Александар Сергејевич Пушкин
КАВКАСКИ ЗАРОБЉЕНИК
Превео с руског Борислав Радосављевић
Е-издање Београд, 2016.
2
Наслов оригинала А. С. Пушкин: Кавказский пленник
3
ПРЕДГОВОР ПРЕВОДИОЦА
Пушкина, као и већину других руских класика, читао сам у оригиналу почетком шездесетих година прошлог века, у еуфорији припремања дипломског испита на светској књижевности. Отада сам се веома ретко и спорадично враћао овом великану. Никада није било довољно времена за то. Недавно ми је, међутим, дошла до руку књига његових поема, на српском. Међу преводиоцима појављује се и име великог српског песника Јована Дучића. Управо он је превео једну од најлепших Пушкинових поема – Кавкаског заробљеника. Са радошћу сам почео да читам превод, али сам одмах схватио да то и није превод у класичном смислу речи, већ препев. Дучић је зането певао своју песму на исту тему као и Пушкин. Од Пушкина је ту остало веома мало. Исувише слободе, непрецизности, па и нетачности. Исувише немара за Пушкинову реченицу, прецизну реч срезану као од камена, риму, слику, драмски набој. Где Пушкин исписује један стих – Дучић пет. Где је Пушкинова прича спора, пуна унутрашњег набоја, тајанства и драматике, Дучићева је лепршава, разиграна и распевана. Зачудило ме је да се овај препев гура у преводе и опстаје већ толике године (од 1933). Вероватно због великог имена нашег песника. Али они који руски не читају у оригиналу, на основу овог превода неће о Пушкину дознати ништа, или, што је још горе, стећи ће о њему сасвим погрешну слику. То ме је подстакло да се прихватим нимало лаког посла да преведем, а потом и објавим ову Пушкинову поему. Трудио сам се, колико год је то могуће у преводу, да сачувам стилске и језичке вредности поеме, као и њен укупан тон, драматику приче, прецизност и упечатљивост описа Кавказа (у чему се Пушкин посебно трудио, дивећи се томе и код других руских песника и наводећи њихове стихове у Напоменама на крају Поеме). Изнад свега, трудио сам се да не направим ниједну материјалну грешку и да Пушкинову мисао дословно преточим у српски језик. Јер Пушкинова мисао – то је мисао генија, то је моћ да се са мало речи створи јак драмски набој, необична атмосфера, снажни опис природе или догађаја.
4
За свог кратког и драмом обележеног живота Пушкин је створио дела која су га сврстала у највеће не само словенске, већ и светске песнике, уз раме Вергилију, Дантеу, Петрарки, Милтону, Бодлеру… Поема Кавкаски заробљеник је најинтригантнија Пушкинова поема јер говори о руским освајањима на Кавказу и непријатељству између Руса и Чечена. То је литераризована – и баш зато дубоко истинита – историја руско-чеченских односа. Пушкин не би био песник, и то генијални песник, кад би у опису тих непријатељстава било мржње. Напротив, у центар тих страшних злочина које зараћене стране чине једна другој он ставља – љубав. Једна млада Чеченка заљубљује се у младог руског заробљеника кога Чечени држе пребијеног и везаног иза ограде од коља. Као танушни зрак сунца кроз тешке наслаге облака, као кап бистре планинске воде кроз огромни масив стена, пробија се љубав кроз вековно непријатељство два народа, кроз тешке предрасуде о потреби узајамног покоља и затирања. Овај мотив био је толико инспиративан да је утицао и на друге руске писце, па и на великог Лава Толстоја који је написао причу под истим називом, у којој је варирао исту тему. Тамо се не ради о љубави младића и девојке, већ о очинској љубави одраслог човека и детета. Чеченски заробљеник код Толстоја је зрео човек великог искуства и вештих руку који својом мудрошћу и вештинама придобија симпатије чеченске девојчице Дине која му на крају, уз сав ризик који тај чин носи, помаже да се ослободи ропства. Прича о могућности љубави и разумевања међу људима усред мржње и неразумевања, стара је и вечна прича. Али величанствено испричана скаска о таквој љубави између једног Руса и једне Чеченке добија посебно на актуелности данас, у светлу нових односа Руса и Чечена, нових ратова и страшних терористичких аката. Ова прича готово на исти начин и у истој мери значајна је и за Србе данас, који такође имају своју вековну нерешену, и чини се нерешиву, историју непријатељстава са Албанцима у својој јужној покрајини чији статус, ма како га светске силе решиле, неће прекинути ту вековну, густо испреплетену нит међунационалних односа, пуну обрта и парадокса.
5
А. С. Пушкин
КАВКАСКИ ЗАРОБЉЕНИК
Повест
Посвета Н. Н. Рајевском Прими са осмехом, пријатељу мој, Дар музе слободне: Теби сам посветио лире пој И напор душе прогнане. Када сам ја страдао, невин, окаљан, И гледао са свих страна навалу покоре, Када је нож издаје хладан, Када су тешке љубавне море Мене растрзале и убијале, Једино крај тебе спокојство би ме такнуло; Волели смо један другога – срцу би ми лакнуло: Свирепе буре у мени би стале, У мирној луци боговима сам одавао хвале. У данима тужних растајања Звуци мојих сања Подсећали су ме на Кавказ, Где намрштени Бешту,1 пустињак узвишени, Аулова2 и поља владар петоглави, Био је за мене нови Парнас! Како да заборавим његове врхове камене, Грмећа врела, равнице сасушене, Пустиње ужарене, крајеве где смо полетни и орни Делили утиске пуних плућа; Где у шумама трагају пљачкаши ратоборни, И дивљи гениј надахнућа 6
У глувој тишини вене? Ти ћеш ту наћи успомене, Можда и данас пуне сласти, Противречне страсти, Знана маштања, муке искушане И душе моје гласе тајне. Ми смо у животу различито ишли: у загрљај покоја Једва, једва расцветао, следећи оца-хероја У поља крвава, под кишу непријатељских стрела, Душа изабрана, ти си гордо полетела. С љубављу тебе слави отаџбина, Жртво драга, опште наде цвете. Ја рано упознах јад прогона и даљина; Постадох жртва клевете и кукавне освете; Но снажили су ми срце слобода и стрпљење, До доласка лепших дана; А срећа мојих јарана Била ми је слатко утешење.
7
ДЕО ПРВИ
У селу, на својим праговима, Беспослени Черкези седе. Синови Кавказа беседе О тешким, погибељним временима, О лепоти својих атова, О сластима дивљих уживања; Сећају се давних часова Помамних јуришања, Лажи лукавих кнезова,3 Удара шашки4 њихових жестоких, И прецизности неизбежних стрела, И пепела разорених села, И миловања робиња црнооких. Теку беседе у шапату; Месец плива са ноћном маглом; А изненада пред њима на ату Черкез. Он је на конопцу нагло Вукао младог заробљеника. „Ево Руса!“ – разбојник повика. На крик његов село постаде Разјарена маса; Но заробљеник хладан и без гласа, Са умотаном главом боника, Као труп, непокретан остаде. Лица непријатеља он није видео, Претње и крике није слушао; Самртни сан над њим је лебдео И хладној га земљи вукао. И дуго је млади заробљеник У тешкој несвести лежао. Над његовом главом сав зреник Веселим сјајем је пламтео; 8
И пробудио се у њему дух живота, Нечујан уздах из уста стиже, Као да га оживе сунчева топлота Несрећник се тихо придиже. Слабашни поглед привлачила је даљина... И видео је: недоступних планина Над њим се уздизала громада, Гнездо разбојничких племена, Черкеској слободи ограда. Сетио се младић страшнога трена Ужасне море као страшни снови, И чуо: зазвечали изненада На ногама ланци његови... Све, све му је казао тај страшни звук тада; Замрачила се пред њим природа. Нестала света слобода! Он је роб. Иза сакљи5 самује Он у огради од бодљикавог коља, Надзора нема, Черкези отишли у поља, У пустом селу тишина царује. Пред њим самотне равнине Као зелени чаршав леже; Тамо низ брежуљака се протеже Једнаке висине; Усамљен пут међу њима Суморну даљину нуди: И тешким оптерећује мислима Младога роба груди... У Русију далеки пут води, У земљу где је ватрену младост Он срећно започео без јада; Где је прву упознао радост, Где је многе људе волео, Где је почело грозно страдање, Где је бурним животом расуо Радост, жеље и надање И на најлепше дане сећање 9
У опустелом срцу закључао. Свет му је постао знан, Упознао је издаје цену. У срцима пријатеља нашавши промену, У љубавном заносу безумни сан, Дојадивши му да буде жртва злица Којима влада само сујета, И злобних двосмислица, И простачких клевета, Бегунац од света, привржен природи, Напустио је родни предео И у крај далеки полетео С радосним сном о слободи. Слободо! он само тебе Тражио је још у пустињском миру. Страстима уништивши себе, Изгубљен за машту и лиру, С узбуђењем је песме слушао, Инспирисане тобом, И с вером и страсном молбом Твој горди идол грлио. Завршило се... нестала су надања, Нема у тишини ничега. И ви, последња маштања, И ви сте се сакрила од њега. Он је роб. Клонувши главом на камен Он чека да сумрак данка Угаси тужног живота пламен И зачне сен нестанка. Већ тоне сунце за горама; У даљини разазнаје се жамор гласни; С поља народ се враћа у сат касни, Светлуца улаштеним косама. Дошли су. Запалили ватре у огњишту, И разнородни звуци постепено Утихли; све је у ноћном тмишту Спокојним уживањем обавијено. 10
У даљини планински се извор беласа Падајући низ хрид камени; У копрене облака одевени Спавају врхови Кавказа... Али ко, под светлом луне, Усред дубоке тишине Иде, полако се прикрада? Прену се Рус. Пред њим, С поздравом нежним и немим, Стоји Черкескиња млада. Ћутке је гледао како стоји дева И мислио: то он само снева, Уморних чула то је шарада. Месечином једва осветљена, Уз осмех нежни, сажаљиви Клекнувши, она Његовим устима кумис6 хладовити Принесе нечујном руком. Али он не види суд лековити; Он лови пуном јада душом Пријатних речи звук бајковити И како га млада девојка двори. Не разуме он речи стране; Али поглед умилни, образ који гори, Али глас нежни говори: Живи! И заробљенику сване. Остатке снаге је сакупио, Милој заповеди покоран Пристаде – пехар благотворан Тешку жеђ му је утолио. Потом се на камен поново наслонио Отежалом главом, Али само за Черкескињом младом Његов угасли поглед је стремио. И дуго, дуго пред њим Она је, замишљено, седела; Као да је саосећањем немим Да утеши заробљеника хтела; Уста је сваки час невољно 11
Са започетом речи отварала; Уздисала је болно И очи сузама пунила. Дан за даном пролазио је као сан. Окован, за стадима, у планини Проводио је заробљеник сваки дан. У влажној пећинској свежини Од летње жеге се склањао; Када рог месеца сребрних нити Над мрачном се гором клањао, Черкескиња, стазом присојном, Доносила је заробљенику вина чашу, Кумис, и мед у саћу опојном, И снежнобелу просену кашу; С њим тајне ручкове дели; Нежним га погледом милује изнова; С нејасним речима се сплели Говор очију и знакова; Пева му и песме аулова И песме грузијске славе,7 И сећања која плаве Преноси језик стран. Девојачка душа првином снива сан О љубави и части; Али Рус свој живот млађан Давно је потрошио на сладострасти. Срце његово није знало шта је срећа Младалачке љубави вреле – Може бити, љубави увеле Бојао се он и да се сећа. Није наједном увенула наша младост, Није нас изненада вихор однео љут, И неочекивану радост Пригрлићемо ми још који пут: Али ви, живе успомене, Прве љубави наше, Сласти небеске пламене, Не враћајте се више.
12
Чинило се, заробљеник беспомоћни На тужни се живот привикава. Јад невоље, занос моћни У душу дубоко затрпава. Вукући се стенама пуним досаде, У часу раних, јутарњих свежина, Бацао је он радознале погледе На недогледне громаде Седих, румених, модрих планина. Слике величанствене! Снегова вечних престоли, Видео је њихове врхове снене Као облака непомичних ланац голи, А међу њима двоглави колос, У венцу који је блистао ледом, Огромни, величанствени Елбрус Белео се на небу бледом.8 Када би, стапајући се са тутњавом потмулом, Претечом буре, гром загрмео, Често је заробљеник над аулом Непокретан у гори седео! Крај ногу његових облачне црнине, А у степи дижу се ковитлаци прашине; Већ међу стенама склониште Уплашени јелен иште; Орлови с литица полетали И у небесима се дозивали; Топот крда, блејање стада Јека буре већ заглушује... И наједном у долини ево кише и града, Из тмастих облака кроз муње бљује; Таласима певале стрмине, Покретале се прастаре стене, Текли потоци пуни пене – А заробљеник, с врха планине, Сам, под облацима који брује, Чекајући сунце да се врати, Распомамљене небеске хује И немоћни бес олује С некаквом радошћу прати. 13
Но изазвао је интересовање Народ овај туђи код Европљанина. Заробљеник је посматрао планине сина, Његову веру, нарав, васпитање, Заволео је једноставност тога света, Гостољубиве ратнике одважне, Брзину њихових покрета, И лакоћу ногу, и дланове снажне; Посматрао је он дуге сате Како широком степом или по гори Млађани Черкези време крате, Са крзненом капом, у црној одори, Затежући лук, опирући пете Вешто о стремена, На разиграном ату лете Учећи се рату од малена. Он се дивио одећи ратној, Лепој и једноставној. Черкез је оружјем окићен цели; Он се њиме дичи, њему весели; На њему је оклоп, тоболац и пиштољ красе кук, Кинжал,9 ласо, кубански лук И сабља која га увек прати, И кад се одмара и кад се рада лати. Ништа га не мучи, Ништа му не смета; да ли хода или јаше – Увек му све паше; Непобедив је у свакој тучи. Лакомислених козака невоља цела, Његово богатство – коњ живи, Питомац горских ергела, Друг верни, трпељиви. У пећини или травнатој равници Подмукли разбојник са њим гаца И одједном, као стреле хици, Видевши путника, он се баца; За само тренутак један штури Битку решава удар његов јак, И странца у горској клисури 14
Већ вуче омче летећи крак. Јури коњ, каква брзина, Испуњава га ватрена снага; Све је њему пут: блато, врзина, грмље, стене и кланци пуни шипрага; Крвави траг за њим се вуче, У пустоши топот одлеже; Бели потоци пред њим буче – У дубину пенушаву беже; И путник, хитнут ка дну, Гута воду мутну, Изнемогао за смрт проси И већ му пред очима она засела... Али снажни коњ њега као стрела На обалу запењену износи. Или ухвативши гране кладурине, Коју је олуја у реку сурвала, Кад на брежуљцима на којима је магла пала Лежи тамна ноћ без месечине, Черкез на пању старом, Своју опрему за бој О гране веша редом, Штит, огртач, панцир и шлем свој, Тоболац и лук – и у немир таласа За њом и сам се баца, Неуморан и безгласан. Глува ноћ. Брзаци хуче; Моћна струја њега вуче У даљину ка обалама састављеним, Где на хумкама узвишеним, Ослањајући се на копље, Козак Осматра у реци тамни брзак – А крај њега, у магли без трага, Плови оружје врага... Куда сад блуде мисли Козака? Сећа ли се битки давних, На самртном пољу свога бивака, Молитве небесима пукова славних И отаџбине?... Лажљивог ли сна! 15
Опрости се од вољених места, Дома отаца, и тихог Дона, Битки и лепих невеста! Уз обалу непријатељ се прикрада, Стрелу из тоболца узима, Узлетела је – и Козак пада Окрвављена га хумка прима. Али понекад са породицом у миру Черкез у очевом станишту Седи док се кише и ветрови препиру, Док тињају угарци у згаришту; А скочивши са вернога коња, У гори самотној одоцнели, К њему долази путник уморни И бојажљиво седа крај огња. Тада домаћин љубазно, С поздравом, срдачно устаје И госту чашу радосно Миомирисног чихира10 даје. Под влажном доламом, у изби задимљеној, Путник у мирном сну почива, Све до јутра он ужива У кући овој гостољубивој.11 Бивало је, за Бајрам свети12 окупе се у гомилу делије; Игра игру смењује. Час, разграбивши тоболац тек донети, Они крилатим стрелама Пробадају орлове у облацима; Час с врхова, на брежуљцима, Ускомешаним редовима, На дати знак, изненада ожеже, Као срне земљу спопадају, Прашином равницу испуњавају И сложним топотом беже. Али не прија једнолични мир 16
За битке рођеним срцима, И често доколице хир Помути се жестоким играма. Неретко сабље страшно блескају У безумном несташлуку страве, И у прашину лете робова главе Док радосно младићи играју. Али Рус је равнодушно гледао Њихове крваве забаве. Волео је и он некад игре славе И жеђу умирања горео. Роб беспоштедне части, Свој крај је гледао тренутно, На двобојима је у пропасти Дочекивао олово хладно, смртно, И може бити, у тужним мислима, Он је време то призивао, Када је, окружен пријатељима, С њима бучно пировао... Да ли је жалио он те минуле дане, Дане наде изигране, Или је сагледавајући, радознао, Забаве начин сурови И дивљих људи нарави У том верном огледалу читао – Док се у ћутању дубоком Узбуђење његовог срца крије, А на челу његовом високом Примећивало се ништа није; Храбрости његовој безбрижној Страшни Черкези су се дивили, Занети његовим млађаним добом И шапућући међу собом Својим се пленом поносили.
17
ДЕО ДРУГИ
И ти си упознала, дево планине, Буре срца, живота сладост; Твоје очи ватрене, невине Показивале су љубав и радост. Када те је пријатељ у тами ноћној љубио љубављу немом, Горећи у жудњи и жељи моћној, Ти си се губила у миру земном, Ти си говорила: „Робе мили весео буди, Свој болни поглед оздрави, Прислони главу на моје груди, Слободу, отаџбину заборави. У пустињи ја желим да се скријем Са оним који душом мојом влада! Љуби ме; нико до сада Очи моје пољубио није; Ка мојој постељи у самоћи Черкез млади црног ока Није се прикрадао у тишини ноћи; Ја сам девојка жестока, Лепотица неумољива. Ја знам да ми судбину знају: Недрагом ме продају Отац и брат суров У туђе село за много злата; Али ја ћу умолити оца и брата, А ако не могнем – наћи ћу нож или отров. Несавладна, непозната сила Бацила ме теби као да сам пена; Волим те, несрећо мила, Душа ми је тобом усхићена...“ Али он с немим сажаљењем Страсну деву је гледао 18
И, заокупљен тешким размишљањем, Речи њене љубави слушао. Он се губио. У њему се тискале Успомене што их давни дани крију, И чак сузе из очију Наједном су тећи стале. Срце му је притискала, као олово сиво, Туга љубави лишена наде. Пред младом девом напокон живо Он изли своје јаде; „Заборави ме; твој осећај нови, Твој чисти занос надилази мене. Не траћи са мном дане драгоцене; Другога младића зови. Његова љубав теби ће заменити Тужну студен душе моје; Он ће ти бити веран, он ће ценити Твоју лепоту, све чари твоје, И жар љубави тек рођене, И нежних речи плам; Сви заноси, све жеље су ми истрошене, Ја венем као жртва страсти сам. Ти видиш љубави несрећне остатак јасни, Душевних бура траг ужасни; Остави ме; али пожали Живот мој пропали! Несрећна друго, зашто се раније Мојим очима ниси показала, У време кад ми је Заносна нада груди грејала! Сад је касно: мртав сам ја да срећу делим, Илузија наде је одлетела; Твој друг одвикао се да воли бићем целим, Нежна му се осећања окаменила... Како је тешко мртвим устима Живој љубави реч да одгонетну И пуним суза очима С леденим осмехом да се сретну! 19
Изнурен љубомором празном, У ништини безосећајној и дугој, У загрљају пријатељице страсном Како је тешко мислити о другој!... Када тако лагано, тако нежно Ти пијеш љубав коју ти могу дати, За тебе љубавни сати Пролазе брзо, безбрижно; Гутајући сузе у тишини Стално расејан и пун једа Ја видим, као у црној тмини, Да вечно драги лик ме гледа; Ка њему стремим, за њим стајем, Ћутим, не опажам, не видим; Тебе забораву предајем А тајну утвару грлим. Због ње у самоћи сузу пролијем коју; Свуда она са мном ходи И мрачну тугу наводи На душу жалосну моју. Остави мени моје окове, Тугу, сузе и успомене, Самотне снове: Њих не можеш узети од мене. Ти си слушала срца свога трептај; Опрости... дај руку – за опроштај. Неће женску љубав дуго Изједати хладног растанка руке; Проћи ће љубав, нестаће муке, Лепотица заволеће другог.“ Отворивши уста, ридајући без гласа, Седела је дева сломљена стаса. Тужан поглед који никуд стреми Изражавао је прекор неми; Бледа као сенка, она је дрхтала; У рукама љубавника је лежала Њена рука хладна; 20
И на крају љубавна чежња У тужне изли се речи: „Ах, Русе, Русе, због чега, И не знајући срца твојега, Ти си ми постао најпречи! Кратко је на твојим грудима У забораву дева уживала; Мало уздаха у радосним ноћима Судбина је њој доделила! Да ли ће се икада вратити опет? Је ли могуће да је заувек умрла радост?... Могао си да обманеш, ти робе, Моју неискусну младост, Иако само из сажаљења, Ћутањем, утехом притворном; Ја сам удес твој могла да мењам Пажњом нежном и покорном; Ја бих уцвељеног пријатеља покоје Чувала у часовима сна: Ти ниси хтео... Али она ко је, Твоја пријатељица прекрасна? Ти си заљубљен? Ти је волиш, Русе? Знана су мени твоја страдања... Опрости и ти моја ридања, Јадима мојим не смеј се.“ Ућутала је. Сузе и стењања Јадној су деви груди стезала. Умукла је реч ватрена. Без осећања, обујмивши колена, Она је једва дисала. И заробљеник је, полако руком Подигавши несрећницу, рекао: „Не плачи; и мене је судба подарила муком, И ја сам патње срца искусио. И мени је непозната љубавна милина, Љубио сам и патио сам; И гасим се као пригушени плам, Заборављен сред пустих долина; Умрећу чезнући за бреговима жељеним; 21
Ова ће степа мене да прихвати; Овде ће на костима мојим прогнаним Тешки ланци зарђати...“ Светлаци ноћни су се гасили; У даљини прозрачној су се оцртали Громади планина снежних; Савијене главе, погледа чежних, Они су се ћутке растали. Од тог времена тужни роб Усамљен око села ходи. На ужареном хоризонту зора Дан за даном води; Ноћ ноћи траг уходи; Жудња за слободом је његова мора. Промакне ли срна на пропланцима, Поскочи ли у магли сајгак:* Он успламти, зазвечи ланцима, У нади да се то прикрада Козак, Ноћни рушилац аулова, Храбри избавитељ робова. Зове... али све унаоколо ћути; Таласи падајући хуче само, И звер чувши човека тамо У пустињу тамну се упути. Једном је чуо Рус заробљени, У шуми се разлегао поклич борбени: „У ергеле, у ергеле!“ Трка, галама тече; Узде бакарне звече, Црне се доламе, оклопи блескају, Оседлани се коњи цимају, За напад хорда готова, И дивљи синови за мегдане Као река потеку с брегова И јуре по обалама Кубане Да броје насилне дане. Утихло село; на сунцу спавају сами 22
Пси чувари крај прага. Поцрнелих младића гомила нага У слободном несташлуку галами; Около њихови прадедови седе, Из лула вије се модри дим, Они ћутке слушају младих дева Певање познатих напева, И срце њихово подмлађује се тим.
ЧЕРКЕСКА ПЕСМА 1. Реком се ваљају грмећи вали; У шуми ноћна јека тишини слична; Козаци уморни задремали, Ослоњени на копља челична. Не спавај, Козаче: из таме далеке Чечен иде крај реке. 2. Козак плови у чамцу лаку, По дну речном мрежу сеца. Козаче, потонућеш у брзаку Као што тону малена деца Кад се купају за врелине неке; Чечен иде крај реке. 3. На обалама свете воде Цветају богата козачка села; Играју народна кола весела. Бежите, руске доде, Журите кући, лепе секе; Чечен иде крај реке.
Тако су певале девојке. На обали седећи, Маштао је Рус да бежи; Али ланац несрећника много тeжи, А река тече претећи ... Међутим, када се смркло, степа је уснула, 23
У тамне врхове литица гледа. По белим колибама аула Трепери светлост месеца бледа; Спавају у потоцима јелени, Замро је орлова крик одоцнели, И мукло одлеже горама Удаљени топот у ергелама. Кад је све то чујно постало у трену, Покривач девин се покрену, И ево – убледела и бона Њему је пришла она. Уста најлепше речи траже; Очи испуњене тугом, А црна коса у таласима се слаже По њеним леђима и врату дугом. У једној руци беласа се пила, У другој кинжал њен челични; Чинило се као да је дева мила У бој пошла и подвиг дични. Подигавши поглед на заробљеника, „Бежи“ – казала је дева планинка – „Неће те Черкез више следити. Жури; не траћи ноћне часове; Узми кинжал: твоје трагове Нико у мраку неће приметити.“ Пилу дрхтавом узевши руком, Пред његовим ногама она је клекнула; Шкрипи железо под тестером, Суза невољно склизнула – А ланац се распао и звечи. „Ти вољени“ – девојчине су речи – „Бежи!“ Али поглед њен безумни Љубавни занос је показивао. Она је патила. Ветар шумни Хујао је, њен огртач се надимао. „О пријатељу мој!“ – Рус је заридао – „Твој сам навек, твој до гроба. 24
Овај ужасни крај напустимо оба, Бежи са мном...“ „Не, Русе, не! Ишчезла је мог живота сладост; Ја сам упознала све, упознала радост, И прошло је, без трага пропало све. Је ли могуће? Драга ти је друга!... Нађи је и воли је; Зашто још и моја туга? Чему патње моје?... Опрости! љубави благословена С тобом ћу бити сваки минут. Опрости – заборави моја мучења, Дај ми руку... за последњи пут.“ Ка Черкескињи руке је ширио, К њој је летео ускрслим срцем, И растанка дугим пољупцем Љубавни савез запечатио. С руком у руци, пуни туге, До обале сишли су у тишини И Рус у хучној дубини Већ сече таласе дуге, Већ је супротну литицу достигао, Већ се за њу ухватио... Изненада шум таласа је утихнуо, И зачуо је удаљене јецаје... На дивљу обалу он стаје, Обале се виде јасно... кад се осврнуо, Већ почињу да се сјаје; Али млада Черкескиња је нестала, Ничега под брдом, пуста обала... Све се умртвило... На обали уснулој Само се чује лаки ветра звук, А под месецом у води немирној Ширећи се нестаје круг. Он све схвати. Опроштајним погледом Обујми он последњи пут Пусто село с његовом оградом, Поља где је напасао стада љут, 25
Стрмине где је вукао окове, Потоке где се одмарао у подне, Док je слушао Черкезе сурове Како певају песме слободне. Бледео је мрак на небу дубоком, Стизао је дан у тамну долину, Зарудела зора. Стазом далеком Ослобођени роб се вину; И пред њим већ у маглинама Руски бајонети светлост траже, И оглашавале се на брежуљцима Козачке страже.
26
ЕПИЛОГ
Тако је Муза, лаки пријатељ маште, У пределима Азије летела И у венце себи плела Кавкаске дивље баште. Њу је освојила одећа лепог лица сурових племена, стасалих за бој, И често у таквој одежди новој Мени се јављала чаробница; Око села опустелих Лутала је по литицама само И песме дева усамљених Прислушкивала је она тамо; Волела је бојна поља, Панику храбрих Козака, Хумке, тиха гробља, Рзање ергела и бруј корака. Богиња певања и сказа, Можда ће, пуна успомена, Оживети овога трена Предања страшнога Кавказа; Испричати далеких земаља историју, Мстислава13 двобоје из давнина, Освајања, Руса погибију На грудима осветничких Грузина; И опеваће тај славни час, Када, предосетивши бој крвави, На бунтовнички Кавказ Подигао се наш орао двоглави; Када је на Тереку седом Први пут грунуо битке гром И руских добоша зов, А усред боја, с намрштеним челом, Појавио се пламени Цицијанов; Теби ја певам, хероју, 27
О Котљаревски, бичу Кавказа! Куда си пројурио као олуја у боју – Твој ход, као црна зараза, Племена је уништавао бројна... Ти си данас сабљу освете оставио, Тебе не радују времена бојна; Светом, пакостима честим, ти си се заморио, Уживаш у празном спокоју сад, И тишини домаћих долова... Али – Исток подиже рат... Повиј снежни врат, Умири се, Кавказу: ево Јермилова! И утишали се бесни ратови, Под влашћу рускога мача све је јасно. Кавказа горди синови, борили сте се и изгинули ужасно; Није вас наша крв спасла, Ни оклопи чаробни, Ни шуме, ни коњи одважни, Ни љубав према слободи неугасла! На племена Батија сличе, Издаје прадедова Кавказа, Заборавиће он грамзиве ратне покличе, Оставиће тоболац празан. Кроз кланце, места вашег трајања, Пролазиће путник без бојазни, И преносиће предања, Мрачне гласине о вашој казни. 1820–1821.
28
БЕЛЕШКА О ПРЕВОДИОЦУ
Борислав Радосављевић дипломирао је на Светској књижевности у Београду 1962. године. Живи и ради у Јагодини. Бави се новинарством и књижевношћу. Објавио је: Време кад смо женили Павла, роман, 1971, Доња мала, роман, 1981, Раногрешници, роман, 1989, Српски белег, приче, 1991, Анђелко и другови, роман, 1993, Ериксонови далеко, роман, 1997, Злочин власти, чланци и полемике, 1997, Трагање за вођом, оглед из историје разума, 2002, Славолук, роман, 2005, Моћ да се каже, дневник писца 1969–2000, 2008, Удворица, роман, 2015. године.
29
1) Бешту, или, правилније, Бештау, кавкаски врх на 40 врста од Георгијевска. Познат у нашој историји. ↵
30
2) Аул - тако се зову села старих кавкаских народа. ↵
31
3) Пушкин овде користи чеченску реч „уздењ“ (ген. множ. уздењеј) и у фусноти објашњава да то значи начелник или кнез. Мени је због риме одговарала наша реч кнез (ген. множ. кнезова). (Прим. прев.) ↵
32
4) Шашка, черкеска сабља. ↵
33
5) Сакља, колиба, сеоска кућа на Кавказу. ↵
34
6) Кумис се справља од кобиљег млека; напитак је у великој употреби код свих планинских и номадских народа Азије. Доста је пријатног укуса и сматра се веома здравим. ↵
35
7) Пријатна клима Грузије није надокнада овој прелепој земљи за све невоље, њену вечну муку. Грузијске песме су пријатне и већим делом тужне. Оне славе тренутне успехе кавкаског оружја, смрт наших хероја: Бакуњина и Цицијанова, издаје, убиства – понекад љубав и уживања. ↵
36
8) Державин у својој изванредној оди грофу Зубову први је описао у следећим строфама дивље слике Кавказа: О млади вођо, окончавши походе, Прошао си ти Кавказ с војском, Видео си ужасе, лепоте природе: Како лију литицом страшном горском, Хуче у мраку бездана љутите реке; Како са чела врхова с буком падају снегови Који су лежали тамо на веке; Како срне, док су им надоле оборени рогови, Гледају мирно како магла ледена Рађа муње и громове храни. Ти си гледао за јасног времена Усред леда, како зраци сунчани, Усред воде, играјући се, одбијајући се, Чине призор величанствени; Како разнобојним капима распршавајући се, Горе кишни пламени; Како грудва земље плавоћилибарна, Нахеривши се, осматра борик цели; А тамо зора златнопурпурна Кроз шуму поглед весели. Жуковски, у свом писму Војејкову, такође посвећује неколико дражесних стихова опису Кавказа: Ти си гледао како су Терекови брзи вали Шумели међу виноградима, Где је често, притајивши се на обали, Чеченац или Черкез седео сатима, Под доламом, са смртоносном омчом; А у даљини пред тобом, Покривена сивом маглом, Планина се уздизала над планином, А изнад свих див оседели,
37
Као тамни облак. Елбрус двоглави. Страхотом и величином Тамо све лепотом плави: Маховинасти литица громади, Бучни, захуктали водопади Који се у мраку провалија смирују; Шуме, вековни сан чији Ни удар секире, ни човечији Весели глас не узнемирују, У чију таму лиснате зелени Још дневна светлост није допрла, Где понекад само јелени, Чувши страшни крик орла Скупљајући се у гомилу шуште гранама, И скакућу по стенама Срне лаким ножицама. Тамо све изгледа очима Творевина величанствена! Али тамо где се пружа усамљена долина, док их скрива честар, Гнезде се и Бах, и Балкар, И Абазех, и Камузинец, И Корбулак, и Албазинец, И Чечерејец, и Шапсук. Кремењача, панцир, сабља, лук И коњ хитри што га у боју гови – Њихова су и блага и богови; Као срне скачу по горама, Смртно иза литица кидишу; Или по мочварним обалама, У трави високој у шумском густишу Распоредивши се, плен чекају; Слободне хридине њима пријају. Али дани у аулима њих вијају Као мора на штакама, суморни, једнолични: Тамо им је живот – сан; окупивши се усред дана И братски с ћупом дувана Загризавши чибуке, непомични, У колутима дима седе И о убиствима беседе; Или се прецизна пушка хвали,
38
Из које су им дедови пуцали; Или се сабља на камену кове, Спремајући се за покоље нове. ↵
39
9) Кинжал - криви черкески нож. (Прим. прев.) ↵
40
10) Чихир, црвено грузинско вино. ↵
41
11) Черкези (Чечени), као и сви дивљи народи, разликују се од нас гостопримством. Гост је за њих света особа. Изручити га или не заштитити представља за њих највеће бешчашће. Кунак (то јест пријатељ, познаник) одговара животом за вашу безбедност, и с њим се ви можете запутити у само средиште кабардинских шума. ↵
42
12) Бајран или Бајрам, празник црквеног мрса. Рамазан, муслимански пост. ↵
43
13) Мстислав, син св. Владимира, названим Удалим, феудални кнез Тмутаракана (острво Тамањ). Он је ратовао с Косогамима (по свему судећи некадашњим Черкезима) и на мегдану победио њиховог кнеза Редедју. (См. Ист. Гос. Росс. Том 2.) ↵
44
Садржај ПРЕДГОВОР ПРЕВОДИОЦА А. С. Пушкин КАВКАСКИ ЗАРОБЉЕНИК Повест ДЕО ПРВИ ДЕО ДРУГИ ЕПИЛОГ БЕЛЕШКА О ПРЕВОДИОЦУ
45
4 6 8 18 27 29