Bookvar #009

Dragi ljubitelji književnosti, Pred vama je jubilarni deveti broj magazina Bookvar, broj pre još jubilarnijeg desetog. Poslednji pred letnju pauzu. Prošle godine nismo išli na odmor, tako da smo pripremali i „letnji“ broj. Došlo je do zamora i moraćemo da odmorimo tako da naredni broj izlazi tek u septembru, ali kao dvobroj, koji će biti posvećen pre svega španskoj književnosti, ali i predstojećem Sajmu knjiga. Što se tiče aktuelnog broja preporučujem tekst o devojkama i devojčicama koje su iz porobljene Evrope, tokom Drugog svetskog rata, pisale dnevnike i svojim ličnim ispovestima dočarale strahote nacističke vladavine i stradanja pod okupatorskom čizmom. Malo je poznato, ali Ana Frank nije bila jedina koja je pisala svoj dnevnik. Postoje brojna dnevnička svedočanstva mladih ljudi o tom periodu.

Mi smo se potrudili da, iz velikog broja, izdvojimo neke od najzanimljivijih primera.

Kada smo već kod Drugog svetskog rata, preporučujem i kritiku aktuelne knjige „Opet on“ Timura Vermesa koju možemo da opišemo kao „Hitler po drugi put među Nemcima“.

Na strahote Prvog svetskog rata pažnju nam skreće tekst „Prvi svetski rat za dezertere početnike“ o stripu „Bio je to rovovski rat“ Žaka Tardija.

Između dva broja Bookvara napustio nas je velikan svetske književnosti Gabrijel Markes.

Kao uvod u „španski“ broj Bookvara u ovom možete da pročitate tekstove o njemu koji će samo da zagolicaju vašu maštu.

U ovom broju možete da pročitate o Kindleu iz 16. veka, o stripovima iz 12. veka, kao i o knjigama koje su ukoričene u nesvakidašnji materijal. Rukopisi možda i ne gore, ali nisu svi imali tu sreću da ih spase tajna policija pre nego što su netragom nestali. O ovome takođe možete da čitate u ovom broju Bookvara.

Pozdravljam vas do septembra.

Milan Aranđelović urednik magazina Bookvar

I posle Marke

Gabrijel Garsija Markes je, posle svoje smrti u osamdeset i sedmoj godini života, iza sebe ostavio neobjavljeni rukopis koji nije želeo da štampa tokom života. Radni naziv dela je „Videćemo se u avgustu“, a Markesovi naslednici nisu odlučili da li će da dozvole da se ovaj rukopis i štampa.

Uvodno poglavlje opisuje ženu u svojim pedesetim godinama koja svake 12

godine putuje na grob svoje majke na tropskom ostrvu i ovom prilikom, u hotelskoj sobi, ima ljubavnu aferu sa muškarcem njenih godina.

Datumi na rukopisu pokazuju da je pisan u vreme kada je Markes objavio svoju poslednju knjigu 2004. godine „Memoari moje tužne kurve“.

Markesov biograf Džerald Martin kaže da rukopis očigledno počinje

In Memoriam

esa – Markes!

kao kratka priča. „Kada sam poslednji put razgovarao sa Gabom (nadimak koji Markes ima u Latinskoj Americi) o ovoj priči on je imao nameru da je objavi zajedno sa još dve slične, ali samostalne priče“, rekao je Martin. „Sada se govori o nizu priča u kojoj ova žena ima različitu avanturu svake godine. To ima smisla i očigledno je

da se Gabo poigravao sa ovime poslednjih nekoliko godina.“, dodao je Martin.

Dela mnogih autora su objavljivana posle njihove smrti, poput Voltera Valasa, Selindžera, Nabokova, Fidžeralda i drugih. Videćemo da li će to biti slučaj i sa „Videćemo se u avgustu“.

13

Markes nije upoznao svoju majku sve dok nije napunio osam godina Njegova majka je imala jedanaestoro dece, a otac petnaestoro

Kada mu je u detinjstvu umro deda kazao je da mu se od toga više ništa od značaja nije desilo u životu

Rodio se u Arakataki u Kolumbiji, sasvim slučajno, jer je njegov deda ubio čoveka u okršaju pištoljima, tako da je bežeći od zakona poveo i Markesovu majku sa sobom 14

In Memoriam

Odgajan je pod uticajem praznoverja svoje bake, koje je dolazilo u sukob sa surovim racionalizmom njegovog dede Veoma rano je pokazivao talenat za slikanje, pevanje i pisanje.

U svakoj školi koju je pohađao bio je odličan đak, ali je ipak želeo da iz svake od njih pobegne i postane pisac U školu je putovao parobrodom na reci Magdalena do Bogote Markes je čak i u tropskoj kolumbijskoj obali bio poznat po svojim prešarenim majicama i žutim čarapama. Drečavu odeću je nosio da bi prikrio siromaštvo Kada je sa sedamnaest godina u Barankilji počeo da se bavi novinarstvom, da bi uštedeo novac godinu dana je živeo u bordelu koji je imao naziv Neboder Kada je Markes dobio Nobelovu nagradu njegova majka je izjavila da joj je najveći ponos u životu to što ima ćerku koja je kaluđerica 15

Uvek se nekako nalazio na pravom mestu u zanimljivo vreme. Bio je u Bogoti tokom pobune El Bogotazo, u Parizu tokom alžirske krize, u Karakasu kada je svrgnut diktator Perez Himenez, u Havani tokom prvih dana revolucije, u Njujorku tokom invazije u Zaliv svinja...

Imao je sedam kuća u četiri države Bio je sujeveran i nikada nije nosio zlato Jedan od njegovih sinova je uspešni grafički dizajner, a drugi je radio u filmskoj industriji u Los Anđelesu na Sopranovima, Dva metra pod zemljom i drugim poznatim serijama i filmovima Na svom pisaćem stolu je uvek imao žutu ružu ili lalu

16

In Memoriam

Do pedesete godine je pušio šezdeset cigareta dnevno Iako su po gotovo svim njegovim delima snimljeni filmovi, oduvek je odbijao da se ekranizuje roman „Sto godina samoće“

Uvek je više preferirao društvo žena, nego muškaraca. „Uz žene se osećam sigurnije“, govorio je.

Poput Dantea i Markes je odlučio da se oženi za tačno određenu devojku kada je imao tek devet godina. Mercedes mu je obećala da će ga čekati i venčali su se kada je ona imala 26, a on 31 godinu. Živeli su zajedno do kraja

Gabrijel Garsija Markes 1927-2014 17

Pojedinci održavaju kulturu živom O stanju u srpskoj kulturi, odnosu medija prema kulturi, o pristupu zalaganju za kulturu, o književnoj sceni i knjigama razgovarali smo sa urednikom kulturne rubrike nedeljnika NIN, Draganom Jovićevićem.

Kako Vam izgleda današnje stanje u kulturi u Srbiji?

Da ne bih lamentirao nad domaćom kulturnom scenom, možda bi bolje bilo da istaknem da u ovoj zemlji i dalje opstaju pojedinci koji kulturu održavaju živom. To su umetnici, entuzijasti uglavnom, koji u skromnim uslovima proizvode dela vredna pažnje. Nažalost, koliko god dobri oni bili, kulturna scena je poslednja rupa na svirali, kojoj država daje mrvice kako bi je tek održavala u životu.

Kako se mediji odnose prema kulturi?

Kada sam devedsetih počinjao da se bavim novinarstvom u sektoru kulture sećam ogromne i zdrave konkurencije koja je terala na veći i zahtevniji rad.

Danas je situacija drukčija. Kulturnih rubrika u medijima je sve manje i manje, a ukoliko nešto nije senzacionalno ne pridaje mu se velika pažnja. Takođe, nivo pisanja je znatno opao i uglavnom se svodi na prepisivanja PR saopštenja. Nestale su kritike, recenzije, eseji... sve je estradizovano, i tek retki se bave kulturom u njenom izvornom obliku.

Koja je Vaša zvezda vodilja u poslu urednika kulturne rubrike? Ciljevi, ideje, pristup?

S obzirom na to da se uređujem kulturnu rubriku u NIN-u, čiji su čitaoci navikli na kvalitetan sadržaj iz oblasti kulture, moj koncept jeste odmerena kompilacija tra-

18

dicionalne i moderne kulturne scene, jaka angažovanost u promociji i održavanju kulturnih sadržaja, recenzije kritičara kojima se veruje, praćenje svetskih aktivnosti i trendova... Naravno, koliko god se trudili, generalno stanje u društvu ne omogućuje uvek jednak rezultat u tako visoko postavljenim ciljevima.

Kako Vam izgleda srpska književna scena 2014. godine?

Godina je tek počela, tako da je još rano proceniti. Zahvaljujući NIN-ovoj nagradi na čiji se konkurs prijavljuje na stotinu naslova domaće produkcije, mogu reći da je domaća književnost na alarmantno lošem nivou. Iako bih voleo da 2014. bude bolja od prethodne, već prvi romani pristigli na našu adresu ne ukazuju da će tako i biti. Bio bih srećan kada bi me meseci pred nama u tome i demantovali.

Da li trenutno nešto čitate i šta bi ste preporučili našim čitaocima da čitaju?

Od stručne literature uredno čitam filmske knjige, trenutno one koje se bave žanrom. Od beletristike ne propuštam krimiće, sa što zapetljanijim zapletom, u čemu briljiraju skandinavski pisci. Od stripova, trudim se da ne propustim Dilana Doga i Zagora. Ipak, čitaocima bih preporučio Imperfekcioniste Toma Rahmana, genijalno štivo nekadašnjeg novinara, koji pedantno i duhovito komentariše realnost u kojoj živi.

FotograďŹ ja: Nemanja MaraĹĄ

Interview

20

Inspiracija

21

Fotografija: Stanislav Milojković

22

Interview

Kulturu u Srbiji zadesila je poplava O stanju u srpskoj kulturi, odnosu medija prema kulturi, o pristupu zalaganju za kulturu, o književnoj sceni i knjigama razgovarali smo sa Ivanom Matijević novinarkom i urednicom kulture u dnevnom listu Danas .

Kako vam izgleda današnje stanje u kulturi u Srbiji?

Stihijski. Baš kao ove poplave što su nas zadesile. U slučaju kulture u Srbiji ta stihija bilo bi (nepostojeće, neuređeno) tržište. Ne mislim da neka stvar vredi samo onoliko za koliko novca može da se proda. Kultura je sistem, ona se gradi, postepeno, dugo, sporo, ali su zato njena postignuća dugovečnija. A kada se zasnivaju na istinskim umetničkim delima usuđujem se da kažem da ima i neke veze sa večnošću. I, da, ovde posebno, počiva na pojedincima kako onim legendarnim poput Bojana Stupice ili Mire Trailović nekad i, danas, recimo, Radoslava Zelenovića i ljudi iz Kinoteke okupljenih oko njega, tako i onih javnosti nepoznatih a isto tako dragocenih.

Kako se mediji odnose prema kulturi?

Oni pravi svoju ozbiljnost sameravaju upravo odnosom prema kulturi, oni drugi odavno su ukinuli ili nikada nisu ni imali prostora i vremena za nju. Ali tu je bar stvar čista i jasna, problem je kada oni prvi, zaboravljajući pri tom na svoju presudno važnu ulogu u formiranju (kritičkog) mišljenja pa i ukusa, pod izgovorom da „moraju da se prodaju“, počinju da podilaze publici uz obrazloženje da „ljudi to vole“ (na ovo najče-

šće odgovaram da ljudi vole štošta, pa i da ubijaju) i sa zahtevom da sve to bude „atraktivno“ (od ove mi se reči kosa diže na glavi) upakovano a zapravo se radi o zasenjivanju prostote.

Naravno, i što jednostavnije, što samo po sebi nije loš zahtev, ali u novinarstvu, posebno dnevnom kojim se ja bavim i u kome nema previše vremena (a poznato je da je ono neophodno da bi se do jednostavnosi stiglo) taj zahtev se neretko izvrće u svoju suprotnost – banalnost. A ništa u vezi za (istinskom) kulturom nije banalno, već kompleksno, zahteva objašnjenja, obrazovanje, pa i pomenuti prostor i vreme.

Koja je vaša zvezda vodilja u poslu urednika kulturne rubrike? Ciljevi, ideje, pristup?

Prosvećivanje. Možda zvuči pretenciozno, ali mi smo u ovom društvu (a bojim se da je iluzija da je u drugima stvar bitno drugačija) još uvek na Dositejevom tragu i u istoj misiji, sažetoj u njegovoj čuvenoj sentenci: “Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce”, koja je našla svoje mesto i kao jedan od beogradskih grafita. Dakle, da ponovim, objašnjavanje, obrazovanje, upućivanje, iznošenje na svetlo dana bisera sa margina ispod đubreta onoga što se danas smatra mejnstrimom. Sa

23

idejom da će neko da pročita, pogleda, posluša, da će da ga dirne i lično bar malo pomeri jer to je verovatno jedina sigurna promena. Sa svim onim masovnim, društvenim uvek postoji opasnost izvrtanja u sopstvenu suprotnost.

Pristup? Kompromis sa neizvesnim ishodom, čiji će posledice verovatno moći da se sagledaju tek iz neke budućnosti.

Kako vam izgleda srpska književna scena 2014. godine?

Možda će zvučati čudno, ali možda je baš tu deo odgovora, ja nisam prava osoba za odgovor na ovo pitanje jer češće čitam prevodnu ili književnost sa drugih “našh” jezika (u tom smislu treba pohvaliti ovdašnje prevodioce i neke izdavače) u kojoj su mi favoriti Bosanci – Veličković, Sejranović, Hemon do čije nove knjige jedva čekam da dođem. Mislim da to ima neke veze sa suočavanjem sa (nedavnom) prošlošću, prihvatanjem našeg učinka loših momaka koji bi trebalo da budu glavni junaci ovdašnje književnosti, a ne više odurne, patetične i, najzad, neistinite uloge večitih žrtava. Suočavanja sa istinom nema, katarze nema, te i književnosti i umetnosti nema. Izvinjavam se svim onim izuzecima koji nisu mejnstrim srpske književnosti i kao takvi gotovo da nemaju glasa i ne čuju se sa udaljenosti pomenute margine.

Priznanja i književni kanon trebalo bi da predstavljaju nekakvu vertikalu za snalaženje u moru onoga što se objavljuje, ali mislim da je svim mislećim čitaocima jasno da to nisu najbolji putokazi

24

za probijanje kroz srpsku književnu scenu. Naprotiv, njima se može pripisati dobar deo odgobvornosti za stanje u kome se ta scena sad već dosta dugo nalazi.

Najzad, šta očekivati od književne scene na kojoj se još uvek objavljuju pamfletske knjige protiv Kiša sa tobožnjom namerom da otvore polemiku o njegovom delu 30 godina posle njegove smrti koja ga, gle čuda, onemogućava da svojim napadačima odgovori.

Da li trenutno nešto čitate i šta biste preporučili našim čitaocima da čitaju?

Probijam se kroz Bernharada jer je on jedan od omiljenih pisaca nekih mojih prijatelja i ljudi do čijeg mišljenja držim i to mi trenutno uspeva sa „Betonom“ („Gubitnik“ i „Gete na samrti“ sačekaće neki bolji trenutak). Pošto ovdašnja publika voli Erlanda Lua, preporučjem joj još dvojicu izuzetnih Norvežana – Karla Frodea Tilera i njegov roman „Zaokruživanje“ i Laša Sobija Kristensena i njegovog „Polubrata“, ozbiljnu, veliku, skoro pa klasičnu, književnost sa Skanidinavskog poluostrva. I, ipak, na kraju – „Oproštajni dar“ Vladimira Tasića i knjigu sličnog naslova „Sasvim skromni darovi“ Uglješe Šajtinca i, naravno, Albaharija, „Mamac“, na primer, sve tri, verovatno nimalo slučajno, na apatridske teme koje su izgleda ponajvše „legle“ i ponajbolje obrađene u (savremenoj) srpskoj književnosti. A u susret obeležavanju stogodišnjice početka Prvog svetskog rata - "Dan šesti" Rastka Petrovića.

Interview

25

26

Inspiracija

27

28

Prikaz

Timur Vermes: Opet on „Možda vam to teško pada, ali ni ja nisam mrtav“, pomalo zastrašujuće zvuče reči koje u romanu Timura Vermesa „Opet on“ izgovara vođa Trećeg rajha Adolf Hitler lično. Ono što je strašnije u toj izjavi jeste da je firer u pravu, a najstrašnija stvar je što on ovo kaže, ne tokom Druge svetovne vojne, već danas kada se i dešava radnja romana.

Godina je 2011. nove ere. Ceo nacizam je pokoren! Ceo? Ne jedna mala planeta i dalje se odupire Saveznicima... Ne. Da probam ponovo. Godina je 2011. i Adolf Hitler se budi na pustoj poljani u Berlinu. Malo se iznenadio kada je video da Berlin nije sravnjen sa zemljom, otresao je prašinu sa šinjela i nastavio dalje. Šezdeset i šest godina posle njegove navodne smrti ovaj istorijski lik zatekao se u današnjem dobu. I odlično se snašao u civilizaciji koja počiva na tekovinama i vrednostima antifašističke borbe i pobede nad nacizmom.

To što se ceo svet gnuša njegovog lika i (ne)dela Hitleru ni malo ne smeta da ponovo krene u osvajački pohod ka apsolutnoj vlasti. Uviđa da su televi-

zija i internet nova sredstva javnog zaluđivanja i zato se odlučuje za karijeru na televiziji (i na youtube-u). „Takvu naprednu tehnologiju koristiti za prikazivanje nekakvog bezveznog kuvara“, zgroženo, ali ispravno, će rezonovati Adolf upoznajući se sa dometima modernih medija.

Nastavljajući da menja kanale Adolf Hitler nepogrešivo procenjuje socijalno stanje u društvu pitajući se: „Koliko je današnji položaj loš, kad narod već od prvih prepodnevnih sati traži utehu od muze celuloidne trake?“ Onda nalazi i lično zadovoljstvo u odgovoru na sopstveno pitanje: „Socijalno pitanje tokom poslednjih šezdeset i šest godina i dalje nije rešeno. To je za političare svakako dobra vest.“ „Sada mi je bilo potpuno jasno. Samo ja, sam, moram da spasim narod. Jedini na zemlji, jedini od svih ljudi. A prvi korak na putu sudbine vodio je u hemijsko čišćenje.“ Nakon što je prošao kroz hemijsko čišćenje Hitler sam, bez vernog Gebelsa, Geringa, Bormana i ostale vesele družine kreće u svoj pohod ka vlasti. On postaje tv-komičar koji sa29

30

Prikaz

svim ozbiljnim analizama i konstrukcijama izaziva salve smeha među gledaocima. Jer sve je smešno, ma koliko to bilo ozbiljno, ako to kaže Hitler. Autor romana Timur Vermes ovo smejanje sa Hitlerom objašnjava na sledeći način: „Prvo smo pokušali da ga uopšte ne pominjemo, potom smo ga prikazivali kao monstruma.

Onda smo počeli da zbijamo šale sa njim. Ovo smejanje je samo sledeći korak”. Čitalac knjige ne može da se, pomalo sa strahom, ne zagleda u sebe kada tokom čitanja romana kada, makar samo pomisli, ono što danas samo mladi neonacisti izgovaraju glasno, da je Hitler bio u pravu. Jer Vermesov Hitler na svoj način shvata i analizira okruženje u kome se zatekao, munjevito i oštro uočavajući ljudske slabosti. Zemlja u kojoj se probudio cinična je, beskonačno lakoma na uspeh čak i posle nekoliko decenija njemačke demokratije. Ono što nas, dok čitamo roman, pomalo izbaci iz ravnoteže jeste kada počnemo da shvatamo da neko poput Hitlera može da bude simpatičan. Ipak, autor nas uvek pravovremeno podseti da je u pitanju nacistički zlikovac.

Hitler gotovo svaku svoju društvenu analizu završava „hitlerovskim“ konačnim rešenjem. „Pogled mi pade na jednu ćaknutu ženu koja je vodila kuče i spremala se da pokupi izmet koji je ono ostavilo iza sebe. Upitah

se da li je ta žena već sterilizovana.“ Hitler u svojoj analizi ne štedi nikoga.

Udara i levo i desno. Proziva i današnju nacističku stranku, ali, sa druge strane i Zelene (pitajući se, možda i bogohulno u današnjoj levičarskoj Nemačkoj u čemu je razlika između Fišerovog i firerovog bombardovanja Jugoslavije). Na udaru Adolfa Hitlera našli su se i licemerni političari poput aktuelne kancelarke Angele Merkel, bivšeg Helmuta Kola, zatim tu su i sindikati, „nezavisni“ novinari, sponzoruše, društvena elita... „Da sam znao da su Poljaci toliko jeftini, ja bih sasvim drugačije postupio“, bolno tačno zaključuje firer.

Knjiga je postala veliki hit u Nemačkoj, nadmašivši čak i kralja bestselera Dena Brauna i njegovu novu knjigu “Pakao”. Do sada je prodato više od 1.3 miliona primjeraka knjige na nemačkom, a spremaju se i prevodi na 35 jezika. Timur Vermes piše knjigu u stilu autobiografske knjige “Mein Kampf”, koja je poput nacističkih simbola danas zabranjena u Nemačkoj. Za tržište Evropske unije određena je i cena knjige od 19.33 eura, koja simbolično predstavlja godinu Hitlerovog dolaska na vlast.

Dok se, čitajući knjigu, smejemo Hitleru i sa Hitlerom ne možemo da se ne zapitamo kako je, zaboga, ovaj komičar ikada uspeo da se dokopa vlasti i uvuče ceo svet u rat u kome je stradalo oko 55 miliona ljudi. Nikako 31

nisam mogao da dođem do odgovora na dato pitanje sve dok nisam sve postavio na lokalne i u meni bliske i poznate okvire. Sada, posle skoro dve decenije ispada da je samo Ratko Mladić kriv za genocid u Srebrenici. Kada to čujem uvek zamislim jednog starijeg, debeljuškastog i pomalo namrgođenog čiku, kako tri dana bez prestanka puca u osam hiljada muslimanskih muškaraca i dečaka. Žrtve naravno stoje i čekaju kobni metak, nikoga nema da im pomogne, ali nikoga nema da pomogne ni Ratku Mladiću. Sada znamo da je samo Slobodan Milošević kriv za bombardovanje RTS-a. Da, samo je njemu Vesli Klark poslao poruku na pejdžeru da će NATO da bombarduje zgradu državne televizije, a on, zlikovac, nije hteo nikome da javi. Niko drugi to nije znao, očito. Mira Marković je kriva za ubistvo Slavka Ćuruvije. Kako je drugarica sa cvetom u kosi i pištoljem u desnoj ruci uspela da pretrči pola grada, upuca Ćuruviju, a zatim pobegne sa mesta zločina, a da je niko ne vidi? Zar nekom pozorniku u patroli nije bila čudna i sumnjiva žena naoružana do zuba kako se šeće ulicama glavnog grada?

I gde smo svi mi bili za to vreme?

Gde smo bili tokom masakra u Račku, Bogojevu, tokom pokolja u Suvoj Reci? Dok su zlikovci klali i ubijali mi smo bili na letovanju u Hrvatskoj i slali razglednice sa porukom 32

državnom rukovodstvu „Pozdrav svima iz Rovinja“? Samo smo malo tetki odneli lek, okrenuli glavu na drugu stranu, nismo ništa videli ni uradili. Sećate se onog groznog osećaja iz 2000. godine kada smo shvatili kako je lako bilo da On ode sa vlasti? Bilo je dovoljno samo da velika i jasna većina, na biračkom listiću, kaže da ne želi da im Opet On kroji sudbinu i naredne decenije.

Najbolnije je saznanje da smo to mogli da uradimo i 1990. i 1991. i 1992. i 1998....Lako. Bez oružja, krvi i pucanja. Jednostavnim zaokruživanjem na glasačkom listiću želje da nam jedan komičar bude upravnik naših života.

Eto tako isto je i komičar Adolf Hitler došao na vlast. Nemci su kolektivno otišli na letovanje u Španiju i Francusku, a zli nacisti su došli na vlast. Oni pristojni su se malo sklonili od ludaka, dok su nepristojni izvoleli glasati na izborima.

Ovo je glavna, vanvremenska i svevremenska, poruka koju Timur Vermes želi da poruči vaskolikom čitateljskom čovečanstvu. On tvrdi kako je odbio da prikaže Hitlera kao monstruma sa ciljem da natera čitaoca da razmisli zašto je toliko “običnih Nemaca” pomagalo Hitleru i da li bi i čitalac sam to učinio da se zatekao u vihoru rata.

Piše: Milan Aranđelović

Prikaz

33

34

Inspiracija

35

36

Prikaz

Oin Kolfer i serijal Artemis Faul Oin Kolfer je irski pisac dečijih priča.

Radio kao školski učitelj u Saudijskoj Arabiji, Tunisu i Irskoj. Kao pisac se okušava romanom „Beni i Omar“, kojim stiče ugled kao pisac dečje literature. No, do slave i novca dolazi prvim romanom iz serijala „Artemis Faul“, ali i paralelno piše u drugim žanrovima. Za svoj uspeh tvrdi da su zaslužne dve činjenice: dugogodišnji rad sa decom i zemlja magije - Irska.

Neki ga upoređuju sa autorkom Hari Potera, Džoanom Rouling, i kažu da je on uradio na popularizaciji vila, ono što je ona uradila na popularizaciji čarobnjaka. On ne voli ovo poređenje i svoje knjige o Artemisu Faulu predstavlja kao „Umri muški sa vilama“. Na jednom domaćem forumu sam našao temu sa pitanjem da je previše akcije

u serijalu u stvari loše, što znači da je Kolfer u pravu kada svoje knjige definiše kao vilinske-akcione.

Serijal o Artemisu Faulu svakako nije još jedan beskonačan niz priča o vilama, copy/paste Tolkina, dosadna priča o borbi za budućnost Srednje/Desne/Leve/Domale zemlje, o Družbi koja kreće ne mitsko putovanje... Ne. Oin Kolfer neće da vam pruži još jedno pakleno zadovoljstvo multiplikovanog Gospodara prstenova. Takođe, on neće da vas davi sa dečacima i devojčicama, po pravilu nađenih u kupusu i gajenih po savremenim sirotištima, preslikanih iz prastarih knjiga Čarlsa Dikensa, diljem Britanije i Amerike, koji nenadano otkrivaju čudesne moći u svojim gnojnim ranama, tetovažama, jedinim 37

uspomenama na roditelje. Dakle, autor je u pravu kada kaže da nije u pitanju još jedan Hari Poter. „Artemis Faul“ je sasvim originalna knjiga bazirana na relativno novoj ideji. Glavni protagonista je dvanaestogodišnji dečak (nije sve baš tako originalno,ali barem ne živi ispod stepenica u Šimširovoj ulici, naprotiv) Artemis Faul. On je naslednik drevne irske loze Faulovih, pod vodstvom njegovog oca trenutno pozicionirane kao najveće kriminalne imperije, u odnosu na koga je profesor Morijarti, taj „Napolenon zločina“, samo običan kradljivac tašni po gradskom prevozu. Artemis Faul je najgenijalnija osoba na svetu, koju je teško definisati. Mnogi psihijatri su pokušali da mu odrede dijagnozu, ali bezuspešno, jer je Artemis uvek uspevao da doskoči svakom testu koji mu proture. Kako mladi Artemis želi da zabavi svoje sive ćelije i dugačke prstiće? Smisliće najgenijalniji plan za najveći zločin, krađu kakvu

38

do sada ni jedan kriminalac nije mogao ni da smisli, a kamo li da izvede. Artemis Faul, hiper-racionalan i sa obe noge na zemlji, je odlučio da dođe do kraja duge i ukrade zlato od vilinskog naroda. I dalje ne deluje mnogo originalno, ali tu nastupa genijalna ideja Oina Kolfera. Vilinski narod, jeste drevan, ali nije konzervativan. Upravo zato što je toliko star, imao je vremena da razvije napredne tehnologije koje u odnosu na ljudske, deluju kao vanzemaljski nestvarne...i bajkovite. Vilinski svet je visokorazvijena tehnološka civilizacija koja se povukla u podzemlje i koja koristi svoju tehnologiju da sakrije svoje postojanje od ljudi. Zato je i potreban neko poput Artemisa, dovoljno genijalan da smisli Plan sa velikim 'P', ali i dovoljno mlad da veruje u vilinski narod. Idealna kombinacija.

Oin Kolfer je tek sa ovim serijalom knjiga mogao da napusti svoj posao učitelja i da sve svoje vreme posveti

Prikaz

39

pisanju. Svetom je zavladala „faulomanija“. Sasvim opravdano. Originalnost, u ovom svetu konfekcijske mode, je nešto što ne može da ostane neprimećeno.

U pitanju je visoko-tehnološki triler smešten u fentazi milje, napet, prepun akcionih scena i, odličnog, britanskog humora. Šta je loše kod ovog serijala? Upravo to. U pitanju je serijal, niz knjiga koje počinju besomučno da se ponavljaju jer što bi autor menjao kombinaciju koja puni njegov bankovni račun?

Problem sa originalnošću je to što ona mora da bude originalna. Artemis Faul je originalan u svojoj prvoj, istoimenoj, knjizi. Sve dalje je beskonačno ponavljanje iste mantre, istrošena ideja koja se povinuje jednom od Marfijevih zakona „Ako nešto vredi terati, onda vredi i preterati“.

Oin Kolfer je dobar imitator. Napisao je i „Još samo ovo“, zvanični nastavak, šestu knjigu „trilogije“, „Autostoperski vodič kroz galaksiju“. Svako

40

ko je mislio da je Daglas Adams nenadmašan, pogrešio je. Kolfer je odlično uradio posao. „Još samo ovo“ je knjiga dostojna Daglasa Adamsa, kao da ju je on napisao. To je opet isti problem, jer je ovo već šesta knjiga u serijalu i sva originalnost je do sada isceđena, kao školski sunđer primernih redara. Kolfer može ponovo da bude originalan, ali samo odstupanjem od svog ili Daglasovog kanona koji su uspostavili, a on to, za sada, neće da uradi. Imitiranjem samog sebe on postaje dosadan. Čim malo iskoči iz „faulomanije“ njegove knjige dobijaju na zanimljivosti. Takav je primer njegov „Natprirodnjak“ koji nema veze sa Artemisom.

Prva dva romana je odlučila da ekranizuje kompanija Dizni i mi možemo da očekujemo dve stvari. Prvo da će ovaj film, ako bude u duhu romana, da bude dobar i, drugo, da neće da doživi nastavke.

Piše: Milan Aranđelović

Rubrika

41

42

Inspiracija

43

44

Paralele

Sve Ane Frank Svi mi znamo ko je Ana Frank. jevrejska devojčica koja se sa svojom, i još jednom, porodicom krila na tavanu kuće od nacističkog progona tokom Drugog svetskog rata. Na žalost, nacisti su otkrili njihovo skrovište i poslali su celu porodicu u koncentracioni logor u kome je Ana preminula od tifusa. Ana Frank je postala poznata posle smrti zahvaljujući objavljivanju njenog dnevnika. U njemu je opisala svoj život u skrovištu u kući u Amsterdamu za vreme nacističke okupacije tokom Drugog svetskog rata.

Anin otac Oto Frank, jedini je preživeo rat. Vratio se u Amsterdam gde je pronašao dnevnik svoje kćeri. Njegovim zalaganjem dnevnik je objavljen 1947. godine u originalnoj i delimično skraćenoj (i cenzurisanoj) verziji na holandskom jeziku. Dnevnik obuhvata Anin život od 12. juna 1942. do 1. avgusta 1944. godine.

Manje je poznato da, osim Aninog, postoje i drugi dnevnici starijih i mlađih ljudi u kojima su opisivana njihova iskustva u nacističkom progonu.

45

46

Paralele

Francuska Ana Frank Jedna od njih je Helena Ber, francuska Jevrejka, koja je vodila svoj dnevnik tokom nacističke okupacije Francuske.

Zbog ovog dnevnika je poznata i kao „francuska Ana Frank“.

Helena je rođena u Parizu 1921. godine u porodici koja je već vekovima živela u Francuskoj. Studirala je rusku i englesku književnost na Sorboni. Takođe je svirala i violinu. Ova devojka, na žalost, nije mogla da diplomira jer joj anti-semitski zakon Višijevskog režima nije dao tu mogućnost.

Helena je počela da piše svoj dnevnik u aprilu 1942. godine. Na njegovom početku se ne naziru strahote antisemitizma i Drugog svetskog rata. Ne, ona na početku opisuje pastoralne predele oko Pariza, njeno zanimanje za izuzetnog mladića, izvesnog Žerara, zatim i njene prijatelje sa Sorbone.

Helena opisuje svoj život koji se u to vreme bazira na druženju sa kolegama, čitanju i diskusijama o knjigama, slušanju i sviranju muzike. Ona se zaljubljuje u Žana Moraveckog koji joj uzvraća osećanja, ali, na žalost, on odlučuje da se priključi Slobodnoj Francuskoj, pokretu otpora koji je nastavio da se bori protiv nacista i kvislinškog režima i posle kapitulacije Francuske.

Na početku Heleninog dnevnika, u kome se nalazi brojni citati Šekspira, Luisa Kerola, Džona Kitsa, rat se spomi-

nje samo kao ružan san. Međutim, kako vreme odmiče, ona, malo po malo, postaje svesna svoje situacije. Opisuje žute bedževe koje su Jevreji u Francuskoj morali da nose, zatim proterivanje iz parkova, hapšenja, policijski čas kao i maltretiranje članova njene porodice i prijatelja.

Akcije protiv Jevreja bivaju sve surovije i ekstremnije, ali spominjanje „konačnog rešenja“ nikada nije eksplicitno navedeno. Zbog ovoga Helen Ber, koja volontira u jednom sirotištu, nikako ne može da shvati zašto se u logore deportuju žene i deca. Ona je načula priče o gasnim komorama i počinje da strahuje za svoju budućnost: „Živimo iz sata u sat, jer čak ni život iz dana u dan više nije moguć“.

Njen dnevnik se završava 15. Februara 1944. godine citatom iz Šekspirovog Magbeta: „Horor! Horor! Horor!“ Tri nedelje kasnije zloglasni Gestapo je došao po nju i njenu porodicu. Iskoristili su priliku kada su, nesrećno spuštajući gard, Berovi odlučili da prespavaju u svojoj, a ne u kući svoje ne-jevrejske kuvarice gde su se inače skrivali.

Deportovani su u koncentracioni logor Aušvic baš na Helenin dvadeset i treći rođendan. Njeni roditelji su tamo i ugušeni u gasnoj komori, dok je Helena kasnije deportovana u logor BergenBelsen. Tamo je i preminula od batina

47

logorskih čuvara jer, bolesna i slaba od tifusa, nije mogla da ustane iz svog kreveta.

Ona je bila žena čija se žudnja za životom oslikava na svakoj stranici njenog dnevnika i koja se, po rečima njenih cimera iz logora, do krajnjih snaga borila protiv dehumanizacije i zla oko nje.

Pet dana posle njene smrti logor su

oslobodili pripadnici britanske vojske.

Po Heleninoj želji dnevnik je, posle smrti, predat njenom vereniku Žanu Moraveckom koji ga je čuvao sve do 1992. godine kada je Helenina nećaka Marijet Džob izrazila želju da ga štampa.

Dnevnik je izašao 2008. godine u 24000 primeraka koji su rasprodati za svega dva dana.

Norveška Ana Frank Rut Majer je Jevrejka rođena 1920. godine u Beču. Njeni dnevnički zapisi obuhvataju period od 1933. do 1942. godine. U njima Rut Majer opisuje pogoršane uslove života Jevreja posle pripajanja Austrije Nemačkoj 1938. godine. Piše o tome kako se njen život, kao i život njene porodice promenio.

Nakon što je njena sestra pobegla u Veliku Britaniju, Rut Majer preko prijatelja svog oca odlazi u Norvešku. Tamo je, na početku, živela u jednoj norveškoj porodici, a zatim iznajmljuje i svoj stan u Oslu u ranu jesen 1942. godine. U novembru je hapse pripadnici SS jedinica, a u decembru je deportuju u Aušvic u kome je i ubijena u gasnoj komori.

Njena bliska prijateljica je sačuvala dnevnike i gotovu svu korespodenciju koju je 1953. godine pokušala da objavi, međutim izdavači su je odbili. Tek posle njene smrti i redakcije i korekture tekstova koja je trajala deset godina dnevnik je objavljen 2007. godine. Po književnoj vrednosti upoređuju ga sa radovima Hane Arent i Suzan Zontag.

48

Paralele

Češka Ana Frank

Vera Kohnova je jevrejska devojčica koja je rođena i Plzenu 1929. godine. Počela je da vodi dnevnik kada je imala dvanaest godina. Pisala ga je pet meseci i u njemu se vidi kako se život njene, ali i drugih jevrejskih porodica, pogoršava tokom nacističke vladavine. Ona ne opi-

suje sudbinu Jevreja u tom vremenu, već iznosi svoja lična osećanja. Poslednji zapis u njenom dnevniku je „Mi smo ovde još sutra i prekosutra, a ko zna gde ćemo biti posle toga. Zbogom moj Dnevniče!“

Poljska Ana Frank Rutka Laskier je rođena u Gdanjsku 1929. godine. Zbog nacističkog progona njena porodica je završila u jevrejskom getu u Badzinu. Kasnije su odvedeni u Aušvic. Rutkin otac je jedini član porodice koji je preživeo Holohaust. Posle rata je emigrirao u Izrael i tamo se ponovo oženio i dobio ćerku Zahavu Sherc.

Svojoj novoj porodici nikada nije pričao o svom nekadašnjem životu sve dok Zahava nije našla stare fotografije. Kada ga je pitala ko su devojčica i dečak na slici on joj je iskreno odgovorio da su mu to deca iz prvog braka, ali nikada nije više o tome pričao.

Od januara do aprila 1943. godine Rutka je, bez znanja svojih roditelja, vodila dnevnik u običnoj školskoj svesci, pišući mastilom i grafitnom olovkom, unoseći zapise sporadično. U dnevniku ona opisuje nacistička zverstva kojima je svedočila, kao i opisujući svakodnevni život u getu. Ona je, takođe, pisala o i gasnim komorama, što znači da su vesti iz koncentracionih logora putovale i

nazad u geto.

Sa pisanjem dnevnika bila je upoznata samo Stanislava Sapinska, katolička devojka čija je kuća bila konfiskovana da bi postala deo geta i u kojoj su smešteni Laskierovi. Rutka je strahovala da neće da preživi rat, a bila je svesna značaja svog dnevnika kao dokumentovanih svedočanstava nacističkih zločina, tako da je pitala Stanislavu gde bi mogla da sakrije dnevnik. Stanislava joj je rekla da dnevnik može da sakrije u njihovoj kući u ispod jedne daske u stepeništu. Kada su nacisti odveli porodicu Laskier u Aušvic Stanislava je ispod daske stepenika, tačno na mestu o kome je pričala Rutki, našla dnevnik. Dnevnik je čuvala šezdeset i tri godine i sa njenim postojanjem je bila upoznata samo njena najuža porodica. Kada je predsedavajući Jevrejskog kulturnog centra u Poljskoj čuo za dnevnik, on je Stanislavu zamolio da ga fotokopiraju, a zatim i objave što su 2006. godine i učinili.

49

Instalacija od neprodatih knjiga

Romaninmoter je mali švajcarski grad na granici sa Francuskom. Poznato je po svojim mirnim stanovnicima i po arhitekturi koja podseća na ostatke iz doba Rimskog carstva. Za50

nimljiv je i godišnji sajam antikvarnih knjiga koji se održava u mesnoj crkvi.

Počevši od 2005. godine, švajcarski umetnik, Žan Rejmond redovno pravi umetničke instalacije od knjiga

Umetnost

koje nisu prodate na sajmu. da ih je tornado oduvao, a tu su i Mnogi od Rejmondovih radova opo- mozaici i vitraži od knjiga i odbačenih našaju arhitekturu crkve i ostalih ro- mikrofilmova. manskih građevina, neke deluju kao

51

Zauvek izgubl Kada ga je osoblje Rica 1956. godine upozorilo da kod njih ima dva kofera ostavljena još 1920. godine i da, ako ih ne uzme, oni će da ih bace u smeće, Ernest Hemingvej je bio iznenađen kada je u njima našao neke od svojih beleški i rukopisa koje je kasnije uvrstio u „Pokretni praznik“ možda najznačajnije književne memoare ikada.

Kada čitamo o ovom slučaju kada su rukopisi spašeni, pada nam na pamet pitanje koliko se puta to nije desilo i koliko je vrednih tekstova ostalo izgubljeno u nekim kutijama, spaljeno, ukradeno. Ovo su samo od nekih poznatijih primera.

Teško je poverovati, ali jedno od stubova ruske klasične književnosti Gogoljeve „Mrtve duše“ su, u stvari, nedovršeno remek-delo. Drugi i treći deo Gogolj je spalio na predlog sveštenika Mateja Konstatinovskog.

Izdavač Hermana Melvila je sigurno bio idiot kada je odbio da štampa „Ostvo krsta“, roman jednog od najpoznatijih američkih pisaca, autora 52

Potraga

ljeni rukopisi knjige „Mobi Dik“. Šta je bilo sa ovim rukopisom, ni danas, sto pedeset godina kasnije, mi ne znamo.

Nakon smrti oca Markiza De Sada svi njegovi neobjavljeni radovi su završili u vatri.

Pol Verlen je tvrdio da je „La Chasse spirituelle“ najbolje delo Artura Remboa. Međutim kao deo beležnice ovo delo je izgubljeno kada je ovu svesku izgubio jedna od Remboovih školskih drugova.

Prva polovina autobiografskog romana Džejmsa Džojsa je izgubljena, tako da dok čitate „Portret umetnika u mladosti“, imajte na umu da je to nedovršeno delo.

Volter Benjamin, jedna od najvećih mislilaca dvadesetog veka je, bežeći od nacista, poneo sa sobom pun kofer svojih rukopisa. Kada je posle dve nedelje izvršio samoubistvo niko nije saznao šta je bilo sa koferom.

Rukopisi Silvije Plat koji su bili nedovršeni kada je izvršila samoubistvo, izgubljeni su sedam godina docnije.

53

Kuća kao knjiga Italijanski vajar iz Venecije Livio De Marči je dizajnirao celu kuću od rezbarenog drveta u obliku knjiga. Ovakve kuće je napravio i u Japanu i Nemačkoj, a svaka kao temu ima knjige.

Na kapiji se, naravno, nalaze naočari za čitanje.

54

Arhitektura

55

56

Arhitektura

57

Komadić koji nedostaje Ponekad je tanka linija između dobre knjige i remek-dela. Nekada je dovoljno samo jedno poglavlje da uništi nešto što bi moglo da bude vrhunac klasične književnosti. Knjige o kojima će da pišemo nisu prvobitno izgledale onako kako ih mi sada poznajemo i volimo da čitamo. Možda niko ne bi znao za njih da nije bilo mudre odluke urednika ili teške odluke samog autora da dodaju ili, češće, izbace neka poglavlja. „Drakula“ Brema Stokera je, svakako, najuticajniji horor ikada. Međutim, prvobitni rukopis je sadržao još jedno poglavlje koje je autor jednostavno iscepao. U tom poslednjem poglavlju zajedno sa smrću grofa krvopije, ruši se i njegov zamak i na taj način bi trebalo da se zauvek prikrije svaki dokaz postojanja vampira. Stoker je možda planirao nastavak, ili nije želeo da njegovo delo bude samo bledi odjek dela „Pad kuće Ušer“, Alana Poa, i ova poglavlje nikada nije postalo integralni deo romana. Dakle, umesto da ostane (ne)poznat kao „onaj momak koji kopira Poa“, Brem Stoker je ostao upamćen u analima svetske, a naročito horor literature.

Kada je Oskar Vajld 1890. godine pokazao rukopis svog romana „Slika Dorijana Greja“ izazvao je veliku pometnju kod svog izdavača. Naročit 58

haos su izazvali homoerotski delovi koji nisu bili u skladu sa licemerjem viktorijanske Engleske tog doba.

Urednik je predložio Vajldu da ubaci sedam novih poglavlja, kako bi ublažio sveopštu „feminiziranost“ dela, ako i da izbaci delove koji otvoreno aludiraju na „hopa-cupa između dva muškarca“.

I, dok se tako izmenjena knjiga prodavala kao luda Oskar Vajld je čamio u tamnici zbog svojih seksualnih simpatija.

Da nije bilo uredničkih makaza, ova knjiga bi možda postala prva gej knjiga u istoriji, a budući da se odlično prodavala i bila je mnogo popularna, možda bi doprinela da društvo ranije prihvati homoseksualce i razvije toleranciju prema njima.

Sa druge strane, možda bi je puritanci spalili na lomači, tako da sada ni ljubitelji književnosti, kako oni gej, tako i oni strejt, ne bi mogli da uživaju u ovoj fantastičnoj knjizi.

Džoana Rouling je imala alternativni kraj za serijal o Hariju Poteru. Kraj kakav je svima poznat jeste da je Voldemor umro, a Hari je preživeo spasao svakoga. Drugačiji kraj je bio da Voldemor preživi kao spomenik u

Editovanje dvorištu Hogvortsa. Takođe, Hari bi postao sedi i stari arhirektor Hogvostsa i brisao bi svačije sećanje na Voldemora, a njegov praunuk bi postao naredni veliki mračni čarobnjak.

Vels je svoj roman „Vremeplov“ objavio sa idejom da to bude metafora o buržoaziji i proleterima. Glavni junak iz viktorijanske Engleske pravi vremeplov i putuje u daleku budućnost.

Roulingova nije htela da se ikada sazna za ovo, ali je njena prijateljica, koja je jedina bila upoznata sa ovim, objavila na netu.

Politički angažovani i svesni, Džordž

Tamo upoznaje dve rase, prelepe i glupe Eloe i pametne, ali nakazno ružne Morloke. Nakon dosta avantura i peripetija on se ipak vraća u sadašnjost (negde u 1894. godinu). Ured59

nik je od Velsa tražio da napiše još jedno poglavlje u kome će da prikaže dalju (de)voluciju čovečanstva. Vels je bio protiv toga, ali je ipak napisao još jedno poglavlje u kome glavni protagonista putuje u još dalju budućnost gde upoznaje razvijeniji oblik Eloa, ali ga ubija jer nije shvatio o čemu i kome se radi. Vels nije bio zadovoljan dodatim poglavljem i nakon dosta svađe ovaj deo nije ni štampan kao deo „Vremeplova“ (ali jeste kao priča „Sivi čovek“). Da je Vels podlegao uredničkim pritiscima možda ova knjiga nikada ne bi bila popularna i ne bi postala jedna od prvih, pogrešno čitanih, SF knjiga koja je izvršila veliki uticaj na ceo žanr.

Robert Dal je napisao jedno od najpoznatijih knjiga za decu – „Čarli i fabrika čokolade“ u kojoj petoro dece u pratnji jednog od svojih roditelja posećuju čudesnu fabriku čokolade ekscentričnog vlasnika Vilija Vonke.

Tokom ovog obilaska pohlepna, zla i halapljiva deca bivaju kažnjena na razne čudne načine, dok, samo plemeniti i skromni, Čarli na kraju izađe bez ogrebotine. Prvobitno je u knjizi bilo još nekoliko dece, ali je Robert Dal ipak odustao od tih poglavlja.

Zašto? U jednom izbačenom poglavlju se, na primer, govori o devojčici Mirandi Piker koja voli samo da uči u školi, i njenom ocu direktoru škole takođe posvećenom obrazovanju mla60

dih. Pikerovi su besni jer je Vili Vonka izmislio „Tačkasti prah“, ovsene pahuljice koje, kada ih deca pojedu, stvaraju crvene tačkice na njihovom licu, tako da oni, pravdajući se bolešću mogu da izostanu iz škole. Pikerovi pokušavaju da sabotiraju mašinu koja pravi ovaj prah i tada se začuje strašan vrisak. Vili Vonka kaže Mirandinoj mami da je njena ćerka završila u tačkastom prahu. Odmah dodaje da se šali, ali Umpa Lumpe pevaju o tome kako će Mirandini drugari iz škole da obožavaju ukus svoje drugarice.

Postoje mnogi delovi Biblije koji su izmenjeni, izbrisani, dosta celih Jevanđelja su proglašeni gnostičkim...

Poznato je da, a i urednicima i cenzorima Biblije na Saboru u Nikeji kada su i odredili konačnu verziju ovog štiva bilo je znano, da je ova knjiga veoma uticajna u celom svetu. Tako na primer u „Jevanđelju po Filipu“, koje nije našlo mesta u konačnom izdanju, sam Logos (Bog) kaže „Neznanje je ropstvo! Znanje je sloboda!“ U „Jevanđelju po Mariji“ žene se pozivaju na mnogo aktivniju ulogu u Crkvi, a to je i jedino Jevanđelje gde se Marija Magdalena naziva prostitutkom. Ako uzmemo u obzir da je Biblija jedna od najuticajnijih knjiga možemo samo da zamislimo koliko bi čovečanstvo izgledalo drugačije da u sebi sadrži rečenicu „Znanje je sloboda!“ ili neke slične izjave.

Editovanje

61

Pank rok pisci Povodom Dana knjižara u Kaliforniji umetnica i ilustratorka iz San Franciska Wendy MacNaughton je pokušala da nam da svoju pank-rok viziju poznatih književnika. Budući da je većina pisaca u svom vremenu bila

62

smatrana za pobunjenike ili otpadnike od društva Wendy se potrudila da nam dočara kakvi bi bili da su furali pank i metal fazon.

Ovo su neki od njenih radova. Da li možete da ih prepoznate?

U trendu

63

korice od kože, ali n

Biblioteka Univerziteta Braun poseduje jedan, pomalo, neobičan udžbenik iz anatomije. Potamnela i uglačana do glatke rumenkaste boje ova knjiga se ne razlikuje od ostalih knjiga koje su uvezene u kožni povez.

Međutim, ova knjiga krije jednu tajnu.

Za njeno koričenje upotrebljena je ljudska koža.

64

Bizarno

nećete verovati Ä?ije

65

Mnoge prestižne biblioteke, uključujući i Univerzitet Harvard, danas imaju slične knjige u svojoj kolekciji. Ono što nam danas deluje pomalo neobično i surovo, nekada je bila uobičajena praksa.

Laura Hartman, bibliotekarka Medicinske biblioteke u Merilendu koja se bavila ovom temom, kaže da je koričenje knjige u materijal od ljudske kože bilo uobičajeno, ali da, takođe, nije bilo pristojno da se o tome javno priča. Najbolje zbirke knjiga su pripadale doktorima koji su imali pristup delovima ljudskih tela posle amputacije, kao i celim telima koje niko od srodnika nije pokupio posle smrti. Oni su otkrili da je ljudska koža relativno jeftin materijal, izdržljiv i vodootporan, kaže Laura Hartman.

U nekim drugim slučajevima bibliofili su do ovakvih korica mogli da dođu od kože kriminalaca koji su pogubljeni, leševa zaveštanih u medicinske svrhe, kao i ljudi 66

koji su umrli u svratištima za siromašne, kaže Sem Strejt direktor biblioteke Džon Hai Braun. Ova biblioteka poseduje tri primerka knjiga u ljudskoj koži – tekst iz anatomije, kao i dva primerka izdanja iz 19. veka knjige „Ples smrti“.

Jedna kopija ove knjige, ona iz 1816. godine ponovo je koričena 1893. godine. To je učinio jedan od najboljih londonskih štampara Jozef Zehnsdorf. Iz prepiske sa vlasnikom knjige vidi se da nije imao dovoljno materijala za restauraciju pa je morao da podeli kožu. Prednji deo ove knjige je ukoričen gornjim slojem epiderma tako da ima blago neravnu teksturu, a zadnja strana, za koju je upotrebljen unutrašnji sloj kože, stavlja utisak antilopkože.

Drugi primerak „Plesa smrti“ iz 1898. godine je bogatije dekorisan umecima od crne ljudske kože, kao i pozlaćenim delovima ljudske lobanje.

Bizarno

Jedna privatna biblioteka u Bostonu ima memoare Džordža Valtona iz 1837. godine koji su ukoričeni njegovom kožom. Valton je bio drumski razbojnik koji je osim što je iz zasede napadao putnike, voleo da piše o svojim dogodovštinama i da svojom kožom ukrašava korice memoara. Jednom od ljudi koje je napao, Džonu Fenu je ostavio svoje memoare, a Fenova ćerka je taj primerak poklonila biblioteci u Bostonu.

Javna biblioteka u Klivlendu poseduje primerak Kurana koji je ukoričen u kožu svog prethodnog vlasnika – vođe jednog arapskog plemena. Pam Ejderman iz ove biblioteke smatra da je on na ovaj način želeo da ovekoveči sebe.

Mnoge knjige sa koricama od ljudske kože su iz medicine. Doktor Džon Stokton iz Filadelfije iskoristio je kožu prvog pacijenta kod kojeg je dijagnostikovao trihinelozu u gradu da ukoriči tri

udžbenika. Nije sasvim jasno da li su pacijenti znali šta će da se odgodi sa njihovom kožom posle smrti. Očigledno je da su to uglavnom bili siromašni ljudi bez ikoga ko bi došao po njihova tela posle smrti. U ovom slučaju pacijent Džona Stoktona je bila mlada irska udovica.

U najvećem broju slučajeva univerziteti i biblioteke su do ovih knjiga došli putem donacija ili poklona.

Biblioteka Pravnog fakulteta na Harvardu poseduje primerak udžbenika za praksu koji su decenijama ranije kupili u jednoj antikvarnici u San Francisku. Tek je devedesetih godina, kustos Dejvid Feris otkrio da je ovaj udžbenik ukoričen u ljudsku kožu.

Nakon toga knjigu su izdvojili od ostalih knjiga i stavili je u posebnu kutiju gde se i danas čuva. „Smatrali smo da ne možemo da je stavimo, samo tako, pored ostalih knjiga“, rekao je Feris.

67

Knjiga koja može da se čita

Danas nam Kindle omogućava da ne moramo sa sobom da nosimo tone teških knjiga. Međutim, kako su se čitaoci iz šesnaestog veka borili sa teškim knjigama?

Knjiga iz 1500. godine, koja može da se čita na šest različitih načina, nam pokazuje kako su se neki Nemci srednjeg veka borili sa ovim problemom.

68

Kindle iz 16. veka

a na šest različitih načina

Mala knjiga iz Narodne biblioteke Švedske u sebi sadrži šest različitih knjiga koje se otvaraju na različitim mestima. Prema stručnjaku za srednjevekovne knjige Eriku Kvakelu, knjiga ima strateški raspoređene kopče koje nam omogućavaju da ovu knjigu otvaramo sa različitih strana.

U doba Kindla i iPada lepo je da se podsetimo na genijalnost ručne proizvodnje.

69

Da li je „kralj horora“ ub Problem sa starom dobrom teorijom zavere da je „CIA isprala mozak Marku Čepemenu da ubije Džona Lenona“ jeste što možda Čepmen nije ni ubio Lenona, već je pravi revolveraš bio američki „kralj horora“, Stiven King lično. Ovo u svojoj knjizi „Stiven King je upucao Džona Lenona“ tvrdi Stiv Lajtfut.

Teško da poverujete? Lako je, ako samo pokušate.

Sudeći po Lajtfutovim tvrdnjama Ričard Nikson i Ronald Regan su želeli da Džona Lenona i njegov mirovni pokret skrajnu sa naslovnih strana

70

(Lajtfut je ovo otkrio tako što je provalio skrivene kodove u naslovima popularnih novina poput Njuzvika i Tajma, jednostavno). Zato su Nikson i Regan unajmili Stivena Kinga da povuče obarač. Čepman je bio samo žrtveno jagnje, glumac kome je plaćeno da preuzme ulogu žrtve.

Kao krunski dokaz Lajtfut navodi fotografiju na kojoj se vidi kako Džon Lenon daje autogram Marku Čepmenu samo sat vremena pre nego što će ovaj da puca u njega. Naočare, kosa, jagodične kosti... Očigledno je da nije u pitanju Čepmen, već King.

Potraga za istinom

bio Džona Lenona?

Kao dalje dokaze Lajtfut iznosi šifre skrivene u Kingovim knjigama „Salemovo“ i „Mrtva zona“ u kojima se skrivene šiframa nalaze autorove poruge onima koji znaju pravu istinu o njegovim zločinima.

Lajtfut čak tvrdi da mu je King napisao pismo u kojem mu preti da ne iznosi dokaze o ovom zločinu.

Lajtfut je veoma ozbiljno pristupio celoj zaveri. On je na svom kombiju napisao „Pisac Stiven King, a ne Čepmen je ubio Lenona. Da nije istina, tužio bi me!“ Čak se pojavio i na sastanku gradskog veća opštine u kojoj živi Stiven King sa transparentima na kojima upozorava gradske zvaničnike na ubilačke aktivnosti njihovog sugrađanina.

Lajtfut, definitivno nije fan Steve Kralja!

71

Šta je bolje od pića tokom čitanja? Klopa, naravno. Danas obilazimo nekoliko tematskih restorana širom sveta koji su kao inspiraciju imali knjige ili pisce knjiga.

Gogolj, Sankt Petersburg Ovaj restoran u Sankt Petersburgu dekorisan je kao apartman iz 19. veka.

Na čiviluku na ulazu se nalazi okačen stari, veliki crni kaput, jelovnik je podeljen na poglavlja koja se zovu po Gogoljevim delima, kao i citatima. Možda deluje pomalo šašavo da se restoran nazove po piscu koji je umro od gladi, ali niko se do sada nije žalio.

72

Tematski restorani Onjegin, Njujork Duh slovenske književnosti oseća se u ovom restoranu inspirisanim Puškinovim delom Evgenije Onjegin po kome je i dobio ime.

73

Alice in Magic World, Tokio Pazite šta naručujete u restoranu koji se zove Alisa u zemlji čuda, možda se smanjite ili postanete ogromni. Svaka prostorija u ovom restoranu je dekorisana po uzoru na neku scenu iz knjige Luisa Kerola.

74

Tematski restorani

Les Éditeurs, Pariz Les Éditeurs je bibliostoran ili restoranoteka? Nikome nije jasno, ali je to mesto, smešteno u sred Latinske četvrti u koje dolaze ljubitelji dobrog zalogaja i dobre knjige. Na policama duž zidova nalaze se knjige koje gurmani mogu slobodno da čitaju.

Biblio, Bruklin Na kom drugom mestu možete na naletite na restoran posvećen književnosti nego u Bruklinu? Biblio je relativno novi restoran, čiji je jelovnik zove „Sadržaj“ i prepun je književnih aluzija.

75

Club Verne, Budimpešta Ne morate da iznajmite podmornicu i spustite se 20 000 hiljada milja pod morem da bi ste dospeli u restoran posvećen Žilu Vernu. Dovoljno je da uzmete bus i odete do Budimpešte.

76

Tematski restorani Bookbar, Denver Istina, zove se Bookbar, ali u njemu možete i da pojedete. Ova knjižara, kafić i restoran nudi sve što je ljubitelju književnosti potrebno. Što bi iko poželeo da izađe iz njega?

Hugo Café, Dubai Ova francusko-vijetnamski restoran zaslužuje svoje ime zbog stolica u francuskom stilu, kao i po gragojlima koji se smeše sa fasada, a tu su, na zidovima, i vizuelne reference na Viktora Igoa, lično.

A tu je i audio-vizuelni materijal.

77

Café Kafka, Barselona Ova knjiška i boemska kafana u Barseloni dobila je ime po jednom od najvećih svetskih pisaca. Samo, pazite da ne zgazite neku bubu dok ste u njemu.

78

Tematski restorani

Café du Livre, Marakeš Vlasnik ovog restorana kaže da mu je ideja bila da ovde mogu da dođu ljudi iz celog sveta, da pričaju, diskutuju, razmenjuju ideje. Ovaj kafe ima udobne plišane stolice, ukusnu klopu, kao i više 2000 naslova na raznim jezicima, koje možete da čitate ili kupite.

79

Mala Sirena je u stva Život Hansa Kristijana Andersena, pisca najlepših bajki nije bio bajka. On je strasno voleo žene, ali je osećao i veliku privlačnost prema muškarcima. Možda je u bajkama uspevao da se izražava u jasnim rodnim podelama, ali je zato u stvarnom životu on istovremeno imao ulogu i viteza i dame u nevolji.

Lista žena koje je on voleo je dugačka.

Lista muškaraca je kraća. Ipak, žene nisu volele njegovu nezgrapnu pojavu, a muškarci nisu shvatali šta on želi od njih (ili su se pravili da ga ne razumeju).

Iz jednog takvog ljubavnog nesporazuma nastala je i Mala Sirena. Naime, kada je čuo da je izvesni, naočit, mladić Edvard Kolins verio jednu mladu damu, Andersen mu je, u očajanju, izjavio ljubav. Kolins se sa gađenjem okrenuo i otišao. Tada mu je Andersen, kao pismo, napisao Malu Sirenu, metaforu o njihovoj nemogućoj ljubavi, kao što bi bila ljubav između sirene i čoveka.

On je ovo pismo poslao Kolinsu 1836. godine i ono je, do danas, ostalo jedno od najlepših ljubavnih pisama ikada napisanih.

Većina stručnjaka i psihoanalitičara se slaže da je Andersen bio biseksualac koji, izgleda, nikada nije zadovoljio sve svoje nagone. Mala Sirena, pre nego što ju je Dizni iskasapio, nije imala srećan kraj.

80

Ljubavne bajke

ri gej ljubavno pismo

81

82

Kutak za decu Lućano Saraćino je dečak koji je hrabro zavirio u mrak ispod svog kreveta i ormara, pa se prisetio i mraka bioskopskih sala iz kojih su za vreme projekcija najstrašnijih filmova izlazila svakojaka čudovišta .

Da napravi knjigu o njima, pomogao mu je drugi dečak Poli Bernaten, koji je takođe smeo da zaviri u mračne kutke svog odrastanja da ih iscta i oživi.

Tako smo dobili fascinantnu knjigu,u kojoj je strašno društvo poput Drakule, Frankenštajna, Snežnog čoveka, veštica, aveti i opakih, nezvanih vanzemaljaca, prošlo ispod valjka vedrine i humora, i postalo nešto sasvim drugo!

Tako vidimo strašnog Frankenštajna kako sa lanetom zaliva cveće i iz njegovog dnevnika pročitamo da ima užasan problem zbog stida što ga deca u školi malo podrugljivo gledaju!

Tako vidimo opasnog vukodlaka koji u svom podsetniku na frižideru zapisuje da treba da se obrije, obrije, obrije... jer ima sastanak sa opakom Kmezom koja gleda španske serije... Tako vidimo strašnu vešticu kao običnu kuvaricu koja zaboravlja recepte i brine se za svoje drugarice... I čitajući njihove dnevnike i podsetnike, uz veliki smeh i pomalo nežnosti, poželimo da zaista postoje i da nas zasmejavaju!

Jer, ništa nije onako kao što izgleda, s one strane besmislenih strahova, stoji samo sviđanje i vedrina i ova knjiga nam se sviđa baš zato što što je ljupko demistifikovala sve noćne strave iz dečjih soba i ostavila poruku da je lepo ono što je smešno, i da smeh leči sve.

83

Iako mnogi smatraju da je pećinsko slikarstvo iz praistorije u stvari prvi strip, zvanično, prvi strip kakvim ga mi danas znamo, jeste nastao u Americi 1895. godine. U pitanju je „Hoganova ulica“ i njen protagonista Žuti deran.

Međutim u Britanskoj biblioteci kriju se neke knjige iz 12. veka koje su ilustrovana na način koji nas neodoljivo podsećaju na savremene stripove.

84

Srednjevekovni s

stripovi

Strip Silos Apocalypse – Superheroj Danijel Kralj Darije je bio veoma mudar vladar Vavilona. Za upravnika svog kraljevstva imenovao je Danijela. Mnogi ljudi su bili ljubomorni na Danijela i otišli su kralju tražeći od njega da donese zakon po kome bi svi morali da se narednih trideset dana mole samo njemu, kao bogu, inače će biti bačeni lavovima. Kralju se svidela ova ideja, i zato je doneo ovaj zakon.

Danijel, međutim, nije želeo da prestane da se moli bogu kome je to i do sada radio i zato je Darije morao da ga baci lavovima. Tom prilikom mu je rekao da se nada da će ga njegov bog kome se tako verno moli spasiti od lavova. Darije cele noći nije mogao da spava od brige za svog vernog slugu.

Kada je ujutru došao do jame video je da je Danijel živ i zdrav jer su tokom noći Anđeli zapušili usta lavovima. Darije se oduševio kada je video da je njegov podanik živ, naredio je da njega izvuku iz jame, a u nju ubace one ljude koji su mu savetovali da donese ovaj grozan zakon.

Pre nego što su zlikovci pali na dno jame, lavovi su ih pokidali.

Zato je Darije doneo zakon po kome svi u kraljevstvu moraju da poštuju Danijelovog boga jer ga je ovaj spasao od lavova. „Stripske“ ilustracije ove legende se nalaze u knjizi koja je nastala manastiru Silos na severu Španije.

85

The Guthlac Roll – žitije kultnog heroja Za sveca koji je živeo gde je akcija i krvavi obračuni logično je da završi u stripskom formatu. Guthlakovi svici govore o životu Svetog Guthlaka koristeći seriju uokvirenih ilustracija.

86

Strip

Bede’s Life of St Cuthbert – čudesni događaji Sveti Kuthbert je jedan od najpopularnijih svetaca srednjevekovne engleske. Bio je sveštenik, biskup, pustinjak. Smatra se zaštitnikom severne Engleske.

Njegov život prikazan je u ovom „stripu“ u 46 slika iz 12. veka.

87

88

Strip

Prvi svetski rat za dezertere početnike Žak Tardi je poznat kao jedan od najboljih evropskih strip crtača, ali i kao odličan pripovedač. Rođen je 1946. godine. Nakon što je diplomirao, u dvadeset i trećoj godini života, počeo je da radi u čuvenom belgijsko-francuskom strip magazinu „Pilot“ kao ilustrator kratkih priča.

Kao veoma prilagodljiv crtač pisao je i crtao priče zasnovane na romanima Luja Ferdinanda Selina, kao i na krimi pričama Lea Maleta. U Maletovom slučaju on je prilagodio njegovog junaka detektiva Nestora Burma za seriju odličnih grafičkih novela koje je kritika dobro prihvatila. Tardi je, takođe, izmislio i najpoznatiju francusku superheroinu Adele-Blanc Sec, neraspoloženu devojku koja se u Parizu prve polovine dvadesetog veka suočava sa natprirodnim pojavama, okultnim društvima kirogenetičkim eksperimentima. Najviše nagrada pobrao je za svoje antiratne grafičke romane; čini se da je učešće njegovog dede u Prvom svetskom ratu

ostavilo veliki utisak na Tardija, te on piše upravo o užasima koji je ovaj rat ostavio čitavoj Evropi u stripovima poput „Prokleti rat!“ i „Bio je to rovovski rat“. „...shvatio sam da postoje brojni hrabri ljudi, poput njega, u našoj armiji, kao i u, bez sumnje, u suprotstavljenoj vojsci. Koliko, zapravo?

Milion ili dva? Da kažemo da ih ima nekoliko miliona. Ova misao me je uspaničila. Sa takvim ljudima ovo ludilo bi moglo da traje doveka...

Zašto bi oni stali? Činilo mi se da je svet osuđen na propast...“ Ako čitalac želi da razume pokretačku snagu koja stoji iza Tardijevog „Bio je to rovovski rat“ ne bi trebalo da traga dalje od Selinovog romana „Putovanje nakraj noći“. Ovde je hrabrost prikazana kao neprijatelj logici. „Junaci“ Tardijevog stripa osećaju jedino mržnju, strah i kukavičluk, jedine stvari koje normalni ljudi mogu da osećaju zarobljeni u tom ludilu svetskog rata. Ovo viđenje rata nije u potpunosti istinito niti je verodostojna, to bi mogli da 89

vam posvedoče brojni ratni veterani. Tardi kaže da je to još bolje. On tvrdi da nije u pitanju ilustrovani hronološki prikaz Prvog svetskog rata, već izvučene sekvence koje prikazuju ljude kako se bezvoljno vuku po blatu i mulju, nesrećni situacijom u kojoj su se, ne svojom voljom, našli i čija je jedina želja da prežive makar joj jedan sat više.

Tardi, takođe, kaže da mu nije bila želja da napravi katalog uniformi i naoružanja. Zato je i izbegavao da prikaže bilo koje veće istorijske događaje koje su istoričari analizirali i arhivirali već nebrojeno puta u prošlosti. „Jedina stvar koja me je interesovala jeste čovek i njegova patnja, a ta stvar me je ispunjavala gnevom“, rekao je Tardi.

U Tardijevom stripu nema herojskih dela. Nema u njima Legija časti, Viktorijinih i Gvozdenih krstova. Nema pravila da samo hrabri i odvažni mogu da zaplaču ili da kažu reč protesta. U ovom stripu nema osećaja zajedništva, nema bitki koje dopuštaju da čovek zadovolji svoje primarne instinkte i želje, nema onoga o čemu svi pričaju – ratne dosade.

Naravno da je svega ovoga bilo u pravom ratu, ali Tardijeva želja je da kaže ono što on oseća da je najvažnija lekcija ovog i ma kog drugog rata – njegova apsolutna strava.

90

„Ono što me zanima jeste čovek, bez obzira na boju ili naciju, koji se smatra potrošnom robom i čiji život ne vredi ništa u rukama njegovih gospodara...Banalna činjenica koja važi i danas“, rekao je Tardi.

Ovo je godina kada ceo svet obeležava početak Prvog svetskog rata, rata koji je Tardi nacrtao, a Selin opisao. Mnogi slave hrabrost vojnika, junaka čiji je puk, kao i mnoge druge pukove i divizije, vrhovna komanda izbrisala iz brojnog stanja tako da oni, kako je glasila naredba, više nisu morali da se brinu za svoje živote, jer oni više ne postoje...Isti ti prenebregavaju činjenicu da je osoba čiji su vojnici tog dana stvarno izbrisani austrougarskom artiljerijom umro čak trideset godina posle toga,mirno, u svom krevetu. Možda je zato dobro što „Bio je to rovovski rat“, kao i „Prokleti rat!“ postoje i na srpskom jeziku, da i domaća publika može da se upozna sa Tardijevom porukom o Prvom svetskom ratu. „Svako ko je ikada video staklasti pogled vojnika koji umire na bojnom polju, mnogo dobro će da razmisli pre nego što započne neki rat“, rekao je u jednom svom obraćanju Rajhstagu nemački kancelar Oto fon Bizmark.

Piše: Milan Aranđelović

Strip

91

Otkrića iz stripa Mnoge stvari koje se dešavaju u stripovima su inspirisane nekim stvarnim događajima, lošim ili dobrim. Međutim, neke loše stvari su se prvo desile u stripu, a tek zatim u stvarnosti. Kao da je realnost inspiraciju potražila u fikciji, u ovim slučajevima, na žalost.

Leks Lutor, najveći Supermenov neprijatelj, je godinu dana pre američkih naučnika već izmislio atomsku bombu.

Dakle, pravi naučnici rade na svom najtajnijem Projektu Menhetn, a scenaristi DC-a o tome šire priču. Zato su američke bezbednosne službe i tražile od izdavačke kuće da ne štampa ovaj

strip, valjda strahujući da će japanski špijuni tražeći informacije u stripovima o čoveku od čelika naići i na ovaj podatak, za koji će pomisliti da je istinit. Šta će onda da bude? Japanci će, zahvaljujući tajnama koje su doznali čitajući dečije stripove, da naprave zaU stripu iz 1944. godine Lutor izmišlja štitne kupole iznad svojih gradova i na nešto što je slučajno nazvao atomska kraju će da zavladaju celim svetom? bomba.

Stripadžije nisu znali šta su pogrešili jer nisu ni znali za Projekat Menhetn, tako da su nekoliko meseci kasnije ponovili grešku. U novinskom stripu o Supermenu jedna skeptični naučnik, u želji da proveri da li je Supermen stvarno neranjiv kako priča, izlaže Supermena nuklearnim zracima svog ciklotorna (ma šta to bilo).

Sve ovo se dešava u aprilu 1945. go92

Strip dine, dakle samo nekoliko meseci pre Hirošime i Nagasakija, kada je Projekat Menhetn bio u završnoj fazi i kada su vladine bezbednosne službe cenzurisale sve što se odnosi na atomsku energiju. Međutim, budući da je u pitanju bio novinski strip, njegove table su već poslate nekim novinama u unutrašnjosti Amerike, tako da je bilo kasno da se spreči njegovo objavljivanje. Na svu sreću, Japanci nisu stigli da smisle odbranu od ovoga jer su sve svoje snage usmerili na odbranu od Popaja koji ih je u Drugom svetskom ratu tukao svoji super-tajnim oružjem iz konzerve.

U jednom stripu o Spajdermenu ovaj junak iz Njujorka se bori protiv Ekinoksa, zlikovca koji iz ruku izbacuje vatru.

On, na početku radi uobičajene zlikovačke stvari, pali kuće, policajce, automobile, ali nehotično pogađa i transformator i na taj način izaziva nestanak struje u celom Njujorku.

Ništa originalno jer je veliki nestanak struje pogodio Njujork u julu 1977. godine. Možda je malo neobično što je ovaj broj Spajdermena izašao u julu

1977. godine, čak iste nedelje kad se desio nestanak struje. E, sada, znamo da je nastanak stripa dugotrajan proces koji traje nekoliko meseci pre nego što uopšte ugleda svetlost trafika. Dakle autori su mesecima ranije pisali scenario, crtali, bojili strip o velikom nestanku struje koji se još nije ni dogodio.

Nestanci struje u Njujorku nisu baš česti. Pre ovog to se desilo 1965. godine, a sledeći nestanak je bio 2003. godine.

Marvel je pokušao da princezu Dajanu pretvori u super-herojinu, ali DC je pokušao nešto mnogo gore – da je ubije. Svaki superheroj ima nešto što ga čini velikim, a to je smrt. Svaki stvarno veliki junak američkog stripa mora da umre i onda nekako oživi. To je moralo da se desi i Čudesnoj ženi, koja se zove Dajana i princeza je sa Olimpa. Ona je trebalo da padne u komu, umre i, u jednom trenutku oživi. Na koricama stripa u kome se ovo dešava nalazi se lažna naslovna strana novina gde piše da je princeza 93

Dajana umrla (mada je bilo predviđeno da umre u narednoj svesci).

radio i onog nostradamusovog Spajdermena o nestanku struje.

Davne 1976. godine DC je štampao jedan Supermenov specijal u kome se bave spekulacijom šta bi bilo da je mladi Kal El pao na zemlju tek 2001. godine (baš kada se to, manje, više, desilo u novom DC New 52! serijalu

Istina je da gikovi ne zovu Čudesnu ženu često njenim civilnim imenom, koji je počeo da izlazi pre izvesnog ali taj fiktivni novinski članak je to ura- vremena). Iako ovaj strip pokušava da dio. unese više realizma u priču o Supermenu, ipak je to nespretan i smešan pokušaj, ali ipak u nečemu je ozbiljan.

Oni predviđaju da će Hladni rat da se završi negde 1990. godine. A tadašnja politička klima nije to ni nagoveštavala. Amerikanci su godinu dana ranije izašli iz Vijetnamskog rata, a Tri dana nakon što je ovaj strip ugle- Sovjeti su upravo započinjali svoj rat dao svetlo dana, Dajana, princeza od u Afganistanu. Većina stripovske fikVelsa je poginula u saobraćajnoj ne- cije u to vreme Hladni rat okončava sreći. Interesantno je da je ovaj strip atomskim sukobom suprotstavljenih potpisao Džon Birin, isti lik koji je strana. Ovo je jedan od retkih stripova 94

Strip imamo ovaj panel:

gde diplomatija završava ovaj rat.

U istom stripu koji se, dakle dešava 2001. godine glavni zlikovac je Moka, vanzemaljac sa četiri ruke, koji je došao u Njujork da ga uništi svojim oružjem.Dobro, scenaristi nisu bili

Ovo je zgrada Leksa Lutora, LexCorp, koja možda izgleda kao Bliznakinje, ali nije. A i locirana je u Metropolisu, a ne u Njujorku. Međutim, kada se u nekim narednim scenama prikazuju posledice vanzemaljskog napada vide se i Kule bliznakinje, koje su pogođene na čudno sličnim mestima kako su to verski fundamentalisti uradili u stvarnom svetu, dan ranije nego što je ovaj strip izašao na trafikama. DC je zbog svega ovoga objavio da ljudi koji su kupili ovaj strip, mogu da ga vrate izdavaču iz povraćaj novca. Međutim nije se mnogo ljudi odlučilo na ovaj korak.

previše nadareni, ili nisu bili iz Kremne, da bi znali da će 2001. Neki drugi zlikovac da udari na Njujork. Ali neki drugi jesu...

Možda strip o Supermenu iz sedamdesetih nije predvideo napad na Kule bliznakinje u Njujorku iz 11. Septembra 2001. godine, ali Supermen iz 12. septembra 2001. jeste. Tako da 95

Derdevil dobija seriju Derdevil je superjunak izdavačke kuće Marvel. Kreirali su ga Sten Li, lično, Bil Everet i Džek Kirbi. Prvi broj stripa je izašao u aprilu 1964. godine. Glavni junak je Met Mardok koji je, kao klinac u Paklenoj kuhinji Njujorka, izgubio vid zbog radioaktivne supstance koja je ispala iz kamiona u prolazu.

Uprkos tome što nije mogao da vidi, radioaktivna supstanca povećala je njegova druga čula iznad realnih ljudskih mogućnosti. Njegov otac je bio bokser koga su kriminalci ubili jer nije 96

hteo da preda meč u nameštenoj borbi. Met oblači crveni kostim i kreće da osveti svog oca kao superjunak Derdevil. Nakon blede filmske ekranizacije sa Benom Aflekom u ulozi Meta Mardoka, Netflix se odlučio da ulogu poveri Čarliju Koksu, junaku serije Boardwalk Empire i Stardust. Ovo je prva serija o nekom Marvelovom junaku koju radi Netflix. Predviđeno je trinaest epizoda u prvoj sezoni, koje bi trebalo da se emituju negde 2015. godine.

Strip

Novi Flash je stari Flash Sećate li se serije Fleš koju smo početkom devedesetih gledali u pauzama između dve epizode Tropske vreline? Serija, u kojoj je superjunaka Fleša glumeo Džon Vesli Šip nije bila mnogo popularna i ubrzo je ukinuta.

Ove godine nas očekuje premijera nove serije o istom superjunaku. Glavna rola, mladog Fleša glumiće zvezda serije Glee, Grant Gastin. Njega smo već imali prilike da vidimo u ulozi Beri Alena u drugoj i nedavno završenoj sezoni serije Arrow. Serija

Flesh je i inače spin-of serije Arrow, tako da će u prvoj epizodi da gostuje i glumac Stiven Amel koji glumi Strelu u Arrow-u.

Ali prava poslastica jeste Fleš sa kojim smo i počeli priču. Naime, Džon Vesli Šip, Fleš iz prve serije će u novoj seriji da glumi oca Beri Alena.

On je toliko dobro odigrao svoju ulogu u pilot epizodi da su kreatori serije odlučili da mu daju prostora i u ostalim epizodama prve sezone.

97