Борислав Радосављевић
ЕРИКСОНОВИ ДАЛЕКО
Роман Народна књига – Алфа Београд 1997.
2
ИЗДАЈА ПИТЕРА ЕРИКСОНА
Како је заправо изгледао Питер Ериксон, о томе никада није постојала сагласност. То је било стога што је Питер - Петар, Перица, како су га већ којом приликом звали, са подсмешљивим призвуком или без њега – био сасвим различит од осталих дечака из Радничке колоније. Имао је белу кожу (која уместо да преко лета потамни, само се прошара риђим пегама), белуњаву коврџаву косy, зелене очи. И био је висок као притка. Та његова различитост будила је код Милоша и Марка племенита, заштитничка осећања. Он један, тако различит, супротстављен свима њима, деловао је крхко, слабо, незаштићено. Њима је Питер изгледао леп. Та његова различитост њима се није чинила као недостатак, већ као привилегија њему дата, а њима ускраћена. На крају, ако би се десило некад да о томе размишљају, нису знали да ли им је Питер изгледао леп зато што су гајили према њему заштитничка осећања, или су гајили заштитничка осећања зато што су сматрали да је леп. Његошу Никетићу и другима Питеров изглед, међутим, био је непресушна инспирација за најприземније исмејавање, за спрдачине какве су, ваљда, могли да смисле једино дечаци из Радничке колоније. Карикирали су његову висину, његов ход, његов доброћудни, питоми изглед, подсмевали се његовој коврџавој коси, његовом пегавом лицу, пегавим рукама које се зноје, тако да – већ одавно – за њих, ничега више на њему није било како треба, он је цео био само једна смотана бена, клипан, тупавко који и нема своју физиономију и карактер, не личи ни на шта и ни на кога, не може се ни са чим упоређивати и ничим бранити. Милош и Марко могли су, ако их притисну, невољно, да признају да Питерова виткост нема елеганцију, да се клати у ходу, да су му одела и цокуле вечито за број већи или за број мањи јер расте брже од њих, да навек зури упитно јер га збуњују њихови поступци и ретко када од прве разуме њихове намере. Али то је било једино рђаво што су њих двојица спремни да признају. Као у свакој дипломатији, у сваком погађању и натезању, они су заузврат инсистирали да се прихвати као непорециво да Питер јесте, додуше, превише добар и наиван, али да није глуп, да су његова кожа и пегице, ако се добро 3
размисли, сасвим без значаја за лепоту и да је он, заправо, један леп дечак, можда чак исто толико леп као и сви остали, а креће се тако расклиматано само зато што се стиди своје висине и настоји да је некако забашури, да је тим покретима који као да вуку наниже учини неприметном. Ти аргументи изазивали су само заједљив, отрован, грохотан смех. Сваки такав покушај ревидирања, или бар минималног побољшања супротног става, био је унапред осуђен на пропаст; био је то разговор глувих. Никада, чини се, две непомирљивије стране нису селе на огољену земљу утрине, на сивкасти, хладовити насип пруге, на рушевне, добро загрејане дрвене трибине кошаркашког игралишта, на високу обалу Баре доле у Ади, на китњасту баштенску клупу у парку око Чешких вила – нити на било које друго место. Био је то прави слом дипломатије; после таквих разговора свака страна терала је још жешће по своме. Али млади Ериксон, који је био у центру њихових преговора, сам предмет погађања, за кога се он опредељивао? Он је лудовао за Његошем Никетићем и осталима који су га толико понижавали! Бадава су га Милош и Марко бранили, мазили, тетошили, придобијали лепом речју и уважавањем – а они други грубо вређали, исмевали и стално гурали од себе, он је једнако трчао за њима, опседнут жељом да се изједначи са њима, да задобије њихово поверење и поштовање; колико су Милош и Марко више настојали да га придобију, толико је он више настојао да придобије оне друге. Дани су се склапали над Радничком колонијом у ритму њихових одлазака на Бару или на Спрудишта, седења на трибинама или пландовања у парку, и ништа се у томе није мењало: нити су они одустајали, нити он. Понашање Питера Ериксона збуњивало је Милоша и Марка. Тражећи одговор, они су бацали погледе на вилу Ериксонових – издвојену, усамљену, опасану зидом, сву у зеленилу, на простору између железничке станице и Радничке колоније, и били су још збуњенији. Они су још увек мислили очима, то јест веровали су, како се говорило, да се једе све што лети, и зато су били убеђени да неко ко долази из те докторске виле, на чијој надзиданој капији обраслој пузавицама још увек стоји бела емајлирана плочица, већ мало обојена рђом, доктора Густава Ериксона, „за све болести“, мора бити отпорнији на простаклуке Његоша Никетића. Они тада још увек нису знали шта се збива иза зидова виле, нису били имали прилике да завире чак ни у њено зелено двориште са напуклим бетонским 4
стазама и она им се чинила – тако различита од ниских, сивих „станова у низу“ Радничког насеља – као какав далек и недохватан замак. Тај утисак појачавала је чињеница што су они докторску вилу најчешће гледали за ферија, у време летњих поднева пуних жеге, спарине и досаде, па им се чинило да она једино у такво време и постоји – да се чаробно ствара из ничега кад притисне спарина без дашка ветра и кад њене тамне сенке тако чежњиво обећавају освежење. Ако би им каквом згодом синула кроз главу слика те виле из неког другог тренутка њиховог живота – у само свитање, док ненаспавани, само упола пробуђени, напуштају град, а над вилом Ериксонових шири се небо као океан, или док је осветљава блесак муње у изненадној олуји, или кад се снег наслаже на цело Радничко насеље и вилу претвори у тиху госпу с белом крзненом капом – они би трептали с неверицом и збуњеним смешком, као да је то нешто додуше логично – логично за све друге куће – али се не може никако догодити вили Ериксонових. Та летња, нестварна, треперава слика виле Ериксонових је и најдуже – ако не и једино она! – живела у њима. Она се појављивала кадгод би заронили у дане свог детињства испуњене набојем који око њих ствара велику, топлу, љубичасту и жуту ауру, у дане већ окрзане, ољускане, зубом времена озбиљно нагрижене – кад би заронили у њих као у спаљене, гранатиране и иструлеле вагоне који се, заборављени, вуку и данас на слепим колосецима иза Чешких вила и у којима се још увек могу видети делови каблова, инсталација, изолационих материјала, натписи, плочице и слике природних лепота земље.
Најлепши део Радничког насеља био је Чешки парк са својим вилама, пошљунчаним стазама, ниским гвозденим оградама, баштенским клупама, травнатим алејама, прастарим жалосним врбама, липама, јаблановима, јелама и храстовима. Али Милош и Марко нису за њега давали ни две пребијене паре. Додуше, да су морали да пишу писмени састав у школи са темом: Лепоте мога краја, они би свакако описивали Чешки парк; но, била би то чиста фолиранција – да буду у фазону и да прођу са добром оценом: њихова истинска љубав била је утрина на супротном крају од Чешког парка до које се долазило узаним прашњавим путем кроз баште. Та утрина, та пустопољина, ружна, чагољава, пуна рупчага насипаних кућним 5
отпацима и црном шљаком из Ложионице, била је њихова Чудесна земља. Ту су се састајали, доколичили, причали, маштали, свађали се, играли. Познавали су сваку неравнину, каменчину, сваку травку, бурјан, чичак или слез наоколо. Та утрина била је ничија, нико је није уређивао нити бринуо о њој, она је потпуно и до краја била препуштена само њима. Будући да су они били такорећи њени власници – доживљавали су је крајње пристрасно; за њих, утрина је била најлепше место у целој Радничкој колонији. Но, утрина је повремено доживљавала необичне трансформације и преконоћ уистину постајала нешто најлепше што је оку могло да понуди то сиво радничко насеље. Неког јутра, затечени, угледали би још издалека, преко башти и кровова, управо тамо где непогрешиво знају да је њихова утрина, високи шиљак рингишпила окићен шареним заставицама. Потрче пречицама, прескачу баштенске ограде, и шта виде? Рингишпил само што није намонтиран, недостају само ланци и шарене корпе; а около – из чичка, из бурјана, из слеза – израсле небројене кућице-стрељане у којима се ваздушним пушкама гађају лимене патке, месечеви патуљци или Индијанци, кућице-шатре у којима се крпењачама обарају пирамиде конзерви – све препуно колача, бомбона, ликера, чешљева и огледалаца за срећне добитнике. Ако је све дотле сунцу и спарини утрине претпостављао хладовину и клупе Чешког парка, ако је презриво одмахивао руком на обавештења да Милош и Марко господаре утрином, да је капама, мајицама, камењем, некад и бусенима лапка и бурјана, одбаченим патикама, бушним шерпама и лаворима, парцелишу у квадрате игралишта за одбојку, рукомет или фудбал – трудећи се да одрже правац као прави геометри, одмеравајући растојање корацима од седам миља – сада ће на утрину доћи и Његош Никетић са својом булументом; за њом, наравно, иде и Питер Ериксон. Неће да дође без те дружине која тера са њим шегу и спрдачину, ма колико га Милош и Марко молили да им се прикључи у игри, обећавали му добра места – само да сервира или брани – напомињали да може да дође кад хоће – извршиће одмах измену, тог тренутка – али сада је ту, сав радостан и егзалтиран, иако га чекају нова, маштовита и болна понижења. Обожавају да му дају да гађа конзерве. Тако се дуго клати, намешта, циља, криви уста, колачи очи – да они напросто урлају од смеха. Понекад га ставе на рингишпил, седну на суседне корпе и хватају га у лету, бацају високо и уживају у његовој пренеражености, у његовом страху од кога губи дах, колута очима и кочи се.
6
Догађало се да се yтрина претвори у циркус. Један поглед на циркуску шатру, на шарене, ољускане, прашњаве аутобусе, кавезе, на дречаво обојену билетарницу, на сав тај легендарни циркуски неред, био би довољан – да их никаква осећања дотле нису везивала за то место! – да утрини обезбеди вечне симпатије. Његош Никетић је у циркусу волео да гледа најтеже тачке – кроћење лавова и тигрова (кад у кавезу расте нервоза, кад се чује само реско пуцање бича и кад се чини да и најмања грешка може да изазове трагедију), скокове са трапеза, акробатско јахање коња, вожњу бицикла по жици. Пратио је то ужагреним очима, с једним заједљиво опуштеним крајичком усана, очекујући да неко направи грешку, да се планирана и негована напетост сруши као кула од карата, да се деси нека трагична несмотреност. Понекад су се извођачима и догађале мале омашке, често су и сами глумили трапавост да појачају узбуђење, али су се одмах исправљали, вешто и надмоћно, и Његош Никетић би морао да гута своје тек пуштене, неартикулисане крике задовољства. Милош и Марко, међутим, највише су волели оне скромне тачке које изводе вештаци и акробати у паузи, док се припремају велики масовни наступи, док се рашчишћава атријум и мењају реквизити – стој на рукама на обичној столици, жонглирање на дашчици преко ваљка, вежбе на ниском трапезу који се њише као љуљашка, као какво летеће вратило, док се човек елегантно издиже са земље снагом својих мишица и пребацује преко трапеза да плови циркуским простором раширених руку као авион. Данима су после тога напрезали своје неразвијене мишиће, покушавали – на светом месту утрине на коме је боравио циркус – да праве стој или ходају на рукама. За једино дрво на целој утрини – сабласно криви и квргави дуд који је носио на себи доказе суровог злостављања од свих генерација Радничког насеља – везивали су конопцима гвоздену шипку, њихов трапез, и настојали да имитирају циркуског принца снаге и елеганције; како су стезали зубе, црвенели, стењали, јецали, омицали се, падали, добијали страшне жуљеве, крвавили колена! Али гле, једнога дана, некоме од њих, Милошу или Марку, то се данас више не памти, пође за руком нешто што је до тог тренутка могао само циркуски принц – некакав стој на столици, или премет преко вратила са ногама које стоје стално под правим углом и чупају трбушњаке тако да зуби шкрипе. Како су скакали од радости! Али уместо да већ виде себе у узаном трикоу извоћача, да слушају грмљавину аплауза под шатром док се елегантно клањају са лицима 7
слеђеним као маска, као што се могло очекивати, њихова прва мисао била је – Питер Ериксон; како њега довући, како га убедити да ради са њима, да се мучи и зноји и да на крају подели са њима радост коју доноси подвиг? Шта су тада могли да ураде? Какав су избор имали? Морали су да пронађу Питера у неком кутку Чешког парка и да покушају да пренесу на њега своје одушевљење. „Перице“ – рекли су – „јеси ли видео човека шта ради на оном вратилу које лети по циркуској шатри као ластавица? Е, то исто можемо и ми да урадимо. Ако хоћеш, научићемо и тебе, часна реч!“ Али Питер је сагао главу и ћутао; није се усуђивао да о тако крупном изазову одлучи сам и чекао је, правећи се потпуно незаинтересован – што је заиста било кварно! – да види шта ће рећи његови другари. А они су најпре само гледали у Милоша и Марка ширећи очи, занемели од среће, не верујући напросто својим ушима да су тако нешто чули. Онда је настало једно такво врискање, њиштање, кикотање, звиждање, гроктање и цичање – повремено прекидано утањеним, значајно наглашаваним, понављањем њиховог хвалисавог позива које је изазивало нападе смеха који су се завршавали гушењем, зацењивањем и роптањем – да су хероји летећег вратила побелели као авети и били спремни да умру да би опрали са себе ове увреде и понижења. „Дођите да вам покажемо“, процедили су с напором и кренули према утрини. А дружина Његоша Никетића весело и лаконого пошла је за њима. „Гледајте атлете“ – ругали су се – „гледајте људе рођене за трапез! Видите каква рамена имају, какве ручерде, пази мишице! Гледајте фигуру, видите елеганцију – рођени су за циркус!“ Тако су у причи стигли до утрине, поседали около и упитно мало истурили браде напред. То је био знак да су сасвим спремни, наштимовани и уживљени у улогу државне комисије за оцену вештине акробата-аматера: Деде, напред, покажите шта знате! Стежући зубе и још увек блед Милош (или Марко) дохватио се вратила и започео свој тешко научени премет. Али није стигао још ни до половине, кад му је Његош пришао са гадљивим осмехом и шутнуо га из све снаге одоздо у задњицу; препаднут, Милош се опустио и треснуо полеђушке на црнило утрине. И док се он подизао с болном и љутитом гримасом на лицу и покyшавао да протестује, Његош се дохватио трапеза и почео – наказно колико је могао више, стењући и црвенећи неприродно – да имитира Милошеве напоре. Потом се шегачио и ачио са њиховом направом висећи на њој на све најсмешније начине којих је могао да се сети, уз општу дреку, цику и 8
одобравање. На крају, кад је веселост достигла врхунац, пресекао је перорезом ужад па шипком која му је остала у руци појурио Милоша и Марка, претеће и скаредно у исто време, али су они заждили не чекајући да провере да ли се шали или су му намере озбиљне. Било је то за Милоша и Марка тешко и болно искуство. Али више од свега болело их је Питерово понашање. Он се тако радовао њиховом понижењу, тако клиберио, тако уживао у представи коју је изводио Његош Никетић, да се сав тресао, несвесно имитирао Његошеве покрете, млатарао рукама и скакутао кад су они клиснули да их не докачи гвоздена штангла! Био је тако расклиматан, бенаст, измењен у лицу, округлих усана и ситних очију! Та промена их је разочарала и растужила јер је сведочила против њих и давала за право Његошу Никетићу; ако и није био стално бена, Питер је то постајао кадгод се Његошу Никетићу и његовој дружини прохте.
Догађаји као што је овај који им је приредио Његош Никетић усмеравали су друштвени живот Радничког насеља. Његошеви апостоли тако су се умножавали. Није било много оних који су видели догађај; али после извесног времена није више било никога ко за то није чуо, или бар није био вољан да чује. Пресретали су Милоша и Марка и распитивали се весело како је било на трапезу, шта су све на њему изводили и шта још намеравају, и при том су се кревељили и гестикулисали, шутирали ваздух као да погађају њихову задњицу, исповијали се тако снажно да су се од замаха превртали уназад и онда настављали да се ваљају по земљи загрцнути од тешког напада веселости. После тога Милош и Марко данима и данима су се мотали около срозани, једним ударцем ноге скинути с небеских висина циркуског извођача. Имали су повремено праве живчане нападе, причали сами са собом, ноћу скакали из сна загушени сопственим гласом који никако није хтео да напусти грло. Унижени и ојађени, сневали су освету која је била утолико страшнија уколико су били свеснији своје немоћи. Тако су се били готово сасвим располутили, поделили се изнутра, да се то убрзо могло да види и споља: почели су да гледају разроко, нос им се искривио на једну, уста на другу страну, браде им се ушиљиле а уши оклемпавиле; изгледали су тако страшно да нису имали храбрости да излазе међу људе, а избегавали су и сами себе да погледају. Ишли су у поље, у Аду, слепим колосеком према 9
Спрудиштима, завлачили се у старе, гараве вагоне и гледали кроз широм отворена нагорела врата у увек трепераве, беласасте врбаке и топољаре у којима се гнезде гачци и вране; ту су стискали зубе, смиривали дрхтавицу и тако побеђивали хистерични напад који су предосећали, који је, услед напетости, био готово неизбежан. Кад би себе тако мало извидали и залечили, враћали су се опет на своја уобичајена места и опажали са неким новим узнемирењем – за које нису знали да ли поправља или погоршава њихову личну ситуацију – да се срозало и све око њих. Утрина је постала пуста и чамотна, троскавац посивео од прашине, слез пожутео, лапак се претворио у чичак, бурјан је сав постао густо „леонарди“ мастило; Чешки парк се такође усукао, остао без лишћа које су лахори гомилали насумце по прашњавим стазама и сасушеним алејама. Цело Радничко насеље се смањило, посивело, кровови улегли, оџаци се накривили, ограде попадале, тарабе се проредиле и личиле на разјапљена старачка уста из којих су поиспадали зуби, жице на бандерама су висиле као конопци за веш; изгледало им је да се цело насеље руши само од себе, круни и пропада, тако да ће једнога јутра кад, неиспавани од ноћних мора, са тешком мучнином која предсказује прави епилептични напад, изађу на улицу, морати да закључе да нема више ничега – ни дрвећа, ни кућа, ни ограда, ни врзина – да је све постало равно и прегледно и да се нигде више не могу сакрити од Његоша Никетића и његових сателита.
10
ГРИГОРИЈЕ МАШТА О БАЗЕНУ
Далеко у пољу, окружена закржљалим тополама које се беласају, тачно на средини Баре, која следи кривудав ток некадашњег корита Мораве, на њеном најширем делу (Морава дуби у свакој поплави, кад скрене у поље и радосно пронађе свој стари траг), чврсто насађена на неравну, укоровљену обалу, али чеоним бетонским зидом уроњена у зеленкасту воду – уздиже се висока, сива зградурина узаних, мрачних прозора, која вечито хуји и које се плаше купачи на Бари, дечаци из Радничке колоније. То је „Црпна станица“ фабрике шећера, њено извориште за моћне млазеве воде у машинским погонима, хидрантима и шмрковима који на пријемном плацу душмански перу каљаву репу која се комеша и креће на покретној траци. Иза тамних, од прљавштине готово непрозирних стакала, када се сасвим приближи окну и стане у зрак сунца, дечаци понекад угледају неко чудно, носато лице како их, из равномерне јеке и хуја зграде, немо посматра. Тада их подиђе језа, готово се стресу од страха; окрену се од зградурине и пливају у супротном смеру, yдаљавају се, пљискају и јурцају по води све док утисак не ишчезне и док опет не забораве на зградурину и човека затвореног у њој. Црпна станица је за њих зачарани замак. Пуна је електричних водова, мотора и црних цеви које дубоко под површином снажно усисавају воду. А човек кога понекад виде накратко, у блеску сунца, мрачни је вештац који рукује тим тајанственим силама. Њихов утисак, о коме никад не говоре, с којим се прећутно сви слажу, појачава чињеница да тог човека никада нису видели на светлости дана; никада, ни за најврелијих дана, није дошао у искушење да напусти зграду, да се прошета обалом или да им се придружи у купању. Човек кога су се дечаци плашили звао се Григорије Смислов, био је добричина, волео је дечаке и мрзео воду. Био је електромашиниста по струци, једини он је знао да пушта у рад и одржава пумпе и зато је свакога дана, још у свитање, морао да гута врелу кафу, пакује смотуљке и лончиће са доручком и ужином у масну кожну торбу пуну шрафцигера, кључева, осигурача, каблова и пуцвала, да напушта већ помало ускомешани мир Чешког парка и путељком крај железничких колосека, поред зачађавелих хала Ложионице, китњастих, старинских 11
зграда железничке станице, сиротињских и циганских чатрља на крају, урони у кукурузна поља, а најпосле и у пустош барског предела, трзајући се на сваки мокри пљусак крила чапљи и патки које, уплашене од њега колико и он од њих, изненада узлете. Григорије Смислов, који је мрзео воду, морао је да ради на води. Зато се затварао у Станицу и налазио себи посао, подмазивао пумпе, прегледао прикључке и осигураче, а кад би све било баш у потпуном реду и мотори постојано и задовољно брујали – читао је новине седећи уз прозор и гледао возове који прохукћу, прозвижде, протандарају и пролампарају далеко у пољу, равнодушни за тај стари, затрављени моравски ток. Од пролећа, од првих топлих дана, кад би дечаци почели да долазе и да храбро, уз цику и ишчикавање, кушају још хладну воду, упарложени преко зиме, жељни пливања и водених акробација (забаве која је навек била помало режирана и глумљена и вапила за гледаоцима), па све до касне јесени, кад се, поцрнеле коже и побелеле косе, сатима снебивају пре него што лењо загазе у воду – Григорије је често био њихов једини гледалац; осматрао је како уз вриску скачу са обале на ноге или на главу, роне у дубину или се вуку по плићаку тражећи шкољке на дну или хватајући караше у зуки и шевару, како препливавају с једног краја на други или дрхтуре на обали, најежени од хладноће због изненадног ветра који намрешка Бару, због летње кошаве која долети чак са Урала и преко руских и молдавских степа, бирајући удолине, стигне да изврне лишће топола и покрене кафене маце овде, у овом далеком, напуштеном, моравском заливу – гледао је сав загрцнут од страха, дубоко забринут за њих, с неизмерним чуђењем откуд им толика храброст и несмотреност да се излажу на милост и немилост таквој водурини; кад би га страх сасвим савладао, он је окретао главу и читао новине, читао, напрежући се да не мисли на њих; али чуо би и даље њихове узвике, смех, свађе, помешане гласове, пљискање воде, и зебња је настављала да бруји у њему испуњавајући га целог као што је звук црпки испуњавао Станицу. Та зебња која га је испуњавала целог и непрестано – и док је ужинао, и док је мењао осигураче, и док је читао, и док је гледао возове – надахнула је Григорија, просветлила га, учинила је да се у њему зачне једна етерична, покретачка идеја. Угледао је једном у новинама – били су дани спарног лета и деца су опет галамила на Бари, њихови гласови надјачавали су бруј мотора а у њему је брујала зебња – слику неког човека који је био леп као Тарзан, а тако и обучен, само у купаћим гаћицама, са групом раздраганих дечака, и 12
прочитао крупан наслов: ИСА ЊЕГОВАН ОТВОРИО ШКОЛУ ПЛИВАЊА. Да није било те напетости у њему, Григорије би прешао преко слике равнодушно као и преко свега другог што је читао. Али сада га је нешто штрецнуло и он се удубио у текст; читао је једанпут, па други пут; сваки пут са све већим задовољством. Нека фабрика у неком граду изградила је олимпијски базен и позвала познатог пливачког стручњака Ису Његована да отвори школу пливања и ватерпола. Омладина тренира, Исине екипе већ бележе прве успехе... Григорије је био и ватрогасац, и то не обичан ватрогасац већ ватрогасни командир. Знао је све законе о пожарима, све потребе, усмеравао је ватрогасну чету да ради по свим правилима службе, организовао такмичења и смотре истичући се и предњачећи у свему, у својој лепој плавој униформи искићеној ознакама и медаљама. Директори су му излазили у сусрет: имао је униформе, личну опрему – кациге, појасеве, конопце са кукама, лестве од ужади – моторне пумпе, црева са металним квачилима, хидранте, цистерне, кола са металним лествама и шмрковима, чак и инструменте за блехоркестар – две трубе, два тромбона, две хорне, саксофон, обоу, бубањ, кларинет и фагот – али недостајала је једна важна ствар – базен; неисцрпна количина стајаће воде за брзо пуњење цистерни и активирање моторних пумпи у случају потребе. Ова деца која воле да пливају и ради тога се излажу смртној опасности, Иса Његован који тренира екипе, и он, Григорије Смислов, ватрогасни командир, треба негде у близини фабрике да добију нов олимпијски базен; што није могао Григорије сам, добиће уз помоћ деце и човека који воли воду. Григорије је видео и место где се тај базен може изградити. Била је то yтрина Радничког насеља. Утабана црна шљака, барице насипане разбијеним бокалима, напуклим пластичним кофама и шерпама без данцића, прашњави бурјан, лапак и слез, имају да уступе место зеленкастој води базена; витки торањ скакаонице и беле трибине тамо где је сада криво, чворновато дрво. Слику из новина, заједно са голишавим дечацима и Његованом, Григорије је напросто залепио преко спарне, прегрејане, знојаве и прљаве утрине.
13
НЕДОСТИЖНА, ПОХОТЉИВА ЕМА ЕРИКСОН
Да ли би занимање дечака из Радничке колоније за Питера Ериксона било толико да није било његове сестре Емилије, Еме или Емчета, како су је, никад без подтекста, звали они који су се дивили Његошу Никетићу? То питање постављао је себи понекад и Милош, али није умео на њега да одговори. А са Марком да о томе разговара – није било сврхе. Његов Маки био је добричина која га следи у свему и зато је било узалудно тражити од њега да одговара на тешка питања или да одређује правац. Ко не одређује правац – тај нема сумњи ни дилема, тај и не поставља питања. Ако Милош пита, питаће и Марко; ако Милош одговори, одговориће и Марко. Можда ће – а то је битна разлика међу њима – учинити нешто и дупло. Кад му се одреди правац, онда има жељу да се истакне; жури, граби, хтео би сад – кад зна куда се иде – да буде први. Ако би Милош поставио питање, он би можда поставио два. Ако би Милош дао одговор, он би га полетно допуњавао и проширивао, с радошћу једног гњаватора; зато је Милош таква питања задржавао углавном за себе, а ако би му се које случајно омакло, онда је морао сопствено питање да слуша као ехо све док не понуди, ма како невољно, некакав одговор који ће Маки да прихвати као украдену дуњу, предући од радости. Ипак, можда се тај однос њихов Милошу само причињава, можда је то све само његов груби, видљиви, обредни део, можда он има своју тананост и дубину о којој оно видно и преовлађујуће веома лоше сведочи? Иако Марко никада не пита први, нити одговара први, нити је спреман да се било где запути први, нема никакве сумње да слике и призори који следе на потпуно једнак начин узнемиравају и њега, бацајући га повремено у кошмаре и очајање. Емилија Ериксон имала је исту белу кожу и била је пегава као и Питер, имала је исту избледелу косу пуну коврџа коју је савијала у пунђу или везивала у „коњски реп“, прћаст нос и велика уста. Облачила се аљкаво, везивала блузе испод груди, носила широке, флекаве сукње и патике на босе ноге. Због тих пега, због тог носа и тих уста, због тих флекавих сукања и тих излизаних патика, владало је опште уверење да је Емилија Ериксон ружна. Ако је било дилема, оне 14
су могле постојати једино код Милоша и Марка. Њима је Ема Ериксон, бар повремено, кад нису били сувише згрожени, у својој различитости, изгледала грациозна и недостижно лепа. Његош Никетић и они који су уживали да га следе, међутим, нису никада о Еми имали ниједну лепу мисао. Кињили су је и искоришћавали онако узгред, често из пакости или досаде, понекад из освете, бесни и разочарани у неки „фини“ женски свет који је са њима, дрипцима, одбијао да има везе. Ема није била њихово друштво. Чак и за преподневна пландовања у Чешком парку или на трибинама кошаркашког игралишта, за одлазак на Бару или моравске спрудове, тражили су себи друге девојке; дозивали их, звиждали, бацали се камењем на балконе Чешких вила, лупали у ниске гвоздене капије и ограде. Ако би неко од њих, издвојивши се, пошто им је претходно намигивао значајно и правио свакакве друге гримасе, као да се чисто оправда што му је баш сада запело, пришао Еми Ериксон и повео је – десет, двадесет или тридесет корака иза осталих – он никада не би стигао тамо где су наумили. Ако је било вече, ако су кретали на игранку у ДТВ „Партизан“, он би се запутио у помрчину испод трибина, негде сасвим уз ограду игралишта, где се још задржало некакво ситно растиње и летом спржена трава; тамо би је терао да се свлачи сама и да заузима позе како би он могао „на брзака“, да би, после свега, још стигао, задовољно се кезећи, да се измеша са осталима и тражи забаву као да се баш ништа пре тога није догађало. Ако је било јутро, ако су одлазили на Бару или на Мораву, онда су скретали у међе, у врзине, у пшенице, у кукурузе, у конопље, у младе врбаке на обали, и на топлој песковитој земљи, гњечећи мирисни коров – пелин, кадуљу, попонац, белу раду, маслачак, љутић, раставић, дивљи каранфил, мајчину душицу, кантарион – радили исто што и у помрчини под трибинама. За то време остали, свесни шта им се иза леђе догађа, заузимали су свој став, изражавали однос према томе, подригивањем, кикотањем, акањем, окањем, њакањем, ритањем, џилитањем, подгуркивањем, гурањем: бургијао је то у њима црв патријархалног васпитања којег су се стидели али му и несвесно робовали; трудили су се да на тај начин постану заузети сами собом и да не виде шта се догађа. Често би им у покушајима да себи одвуку пажњу од тих изазова са Емом, које им неко од њих тако дрско, под носом, скоро јавно приређује, служио управо Питер – њега би прво гурнули или шутнули, зањакали му у уво или подригнули у лице, а он се 15
доброћудно измицао, увијао, бранио, смешећи се тим простаклуцима као успелим шалама, уживајући у њиховом друштву и пажњи коју му поклањају; ипак, по искрицама у очима могло се видети (или се то Милошу и Марку само чинило?) да је био свестан да је управо оно што се догађало са Емом изазвало ту провалу веселог расположења. Ема се после тога понекад враћала кући, али чешће је настављала да их следи, да се прави као да иде за свој грош, да их, са оне удаљености која би се могла тумачити да је и сама и са њима, незаинтересовано посматра, или – тачније – да се прави да их не посматра и да је довољна сама себи. Био је то, можда, њен начин изазивања, њено настојање да скрене на себе пажњу, да натера некога, или све њих заједно, да се друже и комуницирају са њом јавно и отворено, да се шале и аче као што чине са Питером. Њима, наравно, није ни падало на памет да то примете, а она није показивала да због тога пати; држала се и даље тако да је неупућенима – којих, разуме се, није било – могло изгледати да она њих неће у друштво, а не они њу. То Емино изазивање, од кога она никада, ни по коју цену, није одустајала, имало је понекад за њу и непријатне последице. Догађало се да у повратку, засићен глупим забавама, још понеко зажели узбуђења са Емом. Она би и њему удовољавала без много отпора, али онда би се још неко запутио за њима у ракиту, кукурузишта или конопљишта – Његош Никетић је у томе редовно предњачио и тражио да припомаже, да настави тамо где је онај стао – правили би „редаљку“ и Ема би, кад би видела њихове намере, почињала да цичи, да се отима и плаче; но, ако би је Његош шутнуо или врело ошамарио, она би се примирила и водила љубав са свима, дахћући и знојећи се као да се тек тада распалила, постала похотна и пожудна колико они заједно. После свега они би је напуштали нимало оптерећени оним што су учинили, без и примисли да би то могло бити нешто ружно – бар због Питера који је у тим приликама морао заиста да се мучи да не види шта се догађа, да наставља пут, ако треба и сам, или да се, чак, правећи се потпуно невешт, прикључује Милошу и Марку као да је баш тражио њихово друштво – као да је Ема њих присиљавала да то раде, а не они њу; а Ема је остајала тамо где би је оставили и нико више о њој није водио рачуна, све док је не би поново угледали негде на уобичајеним местима у Радничком насељу или око Чешких вила, са њеном везаном блузицом, широком флекавом сукњом и старим патикама. 16
После таквих оргија – о којима су знали све, а повремено су могли, бар делимично, и да их гледају – Милош и Марко били би једно време згађени над Емом Ериксон, боље рећи над чињеницом да је она после опет тражила друштво својих мучитеља и понашала се такође као да се ништа није десило. Али – парадоксално – управо из таквог њеног понашања, из тог презирања мучне и погане истине, из те чудновате надмоћи, зрачило је неко достојанство, нека готово немогућа супериорност која је њену појаву чинила недостижно лепом и присиљавала Милоша и Марка да се све више баве њоме; толико су маштали о Еми Ериксон, толико су желели да им она припадне, да би се готово загрцнули и остали без речи кад би се негде изненада сусрели са њом очи у очи. Они су Ему желели на један само њима знан, сањани начин, чедно и развратно у исто време, без понижења, без присиле, без шамара, без скривања у помрчину под прљавим трибинама и по далеким пустопољинама, јавно и нежно, на начин оних који се воле и којима је унапред све дозвољено и све опроштено. Иако су били стидљиви и о стварима које су се међу њима подразумевале већином ћутали, било је тренутака када су о свему томе разговарали чак и превише отворено, Марко и са претеривањима која су му била својствена. Ложио је своју машту бескрајно, говорио о Еминим чулним уснама, белим рукама, белим грудима, белим бутинама, тако да је Милош понекад – готово се измичући од њега и ширећи у чуду зенице – стицао утисак да је тај његов добри и безазлени Маки, који је увек запет да подржи сваку његову лепу идеју и да болује због свега ружног и прљавог, спреман да баци све под ноге, да зажмури, да пребегне Његошу Никетићу и стане у ред како би се докопао Емилије Ериксон; но, то су, ваљда, били само тренуци слабости, или нечега другог, али у сваком случају тренуци, који прођу тако брзо и оставе места за напор да се Ема Ериксон види у некој чеднијој пози. Никада, међутим, нису разговарали о томе како они замишљају своју љубав са белом и пегавом Емом Ериксон – тако утроје. Нису сматрали за потребно нити да се питају, нити да себи одговарају на питање, да ли су убеђени да Ема неће никада одговорити на њихову љубав, или да ће, ако до тога дође, она морати да припадне само једноме од њих, или обојици, па ће и они, без стида, весело и заљубљено, радити са њом оно исто што и дружина Његоша Никетића? Ипак, негде у дубини, док је зачуђено слушао прегрејана Макијева маштања, Милош је можда сматрао да одговор на сва ова 17
питања постоји, да је он унапред дат самом логиком њихових односа: Ема би морала да припадне њему који у свему има првенство; Макијеви јавно изговорени снови потврђују да и у њему постоји свест о томе да је Ема не само далеко од њих обојице, већ од њега један корак даље. У својој великој муци заљубљених којима љубав није услишена – и тешко да ће то икада и бити – Милош и Марко често су размишљали на начин који се од заљубљених не би очекивао, који се не слаже с максимом да је љубав слепа – дакле, са чињеницама – и размењивали су мисли неком врстом филозофског дијалога. Зашто смо толико заљубљени у Ему Ериксон? – питали су се. Зато што је лепа, женствена и привлачна. Зашто мислимо да је лепа, женствена и привлачна кад сви мисле да је ружна, пегава и похотљива? Зато што је за нас недостижна, зато што на наше молбе не одговара, не види нас и не примећује. Зашто је недостижна кад је довољно да станемо у ред иза Његоша Никетића и улетимо право међу њене ноге, као и остали? Зато што не можемо да станемо у ред иза Његоша Никетића. Зато што нам он не би дозволио? Не, већ зато што нам Ема не би више била недостижна, нити би нам била лепа, женствена и привлачна. Можда би то било решење, јер бисмо престали да будемо заљубљени? Онда би и нама она изгледала обична, ружна и похотљива! Немогуће, човече, немогуће – викао би тада Милош – то је потпуно немогуће, јер ми смо заљубљени! Тако се круг затварао и они су бескрајно патили лежећи полеђушке на топлој земљи и гледајући плаво небо кроз трепераво, беласасто лишће топола. Тада, у тим тренуцима, на ум би им падала најтежа понижења и највећа разочарања која су због своје љубави морали да подносе. Да ли су тада били толико рањиви и немоћни да спрече надирање тог болног сећања, или толико испуњени и оснажени љубављу да су били спремни да се суоче са најцрњом истином, ни сами нису знали, нису ни покушавали да сазнају; само су шкргутали зубима, шапутали, мешкољили се, окретали, мрштили се, савијали и грчили – као да у исто време сањају исти, грозоморан сан.
18
ЛЕКОВИТИ ЗАКЉУЧАК РАДОВАНА НИКЕТИЋА
Радован Никетић, отац Његоша Никетића, заузима најлепшу Чешку вилу на централном месту Чешког парка, тамо где се све алеје састају и шире. Улазно степениште је од угланцаног тераца са мермерном балустрадом са обе стране, што већ наговештава нешто, Милош и Марко само нејасно слуте шта би то могло бити. Али ако се отворе велика улазна врата од тешке храстовине, вешто изрезбарена витким спиралама које граде квадрате и правоугаонике – импресивне чак и под наслагама сиве боје – онда блесне мозаик црно-белих керамичких плочица у дугачком предсобљу и најави лепоту салона (који су они угледали тек једном или двапут, кад се следом времена – оном истом неумитношћу која у једну раван наведе Сунце, Месец и Земљу – десило да и друга врата буду отворена) у коме ноге од стола, софа и фотеља, имају изглед лављих шапа, а политура и црвени плиш показују, на оним местима која привлаче као магнет да се на њима ужива, ону патину која не говори о оштећењу, већ о солидности израде и неуништивости материјала. Пред том вилом Радован Никетић често, кад се увече уморан враћа са обиласка Економије, паркира џип. Уђе у вилу онако крупан, огрнут гумираном пелерином ако је већ хладњикава јесен – јер он у то време најчешће обилази државно добро, кад треба да се прикупља шећерна репа – и они, ако су се затекли близу, ако се примире и напрегну уши, могу и кад се затворе улазна врата да чују његове кораке по керамичким плочицама и после шкрипу паркета и стењање плишаних софа; напросто виде, кроз двоја тешка врата, као опсенари, како се федери улегну под црвеним плишом а лавље шапе малко раставе клизајући неприметно по паркету и одмах зауставе затежући своје дрвене мишиће. И док високи државни повереник с тешкоћом покушава да пронађе најпогоднији положај за своје стратешки толико важно тело на софи која му очигледно није прилагођена, која му смета, коју би најрадије, као и целу ту чешку дрвенарију, бацио кроз прозор – безазлен као јагње вилу напушта Његош Никетић, пошто се обрадовао очевом доласку окренувши му леђа при изласку. „Олошу“ – покушава да га за тренутак задржи отац – „шта си то опет забрљао у школи?“ 19
Његош се само напола окрене, само напола застане, само се напола и као силом насмеши сузивши очи. „Ништа, кеве ми, мрзе тебе па оговарају мене.“ „Марш, стоко! Кад сам питао директора за тебе, почео да ми прича како уређују двориште, праве игралиште за кошарку! Шта више треба да ми каже, зар ја то не разумем?“ „Ниси схватио, ћале, кеве ми! Па ја сам ту први, вуко сам ваљак, он хтео да ме похвали! Погледај руке, пуне жуљева!“ Волина, помисли Радован и само га погледа попреко. За друго и ниси него да вучеш ваљак. Његош не мисли тако. Кобајаги увређено залупи врата од салона а онда на миру у гумираној пелерини пронађе кључеве од џипа. Изађе напоље и застане пред „махином“ мало дигнуте браде као да мирише плен; обиђе га двапут у круг бацајући опрезне погледе на вилу, а онда ускочи спортски право на седиште, не отварајући врата (као у америчким филмовима), завали се и „вози“ неко време „на хладно“, окреће волан, притиска ножне команде, као деца кад се играју, само што не забрунда: брм-рм-рм-рм... Затим упали мотор и тихо крене кроз Чешки парк, притисне гас на главној алеји, излети као суманут на улицу пре кривине код Славије и полети према центру једнако полуосмехнут, сужених очију, не региструјући црвено светло на семафору... Вест о удесу брзо се преноси. Ускоро цело Равново зна да је Његош ударио џипом у „москвич“ апотекара Моме. Апотекару ништа, али Његош тешко повређен, свог у крви одвезли га у Болницу. Милиција се створила ту за секунд, одмах стигао и санитет, чак је и сам Радован дошао на лице места и лично убацио Његоша у ауто и одвезао се са њим. Хоће ли несрећник преживети? Причају очевици да је полетео из џипа раширених руку, као да скаче са Спрудишта у Мораву, преко „москвича“, и пао наглавачке на зелену, излизану калдрму. Милош и Марко су дрхтурили ужагрених очију слушајући приче и не знајући да ли и колико да верују. Срца су им дамарала до под само грло и гушила их: Боже, да ли је грех желети да неко умре, питали су се потајно, свако за себе, ћутке. Машта им је јурила као риба која је из мреже скочила у брзак. Подсечена крила Радовану Никетићу? Не, то их није интересовало. Видели су то у магновењу и нехајно, као слику неке мале, успутне станице, у ноћи, слабо осветљене, поспаним оком кроз прљаво стакло воза који их тутњећи носи даље. Дружина без Његоша Никетића? Да, то је било оно право; застали су да осмисле ту слику, да је разгранају, да је одвуку у сваки угао, у сваку 20
улицу, на игралиште, на утрину, на Бару, на Спрудишта. Седели су на клупи у Чешком парку, наспрам главне виле, до дубоко у ноћ, непокретни, нечујни, опуштених руку, онемоћали. Онда је, пртећи себи жутим фаровима пут, из таме Чешког парка допловио санитет са плавим, сафирским светлом на крову. Са предњег седишта закорачио је Његош Никетић са чалмом око главе и руком у гипсу окаченом о сопствени врат. На задња врата искобељао се велики Радован и ћутке су ушли у кућу; упалила су се светла, зачуо се најпре жагор, па галама и надвикивање, и Милош и Марко изненађено су закључили да је кућа, иако дотле тиха као смрт, била препуна људи. Славили су Његошев повратак. Пили су и мезили. Његошева маћеха Берана (коју је Радован упознао у Плаву, где је био официр, и „упецао на чоколаду“, како је сама говорила привијајући га мазно на своје велике груди) потрудила се да има свега. Говорили су прегласно, свако је хтео да се чује и да искаже шта мисли; неко се чак дохватио и гусала и започео да импровизује песму о „тићу Његошићу“, кад великом Радовану, који је испијао чаше наискап, ударише сузе од једа и муке: „Пијте“ – викну утањеним, плачним гласом – „за мог сина олоша, за битангу једну која ме брука пред људима!“ „Немој тако, Радоване!“ – завикаше. Разгалами се пијана братија. „Нек ти је он жив и здрав, све ће се поправити, младост је то – лудост.“ Тешили су га како су знали и могли у том часу пијанства, трудили су се иако су осећали несигурност и схватали да је то лош тренутак и да су помало затечени и неспремни, а Радован им као заинат није давао шансе да престану, цмиздрио је и брисао очи и даље. Сећао се с горчином, уз све јаче нападе плача, како се у Спужу, где се Његош родио, правио важан, како су сви знали да је добио сина, како је пуцао цели дан не штедећи метке, и како је – пун неке несавладиве чежње коју није умео себи да објасни – обзнанио да ће му се син звати Његош, син првенац, први међу првима. „Од мог Његоша испала је мизерија“ – рече Радован чисто с олакшањем и наједном смирен; као да је читав његов напор био усмерен ка откривању тог једног јединог и лековитог закључка.
21
ПОДВИЗИ С ГИПСАНОМ РУКОМ
Његош Никетић се опоравио брже него што је ико очекивао. Већ после неколико дана одвили су му чалму, скинули конце са посекотине и на чело фластером прилепили само парченце газе. Гипсана рука, додуше, остала је да виси о врату обешена о доста дугачак, запрљан завој, али он ју је покретао из рамена и претио њоме да те Бог сачува. Куцкао је савијеним средњим прстом леве руке по гипсу да покаже његову чврстоћу, а онда се исповијао целим телом и ударао, на кога би се намерачио, својим блиндираним лактом равно у шпиц-браду. Научио се да туче и ногама, што је раније ретко чинио; трагове његових тешких, америчких цокулетина почели су да носе многи, на најнезгоднијим деловима тела. Постао је гори него што је икад био: да ли се светио што је био повређен, или се тако блиндиран и уфалцован осетио још јачим, ко би то знао. Кезио се сваком дрско у лице, показивао своје криве и жуте зубе и смејао се силом, кратко и с прекидима, као да њуца или стење, све док та одвратна представа не би – познатога или непознатога, свеједно – почела да изводи из такта. Тако је успео да изнервира браћу Петровић, близанце, токмаке кратких руку и дебелих вратова, који су били надобудни не само зато што су сматрали да су јаки, већ и стога што им је отац био милицајац, патролџија, познат у целом Равнову. (Он је хапсио, приводио и сређивао најгори олош, а – кад би Броз пролазио кроз ове крајеве – „ибеовци“ су му се пријављивали сами да их ухапси, то јест „изолује“, како су говорили). Његошу су они као такви, као надобудни, и били занимљиви, јер су такви били ретки; већина је могла да отрпи већу количину гадости него што је он био у стању да замисли и изведе, тако да је на крају, кисело и разочарано, морао да се повлачи. Кежење и њуцање је обично било тек почетак, после је пљувао тик поред нечијег носа, па „ударао јадац“, гузио се и прдео трудећи се да буде што ближе изабраној жртви, подригивао у лице – али људи су кобајаги примали то за шалу, смејуљили се и гледали да клисну што пре, како знају и умеју. Браћи Петровић, међутим, било је довољно да им стане иза леђа, да се непристојно закашље, да се изркне и да пљуне изркотину преко њихових глава, далеко у воду, тамо где су забацили удице. „Нећемо да једемо рибу с његове 22
изркотине“ – рекли су, погледали се, устали и кренули на њега увлачећи страшно главу у рамена. Вратили су се у град окрвављени, поломљених зуба, с тешким посекотинама и модрицама, поцепани, с поломљеним штаповима које нису могли да одбаце јер су им удице биле тако заривене у задњице да су хирурзи морали да их спасавају. Ровали су углас, као и сви пребијени мамлази, и отрчали да се жале оцу, али је матори Петровић, кад је дознао о чему се ради, само побелео и занемео; данима је после тога патролирао скрушено и подвијена репа, да су могле и пудлице да га запишавају. Претукао је Његош и браћу Ковач, Зорана и Предрага, који су такође били надобудни и нису могли да отрпе његове простаклуке, али из сасвим других разлога. Они нису имали оца милицајца патролџију, нису ни имали оца шта више (јер је као син предратног богаташа, „колаборанта и народног издајника“, побегао у Америку и тамо умро), али су имали грађански понос и достојанство; тако су бар они сами казивали, мада нико, заправо, није тачно знао шта би то требало да представља и углавном су о грађанском поносу и достојанству судили на основу личног држања и понашања браће Ковач: сматрали су да је грађански понос и достојанство ако се облачиш „монденски“, то јест носиш углавном италијанску гардеробу, одбијаш да научиш све о „седам офанзива“, по цену да три године заредом полажеш велику матуру, и бавиш се свим могућим спортовима (од којих за многе у Равнову никад нису ни чули), како би имао довољно брзе рефлексе и јаке мишиће да те барабе остављају на миру. Његош је, међутим, и њих средио, прљаво како је само он умео, ритајући се својим америчким цокулама и млатећи из окрета блиндираном руком, мада је, мора се признати, ту и сам добио расечена уста и као чивит модро око. Његош је због тога постао још пакоснији него што је био, а браћа Ковач још поноснија и достојанственија; толико су били поносни и достојанствени да је свима изгледало да корачају два метра изнад земље и да се мирно може проћи испод њих а да се не додирну, па се ускоро чинило као да их нема, као да су постали сенке или обичан ваздух. Колико се, после свега тога, разуларила дружина Његоша Никетића и шта је све била спремна да уради Питеру и Емилији Ериксон, тешко је и замислити. Питер је једнако као и пре настојао да их сустиже и прати у стопу, али се видело да је изнурен и да много пати по томе што је био још климавији и трапавији, још више је муцао, руке и ноге су му биле још тање, кожа беља – личио је на 23
право страшило. А Емилија се појављивала чак и неочешљана, с масном косом, са подочњацима, сва млитава и успорена. Изгледала је тих дана као једна од оних потуљених станичних фуфа и Милош и Марко су се стидели да је гледају; стидели су се да погледају и један другог, окретали су главу да сакрију сузе беса; растајали би се и данима избегавали да се сретну жалећи се на главобољу. Била је то као божја казна за њихове мале, и од њих самих сакривене богохулне мисли, за њихово зрнце радости кад су помислили да ће Његош Никетић нестати заувек из њиховог живота. Тако нешто страшно – они су то ипак веома добро знали – не може се желети чак ни Његошу Никетићу, чак ни уз веру у прст судбине и вољу божју. Зато су готово покајнички, без отпора, скрхани, примали овај страшни пад, ово слетање у провалију, у мрак у коме је изгледало да је за њих све свршено, да ничега више неће бити – ни радости, ни љубави, ни живота.
24
РОЂАК ИЗ САРАЈЕВА
Тада се догодило нешто, први пут, што ће се касније понављати у готово једнаким временским размацима, и што је битно утицало на односе у њиховој малој, затвореној заједници. Управо због тог утицаја, њима се чинило да се тај догађај не понавља у једнаким временским размацима, да чак и није ни у каквој вези са временом, да није предвидив никаквом замршеном рачуницом, као какав долазак удаљене комете, већ да је једино у вези са њиховим односима, да је последица тих односа, да исходи из њих, да се догађа зато да би се поправило на некакав готово волшебан начин оно што је изгледало заувек покварено. Из Сарајева је, Ериксоновима у госте, те јесени, дошао неки човек. Био је то неки рођак, али нико није знао какав рођак, како се зове, шта ради, нити било шта друго. Није изгледао много старији од Питера и Емилије и Милошу и Марку чинило се да би то могао бити њихов брат, неко кога је њихова мајка Берта родила раније, можда у неком ранијем браку, у неком удаљеном месту, у неком овде непознатом периоду њеног живота. Могао је тај човек, међутим, бити и Питеров и Емин ујак, неки много млађи Бертин брат, неки непознати ванбрачни син маторог Густава који нема легитимна права да живи са њима, али који осећа зов крви па их повремено, и то баш у тешким часовима, посећује. Али могао је то бити и неки далек рођак, неки такође залутали Ериксон, кога само туђина, усамљеност и искушења живота гоне на блискост са потомцима доктора Густава Ериксона, са којима се можда упознао случајно и о којима је знао мало. Како било да било, човек коме чак ни име нису знали, о коме су могли да говоре једино као о Рођаку из Сарајева, био је приман код Ериксонових са свом дужном пажњом и поштовањем као вољен и близак рођак. У почетку је та чињеница била и једина која се могла уочити и све се сводило на њу: сваком госту указује се дужна пажња и поштовање и никоме није изгледало чудно што Питер и Ема, доласком Рођака из Сарајева, почињу да излазе искључиво са њим, да се облаче лепше, да држе више до себе и да занемарују старо друштво. Али Милош и Марко ускоро су морали да закључе да је та промена 25
била толико велика и темељита да је тешко могла да се припише искључиво пажњи према неком далеком рођаку који је дошао у госте, поготову што је с временом промена бивала све већа, уместо да буде све мања. Јер ако гост остаје у кући дуго, уважавање и пажња према њему се не увећавају него слабе, домаћини се не уклапају у навике госта већ обрнуто – старе, доласком госта прекинуте навике, полако пружају своје пипке и обухватају не само домаћине већ, опрезно али неумитно, и самога госта; стари токови живота почињу поново да теку носећи собом и неопрезног госта који се у новој средини превише опустио и одомаћио. Ништа од тога, логичног и очекиваног, није се овом приликом догодило. Питер није с временом опет почео да се враћа својој дружини у којој је изигравао клипана. Његош Никетић и његови јаки, одважни и занимљиви другари као да више нисy постојали. Што Милошу и Марку није полазило за руком ни по цену огромних напора, мучне тактике и стратегије, у зависности од разних повољних прилика које су Равново и Радничка колонија могли да пруже, ни по цену страшних понижења кроз која су морали да пролазе, Рођаку из Сарајева полазило је за руком само од себе, без икаквог напора и труда, чак и без свести о томе да су такви напори и усмеравања потребни. Питер не само да се више није доводио у понижавајуће ситуације које су од њега стварале карикатуру, већ је и физички изгледао боље него у својим најбољим тренуцима. Био је то Питер у неком сасвим новом издању: облачио се лепше, ишао је право, не сагињући се и не клатећи се, корачао грациозно, говорио је нешто мало успорено али разложно и није више муцао, био је елегантан и опуштен, онакав какав је по природи, уствари, и био и због чега су Милош и Марко и желели да га имају у свом друштву. И са Емом су се десиле исте такве позитивне промене, и то нагло, изненађујуће, готово преко ноћи. Од запуштене, похотљиве и подмукле фуфе, каква је била последњих дана – што је доводило до очајања Милоша и Марка – она је опет постала егзотична, тајанствена и лаконога лепотица зелених очију и бујне риђе косе коју чешљеви једва смирују и с напором држе скупљену у пунђу; постала је забављена собом, повучена, недодирљива за нападне, самоуверене и надобудне момке. Они који су познавали сваки делић Еме Ериксон, који су могли да броје њене пеге и по оним деловима тела које кратке летње хаљине не откривају, који су знали све њене интимне реакције и по жељи их изазивали или спречавали, како им је када годило, који 26
су на основу такве приватности остваривали неограничену власт над њом – морали су сада, збуњени и љутити као стршљенови којима је повређено гнездо, да признају да је пред њима нека друга Ема Ериксон коју они не познају и над којом немају никакав утицај. Она их напросто није више зарезивала ни у шта. И Ема и Питер излазили су сада у шетњу само са Рођаком из Сарајева; они са стране, он у средини. Воде га, показују му Радничку колонију, Чешке виле, парк, све стазе и алеје чак до удаљених ограда и башти, у то време пуних корова раскошних јесењих боја, до yтрине која је црна као и раније али влажна и расхлађена, без прашине, до ДТВ „Партизана“ и кошаркашког игралишта. Одлазе понекад и на Бару, просушеним пољским путем, ако се подеси леп сунчан дан, седе на уздигнутој травнатој обали и уживају у њеном пространству које, као ивањдански венац, окружују локвањи, ту и тамо шевар и зука са лепим кафеним мацама које они, пажљиво да не уквасе ноге, нагињући се и пружајући далеко над водом, наберу да њима испуне ћупове и вазе; гледају усамљену и тајанствену Црпну станицу иза чијих тамних окана не виде брижни поглед Григорија Смислова, јер он сувим пуцвалом гланца моторе, и слушају њено уједначено ујање. Понекад оду и до саме Мораве, до Спрудишта; иду пречицама преко ливада са којих је однета отава, преко закоровљених кукурузишта, конопљишта и репишта, преко стрњика, заобилазећи ту и тамо густише малих лугова ( у којима преплаше врапце, косове и чворке), бодљикаве живе ограде и парлоге пуне врежа пољских купина. Ако су расположени, стану па беру накиселе купине, једу их смејући се и корачају дижући високо ноге, као да гацају по брзаку, да се не уплету у боцкаве вреже; на обали бирају кладурине, или летос посечена дебла топола, поседају, прекрсте ноге и чаврљају гледајући како Морава искри у брзацима или како се из глатке и тихе дубине, шумно и узбудљиво, повремено праћакају рибице. Милош и Марко гледали су све то збуњени и узбуђени и настојали да открију и разреше ту мистерију коју поседује Рођак из Сарајева, која делује природно, сама по себи, „по штукиној заповести“; не изискује никакав напор да би се пустила у дејство, чак ни један покрет, ни једну реч, ни један миг. Били су заокупљени једино тиме, све друго престало је да их интересује. Мотали су се што је могуће више око Питера, Еме и њиховог рођака, ишли су тамо куда и они, пратили их, престизали па се враћали и кобајаги сусретали, застајали тамо где и они, правили се као да их баш ту нешто занима, а уствари само су њих једнако посматрали, напрезали очи и уши да им ни 27
ситница не промакне. Попустили су и у школи: уместо да хватају белешке, у свескама цртају пределе којима се крећу Ериксонови – Бару са зуком и мацама и тајанственом Црпном станицом са шиљатим кровом, Спрудишта са кладуринама и балванима, прегледна поља испресецана међама, путићима и луговима – па кад загусти, за једно поподне науче по десет лекција из хемије и физике, застрашени, на брзака вежбају задатке из математике; цртају на песку, као Питагора, кругове, призме и пресечене купе, тродимензионално, са рецкавим невидљивим ивицама, обележавају ер и ха и исписују формуле хемијском оловком на надланице да им служе као подсетник, ако их изведу на таблу. Журе да што пре сврше са тим досадним обавезама и да се врате свом прегрејаном интересовању; као кад у гостима, из пристојности, уштогљени и званични, срчу бљутаву супу и мљацкају хладан ринфлајш чекајући прасеће печење. Огроман истраживачки напор не доводи Милоша и Марка ни до каквог резултата. Све је на изглед обично, редовно, свакодневно. Само присуство Рођака из Сарајева, само његово постојање међу њима, производи неочекивано дејство, ствара нове односе, поправља оно што изгледа непоправљиво, зрачи неку наду и еуфорију због које би понекад хтели да вриште као да их голицају по табанима. Шта је то на њему тако необично и моћно? Они гледају и не виде ништа посебно: и он се бацио на Ериксонове, има риђу косу и белу пегаву кожу, витак је и висок, виши од Еме али ипак нижи од Питера. Али он је лепо подшишан, коса му је краћа и таласи лепо заглађени; носи карирани сако који му лепо лежи, тамне, увек свеже испеглане панталоне и изгланцане ципеле. Ако је ујутру хладно, облачи танак иберцигер од твида али га не закопчава, иде раскриљен и лежерно држи руку у џепу од сакоа; а кад пригреје током дана, пребаци иберцигер преко руке и носи га с лакоћом, као да је ту прирастао, као да је продужени пеш његовог капута. Милош и Марко га гледају ужагреним очима, чисто су постали љубоморни, некако су се цели стегли у грудву, могао би неко да их покупи и хитне са обале у најдубљи амбис где вода подмукло вртложи, да злослутно бућну као тежак шодер. Траже му неку фалинку, неки несклад, неки пропуст, труде се да уоче да ли му је оковратник сакоа мастан од косе и побелео од перути, да ли су му ципеле испрљане од ходања по пољима, да ли су панталоне изгужване, да ли су се истегле на коленима и просениле на туру од седења на балванима. Али ништа од тога! Ма шта радио, рођак Ериксонових остаје увек онакав какав ујутру изађе из куће: ни 28
прашина, ни блато не хватају се за његове ципеле, киша не смуљи његову косу, не направи од ње врапчије гнездо, панталоне се не распеглају, сако не омлитави, увек идеално прати линију његових рамена, врата и струка; не само да лоше време, лоши путеви и непроходни предели не могу да наруше његов изглед, већ обрнуто, његов увек складан изглед утиче да ни време, ни путеви, ни предели не изгледају тако ружни, прљави, тешки и запуштени кад је он присутан: некако се корача с лакоћом, стиже брже, види даље. Милош и Марко дођу кући, обуку своје нове сакое у којима су се сликали за ђачке књижице, стану пред огледало и с очајањем виде како им оковратници одстоје, рамена се накострешила, пешеви се раздрљили; вуку их надоле, али оковратник никако да легне лепо, само се рамена још више подигну, рукави скрате и истакну несразмерно велике песнице, као да су дрвосече и баратају секирама и тестерама, а не оловкама и шестарима. Шта да радимо, питају се, има ли ту неког решења? Нема, одговарају очајни, нема! Човек је такав, и готово. Има складну фигуру, неговане руке, префињене покрете, уме да корача, да говори, да се понаша, нема непослушну косу и клемпаве уши, ручерде и ножурде, не ждере као несит, не граби са стола, не краде трешње и крушке, не носи прљаве патике и виндјакне од најлон свиле. Али има људи у Равнову који изгледају исто тако лепо, можда и лепше (Милош и Марко познају неколицину таквих), који се исто тако лепо облаче, лепо ходају, лепо понашају, па ипак не производе никакво дејство на Питера и Ему, на њих и на дружину Његоша Никетића. То је зато – закључују Милош и Марко – што они нису рођаци Ериксонових и не долазе из Сарајева. И њихове мисли почну да се врте око Сарајева. Они су само једанпут били у Сарајеву, на екскурзији, у пролазу, задржавали су се једино на железничкој станици и зато памте само велике пероне и возове који нервозно подрхтавају као да ће сваки час да груну у велику станичну зграду са галеријама по којима су јурцали као суманути, у страху да им воз не оде, и чудили се огромном празном простору под куполом по коме лете голуби као авиони; нигде тако висок простор под таваницом нису били дотле видели и то је на њих оставило утисак. Сада су се упињали да се сете још нечега и на очи им изађе метеж великих предграђа кроз која се воз пробијао пре него што је ушао у станицу, сиви бетон бескрајних фабричких хала, путеви уз пругу закрчени колонама возила и трамваја препуних путника који су за кратко престизали њихове вагоне, а онда неповратно заостајали, 29
на својим станицама или на раскршћима са семафорима, тихо и без звукова у општој буци, док је воз привилеговано и без застоја зујао својим трачницама и грабио даље; сетили су се сада и пространства осунчаног трга испред железничке станице на који су, гоњени знатижељом, за тренутак привирили – његовог необичног мира после буке коју су доносили возови, чудновато, на великом растојању распоређених зградурина чију намену и важност нису познавали али су је слутили на основу њиховог моћног изгледа, одлазећих црвених трамваја који су замицали негде далеко у зеленилу паркова. Њихова лична сећања ту су престала, али визија Сарајева стала је да се шири на основу свега што су учили или узгред чули и видели. У њиховим историјским читанкама била је слика моста Гаврила Принципа на Миљацки, снимљеног у неко летње подне, опустелог због врућине, са пространим и такође опустелим кејовима са обе стране реке – и гравира тог истог моста која приказује принца Фердинанда са његовом великом, парадном, укоченом царском свитом, и Гаврила Принципа како вреба у сенци коју бацају велике громаде моста на кеј, спреман да изазове пометњу. Због те гравире, празан трг испред железничке станице, којег се они једва сећају, стално је испуњен колонама спорих, отворених, старинских аутомобила које прати живописно одевена дворска свита на коњима. Те колоне освајају нове просторе, разливају се лагано и на друге тргове које они нису видели и које не познају, и цело Сарајево постаје преплављено тим парадним колонама возила и коњаника, притиснуто масом знатижељника; свим трговима и улицама, свечано и споро, возе се краљеви и принчеви. Те колоне стигну и на Баш-чаршију, за коју су они такође чули, чије су слике виђали по возовима, и мајстори под фесовима тада престану да на коленима куцкају своје бакарне џезве, филџане и тепсије, подигну главе и с оријенталним презиром сачекају да булумента престане да их узнемирава. Милош и Марко чули су и за Требевић. Они се сада знатижељно питају хоће ли се принчеви и принцезе са свитом упутити тамо? Требевић они замишљају као њихово Ђурђево брдо до кога воде узани зелени путеви начичкани вилама, где за топлих летњих ноћи одлазе да краду трешње, кајсије, брескве и грожђе, натрчавајући на љубавне парове који се шетају загрљени и занети; шта ће царске свите, ноћу, на Ђурђевом брду? Чисто се смеше од те помисли и скрећу полако челне коњанике са кићанкама и барјацима на нешто удаљенију, али царској свити примеренију Илиџу (о којој такође доста знају), да крај леденог врела 30
Босне, на ливади, у хладу столетних платана, небројена послуга постави клупе и столове, подигне шаторе, искити их лампионима и заставама и размести около оркестре који свирају етиде, полке и валцере Штрауса, Листа и Шопена. Тако Сарајево ври, бучи и пулсира у њиховим главама, надограђује се и шири са сваком новом сликом, сваким новим сазнањем, израста у град над градовима. Моћ коју има рођак Ериксонових, дакле (сматрали су сада то као сасвим извесно, постали су чак тврдо убеђени), потиче из тог града Сарајева, из тог мистериозног преплета возова, трамваја, путева, фабрика, мостова, кејова, оријенталних мајстора, поворки коња и колона аутомобила, краљевских и принчевских свита, богатих вила на Требевићу, краљевских гозби на Илиџи – свега тог сликовитог, сунцем обасјаног метежа, њима непознатог, далеког и недокучивог.
31
ПРИЧА О ХРОНИЦИ
Сада је тренутак да саопштим да сам као летописац Равнова имао свог претходника. Био је то професор Дуја Петровић који је умро оставивши за собом хрпу записа које је сам назвао Хроником Равнова. Сазнања о многим личностима, којих давно више нема међу живима, црпио сам из тих Дујиних записа и част писца ми налаже да се ствари доследно разграничавају: што је записивао Дуја, мора свуда и изриком да буде подвучено. На тај начин сачуваћу образ, неће ме сматрати за плагијатора они који су читали Дујину Хронику – таквих није мали број – а допринећу и јасноћи приповедања, поготову с обзиром на след збивања везан за саму Хронику. Наиме, неке личности описане у Хроници касније су битно утицале на судбину саме Хронике, а она такође на њихову, па се као такве, са преплитањима која се не могу занемарити, појављују и у овој причи. Све то, опет, тако испричано, представља и неку врсту приче о причи и осветљава и судбину самог Дује Петровића и његовог дела, што мени служи на част; јер они који долазе после, морају имати извесне обзире према својим претходницима. Професор историје Дуја Петровић, за прилике у Равнову, може се рећи, био је племић. Његово порекло изводило се, по женској линији, од чувеног, у песми опеваног, левачког кнеза Стеве Јаковљевића; већ његов прадед Петар, по коме су они и узели презиме Петровић, био је начелник Левачког среза, а деда и отац били су му судије у Равнову. Они нису опевани у песми али су ипак део историје овога краја и заједно са својим потомком Дујом представљали су за нову, револуционарну власт после Другог светског рата „мрске остатке прошлости“, рецидиве труле и наказне старе Југославије у којој су богати и школовани имали власт, а сиромашни и нешколовани били сурово експлоатисани. Што су, као такви, успели да избегну освету нових моћника, једног муцавог несвршеног гимназијалца који ће касније постати чувени српски академик, једног месарског калфе који ће догурати до генерала (чију слику из младости – чупави, унезверени младић са великим ножем у руци и бик који спокојно гледа у камеру несвестан да ће га минут касније преклати – је сам Дуја чувао у специјалној 32
фасцикли, уверен да највећу вредност има лик пророка у време кад је био непризнат), и двојице столарских помоћника који ће остати у локалној власти и чије ће заслуге Дуја такође педантно истраживати – то је заслуга случаја или оне божанске среће против које људи, чак и кад су моћни, не могу ништа. Деда Петроније, коме је поменути месарски помоћник доносио наручено месо само ако у радњи нема ама баш никог другог, јер није подносио његов шталски смрад и прљаве руке са неподсеченим ноктима под којима се навек црнела спечена крв, због чега је протестовао и примао увек иста извињења од газде Арсе, умро је не дочекавши да види како из тог ништавног изданка расте моћни генерал; оца Атанасија Немци су, као српског патриоту и угледног судију, пензионисали чим су дошли, држали га под најстрожом присмотром, такорећи у кућном притвору, и позивали га да одговара за све ситне и крупне саботаже које би било ко предузимао у овом крају. Да се сазнало шта је Атанасије говорио Немцима у Крајскоманди о „комунцима“, можда би га партизани и стрељали. Али Немци су своје тајне однели са собом, а са Атанасијем у Равнову остало је сазнање да је био малтретиран и злостављан и да се држао честито и патриотски. Онај ко је патио под Немцима није могао да пати и под партизанима – и тако је Атанасије на тајном састанку Војне команде са члановима Среског комитета, на коме се одлучивало о бити или не бити, само узгред споменут, мада су се неки злослутно и с гађењем изркивали и пљували што даље могу, отварајући већ одшкринут прозор, јер је у соби било загушљиво. Сам Дуја, пак, као резервни поручник краљевске војске, мобилисан уочи рата и упућен с Моравском дивизијом у правцу Аранђеловца да брани домовину, био је брзо заробљен и рат је провео у неком малом логору у Мосбургу, у Баварској, где су према њему поступали прилично уљудно, као према официру, иако је радио као шталски момак. Кад се он вратио, ствари су се биле слегле, нико никога није више стрељао из ћефа и свака се мржња морала доказивати на суду. А била је стигла и директива да предратни интелектуалци морају да се уклапају у нови поредак, јер нових још нема, и ако сарађују, да се према њима поступа лепо. Дуја је хтео да сарађује, имао је ту природну црту да му нико не смета, да се дружи са сваким, да се труди да му свако буде дорастао, што је био сигуран знак племићке дегенерисаности која би му – да није дошло до тако судбинског преокрета – била велика сметња у животу и учинила га црном овцом породице; али сада му је та 33
особина обезбедила неопходну морално-политичку подобност, сврстала га, ефикасније од било каквог сведочења, у нове људе, брзином коју је изискивала нужда. Новој власти горело је за петама па је Дуја, као такав, као човек који се одмах уклапа у нове директиве, без икаквих корекција и посебних напора, постао, може се рећи, чак и нека врста миљеника. Како је Дуја могао од мрског остатка прошлости да се прометне у миљеника, осим директиве објашњава и чињеница да неки, додуше ретки, равновски интелектуалци нису хтели ни да се врате из немачког заробљеништва, већ су остали да служе мрском непријатељу, а други, знатно бројнији, који су се вратили или чак нису били ни допали заробљеништва, отишли су да им се придруже кад су видели ону лакрдију од гласања „за Тита“ и „за Краља“, кад су доживели бруку са „ћоравим кутијама“ и добили етикете народних непријатеља. Дуја Петровић, дакле, коме је судбина била предодредила улогу црне овце у породици, коленовић без достојанства, носати наивчина коме су сви људи без остатка били добри, одмах је прихватио своје старо место професора историје у Гимназији и наставио да ради готово са истим ђацима са којима је и пре радио, јер су многи због рата били у грдном заостатку. Једва је и примећивао да су се десиле неке промене. А кад је ипак морао са њима да се сретне, професионално – преко нових уџбеника историје у којима су наједном изашли на видело дотле непостојећи раднички покрети, буне и штрајкови, њихове вође и њихове робије, припреме за револуционарну борбу, устанак, антифашистичка борба и њених седам офанзива, рат са народним издајницима, формирање народне власти и остало – Дуја је то примио са оном неопходном радозналошћу научника који верује у струку, који није склон хипотезама и импровизацијама, који признаје чињенице као такве; нова власт била је стварност и збиља, историјска чињеница, а она није могла да падне с неба, морала је имати своју генезу, свој зачетак и развој, своју историју. Што је он није познавао, није била слабост нове власти, већ његова лично, и он је настојао да је превазиђе, да је отклони убрзаним учењем, понирањем у блиску прошлост у којој се, углавном, та историја налазила, усмеравањем своје научне запитаности на једну њему дотле сасвим страну димензију стварности. Листи знаменитих личности, поред царева, краљева, кнезова, владика, војсковођа, писаца, уметника, народних просветитеља и добротвора, додао је револуционаре и са 34
приљежношћу која му је била својствена почео да испуњава празне листове њихових живота, да тако проширује своје знање, то јест „хоризонте“, у новом жаргону – да се политички поткива. Нови хероји били су дирнути интересовањем које за њих показује професор историје. Они су већ били сигурни у то да владају народом, али не и да владају историјом; она им је некако измицала, скривала се, повлачила у неке посвећене и тајновите кругове, издајнички се лепила за „мрске остатке прошлости“ које они нису могли или нису смели да униште јер су се директиве мењале и све чешће постајале контрадикторне и неразумљиве. Свуда око њих врвило је од остатака грађанског сталежа, а попови са својим црквама и манастирима изгледали су им готово недирнути, личили су им на некакав бастион који се и не може уништити кад су директиве тако млаке, кад се уместо стрељања и рушења наређује игнорисање, изолација и преваспитавање народа. Како избити народу из главе све те гнусне буржоаске лажи, како омаловажити те труле досадашње величине и узвисити себе, кад је народ обична стока, размишљали су; говориш му да нема Бога, да га нико није видео, да је религија опијум за масе, а он опет слави славу, Божић, Ускрс, иде у цркву, љуби попа у руку и зове га на сахрану и заветину. „Дође ми да све попове пострељам, часна комунистичка реч“ – рекао је једном приликом, строго конспиративно, Драгољуб, „првоборац“, бивши столарски калфа а сада председник општине. Рат је провео као „члан Пратећег батаљона Врховног штаба“ и „Титов саборац“, како је сам истицао, али су га иза леђа оговарали да је био позадинац и коморџија, да није био наоружан пушком већ тестером и рендетом: једини посао му је био да у ослобођеним селима, тамо где није било згодних балкона, прави бине од дасака да би се са њих видели говорници. Такве опасне сумње у нове директиве, ту малодушност, ту најгору бољку која једног комунисту може да нападне, прекинуо је професор Дуја својим изненадним активностима. Од обичног интересовања за њихов живот, он је убрзо прешао на записивање њихових подвига; са страшћу човека који је доцкан открио свој прави овоземаљски смисао, своју животну мисију, бацио се на писање житија нових заслужника; истраживао је по старим новинама, проналазио сведоке, урањао у заплењене полицијске и општинске архиве и извлачио оптужбе које су бацале ново светло на револуционарну прошлост нових светаца. Незадрживо је ишао даље, описивао године ратовања, еуфорију победе, стварање нове власти и новог поретка, обрачунавање са остацима прошлости и најаву светле будућности; све 35
те повести, сва та житија, сви ти драгоцени подаци склопили су се на крају у једну обимну књигу састављену од десетак дебелих, густо исписаних свезака. Дуја их је својеручно повезао шареним, тробојним концем и на корицама красописом исписао наслов: Хроника Равнова, с поносом човека који је управо завршио своје животно дело и обезбедио себи бесмртну славу. Та Хроника професора Дује Петровића убедила је нестрпљиве равновске комунисте да нове, мекше директиве имају смисла, да су њихове заслуге тако велике да ће саме собом засенити целу прошлост и да није више неопходно да се она уништава; Дуја им је показао како историја такође може да се стави у функцију нове власти и народа, као фабрике народних непријатеља, банке, зграде, имања. Тако је живео професор Дуја, лепо и зането, са славом летописца новог поретка, на радост његових јунака који су понекад, кад би остајали сами, после дугих и заморних састанака, разговарали о томе како их је стари професор описао, радознали као деца; тражили су много пута да дело већ једном коначно препусти комисији за објављивање, али је он једнако отезао правдајући се да још исправља рукопис, ради на њему, додаје и одузима што мисли да је потребно. У томе натезању, али и слатком и опојном ишчекивању, пролазиле су године и ко зна колико би то потрајало да професор није једног дана изненада умро. Сахранили су га лепо, говорили на гробу о томе како је био частан човек, добар васпитач и патриота, и отрчали наврат-нанос да се дочепају Хронике, да је, кобајаги испуњавајући професоров аманет, као велику друштвену вредност похране у трезор да се не загуби док је не предају стручњацима у руке – а у ствари да већ једанпут виде шта је ту записано о њима. И – у првом тренутку – нису били разочарани.
36
ЧИТАЊЕ ДУЈИНЕ ХРОНИКЕ
Професор није почињао од Кулина бана, него in medias res, од самог срца ствари, од суштине, од завичајних величина, што ће рећи – од њих самих. Описао је њихове породичне и социјалне прилике, вокабуларом новог доба, истичући као најреволуционарније оне који су били најсиромашнији, најбеднији, најнешколованији, такорећи tabula rasa, пратећи како се, којим замршеним путевима, понекад испуњеним драматичним случајностима, њихове празне главе пуне племенитим вином комунизма, идејама правде, братства и једнакости – али пре свега потребом бескомпромисне револуционарне борбе помоћу које треба да се свргне стари, трули поредак и успостави нови, њихов. Описао је и њихове непријатеље, богаташе, властодршце са својим чанколизима и полтронима, жандаре који су их хапсили, судије који су им судили, разну господу која се о њима лоше и с презиром изражавала. Читали су упорно, по групама, у кружоцима, по сву ноћ, затворени у Комитету, једући у паузама роштиљ који су курири доносили из „Паласа“ и испијајући балоне „Јовачког црног“ и „Ружице“ (које су подрумари точили њима лично из чувених стаклених бачви и сијајући од среће носили им до кола, која су остајала мало подаље на главном путу јер нису могла да приђу тик уз подрумски улаз укопан у стрмину потока); тако су још једанпут, али само и искључиво ради сопственог уживања, испуњени сјајем и славом, прелазили пут од презрених и одбачених до земљотресаца, победника и делилаца живота и смрти. Шестарили су уредно и густо исписаним Дујиним ђачким вежбанкама као прегледним моравским пољима у рану јесен када се дигне берићет и она још једном нежно зазелене под благим сунцем, опуштени и раздрагани као кад јуре зечеве до којих им није стало, са пушкама о раменима и цевима надоле; са дотле неискушаном насладом, сећајући се страшних четничких заседа, хладноће, блатних беспутица, глади и других искушења рата – са осмесима који сведоче о њиховој уверености да тога више никада не може бити – пратили сy Дујина читљива, готово ђачка, мало коса слова у редовима које је подвукла нежна линија вежбанке, као да газе плитке и бескрајно дугачке бразде у колективским њивама узораним „фергусонима“ који 37
су били стари и кад су пристигли, који одавно штуцају и траже да им се долива уље. Застајали су на новим пасусима као на увратама и под сеоским записима на далеким раскршћима у пољу где су доручковали или ручали сомуне и Клефишеве укусне саламе; дуго су – као да осматрају неки нов и дотле неистражен предео, неке удаљене аде низ Мораву, изненада пукле видике иза Јоцићевих и Јончићевих врбака или шта друго – стајали и напрезали се кад би Дуја, њихов Вергилије, водич кроз њихов сопствени живот, уводио у Хронику неку нову личност или започињао описивање неког новог догађаја. Тако сy, идући све даље и даље, ајд-ајд, ајд-ајд, ајд још мало, ајд још мало, миц по миц, уживајући у равном пољу, стигли и до првих гложјака и трњака, до некаквих дивљих врзина које би сваки разуман човек у великом луку заобишао. Професор је, међутим, закључивали су кисело се смешећи – већ добро поднапити и дремљиви од преситости – био цепидлака и наивчина, држао до тога да све описује у танчине, улазио у појединости, а при том је дозвољавао и да му лукави Моравци смештају. Није увек било баш све тако како су разни лупежи хтели да представе; злоупотребљавали су доброг и наивног летописца. „Ех, професоре, професоре! То ти је та наша поштена интелигенција“, вајкали су се и одмахивали главама. Стари професор је очигледно био негде забрљао. Писао је, наиме, о неком Стојану званом Певац, из села Главице, као о преживелој четничкој жртви, живом сведоку њихових страшних недела, кланом и недокланом мученику. Лично Певац му је показивао, вели, дрешећи пред њим помало умашћено женино марамче које отада увек носи око врата, страшан ожиљак од каме, преко целе гуше, полукружан као млад месец. Дуја је описивао како су четници банули Певцу ноћу у кућу, како су га извели и водили негде ван села у шумарак, како су га везаног шутирали, како су га оборили на земљу, преклали и оставили, како се несрећник ујутру освестио и с надљудским напорима, све даље од пута, низ реку, преко купусара и кромпиришта, газећи повремено и вирове, стигао до Равнова и рупио код докторке Радмиле која му је ушила гушу и чувала га све док се није довољно опоравио да се врати у село и започне тегобно и опасно скривање по сенарама и шталама. Тако је писао Дуја, а Певац је био – цела Главица је то знала, и сва околна села и цео Моравски округ – обична јајара и положара, пилићар, лопов који је додијавао сељанима, гребатор и чанколиз, слуга код газда кад друго није могао; да ти се повраћа од таквог револуционара! Предратна власт је била корумпирана и блага према тим лопужама, па су сеоски кметови – још дубоко 38
конзервативни у питањима сеоског морала – кад су се дочепали власти, издавали налоге да се заједно са немачким шпијунима и петоколонашима „чисте“ и сеоске курве и лопови, да се младеж даље не квари; по том критеријуму допао је ножа и несрећни Певац. Али, да је био сиротиња и несрећник – био је. Зар би крао да је имао своје? Не би! И зар се за тако ситне преступе одмах коље? Зар и то није доказ каква је то мрска и ненародна, издајничка власт била? Наравно да јесте. Следећи таква питања и одговоре, сами сељаци, дрски какви већ јесу, пошто погоднијег нису имали, истакли су Певца као симпатизера нове власти коме су четници покушали да се освете; његова прошлост потонула је у мутним у узбурканим годинама рата, у еуфорији доласка Црвене армије и ослобођења, у мобилизацијама за сремски фронт и сечу балвана у беспућима Кучаја, одакле се многи нису вратили или су се вратили нагрижени јефтиком. После свега, у поплави тих догађаја, чињеница да је Певац био лопов и да су га четници клали на почетку рата, а не на крају, кад су клали углавном само комунисте, била је, додуше, и даље позната, али је постала мање важна. Али да му се име метне у Хронику, поред њиховог, било је ипак мало много! Ту ће нешто морати да се исправља! Како је читање одмицало, та се мисао све више учвршћивала и оно почетно одушевљење, она дивна унутрашња блаженост и она извесност да ће Хроника, са златотиском на корицама, штампана на кунсдруку, на коме ће њихове слике изгледати лепше него у албумима, бити ускоро у свим излозима и свим витринама, лагано су нестајали; почели су да штуцају, да подригују, да пувају и прде, да осећају мучнину у стомаку као да месо које су у сласт појели није било баш најсвежије а вино које су са уживањем попили изазива киселину, као да је пресумпорисано, и они нису знали сад шта да раде осим да апстинирају и чекају да време учини своје. Прекидали су читање, правили дугачке паyзе, претварали се да су заборавили на Хронику, али ђаво им није давао мира и они су опет почињали по старом, још нестрпљивији и знатижељнији да виде шта је матори за њих укусно зготовио. Додуше, они су тога били свесни, ту више оног почетног уживања не може бити, јер је сада потребно отварати четворе очи, јер се мора бити на опрезу, а кад човек ради нешто са једним оком иза леђа – то је онда више мучење него уживање; само што су они били стари и искусни револуционари који су прошли кроз разна искушења, савладали незамисливе тешкоће, извлачили се из немогућих ситуација, па су били дорасли и корову у 39
Дујиној Хроници. Зашто да се одрекну цвећа због мало корова? Да не уберу ружу зато што има трња? Наравно, није требало до тога да дође, Дуја их је све непријатно изненадио, али, на крају крајева, мора се нешто и разумети, Дуја никада није био члан Партије, био је самосталан и задовољан животом, женy није имао, децу није имао, ниси могао никако утицати на њега, добро кад је и оволико дао за револуцију; могао је да буде и непријатељ и да пише за четничке новине у Чикагу и Кливленду, па да морамо да га хапсимо и да се још правдамо због тога пред Американцима. Тако припремљени, наставили су да читају, са озбиљношћу која је одговарала ситуацији. У одељку „Припреме за устанак у Равнову“, речима које су биле дирљиво отежале од патетике и херојства, занети професор са дебелим стаклима на великом носу, који већ у први сумрак не отпоздравља ученицима јер их више не разазнаје, описивао је долазак „инструктора“ ЦК КПС Петра Стамболића и састанак који је овај одржао са члановима Окружног комитета Партије на Ђурђевом брду, 8. августа 1941. године. Састанак је одржан у Микином багремару који је тако постао историјско место и ушао у Хронику. Дуја је приложио под бројем 73 копију катастарског плана Микине парцеле, на паусу, са ситно исписаним бројкама, и једну мутну, аматерску фотографију коју је вероватно са великом радошћу направио неко од његових ученика, чланова фото-секције, старом бокс-камером без уоштравања. На састанак су дошли све сами млади хероји. Дуја је полетно описивао колико је свако од њих под Микино багрење донео организованих штрајкова, пролећних излета са ватреним говорима, радничких приредби и концерата, најпосле – разоружаних жандара, мучки побијених Немаца, покиданих телефонских линија и минираних железничких шина. Реферисали су – тврдио је Дуја – стидећи се што нису учинили више, а инструктор их је тешио да је за сада то довољно, да су њима задовољни и да прави подвизи тек предстоје кад буду ступили, као већ прекаљени организатори и диверзанти, у чете и одреде. Прочитао је свакоме од њих ново задужење, распоред, маршруту. Готово је са локалном хајдучијом; сутра је велико свитање, равно из Микиног багремара они крећу по партијском задатку као командири и комесари одреда које ће сами формирати тамо где их нема; ученици постају учитељи, инструисани инструктори, они који слушају, од сутра наређују.
40
Из сваке Дујине речи избија тај револуционарни, готово побожни, апостолски занос. Расте нека екстаза, просијава нека светлост кроз таму багремара, светле њихова лица, а гласови тихи и свечани одлежу као благданска звона, трепере лагано као обредне речи заклетве у црвени освит зоре и у прохладном јутру њишу се као праменови магле под плаветнилом, над зеленим сокацима Равнова. Дорастао свом задатку, способан да уочи и подвуче историјску драматику, да болно акцентује судбоносне тренутке страдања и искушења, Дуја, руком која подрхтава, описује како су учеснике историјског заседања надомак жубора Арачлијског потока, сутрадан, Немци и петоколонаши похватали по околним местима где су се били запутили; поскидали су их из возова, пресрели на улицама, препознали у метежу народа, међу стотинама других, иако су били преобучени, маскирани у раднике и сељаке, са лажним исправама. Препознавали су их по стасу и гласу, по оној чудноватој светлости која је сијала са њихових лица, по сјају у очима које су гледале не у јад и беду поробљених села и градова, већ у лепшу будућност. „Јебала те, Дујо, светлост“ – прогунђали су напети читачи – „ту је у питању провала! Неко је оцинкарио, а ти о томе појма немаш! Још ће испасти да је друг Стамболић био немачки, а не партијски инструктор. Ово да се избрише!“ „Како да се избрише тако важан догађај?“ – питао је неко са устезањем. „Онда да се нађе издајник, да се именује; неки притајени провокатор, нечија жена, нека швалерка!“ Неко од њих узео је хемијску оловку и на маргини, крупно колико је она допуштала, записао: „Да се нађе издајник!“ Тако је пала прва жврљотина на свети Дујин текст, која је напетом кружоку донела мало олакшања; гледали су ту своју забелешку, упирали у њу прстом, вртели главом, кезили се и изговарали те записане речи као какву магију која ће им обезбедити сигурну победу, успешан крајњи исход њихове борбе. Јебо те Бог, средићемо ми и тог Дују! Али одмах потом они читају пасус у коме се описује како су Немци скинули из воза код села Милошева Радослава Никчевића и Гојка Груловића, како се Груловић изотео и побегао а они претукли Никчевића, везали ланцима и довели у Равново на саслушање, потом га опет вратили у Милошево, наредили му да ископа себи раку, а затим га стрељали. У задњем часу Никчевић – сведочи професор – узвикује: „Живела народно-ослободилачка борба, живео Стаљин!“ Стану они ту мало и згледају се. Јебем ти – кажу њихови згранути погледи – па овај је начисто измрзо! Где нађе Стаљина! Па за такве ствари се одрађивало на Голом отоку по две и по три године. Ако се 41
вратиш, носиш печат информбировца, шугавог кучета; оде све што си у животу радио, оде цео живот, као да га није ни било! „Ја се згражам“ – рече Драгољуб – „запиши да се ја згражам, ту са стране.“ „Записао сам“ – рече снисходљиво Милојко. Он је био пре рата општински писар и није био борац. Проглашен је за симпатизера кад је Драгољубу и Богољубу дао кључ да ноћу упадну у општину и спале архиву. Његово је време било поратно, кад се борило за реквизицију, кад су противници били кулаци; те битке је он добијао и то му је било уписано у борачки стаж. Био је сурогат-борац и знао је своје место. Зато су га сви волели и предвиђали му сјајну будућност. Једнога дана, кад нас бораца више не буде, Милојко ће наставити нашу револуцију – говорили су. „Да ли да читамо даље?“ – питао је Милојко. „До последњег слова“ – рекао је Драгољуб. – „Ово је озбиљан задатак и ми морамо да га извршимо. Дуји фали револуционарна свест, он се исувише круто држи чињеница и ми морамо да помогнемо да се ствари дотерају; штета је да због оваквих несувислости пропадне такво капитално дело које нама много значи.“ Драгољуб је говорио још у том смислу, дуго, врло дуго, јер они су увек говорили дуго, нико од њих никада није говорио кратко, просто су се надметали у говорништву. Потом је неко отворио велики мастан замотуљак и понудио тазе чварке и врућ, тек испечен хлеб. Сви су навалили и Драгољуб је морао да прекине говор јер му је пошла вода на уста; узео је да налије вино да не испадне да је и он толико гладан и да је прекинуо говор због чварака. Напољу је падао тежак, густ снег; покривао је улице као вата, као паперје, слагао се по гранама и гранчицама, по жицама и бандерама, по шћућуреним аутомобилима, затрпавао је и спутавао дамаре вароши, оглувео је и умирио. Кад су изашли на улицу, била је већ ноћ, али град је ипак био светао, побелео од снежног накита, просветљен изнутра, свечан, измењен. Наједени и напити, они постојаше мало на пустом тргу пред Комитетом који су осветљавале жуте сијалице, удахнуше свеж и чист ваздух и окренуше се неколико пута око себе да уживају у лепоти која их је изненадила: снег је био прострт као тепих под њихове ноге. Завртеше мало главама; били су спремни да опросте и матором професору Дуји што их мртав овако мучи.
42
Читање је настављано током целе зиме, па и пролећа. Била је то као нека болест која их је захватила; почели су већ видно да занемарују озбиљне државне и народне послове, стигле су и прве примедбе из Округа и неких министарстава, морали су да моле друга Црног да их правда тамо горе и да тражи разумевање за њихове проблеме. Још мало, само још мало, цвилели су. Ратне године су већ били пребобали, Хроника је била сва ижврљана, исподвлачена, пуна њихових примедби и забелешки, али посао је одмицао и они су још веровали у срећан завршетак. А онда дођоше на ред поратне године. Дуја их је описивао и даље са симпатијама, али преопширно, улазио у сувишне детаље, као да су га спопале литерарне амбиције, ништа не прескаче. Из његових накосих ђачких слова на њихове очи, ево, излази њихова Веринка, њихова тешка рана. Другарица Веринка, једини преживели члан Врховног штаба из Поморавља (Црни, који је данас први, пузио је пред њом као кученце!) има једну слабост, има једну страст, вуче са собом тог пуковника Чукића, прави од њега личност, гура га у Срески комитет, у Окружни, у све и свашта; у реду, они то разумеју, женско је на крају крајева, јеби га, али он нема меру, он се са њом не опходи са дужном пажњом, гори је од пастува, преврће све редом, на њене очи то ради, у суседној канцеларији, на столу, на фотељи, у плакару, у клозету, уза зид, где стигне! Ко не би убио такву џукелу, ко? Али шта ће Дуји да описује ту љубав, да улази у детаље, да се уживљава, да прави од тога драму? Није Веринка била Јулија, она је наша партизанка, носила је чизме и парабелум, с њом није могло да буде зајебанције и Чукић је то знао. Према Веринки су сви имали разумевања, али морала је да одлежи своје. Она је сад млада пензионерка, има стан у Београду и може да ради шта хоће; али штета је за нас што смо изгубили кадар. Мозак им први пут начисто стаде. Све је било истинито, али ништа није било у реду. Како објавити Хронику у којој пише да је Веринка, члан Врховног штаба, један од стратега револуције, која је преживела Ужице, Рудо, Чајниче, Фочу, Сутјеску, Неретву и Дрвар, вратила се у Србију да ослобађа Београд и формира нову власт, која је држала пророчке говоре са балкона окренутих трговима на којима се таласају огромне народне масе, њихова партизанка-легенда, убила свог љубавника из парабелума и одлежала осам година робије? Почеше да већају. Како би било да се то начисто прескочи? Да се избрише из Хронике? Зашто Хроника мора баш о свакоме да пише? Нека пише о онима који нису забрљали. А где ћеш, опет, Бог те твој, прескочити Веринку? Туц-муц и они – занемеше; говорљивим 43
проповедницима нове народне власти нешто завеза језик и они се, као мала деца, загледаше у Драгољуба. „Ово је крупно револуционарно питање, друже Драгољубе“, рекоше, „и ако ти нешто не смислиш, неће нико.“ Драгољуб, који је до тог тренутка брисао грашке зноја са чела и био спреман да призна немоћ као и они – само што није био заустио да отера све у пичку материну – сад се лецну, начини се као да дубоко размишља. Мало после устаде и поче лагано да се шета по још очуваном, предратном тепиху банкара Таушановића, и – у муци на коју га ставише, не верујући чисто ни сам – поче да говори о некој стручној комисији састављеној од зналаца нове историје која би изредиговала Дујину Хронику и дала јој коначни и жељени облик. Рече то онако рутински, отежући, више да би одложио решавање проблема него да га реши, а онда схвати да је гласно изговорио њихову немоћ, да је признао њихов пораз, и осети се позваним да то ипак некако образложи; напреже се до крајњих граница и – заиста – неколико лепих мисли, шарених као детлићи, слетеше на захуктали точак његове памети и почеше жустро да кљуцају. „Ми јесмо то све преживели“, поче да говори, „то јесте наш живот и то јесу наша дела, али ми ипак не можемо о њима да судимо сами. Значај наших дела далеко превазилази моћ нашег просуђивања. Не само зато што имамо емотиван и личан однос према ономе што смо преживели, већ и зато што нисмо довољно стручни да одвојимо важно од неважног. Ево и покојни и нама драги Дуја, као предратни историчар, и поред свег образовања, и поред свих напора које је чинио, није успео да проникне у сав значај новог доба које смо ми створили и направио је многе грешке; на више места му се омакло да наше поступке мери старим аршинима, да наш живот меће у старе калупе. Нама сад треба неко идејно поткован као ми, а образован као Дуја, човек новог доба, који ће бити кадар да ову битку добије, наравно, уз нашу свесрдну помоћ.“ Говорећи тако, Драгољуб се, мало по мало, и сам загреја за ову идеју и оконча говор готово падајући у занос, ватрено и са вером. Осмехивао се замишљајући тог новог историчара, тог дечка израслог под њиховом руком, однегованог на дивљењу према њиховим делима, који ће умети да њихове животе усагласи са значајем борбе, да њихове поступке измери на нов начин, у складу са великом револуционарном победом. Мисао да такав дечко постоји, да ће га они наћи и да ће он са лакоћом обавити овај посао, беше тако лепа, да они наставише да читају растерећени готово као на почетку, пуни знатижеље и 44
уживања, срећући се са Дујиним очитим пропустима и заблудама као са разбијеним и дотученим непријатељем који се расуо по пољу широком и бежи бацајући оружје у врзине.
Тако опуштени и неопрезни, са Драгољубом на челу, налетеше на право минско поље, то јест на одељак о Драгољубу који је Дуја обрадио толико опширно, цепидлачки и професорски тачно, да је – и поред провидног и натегнутог навијања – остављао поражавајући утисак. Било је то нешто најстрашније од свега што су досад прочитали; Дуја је постављао мине да заплаши и обесхрабри непријатеље социјализма, али на путевима којима су се кретали сами револуционари. Из пријатне и опуштене атмосфере лепо осветљеног, топлог и заклоњеног Комитета, из смирене, неговане и ухрањене персоне друга на високом положају, са глатко избријаним лицем, новим оделом од танког, полусвиленог камгарна и удобним ципелама изгланцаним до високог сјаја, Драгољуб се у Дујиној Хроници опет нађе на узнемиреним равновским улицама којима се креће народ гладан и пун наде, пијани црвеноармејци, градски олош, потуљени бегунци, злотвори који напуштају своје јазбине бежећи од мача правде, обучен у своју кожну доламицу, са чизмама, качкетом, официрском торбицом о рамену и парабелумом о појасу, са црним партизанским брцима и оштрим погледом команданта. Тек се био оженио једном младом и лепом симпатизерком у коју је био заљубљен још пре рата и која му је тек сада признала своју љубав. Није имао стан и спавали су у једној соби у Команди места, великој буржоаској кући коју су издајници напустили повлачећи се са Немцима пред нелетом Црвене армије. Легали су касно, пошто се сви разиђу после многих важних договора, отварајући прозор да изађе дувански дим, а устајали рано журећи да обаве своје интимне јутарње радње пре него што поново дођу другови и почну да запишавају већ потамнеле розе плочице у купатилу. Дакле, поред свих државних и револуционарних послова – Драгољуб је морао да решава и своје породично питање. Звао је више пута телефоном и тражио инструкције. „Да ли треба да ствара себи породични комодитет?“, питао је. „Да ли је то револуционарно? Да ли се може користити имовина коју иза себе остављају избегли или пострељани народни непријатељи? Како ће на то гледати народне масе?“ „Драгољубе, то је сада све наше“, одговарали су му. „Можеш слободно да узмеш шта ти 45
треба, јер ти си важан револуционарни кадар. Ти мораш да решиш све своје породичне проблеме, мораш себи да створиш све удобности, теби не сме да фали ниједна ситница. Народне масе гледају на то позитивно, оне очекују то од тебе, јер то је у њиховом интересу. Ти мораш уживати све удобности да би могао да решаваш крупна народна питања.“ Иако се служи крупним речима покупљеним из нових уџбеника историје, које затамњују конкретне догађаје и појединачне потезе, Дуја ипак допушта да се наслути како Драгољуб чита спискове стрељаних народних непријатеља, чешка се по глави, колута очима, гледа у плафон – присећа се каква је која кућа и где се налази – док му Гина кува и приноси кафе трудећи се да буде нечујна и невидљива, да га не омета у важном послу; а онда следи кратка и конкретна констатација: „Друг Драгољуб је одлучио да његов будући дом буде једна нова и лепа, али не много упадљива, мало скрајнута од главне улице, кућа стрељаног народног непријатеља, адвоката Томе Ђорђевића, пореклом Немца, председника равновске општине све време рата, немачког колаборационисте.“ То је у реду и томе се нема шта приговорити. Али шта хоће Дуја даље? Чему све то треба да служи? Зашто непотребни детаљи? Нечијом немарношћу у тој кући још увек живи удовица са своје две ћерке: једна има дванаест, друга осам година. Она плаче и грли ћерке кадгод неко бане у кућу и узме понешто што је потребно новој власти. Већ је развучен добар део намештаја, углавном лакших комада – сточића, комода, фотеља, огледала, грамофон, радио апарат. Драгољуб иде жустро напред, за њим два официра. Корача из собе у собу, разгледа, издаје наређења. „Шта ће овде жена и деца народног непријатеља? Нађите јој неку собу у згради где су смештени градски бескућници. Нека живи као и други, иако није ни то заслужила. Ми нисмо као они, нећемо је избацити на улицу.“ Толико друг Драгољуб попушта, али више ништа. Његова револуционарна свест му не дозвољава. Он је високо изнад срцепарателних, плачљивих буржоаских ситуација. Тихим, али челично чврстим и неумољивим гласом саопштава да „госпођа“ не може да се пресели у помоћну зграду. Никакав буржаоски смрад не жели у свом дворишту. Та зградица му је, уосталом, потребна, већ је наручио расне ловачке псе; и даље: из куће се не може понети ништа. Ни-шта! Ни лутка! Даћемо је у вртић да се њоме играју пролетерска деца, а буржоаска нека виде и другу страну медаље, нека осете на својој кожи како је живела сиротиња! 46
Млада Лидија се осврће одлазећи, док је мајка вуче за руку теглећи у другој велики куфер, и гледа у лутку која је остала да седи раширених ногу и рашчупане косе на широким басамацима покрај великих, храстових врата; њој је у том тренутку једино жао лутке, али дубоко у себи она слути да се догађа нешто крупно и важно, много важније од губитка најдраже лутке (крупна револуционарна промена, каже Дуја, силазак једне класе са власти) и напреже се да задржи сузе и да угуши њуцање. „Ово је којешта“ – прекида читање Драгољуб – Дујино малограђанско бунцање. Запишите ту са стране да је то којешта, нека комисија види шта о томе мислимо!“ На помен комисије цео кружок, сваког појединачно, лецну нешто у грудима – неко очекивање, нека нада коју нису смели да изразе. Били су већ уморни и малаксали од овог посла. Леђа су им била погурена, испод очију су им били велики тамни колутови, као да су их ноћима ислеђивали у Клефишевим подрумима, корачали су поспано улицама и трзали се на сваки шум; ако би их неко изненада, пријатељски, лупио шаком по рамену, скакали би и машали се пиштоља; спавали су кратко и немирно, често падајући у транс, као кад су се вратили из рата и вриштећи, по сву ноћ, командовали јуриш. Драгољуб их гледа смешећи се као да им чита из главе. „Да, да“ – каже – „можете сматрати да смо овај наш тешки револуционарни задатак успешно завршили. Нема потребе да читамо даље. Ово што смо досад урадили даће довољно смерница будућим редакторима које ја већ имам у виду. Ако неко жели сам, из радозналости, да чита и даље – може, али наш колективни рад је вечерас завршен. У то име идемо у 'Палас' на официрску забаву, да прославимо.“ Сав блистајући од среће и задовољства, Спасоје – ситан, жгољав, са вратом као у козе и великом Адамовом јабучицом која му обезбеђује глас у знатној несразмери са телом – испуњен похотљивим слутњама, гурну Милојка у ребра и прошапта: „Јеси ли га видо како је џвокнуо окетом?“
47
ДУЈИНА ИЗДАЈА ИЛИ ПРИЧА О ГУСТАВУ ЕРИКСОНУ
Драгољубова одлука да прекину са читањем Хронике дошла је у срећни час. У наставку је било још више буржоаски отужних детаља, одсуства пролетерске чврстине и одлучности, па и жестоких удаљавања која би се отворено могла назвати издајом линије Комунистичке партије. Да су остали још само неколико вечери, уз јако јовачко вино и „Паласов“ роштиљ, могло се десити да Дујино животно дело поједе помрчина; Драгољуб је могао, прек какав је био, изгубивши стрпљење, да га цело, онако како га дохвати, набије у корпу за отпатке иза свога стола и да га чистачица Живка ујутру покупи у велики плетени цегер од шевара и однесе да њиме ложи шпорет. Комисије, међутим – којих је било више, које су се често смењивале – кад су на такав начин добиле задатак од Драгољуба, сматрале су Дујину Хронику, шта год да је у њој писало, светим текстом, јеванђељем. Њихов неуспех да Хронику коначно ослободе блатних наслага мрачне прошлости и приреде је за штампу, како би додала још више светлости и гламура сјајној садашњости, нико није тумачио, па ни оне саме, тиме што не ваља Хроника, што је Дуја омануо, већ што не ваљају оне, комисије. Није више било никаквих шанси да неко прекине, да заустави овај велики напор који је уследио тек онда кад је покојни професор ставио тачку. Чињеница да је Драгољуб са својим кружоком више волео официрске забаве, лов по беспућима Кучаја и вечерње пријеме код Танчића у Сењском Руднику, од утеривања пролетерске чврстине и револуционарне свести у дело мртвог профеосра, спасло је Хронику од уништења, али јој није могло помоћи да угледа светлост дана. Она је остала тако да вегетира између живота и смрти – ни жива ни мртва, као јарац клан и недоклан, сољен-недосољен, печеннедопечен – час више жива, час више мртва, у зависности од тога какав су извештај подносиле комисије. Иако је за њихов рад дато много општинских пара – свака нова тражила је увек више од претходне, плаћано је, штоно кажу, шаком и капом – оне никада нису стигле до краја нити понудиле коначну верзију. Последица таквог стања било је неколико. Најпре, завидљивци, којих има свуда, па и у Равнову, почели су своја отровна оговарања да 48
„неки“ на рачун покојног Дује, који је писао за народно добро и без личне користи, зарађују силне паре и да је то и једини разлог што се Хроника не објављује већ се, наводно, дорађује. Зато је Драгољуб морао, коначно и заувек, додуше невољно, да прекине рад на Хроници, иако је знао да су у комисијама увек само морално подобни и да се искрено труде. Но, исувише њих већ је било читало Хронику и сад се у Равнову знало да она садржи драгоцене податке о много чему, употребљиве, мада „недорађене“ и „у сировом стању“. Тако је Хроника наставила, закључана у сефу Комитета, неки свој, могло би се рећи, подземни живот. Многи су, на овај или онај начин, из ових или оних разлога, могли да добију кључ и да задовоље своју радозналост читајући о предратним, ратним и поратним догађајима у Равнову; а они су, услед брзих промена, услед свеопштег одушевљења за ново и заборављања старог, изгледали као да су се дешавали неком другом народу, некој другој земљи, на некој другој планети. Приче о старим равновским породицама, из Дујине Хронике, стизале су као зачин у летње разговоре за ферија, пуне чекања и досаде, или у зимска кафанска надмудривања, будиле некакву болесну, плашљиву радозналост у коју се увлачило неко танко сазнање да је то још увек нешто неодобрено, неверификовано, неверодостојно, и онима који су причали, ма колико то било „на линији“, стварале ореол грађанске куражи; Хроника је, тако недоречена, расплинута, огромна, ижврљана, подцртавана, дописивана, скраћивана, чучећи у тами сефа, повремено сасвим заборављана, удаљавајући се неумитно не само годинама свога садржаја већ и својим сопственим, постала као нека далека, непозната, некорисна и непотребна земља, пуна блата, трулежи, мочвара, замки, мрака и утвара, кроз коју је на свом херојском и победоносном путу морала да прође народноослободилачка војска. Статус Дујине Хронике, њена – сада је било готово извесно – дефинитивна осуда на непостојање и заборав, сведочио је не само о томе да ни најупорнији и највећи зналци народне револуције нису из њених мочвара, трске и шевара успели да спасу никакав потресни доказ борбе и патње, већ и да је пуна отровних испарења која привлаче само болесне и настране, или младе и неискусне, немирне и радознале који још увек немају изграђене ставове и, као мала деца, све покушавају да пипну и ставе у уста пре него што закључе шта је за јело а шта за бацање. Дакле, однос према Хроници био је конфузан, али либералан. Захваљујући томе, у Хронику су могли да завире и Милош и Марко, кад су већ имали извесни стаж као судије Општинског суда и као 49
чланови Комунистичке партије, кад су догађаји из младости у највећој мери били већ иза њих и кад су готово панично покушавали да их сачувају и задрже, као кликере стакленце који су се провукли кроз ограду Чешког парка на улицу којом јуре аутомобили. Гацајући кроз Хронику, наишли су на причу о доктору Густаву Ериксону који је после рата месец дана држан у Клефишевом подруму, а потом убијен, маљем, и ноћу, при месечини, плитко закопан у ували изван Равнова, на путу за Милошево. Да је било по вољи неке од бројних комисија, детињство Густава Ериксона отишло би у ништа. Целе странице у Хроници биле су прецртане, једним јединим, дијагоналним, рутинским потезом хемијске оловке, као кад се куће обележавају за рушење: све стоји, све је на свом месту, али већ зрачи празнином, зјапи ништа, и потребан је напор да се сагледа да је то и даље кућа, да има врата, прозоре, кров, двориште, помоћну зграду, лесково дрво, чак и масивну ливену пумпу са великом ручком. Пошто их штрецне та хитра дијагонална линија која има малу куку у доњем левом углу (што значи да је рука одатле почињала да извршава мисао о презирању Дујиних напора), пошто један тренутак морају да се боре са празнином коју она оставља за собом, Милош и Марко управо тако почињу да виде кућу Густава Ериксона у селу Ронебихамну, на југу Шведске, на разуђеној обали великог Источног мора, пуној острваца, равних и травнатих као летњиковци. Дуја не иде у детаље, али њима није тешко да виде, на пример, и пумпу, јер Ронебихамн је у равној наплавини реке Ронебиен која истиче одозго из целог сплета језера међу којима је највеће Ротмен; река ту мора бити широка и разливена, на обалама врбаци у којима се гнезде вране, а поља широка и прегледна. Но, ту свака умишљена сличност са Моравом мора да престане јер Дуја изричито наглашава да су поља неплодна, пуна ситне траве и вреса, а куће мале, од камена или дасака, стиснуте уз обалу и окренуте мору, рибарске; свака од њих, према томе, може имати мало двориште и дрво леске или дивљег кестена, али и не мора, а мали озидани гат и чамац обавезно. Без обзира на реку, врес и ширину, живот и овде зависи од харинге. Испод тих неопозивих дијагонала (шкртих и брзих као промукла реч капетана Иве која, уместо преког суда, целих месец дана, од 20. октобра до 20. новембра 1944, шаље равно у смрт, у ону раселину између села Вољавча и брда Липара коју Равновци зову Дудар, одакле још дуго, све до првих мразева, цурка крв) они читају како Густав – висок, беле пегаве коже и коврџаве косе, као што је већина дечака у 50
том крају – учи гимназију у Ронебиу, граду десетак километара северније од Ронебихамна, и путује бициклом, по сваком времену, заједно са другим дечацима. Ако журе, возе се најкраћим путем, насипом, поред реке. Тим путем иду сви из Ронебихамна и они сваки час морају да машу рукама у знак поздрава и мрмљају добар дан, понекад и да застану и саслушају какво упутство, поруку или молбу, ако је неко заборавио нешто да купи или погледа. Зато, ако имају више времена, пређу мост и иду према раскрсници за Листерби, а онда уђу у град са источне стране, са људима које једва да су кад срели у животу и према којима немају никакве обавезе. Понекад, нарочито лети, скрећу лево према плажама, возе се лагано дуж морске обале и као тешка срца скрену према граду; али сад иду нижим путем, кроз поља, насип једва назиру на хоризонту, сами су и слободни за галаму и причање, за лупетање о професорима и цурама. У повратку – пошто дозволе да их наговоре дечаци из северних насеља, који су увек жељни мора – скрену на кружни пут и возе се, избијајући повремено на саму обалу, чак до полуострва Тјере, да се на кратко окупају у заливу заклоњеном од ветрова и посматрају затворске тврђаве у којима се увек дешава неко тихо, тајанствено кретање. Неком другом приликом, опет, иду сасвим супротно, до црквене парохије у Листербију, тамо остављају бицикле и лутају обалом под зидинама старих, викиншких тврђава. Гледају како се према Хаслеу крећу претоварени сиви војни бродићи и замишљају да су то бродови на весла са кљуном у облику змаја којима се стари ратници отискују на море. Густав живи са баком Бертом, која је пореклом Немица, у каменој кући коју Дуја није описивао, у главној и јединој улици Ронебихамна која иде дуж обале и у којој су и све радње, препуне робом, са бурадима усољеног лососа и харинги испред, на тротоару. Мајку и не памти. Понекад обиђе њен гроб у Нетребиу, где је сахрањена поред својих родитеља, положи цвеће и дуго ћути. Отац Бјорн је познати зубар и живи чак у Малмеу. Прави господи златне навлаке и мостове и добро зарађује. Шаље новац. Понекад дође својим „пакардом“, новим путем који код Селвесборга избија на море и води право за Ронеби, са својом младом женом коју зове Кети, коју Берта не воли а од које се Густав стиди. Остане кратко, некако сав лажно озарен успоменама из детињства, усиљен у напору да одушевљење пренесе на Кети која, обучена превише лако за овај ветровити крај, са цветним шеширићем на глави, слабо крије да је овај рибарски смрад не занима. Свима лакне кад он најзад стартује кола, удобно смести Кети 51
и њене лаке картонске кофере и крене насипом да би, наводно, још једном показао Кети, онако из луксузних кожних седишта, како је лепа река Ронебиен у којој је он као дечак хватао лососе; бака Берта и Густав машу им као с беде. Али кад отац оде, кад ветрови разнесу мирис бензина с насипа, бака Берта трља очи песницом као да је пустила неку сузу, а Густаву цео Ронебихамн некако потамни: он дуго ослушкује тај све тиши бруј „пакарда“, гледа како нестаје као тачкица на хоризонту, на уздигнутом насипу који је и главни пут за Ронеби, и чини му се да то није онај исти насип којим се и он креће, већ неки други, непознат; као да „пакард“ не иде путем који му је дат, већ ствара за себе нови, какав њему одговара, широк и бучан. У сјају његовог лака титрала је велика поворка градова којима се иде на југ: Малме, Копенхаген, Хамбург, Амстердам, Брисел, Париз. Узима Густав бицикл и вози се около до Кугебодеа, стазицама силази на најјужнију тачку обале, једва свестан да растерује галебове, и дуго гледа пучину; тврдо је био решио: кад сврши гимназију, тражиће од оца да га пошаље у Париз, да студира медицину.
52
СУМЊИВИ ТРАКТАТ О НАНСИЈУ
Разлоге који су Густава Ериксона уместо у Париз на студије медицине одвели у Нанси, у смирај великог рата, године 1918, Дуја Петровић спомиње шкрто, на прескок, смушено; као да га је мучило сазнање о непоузданости извора и немогућности да се они било како провере, што је за једног марљивог и разложног хроничара крајње клаустрофобична ситуација. Тиме се једино и може правдати, за Дују готово невероватно, вађење података „из рукава“, „из малог мозга“, готово импресионистичко ређање детаља без и најмањих покушаја да им се удахне веродостојност, покушаја који се подразумевају чак и код кафанских лажова који сваки час узвикују: кеве ми, ћалета ми, очију ми, оба ми окета испала, часна комунистичка реч, не био кои сам, не згазио праг, и слично; Дуја ту личи на лекара који под притиском светине, реда ради, оживљава утопљеника који је већ одавно мртав. Чини се да је те податке Дуји казивао лично Густав Ериксон који је, међутим, и сам био до те мере необавештен, а понекад у њиховој процени толико субјективан и емотивно пристрасан, да је Дуја добијао, после тога, нападе мигрене и оскудним и непоузданим подацима додавао лични немар и аљкавост хроничара. Подаци који би требало да осветле како се једна жеља рођена под стенама полуострва Тјере претвара у стварност, који објашњавају почетак дугог пута Густава Ериксона, па, према томе, чине сами темељ, полазиште и одредницу његовог летописа, тако, на сву жалост Милоша и Марка, који су међу последњима копали по Хроници, своде се на следеће: Неку годину пред рат, привучен вестима о великим зарадама, зубар Бјорн Ериксон продаје своју ординацију у Малмеу и из пристаништа у Трелеборгу, или можда Истаду, испловљава у добром расположењу, заједно са својом младом женом Кети и неколико тек стечених пријатеља у бродском бару, уз вотку са лимуном, за своју другу домовину, јер је он са мајчине стране Немац. Најпре се јавља из Либека, потом иде на север у Нојминстер, разгледнице стижу и из Кила и Шлезвига, онда, као да се ужелео мора, петља нешто у Куксхафену, потом у Вилхелмхафену, па Бремерхафену. Коначно, као 53
да се отрезнио од неког пијанства и видео оно што је одувек знао – да велике зараде нема у малим местима – уз помоћ једног од својих пацијената, Еденхарта Фон Шверина, који је годинама лагодно живео у Малмеу на рачун тајних фондова Рајха, скрасио се у Хамбургу; ту му је, изгледа, опет кренуло добро, али за кратко, јер почиње рат. Бјорн напушта ординацију, али не и Немачку, са којом је сада повезан више него што мисли. Фон Шверин поставља некакве услове, као да хоће да наплати своје услуге. Бјорн се поново сељака, али овај пут сам, без Кети, која ужива пуну заштиту Фон Шверина. Помињу се нека имена, неки градови, нека села, негде на Рајни на граници са Француском – Кобленц, Нојвид, Андренах, Ојскиркен – зашто и како нико не зна и не тумачи, Дуја понајмање; потом се, као из земље изникао, Бјорн појављује у Холандији, у Алфену на Рајни, већ добро болестан и изнемогао, вероватно – иако то нико не тврди нити доказује – као бегунац из неке немачке јединице. Тy га неко прихвата, не зна се ко, и шаље у Белгију, у благо заталасани Ронсе, одакле се за ведрих дана види француска граница. Ту се Бјорн наводно опоравља. Али му ваздух изгледа не прија и он, као шведски грађанин, изненада прелази границу код Турнеја, иде на југ, стално мења места и тражи да се прикључи француској војсци, санитетској служби, а ако не може, онда као артиљеријски поручник, јер је тај чин имао у резерви. Док траје рат, разгледнице не стижy у Ронеби. Чак ни оне. Бака Берта се више не стиди да шаље Густава у Листерби по намирнице које се деле најсиромашнијима. Он и сада до Листербија иде бициклом, али то више није весело као некада. Сад се тy среће много света, а он се стиди, сагиње главу и вози брзо, брзо, као да му је до брзине, као да ужива у леденом ветру који дува с мора; али људи говоре о њему лепо: „Густав је одликаш у Ронебиу, завршава гимназију као први у разреду.“ Жао им је што мора да иде по милостињу и што се стиди, пазе се да не примети како га гледају, да га не повреде. Гунђају због његовог оца Бјорна: имао је ординацију, тако је лепо зарађивао, зар због једне сукње све да проћерда, због једне незајажљиве мале фрајле. Слушају разне гласине; не верују али ипак слушају, увек има нових, све опречнијих и све мање вероватних. Поштар Борленге прекине нагађања једног обичног ветровитог дана – све лепрша на ветру, и његова поштанска блуза, и торба, и качкет, и бицикл, и његова лева нога која све то подупире – пошто Берти преда сиви коверат са црвеним печатом француског посланства у Стокхолму. Бака Берта је сама, баш никога нема у близини док ломи печат, вади прелепи папир 54
исписан красописом као диплома и чита учтиве француске фразе које не разуме. Шта је ово, пита поштара Борленгеа и маше му пред носом све док из прелепе дипломе са учтивим фразама не испадне обично парче папира са текстом аљкаво куцаним на машини, на шведском: „Команда Треће француске армије обавештава посланство да је Бјорн Ериксон, шведски држављанин, из Ронебихамна, улица Карлскруне 11, погинуо за ствар Француске у борбама код Шато-Салема, на фронту Стразбур-Нанси-Тул... То је...“ - заусти поштар Борленге, али мора да прекине и прихвати баку Берту на коју пада северни, брдски хоризонт Ронебихамна, са путем за Ронеби, обалом и насипом, док се јужни, морски, пропиње, уздиже и јури около брзином коња касача. Толико је успео да сазна професор Дуја. Очито измрцварен, као ретко када неметодичан и неуверљив, Дуја чак заборавља да изричито помене да уместо оца Бјорна, на студије медицине Густава Ериксона сад шаље захвална Француска, у Нанси уместо у Париз; али то се, после свега, подразумева.
Пратећи судбину младог Густава, Дуја се, тако, изненада обрео у Нансију. Покушавао је и даље да буде доследно кратак, хроничарски шкрт, (можда и да прикрије да је до малочас био такав по нужди, услед недостатка података?) али му се ствар очигледно отела из руку. Историчар европске провенијенције победио је за тренутак равновског хроничара-аматера и он се распричао више него што су, у почетку благонаклони, читачи могли да схвате и оправдају. Зашто се, после тако оскудног житија његовог оца, сад са толико детаља мора објашњавати како се осећао младић из Ронебихамна, који је гимназију завршио у Ронебиу као први у класи возећи бицикл насипом са синовима рибара, у сусрету са престоницом Лорене? Смештени у згради Интенданта Алиоа, крај самог Гранд Отела и Опере, у центру Нансија, у најстаријем и најлепшем делу трга Станислас, знају ли студенти, питомци Министарства просвете Француске (“француски ђаци“, како ће их звати кад заврше школовање и врате се тамо одакле су дошли), где се заправо налазе? Да ли сад они то причају Дуји како су се осећали, после оскудних и гладних година рата у далеким забитима својих завичаја, овде у Нансију (који као да је сведочио о вечитој поворци краљева, вели Дуја), како им је застајао дах, како су гутали кнедле у грлу, како су ширили очи и заборављали да говоре док су гледали китњасте палате вишље од зелених брежуљака који расту 55
као храстови у долини Лорене, негде према дворцу Аруе? Или он то прича њима, њиховим сенима, или прича себи, или некоме другоме (али коме?), или прича да би причао? Са том сумњом, која је остављала своје бројне трагове, која се нимало није скривала, морају Милош и Марко да читају надахнуте Дујине записе о краљевима и уметницима који су градили град Нанси. Ту где су била смештена та деца, вели Дуја, ти миљеници богова, ти будући доктори који ће пронети славу француске медицине широм Европе, ту су корачали највећи француски краљеви, њене најумније главе и највећи уметници. По том тргу који Французи зову Place Stanislas – Станислављев трг – као и по својим уметницима који су збунили и очарали грађане, Нанси је познат у целом свету. Та деца, која су дане проводила у загушљивој просектури учећи анатомију на поцрнелим лешевима који пливају у формалину, излуђена од латинских назива костију, жила, мишића и нерава, излазила су увече да се шетају лавиринтима средњовековних улица, да уживају у велелепној архитектури XVIII века, „века светлости“, и делима уметника „Школе из Нансија“. Мотали су се улицама Старог града, око Војводске палате и цркве Корделие, капија Краф и Нотр-Дам, које сведоче о времену када је Нанси био само сеоце брањено зидинама, припијено око властелиновог замка у коме су столовале војводе од Лорена и браниле читав крај од похлепа Бургоњских војвода. Млади и раздрагани, опуштајући се од дуготрајне дневне напетости, скретали су на себе пажњу и будили симпатије пролазника, намерника и станара кривудавих уличица, сокачића, стазица и пречица које подсећају на пећи и млинове, пијаце и стоваришта, дућане и излоге где су радили занатлије и уметници у служби разоноде и задовољства првих војвода од Лорене. Читали су и тумачили, смејући се, називе улица којима су пролазили: ChevalBlanc (Бели коњ), Bon Pays (Добра земља), Maure-qui-Trompe (Мавар варалица). Крчми, по којима су улице добиле називе, више није било. Они су одлазили у хотеле и убрзо су упознали оне најзначајније: Hotel de Fontenou и Hotel Ferrari, дела архитекте Бофрана од броја 4 до броја 29 у улици О-Буржоа (Rue du Haut-Bourgeois) Hotel des Loups на почетку исте улице, па Hotel du Marquis de Ville у броју десет улице ла Сурс (Rue de la Source) и Hotel d' Haussonville у улици Трује (Rue Trauillet), изграђен 1543. и назван по Балтазару Осонвилу, гувернеру Нансија за време Шарла Трећег. Као да је са младим медицинарима, радозналим а преозбиљним, из којих је испаравао формалин, старим језгром Нансија, улицама у 56
близини војводске палате које заклањају пребивалишта познатих лоренских породица, корачао – смотан и неспретан, улећући им сваки час у ноге – вижљасти дечак с округластим наочарима на танком кукастом носу (такав је тада морао изгледати Дуја Петровић), који ће четврт века касније описивати не њихове доживљаје, већ своја сећања. Та деца, говори Дуја Петровић (јер он је тада, док пише, много старији него што су они били онда, у Нансију), пред којом је велика победа Француске и њених савезника разастрла будућност пуну славе и успеха, највише су уживала када су се шетала Главном улицом (Grand Rue) којом су војводе од Лорене свечано улазиле у Нанси. Јер, образлаже хроничар који се сећа Нансија, у броју 64 Grand Rue налази се највећа знаменитост града, његово вечно срце, Војводска палата (Palais ducal), седиште војводства Лорене и пребивалиште принчева са двора. Изградњу палате, обавештава Дуја, почео је владар Рене II, наставио војвода Антоан, за њим Шарл III, па довршио Леополд! На жалост, многе зграде су срушене у 18. веку, у оквиру политике реконструкције и дотеривања града, политике која је заокружила центар града али и прекрила прашином времена многа архитектонска остварења; но, и поред тога, Палата ипак нуди верну слику оквира живота на двору. Тик поред Палате су црква и самостан Корделие које је саградио још Рене II. Самостан је служио и као гробница за принчеве. Војводска капела (La chapelle ducale) осмоугаоног облика, надахнута архитектуром капеле Медичи у Фиренци, уздиже се изнад гробнице. Чему се још диви млади Густав Ериксон чију судбину, сада тако пажљиво, прати професор историје Дуја Равновац? Катедрали изграђеној под владавином војводе Леополда, завршеној 1742. и названој Прва (La Primatiale), која је такође дело Бофрана; цркви Сен Себастијан (L'eglise Saint-Sibastien) коју је изградио архитекта Женсон од 1720. до 1731. у барокном стилу, инспирисан фасадом Агнесе у Риму; цркви Notre-Dame de Bonsecours (Богородица која помаже) која је најпре била само капела којом је Рене II обележио победу над Шарлом Неустрашивим (Charles le Temeraire); садашњу грађевину подигао је чувени Емануел Ере 1732. и она чува гробове Станислава Лешчинског, таста Луја XV, најзаслужнијег човека за изградњу Нансија, и његове супруге Катарине Опалинске. Дуја Петровић још неко време трчкара као дечкић за својим узорима који предузимају дугачке, бескрајне шетње, недељом и празницима, у групама и поворкама, улицама Сен Дизије и Сен Жорж 57
које се секу под правим углом, слушајући – можда – заједно са њима, причу о томе како их је градио сјајни владар Шарл Трећи који је ступио на престо после трагичне смрти Карла Храброг (1477.); а онда гласом професора изјави да су те две улице, уствари, окоснице Новог града који Шарл III гради око 1588. и који за Нанси значи излазак из средњег века и почетак Ренесансе. Очито савладан емоцијама које у њему буде улице и тргови Нансија, Дуја за извесно време напушта своје миљенике, оставља их да сред рујне јесени 1919. године, сићушни под уредно кресаним дрворедима гувернерове палате, самостално или у групама, читају дебеле медицинске књиге сричући још увек с тешкоћoм опширна француска објашњења латинских истина – и предузима напор да им, са историјске и уметничке стране, представи три најважнија трга Нансија. Први, у свему први, не само у Нансију већ, вероватно, и у свету – тврди Дуја – јесте Place Stanislas, назван тако по свом творцу, краљу Пољске Станиславу, који га је, поставши 1737. године војвода од Лорене, саградио у част и славу свог зета, краља Француске, Луја XV. На краљевски дар узвратио је лепим уздарјем. Станислав и његов архитекта Емануел Ере изградили су тај трг на идеалном месту и у најбољој традицији краљевских тргова, за само три године невиђеног ангажовања најбољих мајстора и уметника доведених не само из Пољске и Француске, већ и из Италије, Аустрије и Шпаније. Каментемељац првог павиљона постављен је у марту 1752, а краљевски трг свечано је отворен новембра 1755. (Али, као и сваки велики пројекат, ни овај није настајао без отпора и деструкције; војни стручњаци Лорене бојали су се да ће изградњом овог трга бити ослабљена одбрамбена моћ утврђења и бедема Старог града. Краљ, обузет својом задужбином, и његов архитекта, гледали су унапред, а генерали уназад – они су и даље свуда око Нансија видели бургоњске витезове у тешким оклопима како јашу на црним коњима с косматим ногама). Станислав је позвао вајаре Гибала и Сифлеа – бољих тада није било у Француској нити у било којој другој земљи коју је познавао – и платио им да излију у бронзи лик његовог зета Луја XV и поставе га у средиште трга. Они су представили краља Француске као римског императора лица окренутог ка западу, са царском палицом ка истоку. У подножје краља поставили су четири алегоријске фигуре: Правду, Снагу, Милост и Мудрост. На жалост, у пламену револуције уништено је и ово дело Гибала и Сифлеа; подивљали револуционари раскомадали су бронзаног Луја и симболе његове владавине и бацили их у Лорену. Постамент је стајао пуст све до 1831. када је управа 58
Нансија одлучила да на то место постави кип краља Станислава, Пољака који је волео Француску. Осим тога, у време кад су питомци ошамућени од бубања шетали Нансијем, све остало на тргу Станислас било је онако како га је Ере оставио: свуда у круг павиљони колосалног изгледа и разиграног ритма; на југу велика фасада Хотела маркиза д' Вила украшена грбом Станислава и града Нансија; на истоку Le Grand Hotel, павиљон Интенданта Алиоа и Опера; на западу њихово светилиште, Медицински факултет, који заклања павиљон Жаке и Музеј уметности; на северу, тамо где се уздизао зид који је повезивао утврђења Водемон и Осонвил, Емануел Ере је започео чувене Basses Fasces (Ниске траке), чија висина је ограничена до првог нивоа осталих павиљона, са великим прозорима који имају полукружне лукове; ограда која повезује све зграде, дело Жана Ламура, фонтане Амфитрит и Нептун које је израдио Бартелемије Гибал. „Све је стајало као што је било у прошлости, у својој пуној величини, и својим прелепим китњастим украсима славило своје творце“, писао је Дуја. Са трга Станислас захуктали Дуја Петровић одмах се сели на трг Коријере (Place de la Corriere). То је најстарији трг Нансија, каже. Формиран је још у 16. веку кад су средњовековна утврђења замењена бедемима. Та модернизација утврђења била је, у суштини, последње ширење града према истоку: размицањем старих тврђава настала је нова улица или нови трг назван касније Каријере по витешким турнирима и коњичким играма који су овде приређивани; зато је и био изграђен као затворени трг који не може да служи за пролаз јер се његов јужни крај ослања на зид. Тек крајем 17. века, приликом једне опсаде града, будући у великој неприлици и увидевши да трг Каријере може да постане једна велика трагична клопка, грађани Нансија пробију један пролаз који одмах назову Краљевска капија, у част Луја XIV, успостављајући тако везу са Новом улицом, да им буде као одступница за случај потребе. Тако је то стајало све до времена краља Станислава и изградње новог трга: генијални архитекта Ере дошао је том приликом на идеју да трг Каријере уклопи у ново градско језгро успостављајући перспективу од севера према југу, од овалног трга Хемицикла испред палате Интендант коју је подигао Ришар Мик, преко трга Каријере и нове Краљевске капије, до новог Краљевског трга, данас трга Станислас. Тако распричан, Дуја Петровић није хтео да пропусти прилику да нешто каже, бар укратко, и о трећем великом тргу, који је питомцима, 59
он је у то дубоко уверен, био прави лек за очи и душу после напорних сати учења – о тргу Алијансе. Кад је изградио велики Краљевски трг, каже Дуја, Станислав Лешчински је пожелео да изгради један мањи, којим би одао почаст свом заштитнику, светом Станиславу, бискупу краковском. Изабрао је место бивших војводских вртова, тачно на средини између Старог и Новог града. Трг светог Станислава, међутим, убрзо је променио име. Кад су Аустрија и Француска потписале савез, одлучено је да се тај догађај овековечи управо у Нансију који је преко Станислава као војводе од Лорене био веза са Аустријом. У средиште трга пренета је једна барокна фонтана коју је вајар Сифле градио за центар Хемицикла, округлог трга којим започиње трг Каријере. Пошто је фонтана добила нову намену, њена декорација је промењена: на врх каменог обелиска стављен је један мали дух да се ослања на штит који слави „споразум о вечном савезништву“. „У свако доба године“ – кеже Дуја – „тај трг вам се упије у душу и испуни је неком чудном, необјашњивом меланхолијом; да ли то долази од његових једнаких фасада складних димензија, правилности и уздржаности његове архитектуре, готово нестварне елеганције и рафинираности целог тог простора, или од тишине у којој звук људског говора (и мелодичност француског језика!) постиже своју рајску чујност, разазнатљивост и јасноћу (јер је трг Алијансе ван свих главних саобраћајница) – то никада нећете сазнати.“ У једној фусноти, једва разазнатљивој, Дуја оставља обавештење да је у време припрема за изградњу Краљевског трга у посету Нансију дошао Франсоа-Мари Аруе, већ у то време познат једино као Волтер. Било је то године 1748. Само три године раније Луј XV односи своју велику победу код фонтена и узима мадам Помпадур за миљеницу – која подсећа краља да је један велики Француз прогнан из Француске. Нови краљ враћа Волтера у земљу и производи га за свог биографа. Тако, захваљујући једној мадам, после година проведених у Бастиљи, после година глади, потуцања и изгнанства, Волтер се враћа у сјају и слави. Убрзо се уписује у француске бесмртнике – постаје академик. Док Волтер разгледа Нанси, који се и тада на све стране гради, понекоме се чини да су сва та градилишта, да је сва та невиђена журба, да су све те поворке радника, зидара, каменорезаца, дрводељаца, бојара, возара, само зато да би написао лепшу биографију свом заштитнику, краљу Француске, Лују Петнаестом. Последња Дујина забелешка о Нансију односи се на француску „Нову уметност“ која је, на свом ходу кроз Европу, управо овде, у 60
Нансију, доживела свој велики процват. „То је цветна уметност, слободни стил, стил младости, како је већ све не зову“ – записао је Дуја – „уметност декорације и орнаменталне инспирације која се још једном, на велика врата, враћа у архитектуру којој нагли пораст индустријске производње већ прети сивилом и монотонијом. То је уметност кованог гвожђа и бојеног стакла, материјала нове архитектуре. Декоратери новог стила и архитекти обнове користе гвожђе, стакло, дрво и друге материјале да би обновили мекоћу и боје својих цветних тема у свему чега се дотакну; јер та нова уметност је тотална уметност која се интересује не само за архитектуру, већ и за функционалне предмете, намештај и покућство. Први пут предмети који служе у свакодневици постају и уметнички предмети, не случајно, већ вољом самог уметника, мајстора који их ствара и који у њима открива управо оно што су други годинама пре тога покушавали да сакрију – лепоту саму по себи.“ Најпознатији декоратер стакла, чијим се витражама питомци француске просвете и науке диве на бескрајном низу нових буржоаских домова, Емил Гале, није више међу живима: умро је 1904. Али Антонен Дом и Жак Грубер, такође славни витражари, још увек су у пуној снази и раде, питомци могу да их посматрају, да разговарају са њима и питају их о тајнама заната и стварања. Живи су и Луј Мажорел, ковач и уметнички столар, Виктор Пруве, сликар и декоратер, архитекте Емил Андре и Анри Гитон. Из њихових радионица, брижљиво упаковани, управо излазе: масивни столови овалних ивица, са ногама немарно подавијеним (попут грађанина који води угодан разговор гледајући у своје сјајне, дубоке кожне ципеле), више пута премазани данима куваним ланеним уљем са додацима воска, колофонијума и дамарове смоле; столице удобно тапациране кожом, витких линија, извијених у струку попут париских собарица док разносе послужавнике по собама; лустери од кованог гвожђа који се мрежасто попут паучине хватају за плафон док се по ивицама, као бели цветови попонца, нижу стаклени украси, а доле се отвара егзотични цвет са огромним тучком-светиљком у средини; витрине и креденци удесетостручених ивица које се маштовито увијају, шире и укрштају, стварајући неочекиване просторе (функционалне колико и лепе) за ствари или само за украсе (плитке чиније украшене кобалтом и златом, мале кинеске вазе са емајлираним грацијама, порцеланске чајнике и шоље са дршкама као Аладинова лампа), које на свом челу, као свој жиг, носе изрезбарене лепотице у наручју мишићавих богова, у сценама отмице, обљубе и 61
насиља сваке врсте освештаног митом и давно заборављеним религијама (силе Ероса и Танатоса сведене на меру стилизоване грађанске порнографије); сточићи попут тролисне детелине на којима стоје лампе-гранчице са бронзаним лишћем и руменим пупољцима од мурано-стакла; кревети са ниским таблама напрегнутог облика на којима су техником интарзије насликани овнови и пауни раширених репова; тањири на којима шарени папагаји трче у круг; клавири чији су поклопци и ивице претворени у цветне арабеске а ноге у квргаве лавље шапе; витке стаклене вазе и кондири у свим бојама који стаклено процветавају и листају се споља и изнутра...
Данашњи читачи Хронике, ако их још има, мораће да запазе да је овај њен део посебно апострофиран од стране оних који су очекивали од ње круну своје славе и части. Драгољуб, Богољуб, Милојко, Спасоје и остали, шкрти у примедбама, овде су исписали све маргине, писали и између редова, додавали чак посебне папире и лепили их са стране; остварена је нека врста чудне кореспонденције која је започињала знацима чуђења, упитницима, речитим кривудавим или правим линијама са стране, линијама које подвлаче, издвајају, уоквиравају или се револтирано завлаче у Дујин текст да убаце по коју реч згражања, резигнације или осуде – цео један забаван хијероглифски дијалог – па се настављала јасно исписаним мислима, расправама или само псовкама, класним дијалогом пуним јеткости и озлојеђености због свести о томе да се води са човеком који је своје заблуде однео у гроб и да његове грешке, мучећи се и напрежући до крајњих граница своје моћи и издржљивости, морају да исправљају они сами. Знаци и линије, исписивани у почетку спором руком и пажљиво, сведоче о страшном чуђењу и тешкој неверици која је захватала Драгољуба и Богољуба док су читали занете Дујине записе о Нансију. Како је уопште било могуће да хроничар њихове славе уноси овде којештарије о краљевима? Шта траже они у причи о њиховој револуционарној борби? Зашто краљеве палате и дворови још увек постоје? Ако постоје, зашто су краљеви а нису народни? Каква је то револуција која руши једног краља а поставља другог? Ко је тај Волтер који под једним краљем робија, а под другим добија почасти? Како је могуће да краљ некоме одаје почасти? Како је могуће да неко одаје почасти краљу, чак и кад је он мртав и безопасан? 62
Преписка се посебно умножавала тамо где је било речи о имовини коју су краљеви оставили Нансију, о палатама, дворовима и луксузу који они садрже. Груби ускличници пуни мржње који напросто пробијају папир, понекад застали на пола јер се од грубости покрета сломило графитно срце оловке, понекад и умеци „Јебо те Луј!“, „Педеру!“, „Слепче!“, „Ћорчо!“ и слично, данашњем читачу хронике сведоче о правој ерупцији револта против неразумног и класно непоткованог професора који материјалним доказима грубе експлоатације – богатству краљева и буржуја – даје духовну, уметничку и историјску димензију. „Историја може бити једино ако је пролетерска, остало су говна“, објашњава Драгољуб мртвом Дуји. „Све што су они створили треба одузети и вратити народу.“ Ова Драгољубова мисао била је инспирација многих забелешки његових сарадника који су у тим речима видели оправдање за своје безочно пљачкање грађанских кућа – отимање ћилима, фотеља, старих месинганих кревета са насликаним анђелима, лустера, столица и столова, витрина и свега осталог. Али, схватали су да је разлика између онога чега су они успели да се докопају и свега што лежи по палатама у том Нансију огромна; њихове гломазне трпезаријске гарнитуре на које су били тако поносни изгледале су им сада обична старудија – зато су се Дуји обраћали отровније него што би иначе. Неко ко није ставио потпис, чији рукопис није препознатљив, ублажио је своју мржњу познатим пророчким стиховима који су се певали уз „козарачко коло“: „Америка и Енглеска, биће земља пролетерска!“ Наравно, мислио је на Француску и Нанси. Ако не он лично, неко ће се већ докопати те буржоаске трулежи. Јебаће Волтер чворка, о краљевима да и не говори; па и Француска мора да има пролетере и њихове марксистичке мислиоце, не може ни она довек мимо света. У том купусу који је начињен од Дујине Хронике издваја се Драгољубов трактат (писан Милојковом руком, његовим лепим писарским словима) о његовом личном и давно посвећеном напору на учвршћивању народне власти и подизању пролетерске свести народа; важност теме тражила је одговарајући ниво и Драгољуб је, мора се признати, имао нерв да то осети: нема уобичајеног простаклука и грубих увреда. Драгољубов напор у тражењу речи сведочи о свести о томе да су се прилике измениле и да је он сада за катедром а Дуја у скамији; али и да тај нови положај тражи одрицање: морао је да гута свима њима драге псовке и да изиграва финоћу. 63
„Па добро, Дујо“ – диктирао је Драгољуб – „да ли си све ово време преспавао кад ниси видео и на свој научни начин оценио како сам ја лично руководио разбијањем – уништењем споменика краља Александра који се, ослоњен на мач и са соколом на рамену, деценијама шепурио на нашем Скверу? Зашто се ниси распитао какве сам све тешкоће имао да разбијем сујеверје простога народа и да окупим екипу храбрих и бескомпромисних скојеваца спремних да у по бела дана, наочиглед целог Равнова, са пркосним смехом и пошалицама, изврше свој револуционарни задатак? А како сам тек дошао до потребног алата и опреме! Ваљда ти је познато, друже професоре, да то није било време као што је сада: окренеш телефон и тражиш шта ти треба. Нигде ништа нема, нико ништа не да, свуда мораш сам да процуњаш, сам да нађеш, лично наредбе да исписујеш. Сајлу која нам је била неопходна да се народни издајник веже за врат и у погодном тренутку снажно цимне пронашао сам чак у Предору; морао сам да је конфискујем од Цанета воденичара који је тврдио да му је сајла за малу скелу скроз претрулела и да мора да је мења и трчао је за нама и цвилео све док га Пурка није тако мунуо кундаком у слабине да се скотрљао у јендек и тамо и остао. Додуше, неколико чекића, мацолу и штемајзне, којима смо морали да прецвикујемо шрафове уливене у бетон, Гиле шлосер донео је сам, чак је и остао да помогне јер је знао боље да процени где да се удари; зато му нисмо национализовали радњу нити смо га терали у задругу, ено га прави шпорете, бубњаре, чункове, кофе, канте и фењере за гробље, нико га не дира. Понекад погоди некоме и олуке за кућу, ено му је машина одмах иза понка, кобајаги је маскирао неким параваном, ми се правимо да не видимо. Тако смо издајника срушили, грунуо је са своје висине и поломио нам две тује, али нема везе. Разбили смо га мацолом и однели комаде у ливницу да нам Радисав излије звезду петокраку са српом и чекићем, имао је већ спремљен калуп који је израдио према свом нацрту; ја сам лично тражио да око петокраке излије и сунчеве зраке, јер са њом је нас огрејало сунце. После смо ту петокраку поставили на постоље где је стајао издајник и које нисмо хтели да рушимо јер на њему стоје плоче са именима изгинулих старих ратника који нису криви што их је краљ водио у неправедну борбу и за учвршћење ненародног режима. То је било једанпут и прошло, а колико пута сам био изложен пркосу и презиру класног непријатеља када сам морао да га избацујем из фабрика, банака, радионица, радњи и дућана, да га извлачим из његових луксузних, на пролетерском зноју и сузама изграђених станова, да уместо њихових 64
лоповских и отимачких фирми оснивам државна предузећа и задруге; испод нових натписа стално избијају стари називи малани анилинским бојама – „Вуновлачара Влајковић“, „Гвожђара Илић“, „Електрична централа Марковић“, „Стовариште Косовац и син“ – ти остаци ненародног режима упорни су као коров, стално наређујем да се кречи. Клефиша и Бекеруса сам лично ухапсио и наредио да се стрељају, они се извукли помоћу својих веза и злата, ко зна кога су све потплатили, службе су нам биле пуне старих ненародних елемената, много је воде протекло Моравом док нисмо све то очистили; али нису могли да избегну, као ни Јоцић, Таушановић и други, да их народ види како ударају калдрму у главној улици, ту им ни злато није помогло. Поставио сам омладинце да их надзиру, па ако неко пљуне или им опсује мајку капиталистичку, они му приђу и врбују га за Партију, а ако им неко крадом нуди воду, цигаре или хлеб, они га убележе за друштвено-користан рад у Сењском Руднику и Јужном кучају. Све си ти, друже Дујо, то видео својим очима, али те то није доста преваспитало и као да имаш неку сету и тугу што и овде нема више краљева, буржуја и њихових споменика и кућа и што се улице и фирме не зову по њима, него по нашим друговима Титу, Ранковићу, Кардељу, Моши, Крцуну и осталима.“
65
АРХЕОЛОГ КОЈИ ЈЕ ИСКОПАО КОМУНИЗАМ
Ови записи направили су праву пометњу међу члановима бројних комисија које су касније покушавале да Дујину Хронику приреде за штампу. Да тих записа није било, они би, осетљиви на сваку нијансу одступања од главне линије какви су већ били, овај део Дујиних баљезгарија о одушевљењу младог Швеђанина Густава Ериксона градом Нансијем и његовим краљевским наслеђем решили једном енергичном дијагоналном цртом одоздо нагоре или одозго надоле; али сада им је рука задрхтала а памет застала као пас у пољу разапет између две супротне команде. Оволике примедбе одговорних другова давале су том одељку неки нарочити значај и сугерисале да би он морао да остане, али прерађен, са некаквим другачијим, супротним порукама. Како прерадити текст а да он ипак остане аутентичан? Иако су знали да то није могуће, неки од њих, којима је послушност увек била изнад свих принципа – или им је у датом тренутку било нужно да је исказују у већој мери – покушавали су да постигну тај циљ дописивањем речи и реченица за које су сматрали да ће Дујином тексту дати прихватљиву пролетерску платформу; уз имена краљева дописивали су придеве „наводни“, „такозвани“, „ненародни“, „назадни“, „похлепни“, „славољубиви“ и слично, а њихове галантне поклоне или изградњу њима у част срозавали опаскама „преко народне грбаче“, „присиљавајући народ да кулучи“, „отимајући народу и последњи залогај хлеба“ итд. Било би веома забавно читати Дујину Хронику украшену таквим перјем. Међутим, у завршним консултацијама превладавала је професионална опрезност, коначна редактура је увек одлагана, налажени су изговори различите врсте, тако да Хроника, као што се зна, није штампана ни до дана данашњега; на срећу прегрејаних и несмотрених послушника, резултати њихових напора, које су наплаћивали по максималној тарифи за стручне и нтелектуалне услуге коју су одређивали они сами, остали су у сефу, недоступни јавности. Према ономе што су пажљиви читачи Хронике Милош и Марко могли да закључе, најзаслужнији за такав исход био је кустос Музеја, магистар Драган Симић, познат у граду као „археолог који је ископао 66
комунизам“. Он је био онај „дечко који је растао под нашом руком“ на кога је у наступу надахнућа помислио друг Драгољуб, па је као такав био незаменљиви члан комисија које су се мењале, „ради одржавања континуитета у раду“. Може се са сигурношћу тврдити да су оне неодређене назови-препоруке за штампу које су комисије исписивале по „обављеном послу“ биле његово дело, иако се он није увек потписивао као председник, већ чешће као други или чак трећи члан; Мр Д. Симић био је једини у стању да смисли формулацију као што је ова: „Комисија је, улажући велике напоре и целокупно своје стручно знање, завршила свој рад на редактури Хронике покојног професора Дује Петровића и сматра да она сада задовољава минимум услова за евентуално публиковање. Међутим, стоји и даље бојазан да би њено објављивање у овом тренутку могло донети више штете него користи, на шта указују и веома луцидне примедбе наших другова руководилаца који су имали прилику да овај рукопис прочитају и донесу свој суд о њему, а и с обзиром на чињеницу да она помиње низ још увек живих личности, што њено публиковање чини у најмању руку деликатним.“ Не преправљати што се преправљати не може; не преузимати одговорност, већ новац; сервилно вратити лоптицу газдама, па како они одлуче. Боже, како је Милошу и Марку то звучало познато! А газде су са жаљењем одлучиле да је Дуја забрљао више него што су они у почетку сматрали и радо су прихватили предлог магистра Драгана Симића да он напише „историју радничког и револуционарног покрета Равнова“ и у Завичајном музеју отвори „историјско одељење“ које би имало задатак „да прикупи, среди, научно обради и прикаже“ материјалне доказе радничког покрета, народно-ослободилачке борбе и револуције: фотографије учесника разних зборовања, штрајкова и митинга, ратника, револуционара и хероја, послератних учесника у обнови и изградњи, предмете којима су се служили, униформе и оружје, ратне трофеје и реликвије. „За будућа поколења биће од значаја свака ситница која се односи на нашу борбу“, говорио је Мр Драган, „и оно што нама данас изгледа тривијално и безначајно; једна пожутела празна паклица драве, коју су наши радници пушили пре рата, биће у витринама нашег Музеја документ пун емотивног набоја, прворазредни историјски и научни аргумент.“ Тако је археолог Драган Симић, који се прославио проналажењем малих, здепастих фигурина жена од печене земље из преисторијског 67
периода на узвишенијим и оцедитијим местима у некадашњим мочварама дуж Мораве, а титулу магистра стекао на тези да су Срби потекли од Трибала и да се остаци неких њихових земуница у близини могу сматрати преисторијским Равновом – започео ископавање комунизма. Ускоро су деца – која су у Музеју најрадије гледала „зубе мамута пронађене у једној раселини код села Лозовика“, два оштећена капитела римских стубова и парче крњег фриза на коме се још чита лепим латинским словима уклесана реч ПАЛАТИУМ, белу мермерну плочу, глачану вековима босим ногама мухамеданаца, са још распознатљивим знаком четворолисне детелине, коју је неко дигао са пода последње џамије у Равнову приликом њеног рушења 1926. године (и сачувао је случајно не знајући за шта да је употреби), неколико зарђалих шестоперних буздована, копаља, ратних секира и халебарди – морала сада да се диве карабинима „М-48“ произведеним у крагујевачким војним „Заводима“, потамнелим од употребе, са покиданим ремењем, чешким и немачким машингеверима углачаних рукохвата, пиштољима немачке, талијанске и руске израде (међу њима се истицао један парабелум за који се зуцкало да је њиме Веринка убила свог љубавника Чукића и да га је лично Драган искамчио из судског сефа), двосеклим ножевима, мањеркама, умашћеним комесарским торбицама, изаканим енглеским блузама... Ту и тамо, без објашњења чије су и од каквог значаја, стајале су понеке разбијене наочаре, муштикла, метална или дрвена табакера, упаљач, новчаник, перорез или који други предмет за личну употребу. Несвесни значаја подухвата, борци – или њихове породице ако они више нису били живи – тешко су се одвајали од својих ратних успомена; али сакупљачи су били упорни тако да је непрекидно понешто стизало и Драган је чак био приморан на мучну, али, на жалост, неопходну селекцију. Пролаз до витрина могло је да има само оно што потиче од виђенијих партизана и градитеља нове власти, од другова чији су значај и ауторитет изван сваке сумње, а остало је, са одговарајућом прибелешком и са дужном пажњом и поштовањем, одлазило на полице подрумских депоа. Радници и сарадници Музеја, који су обављали тежак посао прикупљања грађе за историју револуције, с невиђеним еланом обилазили су партизанске куће и објашњавали научни значај и разлику између торбица од козје длаке које се јесу вукле по ратиштима и оних које то нису. Долазили су на крају радног дана у Музеј озарени ако су успели да нешто значајно „ископају“, како су говорили, коментарисали како је ишло, како су се 68
домаћини понашали, истичући притом, наравно, своју способност сакупљача, нарочито ако ствари нису морали да плате. Кроз извесно време збирка револуционарних предмета нарасла је и заокружила се као сомун; сакупљачи почеше да се враћају са терена тужни и празних шака, јер сви значајнији партизански трофеји из Равнова беху већ у витринама. Археолог који је ископавао комунизам требало је да буде сада задовољан. Он, међутим, паде у неку летаргију, у неку сету, постаде зловољан какав никада дотле није био; сарадници почеше да дрхте при сусрету са њим, да се боје, да се осећају кривим, да се правдају да су радили све по упутствима и правилима науке, систематски и темељито, на крају да га избегавају онолико колико је то у условима једног радног колектива било могуће. Атмосфера је постала тешка и напета. Драган Симић, зловољнији но икад, поче да одлази на консултације у Комитет и они дефинитивно закључише да су нешто забрљали. Али шта? Била је то права мора. У почетку су распредали о томе, опрезно и у натукницама, испипавали су се између себе да виде зна ли ко нешто више, али кад схватише да нико не зна, свако поче своју муку да мучи сам. Покварио им се сан; долазили су на посао са подочњацима и испијали велике шоље црне кафе да се поврате. Драган их је позивао у свој кабинет и седећи заваљен у старинској столици с високим кожним наслоном, за огромним резбареним столом (који је милиција избацила кад је реновирала зграду а који је некад припадао фабриканту Јоцићу), издавао кратке дневне заповести, а онда устајао и онако као узгред и са пола уста саопштавао да иде „на консултације у Комитет“. У Комитету је седео бравар из Електричне централе Вићентије Зорић, човек прек и неотесан. Да ли Драган иде тамо „на рибање“ или заиста на консултације, питали су се. Није билко одговора. И даље је трајала она неизвесност која производи тишину. Једнога дана, вративши се из Комитета, Драган их позва у своју канцеларију, лупи шаком у потамнелу плочу тешког храстовог стола и коначно се осмехну. „Договорено је“, рече. „Идем у Београд, примиће ме друг Стамболић. Договорили смо се да тражимо од њега неки прилог за нашу збирку; нешто његово лично, интимно, што је носио са собом све време рата. Биће то круна наше збирке, драгуљ међу експонатима. Друг Стамболић је овде организовао устанак. Без обзира на своју државничку величину, он припада нама и зато ће наћи своје место у нашем Музеју!“ Уздахнуше с олакшањем, почеше и они да се смеше, зажагорише. „Како сте успели?“, питали су млађи, као одајући му признање, не 69
очекујући одговор. „Био си нас препао, другар!“, рекоше старији који су му се с поносом обраћали са „ти“. „Нисмо ни сањали да је то разлог твојих консултација са другом Вићентијем. Када је заказано, када ће да те прими?“ Драган је устао, смејао се, тапшао их по рамену. Наједном је завладала атмосфера слоге и другарства, поверења и разумевања, неке готово рајске хармоније; око главе друга Драгана (могли су се у том тренутку заклети) постаде видан, као патинирана светлост фресака, ореол славе и части, знак издвојености који се дарује реткима. Никаква сумњала, пакосници и завидници, нису могли да побију истину да је пријем код друга Стамболића био знак велике милости и стварни доказ престижа. Ретки су чак и они који Стамболића дочекују и прате кад иде у лов, који га служе у разним другим незваничним приликама, а на прсте се могу набројати они које он прима званично у свом кабинету. Драгану се, ето, посрећило да ускочи у тај мајушни круг посвећених, да стигне до тог средишта, до тог блиставо осветљеног славолука, трчећи неким околишним, блатним и прашњавим, обичном свету непознатим и незанимљивим стазицама. Како се трибалски магистар, археолог који је ревносно и под срећном звездом ископавао комунизам, припремао за пут у Београд! Како је постајао заверенички тежак и ћутљив! Како је из њега зрачила нека невидљива а убиствена сила, као из затроване пустиње Неваде! Како су запослени настојали, присећајући се на брзину прописа о заштити, да избегавају смртоносне сусрете! Понављало се то више пута, јер друг Стамболић се нећкао; примао га љубазно, распитивао се детаљно о музејској поставци, слушао пажљиво објашњења, климао главом и испраћао са обећањем да ће све бити у реду. Размишљао је шта да чини, можда се и консултовао са својим друговима. Он није био организатор устанка само у Равнову, већ и у Ужицу, Пожеги и другим местима; можда ће и они тамо доћи на исту идеју и тражити да изложе његове ратне трофеје, па се мора нешто оставити и за њих. А са друге стране, његово место није у неком провинцијском музеју, већ у великом, савезном. Главне ствари – његове униформе, одликовања, оружје, ратни дневници – морају тамо да иду; али, опет, не може да одбије ни ове мале, и за њих мора да одвоји неку вредну ситницу. Натукнуо је нешто о кашикама. Имао је две од којих се није растајао све време рата; једној је дршка била нарезана као виљушка, а другој наоштрена као нож. Много их је волео и пронео кроз све борбе и сва искушења и чува их и дан-данас. 70
Драган се вратио сав озарен, сматрао је да је посао обављен. Купио је специјалну зидну витрину, одредио је за њу и место на чеоном зиду, наручио је и натпис: КАШИКЕ ДРУГА СТАМБОЛИЋА. Али време је пролазило, а кашике нису стизале. Нико није имао храбрости да друга Стамболића подсети на дато обећање. Крајем лета Стамболић се јавио телефоном Вићентију у Комитет, рекао му да ће доћи у лов у Кучајске планине, на неколико дана, спаваће горе у Валкалуцима, па да му припреме шта треба; кашике није поменуо. Вићентије је одмах позвао Драгана, обавестио га о термину доласка друга Стамболића и наложио му да неизоставно буде у пратњи; све нека остави, никакве важније послове нема сад од тога. Кад га друг Стамболић види, можда ће да се сети обећања. Настала је уобичајена журба, припреме, нервоза, неизбежне консултације, вечерњи састанци и договори. Горе у ловишту чували су неколико јелена-капиталаца, хранили их, зобили, неговали, и сад су са жаром најоданијих распредали надугачко да ли да друг Стамболић одстрели најбољег, или мало такшег, а најбољег да сачувају још неко време, евентуално, за сваки случај, ако би, на пример, самом другу Титу пало на памет да дође да лови по Кучајским планинама. Неки су говорили о тој могућности видовито и занесењачки, као да Тито, ево, само што није најавио свој долазак. Други су настојали да размишљају рационално и заступали идеју – боље рећи мало изокола тумачили реално стање ствари – да поред Карађорђева, Бугојна, Беља, Брда код Крања и других уређених ловишта, Тито никада неће доћи у дивљи Кучај, да су они горе већ давно између себе изделили ловишта, да је ово „интересна сфера“ друга Стамболића, да ловиште ради њега заправо и постоји и да нема потребе да се калкулише: све што је тамо најбоље, има да се презентира другу Стамболићу. Наравно, сви су ту истину знали, али мало занесењаштва и демонстрације подаништва врховном вођи никада није било на одмет. Лов је организован помпезније и успешније него икад. Чувар Стева је лично привео капиталца кроз шуму и тукао га грањем да изађе на чистину кријући се иза дебелих букових стабала, не само зато да га неко не би видео и да изгледа као да је јелен случајно натрчао на снајпере Стмболића и његових помагача, већ што се изистински плашио да га полуслепи буџован (како је сам касније о томе говорио) не убије уместо дивљачи. Али те ситне непријатности биле су убрзо заборављене у општем слављу кад је капиталац пао, у раздраганом одмеравању заиста импозантних рогова, дрању, черечењу, припремању специјалитета за ужину и богате ловачке 71
вечере. Наздрављали су, частили се, нуткали једни друге стално размишљајући о кашикама друга Стамболића; гледали су га како куса чорбу од јеленских леђа и долазили у искушење да му мазну кашику кад заврши и да је онако неопрану, са траговима јела, са ситним масним капљицама које је обојила алева паприка, ставе на зелену чоју музејске витрине. Али не, то није било то. Била је то обична „ростфрај“ кашика јапанске производње. Боже, нико није смео да започне разговор на ту тему, а он је ћутао као заливен. Драгану се ниједанпут није обратио, готово га није ни гледао, правио се да га не познаје, иако је овај, мимо реда и правила, стално био тик уз њега, седео за столом преко пута њега, додавао му чаше и флаше, наливао му пиће; узалуд, узалуд. Већ су били изгубили сваку наду, кад друг Стамболић, такорећи пред спавање, пред растанак – јер они су имали да га оставе ту са пратњом и да се врате сами у Равново – мало као застаде, укочи се, загледа се у једну тачку: сви осетише неки лаки дрхтај, наслутише да ће нешто да се догоди. Стамболић затражи да му додају његову ловачку торбицу, устаде, извади из ње замотуљак и лагано га и свечано предаде Драгану који такође – као и сви други – већ беше на ногама. „Ево, нисам заборавио“ – рече – „да испуним своје обећање у вези онога што смо разговарали.“ Дубоко ганути, сви снажно запљескаше. Тако су кашике, које су биле учесник у револуцији и сведок важних историјских збивања, пишући успут и саме своју сопствену историју, стигле у равновски музеј, а археолог Драган се учврстио у свом рангу оданих и посвећених. Нико га више није могао зауставити у његовом напору да Музеј претвори у „Центар за изучавање корена комунизма и револуције у Средњем поморављу“. Писао је чланке, сценарија за прославе разних годишњица и јубилеја, штампао брошуре о значајним догађајима из прошлости. Набавио је огромне магнетофоне марке „филипс“, монтирао их у свом кабинету и данима, недељама и месецима снимао сећања старих револуционара, радника, штрајкача, учесника зборовања, градитеља социјализма, сведока разних догађаја. Често је доводио своје љубавнице, закључавао се са њима и оргијао са укљученим магнетофонима; после су, опуштени, могли да уживају и да се сладе пушећи и преслушавајући траке. (Његови сарадници су, понекад, сређујући снимљени материјал, наилазили на понеку од тих случајно промаклих, необрисаних трака и збуњено слушали цичање, вриштање, стењање, дахтање и свакакво скарадно бунцање, све док Драган не би 72
однекуд налетео и ричући као лав и псујући искључивао магнетофон, скидао траке и бесно их трескао о под, као да се ради о дрској подвали, подметачини и саботирању његовог тешког, револуционарног посла). Понекад, за време лета, кад би се избор његових младих наложница знатно смањио, доводио је у своју озвучену јазбину и Ему Ериксон. Милош и Марко су је виђали како излази отуда уморна и срозана, изгубљеног погледа, образа зацрвенелих и одраних од његове јаке браде, и осећали мучнину, били готови да повраћају уз први олук; није било мало ни оно што је радила са Његошем Никетићем и дружином, али подавање овом матором похотљивцу сматрали су њеним најдубљим падом, тешким посрнућем од кога месецима нису могли да се опораве.
73
ГОСПОДИН СТАНИМИР
Занет својим напорима, изгубљен на стазама и стазицама које се плету у просторима његове Хронике, задовољан својим дометом и учинком као и сви скромни и марљиви људи – како потоњим читачима покојни професор Дуја Петровић изгледа наиван и невидовит! Нигде ни најмањег знака свести о томе да се нешто, некада и некоме можда неће допадати, нигде пукотине, нигде сумње, питања, уздржаности; напротив, свуда отужна, блажена вера у своје често неспретно срочене, истинољубиве записе. Сваком упорном читачу убрзо постаје јасно да ни жив Дуја не би био осетљивији на преобимну преписку коју многе руке воде са њим, него што је сада мртав; он језди даље, као дорат. И гле, из каљуга, из мочвара, из спрудишта, шикара и трњака, Дуја-дорат избија на прегледну чистину, стреса са себе скорело блато, чичак, сасушене алге и лепљиве траве примедби и затрчава се у причу о господину Станимиру која стоји нетакнута, неоцењена, неистражена и тајновита као мрачна пећина. Упутства о старим српским родољубима, првоборцима ратова пре НОБ-а и пре револуције, ретка су и контрадикторна; нико још не зна да ли су они били ослободиоци или освајачи, да ли се смеју прослављати њихове победе и оплакивати порази. Они постоје, чувају своје ордење, примају и мале „валиде“, али сви их превиђају и прећуткују, чак и укућани: око њих је бело, празнина, све је утекло на недохват. Зато и прича о Станимиру стоји препуштена времену, празних маргина које светле као светиљке на утихлим, мрачним перонима мајушних станица које чекају да протутњи „Плави воз“. Кад се питомци Нансија, смештени у палати Интенданта Илоа на тргу Станислас, упознају са свим знаменитостима града, приме у себе склад и лепоту које им дотурају руке Гибала, Сифлеа, Ереа, Ламура, Ришара, Мажорела, Прувеа, Галеа, Грубера и других, они дочују – ни сами не знају како, то се пренесе шапатом, од уста до уста, као да је реч о нечем дискретном и поверљивом – да се један од знаменитих људи Нансија крије управо међу њима, као кобила која се претворила у лисицу. То је – шапућу – Станимир Кребе који на прслуку, под ревером тамног пругастог капута, носи Медаљу части
74
коју је министар рата Годар, у име самог председника Француске, исковао за њега лично, са његовим именом и презименом. Да ли зато што дуго нису успевали да сазнају ко је Станимир Кребе и што је њихова знатижеља увећавала значај њиховог сазнања, или зато што оно ближе увек изгледа веће од онога што је даље, тек ускоро у њима поче да сазрева уверење – које је долазило са нејасном свешћу о томе да га боји младалачки занос и склоност ка преувеличавању, искључивости и радикализму, чему се, међутим, истовремено не придаје никаква важност – да је њихов колега, студент медицине Станимир Кребе, који не станује са њима у палати Илоа већ у засебном апартману на тргу Каријере, одмах крај Капије Луја XV, заправо најзначајнија личност Нансија. У почетку нико није знао ни како изгледа господин Станимир и, као што већ бива код таквих прича, многи су га замишљали како плива у облацима, или вечито седи на високом трону, или хода по ваздуху као Свети Никола по води, све док га неки студенти нису упознали и са узбуђењем почели да причају како изгледа сасвим обично, како је дружељубив, радо се упознаје и разговара, истичући управо ту обичност господина Станимира као највеће чудо. Господин Станимир је ишао на иста предавања и вежбе на која и они, хранио се у истој мензи, преко пута, у подруму Великог хотела, шетао се истим улицама, обилазио увече исте кафанице у сплету уличица чудних назива у језгру старог Нансија, и није га било нимало тешко упознати; ипак, онима који су га упознавали изгледало је то као неки подвиг и хвалили су се тиме. Дуја – који је био убедио себе да је тих дана прислушкивао студентске разговоре у Нансију – наводи овакав дијалог: „Баш јуче сам упознао господина Станимира. Уствари, познајем га већ одавно, заједно смо у групи за вежбе из анатомије, али ни сањао нисам да је то он. Боже, како сам се изненадио! Нисам био нешто добро записао, па му приђем и питам га, а он ми пружи руку и каже: ја сам Станимир Кребе. Тако сам био узбуђен!“ „На жалост, ја нисам имао такву прилику.“ “Али, човече, упознаћу те ја, дођи вечерас у бистро ’Симон’ на почетку улице Швал Блан, он је редовно тамо.“ „Зашто је тај Станимир добио то одликовање и зашто је тако чувен?“ „Ох, ни сам то још не знам, у питању је нешто велико и у вези је са ратом.“ „Како изгледа тај човек?“ „Не знам, има нешто необично на њему, нека чудна привлачност. Откад сам га упознао, сатима га посматрам. Кад нам се сретну погледи и он види да га посматрам, буде ми непријатно, али он се само насмеши; навикао је да га гледају. Није много висок, али је складно грађен, има бео тен а 75
црну косу. Има у њему неке лепоте првих људи, оних чије ликове виђамо по црквама, који и данас живе око Тигра и Еуфрата, у пределима где се налазио Божански врт.“ Питомац који је тако описивао господина Станимира био је висок, плав и пегав, припадао је оној раси горштака која се, живећи у шумама далеког севера, ликом давно беше удаљила од Адамових и Нојевих, лепих и божански складних потомака. Звао се Густав Ериксон. Још као дечак маштао је о југу, о топлим европским градовима, и бежао је лети, за ферија, из свог села Ронебихамна, али су га пресретале хладне, кршевите и ветровите обале полуострва Тјере: пред њим је било велико, сиво, недогледно море; галебови су се љутили, кричали и дуго кружили над њим. Густав Ериксон је постао привржен слушалац Станимира Кребеа. Био је бескрајно знатижељан да сазна пут који из самог средишта његових снова, из вртлога патњи, из ратом зањиханих држава и народа, води до славе и части, до апартмана на тргу Каријере и звања првог питомца града Нансија. Упијао је сваку његову реч. „Моји су преци пореклом са севера, о чему сведочи моје презиме“ – причао је Станимнир. „Нас Кребеа има у Дубровнику, у Чикагу, у Торонту и вероватно још негде где мени није познато, једино нас нема у постојбини Саса, одакле сви потичемо, јер изгледа да се цела фамилија раселила. Моји су се доселили у Србију, најпре у Ново Место, због пребогатих рудника сребра и злата. Ваљда им је тамо кренуло лепо јер су одлучили да у Србији и остану и тако су се стопили са становништвом које је тамо живело, вероватно са виђенијим и угледнијим: моја је породица одувек била добростојећа, цењена и газдинска. Мој отац је за оно време био писмен човек, високи државни чиновник, па је и своју децу школовао. Кад сам био при крају гимназије, 1912. године, у нашој кући у Равнову – где је моја породица живела већ више од сто година – боравио је неки Рус, лекар, звао се Анатолиј; носио је таман мундир закопчан до грла, имао је наочаре са гвозденим оквиром и увек ишао гологлав и разбарушен. Те године избио је рат, настала је велика пометња, Србија се дигла да ослобађа јужне крајеве од Турака; неки сy певали, неки кришом плакали опраштајући се са женама и децом. Несрећа никада не иде сама – Морава се те године изливала неколико пута, последњи пут је готово уништила усеве, свуда у пољу остале су велике баре, по сву ноћ слушали смо крекетање жаба и тужну јеку пуноглаваца. Лето је било топло, почели смо један по један да падамо у кревет од маларије и Анатолиј нас је лечио. Сећам се, имао је специјални лекарски кожни 76
коферчић са дршком и нарочитом бравицом коју је само он знао да отвори; и сад га гледам како завлачи руку унутра и извлачи жуте таблете које ми гура у уста придржавајући ми велику чашу хладне воде и смешећи се на моје страшне гримасе, јер је лек горак и давим се док га гутам. Ну, ти маладец, говори ми и благо ме лупка по леђима да ми лек не застаје у грлу. Оздравио сам и – заволео медицину. Одлучио сам да и ја будем лекар. Кад сам завршио гимназију, завршили су се и ратови. Срећом – јер Србија нема медицински факултет и требало је ићи у иностранство. Наши су тада учили медицину више у Бечу и Прагу, ретко у Паризу. Мој отац је одлучио да ме пошаље у Беч. Нашао је добре везе и ја сам се у јесен 1913. нашао у Вијени. Језик сам знао поприлично и дао сам се на учење; бечка медицина је била на гласу, а ја нисам хтео да разочарам оца, поготову што је то, на крају крајева, био мој лични избор. Завршио сам прву годину успешно, боље него многи са којима сам почео; писао сам оцу сав одушевљен и поручио му да ми шаље новац и преко лета, јер немам намеру те године да долазим кући пошто су ме примили на летњу праксу у хоспиталу на Нојштату, а то ми много значи. А онда, на Видовдан, 28. јуна 1914, Срби у Босни убише принца Фердинанда. Аустрија се сва узбуни, заљуља, надиже, као Морава кад удари обала у обалу, само што не излије; Срби наједном постадоше personae non gratae, отказаше ми праксу у хоспиталу. Ја позајмих паре од очевих пријатеља и кренух за Србију. Стигао сам на време, рат је јурио за мном, пратио ме у стопу, готово сустизао, као киша циганског коња.“ „О, Ви сте се борили, Ви имате славу једног ратника“, узвикнули су слушаоци Станимира Кребеа. „Vous etes, peut-etre, un general?“, питао је неко коме се учинило да је решио загонетку Медаље части. Кребеа то засмеја. „Какав генерал“, рече, ни борац нисам био! Нас школце нису примали, краљ је наредио да нас поштеде, ако се гине ми да претекнемо, јер смо ми со земље, њена памет и њена будућност; шта ће ми Србија ако у њој памети нема, говорио је наш краљ. Земља која нема интелигенцију боље и да не постоји. Али мене је пекло што моји другови иду да гину а ја остајем, хтео сам и ја у рат. Пошао сам да се јавим у добровољце. Регрутни центар био је у Општини, неки собичак позади, улазило се из дворишта, да се не омета редовна управа. Одем полако, као да се прикрадам, страх ме шта ће да ми кажу. Тамо, видим, све познати људи, очеви мојих другова, пријатељи мог оца. Шта ћеш ти, школарац, овде? – питају ме строго. Ја им кажем 77
да бих хтео у рат, да се јавим у санитет, да хоћу да помогнем колико могу. А зна ли твој отац, господин Станимир, да си ти овде, питају ме они опет. Мој отац је био за њих ауторитет, у неку руку био им је и као претпостављени. Обасја ме као нека нада и ја слагах без размишљања: зна, како да не зна, рекох, он ме је и послао да се пријавим. Они се мало збунише, окренуше се од мене као да желе да се тајно консултују, да се договоре; ћућорили су нешто кратко време, а онда поседаше правећи се незаинтересовани за мене као и за разговор. Остаде само један да стоји и он ми рече неким увређеним, али одлучним гласом: Ми овде извршавамо наређења нашега краља, а не твога оца! После су, наравно, дознали да сам лагао и кад би ме срели, вртели би главом и говорили: Ех, школарац, школарац, млад си ти још и зелен, још теби лети памет! Тако ја прве године остадох далеко од рата, али друге године рат дође у Равново и покупи ме као бујица опао, жути лист. Прве године ми смо побеђивали. Ех, да је имало кога да ту пресече, да заустави рат! Али свет је само говорио како су Срби јунаци и пуштао да се рат наставља. Ми смо од наших победа нагло слабили, а непријатељ је од својих пораза јачао све више; освајао је Србију и светио се за своје поразе, за мртве, за заробљене, за свог принца и принцезу, убијао је, клао и вешао. Кренуле су колоне избеглица из поробљених крајева, колоне разбијене војске, колоне рањеника и болесника; глибави, јесењи српски друмови постали су тесни и спори, увећавали су несагледиве патње. Умирало се на све стране. Ја одох у сусрет колонама смрти, да спасавам што се спасти може. Све железничке станице, све механе на путевима, све школе по селима и градовима, општинске, судске и друге јавне зграде, постале су болнице препуне рањеника и болесника који су умирали без неге и надзора; лекара мало, помоћника мало, завоја мало, лекова мало – само алкохол, јод и лизол и храброст, храброст, храброст! Нигде кукања, нигде вриштања, нигде псовања, само тихо, потмуло јечање, страшни ук смрти и патње који улази у душу заједно са смрадом загађених рана и разара вас изнутра. Рањеници и болесници остадоше по тим импровизованим болницама, расељен народ се расплину по селима и збеговима, али војска се дозва себи, чете и пукови саставише се поново као сами од себе, зачуше се опет војничке команде. Стиже наредба да војска иде према мору, једино тамо је њен спас: нашу ће војску тамо чекати француски бродови. Али како до мора? Преко Рашке и Босне се не 78
може, у Македонији су Бугари. Албанија је остала једини спас. У генералштабне војне карте уцртана је тешка, кривудава стаза која води преко Чакора и дивљом Руговском клисуром спушта се до луке Драч. Тамо се запутила сва војска и ја са њом. Никакве регрутне комисије, пријатељи и потчињени мога оца, нису ме више заустављали.“ „О, господине Станимире“ – узвикнуше питомци надјачавајући за тренутак вечни жамор „Симона“ – „ви сте сигурно у том повлачењу одиграли какву велику улогу? Нашли сте се при руци старом краљу? Или престолонаследнику? Или неком војводи?“ „Ах, господо, какву машту имате!“ – одмахну Кребе руком – „никоме ја ништа на том путу нисам помогао! Можда ми нећете веровати, али ја који сам био санитетлија, студент медицине, болничар, који сам се нашао усред тог страдања свога народа својом сопственом вољом, из жеље да му помажем и да му смањујем муке, сасвим сам био престао да радим свој посао, да лечим болне и исцрпљене, да тешим умируће. Уместо тога, размишљао сам о неким речима, о некој речи, једној јединој, свемогућој, која би нас све и одједном спасла страшних, библијских мука; сваки појединачни напор био је бесмислен, порција смрти била нам је свима једнако удељена, нико више није имао ни зрнца живота које би поклонио другоме; друг се ћутке опраштао од друга, брат од брата, отац од сина. Писао сам некакве забелешке, некакав дневник, исписивао имена мојих другова који су још успевали да корачају и оних који су остали слеђени у снегу, имена места кроз која смо пролазили и где се нешто догађало, где смо успевали да заложимо ватру или да се склонимо од вејавице у каквој планинској изби, поред занемелих, јадних, бескрајно јадних и сиромашних домаћина који су бацали око на наше пушке као на највећу драгоценост, на нашу офуцану ћебад и шињеле као на краљевску одећу, где смо успевали да за златник добијемо парче проје или слане козје пршуте због које смо морали да једемо снег и лед – исписивао сам та имена као да се међу њима крије та чаробна реч спасења, као да ћу, пишући, открити је, као да ће ми се указати сама, засјати под мојом руком и показати ми смисао свега што се догађа; и циљ, и пут избављења. Почео сам да пишем песме. Шћућурен поред ватре, заклоњен иза неке стене, иза дрвета, ограде, зида, слушајући хујање мећаве или далеко завијање вукова, тиху језу планине, покушавао сам да ухватим неко неодређено брујање које је долазило из мене самога, као звук моћних звона, као граја светине, као блејање стада и лавеж паса и 79
надвикивање пастира, да га дефинишем, да га сабијем у речи и риме као што се снага експлозије сабија у зрну барута; замишљао сам – ако ми то пође за руком – како ћу у некој пространој, безименој планинској ували, или на обали набујале и смртно ледене реке Маће, или доле у већ пригрејаним равницама Елбасана, Драча, Каваје и Валоне, окупити сву раштркану и измучену српску војску, све који још ходају, све који посустају, све који су давно посустали, који сy већ мртви, који су остали по завејаним стазама и кланцима, по набујалим рекама и потоцима, како ћу их постројити у водове, чете, пукове и дивизије, у правилне и лепе војничке формације, онакве какве су биле кад смо полазили, како ћу извући из поставе копорана своју малу црну бележницу с корицама од увоштањеног платна, отворити је полако, баш тамо где ми треба, где се отвара сама јер сам јој заврнуо уши, и прочитати без напора али разговетно, гласом који се чује и разабира далеко, песму чија је мелодија јача од свих звукова, чије су речи јаче од свих патњи, чији смисао поништава смрт и страдање и диже нас у занос, у висине победе, моћи и славе.“ „О, ла-ла!“ – узвикнуше слушаоци Станимира Кребеа испијајући јако црно вино – песник? Зар се и тако, у рату и страдању, може стећи тако висока наклоност?“ „Не знам“ – рече Станимир мало збуњено – ко би то знао? Код мене су то биле само пуке сањарије. Будио сам се укочен и полусмрзнут. Другови су ме дрмусали за рамена и забринуто говорили: разборави се, ти бунцаш! А песме које сам писао биле су јако лоше. Никада их никоме нисам читао.“ „Господине Станимире, то је све тако занимљиво, али реците нам већ једном где сте и како заслужили Медаљу части?“ – питали су мало припити и нестрпљиви слушаоци. „У Бизерти је то било“ – рече Кребе – „и то сасвим случајно, због досаде и дугог времена. Живот уме тако некад да удеси ствари. Не знам вреди ли уопште да вам о томе и причам?“ „То нас занима, причајте, причајте!“ – галамили су станари палате Интенданта Илоа, питомци Министарства просвете Француске. „У Бизерти су нас дуго лечили, опорављали и припремали за одлучни бој о коме смо сви маштали; обукли су нас и наоружали, поред наших стигли су и француски официри и почели су да нас уче ратним вештинама на малим полигонима изван града. Ја сам сада био што и други, обичан српски борац. У санитету су били Французи, стручни и искусни лекари и болничари, на услузи су им стајале добро опремљене болнице и амбуланте, превијалишта и прихватилишта. 80
Био сам задовољан; мислио сам да ми се коначно испуњава жеља и да ћу се вратити у Србију као борац и ослободилац. Али, на неки чудан начин, краљева наредба коју сам тако наивно покушао да избегнем у Равнову, и на коју сам давно био заборавио, сустиже ме и овде, у Бизерти. Усред нервозе припрема за укрцавање на брод који ће нас вратити у Европу, у Грчку, где су се Срби окупљали и која нам је онде, са оне удаљености, изгледала драга готово као и наша Србија – мене позва пуковски старешина. Помислио сам да су открили да припадам санитетској служби и да желе да ме опет врате тамо и кренух нерасположен; био сам се сродио са тим да ћу бити обичан српски борац. Пуковски старешина, међутим, куцкајући лагано прстом по столу, рече ми да се опростим од својих другова који сутра полазе и да се преселим у француску касарну „Света Ана“ где ћу сачекати да ми стигну документа и да пођем на школовање у Француску јер сам управо постао њен стипендиста. Ја се побуних, рекох да су ми сва документа у Бечу и ко зна када ће стићи. Ускоро, синко ускоро, рече ми тај старешина смешећи се. Имај наде и стрпљења. Ако не баш Срби, а оно наши савезници ући ће у Беч и он ће дати шта треба. А шта ћу ја овде да радим дотле, питао сам. Седи и чекај, гласио је одговор, сачувај живу главу, Србији су потребни школовани људи, како ћемо да градимо државу без њих? Тако моји одоше и ја остадох у Бизерти сам. Касарна „Света Ана“ имала је велику болницу у којој су се лечили ратници оболели од тифуса, колере и дифтерије, болести које су на ратиштима узимале већи данак него меци и гранате. Имао сам искуства у неговању таквих болесника и реших да се пријавим као болничар; био сам усамљен у вреви Бизерте, у том ратном Вавилону где су се укрштале војске и народи, јер нисам више имао никакав циљ, мој задатак је био дуго и неизвесно чекање. Узаврела Бизерта, чији смрад су развејавали топли медитерански ветрови, била је за мене споредни колосек урастао у пелин и пиревину. Болница је била изолована, приступ незванима строго забрањен. Пријавио сам се стражару и објаснио шта намеравам, али ме он грубо одби. Ја инаџијски остадох крај капије игноришући његово присуство. Ускоро наиђе неки лекар и упита стражара шта чекам. Он му рече. Лекар ме је гледао зачуђено неко време, па ме позва у стражару. Да ли ви, господине, знате где се налазите, пита ме. Наравно, пред вратима болнице „Света Ана“, кажем. Знате ли, господине, да је то инфективна болница, у њој су оболели од тешких заразних болести, опет ће он. Наравно да знам. Знате, господине, овде 81
нема болничара, каже и значајно наглашава те речи. Био је млад, није био много старији од мене, можда му је ово била прва служба, и трудио се да буде углађен. Од стручног особља – настави он да ми објашњава – овде раде само лекари. Уместо болничара, господине, раде дезертери и осуђеници на смрт. Стражари нису само зато да забране улаз, већ и излаз, ви разумете шта хоћу да кажем, господине, зар не? Лекари знају како да се заштите од заразе, а што се осуђеника тиче – њима је пружена шанса. Нека се добро чувају, па ако преживе – биће слободни. Али ви, господине, нисте ни лекар ни осуђеник, зашто бисте онда излагали свој живот опасности? Говорио је тај млади лекар још у том смислу, али ја га нисам слушао. Изгледао ми је сувише млад и неискусан, као некакав деран недорастао за поверени посао, свему је придавао исувише значаја. Нервирало ме је то његово мсје па мсје. Прекинух га једним покретом руке, нервозно и неучтиво. Мсје, рекох, ја сам из Србије до Валоне на обали Јадрана у Албанији стигао пешице, углавном негујући болеснике. Хиљаду пута досад могао сам да умрем. Сачувао сам се од метка, од гранате, од глади, од зиме и болести. Овде се треба чувати само од болести; сложићете се да је за мене то лако. Човек заврте главом и уведе ме у болницу. Радио сам тамо годину дана. Као што видите, нисам се заразио и нисам умро. Добио сам Медаљу части.“
82
ВИЛА ДОКТОРА ЕРИКСОНА
Кад је Густав Ериксон стигао у Равново, једнако трчећи за својим идолом, са задовољством је закључио да је Станимир Кребе говорио истину. Било је рано јутро на самом почетку лета и град је пливао у некој измаглици и благо се љуљао као велика француска лађа у мору ижџигљалог кукуруза које мрешкају лахори, привезана уз обалу по којој су разбацани виногради, плави од „бордовске чорбе“. Само што, на жалост, размишљао је Густав, и Кребе има ту црту јужњака да, кад се нађе далеко од отаџбине, ружне ствари заборавља а лепе преувеличава. Спори воз којим је дошао, препун сељака који су сецали дењкове, корпе и џакове, који су сву ноћ живахно разговарали, загледали га, запиткивали и нису му дали да ока склопи, још увек је дахтао и шиштао у станици и нове групе путника гурале су га грубо у страну, у журби да се докопају папучице вагона и онако с леђа прислоне огромну балу нечега коју би други одвукао горе, огромне бисаге, врећу или неки други терет; изгледало му је да се цела Србија некуд сели, без плана, у журби, у нереду и хаосу, узалудно галамећи и љутећи се на судбину; а видео је да су то, ипак, само обични путници и чудио се ћутке ширећи очи. Какав је ово чудан народ, питао се, шта ја овде тражим? И био је готово спреман да седне на најближу станичну клупу која је остала празна и коју је сунце већ почело да обасјава и да сачека неки воз из супротног смера који би га одвезао у Минхен, Беч, Париз или који други велики град у коме странце не запиткују, не гуркају, не тапшу тешким ручердама, не здраве се са њима тресући им руке из рамена, не причају им своје јаде, муке и радости. Али кад је угледао Станимира Кребеа како га са смешком очекује стојећи мало по страни, кад су га Станимирови момци ослободили пртљага, кад је, мало касније, у дворишту куће у којој му је била изнајмљена соба, под орахом, седећи удобно заваљен у баштенској столици исплетеној од врбовог прућа, попио своју прву чашу „мученице“, послужио се слатким од дуња и попио своју прву црну кафу – осетио је и сам неко узбуђење, дошло му је да тапше по рамену не само Станимира, већ и његове момке, заправо општинске службенике који су имали налог да се побрину о новом доктору, своје 83
„газде“ који су га дворили као госта, да их запиткује, да се здрави са њима и да их љуби; с крајњим напором, дyховно потпуно сломљен, с помишљу да је полудео, Густав Ериксон закључи да је пометен од умора, лагано устаде и онако висок, укочен, блед и смртно озбиљан, замоли да га одведу у собу да се одмори. Од тог тренутка живот Густава Ериксона, као и његовог идола Станимира Кребеа, веома је тешко пратити кроз Дујину Хронику – не само због разних жврљотина, дописивања између редова и са стране, прецртавања и отписивања, чак и прелепљивања целих страница (што је касније читаче принуђивало на праве рестаураторске подухвате), већ и стога што је и сам Дуја, у обиљу летописачког материјала, напуштао ове њему очигледно драге личности, остављао их у топлом и збринуте да уживају плодове својих напора и приклањао се другима чија су житија на други начин и из других разлога долазила у жижу његовог интересовања. Милош и Марко, опседнути судбином Густава Ериксона, читају Хронику све упорније не губећи наду ниједног тренутка – и труд им се исплати; шкрто и као узгред, често са мрзовољом човека кога је придавио занимљив али непланирано обиман посао, Дуја их је обавештавао да Густав редовно прима француски медицински недељник Покрети у терапији, да је заједно са Станимиром основао „Клуб пријатеља Француске“ у који је једне године свратио лично министар Пере и тројици ђака равновске Гимназије изделио златне медаље за одлично знање француског језика, да је поред приватне праксе прихватио звање „среског лекара“ и почео да прима државну плату, да је био омиљен лекар сиротиње, да је често обилазио Радничку колонију и да је тамо почео да зида и своју вилу, да се оженио неком сиромашном радницом Загорком и да му се родила ћерка Берта. Милош и Марко могли су да наслуте да је између Густава и Кребеа дошло до извесних разилажења, да је Густав престао да опонаша свог идола или је Кребе престао да буде његов идол; јер док је Кребе задржао само приватну праксу и остао „господин доктор“, Густав се растрзао на све стране, јурио у болницу, у школе, у предграђа, постављао шатор на утрини у Радничкој колонији и данима прегледао децу. Да ли је у питању само алтруизам, пример несвакидашње лекарске етике, или жеља да се што пре заради велики новац неопходан за изградњу куће? Док Станимир мирно живи и ради у кући свога оца у центру Равнова, која је, иако стара, још увек и довољно лепа и довољно велика, Густав мора да изнајмљује рабатне куће и да их уз велики трошак преуређује за ординацију и становање. 84
То заиста може бити мотив за ванредне напоре, али ту и тамо искрсава чињеница (да ли је наводи Дуја, или су је Милош и Марко чули од других Равноваца, или је дошла до њих на неки други начин, то више ни они сами не знају) да Густав не наплаћује сиротињи ни у приватној ординацији, чак поклања и лекове, да обилази и удаљена села, често без користи, ломатајући се и трошећи сопствене паре. Дуја изричито и на неколико места подвлачи да Густав почиње да гради велику и скупу кућу, да му узор нису Чешке виле у Радничкој колонији, где се и сам лоцирао, већ, очигледно, буржоаске куће у Нансију зидане у стилу „нове уметности“, заталасаних линија, са шиљатим кровом покривеним стакленим црепом у боји под којим се ређају чипкасти балкони, са „кибицфенстерима“ на угловима који се завршавају куполама покривеним декоративном керамиком, са унутрашњим степеништем чији се светларник разлистава у витраж од кованог гвожђа и стакла јарких боја. Густав у неколико наврата и у разним приликама тражи од општине позајмице, помињу се и жалбе мајстора којима преко мере дугује. Густав се, дакле, растрзао између своје љубави према народу, који је заволео и коме је хтео да буде од користи, и опседнутости жељом да изгради кућу „цветног стила“, налик на оне које су се налазиле у улицама и авенијама око трга Станислас. Те две ствари нису биле лако спојиве и ћерка Берта расте у немаштини и одрицању, ослоњена више на мајку свиклу на сиромаштво и довијање, него на угледног оца који много зарађује али све паре усмерава само на једно место и кога стално јуре повериоци. Упркос томе што је Густав Ериксон у вилу улагао све, а у ћерку Берту готово ништа, градња виле текла је споро, док је Берта расла брзо. Густав ју је посматрао како џигља и размишљао о неправди коју јој чини. После тога постајао је још ћутљивији, још запосленији, још виши и мршавији. Уочи рата који је већ пламсао у Европи и журио да се прошири на Балкан (пред априлски слом Југославије 1941. како је записао Дуја) вила још није била сасвим завршена, а Берта је већ била гимназијалка; носила је тегет берету са месинганим бројем и црну школску кецељу са чипканом крагницом коју је лично Загорка хеклала, штиркала и пеглала. Била је витка, висока, имала је плаву таласасту косу и нордијски шарм. Али наследила је нешто и од маме Заге – била је лепо попуњена и сензуална – и није било младића у Равнову који се није трзао при помену имена Берте Ериксон; Берта је, међутим, била изван њиховог домашаја, далека и недодирљива. Сматрали су да је разлог томе што је она ћерка доктора Ериксона и 85
што станује у тој прелепој вили ограђеној високим зидом покривеним таласастим црепом, уз који се већ пење бршљан, за коју нису знали да је унутра већим делом недовршена и у хаосу. Гледали су чипкасте балконе, прозоре, блештави стаклени кров, прелепе витраже, црно, гвоздено цвеће велике капије, поплочану стазу, широке мермерне степенице и трем на стубовима, скупу месингану плочу са натписом „Др Густав Ериксон“ – и скромни Бертин изглед, њена повученост и стидљиво понашање, чинили су им се као привид и варка. (Овде треба рећи да је доктор Ериксон, поред скупе месингане плоче на главном улазу, ставио и једну на зид поред мале капије, отворене за народ из Радничке колоније, који је туда, узаном пошљунчаном стазом кроз врт, улазио право на бочна врата ординације. Била је то мала, јефтина табла од бело емајлираног лима на којој је црним словима писало „Др Густав Ериксон, за све болести“; месингану таблу на главном улазу после рата су скинули, а ову малу на споредној капији су превидели, или је нису сматрали вредном труда, и она је остала да траје рђајући по ивицама и тамнећи заједно са оградом и вилом. Милош и Марко су једино за њу и знали, као што је и вила за њих имала тај један једини улаз. Онај главни који гледа на „Славију“, са увек широм отвореном капијом, пред којом су често стајале црне лимузине, они никада нису доводили у везу са вилом „доктора Ериксона, за све болести“ са које се љускала боја и опадао малтер, која је лагано тонула у све виши зелениш врта, у којој су живели Питер и Ема Ериксон са својом мајком Бертом; био је то, у њиховој свести – они су се у то могли заклети – улаз у неку другу, њима потпуно непознату вилу). Равновски момци су се, међутим, тешко варали у погледу Берте Ериксон: она није била одбојна и надмена докторска ћерка, већ дете сироте Заге Тијанић, ћерке пензионисаног фабричког радника, упамћеног како чува козе у врзинама и купинарима на крају Радничке колоније и дуж Моравске улице која се отвара према пољу пуном бара и врбака; а није марила за момке јер је маштала једино о томе да – као и њен отац – сврши медицину у Нансију и омогући мајци Заги безбрижан живот који јој је Густав стално обећавао али није успевао да оствари. Да ли је та опседнутост вилом, та несавладива потреба да доврши дом који је носио у својим сновима, натерала Густава Ериксона да се приближи Немцима до те мере да га убрзо сви сматрају“немачким лекаром“? Или су Немци дознали за његово немачко порекло и присвојили га не дајући му могућност да бира? Или лекарска етика 86
Густава Ериксона није дозвољавала да прави разлику међу болесницима чак ни када су у питању окупатори? Одговора на ова питања нема. Дуја Петровић не анализира узроке (а они који су касније испредали приче непоуздани су, заступали су једно, друго или треће мишљење до искључивости, без икаквих доказа), већ само наводи чињенице из којих се јасно види да је дошло до коначног, судбинског удаљавања између Густава Ериксона и његовог идола Станимира Кребеа. Густав је и даље био „срески лекар“, сиротиња је и даље имала пречи пролаз до његове ординације пошљунчаном стазом кроз башту, али је тамо све чешће затицала Немце, Бугаре, љотићевце, недићевце и друге који су тих ратних година били власт у Равнову; растрзао се од посла више него икада, и по свој прилици не без личне користи, јер је вила у Радничкој колонији убрзо била сасвим довршена. Ако је то био разлог његовог сатирања од посла, Густав је сада могао да одахне и да ужива у свом делу. Међутим, они који су му омогућили да вилу доврши, нису му дали да у њој ужива; вукли су га на терен, у болницу, једино су у њега имали поверење, морао је да потврђује туђе дијагнозе, да присуствује кад други изводе тешке и ризичне операције. Густав је знао да нема куд и радио је без роптања; био је изнyтра напет, али споља тих и благ као светац. Ординација Станимира Кребеа, напротив, била је током рата више затворена него отворена. Он се правдао да нема чиме да лечи, да нема чак ни газу, завој и дезинфекциона средства, да нема чиме ни да прегледа, да су му и стетоскопи покварени; сасвим је престао да се одазива на позиве, а ако је неко хтео упркос свему да га баш Кребе прегледа, морао је да га моли и убеђује. Али зуцкало се по Равнову да Станимир ради ноћу. Лекове, завој и други материјал скривао је за болеснике и рањенике о којима нико ништа није смео да зна. Били су то четници или партизани, или патриоти који нису имали никакву политичку боју, одметници који нису признавали окупаторску власт, касније и амерички пилоти чији сy се авиони кршили по равновском пољу и који су тражили спас код четника; Станимир се прочуо као „конспиративни друг“, „поверљив човек“, и сви они који су дан заменили за ноћ куцали су на његов прозор. Два различита пута имају и два различита краја. Нова власт – коју су Руси устоличили одмах по заузећу Равнова, 17. октобра 1944. године – састојала се од проверених кадрова руске револуционарне школе: пре него што су згазили на дебели тепих у кући банкара Таушановића коју су одредили за своју „Команду места“, они су имали спискове. На једном од тих спискова који је имао назнаку 87
„хитно“ и „строго пов.“ било је и име Густава Ериксона. Био је то већ добро изгужван и запрљан полицијски формулар за личне карте, исписан на полеђини мастиљавом оловком и крајње невештом руком доушника која је, зловођена белином папира, у напору великом, заносила све редове надоле и прескакала слова: познати срески лекар ту је убележен као Гусав Ерисон. Тај списак значио је следеће: двојица револуционарних активиста, придодатих Војној команди усменим наређењем команданта свих поверљивих операција, извесног капетана Иве, долазе после поноћи пред вилу Густава Ериксона, пошто су се преждерали и препили у официрској кантини, са свим знацима зловоље која потиче од горушице; улазе полако на капију, долазе тихо до врата и звоне са прекидима, сваки пут све дуже,чекајући ипак уљудно да им Загорка Ериксон отвори врата. Пошто су у униформама и наоружани, она не пита ништа и они ћутке улазе у велики салон-чекаоницу и зверају около у скупоцени намештај – кожне и плишане софе, комоде, сточиће и столице улаштене шел-лаком раствореним у алкохолу и сунцокретовим уљем, слике, таписерије и разнобојне лустере; цере се, пипкају мебл, политуру и слике, криве вратове, куцкају врховима цокула ногаре сточића; седну у најудобнију софу, прекрсте ноге и питају где је газда. Густав се појави у пиџами и папучама, корача споро и уплашено, чисто се смањио. „Шта је, газда, прпа“, кажу кезећи се, „нема више Немаца?“ „Ја немам ништа са Немцима“, каже тихо Густав, „ја сам лекар, лечио сам свакога ко је болестан, чак и бесплатно, то сви знају.“ „То ћемо ми да утврдимо“, кажу отежући и са уживањем. Почињу испитивање. Питања и одговори припремљени су унапред. Кад год Густав Ериксон не потврди, они га шамарају, шутирају коленом у стомак, везују му руке на леђа, цепају ревере пиџаме, вуку за косу; он јауче, Загорка која има слабе нерве вришти и, побелела, пада на канабе; са спрата, уплашена, неочешљана, држећи једном руком ревере кућне хаљине под брадом, долази Берта. „А, ту је и госпођица!“, кажу. Један од њих је као брижно обгрли и поведе кроз врата у другу просторију, можда ординацију; тамо је обара, цепа јој хаљину и покушава да је силује. Густав који седи везаних руку покушава успаничено да устане, али добија страшне шамаре. Берта се отима и хистерично вришти и онај који шамара Густава не може то више да поднесе: улази у суседно одељење, грубо дохвата другара за груди, подигне га и дрмуса. „Ајде, пусти то, можемо имати неприлике“, каже му. „Мајку им јебем капиталистичку“, псује разочарано онај који није успео да силује и маша се за пиштољ, „то 88
све треба побити“, али га другар изводи и смирује. Одвезују Густава, причају мекше као да би да забашуре инцидент, дозвољавају му да обуче одело и да се обује, потом му поново везују руке на леђа, чврсто, мушки, да га боли, и изводе напоље; на небу изнад Радничке колоније, изнад Кучајских планина које још тону у мрклину ноћи, већ се бели зора. Густав Ериксон одведен је – као и други виђенији Равновци које је преки револуционарни суд осудио на смрт – у подрум Клефишеве фабрике салама; то је био најдубљи, најмрачнији и најсолидније зидан подрум у Равнову, најближи обрасцу казамата који су револуционари руске школе носили у својој глави, и као такав примерен народним издајницима. После неколико дана Берта Ериксон – као и родбина осталих ухапшеника – отишла је у „затвор“, да однесе оцу преобуку и нешто од хране, али су је грубо одбили. Она је причала да је после тога, безнадежна и очајна, ишла око огромне Клефишеве управне зграде, под којом су били подруми, тражећи неки споредни улаз, неку скривену могућност да ипак ступи у везу са оцем. Пошто је узалуд обишла целу зграду и ударила у зид слепе уличице који затвара улаз у круг фабрике, Берта је видела низак, прљав подрумски прозор окован гвозденом решетком. Коси зрак сунца управо је ударао у стакло и она је клекла и загледала се унутра. Причала је да је дубоко у тами, међу силуетама које се нису разазнавале, обасјано слабим сунчевим светлом које је прљави прозор успео да пропусти, угледала управо лице свога оца, обрасло у браду и отупело од туге; она је куцала у прозор и покушавала да га дозове, али Густав Ериксон је и даље, нем и глув, само зурио преда се; он је још увек био у подруму – причала је касније Берта – али његова душа је већ била у Ронебихамну, у каменој кућици баке Берте која мирише на пржену харингу, на спрудовима и наплавинама реке Ронебиен, на насипу који води за Ронеби, на пригрејаним бусенима траве, у заветрини, међу галебовима, на бескрајној, једноличној обали полуострва Тјере – у завичају за којим је, мада о томе никада није говорио, дубоко патио. У том тренутку онај чији је траг Густав пратио од Нансија до Равнова, господин Станимир, једини човек који би, можда, могао покушати да га спаси, налази се на железничкој станици у Шиду; говори једној групи глупих, лењих, неодговорних, покварених и лукавих сељака који су се јавили у санитет да би избегли прву линију фронта где се масовно гине, нервира се и мимо обичаја простачки псује, јер са њима мора да разреши један страшан проблем; мртве 89
борце, које довозе са фронта коњским и воловским запрегама, полажу у обичне дрвене сандуке, понекад само увијају у стара шаторска крила, и шаљу возом на удаљена одредишта; железница је неорганизована, возови су спори, вагони данима стоје на успутним станицама, лешеви се распадају и смрде, шире заразу, има већ много случајева сепсе међу железничарима и војницима који спроводе вагоне. Станимир Кребе зна како се препарирају и дезинфикују лешеви који морају дуго да путују без херметички затворених лимених сандука, али мамлази одбијају да науче ту вештину и он тражи да их све пошаљу назад на фронт, у казнене одреде, у прве борбене линије. Кад тај проблем, ипак, буде некако превазиђен, Станимир Кребе иде даље. Он је најстарији и најискуснији лекар Друге пролетерске бригаде која преко Срема и Посавине победоносно јури према Загребу, Љубљани, Трсту и Филаху – оним истим путем који су Станимирови саборци у првом рату већ прошли док је он у Бизерти лечио Францyзе од колере; био је то као неки његов лични заостали дуг, урезан у рабош некога који ништа и никоме не опрашта, који је, ето, морао да одужи. Од судбине се не може побећи, размишљао је док је у хладним школским учионицама, где је била импровизована болница, чекао бедни војнички оброк који вечито касни. Станимир је био мобилисан као и сви Равновци, али није се скривао у мноштву, није се безвољно вукао ратиштима, није се бојао да ставља главу у торбу; преузимао је иницијативу, није бежао од одговорности, радио је више него што су од њега тражили, и убрзо је почео да ужива углед добровољца. Имао је искуство са рањеницима и увек је био одмах иза линије фронта. Предводио је групу хирурга у малој, мобилној болници која се вукла заједно са штабом. Кад се рат завршио, Станимир Кребе био је управник Хируршке болнице Друге армије. Нудили су му чин пуковника да остане и даље војни лекар; он се вратио у Равново и отворио поново приватну ординацију. Временом, код њега су почели да долазе и пацијенти Густава Ериксона, сиротиња из Радничке колоније, у приликама кад им државни лекари нису хтели или знали да помогну. Станимир Кребе их је примао ћутке, слушао пажљиво гледајући их право у очи преко спуштених наочара, прегледао их брзо и, рутински и грубо, без увијања и натукница на које су били навикли код доктора Ериксона, саопштавао од чега болују. У почетку шокирани и љутити због такве отворености, касније су се навикли и чак почели да збијају шале на рачун оних које је Кребе препао; највише су се радовали кад се Кребе 90
превари у дијагнози и некоме прорекне брзу смрт, а он живи и даље и редовно пије у „Касини“. Станимир Кребе је радио као приватни лекар до смрти. Није доживео шездесете године и закон којим се, коначно, у Србији забрањује сваки приватни рад лекара. Милош и Марко су га упамтили и нису им биле потребне Дујине забелешке да врате у сећање господску фигуру доктора Кребеа, његов усправан ход, високо чело, проседу косу, златне наочаре, лепе неговане бркове и онај готово чујни и видљиви жамор прича који се вуче за њим као бескрајно дугачак, сјајни реп комете. Вила у Радничкој колонији, изграђена у стилу француске „нове уметности“, круна живота доктора Густава Ериксона, била је убрзо, званично, судским путем, „у име народа“, конфискована и стајала је на располагању друговима из нове власти. Био је то крупан залогај за свакога од њих и нико није имао храбрости да преломи. Обилазили су дуго око тог проблема као маче око вруће каше. Да је узму за Комитет, за Народни фронт, да је преуреде у клуб војске или милиције – била је исувише далеко, на крају града; псовали су мртвог доктора Ериксона што је тако лепу зграду подигао на тако неподесном месту и створио им непотребне компликације. Обрни-окрени, она је ипак могла да се употреби само за становање и они су били принуђени да пресеку. После дубоког, политички зрелог и одговорног размишљања, закључили су да само једна особа међу њима може да се усели у вилу доктора Ериксона без опасности да то у народу изазове негативно политичко расположење и да их због тога неко одозго позове на одговорност: била је то Веринка Јелић, другарица Вера. Само, тешкоћа је била у томе што се могло десити да другарца Вера не пристане. Она је била високи кадар, члан ЦК КПЈ, више је боравила у Београду, а у Равнову је имала велику родитељску кућу у којој је живела само њена мајка. Нека мала нада, неко мало светло у том мраку, у том дуготрајном натезању, у том врзином колу, био је Верин љубавник, пуковник Сава Чукић: знали су да Вера нерадо води тог пастува у родитељску кућу и да зато често узима собу у хотелу „Палас“, или ноћива у Команди места, у Комитету и којекуда, у непроветреним просторијама, на прљавим и неудобним каучима. Другарица Вера заслужује да има одговарајући смештај у свом родном граду, рекли су; ако је ико од нас заслужан – она је, ако ико од нас има данас углед и положај – она га има. „Другарице Вера“ – рекли су – „ти то мораш да прихватиш, то од тебе захтева наша Партија.“ 91
И Веринка Јелић је направила своју животну грешку: прихватила је; у вилу доктора Ериксона практично се уселио њен љубавник, пуковник Сава Чукић. Растрзана обавезама, разапета између Београда и Равнова, вечито у журби и нервози, Вера је црпла снагу из помисли на своје раскошно љубавно гнездо у коме је чека њен вољени човек. Занета и заљубљена, она дуго, дуго – и кад су сви у Равнову већ знали за то – није примећивала да њен љубавник не чека усамљен да му она дође с пута; доводио је у вилу младе Равновке, понекад и цело друштво, и приређивали су праве оргије. У тим приликама Берта и њена мајка Зага морале су да их послужују, да им доносе пиће из подрума, у пола ноћи да прже крофне и палачинке, да одлазе у Кантину по цигаре. Оне су живеле у дворишту, у помоћној згради, захваљујући меком срцу Веринке Јелић и чињеници да она није била ловац као Драгољуб и да јој помоћна зграда није била потребна да у њој држи псе; заузврат, Берта и Зага морале су да чисте и одржавају вилу: постале су служавке у сопственој кући. У дyгим, тмурним, зимским преподневима, док се пуковник Чукић трезнио и лечио од мамурлука, Берта му је кувала и носила велике лончиће црне кафе. Он је у почетку није ни примећивао, али је, по својој курварској навици, према женама био присан и љубазан. Хвала ти, срећо моја мала, говорио је. Шта бих ја без тебе, срце моје. Ти си једини прави друг, лепотице моја. И усредсређивао се на кафу, копао по џеповима разбацаног одела тражећи цигаре и упаљачтрофејац направљен од митраљеске чауре, отварао јутарње новине. Понекад му је, међутим, било до приче. Као и сви женскароши, био је отворен и прост. Причао је о својој опседнутости женама, о томе како га страшно узбуђују, како не може да одоли кад види кратку сукњу и белу бутину – а сад се носе само кратке сукње – како воли да љуби жене по стомаку и грудима, да их држи голе на себи и да им осећа сваки превој и облину – причао је озбиљно и зането такве пикантерије све док Берта не би, сва уздрхтала и црвена у лицу, покупила журно празне шоље и чаше и одјурила низ степенице; он би се тргао и тек тада – кад ње више није било – обратио на њу пажњу. Напрезао се да се сети како је изгледала док је малочас ту стајала и правила се да нешто послује док је он причао – сагињала се, скупљала посуђе, брисала прашину, качила разбацано одело на чивилук – и наједном закључио да је млада и привлачна, да има неку необичну лепоту и да је вероватно страсна. Ишао је у купатило да се уређује, дyго се умивао, бријао, гладио косу и чешљао, трљао образе 92
колоњском водом цичећи због штипкања, онда се облачио, везивао машну, шеткао се мало около и притискао звонце: то је био знак да Берта донесе доручак. „Седи, доручкуј са мном“, понудио је љубазно. „Хвала, не могу, већ сам доручковала“, одбила је Берта. „Онда само седи, прави ми друштво“, рекао је. Берта је села. „Можда сам те повредио“, рекао је између залогаја, „ја причам свашта, извини.“ Берта је ћутала. „Знаш“, рекао је опет гледајући је равно у очи, први пут, „ти си веома лепа и узбуђујеш ме. Можда зато не могу да се уздржим и лупам глупости.“ Нагао се и пољубио је преко стола. Она је сва уздрхтала али се није отргла. Устао је, устала је и она. Пришао јој је, загрлио, привукао, залепио један дуг, врео пољубац у врат, са стране, испод самог уха, и прошаптао: „Доћи ћу вечерас раније, Берта.“ Те вечери Берта Ериксон постала је љубавница пуковника Саве Чукића. Над вилом доктора Густава Ериксона спустио се неки мрачан, тајанствен, загонетан мир. Док су Ериксоновом вилом сваке вечери дефиловале младе женске у прекратким сукњицама, док су по сву ноћ блештала светла, док се галамило, певало, вриштало и цичало – а приче о томе шириле се на све стране – Веринка Јелић нити је шта знала, нити сумњала; сада, кад је вила све чешће тонула у таму и тишину, кад нико више није могао знати шта се заправо тамо догађа, Веринка је посумњала. Долазила је из Београда кад треба и не треба, догађало се да бане изненада, кад је нико не очекује; њушкала је около, тумарала кроз одаје, тражила трагове и доказе. Раније, кад је трагова било на претек, она се правила да их не види; сада, кад их више није било, она их је упорно тражила. Ако је и слутила шта се раније догађало, женска интуиција јој је говорила да то није опасно. Сада је осећала да се догађа нешто тешко и озбиљно и била је збуњена и уплашена. Доказа, међутим, није било, они су измицали, бежали од ње у недохват, и она је постајала огорчена. Чукић је лагао, увијао се, покушавао да буде мазан и гладак, чак тврдио да је воли више него икад и да јој је веран; није се, као пре, смејао на њене сумње, скакао на њу, свлачио је, присиљавао на разне гадости и уживао у њима као права животиња. Осетила се, први пут, повређеном. Да су Милош и Марко о овим догађајима сазнавали једино из онога што је записао професор Дуја Петровић, цела ова занимљива прича окончала би се са неколико штурих констатација које, у целини, представљају анемичан и неуверљив покушај да се догађај осветли са идеолошке стране и оправда. Дуја је, дакле, записао: да је 93
Веринка Јелић отишла у партизане 1941. као апсолвент права и члан КПЈ, што значи као већ изграђен револуционар; да је током борбе обављала многе поверљиве и деликатне задатке; да је две последње године била члан Врховног штаба; да је била не само крајње одана револуцији, већ и изузетно бистра и проницљива и да је зато у тренутку искушења успела да се уздигне изнад своје страсти, да надвлада своју болесну опседнутост и да сагледа пуковника Чукића у пуној реалности, какав он уистину јесте – мали, себични сладострасник који је издао идеале револуције, коме она служи само за задовољење његових ниских, животињских нагона. „Видевши тако јасно предмет своје љубави“ – вели Дуја – „Веринка је увидела и своју грешку и решила да убије Чукића и сама да испашта.“ Тако Дуја. О шкакљивим стварима увек је говорио упрошћено, наивно и правоверно, попут Херодота и Плутарха, својих далеких праузора којима се дивио. Као и они, и он се трудио да мутне и несхватљиве одлуке својих јунака тумачи накнадном памећу, колико је год у стању разумно и прихватљиво. Авај! Ипак, мора му се признати, и поред очитог напора да се додворава новим херојима, да никада није падао ниско као полтрони који су, одлучујући о судбини његовог дела, дописивали: „Веринка је схватила да нема излаза и да мора да уништи тога гада, тог издајника који је све идеале бацио под ноге и сплео се са ћерком једног слуге мрског фашистичког окупатора.“ Ја, међутим, у овом случају не могу стати код Дујиних записа. Морам узети у обзир не само све оно што су Милош и Марко сазнали и упили у себе током својих дугих година сазревања у средини у којој се догађај збио и наставио да живи (пошто догађаји као и дела имају свој самосталан, дуг и непредвидив живот) - већ и све остало зашта се може претпоставити да су дубоко, целином свога бића, осећали и слутили. Дакле, они сy лако могли да закључе да је Веринка, тако повређена, јаче него икад настојала да задржи похотљивог љубавника. Шта више – попут свих заљубљених – одбијала је да види оно што је очигледно и сматрала је да ће отклонити опасност ако још страсније ускочи у кревет свог љубавника; водила је игру, изгарала, предавала се до бескраја, тражила немогуће, почињала да воли и оно што је код њега мрзела. Почела је да занемарује своје важне државничке послове, да све више времена проводи у Равнову служећи се глупим и провидним изговорима. Али резултат свих њених напора и жртви био је управо супротан: Чукић је све више волео Берту Ериксон. Она му је сад изгледала тако несавладиво путена, страсна и 94
податна, а у исто време тако беспомоћна, рањива и незаштићена. Чукић се први пут, у тим односима, осећао некако важан и одговоран. С друге стране, пријала му је и промена која се догађала са Веринком. Њена бескрајна похотљивост га је увек забављала, а сад је почела да га провоцира и привлачи. Тако су те две жене, коначно, затвориле круг његове пожуде и страсти: пуковник Чукић се више није виђао у „Синђелићу“ и „Касини“, престале су да га привлаче врцкаве певачице и увек гладне скојевке голих бутина које седе прекрштених ногу и буље у његову нову, блиставу униформу. Хтео је само те две жене, имао их је, био је задовољан, испуњен собом, спокојан и смирен као ретко када у животу. И кад се то десило, кад се те вечери Веринка тихо ушуњала у његову собу – пошто га је неко потказао, или је Веринка наслутила, или напросто неким случајем – баш кад је био у кревету са Бертом, у лудом миловању, док је стењао од страсти, док су њене ноге биле дигнуте високо према таваници, док је тако, између Бертиних бутина гледао Веринку која се ниоткуда створила пред њим – није посумњао ништа страшно. Напротив, било му је на неки начин чак и мило; дуго је већ – а да није тога био потпуно ни свестан – био опседнут мишљу да ове две жене споји, да их има обе у исто време, да их стави поред себе, љуби и узима наизменично не правећи никакву разлику, као да је само једна. И сада је размишљао о томе, брзо и грозничаво. Да ли је дошао тај тренутак – питао се са неким чудним смешком и пожудним погледом који се упијао у Веринку, који је био тако лудачки сугестиван да ју је напросто присиљавао да му чита мисли и извршава његове жеље: она се помела, нестало је њеног беса, отворила је широко очи у којима је сад светлела једино пожуда као и у његовим; откопчала је лагано сукњу на боку и пустила је да склизне на под, завукла је руку међу бутине и почела да откачиње чарапе од жабица на појасу. Дотле непокретан, пуковник Сава Чукић је сад промрдао, спустио Бертине ноге и привукао је целу под себе; више од свега желео је сада (и учинио је оно што је сматрао за потребно да би се то и десило) да Веринка легне преко њега, да осети пожуду целог њеног меканог и облог тела, да настави да се њише једнако у Берти као и до сада, притиснут и обујмљен од две жене, да га њихова истовремена страст узима и усисава целог, да доживи врхунац сласти тако, осећајући како истовремено то исто доживљава и Берта под њим, бескрајно испуњена његовом мушком чврстином расплињава се,
95
опушта и омекшава њуцајући од задовољства, а Веринка над њим, од самог његовог додира и ритмичких покрета. Али Веринка се тада стресла, уздрхтала, као да се буди из тешког сна; једним свикнутим покретом леве руке и рамена пребацила је кожну торбицу с леђа на груди, а десном је – пошто је пустила да јој једна откопчана свилена чарапа клизи низ бутину – извукла већ откочени парабелум и уперила га у главу Берте Ериксон. Дуго је стајала тако. Берта Ериксон, слеђена и укочена од страха, није видела гримасу тешке патње на њеном лицу, трзаје главе, подрхтавање руке, нити је уочила тренутак кад се пиштољ лагано покренуо и усмерио у груди Саве Чукића; само је осетила топлу крв како пршти по њеном лицу и грудима, а потом чула пуцње и себе како ужаснуто, дивље вришти.
Пуцањ који је усмртио пуковника Саву Чукића био је пуцањ у нову власт која се, и поред огромне галаме, непрестаних парада, лажног сјаја, крупних речи, гвоздене дисциплине и револуционарне чврстине, учвршћивала веома тешко. То су разумели не само Драгољуб, Богољуб, Милојко и остали (који су са запрепашћењем примили овај ударац у плексус од своје најдраже особе, превијали руке на стомаку, ширили очи, отварали уста као рибе на сувом и шиштали хватајући ваздух), већ и остаци народних непријатеља – којих није било мало и који су се сада сладили и захваљивали Божјој правди – и широке народне масе којима још није удахнута нова вера и које су се повијале као трава на ветру. Јер ма колико да су сада галамили против несрећног Чукића, ма колико му лепили етикете, доказивали да је био олош и издајник, остајала је необорива истина да то нису говорили док је био жив; напротив, био је у посебној милости најмоћније особе овога краја и сви су, на овај или онај начин, било им то по вољи или не, пузили пред њим као умиљати пси. Све док Веринка није убила њега као пса! Благи Боже, како се клупко тако изненада замрсило! Ајде што ће Веринка морати у затвор, што никада више неће моћи да се врати у ЦК, што ће, дакле, они изгубити свој највиши кадар, наћи ће се већ неко други да их тамо заступа; ајде што ће на све њих пасти сенка непромишљености, опраће се они временом будношћу и ревношћу; ајде што се сладе народни непријатељи, сабиће их они брзо у мишју рупу; али народ, како спречити да народ не изгуби веру у своје нове, 96
револуционарне вође? Прасак метка испаљеног у вили Густава Ериксона стално се појачавао и нарастао, ширио се около као грмљавина, као потмули тутањ атомске бомбе који не престаје, који се ваља све даље и даље и осваја нове просторе; ускоро није било никога у Србији који није чуо тај кобни прасак парабелума. Био је то један од оних нерешивих проблема којих ће касније, у револуцији која тече, бити све више и више. Остао је траг да је тај проблем, у више наврата, решавао Срески комитет. Ко је појединачно међу члановима Комитета нашао спасоносну формулу, о томе трагова нема, али се у вези са тим само од себе намеће име Раке Алексића названог Црни: најпре, он је једини међу њима имао смисла за снажне и плодоносне обрте, и најпосле, он је једини међу њима метеорски напредовао; чак је заузео и место Веринке Јелић у ЦК КПЈ и уселио се у Ериксонову вилу, иако није био чак ни првоборац, већ само добровољац коме је много времена требало да се повеже са партизанима на југу, коме је то пошло за руком тек пред сам крај, пошто је већи део ратних година провео у црноберзијашењу по Равнову. Може се, дакле, претпоставити да су чланови Среског комитета, смушени и тупоглави какви су већ били, на својим неизбежним и јаловим састанцима, не знајући шта да одлуче, псовали Бертy Ериксон и пуковника Чукића, и љубав и онога ко је измисли, и Бога оца и Сина, и све по реду и списку; Рака Алексић, међутим, није имао обичај да псује, већ, змијски сконцентрисан, да слуша. Зато је једино он био у стању, кад је зачуо речи „љубав и ко је измисли“, да подигне руку и викне: „Станите!“ „Љубав“ – могао је да каже Црни – „љубав, то је оно главно! Убиство се не може сакрити, па нема потребе ни да се сакрива. Али љубав је оно што народ разуме. Због љубави се пати, због љубави се и убија! Причајте народу о љубави и он ће разумети и оправдати!“ Да ли се све баш тако догодило, нико не зна. То су само претпоставке. Милош и Марко дошли су до њих највише на основу сопственог, најранијег, магловитог сећања; и до њих су, наиме, допирале, као одјек нечега далеког, превазиђеног, емотивно истрошеног и изанђалог, не само приче већ и баладе „о љубави и страдању другарице Веринке“. Нико не зна ко је састављао те песме и откуда су долазиле, али је истина да су, руком преписиване и умножаване, дуго кружиле у народу. Пошто се о убиству пуковника Чукића званично никада није говорило ништа, те песме примане су и као једини извор информација и испуњавале су природну знатижељу народа. Чак и Дуја Петровић, који о свему што се догађало после 97
убиства не даје готово никакве податке, кратко бележи да се „о томе догађају и певало у народу“ и наводи пет стихова који вероватно представљају уводни део са најавом садржаја песме, што је обичај код народних балада: Вера Саву много је волела, Али у невери њега yхватила, Парабелум она извадила Са ладном га земљом саставила И у црно себе је завила. Берта Ериксон се опоравила од шока, али њена мајка Загорка није; убрзо после тога умрла је од неке непознате болести чији су узрочник могли бити туга, очај и стид. Пошто је сахранила мајку, Берта је почела да тражи утеху међу официрима које је упознала у Кантини кад ју је Чукић слао да им доноси вечере. Касније, кад се уселио у вилу, причају да се у то коло уплео и сам Црни. Иако је имао жену и децу, обичавао је да увече, кад се касно врати кући, најпре сврати код Берте у зеленишем скривену помоћну зграду у башти, не стишавајући бат својих чизама по мермером поплочаној, некад мокрој, некад сувој стази: његова жена Стана је све знала и морала да ћути као заливена; не једанпут је, псујући јој „типу и порекло“, рекао да захвали Богу што је Берта ћерка народног непријатеља и што не може да их размени – да Берту доведе у вилу, а њу са децом најури у баштенску зграду. Али Берта није престајала да се виђа и са другима и да их доводи кући и често су се догађале љубоморне сцене, било је псовања, врискања, падали су узајамно шамари, праштале су чаше и тањири; Берта му је дрско стављала до знања да се „оно са Чукићем никада више неће поновити“, да она никад више неће бити тако наивна и послушна и да ће водити живот какав њој одговара. Ускоро су на свет дошли Питер и Ема и нико није знао ко им је отац. Нису личили ни на кога познатог и презивали су се по мајци – Ериксон. Дакле, морало је да прође толико времена колико је Милошу и Марку било потребно не само да одрасту, већ и да постану људи, да би схватили да је оно што су они сматрали улазом у вилу била само капија за служинчад и сиротињу из Радничке колоније; да Питер и Ема, који су се тим улазом служили, нису живели у вили, већ у невидљивој кући за послугу у њеној башти; да вила Ериксонових не
98
припада Ериксоновима и живи неки свој посебан, њима недоступан живот.
99
ТЕПИХ ШЕФА ВЕЉЕ
Григорија Смислова смирени и разложни хроничар Равнова, професор историје Дуја Петровић, помиње као једног од водећих електромеханичара „који је дао свој пуни допринос у обнови и реконструкцији од окупатора тешко оштећених постројења фабрике“ и ватрогасног официра заслужног „за установљење ПВЈ (професионалне ватрогасне јединице) и ДВД (добровољног ватрогасног друштва)“. Иако је Дуја поживео нешто мало и после „година обнове и изградње земље“ и у својој Хроници често правио неочекиване излете у сопствену свакодневицу који су читачима Хронике изгледали чак непристојно актуелни за такво историјско штиво – о каснијим напорима Григорија Смислова нема ни помена. Дуја не зна ништа о Григоријевим дежурствима у Црпној станици, његовој опседнутости тамним дубинама Баре, страху за дечаке који игноришу подмукле замке вирова, напорима да на утрини Радничке колоније изгради олимпијски базен (под изговором да му је неопходан отворени резервоар воде за интервентно пуњење цистерни) и доведе тренера пливања Ису Његована. Нигде чак ни натукнице о томе, чак ни усмерења које би указало у ком правцу да се крене, и овај летописац мора да се сналази и довија сам, како зна и уме, да истражује, да разгрће наслаге година и копа по сећањима људи. Ко зна да ли би Григорије Смислов, затворен у вилински замак на Бари, успео да оствари свој наум да се није десио један крупан догађај који му је потпуно изменио живот. Следећи покрет за реформом школства, који се с невиђеним замахом ваљао земљом, фабрички руководиоци су управо тога лета решили да оснују фабричку школу. Било је дошло време да приучене сељаке за машинама замењују деца која ће у редовној настави добити не само општа знања и савладати неопходне радне операције на машини где ће бити одрећени да раде, него ће упознати и читав процес рада и комплетну технологију производње, па и више од тога – организацију рада, набавку и продају, економске, политичке и све друге аспекте производње; нови профил радника мора поседовати широку лепезу знања, како би могао не само да производи, већ и да управља 100
резултатима свога рада – писало се тада у новинама и говорило на радију и телевизији. Готово заборављеним ударничким еланом очишћене су старе бараке удно фабричког круга – изнесена и спаљена старудија која се ту вукла: дењкови прљавог пуцвала, гомиле старих радничких блуза, панталона, цокула, рукавица, полупаних кацига и заштитних наочара, покварених струјомера, вентилатора и електромотора; зграде су офарбане споља и изнутра, застакљени полупани прозори, постављени нови подови од пластике, избетониране прилазне стазе. Чак је и простор око будуће школе почишћен, изриљан, поравнат и засејан енглеском травом, а ујесен су засађене јелке и тује. Фабрика је купила нови намештај, а школски инвентар и неопходна учила поклонила је Општина. Тиме је лакши део посла био окончан и започет је тежи – избор наставног особља. Осим неколико професора општих предмета, који су морали бити примљени „са стране“, остали, који ће деци предавати бројне стручне предмете, тражени су у самој фабрици, међу инжењерима и пословођама; нико није био позванији од њих да ученицима пренесе знања неопходна за производњу. Али значило је то не само додатни рад, посебно плаћен и стимулисан, већ и посебну почаст, признање, награду и привилегију, могућност ширења личног утицаја – преко ђачких родитеља и разних заинтересованих важних личности – и изван фабричког круга. Започеле су најпре тихе, конспиративне консултације, удвојеутроје, по кабинетима и канцеларијама, потом јавне расправе на Колегијуму где су сви настојали да формирају „стручну“ комисију по свом укусу, на коју би лично имали утицаја; једва су, после много дугачких седница, успели да се усагласе. Кад је изгледало да је ствар кренула са мртве тачке, наједном се умешао Фабрички одбор синдиката једном отровном оптужбом да о тако важној ствари за развој колектива и његову будућност одлучује фабричка технократија и да су потпуно заобиђени синдикални и самоуправни органи; у синдикату је преовлађивала „радничка руководећа структура“, то јест пословође и бригадири, који су такође били заинтересовани за места наставника практичне обуке. Цела ствар је тако пукла као тиква, настао је потпун расцеп, на помолу је била велика афера. Колектив се поделио – једни су стали на страну Колегијума, други на страну Синдиката. Почели су састанци погонских „савета“ и „зборова“, заузимани су ставови и доношени закључци, расправе су продужаване и после седница, пренеле су се у ходнике, канцеларије, хале, на радна места, у куће и станове. У Чешким вилама и целој Радничкој 101
колонији само се о томе причало. Спор је најзад, са целом гомилом најопречнијих закључака и ставова, морао да буде увршћен у дневни ред централног Радничког савета. Синдикалци су ликовали; технократија је била ударена по прстима. Кезили су се од ува до ува, нагињали се један према другом и значајно дошаптавали чекајући да Раднички савет пренесе спорну ствар у недлежност „самоуправних структура“. Директор Радован Никетић је, међутим, неочекивано узвратио ударац. Једва суздржавајући бес, отежући и наглашавајући сваку реч, стављајући се у улогу врховног арбитра, оптужио је цео колектив за недисциплину и непослушност – и Колегијум и Синдикат и све одреда; свој хлеб једете а туђу бригу бринете, рекао је, забадате нос где вам није место, хоћете да сте мирођија у свакој чорби, свађате се као снаје и свекрве и замарате органе радничког самоуправљања који су овде да решавају крупна питања производње, а не рекла-казала; формирање школе и избор наставног особља није у надлежности ни Колегијума ни Синдиката, већ је то управна ствар и у надлежности је Општег сектора; ми смо ту имали један мали застој, једну тешкоћу – уздахнуо је Радован Никетић – јер нас је напустио досадашњи шеф, друг Милорад, па је Колегијум ускочио да мало припомогне, али сада смо добили новог шефа; то је, ево видите (и он је показао на средовечног, рано оседелог човека који је седео у првом реду, трептао и сладуњаво се смешкао, можда у неприлици, а можда и са уживањем због изненадне важности, то се није могло проценити), Веља Павић, дипломирани правник, који ће ствар узети у своје руке. То је значило – кад не можемо ми, нећете ни ви! Цео терет сручио се на плећа једног потпуно непознатог човека који тек што је закорачио у колектив и смешио се као каква бена! Видели су да је Радован спреман да плати огромну цену да би остао на површини и још једном су збуњено и уплашено сагли главе; ко је спреман много да плати, тај скупо и наплаћује. Радован, међутим, није сматрао да је платио скупу цену, да је платио чак било каквy цену. Смејао се при помисли да су прихватили Вељу Павића као врховног арбитра: тај мали полтрон који је оседео лижући директорске ципеле мораће да спроводи оно што му он нареди. Окренуо је телефон да га припреми, да му изда прва упутства, али се нико није одазивао. Позвао је секретарицу и наредио јој да хитно нађе Вељу Павића. Она се вратила тек кроз један сат и збуњено рекла да није могла да га пронађе, ишла је у правно одељење, финансијско, информативно, питала је и портирницу, нико не зна 102
ништа. Радован је побелео. Тражи га свуда, рекао је, иди из канцеларије у канцеларију, не враћај се док га не нађеш. Она је отишла и убрзо се вратила – са Вељом Павићем. Овај пут је имала среће, био је код дактилографа, пио је кафу и диванио са њима. „Зашто нисте у својој канцеларији?“, питао је Радован леденим гласом. „Којој канцеларији?“, питао је Веља, трептао и смешио се као каква бена. „Вашој канцеларији, канцеларији шефа Опште службе!“ „Не, Бога ми“ – рекао је Веља смешећи се и даље – „откад сам је видео, ја тамо више ногом нисам ступио.“ „Зашто?“ „Оно је обична рупа, свињац; неокречено, намештај изакан, нигде слике на зиду.“ „Али бивши шеф Милорад годинама је тамо радио и није имао никакве примедбе!“ „Али он је отишао, друже Радоване, а ја нећу да уђем тамо док се све не среди!“ „Не долази у обзир“ – дрекнуо је Радован – „неће мени свако да поставља услове! Или одмах идите у своју канцеларију, или ...“ „Или шта? А ко ће вам формирати школу и постављати наставнике?“ „Чујте“ – рекао је тихо Радован кога је од муке избио зној по челу и који је такође почео да се смеши – „како се то Ви понашате, мени су о Вама рекли све најлепше...“ „И ви ћете о мени говорити све најлепше, кад будем решио да идем“, рекао је Веља смешећи се и даље као бена. Настала је журба да се среди канцеларија шефа Веље. Доведени су молери, столари, паркетари, декоратери, чистачице; пожуривани су, посебно награђивани, да што пре обаве посао. Лето је одмицало, требало је донети правна акта за рад школе, примити директора и наставнике, уписати ученике. Најзад је све било готово, позвали су Вељу да види како изгледа. Он је ушао, погледао около и изашао ћутке. „Шта сад није у реду?“, питали су. „Нема тепиха“, рекао је Веља. „Какав тепих?“, питали су у чуду. „Леп тепих“, рекао је Веља, „шарен, три са четири, видите колика је канцеларија!“ „Где да нађемо тепих?“ „У робној кући“, рекао је Веља, „и немојте ићи без мене, хоћу ја лично да га изаберем!“ Појурили су да нађу нека кола и налетели на ватрогасни џип. У њему је, поред шофера, у новој ватрогасној униформи, седео Григорије Смислов; управо је кренуо у град да договори општинско такмичење. „Григорије, помажи“, рекли су, „шеф Веља тражи тепих из робне куће, иди с њим да га довезеш!“ „Нема проблема“, рекао је Григорије и повезао Вељу у град. Купили су заједно тепих и вратили се, ватрогасци су га услужно изнели уз степенице и поставили на под, Веља и Григорије су газили по њему да осете колико је дебео и мекан, онда су сели да попију вињак и кафу, да „поквасе“ нов тепих. „Узећу те да предајеш противпожарну 103
заштиту у школи“, рекао је Веља. „Не знам да ли тај предмет постоји“, питао је Григорије. „Ако нема – увешћу га“, рекао је Веља. „Фабричка школа мора да има противпожарну заштиту.“ (Радован Никетић, који није више имао апсолутну власт као раније, кога је самоуправљање проглашавало за технократу кад год би некоме стао на жуљ – а технократија је била млада реч која је почела да означава нове народне непријатеље – и који је, да би опстао, морао да трпи све и свакога, да вућумари, да чини уступке и окупља присталице, причао је касније згрануто – као круну својих мука и понижења – како је новом шефу Вељи морао да yређује канцеларију и купује тепих. Ускоро је цело Равново сазнало за тепих шефа Веље; чувенији од њега, можда, био је једино Аладинов летећи ћилим). Захваљујући том тепиху, дакле, Григорије је најесен постао наставник. Донео је из спремишта ватрогасне апарате, личну опрему, приручна средства, скице, паное и плакате, наручио књигу ватрогасних прописа у више примерака, пошто уџбеника није било. Знао је све шта треба да ради и како да се сналази, познавао је материју и имао велико искуство, обучио је многе генерације ватрогасаца. Узео је дневник, почео да прозива ученике, да им предаје и да их пропитује. Али они су били незаинтересовани. Нико није слушао нити шта памтио. Подгуркивали су се и смејали, ватрогасна опрема им је била смешна и забавна: ужад су везивали око гуше као да ће да се бесе, секирчићима махали као Индијанци, кациге су узимали као шлемове, стајали мирно, кочили се и поздрављали по војнички. Григорије је у почетку покушавао да их одврати од лудорија, онда је дигао руке и смејао се заједно са њима; видео је да и други не држе дисциплину. Терали су децу да бескрајно понављају неке операције у производњи које радници без обуке укапирају за дан-два, плашили су их овим или оним, упозоравали на једно или друго, а у погону им нико од радника није давао ни да пипну машину, могли су само да гледају. Деци је било досадно и само су гледала како да убију време. Школа је била лудорија најгоре врсте, али сви су се понашали озбиљно и правили се као да је све на свом месту и како треба. Григорије је сад имао пуно времена и сви руководиоци су му били на дохват руке. По цео дан мувао се по канцеларијама и погонима. Почео је важним људима да набацује своју идеју о базену „негде у близини фабрике, јер је то неисцрпни резервоар воде за случај потребе“, а ту је сад и школа, ту су ђаци који треба да имају обуку пливања; били су то јаки аргументи и сви су ускоро дали свој 104
пристанак, а на крају и сам Радован. „У реду“, рекао је он, „фабрика ће дати паре, али дозволу за изградњу даје неко други; ми се ту не питамо, већ Општина.“ „Ко би ту могао да припомогне“, питао је Григорије. „У Општини не познајем утицајне људе.“ „Ма шта причаш“, рекао је Радован, „имамо ми тамо нашег човека. Комитет је тамо главни, Општина ради шта јој Комитет нареди, а секретар Комитета је Вићентије Зорић, бравар из Електричне централе.“ Григорије је одахнуо. Са Вићентијем је био другар још из младих дана кад су заједно, ударнички, по сву ноћ, монтирали турбине.
105
СПЕЦИЈАЛНИ ТЕЛЕФОН
Чекајући у Комитету код секретарице да га Вићентије прими, Григорије зането маше главом и смешка се. Наврле су у њему успомене и он им се потпуно предао: пред њим је дугачка и светла сала за састанке на спрату у Електричној централи; пространа, бела, с бетонским подом, без детаља – само Титова слика на зиду и дугачки, сиви конференцијски сто са дрвеним столицама около на којима седе радници Централе у свечаној тишини ишчекивања. Лепа је позна јесен, на падини брда, куда гледају прозори, шума гори у свим нијансама жарких боја. Нема уобичајене живости која влада пред сваки састанак, сви седе немо и погнуто, у ваздуху лебди нека ишчашеност; свако осећа као да се догађа нешто немогуће, невероватно – као да кроз плафон пада киша, као да у сали дува мећава – али нико не сме ништа да пита нити да учини, сви су немоћни. Састанак су сазвала два најмоћнија човека Централе – директор Попара и председник синдикалне подружнице Вићентије – која су већ дуже време у сукобу. У питању је дубока лична нетрпељивост, али сукоб мора да се разреши принципијелно, званично, протоколарно и записнички; мржња мора да се правда аргументима од општег друштвеног значаја. Зато су ту радници: они нису ни сведоци ни судије, већ само форма која означава и поткрепљује аргументе; они морају да седе где им се не седи, да слушају што их се не тиче, да се одричу шеткања и ачења по кругу, одлазака у мензу и набацивања касиркама, завитланције са чистачицама које штипкају у пролазу или им само добацују простаклуке, да би чули њихове масне псовке и слатко се кикотали – само зато да би глупости пуне мржње, злобе и суревњивости добиле снагу „јавно изречене речи на Збору радних људи“. „Јавно изречена реч“ била је ново убојито оружје новог друштва: ко је задао више „јавно изречених речи“ постајао је јунак који слави победу; ко је примио више „јавно изречених речи“ – могао је да копа гроб својој каријери. Зато ту сад седе радници смањених очију и стиснутих вилица као да удишу задах лешине; зато Вићентије стоји на једном крају дугачког стола, а Попара на другом; зато је пред једним и пред другим по чаша воде и велика бела таблета за смирење; зато и један и 106
други, истовремено, стављају таблету у уста, затварају очи, нагињу главу уназад, наврћу чашу и гутају док им Адамове јабучице раде. Морају остати мирни и сабрани да би могли што више „јавних речи“ да одбију од себе, а да их задају противнику. Инжењер Раде Попара је човек мимо света. У време кад се нико не претрже од посла, кад се сви хвале како „имају страшан посао, не раде ништа“, кад је права срамота да неко на вишем положају нешто ради, кад свако ко има било какву диплому тражи да има тај „виши положај“ – он који има и диплому и висок положај, који је директор Централе, облачи сваког дана раднички комбинезон и обилази турбине и инсталације, узима тежак кључ и заврће ако примети да је негде нешто попустило, отшрафљује разне склопове, брише пуцвалом и подмазује, носи неке делове у радионицу, расклапа их и поправља. А Вићентије Зорић, напротив, држи правилан курс. Он који је бравар и који треба да ради то што ради Попара, откад је изабран за председника синдикалне подружнице долази на посао у новом оделу, ставља у мали џеп сакоа марамице у боји које се слажу с машном, по цели дан седи у синдикалној канцеларији, украшеној витринама пуним пехара и заставица са разних радничко-спортских игара и културних сусрета, и прима странке, иако је то волонтерска функција и он би и даље морао да буде на свом радном месту бравара у одржавању. Попара му је то, вероватно, замерио, Вићентије одбрусио – и тако је почело. Вићентије је добио етикету нерадника, Попара етикету технократе. Победило је, као и увек, оно што је савремено, напредно и модерно. Попара још увек, у свом умазаном радничком комбинезону, поправља водове и склопке у Централи, а Вићентије ево га на функцији секретара Општинског комитета! Григорије је био међу оним радницима који су с нелагодом и мрзовољом изигравали радничко јавно мњење у сукобу између једног занесењака и једног правоверног комунисте; смешио се јер му сада, са овог одстојања, у сећању, тај дуел изгледа забаван и смешан; и јер је то искуство део заједнички проживљеног живота са Вићентијем и омогућава му да разговара са њим присно и другарски. Григорије, уствари, жели да верује у то, мада није више баш толико сигуран. Он примећује да Комитет није исто што и синдикална или која друга канцеларија у Централи, менза, ходници, сала за састанке, велика хала у којој брује турбине, или лавиринт ложионице; зидови обложени тамном ламперијом од махагонија, подови тешким бордо итисоном, црни канцеларијски намештај, бела 107
кожна клуб-гарнитура, мрежа специјалних сијалица на тамном плафону које сад сребрнасто светлуцају погашене, јер просторија добија светло кроз омањи прозор застрт богато набраном завесом – све то делује мистично, опсенарски, крије у себи неку непознату димензију, слути неочекиваним могућностима и обртима. Григорије наједном није више сигуран како Вићентије изгледа; чини му се да ће отуд, иза тих тапацираних врата, изаћи неки непознат човек обучен у фрак, са цилиндром на глави и чаробним штапићем у руци, да ће напирлитана али претерано озбиљна секретарица лаконого поскочити да му се придружи, и да ће њих двоје, уз увежбане осмехе и наклоне, почети да мењају овај простор, да приказују његове бесконачне, маштовито смишљене, Григорију непознате могућности, да ће се наизглед строго скројени ентеријер Комитета показати не само као станиште голубова и зечева, већ и витких, савитљивих девојака, факира, кловнова и жонглера. Али кад се Вићентије коначно појави, весело му пружи руку, потапше га по рамену и узвикне где си, Григорије, кућо стара, шта има ново, јеси ли за једно пиће – Григорије благо прекори себе због богате маште и весело се насмеје; Вићентије је још онај стари, неизмењен. Амбијент Комитета сад Григорију, упркос свему, личи на синдикалну канцеларију у Централи у коју се улази директно из увек натрпаног и прљавог предворја, пре него што се кроз велика врата ступи у машинску халу. Почиње да прича о својој опсесији да изгради базен на утрини у Радничкој колонији, о томе како му је синула идеја, о својим часовима осаме у Црпној станици на Бари, о срећном тренутку кад је изабран за наставника, о томе како су се људи из фабрике сложили да дају новац. Занет, не примећује како Вићентије лагано почиње да губи осмех и сажаљиво врти главом. „Ех, Григорије, Григорије!“, каже. „Кад би свака буба брала мед, зунзар би највише. И ти запео да нешто мењаш и да градиш! Да скркаш паре правећи од yтрине бару! Знаш ли ти какву ја грандиозну идеју имам? И веруј свом другу – нећу изаћи одавде док је не остварим! То је нешто што ће изменити будућност овога града. Кажи ми, идеш ли ти у Арачлијски поток?“ „Идем“, каже изненађено Григорије. „Шеташ ли тамо децу?“ „Шетам“, признаје Григорије. „И шта тамо има, шта има?“ „Не знам шта има“, каже Григорије. „Дабоме да не знаш“ – виче тријумфално Вићентије – „јер тамо ништа и нема! Има једна чесма и испод ње једно аљкаво изграђено и већ запуштено језерце у виду петокраке. Једна петокрака испyњена устајалом водом, муљем и жабокречином! Па то је, човече, смешно! 108
Тамо мора да се изгради споменик зачетницима социјалистичке мисли у нашем крају, нашим лучоношама социјализма – Душану Поповићу и Радовану Драговићу; кад се крене горе уз падину, на првој заравни – а стазе има да се ураде лепо, и одмориште и клупе и канделабри – има да буде спомен-обележје предратним револуционарима, оним нашим генијалним стратезима који су у илегали припремали устанак и револуцију, Видосаву Трепчанину, Андри Живковићу и Милутину Аранђеловићу; на следећој заравни споменик изгинулим херојима и борцима наше револуције; па споменик жртвама фашизма и четничког терора; па споменик палим црвеноармејцима. А горе, на самом врху Ђурђевог брда, изградићу величанствен споменик највећем српском мислиоцу, највећем социјалисти на Балкану, Светозару Марковићу, са пламеном бакљом на врху; не бакљом од пластике, као што је сада она мизерија на гробљу, већ са правим, живим пламеном који ће се видети са десетина километара удаљености, кад се аутопутем долази у наш град! Видиш, Григорије, то ће бити једна „стаза историје“. Кад узмеш своје дете за руку и кад га поведеш у Арачлијски поток у шетњу, оно ће од подножја до врха упознати целу нашу револуционарну прошлост, и то на један непосредан и ненаметљив начин, без досадних лекција...“ „Друже Вићентије, специјалка!“, тихим, препаднутим гласом прекида секретарица Вићентија држећи у руци слушалицу и показујући очима на тапацирана врата. Вићентије блене један тренутак у секретарицу, а онда скаче и јури у свој кабинет. Григорије, такође престрављен, упитно гледа у секретарицу. Она, међутим, сад мирно слеже раменима. „Зову га из ЦК“, каже. Сав збуњен, Григорије брзо и нервозно размишља. Вићентије, опседнут својом „стазом историје“, неће дати дозволу за базен. Како да га преокрене? Кад се Вићентије појави из кабинета, споро и замишљено, очигледно покушавајући да се прибере и настави свој монолог, Григорије инстинктивно устаје, заузима став мирно, укочи се и, као да рапортира, почиње да говори гласно и одрешито: „Друже Вићентије, базен је неопходан као неисцрпни, површински резервоар стајаће воде за интервентно пуњење ватрогасних цистерни без кога нису могуће успешне интервенције у случају великих пожара. Према најновијим подацима које је објавио Завод за статистику, Службени лист СР Србије из месеца јула, ватрена стихија однела је у Србији током протекле године једанаест људских живота и нанела
109
материјалну штету која је процењена на осам стотина шездесет милиона америчких долара, коју је штету..“ „У реду“, прекида га Вићентије зурећи у њега презриво, готово с гађењем, „јебо те базен! Нека ти буде, кажи да имаш моју сагласност!“ И одлази љутито у свој кабинет, без поздрава. Григорије натиче качкет на главу, окреће се према секретарици и поздравља је по пропису, војнички.
110
СМРТ ПИТЕРА ЕРИКСОНА
Исте јесени моћне машине зариле су своје змајевске главе са гвозденим зубима у тврдо, утабано тло утрине. До зиме, утрина се претворила у амбис из кога штрче зарђале арматуре, у глибаво градилиште по коме леже разбацане машине и алати, са неколико аљкаво, на брзину озиданих магацина и кућица за мајсторе. Али у пролеће будући базен почео је да добија контуре; зарђали сплетови замршене арматуре потонули су у бетон који је на крају лепо заглађен, оцртала се зупчаста ивица са стартним стубићима на једној и торњем за скокове на другој страни, према високом зиду фабричког круга мајстори су подизали степенасте трибине, около су постављени стубови за жичану ограду, били су готови и темељи билетарнице и машинске кућице која ће примити у себе моћне пумпе. Већ почетком јуна све је било готово, базен испуњен водом, чак је засејана около енглеска трава. Остало је још само да се доведе тренер Иса Његован који је живео у Београду али је прихватао да иде где га зову ако му испуне одређене услове. Радован му је обећао да га запосли као руководиоца разгласне станице и библиотеке, одредио му добру плату, и Иса је дошао. Разгласна станица је била покварена и није радила, у библиотеку нико није навраћао осим неколицине пасионираних шахиста који су у паузи за доручак (коју су продужавали према потреби), на ољусканим шаховским сточићима играли брзе партије – и Иса је могао да се баци на тренерски посао. Сви дечаци из Радничке колоније, осим дружине Његоша Никетића, постали су полазници „школе пливања и ватерпола“. Његован их је најпре постројавао крај базена као за смотру, ишао од једног до другог и детаљно их загледао, незадовољан и разочаран њиховим бедним потенцијалима; били су сви одреда млитави, слабих мишића, уских рамена, кошчатих кукова, спорих рефлекса. Требало је много труда, знања и воље да се од тако рђавог материјала искује нешто што ће вредети пара скрканих у базен. Али Његовану није то била првина, он је већ имао таквих искустава, и зато је, после смотре, само енергично звизнуо у пиштаљку. На стартне позиције!, наредио је. Показао им је како се изводи старт-скок, а онда им је демонстрирао вежбе снаге и 111
издржљивости – наизменично пливање без употребе ногу или руку. Они су очекивали да ће одмах пливати краул, да ће се такмичити међусобно, да ће све прштати и да ће бити весело, а испало је мучно и монотоно; заболеле су их ноге, руке, стомачни мишићи, исплазили су језике од умора и почели молећиво да бацају погледе према Иси, али овај је само корачао ивицом базена и енергично дувао у пиштаљку. Ови су права беда, говорио је себи. После два круга душа им је у носу. Добро ће бити ако се не подаве у базену. Њима треба спасилац, а не тренер! А онда је једног поднева, усред напорног тренинга, на базен дошао Његош Никетић са дружином. Ишли су полако около и разгледали, зурили у дно да процене дубину, кривили се уз ивицу да прсну воду ногом или се савијали да је дохвате руком, говорили „у, јебо те“ да искажу одушевљење, и притом нису обраћали ни најмању пажњу на уморне пливаче који су млатарали ногама држећи дашчицу пред собом, нити на Ису Његована који је и даље корачао ивицом базена и кога су они обилазили као да је ваздух. Поскидали су се, бацили одело на траву која је тек почела да зелени и поскакали у воду уз мали залет, ричући, урлајући и вриштећи као Индијанци у нападу. Исини пливачи распршили су се као пловке и наврат-нанос излетели из базена. Неко време Његош и дружина лудовали су по води, ронили с краја на крај, прскали се, џилитали се, скакали са ивице у што је могуће горим позама – потрбушке, полеђушке, поребарке – а кад су се заситили, попели су се на стартна места, заузели став, командовали сами себи „сад“, скочили и јурнули лудачким краулом као да препливавају брзак код Јончићеве воденице; чак је и дугачки и неспретни Питер Ериксон доста добро држао темпо и није много заостајао за њима. После неког времена, засићени пливањем и коначно заморени, изашли су из воде да се загреју, тресли главе као пси да осуше косу, скакали на једној нози да им вода изађе из ушију, вртели се у круг и грубо гурали један другог. Уместо да се љути на њих што су му покварили тренинг, Иса Његован се радосно смешио и због тога Милошу и Марку личио на гњиду и улизицу. „Браво, момци“, рекао је, „и ви бисте могли да се прикључите тренингу. Ево, да се изделимо на екипе и да играмо ватерполо.“ Његош Никетић је пристао са одушевљењем. Иса је одређивао прстом екипе. Ти, ти и ти, говорио је и гурао их одмах на једну и другу страну. Његош се тако нашао на истој страни где и Милош, Марко је отишао са некима из Његошеве дружине. Нико се није бунио. Скочили су у базен, голмани су заузели своја места, Иса 112
им је објашњавао правила. Пливали су за лопту, Његош је стигао први, добацио је саиграчима и почела је игра. Изгледало је да ће Иси Његовану, захваљујући базену, поћи за руком што никоме другом није: да уједини дечаке из Радничке колоније. Али трајало је то веома кратко. Његош је хтео да има стално лопту у рукама, почео је да крши правила, да је отима и од саиграча, његови су га у томе следили, и ускоро су момци из Његошеве дружине играли против остатка; мували су, ударали, држали под водом и давили свакога ко би им дошао под руку. Кад су сматрали да им је доста ватерпола, изашли су из воде, Његош је треснуо Његована мокром лоптом равно у чело (овај је, изненађен, испустио своју судијску заставицу, ухватио се шаком за очи и савио, а они су га онда с леђа гурнули у воду), па су покупили одело и онако голишави отишли према Чешком парку.
Свечано отварање базена било је на Дан борца, 4. јула. Врпцу је пресекао Рака Алексић Црни, а окупљеном радном народу обратио се бираним речима Радован Никетић, директор фабрике, Економије и целог Комбината. Григорије Смислов, у парадној униформи ватрогасног официра, сав искићен ширитима и значкама, предводио је екипе које су се такмичиле у брзом монтирању ватрогасних шмркова и стартовању пумпи. После тога Иса Његован уприличио је „пливачки митинг“ и ватерполо утакмицу између домаћег тима и „комбиноване екипе Партизана“; довео је, уствари, говоркало се, неке пацере из Београда, али су они ипак високо поразили тек приучене ватерполисте Радничке колоније, екипу Милоша и Марка, резултатом 15 према 3. Иса је хвалио своје разочаране ученике, говорио им да су били добри у одбрани, да су играли против „екипе која даје и по двадесет голова бољим тимовима“, да ће „идуће године то већ бити друга песма“, и они су наставили, yтешени, марљиво да тренирају. А дружина Његоша Никетића више није долазила на базен. Окупљали су се и даље у Чешком парку, провлачили се сеновитом стазом покрај високог зида Ериксонове виле обраслог лозом и бршљаном, па пругом, скакућући олаисаним, испуцалим храстовим шлиперима, или Моравском улицом, дижући иза себе прашину, одлазили на Бару да у близини Црпне станице, у којој више не дежура Григорије Смислов, скачу у зелени змбис, или да роне по плићаку вадећи шкољке са тињавог дна; ако је Морава бистра, продужавали би 113
путељцима крај баштована, конопљишта, стрњика и лугова до Спрудишта. Препливавали су Мораву и на другој страни, у врелини и запари опустелих сеоских чаира, крали шљиве, јабуке, крушке, бостан. Долазили су са својим пленом до Јончићеве воденице, седали под хладовиту обалу и са ногама у брзаку у коме цангрља шљунак јели руштећи, мљацкајући и подригујући; кад би се најели, гађали би преосталим воћем неке циљеве на воденици – шиљак мале скеле, витло или стуб на обали за који је привезана сајла. Воденичар Божа Јончић, коме су године донеле мудрост, који је био усамљен и који је волео младеж, крстио се ишчуђавајући им се у лице: „Нек вам је Бог на помоћи, децо! За свог живота такве мангупе још нисам видео!“ Они су се смејали. На деда-Божу се никад нису љутили, он је могао да им каже свашта. Улазили су преко yзаног брвна у воденицу, скретали десно у његову „собу“, претурали по полицама да виде шта има за јело, ложили шпорет и тражили да им кува качамак, излежавали се на његовом кревету од дасака са сламарицом застртом крпарама и провоцирали га да прича доживљаје из младости кад су сеоске снаје долазиле ноћу да траже помељаре који се нису вратили кући. Лењи и неодговорни какви су били, догађало се често да устану касно, да се дуго развлаче по кући љутећи се што не могу да нађу своје разбацане ствари, што се доручак охладио или што није спремљено оно што воле, да изађу из куће испраћени хистеричним прекорима, да се дуго окупљају у Чешком парку као да би најрадије да тога дана не иду нигде, да у задњи час ипак реше да крену и стигну на Спрудишта тек пошто је већ превалило подне, знојави од спарине, уморни, жељни да се што пре баце у воду, пошто су истерали бес из себе ломећи дрвеће, кукурузе и ограде, бацајући се манијачки камењем на чворке, препелице, вране, свраке, ластавице и врапце; тада би се још издалека изували и свлачили, бацали патике, панталоне и мајице где стигну, затрчавали се стазом коју су, између нежних изданака врбе и ретких бусена пелина, раставића и беле раде, обележила њихова боса стопала, и џилитајући се и ђипајући због врелине песка, уз повике и галаму, скакали са ниске обале у воду која мирише на све јужне српске бање, увек на исто место – у мали залив који се вртложно иза шкарпе којом је снага матице удаљавана од обале. Временом, како је Морава секњавала, мали вртлог иза шкарпе постајао је све плићи и неподеснији за скакање, али они су – вешти да подесе угао, да пљисну и изроне са рукама испруженим изнад главе чим дотакну површину воде – скакали без страха и даље. 114
Уосталом, дно је било песковито и мекано, ако би га неко и дотакао грудима или стомаком, није могао да се повреди; осетивши у магновењу хладни додир речног дна, пливао је и праћакао се по води кезећи се као победник, као да је избегао ледени дах смрти. Једино Питер Ериксон није имао њихову вештину. Никада није савладао технику одраза, никада постигао елеганцију лета и контролу пада у воду. Ноге су му биле као привезане за обалу, трапаво је клецао пре него што ће да се одрази и смотано полети раскречених или згрчених ногу, чешће укриво него право, и падао на стомак, на слабине, или чак на леђа, пошто се цео преметне у ваздуху. То их је силно забављало и они су га храбрили и терали да скаче што више, па су га онда и сами имитирали и скакали како најгоре умеју, а Питер се веселио и смејао заједно са њима. Једног таквог спарног поднева Питер је журно и неконтролисано, млатарајући рукама и ногама као да се у задњем часу предомислио и као да би хтео да одустане, полетео са обале у оплићали вртлог равно на главу. Скок је по обичају пропраћен поспрдним узвицима и аплаузима, а кад су видели да је испао неспретнији но обично, да се Питер зарио главом у песак и да су му ноге остале да млатарају на површини сведочећи о његовом очајничком покушају да се ишчупа – избила је права ерупција одушевљења; замишљали су га како излази с модрицом на челу, задихан и загрцнут, исколачених очију од страха, и – чекајући да се то догоди и сладећи се унапред – ваљали су се од одушевљења по врелом песку и ђипали по плићаку. Али Питер Ериксон се није појављивао из воде и они су, такнути прстом страха, погледали према вртлогу управо у тренутку кад су се ноге трапавог скакача лагано смириле и нестале под водом. Стајали су један тренутак занемели, а онда су скочили у воду, заронили, напипали Питера који је млитав лежао на дну и извукли га надајући се да су били довољно брзи, да овако лепа представа мора да има срећан крај, да ће Питер отворити очи и почети да плаче и цвили. Питер је, међутим, већ имао отворене очи и гледао је у њих мртвим погледом. Они су у трену разумели да се догодила несрећа. Овим неспретним скоком, рекли су им касније, Питер је сломио врат. Био је, авај, за тако плитку воду исувише висок.
Смрт Питера Ериксона професор Дуја Петровић није забележио ниједном речи, што је и сасвим разумљиво. Следећи своје историјске 115
критеријуме, Дуја је видео само врхове запенушаних таласа, а кратки век Питера Ериксона протекао је негде у тамним дубинама живота које су Дуји личиле на вечни мир и ништавило из којих само ретко и као каквим чyдом израња нешто вредно пажње хроничара. Локалне новине забележиле су ову смрт вешћу под насловом „Удавио се младић“, у којој се о Питеру не говори ништа, већ се акцентују опасности од купања у Морави, чији подмукли брзаци и вирови сваке године однесу понеки млади живот. Судећи по овој незаинтересованости ондашњих хроничара Равнова, могли бисмо да помислимо да је смрт Питера Ериксона протекла без последица, да је отпловила низ спарне и тихе летње дане Равнова као сува лиска или грана низ Мораву. Уистину, међутим, није било тако. Постоје бројна сведочења на основу којих могу поуздано да тврдим да је та смрт изазвала потрес, пометњу, очајање и жалост, да је донела чудновате промене и изменила судбине. Најпре, дружина Његоша Никетића, па и сам Његош Никетић, имали су овај пут сасвим озбиљне сусрете са влашћу. Сломљени врат, макар и једног трапавог Ериксона, милиција, која је тих година била пуна себе, која се хвалила „високим нивоом стручности“ и илустровала то податком да „по броју решених случајева премашује европске стандарде“, није могла да пропусти тек тако. Било је више привођења, саслушавања у одвојеним собама, унакрсног испитивања, застрашивања, јефтиних иследничких трикова са рефлекторима и тихим питањима која долазе из таме; Његош Никетић је први пут осетио челичне прсте одговорности који се стежу око његове мишице, око његових чланака, око чела, око врата; он је нервозно трзао руке, главу, рамена, осећајући неправду и немоћ да јој се одупре. Долазио је кући потиштен, главоболан, и затварао се у своју собу на спрату не тражећи вечеру; Радован га је први пут сажаљевао, али није ишао у милицију да интервенише: знао је да од тога нема вајде, да кривице нема, али да милиција неће одустати док не истера своје. Кад је све прошло, Његош Никетић поново се победнички нарогушио, заузео свој орангутански став, подигао рамена, опустио руке и почео упитно да пиљи у свакога ко би се преварио да га пажљивије осмотри или одмери. Али није више био тако борбен као раније; уместо да приђе, да хвата за браду, за уши, за косу, за ревере, само се кезио, подизао обрве и брзим покретима очију наређивао – бриши! Тако се понашао чак и према Милошу и Маркy, који су га ипак – навикнути да их шамара, да их шутира, да им удара чврге – и 116
даље обилазили у великом лyку, што је код њега сад изазивало нападе ситног, кикотавог смеха. Такође, сви су приметили да Његош Никетић и његова дружина више не прогањају Ему Ериксон, чак се и не интересују за њу. Највеће изненађење, ипак, било је кад су уместо на Бару или Мораву почели да долазе на базен, да се уљудно јављају Иси Његовану, да се интересују за његове тренерске активности, па чак временом да и сами тренирају – у почетку као незаинтересовано, из разоноде и на своју руку, а потом редовно и по свим правилима и упутствима. Иса је развукао лице у срећан осмех, размахао се и растрчао око базена, узмувао се и провреднио, да је могао – тих дана – не би ишао ни на ручак ни на спавање, цели дан и сву ноћ проводио би на базену: ту срећну промену, наиме, сматрао је својим тренерским успехом, што, у неку руку, и није било нетачно. Милош и Марко, међутим, тада, нису више долазили на базен. Смрт Питера Ериксона њих је погодила као тежак ударац у плексус, од кога се губи ваздух. Најпре, кад се дознало – кад су Кинац и Кенџа дојурили у Чешки парк знојави и задихани, једва дижући ноге, једнако вичући да се Питер удавио, и наставили да трче према Славији – чучали су неко време скотурени на клупи, а онда су као без душе јурнули познатим стазама крај Ериксонове виле и прашњавом Моравском улицом према спрудиштима; вест им је изгледала потпуно невероватна и у њима је тињала нада да је све то само још једна од бројних ујдурми Његоша Никетића и да ће срести негде Питера Ериксона, живог, трапавог и веселог као и увек. Али уместо Питера, сретоше санитет који јури према граду скачући по џомбама и дижући за собом облаке прашине. Они се загледаше у тај призор загрцнути: вест није измишљена, то се ипак догодило. Али чињеница да санитет јури и диже прашину речита је сама за себе и они се згледаше: док се јури, има наде; помислише да је Питер само повређен и потрчаше за санитетом да што пре стигну до болнице и да се у то yвере. Мозак им је сад радио брзо, мисли су им се ројиле: заклињали су се да ће, ако само Питер остане жив и ако се врати међу њих, учинити и немогуће да га довуку код Његована; ако треба, тући ће се с Његошем Никетићем; тренираће бокс, научиће ескиваже, постаће недохватљиви за његове чворновате песнице, раскрвавиће га и затворити му очи с неколико прецизних аперката и диреката, натераће га да беспомоћно урла, поводи се и пада на колена, и Питер ће коначно морати да види да је Његош Никетић само један велики мамлаз.
117
Стигли су пред болницу прашњави и уморни. Са пуно наде, замуцкујући, питали сy вратара куда је отишао санитет, где је одвезао Питера, на које одељење. Дотле незаинтересован, пропуштајући свакога да уђе у круг болнице, вратар се сад намршти, изађе лагано из своје портирнице и показа им руком да се губе. „Маарш!“, рече тихо, „мали Ериксон је сломио врат и мртав је, одби!“ Очигледно, сматрао је да су они били у друштву са Питером када се догодила несрећа и да због тога сносе део одговорности. (Тај портир је био стар; може бити да је памтио и волео доктора Густава Ериксона и да му је било тешко не само због смрти његовог унука, већ и што ни са ким о томе не сме да говори). Док су се, ојађени и занемели, удаљавали од болнице, у њима је расла једна заједничка мисао и болно им испуњавала главу: да ли ће им Ема Ериксон, после свега, бити даља или ближа? На који начин је сад могу придобити, кад Питера више нема? Та мисао није их напуштала ни сутрадан, на сахрани, док су посматрали Ему Ериксон: имала је на себи некакву црну ђачку кецељу и црне ципеле, коса јој је била пуштена низ рамена, очи подадуле и црвене гледале су у земљу. Крај ње је, са рукама на стомаку, прерано остарела али још увек витка и усправна, корачала Берта Ериксон. Изгледала је и сада, сва у црнини, некако туђински: није носила црну мараму као равновске жене, већ црни шешир са велом преко очију и они нису могли да виде куда гледа и како јој изгледају очи. Сутрадан Милош и Марко одоше на Спрудишта и тамо затекоше Ему Ериксон. Седела је на обали скупљених колена, баш на оном месту где су босе ноге у затрчавању направиле стазу, и гледала у оплићали залив иза шкарпе који се и сада једва видљиво вртложио, као да чека да се из њега појави Питер, задихан због дуго задржаваног ваздуха. Они седоше недалеко од ње и неко време сви су ћутке гледали у тај вир. Наједном Ема устаде, упути им један поглед и крену лагано обалом низ реку, тињавим, ситно обраслим путељцима који су вијугали према Јончићевим и Јоцићевим врбацима и топољарима у којима су се гнездиле вране, према неким новим спрудиштима, вировима и брзацима на које они никад нису загазили; гледали су је како одлази – имала је и сада на себи црну кецељу, али косу је опет везала у пунђу, на ногама је опет имала патике, опет се препознатљиво клатила и њихала у ходу – и учини им се да је њен поглед био саблажњив и изазивачки, да је она тим погледом затражила да крену за њом. Пресече их нека мучнина; зарише руке у песак, дамари им се убрзаше, обли их црвенило. Готово силом, само 118
од себе, против њихове воље, савлађујући страшан отпор, у њима се дефинисало питање: да ли је могуће да би Ема Ериксон сада водила љубав са њима, баш сада, дан после Питерове смрти, и баш на овом месту где је настрадао, такорећи на његовом гробу? Да је тај поглед уследио у неко друго време и на неком другом месту, још док је Питер био жив, док су га очекивали и прижељкивали, они би били неспремни за њега, а сада га нису ни очекивали ни желели и он им је изгледао чудовишан и личио на светогрђе. Ипак, ни сами не знајући зашто, они су устали и кренули за Емом. Пратили су је на приличном одстојању, али их је она ипак повремено морала чути – кад су прескакали кладе или јаркове, кад су ломили сасушене младице или се пробијали кроз густе и шуштаве стабљике лапка с крупним кожастим лишћем – и окретала се да се увери. Њима се чинило да их и даље гледа саблажњиво и да им се смеши, па су, готово клецајући, заостајали све више; тако је сасвим изгубише из вида, закључише да иду некуд насумце и без сврхе, као да су залутали у тој дивљини обале, и најзад стадоше и кренуше назад. „Ја сад не бих могао Ему“ – рече Милош стежући зубе, а сузе су му биле на крај очију, чинило се само што не капну – „могла би да ми ради шта год хоће, ја не бих могао ништа.“ Марко је ћутао, али Милош је подразумевао да и он тако осећа; јер Марко је увек мислио, осећао и радио исто што и Милош. Неко време после тога поче да се прича како се Ема Ериксон вуцара по Ади са питомцима Подофицирске артиљеријске школе и војницима, да их вода и по двојицу и по тројицу, да оргија на велико и да се не скрива много. Милош и Марко су избегавали да је сретну – ако би је видели да иде прелазили би на другу страну улице и правили се да гледају прашњаве излоге, да читају читуље по кестеновима или пожутеле плакате које зову на матине код „Синђелића“. Осећали су мучнину од ње. Понашала се разблудно, курвински, изазивачки, била је неуредна и флекава, лице јој се било опегавило, око очију је имала тамне колутове; голицало их је да ставе прст у грло и повраћају уз неуредну, запуштену, проређену живицу Чешког парка. Чинило им се да је више не желе и осећали су празнину од које им се мутило у глави. Кад је изгледало да се таласи које је изазвала Питерова смрт лагано смирују и нестају у пустоши и спарини лета, да је све што је срозано и упропашћено стигло до свога краја и да се ништа више не може изменити ни на боље ни на горе, у вилу Ериксонових, боље рећи у зграду за послугу која се ни са које стране није могла видети 119
иза високе ограде и густог зелениша, стигао је Рођак из Сарајева. Милош и Марко су га видели једног дана како иде са Емом Ериксон алејом парка. Било је подне, базен је био отворен за купање и вероватно су се били запутили тамо. Човек је имао на себи неко летње одело од танког сивог листера, као снег белу кошуљу и црну кравату, био је глатко избријан, плаво-смеђа коса опрана и yредно заглађена пресијавала се на увојцима, изгледао је свеж и одморан, корак му је био лаган и смирен. Зрачила је нека сигурност из њега, нека виртуелна сила која је пленила и везивала поглед. „Да је само раније дошао“ – сину истовремено мисао Милошу и Марку – „Питер би био жив! Ништа лоше не би могло да му се деси!“ Занети том мишљу и утисцима које је производио Човек из Сарајева (све чешће су га и тако звали, јер више нису били сигурни чак ни у то да ли је он рођак или само познаник Ериксонових), они нису ни видели Ему Ериксон. Али кад скретоше поглед и на њу, изнанадише се каква је промена настала: имала је на себи нову зелену хаљину са белим туфнама, на ногама нове патике, изгледала је свеже и наспавано, коса јој је била опрана и растресита, везана у велику пунђу црном свиленом машном која је једина сведочила да је у жалости. Милош и Марко кретоше споро за њима и стигоше таман на време да кроз жичану ограду базена угледају Ему Ериксон како стојећи на трибинама својим лепим дугачким прстима откопчава дугмад на хаљини, свлачи је једним рутинским покретом преко рамена и остаје у дводелном такође зеленом костиму, потом одвезује машну и пушта косу са риђим одсјајима да слободно падне, једним трзајем главе усмери је на леђа, а потом седне на пријатно угрејани бетон, налакти се десном руком на степеник иза њених леђа и загледа се широко отвореним очима негде неодређено док се у њима, као живе, искричаве тачкице, огледају купачи са својим брзим покретима којима на све стране прскају бистру, смарагдну воду. Милошу и Марку Ема Ериксон је тад личила на краљицу која у почасној ложи стрпљиво чека да се захуктали, врискави и бучни водени турнир заврши, да победник измили из базена и с дубоким наклоном, док се са њега цеди вода, стави пред њу велику шарену лопту као знак поштовања; та слика урезала се у њихову свест и није их напуштала више никада; отада, ма шта се са Емом догађало, они ће је видети једино тако: са тесно припијеним зеленим купаћим костимом који истиче њене складне облине и лепе беле ноге са невидљивим, златастим маљама, како седи као краљица на трибинама. 120
121
БРОЗ СВИРА КЛАВИР ИЛИ ПРИЧЕ О МАТУЛИ
Као што је више пута истакнуто током ове приче, Дуја Петровић није имао не само дуготрајан, већ никакав тренинг илегалног борца и конспиративца. Правила новог поретка покушао је да разуме, прихвати и пропагира тек пошто су она званично дефинисана, озакоњена и обелодањена; никада није схватио прави значај нових правила, њихове тамне дубине сазревања у суровим пространствима и беспућима илегале, хипокризију и камелеонство као генетски код изграђен у борби за њихово одржање. Јадни, наивни професор! Никада није разумео да се та правила, ни кад су најстрожа и најдециднија, не смеју примењивати на оне који су их стварали и који их стварају. Стварање нових правила звало се „наша борба“, а свако ко је у тој борби учествовао био је „наш човек“. Повлашћени статус „нашег човека“ имао је донекле – иако то није био у стању да уочи – и сам Дуја Петровић; отуда толика благонаклоност према његовим застрањивањима и свакаквим глупостима, толико труда и новаца да се његово дело поправи и дотера. А чињеница да се у томе све више посустајало, да је преовладавало уверење да је сав тај напор узалудан, да Хронику треба коначно сторњати у пизду материну и заборавити на све те петљавине око ње – та чињеница никако није могла да промени опште уверење да је Дуја био донекле „наш човек“, да му одузме тај статус који је он поштено заслужио. „Наш човек“, наиме, човек који учествује у „нашој борби“, који помаже да се стварају нова правила, морао је увек да буде у праву. Ма шта радио, ма какве глупости и идиотлуке, ма какве штете чинио, морао је да буде ако не баш слављен и величан, а оно бар заштићен. Могао је да сруши најлепшу кућу у граду, да отера у затвор најпоштенијег човека, да отпусти с посла најспособнијег, да уништи најбоље предузеће, да изгради фабрику која не производи ништа, да подигне хотел у забити где нема туриста, хидроцентралу у кањону без воде – могао је, кратко речено, да чини све што му падне на памет. И није да то никоме није сметало, да то нико није видео, да се нико због тога није бунио. Не, никако! Као и свуда у свету (Боже, па и Равново је само једна тачкица на Земљи!), о таквим глупостима се много причало, оне су биле тема 122
бескрајних говоркања, шапутања, оговарања, па и јавних иступа и дискусија на многим синдикалним и самоуправним састанцима и народним зборовима; људи су тражили објашњења и онда су надлежни све те глупости правдали вишим циљевима, стратешким потезима који ће доносити користи у бољој сутрашњици и лепшој будућности која народ очекује ако само буде веровао у своју новy власт и подржавао њене добре намере и напоре. Догађало се, међутим, да се народ толико узруја и ускомеша, да ускипи, да незадовољство буде толико велико да се сав тај пророчки вокабулар загуби у галами и псовкама, да сва та убеђивања и залуђивања не покажу своја лековита дејства, да се пред јаким народним аргументима истање и разводне као незаслађени чај од камилице. Надлежни, који своје груди истурају као штит пред снагом ускомешане масе, тада нагло спласну, сагну главе, скупе се као свенула биљка у саксији, заћуте; а кад се галама полако стиша, кад народ утихне, они у општем муку, једва чујним гласом, признају да је народ у праву и да ће гледати да се такве грешке више не догађају; с паћеничким изгледом и сломљеним гласом, гестом очајника, кажу: „Шта да радимо, у питању је наш човек.“ Дотле бесан и разуларен, народ се тад лецне, понеко се и растужи. Народ то потпуно разуме: ничег тежег у животу нема него кад те изда неко твој рођени, ко ти је из ока испао. Ајде, гледајте да се то више не понови, каже народ помирљиво и почне да се разилази. Начин на који је Дуја Петровић говорио о новинару Синиши Матулићу – Матули, кога су због четвртастог изгледа колеге звале још и „Шифоњер“, говори о његовој великој збуњености и одсуству храбрости да прихвата ризике замршених међуљудских односа које су наметали људи новог поретка, о очајничким покушајима да оствари компромис, о правој душевној бури која се водила у његовим честитим, буржоаским грудима. О Матули, који је био главни летописац свих Титових посета Равнову и Поморављу, Дуја је говорио стиснутих вилица, преко воље и узгред. У тој дебелој Хроници Матула заузима тако минорно место, да се слободно може рећи да је једва и поменут, да је његово постојање једва и забележено, да су његови свети напори да Титово присуство не само објави, већ и сагледа и за вечност сачува у свој величини, да допринесе његовој апотеози, остали готово непримећени. То светогрдно прећуткивање Матуле, међутим, није уписано у грех мртвом Дуји, није донело Хроници ниједан љутит и нервозан знак питања или чуђења, ниједну црту или 123
жврљотину; ниједна праведним гневом изазвана пролетерска псовка није покренула Дујине кости у гробу; творци историје, од које морала је бити саздана Хроника, на свако помињање Матулиног имена смијуљили су се у почетку крадомице један од другог, а после (кад је Драгољуб почео отворено да се подсмева и да прича догодовштине о Матули) и сасвим отворено, па сy једино жалили што га Дуја не помиње чешће и исцрпније да би се Драгољуб више присећао и да би им читање било веселије. Додуше, Дуја је умро док је Матула још био млад, кад је још био на самом почетку, кад је тек једном или двапут имао прилике да пише своје дирљиве извештаје у локалном листу о Титовим проласцима кроз Равново, док још за себе није био изборио искључива права Титовог месног летописца; али и да је поживео дуже и да се уверио у не знам колико нових Матулиних удворичких подвига – било је то Милошу и Марку јасно – Дуја не би променио о Матули мишљење, као што ни смрт не би оправдала Дују пред Драгољубом да је у питању ко други, а не Матула. Матула јесте био „наш човек“, али је био будала, „Шифоњер“, магарац и кловн; јер и „наши људи“ су могли бити од сваке феле, они нису имали неке универзалне и заједничке особине, већ су могли бити паметни, мудри, поштени, лукави, подли, задрти, гњаватори, цопине, лујке, или какви већ све људи могу да буду. Били су, дакле, потпуно исти као и они други и понашали су се исто међу собом као и они што нису били „наши људи“ – помагали или одмагали једни другима, подсмевали се, оговарали, интригарили, смештали, завидели. Понекад су, као што се то свуда и увек ради, у своје игре и комбинације увлачили и оне који нису „наши“ да би остварили свој циљ и да би понеки „наш“ добио што они сматрају да заслужује. Зато је и Дуја, који је само донекле био „наш човек“, чак и да уопште није био „наш човек“, могао мирно, без икакве душевне борбе и узнемиравајућих дилема, без страха од било каквих последица, да Матулом брише дупе као и сви други; али Дуја је био исувише поштен да би злоупотребљавао разграђен забран, а може се сматрати да је – ипак – имао и извесне обзире као летописац према летописцу. Резултат свега тога био је да нас Дуја још једном, кад је у питању још једна за ову причу важна личност, оставља на цедилу; о Матули једва да је оставио неколико пристојних, професорски накићених реченица, али без хвале и надахнућа који почесто следују чак и онима који су само благу реч и мио поглед упутили лепшој сутрашњици и светлој будућности коју су донели „наши људи“. 124
Преко Равнова иде железничка пруга која Франкфурт, Минхен, Париз и остале градове Европе повезује са Атином и Истанбулом и која је за Јосипа Броза била, може се рећи, судбинска, јер је управо њоме морао да путује у неким преломним тренуцима свога богатог револуционарног живота. Први пут се то десило неких давних двадесетих година кад је путовао наводно као обичан радник који тражи посао по заводима у Србији (свако веће предузеће тад се звало „завод“), уствари да по налогу загребачких пипака Коминтерне испитује расположење радника за рушење тек створене Краљевине; стигао је само до Јесенице и ту се, пошто је имао мајсторско писмо бравара, запослио у фабрици вагона. Србија је тада радо запошљавала мајсторе који су долазили преко Дрине, Саве и Дунава, јер су били бољи од домаћих којих, међутим, и таквих какви су били, није било довољно; дали су му слободан станчић у дугачкој, сивој згради за раднике близу фабричког круга; шеф је наредио да се стан окречи и офарба столарија, посече трње на улазу, поправе изваљена врата на нужнику; лично је долазио два пута да надгледа радове. Броз, обучен у нови плави комбинезон, иако још неуведен у посао, тражио је да разгледа фабрику; док су му помоћни радници, неки кошчати Азањци, обучени пола раднички пола сељачки – у панталонама од грубог радничког платна, с гуменим опанцима и гуњевима од сукна, са умашћеним шајкачама у којима су држали дуван и кресива – сређивали стан и трчали у магацин да донесу гвоздени кревет, сточић и столицу, ћебад и остало, он је обилазио главну халу – у којој је бучало од ударања чекића, стругања и циликања, звоњаве и треска тешких металних комада – завиривао у магацине, стоваришта, канцеларије. Видео је да свуда на зидовима, чак и у приручним магацинима чија се врата отварају право из главне хале, висе слике краља са округлим наочарима, у лепој официрској униформи, испод којих је писало: Краљ ујединитељ Александар други Карађорђевић. Гледао је у то младо, лепо и строго лице с танким металним наочарима и упијао сваки детаљ; људи су прилазили и тихо, као да не узнемире краља, говорили му: „То је наш витешки краљ Александар.“ У једној канцеларији видео је на зиду, у тешком позлаћеном раму, плакат на коме је била одштампана наредба краља Петра да се крене у рат против Аустрије. Броз је обратио пажњу на потпис: Петар. Ни краљ, ни витез, ни Карађорђевић, ни 125
светли, ни пресветли, ни брижни – ништа. Испод наредбе тешке као олово, неизвесне као судбина, којом се народ креће у победу или можда у пораз, у славу или у смрт, глад и беду – само пет слова имена исписана крупним, оштрим словима која у целини, као брзи покрет мача, наткриљује црта слова „П“. Броз је бленуо у тај потпис као опчињен, био је готово заборавио на време; смена се завршавала, а требало је још да разговара са радницима, да пита за синдикат, да сазна њихово расположење. „Кај би шта и питал“, рекао је себи кад се најзад тргао, „ови бедаки су начисто понорили за краљем.“ Стигао је у стан још увек на време да се умије, преобуче, изађе у град, купи у некој јеврејској сваштари округле гвоздене наочаре без диоптрије и слика се код фотографа који је у излогу истакао натпис: Радимо брзе фотографије. Увече је својим новим, скупим пенкалом, које су му у загребачкој синдикалној централи поклонили да њиме пише извештаје, најпре у својој бележници, а потом и на маргинама новина и на умашћеном папиру у коме је донео хлеб и саламу за вечеру, вежбао потпис „Петар“. Гадио се од тог имена и тих ћириличних слова, али нешто га је терало, није могао да престане, нека снага која се налазила у том потпису водила му је руку сама док потпис није постао готово исти као онај који је видео на зиду у канцеларији. Онда је покушао да на исти начин исписује име Броз. Латинично „Б“, међутим, није имало ону оштру црту као покрет мача која може да наткрили цело име, па је прешао на ћирилицу; писао је Броз, Броз, Броз, све док потпис није почео да личи на Петар, Петар, Петар. Онда је исцепао исписане листове бележнице, згужвао новине и мастан папир од саламе и све гурнуо у шпорет; замишљао је како ће се изненадити они у Загребу кад буду добили његов извештај са таквим потписом и био је веома задовољан. Замишљао је како ће се смешкати и говорити: „Кај би рекел, мали Јошка зделал се правим револуционерем.“ Ујутру је Броз спаковао своје ствари и, не јавивши се никоме, отишао на станицу. Хтео је да иде даље на југ, у неки други завод где се теже ради и лошије живи, где је већа беда и сиротиња и где мање воле краља. Ушао је у први воз који је наишао. Био је то неки спори, прљави путнички воз, пун сељака и простог варошког света. Броз је био лепо обучен, имао је на себи сиви карирани сако и светле панталоне, на ногама је имао нове, изгланцане „шими“ ципеле које су га помало стезале, ставио је био и округле металне цвикере без диоптрије са којима се јуче сликао; изгледао је господствено и људи су га загледали уочљиво и са симпатијама, смешећи се, не скривајући 126
радозналост. Покушавали су да заподену разговор са њим, да се упознају, да се зближе, ласкали му, говорили му како је лепо обучен, како лепо изгледа, фамилијарно га пипкали да провере квалитет штофа, гладили по лепој, таласавој коси, тапшали по раменима. „Благо оцу и матере што те имау“, говориле су му прљаве, крезубе сељанке уносећи му се у лице, „баш си леп момак, а сигорно си и велике школе завршио.“ Сматрали су да је кренуо у неку варош, на неку велику чиновничку дужност. Брозу се повраћало од простоте, прљавштине и фамилијарности тог љигавог и лепљивог народа. Трзао се на сваки додир, измицао, мрмљао нека извињења. Није знао шта хоће од њега, није их готово ни разумео шта причају, али је, згађен до краја, наједном схватио да нема шта да тражи међу тим светом, да се креће у погрешном правцу и да мора хитно да се врати тамо одакле је дошао, под било каквим изговором; рећи ће да је у Србији терор, да краљ Александар прогања странце, да све ври од шпијуна, да се нико и ништа не може сакрити. Сачекао је да воз стане на некој већој станици где стају и брзи возови, није хтео да се враћа на исти начин. Сишао је на равновској станици. Није ни знао да је то Равново, није обраћао пажњу на натпис, није га ни прочитао ни упамтио, видео је само да је станица велика, са пуно колосека, да је станична зграда висока и китњаста, са лепим ограђеним пероном, да је позади нека варош сва у зеленилу. Народ се брзо разишао и перон је, срећом, остао пуст. Није више било никога да га загледа и запиткује и Броз је одахнуо и препустио се размишљању. Био је пријатан сунчан дан, у крошњама околних липа цвркутале су птице, негде је биглеисао славуј, из канцеларија се чуло откуцавање телеграфа, повремено су звонила сигнална звона најављујући негде далеко долазак или полазак воза. (Заиста, постојали су сви услови да тог преподнева, негде у околним градинама које су одржавале железничарске жене, у ниским крошњама кајсија, крушака и јоргована, жбуновима шимшира или бокорима цвећа, своју песму извија и славуј-пиле; али, веродостојности ради, морам да тврдим да га, занет својим „револуционерним“ мислима, Броз није чуо.) Била је то прва Брозова судбинска одлука која је била у вези са овом пругом; да је продужио, да се возио са тим светом до Ниша, и даље, да се мало задржао негде на југу, да се привикао на њихов говор, на њихову препеченицу, на гурманска јела, на њихове похотљиве девојчурке са очима наврх главе, можда би заборавио свој загорски језик и своје загребачке камарате револуционере, престао да 127
им шаље конспиративне извештаје са потписом који личи на параф краља Петра и остао да живи са неком Пироћанком или Врањанком у кућици с напирлитаним фиронгама, застртој ћилимима. Попео се у воз који је имао директне вагоне за Загреб, Марибор и Ријеку, срећан што ће путовати без преседања. Нико, па ни он сам, није знао да је боравио у Равнову. Иза тог боравка ничега није остало; никакав траг, запис, чак ни парче прљавог папира, ни прамен сећања. Његови биографи помињали су касније неку безимену успутну станицу на прузи Београд-Ниш на којој је Јожа Броз променио правац кретања; његов каснији равновски летописац Матула остао је ускраћен за сензационални податак о тајном боравку – у освит револуције – омиљеног вође и стратега у његовом граду. Размишљао је често о томе, нагађао, спекулисао, њушио да је могло бити, да је било, али није се усудио да изрекне нешто што сам Броз није био спреман да потврди; шетао се у тихим летњим преподневима опустелим станичним пероном, обучен у сиви карирани сако, са округлим гвозденим наочарима без диоптрије, четвртаст, подупрт кратким икс ногама, удисао мирис липе који се мешао са мирисом импрегнације из загрејаних шлипера и амонијака из женско-мушког нужника на крају перона, слушао цвркут птица и напрегнуто гледао као да би могао да открије неки чудом очувани белег, неки траг, неки знамен који би потврдио његове слутње и посветио његов живот. Кад је Броз по други пут решио да се запути овом пругом, ствари су стајале сасвим другачије – са Брозом и са народом. Било је то 1. јуна 1954. године. Било је опет касно, топло пролеће, железничке станице биле су утихле, чули су се телеграфи, зујање жица, споро натегнуто откуцавање сигналних звона, цвркут птица у крошњама; али Броз није путовао сам, није био згађен од радозналог света, није било преподне и није мислио да прекида путовање; био је председник државе, путовао је „Плавим возом“, није носио наочаре, био је обучен у светло-плаво одело, имао је златну шналицу са дијамантом за кравату и исто такво прстење на рукама, седео је у блештаво осветљеном салону са својом свитом, пио виски и пушио хаванске цигаре; била је ноћ и воз се није заустављао; путовао је у Грчку, у посету краљу Павлу. Било је то његово прво путовање у неку западну земљу у својству председника Југославије. Тим путовањем пробијао је „гвоздену завесу“ и био је мало узбуђен: наливао је виски преко мере и посилни су га гледали забринуто. Годину дана раније, користећи забуну која је у Совјетском Савезу настала смрћу Стаљина, Броз је потписао 128
„пријатељски уговор између Југославије, Грчке и Турске“ и тиме Југославију ставио под заштиту НАТО пакта. Али Запад још није био уверен у његову искреност и он је сада морао да покаже своју лојалност. Воз је јурио опустелом пругом коју је чувала војска и милиција. Матула је знао да ће воз проћи кроз Равново, али му нису дозволили да се приближи станици. „Можда у повратку“, казали су му загонетним смешком. Заиста, у повратку Броз се заустављао на свакој већој станици „прихватајући жељу народа да се задржи неколико минута и прими доказе поштовања за изузетне напоре које чини у корист мира“ – како је Матула касније писао. Пет дана провео је Броз код краља Павла: толико је трајала његова аудиција у западну алијансу. За то време су га пропитивали, гледали, слушали, снимали фото и кино-камерама. Увече су записивали и резимирали своје утиске, попуњавали формуларе и слали шифроване извештаје који су, без изузетка, били повољни и говорили о томе да је Броз права личност, да је припрост и непосредан у контактима, да је шармантан, харизматичан, лукав и интелигентан, да је рођени властодржац и спреман да за власт учини све, да се бојао једино Стаљина док је био жив, а сада сиромаштва; новац му је очајнички потребан. На крају су се опростили са њим не кријући своје задовољство. Здравили су се срдачно, са две руке, тапшали га по рамену и говорили му да је он права личност, велики државник, да очекују од њега много. Путоваће по земљама Азије и Африке и говорити о миру, слободи и несврставању. Нико боље од њега не може да покаже опасност од совјетског оружја; а за новац нека не брине. Броз, за кога је то био лакши посао него што је очекивао, кога је успех опио, само се смешио. Већ је био започео да гради резиденцију на Брионима, имао је планове и предрачуне у џепy, и сматрао је да је прави тренутак да их покаже. Његови домаћини су их с пажњом разгледали, рекли да је све лепо и на свом месту и да ће средити, преко Италије, да тамо стигне шта треба. Броз је онда размишљао о неким детаљима који су га задивили овде, у летњој резиденцији краља Павла: очарао га је врт засађен мандаринама. Обавезно додати, размишљао је, обавезно додати! Стаза према мору да води средином врта, да буде дуга и права, да се издалека, из хладовине коју бацају крошње мандарина, види парче мола од белог камена са битвом за коју је везана јахта, комад плавог, прозирног мора и светлуцава линија пyчине.
129
Једино је краљ Павле био незадовољан. Није могао да одбије Американцима услугу и позвао је у госте тог простака. Речено му је, међутим, да је посета приватна и он је очекивао да ће све остати ван очију јавности; нико му није рекао да ће морати да му приређује јавне ручкове и вечере, да ће слике објавити све грчке и светске новине, да ће се у биоскопима приказивати сторије о томе како му он, краљ Павле II, жели добродошлицу. Од зловоље и сикирације краља Павла је тих дана мучила киселина у желуцу, слабо је јео и спавао, имао је подочњаке веће него обично и изгледао је још старији. На фотографијама Броз је изгледао као краљ, а Павле као његов збуњени гост из Југославије; сав бесан, мрмљао је псовке себи у браду чекајући да воз крене и да се тај циркус једном заврши. А „Плави воз“, пун срећне свите, обавивши своју прву, судбинску мисију, весело је зазвиждао и кренуо. У Равново је стигао у понедељак, 7. јуна 1954. у 15 часова и 30 минута. Коначно је и Матули грануло сунце! Данима пре тога знало се у редакцији да ће он писати извештај „о проласку и задржавању друга Тита кроз Равново“. Та ствар била је решена „на највишем нивоу“, од друга Раке Алексића Црног лично. У редакцији су се правили да немају срца да Матули не испуне жељу, а, уствари, нису се много ни отимали о тај посао. Уредник, наравно, није био одушевљен да такав посао повери Матули, али Матулина опсесија била је добар параван за остале: они су више волели да пишу о ближим „структурама“ од којих су могли имати неке вајде – локалним руководиоцима, директорима, активистима; њих су могли у свако доба да замоле ако им нешто зашкрипи, ако им затреба подршка „одозго“, Тито је био исувише високо. Зато су подржавали Матулу, тапшали га по рамену и обећавали му да ће „разговарати“ са уредником, да ништа не брине; он је бленуо у њих, трчкарао од једног до другог и шапутао: „Кажите му, кажите, кажите!“ Уредник је после тога рекао да „не може сам да одлучи“ и да ће их „обавестити шта је решено“. Матула је истрчао из редакције и кренуо редом, од Вићентија Зорића, преко Драгољуба и Богољуба, до Раке Алексића Црног; није га нашао на радном месту па га је тражио увече код куће, у Ериксоновој вили. Ујутру је победоносно ушао у редакцију и изјавио да су сви одобрили и да ће он бити извештач; уредник га је само погледао испод ока и ћутао све до подне, док телефоном није проверио, а онда је „издао налог“ на општу радост новинара који су скочили да честитају Матули; тапшали су га по дебелим образима, вукли за ревере и пријатељски псовали:
130
„Мамицу ти јебем“ – говорили су – „има да будеш главни, све време ћеш да будеш поред Тита!“ Тако су, захваљујући Матули, садашње и будуће генерације у могућности да без тешкоћа реконструишу овај значајан догађај. На узаном платоу станичног перона и дуж колосека, све до излазних рампи – прецизно слика Матула – од раног јутра окупљали су се пионири са свечаним белим „титовкама“, црвеним марамама око врата и букетима цвећа у рукама; иза пионира сврставали су се млади фабрички радници и омладинци са села, а иза њих грађани Равнова и околних насеља. Веће групе радника фабрике шећера, фабрике пива, фабрике салама и оближњих земљорадничких задрyга пристизали су у организованим поворкама, директно са радних места, са заставама и музиком. Железничка станица била је готово прекривена заставама, фотографијама државних и партијских руководилаца и великим портретом друга Тита. Преко целе чеоне фасаде протезао се транспарент на коме је писало „ЖИВЕО САВЕЗ ЈУГОСЛАВИЈЕ, ГРЧКЕ И ТУРСКЕ“, док је у рукама омладинаца доминирао текст „ЖИВЕО ДРУГ ТИТО – ГРАДИТЕЉ МИРА НА БАЛКАНУ“. Матула затим извештава како су на дочеку били и сви војници и старешине Гарнизона, како су долазак Воза „једновремено поздравиле све фабричке сирене“, како сy са станичног платоа одјекивали звуци музике лименог оркестра фабрике шећера и бурни узвици грађана: „Живео Тито“, „Херој Тито“, „Ми смо Титови – Тито је наш“ и „Живео балкански савез“, како се председник Тито, насмејан и расположен, појавио на прозору у свечаној маршалској униформи, како су му пионири Дубравка ЗОРИЋ и Слободан АЛЕКСИЋ уручили букете црвених ружа, а „возу је пришла и са Титом се поздравила и старица Перса Видић чија су два сина погинула на Сремском фронту“. Захваљујући Матулиним напорима, за историју је остало записано да се Брозу, који је стајао на прозору свог вагона-салона, обратио Радивоје Алексић Црни, следећим речима: Драги наш друже Тито, Преносим Вам најсрдачније поздраве радних људи среза равновског, који су Вам захвални што сте се одазвали њиховом позиву да се задржите пар минута у нашем граду, како би Вам одали признање које Ви, друже Тито, заслужујете у руковођењу земљом. Радни људи нашег среза са великим интересовањем су пратили Ваш пут и боравак у савезничкој Грчкој и са посебном пажњом су пратили све одлуке које су тамо донете. Народ овог среза посебно поздравља 131
иницијативу коју сте Ви, друже Тито, дали још за време посете савезничкој Турској – да се балкански пакт прошири у војни савез, јер смо убеђени да је та одлука од историјског значаја за очување мира на Балкану. Посебно желим да Вам изразим поверење које радни људи среза равновског гаје према Вама и који су спремни да са још јачим снагама наставе да граде социјализам и пут којим га Ви, друже Тито, водите. Председник се кратко захвалио на дочеку – вели Матула – јер је „Плави воз“ већ био кренуо. „Уграбивши задњи тренутак“, сликовито и са дозом драматике описује Матула ситуацију, „возу је пришла омладинка Меланија Јованић, васпитачица у школи за глуву децу, потрчала и пружила према вољеном председнику букет црвених каранфила. Али Тито се већ био повукао са прозора и букет је – ипак! – примио његов сарадник и саборац, друг Јован Веселинов.“ Тако је, завршава Матула, уз бурне овације и френетичне аплаузе, председник Тито отпутовао за Београд, одмах потом, не напуштајући „Плави воз“, за Сплит, а одатле бродом „Галеб“ на Брионе. Матула ништа не каже зашто се Броз – упркос тако топлом и величанственом дочеку – толико журио да напусти равновску станицу да су омладинке одређене да му уруче букете морале да трче за возом по шлиперима и туцанику, излажући се опасности да сломе ноге. Да ли је, можда, препознао равновску станицу на којој је, с толико мучнине, згађен од путника с којима је био затворен у купеу, чекао воз у супротном правцу? Да ли му је и тај народ, сада, који је хистерично узвикивао његово име, био лепљив, љигав и одвратан као и онај који га је пипкао и фамилијарно пропитивао у смрдљивом купеу путничког воза? Или је журио да што пре стигне на Брионе и изда упутства за изградњу, док су му још свежи утисци, док се још јасно сећа свих детаља из резиденције краља Павла у Пирејском заливу? Таква питања Матула није постављао нити је на њих одговарао. Напротив, трудио се да улепша, мистификује, изврне, или потпуно превиди чак и чињенице које су свима биле знане, само ако оне нису доприносиле да слика сусрета и народа буде величанствена, потресна и божанска. Ми, међутим, и без Матулине помоћи, само из следа догађаја, можемо да закључимо да није народ био узрок Брозовој журби, да су, шта више, непријатна сећања на понашање простог света Брозу сасвим ишчилела и да се њему народ сада свиђао. Непуних пет година касније, наиме, он је удесио да опет прође истом пругом, опет из једне „мисије мира“, опет је успут пристајао на свим већим станицама и дозвољавао да му народ исказује дивљење и 132
поверење. Матула нам описује већ познату слику дочека – ђаци, радници, сељаци, пароле, транспаренти, поклици – набраја (у очекивању да се „Плави воз“ појави) које је земље Броз „са другарицом Јованком и сарадницима“ обишао, прецизира колико се дуго тамо задржавао, које су све важне личности из Равнова присутне дочеку, најзад наводи тачан час и минут кад се „Плави воз“ појављује, слика еуфорију народа „који је испунио перон и плато испред железничке станице“, али заборавља да спомене дан и датум када је то било; тај пропуст донео је Матули многе непријатности од колега у редакцији којима је то био повод да га данима псују и вређају. „Другови“ му, међутим, нису замерали, њима је био важнији Матулин поданички, егзалтиран и лирски стил, па је Матула – који је држао једино до њиховог мишљења – примао увреде од колега као својеврсна признања јер је сматрао да долазе због зависти. Како било да било, мени то све није помогло и ја сам морао да преврћем пожутеле престоничке новине да бих сазнао да се други дочек Броза у Равнову десио у суботу, 7. марта 1959. године. „Плави воз“ се, по Матулином сведочењу, задржао тогa дана на равновској станици дуже него што је било предвиђено. Броз и Јованка су се озарено и радосно смешили слушајући топлу добродошлицу коју је овај пут изговорио Драгољуб, а Броз је после тога узео микрофон у руке и одржао прави говор у коме је изразио своју радост што се после тромесечног избивања из земље вратио и што је овде затекао тако јединствену подршку за његове мировне напоре, какву је нашао тамо, y тим малим земљама које немају технику и атомске бомбе, али имају снагу и вољу да им се супротставе. „У тим нашим напорима ми ћемо на концу конца побиједити“ – цитира Матула и наводи да је маса викала „Тако је, тако је!“, да је Броз хтео још да говори али да је његове речи прекинуо полазак воза; тако је, тај полазак воза, код Матуле, испао као нека неумитност, нека виша сила којој се – авај! – мора да повинује чак и маршал Јосип Броз и која нагони народ да готово у грчу подигне руке увис, као да би да заустави воз, да спречи растанак. Ту слику Матула дочарава овако: „Таласале су се руке изнад глава хиљада људи. Били су то изрази љубави према човеку који је знао и умео да одговори на исти начин.“ Читалац је, значи, морао да закључи да се и рука Јосипа Броза таласала пуна љубави на прозору одлазећег воза. Равновски народ био се, очигледно, у потпуности искупио за своје раније несмотрености према младом револуционеру и Броз је навалио да посећује Равново. Већ крајем исте године, 22. новембра, 133
дошао је да отвори деоницу аутопута „Братство-јединство“ од Равнова до Ниша коју је „50.000 омладинаца изградило за 169 дана“. (“Стручњаци су проценили“ – писао је Матула – „да би без њиховог младалачког жара и такмичарског заноса, са најмодернијим машинама, за такав подухват требало најмање две и по године!“). Извештај који је Матула за ту прилику саставио остао је упамћен по прекору који је упутио временским приликама које нису уважиле најдраже госте. „Свечани дан је освануо изузетно хладан и ветровит“ – написао је Матула који се био очито добро смрзао на свом задатку. „Котлина се повијала под силовитим ударима кошаве, не дозвољавајући да ведро небо и благи зраци јесењег сунца загреју земљу.“ После тога долазио је Броз још неколико пута да својим новим пријатељима које је стицао по Африци и Азији покаже нове равновске фабрике. Долазио је увек на исти начин, „Плавим возом“, и организација дочека била је већ уходана, знало се све унапред, до детаља, шта и како; ту и тамо понеко би убацио неку малу иновацију – те бацај цвеће, те омладинке нека одиграју коло, те борци са медаљама нека се са њим рукују – и на томе се све завршавало, на опште задовољство. Једанпут је, међутим, био искрсао велики проблем који је цело Равново дигао на ноге. „На неколико месеци пре Прве конференције шефова несврстаних земаља, која се 1961. године припремала у Београду“ – како нас детаљно извештава Матула – „као и пред многе друге спољне или унутрашње акције, Тито је пошао међу широке народне масе, да им повери своје визије и стекне сведочанство о исправном путу у даљој етапи грађења социјалистичке, самоуправне и несврстане Југославије.“ Елем, Броз је заредио по Србији, и то не возом већ колима. У Равново је требало да стигне 6. јуна, да прође главном улицом, потом да скрене на пут за Сењски Рудник, Сисевац и Троглан Баре, где је планирано да са домаћинима и свитом проведе дан у одмору и продужи пут за Зајечар. Какви су том приликом проблеми искрсли и шта се све догодило, Матула извештава овако: „Спремност домаћина да другу Титу учини путовање што пријатнијим, био је знак (сиц!) да се прогласи права мобилизација технике и грађана, јер је за припреме остало само неколико дана. На најтежи проблем је наишла комисија за путеве, како то, иначе, бива пред свим председниковим посетама. Тај проблем, међутим, нису стварале комуникације преко планинских подручја, на које је среска дирекција Шумског газдинства већ одавно била поносна, већ прилично џомбаста калдрма 134
у улици Цара Лазара, преко које су гости морали да прођу. Како време није дозвољавало да се без ризика било шта предузме, спасоносно решење је нађено што је цела улица прекривена травом и цвећем, дебљине око 40 сантиметара. Тако је друг Тито прешао преко правог травнатог тепиха, ваљда јединственог у својим путовањима, а да на велику радост домаћина то нико није запазио.“ Јадни, јадни Матула! И поред све уходаности, рутине и извежбаности у поданичком извештавању, овај пут му је ишло изузетно тешко. Састављао је и крпио, ушивао великом иглом и јаким концима, парао олињало па превртао на наличје, штрићкао маказама у журби, стојећи на дебелим кривим ногама, забадао иглу у прсте; али све је било бадава, шавови су били очајни, уместо да скривају, они су откривали. У напору великом да присилу прикаже као добру вољу, јадник је заборавио и на граматику. Притиснут истином да је СТРАХ домаћина „био знак“ да се прогласи мобилизација технике и грађана, Матула је написао: „СПРЕМНОСТ домаћина је БИО знак...“ Срећа Матулина да је Равновцима граматика одувек била слаба страна. А тек како је покушао да забашури проблем са путевима! Пошто је већ морао да призна да са путевима увек има тешкоћа и да је посебан проблем била џомбаста улица Цара Лазара, брже-боље декламује, сипа прави рафал, да су „комуникације преко планинских подручја одличне“, да се њима „дирекција Шумског газдинства поноси“. Као, ето, вели Матула, забаталили смо једну уличицу у граду, промакло нам се некако, забио нам нож у леђа неки непријатељ социјализма који се увукао у наше редове, саплео нас и омео, али смо планинске путеве изградили за дику, тамо кола нема да труцну! А кад је већ тако, кад већ има и пропуста код нас (што јесте – јесте, немамо шта да кријемо!), да видимо како их ми отклањамо кад је нужда, како смо спремни и мобилни, јаки и домишљати! Наше слабости су за нас изазов да их побеђујемо! Пошто није било времена (да ли само времена?) да се улица асфалтира, „спасоносно решење је нађено што је цела улица прекривена травом и цвећем“ – написао је Матула сав усхићен што је ту ујдурму представио у тако лепом светлу; и опет начинио грешку – употребио реч СПАСОНОСНО која сад издајнички сведочи против њега. На основу те речи ми сад напросто морамо да питамо Матулу: шта би било да није нађено то СПАСОНОСНО решење? Да је Титов дугачки „ролс-ројс“ клецао и поскакивао преко свих тих огромних облутака које су далеки преци садашњих Равноваца, несвесни потреба својих потомака, вадили из Раванице и постављали ту још у прошлом веку, за време кнеза Милоша? Како би 135
се тад провео Рака Алексић Црни, па председник Драгољуб, па секретар Вићентије, па Радован Никетић који гради базен да се деца купају а не поправља улицу која води и до његове Економије? Доста, доста! Та питања су тако сурова, а Матула је тако добронамеран, тако послушан, тако правоверан, тако жељан да се нечим истакне, да заслужи похвале! Он се напреже, он чини готово невиђен духовни напор и закључује: „Тито је прешао преко правог травнатог тепиха, ваљда јединственог у својим путовањима.“ Шта вам значи Матула, другови моји, шта вам значи! Видите ли како ја умем да представим ствари – као да поносно узвикује Матула том реченицом. Једно наше тешко срање, кад га ја накитим, испадне као наш подвиг, као наш успех, као наша намера да Титу приредимо нешто што нико, никад и нигде није! Тепих од траве и цвећа дебео 40 сантиметара – у част нашег вољеног Броза! И то онако дискретно, као, ето, кад смо већ морали, бар нек буде нешто по мери нашег генија и хероја; па ако то неко запази, могао би да упише у заслугу. Да, да, управо тако размишља Матула, али већ у наредној реченици шиша лепу плавушу маказама за овце: „На велику радост домаћина, то нико није запазио“, вели. Аферим, Матула! Високо си раширио крила, а ниско пао. Ниси успео да сакријеш да сте се усрали од страха да Тито не примети ујдурму, да не закључи да та силна трава и цвеће нису због љубави, него због преваранције! Бедни, лажљиви Матула! Да је бар истина све тако било! Али све је било много, много горе, и сви су то знали. Није само улица Цара Лазара била прекривена травом, него и улица браће Нешић, и главна улица, и све друге којима се поворка кретала; све ливаде у Ади биле су покошене, све детелине у Добричеву и Жировници, свако је своје морао да коси и довози. Све цвеће је морало да буде покидано; ниједан шебој, лепа ката, петонија, мушкатла, ноћна фрајла, божур, замбак, кадифица, георгина, хризантема, ружа или каранфил нису смели да остану у башти. Наредба је била строга, претило се комисијом која ће све да прегледа, свуда да завири, све да установи. А кад су аутомобили кренули преко те травуљине, тек је било презнојавања! Кола су једва савладавала ту зелену масу, точкови су упадали дубоко, повремено су проклизавали, „шлајфовали“, понека кола би се занела и морала да стану, колона се више пута разбијала и сви су морали да стоје и да се сачекују. Титов шофер је укључио погон на сва четири точка, али гуме су бацале траву на кардане који су је намотавали, кола су се напрезала и успоравала, моћни мотор „ролсројса“ почињао је да стење! Шофер је сав црвен заустављао кола, 136
гледао у Тита разрогачених очију, немоћно ширио руке, давао му до знања да није ништа крив и излазио да легне под кола и очајнички чупа са њих упетљану и умотану траву; прискакали су и други шофери у помоћ, а светина, којој милиција није дозвољавала да се приближи, само је немо и уплашено посматрала. Броз је, такође црвен у лицу и љутит, закључивши по ко зна који пут да од глупости лека нема, запалио хаванску цигару да се смири и псовао себи у браду. „Јесу ли они видјели негдје, шта ли, да се баца сијено под аутомобил?“, питао је згрануто кад су се ишчупали из Равнова и кренули према Сењу. Овај извештај донео је Матули нове непријатности у редакцији. Његове сурове и циничне колеге, које је он дубоко у себи сматрао ништацима, читале су наглас његов извештај и значајно наглашавале поједине „бисере“ новинарског умећа; сваки час би неко прекидао читање и постављао понеко питање, тражио да му Матула понешто објасни, да дода неки нови детаљ који у новинама није споменуо, или би се због нечега одушевљавао и хвалио Матулу. „Матуло, мајсторе, како си само запазио и вешто описао оно кад је Тито пожелео да мало „намучи“ ревносне домаћине па легао на траву, а они се разлетели и за тили час пронашли гумени душек!“ „А тек оно како је Тито крајичком ока посматрао издалека како колону аутомобила читаво време прати огромна хладњача са јелом и пићем, па је затражио – главицу црног лука! Ње није било у хладњачи па је настала општа фрка, али нашла се у ловачкој торби друга Милојка, па су на крају сви одахнули и слатко се смејали! Анегдота за историју, Матуло, часна реч!“ Матули је посебно додијавао новинар Ратко кога су звали Капетан Кукица јер је после рата завршио полицијску школу и једно време радио као иследник. Он није учествовао у коментарисању, једва ако би понекад добацио покоју реч – ако баш запну, ако нешто не умеју да дефинишу, да назову, да етикетирају, ако им зариба мозак па не могу да се сете – и то онако незаинтересовано, правећи се да је заузет собом и да нешто ради. Али зато би, кад год би угледао Матулу да је задремао у столици – то је била, авај, Матулина мала слабост! – узимао дугачак лењир којим се служио за шпиглирање своје странице и ударао из све снаге пљоштимице по Матулином столу! Какав је то прасак изазивало, како је несрећни Матула скакао из сна (често је од силног страха и узбуђења падао са столице и дуго бауљао мучећи се да устане), какав је смех и урнебес настајао у редакцији!
137
Новинарска пискарала и ништаци, гунђао би после тога Матула, дизао главу и одлазио код Вићентија, код Драгољуба, код Богољуба, а понекад, богами, и код самог Црног (ако је био у својој канцеларији у Срезу) да попије кафу и поприча; могао је Матула да иде где хоће и код кога хоће, сви су га радо примали и причали са њим. Колико су га колеге више кињиле и презирале, толико су га руководиоци више ценили. Мада су у почетку и сами имали резерве, понајвише због тога што су се бојали да ли ће моћи да обавља тешке задатке који му се поверавају, сада, кад су видели да може, сматрали су га незаменљивим; не само да је Матула био једини новинар који је могао да се налази крај Броза кад је овај боравио у Равнову, већ су га слали и са разним делегацијама које су поводом већих празника и јубилеја имале част да буду примане на највишем месту. Матула је писао у локалном листу извештаје о тим посетама, онако званичне и шаблонизиране, са онолико података и одушевљења колико је новина могла да поднесе. Али, шта је новина да се њоме изрази величина сусрета са Титом, комплексност великог доживљаја? Увек је остајало много тога што је Матула после, надугачко и нашироко, причао усмено. После сваког сусрета Матула је доносио нове податке који су Тита приказивали у све лепшем светлу. „Тито је чудесан човек“, говорио је Матула, „он је рођен за успех, он би успео у сваком послу. Да се бавио фудбалом, он би и у фyдбалу успео, био би велик као Пеле.“ Управо Матули имамо да захвалимо за податак да Тито зна да свира на клавиру. После једне од таквих посета, када је делегација равновске Гимназије била представљена Титу за време једног великог пријема организованог у бившем двору краља Александра, Матула је саопштио да је Тито лично забављао госте свирајући на клавиру! Ушао је – причао је Матула – у дворану, подигао руку, утишао поздраве, зауставио музику, пришао клавиру и с ноншалантним осмехом одсвирао један „moman mizikal“, један мали музички комад. Кад је завршио, окренуо се, насмејао и подигао руку – разлегао се аплауз какав се, дотле, у тој дворани у којој су се често смењивали разни музички генији, никада није чуо! „А знате ли шта је Тито урадио тада“ – питао је Матула спреман да потпуно дотуче слушаоце – „знате ли шта је урадио тада? Извео је један мађионичарски трик! Забављао се као никад, верујте ми! Извукао је лагано, са два прста, своју белу марамицу из малог џепа крај ревера, раширио је, показао са једне и са друге стране да сви видимо да је бела, као што раде професионалци, онда ју је згужвао, протрљао, и кад је поново 138
отворио шаке и раширио марамицу – она је била црвена! Полако ју је поново склопио и ставио у џепче крај ревера (ми смо тек тада приметили да има црвену машну и да је овим триком, уствари, сложио боје!) смејући се, док смо ми вриштали од весеља и задовољства.“ Та прича о Титовом свирањy на клавиру одјекнула је као ретко која. Такав војсковођа, државник, ловац, мачевалац, спортиста, па још и музичар! Кад је стигао све то да научи! Замишљали су га како седи за клавиром нагнуте главе, занет, и рукама хитро прелеће преко дирки, с краја на крај клавијатуре, пратећи телом и главом брзе покрете руку; „моман мизикал“ претварао се у њиховој машти у етиде, фуге, сонате, симфоније, кантате, мадригале, прелудијуме, токате, варијације, скерца, баладе, мазурке, полонезе, валцере – у све и свашта што се икад и игде изводило на клавиру. Затварали су очи кад се о томе причало и слушали како Броз свира. Наравно, свако је чуо шта је хтео, шта му се допадало, шта је њему лично било по вољи; неко је волео лаке, веселе и живахне игре, неко је уживао у драмским варијацијама које се преко стакато партија пењу и спуштају, замиру, па се настављају лепим аријама у лаганом темпу, неко је опет уживао само у бравурозним прелудијумима, увертирама и фантазијама у којима клавир грми дочаравајући звукове виола, виолина, флаута, обоа, рогова и труба. Заиста, кад је народ нешто хтео, он није знао за доста. А народ је одувек, од памтивека, хтео да му вођа буде велик. Истина, међутим, била је веома далеко од народних фантазија које је Матула тако вешто подгрејавао. Шта је стварно било на том пријему, Милош и Марко дознали су много касније – пошто су се већ добро наслушали о Брозовој музичкој надарености и извођачкој бравурозности – од професора ботанике Мике Јасике (то му је, наравно, био надимак; звао се Миодраг Јефтић). Мика је у то време био млад професор, тек што се био запослио у Гимназији. Већ на првом састанку колектива били су га изабрали за председника синдикалне подружнице и он је то сматрао за велику част све док није сазнао да од те функције сви беже и да се она обавезно уваљује младим, још необавештеним колегама. Али кад се чуло да се иде код Тита и кад је почела да се саставља делегација, однекуд је испало да у њој обавезно мора да буде и председник синдиката; они који су здушно, уз повике и галаму, подржавали Мику да постане синдикални вођа, сада су љутито окретали главу од њега и оговарали га у наставничкој канцеларији чак и кад је био присутан. Све им је било 139
бадава, Мика се те ноћи нашао у краљевској палати на пријему код Тита. Била је то нека врста забаве са музиком, причао је Мика, некакав коктел на коме су служене невиђене ђаконије. Мика је био самац, хранио се јадно, по којекаквим мензама или никако, жељан свега и свачега, па је навалио да од свега проба и гуцне, а неке деликатније стварчице је увијао у салвете и трпао у џепове да му се нађу и сутрадан, да не хвата зазубице кад се буде свега сећао; у то време били су у моди дугачки сакои, скоро до колена, џепови са стране били су велики и дубоки као циганске вреће. Да га не би гледали, Мика се био издвојио и повукао у слабије осветљени део дворане, у угао поред подијума за музику. Броз није био од почетка забаве, дошао је много касније, током ноћи; нестрпљење и напетост су расли, у ваздуху се осећао подигнут тон, музика као да је стално свирала крешендо, живци су били као струне; виолинисти су могли своја гудала да превлаче преко лица оних који су чекали да виде Тита, добили би исти звук. Погледи су били стално упрти у јарко осветљен главни улаз. Део дворане према њему углавном је био празан јер се нико, осим ливрејисаних удбаша, није усуђивао да приђе; очекивало се да ће, сваки час, отуда банути Тито. Мика се зато, у свом мрачном ћошку, осећао сигурно и безбрижно. Али у неко доба Тито се наједном створио баш у том ћошку! Отворила су се нека дотле невидљива врата, грунули су људи из обезбеђења, скоро су прегазили Мику, грубо га гурнули према зиду, друге према њему, притисли су га уз неко канабе, готово ноге да му поломе, он се попео на канабе и ту остао да чека расплет догађаја; тако је, стицајем околности, све видео као на длану. Тито је – као што вели и Матула – утишао покретом руке повике и аплаузе, пришао смешећи се клавиру и почео лагано, прст по прст, да удара три дирке. Биле су то дирке Д, Е и Ф. На њима су, неком црвеном бојом, биле исписане бројке од 1 до 16. На дирци Д биле су исписане три бројке: 6, 15 и 16. На дирци Е било је исписано чак девет бројки – 1, 2, 5, 7, 8, 11, 12, 13, 14 – њена готово цела седефаста површина црвенела се од боје, а на дирци Ф биле су четири бројке: 3, 4, 9 и 10. Броз је, уствари, притискао обележена места на диркама, по редоследу који су означавале бројке: 1, 2 (Е), 3, 4 (Ф), 5 (Е), 6 (Д), 7, 8 (Е), 9, 10 (Ф), 11, 12, 13, 14 (Е) и 15, 16 (Д). Кад је завршио, у муклој тишини препуне дворане још је треперила мелодија песме ИДЕ ТИТО ПРЕКО РОМАНИЈЕ, а боја са дирки клавира сад је била на његовим прстима. Смешећи се и даље, лагано – као што вели и 140
Матула – Броз је извадио белу марамицу из џепа крај ревера и обрисао прсте: боја је сад прешла на марамицу и она је постала туфнасто црвена, баш као што је била и његова машна. Док се двораном проламао френетични, дуготрајни аплауз, Броз је преклопио марамицу и вратио је у џепче црног сакоа. Тај контроверзни новинар Синиша Матулић – Матула, који је стварао мит о Брозу а да од тога није имао никакве личне користи, кога су због тога колеге новинари презирали а партијски и градски функционери користили, био је предодређен да шокира Равновце; као Писмо Извршног бироа ЦК СКЈ одјекнула је вест да се Матула жени малом фуфицом Емом Ериксон.
141
ОГОВАРАЊА И НЕДОУМИЦЕ
Као и увек кад се деси нешто неочекивано, јавила се накнадна, велика, незајажљива, болесна љубопитљивост. Када се и како то десило – питали су се Равновци. Како је то могло да прође неопажено мимо њих? Гротескни несклад те везе, који се вукао иза ње као преувеличана, црна, поподневна сенка на белом градском тргу, појачавао је питања, давао им неку нервозну резонанцу од које је многе заболела глава. Једини начин да себи олакшају муке био је да ни под морање, ни разапети на точак, ни изведени на губилиште, ни на последњој исповести, не признају да су затечени. Јавило се безброј Равноваца који су лежерно, церекајући се, у поверењу сведочили о двоструком животу честитог Матуле. Био је то прави сатир, блудник – говорили су – који се крије под маском трапавог, сметеног и послушног друштвеног посленика. Шта тај ради кад не ради – питали су значајно, наједном добро обавештени. У шта су му протекле толике године, зашто је остао матори нежења? Зато што га нису узбуђивале нормалне везе, нису га привлачиле поштене градске девојке; целог је века воајерисао, препадао младе парове по кућним улазима и капијама, пратио их по парковима и пољима, тресао се од узбуђења кад се они тресу, дрхтао кад они дрхте, вриштао кад они вриште, ваљао се кад се они ваљају, бежао кад они беже: они натамо, он наовамо. А Еми Ериксон – причали су – пратио је сваки корак; био је у стању – шапутали су усхићено због својих непогрешивих открића – да као крмак сатима дахће под натрулим дрвеним трибинама кошаркашког игралишта ДТВ „Партизана“ док се Ема ваља са младићима по троскавцу и пелину уз саму бетонску ограду, да чека да је сви напусте и да она сама (пошто се обуче у мракy млатарајући рукама и вртећи куковима да намести сукњу, миришући сва на зној и сперму) крене према Радничкој колонији, па да и сам устане, стресе са одела прашину, песак и сасушена голубија гованца и сустигне је, задихан и бучан као да се враћа са значајног политичког скупа; онда се врти и пренемаже, нуди је бомбонама и прича неке небулозе из којих Ема закључује једино да се дебели маторац набацује из све снаге и да покушава да је отпрати до куће, чак и да је додирне, да је ухвати под руку или загрли. Одмичући се с 142
благим гађењем некога ко се преситио сваког додира, ширећи у чуду очи и питајући се да ли он слути шта је до малочас радила, Ема га тихо и снебивљиво опомиње питањем: „Шта вам је, чика-Матула?“ Другом приликом, опет, причали су, Матула је био спреман да дрежди увече пред малом капијом Ериксонове виле, да чека Ему да се појави и да је умиљато и весело, како то само он уме, прати тамо куда је кренула. А Ема је, видевши да не може да га се отресе, да су уобичејене молбе и честита згражања типа: „Чика Матула, будите пристојни, шта хоћете од мене?“ сасвим без ефекта, почела, као права курвица, да га изазива, да га завлачи све дубље; смешила му се, пипкала га, онако у пролазу, да није знао да ли је поздрав или миловање, нежним дланом по јакој, разголићеној мишици, или по образу који се, иако глатко избријан, црнео од јаке браде, њихала се корачајући испред њега (а облачила је све краће и краће сукње, да јој се виде лепе бутине), невино трепћући упознавала га са својим „дечацима“ и молила га да је сачека „само секунд“ док обави неки важан посао. Тај секунд претварао се у сате и Матула је, потпуно изгубљен од страсти и љубави, стењући, румен под црном брадом, лежећи у жбуњу градског парка, покушавао да онанише. Тим средствима, причало се, Ема је одвела Матулу у црни понор страсти из кога му више није било повратка. Добити Ему Ериксон постало је за њега питање живота или смрти. Почео је да разрађује тактику која ће га довести до циља: ако не може да придобије Ему, придобиће Емине пријатеље. Убацио се у дружину Његоша Никетића као пањ међу жабе. Дарко, Чеда, Таса, Кинац, Кенџа, Симке, Дуле, Славко, па и сам Његош – све су то за њега били клинци и он је, без обзира што су му се они подсмевали себи у браду, могао онако с висине, као локална новинарска величина, као човек који познаје све њихове родитеље, све њихове професоре, који има јаку политичку залеђину, да им увече, кад их затекне да седе у „Синђелићу“, или другде, наручује пиво и шприцере, да седа за њихов сто, да их изокола пропитује шта их тишти и да им потом, кад на томе поради, неком следећом приликом, даје извештаје у натукницама и загонеткама које су они добро разумели; Чеди, који је ређао све саме јединице, средио је да не понавља; Симкета, кога такви проблеми нису мучили јер је решио да напусти школу, који је повремено извештавао о резултатима утакмица, убацио је у редакцију као спортског новинара. Биле су то за Матулу праве ситнице. Најтежи проблем имао је са Његошем, али је и њега решио. Причао му је једном Његош да је ошамарио професорку географије. 143
Био је сав бесан – што се њему догађало ретко – говорио да ће да му „попуши“, да ће је ишутирати, да ће је задавити, да ће је бацити кроз прозор, да је право ђубре, да га је навукла, да га је звала у кабинет и вртела се пред њим деколтирана до пупка, да ју је неко наговорио да му смести; било је јасно да се нашао неко и за Његоша: био је већ два пута понављао, пола оцена су му биле јединице, а ни Радован Никетић није више био што је некад био. Матула је, међутим, и то успео да среди. Цела ствар није чак ни дошла до Радована Никетића, па је Његош поштеђен чак и тешких удараца заврат у време ручка, просутих тањира чорбе, грозних сцена после којих се запијао и правио нове глупости. Матула је, после неколико дана, само значајно намигнуо, подигао шприцер и куцнуо се с њим. „Живели!“, рекао је. Никад није рекао да то чини због Еме Ериксон, никад је није чак ни узео у уста пред њима, али они су, наравно, знали. Но, ценили су то што он ствар у потпуности препушта њима, што не условљава и не уцењује, и реаговали су баш онако како је он и очекивао. „Јебеш Ему“, говорили су, „чича је прави Џек.“
Матула је направио свадбу да се памти; сви су се чудили откуд толико света, нико није веровао да Матула има било кога, чак ни пријатеље, а камоли рођаке. Био је леп пролећни дан, небо је било плаво, дрвеће зелено, дуж улице, иза ограда, цветао је бели картоп, чула се птичја граја, ластавице су правиле гнезда. Младенци су се возили фијакером. Кочијаш Лале је суздржавао вранце који су – добро ухрањени, истимарени, улежани, пуни снаге – крутили ноге и дизали високо главе, тресли прапорце, кићанке и шарене траке лево и десно, жељни да јурну у кас. Ема је у белој венчаници, с букетом ружа у крилу и венчићем у коси, изгледала прекрасно; гледала је укочено напред, као да се мало и смешила, и свима је изгледало да је срећна и поносна што је нашла такву прилику, што се из мрачних буџака и далеких пустопољина издигла до плишираних, црвених седишта Лалетовог фијакера, сва у белом, као анђео. Чак је и Матула у свом црном оделу, са гранчицом у реверу, изгледао лепо; чинио се некако тањи, чело му је изгледало више, доња вилица мања. Насупрот њима у фијакеру, као најближа родбина, седели су Берта и Човек из Сарајева. Берта је имала на себи розе хаљину и розе шешир са црном траком и црним велом, без кога се није појављивала ни на славама ни на сахранама, а Човек из Сарајева носио је диван пепито сако и беле 144
панталоне; локнаста коса била му је смирена у таласе и лепо подшишана, изгледао је свеж и прозрачан као благдан. Иза фијакера вукла се дуга колона изгланцаних аутомобила, искићених цвећем и пешкирима, препуних веселих сватова који су сваки час избацивали главе и руке кроз прозор, махали, смејали се, добацивали једни другима шале и досетке, а возачи су повремено трубили као да желе да дозову посматраче којих је, и без тога, било на тротоарима у гомилама. Пред Општином је дуго трајала церемонија сликања, кумови су бацали деци ситан новац, умешали су се и Цигани са хармоникама и виолинама који су „за Матулу“ хтели да одсвирају и отпевају све веселе и двосмислене песме које су знали, а потом сy сви ушли у салу где су младенци, уз смех и аплаузе, рекли „да“ и потписали се, па је настало честитање и љубљење само онако; многима је то била прилика да пољубе Ему Ериксон. Свадба је настављена у хотелу са менијем на коме се није штедело. Матула се – сматрали су – баш показао као добар организатор и широке руке. То мишљење нису делили једино Милош и Марко. Они су с неверицом зурили у све што се догађа, штипали се за образе, вукли за косу и уши, шамарали се да се увере да не сањају, да је све то жива јава; за њих је све то било чудо над чудима. Та немогућа свадба, кад је до ње већ дошло, никако није смела да изгледа тако. Они су познавали свакога у главу и могли су да ставе руку у ватру да могу да предвиде свачије понашање. Да их је неко питао још колико јуче, они би га убеђивали да ће свадба бити прави циркус, да ће Ема доћи на венчање у флекавој сукњи и отеклих очних капака од плакања, да ће Његош Никетић ускакати у фијакер као гусар, држати Ему за колена и тапшати Матулу по рамену церекајући му се у лице, да ће „сватови“, то јест неки Матулини назови рођаци, паприкари из Лесковца, редакцијска спадала и кафански олош, ударати Матули јадац уз мукање, блејање, роктање и вречање, док ће се локални политичари мрштити и правити се кобајаги повређени што им исмевају угледног грађанина. Боже, шта се то догађа – питали су се Милош и Марко. Како је могуће да се ниједан голуб, ниједна грлица, чак ни врабац, нису посрали на зализану Матулину косу или на ново, црно одело? Како је могуће да Ема није у задњем тренутку одгурнула трапавог Матулу, напустила салу за венчање и отишла на Спрудишта да легне на велику кладу, задигне сукњу и сунча бутине, да Матула није трчао за њом дахтаво и сипљиво као крмак, да Његош и његови другари нису отишли у хотел са Циганима, сели на место младенаца уз саборник и 145
тражили да их служе и дворе целу ноћ, да не пропадне богат мени? То је зато, закључили су, то је зато што је био присутан Рођак из Сарајева! Ништа лоше није могло да се деси кад је он био ту. Иако су га често чекали да дође с очајним нестрпљењем (понекад су знали термин, бивало је то обично почетком лета, за првих дана ферија, а понекад је умео и да их изненади), гледајући како се са Емом Ериксон догађају страшне ствари – да би прекинуо њена неописива лудовања, да би је бар за неко време зауздао и привео реду, да би опет доживели како се у његовом присуству, на необјашњив начин, поправља и доводи у ред сав хаос и метеж у који су пропадали до гyше као у живо блато – иако су се његовом доласку увек из дубине душе радовали, сада су због тога били разочарани; зашто је морао да дође, гунђали су љутито. А онда су наједном разумели да су неправедни, да тај Човек из Сарајева не управља ничијом судбином, да он није одговоран ни за шта, да он није могао да каже Еми нити било коме другоме шта да чини и како да се понаша у животу, да је потпуно несвестан бољитка који се догађа у његовом присуству, да је, према томе, унапред ослобођен сваке кривице за било какво, па и чудовишно дејство које дебелу животињу Матулу претвара у младожењу; после тога им се плакало. Ако и дотле нису били баш разговорљиви, сад су дубоко занемели, издвојили се и изгубили у сокацима према Колонији. После свадбе приче су потекле другим правцем. Матулина љубав није Равновцима изгледала сада неприродна, сатирска и воајерска, а Емина одлука да прекине курвински живот и уда се за пристојног човека чинила им се сасвим разумном. Сироти Матула, сматрали су, коме је Бог што-шта ускратио, надокнадио је то својим радом и упорношћу; попео се високо, отворио себи многа врата, догурао до кабинета који су за многе мисаона именица, ишао на пријеме код Броза, па је и заслужио да има лепу жену, да му бар деца буду лепа кад он није. А Ема – и ту су подизали и тон и главу и руку – Ема само нека ћути, она је још и добру трговину направила! Испала је, богами, још и паметна. Ко би њу други, такву, после свега што је чинила, и узео? Кад се све сабере, они су се баш добро и нашли. Свако тражи оно што нема, па тако и Ема и Матула. Укратко, Равновци су ову везу сад сматрали за добро обављен посао који је склопљен после дужег цењкања, натезања, лупања шаком о сто и невољних узајамних попуштања која ипак нису покварила успешан завршетак, уз смејање, руковање и љубљење. Једино су Милош и Марко, чекајући воз на оном истом маленом, 146
ограђеном простору испред железничке станице који Равновци зову пероном (док правих перона још увек нема и путници се пентрају на папучице вагона директно са колосека, фуљајући се низ ситно туцано камење на коме леже олаисани, испуцали шлипери), на коме је чекао воз и Јосип Броз, да се врати откуда је дошао, на коме је Матула после узалудно истраживао – једино су, дакле, они, чекајући тај воз који ће их једно време привремено и само физички удаљавати из Равнова, док ће им душе остати заувек заробљене у њему, знали да се догодило нешто страшно; да је Ема Ериксон донела одлуку у очајању, усамљена, напуштена од свих, и да неописиво пати.
147
МАТУЛИНА БРАЧНА СРЕЋА
Кад су се Милош и Марко после свог првог дужег одсуствовања вратили у Равново, исцрпљени од напорног кампањског бубања, испрепадани својим првим испитним роком али задовољни укњиженим оценама, Ема је већ била родила близанце које је Матула, следећи тада модеран тренд, уписао код матичара као Дејана и Горана. Матулин отац Станојко, који се потајно надао да ће један од близанаца добити његово име, кад је после месец дана дошао „на повојницу“, да види своје унуке и прослави њихово рођење, није издржао да не укори сина. „У наш крај“ – рекао је усиљено се смешећи, као бајаги у шали, да не повреди превише сина – „мушка деца добивау име ки њин деда, а ви си овде терате неку нову моду.“ Матула га је погледао тако згрануто и рекао тихо, готово уплашено: „Али таааата!“, да је Станојко намах повукао усиљен осмех, подигао мало обе руке као да спречава Матулу да му се не приближи и рекао: „Добро, синко, добро, ти си по паметан од мене, ја см стар, немо се одма љутиш!“ Хтео је Станојко тиме да искаже да разуме и оправдава поступак сина. Ко ће да га разуме ако не његов рођени отац? Јер Станојко је одувек слутио, а сада је био у то убеђен, да је и крштење деце у вези са Партијом, да су и ту у питању партијске директиве и да ко хоће да напредује мора да слуша; а какав би он отац био да свом сину квари каријеру? Уистину говорећи, изневеравање традиције у надевању имена деци била је за Станојка из Велике Грабовице код Лесковца заиста ситница. И да није Матула тако реаговао, он би му опростио и брзо заборавио на то. Једино важно и значајно за њега је било што се његов син Синиша оженио лепом девојком. Био је просто очаран Емином лепотом; трчкарао је свуда по кући за њом, пиљио у њу, извршавао њене налоге, настојао да јој угађа на сваки начин. Његова жена Перса, Матулина маћеха, која је после неколико дана такође дошла код Синише у госте, чудећи се таквом преображају свога Станојка, почела је да гунђа да се „Боже ми опрости, заљубио у снајку“, да је под старост побрљавио и да гледа како ће све да их обрука. „Марш“ – одговарао је на то Станојко – „марш одатле! Ја своу снау поштyем ки ћерку! Ки да ми из срце испала!“ 148
Осим лепоте, Станојку је импоновало и Емино понашање. Она није држала до чистоће и реда у кући, није терала Станојка да се изува пред вратима и да у чарапама табана по кући, могао је да баца своје ствари где хоће и да их после тражи где их није оставио, као што је то чинила и она сама, могао је да једе кад хоће, да оставља прљаве судове где стигне, да се излежава по каучима у оделу и ципелама, да пуши и оставља препуне пепељаре по поду; за све то добијао је грдњу једино од Персе, која је ишла за њима и колико могла поспремала, од Еме никада; Ема је трособни стан у новоградњи у центру града, који је Матула добио чим се оженио, претворила у прави свињац. Што се допадало Станојку, није и Матули. Кад су му отац и маћеха отишли, он је покушао још једном, ко зна по који пут, да о томе расправља са Емом. Није волео да праска, његов стил је био убеђивање, све је волео да решава „на леп начин“. Молио је Ему да „лепо седне“ да се „договоре лепим“ и почињао да прича како је много воли, како без ње не може да живи, како ће од ње створити „праву жену“, али и она мора мало да се потруди, он заиста не тражи много, то што тражи и није заправо због њега, већ због ње саме, због њеног душевног мира и здравља и због њихове дечице... Причао је тако Матула и причао, а Ема га је гледала с мржњом; више је волела да је псује и туче него да се тако простире пред њом као каква крпа, као отирач за ноге, да растеже речи као жваку, да се труди да формулише своје офуцане и глупаве мисли од којих јој се повраћа. Почињала је да плаче, да хистерише, устајала је да оде из куће, хватала се за кваку, а Матула је полазио за њом сав очајан, испружених руку, као да је задржи, али се онда хватао за главу, тетурао се као да му је позлило, па је падао треснувши колико је тежак леђима о паркет и правио се да је у несвести, да му је кврцнуло нешто у глави, да га је стрефио шлог. Ема га је онда гадљиво прескакала и звала хитну помоћ, лекар и сестра су долазили задихани, раскопчавали Матулу и давали му инјекцију у бутину, трљали га мокрим пешкиром и лупкали по образима све док не би отворио очи, онда су му помагали да се стровали на кауч и одлазили, а Матула је остајао тако да лежи и колута очима као да не може да се разборави и да не зна где се налази, све док Ема не би обукла децу, ставила их у колица и изашла из куће; онда би и он скакао, закопчавао се и јурио за њима све до Ериксонове виле, куда се Ема запутила. Тамо би је молио да се врати, клечао, љубио јој ноге, обећавао све и свашта, грлио децу, плакао, лежао целу ноћ на поду крај њеног 149
кревета; ујутру би се будио рано и полуобучен на прстима излазио из куће и трчкарао запуштеним баштенским стазама, све док Ема не би устала, спремила и нахранила децу, ставила их у колица и пристала да се врати са њим у стан. Тако су текли брачни дани Еме Ериксон и Синише Матулића. А Дејан и Горан су расли прљави, запуштени, злојешни, анемични, заплашени и преосетљиви. Кад су мало поодрасли, више су времена проводили код Берте у Ериксоновој вили него у прљавом и запуштеном Матулином стану који се никада није проветравао, из кога се ниједном у години нису износили теписи да се осунчају и истресу, у коме се није брисала прашина, није тресла постељина, нису прали подови, нису рибали кухиња и купатило, који се није кречио годинама, из кога је увек баздило на загорело јело. Лустери су у Матулином стану били тако прљави а зидови тако црни, да је у њему било мрачно и кад се упали светло. У њему се често догађала поплава зато што је запушена судопера, или што су заборављали да затворе чесме кад у згради нема воде, па је и стан испод стално био у флекама и мирисао на буђ; станари су пролазили поред Матулиног стана окренуте главе, а на састанцима Кућног савета причали о њему као о светском чуду. Ускоро је не само у згради, већ и целом крају, па и целом Равнову, Матулин стан постао јединица мере за домаћи хаос, неред и прљавштину. Ако им нешто у стану није било по вољи, људи су говорили: „Још мало па ћу стићи Матулу.“ Кад су дочекивали госте, они су се шалили: „Извините, мало смо развашарили у кући, горе је него код Матуле.“ И сви су се томе слатко смејали, јер горе него код Матуле није могло бити ни да су се купали на каучу уместо у кади. Матула је све то трпео само да је Ема поред њега. Могао је сатима да седи сред те прљавштине и смрада и монотоним, сипљивим гласом који иритира, колутајући очима, да прича Еми како је она његово луче, његово пиле, срцуленце, бомбоница, маца, куца, цица, срећа, живот. Ема је слушала ледено одсутна и тек повремено – као да је са Матулиним речима у њену свест долазила и мисао да се удала за чудовиште – модрела у лицу, скакала и викала, тражила да је запосли, да јој нађе неку службу, да не може више да издржи да буде затворена у овој проклетој, смрдљивој кући. Ту мисао, о Емином запослењу, Матула није могао да поднесе. Да Ема свакодневно, на тај начин, долази у блиски контакт са гомилом мушкараца – то је за њега било нешто чудовишно: он би прекидао да говори, устајао је зурећи у Ему укоченим, згранутим погледом, покушавао да начини неколико корака држећи се за груди као да хоће да олакша себи муке, и падао на под 150
губећи свест још у ваздуху. И све се понављало: Ема би звала хитну помоћ, долазили би задихани лекар и сестра, давали Матули инјекцију у бутину и пентрали га на кауч, Ема би одлазила код Берте, Матула би јурио за њом спремнији да умре него да је изгуби. Та жалосна животна колотечина прекидала се, као и увек досад, једино кад у госте Еми Ериксон дође Рођак из Сарајева. Да ли је Ема имала извесне обзире према том Човеку из Сарајева, стечене још у детињству, или је Човек из Сарајева и даље имао своју необјашњиву моћ – сам по себи, својом превеликом благошћу, добротом, мудрошћу и разумевањем – да стишава страсти, да слама деструктивне силе Еминог живота, или су Милош и Марко робовали и даље својим младалачким заблудама? Можда се ни тада као ни раније никакав бољитак није догађао, можда се њима само тако чинило гледајући тог уредног, тихог, господственог човека како лагано корача улицом иза Еме, загрливши њене дечаке? Али не, никакве сумње није било. Били су сада зрели људи, одавно више нису завидели овом рођаку Ериксонових на лепом изгледу и сигурном држању, и сами су носили одела која су им лепо стајала, били су чисти, намирисани и уредни, смирени и сигурни у себе, ослобођени давних страхова, гледали су и тумачили ствари разложно и проницљиво. Промене су се догађале, а сва њихова интелигенција, сва мудрост, све знање нису били довољни да то објасне; сви њихови напори остајали су узалудни. Гледајући шта се сад наједном догађа на Еми и око Еме, они су почињали да дрхте захваћени неком готово мистичном силом. Сами себи нису могли да верују, штипали су се и шамарали да би се уверили да не сањају. Ема је била чиста и дотерана, коса јој је била уредно зачешљана и везана у „коњски реп“, прекрасна свилена зелена хаљина откривала је витак врат, руке и ноге на којима су се, једва видљиве, сијале ситне златасте маље. Корачала је без журбе, без саплитања, без нервозних цик-цак покрета, лако и зането, као што корачају срећни и задовољни људи. И дечаци су били уредни, и њихова коса је била очешљана лепо, имали су на себи лака летња оделца и ишли су припијени уз свог рођака споро и стармало; нису се цимали, освртали, нису заостајали и покушавали да се изгубе у капијама, оградама и живицама. Ишли су према Радничкој колонији, према Ериксоновој вили, али за њима није трчао Матула, сипљиво и задихано, исколачених очију од страха због могућег губитка породице. Ако би неко, зачуђен, питао где је Матула, одговарали су: „Ето га с мајсторима, кречи и сређује стан.“ Било је то равно чуду.
151
Тако су Милош и Марко, једном, за време тих посета Човека из Сарајева, видели опет Ему на базену. Била је, као некада, у свом зеленом бикинију, лежала је благо налакћена на трибинама главе полуокренуте сунцу, бујна коса била јој је спуштена низ рамена. (Жарки дан узимао је замах, вода се у базену љаскала а ваздух је треперио. Купачи су се били примирили, чак се ни цика и вриска веселе дечурлије није чула. Све се било растворило у трептај и лаки покрет – потамнела тела купача која су се успорено кретала, зеленкаста површина воде, беле стазе око базена, трибине и кабине, високи торањ са кога нико није скакао, жичана ограда иза њега, зелениш Чешког парка из којега су вирили потамнели кровови вила, далеки обриси Бељанице и масив Ртња, као заспали слон, на хоризонту.) Милош и Марко су је гледали узбуђено и чинило им се да се ништа под милим Богом није променило ни у њиховом, ни у њеном животу: она је и даље за њих била једнако лепа и једнако недостижна.
152
ТРИК СА ШЕШИРОМ
Ко зна да ли би Милош и Марко икада успели да завире у Хронику професора Дује Петровића да се Јосипу Брозу није догодило (упркос његовим оптимистичким изјавама да ће, као и његова баба, јахати и у деведесетој) да се изненада разболи. На ту вест Драгољуба и Богољуба је ухватила права паника. Они су се својевремено залагали не само да Броз буде доживотни председник, већ су чинили све што је у њиховој моћи, па, ако се тако може рећи, и више од тога, да му живот буде вечан. Наредили су да се огради велико имање једног пропалог пољопривредног добра које су звали „Партизан башта“ и да се на њему производи специјална здрава храна, воће, поврће и жито, без икакве хемије, без хербицида, пестицида и вештачких ђубрива, такође и специјално чувана и товљена живина, јагањци, телад и прасићи, и да се све то модерним хладњачама редовно испоручује Брозовим куварима на Дедињy. Ради унапређења те производње изградили су Пољопривредну и Ветеринарску станицу, запослили врхунске стручњаке, агрономе и ветеринаре, који су укрштањем основних сорти воћа и поврћа и пасмина стоке долазили до зачуђујућих резултата о којима се понекад, са посебним акцентом да ту храну користи Ј. Б. Тито, писало у стручној штампи. Брозу, наравно, све то није било потребно; он је имао своја пољопривредна добра и имања која су све то производила још више и још боље, још стручније и још савршеније. Међутим, из политичких и демагошких разлога није хтео да обесхрабрује и жалости своје равновске поданике и често им је слао захвалнице и указе о одликовањима за њихове ванредне напоре и домете. Те захвалнице и укази висили су у резбареним, позлаћеним рамовима по зидовима у Општини и Комитету и стимулисали Драгољуба и Богољуба на још већу сервилност; почели су и они Брозу да додељују, поводом различитих значајних датума и светковина, разна одличја, у првом реду повеље и значке – јер су ниже инстанце једино на то имале право – и да га предлажу за одликовања која додељују висока државна надлештва. Како је Броз већ имао сва висока одликовања која су била измишљена, они су предлагали да их добије по други, па и трећи пут, 153
са образложењем да је он био заслужан али да с временом постаје све заслужнији и да једно одликовање не одражава право стање ствари; тако је, захваљујући Драгољубу и Богољубу, Броз постао најпре двоструки, а потом и троструки народни херој и они су после, кад год би говорили о њему, уз остале епитете с поносом додавали и тај: „Наш троструки народни херој.“ Предложили су затим да постане члан свих академија наука у Југославији. Кад је то с великом помпом одмах и урађено, они су данима славили, хвалили и истицали један другога, западали у праве делиријуме радости и на крају се разболели, пали у постељу, укочили се и пиљили у плафон колутајући очима. Највећи југословенски лекари који су се због тога тренyтно сјатили у Равнову (било их је чак из Скопља, Загреба и Љубљане) описали су симптоме те болести и дали јој назив „парализа среће“. Вест о томе пренели су сви домаћи јавни медији, штампа, радио и телевизија, а онда и сви светски, па поново сви домаћи уз додатак да су вест пренели и сви светски. После рехабилитације, вуцарања по бањама, иди ми дођи ми, овамо и онамо, Драгољуб и Богољуб су ипак прездравили и наставили да дају нове предлоге за одликовања друга Броза и да измишљају специјално за њега нова, јединствена признања. Почели су да му додељују повеље са именима разних познатих личности из прошлости које су на овај или онај начин биле повезане са Равновом: или су живеле у њему, или писале о њему, или пролазиле кроз њега. Тако су Брозу додељене повеље песника Овидија (за кога се претпостављало да се на путу за Констанцу на Црном мору, куда је ишао у изгнанство, задржао у граду Хореум Марги, претечи Равнова), цара Константина, Карла Великог, Мурата Другог, Карловог војсковође Бузбека, енглеске емисарке леди Монтегју, путописца Евлије Челебије, потом Светозара Марковића, Душана Поповића, Андре Банковића, Ђуре Јакшића, Вијислава Илића Млађег, Душана Срезојевића и знаменитог песника-радника Видосава Трепчанина. Пошто је с тим исцрпљена листа повеља, прешло се на „златне значке“. Најпре је (после дугог већања и још дужих припрема, уз пропратну диплому коју је дизајнер Тирке исписао на пергаменту у стилу старих српских краснописаца) Брозу уручена „Златна значка Равнова“. Страховали су да ће да је одбије, а кад су видели да ју је не трепнувши примио и одмах однео у свој музеј „25. мај“, сви су навалили да кују и да му уручују значке. Како је која фирма или професија шта прослављала, тако је ковала „златну значку“ и слала делегацију да је уручи Брозу; пошто су се изређали они важнији – 154
металци, рудари, шумари, пиварци, шећеранци, месари, ватрогасци, медецинари, просветари – на ред су дошли пчелари, скупљачи печурака и дивљег воћа, ловци и риболовци, кучкари, голубари итд, итд. Све се то, ето, трпало у историју захваљујући напорима Драгољуба и Богољуба да Брозу не прође ниједан дан, ниједан сат у дану, без неке нарочите радости која би му одвраћала мисли од старости и давала му снагу за вечни живот. Упркос свему, ипак, видело се да Броз стари; био је све дебљи и све подбулији, лице му је било покривено старачким флекама, коса проређена, све теже се кретао; другарица Јованка га је све чешће дискретно придржавала водећи га под руку; говорио је споро, фрфљао, губио мисао, застајкивао, отезао, присећао се шта је започео. Драгољуб и Богољуб су, седећи крај телевизора и слушајући његове изјаве, отварали уста заједно с њим, шапутали му, добацивали, понављали у трансу више пута реч коју је Броз заборавио, као да он може да их чује, а кад би он коначно изрекао ту реч – као да их је заиста чуо – они су скакали, дизали руке увис и вриштали од радости. „Он је геније“ – говорили су – „таквог мајка још није родила. Тако стар, а тако виталан. Тај никад неће умрети!“ Али ђаво нити оре, нити сеје, он ради свој посао и људима квари срећу. Једнога дана стигла је вест да се Броз разболео и да су му чак одсекли ногу. Драгољуб и Богољуб нису хтели да поверују, сматрали су да је у питању нека тешка диверзија против народа и државе; бацали су новине и звали уреднике да протестују. Но, ускоро је стигла потврда с највишег места, специјалним телефоном. Дрyг задужен да их обавести говорио је тако кратко, суздржано и злослутно да су они истовремено задрхтали и ухватили се за срце; нису смели да изрекну мисао коју је тај глас сугерисао, али знали су шта треба да се ради: припремити се. Скочили су на ноге лагане, као много пута дотад у свом револуционарном животу. Било је тако много непријатеља који ће сада покушати да дигну главе: кулака, четника, недићеваца, љотићеваца, ибеоваца, ђиласоваца, ранковићеваца, либерала, западњака, техноменаџера, феле од сваке врсте, шљама и талога који рије и подрива темеље самоуправног, несврстаног, социјалистичког, Титовог поретка. Но пасаран! Наредили су да се уведу даноноћна дежурства у свим фирмама, надлештвима, месним заједницама, школама. Ниједан друштвени објекат ниједног тренутка без специјалног, самоуправног надзора од стране самих запослених! Дуго стварани систем општенародне одбране и заштите дићи на степен 155
највише мобилности! Дошао је прави тренутак да се искаже сва снага социјализма, прошапутали су Драгољуб и Богољуб: ништа нас не сме изненадити! Тако су започела дуга бденија. Где је било мање запослених, дежурао је по један, где је било више, као у Суду, по двојица, па су Милош и Марко правили један другоме друштво у ноћним сменама. Некадашња зграда Комитета била је сада зграда Суда и Милош и Марко проводили су ноћи у оној истој сали у којој су некада Драгољуб и Богољуб са својим помоћницима извршавали револуционарни задатак редиговања Дујине Хронике. Присетили су се тих прича и нешто их је заголицало у грудима: да ли Хроника још увек постоји? Погледали су около: у углу је још увек стајала стара, тешка, ољускана каса са точкићем за отварање. Почели су да траже кључ, да шушњаре около, више да прекрате време, не верујући да од тога може бити вајде. Међутим, пронашли су кључ у фијоци једног одбаченог, прашњавог стола са плочом поцрнелом од масног бурека. Узбуђени, готово не верујући сопственим чулима, са осећајем да сањају, одгуркујући један другога и отимајући се у обављању неопходних радњи, отворили су касу. Док су тешка врата још шкрипала отварајући се, они су истовремено узвикнули од радости: Хроника је лежала унутра. Пружили су руке да је дохвате и застали дрхтећи, скоро уплашени: осећали су се као истраживачи који су изненада налетели на гробницу каквог фараона чији се садржај претпостављао, али која је могла крити и разна изненађења. Савладали су страх и узбуђење и заронили у касу: напред, па шта буде! Хроника је била у жалосном стању, масних, запрљаних, изгужваних и пресавијених листова; свилени кончићи којима је професор повезивао свeске покидани, пагинације измешане. Изнели су је целу на велики судијски сто и решили да је најпре уредно сложе и повежу. До јутра су завршили свој наум и, сложену, вратили је поново у касу баш у тренутку кад је, реско, зазвонио телефон. Скочили су као крадљивци ухваћени на делу. Милош је подигао полако слушалицу и опрезно питао: „Хало?“ Али онда је са олакшањем сео на столицу и дигао ноге на сто. „Све је у реду“, рекао је, „ноћ је протекла мирно, нема никаквих новости.“ Био је то неки одговорни друг из Центра за јављање и звучао је помало прекорно: прошло је шест изјутра а они, занети послом, били су заборавили да се јаве. Брозу је после неколико дана било мало боље, придигао се, чак је примио у посету Станета Доланца и сликао се с њим, а онда је 156
изненада пао у кому која је потрајала месецима; дежурства су се настављала и Милош и Марко су тако добили прилику да зароне у свет Дујине Хронике. Читали су с пажњом, тумачили сваку реч, сваку тачку, сваку запету, упоређивали прочитано са оним што су слушали у детињству и током школовања, удубљивали се у сваку дописану реч, знак, фусноту, белешку, покушавали да дешифрују (све је то често било без потписа, дрско и надобудно али анонимно) ко је и када жврљао и дописивао, шта је пследица револуционарног а шта стручног редиговања, шта су записивали Драгољуб и другови а шта разне комисије, па и самозвани појединци који су, изговарајући се неким вишим интересима, ко зна из каквих разлога, прекопавали Дујине списе. Као некада Драгољуб и Богољуб, тако сy сада Милош и Марко истрајавали у читању Хронике професора Дује Петровића. Али то више није била само хроника: са свим тим траговима времена на себи, хијероглифском кореспонденцијом, фуснотама, полемичким додацима, поправкама и преправкама, то је сад била и мета-хроника, хроника оних који сy се Хроником бавили, који су казујући нешто о Хроници казивали много и о себи, који нису били обухваћени Хроником већ су се у њу убацивали сами; била је то сад једна вишеслојна, многозначна, испреплетана и замршена прича о блиским и познатим људима и приликама у Равнову, поглед из неког тајновитог кутка као око скривене камере, помало бестидан али неодољиво привлачан. Милош и Марко утонули су у ту Хронику и мета-хронику са страшћу и енергијом правих истраживача; ту је негде била и њихова младост, у тим раскупусаним свескама склапао се читав њихов живот, њихове фрустрације, њихове још незалечене ране. Дежурство им се падало отприлике једанпут недељно и њима је постало премного да чекају толико на сусрет са Хроником; тражили су да дежурају чешће, да замењују друге, а кад је то постало помало сумњиво, признали су отворено председнику Суда Сави Малинићу да су набасали на кључ од старе касе и почели да читају Дујину Хронику, да их је садржај много заинтересовао и да желе да је ишчитају до краја. Сава се зачуђено насмешио, слегнуо раменима и одобрио им да долазе и читају кад год хоће и колико хоће, други ионако нерадо дежурају; тако су Милош и Марко, баш као некада Драгољуб и Богољуб, почели да омркавају и освањују у некадашњој сали Комитета, да доносе увече роштиљ из „Паласа“ и вино из „Навипа“, да корачају по већ излизаном тепиху и полемишу о прочитаном, да се
157
препиру, усаглашавају и разилазе, уверавају се и разуверавају, наилазећи стално на нове и нове, контрадикторне чињенице. Док су се они, тако занети, бавили Дујином Хроником, умро је Броз, а они нису то честито ни приметили. Корачали су и даље по замраченој сали, набадали ћевапчиће на чачкалице, читали и препирали се, а напољу је владала права збрка; народ није знао шта да ради, нико није имао потребног искуства, први пут се десило да умре неко ко је требало да живи вечно. Убрзо, међутим, стигле су директиве и народу је мало лакнуло. Није долазило у обзир да звоне звона, да кљакави црквењаци вуку конопце, јер Броз је презирао религије и цркве. Његове цркве биле су комитети. Комитети, међутим, нису имали звона. Али ту је била општенародна одбрана која је – у целини – била Брозово дело и која је имала сирене за узбуњивање. Брозов црквењак, дакле, речено је, има да буде општенародна одбрана и заштита, њени млади и снажни активисти има на крововима солитера да покрену сирене, у исти час, у целој земљи. И одјекнула је страшна јека. Свако ко је чуо морао је, према упутству, да скине капу и стане мирно, где се затекао – на улици, у пољу, у фабрици, у башти, у штали; и народ је стајао мирно; понеком су ишле и сузе од узбуђења. Само Милош и Марко нису ништа чули ни видели. Тек трећи дан Милош се сетио да се нису уписали у Књигу жалости и, узрујани, са грижом савести, сјурили су се доле у свечано украшену велику сyдску дворану да стану у ред за упис. Ноћи су биле хладне у старом здању Комитета и Милош је био навукао страшну којавицу: док је чекао у реду који се лагано мицао напред, вијугаво као змија (из ходника скретао назад и ишао у круг држећи се зидова, да би тек са супротне стране избио код заставама застртог стола са Књигом жалости, цвећем и Брозовом сликом у колору која га приказује у маршалској униформи, на тераси неког његовог одмаралишта, како под сенком шапке, кроз позлаћене наочаре, продорно гледа у небо), Милош је држао на носу гомилу папирних марамица и непрестано шмркао као да плаче; ваљда је то спречило Драгољуба и Богољуба који су, у црним оделима, тужно сагнуте главе, стајали крај стола као почасна стража Брозовој слици, да их не питају зашто се уписују тек сада, са децом, бабама и старцима из предграђа, а не првог јутра кад су се уписивали судски чиновници. Пошто су нажврљали свој потпис, Милош и Марко су пожурили да се опет удубе у Дујину Хронику (Суд није радио, а о неком послу, уосталом, тих дана нико није ни размишљао) и тако су пропустили 158
низ драматичних догађаја који су се одвијали великом брзином у Равнову и око њега. Матула, који је у међувремену узнапредовао и постао не само главни уредник листа, већ и радија и телевизијског дописништва, слао је репортере на све стране да снимају тужне поворке грађана које су се уписивале у Књигу жалости и да анкетирају људе шта мисле о страшном догађају који је задесио нацију; локални лист „Нови пут“ појавио се, као и све друге новине, са црном главом и црно уоквиреном првом страном, пун тих изјава у којима се смрт друга Броза приказивала као највећа катастрофа која један народ може да стрефи. Матула је објавио непотписани уводник у коме је патетично и сликовито истицао да је настао „ненадокнадив губитак и празнина, као кад велики храст падне у шуми“. Али убрзо, такође по директиви која је у међувремену стигла, почео је да истиче „наш пркосан став“ да Броз не може да умре и да није умро; као: природа може да ради шта хоће, али што се нас тиче, ми ћемо да терамо своје, па ком опанци, ком обојци! Матули се то нарочито допало: први пут се, у својој великој жалости, мало насмешио и почео свима да прича како смо ми пркосан и инаџијски народ и како, кад се заинатимо, можемо против свега и свакога. Занети својим истраживањем, Милош и Марко су малтене пропустили и највећи медијски догађај који је икад приређен у Југославији: саму сахрану друга Броза; да је олимпијада била, мање би било церемонија, званица, камера, гламура, помпе и говоранција. Први пут у историји медија догодила се „тотална покривеност“ једног догађаја, апсолутна организација, потпуна синхронизација; не само да се извештавало о сваком детаљу, већ је сваки детаљ мултиплициран оним што му је претходило и оним што му следи. Матула је био на мукама: шта додати свему томе, како измислити нешто ново, сетити се нечега што други нису, тој громади од догађаја утиснути неки лични печат, нешто оригинално? После тешке, бесане ноћи, блед и подадуо али смирен и задовољан, рекао је репортерима: „Узмите магнетофоне, идите у куће првобораца, Титових сабораца и истакнутих руководилаца, гледајте са њима телевизијски пренос и снимајте њихове реакције и коментаре. Те прилоге емитоваћемо на радију у данима жалости који долазе.“ Репортери су послушали Матулу, узели магнетофоне и отишли у куће првобораца, Титових сабораца и истакнутих функционера; седели су, испијали кафе и ракије Брозу за покој, и покушавали повремено да разбију мртву тишину, да сниме било шта, да их Матула не би избацио с посла.
159
Тако су Равновци данима после тога слушали емисије у којима Драгољуб, Богољуб, Вићентије Зорић, Рака Алексић, Радован Никетић и остали стењу, уздишу и пренемажу се, вичу „ох“, „ах“, „их“, „јаој“, па ћуте, па невољно и кратко одговарају на питања кад су били и где су били са Титом, па опет ћуте, па шкрипе столицама, па хукћу и стењу, у бескрај, уз тужну мyзику која дискретно покрива „разговор“, јер пренос је трајао сатима. Матула је био срећан и задовољан, али Драгољуб се убрзо после емисије освестио и разумео да га је глуперда натоциљала, поготову кад је наслутио да му се непријатељи већ подсмевају иза леђа, вичу „ох“, „ах“ и стењу. У таквом тмурном расположењу сео је да гледа телевизију на којој су се непрекидно вртели прилози о Брозовом животу. Управо у том тренутку спикер је патетичним гласом читао биографију друга Тита, много пута препричавану, познату из бројних написа, уџбеника и читанки. Драгољубу је то било драго да чује, иако је знао готово сваку реч напамет. Било је то тако моћно житије, деловало је тако лепо на њега, снажило га, смиривало, враћало самопоуздање које су непријатељи на сваки начин гледали да му пољуљају. Слушајући изнова ту причу о животу сатканом од непоколебљивости и несаломиве вере у светост револуционарне мисије, од ретке памети и просветљености, испуњеном подвизима и херојским делима, крунисаном победама и тријумфом у свему чега се дотакао, Драгољуб је примао у себе тек избачену крилатицу „и после Тита – Тито“ као најсветију заклетву. То мора да се настави. Он ће бити Тито. Сви ће бити Тито или ће их он лично голим рукама давити, једног по једног. Почетно нерасположење расло је у неку благу еуфорију коју није осетио од тренутка кад је чуо да се Броз разболео. Спикер је баш тада најавио вишесатни прилог у коме Броз сам говори о свом животу, који је током неколико последњих година, кад је Тито имао времена и расположења, снимао познати режисер Вељко Булајић. На екрану се појавио Тито, весео и расположен, распричан, заваљен у фотељу. Драгољуба је подишла пријатна језа. Скочио је, угасио светло и затворио врата да не чује звукове из кујне где је Гина нешто пословала; исколачио је очи, упијао сваку Брозову реч. Али шта то Броз збори, какве су то речи? Зашто он говори против самога себе, зашто побија сопствени живот? Зашто прича да му је породица замерила што је напустио посао и рекла да неће да га издржава, кад цео свет зна да је то била добра породица у којој су се сви нежно волели и пазили? Зашто прича да је забуном преспавао 160
једну ноћ у мариборском затвору и да је управнику сутрадан „добро натрљао нос“, кад је спикер малочас читао да је лежао по аустријским казаматима због својих југословенских идеја и револуционарне активности? Зашто прича да је у заробљеништву, у Русији, подсмевајући се газдиној опомени, сатро коње тако што их је напојио прегрејане и ознојене, кад сви знају да је нежног срца и велики љубитељ животиња? Зашто се, причајући те неистине, тако задовољно смеје? Драгољуб се узбудио, није могао даље да прати емисију. Добио је аритмију, почело је да га гуши. Упалио је светло, почео да тражи лек за срце, није могао да га нађе, ишчупао је целу фијоку и треснуо је о под. Гина је дотрчала уплашена. „Драгољубе, шта ти је?“, питала га. „То ми је!“, викнуо је бесно, „видеће они шта ми је, упамтиће ме!“ Почео је да окреће телефоне. Бошковић није код куће. Петковић није код куће. Марковић није код куће. Стамболић је ту. Ко зове, пита неки женски глас. Сачекајте мало. Сачекаћу. Ево га најзад Стамболић, промукао као обично, али смирен и ауторитативан. „Шта је Драгољубе, шта има ново?“ „Саботажа, друже Стамболићу, диверзија, срце ће да ми искочи, не могу да верујем! Намештаљка најгоре врсте!“ „Смири се, Драгољубе, шта је тако страшно, о чему се ради?“ „Како да се смирим, друже Стамболићу, зар Ви не гледате телевизију, зар не видите шта приказују? Тито говори против самога себе, каже да је убијао коње у Русији, да је у аустријске затворе улазио као специјални војни изасланик а не робијаш, да је у синдикат ушао због високих дијурни, а не због љубави према радницима!“ „Али, Драгољубе, шта ми ту можемо, то сам Тито говори, то је снимао наш човек, поверљив, Вељко Булајић...“ „Издајник, то је издајник, друже Стамболићу, то је фотомонтажа, то је фалсификат, то је подметнуто, одмах га ухапсите, мора да призна...“ Драгољуб се загрцнуо, изгубио глас, сузе му грунуле на очи. Тишина у апарату. Стамболић размишља. „У реду, Драгољубе, видећу шта могу да урадим, не узрујавај се и не брини, средићу то.“ На другом апарату, у својој собици у поткровљу виле, где је смештена и мала кућна телефонска централа, цео разговор слуша телефонисткиња Роса која је у исто време и надзорник послуге и економ. Уствари, Роса је студенткиња из Алексинца која је пре неколико година била статиста и епизодиста у једном Булајићевом филму и отада га зове повремено телефоном и распитује се има ли опет нека улогица. После краћег размишљања окреће телефон, јавља се Булајић и она му препричава цео разговор. „Склоните се негде, за 161
неко време, док ствар не слегне“, каже му. „Имаш за то пољубац од мене, лутко“, каже весело Булајић; спушта слушалицу, окреће се мало по соби, певуши нешто, а онда се спреми на брзину, позове такси и одвезе се на аеродром. „Кад има први авион?“, пита. „За где?“ „За било где.“ „Кроз један сат има за Загреб.“ „Може.“ „Шта може?“ „Једну карту.“ „Молим.“ Булајић узима карту, предаје кофер и на први позив излази на писту. Али не одлази с путницима у авион, већ скрене дуж стаклених зидова аеродромске зграде према хангарима и ту у помрчини сачека да авион полети. После десетак минута авион се враћа. Направи један круг изнад аеродрома, слети на писту и дорула поново на место полазишта. Булајић види како два специјалца у цивилу трче према авиону, како се отварају врата и спуштају степенице и како они утрчавају у авион. Тек тада излази на светло и упућује се према навигационом торњу. Неки службеник у униформи управо силази одозго и поздравља га. Булајић скида свој елегантни, скупи „барсолино“ сиви шешир и пружа га према службенику. Је ли то поздрав или шта? Службеник застаје збуњено. „Молим?“, пита. „Да се мењамо“, каже Булајић смешећи се, „капа за капу, шешир за шапку?“ Службеник се сад смеје од ува до ува. Дивна шала. Зашто да не? Резервну шапку има горе у фијоци, а шешир је леп и скуп. „Је ли то за успомену на сусрет?“, пита. „Да, за успомену“, каже Булајић. Ставља шапку на главу и лагано иде према авиону. Крај степеница сачека да специјалци изађу. Стане мирно и поздрави их по пропису, дигнутом руком. Љутити, они и не обрате пажњу на њега. „Уреду је“, довикну стјуардеси, „можете да летите!“ Булајић уђе у авион смешећи се и покаже стјуардеси карту. „Опростите“, каже, „што сам мало закаснио и направио гужву.“ Стјуардеса гледа запањено, не разуме ништа. „Побогу, друже Булајићу“, каже напокон с олакшањем, „кад је само то у питању. Премрли смо од страха да је квар на авиону!“ Тако је, захваљујући трику са шеширом, Булајић одлетео у Загреб. И никад се више није вратио.
162
МАТУЛИНА ДЕЦА
Докопавши се једном Дујине Хронике, Милош и Марко је нису више, такорећи, испуштали из руку. У годинама које су долазиле они су се претворили у праве књишке мољце који сваки свој слободни тренутак проводе дрндајући стару Дујину купусару. Тумачили су, штоно кажу, реч по реч, слово по слово, знак по знак; слагали су чињенице, повезивали, одгонетали дубљи смисао свега што је ту временом записивано и радовали се кад би се, као сама од себе, попунила нека празнина у њиховом сазнању, решила нека мала мистерија њиховог живота; кад би нејасна, далека, већ готово заборављена питања изненада добијала одговоре, упечатљиве и помало језиве, као кад јато пловки слети на белу, залећену Мораву. Да би се боље снашли у том сплету преправки, фуснота и дописивања, да би могли да држе бар донекле главни правац, да не би морали сваки час да испробавају околне каљаве путељке у нади да некуда воде, они су узели свеске и почели да воде сопствене забелешке, да праве регистре ликова, појмова и догађаја; тако су уочили не само шта се понавља, већ и шта је чиме условљено, па су у даљем читању са сигурношћу, смејући се од задовољства, могли да предвиде шта ће се десити опет а шта неће више никада, шта ће морати да буде прецртано а шта дописано. На тај начин, гледајући сопствене забелешке које, хтели то они или не, и саме сад припадају Хроници, они су јасно видели да ту више ни помена нема о неком ауторском делу, да је то што називају „Дујином Хроником“ дело најмање три генерације Равноваца, да је то нека врста народне умотворине која се стварала обрнутим редом: уместо да крене од полузаборављених, затурених, разбацаних, хаотичних чињеница, сазнања и рефлексија о неком времену, догађању или личностима, према сређивању, реконструкцији, довођењу свега у хронолошки след и логички склад, до коначног стварања једне убедљиве ауторске верзије некога ко не би скривао да се ослањао на многе изворе и сведочења, да су учесници у стварању били и остали многи који су се поређали у следу времена од догађаја до приче о њему – она је кренула од једне мало оскудне и бледуњаве, додуше, али ипак складне и целовите ауторске творевине, па се претворила у гомилу хаотичних, 163
контроверзних и парадоксалних чињеница које саме себе поништавају и саме себе воде у заборав. Милош и Марко са жаљењем су признали да, после свега, Дујина купусара више и нема никаквог смисла, не може ничему да служи, и да ће за њу бити и превише добар третман ако задржи своје место у каси која је изгубила функцију и чији је кључ лако доступан свакоме. Било им је жао због тога, јер они су сад према њој имали посебан, дубоко личан, емотиван однос: она им је помогла да се ослободе неких далеких фрустрација, да победе неке тешке комплексе које су вукли собом из најраније младости, да закораче међу Равновце коначно очврсли, спремни за сусрете и сигурни у себе. С пажњом и љубављу почели су да слажу Хронику, лист по лист, листић по листић, пазећи на пагинацију, исправљајући погужвано и испресавијано, да везују поново по свескама и враћају у касу. На крају су закључали касу, обесили кључ о точкић и на масивним вратима „охоом“ залепили натпис „Дујина Хроника“. Погледали су се и слегли раменима: знали су да је све то сувишно, да Хроника више никоме и никада неће служити ничему, да ће струнути заједно са касом на неком отпаду, али нису могли другачије. Ипак, ко зна?, говорио је њихов поглед. Можда ће се наћи неко коме је то интересантно; људи су понекад знатижељни и без правих разлога.
Док су они тако стишавали своје немире, одгонетали оно што је било и постали убеђени да су дохватили крајичак Аријадниног конца који их може провести кроз лавиринт протеклих година, у граду су се десиле велике и неочекиване промене. Изашавши на Сквер они су жмиркали не само зато што им је, после дугих година проведених у слабо осветљеним просторијама судског здања, сметала дневна светлост, већ и зато што нису могли да препознају град у коме су одрасли – или им се бар тако чинило – и жмиркали су напрежући се да констатују, да се увере да су то ипак оне исте куће, оне исте улице, оно исто дрвеће; видели су да су спољни облици града потпуно исти као и пре, али се њима ипак чинило да ништа није исто. Утисак је долазио отуда што су се променили људи и што се ту сада догађало нешто сасвим ново и невероватно. Из свих улица куљао је народ, у групама су долазили службеници, радници из фабрика, ђаци из школа. Носили су некакве транспаренте на којима су биле исписане протестне пароле против власти, без 164
имена додуше, али с јасним алузијама на злоупотребе и одговорност руководећих људи (“Доле јагњеће бригаде!“), на несташице намирница (“Кафу ми, драга, испеци!“), на мале плате, опадање морала, мито, корупцију и разне друге недаће о којима се раније смело да говори само у четири ока; на први поглед био је то као неки страшан народни бунт, али зачудо је било што се нико уистину није бунио, што је народ ишао мирно, и сам збуњен оним што се догађа, и што су га предводили – људи из власти! На тротоару испред хотела „Палас“ била је подигнута дрвена бина, без украса, без ћилима, без цвећа и застава; уместо свега тога, на њој су били микрофони, појачала, црни сплет жица и каблова, и звучници велике снаге са стране. Поред техничара који је намештао разглас, на бини је био лично Богољуб, шеф милиције, а до њега „археолог који је ископавао комунизам“, идеолог у сенци, магистар Драган Симић; Богољуб се спремао да говори и тихо је испробавао микрофоне, прислањао уста и изговарао: јен, два, а они су узвраћали моћним ехом јен, јен, јен, јен... који је одлегао преко трга, низ улице, преко крошњи и кровова, све до најдаљих сокака и стазица на периферији, до Колоније, базена и Чешког парка. Милош и Марко су видели да на бини нису Драгољуб, Рака Алексић, Вићентије Зорић и остали и синула им је мисао да је дошло до неке поделе у власти, до неке напуклине која, ево, нечијим напором, поприма размере великог народног покрета; међутим, дискретно се пропињући на прсте видели су да су руководиоци одмах ту крај бине, да сарађују са Богољубом, да се очито ради само о подели задужења и да је цела ствар под контролом. Скуп им је зато изгледао нестваран и немогућ, као човек који хрче на дну језера, и нису знали шта да мисле. Одједном се однекуд зачуло, очигледно дириговано, хорско скандирање: Ср-би-ја, Ср-би-ја! Окренули су се и, не верујући својим очима, видели да то вичу Његош Никетић и његова дружина; имали су на себи понешто од препознатљиве српске ношње – везене јелеке, антерије, брич-панталоне, опанке – а на глави шајкаче са неким смешним беџевима. Богољуб им је, смешећи се, махао руком, дајући тако на знање да чује и одобрава. Милош и Марко су застрашено и слеђено посматрали ту сцену: изгледало им је то као провокација. Чинило им се да ће некога наивног и лаковерног, који би се прикључио скандирању, милицајци, који су дискретно окруживали скупину, одмах скембати и одвести у затвор: није била прошла ни година дана откако је лично Богољуб сатима саслушавао једног ученика Гимназије који је дошао у школу са шајкачом и истим таквим 165
смешним, америчким беџом, под оптужбом да „повампирује четнике“ јер су они носили шајкаче, а беџ „подсећа на кокарду“. Ученик се, додуше, спасао затвора јер није било доказа, беџ ипак није био кокарда, али је као провокатор најурен из школе, а његовом оцу је одузета инвалидска пензија са образложењем да је лекарска комисија погрешила. Био је то неки Спаса молер, прерано остарео, сипљив и погрбљен. Пошто га нису примили назад на посао у фирму, радио је приватно, кречио и лепио тапете; често се мотао по Скверу чекајући да га неко позове и они су махинално окретали главе осећајући да је и сада ту негде, у маси. Многи су се придружили Његошу Никетићу и почели да скандирају, али није било никаквог хапшења: милицајци су стајали мирно и достојанствено, с рукама прекрштеним на грудима. Стајали су мирно и кад су из звучника грунуле песме „Ој војводо, Синђелићу“, „Ко то каже, ко то лаже, Србија је мала“ и „Играле се делије, насред земље Србије“ – песме које су годинама уназад обезбеђивале бесплатну радну снагу економији „Добричево“ и „Партизан башти“, јер су судије за прекршаје и за само два такта од тих песама запитим младићима одређивале казну од тридесет до шездесет дана затвора. Но, сад је то све грмело уз благослов власти; рука која је тукла, сад је стављала мелем на убоје. Да ли је то заиста био мелем или није, да ли је та рука стварно решена да лечи или ће, кад јој досади, поново почети да бије – нико није знао. Чекали су да виде шта ће Богољуб да говори, да ли ће после тога нешто бити јасније. Богољуб је говорио, после њега и магистар Драган, али неодређено, фразама великим као Кучајске планине, о Србији „пониженој и увређеној“, о народу „коме ће бити враћено достојанство и част“ – и опет никоме ништа није било јасно. Ти зборови су се после понављали често. На једноме од њих, у маси школаца која се прикључивала бучној дружини Његоша Никетића, Милош и Марко угледали су Матулине дечаке Дејана и Горана. Готово им је застао дах од узбуђења: личили су на Питера Ериксона; били су исто тако високи, плаво-смеђи, белог пегавог тена и коврџаве косе. Милошу и Марку се учинило као да је Питер оживео и удвојио се, и подишла их је нека језа. „Боже“, рекли су прибирајући се, „Боже, како су лепи, прави Емини синови, нимало не личе на смотаног Матулу!“ Дејан и Горан Матулић одиста су ликом подсећали на свог ујака Питера Ериксона, али ничим више. Јадни, трапави Питер, ако је живео у њима, живео је један сасвим другачији, весео, богат, испуњен 166
и надмоћан живот. Били су добри ђаци, добри спортисти, још као основци тренирали су код Исе Његована пливање, онда су прешли на џудо, карате, атлетику, фудбал и кошарку, за коју су се после трајно определили, били међу најбољима и ушли у омладиску селекцију Равнова; тренирали су у новој Хали спортова, на сјајном паркету, у сјајној опреми. Иако су већи део детињства провели у згради за послугу Ериксонове виле, где их је Ема довела кад се коначно растала од Матуле, и сматрали се децом Радничке колоније, у граду су били познати као „Матулина деца“. Био је то чудан спој и у исто време једна од оних малих неправди које режира живот; они су у свему, и ликом и осећањем, били Емини дечаци, и фактички су припадали њој и расли уз њу, али Матула се са таквом страшћу борио за њих – можда баш зато што је био толико различит и што се бојао да ће због те различитости изгубити синове – толико се натурао, толико им угађао, толико се хвалио њима, да је тај однос временом постао доминантан и наметнуо се Равновцима као још једна гротескна чињеница из Матулиног живота. У тој формулацији „Матулина деца“, као што често бива, садржало се нешто и превише смешно и превише озбиљно у исто време: Матула је волео своје дечаке као сам свој живот. Ишао је на све родитељске састанке, познавао је све њихове професоре, све њихове тренере, све њихове другове. Ширио се и кочоперио над њима колико је требало и још много преко тога, дајући им значај који они нису тражили. Временом, међутим, љускала се и тамнела позлата Брозовог летописца Матуле; он је и даље празнословио, али нико више није марио да га слуша. Да га не би смењивали са места уредника, препоручили су му пензију – којој је због високог притиска, камена у бубрегу и још којечега ионако био на домаку – и он је невољно прихватио; постао је не само бивши летописац, већ и бивши новинар. Иако је и даље сарађивао у листу и на радију, писао своја сећања и којекакве фељтоне, ишао на политичке састанке и дискутовао, ипак се приближавао самој ивици безначајности и заборава. Дечаци су, напротив, постајали све популарнији и омиљенији. Назив „Матулина деца“ полако се отимао од Матуле, растао, почео да живи сам за себе, да означава нешто друго и различито од онога што је значио у почетку, да се више везује за Дејана и Горана, мање за Матулу. Почела је да бледи пежоративна интонација у изговору. Преко те синтагме, која се као какав мост пружала од оца према синовима, Дејан и Горан су наткрилили Матулу и почели да га штите; нешто од њихове 167
популарности, од њиховог сјаја баскет-првотимаца, прелазило је сада и на Матулу и испуњавало страшну празнину коју је одувек ширио око себе. „Добар дан, Матула, како дечаци?“, поздрављали су га Равновци. Да није било дечака, значи, не би га ни поздрављали. Било је то само једно од мањих чуда која су се низала у невероватно брзом следу догађаја тих година. Друго чудо, које је изазивало много више потреса, десило се кад је Његош Никетић постао локални вођа једне десничарске опозиционе странке, добио епитет четника и почео да се оглашава ратним покличима за српство и у име српства. Сама чињеница да је син Радована Никетића, који је славу стекао тукући се са четницима, била је фрапантна, и без свакодневног досољавања од стране Његоша, без ватрених говора и пљувања по свим Радовановим светињама – од Броза до Брозовог коњушара. Радован, који је у међувремену такође постао пензионер – али за разлику од Матуле остао и даље уважен и свеприсутан – пресавио се и погрбио од невоље, почео да цвили и кука, да се одриче сина, за вјек и вјеков; углед који је Његош стицао био је много гори од ранијег блама и шкропио је Радована као царска вода од које се топио и нестајао. Његош је, међутим, као и увек, терао по своме и ускоро је стекао такве заслуге да га је Странка, на првим вишестраначким изборима – који су у следу догађаја били такође једно од великих чуда која су задесила Равново – истакла за посланика. Режим, који је ствари држао под контролом, за свог кандидата одредио је Богољуба који је, однекуд, и у другим стварима, нагло избио у први план (У крошњи власти он је сад био онај неговани ластар коме је дато да расте, док су други резани). Богољуб је, у „предизборној кампањи“, која је била кратка и режирана, пљујући опозиционе странке, онако с висине и смејући се, рекао да он не треба ништа да говори против опозиције, да је она сама рекла о себи све што треба тиме што је кандидовала Његоша који је промашена личност, „јуришник и кафански табаџија“. „Кад је он главни у опозицији, какви ли су тек они други?“, питао је Богољуб. Његош је на ову изјаву реаговао као што се очекивало. Кад су му Равновци, увек жељни сензација, потурили новину под нос и кад је све прочитао, само је мало побледео, онако као кад се спрема да yстане и да неког опали пикслом у главу, и процедио: „Ако је мушко и ако има муда као што се представља, нека дође овде, или нека изабере место које он хоће, па да видимо!“ Радована, међутим, ова изјава као да је пробудила из мртвила; седећи још увек на канабету са лављим 168
ножицама, сада већ потамнелом и офуцаном, тамо у старом салону Чешке виле, он је најпре скинуо и обрисао наочаре које су му се нагло замаглиле, потом је почео да трза главом као да се гуши, да шири руке, да се разврће около као да нешто тражи, па је нагло скочио намрштен и љут, повређен до дна душе. Десио се у њему неки тако нагли преокрет (било је то, кажем вам, време самих чуда), да му се завртело у глави: целог свог живота мрзео је све што чини његов син Његош, а још више од тога мрзео је опозицију, али сада, кад су се те две ствари тако спојиле и кад је Богољуб пљунуо преко свега тога, десило се као да је ставио усправну црту преко минуса – Радовану син наједном није више био тако мрзак. Осетио је потребу да га брани. „Ко је тај Богољуб“, узвукнуо је, „та полицајчина која је целог века хапсила поштене људе, који је по налогу глyпавог Вићентија искомпромитовао и посмењивао толико часних и способних директора, да сада пљује по мом сину?“ Обукао се и журно отишао у редакцију да издиктира свој одговор на напад, да га саопшти у микрофон. „Ја не подржавам опозицију“, рекао је, „ја са мојим сином не говорим због опозиције. Али мој син је частан човек који се увек бунио против неправде, и само против неправде. Он има такве живце да не може да трпи, а њега су увек провоцирали и изазивали такви као што је Богољуб. Нека Богољуб боље погледа себе, шта је све радио и кога је све и зашта хапсио!“ Кад је све то изговорио, Радован је удахнуо дубоко, усправио се лагано и изашао напоље; осећао се боље него икад раније. После избора опозиција је бројала гласове као да лиже ране; достигло је гласова за једног посланика у округу, а режим је у свакој општини добио по једног. Опозиционари су се сад мерили на штап, али Странка је пресекла за Његоша, њој се он ипак чинио најзаслужнији и најоданији, и Равново је добило два посланика. Богољуб је одлазио у Београд на седнице великим црним колима са шофером, возао се Равновом заваљен на задњем седиштy да га сви виде, а Његош возом или аутобусом као обичан путник. Имао је он своја кола, али није имао пара да купује бензин, била су тешка времена. Осећао се пониженим и, да би ипак некако одскакао, чекајући у реду пред билетарницом, вадио је церемонијално своју црну посланичку књижицу из новчаника и говорио гласно, да га сви чују: „Једну бесплатну, посланичку, молим, до Београда!“ Био је то ситан надоместак за толику разлику и Његош је са говорнице нападао режим за дискриминацију, а приватно где год је стигао, поручивао Богољубу да ће му „поломити коске и кошчице ако га само сретне на 169
згодном месту“. Богољуб је само презриво одмахивао руком на те изјаве: са њим су увек били неки млади, крупни, стасити шофери који су тренирали кик-бокс, некакав нови спорт у коме се удара рукама и ногама. Док су се посланици, издељени у више табора, препуцавали у парламенту, док су се политичари прегањали на разним тајним и јавним скуповима, док су телевизија, радио и штампа све то прикривали или преувеличавали зависно од „уређивачке политике“, то јест од воље моћника, док се народ лудо забављао, делио у таборе и навијао за једне, друге, треће или четврте, негде на рубовима, ту и тамо, где су трења била најјача, почињале су да севају варнице; као канцер који потајно шири своје пипке по телу, док се човек осећа још увек добро и мисли да је снажнији него икад, започињао је тихи, подмукли рат. Уместо да се тргну и да га спречавају, сви су наставили да живе као да се ништа не догађа: једино су свађе постале још жучније, старим аргументима додавани су нови, сви су се оптуживали и окривљавали узајамно и надали се да ће њихова бити задња. Осим тога, живот је текао исто као пре; пило се и јело, славило и свадбарило, испраћали регрути у војску. Била је то још увек она иста Југословенска Народна Армија (ЈНА), вишенационална, исполитизована, са истим шапкама и истим црвеним петокракама, која је уместо Светог Саве и крсне славе, Мухамеда и пресвете Деве Марије, и даље нудила Броза; ако војска призна те старе светиње, говорио је режим, оде мас у пропас, изгубисмо Југославију; ЈНА је њен бастион, то је наша једина нада, несрби само чекају да она пропадне да би се отцепили од наше поносне, независне и социјалистичке земље и створили своје мале, издајничке, слугерањске и келнерске државе. „Последњи бастион“, међутим, распадао се сам од себе. Хрвати су бежали из ЈНА носећи са собом најповерљивије тајне и наоружање; пилоти су бежали заједно с авионима, модерним, скупо плаћеним „миговима“. Шиптари су стварали тајне организације и пуцали ноћу по касарнама на уснуле војнике. Словенци су се тајно наоружали и, кад су осетили тренутак, у цигло седам дана, поразили такозвану Шесту армију, технички најопремљенији део ЈНА; пуцали су из аутомата на забезекнуте младиће који су стражарили око касарни са по неколико метака у џепу, заробљавали целе јединице, свлачили војнике и, онако у гаћама, слали их у Србију; они су овде, писала је словеначка штампа, агресори. Стигли су и први ковчези умотани у
170
тробојке с петокракама; по селима, ту и тамо, чуло се поново већ готово заборављено нарицање мајки за изгинулим синовима. Пошто режим није реаговао, и даље се уздао у своју брозовску армију, опозиција је настојала да придобије народ за себе говорећи да је режим понизио његову ратничку славу и издао његове идеале и почела је да ствара неку нову војску, неке „паравојне формације“, „страначке гарде“ и „добровољачке јединице“, како се говорило. Почео је шверц оружја и ратне опреме. Јавили су се „донатори“ који нису питали за цену да би наоружали и опремили младе Србе за рат. Његош Никетић се разлетео кроз Равново, окупио је око себе нову, младу дружину, био је као у својим најбољим данима; били су то неки чудни момци мутних погледа: једни косати, други обријане главе, са фризурама као креста, истетовирани по лицу, са златним минђушама, ланчићима и гривнама. Обукао им униформе, наоружао и јавно постројавао на Скверу, изигравао команданта, вршио смотру, а народ је стајао около и бленуо чудећи се, не верујући да тако нешто постоји, да такви момци живе ту са њима, у Равнову. Ускоро се пронела вест да је милиција извршила препад на Чешку вилу и у подруму нашла и запленила прави арсенал оружја, да је против Његоша подигнута оптужница и да ће морати у затвор; Његош се, међутим, и даље шетао Равновом и смешкао јер је имао посланички имунитет. Оптужница је морала да иде у парламент и да се о њој изјасне посланици. Сви су у директном преносу на телевизији гледали како је Његош са говорнице реплицирао јавном тужиоцу, назвао га непатриотом и издајником, и рекао да ће бити поносан ако га осуде, мада неће отићи у затвор „него ће се ставити на чело своје јединице и отићи да брани западне српске земље од погрома и уништења“. Предлог тужиоца је пропао, Скупштина је одбила да Његошу ускрати заштиту. За Његоша су гласали чак и режимски посланици, ћутке, савијене главе. Да ли су, већ тада, имали нека упутства, нико није знао, али Његош се вратио у Равново као херој и милиција не само да га више није ометала, већ је почела и да сарађује са њим: давала му наоружање и доводила из затвора момке који су радије хтели да иду на ратиште него да копају њиве на добричевској економији. Режимски медији су славили и пропагирали те „добровољачке јединице“, али су повратници и избеглице причали и о пљачки, уморствима и силовањима; јавиле су се прве сумње у исправност борбе коју воде Његош Никетић и равновске јајаре. Неки младићи почели су да избегавају да се одазову на војни позив, да беже у 171
иностранство, да се скривају код рођака; војна полиција се разлетела да их хвата, јурила по кафићима, грувала на врата ноћу, у недоба, а родитељи су се правили да не знају где им се налазе синови. Штампа је о томе писала испрва стидљиво, а после све гласније, оптужујући младе за помањкање патриотских осећања и издају. Матула је црвенео и жестио се кад би неко само изговорио реч „издајник“. „Моји дечаци неће бити издајници“, говорио је са пробуђеном ватром, у заносу, срећан што тако крупним улогом може да посведочи свој патриотизам, „они неће побећи у иностранство, они ће часно одужити свој дуг домовини“. И заиста, кад је дошло време, Дејан и Горан Матулић са смешком су примили војне позиве, спремили се, окачили нехајно торбице преко рамена и кренули на железничку станицу. Са њима је пошло много другара, сви су хтели да испрате Матулиће. После дугог времена виђени су Матула и Ема заједно. Ема је била, чинило се, лепша него икад: витка, бујне косе, нежног тена, зелених очију. Крупни, рано сазрели младићи, Горанови и Дејанови другови, гледали су је испод ока и гутали пљувачку сваки пут кад би требало да јој се обрате: нису могли да изговоре „тетка Ема“. Железница је тада већ била изградила нову станичну зграду и праве, издигнуте пероне крај колосека. Високи Матулићи су са пола корака закорачили на папучицу вагона, нестали за кратко па се појавили на прозору и махали смешећи се док је воз одлазио. Тек кад је воз отишао, сви су приметили да је хладан мартовски дан, да дува нека ледена кошава, да клопарају негде неки незатворени прозори и да се чује хуј у старим, рабатним магацинима; подигли су крагне, притегли капуте и јакне и разишли се. Дејан и Горан служили су војску у неком гарнизону на југу, у некој шиптарској касаби на Косову; новине су стално писале о „нападима шиптарских националиста на војнике“, о младим камиказама који су на сваки начин настојали да свој живот размене за нечији туђи, и Матула је потајно бринуо за живот својих синова; није могао да спава, шетао се ноћу, одлазио на железничку или аутобуску станицу, испраћао и дочекивао непознате људе, шуњао се и зверао около манијачки као што се причало да је то некада чинио. Али сада су људи имали своје бриге и нико није гледао шта ради Матула. Дејан и Горан су писали оцу да се не плаши и да не брине, да им је добро, једино им је тешко што не излазе нигде, што су у касарни као у затвору. После су му писали, неодређено, као да постоји могућност, да се о томе прича, да ће бити прекомандовани у Ниш; 172
Матула се обрадовао, почео да прича о томе по Равнову, да се хвали како му је пао камен са срца, све док му неки новинари, неке његове бивше колеге, онако згрануто што је необавештен као и увек, нису рекли да је у Нишу, поред осталих, и стална борбена професионална јединица. „Распитај се мало да ти се синови нису јавили у добровољце“, рекли су му. Матула је отрчао у Војни одсек, они морају да знају, тамо се све јавља и све уписује; они, међутим, рекли су му, не знају ништа, али ако сазнају, казаће му. Он је одлазио опет, наваљивао, и они су га једног јутра дочекали готово као обрадовани што могу да га обавесте, као да су управо добили ту вест, да су његови синови, ето, заиста, прекомандовани у Ниш. „Је ли истина да је то добровољачка ратна јединица и да ће моји синови отићи на ратиште?“, питао је уплашено Матула, а они су се сажаљиво смејали клатећи главе лево-десно. „Матула, Матула“, рекли су прекорно. „Све војне јединице су ратне јединице, човече божји! Па зато се ваљда и служи војска! Али ти ништа не брини: то је професионална падобранска јединица, ако неко иде на ратиште то су прекаљени војници, тамо се не шаљу дечаци који још ни обуку нису завршили, а ако се и шаљу, онда само као далека испомоћ, у позадини, да понешто науче, а не да ратују. Па ти си, човече, служио ЈНА, ти знаш како се тамо брине о војнику! Зашто слушаш којекакве гласине и не верујеш нама?“ Матула је сагао главу, осетио се постиђено, погодили су га у живац. Стварно, шта би он хтео? Да иде и да извлачи децу из те јединице, да моли да их врате на Косово? Отишао је умирен, али чим је стигао у стан и угледао свуда по зидовима Дејанове и Горанове слике из новина – како скачу са торња у базен, како трче на атлетској стази, прескачу летвицу, играју кошарку – осетио је опет мучнину и страх и сео је да им пише писмо да пазе шта раде и чувају се. На телевизији су стално емитовали извештаје са ратишта, приказивали су, уз коментаре пуне оптужби и мржње, побијене, гранатама разнете војнике, зверски уморене заробљенике, искасапљене цивиле, старце, жене и децу, порушене градове, спаљена села. Гласине које су стизале са ратишта биле су још горе него телевизијске репортаже. Не говоре о свему, не снимају баш све, шапутало се. Чињеница да постоји могућност да се Дејан и Горан нађу на таквом ратишту била је толико узнемиравајућа да је Матула упркос уверавањима одлазио сваког дана у Војни одсек и тражио да се увери да су му синови добро. „Нека ми се јаве“, казао је, „нека ме зову телефоном.“ И они су се јавили телефоном. „Не брини, матори, 173
ништа“, рекли су, „ми смо о-кеј, ускоро ћеш нас видети, долазимо на кратко одсуство.“ Матула је поскочио од радости. Ему нико није обавештавао о томе где јој синови служе војску и у каквој се опасности налазе, али она је била нешто начула о томе и писала им је да је обавесте, да зна шта се догађа, јер много брине; уместо одговора на писмо, стигли су јој синови. Искочили су из кабине неког војног камиона на кривини испред Славије, тачно наспрам сеновите стазе која из Радничке колоније води и Ериксонову вилу, право на високу, зидану капију покривену ћерамидом на којој се још познавало место где је била укуцана емајлирана таблица њиховог прадеде са натписом „Др Густав Ериксон, за све болести“. Имали су на себи ратне маскирне униформе, на глави беретке с неким чудним знаком – витешким штитом на коме су четири српска оцила у крсту окренута наопачке. Више од изненађења него од радости, кад их је видела, Еми је застао дах. „Па ви, децо, одиста ратујете“, рекла је загрцнуто. После, кад су сели за низак сточић поред кауча, кад је Берта поређала све што деца воле, са обавезним палачинкама на крају, кад су почели, онако без реда, да штрпкају од свега по мало, Дејан рече: „Горан није више могао да издржи у касарни, а ја нисам хтео да га пустим да оде сам.“ „Али сине“, рече му Ема некако престрашено и прекорно у исто време, „на кога ви то пуцате, ко је шта вама учинио и коме сте ви шта учинили!“ „Мама, мааама!“, рече Горан подижући нервозно глас. „Мама“, рече Ема обраћајући се Берти, „шта да радим, они су тако огрубели, они ме више не слушају!“ „Злато бакино“, рече Берта гледајући у Горана, „хоћеш ли да бака клекне да те моли, урадићу шта год хоћеш, само се не враћај више тамо!“ Уместо одговора, Горан је погледа једним непрозирним, бесним, али негде у дубини и болним погледом, устаде и обема рукама, одоздо, преврте и одбаци од себе препун сточић. Чиније, тањири, прибор – све се с треском расу по поду; још је тај страшни звук одјекивао у кући док је Горан навлачио беретку са чудним знамењем, узимао торбицу са чивилука и нестајао у раму врата. Био је већ на половини стазе кад је и Дејан збуњено устао и, прескачући просуто јело, кренуо за њим. Застао је крај врата, и док је тужно гледао Ему и Берту, преко лица му је као трептај прелетела некаква гримаса извињења. Отишли су да виде Матулу али га нису нашли. Позвонили су код комшија да му оставе поруку да су били и продужили на станицу да чекају први воз за Ниш. Матула је дошао на станицу сав задихан, срећан што их је затекао. Грлио их је, смејао се, био толико пун неког 174
оптимизма да није ни приметио да су повређени и зловољни. Тек кад су ушли у воз и лупили с њим длан о длан, уместо руковања, као што раде сви баскеташи, и с тужним смешком рекли му „ћао, не брини за нас“, Матула се растужио што је сусрет прошао тако брзо, осетио празнину, ширину и пустош станице доживео као тескобу која га гуши.
Дошло је топло пролеће, увече је ваздух мирисао на багремов цвет, а ујутру, нарочито тамо око Радничке колоније, све се белело као да је по дрвећу пао закаснели, тежак, мокар снег. Али нико у Равнову није уживао у мирису багрема, нити гледао како цвета – сви су до касно у ноћ зурили у светлуцаве телевизијске екране као у кристалне кугле чаробњака, не би ли дознали шта се догађа у „западним српским земљама“ где се „води рат за слободу и одбрану кућног прага“; а кугле су, из своје тајне и недокучиве дубине, стално емитовале слике страшних призора, сведочиле о невиђеним зверствима „које над невиним српским народом врше његови вековни непријатељи“. Иако су видовити екрани знали све и свашта, о смрти Горана Матулића они нису дознали ништа; та страшна вест није се, ни у ком виду, уобличила у мутној, стакленој дубини телевизијског пријемника. Матула је морао да устане, да одвоји очи од екрана, искрене главу и ослушне да провери да ли је заиста чуо или му се само учинило, да утиша звук и у нагло насталој, непријатној тишини да заиста чује сад прегласан звук звона на вратима, да прође кроз ходник, откључа врата и пред собом види поручника Матију Делића из равновског гарнизона, са двојицом војника, како стоји пред њим у ставу „мирно“ и поздравља га по пропису. Матула збуњено жмирка док му Матија пружа коверат и говори неким неприродним, уњкавим гласом: „Друже, или господине Матулићу, не знам како да Вас ословим, имам тужан и тежак задатак да Вас обавестим да је Ваш син Горан изгубио живот на бојном пољу, часно извршавајући своју војничку дужност, у борбама код Мостара, бранећи вековна српска огњишта.“ Матула узима коверат и блене у њих отворених уста, остаје тако дуго, непријатно дуго, прави неку гримасу као да ће да заплаче, и они, запањени, гледају како се на њихове очи догађа чудо: велики, црни прамен Матулине косе изнад чела почиње полако да седи, од корена па нагоре, дебело, затегнуто лице нагло се бора, прво око уста и носа а затим даље, боре као таласи крећу се преко образа све до 175
зулуфа, чела и подбратка, Матулина рамена се савијају и он се смањује и погрбљује; за време док су им ноге биле заковане за бетон ходника, човек се претворио у старца. Ужаснути, с болним напором, клатећи се налево па надесно, они отковаше прво једну па другу ногу и јурнуше низа степенице. „Јебо те“, рече један војник доле, кад су већ били на улици где су жмиркале живине светиљке – тек свака друга или трећа светлела је пуним сјајем – „јеси видо ово!“ Кроз неколико дана у Равново је стигао ковчег са телом Горана Матулића, увијен у тробојку, са почасном пратњом коју је сачињавала комплетна његова јединица; међу њима био је и Дејан. Били су обучени у нове униформе, под шлемовима, носили су преко груди само за ту прилику добијене, на брзину одмашћене, кратке аутоматске пушке. Дочекао их је војни блех-оркестар; моћни звуци труба, тегет униформе у беспрекорном реду, златни ширити и кићанке, сјај изгланцаних инструмената на сунцу. Положили су ковчег на топовски лафет, такође застрт тробојкама, а народ, непрегледне колоне људи, у мимоходу, полагао је цвеће. Војници из равновске касарне придржавали су Ему, Берту и Матулу који сy, очито под седативима, једва стајали на ногама и тупо гледали шта се догађа. Утишала се музика и напред је ступио неки официр који је говорио нешто свечано и с патосом, али нико ништа није чуо нити разумео. Опет је грунула музика и поворка је кренула. На гробљу је све стало, опет је нешто говорио неки официр, па је постројио почасну пратњу и командовао паљбу. Три мукла плотуна из кратких, умашћених пушака. Још једном се зачула музика, сада нешто тише, опрезно, као да не пробуде уснулог, и ковчег са заставама и цвећем, ношен снажним рукама младића, почео је да клизи у земљу. Понеко је заплакао, зајецао, загрцнуо се, али нико није био сигуран да ли га то дави туга, жалост за младим Матулићем, или је дирнут церемонијом, овим свечаним чином сахране који дотле није био виђен у Равнову. Осећања су била помешана и парадоксална: сахрана младог кошаркашког првотимца, који је још колико јуче својим дриблизима и „тројкама“ дизао трибине на ноге, доживљавала се и као признање свима њима који су се ту налазили, за нешто што су учинили, а нису знали шта; као да тај ковчег умотан у заставе и прекривен цвећем није био мртав младић који ће струнути у влажној земљи, већ неки високи орден којим је Врховна команда одликовала град Равново. Дејан се вратио са својом јединицом у Ниш, али је ускоро отпуштен са образложењем да је „неспособан за даље вршење војне 176
службе због социјалне неприлагодљивости“. Вратио се у Равново и данима седео сам у кући, или се шетао око виле и по Чешком парку, бирао најдаље, запуштене и укоровљене стазе, избегавао да среће људе, као да се бојао сусрета и разговора. Ускоро је, међутим, видео да ни људи које је ипак повремено сретао нису били вољни за разговор; нису се као раније заустављали, руковали, тапшали га по рамену и чаврљали о свему у свачему – само су кратко и суморно климали главама у знак поздрава и журили некуда. Била је велика инфлација, наступало је време немаштине и сиромаштва, радње су биле празне, није било намирница и основних потрепштина, људи су од раног јутра чекали у редовима за хлеб и млеко, али често не би дочекали. Гледали су како се баш пред њиховим носем продаје задња векна хлеба или задњи литар млека и бесни и повређени трчали у другу радњу – али тамо је ред био још дужи а шансе још мање; трчали су онда у трећу радњу, али је она већ била празна, затицали су само продавца како седи и одмахује главом. Појавила се роба из увоза, шверцери су почели да нуде оно чега нема у радњама, али то је било скупо; од плата се једва преживљавало, а пензије нису достизале ни за хлеб и млеко. И Матулина пензија топила се из месеца у месец; телефон су му искључили због неплаћених рачуна, а чекао је кад ће му искључити и струју. Неки комшија га је наговорио да му уступи гаражу да би чувао кокошке носиље и да деле добит; он је чувао носиље у селу, али бензин је постао прескуп и путовање је односило зараду, требало је прићи ближе. Матула је пристао. Избацио је на улицу свој стари пољски „фиат“ који ионако више није возио и унели су кавезе са кокошкама. Комшија их је гајио, а Матула је продавао јаја на пијаци. Зарада је, међутим, била све мања и мања и кад су се кокошке износиле, нису могли да купе друге. Посао је пропао, али Матула се у међувремену прочуо као продавац, сви су га познавали и куповали од њега, и фармери су га понудили да ради за њих, на проценат. Матула је прихватио. Већ се био сродио са пијацом, по цео дан је трупкао око своје тезге, служио купце, бројао и паковао јаја, трпао новац у огроман џеп на кецељи коју је носио преко стомака, одбројавао кусур и у томе био болесно педантан, љутио се ако неко немарно одмахне руком и одбије да прими ситниш који је инфлација обезвредила још током протекле седмице. „Вредело или не вредело, то је Ваше!“, говорио је и трпао људима новац у руке. Једног дана дошао је код Матуле Дејан и затражио му „пезејца“ да шверцује бензин. Матула се изненадио, али се и обрадовао. „То ти је 177
добра идеја“, рекао је, „откад је ембарго неки се обогатише на бензину и другим стварчицама, па што не би и ти мало чалабрцнуо.“ Бензин су Румуни пребацивали ноћу преко Дунава и наши су га преузимали код Прахова или Неготина, плаћали немачку марку по литру а продавали по три. Зарада је била сигурна и брза. „Само“, рекао је забринуто Матула, „ја одавно не возим кола и не знам да ли су исправна.“ „Не брини“, рекао је Дејан, „имам друга механичара, средићемо га.“ „Пази“, ситничарио је Матула, „он много троши, погори и дванаест литара на сто километара.“ „Али може да понесе пола тоне“, рекао је Дејан. „на такав промет свака потрошња је занемарљива. За шверц бензина сад је важно само имаш ли кола.“ И Дејан је почео да шверцује бензин. Ишао је једном недељно за Неготин и Прахово, а после продавао на углу код Славије (баш испред бензинске станице на којој одавно није било бензина па је продавац држао пиво, сокове, чарапе, играчке од пластике и све што је могао да нађе на осиромашеном тржишту). Касније је почео да иде двапут недељно, а продају је поверио другима; посао се разгранао, зарађивао је доста, почео је да помаже Ему и Берту, понекад је давао новац и Матули, иако овај није хтео. Милиција је, међутим, повремено правила рације, забрањивала продају, пленила бензин. Чуло се да пресреће оне што довозе са границе, да тражи рекет, да се понаша осионо и непредвидљиво. Дејан је почо да носи са собом боксове страних цигарета и по стотину-двеста немачких марака, за сваки случај, мада није много веровао у приче; кад су га први пут пресрели, негде код Бољевца, збунио се, поцрвенео, стидео се да им понуди откуп, јер они нису наступали као да траже новац. Тражили су „дозволу“, вадили његове пластичне канте, ређали их крај пута и говорили да је то ван прописа, да бензин сме да се вози само у металним канистерима, да он угрожава саобраћај. „Све ћеш то, момак, морати да бациш“, рекао је један и ногом одгурнуо канту у јарак. Дејан га је оборио једним ударцем песнице, али је готово у истом тренутку добио ударац пендрека у главу и пао. Везали су му лисицама руке на леђа и тукли ногама, где су стигли. Престали су тек кад су се заморили, кад су почели да дахћу и да шиште исколачених очију, а онда су мало предахнули и убацили га на задње седиште њихових кола; један је сео за волан, а други је отишао да покупи канте и довезе Дејанова кола. Били су то неки нови милицајци који су долазили из „западних српских земаља“, у размену: ови су ишли тамо, они овамо. Запаљена села која је телевизија приказивала била су њихова села, изгинули 178
ратници били су њихова браћа и рођаци, силоване и искасапљене жене биле су њихове сестре и мајке; ови што шверцују били су за њих све сам го лопов, фукара и ратни профитер. Дејана су равновски милицајци ослободили, али нису били претерано љубазни. Смешкали су се цинично и рекли да ће му овај пут опростити што је ударио полицајца, други пут, међутим, поднеће пријаву, то је кривично дело – од пет година па навише. Запленили су бензин, а кола вратили тек кад је Матула интервенисао код Богољуба. Једно време Дејан се примирио, а онда је чуо да има и други пут који милиција не чува, преко Хомољских планина, од Бора преко Троглан Баре, Равне Реке и Сењског Рудника (онај пут који је накада давно изградила Шумска секција и којим је, у својој доконости, једном прошао и Јосип Броз). Отишао је „у извиђање“ – да направи једну пробну туру. Био је то узан шумски пут, понегде једва проходан, водио је кроз праве врлети, напредовало се споро, али људи су заиста ишли. У повратку, Дејан је возио готово целу ноћ, полако; није сусретао никога, све је деловало нељудски, сабласно. Није ни приметио кад је прошао Троглан Баре, то је било само десетак разбацаних колиба, у мраку. Обрадовао се кад је угледао неколико чкиљавих сијалица у Равној Реци која му је остајала са десне стране. Пред јутро, у Сењском Руднику, ступио је поново на асфалтни пут и дао је гас. На излазу из насеља, над клисуром, изненадила га је оштра окука; покушао је да смири кола али није успео; кола су се преврнула и полетела у амбис, а он је, у магновењу, отворио врата и искочио. Пронашли су га истог јутра сељаци из Сења и Стубице, ранораниоци који су послом журили у Рудник. Лежао је на стрмини набоден на грабов доземак исечен једним замахом секире, оштар као копље; сељаци су тих година опет, као некада давно, секли околне шуме и шикаре, да би се грејали. Ако је Гораново тело стигло у Равново као награда, Дејаново је дошло као казна. Довезли су га неким старим „санитетом“ из Рудника, неком претрулелом „ладом“; предња крила имала су огромне рупе и точкови су бацали блато свуда по хауби, све је на њој било прљаво и непрозирно осим шофершајбне на којој су брисачи с муком утрљавали свој полукружни траг, унутрашњост је била с наслагама прашине, носила на којима је лежао Дејан сва у флекама од крви и претрулела, шофер и болничар груби и неуредни, с посивелим и окраћалим мантилима са којих се покидала дугмад. Дошли су пред Дом здравља и развртали се около, никаквог дочека није било, нису имали кога да питају шта ће са мртвим младићем. 179
(Није било чак ни пензионера који обично, од јутра, седе на клупама около: био је дан кад се примају пензије и они су били у „Југобанци“, тискали су се у огромној шалтер-сали, свађали, пружали руке с књижицама преко глава оних испред њих, настојали да на сваки начин што пре дођу до своје пензије, у току преподнева, док још нечега има у радњама, док динар још нешто вреди; већ сутрадан за целу пензију могли су од шверцера да купе пар сапуна за руке или пар ролни тоалет-папира). Најзад је, случајно, наишла нека сестра и упутила их у Болницу; тамо је неки лекар само пипнуо хладно Дејаново тело, слегнуо раменима и показао им руком на малу, оронулу капелу која је, ту у болничком кругу, под гранама столетног дрвећа, била готово неприметна. Дејана су сахранили на православни начин. Месни парох Петроније читао му је опело, оно мало људи што је дошло на сахрану крстило се и палило свеће, није било музике нити каквих говора. Берта је стајала сама са стране са својим црним шеширом и црним велом, нема и слеђена, Еме није било. Чуло се да лежи код куће и да је чувају жене из комшилука. Матула је, сада већ потпуно сед и наборан као старац, такође стајао сам; очи су му се разроко покретале у очним дупљама, свако за себе, као да их покрећу два различита центра у његовој глави, као да се свако за себе труди да види нешто што само оно хоће, а усне су му мрмљале и шушкале, у сталном и безуспешном напору да дефинишу неку разговетну реч. Било је мучно гледати ту сцену и људи су пожурили, чим се опело завршило, да се разиђу. Била је већ јесен, жутело се около, високо над гробљем које се нагло ширило и већ било загазило далеко у поље, летела су јата чворака и врана, негде далеко према селима чуо се трактор, путем за град, мањи од врабаца, промицали су сељаци. Матула је наставио да продаје јаја на пијаци, али се више није трудио нити је био успешан као раније.Увек прљав и срозан, причао је без престанка нешто неповезано, увек исто; уместо о јајима, говорио је о некаквом Дејановом дневнику који је милиција која је изашла на увиђај нашла у његовом сакоу. Вадио је из јакне некакву изгужвану зелену ђачку свеску са тамним мрљама сасушене крви и показивао је свима, вукући људе за рукав, док су се они гадљиво окретали и настојали да умакну. Били су то људи који познају Матулу и било им је мучно да га гледају таквог и да се стално подсећају на његову трагедију. Али он их је напросто присиљавао да понешто чују, у пролазу, у магновењу, за тренутак-два, док се не снађу да умакну – обично кад Матулу ухвати онај његов безгласни напад плача, кад му 180
се лице збора и претвори се у старца од сто година. Тад би Матула дуго морао да се напреже да поново дође до гласа, као дете кад се зацени, и прве речи су му увек биле: „Дејан је све записивао, Дејан је све записивао, све то овде пише!“ Тако су људи слушали како Матула напада Врховну команду да га је преварила, да је његове дечаке оставила у туђој земљи и на туђем ратишту „три дана после обећаног рока да у Босни и Херцеговини неће више бити ниједног српског војника“, како су преварени да се јаве у добровољце док још ни обуку нису били завршили, како је војска више крала него ратовала а официри се опијали и коцкали; причао је о рововима који смрде на лешине, о свињама које слободно шетају и које гладни војници не дирају јер се оне хране мртвацима, о „територијалцима“ који пљачкају и пале суседна села, о страшним уморствима стараца који су остали да чувају своје куће. Из искиданих, неповезаних, у пролазу ухваћених Матулиних монолога људи су могли да саставе и причу о Горановој погибији. Била је то чиста глупост, тврдио је Матула, да један такав борац, да један такав младић, да један такав спортиста погине да би извукао са брисаног простора неког мртвог територијалца који је, уосталом, вероватно погинуо зато што је ишао у пљачку а не зато што се борио. На крају крајева, био је већ мртав, мрмљао је Матула. Каква је то војска која размењује живе за мртве, која од једног мртваца прави два? Знали су да снајпер вреба, знали су, говорио је Матула уносећи се људима у лице. Тај пијани командир је читав сат седео и чекао да се јави добровољац, читав сат, и нико се није јављао, било је глупо да се јавља. Али он је чекао, чекао, и Горан се на крају јавио, такав је био Горан, он није имао живце за те игре, он је био спортиста, он је прихватао изазове. А кад га је погодио снајпер, Дејан је скочио да га спасава, само Дејан, нико други. Он је седео крај њега и у хеликоптеру и држао му главу, на његовим рукама је и умро. А у Титограду, у болници, знате ли шта је било у Титограду, у болници? Неки лекар је само погледао Горана, рекао да је мртав, опрао руке, пресвукао се и отишао, јер му је радно време било истекло. Дејан је остао сам са мртвим братом, нигде никога, све празно. Иде из одељења у одељење и нађе их где пију кафу. Ко је одговоран за мртве, пита их, имам овде мртвог војника. А један му каже: „Ја сам одговоран за мртве, али куд си навро, неће ти тај никуд утећи, сачекај да попијем кафу!“ А Дејан, мој Дејан, извадио пиштољ и наслонио му на чело. Ти ћеш, рекао му, да попијеш метак, а не кафу! Тамо лежи
181
мој мртви брат кога су пре један сат убили снајпером а ти пијеш кафу! Човек пребледео, скочио, почео да муца и да се извињава. А Дејан се онда вратио, причао је Матула. Тражио је да га хеликоптер одмах врати тамо одакле га је узео. И сви су тамо чекали, нико се није био макао. Само су погледали Дејана и знали су да је све било узалуд, да је Горан мртав, да га више нема. Сачекали су да падне мрак, а онда су кренули према Неретви, према том селу одакле је долетео куршум. Командир је био трезан, али није смео да им каже ништа, само је гледао и ћутао, гледао и ћутао. Ушли су у село тихо, како то само они умеју, све су то били младићи и спортисти, спретни као мачке, као пантери. Али нико више није чувао село, никакве војске више нигде није било, и они су улазили у куће и изводили кога су затекли, ма ко то био, и терали их као стоку пред собом, и кад су их довољно накупили запуцали су, настала је кукњава, једна група жене и деце вриштећи јурнула је у мрачни сокак, а Дејан је, Дејан је, Дејан је потрчао за њима, потрчао за њима, потрчао за њима (тако је говорио Матула), и бацио бомбу. Легао је уз ограду и чуо како бомба експлодира и како се све утишава и мало после како се његови враћају и како га зовy, а он је и даље лежао и држао руке на ушима; мислио је да ће му после те експлозије бити лакше, а било му је теже. Дејан је био тако осетљив, тако осетљив. Матула је причао, причао, људи су настојали да умакну, да га не слушају, и на крају је ретко ко и прилазио тезги и продаја је сасвим замрла. После неког времена фармери су нашли другог продавца, а Матула се преселио на бувљак, на онај бучни, шарени део пијаце који је као прстен окружио стару равновску пијацу и претворио је у једну од оних које се виђају по оријенту, по Грчкој и Турској, а одскора, како се причало, и по Бугарској, Румунији и Мађарској. Продавао је ту некакве ситнице – пасте, сапуне, крпе, најлонске кесе, четкице, батерије – али се и даље највише трудио да људима покаже и преприча тајни Дејанов дневник. Ту су, међyтим, купци у већини били сељаци који нису познавали Матулу и којима, према томе, није било мучно да га срећу; осим тога, био је то свет који се није лако збуњивао. Док је Матула гyжвао упрљану свеску у рукама и фрфљао нешто неразумљиво и несувисло, покушавао да је отвори и покаже одређене странице које је сматрао да су corpus delicti, иако се на њима једва могло разазнати да нешто пише јер су се црнеле од сасушене крви, сељаци су узимали са тезге ситнице које су их интересовале, потурали их Матули под нос и покретом главе, обрвама
182
и очима (у тој вреви речи су се једва и разабирале), питали: „Колико кошта?“
183
РОЂАК НЕ ДОЛАЗИ
Током те године Рака Алексић Црни отишао је у пензију, напустио вилу Ериксонових и одселио се за Београд. Већ одраније био је почео да занемарује одржавање и лепа грађевина била је видно оронула: шарене плочице и витражи посивели, зидови – тамо где није било пузавица да их чувају – ољускани местимично до цигле, опшиви од поцинкованог лима зарђали, цреп поцрнео, из олука је расла маховина. Велика улазна капија стајала је сада увек полуотворена и скљокана, јер су шарке временом попустиле под њеном тежином, а из пукотина на стазама већ је расла трава; на платоу пред кућом више није било великих, скупих лимузина. Говоркало се да вилу хоће да купи „Компанија Барбуловић“, то јест њен власник, неки Влах из неког прекоморавског села који се обогатио на шверцу нафте и сада има ланац бензинских пумпи од Крушевца до Равнова, али да Рака држи високу цену јер му је жао да се растане од куће за коју га везују толике успомене. За разлику од виле, некадашња кућа за послугу и простор око ње били су одржавани сасвим добро. Берта је све држала уредно и чисто, редовно кречила кућу споља и изнутра, плевила стазе од корова и ујесен мела са њих лишће, окопавала цвеће и воћке, поткресивала живице. Сада је, међутим, нагло почео да пропада и овај део Ериксоновог поседа. После свега што се догодило, Берта је постала безвољна и апатична, више је била у кревету него на ногама, није спремала ништа за јело нити је хтела да једе, и сигурно би умрла од глади, витка и бела, готово прозрачна, са очима које су расле, као каква светица – да је нису неговале жене из Радничке колоније; колико су је некада мрзеле и презирале, толико су је сада волеле и везале се за њу као за неког свог, најрођенијег. Свакодневно су је обилазиле, доносиле јој понуде, храбриле и причале са њом. Уствари, причале су оне саме, јер им Берта није одговарала, али оне су свеједно настављале да говоре своје бескрајно дугачке, тихе монологе о обичним, малим стварима из њиховог живота; те мале и безначајне речи, тај тихи и непрестани људски говор – оне су то добро знале – били су једини лековити мелем који је могао, који је морао да извида
184
ране Берте Ериксон. Без обзира што неког видног дејства није било, оне никако нису хтеле да одустану. Ема је раније помагала Берти, налазила јој се у свему, била јој и духовна и физичка потпора; али сада, кад је Берта пала у постељу и дигла руке од свега, могло се мислити да је било и обрнуто, да је Берта била Еми духовна и физичка потпора, јер је Ема пала у још већи очај и депресију. Још зором је одлазила од куће, лутала, понекад се не би враћала данима, а кад би се вратила, закључавала се у своју собу и није примала никога. Жене су куцале на њена врата, стајале ту мало, плакале ћутке, брисале сузе, па тихо, нечујно, као да је не узнемире или не пробуде, готово на прстима, одлазиле. Бертина кућа, као да је само чекала такву прилику, почела је нагло да се квари и пропада, као и све друго око ње – башта, ограда, дрвеће. Кров се наједном улегнуо с једне стране и почео да прокишњава, олуци су процурели и млазеви боје рђе нагрдили су белу фасаду, живице су нагло побујале и рашириле се као да никада нису поткресиване, воћке су почеле да се суше, из свих пукотина никла је трава, троскавац је готово улазио у кућу; уместо лепог, негованог цвећа, у башти су ижђикали слез, пелин, метлица и сунцокрет. Све се распадало и растакало брзином која је збуњивала. Милош и Марко често су слушали о томе како је Ема поново постала неуредна, прљава, ружна и дивља, али одбијали су то од себе, нису хтели да верују; за њих она је и даље била занета, снена лепотица на сунцу која лешкари на трибинама полупразног базена, недодирљива за сву прљавштину, злобу, очај и неред Радничке колоније, издигнута изнад свега тога одједном, преко ноћи, једном њима непознатом и непојамном чаролијом коју је собом доносио њен Рођак из Сарајева. Рођак из Сарајева, лецнули су се, Рођак из Сарајева! Он би сад могао да помогне, једини он. Тај тихи човек негованог изгледа, углађених манира, из чијег сваког покрета, сваког геста, сваког погледа, зрачи снага живота, она пуноћа која свему даје прави смисао и значај, у којој се као у пространству неба губе крештави звуци пакости и злобе, вечни жамор увреда, стида и понижења, увек је долазио кад је најпотребнији. Зашто га сада нема? Милош и Марко су се освртали око себе као да је он ту негде, као да би сваки час могао наићи однекуд. Знали су да је у Сарајеву започео рат, читали су о томе, гледали на телевизији слике немира на улицама и видели прве трагове разарања – фасаде солитера избушене гранатама, запаљене станове, густе облаке дима који се вуку изнад градских четврти – и 185
сматрали да ће управо због тога, због опасности које тамо вребају, тај рођак Ериксонових пожурити да крене и да нађе уточиште код Еме и Берте у Равнову. Из Сарајева би заиста, с времена на време, стигао понеки рођак или пријатељ, али то није био рођак Ериксонових. Милош и Марко ишли су да га виде, да поразговарају са њим, збуњени и разочарани, готово не верујући да то није онај човек кога очекују, и распитивали се какво је тамо стање и да ли није чуо нешто о Емином рођаку. Избеглица би готово у чуду саслушао њихова питања и причао о патњама и мукама кроз које је прошао, о разним војскама које убијају, пљачкају, пале и силију, о шверцерима и профитерима који се богате на народној муци, беди, глади и очају, о суровости дојучерашњих комшија и пријатеља, о надљудским напорима и многим срећним околностима који су потребни да се умакне из тог пакла – кроз страже, беспућа и минска поља. „Јебо ти слику своју“ – рекао би им понеко, чисто онако босански, отворено и из душе – „тамо нико не зна ни за кога; ја не знам гдје су моји најближи, гдје бих знао што за твог Ериксона!“ Милош и Марко нису губили наду, али, како је време пролазило, уистину, било је све мање шанси да ће се рођак Ериксонових појавити жив. Сарајево је горело и нестајало пред телевизијским камерама, такорећи пред очима света. Није било телевизијске станице која није слала своје екипе да сниме како се страшно, систематски, из дана у дан, разара Сарајево; и није било информативне емисије, у свако доба дана и ноћи, у којој се ти снимци нису емитовали. Кадгод упале телевизор – а чинили су то често, јер у беди и немаштини која их је захватила нису имали шта друго да раде, чиме да се забаве, где да утекну од пропадања које се као трулеж ширило свуда око њих – они би видели улице Сарајева по којима шетају војници са плавим кацигама, бетонске костуре изгорелих зграда у којима се крију снајперисти, људе који чекају с кантама у редовима за воду, паркове без дрвећа по којима се распознају нове хумке без обележја, болнице препуне деце осакаћене од мина. Понекад су препознавали понеку зграду, понеку улицу, понеки део града који им се урезао у сећање, а понекад је спикер коментаром пратио слику, па су тако сазнавали шта је све у које време било на мети и шта је порушено: хотел Хилтон у близини станице, аеродром, олимпијско насеље Добриња, ТВ дом, Скупштина, Филозофски факултет, Земаљски музеј, Скендерија, Кошево, Баш чаршија, Председништво, Друга гимназија, главна улица ка Маријин двору, школе, цркве, џамије...Видели су мртве расуте по 186
улици Васе Мискина, ужурбане санитетске екипе, лица људи залеђена од ужаса, цику и плач жена и деце; после неког времена и трагедију на пијаци Маркале: камера је сликала опустеле тезге по којима су лежала разбацана телеса. Слушали су после расправе и узајамна оптуживања. Учинак једне једине гранате – говорили су спикери једних – која је пала у гужву пијачног дана: седамдесеторо мртвих. Не, рекли су спикери других, то је немогуће, једна граната не може да убије толико људи: у питању је нека експлозивна направа велике разорне моћи која је активирана у тренутку кад је на пијаци било највише људи. Слушали су стручњаке за експлозиве и стручњаке за балистику који су објашњавали колико једна направа може да усмрти људи, а колико граната, да ли граната може или не може са неког од околних висова да погоди од прве пијацу Маркале, и цртали њену замишљену путању, координате, дијаграме, писали формуле, решавали једначине; као да ће тиме, попут филма који се врти унатраг, моћи да учине да се није догодило оно што се догодило, као да ће на тај начин изгладнеле Сарајлије, којима је граната или направа заувек прекинула цењкање око мало зелениша, поново да оживе. Те емисије учиниле су да Милош и Марко почну да сањају страшне снове, као у детињству. Само што се ти снови нису сада догађали у неким непознатим, тајанственим и неистраженим пределима, већ увек у Сарајеву, на местима на којима су некад били, која су познавали. Сањају како чекају воз у Сарајеву, кренули као на море, феријалци су или тако нешто, мувају се по железничкој станици, чуде се колико је велика и висока, гледају голубе који лете под њеним сводом, али то нису голуби већ људи, а свода нема, горе се плави небо, и људи слободно и лако, са коферима и свим стварима, излећу да yхвате воз. Они би, у журби и паници која их нагло захвата, такође да полете, закораче преко галерије, али не крену навише већ наниже, негде у амбис; машу рукама као крилима, машу, ништа не вреди; дозивају у помоћ, али глас не излази из грла, а пропадање се наставља, очекују сваког тренутка да тресну о бетонски под који се скрива под њима у тами... Буде се мокри од зноја, успаничени; сати прођу док се смире. Други пут сањају као неки вашар на Илиџи; комеша се неки народ, иду неке поворке ливадама, људи се возе чезама и каруцама, сви су необично весели, обучени шарено и китњасто, жене певају и играју као додоле; наједном све побели, почне да се претапа, постане 187
неоштро као слика на екрану: жене су сада још лепше, али полуобнажене, а људи су постали брадати, ружни, црни муџахедини и почињу да насрћу на жене, силују их у најразличитијим скаредним позама или им одсецају руке, ноге, главе, рамена, мрве их, комадају голим рукама. Милош и Марко вриште, покушавају да побегну, али ноге су им приковане за тло, тешке као олово, не могу да закораче. Причају један другоме своје снове и кажу: Боже, сањамо исто! После тога Милош и Марко почели су да губе наду. Не, није могуће, говорили су, да је Емин рођак све то преживео. Тамо снајперисти лове људе као животиње, гранате падају кроз прозоре, по трговима и на пијацама, тамо нема воде, хлеба, струје, огрева, лекова, тамо се умире и од зиме и од глади, од страха, од очаја и немоћи. Не, заиста, немогуће је да је Емин рођак још увек жив. Али и да је жив, да ли би, после свега, вредело нешто што је жив? Напрегнуто су размишљали о тој могућности. Шта ако се он негде ипак бори за свој живот, ако савлађује препреке, ако врти рупу у блокади, ако није мобилисан, не копа тунеле или ровове, није затворен у неком подруму, ако је на неком списку болесних и неспособних и чека размену, ако се појави једнога дана с неким транспортом, ако се возом довуче до Равнова и неочекивано закорачи на перон станице? Да ли ће он вредети нешто, да ли ће користити нечему, да ли ће то бити онај исти човек кога су они познавали? Не, никако! Биће то само још један избеглица из Сарајева, занемео од ужаса, замро од патњи, који никоме и ништа више не може да помогне, коме је самом потребна помоћ. Дакле, сад је свеједно, закључили су Милош и Марко. Жив или мртав, он је свакако мртав; он никада више неће бити у стању да помогне Еми. Био је то страшан, коначан и депримирајући закључак. Ћутали су дуго задубљени у своје мисли, а онда Милош наједном рече: „Ема сад нема више никога. Никога осим нас. Ми морамо да јој помогнемо.“ „Не“, узвикну Марко готово уплашено, „њој више нико не може да помогне, не мешај се у то!“ „Али Ема је још млада“, настављао је Милош, „она нема ни четрдесет година, још је лепа, лепша је него икад, може да рађа, да живи, да се радује. Морамо јој помоћи да се опорави од ове несреће, да се отргне, да опет буде срећна. Ако јој приђемо, она ће разумети да је волимо, да смо је одувек волели...“ „Не, не“, узвикну Марко сад потпуно уплашен, скоро ужаснут, „никад!“
188
Напрегнуто пратећи све шта се у последње време догађало, сатирући се од гледања телевизије, слушања радија, читања новина, брошура, књига – уморни, изнемогли, неиспавани, са тамним колутовима око очију, Милош и Марко почели су да верују у светску неправду, у болну неосетљивост леденог, моћног и богатог света који зарад сопственог уживања руши све пред собом – све законе, сваки морал, сваку истину. Срби су у светским медијима били постали гори од муџахедина из њихових снова, о Србима се писало и говорило једино као о убицама и бандитима; бадава су се они правдали да су добри хришћани, милостиви и милосрдни, клели се у православље и светосавље, нико за то није хајао. Срби су тражили нека права која се у нечему нису поклопила са интересима светских сила, која су негде скренула из зацртаних токова, отишла на странпутицу, залутала у неке магле и баруштине, и свет је на то одговорио сурово. О том таквом свету Милош и Марко нису сад хтели да мисле лепо. Али, по свом обичају, Марко је почео да претерује; отишао је корак даље, два корака даље, а негде у потаји, можда, кријући то и од Милоша – и три корака даље. Зато што свет није био у понечему у праву, он је хтео да су Срби у свачему у праву. Почео је неочекивано да србује, да велича Србе, смешкао се и задовољно махао главом кад би негде прочитао да су Срби „народ најстарији“ и „небески народ“. Обожавао је сликара Милића од Мачве. Сматрао га је изабраником и пророком зато што је сликао балване како лете небом у време док нико још није ни слутио да ће Срби морати да се бране од Хрвата таквим балванима, правећи барикаде на путевима, због чега су Хрвати њихову борбу поспрдно назвали „балван-револуцијом“. Почео је да верује у тврдње да је „нови светски поредак“, уствари, завереничка организација против Срба, као што су и Ватикан, Коминтерна, „Јеховини сведоци“, разне тајне масонске ложе и гидеонити. Читао је књиге о антисрпским плановима тих организација који сада, склопом различитих околности, почињу да се остварују. На основу свега тога Марко је стекао убеђење да је обим завере против Србије таквих размера да ми видимо само мали део тога, врх леденог брега, да уочавамо и можемо уочити само оно што је хтело или морало да се материјализује у земаљским, историјским и друштвеним односима и времену у коме живимо, а да је већи део тога недодирљив и недохватљив, чак изван домашаја поимања и сазнања. Зато је кренуо да проучава астралне и пророчке књиге, граничне феномене науке, парапсихологију и телепатију. Куповао је специјализоване часописе из тих области, пратио рубрике у 189
новинама, читао изјаве разних пророка и пророчица који су се нагло множили, као и увек у тешким временима. Ишао је чак дотле да проучава оне наивне, серијски писане хороскопе за забаву које објављују недељници и женски магазини. Милош је налазио у фиокама његовог радног стола гомиле тих хороскопа, у којима су, у знаку ваге (Марков знак), била оловком подвучена оваква „предсказања“: Идеално време за излазак удвоје, контактирање партнера, заказивање љубавног састанка и дружење уопште 17. и 18. Ваш пословни статус доведен је у питање. Претње око 19. Финансијски проблеми 17. Крећући се сасвим слободно и комотно тим недокучивим просторима завере, Марко је развијао нове, неочекиване теорије и постављао изненађујуће хипотезе. У јеку „најжешће медијске сатанизације Срба“ (како се то званично дефинисало), наједном је почело да се говори о пријатељству Срба и Јевреја, о томе како су то два изабрана народа која су имала сличну историју и сличну судбину, која су на исти начин омаловажавана и истребљивана, али која су се узајамно увек разумевала, ценила и волела. С поносом и ганутљиво је истицано да Србија никад није имала свој антисемитски покрет, да никада у њој Јевреји нису били прогањани, да су их Срби штитили и спасавали од нацистичких логора смрти. Београдски јевреји Енрико Јосиф и Клара Мандић, који су топло говорили о доброти Срба и њиховом историјском пријатељству са Јеврејима, преко ноћи су постали прве медијске личности. Размишљајући о свему томе, сав претрнуо и уздрхтао од величине сазнања, Марко је закључио да мрачне силе које сурово уништавају Србе, још суровије кажњавају њихове пријатеље. Прогон Јевреја, холокаyст, геноцид над њима, не би се догодио, изјавио је, да нису били пријатељи Срба. Једно време било је у штампи много написа о томе како Јапанци узимају Србе у заштиту, говоре о њима лепо и бране њихове поступке. Мало-мало, па јапански дневник „Асаки шинбун“ објави неки чланак у коме се осуђују светске силе због неправедног поступања према Србима. То је изазвало праву провалу захвалности према „далеким јапанским пријатељима“ и о Јапану је почело да се пише као о пријатељској земљи која је имала исту историју као и Србија, која је увек морала да ратује за своју слободу, чији су самураји били најсличнији српским витезовима – окренути небесима, јер су више волели смрт него ропство. Марко је, такође потресен, закључио да Американци никада не би бацили оне атомске бомбе које су уништиле Хирошиму и Нагасаки да 190
Јапанци нису били српски пријатељи. „Пре него што Србији задају одлучан ударац“ – говорио је – „те мрачне силе света желе да нас изолују и осаме; да Србија буде сама самцита, заплашена и немоћна.“ (Марко је у својој глави имао сценарио као у класичним холивудским филмовима: добро обучени и сурови борци прогоне групу људи и убијају једног по једног, док онај главни, најважнији, не остане сам и беспомоћан, њима на милост и немилост; њему су тад преостале само две могућности: да клекне и моли за милост, или да часно и сам погине. Само што у тим холивудским лимунадама, сматрао је Марко, све је било изокренуто: они који прогоне били су добри, а прогоњени рђави; у стварности рђави прогањају добре, као што свет прогања Србе). Сам очај говорио је из њега кад је зграбио Милоша за руку и тихим гласом, готово га преклињући, као у највећој конспирацији, прозборио: „Не иди код Еме, она је проклета! Сви Ериксонови су проклети! Не мешај се у то! Ти ништа не можеш да помогнеш, нико не може да помогне. Зар не разумеш, зар не схваташ, зар си слеп? Због тог рођака Ериксонових, који је у Сарајеву нашао свој заклон и уточиште, који је из Сарајева црпео своју снагу и моћ, који је био Богзаштитник Ериксонових, њихова добра вила, због њега је та сила која ратује са Србијом уништила Сарајево!“ „Марш у пичку материну“, рече полако Милош, „ја ћу бити Човек из Сарајева. Идем да просим Ему Ериксон.“
191
Додаци
НАГРАДЕ: „Кристална призма” Културно-просветне заједнице Јагодине за најбољу књигу године (1998) РЕЦЕНЗИЈЕ: У широко обухватном тематском распону овога романа, на чијим се страницама развија и грана реалистички уверљиво обликована прича о трагичном паралелизму судбина јунака наших вароши, Борислав Радосављевић слика не само друштвено-соцојалне и политичке прилике друге половине 20. века, већ и, што је много важније и вредносно индикативније, страсти, нагоне и жеље једног нараштаја чија антиномичност не може да се у потпуности иживи ни у неколико генерација. ЕРИКСОНОВИ ДАЛЕКО је занимљив роман чија мозаичка композиција и ванредна драмска напетост, потпомогнуте транспарентном сликовношћу и, у појединим сценама, осетним психолошким набојем, дају довољно подстицаја за, увек потребно, откривалачко задовољство читања. Милета Аћимовић Ивков Борислав Радосављевић у свом роману-хроници “Ериксонови далеко” успева да у низу догађања, мозаичним поступком, наслика чемер једног типичног српског града и покаже сву тескобу послератне комунистичке владавине. Радосављевић пред нас ставља галерију ликова заплашене и неприлагођене провинције доводећи нас кроз хронику мале вароши до данашњих дана. Овај рукопис ће младим читаоцима бити нека врста открића понижавајућих година и људских односа кроз које смо пролазили у периоду после Другог светског рата да би се сва људска немоћ показала поново данас у данима распада Југославије. Ратко Адамовић ПРОМОЦИЈЕ: У Београду промовисане нове књиге Борислава Радосављевића 192
РОМАН “ЕРИКСОНОВИ ДАЛЕКО” И ПОЛЕМИКЕ “ЗЛОЧИН ВЛАСТИ” ОБЕЛЕЖАВАЈУ ВРЕМЕ О овим књигама говорили Милета Аћимовић Ивков, испред “Народне књиге” као издавача, и сам аутор “Желим да вас упознам” – рекао је Аћимовић – “са новим насловима које је Народна књига објавила концем минуле године. Настојао сам да кроз сферу мога утицаја, дакле уредничког посла у издавачкој кући, писци који нису у првом ешалону националне гарде и који не живе у Београду, објављивањем својих дела у Народној књизи заснују шири стваралачки интегритет – који су, по мом осећању најпре, и по осећању рецензената и саветодаваца, заслужили давно својим радом. Један од таквих је сасвим сигурно и писац чије две књиге нудимо данас вашој аналитичној пажњи. Он се зове Борислав Радосављевић, а роман Ериксонови далеко је његов пети роман по реду. Поред романа, као посебно издање, Народна књига је објавила Злочин власти, зборник чланака и полемика, који вам, својом рецензијом објављеном на крају књиге, препоручује један од лидера опозиције, Др Војсилав Коштуница. Прво нешто о роману. Још због објављивања свог првог романа, а протекло је више од две деценије откако се он појавио, Борислав Радосављевић се замерио тадашњој комунистичкој олигархији која га је узела на зуб и без обзира што се ради о талентованом, радном, марљивом и изнад свега стваралачки способном човеку, он је не само у свом зваичају него и у ширим оквирима остао помало скрајнут и неафирмисан. Тако да је Народна књига објављујући роман Ериксонови далеко желела да исправи очигледно учињену неправду и да писца од жара, талента и угледа представи у пуној светлости, у оквиру наше едиције Савремени српски писци. А пошто је Борислав Радосављевић добар део свог радног века провео као новинар, онда смо се одлучили да објавимо и чланке и полемике, које је он објављивао у јагодинском Новом путу и који су тумачили доба чији смо и ми били сведоци. То је 91. и 92. година. Сви ви знате шта се у тим преломним годинама дешавало. Многи од значајних живих људи, интелектуалаца, политичара, овде су се појавили као активни или пасивни јунаци. Књига носи један сигматичан, полемичан поднаслов, а он гласи: О Месићу, Ћосићу, кравама и комунистима. Наравно, не само са намером да се јефтино пародира, овде од такве намере нема 193
ни малога слова, но са намером да се преко неких маркантних представника осветли политичка историја једног прохујалог доба. Све оно што се данас чини јасније, у време кад су ови текстови били писани било је потпуно нејасно, замагљено. Или се назирало, али у обрисима. Због тога су неке од реченица, неке од оцена Борислава Радосављевића у то време биле пророчке, откривалачке. Оно што нас је на жалост и на несрећу задесило предвидели су текстови који се сада на известан начин пост фестум објављују у књизи Злочин власти. Њихова актуелност и данас је жива и они се могу читати као сведочанство о једноме добу које је тек минуло, али које треба да парадигматично и симболично послужи нама да нешто опет кроз историју научимо”. “Као што видите, ове две књиге сасвим су различите” – рекао је Радосављевић. – “Једна је публицистичка, а друга је романескна, али њихов заједнички именитељ јесте да су писане готово у исто време. Писане јесу у исто време и то је њихова додирна тачка, али, ако могу тако да кажем, нису стваране у исто време. Роман је стваран много година уназад, а писан у исто време кад је писана и публицистичка књига, па ће се ту наћи и неке садржајно додирне тачке, јер оно што сам писао као новинар у свакодневној гужви и вреви редакције има реминисценције из прошлости. А роман је опет стваран много година уназад, као што и сами знате да се стварају књижевна дела, али има излете до садашњости. Дакле, он неизбежно у време кад се пише има реминисценције из тренутка кад се пише. Тако ове две књиге стоје у додирној вези као нека два простора, две земље које се у једном делу граниче. Ту је ваљда и крај сличности. Ја бих сада нешто о роману. Ја спадам, ево већ у овом тренутку, у старију генерацију писаца. Али у ону генерацију која је стигла да се редовно и релевантно школује и којој модерни трендови и модерни стилови у писању нису непознати, али која није догурала дотле да се потпуно ослони на неке постмодернистичке токове, која је задржала из класичног начина писања потребу да у свом стваралаштву задржи причу и нарацију. Наиме, то је, да кажем, моја одлика, али и одлика готово целе моје генерације писаца. Ми сматрамо да нема доброг прозног стваралаштва ако у њему нема приче и нема нарације. У овом роману има и модернизма и иронијске дистанце и необичавања и свих других облика који ће књигу чинити занимљивом савременом читаоцу. Али они нису примарни. Тај напор који је присутан у овој књизи можда ћу најбоље да објасним кроз једну реченицу коју је написао Милорад Павић у уводном делу Хазарског речника. Он је на 194
једном месту рекао на свој ироничан начин: Читалац је као циркуски коњ, после сваке странице треба му дати коцку шећера. Колико ми писци успевамо да својим читаоцима дамо коцку шећера, то је сад ствар свакога ко књигу чита, али ја вам говорим о том напору, о тој жељи нас стваралаца. Морам да вам укажем на још једну ствар. То је прилаз, да не кажем сада поетика, начин стварања. Мислим да се овакво писање као што је у роману Ериксонови далеко можда неће допасти најмлађим читаоцима који су свој идентитет градили на цртаним филмовима, на ТВ спотовима, на једној виртуелној стварности. У овој књизи на један потпуно старински начин живот се поштује и третира доста озбиљно. Савремени млади писци маргинализују нашу стварност и веома често праве једну иронијску дистанцу која се претвара у негирање живота, у негирање стварности. То у овој књизи није случај, она је једна од оних књига које наш живот, наше емоције и наше страдање узимају доста озбиљно. То не значи да она нема иронијску дистанцу, напротив, ја сам се трудио да многе ствари буду и параболичне и метафоричне и да имају и временску и ту духовну, иронијску дистанцу ствараоца од својих ликова и догађаја, али без обзира на све то, ту је живот посматран аналитички и истраживачки. Са великим жаром настојао сам да откривам нешто што је можда откривено у некој другој форми, али свакако је било примерено да се и у овој причи истражује и да се дефинише”. (Нови пут, 4. фебруара 1998)
195
Садржај ИЗДАЈА ПИТЕРА ЕРИКСОНА ГРИГОРИЈЕ МАШТА О БАЗЕНУ НЕДОСТИЖНА, ПОХОТЉИВА ЕМА ЕРИКСОН ЛЕКОВИТИ ЗАКЉУЧАК РАДОВАНА НИКЕТИЋА ПОДВИЗИ С ГИПСАНОМ РУКОМ РОЂАК ИЗ САРАЈЕВА ПРИЧА О ХРОНИЦИ ЧИТАЊЕ ДУЈИНЕ ХРОНИКЕ ДУЈИНА ИЗДАЈА ИЛИ ПРИЧА О ГУСТАВУ ЕРИКСОНУ СУМЊИВИ ТРАКТАТ О НАНСИЈУ АРХЕОЛОГ КОЈИ ЈЕ ИСКОПАО КОМУНИЗАМ ГОСПОДИН СТАНИМИР ВИЛА ДОКТОРА ЕРИКСОНА ТЕПИХ ШЕФА ВЕЉЕ СПЕЦИЈАЛНИ ТЕЛЕФОН СМРТ ПИТЕРА ЕРИКСОНА БРОЗ СВИРА КЛАВИР ИЛИ ПРИЧЕ О МАТУЛИ ОГОВАРАЊА И НЕДОУМИЦЕ МАТУЛИНА БРАЧНА СРЕЋА ТРИК СА ШЕШИРОМ МАТУЛИНА ДЕЦА РОЂАК НЕ ДОЛАЗИ Додаци
196
3 11 14 19 22 25 32 37 48 53 66 74 83 100 106 111 122 142 148 153 163 184 192