мене као човека, друга је истина за мене као новинара. За мене је сада истина оно што Кукица пише, тачније оно што други казују а Кукица преноси. Кад бих написао ону истину коју у себи носим као човек, ја више не бих седео на овом месту. Мислим да је то и теби јасно. А онда, испраћајући ме, рече још тише, уколико је то уопште било могуће: – Учинио си грешку и сад мораш да издржиш. Кукица те мрзи и само је то чекао. Застадох крај прозора и загледах се доле у ретке пролазнике, чудно утопљене у бело јесење јутро. Познавајући мале просторе којима су се кретали могао сам просто да видим њихову уплетеност у бучни, крештави ритам живота, скривен под маском мирног, још 67

неразбуцаног јутра. Зачуди ме што у овом тренутку, и не разазнавајући њихова лица, могу да видим и више од тога. Дужа од јутарњих сенки вукла се за њима њихова историја, непреточена у причу, неупрљана речима знаних и незнаних, сама и достојанствена на сунцу, над слегнутом прашином равновских улица. И ово ненадано откриће поможе ми да не пљунем уредника Љубинка. Друштво га је именовало командантом, а он је у души био коморџија.

68

Глава 18.

Марија је била пред порођајем. Гледао сам је како отежава, како јој покрети постају спорији и како се страх и усамљеност полако увлаче у њен поглед. Била је сама пред тајном жене, и нико, као ни у смрти, није јој могао помоћи. Све сам то уочавао, али нисам се само због тога осећао смушеним и беспомоћним. Тих дана, већ, иначе нисмо говорили и клонили смо се једно другог, али све и да није било тако, не бих јој причао о догађајима који су ме толико заокупљали. Мучило ме сазнање да она и без мог казивања зна шта се догађа и да све то доприноси да се наша веза кида још више, управо сада кад би морала да се учвршћује. Тешио сам се тиме да ће њена заокупљеност истином да у својој утроби носи моје дете учинити да ме нагонски оправда и одбрани, а да ће после време учинити своје и да ћемо се једном, кад све прође, срести поново пробуђени. Можда сам тада још увек, ипак, гајио неке илузије у погледу Марије, а можда је то била и људска слабост која рађа потребу за штитом, заклоном и разумевањем. Настојао сам да дискретно и ненаметљиво будем Марији од помоћи. Пратио сам сваки њен покрет, скакао за сваку ситницу пре него што би она изговорила жељу. Стајало ме је труда да у кући не мислим на ствари које су ме тиштале и да тако усклађујем своје понашање, али био сам упоран. Једне ноћи појавише се први наговештаји порођаја. Марија се превијала у кревету, а мајка је стајала крај ње и тешила је. Устао сам и седео крај њих неко време, али кад ме ташта ошину једним презриво-оптужујућим погледом, као да је хтела да ми каже: “Шта си учинио од мог детета, битанго!” – ја се удаљих. Седео сам у другој соби и пушио до јутра. Кроз отворена врата кухиње старац ми је правио друштво хркањем. Ујутру Марија се спреми за болницу. Она и ташта пођоше, а ја им се прикључих. Изнурена боловима и неспавањем, са плавим колутовима око очију, Марија ипак успе да ме одмери одбојно и презриво.

– Не труди се – рече. – Твоје трчкарање око мене заиста је сувишно. А и одвратно ми је.

– Марија – рекох – не расправљајмо сад о томе. Ја сам ти муж. И моје дете је у питању. Пусти ме да се понашам како ми одговара, а једном, кад дође време, разговараћемо о ономе што нам је у души.

69

– Немамо шта да разговарамо. Никад и нисмо имали шта да разговарамо. Наш брак је промашај. Не мисли да сам узбуђена – говорим ти сасвим трезвено и коначно. Кад се вратим из болнице, не желим да те затекнем овде! Заћутах. Иако су покушавале да ме не примећују, ишао сам са њима. Било је рано. На вратима гинеколошког одељења – једне приземне зградурине у кругу болнице – дочека нас само дежурна бабица. Кад чу о чему се ради, пусти нас унутра и уведе Марију иза паравана.

– Можеш да се пресвучеш – рече мало после – остаћеш одмах овде. Засад немамо кревет, али ће га бити у току дана. Уосталом, сад је боље да се шеташ ходником, мање ће те болети. Код тебе ће још да потраје. Ускоро ходник оживе од других породиља и посетилаца који су, као и ми, улазили без много протокола. Дођоше и лекари. Познавали су Марију. Опколише је.

– Дошла си на наша вратанца – рече један весело. – Шта је, уплашила си се? Главу горе, девојчице! Није то ништа!

– Губи се – рече ми Марија кад они одоше. – Не брукај ме и овде!

– Не вичи, процедих кроз зубе покушавајући да се смешим, нема смисла да нас чују!

– Губи се! – понови она. Кренух ка излазу. Имао сам утисак да су нас сви у ходнику чули и да гледају за мном. Вратих се кући тек касно увече. Ташта је била будна. Чекала ме је.

– Спаковала сам ти ствари – рече – треба да одеш.

– Знам, али не морам сада. Има дана за одлазак. И где да идем сада?

– Не тиче ме се. Хтедох да прођем поред ње и одем у собу, али се предомислих. Она има право. Ипак је боље да одем сада. Ујутро ће ме сви гледати. Биће то тешко и јадно. Сада је ноћ, хладна и магловита, новембарска. Најгора ноћ најгорег месеца, али то не би смело да ме се тиче Ове ноћи бих морао да стрепим и да се радујем. Ништа од тога нисам осећао. Било ме је стид и осећао сам муку у желуцу од цигарета. Узех само најнужније ствари.

– Послаћу по остало – рекох. Познавао сам једну газдарицу која је увек имала слободне собе. Био сам јој захвалан што ништа није питала, иако сам је пробудио и била је буновна.

70

Ујутро рано газдарица уђе у собу без куцања. Нисам спавао. Нисам ни покушавао да заспим. Онако обучен, лежао сам на кревету. Соба је била пуна дима. Она се намршти и отвори прозор. Од хладног и влажног ваздуха прође ме језа. Падала је ситна, јесења киша.

– Добио си сина – рече и не погледавши ме. Рече то тако као да је само по себи било јасно да то мора да ми каже, као да је то њена дужност, исто што и чишћење и распремање собе, и улази у цену кирије.

– То јест, твоја жена – нађе за потребно да се исправи затварајући већ врата за собом. Са таквим интересовањем, бар што се мене тиче, Равново прими вест о рођењу свог новог житеља моје крви, коме Марија даде име Александар, по своме деди, познатом учитељу и просветитељу овог краја.

71

Глава 19.

Никакав преокрет није могао више да ме спаси презрења. Оно је било дефинитивно и неопозиво. Неки по мене знатно повољнији коментари који се појавише у престоничкој штампи у вези “случаја Равново”, у којима оптужбе што сам их изрекао нису звучале ни тако сулудо ни тако наивно, дођоше са закашњењем. Тужно и одсутно пратио сам даљи ток догађаја. Силио сам се да не мислим ни о чему. Подсмевао сам се, с горком насладом, самоме себи при помисли да сам био готово уобразио да ми је поверена мисија да људима отварам очи. Сећао сам се шта ми је Марија често говорила и давао јој за право: – Све твоје невоље – говорила је она – долазе због препотенције и глупости. Ти замишљаш да знаш све и зато свакоме држиш лекцију. Типично за глупака! Тим мислима сам непрекидно кињио себе и, зачудо, то ми је давало снаге да преживим те тешке дане а да се не разболим или полудим. Ма колико да сам због свега тога био равнодушан према новим храбрим мишљењима у којима је указивано на низ политичких грехова људи које сам оптуживао, ова мишљења су ми ипак много помогла. Најпре, престадоше патетичне претње судом због јавне клевете и неугодно размахивање законским праграфима. Да су само ово имале за последицу, било би много. Тек касније, кад сам био у стању да трезвеније размислим, схватио сам колико понижења би ме стало кад бих се нашао у ситуацији да пред оптужујућим погледима судија и адвоката доказујем истинитост свега што сам говорио! Међутим, нова мишљења знатно су утицала и на став комисије према мени. Спремна у почетку да моје наводе одбаци и да ме оптужи за измишљотине и уношење забуне, да ме политички ликвидира на најсрамнији начин, она сад поче да “опипава пулс” и да ми приступа са много више уважавања. Пристаде и на разговор. Тако сам, једне дуге ноћи, члановима комисије испричао све детаље које сам знао, све оно што ме је натерало да учиним оно што сам учинио. Проживљавајући тако силом прилика још једном све то, у мени као да блесну једна искра: као да ми једног тренутка беше стало да ми поверују! Очекивао сам да ће, у сваком случају, бити шокирани,

72

пољуљани, збуњени. Али ништа од тога. Гледали су ме равнодушно, зловољно, с досадом.

– Не можемо то да кажемо људима – рече Јовица. Онај исти бистри Јовица, мој заменик и сада председник комисије.

– Зашто? – упитах безвољно.

– Све је то тако ружно, тако наклоњено чаршијском наклапању. Уништили бисмо тиме сваки конструктивни политички рад за дужи период. Много би штете било од тога а мало користи. И ово до сада што је било, превише је. Много је тих политичких афера у нас. Чему то? Коме то служи? Морамо пресећи!

– Како? – питаше.

– Поднеси оставку – рече Јовица опет мени. – Кажи шта хоћеш. Предложићемо и Бојану да поднесе оставку. То је и за њега једино часно решење. Тако ће се све свести на лични сукоб. Сложих се. Био сам тако уморан од свега! Седница комитета је била добро “припремљена”. Скоро и није било дискусије. Једногласно усвојише мој отказ и извештај комисије у коме је стајало да је “до сукоба дошло због недемократског рада и форумског начина одлучивања у коме је предоминантно место припадало појединцима”. После тога новински извештаји били су веома штури.

73

Глава 20.

Чињеница да сам постао отац такла ме се необичном дубином и побудила у мени нова, поражавајућа сазнања. Данима сам лежао затворен у соби, неуредан, прљав, необријан. Уз сазнање да на овом свету постоји сада једно створење коме сам потребан, коме је дато да ме тражи нађе, и да сам учинио све да се од њега отуђим пре него што је и дошло на свет, све је било далеко теже. Што је време више пролазило, ове мисли су ми причињавале све већу патњу. А онда сам одједном, са неким чудним олакшањем, схватио да сам дошао до краја. Био сам на путу да одболујем очајање. Могао сам или да умрем, или да се вратим. Почео сам полако да се враћам. Рађао се бунт. Почеше да се буде у мени снаге за које нисам ни знао да постоје. Да ли се то могло видети на мени, или су Равновци били мудри и знали да ће ме природни ток ствари неминовно довести у стање ван мерила тренутка, чак ван мерила Равноваца и мерила људи уопште (можда Равновци и нису били мудри и нису то ни схватали, већ једино осећали снагу тог стања и повиновали јој се; можда су били немоћни), не знам, тек нико није ни покушао да ме спречи, чак ни опомене, кад сам кренуо да видим сина. Није то покушала ни Марија, ни ташта, а матори је био ништа друго него усхићен! Скакутао је око мене – док сам као хипнотисан држао то жмиркаво лице у наручју и покушавао да му скренем пажњу на себе и да назрем у његовим меканим цртама нешто од будућег човека – путпурикао и лулутао језиком, настојећи тако да свом унуку уреже у сећање овај тренутак као свечаност. Тренутак сусрета сина са оцем. *** Зима се те године појави рано, најпре сувомразицом, а онда и обилним снегом. Једног јутра Равново освану под белим бехаром и промена беше очаравајућа као и увек. Девичанска белина која притиште крошње дрвећа, улице и кровове, и сабласно уништи сенке, направи чудо од Равнова. Промена се таче и људи. И они као да се тргоше, постадоше значајнији, веселији и бољи. Али већ другог дана то се није осећало. Навикоше се на промену и све поче по старом. Једног од тих белих јутара, кад су још непогашене светиљке више добијале светлости са снега него што су је давале, запутих се на своју стару дужност у равновској хемијској индустрији. Била је срећа за мене што ми је закон обезбеђивао да ме чека упражњено радно место 74

док се налазим “на политичким функцијама”. Да тога није било, ко зна да ли бих уопште имао радно место у Равнову. Видео сам то и по погледима Равноваца – док смо се гурали у препуном аутобусу, пуном влаге и паре и хладноће – још неконтролисаним, јер тек беху устали, сањиви, непробуђени. У кадровском одељењу дочека ме онај исти службеник који ме је примио први пут и испраћао.

– Вратио си се опет – рече правећи се радостан што ме види. – Ништа нема без нас. Идеш, идеш, па се опет вратиш! Видео сам да га је љубазност стајала напора. Али он није штедео себе јер је био од оних људи који сматрају да се никад не зна у животу, све док он траје, или бар док се одвија пред њиховим очима, каква је све и коме улога намењена. Зато о онима који су били ту нису говорили никада, али су зато утолико више говорили о онима који су били и отишли. Тако, и не хотећи, припадали су прошлости. Била је то посебна врста људи. Сивих, незанимљивих. У мојој некадашњој канцеларији била су углавном нова лица. Примише ме хладно, незаинтересовано. Беше ми све тако чудно, необично, туђе. Као да никада овде нисам радио. Као да су деценије прохујале од тренутка када сам седео за овим столом. А само две године су прошле. Утонух у размишљање. А тада се ипак појави једно познато лице. Био је то Мирко.

– Какво изненађење – узвикну – добио сам новог службеника! Појачање, могло би се рећи! А кад подигох обрве, он настави ширећи руке у чуду: – Зар не знаш да сам ја сада шеф? Наш бивши шеф нас је оставио. Одавно. После смењивања убрзо се вратио по судској пресуди, али није се дуго задржао. Сада је у Београду. О, па то је време за доручак – прекиде он своје излагање – хајдемо у мензу! Сећаш ли се – чаврљао је успут – како смо критиковали управника! Било је то весело, јелда? Сада је још горе – рече спустивши глас. – Стари управник је отишао, али ништа се ту није променило. Никада ту ништа и неће да се промени. Наставио је затим да ми прича о прошлонедељном боксерском мечу. Домаћи клуб “Хемичар” боксовао је нерешено против “Црвене звезде”, ту, у Равнову, пред десет хиљада очајних навијача. Судије су навијале за “Звезду”. После меча гледаоци су их гађали боцама. Главни судија је пренет у болницу, али се испоставило да му није ништа. Поднеће пријаву да се суспендује стадион, али ионако стадион

75

више не долази у обзир, јер је зима. Прошле недеље био је изузетно леп дан.

– Зар није чудно – рече зар није чудно да ми Равновци од свих спортова толико волимо управо бокс? Ништа као бокс не може да нас окупи у толиком броју и да нас натера да заборавимо све наше свађе и пакости којима смо оптерећени. Кад је наш Цане тако неочекивано победио, почела су да се грле и љубе, верујеш ли, двојица која се не поздрављају на улици већ годинама! Није ли то доказ да је покварењаштво, које је толико присутно у нашим међусобним односима, тек спољна кора која још није ни отврднула, и да се тик испод ње у овим нашим људима скрива душа једног детета? Нисам му ништа одговорио. Имао сам утисак да прича само зато да би ми помогао да се уклопим у нову ситуацију. Али пред крај радног времена сви Миркови напори да се осећам добро падоше у воду. Тада ме, наиме, срете у ходнику психолог Војин. Дуго ме је одмеравао са смешком пре него што рече: – Ха, опет си са нама, стари друже! Ко би то помислио! Где си се сместио? Хоћеш ли у самачки хотел? Ја сам опет без цимера! Могао бих, помислих, али не рекох му ништа. Окретох се и лагано продужих ходником. Он је још дуго стајао и у чуду гледао за мном.

76

Глава 21.

Сви ти сусрети који су се догађали наредних дана будили су у мени не успомене на време проведено овде, већ на нешто нејасно и тегобно што се догодило давно и живело у мени, потиснуто али неизбрисано, као саставни део мог бића. И не знајући, чинио сам напор да се сетим и једног тренутка то ми пође за руком. Било је то кад смо хтели да женимо мог најстаријег брата. У дугим зимским вечерима, удишући мирис проје која се у кришкама пекла на плотни, кисели мирис сирових грана које су пуцкетале у жаришту, земљаног пода, поњава, черги, киселог купуса и домаћег сапуна који се ширио из наших избледелих, бојадисаних кошуља, слушали смо причу о недостојном дерану који напусти овај дом и потражи уточиште међу партизанима на југу, далеко у планинама. И не уреза нам се у сећање очев бес којим пропраћаше причање, који и не беше тако искрен јер скриваше тугу и бригу родитеља, већ описи оних епских детаља непослушности, оних чаробних тренутака одласка. Тако се то упијало у наше младе душе да смо се сву ноћ превртали у кревету сањајући најдивније снове, а ујутру се будили још увек опијени, као алкохолом. И прво што смо чинили било је да кроз окна окићена цвећем мраза осмотримо планине на хоризонту иза којих се, сматрали смо, налази тај опчињујући свет зарад којег се напушта топли родитељски дом. Да ли је то чинила игра светлости у чудесним леденим шарама на стаклу, или наша прегрејана машта, тек ми смо увек у тим тренуцима могли да видимо нашег брата Павла у ледоносним кланцима језом испуњених планина. Некад је бивао сам и изгубљен у заслепљујућем пространству и дозивао нас је у помоћ, а други пут је гордо корачао газећи плаве врхове и звао нас да га следимо. Трагови Павловог одласка који су тако осветљавали наше проклето тамновање нису били једини разлог мог личног заноса и усхићења најстаријим братом. Било је ту и нечега од детињег дивљења снази и памети старијег брата и слепе љубави за оданог савезника у малим дечјим подвалама. Али и онда сам опажао, а данас сам у то сигуран, да је Павле био предодређен да пркоси животу и да му проналази и отима чари на управо мађионичарски хокус-покус начин који је морао да заувек заплени наша дечија срца. Сећам се, на пример, кад је једне године Морава направила од сеоских чаира 77

огромну баруштину. Кад смо се вратили из планинских колиба, домови су нам били пуни муља и блата, покућанство које нисмо стигли да склонимо потопљено и испрљано, а од зидова су остале само греде и летве – сва чатма је отишла с водом. И док су мајка и отац настојали да све то доведу у ред, а ми деца, прозебли, испуњени влагом и хладноћом до сржи у костима, мували се около и само сметали, Павле довуче однекуд једно огромно распукло корито и на наше очи састави га шинама и кланфама и закрпи плехом од зарђалих конзерви и кучином, а онда га сви пренесмо до баште испод куће где је почињала бара. И Павле се данима возио у том кориту које беше стабилно и сигурно као прави чамац, и није марио што су га у страху дозивали и прорицали му све најгоре што од уклете воде може да се очекује, и претражио је и испитао читаву бару која беше унедоглед велика. Кад се једном вратио са тих својих истраживачких похода саопшти нам тајанствено и узбуђено да је бара пуна највише што је могуће великих риба и да ће ускоро моћи свако да их види јер ће, кад још боље закључе да су заробљене, почети да искачу из воде и јуришају на обале. То нас до крајности узбуди и данима смо чучали крај обале и чекали да се појаве велике рибе. И заиста, ускоро смо у већ бистрој води почели да назиремо тамне сенке риба иза којих су на мирној површини остајали они чудни таласи попут огромних стрела. А кад нам Павле рече да ће, кад дође време, кад се вода сасвим смањи, јер то мора да се деси, бити могуће све те рибе хватати голим рукама, наше усхићење пређе све границе. Свакога дана смо на обали побадали прутиће и мерили колико се вода повукла и задовољно трљали руке. Али Морава показа још једном да је ћудљива и покопа све наше наде. Дође поново са страшном хуком и отера нас још једном у планине. Кад се вратисмо поново, бара опет беше на истом месту као и раније, али већа и мутна и, како нам Павле тужно рече, без и једне једине рибе. Друга поплава нама донесе само тугу, а рибама радост и слободу. Оканисмо се баре и кад већ хтедосмо да је сасвим заборавимо, вода дође и по трећи пут. Било је скоро лето, кукурузи беху до колена и вода их сасвим уништи. Поља су трулила и са њих се дуго времена ширио сладуњаво-опори задах, а сељаци су, заврнутих чакшира, газили браздама и поткресивали ужутеле стабљике кукуруза, не би ли га тако спасли од потпуног уништења. Ускоро наступише врућине и поља се сасвим осушише и испуцаше, а онда набујаше коровом. Виногради и воћњаци у брдима спасоше сељаке од беспослице, али глад је била на помолу. Зато пред крај лета бара, у 78

којој овај пут беше ситних риба као плеве, сврати на себе пажњу читавог села. Једног дана окупише се моји сељаци у маси какву још никад до тада нисам видео и, наоружани корпама са дном и без дна и мрежама и ко зна чиме све још, загазише у воду с краја који беше супротан нашој башти, уз велику галаму, цику, довикивање и коментаре. За то време мој брат Павле седео је у башти и незаинтересовано и чак презриво, онако мршав, преплануо, усколеђан, гледао тамо преко на сву ту булументу од људи, жена и деце. И тек у неко време загази полако у воду и исто тако лежерно као што је и седео поче да поклапа воду својом старом корпом без дна и да претражује њену унутрашњост и, гле чуда, одмах нађе у њој најдивније примерке шарана и беовица и караша, и у таквом броју да ускоро напуни и препуни ланену торбу која му је висила о врату, па нам је предаде и напуни другу, и тако редом, док бучна гомила стиже до њега, ми напунисмо све канте и шерпе и лаворе и тепсије и лонце које нађосмо у кући. Кад сви ти људи са својим бедним уловом који им се праћакао у недрима или торбицама, које грчевито стезаху уза се, видеше наше големо богатство, они се згрануше и одмах, како их је бог дао веселе, почеше да се шале на свој рачун и да удивљено говоре о Павлу. А он, и не гледајући их, изађе лагано из воде и крену преко баште у авлију да се опере на пумпи и више га риболов није занимао. Истина о мом најстаријем брату, коју ми деца спознадосмо много касније, беше, наравно, далеко од наших љубављу и маштом створених представа. Верујем да су једино сељаци, због своје опште наивности са којом гледају на свет и несхватљиве проницљивости кад су у питању људски карактери, имали о Павлу мишљење бар донекле приближно ономе које смо имали ми укућани. Можда би ово позитивно, или бар толерантно мишљење средине у којој је живео спасло Павла многих невоља и искушења у животу да мој отац није имао амбиције да му деца изуче школу и да га није уписао у равновску гимназију. У то време, као, уосталом, и много касније, кад је на мене дошао ред, школовање у гимназији је почињало одмах после четвороразредне основне школе и трајало осам година. Тако је Павле као десетогодишњи дечак ступио у средину која је осећала одвратност према сељачкој деци уопште, чак и кад су била тако имућна да се ни у чему нису разликовала од градских господичића, а према таквим бледуњавим, одрпаним и јадним, као што је морао бити Павле, посебно. Професори су одмах почели да га шиканирају. Код сваког моралисања Павле је био пример дечака какав не треба да 79

буде. Осећајан, пркосан и ћудљив, Павле је ускоро и својим понашањем сасвим потврдио мишљење које су од почетка имали о њему. Крао је богатим ђацима ужину, школски прибор, поливао им мастилом скамије, тукао је и слабије и јаче од себе, јер су га се сви одреда бојали и нико није ни покушавао да му се супротстави и, уопште, трудио се свим силама да из школе буде најурен, што му је и пошло за руком већ пред крај другог разреда. И за толико време проведено у школи имао је да захвали једино необичној интелигенцији (у тренуцима пркоса, кад су га прозивали у намери да га понизе, обично у присуству школског надзорника или ког другог великодостојника, одговарао је боље од одликаша) и опакој нарави нашег оца кога су познавали сви професори и, верујем, бојали га се. За време свог краткотрајног бављења у гимназији Павле је упознао многе сиромашне и унижене дечаке као што је и сам био и са њима се дружио. Међу њима је било и знатно старијих који ће му касније бити учитељи, водичи и саборци у животу. И то је, према Павловом каснијем казивању, била једина позитивна страна његовог школовања, али и разлог очајања нашег оца. Одласком из школе Павле није прекидао везу са старим друштвом и, како је убрзо избио рат, одмах је био ангажован као један од поверљивих у покрету отпора. Био је још увек дечак, одрпанији и јаднији него икад, и стога неупадљив, те су га користили углавном за разне курирске послове. Носио је важне поруке или материјале активистима који су се у то време окупљали на разним местима у нашем крају. Сем тога, иначе, водио је потпуно самосталан живот, поготову у односу на нас. Главно занимање у то време било му је да краде воће, како је које пристизало, од трешања до грожђа и дуња, да га пакује у фишеке и да га тако продаје на равновској железничкој станици. И данас верујем да је његов одлазак у партизане имао више везе са том активношћу, са тим независним животом, него са убеђивањем његових другова револуционара и са јачањем свести о потреби да се бори. Такав је он био увек – ћудљив и својеглав. Уосталом, ево како се то десило.

80

Глава 22.

За разлику од Немаца, који су у почетку рата кратко време становали у бункерима изграђеним дуж пруге, Бугари који су их сменили показали су врло живо интересовање за околно становништво. Беспослица квари војника, поготову ако је он у туђој земљи као завојевач и врховна власт. Зато се интерес Бугара за сељаке сводио углавном на пљачку и наношење разних других непријатности. Како је насип пруге био не само најпреча, већ и једина комуникација са Равновом, то сељаци нису увек могли да избегну сусрет са Бугарима. Тако су их ови претресали и отимали им новац, а од робе коју су носили у град или из града редовно узимали шта им се свиђа. Носећи своје фишеке на станицу и Павле је пролазио поред Бугара, али будући да је био још дечак и у јадном стању, нису га дирали. Међутим, десило се једном, било је мајско топло јутро, да на прузи буде сам. Носио је пуну корпу првих трешања које је успео да украде пре него што су сељаци и приметили да су узреле (уистину, оне још и нису биле сасвим зреле, али то се од првих трешања никад и не очекује) и рачунао да ће за њих од путника жељних воћа зарадити много пара. Али прве трешње биле су неодољиве и за Бугаре. Пресретоше га.

– Шта носиш? – питају и злурадо се смешкају.

– Трешње.

– Остави корпу и кидај дома! – каже му онај најближи. Омален, једва нешто виши од Павла, али двапут шири. Глава му најдебља код ушију, па се сужава навише. Очи ситне, свињске. Руке, прекрштене на грудима, кратке, здепасте, маљаве. Павле се згрози гледајући га.

– Не дам! – рече и чвршће стеже корпу. Бугарин га ошамари оном својом одвратном кратком руком таквом жестином да му сузе саме излетеше из очију. Корпа му испаде из руку и трешње се просуше по прузи. Павле се лагано и пркосно саже да их покупи, али нови ударац га обори на леђа.

– Кидај, мамката да ти јебам! – процеди Бугарин и замахну ногом. Павле узмаче, скотрља се низ насип и појури у кукурузе. Није ни покушавао да се врати у село. Прошао је кроз поља па се успео на брдо и читав дан лежао на леђима гледајући небо. Није осећао ни себе нити ишта око себе. Није приметио ни како је полако почео да се хвата сутон, ни како су сељаци, дотле раштркани и невидљиви у 81

широком пољу, почели да се окупљају, да прежу краве и уз тандркање, које се тамо горе није могло чути, хитају кућама, ни како су птице сасвим потамнеле на небу, ућутале се и ишчезле некуд на хоризонту. Боловао је. Боловао је и још много дана после тога. Током лета Павле је увек налазио времена да се купа на језеру. Језером смо називали један стари рукавац, давно напуштен од Мораве. Налазио се далеко у пољу, окружен врбама. За разлику од Мораве, вода у језеру је увек била бистра, дубока и топла по површини. Ту навику Павле је стекао још у најранијем детињству и није је се одрекао ни до дана данашњег. Купање му није причињавало обичну радост, као другим људима. Он је још тада био одличан пливач, бољи од иједног кога сам икад упознао. Вода за њега није имала никакве тајне и није је се плашио. На води је био потпуно сигуран, не само што се воде тиче, већ и у погледу људи. Чини ми се да је та необична љубав према купању отуда и долазила што је на води био јачи од било кога, што је ту имао очигледно и неоспорно преимућство једног краља и што никад и нико и ни под каквим околностима није могао ни да му оспори то преимућство, а камоли да га угрози. Догађало му се понекад да оде на језеро, легне на обалу, сунча се и читав дан не уђе у воду. Само присуство воде враћало му је мир и самопоуздање, уливало снагу. То му је помогло да преживи сва она понижења и патње којима је био тако често изложен. Наравно, ја сам то сазнао тек много година касније. Једном је на обали језера затекао групу Бугара. Угледао их је још из даљине и већ хтео да се врати, али је онда приметио да су необично узбуђени и закључио да је неко у опасности. Павле је обично остављао утисак незаинтересованог посматрача, али то се није односило и на језеро. Готово и не схватајући, сматрао се позваним да буде судија свему што се догађало на језеру и у вези са њим. У томе су га подржавали и сељаци који, по правилу, нису предузимали ништа у вези са језером, ма то било и само пецање, а да га не питају за неки савет, или да га чак и не замоле за помоћ. Зато је ипак пришао обали. Тамо је било и неколико сељака који га одмах узбуђено, а и с неком потајном надом, обавестише да се један Бугарин удавио. То узбуђење пред тајном насилне смрти и сазнањем да јој се можда ипак може пркосити пренесе се и на њега. Заигра у њему бес против воде која се усудила да се дрзне на човека. Без размишљања он збаци са себе поцепане панталоне са вечно заврнутим ногавицама

82

и приђе води. Бугарском командиру, кад виде то, пробуди се нада и он паде на колена пред Павлом.

– Помагај, братко! – завапи – ја сам ги довео, мене ће да утепају ако ги не врнем живи! Павле га није слушао. Скочи и поче да рони према дну, иако то никада раније није покушавао јер је знао да је вода ту ужасно дубока. Поче већ да му пишти у ушима кад стиже до дна. Испружи руке и напипа беживотно тело човека. Ухвати га за руку и последњим атомом снаге одби се ногама од дна. Није више имао ваздуха. Кад најзад изрони на површину и кад му сунце заслепе очи, није имао санге да удахне ваздух, иако је снажно отварао уста, и, после једног грцаја, потону поново, али само за тренутак. Сељаци му тад добацише тканице и он се чврсто ухвати за њих. Повукоше га и тек тада, са узвицима радости, видеше да са њим израња и Бугарин. Павле се стровали на траву и дисаше дубоко. А кад се опорави и устаде, виде да и човек, коме су упорно испумпавали воду из плућа и давали вештачко дисање, почиње да даје знаке живота. Кад се загледа у лице несрећника, вал радости замре у њему: то беше човек који га је шамарао. Језеро, његов највећи пријатељ и савезник, гадно се и сурово поиграло са њим. Не чекајући речи захвалности, са осмехом туге и очајања који као да беше залеђен у његовим очима, он се изгуби. А Бугарин касније дође да га потражи. Уђе једног поподнева у наше двориште и стајаше дуго са неким благим изразом чуђења на лицу. Није могао никог да види, али као да му то и није био циљ. Гледао је около по дворишту: кућу, рабатне шупе, натруле ограде од прућа, кокошке које су лењо цацориле и чепркале, мачку која је дремала на прагу. Гледао је све то као да први пут у животу види такав неки призор, као да је то нешто најчудније што се игде на белом свету може видети и смешкао се што је од свих смртника, ето, баш њему дато да гледа то чудо и ужива. Мој отац се одмах досети ко је у питању. Изађе лагано пред њега и ћуташе.

– Ви отац? – упита Бугарин а тупо сељачко лице светлело му је неким оштрим, необичним сјајем од којег наше прљаво двориште и кућа и све около постаде некако лепше и достојанствено.

– Да – рече мој отац – Павле је мој син.

– И мој – рече Бугарин – а једна суза, гле чуда, спреми се да склизне низ тврдо, грубо лице овог војника. И ћутаху дуго и један и други.

– Где је он? – упита најзад Бугарин.

83

А Павле већ давно беше у партизанима.

84

Глава 23.

Тако мој брат Павле, беспризорни дечак с душом једног естете, који никад није реаговао због насиља над животима људи, већ због насиља над редом и хармонијом ствари који само њему и никоме другоме беху познати, оде у рат. И само тај један једини потез, да других није било, био би довољан, као што сам већ говорио, да дивљење према Павлу траје вечито. Али то беше тек почетак. Ускоро сазнадосмо да је Павле окачио на своје младе груди одликовања, а затим да је постао скојевац, па комуниста. Ми деца смо се због тога данима усхићавали, али отац нас је само гледао попреко и ћутао. Лице му се озари радошћу тек кад се рат заврши и кад дознаде да је Павле жив. Одмах седе и написа му писмо да батали све и да се врати кући. Нама се стеже нешто хладно око срца и напето чекасмо шта ће Павле да одговори. Нисмо хтели и нисмо могли да верујемо да ћемо на тако прост начин изгубити једног чудесног Павла и да ће наше усхићење и дивљење сад заувек да буде покопано. Али Павле убрзо одговори кочоперно и хвалисаво, због чега га заволесмо још више, ако је то уопште било могуће, да је он сада поручник нове југословенске армије, да ради у штабу и да му је тако добро да би било узалудно и да нам објашњава, јер то ионако не бисмо схватили. Затим је додао да су му тамо у Војводини, где се сада налази, нудили кућу и десет хектара најбоље земље са свим што уз њу иде и да је одбио, па како би сад и зашто дошао у ову нашу сиротињу. Отац му отписа да је, што се те земље тиче, сасвим исправно поступио, да је и он, отац, одбио некакав “аграр” јер не жели туђи зној, да је све до сада живео часно и поштено и да ничије није узимао и да ће тако и убудуће, али да дом мора да се цени какав био да био и да је то сасвим нешто друго. Павле, међутим, оде у Русију, у Лењинград, као питомац војне академије. И чудне су се ствари догађале тамо са Павлом. О томе ћу говорити сасвим кратко, иако је то највероватније био најпреломнији период у његовом животу. Павле је у то време био млад, у напону снаге, а тамо, међу плавим и облим Рускињама, откри и да је леп. Први пут му се десило да се добро загледа у огледало и да запази да је висок и танак, да му је лице дугуљасто, црнпурасто и чак сасвим лепо и да му униформа веома пристаје. А униформа иностраних питомаца у Лењинграду беше боља и лепше кројена од униформе чак и високих руских официра. Еполете беху тако чудне и упадљиве да су многа 85

војна лица поздрављала на улици питомце као старије од себе! Сазнање надмоћи над другим људима у физичкој лепоти беше за Павла тако ново и немогуће осећање, да се ускоро сасвим опи тиме и престаде да мисли на било шта друго. Од заљубљености у себе до љубави према жени одувек је био само један мали корак. Павле га пређе захваљујући Тањи – младој, нежној и заносној удовици, која по заслузи свога мужа, мртвог хероја, самоваше у лепом Лењинграду. Љубав изгоре крила младом Павлу. У њему се пробудише особине за које није ни сањао да уопште постоје. Сасвим се уживе у улогу принца из недокучиво далеке земље. Причао је Тањи, а и сам је веровао у то, да је пре много година кренуо у свет и борио се против глади и смрти, против људи и немани, само зато да би дошао овде у непознате северне пределе и пољубио њене најлепше очи на свету. Тања му је веровала, али не и таваришч Иван Сумирович, командант школе. Кад се заврши школска година, он предаде економу, извесном Игору, Павлова документа с наређењем да се отправи у родни крај. Павле тек тада схвати да је дошао овде да учи, али беше касно. Покуша да се буни, али кад виде да је узалуд, обуче своју парадну униформу, а резервну спакова у кофер уместо свог одела које није имао, и оде економу да узме документа и путну карту.

– Скидај униформу! – рече Игор.

– Зар го да одем одавде? – пита Павле. Да свршеним питомцима припада једна униформа, без даљег, то је Игор знао. Али да неко буде овако најурен, то се Игору у његовој дугогодишњој пракси није десило. Чак ни прописа о томе није било. Хтеде да му узме бар резервну, али Павле је био упоран.

– То сам добио, то носим! – рече.

– Ну, харашо – рече Игор – иди к врагу! У тој парадној униформи Павле ступи и у наше село. Задржао је чак и свој пиштољ – трофејац. Данима смо обилазили многобројну родбину по околним селима, славили његов повратак, разметали се. Отац се опијао, отимао Павлу пиштољ и пуцао, обично у повратку, у глуво доба, кад су пуцњи одлегали равницом у бескрај, и уображавао да се сви сад буде и да знају да то он пуца. Онда Павле оде у Равново за чиновника. Баци униформу и саши дивна нова одела. Престадосмо да се размећемо Павловом руском униформом и Лењинградом и чак сасвим заборависмо на то. Ми – али не и други. Дођоше године искушења. Павла ухапсише. Испитивали су га дуго и потанко о животу у Русији. Он се сети свега.

86

Сети се Тање, белих ноћи на Невском Проспекту, њене гарсоњере, заклетви, суза. Старе ране се позледише. Пљуну иследнике. Рече им да су гадови, а да су Руси најдивнији народ на свету. И онда заћута и ћутао је упорно и до краја. Одведоше га на Голи Оток. Отуда ми је с времена на време писао. Тада сам већ био одрастао и писао је мени лично. Та писма су ми донела прва разочарања у вези са Павлом. Био сам довољно одрастао да добијам писма, али не и да их разумем како треба. Павле је писао да мисли на нас, на наше село, на поља, Мораву, језеро, брда. Писао је сањарски, величао лепоту свега тога. Било је ту много оног “ох” и “ах”, како је лепо небо над нашим брдима, како су лепи наши шљивици, како су лепа јутра, како су лепе вечери, и све тако. И то нисам могао да схватим. Могао сам да разумем колико је било тешко бити на робији и колико човеку заточеном на неком пустом острву усред мора може да изгледа лепо чак и ово наше врело, прашњаво и разбуцано село, пуно мириса стајског ђубрива, дудиња и кокошарника, али нисам могао да схватим да му нису више лепи сви они далеки и непознати крајеви којима је, такво осећање сам бар ја увек носио у себи, одмалена тежио. Далеки крајеви који су тек симбол праве слободе и независности човека! У Павловим писмима налазио сам много сличности са мишљењем нашег оца за кога је наш кукавни виноград одувек био најлепше парче земље на свету. Понекад ми се чинило да ми то отац подваљује и да пише уместо Павла. Готово исте речи: тај дивни кладенац, та хладовина у потоку, тај мир, та пријатна топлота горе у коси, ти дивни хоризонти! Дођавола! Оца сам још могао и да разумем. Он је тај виноград подигао својим рукама. Отргао га од камена, пиревине и змија, уградио себе у њега, али шта је било Павлу? Откад је Павле допао робије непрекидно сам маштао једино о томе како га ослобађам. Моје прегрејано шипарачко маштање, уживљавање у улогу хероја, добило је сталну тему. Замишљао сам како ћу неке тамне ноћи пристати барком уз пусто острво, како ћу савладати стражара, пресећи жице, како ће ме Павле чекати за то време скривен у неком удубљењу, како ће ме усхићено и немо (нећемо, наравно ни реч проговорити, да се не одамо, а све ће бити унапред договорено и припремљено) загрлити као хероја и свог спасиоца и како ћемо се онда отиснути у слободу. У почетку моје маштање је ишло и даље, али када сам почео да добијам писма, морало је овде да се заустави. Постављао сам питање: куда у слободу? Ја сам замишљао непознате крајеве и градове где нас нико и никад неће моћи да ухвати, а Павле ми је писао једино о нашем селу. Ту би 87

нас ухватили одмах првог дана. То неслагање жеља падало ми је веома тешко. Кварило ми је снове, јер ја сам чак и у машти тежио да све буде логично и да има снагу истине. Прошле су године. Машта уступи место стварности. Свакога дана смо очекивали Павлов повратак. И он једног дана дође. Деловао је чудно – са кратко ошишаном косом, висок, мршав, преплануо. Грлио нас је и љубио и смешио се некако необично, радосно и тужно истовремено. Ми смо се радовали, али мени се чинило да је он очекивао да се више радујемо. Гледао нас је и као да му је после тога осмех постајао још тужнији, чак болан. Причали смо као укућани о свему и свачему, само не о робији. То је морало бити заборављено. После је живот потекао као и обично. Павле се љутио због својих одела која смо ми у међувремену сасвим износили и поакали, али ја мислим да му је то био само повод, а да се стварно љутио што је беспослен, што није знао шта ће са собом. Почео је да одлази у град да тражи посао и једног дана нас обрадова: нашао је опет чиновнички посао и то бољи него што га је имао “раније”! Онда дођосмо на идеју да женимо Павла. Један наш рођак из суседног села понуди се да разговара са неком богатом уседелицом за коју смо знали да жели да се уда по сваку цену, јер није била баш на гласу по лепоти. Павле то, наравно, није знао. Тај наш рођак, иначе, био је сеоска пропалица, смутљивац и џабалебарош, али за улогу проводаџије то му је могла бити само препорука и прихватисмо његов предлог. Он уговори састанак још исте вечери на сеоској игранци, које су приређиване увек кад би се неко женио, пред младожењином кућом, у дворишту или на улици. На састанак пођосмо Павле и ја. Тамо је био и наш рођак који одвоји Павла од мене и одоше да разговарају са девојком. Убрзо се вратише. Рођак се одмах изгуби негде, а Павле и ја смо се још мало мотали около, па како нисмо умели ни да играмо ни да се веселимо као остали сеоски момци и девојке, пођосмо кући.

– Како је било са девојком? – питам га. А Павле ћути и прави презриво лице, али опет некако тужно, као да сам себе презире.

– Знаш ли шта је бојкот? – пита ме уместо одговора. Ја, наравно, нисам то знао.

– То је кад те неко не примећује. Беше ми криво због тога. Поготову што је девојка била стварно ружна. Ниско чело, четвртаста брада, танке усне, ноге танке и маљаве, па још нарумењена и напудерисана – права карикатура! Рекох 88

Павлу шта мислим о њој и учинило ми се да га је то утешило. Он се насмеја и више о томе нисмо разговарали. Али нисмо више ни покушавали да тражимо Павлу девојку. Међутим, он се ускоро сам загреја за једну и поче често да прича о њој. Била је то једна гошћа која је из неког даљег села дошла код својих рођака, који беху сасвим близу нас, у суседству. Била је млада и лепа. Павле је често одлазио и састајао се са њом и изгледало је да јој се свиђа, а и комшије су, ја мислим, причале лепо о Павлу. Уосталом, Павле је био и леп и школован и чиновник у граду, а девојка, ма како лепа и из добре куће, опет је била само сељанка. И кад се она врати у своје село, Павле ми једног недељног преподнева предложи да је обиђемо. Било је неко претпролећно време, кишно и хладно, и било је много блата. Није ми се ишло, али због Павла пристадох. Узесмо бицикле и с напором изађосмо до главног друма, а онда брже, и око подне стигосмо у њено село. Павле је не само знао пут, већ и где јој је кућа. Изгледа да је и раније одлазио, кришом. Заустависмо се пред капијом. У дворишту беше њен отац и Павле му се обрати. Он нас одмери полако и незаинтересовано, а онда се окрете без речи и крену према штали! Мени поче да избија руменило по лицу. Осећао сам се веома неугодно. Али Павле се правио да то не примећује и да то схвата само као забуну, иако сам знао да је и њему непријатно. На лицу му се опет јави онај тужан осмех, али сада је било у њему и снисходљивости!

– Чика-Радомире – позва он опет – то сам ја, Павле! Чика-Радомир се окрете само упола, па, очигледно и сам у недоумици шта да ради, крете опет напред, али се на крају предомисли и приђе нам правећи се, одвећ невешто, да је тек сада схватио да хоћемо баш код њега.

– Ћерка ми је болесна – рече тоном као да би хтео да нас одврати од намере да уђемо – нешто се прехладила па лежи. Али ми ипак уђосмо и стварно је нађосмо где лежи. Она нас прими љубазно, али такође уздржано и више се обраћала мени него Павлу. Чак ми се и смешила! И ми тако поседосмо мало, после дође мајка те и она седе с нама, али се нико не сети да нам понуди чак ни воду и слатко, кафу или ракију, што је обичај у поморавским селима, поготову ако су гости из далека! Мени најзад лакну кад се Павле реши да пође. Опростисмо се на брзину, пожелесмо девојци брзо оздрављење и кретосмо назад. Ћутали смо све време, а пут ми је назад изгледао сто пута дужи и тежи него кад смо долазили.

89

Ето, тако се то догодило кад смо хтели да женимо мог најстаријег брата Павла. Тога сам упорно настојао да се сетим првих дана по мом повратку у фабрику.

90

Глава 24.

Прошле су три године. Долазило је пролеће. Извлачили смо се из зиме некако неприметно. Таман гране сунце, поља се мало просуше, у носу осетиш нагорак мирис земље, а оно падне ледена киша помешана са снегом. Увече се небо изведри, стегне мраз и ујутру се деца весело клизају по барицама на тротоару, журећи у школу. И кад те то ћудљиво време умори, кад се навикнеш на промене и престанеш да мислиш на пролеће, тек једног дана угледаш на периферији и около у пољу, по међама, бели бехар. Процветало дрвеће! Срце ти се испуни необјашњивом радошћу, добротом и захвалношћу према том храбром растињу што се усудило да најави једно ново рађање живота. Кад се загледаш мало боље, видиш да су то процветали глог, дрен, трњина, дивља шљива – некакво трње које људска рука још није стигла или је заборавила да посече и на које у неко друго доба године не би ни покушао да обратиш пажњу. И чудно ти дође кад помислиш да чак и тај отпадак природе, то одбачено и заборављено трње у међама, има свој дан кад код људи наилази на опште симпатије и дивљење. Као и увек у то време почињао сам да бивам неспокојан. Повремено сам постајао ненормално одлучан, доносио важне одлуке, решавао се да изменим свој живот, а после сам, опет, падао у апатију и ништа ме није могло покренути чак ни на уобичајене дневне активности. Једино сам, и у тим тренуцима, остајао пријемчив за све што се односило на мог малог Александра. Са њим сам се виђао сваке суботе и недеље, а ретко и преко недеље. Није ме, додуше, нико спречавао да га виђам и чешће, али та навика ми је остала још од првих дана кад ми је било незгодно да се чешће виђам са Маријом и кад мали Александар није могао ни да осећа и доживљава одсуство оца. И нисам хтео да реметим тај ред чак ни онда кад ми је бивало жао Александра, јер ме је јако волео и настојао да буде што је могуће дуже са мном. Своје одсуство сам правдао заузетошћу и “састанцима”. Тако, у време кад не само да нисам ишао ни на какве састанке, већ сам уопште мало и разговарао са људима, ја сам за малог Александра пет дана у недељи проводио на “важним и неодложним састанцима”. Била ми је понекад смешна та лаж којом сам се служио, али нисам хтео да је се одрекнем јер је увек палила. Довољно је било само да кажем: ”А сад, сине, тата мора да иде јер 91

има један важан састанак” и Александар би се сасвим задовољан опростио са мном и не би ни покушавао да протестује. Код других изговора, ма какви они били, растанак није пролазио тако глатко. Размишљајући о свему томе дошао сам до закључка да је то повољна околност и да мали Александар не би ништа изгубио ако бих и отишао из Равнова, што сам у суштини одувек желео. И даље бих га посећивао суботом и недељом. Мало-помало ова мисао ме сасвим заокупи и ја се очајнички бацих на то да је реализујем. Показало се да сам у томе имао и среће. Ускоро сам обезбедио посао у Београду и полако почех да се спремам за одлазак. Средио сам у фабрици све формалности, а иначе нисам о томе говорио никоме. Најзад дође и тај дан. Спаковао сам оно мало ствари и послао их на станицу по једном разносачу, а сам се упутих полако градом осећајући неко чудно задовољство због растанка. До воза сам имао још доста времена и зато свратих у онај неугледни, још неоформљени паркић у центру града и седох на једну клупу. Не знам колико сам дуго тако седео омамљен сунцем и топлотом кад зачух негде у себи необично присне и познате мелодије. Нису то биле неке одређене мелодије, да је личило на нешто познато у смислу музике, већ удаљено, сложно и уједначено оркестрирање милион инструмената које човек сем у себи самоме никад не би ни могао да чује у стварности. И без икаквог напора да се сетим, позната мелодија омаме пресели ме у једно давно минуло лето. У свести почеше да ми се ређају слике и догађаји за које нисам знао, нити ћу то икад сазнати, да ли су доживљени или просањани, али сам био сигуран да су некада били саставни део мога живота. Најпре у свест ми долази једно дуго буђење. Мајка покушава да ме пробуди, а ја се браним од тога и тонем поново у сан. И сањам снове. Обичне дечје снове о летењу. Али чудно је у њима било што нисам осећао никакав страх да ћу пасти. Узлетим високо над селом и гледам сунцем обасјане црвене кровове, врхове кајсија и јоргована и шљива и дудова, и све је испрано јутром и свечано као пред празник. Осећам се чудно и лепо. И даље чујем оне дивне мелодије за које сам на неки начин свестан да су започеле у мојим ушима у тренутку буђења, док сам лежао омамљен, пре него што сам поново утонуо у сан. Необичност тог сна одгонетао сам тек касније, кад сам са мајком стајао на брегу изнад села и гледао ту исту слику – црвене кровове и крошње дрвећа утопљене у светлост јутра. Утисак сна био је тада још увек толико јак, а сличност са стварношћу тако велика, да ме је и

92

нехотице подилазила језа и питао сам се није ли на неки чудесан начин изостало буђење и не претапа ли се сан у јаву. Одлазили смо у брда, мајка, ја и са нама коза поверена ми на чување. Отац је у то време, ваљда, одлазио у надницу, а мајка је са ујаком и ујном радила у винограду. Док су они радили, ја сам лутао шумарцима газећи прегрејане наслаге сувог, прошлогодишњег лишћа окерасте, земљане боје. Лутао сам у почетку без циља и споро и задржавао поглед и мисли на безброј облика шумског живота, а онда сам јурио све брже, гоњен неодољивом жељом да иза следећег шумарка, иза следећег пропланка, угледам крај шуме и почетак познатих и присних облика живота који су створили људи: куће и дворишта и ограде и шљиве и кајсије. Међутим, пропланци се смењиваху и ничега више не беше. Уморан и разочаран, дубоко повређен, седао бих на траву и плакао. Тада би се обично догађало ово: дечак, мало старији од мене, који је по читав дана радио на суседној њиви горе на висоравни, доводио је моју козу везану и подсмевао ми се и дрмусао ме и причао како се прави омча на ужету и много других ствари и ја бих, док би ми у души расла неизмерна захвалност према овом дечаку, утирао сузе и почињао да се осмехујем, па да се смејем и поскакујем. Одлазио бих затим са дечаком на извор по воду.

– Напуниш тестију, ево овако – учио ме је дечак – загњуриш је лагано, али да не додирнеш дно, да се вода не замути, и чекаш да вода престане кло-кло-кло... И ручао бих са мајком и ујаком и ујном. Онда би они, уморни, спавали у хладу, а ја силазио на пут. И више нисам усамљен. Сада већ има неке присности на овом брду. Онде су мајка и ујак и ујна. Тамо горе, сасвим на врху, маше дечак. Доле, на крају заравни и на почетку шумарка, везана прежива коза. Она ће ту до вечери, а и ја. Немам потребе да се удаљавам. Тако дође и време за повратак. Нестрпљив сам и журим напред. Али док стигнемо до села увелико је пао мрак. Ево нас у дворишту, ево нас у кући. Мајка би тад поставила вечеру, а ја бих јео мало и без воље. Очни капци су ми се уморно спуштали. Мрак је обавијао двориште, ограде, вињаге. Згушњавао се у стрехама, притискао жуту петролејку, опкољавао је са свих страна. Непрекидно је полазио из свих углова собе – са пода, испод стола – и јуришао на чађаво стакло, одбијао се млако од њега и подругљиво, као играјући се, опет се таласао назад.

93

Док ми је мајка помагала да се свучем и легнем у кревет, у тамној соби у коју је кроз узан прозор једва долазило споља нешто бледог, ноћног светла, из свих кутова дворишта, из сваке познате стопе мога вилајета, почињала је опет лагано да надире топла, ванземаљска музика. Увлачила се у сваки део мога тела које је постајало све лакше и лакше, све док не би остало потпуно без тежине и почињало да лебди, да се уздиже, да јури кроз млаку и опчињујућу таму. Поново сам био високо у брдима, на пропланцима. Лебдео сам лако, без замора, заносно, непрекидно усхићаван тренутним испуњењем знатижеље. Све је било пуно светла, блиско, радосно. Самотност и туга ових места беху нестали: свуда наоколо, иза црвеног пропланка прошараног ретким бусењем сивозелене траве и трошним риђим камењем, заклоњени зеленим шумарцима без сенки, пружаху се непрегледни градови. Сећање на ова давна сновиђења беше тако снажно да ми, кад се наједном тргох, све изгледаше далеко и непознато. Нисам више могао да чекам. Устадох и запутих се поново градом. Био је врео летњи дан. У ваздуху се осећала прашина, мирис асфалта и лишћа које се пржило на сунцу. Улице су биле без пролазника. Корачао сам замишљено, али не бих могао рећи да сам о нечему размишљао. Био сам скоро као опијен. Можда сам једино био свестан тога да је моје тромо корачање по сунцу, у врело летње подне, са утиском да идем без некаквог нарочитог циља, већ више по навици, из неодређене потребе да стигнем на неко уобичајено место – да је то корачање нешто мени познато, доживљено готово увек на исти начин у свим годинама које су минуле. Утисак је био толико јак да су се на моменте губили из мог сећања читави периоди између два слична корачања и час ми се причињавало да то ја корачам планинским путем враћајући се из свог присојка, час опет да босим ногама шљапкам по врелој прашини, изгубљен на ужасно осамљеном пољском путу међу тек класалим кукурузима који се упредају на сунцу, или да тапкам железничким праговима у повратку из школе и ослушкујем далеки тутањ воза у равници. Али кад минух поред високих новоградњи и избих на чистину пред железничком станицом, што се пружала крај магацина све до силоса и стапала са слепим колосецима ураслим у пиревину, угледах шарену гомилу деце. Јурила су се крај гомилица уредно наслаганих, свеже катранисаних дрвених прагова и весело цичала. Тада једно дете престаде да трчи у круг, застаде – мајушна немирна флека на црној позадини катранисаних трупаца – и поче да ми маше руком. Тргох се.

94

Учини ми се да је то мој мали Александар. Тада остала деца избише с другог краја и дете опет започе с њима веселу игру и не обазирући се више на моју страну. Не, то није био он. Стадох и загледах се пут Равнова у познате облике зграда које су као усијани голубарници трепериле јаром, у потамнеле кровове, прашњаве излоге, опустеле улице на којима су се пекли аутомобили, већ давно напуштени од бедних сенки спарушеног дрвореда, у празна дворишта и неизграђене плацеве на којима се жутео коров. У том тренутку могао сам просто да видим како се у мени онај осећај везаности и упетљаности у живот овог града, због којег сам толико патио, полако расцветава у нешто што сам некад знао и заборавио. Сазнање да је то нешто некад било у мени и да се у овом тренутку надноси над овим опустелим пределом и да ми шаље знамења о својој присутности, учинило је да задрхтим. Тако, снагом љубави према сину, почех да доживљавам љубав коју мој мали Александар мора да осећа за свет око себе. Пламени језици те, за тренутак повраћене, дечје љубави сада су ме пржили јаче од овог летњег сунца у зениту. Било ми је неизмерно болно и пријатно истовремено. Први пут за свог живота сасвим јасно сам сагледавао све оне замршене токове који ће ме натерати да плачем, али нисам успео то да спречим. И сину ми мисао да је мој син осуђен да живи у Равнову, сам и уклет, и да на целом свету постоји само један човек који може да га искупи и, кад дође време, изведе одавде. То сам ја, његов отац. И схватих да више не могу да одем. Да је тренутак у коме је то било могуће неопажено прошао и да се више неће поновити. Тада разабрах да ја досад нисам ни био овде и да моје године у Равнову заправо тек почињу.

ПРИЧА ОВОГ РОМАНА У одлуци да овај рукопис понудим јавности није само жеља, која се мора приписати сваком писцу, да покушам да се докажем шире од круга интимних познаника и пријатеља, нити жеља, која се може приписати већини наших писаца, нарочито почетника, да тај шири круг засеним снагом и слободом својих убеђења. Да је у питању само прва жеља, учинио бих то много раније. Истина је да су ме као надареног за писање запажали и хвалили још у основној школи.

95

Наравно, не само мене. Сећам се, на пример, другог разреда ниже гимназије и професорке Бранке која је, будући да је очи нису бог зна како служиле, за свачији несташлук тукла малог Џелу из прве клупе. Она је, поред мојих, истицала писмене задатке још двојице ученика: Драгутина Милојевића из Ћуприје и Бранислава Милетића из села Супске. Милојевић је студирао технику, а Милетића сам видео још само један једини пут после мале матуре. Сувоњав и кошчат, са торбом од козје длаке на леђима, гонио је краве да их прода на вашару. Прави мали домаћин. “Отац има само мене једног”, рекао ми је, “и деда ми је забранио да се школујем”. У његовој кући, видео сам, деда је био домаћин и врховна власт. Тако је то у неким нашим крајевима где се рано жене и удају: понека генерација просто испадне сувишна. Зато је мој друг с талентом писца, као млађи и способнији брат свога оца, морао да остане на селу. Да је у питању била само друга жеља, сигурно бих прастари сукоб јединке и друштва, који у мањој или већој мери осећа сваки човек на свету, схватио као могућност да се уздигнем над “безобличном масом недотупавих” и да пљујем на све светиње и богове које та маса обожава. Но, по мом мишљењу, то могу да чине само они који никада стварно нису били толико изнад средине да би тај сукоб доживели, па, будући авантуристи или ограничени, или и једно и друго, желе тек да створе такав сукоб, сматрајући да ће им то некада донети ореол славе, почасти и признања. Ова књига последица је, пре свега, настојања да се ослободим вишегодишње опседнутости једном темом. Кад год сам покушао да остварим неку своју литерарну замисао, увек сам се сударао са нечим што се у почетку манифестовало само као незадовољство мојим учинком. Увиђао сам да моја литература гледа тек једним оком и то оним које је више завиривало у књиге него у живот око мене. Одлазећи на факултет сматрао сам да ћу научити ту вештину како се гледа другим оком. Слушао сам пажљиво своје професоре, али одговор нисам добио. Данас се сећам професора Воје Ђурића само по двема великим мислима, уосталом погрешним. Говорећи о Хамлету, рекао нам је: “Хиљаду година цивилизације учинило је од Ореста Хамлета”. Дакле, чињеницу што је Орест убио мајку па испаштао, а Хамлет испаштао што није могао да је убије, он је објашњавао напретком цивилизације. Притом је заборавио да развој цивилизације ни до дана данашњег није успео да убеди Ореста да не брза са осветом. Све што је цивилизација учинила јесте да роди и Хамлета. Други пут нам је, говорећи о Јову, рекао: “Има нечег кучећег 96

у томе како је Јов заборавио прву жену и децу коју му је Бог, кушања ради, узео”. Ја мислим да је и то погрешно и да у томе нема ничег кучећег. Писац Библије није човек, већ народ. И порука је ту јасна: срећан је ко преживи. Ако људски род, ако живот побеђује, човек је дужан да заборави своју несрећу и да се радује. Професора Рашка Димитријевића сећам се како нам прича да је 1937. године поново био на планини где је Гете написао песму “Тишина” и да је тамо, на дашчаној планинској кући, још увек стајао Гетеов рукопис, само мало појачан нечијом брижном руком. И да је “Кандид” све што је остало од Волтерове литературе. Других се сећам, мање или више, као људи са којима сам неко време живео. Тихог Владете Кошутића сећам се као пријатног сапутника из воза. Изађе тако из кабинета и каже: ”Ипак је Томас Ман салонски писац. Све је то некако натенане. Немогућа је данас таква свеобухватност”. И тако редом. Ваљда због тога све моје наде почео сам да полажем у поједине колеге, студенте. Али и ту су ме чекала разочарања. У време кад ми је истицао бруцошки стаж била је свечаност полагања првог дипломског испита на мом новом факултету. Част да први стекне непостојећу титулу “професор светске књижевности” припала је Данилу Кишу. Слушајући га на нашим бројним књижевним вечерима како рецитује бесмислене надреалистичке песмице о мишевима, а и сада на испиту како необично бистро и речито поражава професоре доказујући своју равноправност са њима, био сам убеђен да га више никада нећу видети у нашим анемичним ходницима. Због нечега сам одувек сматрао да је Кишу место на салашима и да ће тамо, временом, увидети да су мишеви, између осталог, важни и у буквалном смислу, као штеточине у препуним војвођанским амбарима. Али Данило Киш се вратио и мислим да се тада, кад сам га поново видео међу нама, зачела идеја о овом роману, а да то нисам ни знао. Исти осећај, као кад сам угледао Киша у ходницима, јављао ми се и касније кад сам размишљао о другима. Браћа Вукадиновићи, Алек и Божа, дошли су са Косова, а после муку мучили да акценат прилагоде мазном београдском, јер нису сматрали да треба да буду странци, а ни да оду. Остоја Кисић и Вита Марковић дођоше из Брчког, мали, симпатични и дружељубиви, па и они ухватише корена на београдском асфаллту и ту се и посвађаше. Брана Петровић је још најдуже знао да прича о Чачку и љубави према жени једног железничара, али временом се и он заборави и поче да тражи Чачак 97

по Београду. И док се дружио са новобеоградским клинцима, било је још и ђене-ђене. А сада, ко би га знао о чему размишља. Кад прође неко време, кад сам већ био у Светозареву и ожењен, идући за својим пословима зелене есперантске петокраке, непосредно пред свој одлазак за Ротердам, дође ми у госте Сима Милојевић. Нашавши ме у условима у којима сам већ био, заокупљеног проблемима које је не само тешко могао да схвати, већ су га мало и занимали, Сима ми рече: “Драги мој, ја сам се клео у тебе, а ти овде – овако”. Тргох се на те речи. Ћутао сам неко време, гледао га, размишљао. И она нејасна мисао наједном засветле у мени. Прогледах и другим оком. Постаде ми јасно шта ме је мучило: и ја сам, као и они, мада нисам чинио сасвим исто, намерно затварао очи. И запитах се: каква смо ми то сељачка генерација у рукавицама која се затвара у кулу од асфалта? После тога, већ, морао сам да једног од тих интелектуалаца вратим међу народ и ставим у акцију. Копкало ме је да видим хоће ли стварно пропасти и какве ће поуке извући за себе и друге. Да ли је њему, такав какав је, уопште место у Равнову и може ли да утиче на људе? И тако, једне олујне јесење ноћи, док је Иван спавао, Милан Бајкић започе своју причу. Изненадило ме је колико мало познаје људе и како тешко схвата неке тако просте истине. Али, разумео сам да ни њему није било лако. Људи са којима је морао да дође у контакт нису били обични људи. Имали су животно искуство које би, у неком другом времену и у некој другој средини, било довољно за више генерација. И читава његова лична драма садржана је у томе: уместо да буде учитељ, морао је да буде ученик. На тај начин сам, коначно, сазнао зашто је моја генерација, тако необично за овај народ, изабрала линију мањег отпора.

98

Додаци

99

РЕЦЕНЗИЈА: САГА О ПОМОРАВЉУ Зачета и рођена у тишини, без трага и сведока, књига се тек потом осведочује и оглашава пред јавношћу, било да је ова уметничка или да представља, у односу на саму књигу, производно-потрошачки конзорцијум. Њој је јавност неопходна као услов њеног другог, оловног рођења, али и потом, у трајању. Дуго се гледало погрешно на чин рађања књиге. Ако није носила печат издавачких еминенција, посртала је под жигом “ванбрачне” срамоте. Већ поодавно у нас, захваљујући умножености издавача, ослобађају се и анимирају разбацане иницијативе, па књига постаје добродошла, без обзира из којег је правца кренула на свој неодољиви пут према читаоцу. Тај неминовни пут који је већ трасиран значи незаменљиву могућност наше културе, посебно кад је реч о књизи као облику уметничког. Незадовољно у тескоби свог централизма, наше друштво већ дуго корача ка успешнијем разбијању издвојених центара моћи и одлучивања, па и на плану културе и уметности. Због тога комуна и овде добија, или тек треба да добије, простор за све већи размах стваралачких тежњи. Притом се, дабоме, не заборавља да коначни циљ није стварање општинске уметности, већ напрезање својих моћи да се одређене вредности лансирају у општу вредносну орбиту. Као што ниједно подручје људске делатности не треба и не сме да се затвара у своје границе, тако ни уметничко стварање, особито оно, не може преживети ту регионалну изолацију. Оно би, ако није аутентично стваралаштво, пропадало брже него нерентабилне фабрике. Због тога, дакле, све потпоре треба пружити ономе што је вредно. Ова потоња мисао јавља се пред књигом “Време кад смо женили Павла” Борислава Радосављевића, младог светозаревачког, рекао бих јагодинског писца. Јер – иако нас не враћа у прошлост јагодинске паланке, он у својој првој књизи дочарава атмосферу у којој се живо осећа како “наталожени векови почивају у нама”, па су људи које срећемо у књизи наши савременици, али такви – да смо сигурни да смо на овом тлу вековима живели, па их је и то тле и поднебље, уз остало, учинило таквим какве их срећемо.

100

По рођењу и сам дете ових крајева поморавске питомине, Радосављевић је стога умео да осети то бивствовање и да нам понуди сагу о Поморављу и људима Равнова, неког неодређеног, али сигурно постојећег града уз обалу прве српске реке. Ако хоћемо да будемо престроги, намећу нам се две околности с којима бисмо могли да полемишемо. Једна је у очигледном уверењу да у роману има доста аутобиографског, као у већини првих књига. Али, истини за вољу, границу између аутобиографског и оног што то није немогуће је прецизно одредити, ако знамо да писац увек прича себе, своје искуство или своју машту, а и једно и друго је писац сам. Друга околност је извесно присуство репортерског приступа појавама и њиховом казивању. Само по себи, то и не мора да буде неки недостатак књиге. Утолико пре што Радосављевић уме да прибави детаљ који наједном разбије репортерски клише. Тако му се, понегде, радња одвија у неколико временских хоризоната, па се у казивању јавља једна ретроспектива, да би њено ткиво било пресечено другом, која служи како њој, тако и целој ауторовој замисли, чиме композиција добија зналачку убедљивост. Несумњиве су, међутим, две врлине романа. У првом реду, ту је извесни метафизички призвук који упућује на немоћ човека да своје замисли оствари, чак ни кад се стекну готово сви разлози за то. “Време кад смо женили Павла” је оно универзално време човековог Сизифа и његове немоћи да свој камен изгура на врх, чак и кад је још само педаљ остао. Али баш као и сам Сизиф, човек наставља да носи свој самар, јер има веру која га чини човеком. Због тога то насловно поглавље књиге, иако привидно споредно, избија на централно место идејне композиције. По томе “Време кад смо женили Павла” иде оним сигурним стазама којима је, у неким својим књигама, ишао Црњански. Не би смела да се занемари ни врлина романа, равна смелости, да своје странице понуди садашњем времену, особито његовој друштвеној компоненти, чиме постаје савремени друштвени роман. Тиме се, бар мало, ублажава парадокс да су четири године борбе донеле неупоредиво више тема и књига, него четврт века послератног живота.Ове савремене књиге, према томе, тешко се стварају – лакше је, и сигурније, олако судити о њима. Писац који се, без обзира на формална тематска опредељења, не ангажује у свом времену, не бори се за њега и у њему, тешко да може да говори у име својих савременика. Због тога се роману “Време кад смо женили Павла” мора опростити извесна фрагментарност.

101

У сваком случају, странице ове књиге одишу мирисима моравских вирова, мртваја и врбака. Ми осећамо како на пољима око Равнова расте трава и клија жито и како људи дугују том природном феномену своје друштвено порекло, што, у доброј мери, мотивише и њихове поступке. Зато је Равново непостојећи град у коме живе савремени људи и стварност њиховог бивства. Павле Павловић (новинар “Вечерњих новости, књижевник) НАГРАДЕ: Прва награда на конкурсу Књижевног клуба Светозарево за причу (одломак из романа), 1970. године. ПРИКАЗИ: Ново у излозима наших књижара ПРВИ РОМАН Б. РАДОСАВЉЕВИЋА Млади светозаревачки писац Борислав Радосављевић није досад био познат широј књижевној јавности, али његов први роман “Време кад смо женили Павла” не би требало да остане без читалачке препоруке. Најпре у њему вреди запазити савремено тематско опредељење: роман се бави живим људима и њиховим неулепшаним судбинама у овом в ремену. Иако се радња одвија у митском поморавском месту Равнову, пишечев поступак репортерски живо и непосредно приступа животној причи младог човека Милана Бајкића који ће постати општински партијски секретар и доживети часове горчине. Елегичан тон овог романа о српској паланци и неумитној владавини ситних страсти и амбиција, откривају писца поуздане критичке опсервације моралних дилема и ломова – у нашој друштвеној средини. Издавач: Књижевни клуб, Светозарево, 1971. (“Политика”, субота, 25. март 1972.) ПРКОСНИ И УВРЕЂЕНИ Борислав Радосављевић: “Време кад смо женили Павла”, издавач Књижевни клуб Светозарево Књига која је пред нама је изузетна, не толико по својим литерарним новотаријама, или због неке специфичне оригиналности, 102

колико по својој основној намени и интонацији која је, уствари, својеврстан “пркос и инат” да се пошто-пото прикаже једна средина која још увек није спремна да писца разуме, прихвати његове литерарне опсервације и, евентуално му опрости неки грех. Радосављевић је свој песнички задатак схватио као дуг генерације која ступа на сцену у име историјске нужности, ношена нејасним романтизмом да је у друштву главни посао обављен, па да они, млади, само тај исти живот испуне садржајнијим идеалима. За такав књижевни задатак живот пружа обиље материјала, а неусаглашеност људских односа је очигледна и пре писања романа. Испоставило се да је овај наш живот све друго само не апстракција по којој ће свршени школарац да шећка и самоуверено тумачи принципе самоуправног друштва на свој сопствени начин. То су, ипак, људске природе које пракса сврстава у различите борбене редове, наоружава оружјем и сучељава са невидљивим непријатељем. У богатству такве грађе Радосављевић покушава да издиференцира једну људску судбину која ће морати да буде толико типична за наш друштвени менталитет да би унапред одредила и идеју романа. Судбина Милана Бајкића је, свакако, делић овог живота и ове стварности. Читалац неће ниједног момента заборавити да је Равново наша моравска средина а да су јунаци изникли из муљевите моравске оранице. Све се то слило у паланку, скућило на неки начин да би убрзо постало “осиње гнездо”, летаргично до зла бога, али само док се не такне у њега и док не зазуји дисхармоничним гласовима беса и мржње. Све док живи у илузији да је свака лоша ствар далеко од ње, паланка ће бити мирна и апсолутно прихватати неодређеност пишчевих ставова. Онда када се литерарна реч расплине у слику која затитра пред очима, онда је јасно да ствари нису безазлене и сомнабулне, како то писац често ради. Радосављевић се сувише држи голе животне грађе, на моменте и не покушава да је модификује, да од ње створи типичност која би му помогла да избегне сукоб са средином. Његово опредељење је апсолутни обрачун са оним што не ваља у тој средини, па макар се као писац служио обичном транскрипцијом. Судбина младог човека, жељног афирмације, је необична и злочеста због тога што добро познаје људе око себе. Миланови сарадници су његови сељаци, другови из школских клупа, “цимери” из самачких станова. Зато он нема шта у њима да открива, може само да констатује и да се спреми за битку која му предстоји, да одреди начин вођења те битке и да буде спреман да постане победник или 103

побеђен. Његова брза афирмација је део чаршијске тактике, а канцеларија комитета је узани кавез његових хтења. Уместо да постане својеврстан креатор нове животне идеологије, Бајкић постаје паланачки Сизиф који ће да ради, разумљиво, сизифов посао. Његов критички став се уплео у паукову мрежу политиканства, хипокризије, лажних вредности, и он ће констатовати да је свет сеоског убогог дома чистилиште, а време кад су женили Павла најневиније, бар за њега самога. Највећа вредност ове књиге је, дакле, у неопозивој намери писца да истину истера до краја, без обзира каква је, јер има животну аутентичност, у шта нас писац уверава честим ретроспекцијама и узгредним објашњењима. У тим моментима Радосављевић је и најтоплији и најуверљивији у напору да каже истину о људима који су испунили добар део његовог живота. Онде где покушава да новинарски скицира слике и сукобе (у фабрици, на састанцима), знатно је мање уверљив. Но, писац се брзо исправи новом ретроспекцијом, сећањем на детињство или узгредном секвенцом описа природе, које у књизи делују смирујуће и враћају мисао да је све то, ипак, литерарна реч а не оптужба, суђење и пресуда. Радосављевић уме да направи добру композицију и да у њој води рачуна о својој идеји. Па чак и конструкције (женидба, сукоб у породици, рађање сина) имају оправдања, мада умањују пркосни и бунтовни лик главног јунака. Милан Бајкић ће у тим моментима добити призвук далеког презимењака из Ћосићевог “Покошеног поља” – постаће жртва-занесењак – кога је грађански морал на првом кораку бацио на колена, а он еуфорично прихвата судбину и враћа се некаквим почецима. Овакав садржај показује како писац живи под снажним притиском сопствених опсервација, а не ставити то на хартију био би нехуман однос према свим пркосним и увређеним. Проф. Саша Ђукућ (До сада необјављен приказ.)

НАПОМЕНЕ АУТОРА УЗ ОВО ИЗДАЊЕ Објављивање романа који за своје јунаке има живе људе, који су још и на власти, и који описује стварне и још блиске догађаје који су свима у сећању да би насликао наличје једног тако репресивног, централизованог и бирократизованог режима какав је постојао у Југославији 1971. године, морало је да се претвори у тежак инцидент.

104

Кад су у питању провокативна уметничка дела, режим је имао искуства једино у области филма. Пракса је била да се ствари заташкавају, а та дела склањају. Догађало се чак да такви филмови добијају награде на престижним домаћим фестивалима, а онда се, без судског или било ког другог процеса, бункеришу и заувек склањају од очију јавности. Са књигама, међутим, режим није имао никаквог искуства. Писци су још увек, углавном, митологизовали “народноослободилачку борбу и револуцију” и “социјалистичку изградњу” или бежали у надреализам и “чисту литературу”. Нико се није усуђивао да се отворено приближи стварности и проговори о темама које су нам свакодневно боле очи. Зато је режим био затечен. Покушавали су да игноришу појаву књиге и првих неколико месеци нико из власти није се оглашавао. Али како је роман брзо освајао читалачку публику гладну таквог уметничког проседеа (књига је штампана у пет хиљада примерака и продавана у целој Југославији), поготову у региону где су главни јунаци и догађаји били добро познати, јагодинско тужилаштво је добило хитан налог да књигу забрани. Али како тај потез није прошао (јавни тужилац, предратни правник Петар Васић, одбио је да изврши тај налог са – за оно време дрским и чак циничним! – образложењем да се “у књизи не нападају највиши руководиоци које закон штити, већ они нижи које закон не штити”), започео је бесомучан напад у штампи, на радију и телевизији. Ја сам покушао да одговорим једним интервјуом у београдским “Вечерњним новостима”, који сам дао ондашњем дописнику Ранку Тодоровићу, у коме сам објашњавао поетику романа, поступак којим се “од глине живота ствара уметничко дело”, како се стварни догађаји претварају у измишљене и измишљени у стварне, како се од више ликова из живота ствара један књижевни итд, али је све то остало без одјека, а то ми је био први и једини пут да сам уопште нешто могао јавно да кажем у одбрану романа. Дуго сам чувао, па онда бацио, гомилу новина у којима су објављивани напади и осуде. Књига је називана политичким памфлетом, оптуживана да вређа и блати револуционаре, сахрањује револуцију и слично. Приказ професора Саше Ђукића из Параћина зато никада и није објављен јер је написан кад је хајка већ увелико почела и уредници у новинама којима је био намењен нису више смели да објаве ниједну позитивну реч о роману Али упоредо са хајком коју је режим водио против књиге, растао је и број писама подршке која су ми слали читаоци! Најчешће су то биле само честитке и кратки изрази задовољства што је таква књига 105

написана и објављена, али било је и дугачких осврта, правих есеја о нашој тужној стварности и проблемима које је роман покретао. Међу свим тим писмима издвојило се једно – зато што је стигло из далека, из Јужноафричке републике, из Јоханесбурга, и што ми је писац био познат. То писмо написао је познати српски интелектуалац, пореклом Јагодинац, филмски и књижевни критичар Драган Аћимовић, који је као заклети антикомуниста крај Другог светског рата дочекао у иностранству и никад се више није вратио у земљу. У Јоханесбургу је имао своју штампарију. Био је пријатељ Милоша Црњанског и први је, још 1953. године, као засебну књижицу (библиофилско издање), објавио његов “Ламент над Београдом”. Говорило се и да је, поред амбасадора Петра Велебита, заслужан за повратак Црњанског у домовину. На жалост, на ово мени толико драго писмо нисам смео да одговорим. Чињеница да се моја књига чита и у антикомунистичкој и режиму ненаклоњеној српској дијаспори сама по себи могла је за мене да буде крајње непријатна, а дописивање са једним од њених истакнутих припадника могло је да буде чак и повод да ме прогласе за издајника, оптуже за неку организовану активност против режима и ухапсе. Чини ми се да је на неки начин тога био свестан и сам Драган Аћимовић, јер је на коверти место где се уписује пошиљалац остало празно! Можда је сматрао да ће на тај начин писмо измаћи будном оку удбаша и остати неотворено! И поред свега тога, осећам жаљење што том човеку нисам одговорио на писмо. Због тог жаљења и поштовања успомене на њега, објављујем, први пут сада, то писмо у целини. ПИСМО ДРАГАНА АЋИМОВИЋА 29-ти септембар 1972. Драги Б. Радосављевићу, Касно и случајно дођох до вашег романа. Већ две деценије не читам романе али нађох времена за мог земљака. И нешто о томе рећи није касно. Грађа Вашег романа је интересантна. Јулиен Сорел и Еугене де Растигнац постали су комунисти, балкански. Третман је књижеван. Ви успешно сликате. Препознао сам Јовац. Препознао сам капетана Кукицу. У гимназији пок. Бранко Крсмановић, који је имао смисао за хумор, дао му је надимак: Расклиматани. Кукица је већ тада био 106

конформиста, па пошто није отишао у коминформисте, значи да се није променио. Језик Вашег романа је добар. Осећам призвук моравског нагласка (ког се нисам ослободио, нити га се желим ослободити: од 58 година, 37 живим ван Јагодине, од тога 27 година у иностранству). Ви знате писати, имате шта рећи. Идући пут тражите ун сујет плус романесqуе, да стекнете публику, али задржите третман који је добар. Читајте Стендала. Писање је једна потреба. Писац не треба да угађа владајућем поретку, мора да је у сукобу с њим. (То ми је, још 1938, рекао у Прагу режисер Емил Ф. Буриан, тада и после комуниста и неконформиста). Није важно где ће се писац због тога наћи: у егзилу, у јами. (“Само буктињама збори се кроз тмине”). Моде и режими пролазе, веритас манет. Не застајте. Офанзиву на Београд! Тамо сви не пишу лепо, ни паметно. Много блефа, доста гургуризма. Кроз пола века од свега тога неће остати 10%. (Оптимиста сам). Између два рата били су славни Дуја Николајевић, Велмар-Јанковић, Стеван Јаковљевић (и сестра му Мирјам). Ко их данас чита? А верујте да су прва тројица интересантнији и (релативно) бољи од Матића-ВучаКонстантиновића. Од 1936. наовамо говорим да надреалисти и њихови сателити ништа не казују. Не причају причу, нит песму певају. “Фаме ис а донкеy wитх а настy бацк-кицк”, написао је недавно Цецил Робертс, енглески бест-селлер код вас непознат. Јесу ли живи моји школски другови, Јовчани Влада Марјановић, звани Ћора, и Мића Миленковић? Ако јесу, поздравите их. И попијте коју чашу јовачке ружице за моје здравље. Хвала унапред. Срдачно Ваш Д. Р. Аћимовић ПС: Зашто су корегирани редови у књизи из другачијих слова? Број редова на страници мора да је увек исти. Прореди у књизи нису допуштени. Лигатуре на насловној страни освежиле су “гражданску” ћирилицу, иначе ружно писмо. Вук није био естета.

107

Садржај Глава 1. Глава 2. Глава 3. Глава 4. Глава 5. Глава 6. Глава 7. Глава 8. Глава 9. Глава 10. Глава 11. Глава 12. Глава 13. Глава 14. Глава 15. Глава 16. Глава 17. Глава 18. Глава 19. Глава 20. Глава 21. Глава 22. Глава 23. Глава 24. Додаци

3 7 11 15 17 20 23 25 31 35 39 42 50 53 57 62 65 69 72 74 77 81 85 91 99

108