fragmentaciju, opadanje, pluralizaciju i mutaciju. Usitnjenost je veoma prisutna. Komunističke partije se mogu podeliti na ‘ortodoksne’ i ‘reformističke’ u kontekstu stava prema prošlosti, simbola, anti-kapitalističke retorike, kao i spremnosti da u svoju agendu ugrade teme kao što su feminizam, ekologija ili neposredna demokratija. Ključne partije ovog tipa su Italijanska komunistička partija, Italijanska reformisana komunistička partija, Francuska komunistička partija i Komunistička partija Španije. Demokratske socijalističke partije su one koje su protiv totalitarnog komunizma ali i neoliberalizma, unutar koga vide i - socijaldemokrate. Temeljno prihvataju agendu ‘nove levice,’ odnosno feminizam, zaštitu prirodne okoline, samoupravljanje, alternativne životne stilove i ravnopravnost manjina. Primeri su ‘skandinavske zeleno crvene’ partije. Populističke socijalističke partije su slične, s tim što se razlikuju po izrazitom protivljenju elitizmu i establišmentu, a s fokusom na identitet, kao i na populizmu i čestoj demagogiji. Tu spadaju socijalističke partije Holandije i Škotske, kao i Die Linke u Nemačkoj. Socijalno populističke partije nalikuju modelima latinoameričke levice. Karakteriše ih harizma lidera, slaba organizacija, nekoherentni programi, često mešanje ideja levice i desnice. Nema ih mnogo, a tipična je Asocijacija slovačkih radnika. Tokom 90-tih prošlog veka ovom korpusu je pripadala i Socijalistička partija Srbije. U ekstremnu levicu spadaju komunističke partije Grčke, Portugala i Slovačke kao i Nova antikapitalistička partija u Francuskoj. Sve ih je manje, marginalne su, liče na sekte, ali i mutiraju ka radikalnim partijama. Većina partija se integriše u krovne organizacije unutar evropskog prostora. Kao što se socijaldemo-
krati udružuju u Partiju evropskih socijalista, bivše komunističke partije su u Evropskoj levici, a druge radikalnije partije stvorile su neformalnu Evropsku anti-kapitalističku levicu. I delovi ekstremne levice nagoveštavaju potrebu za Petom Internacionalom. U okvirima EU odnosno Evropskog parlamenta, na integraciju i homogenizaciju levice deluju parlamentarne grupe kao što su Ujedinjena evropska levica, Skandinavska zeleno crvena levica ili Evropska levica. Grupa evropskih političkih fondacija, kao što su Roza Luksemburg Fondacija, Fridrih Ebert Štiftung ili Fondacija za evropske progresivne studije, pružaju snažnu logističku i integrativnu podršku. Ipak, ove partije gube i članstvo i uticaj. Tradicionalna radnička klasa i alternativni socijalni miljei (omladina i studenti) su baza radikalne levice, ali se pokazuje da ove partije ne mogu istovremeno da računaju na podršku obe ove socijalne grupe već na jednu od njih. Značajan broj partija učestvuje samo na regionalnim i lokalnim izborima, pa i to utiče na opadanje uticaja. Dodatno, i ako izlaze na izbore, jedan broj partija ne želi da učestvuje u (lokalnoj) vlasti, pa tako smanjuje svoju vidljivost i uticaj. Učešćem u vladajućim koalicijama, neke partije (Italijanski refomisani komunisti) izgubile su veliki broj članova i glasača.
Presvlačenje
Alternativna vizija društva koju nude krajnje je maglovita. Koncept revolucije je promenjen i sada se tiče dugoročnog stvaranja idejne i političke hegemonije, a ne brze i temeljne promene. Glavnim akterom se više ne smatra ‘avangarda’ koja tumači, unosi i kontroliše promene, već je partija ‘prva među jednakima’ koja u savezu sa drugima, putem javnog diskursa i kroz institucije, menja društvo. Unutrašnja partijska demokratija nije više u kontekstu formalne
zabrane frakcija, već pluralizma. Iznenada, ideja ‘pravne države’ postaje zaštitni znak levice, pre svega zbog realnog straha od već vidljive pojave ‘security state’ - dakle, zajednice u kojoj su red i poredak - kontrola i lojalnost - ključni okviri. To su konceptualne promene i trendovi. U realnosti, međutim, i dalje postoje velike varijacije kao i prikriveno održavanje starih ideja i načela. Novu kožu teško je naći. To se ponajbolje vidi kod ‘Evropske levice’, dakle komunista: težište se pomera od antikapitalizma ka kritici neoliberalizma, ka izrazito reformističkom (tj.socijaldemokratskom) kursu. Menja se i temeljna linija polarizacije i sukoba. Umesto radničke klase i klasne borbe, danas je linija fronta povučena između ‘moralnog naroda’ i korumpirane elite. To klizi ka modelu ‘populističkih protestnih partija’ i vodi ka napetosti između partikularizma (nacionalizma) i internacionalizma. Umesto ‘projekta budućnosti’ temeljni okvir za delovanje su odbrana programa države blagostanja i protivljenje drastičnim merama štednje.
B&F, broj 85, mart 2011.
9