N M K
Станоје Стефановић, Драгомир Младеновић, Љубиша Ракић... - Посебно пријатељски однос према мени имао је Срба Стојиљковић. Да споменем и Ивана Станковића, Владимира Кањуха... To је права плејада познатих професора, који су имали велики углед. Као студент дружио се са својмм асистентима, највише с др Василијем Ђорђевићем Чамбом, својим будућим кумом. Имао је ту срећу да буде у групи на студијама са изванредним колегама: Вера Поповић, Млађан Божовић, Богдан Раданов, Зорица Ђурђић, Мирослав Милићевић... - Доста мојих колега је отишло у иностранство и достигло, заиста, врхунске домете у области медицине - говори др Антуновић. - Сигурно да то не би могли постићи да нису имали изузетно висок квалитет знања који су понели с нашег факултета. Сетио се мој саговорник и периода када се доста радило на плану научноистраживачког рада. Највише се полагало на студентске радове, затим на учешће на студентским конгресима. - Рецимо, већ на трећој години студија тројица мојих колега, од којих је један Богдан Раданов, данас професор у Берлину, други Млађан Божовић, у Бостону, а трећи Мирослав Милићевић, професор на Првој хируршкој клиници, почели смо да радимо веома сложене радове. За први рад ментор нам је био професор Дејан Бошковић, уважени кардиолог, који је, нажалост, умро млад. Тај рад је касније преведен за један инострани часопис. Посао неурохирурга је изузетно напоран, одговоран и веома деликатан. На само оперативно поље мозак, као лаик застанеш и заћутиш!
Кроз богату каријеру, бурне године, имао је и непроспаване ноћи. Нормално је да питам хирурга коју ноћ не заборавља. - Било их је много. Свака неурохируршка операција, нарочито сложена, праћена је и великим ризиком и стресом и за хирурга и за пацијента и за његову породицу. Наравно, ми тај посао радимо као професионалци, али као људи никада не можемо бити равнодушни. He знам. Можда најдраматичнија интервенција коју сам ја радио, по околностима, била је операција једне двогодишње девојчице, повређене у саобраћајној несрећи. Било је то у Ургентном центру једне тешке и неизвесне ноћи. Дете је доживело повреду ујутру и целог дана је било добро. Међутим, у току ноћи се стање нагло погоршало, због тога што је девојчица добила крвављење у глави. Пошто за мало дете и мали губитак крви представља велики шок (мало дете има и мало крви), девојчица је ушла у стање шока. У таквом стању, због пражњења вена и крвних судова, немогуће је наћи вену - (невидљива је) да би се надокнадила изгубљена крв. Тада је дошло до застоја у раду срца. Да све буде још теже, девојчица је била кћерка једног доктора, колеге. Једна драматична анестезија, дакле, јавља да детету стаје срце и стаје дисање. Знамо да она има крвављење у глави, да морамо да је оперишемо и надокнадимо крв. Буквално, у последњим секундама сам направмо рез на врату, ушао пеаном и извукао вену за коју је у нормалним околностима потребно бар десет минута да се нађе и препарира. Овога пута сам то урадио за пет секунди, што је био велики ризик, али и једина шанса да дете преживи. Убацили смо канилу, дали крв, и срце је почело да ради. Затим смо обавили операцију и девојчица сада мислим да има десетак
-
k n j i g e
година. To је било нешто најтеже у мојој пракси. Схватио сам да дете умире и да морам да покушам ону једину могућност која је преостала. Тада ми је један стари професор рекао: „Ово ти је довољно за твоју читаву хируршку каријеру”. Откуда опредељење - неурохирургија? - Негде 1970. године, да и то кажем, када сам био на трећој години, управо је постављен камен-темељац нове зграде Неурохируршке клинике. У себи сам пожелео да једнога дана радим у тој згради. Тако се и догодило. На Клинику сам дошао 1974. године. Веома значајну улогу тих година је одиграо велики мој пријатељ, професор др Бранко Стефановић, познати неуроофталмолог и некада изузетни спортиста, одбојкаш „Црвене звезде” и репрезентативац Југославије. Били смо нераздвојни пријатељи до његове смрти. С великим поштовањем др Антуновић говори о свом непосредном учитељу, доајену неурохирургије професору Николи Секуловићу: - Професор Секуловић је посебно инсистирао на нашем стручном усавршавању у водећим неурохируршким центрима у свету. Својим великим утицајем и позицијом у друштву обезбеђивао нам је стипендије за боравак у иностранству. Тако сам ја као лекар на специјализацији боравио на стручном усавршавању код у то време највећих светских неурохирурга: професора Махмута Газе Јашаргила у Цириху, проглашеног за највећег неурохирурга друге половине XX века, професора Леонарда Мелиса у Њујорку, професора Маџида Самија у Хановеру, професора Чарлса Вилсона и Роберта Ранда на калифорнијском универзитету и Сан Франсиску и Лос Анђелесу, професора Клода Лампра у Лиону и професора
Са друговима Дејаном Бошковићем и Васом Апшуновићем
93