Борислав Радосављевић
УДВОРИЦА Роман
Гамбит Јагодина, 2015.
2
„ЕПОПЕЈСКИ ОБРАЗАЦ“ И ОСТРВО МАМУЛА
Откад је изашла из штампе моја књига Партизанска олимпијада, а ти си је, драги мој Велимире, вероватно добио преко Српског клуба, који је одмах откупио известан број примерака, наизглед еуфорично и радосно, а уствари по налогу удбаша који су, на таласу неизлечиве носталгије, руководили вашим друштвеним активностима везаним за отаџбину – понекад се питам да ли су за вас друге и постојале! – доводили вам у госте режимске писце и професоре, организовали концерте народних певача и фоклорних група, приређивали изложбе фресака, икона и увеличаних фотографија у боји лепих и питомих српских крајолика – ниједно твоје писмо, чак ни разгледница, које ми шаљеш из великих светских градова које тако ревносно обилазиш, није лишено јетких прекора да сам постао апологет режима, удворица, да сам на најгори начин изневерио своја уверења и бацио под ноге чак и ону очајем стварану дистанцу која интелектуалцима и моралним људима даје извесну надмоћ, од које зазиру и моћници у овом систему улизица и деспота. Упорно ме уједаш, покушаваш увек изнова да пронађеш најосетљивије и најболније место, а ја упорно ћутим као да немам шта да одговорим, као да немам аргументе да оповргнем тако очигледну истину. А ствари стоје сасвим обрнуто. И те како имам шта да кажем. Ћутао сам само зато што се на твоја кратка питања не може одговорити кратко, што су ствари много сложеније него што смо и ти ја успевали да домислимо у свим нашим бескрајним и често веома инспиративним разговорима. Ћутим, драги мој, јер се не усуђујем да почнем. Немам довољно времена, не успевам толико да се осамим колико ми је потребно да све те тешке ствари дефинишем на лак и разумљив начин. Али сада сам решио да одговорим, да се одбраним од свих твојих оптужби, да разјасним све твоје (и моје!) недоумице. Имам довољно и времена и мира. Слободно време добио сам недавно заједно с пензијом, а мир ми је поодавно даровала (можеш се цинично смејати, као што знам да умеш, колико год ти је воља!) управо та књига због које просипаш на мене толико отрова и жучи. Хонорар који сам добио за Партизанску олимпијаду, уз повољан кредит (који су могли 3
да добију само заслужни и привилеговани!), омогућио ми је да купим кућицу у Херцег-Новом, с правом медитеранском баштом, на самој обали на којој доминира једна велика стена до које не допиру ни највећи таласи, испод које везујем чамац који сам пренео са Саве. Повремено се извезем тим чамчићем до Жањица и сатима гледам, како би рекла једна натурализована Херцегновљанка која пише лепе приче, острво Мамулу које стоји наспрам Жањица као укотвљен брод. И док жмиркаш од велике количне светлости, наслућујеш му величину са те раздаљине. И намах ти се учини као да је Мамула запловила к теби са својим кулама и зидинама тврђаве, са свим гнездима галебова. Тај привид да се Мамула миче чине таласићи маестрала, који дуне када се сунце подигне високо и мине када сунце клоне. Могу да замислим, драги мој Велимире, како си се зацрвенео док ово читаш, како скачеш из кожне фотеље, гужваш и бацаш ове моје хартије на улаштени под своје светле дневне собе и псујеш као и сваки Србенда. Зар смо дотле дошли! Зар смо толико ниско пали да се продајемо за шаку комунистичких динара чије је извориште у америчким доларским кредитима које неконтролисано узимају и које ће покољења Срба морати да отплаћују! Уверавам те, драги мој, да ми новац, и ова кућица на мору, и све ово у чему сада уживам, ни у примислима нису били док сам се скањерао да ли да прихватим тај посао или да смислим како да га одбијем. Други, потпуно други разлози преломили су ме да га прихватим, чак с извесном радошћу, с треперавим нестрпљењем да уроним у ту мени мало познату материју (добро знаш да сам с гађењем одбијао да уопште отворим корице оне књижице насловљене Седам офанзива коју су нам делили на часовима историје). Све ћу то касније покушати да ти објасним, али да рашчистимо сада и ово с новцем што те толико ужасава. Ја сам професионалац, живим од писања, и зашто бих одбијао добар посао? Да ли си се ти икад запитао за кога пројектујеш и градиш солитере, виле, спортске хале и базене, откуда тим људима толики новац, јесу ли можда ратни профитери, трговци оружјем и дрогом, корумпирани политичари или трговци монополисти? Јеси ли одбио неки посао ако си начуо нешто од тога? Ниси! Није ти падало на памет ни да размишљаш о томе. Треба радити и зарадити. Нећеш својим одрицањем од посла изменити неправедни систем, нећеш исправити чак ни најмању неправду! Е па, драги мој, тако је и овде. Дај и мени иста права која дајеш себи. Да нисам ја урадио овај посао, урадио би га неко други, и 4
не бих сада ја, него би он гледао Мамулу како се приближава на таласићима маестрала. Исправио си изгужване папире, присиљаваш се да читаш и, ево, успео сам да те смирим за тренутак. Али ниси дочитао ни целу страницу а већ се нервираш поново! Знам шта ти смета, погађам отпрве! Зар се мора тако полтронским, авај, тако фараонским језиком говорити о Титу?, вичеш. Како си могао да напишеш те огавне реченице, како ниси себи сломио прсте, или руку, док си исписивао: Титова реч је завет и путоказ, храброст и победа – Титом се зовемо и храбримо – Тито јесмо радом, братством и јединством – Нема граница у стваралаштву ни у љубави младих према Титу – Његово име је у песмама дневника и фабрика, у шуму Шумарица и хуку Сутјеске, у срцу свих нас, за сва времена и сва покољења? А како сам могао другачије, паметњаковићу? Зар не знаш како се овде говорило и певало о Титу? Зар ниси већ једном схватио да је то чиста епика, „лексички и синтаксички образац“, „епска формула“ како би рекли учени филолози? О Титу се говорило и писало на један типизиран начин, понављани су увек исти, општеприхваћени појмови, језик је стављан у службу славе и хвале, никаквих мисли ту није могло бити, никаквих креација, никаквог размишљања, никаквог дефинисања – само калуп и обрасци: херој Тито, маршал Тито, љубичица бела, највећи син наших народа (и народности!), победник у рату, творац мира, творац историје, несврстаности, коегзистенције, светле будућности, свега и свачега. Хајде сад, изађи из тог шаблона, заборави на „епопејски образац“ (како бих ја рекао!), и отвори себи полицијски досије, прогласи себе непријатељем и затвори себи све капије „светле будућности“, то јест обичног и нормалног живота! Признаћеш, то ни ти не би урадио, са свом својом наслеђеном одвратношћу према овом деспотизму који називају комунизмом.
5
НАГЛО ОЋОПАВЕЛИ УЈАК
Зашто ми тако јетко пребацујеш да сам заборавио наше дечје пустоловине везане за не тако безначајну улогу коју смо имали у скривању твог ујака Радосава, четничког официра? Како бих могао да заборавим тако нешто? Пре подне били смо ђаци прваци у савамалској основној школи, Титови пионири којима су једном недељно везивали црвене мараме око врата, стављали беле титовке с петокраком на ошишане главе, постројавали их у дворишту и учили да певају „Сија звезда сија свака ал највише петокрака“, а поподне смо облачили похабане панталоне и капутиће, обували потпећене ципеле, оштећене и избушене на шпицевима од шутања крпењаче, и с нашим картонским ђачким торбицама под мишком, напуњеним храном, кретали дуж пруге, пели се уз падину Сењака, шврљали добро познатим уличицама, па се спуштали кроз запуштене вртове, винограде и багремаре, негде према Хиподрому, до оне пола кућице – пола земунице у којој се скривао твој ујак. Титови пионири сада четнички курири најављују свој долазак веселим звиждукањем у ком се препознаје мелодија Сија звезда, јер они друге мелодије готово да и не знају, а и не треба да знају. Понекад се запућују доњим, много прометнијим путем, дуж којег је много више кућа и занатских радњи. Већина има радионице које су отворене према улици да мајстори и калфе могу да виде пролазнике, а и они њих, да се довикују, разговарају, договарају, добацују, шале или шта год друго, а роба је сва напољу – ситна окачена о стрехе, а крупна поређана по дворишту, тако да купци могу слободно да прилазе, загледају, опипавају и бирају. Први у низу је ковач, стасити мишићави мргуд увек гаравог лица који слабо обраћа пажњу на нас, иако ми увек застајемо, зуримо у мехове којима помоћник жари ћумур и настојимо да нас примети. Зове се Радојко, а ми га зовемо Гвозден. Гвоздене, Гвоздене, вичемо, а он се прави невешт, прилази нам као случајно, као хоће да узме нешто што је крај нас, па нас изненада помази својим великим, тврдим шакама по лицу и устима и добро нагарави, ми се бришемо и пљујемо, љути на себе што нисмо на време киднули. Његови момци се смеју, све скачу од весеља, а он само севне оком испод чупаве веђе и настави да удара великим чекићем по наковњу. 6
После је на реду кломферска радионица. О стреху су окачене џезве за кафу, лончићи с лименим пљоснатим рукохватом и левкасте бунарске кофе, а под стрехом поређани „француски“ шпорети којима је рерна цела изнад нивоа плотне па, онако црни, личе на локомотиве маневарке које по ваздан развлаче вагоне по колосецима на железничкој станици. Пролазимо затим поред пинтара, коме је авлија закрчена бурићима, кацама и чабровима, па поред грнчара који је узано двориштанце покрио па личи на тунел у коме се суше још непечене тестије, ибрици, кадионице, ћупови, таве и саксије. Једино код народног кројача Жике нема дворишта нити под стрехом виси икаква роба. Његов „салон“ који само што није изашао на пут нема излог, већ обичан прозор, кроз који ми виримо, прилепивши носеве на стакло да видимо лутку без главе на којој је антерија од плаве чоје опточена црним гајтанима, а понекад елегантан сако скројен од неког заосталог комада сјајног параћинског штофа, чију вредност ми, међутим, не умемо да ценимо и више нас заокупља чињеница што сако стоји на лутки као на правом правцатом човеку. На крају улице, где су куће већ сасвим проређене, налази се поткивач Кене. Мршав и жгољав старчић, дозлабога нервозан – стално псује момке, али према коњима је обзиран и уљудан, готово нежан, обраћа им се као да су људи, као да га разумеју и, зачудо, они га слушају. Подигни предњу ногу, лепо, лепо, и коњ заиста подигне ногу и пресавије је тако да копито окрене навише и мирно стоји док он наоштреним великим клештима вади излизане клинце и скида стару потковицу, а потом мери, удешава и закива нову. За нас је то права представа: Кене с људима разговара као с коњима, а с коњима као с људима. Можда је и Кене коњ? Кене коњ! – вичемо и хитро бежимо узбрдо док за нама, као бумеранзи, лете излизане коњске потковице. Понекад, недељом, или кад је црвено слово у календару и кад се не ради, мајстори и радници се окупили испред нечије радње, пресвукли се у чиста одела и часте се ракијом. Разговарају се, смеју и уживају, али нама они тада изгледају као права заседа. Сад су докони, ухватиће нас и наплатиће се за сва наша глупава задиркивања. Али шта да радимо, морамо да прођемо. Направимо се да смо занети сами собом, да их уопште не примећујемо, загрлимо се, корачамо тако помало извештачено, као кад нас постројавају у школи, и запевамо наше Сија звезда сија свака, или Партизан сам тим се дичим. То намах изазове такав смех те мајсторске дружине, такво презриво кикотање и вриштање, да ми увређено сагнемо главе и закасамо низ
7
улицу као ждребад. Гледај партизане! – вичу они за нама загрцнути од смеха. Зато нас увек помало непријатно жацне што се и ујак насмеје кад зачује наше партизанско звиждукање. Али он се не смеје гласно, не кикоће се презриво, то више личи на весело осмехивање и ми се због тога не вређамо. А и како би нас вређало нешто што долази од ујака? Та он је наш идол! Захваљујући њему ми доживљавамо толике пустоловине, живимо у конспирацији, водимо двоструки живот: док наши другари сричу слова из буквара, ми смо на тајном задатку! Тај задатак је за нас лак и весео, права игра. Касање Савамалом, путевима и само нама знаним путељцима Сењака, завиривање у ограђена и разграђена дворишта, изазовно звиждукање везаним псима који нас чешће игноришу него што јаросно залају, замајавање с мајсторима, махање рабаџијама из Рипња и Раље који нас понекад и повезу парче пута својим шпедитерима, крађа трешања, раних крушака, јабука и шљива – све би то нама било ускраћено да није било ујка-Радосава. Да нема ујака, да није прека нужда да му неко носи храну, пиће, преобуку и друге потрепштине, да са њим комуницира и да преноси важне поруке, да деца нису најпогоднија за то, јер на њих нико не обраћа пажњу и не изазивају сумњу, поготову кад су тако опасне ствари у питању као што је скривање од власти, родитељи нас не би пустили ни на савску утрину да шутирамо лопту. У то нас уверава начин на који нас свакодневно испраћају, силне опомене које стално понављају: пазите се, чувајте се, не говорите никоме ништа, уста имате – језик немате, ако само зуцнете све ће нас пострељати! Тада, за тренутак, блесне у нашој свести и огромна опасност која том веселом ландарању даје ореол авантуре. Последица тога је да почињемо да се заклињемо у све и свашта да ћемо ћутати, да никада, до смрти, нећемо одати тајну, макар нас похватали и стављали на какве год муке! Онда наши родитељи прекидају разговвор, лупе нас по дупету и кажу добро, хајде сад бришите и добро памтите ако нам ујак нешто поручи и нека вам погледа и исправи домаће задатке! Пре него што се огласимо звиждукањем, ми обиграмо све уоколо, направимо стазама и путељцима кроз шуму цео круг, застајући и ослушкујући, да се уверимо да нема никога у близини, а кад видимо ујака да се помаља из зеленила и слободно корача према нама, срца нам се надму од радости, јер смо убеђени да смо за ту његову слободу ми заслужни. Не пада нам на памет да је он пре нас већ све осмотрио и ослушнуо, да познаје сваки звук и шум, да је чуо и наше 8
приближавање и тумарање около. Због те наше самохвалисаве радости, то његово корачање према нама, та његова витка фигура и слободан, одмерен ход сваки пут изнова нас дирну толико да нам душа затрепери. Али једном јасно видимо, згрануто ширећи очи и гутајући пљувачку у немоћи да проговоримо, како ујак шепа. Као да му је једна нога изненада окраћала, он неспретно гегуцка према нама. Наше очи питају док ми ћутимо, неспособни да проговоримо: шта се догодило, да ниси угануо или сломио ногу, набо се на ексер, да те није неко ранио, нека звер ујела? О, каже ујак, мамлази једни, шта сте се препали, ништа се није десило, само ми отпала пета на чизми! И ми видимо: заиста, на левој чизми нема пете! Али како је то могуће? Ујак носи гумене чизме, праве правцате, предратне дубоке чизме „Бата-Борово“, како са њих може да отпадне пета? Појма немам, каже ујак и смеје се, ваљда је нека фабричка грешка! Ујки отпала пета с гумене чизме – кажемо родитељима кад се вратимо, саопштавамо то ужурбано као највећу новост, подижући руке високо и ширећи очи. Знате како сад иде?, настављамо питањем и одмах одговарамо лошом имитацијом, ћопајући из све снаге час на једну час на другу ногу. Родитељи сагну мало главу и гледају нас испод ока, сумњичаво. Шта лупетате, кажу, јел вам сунце ударило у главу, како може да отпадне пета с гумене чизме? Бога ми, кунемо се ми, бога ми, то смо и ми питали, а ујка каже фабричка грешка! Не куните се у бога, кажу они, срам вас било! Часна пионирска реч, изговарамо ми полако нашу најсветију заклетву, увређени што нам не верују. Марш!, каже мој отац, док га остали очито подржавају, сада потпуно уверени да лажемо, не измотавајте се с нама и да нисам више чуо ниједну реч о томе! Тако је то некако било, јелда? А после, на измаку лета, кад је ујак тајанствено ишчезао из колибе на Сењаку, а ми само у мислима и даље одлазили тамо и налазили га на пропланку у шуми, и касније кад су почеле кише и кад је захладнело, ми смо из вечери у вече, из искиданих, шапутавих прича наших родитеља – док су сагињали главе и опет бацали на нас погледе, испод ока, али сада као да се извињавају што нам нису веровали – сазнавали занимљив низ догађаја који су довели до тога да наш ујак изненада оћопави, и шта је из тог ћопања произашло. Дознао ујак од твог деде Велимира да у Команди општине ради његов друг Миле, с којим је лета проводио на Сави, и решио да му се повери. Заказао с њим састанак, увече, негде на обали Саве, где су се некад купали и пецали, и замолио га да му донесе било какав папир с 9
печатом Команде, да види како изгледа. Миле се насмејао, мислио бог зна шта ће да му тражи, и одмах му обећао. Тих папира с печатом било је и на огласној табли у ходнику. Скинуо је један и следеће вечери му донео. Сутрадан смо ми видели ујака како ћопа. Својим перорезом он је одсекао гумену пету и започео да прави печат Војне команде. Кроз две недеље, уз помоћ официрске лупе за читање ситних слова и знакова на мапама, жилета и перореза, печат је био готов а ујак очито задовољан својим радом. Миле му је донео, опет увече и опет тамо на Сави – своје скровиште, осим нама двојици, није открио никад никоме – мастиљаво јастуче и потврду којом Команда одобрава слободно кретање, коју је кришом, увече, кад је мењао чувара, откуцао на старој писаћој машини марке „Ремингтон“ са великим ваљком. Није умео да намести табулатор па је почетке редова одређивао одока, тако да је понеки испао краћи, направио је и неколико словних грешака, а слово „о“ је било разлетовано и укуцавало се мало више од других. Но, тако аљкаво откуцан тако важан документ био је нешто сасвим уобичајено у то време, јер ни они који су их званично и по наредби куцали нису били много писменији и вештији од Милета; шта више, баш такав какав је испао изгледао је више партизански и аутентично него да је био откуцан уредно и без грешака. Ујак је испробао своју рукотворину најпре на празном папиру, па кад је био задовољан озваничио је печатом и потврду, а потом нашкрабао и потпис неког команаданта Јеротија Мицића. Сачекао је мало да се мастило осуши, а потом је још једном, лагано и задовољно, прочитао свој лажни партизански аусвајс: Војна команда општине Савски венац у Београду одобрава другу Радосаву Јеремићу слободно кретање на целој територији ФНРЈ, па се моле надлежни органи и појединци да у оквиру својих могућности и права изађу другу Јеремићу у сусрет у извршавању његових задатака, Смрт фашизму – слобода народу, у Београду 27. августа 1945. године, командант Јеротије Мицић, пажљиво га пресавио на четворо и ставио у новчаник, потом се умио, обријао, очешљао, обукао своје једино сачувано предратно одело од танког штофа, обуо мекане, ручно рађене, жуте мокасине, спаковао најнужније стварчице и мало хране у ташну, сачекао вече и кренуо најпречим путем право на железничку станицу да ухвати ноћни воз за Јесенице и Крањску Гору. Тамо га је чекао класни друг и такође официр Краљевске војске у отаџбини, Словенац Едуард Липовшек, с којим је ко зна како, којим тајним и шифрованим језиком, писмима одржавао везу. ОЗНА је вероватно знала да је Едуард у Словенији и да се готово не скрива, али је била 10
преоптерећена и није имала времена ни воље, бар до тог тренутка, да гања четнике – Словенце. Тако је ујак срећно стигао у Словенију и са својим Едијем илегално прешао границу и нашао се у Аустрији, у логору за азиланте. После три месеца, пошто је успешно прошао све провере, добио је документа и нешто пара и био слободан да иде куд жели. Отишао је у Париз где је Дара Српкиња већ била купила кафану у Латинском кварту и почела да окупља сву српску емиграцију, а посебно Дражине официре које је звала „моји генерали“ и за које је свако вече резервисала увек исте, најбоље столове, за које друге госте није пуштала чак и ако они неке вечери не дођу. Али њему и Едију се одмах смучила та средина у којој је било превише парадирања, празних прича и прерушених ознаша који су се свима бљутаво улагивали а потом слали у домовину још бљутавије извештаје. Отишли су у Холандију да расхладе главе на Северном мору и видели тамо журбу, прегалаштво, изградњу, необичан радни елан, ред и дисциплину. Они су били војнички васпитани и то им се допало. Запослили су се у једном бродоградилишту и тамо остали. Тамо ћете се вас двојица поново срести тачно шеснаест година после оног спарног дана кад нас је љубио, мазио и засмејавао на пропланку пред колибом-земуницом на Сењаку, кад смо се растајали, а да то нисмо знали. Мене више није видео никада. Ти си постао архитекта и имао си храбрости да одеш тамо. Ја сам постао новинар и имао сам храбрости да останем овде. Била је то наша прва лекција из антикомунизма, коју смо положили с високим оценама, надимајући се од задовољства због безбројних похвала наших родитеља. Зар бих то икад могао да заборавим?
11
ДЕДИНА ОДБРАНА ПЛАКАЊЕМ
Власт је убрзо дознала за ујаково бекство. Неко га је оцинкарио још док је био у логору у Аустрији, а после су извештаји из Париза то стално потврђивали уз напомену да издајнички олош прима прљав капиталистички новац, шаље својој родбини пакете са свакојаким ђаконијама да рекламира западно благостање, и олајава нову народну власт у Југославији. Била је то иницијална каписла за београдске ознаше да се позабаве мало и ујаковом фамилијом. Њушкали су по општинским књигама и убрзо открили да ујак нема никог осим сестре Јелице, твоје мајке. Тако су, њеним трагом, ушли у твоју кућу. Ја нисам присуствовао тим догађајима, али у мом сећању они живе на основу твоје приче. Мени није тешко да замислим како су се радовали кад су сазнали да је снаха твог деде Велимира, чије име ти носиш – који је већ био на њиховом списку колаборациониста и издајника јер је у Савамали током окупације држао дућан и продавао живежне намирнице немачким окупаторским војницима, па и недићевцима, љотићевцима и сваком другом олошу – сестра одбеглог Дражиног официра. Том случају мора се дати приоритет, казали су. Поступати оштро и без милости. Ухаписти га и осудити. Национализовати имовину. Дошли су касно увече, као што су увек радили, мрачни и тајанствени, шкрти на речима, на сва питања одговарали само чуће се, видеће се, наредили деди Велимиру да одмах пође с њима, нису дозволили ни да понесе ћебе или зимски капут, само оно у чему се затекао, иако су ноћи биле хладне, почињао је новембар. Тамо куда иде имаће пун комфор, прогунђао је један од њих, да их понизи и повреди, јер сви су знали да се тамо куда деда иде спава на голим даскама. Суђење је заказано тек за месец дана. За вас је то било много, за њих мало: требало је написати оптужницу, описати кривицу, предложити казну, пописати имовину, проценити шта је за одузимање а шта није, ми смо социјалистичко, хумано друштво, треба казнити издајнике али и омогућити осталима да живе, треба све то ставити у некакав правни оквир. Лако је било ознашима да наређују, али тужилаштво је гинуло од посла. Било је ту и неколико предратних 12
правника који су и сами примећивали презриве и претеће погледе ознаша и, стрепећи за своју судбину, радили дан и ноћ и крајње марљиво уобличавали у рогобатни правнички језик све што им се нареди: те је на тај начин, продајући домаћу робу Немцима испод цене или за безвредан немачки новац, учинио кривично дело издаје и сврстао се у ред народних непријатеља, те се сходно томе, а у смислу уредбе Президијума ФНРЈ број... итд., итд., има казнити строгим затвором у трајању од... а целокупна имовина која се састоји од... осим куће у Савској улици у којој живи породица, има национализовати и предати Општини на управљање... Док су они састављали оптужницу, деда је морао да лежи у затвору. Како му је било нико није знао, јер у истражни затвор нису пуштали никога. Ти си горео као ватра чекајући суђење, јер си деду много волео, а то је била прва прилика да га видиш после хапшења. Суд је био у оној згради с куполом на углу Карађорђеве и Каменичке улице, а суђења су одржавана у великој сали на другом спрату. Мени је лако да замислим како сте се од раног јутра шеткали около све док портир није отворио врата и пустио вас унутра, како сте журили да заузмете места у сали на неудобним клупама, док вас је редар опомињао да пазите на понашање како не бисте били удаљени, како си био уплашен док су улазили и заузимали своја места судија, поротници, тужилац и остали, како си се узнемирио кад су два милицајца увела деду и посадила га на усамљену столицу за оптуженог, десно од судије и поротника, а лево од тужиоца, који седи у првом реду, тачно наспрам судије. Деда је умивен и обријан, али омршавео, врат се истањио, колир на кошуљи постао преширок, на шакама које држи у крилу набрекле вене. Тужилац је устао и чита оптужницу, али он не слуша, зури изгубљено у стаклена врата кроз која се назире метална ограда малог балкона, а доле низ улицу и голе гране неког дрвета. Тебе мајка чврсто стеже за мишице као да слути неку незгоду, али њен стисак није више довољан. Твоја жеља да загрлиш деду, да му се обиснеш око врата и приљубиш своје образе уз његове, постаје превелика: ти се отржеш, и док нико још не схвата шта се догађа, док милицајци нису стигли ни да откопчају футроле својих револвера, ти си већ дотрчао до деде и бацио му се у наручје! Шта ти знаш шта је судски протокол, и шта се он тебе тиче? Ти си само дете које воли свога деду. Али догађа се чудо: док те деда грчевито грли и док му навиру сузе на очи, сви ћуте, нико реч да изусти, нико да се побуни, нико да затражи ред и поштовање протокола! Напротив – сви се праве 13
да не виде шта се догађа! Како сада проникнути у свест судије, тужиоца, милицајаца, редара, који се праве да не виде оно што сви виде, и дознати ко је и чиме заслужио ову необичну привилегију? Деда Велимир, својом патњом невиног човека, или унук Велимир, својом љубављу према деди? Тужилац се мало накашље, баци поглед на судију и поротнике, па на публику у сали, па опет на судију, и започне испитивање. Дрско, претеће и сугестивно, питањем које подразумева одговор, које не признаје никакво врдање, никакво негирање, никакве контрааргументе. Али деда Велимир не одговара ништа, чврсто те загрлио, ћути и – плаче. На свако тужиочево дрско питање уместо одговора из ока капне једна суза и слије се низ омршавело светачко лице. Окривљени ћутањем признаје да је починио кривична дела која му се стављају на терет, закључује победничким гласом тужилац и театрално седа. Суд у целини прихвата наводе оптужнице. Пресуда ће бити писмено образложена и у року од три дана достављена... Сви одлазе, деду одводе, ти га држиш за руку и идеш с њим, али тебе и даље нико не примећује, нико ти не говори ништа – све до затворске ћелије у коју уводе деду! Тек ту као да постанеш видљив стражарима, који разрогаче очи, зграбе те и изнесу из затвора, пред којим стоје и чекају те родитељи и родбина! Деда је осуђен на три године васпитно-поправног рада, дућан у Савамали преузет је без неке посебне процедуре, јер у њему одавно није било ничег вредног, такође виноград, воћњак и шума на Сењаку, заједно с колибом у којој се скривао ујак. Убрзо су ту просекли пут и калдрмисали га, а земљиште изделили револуционарима да зидају куће. Кад смо касније ишли тамо да се подсетимо наших давних пустоловина, нисмо могли да препознамо ништа. Није било више ниједне стазе којом смо се шуњали, свуда лепо калдрмисане улице и тротоари, гвоздене ограде, виле које се назиру иза дрвећа и огромни пси који не реже и не лају, само застрашујуће гледају кроз ретку ограду Од тренутка кад си чуо да је деда осуђен и да ће дуго боравити у затвору, тебе је почела да мучи једна страшна мисао: да си ти кривац за тај дугачки затвор и за дедино страдање. Ти си скочио на деду, загрлио га и расплакао и тиме га онемогућио да говори и да се брани, да побије ту лажну оптужницу да је издајник, да је радњу држао да би удовољавао Немцима и љотићевцима, јер је у њој мало чега било што би њих занимало, јер су они имали своје магацине из којих су се снабдевали свим и свачим. Био си уверен да би деда, само да ти ниси 14
био у његовом наручју и да није био загрцнут од плача, одбранио себе истином која се није могла побити и да би судија, хтео – не хтео, морао да га ослободи. Био је то тежак терет за твоју душу и зато си га често делио са мном, причао ми о томе кроз плач, а ја сам те тешио како сам знао и умео. Време је пролазило, жестина тог бола полако се расплињавала, престао си да причаш о томе и мени се чинило да је све прошло, као што све пролази, и да је пало у заборав. Деда је дошао једног пролећа, пуштен је раније јер је добрим владањем доказао да се поправио пре рока, изгледао је доста свеже и весело за некога ко се враћа с робије, причао је како је у почетку био у бригади која уређује прилазе за неку фабрику у Раковици, како су их класно освешћени радници, пролазећи поред њих, пљували и псовали им мајку капиталистичку, али да је та еуфорија брзо прошла, да су после радили углавном у баштованама у Панчевачком риту и да су сви према њима поступали добро. Убрзо после тога, у школи, на великом одмору, док су други јурцали по дворишту, ти си ме одвукао на страну и некако смушено почео да ми причаш како си рекао деди све што си мислио о својој кривици. Тада сам видео да ништа ниси заборавио, да си све и даље носио у себи, само ниси хтео о томе да причаш. Сигурно не би ни сада, да се није десило нешто неочекивано, што те је збуњивало. Шта ти је рекао деда?, брзо сам питао. Смејао се, рекао си, смејао се и грлио ме. Ниси ти, сине, срећо моја, тим поступком увалио мене у невољу, ти си ми спасао живот!, рекао је. Како, питао си ти, како сам ти, деда, спасао живот? Ти ниси могао да говориш, био си загрцнут од плача, ниси могао да се браниш! Нисам ни хтео да се браним, казао је деда, ја сам био решио да јурнем на она стаклена врата и да скочим с балкона, да се убијем, да не трпим више ту бруку и срамоту. Али кад си изненада скочио у моје крило, загрлио ме и ставио главу на моје раме, ја сам схватио да не смем то да урадим, да морам све да истрпим и да живим, да сам то дужан вама младима, и плакао сам од неке туге и милине истовремено! Тако си ти мени, дедино име, причао, још увек сав збуњен и пометен, па пренео то и на мене, тако да сам и ја само у чуду ширио очи и ћутао. Али отада ја се често враћам на тај догађај и ту причу, размишљам о томе, и сада знам нешто што онда нисам знао: ниси ти само спасао деди живот, ти си му променио живот. Деда Велимир је вероватно био први оптужени који се у тој судници бранио плакањем, покајничким плакањем, како су тужилац и судије то разумели, или 15
хтели да разумеју. Други су свакако побијали те лажне оптужнице, контрирали пуни једа, горчине и мржње према тим скоројевићима и дођошима који су тако неочекивано и неправедно зграбили власт и кренули у отимачину и пљачку, и тужиоцу свакако није било лако, пред свим тим рођацима и пријатељима оптуженог који су испунили судницу, да доказује оно што је унапред зацртано да се докаже, мимо сваке истине и правде. А деда је само ћутао и плакао. Како је то тужиоцу морало бити мило! Иако је глумио мржњу, у њему се тада, вероватно, зачела симпатија према деди, толеранција, неко мало људско саосећање које је, иако вешто скривано, у будућности морало само да расте. Ето, то је, драги мој, оно што желим да ти наговестим, о чему желим да ти причам: твој деда, а да ни сам тога није био свестан, постао је удворица. Додворио се тим опаким режимлијама. Знаш ли да су се сличне ствари догађале и на оним лажним процесима у Русији које је Стаљин подизао против истакнутих људи у војсци, судству, политици, култури? Сви који су запањено и згрануто одбијали сваку помисао да су криви, који су се клели у верност партији и тражили заштиту самог Стаљина – стрељани су. А они који су се резигнирано предали на милост и немилост џелатима и признавали све што се од њих тражило – осуђивани су само на временске казне. Многи од њих су издржали те казне, или су помиловани, и вратили се као слободни грађани, па су неке војсковође и научници чак направили и велике каријере. Зар се није и твој деда вратио с робије готово измирен с тим зликовцима, уверен да они нису лоши људи, да су, као и он, притиснути неком великом силом, приморани да раде то што раде, да су и они патници принуђени да извршавају ту несавладиву вољу моћника? Касније је прихватио чак да буде одборник у општини, и поротник, и мировни судија, и живео спокојно као угледан и поштован грађанин у том друштву које га је неправедно осудило на затвор и одузело му имовину. Ми о удворицама, драги мој, мислимо лоше зато што о њима не знамо ништа.
16
КРЦУН И ЈАГЊЕ
Ниси ни ти, уз сву помоћ ујака Радосава, тамо у том предузимљивом капиталистичком свету, одмах почео да правиш неку велику каријеру, али моји почеци овде били су заиста скромни. Док сам служио војску у Дервенти, на лични захтев, да што пре откачим ту робију, Тито је одржао свој чувени говор у Сплиту, у коме се мајчински нежно заузео за раднике пролетере. За њихов тежак положај и сиромаштво окривио је превелику администрацију и бирократију која поједе све што они зараде. Кад сам се после десет и по месеци војничког казана и ломатања по Папуку и Пасјој гори обрео опет у Београду, за мене није било посла. Сви су слегали раменима. Шта да раде са једним дипломираним филологом – какав год био, он је ипак администрација и бирократија, а друг Тито је рекао да тога има и превише. После више месеци обилажења свих могућих општина, школа и домова културе по Београду, неко ми је рекао да „Хидротехника“ тражи новинара за истоимени, интерни лист своје фирме. Самоуправљање је улазило на велика врата у наш јавни живот и писање о активностима радничких савета, управних одбора и радних јединица постајало је једна од великих обавеза новинарства. Није било значајнијег „радног колектива“, како су тада звали предузећа, који није имао редакцију и интерне новине. Нешто ме одмах лецнуло: управа „Хидротехнике“ била је у близини, одмах ту на обали Саве, а новинарство је одувек било моја потајна жеља. Ја сам, додуше, замишљао себе у неком великом листу, али сад није било време за избирљивост, дај шта даш. Отишао сам у управу, упутили ме у редакцију. Примио ме љубазно уредник Сима Ратковић, послератни омладински активиста и акцијаш, весео и комуникативан човек, заинтересован за доброг новинара, али се сневеселио кад је чуо да сам дипломирани професор књижевности. Он је од школе имао само вечерњу гимназију и на једвите јаде, после велике борбе и доказивања, попустио је радничком савету да се за новинаре у „Систематизацији радних места“ (врхунском самоуправном акту који је одређивао привилегије и зараду радника!) упише виша стручна спрема. Ми тражимо новинаре са вишом школом, рекао је скрушено се извињавајући. Бадава сам га убеђивао 17
да мало више школе не може никоме да шкоди. Он је одлично знао да то може да шкоди, и то њему лично! Уредник са средњом школом а новинар с факултетом, то, брате, некако не иде, зар не? Отишао сам у синдикат да молим за разумевање, председник је стао на моју страну и наредио Сими да зажмури на Систематизацију. Лист је, наиме, био под патронатом синдиката и Сима је морао да слуша. Тако ја седнем преко пута мог уредника као његов први сарадник и потенцијални непријатељ. Права опасност за Симу, наравно, није постојала: он је био искусан новинар и пустио је био превише дубоке корене на месту на коме се налазио, а ја школарац без икакве праксе у новинарству који тек треба да се обучи и покаже да ли нешто вреди. Али Сима је гледао у будућност: ја ћу се ипак једног дана обучити, можда постати и добар новинар, а имам диплому коју он нема! Јер диплома је тада била фетиш, нешто што аутоматски обезбеђује виши положај, веће звање, веће привилегије! Зато је решио да ме већ првог дана спусти на најнижу могућу тачку, како би ми успон ка врху био што дужи, тежи и трновитији. Иди у економат, рекао је, и требуј папир, оловке, траке за машину и остало што нам треба. Ево ти списак. Исконтролиши све лепо, преброј, па тек онда потпиши отпремницу, немој да после плаћаш из џепа! Ја узмем списак и кренем, мислим – све је у реду, зашто би он ишао кад сам ја млађи? У економату ме дочека леп, висок, елегантан, већ подоста просед господин. Седи за својим столом, прекрстио руке на груди и гледа ме преко наочара некако испитивачки и сумњичаво. Ти си нови курир?, пита ме. Не, кажем, ја сам нови новинар, од данас радим у редакцији код уредника Симе. А шта имаш од школе, синак? Факултет, кажем. Професор књижевности, али немам праксу, тек морам да учим новинарство. Аха, разумем, разумем, све ми је јасно, каже економ. Него седи, синак, док ти спреме требовање, да попијеш кафу с чика-Вилкијем. Ја се зовем Вилотије, али ме зову Вилки, то ми је партизанско име. Уз кафу, Вилки започне причу. Знаш, синак, каже, Сима не воли школоване. Они су ти као напаст божја, бришу све пред собом. Машу дипломом и, знали не знали, умели не умели, заузимају сва руководећа места. Има и међу њима добрих и поштених људи и великих стручњака, али већина ја дошла до дипломе бог те пита на који начин и одмах ти седају на главу, не можеш да их поднесеш. Ни ја не волим школоване али их се не плашим и умем да правим разлику, а Сима мрзи све ђутуре, само да му не поменеш школу! 18
И тако, реч по реч, сазнам да је Вилки Савамалац као и ја, да смо такорећи комшије, да такође воли Саву и пецање, и ми се временом спријатељимо. Сима је хтео да ми напакости али, као што често у животу бива, учинио ми је услугу. Кад се провиђење умеша, људи постају немоћни. Имао је Вилки мали моторни чамац и често ме звао да се одвеземо до неког мирнијег забаченог места на Сави где је боље за пецање. Понекад, кад је леп дан, возили смо се без циља уз реку, па после пуштали чамац да га вода носи, а ми причали сатима. Таквом једном приликом, уз дубок уздах, признао је да и они без школе који су раније заузимали положаје, на којима се многи још увек налазе, нису били бољи, да су били и много гори. Ја сам првоборац, члан Космајског партизанског одреда од првог дана, моја слика је међу двадесет пет оснивача одреда у музеју у Младеновцу, ја сам много преживео и све знам, причао је, и нисам увек могао да оћутим. Зато сам сада економ, а не директор, иако сам био у пратећој чети Врховног штаба! А онда ми је испричао причу о Крцуну и јагњету. Био сам допадљив младић лепих манира, започео је, питом и мирољубив, па ме зато одреде да од сељака набављам храну за Врховни штаб. Морало је све да буде лепим, уз пристанак, јер ми смо били народна војска која се бори за слободу народа и његову добробит. Ако не дају добровољно, казали су ми, плаћај у новцу који хоће да приме, ако неће ниједан, онда у злату, али хране мора да буде. Онда није било фрижидера и замрзивача, а храна је увек морала да буде свежа, па сам ја поред брашна и разног поврћа набављао и живу стоку, углавном свиње и овце, а ако има, прасиће и јагањце. За те послове имао сам као испомоћ три војника који су бринули о стоци, чували је, хранили и испоручивали по потреби. Једне ноћи прикраде се вук и улети у тор с овцама. Настане хаос, ми скочимо и припуцамо, али он ипак успе да закоље једно јагње пре него што клисне. Ми ујутру већамо, не знамо шта да радимо, хватамо се за главу. Како да испоручимо Врховном штабу заклано јагње, шта да кажемо? Ако признамо да га је вук заклао, питаће нас где смо ми били, шта смо радили? Казниће нас, можда и пострељати. Најбоље би било да ствар заташкамо и прећутимо, али грехота је да бацимо јагње. То би испало као да га враћамо вуку који га је и заклао, да га поједе. Боље да га поједемо ми, казали смо. Да га испечемо и поједемо, ко ће то да види и зна? И тако урадимо. Истранжирамо јагње, кожу и изнутрице бацимо далеко у поток (нека се погости и курјак, кад се већ толико трудио, каже 19
смејући се Гојко, инвалид без ноге, који је, гегајући се на својој штаци, ишао то да обави), натакнемо на ражањ, распалимо ватру и почнемо да га окрећемо. Мени досадно, попнем се мало повише на косу и прилегнем с рукама под главом, гледам бистро пролећно небо, а они доле окрећу јагње, пуше крџу и нечему се тихо смеју. Наједном чујем кораке стазом десно од мене, погледам и следим се: Крцун! Мене не види, запутио се доле право према њима. Ја брзо залегнем иза једног жбуна и чекам шта ће да се догоди, а срце ми бије под самим грлом. Крцун дође до њих, они га тек тада приметише, скочише и стадоше мирно. Друже Крцуне... започе један од њих као да хоће да му објасни ситуацију, али га Крцун прекиде. Јагње печете, мајку вам издајничку – цикну и потеже револвер. Пам, пам, пам – три метка у главу и они попадаше мртви, без јаука. Он шутну оно јагње онако с ражњем, окрете се и врати назад псујући и даље себи у браду. Ја скочим и одјурим у село. Задржим се тамо подуже са сељацима, а кад се вратим, затекнем борце из пратеће чете како сахрањују побијене, копају им заједничку раку и гледају ме упитно. Ја се правим да не знам ништа, да сам изненађен, питам шта се десило, ко их је побио? Немци? Усташе? Они ме само погледају љутито и наставе да копају. Боље да не знаш, кажу. На води тишина, никога нема у близини. Негде далеко низводно, од Београда, једва се назире, као тачкица, тегљач који вуче шлепер према Шапцу, али звук мотора се не чује. Изнад високих обала пусти врбаци, нигде никога. Вилки удахну пуним плућима као да ужива у тој тишини, али мени се то учинило као уздах олакшања. Био сам сигуран да је први пут сада испричао некоме ту тајну, да је први пут поделио с неким тај терет који је носио на души и који га је тиштао. Могао сам просто да видим олакшање у његовим очима, које је расло како се у мојима све очитије видео ужас тог сазнања. Били смо тог тренутка као спојени судови који деле горчину истине да су ову државу створили зликовци који су били у стању да због једног јагњета убију три своја саборца. Био сам готово сигуран да је Вилки целог живота био уверен, као што сам ја веровао тада, да је Крцун побио своје војнике пре него што су могли ишта да кажу у своју одбрану, пре него што је ишта могао да чује од њих, само зато што су се дрзнули да присвоје његову привилеговану храну, што су се усудили да кусну царску чорбу. Отада ми та слика није излазила из главе и много сам размишљао о њој. Хиљадама пута сам се враћао на тренутак кад Крцун долази на пропланак и затиче интенданте како окрећу на ражњу јагње које би 20
морали да чувају за Врховни штаб. О чему је тада размишљао, питао сам се, откуда толики бес да без питања и одговора, без суда и саслушања, пуца у људе? Је ли то разочарање у људе који су сматрани лојалним, којима је повераван одговоран посао, кажњавање лопова у име тог чувеног партизанског морала? Шта је тај фанатик могао да помисли о тим људима кад је видео да краду од свог Врховног штаба, од оних који воде револуцију? Када сам дошао дотле, почео сам да разумевам понешто и да мењам мишљење. Сагледавао сам сву дубину Крцунове верности тим вођама револуције, сву бригу и старање за њихов опстанак, од ког зависи и опстанак њихове борбе за нову власт и нову државу, за ново друштво у које је он тако фанатично веровао. Само огроман јаз између његовог веровања и тог сељачког простаклука, који је он тада једино видео у том призору, који ништа не зна и ни у шта не верује, који ради само за себе и своје уживање, могао је да изазове тако страшан бес. Крцун је, драги мој, фанатично веровао у могућност изградње новог друштва, нове Југославије, нове Србије, које ће израсти на пепелу примитивног балканског капитализма, суровог и бездушног. Веровао је да њихова партизанска борба, њихова револуција, управо ствара такво друштво, да су зато њене вође нови свеци за које се мора гинути, да омаловажавање тих светаца представља издају за коју се изриче смрт. Није Крцун видео на том пропланку гладне борце који краду храну свом Врховном штабу, већ сите и обесне простаке који се тим чином изругују својим вођама. Крцун је био удворица из фанатизма и постао је злочинац из удворишта. А мој нови пријатељ био је удворица из страха за сопствени живот.
21
РУЖНА ПАРТИЗАНКА
Али у том тренутку на реци, и много година после тога, ја нисам био у стању да нађем никакво оправдање за тај страшан поступак. Нисам ни тражио оправдање. Он се уклапао у све оно што сам знао, што смо заједно знали, о новој власти и новим властодршцима. Испод јефтине демагогије и прича о праведном друштву и лепој будућности крио се прастари деспотизам мрачних насилника, себичних хедониста који раде једино у своју корист, све своде на своју меру, све подређују себи. Уверавала ме је у то и прича о партизанки која је првих поратних година била бацила око на Вилкија, па га је, због његове упорне незаинтересованости, умало отерала у смрт. Ту причу Вилки ми је испричао једног недељног поподнева док смо се шетали калемегданском терасом и гледали доле како се из мочваре диже Нови Београд. Била је та партизанка нека важна личност. Разни полтрони, који су се множили геометријском прогресијом, говорили су шапатом, али да сви чују, како је била „члан Врховног штаба“, иако о томе нико ништа није знао пре него што је дошла у Београд да организује нову власт. Звала се Варадинка али је себе прекрстила у Варја, руски призвук је тада био јако у моди. Кога Варја позове на консултације, томе су се тресле ноге. Она је припремала састанке, водила их, дефинисала закључке, одлучивала о свему. Становала је у некој вили на Сењаку, сама, и имала обичај да активисте позива код себе да их инструише шта и како да раде. Једног јутра, прича Вилки и мршти се, на лицу му видим трагове неког давнашњег гађења које ни после толико времена не може да ишчезне, позове и мене. Дочека ме седећи у кревету, у спаваћици, ја стојим, и тако водимо као неки важан разговор. Одмах видим о чему се ту ради, али правим се луд, смерно обарам поглед као да ме срамота да је гледам, само слушам и одобравам. После неког времена зове ме поново, ваљда мисли да сам стидљив, сметен, шта ли. Онда је још изазовнија, нагиње се у жару приче да јој вирим у деколте, бутина јој извирује испод јоргана, позива ме гестом да седнем на крај кревета, али ја се и даље правим као да ништа од тога не капирам, примам упутства и извињавам се, кажем да журим да их што пре извршим. Она тад нагло заћути и, док 22
одлазим, видим јој у трену поглед пун мржње. Постало ми је јасно да сам створио од ње моћног непријатеља. Боже, Вилки, кажем смешкајући се и у чуду, па што ниси прилегао мало у топао кревет, шта те коштало? Нисам могао, каже Вилки, била је ружна! Ситна, мршава, она њена бутина танка, груди равне. Био сам тада млад и наочит, могао сам да бирам, све младе савамалске буржујке, расне као ждребице, трзале на мене! Ни сам не знам зашто, али некако сам одувек подразумевао да су све партизанке биле лепе. Да ли је то долазило отуда што смо се у детињству нагледали младих афежејки у кратким сукњама о којима су швалерски настројени савамалски момци говорили као о „лакој роби“, да ли због филмова у којима младе и лепе глумице глуме партизанке, да ли због чаршијских прича о прелепој Даворјанки Пауновић – Зденки (њен надимак је заправо био СТЕНКА, дао га јој је лично Тито, после једног хистеричног напада, кад је, у пећини у Дрвару, ударала главом у зид!), у коју је, шапутало се, Тито био лудо заљубљен, али је, после рата, због њене опсесије да се меша у све и свашта и да господари Белим двором, морао да је отрује и сахрани у дворском парку крај белог коња на ком је ујахао у ослобођени Београд (под изговором да не може да се растане од ње и да жели да му и мртва буде у близини!) – да ли због свега тога или нечег другог – не знам, али тако је било. Зато ме је тај хитри одговор да је Варја била ружна – толико ружна да је јадни млади активиста Вилки више волео да га она намрзне него да легне у њен кревет! – изненадио и изазвао у мени неку нехотичну неверицу. Нешто у мени као да је говорило да Вилки претерује, да се понео као бахати нарцис, да се том њеном наводном ружноћом сада оправдава пред самим собом због младалачке лакомислене пробирљивости. Тај осећај био је у мени толико снажан и истрајан да сам много година касније, пошто је Варја већ била преминула и сахрањена у алеји заслужних грађана на Новом гробљу, отишао да видим њену слику на споменику! Стајао сам дуго и зурио, нисам могао да верујем својим очима. Била је заиста ружна! Узано, мршаво лице, танак врат, слабашна танка коса као да виси с обе стране лица и једва додирује мршава рамена. Тек тада сам разумео Вилкија и схватио да он није имао избора. Благи боже, рекао сам наглас, махинално бацио поглед на суседне споменике и видео да су крај Варје сахрањени њена мајка, старија сестра и најмлађи брат, који је погинуо током рата као младић. На споменику је писало – 23
гимназијалац. Погледао сам заинтересовано њихове слике, уверен да су сви ружни као Варја, и изненадио се: сви су били лепи. Варја није имала никакве сличности ни с мајком, ни са сестром, ни с братом. Благи боже, рекох опет неопрезно наглас и тек онда приметих жену која је неколико метара даље полагала цвеће на један споменик. Чему се Ви то чудите, упита ме она, чинило ми се задовољна што сам јој пружио прилику да ми се обрати. Чудим се, рекох опрезно, како моја покојна директорка не личи ни на мајку ни на сестру. Мислите на Варју?, упита ме жена. Да, рекох, Ви сте је познавали? Како да не, рече жена, све сам их познавала. Живели смо некад кућа до куће, горе на Вождовцу. Варадинку је Вида родила с мужем, он је био тако мршав и анемичан и рано је умро. Осталу децу је рађала ко зна с ким, сви су од различитих очева! Да нисте мало пакосни?, рекох. Хајте, молим Вас, рече жена, притежући истегнут и испран џемпер око струка, спремна да пође, па то сви знају! Зато је и побегла у шуму са свом децом, да је четници не би заклали! Та ваљда Вам није непознато да су они имали фикс-идеју да Србију очисте од курви и лопова! Освета је стигла тек коју годину касније, кад се Вилки томе најмање надао, кад је све био готово бацио у заборав. После тешких Стаљинових оптужби да су југословенски комунисти издали револуцију и скренули с линије, да су одлутали у декаденцију малограђанштине, стигла је наредба да се оснивају колхози. Индустријска производња и разне занатске делатности – све до берберских и кројачких радњи – већ су биле национализоване, процес стварања пролетера у градовима већ је био готово окончан, треба сада ударити на село, речено је, и избити Стаљину из руку тај последњи аргумент да комунисти подржавају кулаштво. Наредба је комунисте, међутим, затекла потпуно неспремне. После безбројних похвала које су селу и сељацима упућивали највиши државни руководиоци, па и лично Тито, после изјава да су сељаци изнијели револуцију на својим плећима, да су после рата добровољним откупом спасили земљу од глади, да омладина са села раме уз раме с пролетерима учествује у обнови и изградњи земље, многи су опортунистички гледали на идеју да сељацима сада одузму све што имају и да их претворе у пролетере. Вилки, наравно, није знао шта се догађа горе у врховима. Њега су слали у сремска села да разговара са сељацима и шири идеју о стварању колхоза и он је после тога реферисао на састанцима да су сељаци листом против те идеје. Пошто се наслушао у селима свега и свачега, сматрао је за потребно да на једном састанку, на којем је, на 24
његову несрећу, била присутна и другарица Варја с којом он није хтео да легне у кревет, предложи да се та идеја стопира за извесно време док се ствари мало не слегну, јер су у народу поново оживеле приче о руским казанима, из којих се сви хране као свиње, и колхозима у којима није заједничка само имовина, већ и жене и деца. После сваког аргументованог образлагања, казао је Вилки на састанку, најжешћи противници колективизације само би тихо прогунђали да су они одавно говорили да ће та пошаст стићи и у Србију али им нико није веровао, и сви сељаци би онда само сагли главе и ћутали. Друг Вилки се овде изјашњава против колективизације – рекла је ружна другарица Варја и нагло устала – и ја ћу о томе морати да известим другове! Исте ноћи, насмрт преплашеног Вилкија одвела су два ознаша у сабирни центар који се налазио у оној лепој згради у Карађорђевој улици, у коју је касније смештен Завод за изучавање рудног блага Србије, јер је она једина имала добро ограђено двориште и прави лавиринт од подрума. Провео је ту Вилки недељу дана с људима заплашеним као што је и сам био, кривим колико и он, невољним за разговор. Нико им се није обраћао нити их је ко шта питао. Само су сваке ноћи долазили ознаши са списковима, прозивали један број људи и одводили их негде. Вилки је веровао – на стрељање. Једне ноћи прозвали су и њега, али он се није одазвао. Завукао се под степенице којима се из дворишта улази у зграду и ту је, склупчан као пас, на хладном бетону, сачекао да претраже све подрумске ћелије и двориште, и да оду. Мислио је да се, закратко, спасао од смрти. Много касније сазнао је да се спасао заправо од Голог Отока. Сутрадан предвече пришао му је чувар, повео га до капије и рекао му да је слободан! Неко од другова којима се Варја обраћала није био сагласан с њом. Вилки никада није сазнао ко је то био! Како бисмо, драги мој Велимире, ми данас назвали поступак другарице Варје? Сексуално узнемиравање? Мобинг? Сексуално искоришћавање злоупотребом положаја? Гажење људских права? Нико о томе онда није имао ни појма. То се онда звало само Друг или Другарица. Друг Црни, Друг Плави, Друг Жути, Друг Шане, Мане, Бане, Другарица Цица, Другарица Маца, Другарица Беба, Јела, Мара... Причао ми је Вилки како су их женили по партијској директиви, ознаше ознашицама. Свако је сваког морао да цинкари, само нико није смео да зна за другога, свако је сматрао да само он има ту привилегију. Тако су оженили једног Вилкијевог друга из Пратећег батаљона, невиђену добричину, лично Тито га још током 25
рата одабрао за свог посилног и дао му чин генерала (то је био онај што је на Титовој сахрани, ако си запазио, корачао погружено, дубоко сагнуте главе, тик иза ковчега, а иза њега су ишли Јованка, Титови синови и унуци и сва домаћа и светска елита), одабрали му лепу жену и он се радовао као дете, никад није био срећнији у животу. Мази он увече жену, тепа јој, прича лепе речи, обећава угодан живот, а она само плаче, суза сузу претиче, што вели наш народ. Шта ти је, пита он брижно, да ниси болесна, а она само аааааааа-ха, аааааааа-ха, аааааааа... Тек после дужег времена она кроз плач, њуцајући, успе да изусти: Мени су... обећали... да ме удају... за Стамболића... Ујутру је вратио жену друговима и остао вечити нежења.
26
ПОГЛЕД У КОСМИЧКУ МАГЛИНУ РЕВОЛУЦИЈЕ
Да ли сам те, драги мој Велимире, овом причом убедио да све памтим, да ништа нисам заборавио, да сам много тога новог сазнао о карактеру ове власти, и да ни за какве паре и ни за какве привилегије не бих пристао да будем њен апологет, њен заговорник и пропагатор, њен хвалоспевац. А удворица сам само у мери која ми је неопходна да опстанем. Дакле – обичан фолирант. И док читам твоје замерке и оптужбе, твоја јадања и кукања што сам те разочарао, што сам се том одвратном апологетском књигом уписао у удружење полтрона, па сада, као какав тазе удбаш, малтене очекујем шпијунско намештење у неком конзулату (можда чак и тамо код тебе, у Ротердаму, можда очекујеш сваки час да ме видиш у Српском клубу како се шлихтам као сваки сумњиви новајлија, причам новости из Југе и частим људе домаћом шљивовицом?), ја се питам како се, у тој твојој јурњави за зарадом, у тој твојој бризи једино за лично здравље и личну имовину, изгубила она наша словенско-византијска проницљивост, како си се то претворио у бика који по стоти пут јуриша на црвену мараму, не схватајући да ће је тореадор измаћи, да ће сву своју огромну снагу сручити ни у шта и да ће морати да учини огроман напор да се врати и припреми за нови јуриш. Питам се, драги мој, да ли си ти уопште успео да се савладаш и да пажљиво прочиташ ту књигу, или још увек стоји тамо где си је треснуо кад си прочитао прве фразе о Титовој памети, генијалности и херојству? Ако је тако, реци ми како да те убедим и наговорим да се савладаш и да прочиташ до краја све ово што морам да ти испричам? Сазнаћеш праве разлоге зашто сам одлучио да – чак с извесним поносом! – ставим своје име на корице те књиге. Дошли су код мене у редакцију ласкајући ми осмесима, гестовима, тапшањем по рамену, провидним алузијама: дошли смо да частиш, зови кафу, вади онај вињак из ормана, шта је, шта се бечиш, човече, имамо прави посао за тебе! Тако они, а ја треба да умрем од среће: код мене, понизног новинара понизне редакције, дошао Комитет Партизанске олимпијаде! Хеј, човече, цео Комитет! Све сами удбаши (више нема ОЗНЕ, сад је све УДБА), нови активисти, чувари поретка, дика и понос старих ознаша, првобораца, којих 27
такође има неколико, ћутљиви су и укочени као Хаиле Селасије. Тебе смо одабрали – кажу, сад као пословно и озбиљно, пошто су попили по један вињак а сервирка донела кафе – да напишеш књигу о Партизанској олимпијади. Она се шири, расте, јача сваке године, потребна је књига да о томе сазна шира јавност, а ти си прави човек да је напишеш. Ја се, драги мој, смешкам, као врло сам срећан због тога, али се као мало и снебивам, ширим руке, колутам очима. Али, има ту велики историјат – кажем – трагање по архивама, изјаве живих учесника, велики је то посао, могу ли ја све то да урадим и да буде како ваља? Не брини се ти за то – кажу они и ваде из ташне подебљу фасциклу – све смо то ми већ урадили, све изјаве, сва сведочења, сви материјали су ту, само да ти то уклопиш као што знаш, ми уопште не сумњамо у тебе! Ја отварам фасциклу, као гледам шта све ту има, видим много папира, много фотографија, осмехујем се и даље, али мозак ми ради брзином светлости, у пар секунди већ сам смислио решење, али нећу сада ништа да говорим о томе. Морам најпре све то да прочитам, кажем, да све видим и проценим, а онда ћу вам рећи. Наравно, наравно, кажу они задовољни обављеним послом, рукују се и одлазе, опет с осмесима и тапшући ме по рамену. Смислио сам да им кажем: кад су они већ све то тако лепо одрадили, прикупили сав материјал, такорећи написали целу књигу, мени је остало само да све то прегледам и коригујем, сложим, упакујем, напишем понеку копчу, да добро одрадим уреднички посао, и књига ће бити цакум-пакум. А кад је то већ тако, нескромно би било да је лично потписујем, а и срамота да се китим туђим перјем, да потписујем оно што нисам урадио. Много је боље, а и ауторитативније, да се као аутор упише Комитет Партизанске олимпијаде. То не могу да одбију, мислио сам, сујета им то неће дозволити. Тако ћу имати и јаре и паре: новац ћу добити као уредник и приређивач, а с оним што је удробљено у књизи ја немам никакве везе, појма немам бато, нисам одавде! Али кад сам почео да читам материјале, мисао ми се преокренула. Сведочења и описи тог партизанског ђипања у Фочи, у рано пролеће 1942. године, на утринама поред Дрине и Чехотине, били су тако наивни и искрени, а процес величања и митологизације тако провидан, осветљен и огољен, да ми је та партизанска спортска епопеја изгледала као парадигма свих других – Кадињаче, Козаре, Романије, Неретве, Сутјеске. Чинило ми се као да огромним телескопом посматрам непојамно удаљене космичке маглине из којих је настајао цео наш универзум, које су ишчезле пре много 28
милијарди година, али чија слика и даље допире до мене. Гледао сам у космичке маглине револуције која је, не питајући никога, ушла у наше младе животе и одредила нашу судбину. Одлучио сам да ставим потпис испод те књиге. Оно што сам ја видео и разумео из тих папира било је нешто што се неким другим поводом, на неки други начин и у неко друго време, није могло рећи, нашта се није смело ни помислити. А то што сам ја видео и разумео, сматрао сам, свакако ће видети и разумети и читаоци. Али изгледа да сам погрешно сматрао. Судећи по теби, они чују само хук хвалоспева који не престаје ни после Титове смрти, виде само хор удворица којем сам се, ето, и ја прикључио као солиста који високим тенором пева соло партије.
29
ВИЗИЈА КОСТЕ НАЂА
Први документи из те дебеле фасцикле који ми долазе под руку, драги мој пријатељу, желе да ми предоче прву ратну зиму, негде у околини Фоче. То су тако наивни и провидни хвалоспеви партизанској борби, такви основачки покушаји да се изврну чињенице и истина постави на главу, да сам ја у првом тренутку шокиран. Да ли је могуће, питам се, да они желе да се ово штампа? А онда схватам да је могуће, да они то заиста желе, и преплављује ме осећај задовољства што ћу ја то и да учиним, тресе ме тај осећај као грозница, не могу да се савладам, избијају из мог грла неки неартикулисани звуци који би хтели да буду смех. Цела Фоча ледом окована, студен стегла, а слобода угашена. Да, драги мој. То је увод за причу о ослобођењу Фоче, али из тог кратког описа фочанске зиме избијају тешка разочарања те групе фантаста протераних из Србије. Кад су кренули у борбу, наоружани карабинима без муниције, које је побацала југословенска војска у расулу, било је лето, дани врели, а ноћи дуге и звездане, они су били тако организовани и тако конспиративни и све је личило на почетак остваривања њихових снова. Русија ће за три месеца сломити Хитлера, Црвена армија ће доћи да нас ослободи и ми ћемо, о Митровдану, као наши чувени хајдуци, сићи из гора и планина у села и градове као победници, тријумфално ћемо пасти у загрљај браћи Русима и почети да формирамо нашу нову, народну, партизанску власт. Лежали су на топлим пропланцима, гледали далеко звездано небо и маштали, брујале су околне шуме, оглашавале се песмом ноћне птице. Али та идила кратко траје. Руси трпе пораз за поразом, рату се не сагледава крај, њихови снабдевачи и доушници пострељани су и висе на телефонским стубовима, да се заплаши народ, њих гоне као бандите, као лисице, као курјаке, хране нема, оружја нема, одела и обуће нема, морају да пљачкају полицијске станице, да јуришају на четнике да би се докопали одела и оружја, да плене храну од сељака. Заузимају слабо брањене градове где Немци још нису успели да стигну. Чекајући Русе, провели су три лагодна месеца у Ужицу, нахранили се, обукли се, формирали своју власт, окупили око себе све незадовољнике, мобилисали омладину, ојачали. Али уместо Руса 30
дошли Немци, уместо братског загрљаја, дошао ледени загрљај смрти. Врховни штаб се осилио, не верује у снагу непријатеља, оклева да напусти град, неће му се да крене опет у вуцарање по планинама. Кад схвати да је ђаво дошао по своје, већ је поприлично касно. Цео батаљон морао је да изгине на Кадињачи, бранећи Немцима да пресеку последњу путању спаса. Са горким укусом смрти и пораза дошла је и зима. За партизанске чете и батаљоне слободна су само босанска беспућа. Гладни и промрзли крећу се према Рогатици, једином небрањеном месту, где се сместио Врховни штаб. Али то је мало место које не може да исхрани толику војску. Бацају очајничке погледе према Фочи, коју држе слабе четничке снаге, страшљиви сељаци необучени и немотивисани да ратују и гину. Тито наређује да се крене у нову офанзиву, да се разбију четници у Фочи, да се створи нова слободна територија, баш ту, у рејону Фоче и Горажда, како би простор што везује источну Босну, Санџак, Црну Гору и Херцеговину, обасјало сунце. Боже, простор! Боже, сунце слободе! Не Фоча. Неће партизани заузети Фочу, заузеће пола Југославије. Неће доћи да презиме, доћи ће да спасу народ ропства, народ који се ускомешао, нити ко да пође, нити ко да дође, па да одлази и долази куд хоће и како хоће. Како ми је сада драго да ти саопштим, драги мој, да су партизани одмах кренули ка Фочи да изврше наређење, јер су знали да овом граду морају мир да врате. Тито је тако рекао, а Титова ријеч је завјет и путоказ, храброст и побједа. Било је то 24. децембра, а већ 20. јануара Фоча је заблистала слободом. Иако је Фоча, како каже народна песма, једно природно утврђење: „С једне стране Дрина, с друге Чехотина, а са треће Црни врх планина“, то партизане није нимало уплашило. Они су храбро јурнули у пробој и разоружали стотињак изненађених четника, док су остали у бекству потражили спас. Две чете Дурмиторског одреда, сведоче документа из фасцикле, победоносно су продефиловале градом, а четири дана касније стигао је и Београдски батаљон Прве пролетерске бригаде. Коначно, 25. јануара, стиже и сам врховни вођа, друг Тито, с члановима Врховног штаба и једним делом Централног комитета КПЈ. Пратила их је Ужичка чета Шумадијског батаљона. Тако је мирну и ледом оковану Фочу без иједног опаљеног метка обасјало партизанско сунце слободе. Али следећи папир се не слаже с тим описом мирног, од света и рата заборављеног града. Он започиње злослутном уводном реченицом: како је рат почео, у кањону Дрине и Чехотине срећа није често помињана, а одмах затим следи својеручно потписано 31
сведочење генерала Косте Нађа, учесника у ослобађању Фоче. Уласком у Фочу – сведочи Коста Нађ – човек је просто био запањен присуством смрти. Посвуда смо могли видети језиве призоре четничког злочина... Четници су пред нама безглаво побегли... Фоча је иза њих остала страшно опустошена, окрвављена и измучена. Лешеви убијених људи су пливали Дрином и Чехотином... С том визијом смрти и страдања улазио је будући генерал тог хладног јануарског дана у босанску касабу. С таквим визијама смрти и патње он је градио и изградио своју блиставу војничку каријеру. Јер ако нема такве патње и страдања, од чега онда партизани ослобађају народ и какву му то радост дарују? Без те слике језивих четничких покоља (и ти и ја знамо да су четници само покушавали, углавном доста неуспешно, да заштите народ од усташког покоља!), како би Душан Кораћ, већ на следећем папиру, могао да испише да је доласком партизана Фоча оживела, упркос свих недаћа живот је побујао? Прва радост коју су партизани даровали ослобођеној Фочи, тврди Кораћ, био је народни збор. А одмах после тога оно нешто преживелог становништва изашло је на улице, трговине су отвориле своје излоге да би понудиле оно што је преостало, отворене су и кухиње за изгладнело становништво. Боже ме сачувај од те силне радости кад оно нешто преосталог становништва мора свакодневно да храни толику војску и још да излази на народне зборове, кад трговци морају да отварају своје давно затворене радње да би понудили оно што је преостало! Визија Косте Нађа о присуству смрти добија на истинитости само који дан касније кад су у Фочи срећу потражили и „Игманци”. Неко мени непознат, трагично невешто, покушао је да сјајем легенде о партизанима измрзлим на Игману обасја ову Фочанску републику. Лажна легенда и лажни сјај овде готово убијају. Али ја све то објављујем, сву ту папазјанију, готово без исправки. То нико живи не може да прогута, ма колико онај непознати, или ја, који све то потписујем, зачињавао ушећереним, удворичким хвалоспевима. То умирање бораца, то сечење промрзлих прстију, стопала, ногу, руку, без анестезије, без стерилних инструмената, без завоја и лекова, сва та невиђена патња, како оних који трпе, тако и оних који покушавају да им помогну, све је то једна античка трагедија. Ево гледајте, хоће да каже тај непознати, гледајте и памтите за сва времена какве су муке партизани морали да истрпе да би вама донели мир и слободу! Ту је и врховни командант, брижни вођа који мора да обиђе те храбре ратнике и да им својим присуством и својом величином олакша 32
патње. То мора да буде крешендо те славне епопеје, њен најузвишенији део, сусрет за памћење. Хоће ли борци уперити поглед пун љубави према свом врховном команданту, хоће ли запљескати, можда и запевати коју херојску, партизанску песму? Цезаре, умирући те поздрављају! Долази Тито. Жели да види операције. Улази у салу, стоји, гледа. На једном столу Љубиша Рогић, висок, мршав, кракат, нервозан. Обје ноге. Под ногама лавор, у њему и око стола локва крви. Крваве руке у Ђуре. Крваве руке у Дејана. Дејан струже пете Николи Мариновићу. Јуче му је кости стопала одсјекао. Гледа Тито овај призор. Никола пије ракију, дрхти, нешто говори без везе. Љушу глади по коси Вера, Николу Бранка. Љуша шапуће Вери: „Рођена...“ Она крије сузе. Никола заурла „Свијетлу зору“ – Тито брзо излази... Какав фијаско! Суочени са сопственом патњом и нестајањем, борци и не примећују свог врховног вођу. Кад се човек осети изданим, кад остане сам са својом патњом, тада престаје удвориштво и почиње побуна. Кад сам служио војску у Дервенти, једном приликом моја чета је добила задатак да на бојево гађање на Пасју гору оде пречицом, шумским стазама и богазама, усиљеним маршем, под пуном ратном опремом. Капетан Јосип је за вођу одредио четног економа, старијег водника, пракљастог дустабанлију Видана. Шета ми се ту поваздан као неки цивилни чиновник, а у војсци сви морају у сваком тренутку бити спремни да изврше ратне задатке, казао је и тутнуо му у руке детаљне војне карте терена. После пет сати пешачења с више од 40 килограма опреме на себи, кад је већ требало да стигнемо на одредиште, неко је приметио да други пут пролазимо поред истог кладенца, да се вртимо у круг. Ја сам био ремац и ћутао сам, али стари војници су скочили на водника и он је признао да смо залутали, да он не зна ни где смо ни куда треба да идемо, да се у карте не разуме. Стари војници, којима није било први пут да пролазе том планином, кренули су онда у извиђање и сами одредили правац. На циљ смо стигли после девет и по сати мучења по планинским врлетима. Бацали смо опрему са себе и псовали, а капетан, чувен по својој строгости, само нас је гледао и ћутао. Били смо на граници бунта, јер нас је један мамлаз намучио и изморио. А како ли су се тек осећали ти борци које је нека незналица целу ноћ водила кроз снежну долину у којој је температаура – 32? Да су заобишли то мразно гротло, да су се испели само сто метара више, било би 20 степени топлије! А нису морали ни да пешаче те ноћи, могли су да преспавају негде уз ватру, у топлоти довољној да не промрзну. Нико их није гонио, нико се није кретао у тој мразној ноћи, 33
никаквих Немаца, усташа и четника није било. Та свест је сигурно тињала негде у њима док су им секли руке и ноге, та побуна је сигурно испуњавала ту просторију заједно с њиховом крвљу и њиховим јауцима, кад је Тито морао да бежи. Само сироти непознати описивач тог догађаја веровао је да је истина тог тренутка била оно што се о њему прича четрдесет година доцније.
34
ДЕЦА ТОРИЈА ЈАНКОВИЋА
У папирима који ми даље долазе под руку мени непознати летописац Фочанске републике детаљно описује напоре Врховног штаба да боравак у Фочи искористи за даљу изградњу војних снага и нове народне власти.. Све је то веома познато, али ћу неке ствари, ипак, драги мој Велимире, морати да истакнем. Најпре ти цитирам како је летописац, спомињући узгредно усташке злочине, морао одмах да смисли и једну бајковиту, поетску фразу која ће ти сигурно улепшати дан. Фоча се након четничких и усташких злочина први пут насмијала. Свој осмех просула је све до Горажда, Устиколине и Чајнича, и даље, долином Дрине, од Шћепан Поља и обронака Зеленгоре до Устипраче. Био је то осмех слободе. Дакле, драги мој, сложићеш се са мном, ти злочини су извршени само зато да би се Фоча тако широко и надалеко осмехнула кад у њу дођу партизани. Толико о томе, јер ми нешто друго далеко више заокупља пажњу. Авантуризам партизанског шумског, хајдучког ратовања привлачио је неодољиво младе притиснуте материјалном бедом и душевном тескобом које одувек царују у забитим балканским селима и варошицама. Томе је доприносила и готово научно разрађена пропаганда, приче о бољем и праведнијем друштву, лепшем и богатијем животу кад се рат заврши и земља ослободи. На крилима маште, која је у овако мирним и готово идиличним приликама добијала такав полет да није лако посустајала ни у најтежим тренуцима, млади су видели себе како се враћају у завичај с ореолом победника, како здружено марширају под задивљеним погледом народа коме доносе слободу, испуњени снагом богова, спремни да мењају све што је било јадно, бедно и ружно у њиховим мучним животима. Страшни злочини доводили су партизанима и дечаке који су остајали без игде икога, и који су лутали, тражећи заштиту и парче хлеба. Партизани су их очински прихватали, али се нису устручавали да им намећу мање, углавном курирске ратне задатке који нису били безопасни. А нису им бранили ни да се лате оружја ако то пожеле. Напротив, храбрили су их примајући их као себи равне борце, хвалећи њихову вештину, издржљивост и храброст. Ипак, свест о злоупотреби деце постоји, савест мора да се пере наводном високом свешћу 35
народа о потреби жртвовања за слободу и нови поредак. Ево и овде, међу овим папирима, без икакве везе с причом о Фочи, као да је с неба пала, једне бљутаве приче коју наводно казује сам Тито и која сведочи о томе да савест партизана није била мирна. Сјећајући се тог времена и једног прелаза преко Дрине, друг Тито је својим топлим казивањем (уживај, уживај, драги мој Вељо, у овим удворичким бисерима, видиш да их нисам ја измислио!) један догађај отргнуо од заборава. Пришао ми је, вели, један висок, старији човјек, муслиман. Упитао је: Јеси ли ти командант Тито? Јесам. Е, ево ти ово моје дијете да га чуваш, све су ми друго поклали... Ја не могу да га храним и да га штитим. Зато га предајем теби, нека буде твој војник (чујеш ли ово, Велимире: нека дете буде војник, видиш ли како се лажов плете у сопствене лажи!). Рат је. Ако остане жив – биће сретан. Ако погине – остаће ми утјеха да се борио у твојој војсци... Тито је, каже, повео дечака. Био је неко вријеме са мном у Врховном штабу, послије смо га дали у школу... Ја не верујем у приче да су родитељи доводили своју децу, као што се кучићи доносе у цегеру, и предавали их Титу да се боре у његовој војсци. Да се у тако нешто не може веровати доказује ми и сам Комитет Партизанске олимпијаде, који опширно говори о Агит-пропу који развија интензивну политичку активност на придобијању поверења народа, а нарочито омладине, и већ шестог фебруара отвара Дом културе, а затим једном недељно издаје и лист „Народни борац”... А потом се хвали како већ почетком маја 1942. у Фочи ради актив од 40 чланова СКОЈ-а и Савез омладине са 180 чланова, а срез већ тада има 1.200 омладинаца... Омладинци су свуда били први и радили с одушевљењем, а скојевска организација формирала је неколико чета од омладинаца из Фоче и околине. Али све то још увек није довољно да се попуне тешко проређене партизанске чете, па је Врховни штаб издао наредбу о мобилизацији војних обвезника на ослобођеној територији фочанског, чајничког и пљеваљског среза... (Кад власт позове у војску, ту нема врдања, драги мој! У рату, за неодазивање на војни позив суди ратни суд, а пресуда је – стрељање! Можда у томе лежи кључ оне приче о муслиману који је довео сина да га преда лично Титу?). Заједничке омладинске приредбе и локалне акције развиле су неодољиву жељу да једна омладинска чета буде примљена у Прву пролетерску бригаду. Када је друг Тито дао сагласност, била је то неописива радост због указане части и повјерења да пођу заједно с пролетерима... Чета је била састављена од радника, ученика и неколико сеоских омладинаца из околине 36
Фоче... У састав чете ушао је и један број питомаца Дјечјег дома и неколико омладинаца с Романије... Имали су углавном између петнаест и двадесет година. Непуних осамнаест година имао је и дечак Бошко Буха из, околине Вировитице, који је 1941, пошто су му усташе побиле целу породицу, приступио партизанима. Његова судбина, коју сви добро знамо, претворена је у легенду која слави децу – партизанске борце: неустрашиви бомбаш и митраљезац Друге пролетерске, народни херој, славно погинуо у борби против четника на златарској висоравни код села Јабуке, у пролеће 1943. године. Зашто Тито тог још голобрадог младића, готово дечака (фамилија Буха је ваљда и добила такво презиме јер су били ниског раста!) није држао неко вријеме у Врховном штабу па га потом послао на школовање, него му је тутнуо бомбе у руке и послао на немачке бункере? Управо зато што је био мали, што је ноћу могао неопажено да се приближи непријатељу и да га заспе бомбама. Збуњен, нападнут изненада ни од кога, непријатељ је тада бежао у паници. То је партизанима било потребно, а такво знање се не стиче у школи, зар не? Пред таквом вештином морају да падну све светске декларације о забрани злоупотребе деце у рату. Мали човек а велики ратник Буха кренуо је тог кобног јутра камионом у Пријепоље као пратилац и заштитник (данас би се рекло телохранитељ) докторке Олге Дедијер. За овај задатак, ко зна зашто, сам се наметнуо. Према докторки Олги исказивао је велику наклоност. Можда је потајно, онако дечачки, платонски, био заљубљен у лепу докторку, можда је то и она примећивала, а можда је то тумачила, као и други, само као војничку ревност и партијску оданост. Како било да било, тек Олга Дедијер је била сигурна да је тај младић спреман да за њену сигурност жртвује и свој живот. Ушла је у кабину камиона и села крај њега, не слутећи да ће тог јутра управо то морати да се догоди. Четници су знали за њену намеру да стигне у Пријепоље и направили су заседу. Кад су запуцали, Бошко Буха је реаговао хитро као ласица. Бацио се у јарак и почео да коси рафалима, не дајући четницима да дигну главу из заседе, све док шофер није окренуо камион и одјурио назад у безбедност. Пуцао је, иако рањен и све малаксалији. Пуцао је, напрежући се да држи очи отворене и да одагна таму која је гутала светлу, сунцем обасјану висораван... Кад су четници коначно пришли, опрезно застајкујући, видели су да је тај опасни митраљезац само голобради младић, сићушан као какав дечак. Дете, рекли су, напрежући се узалудно да прогутају неку горчину, па он је још дете! А горко им је у устима било 37
не зато што су жалили то дете, већ зато што су жалили себе: тада им се казало, том горчином у устима, а да тога нису били ни свесни, да је непријатељ опакији него што су могли и да слуте и да ће они изгубити рат. Тај њима необјашњиви тренутак с горчином у устима, претворен касније у неколико шкртих речи и псовки, дете нас је омело, једно дете нас је спречило, сунце ти жарко јебем, да заробимо ту партизанску курву, доприносио је касније, током времена, стварању и ширењу легенде о деци-борцима, деци-херојима, онолико колико је томе доприносила и нечиста савест партизана. Тако, подупиран с обе стране, тај мит о деци која херојски гину за отаџбину постао је свето место историје партизанског ратовања. Над њиховим гробовима, уместо тешких речи осуде за злоупотребу деце у рату, читани су запаљиви говори о њиховој високој свести о потреби да се боре и гину за слободу. Млади хероји заиста су били бескрајно одани људима који су их нахранили, обукли, наоружали и научили да убијају. Да ли би заувек остали одани тим људима, или би се окренули чему другом или коме другоме, то се више није могло знати, јер су били мртви. А они који су их нахранили, обукли, наоружали и научили да убијају, сада су говорили у њихово име, а у своју корист: видите колико су велики, величанствени и сјајни идеали наше револуције и нашег новог друштва, кад су их препознавала и невина, неискварена, честита деца, и гинула за њих. Док исписујем ове редове, с надом да ћеш имати стрпљења да их прочиташ, да нећеш газити листове разбацане по поду, као што си, верујем, газио Књигу о партизанској олимпијади, животна прича једног младог филмског редитеља, како би рекао Хајне, никако ми не излази из мисли. Ти о тој причи не знаш ништа, јер она се у целини, од почетка до краја, догодила у време кад си ти већ поодавно био лојални грађанин једне нама далеке и мало познате краљевине. Тај млади редитељ звао се Тори Јанковић. Био је веома наочит и вероватно је маштао да постане глумац, али му се из неког разлога није дало. Можда је био неталентован, али га та љубав није напуштала, па је одлучио да јој ипак остане у близини, и постао редитељ. Кад не може испред камере, нека буде бар иза ње. Ни иза камере, наравно, није лако без талента, али Торију је ишло доста добро, јер га је осим лепоте красило и удвориштво према властодршцима. Било је то време кад су се млади филмски редитељи, један за другим, одметали од режима, одлазили у неистражене области, формирали „Црни талас“, снимали нешто ново, дотад невиђено, нешто у потаји, из прикрајка, туђе и непријатељско, па је 38
стога режим младог редитеља, спремног да му служи, просто обожавао. Новца за Торијеве пројекте никад није недостајало. Та они су финансирали и те мутне и подлачке филмове које су често морали одмах после прве пројекције да закључавају у бункере, да их нико никад не види, а како не би оно што велича њихову борбу и власт? И Тори је почео да машта о својој величини, о томе како ће једнога дана заменити, или бар наследити, великог Вељка Булајића, како ће и он ангажовати највеће стране глумце, како ће и на његова снимања долазити лично Тито са својом свитом, да гледа како дижу у ваздух праве пруге и мостове, како лете у провалију праве композиције возова, јер за славу револуције ништа није скупо. Али како да се домогне те привилегије, чиме да их одушеви, да их наведе да му отворе сва врата, да га дочекују и испраћају с поштовањем и дивљењем, као великог Вељка? Као што знаш, тада су били актуелни одласци на привремени рад, како се говорило, у земље Западне Европе. То се доживљавало као нека врста издаје социјализма, о којој мора да се ћути, или да се говори само најгоре. Наши тамо раде као робови, сви ће се поразбољевати и помрети за кратко време, џаба ти њихове девизе. Али ти робови су долазили овде на одмор весели и здрави, с новим колима, транзисторима, фотоапаратима, окићени златним прстењем и ланчићима, зидали нове куће, ишли на море, проводили се по кафанама, а у повратку одводили са собом рођаке и пријатеље, да и они зараде и да се спасу беде. Е, ту је Тори решио да помогне режиму, да зада издајницима ударац, да наслика беду Запада и лепоту хуманог социјализма. Весело вече Радио Београда већ је чачкало нешто на ту тему, било је разних скечева и на естради, али све је то било ситно и муцаво – Тори је решио да напише прави комад, драму, комедију (боље комедију, више се гледа, наш народ воли да се забавља), па да се то игра у целој земљи и да сви кажу: браво Тори, били смо слепи код очију, сад смо прогледали. Тори је био из Крагујевца, а тамо има село Кутлово из којег су многи, као и из других, одлазили на Запад, па је Тори, коме је све то било лично познато и блиско, као прави литерата, решио да том општем проблему, ради уверљивости, да локалну боју. Написао је, у правом списатељском заносу, не успевајући ноћима ока да склопи, комад под називом Алекс из Кутлова, и почео еуфорично, као и свако ко под мишком носи тазе укоричен литерарни првенац, да га нуди београдским позориштима. Управници, драматурзи и редитељи су читали то сочиненије, па после гледали да се не јављају на телефон, али кад су ипак морали да се јаве – Тори је био упоран – 39
измишљали су разна оправдања: план за ову годину испуњен, паре потрошене, глумци презаузети, тезгаре на све стране, кад будемо правили програм за идућу годину нешто ћемо да видимо... Узео Тори свог Алексу и отишао у Крагујевац, с препорукама са највишег места: па имају и они позориште, а ствар је локална, такорећи завичајна, па није Кутлово у Војводини. И тамо нису могли да га одбију. Узели своје најбоље глумце и спремили комад. Улогу Алексе дали легендарном Љубомиру Убавкићу Пендули, ако он не извуче ствар, нико неће. Гледао сам, драги мој, тај комад на измаку једне зиме, почетком марта, у лепој, загрејаној и ушушканој сали Дома културе „Ђуро Салај“, где су Крагујевчани гостовали, јер једино ту нико није имао храбрости или вештине да откачи Торија. Такву папазјанију од комада дотад био видео нисам. Али поруке сам схватио. Вратио се металостругар Алекс, после четири године аргатовања у Шведској, у своје родно Кутлово. Седи у кафани, пије ладне шприцере, гледа и слуша јадне, незапослене људе како богораде и критикују социјализам. Ту предњачи нека дипломирана правница, која цвили да јој је бар два сата да седне на своје радно место у својој канцеларији и да ради свој посао, да осети како је то и да зна да није бадава толике школе учила и губила време. Алекс им свима даје за право: та зар би он без велике невоље напуштао своју родну груду и ишао у туђину? Јесте, бајо, ал ти си бар зарадио и обогатио се, па ти је сад лако да причаш! Ко се обогатио? И Алекс им показује шта је зарадио за четири године: једам празан картонски кофер. Шта мисле они о том капитализму? Тамо деле паре капом и шаком? И он опали по тој горкој туђини! Јадни Пендула, није знао више ни шта прича, ни шта ради на сцени! А онда преокрет: долазе да га моле да ради свој посао у новој фабрици, лепа плата, одмах кредит за стан који се већ зида, усељење за пола године. То је, браћо, социјализам! Ту више ни Пендула не може да се шегачи. Земља пролетера брине о својим радницима. А правница што цвили, шта ми ту можемо, она је администрација, бирократија, а комунисти се боре против тога, лично Тито критикује бирократију, зна се. Ко јој је крив што је учила погрешну школу! Шта мислиш, Велимире, катарза? Хоће ли сада громки аплауз, народ устаје и десет минута скандира, зове писца на сцену, браво Пендула, браво Тори, тако се пише, тако се глуми, потресени смо из темеља? Ништа од тога. Народ је похитао из сале чим се завеса спустила. Глумци се клањају, а гледаоци још више: сагнули главе, гледају у под, пазе, као, да се не саплету и гуркају се да што пре изађу 40
у ведру, мразну београдску ноћ, да одахну и избистре главу! Не катарза, него катастрофа, драги мој, катастрофа! Крагујевчани упрскали ствар начисто, глумили као дупетом – прича разочарано Тори по кабинетима својих патрона, удобно заваљен у фотеље поређане око сточића са обавезним икебанама – да сам знао какви су смотанци, никад им то не бих поверио! Али нека, то ми је поука да се не пачам више с позориштима. Радићу сам, оно што најбоље умем, снимићу филм о деци херојима и њиховом страдању у револуцији! Тако Тори, не без мале зебње, саопштава намеру да жели свој уметничко-удворички потенцијал да усмери на најсветије место револуције. Браво, Тори, кажу они, браво! Осмисли ти све лепо и иди у Авалу код Ратка, тражи шта ти треба, а Савез бораца ће то да финансира. Имамо ми фондове за такве пројекте, не брини за новац! И лепи Тори, поново осокољен, устаје и опрашта се, пун шарма и самопоуздања: стићи ће он, и престићи, великог Вељка, нема више у то нимало сумње! У Торијевој машти усијавао се као ужарена космичка кугла најпотреснији злочин који су извршили Немци у јесен 1941, кад су стрељали две стотине ђака крагујевачке гимназије и тиме навукли на себе вечни презир и мржњу целе нације. Али учиниће он, Тори Јанковић, својим филмом, најлепшим филмом који је икада снимљен, да деца буду још многобројнија, још млађа и још невинија од крагујевачких ђака, а Немци још суровији, толико сурови да никада више не скину љагу са себе, и да српска жртва буде тако узвишена да се дигне на пиједестал божанског страдања, као страдање Прометејево, као Христово! И то ће учинити он, он, Тори, својим филмом, филмом који ће просветлити и расплакати не само Србију и Југославију, већ цео хумани, несврстани свет! Тако је пун елана био Тори, тако пун еуфорије, оног неиздрживог стваралачког узбуђења! Отишао је у свој родни Крагујевац – а ко ће боље разумети те идеје од града где се злочин догодио и који вечно негује помен на тај догађај? – и почео да сакупља децу-глумце од осам до десет година. Како су мајке и очеви сијали од среће доводећи своју децу, своје лепотане и лепотице, принчеве и принцезе! Како су их удешавали, чешљали, бирали најприкладнија оделца! Боже, глумиће у филму! А Тори је бирао најлепше, оне нежног и невиног лика и крупних очију, божје шећерлеме. Та Срби су леп народ, а деца су им стварно као за филм! И Тори је снимио тај филм. Премијеру у Дому синдиката најављивали су данима, с великом помпом. Мени се све то помало 41
гадило, слутио сам да је све то бљутаво и удворичко и сумњам да бих отишао да нисам био професионално обавезан. Све иде у рок службе, говорили смо ми тада кад нам се нешто не свиђа, и радили приљежно и с осмехом. Тако сам и те вечери заузео једно од оних привилегованих новинарских места, тачно у средини сале, с којег се могао описати круг да додирне све зидове и позорницу на којој се и у мраку белело синемаскоп платно. Оно што се ускоро приказало на том платну превазишло је све моје слутње. Филм се звао Дечија република, по угледу на Ужичку и друге слободне територије које су држали и бранили партизани. У једном шумадијском селу, где је све ново и лепо, куће, дворишта, стаје, амбари, бунари, чак и ограде од прошћа оплетеног врбовим прућем, из неког необјашњеног разлога деца су остала сама. Старији сви до једнога отишли некуда, али децу то не збуњује, она раде све што су радили старији, опонашају их у свему, живот се одвија као да је све у најбољем реду, само што је све некако лепше и надреално, све је и живот и игра. Деца раде, друже се, разговарају, забављају се, свирају и певају, грме „далапе“, врте се кола. Каква музика, какви дивни гласови! Праве чак и свадбу, глуме сватове, младу и младожењу, старог свата, кума и војводу, старе родитеље, приказују цео обред... Само црквених обреда, наравно, нема, далеко било, никаквих додола, процесија с барјацима, ђурђевданских уранака, задушница и слично. Али надиру однекуд Немци. Чим се то прочује, све се у селу мења. Почињу муњевите активности, састанци, договара се стратегија одбране. Шију се убрзано партизанске униформе, блузе, сукње, панталоне, „титовке“ с петокракама од црвене чоје. Нема више деце у народној ношњи, сви су сада мали партизани и мале партизанке, наоружани су и сврстани у водове и чете и крећу у борбеном поретку да бране своје дивно село. Немци осматрају својим двогледима и виде наоружану војску како креће према њима. Отварају жестоку ватру, велики страшни Немци, и деца – невична рату и убијању – почињу да гину масовно. Падају у таласима, покошена прецизним рафалима искусних немачких окупатора. Прелепе плавокосе девојчице и дечаци само затворе крупне очи и падају једно за другим, по команди организатора снимања. Никаквих гримаса бола, смрти, ужаса, страха, панике, ништа не квари лепоту, невиност и наивност те деце. Праштање митраљеских рафала, страшни звуци рата, очито су доснимавани накнадно, деца о томе појма немају, она само зажмуре и падају, падају, целе чете, одреди, док сва не постану мртво снопље у травнатим двориштима у којима су до јуче мали виртуози свирали на 42
хармоници а девојчице певале својим анђеоским гласовима. Ту је Торијева поента! Како да се оправдају Немци кад виде колико су побили нејаке и невине деце која су се само играла рата! Хоће ли закукати кад то виде, ударити се по челу и залелекати, бацити проклети митраљез и пресавити се од муке преко врљика, или панично подизати децу у намери да им помогну, ако је неко случајно преживело? Ништа од тога. Сурови Немци мало изненађено гледају около на сво то невино снопље и само мрко кажу: Денн, дас синд нур Дие Киндер, па то су само деца, и настављају да јуре даље као бесни пси, да освајају туђе и убијају невине! То, Тори! Дворана се осветли и сад ће се он појавити са целом филмском екипом и свом том децом да тријмфално дигну руке и поклоне се публици. Али шта се то догађа? Гледаоци журно излазе, заглавили се на свим вратима. Док су се они на бини поређали испред платна, дворана се готово испразнила, док се они мало збуњено клањају, остала је сасвим празна, само ја седим непомично на свом седишту у средини дворане, прекрстио сам руке на грудима и радознало гледам: то је мој први сусрет уживо с Торијем и хоћу добро да га осмотрим и упамтим. Да ли и он мене гледа, да ли ме уопште види, или види само празну дворану? То не знам и не могу да проценим. Видим Торија како стоји укочено, филмаџије такође (глумци који су играли Немце нису ни присутни!), а деца се разврћу у чуду све док онако џумле, у нереду, не напусте позорницу. Онда устајем и ја и лагано напуштам дворану, али једним оком гледам Торија, који и даље стоји, као скамењен, чини ми се. О филму Дечија република нисам никада више чуо ништа, а о Торију Јанковићу јесам, кад се једне ноћи бацио с највише терасе хотела Палас, горе на Косанчићевом венцу, право на стару београдску калдрму. Видели су га неки окаснели гости, казали портиру, он позвао милицију. Изашли су на увиђај, обилазили около, снимали, правили скице, разговарали с особљем хотела. Кад су му мало боље осветлили лице, један човек, који је дотле незаинтересовано стајао по страни, као да је случајни пролазник, гласно је опсовао. Сунце ти жарко јебем, па то је наш Тори, казао је и ушао међу изненађене званичнике, да га боље осмотри. Био је то онај човек који је исто тако опсовао кад је на Златарској висоравни код села Јабуке, у пролеће 1943. године, угледао у јарку мртвог партизанског митраљесца, младог Бошка Буху, и кад је узалуд покушавао да прогута ону непознату горчину која му се стварала у устима и која му је на неки чудан, необјашњив начин говорила да ће они, четници, изгубити 43
рат. Убрзо после тога пребегао је партизанима, дочекао крај рата као победник и направио лепу каријеру у београдској ОЗНИ. Сада, гледајући мртвог Торија, осетио је како му се из једњака опет пење она иста горчина и, запањен том чињеницом, помислио нешто што му је изгледало страшније од призора који је гледао: да ће и ова његова нова власт једнога дана морати да пропадне.
44
ТИТОВА ВИЗИОНАРСКА ГИМНАСТИКА
На сликама из ледом оковане Фоче, у зиму 1942, Тито још увек изгледа сасвим као Рус, са шубаром која му покрива чело и уши, с панталонама увученим у грубе чизме, с војничком доламом од грубог сукна с опасачем и упртачима, а ако је велика зима – с тешким руским шињелом, који му допире до чланака на ногама. Очито је још увек само друг Тито, храни се из истог казана као и војска, мршав је, и њему гершла само што не проклија у стомаку, како је записао у свом дневнику писарица револуције Владимир Дедијер. Али тај руски изглед, то је његова лавља кожа поглавице која му даје моћ. Око њега су све сами убоги српски сељаци избегли од усташког ножа, у својим већ пропалим сељачким оделима, са шљампавим шајкачама на глави, тек понеко има неки део којекакве униформе на себи, нешто скинуто с мртвог Немца, усташе или четника. Свим тим слободарским борцима, па и целом Врховном штабу и Комитету партије, усијаним главама с београдског асфалта, једино такав руски Тито улива поверење и даје наду да ће их извући из живог блата партизанског ратовања. Сви они верују да ће Стаљин победити Хитлера, да ће Црвена армија почистити нацистичку солдатеску, и да ће они, ако само буду упорни да дочекају тај тренутак, славити незамисливо велику победу. Тито је, наравно, све то видео и знао, и зато се облачио тако како се облачио и понашао тако како се понашао. Свакодневно је писао ратне извештаје и слао их, шифроване, радио везом, Коминтерни и лично Стаљину. Али поруке су стизале само до Стаљинових шпијуна Хебранга, Крајачића и Копинича који су ретко успевали, својим компликованим везама, да их заиста дотуре Коминтерни. Немци су хватали те радио-поруке, дешифровали их, читали, вртели главом и смејали се кад прочитају нешто о ослобођеној територији, народно-ослободилачкој борби и народној власти. Ипак, било им је од користи да знају где су и шта раде партизани. Тај лудак, говорили су, подбуњује много народа против Немаца, зато ћемо морати да га уништимо. Слично се понашао и говорио Стаљин, кад би му повремено ти извештаји стигли у руке, али је његов закључак био другачији. Морам да помажем тог
45
Иванушку, говорио је, нека се Немци баве њиме тамо на Балкану, мање ће их бити овде у Русији! Тито није био никакав војни стратег. У папирима које сам листао нема ни помена о томе да је, као и Хитлер, имао само чин каплара у аустријској војсци, да се у том чину борио против Срба на Церу у Првом светском рату, а касније у Галицији и против Руса, све док није заробљен. Он је био вођа без војске, интригант-политичар који подбуњује поробљен, унижен и несрећан народ. Његову револуцију хранила је патња народа и он је зато благонаклоно гледао на усташке покоље, четничке одмазде, прогон Јевреја, терор окупатора и његова осветничка стрељања грађана по пропорцији сто за једнога. Са невиђеном лакоћом водио је он партизане у безизгледне окршаје, наређивао да се брани Ужичка република до последњег човека. Али управо после те одбране видео је да настаје један озбиљан проблем: преживели борци понели су са собом у неизвесну бежанију и дубоку горчину пораза и разочарања. И нису је скривали. Међу њима је било и храбрих људи без длака на језику, и официра који су познавали вештину ратовања. Почели су протести, оптуживања, опали су морал и фанатизам, многи су бацили оружје и побегли. Тито је био на свом најтежем испиту откако је постао вођа револуције. Да, да. Али грешиш, веома грешиш, драги мој Велимире, ако мислиш да се тај превејани вођа, који је избегао Стаљинове чистке, који је на досад неразјашњен начин доспео на место генсека Комунистичке партије Југославије, уплашио да ће га сменити шака разочараних бораца. Решио је он то једним мутавим, неразумљивим и конфузним говором о потреби пролијевања крви за велике циљеве које њихов народ, Комунистичка партија и друг Стаљин пред њих постављају. Уплашио се он да се дефетизам не прошири, да не остане без подршке народа, да не постане вођа без бораца. Његове шпијунске везе с Коминтерном, Хебранг, Крајачић и Копинич, узвратним порукама, све чешће су му стављали до знања да рат не иде како се прижељкује, да Стаљин још није кренуо према Берлину, напротив, Немци напредују према Москви, те да ће се свакако одужити и трајати ко зна колико. Зато је готово у лету, инспирисан тренутком, измислио хуманизам Партије, њену бригу за човека. Велики део тог свог конфузног говора претворио је у наредбе које се морају поштивати, јер се таква небрига за борце више не сме поновити, јер се о сваком човеку и борцу мора бринути, тако да ниједан рањен или мртав борац не смије пасти у руке непријатеља, мора се формирати санитетска служба која ће бринути о рањеницима. У једном трену, такорећи, дефинисао 46
је онај чувени партизански морал, ону легендарну бригу за болесне и рањене борце. А узгред оправдао себе прастарим триком свих властодржаца: љутито је наређивао да не сме да се догађа оно што се већ догодило и што више не може да се измени. Тиме је стављао до знања да се то десило мимо његове воље, да је некако промакло његовој будној пажњи и бризи и да неко други сноси кривицу. Уместо да га смене, разочарани, деморалисани и ожалошћени борци су му аплаудирали. Ова невоља, коју је тако вешто пребродио, извукла је из њега један дотад занемарени принцип, који је одмах у Фочи почео да примењује и којег се доследно држао до краја рата. Био је то принцип који су примењивале и друге војске, па и његови непријатељи, да надређени својим страдалницима стално подилазе разним почастима, увећавањем њиховог значаја, величањем њихових подвига, слављењем њиховог страдања, уздизањем смрти на ниво божанског чина, апотеозом смрти. Комитет олимпијаде ми је с поносом нудио доказе о томе: фотографије које приказују како врховни командант предаје заставу Првом батаљону Прве пролетерске бригаде, Првом ловћенском, Петом шумадијском, итд. и панегирике о тим величанственим тренуцима. На том таласу слављења смрти, неки полтрон-музичар добио је инспирацију да испева ону чувену песму о хусинским рударима који сахрањују свог другара, мртвог пролетера, коју смо толико пута певали у школском хору, напрежући наше немузикалне гласове да се уклопе у отегнут, жалостиван напев. Још један битан принцип којим је увећавао своју харизму и моћ заснивао се на искуству илегалног рада Партије, које се умногоме поклапало са искуством других проскрибованих или тајних организација као што су мафија, масони, темплари и други. Тај принцип почивао је на тајновитости вође који вуче конце из далеке позадине, који се ретко појављује и мало говори. То изазива сталну, напету радозналост из које се рађају легенде које годе срцу и души послушника: да је вођа изабран од највећих моћника, да је с њима у сталној вези, да је у стању да реши сваки проблем и да из сваке ситуације изађе као победник. Он побеђује за нас. С њим побеђујемо и ми. Тито је наш, ми смо Титови! Сигуран сам да је Тито знао то боље но ико и да је свесно држао до те тајновитости. У целој тој дебелој фасцикли о боравку партизана у ледом окованој Фочи, где се описује безброј активности, нема ниједне реченице о томе да је Тито негде јавно говорио. Тито је присутан, али окупљеном народу говоре Лола Рибар, Моша Пијаде, 47
Коча Поповић и други. Тито тајанствено ћути. Разлог за ову тајновитост, међутим, драги мој Вељо – сигуран сам у то! – није лежао само у његовој намери да тиме увећа своју харизму. Волео је Тито да говори, и те како! Видели смо то касније, кад се дочепао апсолутне власти и кад ништа више није могло да угрози његову моћ. Али тада, у тим раним данима његове борбе, Тито се бојао да се не компромитује. Бојао се да тим људима у Фочи, који говоре лепим српским језиком, не открије да он српски не зна, да није речит, да говори нејасно и збркано, неком чудном мешавином словеначког, хрватског и руског, тек с примесама српског које су му се увукле у говор док је био у илегали у Београду, и да на тај начин не створи о себи слику неког туђинца, странца-авантуристе, што је он у суштини и био, који ће их одвести у пропаст уместо у победу, што је такође било лако могуће. Причао ми је Вилки да му је причао неки ознаш (ОЗНА све дозна, певао је оматорели Оскар Давичо) да је Титова мајка у младости отишла из Кумровца, оставивши мужу двоје мале деце, и постала служавка код разних грофова по Аустроугарској Царевини, да је Броза родила ко зна с ким, да је пре њега родила још једног сина и оставила га негде у Мађарској, да је била лепа и да су сва деца лепа на њу, да је Тита доводила у Кумровец а повремено га ту и остављала, тако да је ту завршио основну школу, у сиромаштву и с очајним оценама, али о томе нико није бринуо, јер га нико у тој кући није ни сматрао за род. Да ли је заиста изучио у Загребу за бравара, о томе нема никаквих доказа, као ни о томе да је завршио подофицирску школу, али се зна да је у аустријској војсци имао чин и да је, према сопственом казивању, које је велики Вељко забележио на филмској траци, на почетку Првог светског рата обављао у војсци поверљиве задатке. Све то није проверено, причао је тај ознаш, али је сигурно да га је мајка кад је одрастао водала са собом и да је много времена проводио на дворовима, с послугом и господском децом, где је изградио свој бонвивански и хедонистички карактер. То доказује и чињеница да га после рата браћа у Кумровцу нису препознала, док га је брат Мартин у Мађарској, кога је помагао новчано и на све друге начине, а о коме ми нисмо знали ништа, и те како познавао. Доказује то и чињеница да је говорио многе језике, али на келнерском нивоу, како се изразио ознаш, па се званично није њима никада служио, него је увек имао уза себе најстручније преводиоце, који су били у стању да његов муцав и сакат српски претварају у течан и елоквентан страни језик.
48
Све то објашњава зашто је Тито одлучио да Фочанску републику не брани као што је бранио ослобођено Ужице, већ да, чим пролеће гране – пре него што било који непријатељ покуша да га опколи – без обзира на опеване фортификацијске предности Дрину, Чехотину и Црни врх планину, збрише са Штабом и целом војском даље у босанску пустош, у мање планинске вароши и села, где има мање изгледа да га било ко нападне. И где су ближи катуни са стоком. У Фочи је било све теже обезбеђивати пристојну храну. Зато је Тито једног априлског јутра, као узгред, у разговору са члановима Врховног штаба, напоменуо да су се борци током зиме много опустили и улежали те би требало да се започне с јутарњом гимнастиком, да се људи мало разгибају и стекну кондицију, јер их чекају многи покрети, маршеви и офензиве. Та Титова гимнастика, тврдио је Комитет олимпијаде, била је визионарска. Још једном је дошла до изражаја Титова далековидост. Тито је предвидио будуће догађаје. У разговору је наговијестио велике покрете. Говорио је о напорима и маршевима за које се треба добро припремити. Те маршеве осим Тита, разуме се, нико живи није могао да предвиди. Томе нико не треба да се чуди, јер Тито је напросто, сам по себи, био чудотворац. Тито. Народ. Партизанска војска. Ужурбаност и веселост. Тако је то свуда где се налази Тито. А около? На околним брдима било је снијега, а у Фочи су цветале трешње. Слобода је радосно миловала Фочу. Прољеће је овде било другачије. Судећи по овим описима, Комитет олимпијаде је вероватно сматрао да су Титове визије ишле и много даље у будућност од скорашњих покрета и офензива, можда и до ове Партизанске олимпијаде, која расте и развија се чак и много година после његове смрти, па је догурала, ево, и до 1.500 учесника, младих спортиста из свих република и покрајина.
49
НАМЕСНИЦИ МРТВОГ КРАЉА
Кад је Тита тако узидао у темеље ове дивне манифестације, Комитет је нашао за потребно да га прикаже и као великог спортисту, који се од ране младости бавио разним спортовима који су му били доступни, и то с великим успехом. За спортове које је Тито упражњавао у новије време било је лако, сведока је било на претек, и Комитет је сакупио многе изјаве које доказују Титове чудесне спортске моћи. Мене су највише фасцинирале (а верујем да ће и тебе!) изјаве Милана Жежеља, генерала и команданта Титове гарде, иначе жандара из Подурљаја. Тај Жежељ је, под пуном моралном и материјалном одговорношћу, најпре сведочио о томе како никада у животу није видео бољег јахача од Тита. Убрајао сам себе у одличне јахаче, испричао је тај жандар-генерал, али Тито ми је доказао да има и бољих. Једном ме је упитао шта могу да урадим на коњу у галопу. Рекао сам да умијем да прекрстим ноге у седлу. То није ништа, рекао је Маршал и натјерао коња у галоп, па му се ухватио за врат и за тили час са обје ноге био у седлу. Потом је Жежељ на исти начин сведочио како је Тито био ненадмашан ловац, риболовац, пливач, бициклиста и тенисер. У свим спортовима до изражаја су долазили Маршалови изузетни рефлекси, осјећај за стратегију и технику и ванредна физичка кондиција. Када смо пливали, често нас је упозоравао на стил и технику... У тенису за њега никада ниједна лопта није била изгубљена. Он је просто морао сваку да стигне... Био је страствен ловац... Слично као у лову, показивао је изврсне рефлексе и мајсторство и у риболову. Није волио статично, пензионерско пецање, желио је да буде стално у покрету... Често смо возили бицикл. Друг Тито је увијек био тачан у секунд на заказаном мјесту, гдје је прегледавао гуме и затегнутост ланаца док не стигну „спавачи”. У вожњи стазама стално је био на челу, окрећући се и запиткујући: Што заостајете? Не можемо да пратимо твој темпо вожње, друже Тито, одговарали смо. На крају је дотични сведочио и о Титовом стрељачком умијећу, чијој демонстрцији је такође лично присуствовао. Било је то на Брионима 1949. године, када је Тито примио прваке државе у стрељаштву. Они су му поклонили пушку, а Тито је, примајући је, казао: Да одмјеримо снаге, да видимо ко 50
представља нашу земљу на великим такмичењима. Стрелци су се снебивали, говорећи како није лако такмичити се пред другом Титом, а он је први узео пушку и упитао гдје су мете. У прва два хица „осмица“ и „деветка“, у слиједећа три сваки пут чиста „десетка”! Бура одушевљења. Сви су честитали Предсједнику. Неко је рекао: Штета, друже Тито, што и Ви нисте у нашој репрезентацији. Може – насмијао се Маршал – преузмите моје послове и ја онда идем на такмичење! Кад се овакав стрелац бави ловом, животињама се лоше пише, рећи ћеш, зар не? Али не брзај са закључком, драги мој! Заборављаш Титов хуманизам и меко срце. Блажо Мандић је записао и ову Титову изјаву, коју је великодушно понудио Комитету да је објави у овој књизи: Иначе, мени је убијање мрско. Ја то не волим... Само, кад си већ у лову, па наиђе неки егземплар, онда треба и пуцати. Ловац мора да има и трофеје. О Титовим познијим спортским активностима, ето, они су на лак начин дознали готово све. С његовим раним, младалачким спортским активностима било је, међутим, знатно теже. Али чланови Комитета олимпијаде нису били од оних који лако одустају од задатих обавеза. Проучили су пажљиво званичну Титову биографију и одмах открили да се он још у раном детињству бавио разним спортовима, јер је знао да ће му то много користити. Увијек сам се бавио спортом, и то ми је много користило, јер сам због тога и физички, и иначе. отпорнији... Тако су они открили да је Тито као дете школски распуст и празнике проводио на зидинама разореног Цесарграда и у долини реке Сутле, гдје се са осталим вршњацима играо „пикуше“, „ћоркапе“ и „натјеривања“, игара у којима се тражило „најјаче село“ и највјештији дјечак. Да ли је његово село било најјаче а он највјештији, о томе ћуте, али нам одмах откривају да је у основној школи био запажен гимнастичар. У првом разреду имао је оцену добар, а у остала три – врлодобар. С петнаест година Броз напушта Кумровец и одлази у Сисак на изучавање заната. Терминологија је, видиш, високопарна, као што и приличи када се ради о божанству. Притом не помињу шта је радио претходне три године, до одласка на занат, да ли је глуварио, играо „ћоркапе“, или, можда, изучавао војне науке које ће му у каснијем животу бити од користи? Али зато самоуверено тврде да се у Сиску уз учење (мада о томе нема никаквих доказа, сведочанстава ни оцена), бавио куглањем, дизањем тегова, па рвањем (ваљда су открили да је носио и бацао разне металне предмете по радионици и дворишту и рвао се с осталим шегртима), 51
иако је он лично, пред сам крај свога живота, евоцирајући успомене, у камеру великом Вељку изрекао да је време углавном трошио на изради кључева, кришом од мајстора, које је после продавао грађанима, све док није открио да је много боље да буде активиста у синдикату јер су тамо дијурне, то јест дневнице, доста велике, па се лакше долази до новца. Не прескачу да помену да је с непуних 20 година био пробни возач у „Дајмлеровој“ фабрици аутомобила. Нека и није баш истина, али звучи отмено! И за све то време још усавршава вјежбе на справама, а бави се и мачевањем! А онда придодају да је у мају 1914. у Будимпешти на првенству аустроугарске војске учествовао на такмичењу у мачевању и у конкуренцији 16 такмичара освојио друго место, не помињући опет да ли је ту био само као мобилисани регрут или као свршени војни питомац. Признаћеш, не би било баш лепо да сви знају да је њихов идол био аустријски каплар. Уосталом, њих то и не занима, они само доказују да је Јошка био велики спортсмен и мељу о томе надугачко и нашироко, цитирају његове изјаве о спорту, у разним приликама, и хвалоспеве које су му упућивали многи спортисти, освајачи медаља на великим такмичењима, од Мирослава Церара до Вере Николић, Ђурђице Бједов, Радивоја Кораћа, Мате Парлова и других, научене напамет и увежбаване, на пригодним пријемима на Брионима или у Белом двору на Дедињу. Тада, кад сам одлучивао да ту књигу уредим и да је објавим (с извесном радошћу) под мојим потписом, видео сам у томе само јединствену прилику да у форми хвалоспева обелоданим то неукусно, ступидно, бљутаво, инфантилно удвориштво човеку који је већ четири године мртав. Било ми је јасно, драги мој, да су они у све то инволвирали себе, да су те приче чиста пројекција њихове бедне, удворичке душе, да њихова сећања на Фочу, у којој цветају трешње док на околним брдима дувају буре и мећаве, представљају само накнадно домишљање сопственог раја у који их је увео Тито, и у којем они и даље живе, уживајући у назамисливо великим и крајње незаслуженим привилегијама. Сва та измишљања, та наивна претеривања о Титовој готово натприродној величини и генијалности, видео сам сасвим јасно, носе у себи и призвук панике, зебњу и страх од запитаности шта ће бити с њима сада, кад Тита више нема. Зато жмуре на оба ока, праве се да Тито није умро, да је жив, да ће вечно да живи. Тито је наш, ми смо Титови. Он живи у нама, ми настављамо, поносни смо што и после његове смрти чврсто и непоколебљиво остајемо на Титовом путу. Певају песму Друже Тито, ми ти се кунемо и заветују 52
се топлим рукама исплетеним Козарачким колом које је обгрлило цијелу Фочу... Прогласили су себе за намеснике мртвог краља и живе још боље него раније, и поред зебње која им се подмукло увлачи у душу, јер краља више нема да их опомиње, кажњава и води тамо куда они можда не би хтели. Претворили су га у божанство које их воли и мази. Удварају му се и даље, приносе жртве, пале свеће воштанице (то јест, полажу штафете на његов гроб), а он се, тамо на небу, или где год био, само благонаклоно смешка на све њихове мале и велике несташлуке. Али кад је прошло неко време, кад су се обрнуле многе године, кад се у мени слегло неко другачије искуство, ја сам у њиховим поступцима видео и нешто друго. Боже, па свет се заснива на лојалности и обожавању хероја, то су Титани на којима Земља стоји. Наша способност, наша потреба да дубоко поштујемо хероје, кад су нам послати, то сија као поларна звезда кроз облаке од дима, кроз облаке од прашине и сваку врсту рушења и пожара, говорио је маја месеца 1840. године шкотски филозоф Томас Карлајл, на својим чувеним предавањима о херојима, која су с усхићењем слушали најумнији људи тадашњег Британског краљевства. Ти ћеш ми сад рећи: зар Тито – херој? Ми мислимо да није (мада се ми можда и варамо, можда се и много варамо, драги мој!), али они другог, бољег, нису имали, па су се трудили да то од њега створе, и на крају су били убеђени да су у томе успели, или да се он изотео, тек – они су видели, као и сви други, да је он полетео ка неслућеним висинама, од вође шачице бежанаца постао командант велике антифашистичке армије, од каплара – маршал, од бравара који кришом од мајстора продаје кључеве по Сиску – светски државник. Да, да, шта су они могли друго него да настављају његов пут? Они су били тако велики верници, да многи од њих нису ни приметили промене настале после његове смрти. И дан-данас они сваког Првог маја иду на уранке, а 25. маја одлазе у Кућу цвећа и полажу венце и штафете, које сами праве и сами носају, то јест трчкарају мало стазама по дедињској шуми и предају их један другоме, пре него што их положе на његов гроб.
53
ЛОПТА У РУКАМА ПРОЛЕТЕРА
Легенду о краљевићу Хамлету, коју је записао дански историчар из прастарих времена, коме и сами Данци нису успели да запамте право име, па су га, због учености, прозвали Сакс Граматик, а који је имао обичај да скандинавске скаске и легенде исписује као националну историју, тек након више од четири стотине година Шекспир је претворио у узвишену и дирљиву драму. Разни светски властодршци и моћници, од памтивека до данас, међутим, нису имали тако растегљив однос према времену, нити намеру да своје скаске и бајке препуштају његовим ћудима. Своје Шекспире, задужене да величају њихова дела и подвиге, да њихове глупости претварају у мудрости, неуспехе у успехе, промашаје у поготке, ниске страсти у божанске заносе, они су држали поред себе. Ни Тито није био у томе изузетак. Његов Шекспир звао се Иво Лола Рибар. Ја не знам, драги мој Велимире, шта је све Лола Рибар, током дугог партизанског ратовања, док није погинуо на Гламочком пољу, 27. новембра 1943, чинио да увелича Титову харизму, да обавије мистеријом његово ћутање, да говори уместо њега, да програмира његове наступе, да његовом приземном искуству подари ореол мудрости, али за оно што је радио у пролеће 1942. у Фочи – ова фасцикла ми даје поуздане податке. Није остало записано и нико данас не зна шта је тачно рекао Тито у вези те гимнастике, да ли је то било, рецимо: Много смо се, богаму, улежаљи овдје у Фочи, а чекају нас вељики покрети и маршеви, треба радити мало гимнастике ујутру, да људи ојачају, или нешто слично, али сам сигуран да није дао изричиту наредбу, пре ће бити да је промрмљао нешто себи у браду, и да је притом, као што је увек чинио, подизао увис десну страну горње усне. То није зато што није волео да наређује, већ зато што је знао да ће и то бити сасвим довољно да ујутру види постројене чете, батаљоне и бригаде како приљежно раде гимнастику, то јест фискултуру, јен, два, три, руке горе, испрси се, руке доле, чучни, дишсе... Сигурно да је тако он то замишљао, и да би тиме био веома задовољан, јер његова војничка аустријска дресура није ишла даље од тога. Није могао ни да сања у шта ће се претворити његово историјско мрмљање и неконтролисано 54
кривљење уста. Све даље од тога, што он није знао нити могао да претпостави, смишљао је у својој препаметној глави његов Шекспир, Иво Лола Рибар. То су сви знали, то није била никаква тајна, и зато у фасцикли стоји сведочанство партизанског генерала Душана Кораћа, учесника у фочанским догађајима у својству политичког комесара Омладинске чете. Иницијатор свих такмичења Прве партизанске олимпијаде био је друг Иво Лола Рибар, секретар ЦК СКОЈ-а и члан Политбироа ЦК КПЈ. Лола је не само творац Првих партизанских спортских игара, него и њихов активни учесник. Легендарни секретар СКОЈ-а, дописује неко, играо је за тим Врховног штаба. И одмах ређа податке о Лоли: бавио се активно спортом још као младић, био је гимнастичар, пливач, смучар, тенисер, фудбалер... Као да хоће да каже: гледајте шта ми имамо, какав човек седи уз раме нашем Титу! Па као поенту свега тога цитира Алексу Челебоновића, Лолиног друга из дечачких дана, који каже: У очима сам задржао и онај његов карактеристичан покрет главом када је, забацивши је нагло натраг послије једне завршне реченице, давао дојам савршене побједе. Па помиње тај незнанац и Лолиног брата Јурицу Рибара. И он је спортсмен, и он игра за Врховни штаб. Двојица младића из грађанске, буржоаске породице, лепа и негована, косе зачешљане на раздељак, обучени за тенис, с рекетима у рукама, у белим патикама, белим панталонама, белим кошуљама, беле крагне пребачене преко сивих џемпера с „ве“ изрезом (Лола је мало робуснији, а Јурица делује сасвим нежно, он воли спорт али и сликарство, црта мртве природе у уљу, водећи рачуна о благим преливима пастелних боја), сада у грубим војничким јакнама и са цокулама на ногама пикају лопту на неравној, местимично подбареној и каљавој ливади поред Чехотине. Кад лопта од блата и воде сасвим отежа, утакмица мора да се прекине. Однекуд подаље, с брда, посматрају их двогледом усташе и повремено припуцају. Партизанске страже им одговарају на ватру. И њихов отац Иван Рибар је ту, с поносним осмехом гледа своје млађане синове. Тито има удворице какве нико нема, пожртвоване, несебичне. Све дају, ништа не траже. Све су имали и све су одбацили. Срећу су пронашли радећи за срећу других. Али није била никаква тајна да Лола ништа не ради у своје, већ у Титово име и за Тита, и зато, и поред тако децидне изјаве да је Лола осмислио Партизанске игре, неки надахнути незнанац из Комитета олимпијаде одмах потом каже: Кад су другови Тито и Лола одлучили да Партизанске спортске игре треба одржати, омладинци су прионули на посао да уљепшају град, 55
да уреде игралиште и припреме тим... А на крају великим словима исписује свој историјски закључак: КАО ШТО ИСТОРИЈСКИ ДОКУМЕНТИ КАЗУЈУ, ИНИЦИЈАТИВУ ЗА ПРВЕ ПАРТИЗАНСКЕ СПОРТСКЕ ИГРЕ У ФОЧИ ДАО ЈЕ ДРУГ ТИТО, ВОДЕЋИ И У НАЈТЕЖИМ УСЛОВИМА РАЧУНА О ЗДРАВЉУ, РАЗОНОДИ И ФИЗИЧКОЈ СПРЕМНОСТИ БОРАЦА. Удворице знају шта је најважније: најважнија је иницијатива, дакле памет, генијалност, визионарство, све остало је спровођење те иницијативе, и зато им нимало не смета да причају шта је све Лола после радио. Лола планира, организује, покреће целу Фочу, а генијални иницијатор само мистериозно ћути и гледа, како би рекла Маргерит Јурсенар, како се гњецава јечмена каша у крви војника претвара у патриотизам. Фасцикла сведочи да је Лола вансеријски организатор. Већ сутрадан он не само да има у глави готов план, већ одмах ступа у реализацију. Позива све комесаре и команданте на састанак. Курири јуре на све стране, осећа се живост у целој Фочи. Окупљају се у сали „Дома културе”. (Тако се сад зове приватна биоскопска сала коју је нова народна власт национализовала. Због таквих национализација, реквизиција и разних других намета, због мобилизације, присилног окупљања народа на зборове да слуша небулозе о братству и јединству, о борби збратимљеног народа против заједничког непријатеља, многи у Фочи су отворено против партизана. Фасцикла даје назнаку о томе једном мршавом реченицом у којој каже да усташки и четнички елементи дижу главе, у тренутку кад непријатељ почиње да притиска Фочу са свих страна. Ту је и цитат из Дедијеровог ратног дневника, у којем он записује како је једном кројачу рекао да ће се партизани, ако и оду, опет вратити, а овај му одговара: Кроз сто година! Сада, 40 година после партизанске победе, ова анегдота би морала да изазове надмоћан победнички осмех! Јадни мој кројачу!). Дочекује их Лола и обавештава о Титовој гимнастици, па одмах додаје да је за неки дан Први мај, велики светски празник рада, и да он предлаже да га обележе разним спортским активностима, а на првом месту фудбалским турниром за који су се већ пријавиле екипе Врховног штаба, Пратеће чете, Прве пролетерске бригаде, Команде места и Фочанске омладинске чете. Пропозиције су: игра свако са сваким. Суде капитени пријављених екипа. Има заинтересованих и за такмичења у атлетици, одбојци и шаху. Организоваћемо и то. На располагању нам је фудбалски терен „Грађанског“, мало је запуштен, али уредићемо га, покосити траву, поправити стативе. Само немамо лопту. Владимир Дедијер и 56
Слободан Пенезић Крцун добијају задужење да је пронађу, како знају и умеју. Два партизанска великана шпартају Фочом тражећи фудбалску лопту. Без ње нема Олимпијаде, а Олимпијада није мала ствар, поручује фасцикла! Хеј, људи! Видите ли ви ко је све ту себе уградио! У реду, ја сам професионалац, разумем то. Мало саморекламе није на одмет. Нека им буде, објавићу и то. Али ипак не могу да претерујем. Сви у Фочи знају да мали Бране, кога су партизани произвели у пионира, има фудбалску лопту. Ено га на игралишту с осталим пионирима, помаже да га уреде. Али лопта заправо није његова, већ његовог брата Блажа Хаџивуковића, талентованог фудбалера, чувене полутке „Грађанског“, и мали Бране је чува као светињу, нити се он њоме игра, нити је другоме даје. Узалуд га моли Владо Дедијер, Бране је неумољив. Покушава и Крцун. Само ако Блажо дозволи, понавља Бране. Ништа не брини, каже Крцун, Блажо ће дозволити, како да неће, ја сам његов командант. Бране гледа Крцуна широм отворених очију, поколебао се, али још увек тврди пазар. Хоћу ли је опет добити назад?, пита. Наравно, каже Крцун, чим се игре заврше. И све је готово. Бране трчи и доноси лопту. Она је сада у рукама пролетера и игре могу да почну, на радост и весеље целога града, каже непознати одушевљени хроничар овог величанственог историјског догађаја. Крцун није одржао обећање, мали Бране никада није добио своју лопту назад. Игре су прекинуте пре него што је до краја одиграна последња утакмица. Партизани су морали наврат-нанос да беже из Фоче, пошто су је усташе биле готово сасвим опколиле. Бранетову лопту неко је, љутито и разочарано, оним снажним бековским шутем послао далеко изван игралишта, у густо чехотинско жбуње и коров. Али Блажо се због тога није наљутио на њега. Погинуо је непуну годину дана касније, заједно са својим братом Божом, такође фудбалером, у биткама на Зеленгори, не видевши више ни завичајну Фочу, ни свог малог брата, који није успео да му сачува лопту. САВАМАЛСКА РАТНИЧКА ИКОНА Вест да је лопта пронађена и да ће бити одржан фудбалски турнир шири се Фочанском републиком као летњи пожар и бучи као летњи пљусак. Нема тога ко у детињству није пикао лопту, а има и много активних фудбалера који су играли за разне, па и најјаче клубове. Сви галаме, договарају се, састављају тимове, уређују ледине за тренинг. Београдски и Црногорски батаљон хоће да одиграју утакмицу, да одмере међусобно снаге. Послали делегацију код Лоле да тражи 57
лопту. Друже секретаре, морамо да тренирамо, вичу углас, да се припремимо, да се разиграмо, годину дана нисмо шутнули лопту... Лола се смеје и даје им лопту, са строгим упутством да је чувају. Не брините, вичу и трче на обалу Чехотине, где су већ покосили и очистили ледину, некадашње игралиште. Види се да је била игралиште по остацима статива. Диреци пободени у земљу на прописном одстојању још увек стоје, захваљујући томе што су сељаци везивали за њих краве и коње. Шутирају лопту увис и вриште, онда трче сви за њом да је ухвате, бацају се један преко другога и отимају, све док их команданти виком и војничким командама не раздвоје и не отерају сваки батаљон на своју страну, да се изаберу тимови и судије, да све буде по пропису и правилима. И утакмица је одмах потом одиграна. Запис о њој, као и о многим другим, оставио је неки распевани новинар Пејо, кога Комитет одушевљено цитира, па ћу и ја: Навијачи су били страсни, а граја као да се врши јуриш на непријатељске ровове. Играчи су се разиграли трудећи се да осветлају образ своје јединице. Победио је Београдски батаљон. Друг Миладин скакао је увис од радости, док су играчи Црногорског батаљона покуњено напуштали игралиште изговарајући се на грубост противника. После те утакмице, извештава Комитет, било је много боцкања и шала. Београдски батаљон је говорио да само из поштовања према другу Миладину, који је Црногорац, нису дали више од два гола, а Црногорски да је у њиховим редовима радила пета колона. Било је међу нама, рекли су, много Миладинових људи, који из обзира према њему нису хтели да играју пожртвовано. Ах, те удворице и међу фудбалерима! Еуфорија игре и фудбала захватила је и Врховни штаб. Лола, Јурица, Владо, Арсо, Милентије и остали обраћају се Титу с молбом да и они одиграју с неким једну утакмицу, да се припреме, да се уиграју, чека их турнир, такмичење... А Тито их само гледа и чуди се тој помами за лоптом и играњем. Он је хтео ред, дисциплину, постројене чете које складно раде гимнастику, само реске команде да нарушавају јутарњу тишину. А шта је ово? Некаква дивљачка вика и јурњава, шутирање и ударање, скакање и падање, сви се труде као да им живот зависи од тога, па та галама и навијање од којега се не чују судије. Незадовољан је Тито, озбиљан и намрштен, али неће да каже ништа, мудро ћути и одмахује руком, што значи може, радите шта хоћете, кад вам је толико стало. А мисли: нека им буде, да видимо шта ће из тога да испадне, а после ћу да одлучим... Доћи ћете да нас гледате, да навијате?, питају одушевљено, а он се сад, иако још увек 58
намрштен, помало смешка и каже: Доћи ћу, само ви играјте! Доћи ће Тито да нас гледа, вичу чланови Врховног штаба, доћи ће Тито да навија! Вичу и наређују да се оно дивље игралиште поред Чехотине сад уреди још боље. Владо Дедијер и Зоран Жујовић са четом пионира поправљају стативе, стављају пречке да голови буду по пропису. Направили су и неколико клупа „за публику“, то јест за „Старога“ и његову свиту, да имају где да седну. За противника изабрали су Ваљевски одред, он је ту близу, обезбеђује Врховни штаб, а и не чини им се да су баш неки фудбалери. Ваљевци примају позив с одушевљењем. Играће против Врховног штаба! Окупљају се у групе, договарају се конспиративно, гестикулишу и шапућу да нико са стране не чује, истрчавају на терен па се враћају, разгибавају се. Схватили ствар сасвим озбиљно. Али шта се то догађа с фасциклом? Нестају одушевљени описи припрема, радости, весеља и фудбалског ентузијазма. Само цитат из Дедијеровог дневника који лапидарно, узгред и као без икаквог значаја помиње неколико података о тој историјској утакмици. Врховни штаб изгубио утакмицу са 6:3! Јадни, јадни Дедијер! Види се из сваке речи да улаже огроман напор да минимизира тај неуспех, да га прикаже као неважан. Играли смо с Ваљевцима на игралишту крај Чехотине. Изгубили смо са 6:3. Партизанска посла. Зеленило. Брежуљци у цвијету, а на вишим врховима још снијег... Окупило се народа. Веселе се. Кад Штаб игра, није ситуација тешка... Да, да. Врховном штабу и није било до победе, он је само хтео да развесели народ и да му покаже да се не боји непријатеља! Али између редова тог шкртог записа чита се сасвим друга прича. Пораз их боли, обрукали су се, шта ће сад Тито да каже? У удворичком страху велике су очи. Спасавај што се спасти може. Код нас су најбољи били Коча Поповић, командант Прве пролетерске, Црни, Арсо, начелник Штаба, и Лола. Ето, друже Тито, они најважнији су били јако добри, нису се обрукали, ауторитет им је неокрњен. А и ја сам, ето, видите, па дао сам први гол, после успешне комбинације с Милентијем и Арсом. У горњи десни угао. Па нисмо ни ми били тако лоши! Врага нису били лоши. Играли су као с две леве ноге. А друг Марко се кретао по терену као клада, обилазио га како је ко хтео. После првог полувремена морали су да га замене. Брука! А голман? Нису имали свог па га позајмили из Прве пролетерске. Економ Војо Никетић, људина од два метра, али трапав као бабетина! Ваљевци га прочитали па пуцају из даљине, дају му голове с пола игралишта!
59
Али питање свих питања крије се у Титовом мрачном погледу и набраним веђама. Обрукали сте Врховни штаб. Вође револуције изгубиле од тамо неких анонимних Ваљеваца. То се не смије дозволити! На нашу заповијед људи иду у битку и гину, а они нас побјеђују! Како то може бит? Свима кнедле у грлу, али одлучни су: одиграће с Ваљевцима још једну утакмицу да поправе утисак. Императив је – победа. Сад знају ко је од Ваљеваца био најбољи и најупорнији. Е неће га мајци! Све то распоређуј на околна брда, цео дан да дрежди на мртвој стражи! Остављај само смотане сељаке који ни сламарицу не би умели да шутну, а камоли лопту! И, наравно, све се управо тако догађа. Природно и по распореду. Нико не сме ни у шта да сумња. Утакмица заказана за шест дана. Ситуација је сада сасвим другачија и у фасцикли. Опширно се описују припреме, атмосфера, очекивања. Сад мора и Тито да дође, да види како игра његов Штаб. Ређају се папири, не знаш који пре да прочиташ. Зар је тешко, драги мој Велимире, прочитати удворице? Остављам их да кују „освету“, да се доказују пред вођом, јер ме наједном заокупља податак о „голману“ Воји Никетићу. Па то је наша, савамалска ратничка легенда! Члан Градског комитета, задужен за нашу Савамалу, за све се пита. Без његовог одобрења ништа се не ради. Друг из Комитета рекао, другу из Комитета се допало, другу из Комитета се није допало. Громада од човека. Озбиљно, војничко држање и изглед, чак и кад је у цивилу, одело, бела кошуља, кравата. Строг поглед, високо чело, равно зачешљана црна коса. Првоборац, с Првом пролетерском прошао свих седам офанзива, био члан Врховног штаба, с Титом. А гле сада: какав борац, обичан економ, реквирирао коње по Босни, па телад, козе, овце и свиње, казане и други прибор, издавао чувене ненаплативе партизанске потврде, потписивао их и ударао печате. Каква људина – трапава кљусина! Смотанко коме дају голове с пола игралишта! Та слика трапавог економа који „на позајмицу“ брани гол Врховног штаба тако ме заокупља и забавља да се ја шетам по соби, смејем се, ударам се у главу, па ми је и то мало него излазим напоље, мрмљам себи у браду и кикоћем се, причам сам са собом, запутио сам се негде доле према хотелу „Топла“ да седнем на неку клупу поред мора да се науживам у нагло надошлом осећању смешног. Ко ме је тада видео, сигурно још увек мисли да сам полудео! Тај сусрет с Војом Никетићем, у папирима из фасцикле, направио је праву пометњу у мом сећању. Био сам као онај буржуј у чијем стану је неко време боравио „инжењер Бабић“ док је био илегалац у Београду, који је после рата, гледајући журнал у биоскопу, узвикнуо: 60
Па ја овог човека познајем! Ко њега не познаје, будало – рекао је човек који је седео до њега – па то је маршал Тито! Само, сада је редослед познавања био не само обрнут, већ и смушен. Војо није био Тито и нису га сви познавали. Он је био експонирани део нове власти једино у Савамали и као такав уткао се у наше најтврђе дечачке успомене. Воја кљусина у нашем сећању не брани гол на некој ледини поред Саве. Не. Он стоји високо на балкону изнад улаза у биоскоп ”Партизан“, у лепом оделу од камгарна из дипломатског магацина (то је знак достојанства високих партизанских званичника, за нас смртнике апсолутно недостижан, као пурпурна чоја венецијанских племића), а доле тиска се савамалски народ, тесан му тај мали трг па се прелива и преко трамвајских шина, трамваји не смеју да галаме и звоне, стоје или се гуркају лагано кроз народ као велики црвени слонови. Слави се Дан младости, 25. мај, рођендан маршала Тита, и Војо Никетић, његов саборац, држи говор. Тај величанствени догађај прекинуо је наставу у школама и сви ђаци су ту. И нас двојица као тазе гимназијалци, при крају смо прве године, део смо те масе и зевамо горе према великом Воји, иако нити шта чујемо нити шта разумемо. Досадно нам и једва чекамо да људина с балкона заврши говор. Војо је престао да маше рукама, завршио је говор и нестао, али нико се не разилази, церемонија још траје. Ускоро га видимо доле, испред улаза у биоскоп, пење се на некакав подијум од дасака на коме већ стоји група савамалских комуниста и афежејки. Они се журно размичу и он стаје сам у средину, достојанствено подигнуте главе. Шта он то хоће? Да прима Титове штафете! Погледамо около и заиста видимо, са свих страна – из Карађорђеве, из Немањине, из Балканске, из Савске – пионири и пионирке, омладинци и омладинке, три по три, носе штафете. Прве су већ стигле до великог Воје, пионири или пионирке, омладинци или омладинке, сви према њему изгледају малени, подижу руке увис да му уруче штафету и изговарају дрхтавим гласовима, пазећи да не погреше, напамет научене заклетве Титу, а он слуша, озбиљан као Роденов „Мислилац”. Али шта се то догађа? Штафета из Савамале, из правца наше гимназије, касни, тројка трчи преспоро. Ми радознало бацамо поглед на ту страну и шта видимо? Да ли се, драги мој Вељо, и ти још увек сећаш тог величанственог тренутка који нас је увео у еуфорично лудило смеха, које нас је данима после тога држало и инспирисало на нама несвојствене измотанције? Штафету је, између две омладинке, обучен само у белу кошуљу и беле гаће, с такође белим тенис патикама на ногама, носио лично директор наше гимназије, Христивоје звани Лавоазије! Благи 61
боже, нашта је то личило! Проседи ћелави старац, већ набораног чела и врата, танких клецавих ногу, ситним корацима, као да имитира трчање, носи штафету између две једре омладинке! Био је Дан младости, дан младих и лепих, оних које је нова власт куповала за своју будућност, и маса која се тискала није могла ни да наслути зашто је овај старац уобразио да је млад и пожелео да лично, преко великог Воје Никетића, уручи Титу штафету. Али ми смо знали. Ми смо му и дали надимак Лавоазије. Био је једно велико ништавило, крпа која се простирала под ноге новој власти. Предњачио је у улизивању сваком ретардираном месарском калфи (који се из рата вратио као бомбаш и херој и сада ложи шпорет у салону неке буржујске виле на Сењаку, док жишци лете по већ упрљаном и поцрнелом мозаик-паркету), и тако градио неку своју окаснелу каријеру која му је у оном некадашњем друштву била ускраћена због неподношљиве тупости. Ступио је на дужност дирекора наше гимназије укочен као споменик Победника на Калемегдану. Да, баш тако. Последњи међу последњима, ништавни професор историје који историју није знао, кога су пратили само ћутња и лаки презриви осмеси, кога је министар на крају морао да премести из гимназије у неку занатску школу у Обреновцу, вратио се као победник, као припадник нове власти, и замишљао да ће сви сад морати да падају ничице пред њим као што он пада пред месарским калфама. Али ништа од тога није се догађало. Додуше, није више било презривих осмеха, али ћутња је постала озбиљна и ледена. И ми смо видели како у њему кључа немоћан бес, како расте и усијава се мржња према свему што га у тој школи окружује, према професорима и ђацима, служитељима и чистачицама, ђачким клупама, таблама, дневницима, сунђерима, кредама и разним училима. Налазио је свима и свачему мане и пропусте, драо се и викао док не промукне, звао на рапорт, захтевао да се пред њим стоји мирно, налазио грешке у дневницима па шкрабао преко њих својим огромним наливпером, ударао лењиром слабо обрисане табле, гадљиво с два прста хватао неопране сунђере и гађао њима ђаке, извлачио из кабинета, где годинама стоје прашњаве и заборављене, цепао и газио ногама, велике географске карте које приказују рудно и природно богатство Краљевине Југославије. Долазио је на часове, изводио ученике на таблу и наређивао: Хајде, напиши Лавоазје! Ђаци су га препаднуто гледали, многи су тада први пут у животу чули то име, и писали: Лавоазије. Он је тада црвенео од беса, гледао у професора као да је ученик ту, пред свима, направио нечувени злочин, и лагано, гледајући сад у плафон, изговарао: Лавоаз62
је. Ученик се збуњено вртео, гледао около па писао поново: Лавоазије. Професор је морао да реагује, да отера ученика на место и да изведе другог, али и овај је писао Лавоазије, и сви су писали Лавоазије! Онда смо Христивоја прозвали Лавоазије и тај надимак је нама свима, целој школи, свим ђацима и професорима, служитељима и чистачицама, после и нашим родитељима, сведочио о бедном напору неочекиваног победника Христивоја да промовише своје достојанство и знање које није имао. Ми смо то знали. Али целом том свету окупљеном на прометној раскрсници између биоскопа „Партизан“ и железничке станице, који то није знао, било је потпуно јасно да се догађа нешто надреално, да овај старац, својом дрскошћу да изиграва младића и носи Титову штафету, ружи и карикира целу манифестацију, руга се не само окупљеном народу, већ и власти која то организује. Али сви су такође знали да је тај старац убеђен да својом решеношћу да се скине у гаће и тако огољен трчи улицама чини велику личну жртву и велича нову народну власт. Зато нико није реаговао, нико није говорио ништа. Сав тај призор пратило је само једно велико, згрануто ћутање. Можда су многи, бар они старији, тада знали што нас двојица, док смо имитирали Христивојево ситно трчкање и изговарали Лавоазије гледајући увис, нисмо: да се нова власт, и поред толиког насилништва које је испољавала и помпе с којом је наступала, није осећала толико сигурном, кад је морала ћутке да прихвата и такво накарадно и компромитујуће додворавање једног Лавоазијеа.
63
СПАСАВАЊЕ РЕВОЛУЦИЈЕ
Бадава се Комитет олимпијаде пренемаже да се реванш утакмица с Ваљевцима припрема само зато што народ весели кад игра Врховни штаб, јер је то лијек за невоље, радост која срце разгаљује – истина искаче између редова. Чланови Врховног штаба не смеју Титу на очи ако не победе Ваљевце. Турнир који је Лола измислио, а они с радошћу подржали, постаће њихова брука, угрозиће њихов ауторитет, срушиће их као лидере, угрозиће револуцију! Не љути се Тито бадава, он је велики стратег и визионар, целим својим бићем одан револуцији, он сваким својим билом осјећа опасност која долази са било које стране. Побогу, он ће их, ако је тако, а тако је, прогласити за опасност по револуцију и пострељати! Не, то се не сме догодити. Мало је што су ослабили екипу Ваљеваца, морају појачати своју. Комитет олимпијаде не може то да прећути и сведочи: Врховни штаб је подмладио свој тим. Уз искусне борце заиграли су и чланови његовог омладинског дијела. Па удворички ређа „по старејству“, што би рекао слепи гуслар: „душа тима“ био је, ко би други, главни омладинац – Лола Рибар, за њим најопаснији – Крцун, па најлукавији – Влатко Велебит, најпослушнији – Милентије Поповић, најписменији – Дедијер, па Јурица (та он је мезимче, Лолин брат!), али на крају и неки Воја Димитријевић, Мома Јовановић и Мика звани „Келнер“, вероватно зато што знају да играју фудбал. Нема балвана Ранковића, па Арсе, Црног, Миладина. Каква је ту храброст била потребна да се такве величине избаце из тима! Срце им се стегло, постало мало као у врапчета! Али морало се, морало, као да вичу папири из фасцикле, морало се, такав је то био тежак тренутак у нашим животима! Па ни то није довољно, него одржавају састанак да направе стратегију. Сваком играчу постављено је веома озбиљно питање, свако је добио задатак који је морао да испуни. Него шта! Тако припремљени играчи Врховног штаба излазе на терен, играју и побеђују, чак са четири према нула! Какво олакшање, какво радовање! И Комитет као да скаче од радости, фасцикла је пуна сећања, сведочења, дневничких записа. Све је забележено, све је описано, сваки тренутак игре, сваки тренутак радовања! Утакмица је почела предвече. Публика је била бројна, дошло је и старо и младо. 64
Сви играчи су мијењали своја места, сви су играли и у нападу и у одбрани (ми смо то звали „џумле“, сви јуре за лоптом, где лопта ту и играчи, али овде је то била „договорена стратегија”!). Утакмица је била веома динамична, веома узбудљива. Знали смо да ћемо убрзо напустити Фочу, то се могло десити сваког часа, па смо и због тога хтјели да у игру унесемо што више оптимизма – живости и динамике, што нам је и успјело. (За народ, све за народ, као и увек. Ништа они не раде за себе и због себе!) Публика је жестоко навијала. Атмосфера је била таква као да је непријатељ далеко а ми – ослободилачке снаге Фоче – да се нећемо никада повући. (Зашто да се повлаче ако је непријатељ далеко? Не мари, не мари, у заносу одушевљења човек и погреши!). Зато је побједа била наша. Али није било лако побједити Ваљевце! Звијезда у њиховим редовима (редови комуниста, редови бораца, редови непријатеља, редови издајника – све сами редови, па сад и редови играча!) био је поп Владо Зечевић. Најопаснији и најиздржљивији фудбалер. Све је играо – од бека до лијевог крила. Неуморан, оштар, бескомпромисан. У свакој акцији, на сваком месту. (Како да протумачим сад ово, драги мој Велимире? Поп аждаја, поп неман против кога морају да се боре, кога морају да победе у име народа и револуције? Али поп Владо је њихов поп, црвени поп, истакнути вођа револуције. Можда је у питању самохвалисање у стилу: видите каквог смо јаког противника победили? Или лукави фер-плеј: ако већ морамо неког да похвалимо, да похвалимо нашег човека? Или неконтролисана провала олакшања што ни поп Владо, кога јединог нису успели да пошаљу на мртву стражу, није с оним смотаним сељацима могао да им се супротстави? Каква луда еуфорија! Док читам, просто се гушим од задовољства! Али слушај даље!). Долазак друга Тита улио је снагу у срца актера меча који су изгарајући на терену симболично показивали народу како им ни у ратним суровостима није тешко. У том моменту весељу, борбености и одлучности у игри није било краја. Играли смо снагом која је од нас захтјевала натчовечанске напоре (снага захтева натчовечанске напоре? – намерно не исправљам те „грешке еуфорије“, тог заноса који се после Титове смрти панично увећава!) али нам није било тешко. Знали смо, а то је најбоље знао и друг Тито, (он све најбоље зна!) шта нас чека, па ипак је дошао на утакмицу да и на тај начин да подстицаја и борцима и народу (Живео наш велики, мртви Тито! Ово сјећање, драги мој, написано је више од 40 година после догађаја и четири године после Титове смрти!). Борци, омладина и грађани изашли су после утакмице на 65
улице Фоче и пјевали борбене пјесме, које су говориле о нашој моралној снази, о човјеку који зна због чега се бори и ако гине – зашто даје своју младост, свој живот... Слави се победа, грешка је исправљена, све је опет на свом месту, ствари су доведене у свој нормални ток: Врховни штаб побеђује непријатеље, побеђује народне издајнике, побеђује у фудбалу, побеђује у свему, он је један, јединствен и непобедив! Припреме су величанствено окончане, али сад предстоји прва „права“, такмичарска утакмица. По утврђеном распореду, екипа Врховног штаба игра против Фочанске омладинске екипе. Фоча је до рата имала два фудбалска клуба. Колико фудбалера је још увек у Фочи? Ко ће од њих играти у том тиму? Страх се увлачи у срца оних који су тако непромишљено увукли Врховни штаб у то фудбалско лудило које диже на ноге целу Фочу. Листам папире пуне зебње, прсти ми се коче од хладноће и уздржаности. Биљежећи лак кондициони тренинг тима Врховног штаба, хроничар најављује: Наш тим увелико тренира. Биће лијепе борбе. Моћи ћемо сигурно бити други или трећи у укупном пласману... Дакле, спремите се и на понеки пораз! Боље је да то кажемо унапред, па да одмах то и релативизујемо, него, као прошли пут, да нас пораз изненади па да се бијемо у главу и кукамо. Ко побеђује, ко губи, све то није важно, сви смо ми борци, партизани, народ којем смо даровали слободу, сви смо једнаки, нема ту бољих ни горих, важне су само игре, партизанске спортске игре које су букнуле из срца бораца, из срца народа и његове војске (нисмо ми ту ништа криви, часна партизанска реч!), која је на путу до слободе, уз све жртве и тегобе, знала да организује и праве спортске игре (само смо заслужни, много заслужни!). Оне су јединствена манифестација братства и заједништва наших народа и народности, израз њихове храбрости, исконске виталности, животног оптимизма и безграничне вјере у побједу и будућност. Није резултат био битан, тврде ти заплашени папири, ни за фочанске омладинце којима је саопштено да ће играти против Врховног штаба чим су с борбеног положаја стигли у Фочу. На брзину су одабрали фудбалере, мало тренирали и с нестрпљењем чекали утакмицу којој ће присуствовати и друг Тито. Какав црни резултат! Они су били поносни и срећни што сусретом са екипом Врховног штаба отварају Првомајски турнир, надајући се победи, иако је резултат био у другом плану. То ми саопштавају папири. Али ја између редова читам да су омладинци Фоче зато и одабрани као противник што су стратези револуције знали да ће они тик уочи утакмице доћи с мртве 66
страже, неиспавани и уморни, да неће имати времена да се одморе и тренирају и да ће их зато Врховни штаб победити лако као и разбуцане Ваљевце! Један од папира, који се бави атмосфером пре утакмице, изричито тврди: Дуго и с поносом ће се причати како су се 2. маја 1942. на фудбалском турниру у Фочи надметале екипе Врховног штаба и Фочанске омладинске чете. Ово распевано пророчанство није се обистинило. Оно што је остало за причу било је далеко од њега, да даље не може бити! У потајној нади да ће се избор уморног и неприпремљеног противника показати делотворним, да ће се Врховни штаб представити у пуном победничком сјају, ударано је у велике таламбасе, по граду су излепљени плакати којима се народ позива да гледа утакмицу, пронађени су за екипу Врховног штаба и прави правцати фудбалски црвено-бијели дресови, док су омладинци играли у бијелим кошуљама. Оптимизам је уливало и присуство друга Тита, који је дошао с најближим сарадницима, радознало пратио догађаје, фотографисао и коментарисао потезе појединих играча (ко ће смети да победи његову екипу?), а највише судија Душан Кораћ, који је добио посебне инструкције да не дозволи ни у сну да победе омладинци. Тако је, с надом и страхом, започела та историјска утакмица, уз Чехотину, док је вода гласно жуборила.
67
ТИТОВА АРБИТРАЖА
Али ко ће да обузда младост жељну победе и доказивања? У првом додиру с лоптом нестао је сав умор, ишчилела неиспаваност, угрејале се смрзнуте ноге, нестали обзири према Врховном штабу и вођи Титу! Уосталом, они су партизани, сви су једнаки, нико међу њима не може бити ни већи ни мањи! Сусрет је почео силовитом офанзивом омладинаца. Хитром и покретљивом игром освајали су терен диктирајући оштар темпо који није одговарао прекаљеним ратницима. (Ах, рат је тако тешка мука, али ови омладинци још ништа нису искусили и пропатили!). Брзо је пао гол. Јосип Келава је довео омладинце у вођство. Био је то силан играч: атрактиван жонглер, префињен техничар, сигуран реализатор, играч каквог би пожелио сваки партизански тим. (Који би други, с мање талента, могао дати гол Врховном штабу?). Игра је брзо текла. Постајало је све јасније да ће омладинци побиједити, иако су водили само с један према нула. Али... Екипа Врховног штаба је сасвим изненадно, уз помоћ арбитра, изједначила резултат и мало поколебала разиграна младалачка срца. Ипак, омладинци су имали довољно снаге да поново крену у офанзиву и поново дођу у вођство. Опет је стријелац био Јосип Келава. Међутим... Судија Душан Кораћ није мислио тако. Преузео је све у своје руке. „Окреће леђа“ омладинцима, зауставља све акције, досуђује прекршаје и кад их нема. И – ето изједначења! Лолу нико ни такнуо није, а он свира једанаестерац! Шут – и гол. Два према два! Петнаест минута је остало до краја сусрета. Омладинци се љуте, али не губе наду. Но, судија Кораћ свира крај, побједника нема. Сад се ти питаш, драги мој Велимире, као што сам се, уосталом, и ја питао, како је то могуће? Како је могуће да Комитет партизанске олимпијаде самоиницијативно, без икакве присиле, износи јавно и директно, без икаквог увијања, ову бруку? Поступци судије Кораћа, који је и сам омладинац, чије делегирање за судију је Омладинска чета бурно поздравила, надајући се да ће га генерацијска блискост обавезивати на поштено суђење (стрепели су, значи, од пристрасности и намештања!), злоупотребио је своју пиштаљку, поништио игру, понизио омладинце, гледаоце, грађане, себе самог, 68
јер се његово улизивање Врховном штабу претворило у тежак морални инцидент. Зашто они који би ту бруку морали да крију, сада, после толико година, кад би све могло да се препусти забораву, налазе за потребно да о томе отворено говоре? Многа компликована и тешка питања, драги мој, као што често у животу бива, имају просте и лаке одговоре. Учинили су то зато што су сматрали да је сада јединствена прилика да понуде историји своју верзију догађаја, да мало дотерају и улепшају истину, да скрену воду на своју воденицу, да тако ублаже, или чак и пониште све тешке последице тога догађаја. Јер ствари су, драги мој, можеш да претпоставиш, биле много горе, много мучније, много дрскије, него што су их они представили. Те своје намере они сами откривају, јадна им мајка! (Је ли то тупост балканских простака или надмена осионост победника који сматра да му се мора веровати на реч?) Одмах у продужетку они сами себи упућују једно ораторско питање: зашто је судија „режирао“ резултат? И одмах одговарају: Генерал-пуковник Душан Кораћ (сада је бивши омладинац, разуме се, генерал), четири деценије након догађаја, враћа поглед на ратну 1942. годину, у вријеме када су у окупираној Европи Титови партизани пркосно славили првомајске празнике одржавајући спортске игре пред цијевима разбјешњелог непријатеља, на дан када је „помогао“ екипи Врховног штаба да не доживи пораз у сусрету с омладинском четом којој је комесар био. Док бивши омладински комесар а сада генерал „враћа поглед“, Комитет који жели да олиже старе ране већ набацује прву лековиту тезу: није важно како се тамо неки судија понашао, све то губи сваки смисао пред чињеницом да је утакмица уопште играна, пред том невероватном храброшћу да се пркоси непријатељу, да се слави празник и игра утакмица „пред цијевима разбјешњелог непријатеља”! Ето, зар није већ и то (те цеви бесног непријатеља) довољно да се одмахне руком и прекине сваки даљи разговор о томе? Али има тај догађај и друга оправдања, има он и своју неозбиљну страну. Та, ко ће спречити те омладинце да се не лудирају? То мора да покаже тај носталгичан поглед генерала на давне ратне догађаје. Младост и полет блистали су на њиховом лицу, понос у срцу што могу играти с људима који воде револуцију и крче пут до слободе. (Поетска слика обожавања вођа мора бити увод у сваку причу!). Међутим, омладинци су, ипак (ах, ти омладинци!), жарко желели победу. Били су изразито супериорни. Бржи и спретнији, што је и разумљиво. Размишљајући о крајњем исходу закључио сам да би најбоље било да се меч заврши помирљивим резултатом. Зато сам и подузео „одређене мере”. Заустављао сам 69
све нападе омладинаца, свирао прекршаје, пружајући могућност фудбалерима екипе Врховног штаба да пређу центар, што су они веома ретко чинили. Омладинци су били довитљиви: шутирали су са 30 – 40 метара и тако постигли два гола која нисам могао да поништим. Изгледало је да ће омладинци победити. Водили су с два према један. Пришао сам тада Лоли, који је играо полутку, и рекао му да падне у шеснаестерцу, па ћу досудити пенал. Он ме је благо погледао, насмејао се, отрчао напред, спотакао се, и ја показах на „белу тачку“ – коју смо одредили онако одока. Омладинци су били изненађени, тражили су да променим одлуку, уверавали су ме да Лолу нико није ни такнуо. Рекао сам им: Тачно је да није био фаулиран, али је постојала намера да га фаулирате! Врховни штаб је тако из једанаестерца изједначио резултат. Ето приче неозбиљног младог судије коме свашта пада на памет, који из чистог мира режира утакмицу „да би била помирљива и да се нико не љути”! Ко је ту зашта крив? Па није ни судија крив, и он је то радио из добрих намера, али, ето, испало мало трапаво, шта да се ради! Међутим, прича се ту не завршава. Ствари постају много озбиљније кад се и сам Тито умеша у догађај. Настаје пометња, нико не зна да ли је то добро или лоше. И сада, после четрдесет година, кад Тита више нема, Комитет олимпијаде још увек не зна да ли је то добро или лоше, још увек је у смутњи и пометњи и пушта генерала Кораћа да прича даље, у нади да ће његов ауторитет, од кога сада већег нема, учинити да се све то на крају прими уз одобравање и аплаузе. Омладинци су потрчали другу Титу молећи га да интервенише. Друг Тито је само слегнуо раменима говорећи: Шта вам ја могу, он је судац и зна шта ради. Његове одлуке су неприкосновене! Ах, проклетства! И зашто смо само звали Тита да присуствује, да гледа ову бруку! Довели смо га у страшну ситуацију. Велики Тито, праведни Тито, наш вођа и визионар, отац и мајка сваког партизана и свих народа и народности, борац за слободу, за ново, поштено и праведно друштво – изврдава да осуди једну очигледну неправду! И ти омладинци! Како су само дрски, како су успаљени, загрижени за победу! Откуд им само храброст да одмах трче код Тита? Како порећи сада ту Титову „арбитражу“, како је ублажити? Како учинити неважним оно што је казао најважнији човек наше револуције? Шта сад ту може да уради генерал Кораћ? Хајде, друже Кораћ, смишљај нешто, ти си то и закувао, због тебе се то све и догодило! И Кораћ наставља: Кад сам прекинуо утакмицу, омладинци су се поново окупили око мене уверавајући ме да то није спортски. Објаснио сам 70
да утакмицу прекидам из посебних војних разлога. Послушали су ме али су искрено жалили што још нису играли. Јер, за сваког од тих борбених младића победа над екипом Врховног штаба представљала би једну од најдражих успомена. (Ето, ускратио је омладинцима само једну лепу успомену. Али шта да се ради кад су у њих уперене „цијеви разбјешњелог непријатеља”!). И ја се тог догађаја увек радо присећам, била је то симпатична представа, догађај који је продубио племените односе између чланова Врховног штаба, партизана, омладине и народа. Били смо заједно, били смо једно... Одавно, одавно, није никакво питање како веровати партизанским генералима. Кораћ се не само брани као преплашено дете које је разбило скупоцену вазу и виче: ниста, ниста, није ниста, него иде и даље, окреће све наглавачке и тврди да ваза није ни разбијена, него је сада, тим падом, постала још лепша и још драгоценија! Тај догађај је продубио племените односе између Врховног штаба, партизана, омладине и народа! За Комитет олимпијаде та љигава Кораћева лаж је крај приче. Иза тога нема ничега више. Ја пуштам да се тако објави, не мењам ништа, у нади да ће сваки читалац видети и разумети да је испод површине тог трапавог и мучног догађаја стајао неки тежак, организаторима фудбалског глупирања неразумљив неспоразум. Они су све то радили зато што су се плашили да се Тито не наљути на њих што губе утакмице, али Тито се плашио нечег много већег. Он је имао огромно животно искуство које му је говорило да пут од обожавања до разочарања обично води преко неких ситних, тривијалних догађаја који као чаролијом нарасту до црнила које затамни ореол недодирљивог вође. Као оне Хашекове мушице које су упљувале портрет цара Фердинанда у кафани, што је војник Швејк безазлено приметио, па допао затвора. Пада ми на памет један догађај из шпанског освајања Америке. Кад је Фернандо Кортес први пут дошао лађама из океанске нигдине и пристао на обале ацтечког царства, кад су се његови војници појавили у својим сјајним оклопима, с пушкама и топовима, јашући на коњима, Ацтеци су склопили руке и пали на колена јер су мислили да су пред њима богови. И трпели су малтретирања, батине, шибе, пљачке, силовања. А онда се десио случај да се два хидалга посвађају око девојке и да један прободе другог мачем. Ацтеци су запањено, укочени од страха, гледали како пробођени пада на земљу обливен крвљу и лагано умире! И схватили да су пред њима смртни људи као што су и они сами! Кад је Кортес отишао оставивши део војника да гради насеобину и да чека његов 71
повратак, поглавице Ацтека одржале су састанак на ком су донеле закључак, обрнут од онога који је 325. године донет у Никеји. Поглавари хришћанске цркве тада су једног човека прогласили за бога, а Ацтеци су Кортесове војнике прогласили за људе. Кад се Кортес вратио, затекао је насеобину спаљену, а војнике поубијане. Да ли је Тито знао за тај догађај? Да ли му је ово играње лоптом и понижавање највиших сарадника, чланова Врховног штаба, личило на то лагано умирање Кортесовог војника пред очима запањених дивљака? Да ли је замишљао како ће сад ови балкански простаци , после овога што се догађа на игралишту, почети да их багателишу, да отказују послушност, а кад загусти, кад буду уморни и гладни, покисли и озебли, болесни и рањени, кад се сусретну с погибијом и смрћу блиских другова, да ће постати бесни и дрски, да ће их псовати и пљувати, можда и пуцати у њих? Не знам да ли је Тито све то знао и какве су га тешке мисли мучиле, али знам да се клонио таквих ситуација, држао по страни, мало говорио, а и кад је говорио настојао је да своју мисао удаљава од ружне садашњости и гура у неку далеку, лепшу будућност. И сада, затечен и изненађен, смисливши на брзину, учинио је такав покушај: Шта вам ја могу, одлуке судије су неприкосновене! Изрекао је, дакле, једну визионарску мисао, каква и приличи таквом вођи: судија, ма ко то био и ма шта и коме судио, самосталан је у свом раду. Само, хоће ли то, слијепци, разумијети? Та сумња још више је појачавала његову љутњу и бес против оних који су започели те фудбалске лудорије, а највише против Лоле. Он је све то смислио и закувао! Чини се као да је Лола предосетио о чему Тито размишља и схватио да се овим играма, како би то данас рекли, мало преиграо, довео Тита у неугодну ситуацију, нарушио му ауторитет, окрњио углед поштеног и праведног вође. Почео је да смишља оправдање њему својственом брзином и одмах запазио ту визионарску ноту у речима друга Тита. Тита фудбал не занима – говорио је – он је то о судијама рекао уопштено, виозионарски, о судијама у будућности који ће бити народне судије и судити народу. Они морају бити самостални и неприкосновени! Али Лолине паметне речи, чини се први пут, нису имале никаквог дејства. Неправда је била тако велика, огорчење омладинаца тако дубоко, да се прича непрестано ширила. Нико, разуме се, није помињао Тита, сав бес ишао је према судији, али према судији чију је криву одлуку подржао сам Тито! Бес је, значи, посредно био усмерен и против Тита. Да зло буде још веће, неки чланови Врховног штаба, најзагриженији, а можда и најтупљи, који 72
нису разумели дубљу позадину ових догађања (Комитет не наводи њихова имена!), јавно су хвалили Кораћево суђење и тражили да он суди све утакмице које буде играо Врховни штаб! Ситуација је очигледно измицала контроли и Тито је решио да лично предузме нешто.
73
ТИТОВО ОДМАХИВАЊЕ РУКОМ
Још исте вечери Тито је окупио чланове Врховног штаба и Централног комитета и благо се осмјехујући изнио план о привременом напуштању територије Фоче и повлачењу према Зеленгори. На крају је говорио и о тешкоћама тог марша и изразио уверење да су сада, после ово мало фискултуре, борци спремни да издрже све напоре. Као узгред споменуо је да се, ето, играју и фудбалске утакмице да би борци стекли снагу и повратили сигурност у себе, иако неки погрешно схватају да се оне играју због некаквог престижа и биљеже резултате. Наш је задатак – казао је – да се натјечемо с непријатељима и домаћим издајницима и да у том натјецању биљежимо резултате, а не у натјецању између себе. Тко је бољи мајстор у фудбалу – казао је на крају, нехајно одмахнувши руком – то је нама данас последња брига! Зачуо се тихи али спонтани аплауз који се убрзо пристојно појачао. Многима је одмах пао камем са срца и дубоко су одахнули: као и увек, Тито је нашао праву реч и тежак проблем је одмах решен. Резултат више није важан и сад ћемо да играмо како ваља. Никакво лажирање и намештање није потребно! Већ сутрадан Душан Кораћ је судијску траку заменио капитенском и заиграо у екипи крагујевачког батаљона, којем је формацијски припадао и у којем је било много добрих фудбалера из многих крагујевачких клубова. Играли су, по раније утврђеном распореду, против екипе Врховног штаба и поразили је чак са 17 према нула! (Могу да замислим те крагујевачке фудбалере, мршаве, жилаве, мишићаве момке, раднике „Завода“, занатлије, мајсторске помоћнике, месаре, опанчаре, абаџије, коваче, коларе, столаре, лимаре, зидаре, фрустриране и незадовољне, понижене и потцењене, увек напола гладне, без икакве занимације и разоноде, који све своје слободно време проводе на игралишту вежбајући шутеве, дриблинге, ударце главом... Фудбал је не само њихова страст, већ и начин да направе успех у животу, да се издигну из масе просечних и неталентованих, да постану познати и цењени у средини у којој се крећу, да им се људи диве, да се допадну девојкама. И сада, растерећени обавезе да својом игром не понизе оне који су тако високо изнад њих – јер је то само игра, вежба мишића, стицање 74
кондиције – они желе да покажу све своје знање, да задиве борце и цивиле, све који гледају и који ће касније причати о њиховој фудбалској вештини). Али упркос осећању надмоћи и великог успеха нису скакали и веселили се, нису чак хтели ни да говоре о томе! И Лола је, како је то увек чинио, хтео да допринесе тој новој атмосфери багателисања резултата и да све окрене на шалу, па је после утакмице објавио у листу „Срп и чекић“ један шаљив интервју с представницима навијача оба тима. Љуба, помоћни интендант Врховног штаба: Јесте ли задовољни резултатом? Јасно! Да ли је Врховни штаб био бољи? Јасно! Јесу ли Крагујевчани заслужили победу? Па, јасно! Друг Чеда, навијач Крагујевчана: Иако нисам присуствовао утакмици, уверен сам да је победа могла бити и већа! Међутим, ни он, док је писао ове шаљиве редове, није осећао никакву веселост, као ни они који су их касније читали. Нека хладна језа увукла се у њихове груди, распињало их је нешто као слутња, као необјашњив и нереалан осећај страха, као да су хладни ветрови дунули одозго са снежних врхова и заледили њихове рајски расцветале трешње, као да је неко црнило уместо белих латица падало на земљу. Нису умели себи да кажу шта осећају, нити су умели другоме да објасне. Читао сам, драги мој Велимире, те њихове муке између редова, јер су у фасцикли нагло пресахла носталгична, радосна и еуфорична сећања на утакмице које су игране и даље. Само су штуро бележени резултати и констатације да су Крагујевчани побеђивали и у наредним мечевима, да је Врховни штаб изгубио све утакмице осим оне једне коју је судио Душан Кораћ, а и ту је требало да изгуби да суђење није било пристрасно, да је турнир прекинут тако да је све остало у магли и недовршено, јер су партизани морали нагло да напусте Фочу после равно 110 светлих и радосних дана Фочанске републике. Како су се смањивали описи фудбалских утакмица, тако су се умножавали поетски панегирици Титовим пролетерима: У строју јунака, у редовима пролетера, били су и спортисти – револуционари. Јуришали су на бункере, разбијали офанзиве, а кад дође предах, на пропланцима, онако наоружани и у одијелима, боси или у цокулама, потрчали би за лоптом, да за тренутак забораве ратне страхоте. Умјесто раскошних трибина простирала се свијежа прољећна трава на којој су сједили навијачи, судија је бивао наоружан бомбама и пиштољем, док су аут-судије биле два курира. Жичану мрежу – да лопта не оде у Дрину – замијенили су другови развијени у стријлце... Остала су
75
сведочанства о заносном партизанском спортском надметању, о гордости једне омладине која је и спортом ратовала... Само што је сваки пут, на свакој следећој уткамици, бивало све мање тих револуционара-спортиста. У истом поетском маниру, како и доликује тој распеваној младости, непознати хроничар Партизанске олимпијаде ми саопштава да многи из тог строја младих јунака нису дочекали свитање слободе... Већ у августу погинуо је Славко Крунић. На положају код Бијелог Поља гине Мехо Рустен. Ту је Келава тешко рањен. Незалијечен наставио је борбу и у јулу 43. на Зеленгори остао је на вјечној стражи. Тих дана на Боровну као митраљезац гине и Ацо Висоцки. С њим падају и хероји Шериф Лојо, Божо Хаџивуковић, Рашид Хаџимешић и Тончи Варговић. На прилазу Фочи те исте године у посљедњем јуришу заувијек је остао и Блажо Хаџивуковић. Нису преживјели ни Небојша Бабић и Боро Висоцки... скојевци, борци, фудбалери, јунаци. Гинули су ти млади људи, затрпавани све крупнијим речима о хероизму њихових дела, у стратешки неважним, бесмисленим нападима на немачке бункере, уништавани су испуњени мржњом и жељом за уништавањем, после чега би долазило до тешких одмазди, стрељања цивила, паљења села и прогона нејачи. Њих је нестајало, а долазили су неки нови младићи да слушају приче о пламену револуције, и да гину. Ускоро није више било никога ко би се с поносом сјећао како је играо фудбал против екипе Врховног штаба и побјеђивао. Био сам једном приликом у Козарској Дубици и видео „Парк хероја”. На мање од пола хектара, под разгранатим платанима, једанаест бронзаних биста народних хероја из тога краја. Сви изгинули. Једанаест споменика. Кад је Тито одмахивао руком, многи људи су умирали. До краја те године погинула су и браћа Јурица и Лола Рибар. Али у фасцикли Партизанске олимпијаде о тим погибијама нема ни речи.
76
ГЛАМОЧ ПОЉЕ
Преда мном је слика Иве Лоле Рибара на Гламочком пољу. Седи на камењу с групом навијача и посматра неку утакмицу. Очигледно је пролеће или рано лето, јер је обучен војнички, али доста лако. Мало шљампава „титовка“ с петокраком од црвене чоје покрива његову бујну, таласаву косу, енглеска блуза му је лежерно раскопчана, панталоне при дну скупљене и увучене у глежњеве који делимично покривају и добро упертлане цокуле, што сведочи да је и даље мобилан, увек у покрету и спреман свуда да стигне. И овде изгледа као да је сео само накратко, по дужности, и да ће сваког тренутка кренути некуда даље, само док испуши цигару која му догорева између прстију десне руке. Његов израз лица удворички хроничар би вероватно описао као благо осмјехнут, али мени се више чини као одсутан. Осмех заиста постоји, али је некако залеђен, а у очима нема жара и веселости који се виде на лицима око њега. Лола, наравно, није био видовит и није могао ни да наслути да ће то Гламочко равно и неплодно поље, саздано од тврде, црвене иловаче бетониране каменчићима које пролећне бујице наносе с околних каменитих брда, по ком сада јурцају за лоптом његови другови партизани, надвикујући се и псујући једни друге, бити последњи пејзаж који ће гледати на овој планети. Али нека непријатна питања можда су већ колала у његовој свести. Можда је већ имао извесно сазнање, или га је наслућивао, да га онај чијој је репутацији, харизми и уздизању посветио све своје знање и сву своју огромну енергију, сматра виновником за блам који је Врховни штаб доживео на том бесмисленом фудбалском турниру. Он је тај турнир измислио, прописао му правила, одредио екипе и судије. То је сада, додуше, била прошлост, нико више није говорио о томе, а утакмице су игране и даље, у Горажду, у Бихаћу и свуда куда су се јединице кретале, кад су имале дан или два предаха. Било је, међутим, веома упадљиво да међу екипама које су се бориле за партизанску фудбалску славу више није било екипе Врховног штаба. Чак ни екипа Пратећег батаљона, дакле војног сервиса Врховног штаба, није смела да се пријављује на ова такмичења и одиграла је само једну утакмицу, под околностима које никако није могла да избегне. Наиме, Далматинска бригада, која 77
је у фудбалу била нико и ништа, толико је дуго и увредљиво изазивала на двобој „коморџије“, да су они готово клечали пред Титом молећи га да им дозволи да одиграју ту утакмицу и, шта више, да дође да гледа и да се сам увери како ће прегазити Далмоше. Тито им је, после дугог нећкања, одобрио да играју и заиста дошао да их гледа кад је чуо да воде с један према нула. Али, за несрећу, баш у том тренутку један играч Пратећег батаљона уместо да шутне лопту шутнуо је бусен траве, и то тако незгодно да је угануо чланак. А кад су Далматинци изједначили резултат, а потом се повредио још један играч Пратећег батаљона, Тито је љутито прекинуо утакмицу и саопштио им да су сви кажњени и да ће ујутру, кад крену на марш, они носити рањенике! Тако нешто морало је бити довољан сигнал луцидном и препаметном момку какав је био Лола да му вођа револуције турнир у Фочи није уписао у заслуге и да његова скојевско-партијска карактеристика више није без мрље. Можда га је то подстакло да баци поглед уназад на своју незадрживу захукталост у креирању новог живота, убеђивању, давању личног примера, сламању свих могућих отпора, бескрајно стрпљивом подучавању и поправљању младих и припростих душа спремних да уче и примају у себе све ново и добро што им се нуди, и сагледавао оне тренутке своје запитаности – јер никада није хтео да призна нити да изговори реч разочарање – када су изостајале макар најскромније речи похвале и признања, макар и назнаке захвалности за успешан труд да се најситнији и најобичнији гест вође представи као генијалан, да се неуспех представи као неминовна жртва која води успеху, да се једна нејасна и далека идеја претвори у стварни и опипљиви однос међу људима. Да ли је тај одсутан поглед који је гледао уназад откривао извесну суревњивост у понашању вође, његову намеру да га се отараси као могућег конкурента који би могао у неком преломном тренутку да га замени и сам постане вођа револуције? Тито је био секретар Партије, али Лола је био секретар СКОЈ-а. А СКОЈ – то су млади, они који долазе, будући чланови Партије. Лола је данас њихов идол, а то ће бити и сутра, кад буду чланови Партије. Да ли је Тито размишљао о томе и повлачио конце да до тога никада не дође? Ја дуго размишљам о томе и готово сам сигуран да је тако било. Али исто тако сам сигуран да је Лола то видео и знао много боље и јасније него што могу ја, него што можеш ти, драги мој Велимире, него што може било ко који о томе данас размишља. Нико ме не може убедити да је Лола – кад му је саопштено да ће летети за Каиро – поверовао у то да ће тамо, у Ратној команди савезника, бити потребнији него овде, на тлу рођене земље, 78
где се у хаосу рата зидају темељи новог, хармоничног друштва којем је посветио цео свој живот. Лола је гледао уназад и видео будућност: дошло је ослобођење, пева се о победи, засијао је дан славе, а на челу ослободилаца, на белом коњу, у новој парадној униформи, укочен од среће и поноса, ступа Тито. Народ му кличе и баца пред њега цвеће. А Лола је негде далеко, овде заборављен, а тамо незнатан и неважан међу вођама великих ратних сила. Ти ћеш ме, Велимире, знам, сад питати: како сам ја то сигуран да је Лола све то знао, а ипак ћутао и пристајао да га вођа баца као лоптицу тамо где се њему прохте? Да ли је то примао као казну за грешке које је начинио, или је, као и све удворице, ауторитет вође сматрао неприкосновеним, његове одлуке генијалним и визионарским? Не, драги мој. Лола је био много, много изнад тога. Нити је био склон да плашљиво и трпељиво прихвата казну за неке умишљене грешке, нити је веровао у генијалност и визионарство свога вође. Он је само веровао у веру свога вође и чинио је све да се вођа не разувери у самога себе. Он је знао да би се без тог вође и његове вере револуција преко ноћи угасила и трудио се да се тај пламен не угаси, да гори толико дуго колико је потребно да се рат оконча и да револуција победи. Лола је знао да одлуку да буде уклоњен из партизанске борбе треба да прими као личну жртву коју мора поднети да би пламен борбе горео и даље. И учинио је то тешка срца, али без отпора и противљења. Оно што тај лепо васпитани буржоаски младић, који је у партизанима ратовао за идеале, није знао, била је мрачна дубина суровости до које могу да иду потези прекаљених хазардера спремних да, у борби за власт, и сопствени живот ставе на коцку, а камоли туђи. Ми сада, драги мој Велимире, знамо оно што Лола није знао, јер су се током дугог времена, с разних страна и на различите начине, до нас докотрљале наизглед неповезане чињенице, као шарени каменчићи растуреног мозаика, на основу којих, ипак, уз известан напор, можемо да наслутимо, макар у грубим цртама, слику којој су припадали. Већ помињани писарица револуције, како је сам себе називао, Владимир Дедијер, крупна фигура партизанског покрета, много година после погибије свог сина у саобраћајној несрећи, под мистериозним околностима, и доста година после Титове смрти, у Новим прилозима за биографију Јосипа Броза Тита, усудио се да цитира ону чувену реченицу енглеског историчара из шеснаестог века, изречену у тамници у лондонском Тауеру: Ако се исувише приближиш истини, шутнуће те из блата копито краљевог коња. Сиромах Дедијер, годинама је ћутке лечио ране од тог копита и 79
брисао блато с лица, свестан да коњ може поново да баци копито, а он је поред сина имао и ћерку која му је подарила две унуке, које су биле његово највеће благо на овоме свету. У тим Прилозима тај преплашени Владимир написао је још понешто што ме је гонило на размишљање, иако је он то помињао сасвим узгред, без икаквог акцента, као нешто неважно, обично и опште познато. Тако је на једном месту, једном споредном реченицом, усред приче о нечем што је хтео да представи као много важније, споменуо да су Немци хватали све шифроване поруке које су слате преко радио-станице Врховног штаба и дешифровали их у року од пет минута. А тридесетак страница касније, испуњених свакојаким сведочанствима о успесима партизанског војевања, сасвим децидирано и без најмањег довођења у сумњу, али опет сасвим узгредно, у пола реченице, написао је да је Тито преко радија позвао авион да у року од петнаест минута слети на Гламочко поље, укрца Лолу и настави лет до Каира. Владимир неће о томе да говори више ништа. Али ми и без његовог даљег сведочења знамо да је авион кроз петнаест минута заиста слетео на Гламочко поље, где га је већ чекао Лола са својим верним пратиоцем, телохранитељем, псом чуваром – назови га како год хоћеш – наредником пропале Југословенске војске Милојем Милојевићем. Иако о томе Комитет олимпијаде неће ни да зуцне, иако нема никаквих записа нити сведочења, као да је све обавијено завером ћутања, ја могу лако да замислим како је Лола прикривао нервозу шеткајући се и застајкујући повремено да ослушне звук авионског мотора, док је Милоје, онако крупан и глават, стајао непомично између свог и Лолиног коња, држећи их за узде сасвим кратко, уз губицу, у намери да их обузда, али су они ипак мрдали ушима, махали реповима, климали главама, и тако, у непредвидивим интервалима, подизали и његове руке наизменично горе – доле, па је Милоје личио на човека који ради неку накарадну гимнастику или шаље неке неразумљиве сигнале. Чим је авион слетео и дорулао до њих и Лола се опростио од Милоја и укрцао иза пилота и навигатора – није било прошло ни пет минута – однекуда, као из земље, створиле су се немачке „штуке“ и, уз заглушујућу буку мотора, засуле бомбама Лолин авион. Није ми тешко да замислим ни како „штуке“ круже још неко време у ниском лету, да се увере да је задатак добро обављен, док Лолин авион са свима који су у њему букти у пламену и своје пламсаје баца далеко у хладан, суморан, јесењи пејзаж, у то огољено парче Земље, Земље – како је певао Жак Превер – која је једна звезда. А тешко рањени Милоје лежи између своја два такође тешко рањена 80
коња, придиже се тек кад немачки авиони замукну негде иза планине и зове у помоћ која, на његову срећу, убрзо стиже, јер су се бомбе чуле надалеко. Владимир Дедијер је, дакле, на најспореднији могући начин, готово немушто, први пут јавно саопштио да је Тито преко радија наручио убиство Иве Лоле Рибара. (Кад већ толико помињем Дедијера, да ти узгред кажем и ово. Тек уочи Првог маја 1987. године, охрабрен неким акцијама Српске академије наука и Раселовим судом којим председава, који преиспитује ратне злочине у Југославији, Дедијер се усуђује да свом старом саборцу Петру Стамболићу напише једно писмо пуно једа и отворене критике. Тада је већ тешко болестан и писмо звучи као предсмртна исповест. Иза решетке је смежурано лице Петра Стамболића. Владо зна да је оно неспремно да прима исповест и окаснеле критике, али ипак виче у оглувело уво: Ти знаш да су Бакарић и Хебранг 1941. потписали уговор с Ларковићем и Будаком о стварању НДХ, али си донео одлуку да се документ о томе чува у највећој тајности, ти знаш како су ликвидирани Блашко Нешковић и Црни Жујовић, а са Стевом Крајачићем лично си припремао Ранковићеву ликвидацију! Ти си учествовао и у страшном покољу српских кнежева 1972, после си средио свог рођеног кума Милоша Минића, и коначно Дражу Марковића, да би данас у свом ћепенку у Српској скупштини седео и одлучивао и о најмањим ситницама! Виче јадни Владо колико му дрхтави глас дозвољава: Мени је мало остало од живота. Болести ме даве, скоро сваке ноћи чујем шум крила анђела смрти, али морам да ти кажем да сам писао твом Ивици Стамболићу и обавестио га о нашем великом међународном скупу, а он наређује оном малом Милошевићу да забрани наш скуп, да нам не дају финансијска средства! А у исти мах Стево Крајачић даје директиве Туђману да је у Јасеновцу убијено свега 50. 000 душа и то махом Хрвата, иако је Јасеновац треће губилиште у Другом светском рату и једино неиспитано услед наших несрећних политичких неприлика! Виче Владо, напиње се, стење, иако зна да ће ово писмо завршити као и сваки тајни документ који дође у руке фра Петра. Можда зато баш њему и пише? Нико да не зна, а он да спаси савест своју! Да, управо тако се завршава ово писмо: написах ово и спасох своју савест, јер комунисти не воле да помињу душу. Али преварио се Дедијер: после више од три деценије писмо је измилело из неке фиоке и обелоданило се! Живот је чудо, драги мој Велимире, чак и кад се ради о животу комуниста!)
81
Знам да ћеш ми сада постављати питања која сам и сам себи постављао више пута: како је Тито могао бити сигуран да ће Немци баш ту поруку одмах ухватити и дешифровати, да ће баш у том тренутку имати авионе спремне за дејство, да ће ти авиони стићи на Гламочко поље пре него што партизански авион с Лолом успе да полети? Наравно да није био сигуран и да су то биле само могућности које ће се остварити ако му се план посрећи. Али да сад ја тебе питам, драги мој: шта би се десило да су „штуке“ закасниле, или да нису ни кренуле у акцију, да је Лолин авион мирно полетео с Гламочког поља? Куда би полетела та мала летелица, с каквом логистиком, с коликим шансама да стигне до Каира? У Босни, Црној Гори и на Косову били су Немци, у Далмацији и Албанији Италијани, на југу Србије и у Македонији Бугари, у Грчкој опет Немци, до зуба наоружане дивизије опремљене осматрачницама и противавионским оружјем свих калибара. Сумњам да је тај авион имао довољно керозина да не слеће до Каира. А где би слетео да га узме? Који би га партизани, у којим гудурама, дочекали и испратили? Шансе да стигне на циљ биле су равне нули. Лола је летео у недођију, с главом у торби. Нико, ама баш нико од партизанских вођа није у то време нигде летео тим авионима који су служили само за мала ратна дејства у окружењу, кад су имали муниције и горива. Тито је први пут сео у такав авион тек 1944. на Вису, кад су Италија и готово цела Југославија биле ослобођене, кад је немачка војна сила већ грцала у самртном ропцу, само да би прелетео као стакло мирно Јадранско море и стигао до Барија, где га је чекао Черчил. А кад се вратио, сео је тајно у руски авион којим ће одлетети у далеку Москву на свој први састанак са Стаљином. Али широко небо којим је тај авион летео било је за њега безопасно, јер у земљама над којима је летео давно је већ владала Црвена армија. Као што видиш, драги мој, Тито ништа није препуштао случају. Али да се десило немогуће, да је тај мали авион којим чудом прелетео све те непријатељске дивизије, све те планине и мора, и успео да Лолу живог и здравог испоручи Ратном штабу савезничких сила, Лола би опет био мртав. Мртав партизан, мртав херој, мртав секретар СКОЈ-а, мртва узданица партизанске младости, мртва опасност за Титов трон. Лола би тада био оно што је очекивао да ће бити, али о чему није хтео да мисли. Тито није волео Лолу за живота, али га је обожавао мртвог. Прогласио га за хероја, за легенду револуције. Лолино име понеле су многе улице, студентски домови, културно-уметничка друштва. Пролазио сам хиљадама пута поред његове бисте на Калемегдану, 82
корачао улицама које носе његово име, свакога дана гледао његове слике у новинама и књигама. Да ли је то Тита гризла савест? Боже, грешног ли питања! Тај човек није имао савести! Не, никако! Радило се о нечем сасвим другом. Та посмртна љубав требало је да сведочи о Титовој љубави према живом Лоли. Тито човекољубац, Тито с благим осмијехом, Тито отац, Тито божанство. Сви су морали бити вечно уверени да је Лолина смрт била само још једна велика несрећа и само још један велики нацистички злочин. Зато је и несрећни наредник Милоје Милојевић, који је залечен али је остао без једног ока, проглашен за хероја и догурао у војсци до чина генерала. Парадирао је, онако огроман, окићен ордењем, окружен страхопоштовањем (првоборац из Шумадије, ратни херој, Титов саборац!), кроз штабове и касарне и тако сведочио о великој несрећи на Гламоч-пољу. Сви су знали да су он и Лола, у рату, били нераздвојни. Заједно су били, један крај другог, и за време немачког напада. И ето, он је остао жив, а Лола погинуо. Чиста несрећа. Нико никада није рекао да су они били раздвојени, да су се опростили један од другог, да је Лола већ био ушао у авион који је осуђен на пропаст, док је Милоје помилован да остане на партизанској земљи и настави да чува друге, срећније вође. Дакле – раздвојени, тада и заувек. Због тога никада није речено ни да су у авиону с Лолом изгорели пилот и навигатор. Њихова имена су избрисана са списка бораца, они никада нису проглашени за хероје. Као да је тај авион био нека аветињска летелица из приче, без људске посаде. Прича о Лолиној погибији се тако, као неком чаролијом, ипак обзнанила. Царев берберин (пардон, писарица!) Дедијер ископао рупу и викнуо: у цара Тројана козје уши! Ту никла зова, пастири је посекли и од ње направили свирале, а свирале разглашавале по народу истину: у цара Тројана козје уши! Али смрт Јурице Рибара, само који месец пре Лолине погибије, остала је до дана данашњег потпуна мистерија. Неки злогуки гласник смрти, погнуте главе, у ставу мирно, промуклим гласом изговорио је Јурицином оцу: Друже Рибар, Ваш Јурица је јуче јуначки погинуо у борбама код Колашина. Та реченица остаће као једино сведочанство, једини податак о погибији овог младића. А стари Иван Рибар, видно пребледео и уздрхтао, такође је погнуо главу, али од стида и непријатности, да не би сусрео поглед тог лажљивог гласника: он је знао да његов Јурица није био јунак и да јуче код Колашина није било никаквих борби. Али ћутао је. Ћутао је. И ми никада нећемо сазнати о чему је размишљао пребледели и уздрхтали друг Рибар, да ли је нешто сумњао и кога је кривио за смрт 83
свога сина. Можемо само да нагађамо, да претпостављамо. Ја гледам слику Јурице Рибара: прави млади господин, лепотан нежног изгледа, с меком, правом косом очешљаном на раздељак, обучен лако, спортски, игра тенис и слика мртве природе и сетне, лирске пејзаже. Пре него што је дошао у партизане он је имао све што један младић може да има, и ратовао је да би други добили оно што је он изгубио. Никад се није жалио на тегобе ратовања, на глад и заморне маршеве. Ничим се није истицао, никога угрожавао. Који ознаш, који убица је пуцао том младићу у потиљак? И зашто? Да ли се побунио против лијевих скретања, да ли је некад можда ставио руку на лице да сакрије сузе док је брат пуцао на брата, син на оца, само зато што носи другу униформу и другачије мисли? Да ли је можда некад, некоме, који је био доушник, у поверењу рекао да је то нељудски и страшно, да се он с тим на слаже? Одговори на ова питања потонули су у далеку тмину. Јурица Рибар, кога би сваки отац на овој планети пожелео за сина, био је у партизанима исувише безначајна фигура да би неко осећао потребу да оправдава и објашњава његову смрт. Није проглашен за хероја, није добио своју бисту, ни своју улицу. Временом, Јурица Рибар пао је у потпуни заборав. Може се претпоставити да је само његов отац, остарели Иван Рибар, носио његов нежан, младалачки, племенити лик живо у сећању све до своје смрти, иако о томе никада није говорио, иако га никада није јавно оплакивао. Никакви описи велике очеве жалости, туговања и ридања за Јурицом, никада нису пронађени. Ја замишљам, јер хоћу у то да верујем, да је Јурицин лик, тачније онај његов зачуђен поглед док је у паду умирао настојећи да се окрене и види ко му је то пуцао с леђа, носио у свом сећању и млади ознаш, убица, иако се свим силама трудио да га одатле уклони. Да ли га је мучила савест? Не верујем у то. Мислим да је он чак с извесним задовољством прихватио задатак и пуцао у тог младог, негованог буржуја, и да би то поново учинио, с истим осећањем, кад би му се наложило. Не, није савест била у питању, већ љутња. Он се љутио што му та слика стално излази на очи, што га та утвара прогања, што је против ње био тако немоћан. Пропио се, одао раскалашном животу, тукао је жену и децу, а потом их напустио, дане и ноћи проводио по кафанама, али Јурица Рибар није хтео да нестане. Потезао је пиштољ и пуцао у плафон, у зидове, али онда је бивало још горе: уместо да се повлачи, утвара се умножавала, у Јурицин лик претварале се тамне сенке на зидовима и поду, флеке на столњацима, завесама и белим келнерским блузама. Само повремено, док је био у коми од пића и дувана, тај Јурицин 84
зачуђени поглед тонуо је у таму, али се после, опет, упорно враћао. Тако је тај ознаш уместо свог живота живео Јурицину смрт, све док и сам није скончао, за столом у некој периферијској крчми, с пиштољем у заувек стегнутој шаци, крај престрашених конобара који нису смели да му приђу. Тако ми се приказује у мислима судбина тог убице. Али се, драги мој Велимире, непрестано питам: зашто се Јурица Рибар уопште налазио тамо, међу тим виолентним Динарцима, усред тог страшног грађанског рата који су партизани називали својом револуцијом?
85
ПЛАВЕ ОЧИ И ЦРВЕНИ ПЕЧАТ
Сада ћеш ти, драги мој – љут, љут, могу само да замислим колико љут – почети да ми постављаш разна питања, на која ја треба да одговарам, жив или мртав, јер ћеш ме смождити, голим рукама ћеш ме задавити први пут кад ме видиш, кад се састанемо као некад у кафаници „Комуналац“ у Змаја од Ноћаја, где су на столовима увек били од цигарета нагорели карирани столњаци, пепељаре плехане, а бркати келнери служили ракију у прљавим блузама. А прво од тих питања – сигуран сам – биће ово: Како је могуће да сви знају ко је и шта је био Тито, да то знамо чак и нас двојица савамалских аутсајдера, да смо то знали још кад смо били клинци, а да толики људи које је водио у крајње неразумне, опасне пустоловине, у патњу и смрт, које је по свом нахођењу осуђивао да живе или умру, то нису знали? Могуће је, одговарам ја, могуће је да нису знали, могуће је да ни ми нисмо знали, да нам се само чинило да знамо, могуће је да и сада не знамо, да нам се само чини да знамо! Ево, да те наљутим до краја, ако баш хоћеш, да ти цитирам мали поетски хвалоспев помињаног генерала Душана Кораћа, написан за потребе књиге која те толико излуђује, четири године пошто Тита нема међу живима. Вријеме је стало, историја кренула. Живи сјећање, живи дјело, расте младост, Титова. У земљи слободној, братској, на путу цвијетном, Титовом, с љубављу чува тековине. Шта кажеш на то, стари друже? Тита више нема, генерал је постигао све што је могао у животу, коме се он то и зашто улизује? Какво то дело живи, каква то младост мртвога Тита расте, у земљи слободној и братској, на путу цветном? Пусти генерала, казаћеш, он брани свој живот пун привилегија, своје станове, своје виле, своја летовалишта и ловишта, своје лордовске лимузине са шоферима, он мора да прича тако како прича, да и даље залуђује народ, да се Власи не сете, да се не дигне кука и мотика. Али зар није истина да су Прва и Друга пролетерска дивизија, у пролеће 1945, гањајући Немце на север, једна преко Босне, друга преко Славоније, обе заобишле усташку фабрику смрти, логор Јасеновац, у ком су Срби и даље убијани маљем и бацани у Саву, иако тај логор није чувало више од двеста усташа, а дивизије су бројале десетине хиљада бораца, зар није истина да је Тито аболирао шиптарске 86
злочинце и није њима забранио повратак на Косово, већ прогнаним Србима, зар није једино Србији наметнуо две аутономне покрајине, које то раније никада нису биле, зар није изиграо Србију и цео западни свет гласањем против краља спроведеним под страхом и терором, чувеним „ћоравим кутијама”? Јесте, драги мој Велимире, потпуно си у праву. Али помери ствари мало уназад, врати се на почетак. Па није тај несрећни Кораћ био одувек генерал. Носио је он четири године главу у торби, зебао и гладовао у босанским гудурама, убијао и борио се да га не убију, и све време био веран Титу као пас. Зашто? Да ли је тада, док су око њега гинули његови најбољи другови, знао да ће баш он преживети и бити генерал? Ево, дочараћу ти једну слику, па ти сад, тврда савамалска главо, размишљај. Тачно годину и два дана после погибије свог другог сина, Иве Лоле Рибара, званично другог а незванично првог човека партизанске борбе, 29. новембра 1943. године, у биоскопској сали једног забитог градића у Босни, оронули Иван Рибар председава Другим заседањем АВНОЈ-а. АВНОЈ – то је скраћеница од пуног назива: Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије. А то веће не одржава седнице, оно заседа. Све је ту помпезно, историјско, у потпуном нескладу са жалосно импровизованим изгледом те сале и људи који је испуњавају. Иза Рибара су југословенске заставе са црвеном петокраком као симболом комунистичке борбе, а дугачак сто је прекривен ћилимима који, ваљда, симболизују народ за који се комунисти боре. Пред Рибаром, на шареном ћилиму, лежи папир с унапред сроченим одлукама које он лагано и разговетно чита, правећи дугачке паузе после сваке, да би се стишао громки аплауз делегата који једва попуњавају половину невелике сале. На почетку је већ објашњено да су немачке офанзиве у пуном јеку и да многи, нарочито они из Србије који живе у илегали, нису успели да се пробију. У називу тог Већа које треба да донесе историјски далекосежне одлуке нигде се не помињу партизанска борба и Комунистичка партија која је предводи. Веће јесте антифашистичко, али је на првом месту народно, јер му је задатак да ослободи народ. Присутни делегати који тако громко аплаудирају, дакле, нису борци нити комунисти, они су представници народа, они су се самоизабрали и овластили себе да доносе одлуке у његово име. Од чега Веће треба да ослободи народ, говори већ прва одлука: од његовог краља кога проглашавају издајником и коме за сва времена забрањују повратак у земљу. Иван Рибар, човек који је под тим краљем живео у његовом престоном граду онако како је мало ко други живео, који је имао породицу и 87
синове какве је мало ко имао, а који сада нема више ништа, усамљен и оронуо, такође аплаудира тој одлуци и гласа за њу обема рукама, благо подигнутих лактова од стола. Аплаудира и гласа и за остале одлуке које ослобађају народ од старе, јединствене Југославије, у име нове, партизанске, у коју се одмах уграђују нуклеуси њеног будућег распада. Гласа такође и да човек који је убио његова два сина (сигуран сам да је већ давно у дубини своје болне душе „сложио коцкице“ и наслутио истину!) добије титулу маршала и на тај начин буде званично проглашен јединим и неприкосновеним вођом те будуће творевине ослобођеног народа. Док ми та слика титра пред очима, ја се сећам Херодотове приче о једном богатом човеку који је нахранио огромну војску персијског цара Дарија у њеном походу на Грчку, па се потом усудио да га замоли да му не мобилише најмлађег од његових пет синова, како би остао неко да се стара о великом имању. Дарије му је великодушно обећао да ниједан од његових синова неће ратовати у његовој војсци. А кад се ујутру војска спремала да крене даље, Дарије је позвао човека да изађе из палате и показао му свих пет синова како висе обешени о дрво. Ево, казао је, као што сам ти обећао, ниједан од твојих синова неће ићи у рат! Није ли и Тито, драги мој Велимире, тако некако, као тај сурови цар Дарије, испуњавао своја обећања? И није ли Иван Рибар, као и тај богати човек који је нахранио Даријеву војску, све то видео и добро разумео? А ипак је и он дизао руку за сваку одлуку за коју је Тито тражио да буде донета. Страх? Од чега се може уплашити отац који је изгубио два сина, осим од тога да ће предуго поживети растављен од њих? Покорност? Коме се може покоравати човек који се бори за своје идеје, осим својим сопственим идејама? Несхватљиво удвориштво? Можда. Али можда и схватљиво. Оно исто удвориштво које је осећао и његов Лола, удвориштво које подразумева и велику личну жртву зарад идеје за коју се бориш. Све то могу да разумем, рећи ћеш ти, али зар покорност Титу, никоговићу који је дошао ниоткуда и засео на трон вође, том неписменом пробисвету који говори многе језике али сваки погрешно, с муком и натезањем, том лажном цару Шћепану, том Распућину? Полако, пријатељу мој, полако, не брзај! Зар мислиш да смо само ми то видели, тако удаљени од њега, а нису видели они који су били с њим очи у очи, да смо само ми знали нешто о њему, а да то нису знали они који су гинули за њега, да смо само ми паметни, а да су сви они били глупи? Нама се чини да нешто знамо о Титу, а знамо ли ми шта је он знао? Знамо ли шта су знали они који су га дочекали 88
у Београду и примили за вођу? Шта су могли да знају и да мисле о њему они који су у тајности сневали да створе од Југославије неку лепшу и срећнију земљу, попут Стаљинове Русије (тако су је они тада видели!), уздајући се у помоћ тог истог Стаљина, кад је једног јутра Јосип Броз дошао у Београд с печатом Коминтерне и потписом Стаљина, пошто су већ били чули да је цео њихов Централни комитет проглашен за издајнички и прогнан у Сибир? Они сами, остављени на милост и немилост полицији и агентима једног суровог монархистичког режима, и једна сламчица спаса, један незнанац с плавим испитивачким очима и црвеним, опаким печатом Коминтерне! Па они, драги мој, нису имали никакав избор! А после, чујем како вичеш, а после? После, они су и могли да имају избор, али кад је дотле дошло, они су већ разумели Тита, они су дознали нешто што ми можда ни данас не знамо. Можда су дознали да Тито зна неке важне ствари од којих зависи успех њихове борбе, остварење њихових идеја.Зар тај неписмени, мутави човек– вичеш ти – који је муцао, фрфљао, гађао се изразима и падежима, лупао као максим по трњу, зар је он могао да зна нешто што паметни људи око њега нису већ знали? Да. И ја сам мислио као и ти. И црвенео од стида на његов ред кад сам га гледао и слушао како весело и безбрижно лупета пред важним и паметним људима, угледним страним државницима и дипломатама. Али сада, бавећи се овом књигом, читајући пажљиво ову дебелу фасциклу пуну хвалоспева њему мртвоме, морао сам о свему томе, још једном, још много, много пута, да размишљам. И дошао сам до закључка да ми ипак о свему томе мало знамо. И променио сам мишљење. Ја заиста сада мислим да је тај човек знао нешто важно што други људи нису знали. Не знам где је, када, како и од кога то научио, да ли се с тим родио, да ли му је то дато као божји дар који је он развио током свог пустоловног живота, могу о томе само да нагађам, али сигуран сам да је знао да се велики народни подухвати могу остварити једино путем великог народног страдања, преко лешева безбројних учесника у тим подухватима. Знао је да то посебно важи за мале народе и мале подухвате који се не виде на мапи ратних догађања. Знао је да његов мали, безначајан, готово ништаван партизански рат може у општој халабуци ратних збивања скренути на себе пажњу и добити уважавање великих не победама, већ једино жртвама, великим жртвама, историјским страдањем народа. Трудио се да не види страдање народа ако га је било, и да га изазове или створи ако га није било. И знао је да ће успети у томе само ако он 89
буде од почетка до краја једини и неприкосновени вођа. Тај човек као да је учио од Ничеа и Макијавелија. Никаквог сажаљења у њему није било. Презирао је све нежно, нејако и слабо, тражио је само снагу, моћ да се бори и умире. И док су они око њега схватили шта се догађа, у његовом штабу нису више седели само руски генерали – од којих није било никакве вајде – већ и енглески лорд Фицрој Меклејн и син Винстона Черчила, Рандолф, чији су први извештаји донели партизанима светско признање и велику материјалну помоћ. За две ноћи енглески авиони бацили су партизанима толико оружја, муниције, опреме, одела, обуће и хране, колико нису четницима Драже Михаиловића, својим савезницима, чијег су краља чували у Лондону, за две године! Партизани су узели у руке нове енглеске аутомате, обукли енглеске блузе, обули енглеске чизме, најели се енглеске чоколаде и заборавили мртве другове, мртав народ, мртву децу, мртве жене, мртве мужеве. Тито је наш геније, казали су, с Титом ћемо победити, ми ћемо бити победници, створићемо ново друштво и платити народу за његову патњу, учинићемо да и он заборави своју тугу. Тако су рекли живи и наставили да се боре, пуни новог елана и нове привржености Титу. А мртви не говоре, мртви не одлучују, мртви се боре само својом смрћу. Тито је и то знао и никада није пропуштао да и њих позове у помоћ кад се за то укаже прилика. После рата установљен је неки брдј од милион и седамсто хиљада страдалих Југословена. Како се дошло до тог броја тешко је рећи, он је вероватно надуван, бројани су сви мртви и нестали, на свим зараћеним странама, бројани су и нерођени, разним демографским методама утврђиван је мањак рођене деце зато што су им могући очеви и мајке страдали, али Титу су стално била пуна уста тог броја. Зашто се дошло баш до тог броја и зашто га је Тито стално истицао? Мућни мало том својом главом, није у њој ваљда само савска вода! Све до 1953. године пописи су показивали да Југославија има нешто мање од 17 милиона становника. Милион и седамсто хиљада жртава је десет одсто и мало више од тог броја становника, драги мој, а толико процената изгинулих имала је и Србија у Првом светском рату. Својим херојством и тим бројем жртава малена Србија постала је цењена и хваљена у свету и добила је на тацни готово све што је желела кад се рат завршио! Тито је тим бројем жртава хтео да задиви свет и да понови успех Србије, али сада с Југославијом, и безмало је успео у томе! Југословенска армија, састављена углавном од Срба мобилисаних у јесен 1944, пошто их је ослободила Црвена армија, и од хрватских пребега, домобрана и усташа, кад им је пропала 90
Независна Хрватска, стигла је чак до Трста у Италији и Филаха (Бељака) у Аустрији! На жалост, Словенаца у Корушкој, у Бељаку,тада готово да више није ни било, они су се асимиловали, и војска је морала брзо да се повуче, али у Трсту је остала с намером да га заувек присвоји заједно са целом Истром и Брионима! Италијани су се бунили, Запад је нерадо гледао на ширење комунистичких територија, избила је позната „Тршћанска афера“ (и нас двојица смо се дерњали као магарци: Трст је наш, живот дамо Трст не дамо!, кад су нас извели из школе да у „спонтаном протесту“ промарширамо Кнез Михајловом!), али Тито је вратио Трст тек кад су га уценили пријемом у Атлантски пакт, да би се одбранио од Стаљина! Таква је велика моћ жртве. Сигуран сам, драги мој, да су Титови сарадници, у својој верности Титу, слутили ту моћ и његово знање да је користи. Они су на неки начин били слични оним оптуженим у Стаљиновим чисткама који су на јавним суђењима признавали своју кривицу, иако нису били криви. Стаљин је био победник у рату и освајач пола Европе, он је у њиховим очима имао ореол непогрешивости и био увек у праву, ма како нешто изгледало немогуће и накарадно, и више су веровали њему него сами себи.
91
ТИТО И МИЛЕНКО
Лик и дело великог Тита, који је пред крај живота уживао славу последњег живог државника који је лично ратовао против Хитлера, ја веома пластично и живо дочаравам дан после његове смрти. Полудели југословенски медији дан и ноћ емитују прилоге само о њему. Срећом, тада још увек свет није глобализован, нема ТВ сателита, и наш телевизијски програм вама у Европи је недоступан. Да сте то видели, никад нас не бисте примили у Европску Унију. Српска телевизија емитује, тада и никада више, и Титова аутентична казивања о свом животу, изречена у камеру „дворском“ редитељу Вељку Булајићу. Седи остарели Тито заваљен у фотељи на великој тераси своје виле на острву Ванги, обучен у бело летње одело, с белим шеширом и благо затамњеним наочарима, пије чивас, пуши хаванску цигару и присећа се тешких дана руског заробљеништва, живо и сугестивно као да је јуче било, лежерно гестикулирајући десном руком у којој не држи цигару. Прича искрено и занесено, рекло би се с уживањем, не само зато што је постао старац који се радо сећа своје младости, ма каква она била, већ што је искрено убеђен да је цео његов живот један непрекинути низ победа и да је свака његова реч историја и легенда. И причом коју тако харизматично дочарава жели у то да нас увери. Радио сам – вели – код неког богатог газде, поправљао му млин. Једнога дана упрегне он коње у саонице, имао је лијепе коње, ону чувену руску тројку, с прапорцима, и каже ми да одвезем брашно у град. Немој много да гониш коње, каже ми, град је далеко, ознојиће се, и немој им давати да пију воде кад стигнеш, може бити по њих опасно. Аха, кажем ја, значи – тако! И потјерам коње све у галоп, добро их ознојим, а кад стигнем тамо дам им да се напију воде колико хоће! Кад сам се вратио, за три дана – коњи поцркали! Тако говори свом „дворском“ редитељу у камеру озарени Тито, а ја гледам, гледам – чудовиште! Он жели да нас увери како је већ у младости мрзео класне непријатеље, и како је и у тако неприкладним и неравноправним условима, као заробљеник, налазио начина да им пакости и да им се свети, а у тој жељи и занетости не види и не осећа да је управо открио своју сурову, бестијалну душу! Какав то човек 92
може да се свети недужном домаћину који га прихвата као ратног заробљеника и хлебом храни, и то на такав начин – убијајући сироте животиње? Сећаш ли се, Велимире, оног рабаџије Миленка из Зуца, који је тако бучно возио шпедитером сода-воду и клакере кроз Савамалу, код кога је годинама, све док је могао, долазио сваког лета у госте његов бивши газда из Немачке, на чијем имању је радио као заробљеник? Такви су били наши људи: газду отерали на фронт, а Србенда ради и брине се о свему, као да је његово. Кад се Немац врати, чудом не може да се начуди: све је боље него што је било кад је пошао! Моли он Миленка да остане да ради, плату ће му дати, ожениће га, даће му штогод зажели! Али Миленко шири руке, тужно накривио главу, извињава се, имам жену и децу – вели – ужелео сам се да их видим, умрећу ако овде останем само још један дан! И загрле се господар и роб и постану пријатељи, за цео живот. Таквог Србенду могао је Тито да води жедног преко хучне воде Сутјеске и Неретве. И то је и радио.
93
ОЗНАШ ЈЕ У ПРАВУ
Много сам о свему томе размишљао, драги мој Велимире, и закључио да је Вилкијев пријатељ ознаш сасвим, сасвим у праву: Тито није Броз, он је нечији копилан, само је крштен као Броз, мајка му је још увек формално била удата за Броза, па не могавши да чува дете док служи у господским кућама, донела га и оставила Брозовима, и он је живео тамо као нежељен, туђ, невољен, запостављен. Његово рано детињство приказало ми се као највећа патња. Није никакво чудо што га његова два старија брата нису препознала кад је први пут дошао у Кумровец. Онај сићушни, прљави, запуштени, рахитични, вечно гладни дечкић – зар је то херој Тито, председник Југославије? Не дај боже! А био је! Да ли су се они уопште сећали тог детета и те жене која га је донела, а која је била и њихова мајка? Вероватно нису, као што се ни Тито није сећао старог Броза, који је званично био његов отац, нити га је икад помињао, као ни ту своју старију браћу. Какве је успомене носио из раног детињства, наслутио сам из једног исечка његовог казивања које је такође камером забележио Булајић. Отишао је, каже, једног лета у Трст да тамо нешто ради, да заради, али није могао да издржи, па се пре јесени вратио кући. А тамо су због тога били љути, јер је требало хранити једна уста више. Није рекао када је то било, вероватно одмах после основне школе, можда је имао једанаест – дванаест година, тада су и деца могла да раде, није било никаквих забрана. Та реченица сведочи о његовом статусу у тој кући у којој његова мајка, засигурно, већ одавно није живела. О његовом детињству у тој кући – сада то видим потпуно јасно! – на свој начин сведоче и оне причице из дечјих читанки како се мали Јожа прејео куване свињске главе па се разболео, или како су га закључали и оставили босог неке зиме да не би ишао с децом на санкање, а он се снашао, увио ноге крпама, искочио кроз прозор и ипак отишао да се санка. Ти тужни детаљи из Титовог детињства у читанкама увек су ми били одвратни, јер су испричани језиком хагиографија, па још и са нотом веселости. Али ја сада видим у њима праву истину: које би се то нормално храњено дете, чак и у сиромаштву у каквом смо ти и ја живели после рата, до преситости наждрало куване свињске главе? А 94
закључавање босог детета за зимских дана у кућерини, која више личи на шталу него на топао људски дом, не само да сведочи о недостатку љубави и бриге, него је пример злостављања. Колико се то дете морало осећати понижено и фрустрирано међу својим вршњацима, каквим је емоцијама због тога било преплављено? Како је у тим условима мали Јосип и могао да има боље оцене у школи, које толико муче његове биографе, јер морају да прелазе преко њих без усхићених похвала? Није ни чудо што је од тог оца и од те браће био тако отуђен и што их се нерадо сећао. Али се зато с радошћу сећао свог брата Мартина, који се родио и живео у неком мађарском селу, с ким је, очигледно, кад га је мајка већ била одвела од Брозових, проводио много времена. О томе је сведочио наш амбасадор у Мађарској шездесетих година, по коме је Тито том брату послао једну картонску кутију пуну долара. Мени није тешко, и сада, да видим тог Мартина како збуњено и несигурно отвара кутију и да чујем како, на мађарском, простодушно узвикује: Хат ит оњи пенз вон хођ оз егес фолу елни бир харом евиг! Па овде има новца да цело село живи три године! У аустријску подофицирску школу Броз се вероватно уписао пошто је завршио занат и био већ прилично самосталан. Служећи по грофовским кућама. његова мајка је ваљда стекла неког утицајнијег пријатеља који му је то омогућио, јер у ту школу није се могао уписати свако, тамо су ишла пробранија деца. Тај период НКВД је избрисао из Титовог живота, јер Русија није узимала за будуће комунистичке лидере аустријске подофицире, већ само раднике – пролетере, али ја верујем ознашу и сигуран сам да је тако било. Уверавају ме у то и Титови биографи који сви одреда, не знајући већ како би га нахвалили и узвисили, истичу некакво мистериозно такмичење у мачевању на ком се истакао као најбољи, затим такмичења у гимнастици, а поводом лова и чињеницу да је добар стрелац, што све може бити у вези с подофицирском школом. Стоји и податак, који биографи мудро прећуткују (могло им се, кад је Тито у питању све им се могло!), да је у Првом светском рату имао чин каплара. На крају, и сам Тито, у већ споменутим филмским сећањима у режији господина Булајића, једном познатом догађају из своје биографије даје индикативно другачију интерпретацију. На почетку рата 1914. године он је једну ноћ провео у мариборском затвору, па хорски хвалитељи највећег сина тврде да је разлог томе његова побуна против неправедног рата. А он сам, пак, каже да је из Граца дошао у Марибор по специјалном задатку, али да је притом дошло да 95
забуне па су га ухапсили и морао је ноћ да проведе у затвору, но, ујутру сам им добро натрљал нос! – завршава он казивање, смејући се задовољно. Дакле, он је службовање у аустријској војсци започео специјалним задацима и већ тада је могао некоме да натрља нос. НКВД-у сигурно тај податак није био непознат кад га је покупио из заробљеништва и одабрао за даље усавршавање. Подофицирска школа и мајка са својим грофовским заштитницима сигурно су унели много радости у дотле тужан и паћенички живот младог Јосипа. Судећи по ономе како га знамо, морао је бити веома леп младић кога су, за ферија, спопадале младе ћерке дворских слушкиња, спремне да с њим доживе своју прву љубав. С њима је он лечио своје младалачке јаде и стицао самопоуздање које му неће недостајати до краја живота. Оне су, вероватно, заслужне и за његову склоност ка педофилији. Његова прва супруга, Рускиња Пелагија, имала је само тринаест година, док је он имао 26, кад се њоме оженио. А и све друге његове жене и љубавнице, које су нам познате, биле су млађе од њега најмање по 30 година. Титова биографија је као палимпсест, као стари пергамент на коме се, кад га мало загребете, стално очитавају неки други записи, неке још непрочитане приче.
96
КОЧА С ПОДВРНУТИМ НОГАВИЦАМА
Кад је, издан од својих ментора, збуњен светским политичким играма, млади краљ Петар преко Радио Лондона позвао своје присталице у Југославији, то јест војску генерала Драже, да се прикључе Титовим партизанима, и тако означио жалосни крај своје владавине и смрт многих који су се за њу борили, сви су мислили да је то врхунац Титове моћи. А то је био тек почетак.Тито је тада био на ослобођеном Вису, далеко од свих непријатеља, на топлом маестралу који је мрешкао глатку јутарњу пучину, и спремао се да одлети у Бари на састанак са Черчилом, да се, у својој скромној партизанској униформи, рукује и слика с њим и тако целом свету обзнани да је један непознати герилац придобио за себе највећег државника, да се један ратник из тамног балканског вилајета у пуном сјају појавио на позорници светских сила. Та слика увећала је – ако је то икако било могуће – верност и обожавање које су његови борци осећали према њему, али је запрепастила, наљутила и забринула великог и безобзирног Стаљина. На путу напредовања Црвене армије према Берлину налазила се и територија Југославије. Стаљин није никада имао намеру да тражи дозволу за прелазак својих трупа преко те мале и поробљене губерније, која мора бити захвална кад је ослободе од Немаца, али слика из Барија, на којој се Тито с загонетним осмехом срдачно рукује са Черчилом, која је муњевито обишла свет, мењала је ствар. Шта ако се на том путу испречи енглеска сила? Отрован бесом и љутњом, Стаљин је морао да каже: Хитно ми зовите тог малог, подлог, губернијског бунтовника, морам да сазнам шта је разговарао с тим енглеским булдогом! А Тито је само то чекао. Чим се вратио на Вис, одлетео је за Москву! Био је то његов први сусрет са Стаљином, очи у очи! Иако се ставио на чело југословенских комуниста користећи се Стаљиновим ауторитетом, као његов лични изасланик, он Стаљина, дотле, никада није био видео. До Стаљина су стизале само карактеристике, које је писао НКВД, које су доказивале његову поданичку спремност да служи Стаљину оптужујући чланове југословенског Централног комитета као издајнике, па и друге, међу којима се нашла и његова жена Пелагија, зато што није хтела да га чека док одробија својих пет година, него се удала за неког Немца и 97
1930. године, кад је изашао из Лепоглаве и отишао поново у Русију, одбила да му се врати. Тог ниткова, који је градио каријеру преко лешева својих сабораца, који је не трепнувши послао своју жену у Сибир на десетогодишње прогонство (Стаљин јој је, 1950. године, због сукоба с Титом, продужио то прогонство за још десет година!) а сина у дом за сирочад, Стаљин је са задовољством послао да растура једну малу краљевину на Балкану која се дрзнула да прима, помаже и афирмише класне непријатеље, белогардејце, које је он прогнао из Русије. Али сада је тог ниткова морао да зове да се с њим договара о маневрима своје моћне Црвене армије! Иако новински извештаји говоре о срдачности тог сусрета, ја сам убеђен, драги мој Велимире, да се Стаљин управо тада заклео у себи да ће тог лукавог и подмуклог, уображеног и нарцисоидног дрзника, као и Бугарина Димитрова, који је себи, усред Берлина, уочи рата, градио личну харизму, ликвидирати првом погодном приликом. (Вилки ми је причао да му је ознаш причао како је лично слушао еуфорична казивања Титових пратилаца, учесника тог састанка са Стаљином, како је Тито шармирао Стаљина називајући га творцем југословенске и оцем светске револуције, а Црвену армију светском узданицом коју ће југословенски (!) народ дочекати као браћу и ослободиоце. Стаљин је, хвалили су се, после тог састанка организовао вечеру на којој су остали целу ноћ. Јели су пробрана јела и пили вотку из великих чаша, наздрављали једни другима и певали руске корачнице са српским текстовима. Стаљин се веселио, а у једном тренутку био је толико усхићен да је, смејући се, зграбио Тита око појаса, подигао га увис и тако се вртео са њим као у неком раздраганом плесу, као да је хтео да им тим гестом искаже неку братску фамилијарност коју никада и никоме другоме није исказивао! Тако су они то доживели. Тито се, говорили су, додуше мало затечен, такође смејао, без икаквог комплекса се мало тетурао и грлио Стаљина да не падне кад га је овај коначно спустио на под, а кад се осовио чврсто на ноге, подигао је чашу и громко наздравио великом вођи, учитељу и брату Стаљину. Тако су говорили. Али ја сам уверен да је Австријец Тито осетио да поднапити Стаљин напросто није одолео свом пориву мржње да га стисне у свој челични загрљај. Мислим да је добро разумео да је тај загрљај челичног вође био само једна скаредна и весела најава ликвидације!) Никада више није јео и пио са Стаљином. Али га је превео жедног преко Волге, Дона, Дунава и свих осталих великих река Русије и Европе! Он не само да је дозволио Русима да ослободе Србију, него је управо био усхићен тиме. Руси дошли и прошли, а он ушао у 98
ослобођену Србију, мобилисао њену младеж, формирао велику војску, оглобио сељаке да је хране, и бацио је на Сремски фронт да безглаво јуриша на елитне немачке јединице у повлачењу и тако, својим страдањем, увелича његову моћ до светских размера! Његова моћ била је сада тако велика да је без опасности по себе и свој покрет могао да уради све оно што знамо да је урадио, углавном по канонима које је описао Макијавели, заводећи диктатуру пролетаријата. Пострељао је класне непријатеље који нису успели да избегну из земље, или их осудио на дугогодишње казне, неке и на понижавајући присилни рад. Одузео им имовину, фирме, виле, станове, и све то поделио својим саборцима, несвршеним ђацима и студентима, сељацима и радницима, подофицирима, који су сада били капетани, мајори, пуковници, генерали, руководиоци, партијски секретари, инструктори, директори малих и великих предузећа, повереници. Ори се радостан смех победника, добро се сналазе у новим улогама, расте им самопоуздање. Као да су целог века живели у вилама и луксузним становима. Ако је неки буржуј успео на време да склони намештај и драгоцености из куће, ако су затекли огољен стан, трче да се снабдеју, брзо сазнају где шта има, коме се суди, коме се плени, од кога и шта још може да се узме. Поздрављају се озбиљно и помпезно, истичу своје нове функције: друже капетане, друже генерале, друже секретаре, друже директоре (титулирање не кошта ништа, што рекао Волтер!), као да се вежбају, уживљавају у своје нове улоге. Дошли су из шуме, на коњима, као Хуни, заузели и опљачкали град. Грађанима се они гаде, повраћа им се од њих, али морају да ћуте да и њих не пострељају или не ставе на стуб срама. Тихи отпор тој пошасти усијава ваздух, треперење јулске врелине над Београдом свима изгледа као да то дише мржња. Али онда стижу нека нова упутства, неке нове директиве које расхлађују ваздух као поветарац који изненада дуне са Саве и Дунава: организовати кухиње за гладне, отворити домове за сирочад, обезбедити станове за бескућнике, запослити омладину, покренути радне акције, запослити све стручњаке, без обзира на класно порекло, само ако нису укаљали образ сарадњом с окупатором и издајницима. На селу се спроводи аграрна реформа, вишак земље одузет велепоседницима и кулацима дели се сиромашним сељацима, сеоска омладина се уписује у школе, граде се домови културе, стварају позоришне дружине које дају представе. Народу који се пробудио из рата као из мртвих отварају се наједном нови хоризонти осветљени надом и радосним ишчекивањем, као у бајци. Помама и еуфорија радости и бољитка 99
захвата не само сиромашне који добијају, већ и богате који губе. Неретко, синови власника фирми су директори и пословође у очевим, сада национализованим фирмама или радњама и – гле чуда! – прија им што више нису ћифте које морају да брину о сваком динару, о томе сада води рачуна држава, и што запослени, они исти који су ту радили и пре рата, више не зазиру од њих, не клањају им се снисходљиво и не полтронишу, него им се обраћају слободно и равноправно. Ти благи поветарци, драги мој Велимире, који расхлађују врелину мржње над Београдом и Србијом – то је Тито. Он окупља масе, држи говоре, обећава и испуњава обећања. Велики Атила, Бич Божји, који је толике затро и издигао се до висине Черчила и Стаљина, погубио и понизио све што је било вредно у земљи и довео сурове ознаше да владају, сада се спустио до последњег сиромаха у селу, до бедне удовице, до гладне деце, загрлио их, утешио, помогао им да живе новим и лепшим животом. Са своје огромне висине Тито је погледао на убоге и сиромахе очима малог, запостављеног, гладног и пониженог Јоже који чезне да се санка с друговима макар и бос, који гута комаде куване свињске главе макар му и позлило. Та велика моћ малог Јоже, драги мој, издигла је Тита и у очима народа. Његова моћ је расла. У рату његова моћ је расла помоћу смрти, у миру помоћу живота. Ускоро његова моћ је била тако велика да му ни побеснели Стаљин и сви његови комунистички полтрони у свету нису могли ништа. Све стаљинисте и русофиле Тито је заточио у један прави стаљинистички казамат на Голом Отоку, а харизма му није нимало потамнела. Распустио је логор тек кад је Стаљин умро, а Хрушчов дошао у Београд да му се извини и да јавно каже да је он једини био у праву, а да су грешили сви који су трпели Стаљина. Преживели голооточани, чак и ако нису били преваспитани, вратили су се погружени и посрамљени пред Титовом величином и подршком коју је имао у свом народу и свуда у свету. Деценијама, кад би он посећивао њихова места, без речи протеста, као недостојни да га дочекају с осталим народом, узимали су ћебад и одлазили у затворску изолацију. А народ је увек клицао Титу. И он је за тај народ увек имао широк, пријатељски осмех. Своје саборце, есенцију удвориштва и обожавања, нуклеус његове моћи, никада није заборављао. Много пута сам гледао, на дочецима, како мимо протокола, просто уклањајући испред себе људе из обезбеђења, скреће са црвене стазе ако је крајичком ока угледао негде по страни постројене борце, његове остареле вернике, некадашње шегрте, калфе, раднике, сада већ давно запостављене и скрајнуте активисте, окићене медаљама за 100
храброст и мирнодопским ордењем, прилази им полако и рукује се са сваким од њих питајући где је, када, у којој јединици ратовао, да ли су имали прилике да се раније виде и упознају, и слично. А за то време сви су, у муклој тишини, с дивљењем, гледали тог човека и видели како га обавија велики, жути пламен харизме који непрестано расте. Тако је један мали, несрећни загорски дечак, копилан, презрен од свих осим од своје мајке, једном деспоту и убици донео љубав српског народа, оног истог народа чијом се смрћу, чијом се крвљу уздигао до владара, којем је поништио резултате двовековне борбе за државу и свео га на границе некадашњег турског пашалука, на територију са које је и кренуо у вековну, страдалничку борбу за стварање државе. А у тој еуфорији победе над фашизмом и стварања новог, замамног и обећавајућег живота, у том дивљењу према вођи који је успео да Србију доведе дотле, пливајући вешто између замршених интереса светских сила, нико то, од оних који су били на власти у Србији, није ни приметио. Они који су то, тада, видели били су или у затворима или у изгнанству и на њих се нико није обазирао. Они су били само пси који лају. Вилки ми је причао да му је његов пријатељ ознаш казао да је први то у Србији видео Крцун. Брзопотезни и налудичави Крцун, који је за себе говорио да је до рамена окрвавио руке српском крвљу, први је прогледао. Да ли су и њега прогањале сени оних које је побио, да ли је пробуђена савест кључала у њему, ко ће то данас знати, али ознаш се заклињао Вилкију да је лично чуо како је Крцун, на неком важном састанку кад је о Србији било речи, тешко опсовао и узвикнуо: Нисам се ја борио за чупавог Маркса, него за моју Србију! Сви су тада оћутали тај испад, нико није хтео да полемише с Крцуном, с љутитим Крцуном није ни могло да се полемише, али само годину дана касније он је погинуо у најмистериознијој аутомобилској несрећи која се икад догодила једном партизанском главешини. Његов тешки, блиндирани ауто, који је возио професионални шофер, при пуној брзини ударио је у једино дрво које се налазило крај пута за његово родно Ужице! Убили су га, убили су га, шапутао је ознаш Вилкију, али јавно и гласно то нико није рекао никада. Тако као Крцун нико више у Србији није говорио. Против Тита и његове владавине нису говорили чак ни они које је смењивао, тихо и неприметно, или с помпом, с аферама и јавним критикама, ни они којима је судио и хапсио их. Био сам већ извесно време професионални новинар који прати и памти све што се важно збива у Србији кад је Тито, на чувеном Брионском пленуму, с невероватно 101
срамним и понижавајућим оптужбама о прислушкивању, тврдећи да је био озвучен чак и његов брачни кревет, сменио другог човека Југославије, свог заменика, Србина Александра Ранковића. Цео Пленум, све дискусије, уживо је преносио Радио Београд. Право да дискутује, да се брани, имао је чак и сам Ранковић. Седео сам усамљен испред радија и напрегнуто слушао. Очекивао сам елоквентну одбрану, контрааргументе, убојито побијање тих срамних оптужби, раскринкавање њихове политичке позадине, јер у те тако наивно срочене оптужбе ни деца нису могла да поверују! Ко би се усудио да прислушкује свемоћног Тита, чак и у његовом брачном кревету? И ко има приступа његовом брачном кревету? Ако су његови собари били Ранковићеви шпијуни, зашто нису похватани и осуђени? Ако је Ранковић то заиста организовао, зашто није ухапшен као велеиздајник, зашто се само тражи његова смена? Ројило ми се у глави много питања на која сам очекивао да ће Ранковић дати одговор. А он је, тихим гласом, у своју одбрану изговорио само једну реченицу! Ја могу овде пред свима само да кажем – казао је – да никада ништа нисам урадио што ми није било наређено! Занемео сам. Данима сам ишао као у сну, опчињен и нем, само с том реченицом у глави. Како је могуће, питао сам се, како је могуће да неко буде толика удворица да истиче послушност у тренутку кад му скидају главу, да љуби мач који га сече, да љуби руку која држи мач! Ранковић је, размишљао сам бесно, удворица над удворицама, краљ удворица, симбол и синоним за удвориштво! А кад је прошло неко време, кад сам се мало охладио, почео сам и другачије да размишљам. Ко то наређује, питао сам се, тако моћном човеку изнад кога стоји само Тито? Па, разуме се – Тито! Значи, Ранковић се том једном једином реченицом није бранио, већ нападао! Он је рекао да му је Тито наредио да озвучи његове просторије, а потом га због тога оптужио и затражио његову смену! Али ја сам био исувише бесан и нисам био у стању да то одмах схватим! Осим те једне енигматичне реченице, Ранковић више никада, до краја живота, против Тита није изрекао ни једну једину реч. Против Тита никад се није изјаснио ни Ђилас, ни у говорима, ни у чланцима, ни у књигама. Говорио је и писао о новој класи, о новој буржоазији, због тога је и робијао, али о Титу ништа ружно није написао. Виђао сам његову књигу Критичка биографија Јосипа Броза у излозима књижара многих европских градова, на различитим језицима, али западни мрзитељи Тита узалуд су тражили у њој, макар и између редова, нешто што би могли да употребе. Била је то једна 102
немушта књига која је допринела Ђиласовој популарности, можда му и смањила коју годину робије, али није окрњила Титов велики углед. Ћосић је критиковао комунистичку политику према Косову, али не и Тита. Њему је слао своје специјално укоричене романе с посветама пуним речитог додворавања. Латинка Перовић, Марко Никезић, Мирко Чанадановић, Мирко Тепавац, Коча Поповић и многи други, отишли су с политичке сцене неми као рибе, ја никада нисам успео да сазнам ни у чему се састојала њихова кривица. Једном сам, у својству главног уредника, непосредно пред његово смењивање, слушао предавање Марка Никезића. Велика сала Социјалистичког савеза на последњем спрату зграде Централног комитета на Ушћу испуњена је уредницима новина и радија из целе Србије. Огромна сала, сивих, неукрашених зидова, исувише ниског плафона за ту величину, као да нас притиска и гуши и на тај начин појачава тескобу коју већ осећамо због ауторитета и светости места где се, први пут у животу, налазимо. Две огромне троножне камере, постављене на средини два пролаза између редова столица, иза којих стоје мирно, као укочени, сниматељи, уперене су у Никезића. Осветљавају га два велика, готово ласерски усмерена рефлектора, који бацају на њега неку бледу, жућкасту светлост која осветљава једино његову фигуру и ништа друго. Он прича нешто, дуго и монотоно, заморно једнолично, ја се напрежем, али ништа не разумем. Напрежем се још више, али смисао ми стално измиче и све ми делује као заморан сан. Питам се шта ћу да напишем ако то буду тражили од мене, и то питање почиње да ме плаши и узнемирава, па више нисам у стању ни да слушам, више и не чујем тај тихи монотони глас. Дочекујем крај с олакшањем, али малаксао и изнурен. Крајичком ока бацам поглед на људе око себе и видим да су и они уморно сагли главе и корачају тихо и обазриво, као по минама. Измислићу нешто, храбрим себе, неће ми бити први пут! Срећом, није требало. Објавили смо само кратку Танјугову вест да је председник ЦК Србије одржао предавање уредницима српских гласила. Кад сам чуо да су га сменили, неко време сам пакосно замишљао да му је то казна што нас је онако измучио! Ништа никада против Тита није хтео да каже ни Коча Поповић, дуго година мој идол – наш Савамалац, интелектуалац из богате и угледне грађанске породице (готово све најлепше зграде у Савамали припадале су Поповићима!), светски човек, писац-надреалиста, ратник, легендарни командант Прве пролетерске дивизије – хиљаду пута паметнији и образованији од Тита. Познавао је Тита можда боље 103
но ико други, а ето, и он је ћутао, до смрти. Затворио се у своју вилу на Дедињу, заштићену зеленилом и псима, и нити је примао новинаре, нити се појављивао у јавности. Али једном, ипак, није издржао. Неочекивано се појавио на великој прослави тридесете годишњице битке на Сутјесци, одржане на Тјентишту почетком јуна 1973. године. Дошао је приватно, као грађанин, својим легендарним „спачеком“, око поднева, кад је прослава била увелико у току. Приметио сам га чим је изашао из аута и лагано, одмереним кораком, кренуо средином асфалтног пута који је делио велику масу народа од јединица ветерана постројених с друге стране на ливади, којима је некада он командовао, а које су сада постројавали неки други званичници, који су се врзмали около или тискали подно импровизоване бине, далеко у позадини. Био је сив и хладан дан, сипила је нека као јесења кишица и увлачила се под кожу. Вода је споро отицала с асфалта и Коча је шљапкао по њој у летњим, платненим еспадрилама, подврнутих ногавица, у немарно раздрљеном зелено-маслинастом „монтгомери“ мантилу притегнутом каишем око струка, онако прав и вижљаст, с неким мирним, као залеђеним осмехом, не примећујући ни нас који смо се тискали у маси, ни своје некадашње борце постројене у водове и чете. Изгледао је као човек који је дошао на неко пусто, само њему знано место, из само њему знаних разлога, гоњен личним успоменама, да оживи лична сећања која га везују за тај предео, и сада корача занет у своје мисли, одсутан за све и свакога, за сиви дан, кишу, барице на асфалту, мокре еспадриле и посувраћене ногавице, људе, птице, брундаве говоре преко звучника који се котрљају пољаном и падају негде далеко у кланце и урвине Зеленгоре. У тренутку ми је синула мисао: ова слика, ова слика Коче, слика команданта Прве пролетерске дивизије, који усамљен и занет у мисли корача мокрим путем, док тамо на пољани неко други постројава његове борце, та слика ће проговорити уместо њега! Зграбио сам од колеге фотоапарат и хитро кренуо, гуркајући дискретно људе око себе, чак и оне из обезбеђења, са специјалним беџевима, којих је било свуда около, упућујући им као извињење неке веселе гримасе и намигујући им заверенички фамилијарно – што је као требало да значи: пустите ме и ћутите, ово је важно. Маневар ми је успео и ја се приближих путу. Кад ми је Коча дошао у први план објектива, ја клекнух на мокру траву и шкљоцнух трипут пре него што су као струне напети људи из обезбеђења успели да се приберу и стигну до мене, и пре но што ме један од њих таче по рамену. Ја се 104
лагано придигох, окренух се према њима, изненада сасвим озбиљан, уперих прст у своју новинарску пропусницу на реверу и хладним, готово увређеним гласом, стиснутих усана, рекох: Ја сам овлашћен. Они одступише збуњено. Нису знали ко сам и каква су то моја овлашћења, па су сматрали да је паметније да ми се склоне с очију и изгубе у маси. Слике су испале одлично: крупна и препознатљива Кочина фигура из профила, раскорачена на мокром асфалту који се љаска, мокрих еспадрила и подврнутих ногавица, а иза њега, на ливади, непрепознатљиви у сивој, кишној измаглици, његови преживели борци из славних битака, постројени за смотру и прозивку... Објавили смо слику на упадљивом месту, у оквиру репортаже о прослави, с потписом: Легендарни командант Коча на прослави битке на Сутјесци. Очекивали смо да ће та наша порука између редова бити одмах прочитана и да ће изазвати многе јавне и тајне реакције. Можда ће нас чак звати из Комитета и испитивати шта смо тиме хтели, да ли је то нека провокација, или пука случајност, документ о прослави без значаја? Али ништа од свега тога! Какав Комитет, какви бакрачи! Чак ни наши пријатељи, у кафани, запити, кад почињу да лупетају и да се шегаче свим и свачим, нису ту слику ни поменули! Као да је нису ни запазили, или као да су сматрали да је то нешто сасвим нормално и очекивано: Коча на Тјентишту, славни командант постројава своју дивизију, па ко би други био тамо, ако не он? Ми смо се ћутке гледали у редакцији и размишљали где смо погрешили. А ја сам знао, драги мој пријатељу, а мислим да су и други знали у чему је била грешка. У том потпису испод слике фалила је једна реч: непозван. Потпис је требало да гласи: Легендарни командант Коча НЕПОЗВАН на прослави битке на Сутјесци. Али ту реч нико од нас није се усудио да напише. Зато смо и ми ћутали.
105
БЕЛИ БОГ И ЦРНИ ЉУДИ
Сахрана Јосипа Броза представљала је планетарни догађај. Опште лудило трајало је три дана. Југословенски медији нису ни о чему другом писали, а телевизија је са стотину камера снимала сваку секвенцу и све уживо преносила. Можеш, Велимире мој, да замислиш колико сам био констерниран, с каквим цинизмом сам пратио како народ удворички оплакује човека који је на његовом страдању сазидао своју моћ. Трудио сам се да све видим и упамтим, не би ли ми нешто од тога, у неконтролисаној помами и еуфорији величања тог човека, помогло да боље разумем невероватне парадоксе и контроверзе који су пратили ту дугачку и успешну владавину. И није да није. Много тога сам разумео и разјаснио себи. Али једна слика која ми се дубоко урезала у сећање остала је некако по страни, готово игнорантски запостављена у мојим узаврелим ноћним анализама тих догађања. Док уцвељени народ сатима мимоходи ковчег изложен у холу Народне скупштине, око којег непрекидно, укочени у ставу мирно, смењујући се сваког сата, бдију по четири највиша руководиоца Југославије, један црни човек непомично клечи обгрливши обема рукама чело ковчега, и само му рамена повремено задрхте од напада тихог, нечујног плача. Био је то лидер неке велике афричке државе (та све су оне велике!), у преносу је више пута речено његово име, а писало је и у свим новинама, али ја га се више не сећам. Слика тог афричког лидера, чије сам име тада знао, како клечи и плаче пред ковчегом Јосипа Броза, урезала ми се у сећање као некаква илустрација претераног и незаслуженог Титовог угледа код мање обавештених државника у свету. Али данас, кад ми та слика излази пред очи, ја видим нешто сасвим друго. Тај црнац који тако неутешно плаче, чије име сада не знам и нећу да знам, јер оно сада није ни важно, то је Африка, то је цела Африка која плаче за Титом. Ја данас знам, драги мој Велимире, да је Африка била Титова највећа победа. Нису Сутјеска, Неретва, Козара, и Дрвар биле његове највеће офанзиве, већ Африка. У њој је однео коначну победу у игри с највећим, најмоћнијим и најлукавијим државницима света. Успео је да им се отме из руку и осамостали, да стекне неку необичну моћ која је свима њима недостајала, да се захваљујући њој издигне на највиши 106
трон, као у облацима. А откуд је долазила и у чему се састојала та његова моћ, нико живи није знао. Педесетих година двадесетог века баук комунизма – да се послужим том фразом – притискао је свет. Русија га је издашно подарила Европи и наставила да га помаже и шири свуда по свету где су масе гладних тражиле своје парче хлеба. Мао Цедунг га је остварио у Кини, Кореја се после крвавог рата поделила, у Вијетнаму је тек требало да се гине, Египат је већ ратовао на Суецу против Израела руским ракетама, Индија, осиромашена енглеском владавином, раслојена на касте, била је у грозници од глади и сваког часа је Нехру могао да затражи помоћ од Руса. Америка је прокључала: требало је што пре зауставити то лудило док не захвати и саму Америку! Њене европске савезнице, које су још лизале ратне ране, стидљиво су предложиле: покушајте с Титом, он је комуниста, али се отргао од Стаљина и креће неким својим, самосталним путем, гледа и лево и десно, сарађује са свима, тражи помоћ одасвуд. Социјализам који бисмо могли да контролишемо – можда је то излаз? Био је то излаз и – пун погодак! Тито је једва дочекао такав предлог: Покрет несврстаности, а он иницијатор и покретач, велики играч на светској позорници! Одмах је формулисао политичку платформу: несврставање у блокове и самосталност, активна мирољубива коегзистенција и немијешање у унутрашње ствари земље! Боже, како паметно срочено! У тим земљама које још нису у блоковима све сами диктатори! Не мијешајте ми се у посед и не гледајте шта радим. Моја кућа, моје мердевине, силазим како ја хоћу! Тито је сигуран да ту платформу ниједан од њих не може да одбије и одмах се спрема за велики пут мира. Школским бродом „Галеб“, преуређеним у луксузну резиденцију, у пратњи ратних крстарица и теретног брода који вуче сав провијант (кажу да су на њему биле чак и краве, да би свакодневно имали свежег млека, и свиње, овце, живина и дивљач, да би имали свежег меса), Тито креће на свој вишемесечни поход – да освоји Индију! И успева у томе! Кажу да је освојио Индију а да није ни сишао с брода! На њему је приређивао своје чајанке и коктеле, ручкове и вечере. Нехру је био очаран оним што је видео, као и оним што је чуо. Пристао је да се придружи Титу и да буде оснивач несврстаних. У повратку, Тито је свратио и у Египат. Укотвио је бродове у делти Нила и отишао да посети Насера. После је оба државника позвао у узвратну посету на Брионе. Тамо су се први пут сликали заједно и обелоданили свој споразум о несврстаности и немијешању. 107
Кад им се после неког времена прикључио и Сукарно, Америка је задовољно трљала руке. Како сјајно обављен задатак, господине председниче, казали су му, после тако бриљантно обављеног посла заслужили сте да се одмарате и уживате на вашим Брионима! Хтели су, као и сви господари, да исплате свог чиновника и да му тако ставе до знања где му је место. Али Тито је то већ био видео и доживео, и преживео, много пута. И Черчил је сматрао да ће му после рата наметнути, ако не краља, а оно бар неку вишепартијску демократију, па се преварио. И Стаљин је сматрао да ће га набити у земљу кад загрми, па се и он преварио. Тако се сад преварио и генерал Ајзенхауер. Тито није хтео да се одмара на Бријунима и ужива, њему је уживање било да иде у нове земље, и да их придобија за политику коју је с правом сматрао својом, јер они чија је била нису смели то јавно да кажу. Та политика доносила је његовој земљи економску корист, развијала се сарадња, јачала је индустрија, повећавао се извоз. Југославија је све мање зависила од америчке помоћи, а стандард народа је растао. Зато је Тито усмерио свој поглед ка Африци, континенту будућности. Својим већ формулисаним политичким слоганима додао је и борбу против колонијализма и кренуо у црну Африку. Са тих његових путовања по Африци стизали су само штури агенцијски извештаји и фотографије протоколарних догађаја – дочеци на аеродромима, постројени гардисти окићени златним ширитима и еполетама, оркестри који свирају химне, Титови поздрави са црним лидерима, озбиљни разговори у луксузним резиденцијама. Али међу свим тим фотографијама нашло се и неколико необичних: Тито у елегантном белом оделу и с белим шеширом на глави, загрљен с традиционално обученим (или голишавим!) црнцима и црнкињама, игра (боље рећи скаче!) у ритму там-тама, или се, са широким, задовољним осмехом, изваљен на гомили трске, вози на некој чудној двоколици коју вуку две рогате краве. Са стране и иза двоколице тиска се гомила црних мушкараца, жена и деце, цело село чије се ниске колибе од прућа и блата, покривене трском, назиру у позадини. Те слике, које су ми некада биле чудне и чак смешне, јер су ми личиле на неку јефтину Титову демагогију, наивно срачунату да се том народу представи као пријатељ, данас ми нису ни чудне ни смешне. Управо захваљујући њима, ја данас могу, и без опширних извештаја, описа и сведочења, лако да замислим шта се догађало. Помпезан дочек на аеродрому наставља се на улицама којима пролази колона аутомобила. Ту више нема никаквог протокола. Народ 108
је изашао на улице да поздрави великог државника који их је почаствовао својим доласком. Ти људи и жене који се тискају на тротоарима и по балконима, чак и деца која висе по дрвећу, који кличу и бацају цвеће на аутомобиле, обавештени су да је Тито вољен и уважен у својој земљи, али и у свету, да се дружи с највећим државницима, да се борио против оних који су хтели да поробе његов народ, да је победио и да је зато сада тако моћан и угледан. О свему томе њих је данима обавештавао њихов лидер и они сада, овим топлим дочеком, испуњавају његову жељу да том угледном госту буде пријатно у њиховој земљи. И сада њихов лидер, као и Тито, стоји у отвореном аутомобилу и маше, као и Тито, лево и десно, задовољан што га народ слуша, и води Тита да му покаже све најлепше што је њему његов народ дао на располагање – резиденције, палате, салоне са скупоценим сликама и намештајем, вртове с водоскоцима и потоцима, лепе служавке и слуге који их обилато служе укусним и скупим јелима и пићима. Тито се смеши срећно и задовољно, клима главом, свему одобрава, али наједном каже свом домаћину: Све је то лијепо, али ја бих хтио видјет како народ живи, хтио бих видјет неко село, неку такорекућ – аутентику! Црни лидер је изненађен и затечен. Какав сад народ, како да му показује народ? Али господине председниче – каже помало збуњено – народ је био на дочеку, много народа је било, народ је вас видео и поздравио! Тито се смеје, заваљен у плетеној столици од бамбуса, с хаванском цигаром међу прстима с којих светлуца велики дијамантски прстен, клима главом и одобрава. Тако је, они су мене видјели, а сад ја желим видјети њих! После тога црни лидер нема куд. Зове своје званичнике и наређује им да иду у највеће село и обавесте људе да им сутра долази у посету Тито. Нека се припреме, почисте и украсе куће, обуку најлепше што имају, једна група нека прикаже традиционални плес. Наређује, жустро гестикулише, а руке му трну од срамоте шта ће Тито сутра да види. Беда и сиротиња! Ручни радови, резбарије, маске и кипови од црног махагонија, традиционалне дрвене посуде с мотивима из лова, па оружје – лукови и стреле – ако му скрену пажњу, то сви воле, нека му поклоне све што му се свиди! И ево Тита сутрадан надомак села. Колона аутомобила се зауставила и крећу пешице. Тито граби напред испред домаћина, за њима преводиоци, званичници, свите. Народ се окупио на ледини насред села, занемео од чуда: први пут се догађа да један тако велики човек, из тог великог, великог света, долази у њихово село. Не знају шта да раде, не знају шта да кажу. Гледају у свог председника, али његово лице је сад тврђе од њихове дрвене маске, не 109
одаје ништа, ни он не зна како да се понаша и шта да каже. Боже, помози! Тај црни афрички народ, дубоко у души, боји се великих белих господара. У колективном сећању тог народа живе још увек сцене – та нема томе ни сто година! – како су их бели господари ловили као дивљач, трпали у бродове и одвозили у празнину и нестанак. Пуцали су у мајке које вриште и очеве који трче за синовима. Морали су да скривају бол, да гледају и ћуте. Преко тих ужасних слика, које никако да ишчезну, временом су се слагале неке друге, не тако страшне, али ни много утешне. Виђао је тај народ беле господаре много пута и после тога, и ова генерација која се сада ту окупила виђа их свакога дана и колективном сећању додаје своја лична искуства, али ни та искуства нису лепа и не помажу да страшне слике из прошлости избледе. Та нова, савремена бела господа имала је – како би рекао Иво Андрић – нарочиту, традицијом освештану и васпитањем утврђену гордост коју испољава према „људима који јој нису равни”. Та господа на један нарочит и нарочито презрив и осион начин пролази поред њих као да не постоје, или као да су мртве ствари и бесловесна створења. Хоће ли и овај господин Тито, уместо њих, гледати сада дрвене маске, носате и окате статуе, лукове и стреле, биркати шта му се свиђа и шта би понео да украси свој двор и да се хвали чиме су га даривали урођеници? Али не, овај бели човек гледа само у њих, прилази им с љубазним и помало сетним осмехом, стаје код најстаријег међу њима и пружа му руку. Ја сам Тито – каже и развлачи уста у широк, пријатељски осмех. Слуша шта му старац одговара, па слуша превод, клима главом, иде даље и здрави се са свима редом, помилује једно црно дете великих, уплашених очију, подигне га у наручје и мало му натрља носић да га насмеје, па га спусти и иде даље, запиткујући шта је то што имају на себи, како се зову ти делови одеће, је ли све то њихова лична израда, хвали је како је лепа и оригинална, обилази куће па и њих хвали како су лепе и примерене клими и амбијенту. Све је то лијепо – каже – али ту треба мало и припомоћи. Овдје треба изградити једну школу, па да дјеца уче, на свом језику и своју школу да уче, да постану образована и да остваре напредак, велики напредак овога народа. Југославија ће помоћи да се та школа изгради, чим прије! Шта се овде догађа? Шта овај човек говори? Никоме тог тренутка, па ни црном председнику, то није јасно. Хајде, мало заиграјте, наређује он у забуни, не знајући шта друго да каже. Зачују се бубњеви и мушкарци, пошто се поређају испред Тита, заиграју свој скакутави, колоритни ратнички плес. Тито се одушевљено смеје, поздравља ратнике аплаузом, па рашири руке и 110
улази међу њих, грли их и игра заједно с њима. Код нас је обичај – каже – кад игра коло да се сви хватају у њега! И једнако се смејући зове и домаћина да му се придружи. Црни председник сад не издржи, распукне се у њему нека стрепња и укоченост и он се насмеје и запљеска рукама раздрагано, а онда се насмеју и други и запљескају, цео црни народ се смеје и пљеска, људи, жене и деца, а ратници играју своју игру, као у трансу, загрљени с Титом. А кад се плес заврши још се смеју, па се смеју и ратници док им Тито пружа руку и честита што су добри играчи и добри ратници. Однекуд из даљине појави се двоколица пуна зелениша. Тито упери руку у њу и каже: Таких колеса било је и у мом крају кад сам бил дјечак, и обожавал сам возити се у њима! Ево, како сте ме овом игром уморили, и сад бих се радо провозал! Они скоче и приведу двоколицу, Тито се задовољно извали на зелениш и вози се тако све до аутомобила. Касније, кад агенције пренесу те фотографије широм света, као и вест да је Тито обећао помоћ неком афричком народу, опет никоме ништа није јасно. Ни мени дуго година ништа није било јасно. Али сада знам, сада поуздано знам. Гледајући тај усамљен народ на ободу упола искрчене џунгле, заостао у времену незнано колико, напаћен и запостављен, испуњен страхом и безнађем, жељан љубави и разумевања, пријатељства и подршке, у њему се пробудио онај мали Загорац Јошка, закључан сам у соби, с неодољивом жељом да се игра и радује с осталом децом, који увија ноге крпама и искаче кроз прозор, радујући се бескрајно својој домишљатости и победи. Тај мали Јожа, као какав Петар Пан који одбија да одрасте, који непрестано лети просторима његове душе, (Зwеи Сеелен wохнен, ацх, ин меинер Бруст – Две душе станују, ах, у мојим грудима – певао је Гете), испуњава га сада целог и чини срећним што може пријатељски да пружи руку овим људима и да им у нечему помогне. Ту, на ивици џунгле, једног бучног преподнева, под врелим афричким сунцем, догађа се чудо, а нико га не види нити зна за њега. Са тог места, и пре него што из Југославије заиста стигну бродови препуњени брашном, пасуљем, конзервама, одећом и обућом, и пре него што стигне новац за многе школе и опрему, крене прича о Титу која се разнесе по целој Африци и убрзо претвори у легенду о белом богу и црним људима. На целом свету, каже та легенда, нашао се само један велики бели државник да црним људима пружи руку искрене љубави и пријатељства.
111
112
ШКОЛА ЗА ВЛАДАРЕ
Помоћ том сиромашном народу слали су и владари других земаља, али уместо да заволи и њих, тај народ је још више волео Тита. У уобразиљи тога народа Тито је стално растао и претварао се у нешто велико, громадно, узвишено, племенито, готово божанско, што се међу људима ретко, или можда никад не налази. Ти људи о Југославији нису знали ништа, али су је ценили преко њеног владара, па су и њу замишљали као неку велику и моћну земљу у којој живи велик и срећан народ. Кад су први школарци из афричких земаља стигли у Београд да студирају, кад су добили велике стипендије и места у домовима у којима станују и југословенски студенти, кад су почели да се хране у истим мензама и да посећују иста предавања, кад су изазвали опште симпатије и стекли многе пријатеље, они су писали својима у Африци да је Југославија још већа и лепша земља, а људи у њој још бољи него што су они замишљали. Та мала, приватна, јавности недоступна и безначајна преписка, великом свету није значила ништа. Уосталом, црних студената из Африке било је на свим универзитетима по свету и сви су они писали својима да им је лепо. Али само је Титу стално расла харизма и углед. Моћни светски државници су збуњено, са завишћу, па и мржњом, читали похвале и панегирике Титу у штампи земаља сиромашног „трећег света“ који су они с толико напора желели да придобију за себе. Без Тита тамо не може да се уради више ништа, љутито су говорили. Тај свет се саветује само с Титом и ради само што му Тито каже! Од мржње користи нема, па су велики светски државници почели да анализирају Титове поступке не би ли открили тајну, да ангажују своје јавне и тајне службе, дипломате и шпијуне, да прате Тита и снимају његово понашање, али све узалуд. Нико ништа специјално није пронашао у његовом понашању. Онда су почели да зову Тита у госте, да му приређују дочеке, да обилазе с њим разне знаменитости, да воде дугачке, пријатељске разговоре, али опет ништа. Тито је био, као и обично, непосредан, без комплекса, шармантан, духовит, смејао се, дивио свему што су му показивали, хвалио домаћине, али његове челично плаве очи биле су као неке копрене, као неке завесе иза којих се и даље скрива тајна коју би они хтели да открију. После тога су му 113
узвраћали посете, долазили на Брионе, остајали дан-два, па потом целу недељу или две. Можда ће код своје куће, у свом амбијенту – сматрали су – показати нешто у свом карактеру и понашању што на другим местима не показује. Отварали су очи, напрезали пажњу, трзали се на звук његовог гласа, ловили сваку реч, чинило им се: ево сад ће, само што није, сваког часа се може десити, али није се догађало оно што су очекивали. Но, они су упорно остајали и даље и уживали у лепим плажама, шетњама по дивно уређеном острву Ванги којим су се слободно кретали пауни, срне, газеле, жирафе и друге егзотичне животиње, као у каквом рајском пределу. Тито је био добар домаћин, возао их је својим аутомобилом по острву или јахтом по мору, приређивао ручкове и вечере с богатом трпезом и добрим винима, причао им о својој борби, о својим победама, о тешкоћама кроз које је пролазила и кроз које још увек пролази његова земља, тражио разумевање, сарадњу и помоћ, и они су, немајући куд, обећавали. Боже, лукавог ли човека! Али кад су се осетили изиграним, учинило им се да баш тада почињу да схватају ту тајну Титове популарности. Народ, увек народ, Тито се стално залаже за свој народ. Тај народ он кињи, деспотски га држи под шапом Удбе, контролише сваки његов покрет и дах, дозирано му даје и узима слободу, али и брине о његовим потребама, труди се да му унапреди живот, да га усмери да стално гледа напред и види бољитак. Да ли је у томе тајна? Али нису били сигурни, па су долазили поново. И нису били сагласни у мишљењу у чему се састоји тајна. Они који су владали демократским методама сматрали су да је тајна управо у томе што Тито даје слободу свом народу, а они који су владали деспотски, да је тајна у томе што му одузима слободу. Тако се то настављало у једном дугом периоду и Бриони су тада личили на неку школу за владаре у којој је главни и једини професор био маршал Тито. А њему је та улога веома годила, он се сјајно забављао и шармирао их. Умео је данима да им прича своје доживљаје и то на начин који их је доводио у забуну, мрсио им мисли, поништавао већ донете закључке. Кад су мислили да га знају, увиђали су да га не знају. Говорио им је све најлепше о свом највећем супарнику у рату Дражи Михаиловићу. Те био је велики човек, племенит и од речи, те захваљујући њему остао је жив јер није дозволио зликовцу Калабићу да га смакне приликом сусрета на Равној гори, и слично. Као да тог човека није стрељао после рата као издајника. И о генералу Недићу, који је после тортуре у Озни извршио самоубиство скочивши с другог спрата, говорио је да је много учинио за српски народ под 114
окупацијом. Лепо је говорио о Лоли и Крцуну које је уклонио на различите начине, о Ђиласу кога је слао на робију, о Кочи Поповићу и Тепавцу, које је посмењивао. Слушајући те приче неки су се кришом мрштили, али многи су их упијали као драгоцену науку која се нигде, ни у једној школи на свету, не може чути ни научити. Одлазећи с Бриона они су директно или разним алузијама показивали да су задовољни, да су много тога корисног чули и научили, па је Титова популарност у свету расла и на тај начин. На Брионе су потом почели да долазе и мањи државници који су хтели да буду већи, богати људи који су хтели да буду још богатији, велики и популарни уметници који су хтели да буду још већи и популарнији, новинари који су интервјуисали велике и значајне личности, али су хтели још веће и још значајније.
115
МАГИЈА КАФАНСКОГ ИЗРУГИВАЊА
Усред те планетарне Титове популарности, тог, чинило се, неразумног и необјашњивог уважавања, у Београду, по кафанама и клубовима, београдска вечна боемија – коју највећим делом чине глумци, сликари, певачи, новинари, али и шарени свет пропалих студената, кафанских филозофа и песника, шерета и угурсуза – започиње истиха, а после све гласније и дрскије, да се подсмева Титовом лику и делу. На мети су били његов простаклук, његово хвалисање, његов крештав глас, искварен говор, гримасе, кривљење једне стране уста кад говори, германска склоност ка пози и театралности у јавним наступима, његово стално залагање за народни бољитак, што је често била испразна реторика. Београдска интелигенција, која је уживала велике привилегије захваљујући систему који је он креирао, наједном није могла да га свари. Пљуштали су вицеви, као на пример онај којем смо се, драги мој, и нас двојица (сећаш се?) слатко смејали. Улази Тито у конференцијску салу Савезне скупштине и види да мајстор поправља браву на вратима. Конференција се завршила, Тито излази и види да мајстор још увек поправља браву. Шармантно и весело, како само он уме, мало се као љутне и пита: Шта је, мајсторе, зар још није готово? Није, друже Тито, каже мајстор, мучим се, мало је компликовано. Ајде бежи, каже Тито, узме алат и очас оправи браву. Видиш ли како се то ради?, пита задовољно, а мајстор се снуждио и каже: Лако је Вама, друже Тито, Ви сте бравар, а ја сам правник! Цинкароши су, наравно, дојављивали Удби шта се ради и прича по кафанама, али власт није знала како то да спречи. Да затвара кафане, није могла, да спречи да се у њих улази, није могла, да забрани да се пије и баљезга свашта, ни то није могла. А Тито је беснео. Први пут се догађало нешто над чим није имао никакву контролу и никакву моћ. Иницијаторима и покретачима тог исмевања обезбедио је добро плаћена радна места на којима не раде ништа, станове, промоцију преко државних медија и углед, а они се с њим спрдају! Седе увече у Клубу књижевника, Мажестику, Градској кафани, Прешерновој клети, Шуматовцу, у Мадери, Три шешира, Два јелена и ко зна где све, једу пробрана јела, пију скупа вина и препричавају разне згоде и незгоде 116
са својих путовања и сусрета с најважнијим људима ове земље, подсмевају им се, имитирају њихово понашање, случајно изговорене реплике које – у њиховој мајсторској, козерској, шеретској интерпретацији, као осветљене рефлектором – откривају необавештеност, наивност, незнање, простачко удвориштво, похлепу за влашћу. Слушаоци, неупућени у такве пикантерије, који никада нису имали прилике ни да завире тамо где се такве ствари догађају, слушају отворених уста, уживају у вештом казивању као да читају најбољи трилер или гледају неки напет филм. То су праве сеансе које се понављају сваке вечери, често с потпуно истим актерима, међу којима смо понекад и нас двојица. Сећам се како су многи млади људи, међу којима је било и оних који су маштали да постану славни новинари и писци, кад остану сами, коментарисали оно што су чули и закључивали да су ти мајстори усменог приповедања бољи од сваког живог књижевника, да би њихове приче, кад би их само записали уместо што их усмено казују, одмах постале прави хитови који би однели све награде и сва признања и постали читани у целом свету. Жалили су што су ти усмени приповедачи тако немарни према себи и расипају свој редак таленат у овим задимљеним кафанама пред само неколицином слушалаца, уместо да пишу приче и постану славни књижевници. Неки од њих, убеђени да је то сува истина, записивали су тајно, испод стола, та занимљива казивања, да их сами пренесу у причу, кад већ неће њихови аутори. Одлазили су из кафане срећни што су у томе успели, пуни наде да су се најзад домогли штива велике приповедачке снаге и да ће га публика читати с оним истим уживањем с којим су га они слушали. Али кад су се сутрадан будили и читали те своје бележнице, нису у њима налазили ни трага од оне приповедачке чаролије која их је толико узбуђивала. Догодило се неко злурадо и пакосно чудо: сва та шармантна, духовита, мудра, козерска казивања, те веште двосмислице и назнаке, ти напети драмски обрти, та атмосфера лажног патриотизма и стварне беде удвориштва, која се кроз причу открива у демонстрирању и паради власти и моћи, све се то претворило у несувисла баљезгања, у припито кафанско трабуњање, злурадо и глупаво оговарање, пакост промашених људи, аутсајдера и маргиналаца. Ти млади људи су тада дуго стајали укочено, широко раширених очију, немоћни да се покрену, као да их је неко снжно погодио песницом у чело. Они нису знали да те подсмевачке кафанске приче не могу да преживе изван свог амбијента, да нису ни стваране да живе изван њега, и да је сва њихова снага управо у томе што их нигде нема нити их може бити изван 117
кафанске гостољубиве топлоте, дружења, музике и обреда служења, као што ни дијаманата не може бити на светлости дана, у речном песку, већ само у недоступним, тамним, дубинама земље. Ти речити усмени књижевници, ти вешти козери и мајстори алузија, излазећи из кафане претварали су се опет у угледне глумце и новинаре који у јавним наступима хвале Тита и његову политику, самоуправљање, мирољубиву коегзистенцију и несврстаност. А власт је просто кључала од беса. Као узвратни ударац појавили су се критички и презриво интонирани написи у новинама о београдском подземљу, београдској чаршији, београдским реакционарима и слично, што је само био доказ немоћи. Ако би била у питању нека књига, нека позоришна представа, нека изложба, или неки филм, на пример онај у којем је један дипломац филмске академије монтажом спојио Титове и Хитлерове јавне наступе па је испало да се уопште не разликују, то је одмах падало под удар закона о заштити лика и дела друга Тита, па су те творевине забрањиване, а аутори хапшени. Али шта радити с онима који шапућу вицеве за кафанским столовима, а потом се бесомучно смеју? Није да цинкароши нису знали ко прича и ко се смеје, далеко од тога. Често су и они сами седели за тим столовима, слушали и громко се смејали. Али они нису могли као Нушићев Алекса Жунић јавно да говоре да су срески шпијуни и деле визитке около, па према томе ни да сведоче на суду, а нико други то није хтео. Они који су причали порицали су, они који су се смејали говорили су да никад у животу ништа слично нису чули, а келнери су се чак и љутили кад их зову у Удбу што их без разлога малтретирају. Ми, друже иследниче, тамо радимо – говорили су – а не слушамо шта наши гости говоре! Наше је да служимо, а не да турамо нос де нам није место! Идите дођавола!, одговарали су иследници. Али десило се једном да инкриминисана прича излети из кафане, као жишка из димњака, и улети равно у канцеларију једне банке, међу многобројне сведоке. Нека млада службеница дошла с младићем на вечеру у Клуб књижевника, нашла се у друштву једног од тих славних козера и наслушала анегдота и вицева од којих се зацењивала и, као у неком заносу, пљескала по бутинама. Нарочито јој се допао виц о Титу и Јованки који је тај шмекер испричао тако да је хтела да се угуши од смеха. Приметила Јованка – причао тај забављач – да се Тито увече преврће по кревету, дува и уздише, шапуће нешто, никако да заспи, па га пита шта му је, зашто не спава, шта га то мучи? А Тито јој каже: Бринем за раднике, бога ти! Кажу да у једној великој фирми 118
има много радника који су незадовољни, примају врло мале плате. Требало би им некако помоћи, али не знам како! Па то је просто, каже Јованка, нареди директору нека види ко је незадовољан, па нека реши проблем. Зашто седи тамо и прима плату! Зар ти да се секираш због тога и ноћима да не спаваш? Имаш право, каже Тито, примири се и заспи. А ујутру пошаље директору допис. Кад овај види шта му Тито пише, изађе напоље и нареди да се сви радници построје испред управне зграде. Е, а сад да видимо – викне директор – ко је незадовољан својом платом нека изађе из строја и нека се построји овде насупрот! Сви који су незадовољни тада изађу и направе други строј наспрам оног првог. Директор подигне ауторитативно руку и каже: Ви који сте задовољни платом, вратите се на посао! А ви који сте незадовољни – марш у ... материну! Правац на капију и да вас моје очи више не виде! Због вас Тито не може да спава! Виц јој се толико допао да је једва чекала да ујутру дође у канцеларију и исприча га колегама. И заиста, свима се виц допао и сви су се слатко смејали, али канцеларијски цинкарош је још на паузи за доручак тркнуо у Удбу и пријавио случај. Најзад нешто конкретно! Сви су чули и морају да сведоче! Нема врдања! Девојку су одмах ујутру позвали у Удбу и започели саслушање, специјалним методама, с околишним, закукуљеним питањима – Ви радите у банци, откад радите, шта радите, јел причате с колегама, шта причате, о чему причате – пола сата је одговарала на несувисла питања и чудом се чудила шта је снашло, док није разабрала да се ради о вицу! Следила се од страха, али је одмах признала! Шта ту има да се крије, никакви сведоци нису потребни, она је испричала виц, много је симпатичан, чула га прексиноћ у кафани. Е, тад је започело право испитивање. Од кога је чула виц, ко је причао? Она нема појма, никог тамо не познаје, био је неки господин. Како изгледа тај господин? Па као господин, онако, фино обучен, културан, углађен. Јел висок или мали? Не знам, седео је. Јел црн или плав? Црн, очешљан на раздељак. Јеси ли сигурна да је црн? Па не знам, можда је био и смеђ. Смеђ? Откуд знам, у оној кафани неко слабо светло, можда је био и плав. Плав? Јел имао брадицу или бркове? Не, био је обријан. Обријан? Па можда је имао нешто мало, као неке брчиће, нисам га загледала... Испитивање се наставило цео дан, иследници се смењивали, љутили се, лупали шакама о сто, нервозно се шетали и пушили, одлазили на паузу, па се враћали и почињали све из почетка, а службеница банке се све више збуњивала и саплитала, заборављала шта је мало пре рекла, па је тако тај тајанствени причалац вицева био час висок, час мали, час дебео, 119
час мршав, час обријан, час са брадом, брковима и зулуфима, час тамнопут, час белопут, и ко зна још какав, у тај опис је могао цео Београд да стане. Како је дан одмицао, топила се та једина нада да се напипа и ухвати тај непријатељски елемент који прича вицеве о Титу. Девојка се начисто изгубила и почела да прича без везе, шта год је питају она потврђује. Губи се, рекли су љутито на крају, ако још једном чујемо да си причала вицеве, лоше ћеш да прођеш! Девојка је изашла из Удбе и заувек намрзла вицеве. Није хтела више да слуша ни вицеве о плавушама, поштарима, Муји, Лали и Соси, а камоли о руководиоцима. А власт је још једном морала да призна пораз. Њена тешка песница ударала је у празно. Непријатељ је био као фатаморгана, данас би рекли виртуелан, наухватљив као каква сабласт, као дух, видиш га али не можеш да га дохватиш, кад замахнеш он се измакне и нестане и само чујеш одасвуд његов презриви кикот, који ти звони у ушима док не полудиш. Како је, драги мој, Тито морао да мрзи ту београдску боемију! Никада није пропустио прилику да је помене као новог и опаког народног непријатеља, да је стави у исти ред с информбировцима, ђиласовцима, ранковићевцима, националистима, либералима и опортунистима.
120
ДОЖИВОТНА ЈУГОСЛАВИЈА
Сада ћеш, Велимире, стари друже, радосно и победнички да узвикнеш: Аха, најзад, најзад си признао да је Тито мрзео Србе! Мрзео је београдску боемију, значи – мрзео је Србе. Све време чинио је све што је могао да Србију ослаби и умањи, а Србе унизи! Чујем те, стари друже, како вичеш, како ликујеш, како распредаш приче које смо некада заједно причали, у које смо заједно веровали. Али ја данас мислим другачије, стари мој, много другачије! И то што сам рекао да је Тито мрзео, разложно говорећи, тешко бих могао да одбраним и сам пред собом. Мржња је увек знак немоћи, а Тито је био моћан човек, борац који је побеђивао све који су му стајали на путу, мале и велике, вране и але, Едип који је решавао све загонетке замршених прилика и пролазио жив поред Сфинги. Први пут му се десило да у својој рођеној земљи стекне једног непријатеља којег не може да победи – београдску разуздану, исмевањем опијену, кафаном као Кинеским зидом заштићену боемију. Тад је морао да осети немоћ, а мени би било мило да је осетио и мржњу, јер ја нисам ту неутралан, ја сам навијач, ја и данас навијам из све снаге за те духовите и опуштене интелигенте који се аче свим и свачим, иако Тита одавно нема, па је њихова оштрица окренута много мањим и безначајнијим људима. Ја тако желим да им подигнем цену, увећам значај. Тито их је мрзео јер им није могао ништа. Свима је могао шта је хтео, само њима ништа! То баш јако лепо звучи, али, драги мој, можда није ни тачно? Можда их је само презирао, а љутња коју је повремено исказивао можда се више односила на Удбу, неспособну да изађе на крај с гомилом кафанских бадаваџија? Заиста, треба се запитати како су се осећали сви ти београдски удбаши са великим платама и још већим привилегијама, кад су слушали како Тито београдску чаршију убраја у непријатеље социјализма, а они нису били у стању да учине ништа, кадгод јој се приближе она нестане, истопи се у кафанском диму као мађионичарска опсена? Тако ја сад мислим о томе. И не брзај. Полако. Рећи ћу ти и шта мислим о свим тим светским заверама против Срба, о тим плановима за уништење Србије које је Тито, наводно, тако вешто и лукаво спроводио. Драги мој Велимире, удари се снажно песницом у 121
главу и признај да само малоуман човек може целог живота да не уради ништа за себе и да верује да живи лоше зато што му је ту судбину скројио неко далек и моћан који га из неког чудног разлога мрзи! Шта је то, јесу ли то остаци праисторије у нама? Јесмо ли ми неко афричко племе које верује да га зло сналази зато што су зли суседи бацили црну магију на њега? Зар сам Тито својим животом не побија те глупе теорије о завери? Зар је један гладан и бедан загорски шегрт ишао код неког белог мага да га ослободи злих чини да би успео у животу, или се борио, борио против свега и свакога, газио преко мртвих и живих да би стигао докле је стигао, до председника Југославије и једног од најугледнијих државника света? Зар ниси никад нигде прочитао како су сви који су Тита познавали у младости, кад су чули да је постао председник, у чуду казали: Зар је наш Јошка дотле догурао!? Да, брате. Он догурао дотле, а докле смо ми догурали? Комунисти нису веровали у бога и нацију, они су веровали само у себе (људи посебног кова!) и своје вође, а зашто смо ми напустили веру у бога и нацију и почели да верујемо у комунисте – то је за нас право питање! Народи који су сачињавали Југославију нису волели Србе. Неке су Срби ослободили од Турака и припојили својој некадашњој царевини, други су се из политичких, калкулантских разлога припојили Србији после Првог светског рата. Из табора поражених прешли су у табор победника. Тако су се некадашњи романтичарски покрети за стварање јединствене земље јужних Словена погубили у војном и политичком хаосу, у надменом ликовању победника и притајеној мржњи поражених. Ратовало се, убијало и гинуло у име нације и вере, па су Срби као победници своју веру и нацију стављали на чело свих вера и нација. Али и поражени су се, изнутра, како су знали и умели, борили за своју веру и нацију и стварали новој држави нерешиве проблеме, сукобе и расколе који су је чинили неодрживом. Тако је Хитлер ту мржњом разједену земљу, за коју је мало ко хтео да гине, поробио и распарчао за само две недеље. Али није укинуо веру и нацију, само им је заменио улоге: поражене, потиснуте и потцењене сада су постале победничке и моћне, победничка српска постала је поражена, срозана и немоћна. И она се дигла на устанак, кренула у борбу да поврати своју слободу и моћ коју је изгубила. С паролом: За краља, бога и отаџбину!, кренула је у свој последњи, историјски, дефинитивни пораз. Јер сваки од тих народа имао је свог краља, свог бога и своју отаџбину. Та платформа била је неделотворна, водила је у верске и грађанске ратове до 122
уништења. (Један од српских познатијих предратних политичара, Драгољуб Јовановић, вођа Народне сељачке странке, у интервјуу објављеном у „Њујорк тајмсу“, септембра 1945. године каже и ово: Ми смо свесни нашег положаја – обична гарнитура на комунистичком столу. Ми нисмо средство за њихову камуфлажу нити смо параван. Јер, ово последње претпоставља да се нешто крије, сакрива, док је овде ситуација чиста: комунистички режим, комунистичка влада... Само, ми сматрамо да тако треба да буде, зато што једино комунисти имају и организацију и снагу и дисциплину да свих шест покрајина држе данас чврсто, то јест једино они могу да сачувају Југославију. Комунисти имају шест људи који могу да обргрле једно дебело стабло. Ја их немам. Нема их ни Грол, нема их ни Мачек. Тито је богом дан. Он је провиђење помоћу којег ће се сачувати Југославија. Он је, на пример, и Македонију придобио, што ниједан Србин не би могао да учини.) Причам ти ово, драги мој, само ради подсећања. Ваљда ти је сада јасно, после оволике приче о Титу и његовој борби, шта је он то знао што други нису, зашто је само он победио, а сви други изгубили. Он није укинуо веру и нацију, али их је учинио ништавним и безвредним. Потурио је Комунистичку партију као једину идеологију, јединог бога, једину веру и нацију. Људе који су преживели хаос старе, труле, пропале Југославије, који су доживљавали пакао грађанских сукоба, који су из њих једва извлачили живу главу, није било тешко убедити да ништа старо што је постојало на овим просторима није ваљало и да је само ово ново, које нуди једнакост и братство свим људима, вредно да се за њега бори и гине. Људи су улазили у тај тајанствени, зачарани свет комунизма са златним украсима своје вере и нације, а онда, кад су се мало боље погледали, видели су да су ти златни украси на њима само венчићи од сасушеног иванданског цвећа које се круни и распада, које ветар времена развејава у прах и ништавило. И није чудо што су многи умни Срби, велики део грађанске интелигенције тога доба, видели у тој идеји коначно остварење бољег живота за свој народ, о чему су одувек маштали. А кад се то, после много тешкоћа и перипетија, победа и пораза, успона и падова, почело коначно и да остварује, нико их више није могао разуверити да нису били у праву кад су проповедали да су мир и срећа на овим просторима могући само без вере, бога и нације. Први пут у својој историји, ослобођени тешког бремена наслеђа, предвођени Титом и Партијом, Срби су почели да живе срећно у заједништву с другима, да граде своју земљу, социјализам, самоуправљање. Свет је то приметио и са уважавањем 123
почео да гледа на то југословенско чудо, а Срби, најзаслужнији за њега, поносно су напињали своје груди и настојали до краја да унизе и униште реакционарне остатке прошлости, веру и нацију, пошто су се краља већ давно били ратосиљали. Ја не знам да ли ти сада, својом одавно већ ротестантском главом, можеш да замислиш једног православног свештеника, оца Николу, пароха цркве горе на Топчидеру, кога сам упознао крајем шездесеетих, док је силазио у Савамалу да свети водицу код оних ретких који су, као и моји родитељи, упорно, скромно, готово у тајности, славили славу, палили свећу, секли колач, крстили се и шапутали молитве. Долазио је сам (нико није хтео да буде клисар!), пешице и по највећем летњем врелцу, у много пута праној и већ помало избледелој мантији, са црном кожном ташном у којој је носио кадионицу, тамјан, струк босиљка, мали месингани крст с уграввираним распећем, и уролани епитрахиљ који је навлачио за време обреда у кући. Пошто би завршио службу, понекад би сео да попије кафу и да поприча, поготову ако сам и ја био присутан. Знао је да сам одрастао као Титов пионир, да сам комуниста, да се јавно не крстим и не идем у цркву, али се правио да не зна, или да му то не смета. О чему год бисмо започели причу, разговор би увек скренуо на тешкоће његовог посла које проистичу из тога што све мање људи слави, што све мање људи долази на богослужење, и да није сахрана, боже ми опрости – говорио је богобојажљиво и крстио се – моја би деца трпела гладна. Комунисти су нас отписали, али народ, ма колико се стидео цркве, још увек није у стању да сахрањује своје умрле без опела, не може да им не препоручи душу богу и да их сахрани ћутке као да су животиње! И испричао нам је један доживљај, а ти ако можеш замишљај сад како тај скромни отац Никола данима одлази да моли неког електричара да му поправи громобран на цркви, а овај увек обећа, али никако да нађе времена за то. Извињава се, налази нека оправдања и разлоге, непријатно му да погледа Николу у очи, али обећава, урадиће, чим буде могао. Види отац Никола да нешто није у реду па навалио да се изјасни, да каже тачно када ће то бити, удариће гром у цркву, разјуриће му и оно мало верника, мора да зна када ће мајстор да дође. А мајстор онда рашири руке и каже: Не могу, попе, да дођем, срамота ме! Видеће ме људи, препознаће ме неко! Шта онда да кажем, како да се оправдам? Да је неки посао унутра па и да урадим, али на крову – па видеће ме с једног километра! И тако се отац Никола врати кући, попне се на кров и уради сам, како зна и уме. Јесу ли тако радили попови и тамо, у Холандији? А моје колеге новинари, дописници из 124
иностранства, у то време готово сви су се изјашњавали као Југословени. Зашто – питам једном мог блиског друга Симу – па ипак смо ми Срби, шта смета да се тако изјашњавамо? Ко зна за Србе? – узврати ми Сима питањем. Нико! Само за Југославију. Ви сте Југословен, говоре, Ви говорите југословенски! Једном у Норвешкој имао сам проблем са споразумевањем, продавац не зна енглески, ја не знам норвешки. Кад је разабрао да сам из Југославије, обрадовао се. Довешћу Вам једног Југословена, каже. И довуче однекуд из магацина једног полуретардираног Словенца који говори неким наречјем које никада нисам чуо. Прича продавац Словенцу, овај нешто муцаво прича мени, али ја више разумем Норвежанина него Словенца! Тако је то у Европи, ни као Југословени не представљамо ништа, а камоли као Срби, завршава ми причу Сима. Ето, драги мој, толико су се Срби примили на братство и јединство да нису знали ни неком анонимном Норвежанину да објасне да Срби нису исто што и неки ретардирани Словенац који не зна чак ни сопствени језик. У сећању ми је један тежак, трагичан догађај из тог времена који још увек у мени изазива смутњу и непријатност. Био сам дежуран у штампарији, па одем мало раније да покупим отиске за коректуру. Радили смо још у врућем слогу, у олову, проводили смо сате у ручној слагачници с мајсторима, сви смо се међусобно познавали, били смо пријатељи. Још нисам ни сео, а један од мајстора ми доноси ручно отиснуту читуљу у плавој боји. Види, молим те – каже – да се није поткрала нека грешка. Трагедија. Ноћас у саобраћајки настрадала два дечака, рођена браћа од једанаест-дванаест година. Родитељи не знају за себе, замолио ме стриц да ово урадим! Ја погледам читуљу и изненадим се: уместо крста или петокраке – знак Поштанске штедионице! Шта је ово, мајстор-Војо, питам запањено, зар ће сахранити децу под знаком Поштанске штедионице? Ћути, не питај – каже Мајстор-Воја – тражио је стриц да ставим нешто неутрално, само као украс, родитељи комунисти, не смеју да ставе крст, али деца нису комунисти, не може се деци ставити црвена петокрака! А овај знак делује као нека арабеска, неће нико ни да примети шта значи! И ја одобрим ту читуљу као исправну, и деца се сахране под тим знаком Поштанске штедионице, који личи на арабеску. Данас кад о томе размишљам мени изгледа као да је мајстор-Воја, и не знајући шта чини, вољом провиђења, том читуљом јавно обзнанио наше половично, контролисано, комунистичко, од Партије и државе строго дозирано кретање ка потрошачком друштву, на чему су нам толико
125
завидели наши суседи који су још увек живели у загрљају стаљинистичког, источњачког деспотизма! Није, драги мој, Тито мрзео Србе. Можда их није волео (та кога је он волео!), али није их мрзео. А они су њега волели. Први пут у својој историји они су, у држави коју је он осмислио идејно и организационо, ослобођени свог вечно угроженог, рањаваног, искомплексираног и преосетљивог православља, које је, бранећи очајно свој опстанак, свакога проглашавало непријатељем, и улоге пијемонта, коју су сами себи наметнули, а која је тражила увек нове жртве, уживали у миру, сигурности и привилегијама које су им обезбедили њихови изгинули борци и пострадали народ, и доживљавали из године у годину бољитак и напредак. Није онда чудо што су на упорне и лукаве покушаје других нација да у оквиру Југославије обезбеде себи државност гледали с немаром, као на декор и колорит. И Тито је тако гледао на то и попуштао им, давао парламентима и владама република и покрајина овлашћења и законе које су тражили, јер нису владали парламенти и владе, владала је Партија којој је он стајао на челу, владао је он. И Чаушеску, кад су га водили на стрељање (сећаш се тога?), тражио је да га воде у парламент, да му парламент суди, онај исти парламент који је само неки месец раније двадесет пута прекидао његов идиотски, мусолинијевски говор, да би, стојећи, сваки пут аплудирао по пет минута! Парламенти су били скуп удворица и код Тита. И српски парламент, усвајајући Устав из 1974, аплаудирао је еуфорично Титу целих двадесет минута! Нису те удворице аплаудирале Титу зато што одобрава Устав који растура Југославију и Србију, него зато што тај Устав, све док је Тита и Партије, никоме неће значити ништа! У том истом Уставу, о коме ти још увек причаш да је ударио темеље растурању Југославије и Србије – сећаш се ваљда? – писало је и то да се Тито проглашава за доживотног председника! Томе су они аплаудирали! Доживотни председник – то је у њиховим главама звучало исто као и доживотна Југославија. Док је Тита и Партије, мора бити и Југославије! Ни Тито ни Срби нису веровали да ће Тито брзо умрети. Тито је оптимистички говорио да је његова баба јахала и у деведесет другој години и своју смрт замишљао у некој далекој будућности, а Срби су веровали да ће он наставити да живи и кад буде умро, кроз своју Партију и комунистичко братство и јединство. И после Тита – Тито!, узвикивали су и плакали. А тако је и било, драги мој, тако је и било! Готово десет година Партија је наставила да влада с мртвим Титом на челу, док су се брзометно смењивали председници 126
и председништва, владе и парламенти! И ко зна колико би се то наставило и шта би од свега тога испало, да се није десило нешто неочекивано, што нико није могао да предвиди: светски комунизам је пропао, Берлински зид је срушен, Немачка је постала најјача сила у Европи и настојала да придобије опет оне народе који су јој у ранијим временима били наклоњени. Та одувек смо знали да су Загрепчани дочекали Хитлера са цвећем, а ослободиоце партизане закључани у становима и подрумима! С песмом Danke Deutschland на уснама, они и Словенци прогласили су независност и запуцали у југословенске војнике по касарнама. Срби су онда формирали своје личке, банијске, дрнишке, динарске, дринске и ко зна још какве дивизије и са црвеном петокраком на капама ступили у рат против усташа, у рат за слободу, али овај пут не за слободу Југославије, јер Југославије више није било, већ у рат за слободу своје вере и нације. Хрвати су онда рекли: нападају нас четници и ступили у рат за слободу своје лијепе домовине! Тако су у смутан грађански рат за веру и нацију ушли безбожници који одавно нису знали ни за веру ни за нацију. По страни, разуме се, нису могли остати ни муслимани, па се све закувало као у неком дантеовском пакленом гротлу. На свим зараћеним странама нашло се довољно убица, пљачкаша и силоватеља, зликоваца сваке врсте ослобођених свих скрупула, сваког морала, садиста испуњених мржњом и презиром према свему људском и нормалном, који су невиђеним зверствима хтели да обезбеде себи ореол хероја и борца за веру и нацију! Знам да ти је тешко, драги мој, кад ти ово причам, јер си се начитао и наслушао тамо у Европи како су само Срби били монструми и зликовци, а да су сви остали невина јагњад и жртве. Наравно да то није била истина, али се такво уверење створило зато што су једино Срби ушли у тај рат са црвеном петокраком као знамењем комунистичког ропства и деспотизма, док су Хрвати убијали с пуним устима демокрације и борбе за људска права и слободу! Лукави Латини су нас и овај пут надмудрили, а оно Бугарче које својом снагом спасава сватове није сада ништа помогло, само је изазвало Запад да нас коначно дотуче бомбама. На свом суђењу Дража Михаиловић је резигнирано рекао: Мене су помели светски ветрови. Ти ветрови заједно с њим однели су и Југославију за коју је ратовао. Ти исти ветрови, који су сада дунули из супротног правца, однели су и Титову Југославију. Многи су ожалили пропаст старе Југославије и Дражу као њеног бранитеља. Али много више њих остало је да жали пропаст ове друге Југославије и да велича 127
Тита као њеног творца. Уместо да криве Тита што је створио државу у којој је основ реда чинила послушност из себичних интереса или из страха за голу егзистенцију, а не послушност заснована на природној мери ствари, на реду, закону и моралу, они то време мира и напретка величају стављајући га насупрот времену раскола, ратова, страдања, злочина и неморала, не налазећи никакву узрочно-последичну везу између њих. Што време више одмиче, величање Тита и његовог времена не само да се не смањује, већ се и увећава и поприма необичне обрте. Сада чак и она чувена београдска боемија, београдска чаршија, која је исмевала Тита и његове послушнике, етикетирана као непријатељ социјализма и самоуправљања, почиње да уздиже Тита и да доказује његову величину оним истим бесмислицама које је Удба лансирала својевремено, не знајући како другачије да се одбрани од отровног исмевања те исте београдске боемије! Штампају и књиге у којима измишљају или замишљају неку нову Титову биографију, праве разне теорије и износе многе недоказане и недоказиве чињенице. Те није Тито загорски шегрт Јосип Броз, него син неког пољског грофа, те није него син Винстона Черчила, те знао бравурозно да свира клавир, а волео нарочито Шопена (шта би пољски гроф волео него Шопена!), те енглеска краљица Елизабета после пријема рекла: Ако је овај човек бравар, ја нисам енглеска краљица, те био првак у гимнастици и првак у мачевању! Можда се сада чудиш, можда ми и не верујеш, али ја те уверавам да сам таквим разговорима понекад лично присуствовао и да сам много тога својим ушима чуо. Сећам се, на пример, једног догађаја из деведесетих година. После једног митинга, који су тада били чести у Београду, пошао сам на кафу у Мажестик с једним угледним професором, академиком, у то време великим опозиционаром, и његовим пријатељем, неким старијим господином. Распредали смо разговор, још еуфорични од ружења Слобе и клицања слободи, па смо некако дошли и до Тита. Старији господин, потомак неке буржоаске породице, иако се ограђивао од комунизма, некако је с поносом говорио о томе да је Тито пред рат 1941. једно време становао у њиховој кући. Тада сам се уверио – рекао је – да Тито заиста свира клавир, и то изврсно! Био сам дечкић од десетак година, али ми се то урезало у главу и никада нећу заборавити. Ми смо седели доле у салону, а Тито, о коме ми тада ништа нисмо знали, био је на спрату, у соби где је стајао клавир, с мојом старијом сестром. Сећам се да је тај клавир горе наједном загрмео и да смо ми изненађено заћутали и слушали то музицирање у тишини. Могу вам рећи да је то 128
било изврсно музицирање! Клавир је наједном заћутао и на степеништу горе појавио се тај човек који је свирао и о коме смо ми касније сазнали да се зове Тито! – завршио је причу господин. Ја сам зачуђено и доста нападно буљио у тог човека једно време пре но што сам упитао: А јел Ваша сестра знала да свира клавир? Наравно, казао је тај господин, годинама је узимала часове, али она није знала да свира тако добро! Јесте ли сигурни, питао сам с помало непристојним подсмехом, да управо због тог госта није добила инспирацију да свира лепше него иначе? Мој познаник професор, коме је очигледно било непријатно, брзо је ускочио у разговор. Не знам, рекао је, да ли је Тито тада свирао или није, али поуздано знам нешто друго: Тито је био апсолутни слухиста! У то нема никакве сумње, причао ми је то један мој пријатељ који је лично био присутан кад је Тито то демонстрирао на један необичан, али уверљив начин. Једном приликом неки познати оперски певач певао је на пријему код Тита. Оркестар који га је пратио хтео је да се мало нашали на његов рачун, па је арију, која је имала веома високе партије, започео пола тона више! Певач се напрезао, мучио, али је ипак успео да извуче тај полустепен. Кад је завршио арију и обрисао марамицом зној са чела, Тито му је пришао и с осмехом, да сви чују, казао: Добро си се извукао из овога! Сви су се тада насмејали, а нарочито они из оркестра који су ту ујдурму и направили – завршио је с причом професор. Да ли је могуће, професоре – питао сам већ изнервиран – да и Ви наседате на те удбашке приче? Зар Тито, с оним крештавим гласом – апсолутни слухиста! Па он самог себе не чује кад говори! Јели ико икад чуо тог човека да запева? Нагледали смо се тих његових дворских забава на којима игра с Јованком, да ли је икад отворио уста да макар и прошапуће неку мелодију? Зар Ви никад нисте чули да сви диктатори имају саветнике који их подучавају како да себи стварају харизму и подижу углед на све могуће начине? Зар мислите да неко од тих саветника није наредио оркестру да арију одсвира тако да се певач намучи, па рекао Титу како да после тога поступи и шта да каже, да би сви мислили то у шта сте и Ви поверовали – да је апсолутни слухиста? Професор је бледео и црвенео, док сам ја готово викао да ме и суседи чују, али није успео да ми одговори, јер сам устао и отишао без поздрава! Није ли то величање Тита, и после свега што се у тој његовој Југославији догађало и што се још увек догађа, драги мој Велимире, највећи доказ да људи више воле послушност, ма на који начин била остварена, ако обезбеђује сигурно и стабилно друштво и његов 129
напредак, од непослушности која изазива дестабилизацију, рушење и кретање уназад, да више воле хармонију остварену најгорим средствима од хаоса испуњеног најлепшим жељама?
130
СЛУГА И МАЧАК
Већ је октобар и ја сам опет у Београду. Херце-Нови је заиста леп и ја уживам у њему, али не волим да дочекам тамо оне јесење ледене буре које наилазе изненада, ноћу, уз заглушну буку, фијук, шкрипање, прасак и ломљаву, кад се откидају капци с прозора, ломе ферали, а море кида везе на чамцима и тако бесно удара у гатове као да хоће да их прогута. Овде је октобар леп, право михољско лето, дани су сунчани и топли и ја не пропуштам прилику да се прошетам Калемегданом и поседим на некој клупи с лепим погледом на зидине местимично прошаране пузавицама, или заклоњене крошњама, чије зеленило је већ увелико запаљено жарким јесењим бојама. Опуштен и смирен гледам ову тврђаву која је током векова била поприште толиких немира и зла, која и сама носи страшне ране и ожиљке, и питам се како сада, после свега тога, може да зрачи овим тешким, свеобухватним, лековитим миром? Као да сада, некако слегнута и приземљена, измирена с природом која буја свуда око ње, жели да надокнади године изгубљене у злу и крви, у халабуци ратова и убијања, па удвостручава мир и благост, као монахиња која је после бурног живота у младости обукла црну хаљину, повезала косу црном шамијом, сагла главу и у немој молитви креће се ситним, невидљивим корацима кроз свете манастирске одаје. Све ми то, онако узгред, у опуштености, пролази мислима, али ја заправо све време, истински, размишљам о оној прастарој народној причи о добром и смерном слуги и покушавам да разрешим њену загонетку. Још када сам је први пут прочитао, у раној младости, дотакло ме је чудно, ничим објашњиво понашање тог слуге и отада се те приче често сетим, али не налазим одговор на своју упитаност и она остаје нерешена загонетка. Сада, међутим, с овим нагомиланим искуством, мени се чини да назирем неки од могућих одговора. Тај слуга у причи погодио се с газдом да ради годину дана за једну пару. То је крајње понижавајући и нељудски уговор, то је неизмерно бедна плата за једногодишње служење, прави ропски рад, али није изнуђен никаквим насиљем и нељудским понашањем. Слуга својевољно пристаје на то, он с газдом склапа такав уговор, и то је оно што изазива чуђење. Кад је истекла година, газда, који ничим није 131
прекршио морална правила, који се само држи договора, зове слугу и нуди му зарађену пару. Али слуга одбија да је прими и каже: Нисам је још заслужио, радићу за ту пару још једну годину! И газда, наравно, пристаје. Кад истекне друга година, прича се понавља, слуга опет не пристаје да прими пару и каже да ће радити за њу још једну годину. Тек после треће године он каже да је заслужио ту плату и узима пару! То је први део приче, који збуњује, јер говори о послушности без награде, о послушности као потреби, као принципу живота. Како је то могуће? Има ли икакве истине у томе? То није доброта која се чини да би се добротом узвратило, то је послушност малога великом, сиромашног богатом, ропски рад без побуне! Томас Карлајл, причајући енглеској интелигенцији о том принципу послушности, вели и ово: Нема моралније радње међу људима него владања и покорности. Тешко ономе који тражи покорност, кад се она не дугује. Тешко ономе који одриче покорност, кад се она дугује... Има неког божанског права, или иначе ђаволског неправа, у срцу свега онога што један човек тражи од другога. Дакле, онај који тражи покорност мора да је заслужи, мора да буде праведан и моралан, иначе ће се десити побуна. Кад ово говори, Карлајл баца поглед на целокупну историју цивилизације, али и на искуство француске револуције која се недавно догодила, па и на разне побуне које се управо догађају, ту око њега, у самој Енглеској. Он, дакле, зна шта говори: божанско право повезано је с ђаволским неправом. На тој клацкалици тече и развија се целокупна људска цивилизација. Али ја ниједног тренутка не сумњам да је приповедач, који нам прича о том смерном слуги који хоће да служи бадава, мање мудар од Карлајла, да он такође, кад прича ту причу, не баца поглед на сва дешавања међу људима, од вајкада до његових дана. Ја мислим да он све то зна као што и ми знамо, али види нешто даље и дубље од нас и хоће то да нам каже. Шта је то што хоће да нам каже? Хајде да пратимо причу даље. Пошто је исплатио слугу, газда је опремио лађу, напунио је сваковрсном робом и кренуо у далеке земље да тргује. На поласку, слуга му пружи своју пару и замоли га да му за њу купи нешто, у тим далеким земљама. Газда се насмеје, али прими пару. Кад је обавио трговину, напунио брод новом, скупоценом робом и спремао се да крене назад – не нашавши ништа што би могао да купи слуги за једну пару – на пристаниште дођоше неки људи који су носили мачка. Где носите тог мачка?, пита, а они кажу: Да га бацимо у море, чини нам велику штету, лови пилиће, па не знамо како другачије да га се отарасимо. Дајте га мени, каже газда, даћу вам за њега једну пару! 132
Они пристану и дају му мачка, срећни што су га се отарасили и још нешто зарадили, а газда крене назад срећан што је најзад купио нешто слуги за једну пару. Успут пристане у неки градић на усамљеном острву и буде лепо дочекан и угошћен од домаћина, јер су ту лађе ретко пристајале. За време вечере газда примети да се свуда около врзмају мишеви, да их има тушта и тма и да се чак не плаше људи, па се зачуди и упита домаћина о чему се ради. Не питајте, каза му домаћин, то је наша велика невоља. Напатили су се толико да се од њих не може више живети. Кад би ме неко ослободио те напасти, дао бих му небројано благо! Мислим да ја имам решење за то, рече гост радосно, оде на брод и донесе мачка. Отишли они на спавање, а кад су се ујутру пробудили, имали су шта да виде: мачак потаманио све мишеве и набацао их на једну велику гомилу. Домаћин онда изнесе силно благо и поклони га госту, у замену за мачка. Кад се газда вратио кући, слуга га пита шта му је купио за његову пару, а овај изнесе пред њега небројано благо и каже: Ево, то сам ти купио за твоју пару! Немој сада, друже мој, да се смејеш, као што умеш, да презриво одмахујеш руком, да зановеташ како су то глупости и измишљотине, да износиш разне реалне и могуће претпоставке које би причи дале другачији крај. Чујем те како се дерњаш и опонираш: А да газда није свратио на то острво, донео би слуги мачка који краде пилиће? А да је био непоштен, дао би слуги, од свег тог блага, једну капу с прапорцима, да звечи кад иде улицама, да сви чују да иде будала! Не галами, друже мој, не галами и не узбуђуј се бадава! Ту је крај важан, ту је порука важна, а не прича. Да није мачак, било би нешто друго, неки папагај, нека веверица, нека лисица или курјак, али крај би увек био исти: слугина пара би се увек на крају претворила у небројано благо! Питање је само зашто. Зашто приповедач шаље нама такву поруку? Док гледам ову калемегданску тврђаву, с овим њеним дебелим зидовима, тешким капијама, мостовима, кулама и стражарницама, стазама и тајним пролазима, утонулу у јесење благо сунце, обамрлу тишином, улепшану жутом, наранџастом и црвеном бојом лишћа, мени се лагано намеће одговор. Колико је вредних послушника било потребно да се све то изгради? Јесу ли они радили за плату или под присилом? Јесу ли кулучили као кад су зидали дворе проклете Јерине, или су ишли радосно да зараде новац? А ко је и како зидао египатске пирамиде, грчке и римске храмове, арене и амфитеатре, мостове и вијадукте, цркве и палате, дворце и тврђаве по свету? Ко је зидао Кинески зид? Јесу ли то били робови бичем нагоњени, поданици који раде из вере и љубави према господару, или 133
слободни радници који раде за новац и престиж? Ми то данас не знамо, нити се о томе питамо, нити се трудимо да сазнамо! Али поносимо се њиховим делом и уживамо у њему. Они су радили и нису за то добили ништа, или су добили само једну пару, али то ништа, или та пара, током неког времена (док лађа не оде у далеке земље и не врати се!) претворили су се у небројано благо које ми данас користимо. То нам управо казује тај творац бајке: послушност која ради и ствара важнија је од непослушности која разара. Гледано, како би то хегеловци рекли, дијалектички, у следу времена и узрочнопоследичној повезаности свега, свака послушност и удвориштво које пристаје на ред и рад доноси небројано благо. Наши преци су радили, а ми смо добили благо. Тај слуга који је три године радио за једну пару добио је своје благо зато што је наставио да живи још хиљадама година, што живи и данас и што ће живети још хиљаде година. Та бајка нам говори да на живот не смемо гледати из оквира живота једног човека, јер онда нема никаквог смисла. Божански принципи који управљају животом људи смислени су само ако на живот гледамо као на нешто што вечно траје. А ако смо у стању да на живот гледамо тако, онда морамо имати свест о томе да ће и добре и лоше последице стићи наше потомке, да бог, веома често, наш труд плаћа с великим закашњењем. То је све што сам имао да ти кажем у своју одбрану, драги мој Велимире. Ако сам успео да те уверим колико је живот већи од нас, колико смо ми мало криви и кад смо у сопственим очима најкривљи, ако сам тиме успео да се бар мало пред тобом оправдам, не иди следећег викенда у Хаг, на ону ниску обалу препуну љуштура шкољки које велики, прљави таласи Северног мора непрестано муљају с песком, и не уображавај да се одмараш док гледаш у недогледно сивило пучине, јер ће те неочекивано, у само срце, погодити снажна стрела носталгије. Видим те како нервозно гацаш по том песку све док ти се ципеле не испуне њиме, па седаш на неку узвишицу коју је оркански талас пролетос оставио за собом, изуваш и истресаш ципеле, бришеш руком чарапе и псујеш да забашуриш бол који те стеже под грлом. Не чини то. Дођи у Београд да уживаш у овом михољском лету. Преко дана ћемо обилазити нека места која још чувају нама драге успомене, а увече седети по кафанама и исмевати власт. Они који су то чинили док смо ми били млади давно су заћутали. Сада је на нас ред.
134
135
О ПИСЦУ
Борислав Радосављевић је рођен 19. новембра 1937. године у Србији, у селу Јовцу, на средокраћи између Ћуприје и Јагодине. Основну школу завршио је у родном селу, гимназију у Ћуприји. Фебруара 1962. дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, на Групи за светску књижевност. Радио је као новинар у листу „Каблови“ (Индустрија каблова Светозарево), потом и као главни и одговорни уредник тога листа, од 1963. до краја 1969. Потом прелази у лист „Нови пут“ који је у то време покривао шест поморавских општина: Јагодину (тада: Светозарево), Ћуприју, Параћин, Свилајнац, Деспотовац и Рековац. Ту је радио све до пензионисања 2001. године обављајући разне дужности. Био је уредник рубрике, заменик главног уредника листа, главни и одговорни уредник листа, шеф пропаганде, директор Радио-новинске установе. Био је дописник „Младости“, „Политике експрес“ и „Политике“, извештавао за Радио и Телевизију Београд. После пензионисања радио је три године као телевизијски коментатор. По истеку мандата главног и одговорног уредника листа „Нови пут“, од 1992. године, активно је учествовао у политичким збивањима. Био је председник ДЕПОС-а у Јагодини, потом председник Општинског одбора СПО у Јагодини, одборник у општини и председник одборничког клуба владајуће коалиције 1998. године, када је коалиција демократских снага, после тромесечног протеста и борбе за промене у Србији, освојила власт у овој општини. Упоредо с писањем за новине и друге медије бавио се и књижевним радом. Као гимназијалац писао је песме и приче. Први пут је објавио песму (“Љубав на периферији”) у листу „Омладина“ још као гимназијалац, у пролеће 1956. године. Касније пише искључиво прозу и објављује приче у разним листовима и часописима. Прву самосталну књигу, роман „Време кад смо женили Павла“, објавио је 1971. године. Објављен је у пет хиљада примерака и продаван у целој ондашњој Југославији. Донео му је, како су касније писале новине, „књижевну славу и сасвим некњижевну главобољу”. Писац је доспео на црну листу ондашњег режима, приморан је да напусти новинарство и да ради као шеф маркетинга. 136
Забрањено му је да објављује књиге. Касније су стеге попустиле, па је уз разна довијања објављивао своје књиге, али је тешко доспевао до великих издавача. Следећу књигу, роман „Доња мала“, успео је да објави тек 1981. године, иако је роман био довршен још у лето 1974. и у рукопису, на анонимним конкурсима, добио чак две прве награде. После тога објавио је следеће књиге: „Раногрешници“, роман, 1989. (награде „Душан Срезојевић“ и „Светозар Марковић”), „Српски белег“, приче, 1991, „Анђелко и другови“, роман, 1993. (у конкуренцији за НИН-ову награду, у том недељнику објављен опширан приказ), „Злочин власти“, чланци и полемике, 1997, „Ериксонови далеко“, роман, 1997. (награда „Кристална призма“ за најбољи роман године), „Трагање за вођом“, оглед из историје разума, 2002. (награда „Живојин Павловић“, опширан приказ у „Политици”), „Славолук“, роман, 2005. и „Моћ да се каже“, дневник писца 1969–2000, 2008. (награда регионалне књижевне асоцијације „Јухорско око“ за најбољу књигу године). Бавио се и превођењем с руског. Његов превод Пушкинове поеме „Кавкаски заробљеник“ (први после превода Јована Дучића) објавио је интегрално часопис „Зора“ који излази у Требињу. Необјављени су му рукопис књижевних критика и беседа под називом „Из књижевне провинције“, рукопис позоришних критика под називом „Приче о веселишту“, „Политички коментари 2001– 2003“, рукопис нових прича, драма о животу краљице Наталије и једна комедија инспирисана ретроградним приликама у данашњој Србији.
137
Садржај „ЕПОПЕЈСКИ ОБРАЗАЦ“ И ОСТРВО МАМУЛА НАГЛО ОЋОПАВЕЛИ УЈАК ДЕДИНА ОДБРАНА ПЛАКАЊЕМ КРЦУН И ЈАГЊЕ РУЖНА ПАРТИЗАНКА ПОГЛЕД У КОСМИЧКУ МАГЛИНУ РЕВОЛУЦИЈЕ ВИЗИЈА КОСТЕ НАЂА ДЕЦА ТОРИЈА ЈАНКОВИЋА ТИТОВА ВИЗИОНАРСКА ГИМНАСТИКА НАМЕСНИЦИ МРТВОГ КРАЉА ЛОПТА У РУКАМА ПРОЛЕТЕРА СПАСАВАЊЕ РЕВОЛУЦИЈЕ ТИТОВА АРБИТРАЖА ТИТОВО ОДМАХИВАЊЕ РУКОМ ГЛАМОЧ ПОЉЕ ПЛАВЕ ОЧИ И ЦРВЕНИ ПЕЧАТ ТИТО И МИЛЕНКО ОЗНАШ ЈЕ У ПРАВУ КОЧА С ПОДВРНУТИМ НОГАВИЦАМА БЕЛИ БОГ И ЦРНИ ЉУДИ ШКОЛА ЗА ВЛАДАРЕ МАГИЈА КАФАНСКОГ ИЗРУГИВАЊА ДОЖИВОТНА ЈУГОСЛАВИЈА СЛУГА И МАЧАК О ПИСЦУ
138
3 6 12 17 22 27 30 35 45 50 54 64 68 74 77 86 92 94 97 106 113 116 121 131 136