Issuu on Google+


40



CenaCe1n9a02di

m 0120.5 rat j220 .

w

wwww s w. b.bi fifo.ncol i.nyeu.r



rorjoj7.85 BB 

a M

 in n. d

10 Mali posao među prijateljima

20 Da li je Srbija industrijska nacija?

Ukoliko bi se ostvarile ratne pretnje i vojna pobeda u Iranu, ko bi dobio posao u budućoj posleratnoj obnovi zemlje?

Kada razmišljamo kako da vratimo industriju u Srbiju, nameću se dva suštinska pitanja: da li je Srbija industrijska nacija i - ako jeste - kako se gradi industrijski sistem?

PERISKOP

8 Evropska radikalna levica Crvena je bila moja dolina 10 Demokratija i nafta Mali posao među prijateljima 12 Nova ekonomija Inovacije za naredne tri milijarde 14 Španija Stanica bez voznog reda

BIZNIS

18 ICM Electronics Robot za svaku priliku 19 Goša, Simićevo Iz sela u svet 20 Industrijski sistem Srbije (IV) Da li je Srbija industrijska nacija? 23 Inovacije Poruči pametno

FINANSIJE

26 Banke i Bečka inicijativa 2.0 Manje od obećanja 30 Fejsbuk na berzi Novi investicioni mehur? 32 Američka valuta i alternative Beži polako 4

B&F, broj 85, mart 2012.

TEMAT

36 Gradovi u Srbiji Provincijalizacija 37 Urbani i ruralni razvoj Elite i sateliti 39 Gradovi i privatizacija U pogrešno vreme, na pogrešnom mestu 42 Kako opštine privlače investitore Bolja je pruga od svakog druga 44 Socijalno stanovanje i regionalni razvoj Dobar razlog za ostanak

INTERVJU

48 Lordan Zafranović, reditelj Dovoljno je da se jedan pravi čovjek pobuni

SKENER

52 Stari zanati Šuštaće na tebi svila 54 Kako rade konzervatori u Srbiji Rukuj pažljivo 56 Dizajn poslovnih kalendara Samo te gledam


70 Zmajevo gnezdo U indijskoj državi Gudžarat bogati i siromašni, starosedeoci i došljaci, penju se na krovove zgrada da bi puštali zmajeve.

IT

59 Budućnost umrežavanja Korisnici nisu kao što su bili 60 ICT tržište u 2012. godini Potrošački miljenici 61 Mobilni telefoni i klimatski uslovi Pametan al' smrznut

NAUKA

62 Svakidašnje stvari, nesvakidašnji problemi Kako se nauka lomi niz stepenice

KOKTEL

66 Film Vidimo se u dokumentarcu 68 Sport i sportski komentatori Kad Gvozden Mučibabić pokuca na vrata...

66 Vidimo se u dokumentarcu Angažovani, sveži i provokativni, dokumentarci su se u poslednjih deset godina nametnuli kao novi “prozor u svet”. U njima se iskreno i rečito govori o onome čega u medijima i u klasičnom filmu nema: ekonomskim i političkim temama iz ugla pojedinca, ali i ljubavi, samilosti i sitnim stvarima koje čine život.

70 Indija Zmajevo gnezdo 73 Ekonomija kulture Mocart i slobodno tržište

KOMUNIKACIJE

75 Informacije od javnog značaja Državni prijatelj br. 1 76 SMS marketing Pozovi me

REPRINT

78 Grad i kako ga preživjeti Kratki pregled bezizlaza

VREMEPLOV

80 Hanze: trgovačka republika Gradovi moćniji od carstva

OTISAK MESECA

82 Kanibalska profitabilnost

Izdaje: Novinsko izdavačko preduzeće BIF Press d.o.o. 11 000 Beograd, Čika Ljubina 6/II Telefoni: (011) 262 28 15; tel/fax: 218 70 96 Direktor: Biljana Romić Punoš; Glavni i odgovorni urednik: Tanja Jakobi; Zamenik glavnog i odgovornog urednika: Zorica Žarković, Urednik fotografije: Marija Dukić Stalni saradnici: Isidora Bačić, Marija Dragić, Nenad Gujaničić, Jasna Ljubojević, Vladimir Adonov, Nikola Marković, Milutin Mitrović, Marko Miladinović (Koktel), Mirko Miloradović, Milica Milovanović, Milan Lukić, Uroš Nedeljković, Petar Ilijin, Miroslav Ružica, Dražen Simić (Sarajevo), Julija Simić, Lana Vučičević Miladinović, Marica Vuković, Miloš Vuković, Dejan Zagorac, Suzana Radinović, Sanja Vasiljević; Marketing: Zoran Mijatović; Prepress: TriD; Agencijski servis: Beta, Štampa: "Rotografika", Subotica; Godišnja pretplata: 8.000 dinara; cena za inostranstvo: 150 EUR. U cenu pretplate uračunati su svi specijalni dodaci koje "Biznis i finansije" objavljuje u toku godine; Žiro račun:170-300950534-65 HVB banka Srbija i Crna Gora a.d, Beograd, Rajićeva 27-29; e-mail: office@bif.rs; marketing@bif.rs; pretplata@bif.rs www.bifonline.rs

B&F, broj 85, mart 2012.

5


periskop EVROPSKA RADIKALNA LEVICA

Crvena je bila moja dolina U vreme hipi pokreta, studenti su na ulicama Evrope demonstrirali svoju želju za životom u svetu drugačijem od onog njihovih roditelja. Danas gnevni mladi ljudi na protestima traže povratak u svet koji su njihovi roditelji odbacivali. Ova opaska Ivana Krasteva, bugarskog politikologa, unekoliko predstavlja odgovor na pitanje zašto su izborno najuspešnije i najuticajnije bile pragmatične, kooperativne i fleksibilne radikalne leve partije, rečite u odbrani socijalnih prava, ali bez ekonomske vizije. Piše: Miroslav Ružica

8

B&F, broj 85, mart 2011.

„Nećemo da platimo vašu krizu” – ovim geslom radikalna levica pokušava da izbori mesto pod suncem koje dugo nije uspevala da nađe. Globalna kriza kapitalizma, negativne posledice globalizacije i produbljivanje nejednakosti na jednoj i organizovani otpor u formi antiglobalističkih i eko-pokreta, pomogli su joj da, zaključno sa 2008. godinom, široko nezadovoljstvo i energiju protesta masa pretoči u zapažene izborne rezultate. Nakon 2008. globalna kriza pogoduje radikalnoj desnici, pa je ova u ofanzivi na nacionalnim i lokalnim izborima, uz neke partije radikalne levice, kao što su Die Linke u Nemačkoj ili komunisti u Grčkoj i Portugalu. U održavanju i povećavanju broja glasača u odnosu na radikalnu desnicu i zelene, najuspešnije i najuticajnije su bile one partije koje su se pokazale najfleksibilnijim, iako ključne dileme o temeljima opstanka radikalne levice time nisu otklonjene. Čini se da su kompetencije radikalne levice uglavnom vezane za socijalna pitanja, ali im nedostaje koherentna ekonomska agenda a zastupaju i nekritička stanovišta o ulozi države. Nedostatkom odgovora na izazove globalne krize oni, tako, prepuštaju inicijativu desnici. Ne pomaže im ni izraženi evro-skepticizam, koji postaje neproduktivan u sadašnjoj krizi Evropske unije.

Pad i obnova

Od pada Berlinskog zida radikalna evropska levica ušla je u proces temeljne transformacije. U tom periodu započelo je suočavanje sa prošlošću i napuštanje komunizma kao programa a ključni fokus postaje odbrana vlastitog identiteta. Izgubljen je centralni okvir koji je definisao levicu, a opadanje značaja komunističkih partija kao ključnih aktera napravilo je prostor za bujanje novih, postkomunističkih partija.

Danas porodica evropske levice uključuje raznovrsne političke partije, nepartijske organizacije, kao i subkulturne grupe. Tu su komunističke, komunističke-reformisane, socijalističke, ‘zeleno-leve’ partije, kao i različiti (radikalni) savezi i pokreti (antiglobalistički, ekološki), uz neke ‘parija grupe’ (trockisti, maoisti, anarhisti). Jezgro čine radikalna levica i ekstremna levica. Prva zagovara sistemsku promenu kapitalizma, ali uz poštovanje demokratije i fokus na reformama. Ekstremna levica je takođe za sistemske promene ali je nepoverljiva prema političkom liberalizmu, a posebno prema tržištu kao regulativnom principu. Otuda, radikalne i ekstremne leve partije isključuju evropske socijaldemokratske partije iz korpusa evropske levice. Smatraju da se ove partije ograničavaju na upravljanje kapitalizmom kao i da ne teže njegovoj alternativi, a smatraju ih i suodgovornima za dominaciju neoliberalizma i za ekonomsku krizu, započetu 2008. Ovo ne ide na ruku nijednoj strani. Sam dizajn EU, tj. neminovnost pregovora i kompromisa njenih članica u procesu usaglašavanja zajedničke politike i programa, ugrožava upravo radikalnu levicu u stvaranju ideološki profilisanih projekata. Uz to, socialdemokrate, kao konstitutivni element evropske porodice partija, i dalje dobijaju podršku od 20-30% birača i dominiraju levom scenom. Zbog njihove tradicije, brojnog članstva i glasača kao i snažnih intelektualnih i institucionalnih kapaciteta, radikalna levica ne bi smela da ih isključuje. S druge strane socijaldemokrate bi morale da se uzdržavaju od demonizovanja radikalne levice. Uzajamna tolerancija i kooperacija nameću se kao jedini razumni izbor. U stvarnosti, međutim, preovlađuje ogorčeni rivalitet. Današnju situaciju evropske radikalne levice moguće je posmatrati kroz četiri ključna procesa:


fragmentaciju, opadanje, pluralizaciju i mutaciju. Usitnjenost je veoma prisutna. Komunističke partije se mogu podeliti na ‘ortodoksne’ i ‘reformističke’ u kontekstu stava prema prošlosti, simbola, anti-kapitalističke retorike, kao i spremnosti da u svoju agendu ugrade teme kao što su feminizam, ekologija ili neposredna demokratija. Ključne partije ovog tipa su Italijanska komunistička partija, Italijanska reformisana komunistička partija, Francuska komunistička partija i Komunistička partija Španije. Demokratske socijalističke partije su one koje su protiv totalitarnog komunizma ali i neoliberalizma, unutar koga vide i - socijaldemokrate. Temeljno prihvataju agendu ‘nove levice,’ odnosno feminizam, zaštitu prirodne okoline, samoupravljanje, alternativne životne stilove i ravnopravnost manjina. Primeri su ‘skandinavske zeleno crvene’ partije. Populističke socijalističke partije su slične, s tim što se razlikuju po izrazitom protivljenju elitizmu i establišmentu, a s fokusom na identitet, kao i na populizmu i čestoj demagogiji. Tu spadaju socijalističke partije Holandije i Škotske, kao i Die Linke u Nemačkoj. Socijalno populističke partije nalikuju modelima latinoameričke levice. Karakteriše ih harizma lidera, slaba organizacija, nekoherentni programi, često mešanje ideja levice i desnice. Nema ih mnogo, a tipična je Asocijacija slovačkih radnika. Tokom 90-tih prošlog veka ovom korpusu je pripadala i Socijalistička partija Srbije. U ekstremnu levicu spadaju komunističke partije Grčke, Portugala i Slovačke kao i Nova antikapitalistička partija u Francuskoj. Sve ih je manje, marginalne su, liče na sekte, ali i mutiraju ka radikalnim partijama. Većina partija se integriše u krovne organizacije unutar evropskog prostora. Kao što se socijaldemo-

krati udružuju u Partiju evropskih socijalista, bivše komunističke partije su u Evropskoj levici, a druge radikalnije partije stvorile su neformalnu Evropsku anti-kapitalističku levicu. I delovi ekstremne levice nagoveštavaju potrebu za Petom Internacionalom. U okvirima EU odnosno Evropskog parlamenta, na integraciju i homogenizaciju levice deluju parlamentarne grupe kao što su Ujedinjena evropska levica, Skandinavska zeleno crvena levica ili Evropska levica. Grupa evropskih političkih fondacija, kao što su Roza Luksemburg Fondacija, Fridrih Ebert Štiftung ili Fondacija za evropske progresivne studije, pružaju snažnu logističku i integrativnu podršku. Ipak, ove partije gube i članstvo i uticaj. Tradicionalna radnička klasa i alternativni socijalni miljei (omladina i studenti) su baza radikalne levice, ali se pokazuje da ove partije ne mogu istovremeno da računaju na podršku obe ove socijalne grupe već na jednu od njih. Značajan broj partija učestvuje samo na regionalnim i lokalnim izborima, pa i to utiče na opadanje uticaja. Dodatno, i ako izlaze na izbore, jedan broj partija ne želi da učestvuje u (lokalnoj) vlasti, pa tako smanjuje svoju vidljivost i uticaj. Učešćem u vladajućim koalicijama, neke partije (Italijanski refomisani komunisti) izgubile su veliki broj članova i glasača.

Presvlačenje

Alternativna vizija društva koju nude krajnje je maglovita. Koncept revolucije je promenjen i sada se tiče dugoročnog stvaranja idejne i političke hegemonije, a ne brze i temeljne promene. Glavnim akterom se više ne smatra ‘avangarda’ koja tumači, unosi i kontroliše promene, već je partija ‘prva među jednakima’ koja u savezu sa drugima, putem javnog diskursa i kroz institucije, menja društvo. Unutrašnja partijska demokratija nije više u kontekstu formalne

zabrane frakcija, već pluralizma. Iznenada, ideja ‘pravne države’ postaje zaštitni znak levice, pre svega zbog realnog straha od već vidljive pojave ‘security state’ - dakle, zajednice u kojoj su red i poredak - kontrola i lojalnost - ključni okviri. To su konceptualne promene i trendovi. U realnosti, međutim, i dalje postoje velike varijacije kao i prikriveno održavanje starih ideja i načela. Novu kožu teško je naći. To se ponajbolje vidi kod ‘Evropske levice’, dakle komunista: težište se pomera od antikapitalizma ka kritici neoliberalizma, ka izrazito reformističkom (tj.socijaldemokratskom) kursu. Menja se i temeljna linija polarizacije i sukoba. Umesto radničke klase i klasne borbe, danas je linija fronta povučena između ‘moralnog naroda’ i korumpirane elite. To klizi ka modelu ‘populističkih protestnih partija’ i vodi ka napetosti između partikularizma (nacionalizma) i internacionalizma. Umesto ‘projekta budućnosti’ temeljni okvir za delovanje su odbrana programa države blagostanja i protivljenje drastičnim merama štednje.

B&F, broj 85, mart 2011.

9


periskop DEMOKRATIJA I NAFTA

Mali posao među prijateljima Ukoliko bi se ostvarile ratne pretnje i vojna pobeda u Iranu, ko bi dobio posao u budućoj posleratnoj obnovi zemlje? Odgovor o spisku mogućih kandidata može se potražiti u zemljama „arapskog proleća“, Iraku i Avganistanu. Piše: Vladimir Adonov

I

nstitut za procenu političkog rizika „Geopolicity” je na osnovu podataka MMF-a sačinio analizu prema kojoj su prošlogodišnje pobune u zemljama severne Afrike i Bliskog Istoka koštale te zemlje najmanje 55 milijardi dolara. Najveću cenu „arapskog proleća“ platile su ekonomije Libije i Sirije, a slede ih Egipat, Tunis, Bahrein i Jemen. Tako je u Tunisu, odakle su pobune krenule, prošle godine zabeležen privredni rast od samo 0,2%, prihod od turizma je smanjen za 50%, investicije za 20%, a nezaposlenost je dostigla enormnih 40%. U Egiptu je čak 60% mladih nezaposleno, turističke posete su manje za 42%, devizne rezerve su pale sa 36 milijardi dolara na kritičnih 15 milijardi, budžetski deficit iznosi 30 milijardi dolara, a u zemlji vlada i sve veći strah od nekontrolisane inflacije.

Sa druge strane, zbog nemira i njihovog uticaja na povećanje cene nafte sa 90 na 120 dolara po barelu, profitirali su Ujedinjeni Arapski Emirati, Saudijska Arabija

10

B&F, broj 85, mart 2011.

i Kuvajt, što se odrazilo i na rast njihovog BDP-a. U svođenju računa kome je sve procvetao posao na račun „arapskog proleća”, na spisku se našla čak i Kuba. Ona je prema tvrdnjama turističkih stručnjaka prošle godine ostvarila rekordne turističke prihode od 2,3 milijarde dolara - u dobroj meri zahvaljujući činjenici da su turisti odustali od poseta Egiptu i Tunisu, pa je tako, na primer, samo broj francuskih turista bio za 20% veći zbog događaja na severu Afrike.

Dostignuće koje zaustavlja dah

No, nesporni dugoročni profiter je Zapad, koji je pored savezničkih režima za svoje kompanije obezbedio energetske resurse i poslove. To sve podseća na Irak i Avganistan, gde su države koje su imale najveći udeo u vojnoj intervenciji dobile, nakon invazije, i najviše ugovora za obnovu zemlje. Deo toga se može saznati iz prošlogodišnje analize američkog Kongresa povodom gubitka od najmanje 34 milijarde dolara na ugovorima sa privatnim sektorom u ratovima u Iraku i Avganistanu. Ova analiza poslovanja s privatnim dobavljačima nudi dosad najbolji uvid u korišćenje sredstava kojima su se finansirale operacije u ove dve zemlje. Za deset godina Amerikanci su sklopili ugovore u vrednosti od 200 milijardi dolara, a Vašington je na platnoj listi poslednjih godina držao čak 200.000 kooperanata i privatnih dobavljača, što je nadmašilo broj vojnika koji su prošle godine bili stacionirani u tim zemljama. Naime, u Avganistanu ih je bilo nešto manje od 100.000, a nekih 46.000 nalazilo se u Iraku. Ukupan prihod velikog

broja privatnika je teško odrediti jer su mnoge poslove naknadno prebacivali na sopstvene kooperante. U izveštaju se kao odgovorne prozivaju federalne agencije, zbog čijih je propusta u kontroli nad trošenjem sredstava došlo do zloupotreba. Danas gotovo neverovatno zvuče reči koje je 2002. godine izrekao bivši američki ministar odbrane Donald Rumsfeld, o tome kako je pobeda demokratije u Avganistanu „dostignuće koje zaustavlja dah“ i „uspešan model koji bi se mogao primeniti i u Iraku“. Ova država centralne Azije, iako ne poseduje velike rezerve nafte ili retkih ruda - osim nagađanja o mogućim nalazištima gasa na severoistoku zemlje - od ogromnog je interesa za SAD i njene kompanije jer predstavlja glavni geostrateški čvor za ulazak u energetski bogatu centralnu Aziju, zaobilazeći teritorije Irana, Rusije i Kine. Vašington je pre 11. septembra 2001. vodio pregovore sa talibanskom vladom u nameri da osigura ovaj važan koridor, a američki energetski interesi imali su značajnu ulogu u izboru Hamida Karzaia za aktuelnog predesednika, u čemu je direktno lobirala i kompanija „Union Oil Company of California“ (UNOCAL) u kojoj je Karzai prethodno radio. Među posledicama njegove politike je gotovo potpuni kolaps domaće poljoprivrede i dominacija američkih prehrambenih proizvoda na lokalnom tržištu, koji se često uvoze i posredstvom humanitarne pomoći. Istovremeno, prema upozorenjima UN, glavna poljoprivredna grana u Avganistanu je postala proizvodnja opijuma, za koju 60% anketiranih po-


ljoprivrednika tvrdi da je prošle godine profit bio 11 puta veći od zarade na pšenici, i čija vrednost je dostigla 9% avganistanskog BDP-a.

„Zlatna groznica“ u Libiji

Iako je po pravilu „glavnooptužena“ kada god se pokrene problem ratnog profiterstva, Amerika svakako nije usamljena u ovom poslu. To ilustruju i aktuelna događanja u Libiji koja za zapadne firme postaje interesantnije tržište od Avganistana i Iraka, posebno one koje se bave građevinskim i takozvanim poslovima zaštite. „U Libiji trenutno vlada svojevrsna zlatna groznica“, ocenjuje Dejvid Hamod, predsednik izvršnog odbora američko-arapske privredne komore. Nakon oružanih sukoba, Libiji praktično treba sve - od izgradnje stambenih kompleksa, preko zaštite naftnih instalacija do obuke i opremanja nove vojske u čemu se zapadne kompanije utrkuju sa Kinom, Brazilom i Rusijom. U Libiji je pre rata poslovalo oko 75 kineskih kompanija a investicije se procenjuju na 18 milijardi dolara, dok su ruske kompanije u potragu za novim nalazištima nafte i gasa za vreme Gadafija uložile na stotine miliona dolara, a izvoz oružja u ovu zemlju obezbeđivao je 12% ruskog vojnog budžeta.

Italijanska kompanija ENI poslala je ekipu tehničara u istočnu Libiju, kako bi se što pre osposobila naftna postrojenja. ENI je strana kompanija koja je imala najveće poslove u Libiji i pre pobune obezbeđivala je četvrtinu ukupne dnevne proizvodnje od milion 600 hiljada barela. I Britiš petroleum se oglasio čim su se pronele vesti o padu Gadafija, najavljujući vraćanje u Libiju čim se za to stvore uslovi. Britanske vlasti podstiču svoje kompanije da se uključe u libijsku „zlatnu groznicu“, jer je to „zemlja sa bogatim rezervama nafte i verujem kako će biti mogućnosti za britanske, i naravno, kompanije iz drugih država da se uključe u obnovu Libije“, izjavio je krajem prošle godine britanski ministar obrane Filip Hamond i dodao kako očekuje od poslovnih ljudi da što pre spakuju kofere i krenu prema Tripoliju. Britanci su na NATO intervenciju u Libiji utrošili oko 500 miliona dolara. Međutim, prema proračunima britanskog Ministarstva trgovine i investicija, vrednost ugovora za obnovu Libije u raznim područjima bi mogli doseći 300 milijardi dolara u narednih deset godina. I austrijski naftni i gasni gigant OMV je nedavno saopštio da je proizvodnju u Libiji vratio na oko

60% proizvodnje pre ratnih sukoba, i da ove godine očekuje dalji rast. Gledano iz te perspektive, kako stoje stvari sa najnovijom najvećom pretnjom po zapadnu demokratiju i bezbednost – Iranom? Ova zemlja je na trećem mestu u svetu po zalihama nafte i druga po zalihama gasa, ali je njena najveća prednost što nijedna druga država nema tolike količine i jednog i drugog energenta. Takođe, Iran je, zbog svoje pozicije koja povezuje Bliski istok i centralnu Aziju, strateški važan za prolaz naftovoda i gasovoda, a njegove ambicije da se kroz energetski razvoj pozicionira kao regionalna sila nikako ne odgovara zapadnim interesima, posebno američkim. Uprkos zapadnim sankcijama, izvoz iranske nafte se ne smanjuje, pre svega zahvaljući rastu prodaje na tržištima Indije i Kine na koja otpada više od trećine ukupnog izvoza nafte iz Irana. S obzirom na dosadašnje investicije u iranske resurse i činjenicu da ne može da ih zameni preko noći, analitičari ocenjuju da će Kina sasvim sigurno nastojati da u veoma komplikovanoj situaciji odigra diplomatski na kartu koja će joj obezbediti da zaštiti sopstvene interese.

B&F, broj 85, mart 2011.

11


periskop NOVA EKONOMIJA

Inovacije za naredne tri milijarde Kupovna moć srednje klase će se utrostručiti do 2030. godine usled brzog napretka tržišta u razvoju. Nju će činiti 5 milijardi ljudi, pretežno na azijskim i drugim brzorastućim tržištima a njena potražnja će se povećati sa sadašnjih 21 bilion, na 56 biliona dolara. Do 2030. godine 40% potrošnje globalne srednje klase biće generisano u Aziji, naspram današnjih 10%. Ovi potrošači traže „štedljive inovacije“ koje prevazilaze maštu mnogih zapadnih kompanija željnih da osvoje ovo tržište

K

ompanije će morati da drastično promene svoje strategije ukoliko žele da profitiraju na zahtevima nove globalne srednje klase, naročito na brzorastućim tržištima. Ovo će zahtevati razvoj potpuno novih proizvoda i usluga u cilju neophodnih inovacija i razvoja. Ovo su ključni nalazi studije Inovacije za naredne tri milijarde: Uspon globalne srednje klase, koju je nedavno objavila revizorsko-konsultantska kompanija Ernst & Young. Studija je zasnovana na anketi sprovedenoj među više od

12

B&F, broj 85, mart 2011.

500 izvršnih direktora internacionalnih korporacija širom sveta kao i na intervjuima sa nekim od vodećih svetskih preduzetnika.

Studija otkriva da u ovom trenutku većina kompanija u razvijenim ekonomijama svoje kapacitete i aktivnosti prvenstveno usmerava ka najbogatijem delu populacije na tržištima u razvoju. Čak i najuspešnije kompanije koje posluju na ovim tržištima, plasiraju čitavih 40% proizvodnje ovom delu potrošačke populacije. U Ernst & Young-u tvrde da će ovaj fokus na luksuznu robu morati da se promeni. Očekuje se da će svetska populacija do 2030. godine primiti novih tri milijarde ljudi sa srednjim nivoom prihoda, što će dovesti

do porasta potražnje za robom i uslugama sa sadašnjih 21 biliona dolara na 56 biliona dolara. Studija Inovacije za sledeće tri milijarde identifikuje sposobnosti koje će zainteresovani proizvođači i snabdevači morati da poseduju ili razviju kako bi bili u mogućnosti da sprovedu inovacije neophodne za izlazak u susret ovakvim zahtevima tržišta. Među identifikovanim sposobnostima nalaze se: uvid u potrebe potrošača, socijalna kultura, istraživanje i razvoj, i operativni i poslovni modeli. U svim ovim aktivnostima biće neophodno kombinovati lokalne uslove sa globalnim trendovima. U Ernst & Young-u kažu da postoji ogroman potrošački potencijal srednje klase na brzorastućim

Od „letećih autobusa“ do prečistača vode za sve Na brzorastućim tržištima širom sveta mogu se naći kompanije koje su nizom inovacija uspele da dopru do potrošačkih populacija koje konkurencija praktično nije ni razmatrala. U Indiji, kompanija Tata Chemicals je uz pomoć nekoliko kompanija iz Tata grupe razvila inovativni prečistač za vodu. Sa filterom kapaciteta tri hiljade litara, ovaj prečistač može da snabdeva petočlanu porodicu prečišćenom vodom duže od šest meseci. Njegova cena od 20 dolara učinila ga je dostupnim desetinama miliona potrošača koji nisu mogli da priušte prethodni najjeftiniji proizvod na tržištu koji je koštao 102 dolara. Uz to, ovom prečistaču nije potrebna tekuća voda ili električna energija da bi funkcionisao, što ga je učinilo upotrebljivim u najzabačenijim delovima Indije i otvorilo prolaz ka dodatnim desetinama miliona potrošača. O promeni koju je ovaj proizvod doneo najbolje svedoči podatak da je pre njegove pojave upotreba prečistača za vodu u delovima Indije u kojima su rizici od zaraze korišćenjem neprečišćene vode bili najveći, iznosila svega 1%. U Meksiku, niskobudžetna aviokompanija Volaris je u najtežim vremenima za avio industriju pronašla put do miliona novih potrošača koji prethodno nisu mogli da priušte putovanje avionom ili su živeli suviše daleko od najbližeg aerodroma. Nizom inovacija kroz sve poslovne procese, od prodaje karata do aerodromskih formalnosti i procedura ukrcavanja, Volaris je putovanje avionom pojednostavio „do nivoa putovanja autobusom” i zauzeo 16% lokalnog tržišta o kojem konkurenti gotovo da nisu ni razmišljali.


tržištima, kao i da njihova studija pokazuje veličinu poslovnih prilika koje će se ukazati onim kompanijama koje budu razvijale inovativne proizvode i usluge namenjene ovom potrošačkom telu. Te kompanije će morati da razmotre fundamentalne promene u svom poslovanju ako žele da profitiraju od nailazećih demografskih promena. Očekuje se da će do 2030. godine 40% potrošnje globalne srednje klase biti generisano u Aziji, naspram sadašnjih 10%.

„Štedljive“ inovacije

Studija je identifikovala prve napore u pravcu otpočinjanja ere inovacija na brzorastućim tržištima. Više od tri četvrtine ispitanika kao najbolju priliku vidi usvajanje „štedljivih inovacija“ odnosno ekonomične upotrebe resursa kako bi se napravili proizvodi pristupačni onima sa nižim primanjima. Studija takođe pokazuje da kompanije koje imaju nat-

prosečni rast EBITDA pokazuju veću sposobnost da prepoznaju ovu priliku – 81% uspešnih kompanija smatra da je razvoj „štedljivih inovacija“ ključna prilika, u poređenju sa 68% kompanija sa nižim EBITDA. U ovom trenutku vidljivo je da kompanije – na kom god tržištu da su prisutne – propuštaju značajne i sve važnije prilike u ekonomijama u razvoju. Ukoliko žele da spremno dočekaju nailazeće promene, moraće da izađu sa proizvodima koji su u skladu sa distribucijom ličnih prihoda na ovim tržištima. Ovakva promena zahteva suštinski redizajn industrijskih inovacija kao i strategija za izlazak na tržište. U Ernst & Young-u kažu da nije slučajno to što kompanije koje su najviše uložile u razvoj inovacija na brzorastućim tržištima lociraju svoje centrale upravo na tim tržištima. Na taj način one izvlače maksimum iz prednosti koju ostvaruju razvojem „štedljivih inovacija“ koje

se mogu prodati rastućoj srednjoj klasi. Kompanije koje posluju na brzorastućim tržištima dugo su radile u okolnostima nestašice sirovina i loše infrastrukture, tako da su ih ova ograničenja „naterala“ da budu izuzetno kreativne i razviju snažan preduzetnički pristup poslovanju. Ernst & Young-ova studija identifikuje četiri ključne sposobnosti koje kompanije moraju da poseduju ukoliko žele da uspešno razvijaju „štedljive inovacije“ za narednih tri milijarde potrošača: - uvid u potrebe potrošača: biti uspešan u razvoju inovacija znači približiti se svojim potrošačima i razumeti probleme koje treba otkloniti. - socijalna kultura: kompanije moraju da usvoje kulturu i način razmišljanja koji će im omogućiti da dizajniraju proizvode po meri potrošača. - istraživanje i razvoj: globalna mreža centara za Istraživanje i razvoj omogućuje internacionalnim kompanijama da uposle globalne resurse i višestruko primene inovacije na različitim tržištima. - operativni i poslovni modeli: ovi modeli predstavljaju sposobnost kombinovanja lokalnih specifičnosti sa globalnim trendovima. Brz razvoj inovativnih proizvoda je važan ali je podjednako važno da kompanije razmišljaju o modelima poslovanja i pobrinu se da njihovi inovativni proizvodi budu pristupačni potrošačima sa nižim primanjima. Navedene ključne sposobnosti obuhvataju različite komponente koje mogu biti globalne ili lokalne prirode. Za internacionalne kompanije će ključ uspeha biti u kombinovanju lokalnih i globalnih komponenti jer će jedino tako moći da postignu da njihovi proizvodi i usluge budu od značaja za lokalnu srednju klasu i da u isto vreme budu u mogućnosti da efikasno upravljaju svojim globalnim resursima.

B&F, broj 85, mart 2011.

13


periskop ŠPANIJA

Stanica bez voznog reda

Predivne nove zgrade od mrke fasadne cigle, čiste i široke ulice sa tek obeleženim pešačkim prelazima, bazeni i teniski tereni, slobodna parking mesta i parkovi sa ljuljaškama za decu… jedino nedostaju - ljudi! Dobrodošli u neki od mnogih španskih gradova sablasti, u kojima ni vozovi ne staju jer nema dovoljno putnika. Piše: Aleksandar Kocić, Madrid

N

a samo pola sata kolima od centra Madrida, na putu prema istorijskom Toledu, nalazi se Sesenja. Ovo doskora nezapaženo seoce postalo je simbol kraha španske građevinske industrije. Tu su građevinske firme, uz finansijsku podršku banaka i veliki entuzijazam lokalnih političara, napravile grad za 40.000 ljudi. Iako je izgrađeno je 12.000 stanova, gradnja je krenula prekasno. I taman što su dunđeri sagradili prve stambene blokove, došlo je do kreditnog kraha i propasti španske privrede, a prodaja stanova je stala. U Sesenju je došlo svega nekoliko hiljada ljudi koji žive u praznim zgradama, i iz kojih se noću može videti tek pokoje svetlo iz neke dnevne sobe. Kada u zgradi sa stotinak stanova imate samo dvoje ili troje komšija, oni vam brzo postanu bliski. Tako se komšije u ukletoj Sesenji druže, organizuju zajedničke večere i dečje rođendane, i radoznalo gledaju nova lica u kraju. A ta nova lica su najčešće samo novinari iz celog sveta, koji dolaze da prave reportaže o ovom spomeniku španskom građevinarskom balonu.

Sesenja nije izuzetak, ona je samo privukla najviše novinara. Malo južnije od Madrida nalazi se Valdeluz - propali projekat nalik prethodnom. Tamo sada živi šačica ljudi koji ne znaju kako da se odatle izvuku. Valdeluz je trebalo da bude grad sa skoro deset hiljada stanova za 30.000 ljudi. Vodeća građevinska firma u ovom projektu, međutim, propala je. Izgradila je samo 1.500 stanova a prodala još manje. U Valdeluzu trenutno živi tek oko 700 ljudi.

Izgledalo je kao Eldorado

Tipičan trosoban stan koštao je između 200.000 i 300.000 evra. Sada su cene prepolovljene ali kupaca i dalje nema. Do pre dve godine ljudi su, zahvaljujući niskim kamatama u evrozoni i lokalnim bankama koje nisu postavljale mnogo

14

B&F, broj 85, mart 2011.

Valdeluz

pitanja o poreklu novca i platežnoj moći klijenata, kupovali stanove kao kruške. Poljoprivrednici, potpomognuti finim subvencijama Evropske Unije, kupovali su ‘da se nađe’. Privatnici su ulaganjem u nekretnine sklanjali neprijavljeni novac, a mladi bračni parovi su u ovakvim novim gradovima videli jedinu šansu da steknu prvi dom, ne tako daleko od preskupih metropola poput Barselone ili Madrida. Roditelji su im pomagali, ubeđeni da cene mogu samo da rastu. Valdeluz je na papiru izgledao idealno. Cene pristupačne, autoputevi do Madrida se proširuju, a krenuo je i superbrzi voz koji povezuje Madrid i Barselonu. Valdeluz je dobio i železničku stanicu ali, kako u taj grad niko nije došao da živi, voz tu sada ne staje. Isto je na prilazu Saragosi, gde je brzo započela a još brže stala gradnja novog mega-naselja sa golf terenima. Tamo sada na pustopoljini sedi pokoji besposleni agent za nekretnine, srećan što mu bar TV ekipe dolaze u posetu. Na padi-


nama iza predgrađa Madrida u kojem živi vaš dopisnik vide se sveže asfaltirane ulice, sa saobraćajnim znakovima i novom uličnom rasvetom. Između pravougaono raspoređenih ulica zjapi pokoja rupa za temelj neke buduće vile ili stambene zgrade. Ali iz tih rupa raste samo korov. Građevinske firme su otišle jer, zapravo, nisu uspele da prodaju dovoljno stanova kako bi mogle započeti novi ciklus izgradnje. I tako je na prilazima svakom većem gradu u Španiji. Ako ništa drugo, tu se bar nije daleko odmaklo u gradnji pa ni šteta valjda nije toliko velika. Mnogo je veći problem šta uraditi sa onim silnim novogradnjama. Španija je do pre tri godine tokom svog građevinskog buma trošila više cementa nego Britanija, Italija, Francuska i Nemačka zajedno.

Banke ne znaju šta će sa oduzetim stanovima

Sada, sa oko 700.000 neprodatih novogradnji u Španiji, niko ne vidi rešenje. Vladin prioritet su stabilisanje i konsolidovanje pre-

zaduženih lokalnih banaka koje su u najvećoj meri finansirale ove megalomanske građevinske projekte. Velike španske banke poput BBVA ili Santander imaju dovoljno novca da prežive ovu krizu. Problem su one manje, koje vlada pokušava da spase tako što ih spaja i reorganizuje. Procenjuje se da bankama fali oko 175 milijardi evra propalih u nekretninama. Taj novac negde mora da se nađe, a to sigurno neće biti u istim tim nekretninama. Cene su za poslednje tri godine pale za skoro četvrtinu i sada su otprilike na nivou na kojem su bile sredinom prošle decenije. Ali, ni po tako sniženim cenama stanove nema ko da kupi. Za poslednje tri godine, preko pola miliona stanova oduzeto je vlasnicima koji nisu u stanju da otplaćuju stambene kredite. Ti ljudi sada žive kod rodbine ili se snalaze na neki drugi način. Bez stanova su ostali uglavnom zato što su ostali i bez posla. Ali to nije kraj njihovim mukama, jer

po španskom zakonu oni i dalje moraju banci da vrate dug, odnosno razliku između onoga što su pozajmili i onoga što se dobije eventualnom prodajom stana. Istovremeno, banke ne vide kako da oduzete stanove prodaju i povrate bar deo novca. U zemlji u kojoj je oko pet miliona ljudi - to jest svaki osmi građanin, ostao bez posla, niko ni ne pomišlja na kupovinu. Onim malobrojnim stanarima u Sesenji ili Valdeluzu ne preostaje ništa drugo izuzev druženja i održavanja svoje zajednice, uz nadu da će se izvući iz luksuznog geta u koji su sami zapali. Gradonačelnik opštine Yebes u kojoj se Valdeluz nalazi, i sam pokušava da proda trosoban stan koji je kupio za 240.000 evra. Njegov stan sada vredi upola manje. „Ništa se neće desiti dok se privreda ne oporavi”, kaže gradonačelnik Hoakin Ormzabal za AP. „Žurka je gotova.” *Autor je profesor na Universidad Europea de Madrid

B&F, broj 85, mart 2011.

15


Biznis ICM ELECTRONICS

Robot za svaku priliku Preduzeće ICM Electronics u Srbiji ima oko trideset aplikacija sa robotima i još oko deset u inostranstvu, a za domaći Vojnotehnički institut je razvilo i robota koji pretražuje i demontira mine i granate. Piše: Marko Miladinović

K

ada je fabrika ICM Electronics pre četiri godine počela proizvodnju robota u saradnji sa japanskom kompanijom Fanuc LTD, među prvima su ih u svojoj proizvodnji primenile kompanije Grand Prom, Metalac iz Gornjeg Milanovca, Izolir iz Zrenjanina, Tim Sistem iz Vojke... Prednost platičevske fabrike je bila u tome što nije masovno proizvodila motore ili prenosnike za robote, nego je gotove elemente sklapala u pojedinačnog robota koji će biti prilagođen određenoj vrsti proizvodnje. Jedan od najpopularnijih robota poznat i široj javnosti bio je Radiša, opšti miljenik radnika u gornjemilanovačkom „Metalcu“.

Kompaniju ICM Electronics je 1994. godine osnovao Dragan Mićić, energetičar po struci, pošto je

18

B&F, broj 85, mart 2011.

prethodno dugo radio u industrijskoj proizvodnji. Tokom svog rada na različitim poslovima stekao je dosta iskustva sa japanskom opremom pa je, shvativši da je ona izuzetno pouzdana i tražena, na teritoriji čitave bivše Jugoslavije započeo trgovinu komponentama japanske firme Omron. Mićić kao direktor ICM Electronics-a danas nastavlja porodični posao koji je „krenuo iz dečije sobe, preko malog poslovnog prostora u Rumi, a kada su otvorena predstavništva u Novom Sadu i Beogradu krenulo se i u pravljenje kompletnih softverskih rešenja“. Preduzeće danas broji desetak zaposlenih, uglavnom elektroinženjera i programera, koji su prethodno morali da prođu obuku od najmanje godinu dana kako bi se u potpunosti osposobili za posao. Zahvaljujući tome što je firma bila u mogućnosti da završava kompletne projekte ugradnje i programiranja proizvodnih traka za prehrambenu industriju, pala je odluka da se poslovanje proširi i na, u našoj zemlji nedovoljno istraženo, polje robotike. Mašinska proizvodnja započeta je u fabričkoj hali u mestu Platičevo, nedaleko od Šapca. „Komponente za robote kupujemo iz Japana, a kompletne proizvodne trake pravimo prema potrebama klijenata. Pošto smo već iskusni u proizvodnji transportera, mašinskoj obradi, integraciji elektronike i pisanju softvera za robote sada se polako uključujemo i u proizvodnju manipulatora, kako bismo u budućnosti mogli sami da proizvodimo čitave mašine. U Srbiji imamo do sada oko trideset aplikacija sa robotima i još oko deset u inostranstvu, a za domaći Vojno-tehnički institut smo razvili i robota koji pretražuje i demontira mine i granate, po mnogo čemu uspešnijeg od njemu sličnih kakvi su razvijani u znatno razvijenijim sredinama. Trenutno smo pred potpisivanjem ugovora sa jednom

japanskom firmom o proizvodnji manjih mašina za njihove potrebe“, napominje Mićić. ICM Electronics je aktivno učestvovao u međunarodnom konzorcijumu koji je sklopljen u okviru trogodišnjeg projekta pod patronažom Evropske komisije. U njemu je učestvovalo pet malih preduzeća iz različitih evropskih zemalja, dva naučna instituta, Univerzitet iz Katanje i Austrijska akademija nauka, a za cilj je imao istraživanje bežičnog upravljanja mehanizovanim procesima proizvodnje. Onog trenutka kada ovaj projekat vredan tri miliona evra u potpunosti bude ostvaren, od budućeg patenta koristi će imati sva mala preduzeća koja su učestvovala u njegovom nastanku. Prema rečima Nenada Mićića, u Srbiji postoji interesovanje za tehnološku modernizaciju proizvodnih pogona, ali u aktuelnim ekonomskim uslovima domaćim preduzećima je najpreča briga kako da opstanu. Sa druge strane, velike strane kompanije prvo moraju da ulažu u nedostajuću infrastrukturu, a tek potom u automatizaciju. Međutim, tu se lista poteškoća ne završava. „Međunarodne projekte nije teško naplatiti, pogotovo one koji se rade sa evropskim partnerima, jer se oni delom plaćaju avansno. Ali teško je naplatiti rezervne delove, koji su u suštini jeftini, ali se njihova količina vremenom uvećava. Ipak, najveći problem za nas kao malo preduzeće - koji partneri iz EU ne razumeju je što roba na carini često stoji i po dve nedelje. Iz tih razloga je malo falilo i da zakasni finalizacija projekta kojeg smo radili u okviru evropskog konzorcijuma. Dešava se i da je država veoma rigidna u pogledu izdavanja potvrda o propisanim standardima za proizvode i komponente koji su već prošli neke od najzahtevnijih tehnoloških standardizacija u svetu - Japanu i EU, što dodatno usporava proces nabavke i ugradnje“, ističe Mićić.


GOŠA, SIMIĆEVO

Iz sela u svet Nekada zapušteni industrijski pogon Fabrike za proizvodnju specijalne opreme Goša iz sela Simićeva, danas je jedini svetski dobavljač renomirane kompanije Šving Šteter u proizvodnji nadgradnje auto-beton miksera i preduzeće koje 98 odsto ukupnog prihoda obezbeđuje od izvoza. Uspeh fabrike koja je locirana u jednoj od najnerazvijenijih opština, od posebnog je značaja za mlade ovog kraja, koji su dobili šansu za posao i za dalje profesionalno usavršavanje. Piše: Marko Miladinović

U

trenutku privatizacije Goše iz Simićeva u junu 2004. godine zatečeno je 36 radnika i zapuštena fabrika koja nije radila prethodnih 18 meseci. Tada je započeto sa ulaganjem u saniranje opreme i infrastrukture, proširenje i izgradnju novih proizvodnih hala, kao i nabavku novih mašina. Ova kompanija je

poslednje dve godine dobila priznanje „Izvoznik godine“ u kategoriji malih i srednjih preduzeća u organizaciji SIEPA-e, kao i nagradu Regionalne privredne komore Požarevac, za ostvarene rezultate u 2010. godini.

„Proces modernizacije je naš stalni zadatak, jer samo tako možemo da odgovorimo strogim standardima našeg ino-partnera. U potpunosti smo tehnički i tehnološki opremili 10.000kvm proizvodnog prostora za najsloženije procese u ovoj vrsti proizvodnje, a investicioni ciklus zaokružen je kupovinom 10 novih kamiona marke Volvo i 10 polovnih poluprikolica, namenjenih za sopstveni prevoz do kupca u Nemačkoj, kako bismo dodatno ubrzali isporuku robe“, govori za B&F Radiša Jovičić, direktor Fabrike za proizvodnju specijalne opreme Goša AD. Fond za razvoj Republike Srbije, Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, SIEPA i AOFI su povoljnim kreditima omogućili da se započete investicije dovedu do kraja. Presudni momenat za značajnije pozicioniranje na inostranom tržištu desio se u vreme kada se više razmišljalo o očuvanju postojećih nego o osvajanju novih poslova početkom finansijske krize, 2009. godine. Tada je renomirana kompanija Šving Šteter (Schwing Stetter) odlučila da proizvodnju nadgradnji auto-beton miksera locira baš u fabrici u Simićevu, iako su u opciji bile tri fabrike u Srbiji i još jedna u Rusiji. „U ovoj kategoriji smo jedini dobavljač na svetu za Šteter, pa aktivno učestvujemo u globalnoj proizvodnoj utakmici, na vrlo zahtevnim tržištima Nemačke, SAD, Brazila, Indije i Japana, a kao nova tržišta pojavljuju se Belgija i Izrael. Saradnja sa velikom kompanijom iz Memingena započela je davne 2000. godine proizvodnjom relativno jednostavnih komponenti, da bi se u narednom periodu kooperacija povećala do postojećeg nivoa, sa tendencijom daljeg rasta i razvoja, uzimajući u obzir potpisane dugo-

ročne ugovore do 2015. godine“, navodi Jovičić. Kako bi finalni proizvod zadovoljio postavljene kriterijume i povećala se efikasnost, bilo je neophodno da se sprovedu tehnološka unapređenja u procesu zavarivanja i modernizuju alati za proizvodnju pojedinih proizvoda. Zbog toga je ostvarena saradnja sa naučnim institucijama kao što su AINS, Mašinski fakultet u Beogradu, Institut Goša i Institut Kirilo Savić. Međutim, nije bilo jednostavno obezbediti kvalitetnu radnu snagu. Propadanjem fabrike, erodirao je i kvalitet inženjerskog i proizvodnog kadra. Uzimajući u obzir činjenicu da je fabrika smeštena u jednoj od najnerazvijenijih opština u Srbiji, poseban akcenat je stavljen na obuku mladih iz ovog kraja - tako sada odnos zaposlenih iz opštine Žabari i ostalih čini četiri prema jedan, a fabrika zapošljava već 250 radnika. „Prvobitno zatečeni kadar nije mogao da odgovori traženim standardima, pa smo započeli prijem inženjerskog i proizvodnog kadra iz matične fabrike Goše iz Smederevske Palanke. Vremenom je, uporedo sa proširenjem naših proizvodnih kapaciteta, rastao i broj zaposlenih. Među njima je i devetoro mladih mašinskih inženjera koji su svoj prvi posao dobili upravo u našoj fabrici“, naglašava naš sagovornik. Jovičić ističe da Goša na domaćem tržištu praktično nema nikakva potraživanja pa se i ne susreće sa uobičajenim poteškoćama u naplati, poput većine domaćih privrednika. Prema njegovim rečima, preduzeće je apsolutno izvozno orijentisano pa izvoz čini skoro 98% ukupnog prihoda. U okviru dugoročnih planova fabrike, pored nastavka saradnje sa Šteterom, kupovinom proizvodnog pogona u opštini Žabari od 3.000kvm otvaraju se tehnološke mogućnosti za uvođenje novih programa, a pre svega proizvodnje traktorskih prikolica i cisterni za tečna đubriva.

B&F, broj 85, mart 2011.

19


Biznis INDUSTRIJSKI SISTEM SRBIJE (IV)

Da li je Srbija industrijska nacija? Kada razmišljamo kako da vratimo industriju u Srbiju, nameću se dva suštinska pitanja: da li je Srbija industrijska nacija i - ako jeste - kako se gradi industrijski sistem? Šta o tome kaže domaća industrijska tradicija duga preko 150 godina, koju ovde ukratko predstavljamo. piše: dr Petar B. Petrović, dipl. maš. ing.*

N

astanak i razvoj industrijskog sistema u Srbiji imao je četiri karakteristične faze: period ranih početaka pre 1905. godine; period inkubacije od 1905. do 1941. godine; period intenzivnog rasta i razvoja od 1945. do 1990. godine, i period stagnacije i razgradnje od ’90-te do danas.

Proces domaće industrijalizacije započeo je postepenom zamenom zanatske proizvodnje novim i moćnijim organizacionim modelom. Prvi industrijski proizvodni pogoni građeni za sopstvene potrebe i sopstvenim znanjima nastali su u Kragujevcu. Prvobitno je izgrađena topolivnica, čiji se počeci vezuju za prvo uspešno livenje topova oktobra 1853. godine, a značajan tehnološki iskorak desio se 1857. kada je dovršena gradnja i montaža prve domaće kovačnice za kovanje u kalupima. Prvo električno osvetljenje bazirano na dinamo mašini snage 5kW uvedeno je u proizvodni pogon čaurnice 1884. godine i to u vreme kada ga još nije bilo ni u Kraljevom dvoru, a u Evropi je i dalje predstavljalo atrakciju ravnu

20

B&F, broj 85, mart 2011.

čudu. Tehnološki razvoj je tekao gotovo začuđujućom brzinom pa su 1889. kragujevačke fabrike, već tada transformisane u vojnotehničke zavode, na Svetskoj privrednoj izložbi u Parizu izložile čak 42 proizvoda, među kojima i pet alatnih mašina sopstvene konstrukcije. Električni motor, koji je doneo revoluciju u industrijskoj proizvodnji, u kragujevačke fabrike je uveden 1890. godine. Ovakav industrijski razvoj nije bio moguć bez odgovarajućeg obrazovnog sistema jer znanje uvek prethodi industrijskom razvoju, a industrijska proizvodnja je pokretač obrazovnih procesa. Prva gimnazija u Srbiji osnovana je 1833. u Kragujevcu, a u istom gradu pet godina kasnije i Liceum Knjaževstva Serbie, naša prva visokoškolska ustanova. Poseban značaj za obrazovanje naših inženjera imale su nemačka, austrougarska, a kasnije i belgijska politehnika. Inženjerska škola formirana je 1846, godine, nezavisno od Liceja, a Tehnički fakultet Velike škole 1863. godine, gde studenti izučavaju projektovanje mašina i mehaničke tehnologije. Za izgradnju inženjerskog znanja i prakse

iz oblasti proizvodnog mašinstva i posebno mašina alatki i alata, od izuzetnog značaja je rad profesora Todora Seleskovića, koji po završetku školovanja u Nemačkoj inženjersku karijeru započinje u Vojnotehničkom zavodu u Kragujevcu 1881. godine. Selesković se smatra prvim srpskim konstruktorom alatnih mašina, ključne komponente za gradnju proizvodnih tehnologija.

Srpski motori za francuske avione

U periodu između 1905. i 1941. godine, Srbija dobija univerzitet u obliku u kome i danas postoji. Proces industrijalizacije započet u Kragujevcu brzo se širi po većim mestima u celoj Srbiji, a njegov intenzitet najbolje ilustruje razvoj u baznoj industriji. Tako 1913. nastaje prva srpska železara SARTID u Smederevu, koje je izabrano zbog odličnih transportnih veza za proizvodnju ove vrste (dunavski vodni put, suvozemni moravski putni i železnički koridor). Zbog ratnih dešavanja, poslovi na kompletiranju proizvodnih postrojenja završavaju se tek 1926. godine, puštanjem u rad prve čeličane. Nepunu deceniju kasnije počinje sa radom topla valjaonica tankog lima, a potom i „SimensMartinova“ peć kapaciteta 20 tona i valjaonica čeličnih profila. SARTID je 1939. zapošljavao 900 radnika i proizvodio 18.000 tona čeličnih polufabrikata, što ga je svrstalo među najveće železare na Balkanu. Pored bazne industrije, razvoj je usmeravan i u visokotehnološke oblasti. Interesantno je da je Srbija u ovom periodu imala čak četiri fabrike aviona: Fabrika aero i hidroplana IKARUS, osnovana 1923. godine u Novom Sadu (prva fabrika aviona na Balkanu); Prva srpska fabrika aeroplana Živojin Rogožarski a.d. osnovana 1924. godine u Beogradu; Fabrika aeroplana i hidroaviona ZMAJ, osnovana 1927. godine u Zemunu, i Aeroplanska radionica Vazduhoplovnog tehničkog zavoda (državna fabrika avio-


na u Kraljevini Jugoslaviji), osnovana 1927. godine u Kraljevu. Mada je bilo i kooperativnih programa, pre svega sa nemačkim i francuskim kompanijama, proizvodnja je pretežno bila bazirana na sopstvenom razvoju i tehnologiji. Početna proizvodnja sa vrlo skromnim resursima i rezultatima brzo se razvijala, tako da su ove fabrike do početka Drugog svetskog rata ostvarile zavidne rezultate, a pojedini modeli borbenih aviona, posebno onih koji su proizvedeni u kompaniji Rogožarski, imali su kvalitet koji je mogao da se meri sa najboljim avionima te vrste u Evropi. Paralelno je razvijana prateća industrija, pa je tako u selu Rakovica nadomak Beograda, 1927. osnovana Industrija aeroplanskih motora a.d., koja je već godinu kasnije po sopstvenom razvoju izradila prvi srpski avionski motor sa nazivom „Jupiter“. Usledili su novi modeli (motori tipa K-7, K-9 i N.O.-14), koji su u jednom trenutku dostigli takav kvalitet da ih je francuska industrija vazduhoplova uvozila za svoju proizvodnju borbenih aviona. Inače, u Rakovici je 1940. godine proizveden prvi kamion u Srbiji pod nazivom Praga RN-8. Mada je proizvodnja vazduhoplova realizovana u privatnim preduzećima, razvoj vazduhoplovne industrije koordinisali su državni regulatorni organi, kao što potvrđuje i dokument "Memoar o organizaciji vazduhoplovstva u Kraljevstvu Srba, Hrvata i Slovenaca", kojeg je izradio general i pilot Milan Uzelac. U domenu proizvodnih tehnologija odvijaju se i značajne aktivnosti na izgradnji proizvodnih postrojenja i industrijske proizvodnje mašina alatki i alata. Prvi moderni strug u Srbiji proizveden je u Adi 1921. godine, a proizvodnja alatnih mašina odvijala se u Kikindi u okviru Livnice željeza i tempera. Iako je Vojnotehnički zavod u Kragujevcu tokom Prvog svetskog rata usled razaranja izgubio više od 70% kapaciteta, Drugi svetski rat

Rogožarski IK-3 No 2158/8, osmi serijski avion u maskirnim bojama, krajem 1940. Na ovom avionu je 6. aprila 1941. pilot Eduard Banfić učestovao u borbama za odbranu Beograda. Rogožarski IK-3 je svojevremeno bio jedan od najuspešnijih evropskih borbenih aviona, iz sopstvenog razvoja i proizvodnje.

je dočekao kao evropski gigant sa 12.000 zaposlenih i 10.000 mašina.

Prva fabrika robota

Po završetku Drugog svetskog rata pa sve do 1990. godine industrijski razvoj je bio vrlo intenzivan. Industrija je razvijana u kontekstu planske privrede po sektorima i regionima, fokusirajući se na uvođenje i osvajanje novih tehnologija. U tom periodu izgrađena je moćna industrija poljoprivrednih mašina, automobilska industrija, elektronska industrija sa proizvodnjom kompjutera po sopstvenom razvoju (neki od razvijenih kompjutera su čak plasirani kao izvozni proizvodi), hemijska industrija, industrija građevinskih mašina, prehrambena industrija, vojna industrija i slično. Industrija Srbije je 1990. godine zapošljavala preko milion industrijskih radnika, a iz nje je dolazio svaki treći dinar BDP-a. U posleratnom periodu širom nekadašnje SFRJ podizane su fabrike koje su kao osnovni proizvodni program imale proizvodnju alatnih mašina i alata. Najveći broj tih fabrika bio je lociran u Srbiji, sledeći tradiciju mašinstva i proizvodnih tehnologija sistematski razvijanih u prethodnom periodu. Vrhunac ovog razvoja dostiže se osamdesetih godina. Prema statistici koju je vodio „Mašinosavez“, industrija alatnih maši-

na Jugoslavije sedamdesetih godina prošlog veka je bila na 14. a osamdesetih na 12. mestu u svetu po obimu proizvodnje, beležeći prosečnu godišnju stopu rasta od preko 20%. Na primer, u 1981. godini proizvedeno je 17.000 komada, odnosno 43.000 tona ove opreme, sa vrednošću od 270 miliona američkih dolara. Jugoslovenska industrija alatnih mašina je tada zapošljavala 16.000 radnika u 30 preduzeća, odnosno 530 radnika prosečno po preduzeću. Od ukupne proizvodnje, 89% su činile univerzalne mašine a 11% mašine proizvedene po specijalnim zahtevima kupaca, najčešće za oblast motorne i automobilske industrije kao i za industriju poljoprivrednih i građevinskih mašina, industriju ležajeva, hidraulike, pneumatike i alata. Prosečan izvoz je u tom periodu iznosio oko 35%, a od ukupnog izvoza 79% je plasirano na istočno tržište, najviše u Sovjetskom Savezu, 13% na zapadnom i 8% na tržištu nerazvijenih zemalja. U cilju razvoja tržišta, jugoslovenski proizvođači su osnovali svoja trgovinska predstavništva u zapadnoj Nemačkoj, Meksiku i Kanadi. U ovom periodu, u Srbiji je 14 preduzeća u svom proizvodnom programu imalo alatne mašine, a jedno od najreprezentativnijih je svakako Industrija mašina Ivo Lola Ribar, osnovano 1948. na ledini u selu Železnik na periferiji Beograda, kao fabrika Teških mašina

B&F, broj 85, mart 2011.

21


Biznis alatljika, podignuta u omladinskim radnim akcijama. Početkom šezdesetih godina, počinju da se uvode specijalne mašine po licenci francuske kompanije „Renault“ i grade transfer linije za potrebe domaće automobilske industrije i industrije poljoprivrednih mašina, kao i za izvoz - pre svega u zemlje istočnog bloka. Sredinom sedamdesetih, uz proizvodnju mehaničkih sistema, uvodi se i sopstvena proizvodnja digitalnih upravljačkih sistema. Razvoj obradnih centara za obradu glodanjem kulminira krajem osamdesetih godina kada se ove mašine rade za tržište USA, u skladu sa specifičnim zahtevima tog tržišta i masovno izvoze kroz model HMC 500/40, koji je u to vreme bio vrhunska mašina na svetskom nivou, uspešno parirajući nemačkoj i japanskoj tehnologiji u toj oblasti. U tom periodu se razvijaju prvi industrijski roboti, i to po sopstvenoj dokumentaciji. Prvi robot antropomorfne konfiguracije, ILROT 5z, proizveden je 1980. godine, a razvoj robotike je kulminirao krajem osamdesetih godina serijom antropomorfnih robota nosivosti 50 i 80kg, namenjenih prvenstveno tačkastom zavarivanju u automobilskoj industriji. Program robota je 1990. godine izmešten u posebnu fabriku, LOLA Roboti, i to je praktično bila prva fabrika specijalizovana za projektovanje i proizvodnju robota u Srbiji namenjenih automatizaciji industrijskih proizvodnih procesa.

Od lidera do katanca

U tehnološkom smislu, razvoj Industrije mašina Ivo Lola Ribar kulminira stvaranjem kompleksa LOLA instituta, kao razvojno-istraživačke baze za domen proizvodnih tehnologija, što ovoj kompaniji obezbeđuje poziciju regionalnog lidera u proizvodnji alatnih mašina, robota i fleksibilnih proizvodnih sistema. Krajem osamdesetih godina obim proizvodnje na godišnjem nivou premašivao je 200 miliona dolara,

22

B&F, broj 85, mart 2011.

Industrijski robot LOLA 80 je u celosti projektovan i proizveden u fabrici Ivo Lola Ribar iz Železnika. Projektant robota je diplomirani mašinski inženjer Mile Benedetić. Robot je projektovan i realizovan 1985-1986. godine i prvi je domaći robot koji je prošao rigorozne testove svetskih proizvođača proizvodnih linija za rad u automobilskoj industriji. Na slici je prikazan robot R3, jedan od pet robota instalisanih 1987. godine u fabrici automobila Yugo u Kragujevcu. Ovaj robot je bio sastavni deo robotske tehnološke ćelije koja je potpuno autonomno formirala sklopove noseće strukture automobilskih vrata primenom tehnologije tačkastog zavarivanja.

a preko 70% ukupne proizvodnje je bilo namenjeno izvozu. Paralelno sa aktivnostima u industriji, sistematski su razvijani i akademsko obrazovanje inženjera i razvojna istraživanja. Sedamdesetih godina informacione tehnologije kao inženjersko sredstvo i predmet izučavanja postaju sastavni deo gotovo svih predmeta u oblasti proizvodnog mašinstva, a 1980. formiran je Centar za nove tehnologije (CeNT). Osamdesetih godina na smeru za proizvodno mašinstvo Mašinskog fakulteta u Beogradu godišnje je upisivano oko 100 studenata, a od 1966. do 1990. godine magistriralo je 79 kandidata i odbranjene su 42 doktorske disertacije na temu mašina alatki, alata, robotike i proizvodnih tehnologija. Nakon 1990. godine, ako za primer uzmemo samo oblast proizvodnih tehnologija, stanje je takvo da proizvodnja mašina alatki u Srbiji praktično više ne postoji. Sva društvena preduzeća koja su decenijama razvijana i specijalizovana u ovom segmentu su privatizovana ili likvidirana. Novi vlasnici su napustili stare proizvodne programe i uveli nove, koji se po pravilu odnose na prostu manufakturu metalnih konstrukcija, razarajući tako intelektualni kapital sistematski stvaran u prethodnom, gotovo poluvekovnom periodu. Možda je u prilog

ove tvrdnje najilustrativniji primer Industrije mašina Ivo Lola Ribar, koja je privatizacionim procesom rasparčana i prodata većem broju vlasnika, nepoznatih u oblasti proizvodnih tehnologija. Program fabrike alatnih mašina je zamenjen programom usluga fabrikacije zavarenih kostrukcija (novi vlasnik slovenačka kompanija „Montavar“), fabrika LOLA Roboti je likvidirana, a LOLA Institut formalno egzistira i izdržava se uglavnom od rentiranja nekad ekskluzivnog prostora u Košutnjaku. „Mašinosavez“ kao institucija više ne postoji, a Privredna komora Srbije nema valjane izveštaje o aktivnostima u proizvodnji mašina alatki i alata. Napomena: Detalji izneti u ovom tekstu su daleko od sveobuhvatnog prikaza evolucije industrijskog sistema Srbije. Tekst je prilagodjen profilu BiF časopisa i kao takav predstavlja kolaž epizoda bitnih za sticanje opšteg utiska o jednom kompleksnom procesu stvaranja industrijskog sistema Srbije koji je trajao preko 150 godina i koji pokazuje kako nam industrijska kultura nije strana, već naprotiv: da kao nacija posedujemo tehničkotehnološke afinitete i talenat. Integralni tekst možete pronaći na web portalu NTPS Programa: www.ntp.rs

*Autor je redovni profesor Mašinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, dopisni član Akademija inženjerskih nauka Srbije i predsednik Odbora za Nacionalne tehnološke platforme


INOVACIJE

Poruči pametno Brazil, Rusija, Indija i Kina nastaviće da i u narednom periodu budu osnovna tržišta na kojima je skoncentrisana nabavka dobara i usluga za gotovo sve vodeće svetske kompanije. Pod pritiskom krize, kompanije su težište inovacija i zapošljavanja vrhunski obrazovane radne snage preselile na sektor nabavke, nekada jedan od najviše zapostavljenih, birokratizovanih i šematizovanih poslova u firmama.

Z

a uspešne kompanije taj trend je započeo još pre dve decenije, a danas devedeset posto učesnika istraživanja „Procena kvaliteta nabavke“, koje je sprovela konsultantska kuća A.T. Karni u preko 32 različite industrije, smatra upravljanje nabavkama ključnim za razvoj i sprovođenje poslovne strategije.

Kompanije obuhvaćene anketom uspele su da ostvare značajane uštede ne samo tako što su pažljivo pratile kretanje deviznih kurseva i berzanskih roba već su,

pre svega, podigle upravljanje odnosima sa dobavljačima na novi nivo. Iz ovih istraživanja proizlaze i očekivanja da će tokom naredne tri godine upravo ovi čvršći odnosi sa dobavljačima povećati dodatnu vrednost kompanija za 40 posto. U poslednjih 20 godina nabavka je prerasla u stratešku funkciju, unutar koje se zaposleni uglavnom bave strateškom nabavkom, a manje samim tenderima. Svi lideri i dobre dve trećine kompanija gotovo univerzalno koriste tehno-

nergija unutar grupacija i poslovnih jedinica, kao i u saradnji sa ključnim dobavljačima. Veliki poremećaji na tržištima i prekidanje lanaca snabdevanja naveli su kompanije da se mnogo temeljnije i studioznije bave analizama uticaja i rizika i upravljanjem finansijskim rizicima (hedžingom na primer), i pravljenjem B planova kao načina zaštite od neplaniranih potresa na tržištu. Sofisticirani metodi upravljanja i ulaganje u tehnologije koje omogućavaju veću transparentnost u

loška rešenja i e-nabavne alate. Tri područja - upravljanje znanjima, informacijama i ljudskim resursima su ključni za uspešnu organizaciju nabavke. Oko tri četvrtine anketiranih lidera u industrijama smatra da inovacije, integracija dobavljača u razvoj novih proizvoda, smanjenje potrebnog vremena za lansiranje novih proizvoda na tržišta kao i stvaranje novih poslovnih mogućnosti sa dobavljačima, čine temelj njihovog uspeha. Lideri dvostruko više utiču na ukupnu vrednost proizvoda, izgradnju i jačanje si-

potrošnji, omogućili su liderima u industriji da lakše upravljaju troškovima. Posedovanje standardizovanih podataka omogućava im da prate i izveštavaju o svojim obavezama prema dobavljačima i po nabavnim kategorijama za gotovo sva područja, u poređenju sa samo jednom trećinom sledbenika. Osim toga, većina lidera je potpuno automatizovana, sa realtime pristupom podacima, i kilometrima je ispred svoje konkurencije u usvajanju novih tehnologija potrebnih za podršku upravljanja ugovorima i e-nabavku.

B&F, broj 85, mart 2011.

23


Finansije BANKE I BEČKA INICIJATIVA 2.0

Manje od obećanja Kiparska banka „Marfin” koja u Srbiji ima 25 filijala saopštila je nedavno da je u 2011. godini zabeležila ogromne gubitke od 2,5 milijardi dolara i da bi joj trebalo nešto manje od 1,5 milijardi evra kako bi do sredine ove godine dostigla zadati nivo adekvatnosti kapitala od devet odsto. U zemljama jugoistočne Evrope, u kojima dominiraju strane banke, sa svakom takvom vešću rastu strahovi da će ostati bez kredita. Piše: Suzana Radinović

O

d tri najveće komercijalne banke na Kipru, „Marfin” banka, koja u Srbiji posluje od 2006. i ima 460 zaposlenih, bila je najizloženija grčkom dugu. Ona je samo jedna u nizu evropskih banaka koje su prisiljena da novac za dokapitalizaciju, u skladu sa Bazelom III, potraže (i) u rasprodaji svoje imovine pa i filijala u regionu.

Banke razvijenih zemalja mahom su najjači kreditori u ovom delu Evrope. Pojedine finansijske institucije u Srbiji, mahom austrijske i italijanske, od svojih matica su dobijale i do 70 odsto kreditnih linija pa je više nego jasno kolike bi posledice donelo njihovo povlačenje s ovog tržišta. Najveći kreditori u regionu su UniCredit, Erste Grupa, Raiffeisen, Societe Generale, BNP Pariba i Intesa Sanpaolo. Najveće „srpske” banke - Inteza, Rajfajzen, Unikredit - upravo su u rukama ovih grupacija. Na samom početku globalne svetske krize 2008. godine nad zemljama Jugoistočne Evrope nadvio se sličan problem ali su tada, zahvaljujući prvoj „Bečkoj inicijativi” iz 2009. godine - kojom su se strane banke obavezale da će zadržati nivo kreditne izloženosti u regionu - finansijski sektori zemalja centralne i jugoistočne Evrope sačuvali stabilnost, a banke ostale adekvatno kapitalizovane i kreditno aktivne. Novi potresi, međutim, stvorili su potrebu za još rigoroznijim obavezama i Bečkom inicijativom 2.0. Pre oko mesec dana su međunarodni regulatori, vlade i banke postigli u Beču načelni dogovor kojim bi se masovno povlačenje trebalo sprečiti. Sad još treba sesti

za sto i razraditi detalje s komercijalnim sektorom. Razloga za strah ipak ima: povlačenje kapitala na Zapad i zavrtanje slavina moglo bi dovesti do zatvaranja mnogih kreditnih linija u istočnoj Evropi, pa i Srbiji. „Druga ‘Bečka inicijativa’ će se pokazati kao jedno veliko razočaranje”, kaže dr Đorđe Đukić, ekonomista i profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. „Najavljene mere jesu korisne, ali smo skeptični hoće li one biti dovoljne. Stanje u finansijskom sektoru se pod pritiskom krize samo pogoršava, i to dramatično. Postaje sve jasnije da će, uprkos propisima, matice morati prvenstveno da vode računa o sebi. Domaće banke će, praktično, morati da se skoncentrišu na domaće izvore sredstava. To su uglavnom oskudni depoziti od oko sedam milijardi evra, što automatski znači da će biti i oskudna sredstva za kredite, ali i veće kamate”, kaže Đukić. Vladimir Gligorov, saradnik Instituta za međunarodne ekonomske studije kaže da će ideja druge Bečke inicijative uneti red u smanjenje kreditne aktivnosti zasnovane na prekograničnim pozajmicama. „Postojala je bojazan da, zbog novih propisa koji bankama nalažu povećanje procenta kapitala u aktivi, one počnu da smanjuju kreditiranje u drugim zemljama. To znači da banke, recimo u Srbiji, mogu da povećavaju kredite samo ukoliko im se povećavaju depoziti iz domaćih izvora. A u meri u kojoj su se oslanjali na strane izvore, potrebno je da se razduže prema stranim kreditorima. No, treba uzeti u obzir i još neke razloge, zbog kojih bi se moglo očekivati

Odliv kapitala ka inostranstvu (u mil.evra)* Banke Preduzeća Ukupno:

728 630 1.358 Izvor: NBS *od decembra 2010. do kraja 2011.

26

B&F, broj 85, mart 2011.


da se ovaj proces povlačenja sa stranih finansijskih tržišta nastavi. Banke moraju da povećaju kapital, moraju da se osiguraju od većeg rizika kada imaju značajna ulaganja u inostranstvu i vodiće više računa o tome da su i pasiva i aktiva u istoj zemlji. No, to će se sve odvijati postepeno”, smatra Gligorov. Bankari ocenjuju da brojnim zemljama istočne Evrope, uključujući Srbiju, Hrvatsku, Mađarsku, Bugarsku i Rumuniju, preti snažna bankarska kriza. Konkretno, privredi i građanima će krediti biti sve nedostupniji i skuplji, a pitanje je i šta će biti sa profitima

banaka. Zbog krize u zoni evra, banke već vraćaju kapital svojim inostranim osnivačima i dosta sporije odobravaju zajmove. Prema podacima Narodne banke Srbije, iz zemlje se preko banaka prošle godine odlilo ka maticama 728 miliona evra, to jest više od 60 miliona evra tokom svakog meseca. Istovremeno, rast nivoa zajmova na kraju 2011. bio je svega sedam odsto u poređenju sa gotovo četiri puta većim rastom pretprošle godine. Vladimir Marković, zamenik predsednika IO Findomestik banke, ne spori da se slavine iz ino-

Krediti privredi Zemlja Poljska Mađarska Slovačka Slovenija Hrvatska Rumunija Bugarska Srbija

Nivo plasmana 2010 (mln. eur) Nivo plasmana 2011. (mln eur) 57.063 59.960 27.369 25.643 15.668 16.195 21.027 20.261 13.551 14.080 24.692 26.742 18.036 18.393 10.206 10.962

stopa rasta u % 5,1 -6,4 3,2 -3,7 3,9 8,3 1,9 7,4

stranstva već zavrću i da ćemo morati da se oslanjamo na domaći kapital, koji je skuplji. „Strane matice u svim bankama već su poslale direktivu svojim filijalama da se okrenu domaćim izvorima i da ne računaju na novac koji su im centrale dosad slale. Tako domaći depoziti postaju strahovito bitni u bankarstvu u Srbiji, što znači da će klijentima, posebno privredi, biti sve teže da dođu do kredita. Novac već sada nije lako dostupan i sve filijale moraju same da se snalaze”, kaže Marković. On dodaje da će banke sada umesto jeftinim sredstvima iz inostanstva morati da se okrenu skupim domaćim depozitima koje su prikupili štednjom građana. „Ovde je kamata bila od 6-7 odsto pa i više, što znači da kamata za kredit sada neće moći da bude ispod deset odsto. Takođe, strane firme koje posluju u Srbiji su navikle na stope od euribor plus dva ili tri odsto i sada se logično neće zaduživati u Srbiji. Sve će to na kraju uticati i na manju profitabilnost banaka”, ocenio je Marković. I u Banci Intesa ne spore da bi usporavanje priliva iz inostranstva dovelo do smanjenja obima kredita kao i povećanja kamata. „Zemlje u razvoju poput Srbije se ne mogu osloniti isključivo na domaću štednju i moraju da rade na privlačenju dodatnih sredstava iz inostranstva za finansiranje investicija”, kažu u toj banci i dodaju da su preko italijanskog osnivača uvećali kapital za 130 miliona evra kako bi i ove godine nastavili da odobravaju kredite građanima i privredi. U „Sosijete Ženeral“ tvrde da će ta banka i u ovoj godini imati podršku svoje matične banke iz Francuske. „Neizvesnost na lokalnom i globalnom tržištu, pristup izvorima finansiranja kao i povećani nivo rizika bitna su ograničenja kreditnom rastu. No, mi i u ovoj godini planiramo kreditni rast od oko 20 odsto – kažu u ovoj banci.

B&F, broj 85, mart 2011.

27


Finansije ZORAN VIŠNJIĆ, član UO UNIQA International

Ista pravila za sve UNIQA je nezadovoljna zato što je podelila svoje poslovanje na životno i neživotno osiguranje još kada je bio proglašen prvi rok za njihovo razdvajanje, iako je imala kompozitnu licencu i sad trpi dodatne troškove za vođenje dve različite kompanije, a u međuvremenu je rok za ostale kompanije još nekoliko puta pomeran, poslednji put do kraja 2012. godine. Ne tražimo povlastice, ali insistiramo da ista pravila važe za sve, kaže Zoran Višnjić, član UO UNIQA International koji je zadužen za tržište jugoistočne Evrope. Piše: Marko Miladinović

U

NIQA osiguranje je tokom pet godina poslovanja u Srbiji zabeležila najbrži rast i zauzela peto mesto sa tržišnim učešćem od 6,42%. Zoran Višnjić, član UO UNIQA International zadužen za teritoriju jugoistočne Evrope, analizira za

28

B&F, broj 85, mart 2011.

B&F još uvek nedefinisanu situaciju na srpkom tržištu osiguranja i, uprkos neodlučnom delovanju države, u narednih deset godina predviđa dostizanje nivoa tržišta centralnoevropskih zemalja.

Zašto se još uvek relativno mali broj ljudi u Srbiji odlučuje za proizvode životnog osiguranja, koje je dominantno u razvijenim zemljama? Zoran Višnjić: U Srbiji potencijalni kupci nisu dovoljno upoznati sa ponudama i potrebama za posedovanjem životnog osiguranja, kao ni sa razlikama između penzionih fondova i životnog osiguranja. S druge strane, osiguravači još uvek nisu dobili nikakve poreske olakšice za životno osiguranje, a država bi trebalo da ga stimuliše iz više razloga – zbog povećanja standarda građana, ali i privlačenja značajnih sredstava za infrastrukturne projekte koje bi joj takav potez doneo. Mi želimo instrument ulaganja koji bi trajao 15 do 20 godina, što bi odgovaralo i državi, jer bi na taj način uložene pare u osiguranje njoj mogle biti vraćene preko državnih obveznica. Takođe, rastom korišćenja životnog osiguranja otvarala bi se i nova radna mesta i celokupno tržište bi raslo. Koliko je sektor osiguranja pogođen ekonomskom krizom u svetu i u našoj zemlji? Z. Višnjić: Najviše su bile pogođene one kompanije koje su imale u svom porftelju veliki obim obveznica zemalja koje su bile pod najjačim udarom krize. U slučaju UNIQA-e to nije imalo značajnih negativnih efekata jer je naš investicioni portfelj izdiversifikovan i na jako visokom nivou, negde oko 23 milijarde evra. S druge strane, propisi koji su doneti, poput Solvency2, dovešće do nove konsolidacije na čitavom evropskom tržištu osiguranja. Samo veliki igrači koji mogu da dođu do svežeg kapitala opstaće na tržištu. Nijedna svetska osiguravajuća kuća nije došla do bankrota zbog loših poteza na tržištu osiguranja. Veliki AIG je bio u problemu onog

trenutka kada je njegov bord počeo da ulaže u neke egzotične investicije van njihovog glavnog posla i ekspertize. Osiguranje je po definiciji veoma konzervativan biznis i mislim da bi tako trebalo i da ostane, u cilju očuvanja poverenja klijenata i stabilnosti poslovanja. Da li vas u Srbiji pogađa fluktuiranje kursa dinara? Da li razmišljate o predstavljanju nekih dinarskih proizvoda u svojoj ponudi? Z. Višnjić: Velika većina proizvoda životnog osiguranja je u evrima, i normalno je da kad prikupljate sredstva u evrima, u toj valuti i ulažete. Ipak, nama ne odgovaraju velike varijacije kursa jer to generalno dovodi do nepredvidivosti i nestabilnosti tržišta. Kao kompanija imamo stabilan i prilično konzervativan investicioni portfelj. Postoji mogućnost da uvedemo i dinarske proizvode životnog osiguranja, ali to će zavisiti pre svega od nivoa prihvatanja potencijalnih kupaca. Da li postoji razlika u tome koja se osiguranja najviše traže u Srbiji, a koja u ostalim zemljama regiona? Z. Višnjić: Nažalost, u Srbiji još uvek veliki udeo u ukupnoj premiji čini obavezno osiguranje od autoodgovornosti, a oko pedeset odsto ukupne premije na tržištu je vezano za osiguranje automobila, što je izuzetno mnogo i samo još jedan pokazatelj da je tržište nedovoljno razvijeno, jer recimo na razvijenim tržištima udeo životnih osiguranja iznosi i do 80 odsto. Uvođenje novih obaveznih osiguranja, van auto osiguranja, jako bi doprinelo razvoju naše industrije. Rumuni su recimo uveli obavezno osiguranje od zemljotresa, čija je osnovna cena veoma niska pa ne opterećuje stanovništvo. Poređenja radi, kada se desio zemljotres u Kraljevu, ispod jedan odsto građana imalo je osiguranje protiv zemljotresa i država nije mogla svima adekvatno da nadoknadi štetu. Ali iz ugla prosečnog građanina svako novo obavezno osiguranje, ma koliko malog iznosa bilo,


predstavljalo bi udar na njegov džep... Z. Višnjić: Neko na kraju uvek mora da plati štetu. Kada poplava odnese celo imanje ili nečiji splav onda se oštećeni naknadno hvataju za glavu i uzalud traže krivca. Treba imati u vidu i veću količinu vremenskih nepogoda koje su se dešavale prethodnih godina, pa su se i rizici povećali. Slažem se da standard života u Srbiji još uvek nije na tom nivou da bi građani mogli da pokrivaju godišnje polise u iznosima od preko hiljadu evra, ali treba povećati svest da država ne može, i ne treba, uvek da pokrije sve gubitke koji će se možda desiti. U poslednje vreme se čak previše i politizuje sa time, jer kad neki političar izjavi da će država pokriti svu štetu, iz budžeta, on u tom trenutku „ubije“ čitav koncept osiguranja i propusti se prilika da se stvori odgovornost ka vlastitoj imovini. Kada se dve godine za redom dogode velike snežne mećave i za njima kasnije uslede obimne poplave koliko to utiče na tražnju za adekvatnim osiguranjima i da li vi u tom slučaju beležite gubitke u pogođenim zemljama? Z. Višnjić: Cilj osiguranja jeste da bude tu za klijenta kada mu je pomoć najpotrebnija, Na primer, posle velikih poplava u centralnoj Evropi u 2010. godini isplatili smo štete u milionima evra. Ali to je samo pokazatelj da sistem osiguranja uspešno funkcioniše. Klijenti su na kraju dobili ono što im je obećano prilikom zaključenja polisa osiguranja. Takva osiguranja se obično sklapaju na godišnjem nivou i trošak nije veliki, kada se uzme u obzir obim mogućih šteta. U osiguranju se naravno mora poštovati osnovni princip – da se osiguranjem pokrivaju isključivo nepredvidivi događaji. Zašto je nekoliko puta pomeran rok za donošenje novog zakona o osiguranju, kao i za razdvajanje neživotnog i životnog osiguranja? Šta očekujete od budućeg zakona

Zoran Višnjić: Poverenje investitora se dugo i teško stvara a vrlo lako gubi

i koje su Vaše preporuke tvorcima zakona? Z. Višnjić: Stalno komuniciramo sa ostalim osiguravačima o različitim problemima koji nas pogađaju. UNIQA je nezadovoljna zato što je podelila svoje poslovanje na životno i neživotno osiguranje još kada je bio proglašen prvi rok za njihovo razdvajanje, iako je imala kompozitnu licencu, i sad trpi dodatne troškove za vođenje dve različite kompanije, a u međuvremenu je rok za ostale kompanije još nekoliko puta pomeran, poslednji put do kraja 2012. godine. Ne tražimo povlastice, ali insistiramo da ista pravila važe za sve. Ovo, na žalost, nije jedina oblast gde se pravila ne primenjuju konzistentno na sve učesnike na tržištu, tu pre svega mislim na oblast autoodgovornosti. Obaveza Narodne Banke Srbije, kao supervizora industrije osiguranja, jeste da formira predvidivo i stabilno okruženje poslovanja, gde nema mesta dvostrukim aršinima i proizvoljnom tumačenju propisa i njihove implementacije. Poverenje investitora se dugo i teško stvara a vrlo lako gubi. Jako je bitno da se država opredeli da li bi želela državnu osiguravajuću kompaniju i u kom obliku. U mnogim zemljama

postoji koncept captive osiguranja gde država u svom vlasništvu ima osiguravajuću kuću, ali se ona isključivo bavi osiguranjem sopstvenih institucija. Nijedan od mogućih pravaca za sada nije odabran, a generalno govoreći nije dobro za celu industriju da se državne kompanije posmatraju kao politički plen, jer se time udaljavamo od struke i istinske konkurencije. Mislim da je privatizacija pravo rešenje i da bi ulaskom još nekog velikog igrača čitavo tržište dobilo na kokurentnosti i transparentnosti. Da li je UNIQA možda zainteresovana da učestvuje u procesu privatizacije ako do njega dođe? Z. Višnjić: Mi sigurno želimo da ostanemo u Srbiji i da širimo naše poslovanje na duži rok jer je i osiguranje dugoročan posao. Do sada smo uložili preko 50 miliona evra u našu kompaniju u Srbiji. Da li ima mesta za još neku akviziciju teško je reći u ovom trenutku, jer je to pitanje ocene povoljnosti trenutka za investiranje, predvidivog okruženja, odgovarajuće zaštite strane ivesticije i dobre pravne regulative. Nije lako doći do dodatnog kapitala u ovim vremenima, tako da bi pažljivo razmotrili eventualnu mogućnost.

B&F, broj 85, mart 2011.

29


Finansije FEJSBUK NA BERZI

Novi investicioni mehur? Iako smo na njenom samom početku, tekuća godina zasigurno će ostati dobro upamćena u berzanskom svetu. Indeks tehnoloških akcija NASDAQ je, nakon više od deset godina, oborio rekordnu vrednost postignutu na razmeđi vekova u dot-com maniji, dok tržište ponovo zapljuskuje talas kompanija zasnovanih na novim ljudskim potrebama. Da li će ovaj put biznisi sa e-dimenzijom zaseniti konvencionalne kompanije ili je na pomolu novi investicioni mehur nakon dekade zaborava? Piše: Nenad Gujaničić

P

očetak februara doneo je potvrdu višemesečnih nagađanja u vezi sa najpoznatijom globalnom društvenom mrežom koja je, povezujući ljude širom sveta, izmenila usađena pravila privatnosti. Ovaj put javnosti će biti izložena sama kompanija koja će nakon inicijalne ponude akcija (IPO – initial public offering) biti kotirana na berzanskom tržištu i

30

B&F, broj 85, mart 2011.

postati predmet ocenjivanja i analize hiljada investitora širom sveta.

Iako u početku nije bilo planirano da Fejsbuk postane kompanija, barem kako je tvrdio njegov osnivač Mark Cukerberg, američka Komisija za hartije od vrednosti je 1. februara primila zahtev ove kompanije za emitovanje akcija, što bi mogao biti uvod u jednu od najvećih korporativnih priča u istoriji američkog tržišta. U zahtevu za emisiju, koju treba da odobri ovaj regulatorni organ američkog finansijskog tržišta, navodi se kako Fejsbuk namerava da prikupi pet milijardi dolara kapitala ali bi, u zavisnosti od interesovanja ulagača, ova suma mogla biti i veća. Ranije se spekulisalo da bi IPO mogao biti vredan deset milijardi dolara, što bi bila četvrta po veličini emisija akcija u američkoj istoriji nakon kompanija: Visa, General Motors i AT&T Wireless.

Google posle Googla

Teorijski gledano, kompanije se odlučuju da promene organizacionu formu i postanu korporacije onda kada razvoj više nije moguće finansirati iz sopstvenih i kreditnih izvora, ali i kada njeni osnivači ocene da je pogodan momenat za evaluaciju koja će među njima samima iznedriti veliki broj instant milionera. A je li ovo bio pravi momenat za izlazak kompanije na tržište pokazaće investitori u narednom periodu. I dok se osnivači ove društvene mreže nadaju da bi mogla biti ponovljena priča Gugla, koji je nakon IPO-a sprovedenog sredinom 2004. godine ostvario skok tržišne vrednosti veći od šest puta. Koliko će od ovoga biti i ostvareno umnogome će zavisiti od održivosti poslovnog modela Fejsbuka,

koji za sada beleži impresivne rezultate sa snažnim uzlaznim trendom. U prošloj godini ova kompanija je ostvarila neto dobitak od 1 milijarde dolara što je rast do 65 procenata na godišnjem nivou, dok su prihodi dostigli 3,7 milijardi dolara uz stopu rasta od 88 procenata. Kada je u pitanju broj korisnika usluga ove kompanije, na kraju 2011. bilo ih je 845 miliona, gledano na nivou mesečnog proseka, dok je dnevno ovu društvenu mrežu posećivalo 483 miliona korisnika, što je rast od 48 odsto u odnosu na godinu dana ranije. Ovaj fenomenalan razvojni put Fejsbuka u proteklih nekoliko godina doneo je izrazito visoka očekivanja u pogledu vrednovanja ove kompanije. Analitičari očekuju da bi se njegova vrednost nakon IPO-a mogla kretati u rasponu od 75 do 100 milijardi dolara - što i nije teško poverovati - ali će evaluacija morati da bude potkrepljena visokim stopama rasta i u budućnosti kako bi dugoročno bila održiva. Praktično govoreći, Fejsbuk će po svom izlasku na berzansko tržište morati da ponovi ekspanziju Gugla, kako bi opravdao poverenje investitora u inicijalnoj godini i doneo im zaradu u budućnosti. U protivnom, svrstaće se među mnoge kompanije koje nisu uspele da iskoriste raspoložive potencijale već su propale pod naletima opasnosti koje se množe sa svakim novim procentnim poenom rasta.

Sad me vidiš, sad me ne vidiš

Fejsbuk većinu prihoda generiše od marketinga, što nije strano i mnogim drugim biznisima, ali će održavanje faktičkog monopola na reklamiranje na društvenim mrežama biti najveći izazov u godinama pred nama. Premda je teško naći


kompaniju koja zna više o svojim klijentima nego što je Fejsbuk, pa je u skladu sa tim ciljni marketing lakše sprovoditi, biće više nego kompleksno upravljati njihovim potrebama. Verovatno bi se svaka konvencionalna kompanija dičila podatkom da poseduje 850 miliona kupaca, ali kada su društvene mreže u pitanju stvari stoje malo drugačije. Ova masa korisnika predstavlja specifičnu vrstu potrošača kojoj se za sada „na policama“ ove kompanije nudi malo toga, dok je ključno pitanje gde će u budućnosti njihove potrebe evoluirati i da li će Facebook moći da ih iskoristi. Pojava Interneta devedesetih godina prošlog veka možda najbolje ilustruje varljivost ovih mladih biznisa satkanih oko nekog novog tehnološkog dostignuća. Premda je od Internet revolucije ostao nemali broj kompanija zasnovanih na ovom mediju, retko se ko i seća nesumnjivo većeg broja biznisa koji su faktički nestali preko noći i povukli sa sobom svoje instant milionere. Teza da će Internet zameniti sve aspekte konvencionalnog poslovnog modela mnogima se obila o glavu, a sve kao posledica preuveličanih mogućnosti nove tehnološke inovacije. Koliko će Fejsbuk iskoristiti koncept društvene mreže ponajviše će zavisiti od kreativnosti i sposobnosti čelnika ove firme, odnosno od toga koliko će prostora biti ostavljeno njegovim konkurentima, koji

Mark Cukerberg će množiti geometrijskom progresijom u odnosu na rast poslovanja ove kompanije. U ovom pogledu, Fejsbuk će imati znatno veće šanse nego da je u pitanju klasični biznis, što su u proteklih nekoliko decenija i pokazali primeri nekih kompanija. Dominacija Majkrosofta na polju kreiranja operativnih sistema za personalne računare, Amazona kada je u pitanju onlajn prodaja i Gugla kada se radi o onlajn reklamiranju, održale su se duži niz godina (decenija), a da je konkurencija teško mogla da ugrozi njihovu profitabilnost, koja se graničila sa iskorišćavanjem prirodnog monopola. Uprkos ovim slučajevima, budućnost Facebooka biće više nego neizvesna, pre svega po pitanju održanja dominantnog položaja što je jedini put koji će omogućiti

Najveće incijalne ponude akcija Internet kompanija Rb 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10.

Naziv kompanije Google Genuity Zynga Groupon Vonage Holdings CompuServe Orbitz Worldwide Savvis Communications LinkedIn McData

Datum IPO-a avgust, 2004. jun, 2000. decembar, 2011. novembar, 2011. maj, 2006. april, 1996. jul, 2007. feb, 2000. maj, 2011. avgust, 2000.

Vrednost IPO-a (u milionima USD) 1.920 1.910 1.000 805 531 552 510 408 406 403 Izvor: CNBC

ekspanziju njegovog poslovanja, pa i visoku berzansku evaluaciju. Nemali broj kompanija u sličnim branšama (Nokia, Myspace, MSN Messenger, Yahoo...) zaspao je na lovorikama, dok je konkurencija očas posla iskoristila inovativnu prednost i ugrozila, činilo se, utabani pobednički put. U kom smeru će ići inovativnost Fejsbuka? To je pitanje na koje jedino mogu odgovoriti Cukerberg i ključni ljudi oko njega. Izvesno je jedino to što će, i nakon emitovanja novih akcija, on i dalje čvrsto držati dizgine ovog biznisa s obzirom na broj glasova kojima raspolaže i na prava zapisana u statutu ove firme. U svakom slučaju, on i njegovi najbliži saradnici postaće uskoro novi članovi kluba svetskih bogataša, ali će račune u bankama moći da napune tek za nekoliko godina - s obzirom na restriktivne klauzule ugovora kojima se prodaja akcija ostavlja za neke buduće dane. Ovim se jača njihova privrženost kompaniji, ali i omogućava nešto još važnije – sprovođenje IPO-a bez protivnika u svojim redovima.

Iznenađenja u prospektu

Priprema Fejsbuka za IPO otkrila je i neke aspekte ovog biznisa koji do sada nisu bili poznati javnosti. Rast poslovanja lani značajno se usporio na nekim zrelim tržištima kao što je SAD i iznosio je tek 16 procenata. Takođe, evidentno je usporavanje rasta prihoda od reklamiranja sa 144 procenta u 2010, na 68,9 odsto u 2011. godini. Kompanija za sada beleži minoran prihod preko platformi mobilnih telefona, dok je investitore iznenadila i visoka izloženost Fejsbuka proizvođaču igrica Zinga, čije provizije čine 12 odsto ukupnih prihoda ove društvene mreže. Takođe, čelnici Fejsbuka u budućnosti ne očekuju drastične promene u svojoj platformi plaćanja, predviđajući rast tržišta virtuelnih proizvoda za 100 odsto u periodu 2010-2014.

B&F, broj 85, mart 2011.

31


Finansije AMERIČKA VALUTA I ALTERNATIVE

Beži polako Kvartalni izveštaj MMFa, COFER, ukazuje na dugoročni trend diversifikacije iz dolara. Njegova sve očiglednija slabost tera institucionalne investitore, pre svega centralne banke i „sovereign wealth“ fondove, da mu traže zamenu. Evro, zlato pa i „specijalna prava vučenja” (SDR) nisu rešenje, jer imaju značajne mane. Otuda, USD ipak ostaje dominantna rezervna valuta, uprkos svim problemima, dok privatni investitori imaju više opcija u izboru korpe valuta koja bi ga zamenila. Piše: David Mališ*

32

B&F, broj 85, mart 2011.

V

elika ekonomska kriza učinila je aktuelnom staru debatu o tome kako bi svetski finansijski poredak trebalo da bude strukturiran. Jedna od tema koja zaokuplja finansijsku zajednicu je i mogućnost zamene dolara kao dominantne rezervne valute. Sistem koji zavisi od jedne dominantne valute, ma koja ona bila, mnogi smatraju neodgovarajućim i nečim što bi trebalo promeniti. Među argumentima koji se navode u prilog promene spadaju i oni političke prirode, ali i oni zasnovani na potrebi za diversifikacijom. Prošlogodišnje smanjenje kreditnog rejtinga SAD samo je dodatno intenziviralo ovu debatu, jer je „iznenadno“ otkriće da državne obveznice SAD nisu bez rizika, na neki način uzdrmalo „dogmu“ na kojoj se zasniva trenutni „svetski finansijski poredak“.

Na nižem, pragmatičnijem nivou, van sfera visoke politike i „valutnih ratova“, sve očiglednija slabost dolara tera institucionalne investitore (na prvom mestu centralne banke i „sovereign wealth“ fondove), ali i privatne investitore da traže alternativu. Rezervne valute moraju biti likvidne, odnosno mora postojati veliki broj odgovarajućih hartija od vrednosti denominovanih u toj valuti raspoloživih potencijalnim investitorima. Povrh svega, ti oblici aktive bi morali biti manje rizični, usled čega su u najvećoj meri devizne rezerve u državnim obveznicama. Stoga je pitanje rezervnih valuta pre svega pitanje dostupnosti određenih oblika aktive, odnosno šta se, pored obveznica Trezora SAD, može kupiti u dovoljno velikom obimu a da je niskorizično i lako utrživo? Na prvi pogled, tržište „bondova“ zone evra je, posmatrano kao celina, veliko, što i objašnjava njihovo učešće u svetskim rezervama. Ipak, postavlja se pitanje da li je to zaista jedinstven „suvereni dug“, u pravom smislu te reči.

Kvartalni izveštaj MMF-a, COFER, pokazuje valutnu strukturu svetskih deviznih rezervi. Po njemu, dominacija USD je izražena, EUR je daleko iza, dok su britanska funta (GBP) i japanski jen (JPY) na dalekom trećem i četvrtom mestu. Ovo daje prilično jasnu indikaciju relativne privlačnosti određenih valuta u svojstvu rezervi. COFER izveštaj ukazuje na dugoročni trend diversifikacije iz dolara. Ako bi se, u kontekstu zamene dolara ova valuta isključila, onda bi evro bio dominantna valuta, pogotovo ukoliko se kao osnova za određivanje valutne strukture koristi BDP ili trgovinska razmena - sve ovo jednostavno vodi povećanju učešća evra i japanskog jena. S toga bi, na prvi pogled, rešenje bila jednostavna zamena USD evrom (ili korpom valuta EUR i JPY). Međutim, ovo ne rešava prvobitni problem, jer bi se zavisnost od dolara prosto zamenila zavisnošću od evra, što teško da je poboljšanje, imajući u vidu dugoročne probleme zone evra. Gledajući dalje od valuta razvijenih zemalja može biti izazovno, ali je nepraktično. Usled svega, USD je i dalje dominantna rezervna valuta, jer uprkos svim problemima, nema odgovarajuće alternative. Kao alternativa dolaru često se navodi i zlato. Postojeće svetske devizne rezerve imaju značajno učešće i zlata, pa ova ideja ima i neke argumente na svojoj strani, tim pre što su, u globalnom okruženju niskih kamatnih stopa, oportunitetni troškovi držanja zlata dosta manji. Podaci World Gold Councila ukazuju da je neto kupovina zlata od strane centralnih banaka u protekloj godini bila na najvećem nivou od 1964. godine, uprkos vrlo visokoj ceni ovog plemenitog metala. Samo je Peking (čiji se potezi na tržištu naročito prate) duplirao svoje zlatne rezerve od 2003. godine, a za njim nisu zaostajale ni ostale azijske države. Međutim, kada se iznova


pogledaju sve odlike koje rezervna valuta treba da ima, pokazuju se svi nedostaci ove ideje. Jednostavno, tržište zlata nije dovoljno veliko. Argumenti koje je i sama Kina istakla kada se povela debata o ograničenjima zlata kao alternative: velika volatilnost cene, visoki troškovi držanja i ograničeni obim transakcija. Nakon svega, nedostatak alternative dolaru doveo je do ideja da bi se ta alternativa mogla konstruisati. I opet je glas Kine ovde naizraženiji, kao zahtev za novom „globalnom rezervnom valutom“. Najočigledniji izbor bila bi specijalna prava vučenja (SDR), obračunska jedinica MMF-a. Međutim, konkretne hartije od vrednosti denominovane u SDR nisu raspoložive, pa bi posredno rešenje bilo držanje rezervi u skladu sa učešćem USD, EUR, GBP i JPY u SDR. Na ovaj način bi dolar imao manje učešće nego u postojećim svetskim rezervama, ali je i dalje najizraženiji, što opet ne rešava problem njegove dominacije. Drugi pristup bi bio formiranje „međunarodne centralne banke“, koja bi mogla da izdaje obveznice denominovane u SDR, a iza kojih bi stajale hartije od vrednosti u valutama samih konstituenata. Na ovaj način bi oni koji upravljaju deviznim rezervama mogli direktno da trguju „SDR bondovima“. Ali i ovo rešenje ima svoje probleme, od kojih samo formiranje ovakvog mehanizma nije jedini. Ne postoji nikakva garancija da bi ovako formirano tržište imalo željenu likvidnost. Najveći problem, međutim, je taj što se na ovaj način ne rešava problem zavisnosti od „suverenih dugova“ koji leže u osnovi ovog mehanizma, već se samo uvodi posrednik. Stoga i ovo rešenje pruža slabu utehu zagovornicima zamene dolara, jer ni ono ne ostavlja drugu opciju osim držanja dolarski denominovanih hartija, bilo direktno ili indirektno.

Privatni investitori, budući da su manji, imaju daleko veću fleksibilnost. Iako mogu imati iste motive kao i institucionalni investitori u vidu centralnih banaka, poput fokusiranja na konzervativno investiranje u niskorizične oblike aktive i ostavljanje maksimizacije prinosa u drugi plan, privatnim investitorima ostaje mnogo više opcija. Jedna od njih je i svojevrsno „imitiranje“ pristupa centralnih banaka i formiranje korpe valuta u kojoj bi učešće dolara bilo smanjeno. Tu bi učešće shodno specijalnim pravima vučenja bilo privlačno rešenje. S druge strane, iako valutna struktura SDR smanjuje izloženost dolaru, ona ga nikako ne eliminiše. Za one koji veruju da će opadanje prevlasti američke valute na dugi rok umanjiti njenu vrednost, potpuno napuštanje dolara može izgledati vrlo privlačno, čak i poželjno. Ako bi se prioritet dao očuvanju bogatstva investiranjem u niskorizične oblike aktive, onda bi trebalo konstruisati korpu valuta koja bi zamenila dolar. Ukratko, koje valute (i koliko njih) uključiti u tu korpu, što nas dovodi do određivanja portfolija sa minimalnom varijansom, odnosno traženja portfolija sa minimalnom volatilnošću. Najočigledniji kandidati, što se valuta tiče, jesu najlikivid-

nije valute - one bez značajnijih ograničenja u pogledu kontrole kapitala. Jedno od rešenja, svakako ne i jedino, prema pojedinim investicionim bankama bila bi korpa GBP, JPY i CAD. Ova korpa pruža malu izloženost riziku, dok zadržava prednosti držanja po jedne valute iz svakog od blokova razvijenih zemalja. Kao zaključak, može se raći da je američki dolar s razlogom i dalje svetska rezervna valuta, usled dostupnosti hartija od vrednosti odgovarajuće likvidnosti. Ova se situacija neće promeniti u skorije vreme, imajući u vidu i probleme s kojima se suočava evro. Centralne banke i „sovereign wealth“ fondovi su već odavno počeli sa procesom diversifikacije, ali to čine krajnje postepeno, pa je ovo proces koji će biti veoma dugotrajan. Usled toga, oni koji upravljaju svetskim rezervama i nemaju izbora osim da ulažu u državne obveznice SAD, koje su istovremeno i najveće svetsko tržište ovog oblika aktive. Ipak, što više svet bude postajao multipolaran, sve će više postajati privlačnije i druge alternative, u manjoj ili većoj meri. Pitanje je samo koliko dugo će to trajati i kako će se ta promena odigrati. *Izneti stavovi su lični i ne predstavljaju zvanične stavove NBS

B&F, broj 85, mart 2011.

33


temat GRADOVI U SRBIJI

Provincijalizacija U gradovima će do 2025. živeti tri četvrtine svetskog stanovništva, a u mnogima je već sada prekoračena granica podnošljivog života, kao cena za sve praznije ruralne sredine. Za razliku od većine starih članica EU, koje su donekle uspele da smanje regionalne razlike, u novopridošlim zemljama mnogi gradovi u tranziciji su se suočili sa sudbinom koju su već prošla njihova zaleđa u socijalističkom periodu Ako se izuzmu Beograd, Novi Sad i donekle Niš, srpski gradovi stare, kopne, postaju stecišta slabo obrazovane radne snage i siromašnih. Da li bi stvaranje još jednog ili dva jaka grada – Niša i Kragujevca, predstavljalo zamajac ragionalnog razvoja koji bi predupredio rizik da današnja „beogradizacija“ Srbije sutra preraste u provincijalizaciju cele zemlje?

36

B&F, broj 85, mart 2011.


URBANI I RURALNI RAZVOJ

Elite i sateliti Zaječar, Loznica, Zrenjanin, Sombor i Šabac ne liče na sebe od pre dve decenije. Kao i gradove u novim EU članicama, zahvatila ih je i preobrazila tranzicija. U senci Beograda i Novog Sada, dvadesetak srpskih gradova pokušava da nađe novi ekonomski, socijalni i kulturni identitet i sačuva svoje zaleđe. Dilemu da li prioritet dati ulaganjima u urbanim centrima ili podizati manje razvijene gradove, kao zametke budućeg razvoja, još nije rešila ni Evropa, iako su mnogi mehanizmi finansiranja oba cilja uspostavljeni. Piše: Edvard Jakopin*

U

Evropskoj uniji u 501 gradu sa više od 100.000 stanovnika živi 36% stanovništva EU, a malim i srednjim gradovima 21% populacije. Modeli regionalnog razvoja zemalja članica EU i OECD-a sve više se okreću od tradicionalnog principa

redistribucije bogatstva, od bogatih ka siromašnim, ka modelu regionalnog razvoja u kome se daje mogućnost nerazvijenim regionima da „potrče“, a razvijenim da „polete“.

Tokom protekle dve decenije, stare zemlje članice EU mahom su uspele da smanje regionalne razlike. U novim zemljama članicama EU - Češkoj, Mađarskoj, Poljskoj, Slovačkoj, ali i u Finskoj, Grčkoj i Irskoj - te razlike su se povećale. Siroti novi Evropejci Ulaskom u EU većina tranzicionih bivših socijalističkih gradova je imala snažan rast, ali i doživela značajne promene. Sve ključne determinante „socijalističkog grada”, razvoj baziran na industrijskom rastu velikih državnih i društvenih privrednih sistema, državnom vlasništvu nad građevinskim zemljištem i razvoju socijalne infrastrukture, iščezle su a zamenio ih je neoliberalni model. Ekonomska transformacija vlasničke strukture u protekloj deceniji uzrokovala je otvaranje teških pitanja transformacije postsocijalističkih gradova (denacionalizacije imovine, restitucije). Urbana politika se suočila sa konfliktom između izgradnje novih tržišnih objekata (poslovni prostori, luksuzni kompleksi, i dr) i starih stambenih i industrijskih struktura. Postsocijalistički gradovi suočavaju se sa brojnim problemima: Gubitak identiteta. Brojni postsocijalistički gradovi odriču se svog socijalističkog nasleđa i tragaju za novim identitetom (predratni Beograd – prestonica „zlatne demokratije“, Sankt Petersburg – ruska kapija u Evropu, Viljnus – baltički poslovni centar, Budimpešta – centralnoevropski tehnološki centar, Sofija – balkanska prestonica, Riga – udobno mesto za miran život, itd.); Priliv stanovništva znači i priliv problema. Kao posledica transformacije privrede dolazi do priliva stanovništva u gradove. To stvara ne samo ekonomske i socijalne probleme već i kulturološke pa i zdravstvene;

Neprilagođenost tranzicionih gradova procesima urbanizacije. U svim tranzicionim gradovima prisutan je trend širenja predgrađa (u više od 90% gradova EU predgrađa su se širila brže od centra grada). Pitanje svrsishodnosti i efekata razvojnih projekata postsocijalističkih gradova koji se realizuju kroz tzv. javno-privatna partnerstva. Novo gradsko preduzetništvo karakteriše upravo insistiranje na partnerstvu javnog i privatnog sektora pri čemu, najčešće, ovaj prvi preuzima rizik a drugi u najvećoj meri ubira korist. Rezultat je „investiranje i privredni razvoj koji špekuliše izgradnjom mesta, umesto da poboljša životne uslove na određenoj teritoriji“ (Harvi, 2005). Gentrifikacija centralnih gradskih područja, proces u kome se stare jeftine zgrade ili čitavi delovi grada, najčešće radnička naselja, pretvaraju u skupe zgrade za dobrostojeće pripadnike srednje klase, koji se doseljavaju umesto originalnog stanovništva, koje sebi ne može da priušti povećanje dažbina i troškova života. Formiranje džepova urbanog siromaštva. Gradska naselja koja dobijaju „lošu reputaciju“, u kojima vrednost stanova opada, a povećava se koncentracija socijalnih slojeva koji se mogu smatrati postsocijalističkom potklasom: trajno siromašni, izbeglice, nezaposleni, itd, postepeno formiraju džepove urbanog siromaštva, pa i etničkih getoa. U Bukureštu na primer ima kvartova bez struje i vode jer građani mahom nemaju sredstava da plate ove usluge, stanovi su u tim naseljima jeftini, jer niko ne želi da se tu naseli. U Budimpešti su delovi centralnog gradskog područja i nekadašnja socijalistička nova stambena naselja usled izmenjene socijalne i etničke strukture (Romi) izložena procesima getoizacije.

Beograd, Novi Sad i ostali

U 23 grada Srbije danas živi više od 60% stanovništva, stvara se 82% novostvorene vrednosti, posluje

B&F, broj 85, mart 2011.

37


temat Trend ekonomske koncentracije novostvorene vrednosti (BDV privrede=100) Ostala naselja 23%

2002.

21 grad 23,3%

Beograd 42%

Ostala naselja 18,4%

38

B&F, broj 85, mart 2011.

Beograd 51,9%

Novi Sad 11,7% 21 grad 18%

76% preduzeća i radi 77% zaposlenih. U procesu tranzicije gradovi Srbije, nekada nosioci razvoja šireg područja, kao jaki industrijski i regionalni centri, izgubili su svoju razvojnu poziciju u regionalnim okvirima. Razvojne probleme sa kojima su se suočili gradovi Srbije karakteriše: Stvaranje jakog gravitacionog jezgra Beograd-Novi Sad. Sve više je manjih gradova (satelita) koji gravitiraju ka ovom gravitacionom jezgru. Ova dva grada sa 28% ukupnog stanovništva i 50% zaposlenih stvaraju 64% BDV, 64% prihoda i 62% dobiti Srbije; Stanovništvo u gradovima Srbije se smanjuje i stari. Nepovoljne demografske tendencije će se tek negativno odraziti na rast i zaposlenost, povećaće se socijalni pritisak i budžetski izdaci, što će zahtevati bolna sektorska prilagođavanja regionalnih i gradskih ekonomija. Gradovi će više morati da izdvajaju za socijalne i zdravstvene usluge i institucije. Najnoviji popis pokazuje da se broj stanovnika povećao samo u 7 gradova: Novom Sadu (12,2%), Novom Pazaru (7,9%), Beogradu (4%), Nišu (2,9%), Kraljevu (2,3%), Kragujevcu (1%) i Jagodini (0,4%). U čak 11 gradova (Vranje, Subotica, Užice, Šabac, Valjevo, Zrenjanin, Sremska Mitrovica, Leskovac, Loznica, Zaječar i Sombor) broj stanovnika se smanjuje brže od republičkog proseka (-5%). Najveće demografsko pražnjenje beleže Sombor (-12%)

2010.

i Zaječar (-11,3%). Najveće gustine naseljenosti su u Beogradu (511 st/ km2), Novom Sadu (480 st/km2) i Nišu (432 st/km2), a najmanja u Zaječaru (55 st/km2). Na razmeštaj, gustinu i koncentraciju stanovništva u pojedinim gradovima odlučujuću ulogu imaju unutrašnje migracije (u Novom Sadu je 12% učešće neto migracija u ukupnom stanovništvu, u Beogradu 7%, Novom Pazaru 4%); Obrazovna struktura u gradovima nije na zadovoljavajućem nivou (prosečno svaki deseti stanovnik ima visoko obrazovanje). Beograd, Novi Sad i Niš privukli su najveći broj najobrazovanijeg stanovništva; Ekonomske disproporcije se povećavaju. S jedne strane je gravitaciono jezgro Beograd (sa 52% BDV i 42% zaposlenih) i Novi Sad (12% i 8%), nasuprot 21 gradu (sa 18% BDV i 26% zaposlenih). Disproporcije između gradova (bez Beograda) su velike (prema broju preduzeća 1:25, broju zaposlenih 1:21, kapitalu, 1:56, prihodu 1:73, dobiti 1:145 i gubitku 1:32). BDV po stanovniku je 18 puta veća u Novom Sadu u odnosu na Smederevo, zarade po stanovniku 3,8 puta su više u Novom Sadu u odnosu na Leskovac; Tranziciona zaposlenost povećana je samo u Novom Sadu, Beogradu, Jagodini, Subotici i Požarevcu. Najveći pad zaposlenosti (veći od 30%) zabeležili su Zaječar, Sremska Mitrovica, Vranje i Leskovac. Posmatrano po sektorima najveće smanje-

Novi Sad 11,7%

nje broja zaposlenih zabeleženo je u industriji (-38%), odnosno, ovaj sektor je prosečno godišnje gubio 5,2% radnika; Stopa nezaposlenosti je najveći problem većine gradova. U Beogradu je najniža stopa nezaposlenosti (13,6%) u odnosu na Srbiju (28,7%), dok u gradovima Zaječar, Kruševac, Loznica, Leskovac i Novi Pazar je 3-4 puta veća u odnosu na glavni grad; Fiskalni kapacitet gradova meren budžetskim prihodom po stanovniku je izrazito neizbalansiran, ali se koeficijent varijacije 2006-2010. smanjuje (sa 0,47 na 0,40); Ozbiljni ekološki problemi prisutni su u svim gradovima, a najizraženiji su u Pančevu, Beogradu, Šapcu, Kruševcu, Smederevu i Loznici, koji su najugroženija područja Republike. Unapređenju regionalne ravnoteže u Srbiji najviše bi doprinelo, pored gravitacionog jezgra BeogradNovi Sad, stvaranje novih gravitacionih tačaka – gradova dinamičkih polova razvoja Niša i Kragujevca, ekonomski restrukturiranih i funkcionalno umreženih sa ruralnim zaleđem. Neophodno je, generalno, povećati institucionalni kapacitet gradova u Srbiji, ali je, takođe, još važnije da grad formuliše zahteve za većom demokratskom kontrolom nad proizvodnjom, distribucijom i upotrebom materijalnih viškova. *pomoćnik ministra finansija, rukovodilac sektora za Nacionalni razvoj


GRADOVI I PRIVATIZACIJA

U pogrešno vreme, na pogrešnom mestu Zašto su Kraljevo, Kruševac ili Loznice morali da propadnu sa kolapsom Magnohroma, Fabrike vagona, 14. oktobra, Župe i Viskoze? Piše: Dragan Pejčić, MBA Altis Capital

Š

ta to beše Budimka? Stariji među nama setiće se njenih legendarnih sokova, džemova i marmelada koji su decenijama bili deo kućne trpeze, isto kao i proizvodi Srbijanke iz Valjeva, Džervina iz Knjaževca i drugih, gotovo zaboravljenih, asova socijalističke ekonomije. Dugo je Budimka važila za nosioca privrede u Požegi, maloj opštini od 13 hiljada stanovnika, skrajnutoj na zapadu zemlje, izvan najvažnijih saobraćajnih koridora. U najboljoj fazi svog poslovanja, Budimka je raspolagala kapacitetom od oko 40.000 tona proizvoda i zapošljavala gotovo 700 radnika u svojim pogonima.

Od tih impresivnih brojki danas je ostalo svega osamdesetak radnika i malo više od 2 miliona evra godišnjeg prihoda... Kao epilog neuspešne privatizacije i raskinutog ugovora o prodaji, u ovakvim slučajevima već ozloglašenim „domaćim fizičkim licima", pokrenut je postupak restrukturiranja koji tek treba da pokaže da li makar neki delovi ovog nekada velikog sistema imaju tržišnu perspektivu, tako što bi budući strateški investitor pronašao interes da uloži milione evra u kompletno obnavljanje opreme i pokretanje proizvodnje značajnijeg obima.

Deindustrijalizacija i (re) urbanizacija

Sličnih budimki i požega po Srbiji danas, na žalost, ima mnogo. Dugačak je spisak gradova koji su, u najvećoj meri, zavisili od jedne velike fabrike, da bi onda postali žrtve njenog kolapsa ili, u boljem slučaju, relativno uspešne privatizacije, praćene otpuštanjem velikog broja radnika koji su, po pravilu, tek u skromnom procentu nalazili posao na nekom drugom mestu. Osim Smedereva i njene Železare koja je javnosti trenutno najinteresantnija, ovakvu (ili čak veću dramu) prolazili su i prolaze Loznica sa svojom Viskozom, Trstenik sa Prvom petoletkom, Kruševac sa 14. oktobrom, Niš sa Elektronskom industrijom, Valjevo sa Krušikom i gotovo svi drugi veći gradovi. Na makro nivou, razmere industrijske devastacije i posledične socijalne i demografske katastrofe, ilustruje statistika industrije – od početka takozvanih re-

formi 2001. godine pa zaključno sa 2010. godinom, industrijska proizvodnja je u proseku stagnirala, uz rast od svega 0,4 odsto godišnje, dok je ukupan broj zaposlenih u proizvodnim sektorima smanjen sa oko 610.000 na manje od 295.000. Sumorni podaci rezultat su slabih pokušaja reanimacije teško bolesne privrede tokom procesa privatizacije, počev od Zakona o svojinskoj transformaciji iz 1997. godine, sve do poslednjih izmena Zakona o privatizaciji donetog 2001. godine. Već je opšte mesto da je nekada respektabilna industrija iz kvazi tržišnog socijalističkog modela gotovo uništena kombinacijom ekonomskih sankcija, gubitka tržišta, prekida privrednih veza, neracionalnog zapošljavanja, zastarele tehnologije, velikih gubitaka, nagomilanih dugova i, iznad svega, prelivanja društvenog kapitala u privatnu svojinu direktora preduzeća i njihovih poslovnih partnera. U takvoj privredi, od oko 8.500 preduzeća, u kojima je trebalo da bude sprovedena privatizacija krajem 90-ih godina, po nekim procenama je čak polovina već u to vreme bila pred stečajem, a među njima i mnoga velika preduzeća kakvih je bilo gotovo hiljadu. Međutim, skroman deo velikih sistema, svega njih 75, označen je kao prioritet za privatizaciju po tzv. posebnom Vladinom programu koji je, između ostalog, podrazumevao aktivno učešće državnih institucija u procesu prodaje društvenog kapitala kroz konverziju dugova tih preduzeća prema državi u kapital i druge elemente finansijske konsolidacije. Kada je, usvajanjem novog zakonskog teksta 2001. godine do tada dobrovoljna, privati-

Statistika procesa restrukturiranja Status preduzeća

Prodata preduzeća Preduzeća u kojima su raskinuti ugovori Neprodata preduzeća Ukupno

Ukupan broj

7 65 103 175

Izvor: Agencija za privatizaciju

B&F, broj 85, mart 2011.

39


temat zbog čega slična akcija nije pokrenuta ranije i u slučaju drugih velikih preduzeća. Drugim rečima, zašto su gradovi poput Kraljeva, Kruševca ili Loznice morali da propadnu sa kolapsom Magnohroma, Fabrike vagona, 14. oktobra, Župe i Viskoze?

Pogrešna strategija i loša taktika

zacija postala obavezna za sva društvena preduzeća, velika većina ovih „strateških i velikih sistema", kako je glasio kriterijum za njihovo stavljanje na poseban program, samo je preusmerena na restrukturiranje, sa osnovnom idejom da se iz njihove komplikovane strukture izdvoje delovi sa realnim potencijalom za nastavak poslovanja. Petnaest godina po formiranju famozne liste i jedanaest godina nakon što je njihova privatizacija proglašena obaveznom, retko koje od velikih preduzeća, a posebno onih problematičnih, zaista je i pronašlo strateške partnere. Cementare ili preduzeća iz duvanske industrije jesu uspešno privatizovana, ali ona su svakako bila atraktivna za kupce zbog dobrog stanja svojih finansija i snažne pozicije na tržištu. Približno jedva četvrtina velikih sistema sa Vladine liste danas posluje ili ima izgleda da posluje uspešno, računajući u tu grupu i ona gde je država, nakon neuspešnih pokušaja prodaje privatnim investitorima, nastavila sa obilnim finansiranjem poslovanja do nekog sledećeg tendera. Rezultati procesa restrukturiranja još su nepovoljniji – od ukupno 175 preduzeća u raznim fazama ovog postupka za svega 7 je registrovana uspešna prodaja, njih 65 je dobilo ovaj status nakon raskida ranijih ugovora a čak 103, ili gotovo 59% nije prodato.

40

B&F, broj 85, mart 2011.

Iako svako od velikih preduzeća ima svoje specifičnosti koje zahtevaju poseban pristup, indikativno je da su među njima spaseni uglavnom oni sistemi gde je država aktivno intervenisala svojim instrumentima finansijske i organizacione konsolidacije. Ovu grupu, po svojoj veličini i značaju, svakako predvode Zastava Automobili, RTB Bor, Petrohemija i Azotara, a upravo im se pridružila i smederevska Železara. Pored strateškog privrednog značaja – zapošljavanja velikog broja radnika, velikog izvoznog potencijala, generisanja fiskalnih prihoda za državu i veza sa drugim delatnostima i granama, zajedničke su im i ozbiljne socijalne implikacije poslovanja, zbog kojih vlast nikako nije bila niti je spremna da ih prepusti tržištu i rizikuje da od Kragujevca, Bora, Pančeva i Smedereva napravi i bukvalno mrtve gradove. Ma koliko ovakva orijentacija, s jedne strane, bila razumljiva, ekonomska logika nalaže da se uvek iznova postavlja pitanje: Kakva je cena takve politike i koliko iznose potencijalni dobici? Čak i ako se se u takvoj analizi i usvoji optimistična pretpostavka da je neto efekat državne intervencije pozitivan (uzimajući u obzir interese svih ključnih stejkholdera: samih preduzeća, odnosno njihovih vlasnika, zaposlenih, dobavljača i kupaca, zatim lokalnog stanovništva, pa i države u celini), ostaje nejasno

Uzroci negativnog bilansa procesa restrukturiranja obuhvataju: a) strateške promašaje i b) taktičke greške. Najvažniji suštinski razlog neuspeha ovog procesa, a time i nagle deindustrijalizacije privrede, svodi se na nedostatak prave strategije transformacije i razvoja privrede, a posebno na nekonzistentnu primenu brojnih dokumenata strateškog karaktera. Samo u prethodnih deset godina pravljene su tri obimne strategije privrednog razvoja koje ili uopšte nisu aktivirane (kao što je bio slučaj sa strategijom iz perioda prve tranzicione Vlade), ili su dale slabe rezultate (poput strategije donete 2006. godine), ili je već sada jasno da su preambiciozne i nerealne (mlisli se na dokument Koncept razvoja Srbije do 2020. godine). Da su u tim (pre)obimnim studijama bili definisani realni razvojni ciljevi, identifikovani ekonomski prioriteti, formulisane efikasne mere i planirani budžeti za njihovu realizaciju, sigurno je da statistike industrije, zaposlenosti i spoljne trgovine ne bile toliko poražavajuće. Na taktičkom planu, naročito je u prvih nekoliko godina napravljeno mnogo pogrešnih poteza: a) recimo, institut otpusta dugova prema državnim organima u procesu privatizacije kasno je uveden, tek izmenama Zakona iz 2007. godine; b) isto važi i za zabranu osuđenima za krivična dela i ranijim vlasnicima preduzeća, gde su ugovori o privatizaciji raskinuti, da kupuju preduzeća; pri tome, nadležnosti kod provere porekla kapitala, namerno ili ne, nisu jasno definisane, tako da su Agencija za privatizaciju, Uprava za sprečavanje pranja novca i druge institucije nepresta-


Mesto gradova i opština prema prosečnoj mesečnoj neto zaradi Beograd Bor Čačak Kikinda Kraguj. Kraljevo Kruševac Leskovac Loznica Niš Novi Sad Pančevo Smeder. Sombor S. Mitrov. Subotica Valjevo Vranje Zaječar Zrenjanin

2004.

0

10

20

30

40

50

60

70

80

90

2011.

100 110 120 130 140 150 160 170

Izvor: Republički zavod za statistiku

no prebacivale odgovornost jedne na druge; c) nadzor nad ispunjavanjem ugovornih obaveza vršen je uz previše tolerancije, ponekad i uz sumnju na selektivan pristup vlasnicima, uz konstantna opravdanja Agencije za privatizaciju da ne raspolaže dovoljnim kapacitetima za efikasnu kontrolu. Ipak, možda je najkrupniji propust načinjen na samom početku kada je propuštena mogućnost da se sva problematična preduzeća privatizuju po čuvenom „modelu šećerana", prodajom za 1 evro. A, nije da se takvi predlozi nisu pojavljivali na vreme – još su neposredno po usvajanju Zakona o svojinskoj transformaciji, 1998. godine neki ekonomisti iznosili ovakvu ideju, što je, recimo, profesor Jovan Ranković svojevremeno obrazlagao na sledeći način: „Postoji u Jugoslaviji nekoliko hiljada preduzeća koja nemaju nikakvog kapitala, sve je pojedeno kroz gubitke. To je tih 14 milijardi maraka, a do kraja godine povećaće se za još tri milijarde maraka. U nekim preduzećima gubici su toliko visoki, da je sasvim pojeden ceo društveni kapital."

Efekti spore transformacije privredne strukture evidentni su prema ekonomskom i socijalnom položaju glavnih industrijskih centara. Ako se od širokog skupa razvojnih indikatora uzme prosečna mesečna zarada kao dovoljno reprezentativan i prati relativna pozicija gradova i opština na listi za 2004. i 2011. godinu, kao početnu i završnu godinu perioda analize, dobijaju se očekivani rezultati u najvećem broju slučajeva. U grupi od 25 lokalnih samouprava, Beograd i Novi Sad, uprkos kolapsu njihovih industrijskih kapaciteta, drže visoko mesto zahvaljujući ekspanziji niza uslužnih sektora: od bankarstva, preko trgovina i telekomunikacija, do nekretnina. Relativno visoke pozicije zauzimaju, takođe, i ostali vojvođanski gradovi iz ove kategorije, isto kao i Smederevo i Kragujevac, dok su u donjem delu gradovi, poput Vranja, Leskovca i Loznice, uz delimično poboljšanje plasmana u periodu od osam godina. Među brojnim faktorima koji utiču na nivo prosečne zarade, kao pokazatelj razvoja, najveći značaj, osim rezultata privatizacije

velikih preduzeća, svakako imaju visina priliva direktnih investicija iz stranih i domaćih izvora, kao i dinamika razvoja sektora malih i srednjih preduzeća. Uprkos ograničenjima ovakve analize, pre svega usled apstrahovanja drugih faktora od uticaja na indikatore lokalnog privrednog razvoja, njeni nalazi ipak ukazuju na ključne pravce daljeg formulisanja i implementacije ekonomskih mera: 1) razvijanje nacionalne i lokalne konkurentnosti za privlačenje investicionih projekata sa velikim input-om specifičnog znanja i visokih tehnologija koji donose brži rast zarada; 2) uspostavljanje ravnoteže sa radno-intenzivnim investicijama, kao generatorom nove zaposlenosti, odnosno amortizerom pada zaposlenosti tokom izgradnje nove privredne strukture i 3) stimulisanje osnivanja i poslovanja malih i srednjih preduzeća, kroz eliminisanje ključnih problema njihovog funkcionisanja – od nepovoljnih uslova finansiranja, preko visokih (para)fiskalnih troškova, sve do neefikasne i skupe administracije.

B&F, broj 85, mart 2011.

41


temat KAKO OPŠTINE PRIVLAČE INVESTITORE

Bolja je pruga od svakog druga Varošice u Srbiji koje nisu na glavnoj železničkoj i drumskoj trasi, nemaju sirovinsku bazu u svom ataru i državni vetar u leđa, u startu su na začelju trke za investicijama. Takvi se uzdaju u se’ i u svoje kljuse a u toj igri skoro sve je postalo dozvoljeno, kaže jedan od predsednika opština. Piše: Aleksandra Galić

U

suštini svi nude isto: deset prstiju svojih nezaposlenih žitelja, praznu ledinu ili napušteni pogon. „Univerzalnog recepta nema, svi se snalazimo kako znamo i možemo, od ličnih veza preko lokalnih podsticaja“, kaže jedan od sagovornika B&F. „Caka je u tome, kako sve to upakovati.“ Pa ipak, nekim gradovima i opštinama posebno prošle godine, ni najveće

42

B&F, broj 85, mart 2011.

umeće nije pomoglo - nisu imali ni evro investicija, domaćih ili stanih, svejedno.

Prema podacima Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA) opštine u kojima je bilo najviše investicija su Niš, Novi Beograd, Novi Sad, Zrenjanin, Leskovac, Subotica, Kragujevac, Inđija i Vršac. Prvi na lestvici potpisanih grinfild investicija bio je Niš gde je kompanija ItalNis Group obećala da će na 14,94 hektara izgraditi najveći akva park na Balkanu sa sportsko-poslovnim centrom, uložiti 100 miliona evra i zaposliti 800 ljudi. Ugovor je potpisan pre oko godinu dana, ali, i pored svih subvencija, lokalnih podsticaja i blizine auto puta, Niš nema ništa više od ledine koju je imao i pre. Gradonačelnik Miloš Simonović je prihvatio odlaganje posla uz obrazloženje „da je bolje odlaganje nego poništen ugovor“. Svi sagovornici slažu se da je stranim investitorima najvažnije da se mesto koje su odabrali bude neposredno uz drumski ili železnički koridor 10. O tome rečito govori i činjenica da je vlada Srbije investitorima morala da ponudi mnogo povoljnije uslove ukoliko ulože kapital u neki od regiona van glavne rute. Do sada, uglavnom je sve ostalo na nivou ponude. Najtipičniji primer je zlatiborski region, odnosno gradovi Užice, Priboj, Nova Varoš... Iako Vojvodina važi za deo Srbije sa dobrim saobraćajnicama, pomalo zabačeni Apatin nije

prošle godine privukao nijednog investitora. „Najviše šansi imaju gradovi u Vojvodini, zbog položaja pokrajine, infrastrukture i saobraćajnih veza, i zbog velikih ljudskih resursa u Beogradu i Novom Sadu. Svi gradovi do kojih mora da se dođe tako što će investitor sa aerodroma u Beogradu preći Gazelu nemaju velike šanse, sem većih centara kakvi su Niš i Kragujevac ukoliko dobije autoput“, kaže Saša Paunović, predsednik „Stalne konferencije gradova i opština“ i predsednik opštine Paraćin. U opštini Stara Pazova kažu da su kod njih investitori uglavnom dolazili sami „jer je Stara Pazova već decenijama poznata po privrednom preduzetništvu, ali i jedinstvenom geografskom položaju“. Ne kriju da im je i država „pripomogla“. „Mislim da su investitori birali Staru Pazovu kao svoju lokaciju za ulaganje zato što je jedina opština u Srbiji koji izlazi na dva autoputa E75 i E70, i od njih udaljena od 100 do 300 metara. Takođe, veliki značaj i potencijal za svakog investitora je i blizina aerodroma ’Nikola Tesla’, koji je od opštine udaljen 15 kilometara. Veliki značaj pridaje se i obali Dunava, od 23 kilometra“, kaže predsednik opštine Stara Pazova, Goran Jović. U kompaniji Milbauer, koji su investirali u ovu opštinu potvrđuju da im je upravo lokacija bila ključna kada su donosili odluku gde će investirati.


„Mi smo već imali jasno definisane zahteve šta tražimo, i nije bilo mesta improvizacijama. Za Staru Pazovu smo se odlučili zbog blizine Beograda, kao i putne i avio infrastrukture. Važno nam je i to što su blizu i dva Univerziteska grada Novi Sad Beograd, kao i operativnost ljudi u lokalnoj samoupravi“, kaže Bojan Stojadinović, direktor kompanije Milbauer u Srbiji. Investitore koji su dolazili u Paunovićev kabinet najčešće je interesovalo da li opština ima raspoloživo infrastrukturno opremljeno i planski pokriveno zemljište za izgradnju poslovnih objekata, kakvim ljudskim resursima raspolaže, ima li kvalifikovanih radnika, zatim broj i struktura nezaposlenih, istorija industrijske proizvodnje, vrsta škola, udaljenost univerzitetskih centara, broj stanovnika u okolnim opštinama, zatim načelni troškovi poslovanja, troškovi započinjanja biznisa i moguće olakšice. Pa ipak postoje mnogo jači aduti od gorepomenutih. „To su nekakvi jedinstveni resursi kao što su na primer sirovine kojih ima samo u tom regionu ili opštini, a drugo je vlada koja investitore dovodi u opštinu političkom odlukom ili subvencijama“, kaže Paunović. „Sve ostalo je manje važno.“ „Kod grinfild investicija, investitori daju prednost onim lokacijama koje imaju industrijsku zonu – ako je moguće infrastrukturno opremljenu, ili bar sa rešenim imovinsko-pravnim odnosima i plansko-tehničkom i projektnom dokumentacijom“, kaže Miloš Ćurćić iz SIEPA-e. „Kod braunfild investicija važne su ažurne i kompletne informacije o raspoloživim investicionim lokacijama.“ Veličina državne subvencije ulazi u igru tek ako se investitor odlučio da će investirati u zemlju i prelazi na drugi korak – izbor konkretne lokacije. Takav je bio slučaj sa „Gorenjem“, koje se opredeljivalo između Valjeva i Zaječara.

Iskustvo Zorana Jakovljevića, gradonačelnika Valjeva, dalo bi se svesti na poslovicu „u se’ i u svoje kljuse“. Za protekle četiri godine u njegovom gradu nije bilo većih investitora, osim što su kompanije „Gorenje“ i „Golden Lejdi“ malo proširile postojeće kapacitete. Zahvaljujući podsticajima iz lokalnog budžeta neka radna mesta otvorili su vlasnici malih i srednjih preduzeća u Valjevu. „Posao se najčešće dobija ličnim kontaktima, poznanstvima, ne čekajući državu, već odlaskom direktno kod investitora. Na primer, ‘Gorenje’ i još neke firme iz našeg grada uvoze kompresore i cirkularne pumpe. Naša ideja je da sami pronađemo firme koje to proizvode i pokušamo da ih dovedemo u Valjevo“, kaže Jakovljević. Koliko će sve uslove koje postavljaju investitori, ili bar neke od njih, lokalne samouprave ispuniti, u velikoj meri zavisi i od njih samih. Miloš Ćurćič kaže da je većina to i shvatila, i „da lokalne samouprave ulažu velike napore da razvijaju infrastrukturu i na najbolji i najbrži mogući način izađu u susret potrebama investitora“. „Lične veze i kontakti su veoma važni”, kaže Slobodan Kocić, gradonačelnik Leskovca. Oni se stiču na raznim sajmovima, kroz preporuke investitora koji već rade u tom gradu, i sastanke sa raznim delegacijama koje najčešće organizuje Privredna komora Srbije.

Kad se ujedine svi presudni faktori i tome doda preduzimljiva gradska uprava, državne subvencije i lobiranje „preko svih kanala“ dobije se oko 100 miliona evra, što ugovorenih što realizovanih investicija. Toliko su u Subotici izračunali da je stiglo u njihov grad za protekle četiri godine. „Mi smo se za nekoliko investicija takmičili sa gradovima koji su imali dvostruko veće subvencije. Mislim da je nešto što se zove industrijska tradicija, infrastruktura, komunikaciona mreža i odnos lokalne samouprave u smislu brzine rešavanja problema važnije od kratkoročnih efekata jednokratnih subvencija, i da je to nama pomoglo da privučemo toliko investitora“, kaže Saša Vučinić, gradonačelnik Subotice. Iako novac nema boju, veru ni naciju, a prošle godine ga skoro nije ni bilo, kada bi mogli da biraju, predsednici opština ipak bi radije „videli“ stranog investitora. Oni donose nove poslovne manire i nove tehnologije i poštuju rokove. Dugoročno, međutim, predsednici opština, priznaju da moraju da se oslone na domaće preduzetnike jer oni zapravo donose najveći broj radnih mesta. „Ali, tu se mora rešiti i problem onih koji eksploatišu radnike, krše zakon o radu na najgrublje načine i ne doprinose ni na koji način poboljšanju opšte društvene situacije, već samo na račun jeftine radne snage neizmerno povećavaju svoje lično bogatstvo“, kažu sagovornici B&F.

B&F, broj 85, mart 2011.

43


temat SOCIJALNO STANOVANJE I REGIONALNI RAZVOJ

Dobar razlog za ostanak U pokušaju da umanje odseljavanje stanovništa, posebno mladih i obrazovanijih, lokalne samouprave bolje su prepoznale važnost socijalnog stanovanja za ekonomski razvoj od države, koja je tek nedavno pokrenula neke sistemske mere u ovoj oblasti. I u Beogradu, u koji hrli cela Srbija, dostupnost stana može značajno da utiče na manji odliv mozgova. Piše: Milica Milovanović

P

ored posla, mogućnost da se živi pod „svojim krovom“ itekako utiče na odluku „ostati ili otići“ iz sredine u kojoj smo rođeni. Za razliku od Srbije, Slovenci su još u vreme zajedničke države shvatili važnost stambenih politika za ravnomerniji regionalni razvoj, ka-

44

B&F, broj 85, mart 2011.

že profesorka urbane sociologije Ksenija Petovar. Udeo društvenog u ukupnom stambenom fondu iznosio je 31 odsto, što je bilo daleko iznad proseka u SFRJ od 24 odsto. Suštinska dalekovidost slovenačke stambene politike bila je u tome što su takvi stanovi građeni i u seoskim sredinama, pa su i neke veoma ambiciozne kompanije pratile takvu politiku, kao na primer „Elan“ koji je za svoje sedište odabrao seoce Begunje i uporedo sa fabrikom izgradio stambene zgrade za buduće radnike. „U Srbiji nije bilo takvih programa - čak su favorizovane suprotne politike koje su za sobom ostavile prazna sela i cele teritorije bez stanovnika, koji su pohrlili u Beograd i Novi Sad“, konstatuje naša sagovornica.

Procenjuje se da danas najmanje 320 hiljada građana u Srbiji žive kao podstanari, a koliko ih je zaista teško je utvrditi jer se iznajmljivanje stanova mahom odvija u sivoj zoni. Nelegalna gradnja je još uvek prisutna, a o kvalitetu stanovanja govori i podatak da 18 odsto građana živi u prenaseljenim stanovima gde više generacija dele isti prostor. Kako su društveni stanovi otkupljeni po simboličnim cenama, sredstva od otkupa nisu iskorišćena za formiranje fonda za finansiranje subvencionisane stambene izgradnje. Zato se sve češće u stručnoj javnosti diskutuje o socijalnom stanovanju, koje se u domaćem zakonodavstvu tretira kao organizovano obezbeđivanje određenog standarda stanovanja za domaćinstva koja iz ekonomskih ili socijalnih razloga nisu u mogućnosti da dođu do svog stana na tržištu. Pored Zakona o socijalnom stanovanju, Vlada Srbije osnovala je i Republičku agenciju za stanovanje, a u januaru ove godine usvojila i Nacionalnu strategiju socijalnog stanovanja. Međutim, iskustva u svetu su različita i postoji mnoštvo modela, pa se socijalno stanovanje naziva i neprofitno, netržišno ili subvencionisano, ali

svako podrazumeva određenu podršku javnog sektora.

Kragujevac dobar primer

Direktor NVO Program za urbani razvoj (PUR) dr Đorđe Mojović, koji je učestvovao u kreiranju i sprovođenju različitih modela socijalnog stanovanja od 2001. godine, objašnjava da ovakav način rešavanja stambenih potreba pored socijalne zaštite ima i funkciju podsticanja ekonomskog razvoja. On ističe da čak i kada se kreira na nacionalnom nivou, stambena politika je uvek lokalizovana, jer se potrebe i ciljevi razlikuju od grada do grada. U politici regionalnog razvoja ishodi stambene politike su uvek vidljivi, bilo da država stimuliše dostupnost stanovanja ili da to ne čini. U Srbiji je, prema preseku koji je 2009. napravio PUR, do tada sprovedeno ili je bilo u toku sprovođenje pet velikih programa izgradnje stanova za socijalno stanovanje ili sa nekim vidom socijalne komponente. Od 1990. do 2004. izgrađeno je 15.000 stanova solidarnosti od novca fondova solidarnosti, odnosno doprinosa zaposlenih, od kojih je 8.500 izgrađeno u glavnom gradu. Usledio je program „Hiljadu stanova za zaposlene u javnim službama u Beogradu“, a izgrađeno je i ukupno 500 stanova za mlade naučne radnike i umetnike sa univerziteta u glavnom gradu, Nišu, Novom Sadu i Kragujevcu. PUR na ovu listu stavlja i programe subvencionisanja i osiguranja hipotekarnih pozajmica kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita, iako i Mojović i autori Nacionalne strategije smatraju da te mere više podržavaju građevinare, investitore i banke nego što rešavaju jedno od ključnih egzistencijalnih pitanja, pogotovo za građane sa nižim primanjima. U pomenutoj analizi se navodi i da je do sada na teritoriji cele zemlje izgrađeno oko 3.000 stano-


va za izbeglice i raseljene koji su živeli u kolektivnim centrima i za domicilna domaćinstva sa niskim primanjima. Za iste kategorije je kroz UN Habitat-SIRP program i italijansku donaciju obezbeđeno stanovanje pod zakup u 530 stanova koji su u svojini lokalnih samouprava u Pančevu, Valjevu, Nišu, Kraljevu, Kragujevcu i Staroj

15 gradova i opština, u kojima već postoje agencije ili su u fazi osnivanja. Dve trećine ovih gradova ima i formulisanu stambenu strategiju. Beograd, pak, puno gradi, i za neprofitni zakup i za neprofitnu prodaju, ali bez dovoljno jasne strategije, institucija i propisa koji bi preciznije definisali ovu oblast.“

Pazovi, a dodatnih 686 takvih stanova izgrađeno je u još 39 opština. Mojović ocenjuje da su lokalne samouprave svesne ne samo važnosti stambene politike za stanovništvo, već i resursa kojima raspolažu u njenoj realizaciji i kao dobar primer, od značaja za širi region, navodi Kragujevac. „Ovaj grad je rodonačelnik ideje o formiranju lokalnih stambenih agencija i svoju agenciju osnovao je još 2003. Danas Kragujevac raspolaže sa oko 400 stanova koji se izdaju u neprofitni zakup ili pod subvencionisanim uslovima i odgovorno upravlja tom gradskom imovinom. Slično razmišljaju u još

Važnije od mandata

Direktorka Urbanističkog zavoda Beograda Žaklina Gligorijević, sa druge strane, naglašava da je nedostatak strategije na nivou države uslovljavao da prestonica „ad hoc“ isprobava različite modele za različite socijalne grupe, koje finansira što samostalno, što uz pomoć države i donacija ili kredita. „Grad izgrađuje stanove u okviru različitih programa, od podrške najugroženijima, do onih koji se realizuju kroz širu saradnju države, grada i privatnog sektora. Recimo, u periodu od 2003. do danas grad je obezbedio 3.150 stanova za zaposlene u upravi,

mlade naučne radnike i umetnike, mlade parove, osobe sa invaliditetom i zaslužne sportiste. Cilj je jasno definisan: da kroz ponudu stanova pod povoljnim uslovima zadrži sposobne mlade ljude i pomogne one kojima je tržišni stan nedostižan. Sa druge strane, veliki projekti kao što je izgradnja naselja „Stepa Stepanović“ na Voždovcu ili budućeg naselja „Dr Ivan Ribar“ na Novom Beogradu bliži su britanskom konceptu public housing-a gde javni sektor, kroz obezbeđenje zemljišta, skraćene procedure i subvencionisanje kredita, obezbeđuje određeni deo resursa u projektima za stanovanje.“ Naša sagovornica napominje i da je, prema Izmenama i dopunama Generalnog plana Beograda iz 2009. godine, moguće graditi socijalne stanove na svim lokacijama opredeljenim za stanovanje. Poredeći državnu, oličenu u subvenicionisanju stambenih kredita i lokalne stambene politike, Đorđe Mojović zaključuje da su gradovi bolje prepoznali svoje potrebe u rešavanju ovog problema. Ipak, i država preduzima neke nove mere, pa je pored osnivanja nadležne agencije i donošenja nacionalne strategije u ovoj oblasti, započet i veliki program izgradnje 1.700 stanova u 12 gradova i opština. „Ovi stanovi se finansiraju kreditiranjem lokalnih samouprava, sredstvima koja su kombinacija mekog kredita Razvojne banke Saveta Evrope, budžetskog novca i nefinansijskih sredstava poput zemljišta i infrastrukture. Dobro je da se koncept socijalnog stanovanja više ne doživljava isključivo kao trošak, zbog čega su i vladajuće garniture umesto sistemskih favorizovale jednokratna rešenja, čiji bi efekti bili vidljivi za njihovog mandata. Uspešna stambena politika zahteva upravo suprotno - politički konsenzus oko ciljeva, dugoročni kontinuitet sprovođenja i redovnu periodičnu reviziju“, zaključuje Mojović.

B&F, broj 85, mart 2011.

45


interVjU LORDAN ZAFRANOVIĆ, REDITELJ

Dovoljno je da se jedan pravi čovjek pobuni Dokumentarna TV serija Lordana Zafranovića „Tito - posljednji svjedoci testamenta“ koji se prikazuje u Hrvatskoj i za čije je emitovanje u Srbiji zainteresovano više ovdašnjih televizijskih kuća, izazvao je mnoštvo reakcija i pružio priliku i mladim ljudima da se upoznaju sa svedočanstvima o kojima se, kako ističe Zafranović, „iz nekog iracionalnog straha šapće ili šuti“. Piše: Milan Lukić

N

akon što je kao student Praške akademije eksperimentisao sa mogućnostima filma kao medija i snimio više intimističkih igranih i dokumentarnih filmova, Zafranović je zauvek obeležio jugoslovensku i svetsku kinematografiju filmovima „Krv i pepeo Jasenovca“, „Okupacija u 26 slika“, „Pad Italije“, „Večernja zvona“, „Zalazak stoljeća (Testament)“... Presudan trenutak za njihovo stvaranje bila je slučajna poseta Jasenovcu. „Tada sam rekao: stavit ću film u službu ispitivanja istine o tom zlu koje me

48

B&F, broj 85, mart 2011.

Hroničar i svedoci testamenta: Lordan Zafranović, Miša Broz, Jara Ribnikar, Herta Has, Joža Horvat kao ljudsko biće strahovito ponizilo. Ponizilo me zbog toga što sam se ranije igrao filmom, a preda mnom se najednom ukazala slika jedne strašne povijesti koja se odigravala neposredno u toku mog rođenja i kasnije. Počeo sam istraživati zlo u vlastitoj sredini, u vlastitoj obitelji, u sebi. Mislim da je to polazna točka svakog takvog istraživanja“, kaže čuveni reditelj, sa kojim razgovaramo o idealima koji su obeležili jednu epohu, o njihovim nosiocima i za-

što bi njihovi životi danas bili teško zamislivi. Šta je bio Vaš osnovni motiv da napravite dokumentarni serijal o Titu iz ugla njegovih preživelih saboraca? Lordan Zafranović: Činilo mi se da je nemoguće istraživati period u kojem sam živio i stvarao bez direktnih svjedoka Tita i te epohe. Stavio sam sebi u zadatak da ne interveniram i da ne prizivam nikakvu ideologiju. Htio sam ih čuti čiste, neopterećene, iskrene, da bih mogao stvoriti niz asocijacija na Tita i njegovo doba, koje je za sve nas bilo jedna vrsta plemenitog iskustva. Mada, umjetniku nije bilo lako živjeti i stvarati ni u Titovo doba. Međutim, tadašnja mogućnost osvajanja slobode za film, makar su postojale zabrane i razna odstranjivanja, bila je dio jedne vrlo uzbudljive borbe koje, nažalost, danas više nema. Umjetnik, ako se ne suprotstavlja svakodnevno, a posebno svojim dje-

lima, postojećem stanju i postojećim ideologijama, bolje je da se bavi nekim poslušničkim zanimanjima. Šta je u razgovorima sa akterima bilo najupečatljivije i možda neočekivano? L. Zafranović: Svaki od svjedoka je na svoj način iznio svoju biografiju ali sve su vrlo uzbudljivo i vrlo proživljeno ispričane životne priče, i to me fasciniralo. Govorili su bez ostataka, vjerujući da posljednji put iskazuju nešto jako zatomljeno u sebi i to je onda ruknulo kao bujica koja se utiskivala zauvijek u filmski materijal. Naročito su me uzbuđivale intimne priče, bilo ljubavne, ili


političke, ili priče o epohi u kojoj su živjeli i radili. Svi od reda su prošli jedan nevjerojatni život, prvo u prijeratnoj ilegali, u zatvorima, progonjeni kao zvijeri, a zatim u ratnom periodu gdje ih je jedna ideja o slobodi dovela do strahovitih stradanja, ali i do veličanstvene pobjede nad najvećim zlom u povijesti čovječanstva. Rijetko neko može shvatiti što su ti ljudi napravili za historiju Balkana, historiju Evrope i svijeta. Kakva je Vaša impresija: koliko su ostali dosledni idejama i idealima iz mladosti? L. Zafranović: Svi su pripadali jednoj te istoj misli - kako promijeniti svijet ka nekom boljem i ljepšem životu, prema nekoj socijalnoj pravdi i jednakosti. Nota bene, gotovo svi oni dolaze iz vrlo bogatih familija, koje su na visokoj intelektualnoj razini, i vjerovali su u moguću promjenu, danas toliko željenu. Iako su imali uspjehe i padove, iako ih je Tito volio ili odstranjivao iz svoje blizine, ostali su vjerni svojoj ideji i,

granica. Što bi bilo da toga nije bilo? Jugoslavija bi bila podijeljena na dvije zone: jedna bi bila pod sovjetskim utjecajem i bila bi slična kao Bugarska, Rumunjska, Madžarska, Češka, a drugi dio bi naravno bio pod utjecajem Zapada, ali bez Istre, dijela Primorja i Zadra. Slovenija i Makedonija nikad ne bi postale države, Hrvatska bi se utopila pod utjecajem Austrije, Italije i Madžarske, koje su stoljećima vladale tim teritorijem. Bosna bi bila podijeljena po liniji interesa velikih sila, Vojvodina bi bila Madžarska, a Crna Gora bi pripala Italiji. To je, naravno, samo spekulacija jednog umjetnika koji ne razmišlja politički, jer politika ima jednu svoju logiku koja je gotovo uvijek u suprotnosti s osjećajem čovjeka koji to doživljava emotivno. Kakve su dosadašnje reakcije na seriju i ima li među komentatorima mladih ljudi, rođenih uoči i nakon raspada SFRJ? L. Zafranović: Vrlo je indikativno da je serija prihvaćena, ono što se

va zahvaljujući elektroničkim medijima, to promatra iz te filmske strane. Gotovo se svi slažu da je to izvedeno na način moderan, bez ideološkog teksta koji već godinama, napisan u nekoj grupi zavjerenika, objašnjava ovcama što treba da gledaju. To ova serija nema, ona se bazira samo na emotivnom primanju slike i zvuka. Ako je nekih kritika, onda su kritike upravo na tom planu, da je trebalo da se stavi neki tekst, kojim bi neki hladni spiker objašnjavao što trebaju gledaoci gledati. Osobno mislim da je svaki tekst na dokumentarnom filmu jedna vrsta filmskog zločina, jer se preko autentičnih snimaka - bilo da su arhivske ili danas snimljene - stavlja tekst koji gotovo nema nikakve veze s onim što mi vidimo. Hoće da nam se sugerira: vi ne vidite ono što vidite, nego u tome gledajte ono što ne vidite...a to što ne vidite, to je strašno važno da upamtite. Dakle, manipulira se s gledaocem, utuvljuju mu se u glavu tzv. istine koje se u tom dokumentu ne vide. Moja je

bez obzira na težinu napuštanja od Tita i partije, ostali su vjerni do kraja i Titu i toj partiji. Kako gledate na nove vlasti u bivšim jugoslovenskim republikama? Nastoje li one, možda, da potisnu i diskvalifikuju doprinos i žrtve sopstvenih naroda u borbi protiv fašizma? L. Zafranović: To je jedinstveni slučaj u Europi da se negira nešto što je pozitivno i što je ove male zemlje Balkana izvuklo iz anonimnosti, dalo im epitet hrabrosti, junaštva, stvaralaštva, uvelo u temelje evropske antifašističke demokracije i donelo im poštovanje mnogo šire od njihovih

kaže u dnevno političkom žargonu i s lijeva i s desna, kao istinit iskaz. Naravno da je bilo nekih kritika s desna, ali je to više zbog mog imena i prezimena i mojih ranijih filmova, koji su ih tresli. Naravno da mlađi ljudi to doživljavaju na jedan sasvim drugi način, kao šok istine koju bi im mogli pričati i njihovi očevi i djedovi, ali zbog nekog iracionalnog straha, o tome se šapće ili šuti. Naravno da je ta strahovita anti-titoistička propaganda, koja je negirala gotovo sve i pretvorila Tita u zločinca, utjecala na gledanje serije, pa i kod tih najmlađih, prosto ne mogu vjerovati. Međutim, ova generacija, kulturološki no-

namjera i želja da gledatelj prema svom osobnom uvjerenju sam donosi zaključke. Da li moguća razočarenja u efekte demokratskih reformi, baš kao i aktuelna globalna dešavanja, mogu uticati na promenu percepcije ideja levice? L. Zafranović: U seriji se govori o samoupravljanju kao jednoj od najhumanijih ideja, da onaj koji stvara vrijednosti s njima i raspolaže. Ta ideja je vrlo opasna za kapitalistički sistem i trebalo ju je satrti u korijenu. Ali ona je ostala u svijesti svakog čovjeka iz ovih krajeva, i kad se bune protiv nepravdi ovog nehumanog

B&F, broj 85, mart 2011.

49


interVjU tržnog kapitalizma, oni se bore s tim sjećanjima, iz tog vremena, koja se prenose s generacije na generaciju. Naš samoupravni sistem nije bio dovoljno demokratičan, on je trebao poboljšanja u pravcu uspostavljanja kriterija i autoriteta stručnosti i znanja, jer je bio baziran na jednoj, u suštini niskoj razini svijesti zaostale sredine, a i djelovao je u sprezi s jednom partijom na vlasti koja je zapravo sve kontrolirala. Ovo sve govorim iz usta svjedoka iz serije Tito. Samoupravljanje u skandinavskim zemljama ima uvjete i kvalitete koji su nama nedostajali. Skandinavske zemlje su futurološke zemlje, industrijski mnogo razvijenije, svijest je na višoj razini. Tamo je bila moguća implementacija samoupravnih kriterija, zato je tamo to i zaživjelo. Kako ocenjujete poređenja aktuelnih dešavanja u EU sa procesima koji su doveli do nastanka i, napokon, raspada SFRJ? L. Zafranović: Ja sam se odmah nakon formiranja EU i nakon ulaska naročito istočnih zemalja pitao: da li će se ta EU raspasti jednim velikim ratom oko novih granica? Međutim, način na koji su Njemačka, Italija, Španjolska, Francuska osvojile i okupirale te zemlje, uzimajući im banke, trgovine, sisteme školovanja, socijale, učinio je da su zapravo proširile svoje granice bez jednog ispaljenog metka. Danas je to tako. Šta za Vas znači politička korektnost? Da li i u čemu intelektualac treba da bude beskompromisan? L. Zafranović: Uvijek sam govorio da je dovoljno da se jedan pravi čovjek pobuni, pa da sistem padne. Pravo je čudo da intelektualna krema u gotovo svim zemljama bivše Jugoslavije šuti na izrazitu pljačku političkih elita svega materijalnog i duhovnog, vjerojatno zato što dobivaju neka mjesta i neke gaže, posebno u akademijama, u raznim kulturnim ustanovama, pa tako i u umjetnosti. Šutnja i neangažiranost naravno proizvode nepregledna polja manipulacije koju provodi vlast nad vlastitim narodom. Biraju se strahovi

50

B&F, broj 85, mart 2011.

Krik protiv rata Kako danas vidite globalni uspon nacionalizama, rasizma i isključivosti u demokratskim zemljama,? Postoji li, u tom kontekstu, neka implicitna poruka koju nosi „Testament“? L. Zafranović: „Testament“ je jedna intimna priča o mom razočarenju u mogućnosti filma da promjeni svijest ljudi. U isto vrijeme kad sam radio arhivske snimke iz 1941. i 1942. u Parizu, gledao sam na našim nacionalnim TV gotovo identične stvari, čak i jezik koji se govorio 1941. i 1942. Bio je to jedan mučni period za mene, gdje sam shvatio da moji filmovi nisu ostavili nikakvog traga, da se pored i mimo mojih filmskih upozorenja rat desio na gotovo isti način, a mislio sam da šaljem krik protiv rata, jer svaki rat donosi strahovite nesreće. Kada mi je u ruke došla Stevanovićeva knjiga „Ostrvo Balkan“ o aktualnom ratu u Bosni, odlučio sam da radim film o tom ratu. Šest godina sam financirao taj projekat i onda je propao. Od tog pada sam se nekoliko godina oporavljao. Mislim i dalje da bi se taj film trebao snimiti i da bi konačno trebalo da se progovori istina o tom ratu, a ne da svaka zaraćena strana u ovih dvadeset godina pravi filmove iz svog ideološkog pogleda i svojih vlastitih nesreća.

kojima plaše vlastitu populaciju, bilo na nacionalnom, bilo na socijalnom planu - to se bira prema potrebi. I onda se vade sva historijska iskustva da bi se ti strahovi pojačali i da bi se ljudi držali u pokornosti i šutnji. Kako Vi, sa ovim životnim i profesionalnim iskustvom, gledate na ideale ili pak izostanak istih? L. Zafranović: Gledajte, za mene je bio ideal da napravim dobar film, da taj film gleda što više ljudi, da pronese taj neki moj skromni doprinos i izvan granica naših teritorija. Htio sam da poručimo da smo u struci sasvim ravnopravni sa svijetom. To je bio moj ideal. Mislim da bi za svakog pojedinca ideal trebao biti napredak u njegovoj struci koju je izabrao kao svoj životni poziv. Tek onda kad se svi na mjestima koje smo izabrali kao ideal o svom životu, budemo zalagali za napredak i dosezanje svjetske ili maksimalne kvalitete, mislim da će onda svijet biti drugačiji. Danas, nažalost, svi sve znaju a nitko ništa ne zna. Taj kaos zapravo odgovara vladajućoj strukturi, kako ovdje, tako i u cijelom svijetu. Da li bi neko iz Srbije želeo da emituje Vašu seriju? L. Zafranović: Da, javilo se nekoliko TV stanica i sada smo u kontak-

tu s njima. Bilo bi mi važno da što više gledalaca u Srbiji vidi seriju i to će biti princip u odlučivanju kome ćemo seriju na kraju prodati. Vidite li mogućnosti da se ljudske, kulturne i političke veze među ex-yu narodima ponovo obnove i učvrste? L. Zafranović: To je neminovnost i mislim da je samo u pitanju vrijeme i jedna pametna politika koja ne bi išla na sukobljavanje, nego na ono što nas spaja, što može biti osnova nove kvalitete zajedništva na jednom drugom principu, na principu poštivanja i uvažavanja. To je jedna strana, a druga je ekonomska povezanost koja se već na neki način uspostavlja, to zajedničko tržište koje su činile sve zemlje bivše Jugoslavije i koje su ga praktički izgubile. Mislim i na kulturni plan, gdje smo imali 23 miliona potencijalnih gledatelja, dok je danas to svedeno na 4 do 5 mlliona. I, naravno, da smo s obzirom na sličnost jezika upućeni na koprodukcije kojih je prije 90-ih bilo u gotovo svakom filmu. A tu je i jedna ogromna armija umjetnika, glumaca, snimatelja, scenografa, kostimografa, koji su nekad radili zajedničke filmove. Čemu prepreke da se to danas nastavi? Integralnu verziju intervjua možete pročitati na bifonline.rs


skener STARI ZANATI

Šuštaće na tebi svila Ručno tkanje damasta nalikuje akrobatskom poslu u kojem su um i telo u stalnom pokretu - za jedan dužni centimetar treba načiniti od 26 do 30 poteza bez mogućnosti greške. U poslednjoj tkačnici i muzeju u pokretu u Evropi, u Bezdanu, i vrhunsko umeće i poslovanje vise o svilenoj niti. Piše: Petar Ilijin

52

B&F, broj 85, mart 2011.

S

a pomalo oguljenim zidovima i starim drvenim podom, tkačnica „Novitet –Dunav“ nalikuje nekom napuštenom pogonu, ali snažna lupa koja odzvanja čitavim prostorom, brzo posetioca uveri u suprotno. Na tri metra dugačkom razboju udara čunak da označi da je stigao na kraj reda, čuje se zvuk pedale dok „zeva“ – podiže se i spušta da „zagrize“ novi konac , a niti šušte. „Trudimo da ovo bude muzej koji radi, a ne samo muzej“, kaže nam Kornelija Kovač, direktorica bezdanske tkačnice, jedine ovakve vrste ne samo u našoj zemlji nego i u Evropi. Navodno, postoji još samo jedan u Lionu, ali je van upotrebe i ne mogu da ga poprave. Tkačnica u Bezdanu sa njenim razbojima stavljena je pod zaštitu države kao nepokretno kulturno dobro.

Trenutno se tka samo na pet razboja na kojima nastaju stolnjaci i posteljina - meko, sjajno i izdržljivo tkanje za koje je nekad bilo dovoljno reći samo „bezdanski damast“, pa da u ušima odzvoni isto kao nekad čuveni „češki damast“. Ovo fino tkanje u Bezdan je stiglo sa Janošem Šmitom koji je u gradić sa oko 400 duša stigao 1871. godine. Do tada, žene su tkale sa lanom i kudeljom. Janoš donosi specijalno obrađen lan iz Češke i pet razboja koji u tom trenutku predstavljaju najsavremenije mašine za tkanje. Obučava prve tkače, a država mu daje potporu, uz obavezu da zaposli bar pet radnika. U početku tkanje je bio porodični posao, tkalo se u svom domu, da bi se nakon Drugog svetskog rata razboji i tkači okupili pod firmom „Novitet – Dunav“ koja postoji i danas. Srećom, u proteklih šest decenija nikome nije palo na pamet da osavremeni proizvodnju te su bezdanski tkači ostali jedinstveni. Uostalom, ovo je tehnologija koja je imuna na moderno. U načinu rada ništa se nije promenilo od kada su prve porodice

unele ove razboje u svoje kuće, objašnjava Kovač. Razboji, ukupno 18 komada, koje poseduje „Novitet – Dunav“ su jedinstveni. Pošto se nemaju sa čim uporediti, Etnografski muzej u Beogradu nije uspeo ni da proceni vrednosti bezdanskih razboja. Jednako je tako neprocenjivo i znanje tkača koji još rade na njima, i majstora koji ih održavaju. Da bi se naučio rad na ovim razbojima nekada se put od šegrta do majstora prelazio za tri godine, danas je proces učenja skraćen i kurs traje šest meseci. Konelija Kovač kaže da su prošle godine pokrenuli kurs za tkače, imaju osam polaznika, ali sumnja da će svi oni stati uz razboj. To je delikatan, ali zahtevan i naporan posao jer je za jedan dužni centimetar tkaču potrebno da načini od 26 do 30 pokreta. U ovom poslu ne treba samo izdržati fizički napor, već i, ma koliko to možda nekome čudno zvučalo, umeti zadržati koncentraciju tokom svih radnih sati i imati dobru koordinaciju pokreta. Dok desna ruka vuče čunak, leva noga pokreće šaub da se „otvore“ niti po zadatoj šemi, leva ruka sabija tkanje i priprema prolazak čunka... i tako unedogled. Za sve to vreme treba ostati skoncentrisan, greške u tkanju ne sme biti, objašnjava Kovač. U tkanju se koristi stopostotni mercerizirani češljani pamuk i za osnovu i za tkanje, i kombinuje se sa rajon svilom, koja je prirodni materijal jer se dobija od celuloze drveta. Pamuk se uvozi iz Slovenije, a svila iz Bugarske. Niti koje se koriste jače su od onih za muške košulje, a kvalitet i postojanost njihovog bojenja omogućavaju da se ovako izatkani materijali operu i hiljadu puta na 95 Celizijusovih stepeni. Zbog toga direktorica „Noviteta – Dunava“ kaže da oni koji svoje ugostiteljske objekte opreme njihovim damastom mogu da računaju na zvezdicu više u kategorizaciji.


Šeme tkanja se rade na karticama „prešpanu“, specijalnom kartonu koji trpi vlagu i može da se šije i buši. On je neka vrsta „binarnog koda“, gde su perforacije vodič razboju za određenu mustru. U „Novitet – Dunavu“ čuvaju svoje stare šeme, ali su spremni i da za porudžbine pripreme nove. Od 2005. godine proizvodi ove tkačnice sertifikovani su kao proizvodi starog i umetničkog zanata, i jedna su od stanica u Evropskoj tekstilnoj ruti i Tematskoj ruti u Evroregiji Tisa-Dunav-Moriš-Kireš. Baš zato drevna tkačnica ima pregledan i moderan websajt na kome predstavlja svoj rad. Na sajtu je i spisak prestižnih hotela i restorana koji koriste njihove stolnjake, nadstolnjake i salvete, kao i komplete posteljine od svilenog damasta. Tek odnedavno su za potrebe domaćinstava uveli i pravljenje kućnih krpara. Ipak, tokom prošle godine imali su narudžbine za samo 4.000 kva-

dratnih metara damasta. To je nekoliko puta manje od kapaciteta, a neuporedivo manje u odnosu na zlatne godine s kraja 80-tih i početka 90-tih prošlog veka kada je ovde 50 radnika neprestano tkalo u tri smene. „Kupovina naše posteljine ili stolnjaka jeste u nivou jedne omanje investicije, ali oni koji kupe bezdanski svileni damast znaju da su dobili izuzetan kvalitet. To je vrednost koja ostaje u porodici. Na sajtu namerno nismo ispisali cene proizvoda, jer odbijajuće deluje kada napišemo da kvadratni metar košta 2.400 dinara. Međutim, kada ljudi vide naše proizvode, ili ih jednom kupe, cena postaje manje bitna, priča Kornelija Kovač. Pošto više nije dovoljno reći „bezdanski svileni damast“ odlučili su da naprave i neke promotivne serije, tako stolnjak sa salvetama za šest osoba prodaju po ceni od oko sedam hiljada dinara, iako je reč

o gotovo pet kvadratnih metara damasta. U ukrasnom pakovanju sa drvenom kutijom cena je dve hiljade dinara viša. „Ne želim da govorim kome smo se sve obraćali kako bi skrenuli pažnju na sebe i pokušavali da naši proizvodi budu uvršteni u poklone i rukotvorine koje su ovde nastale i koje su autentične. Zašto gostima koji dođu u Srbiju da poklanjamo škotski viski ili kinesku vazu? Sve je ostalo bez odgovora. Povremeno, grad Sombor nas populariše, sarađujemo i sa Turističkom organizacijom, koja organizuje posete našoj tkačnici, ali sve je to skromno, kaže direktorica „Novitet – Dunava“. Iako im je geografska granica gotovo nadohvat ruke, poslovno nisu uspeli da je pređu, ali ni da se odbrane pred jeftinim tkaninama koje su preplavile Srbiju. Zbog toga su tkači još od 2008. godine na minimalcu, a preduzeće se bori sa likvidnošću.

B&F, broj 85, mart 2011.

53


skener KAKO RADE KONZERVATORI U SRBIJI

Rukuj pažljivo U Centralnom institutu za konzervaciju radi se danonoćno na spasavanju najvrednijih dela iz nacionalnih i privatnih zbirki. Konzervatori se podjednako dobro snalaze kako pod svojim krovom - dok rukuju najsavremenijom tehnologijom vrednom stotine hiljada evra tako i na terenu, kada spavaju pod vedrim nebom ili - još rađe kod „snaše” koja rado kuva.

feri”. Ovih dana njihovi „pacijenti” su slike iz zaostavštine Petra Lubarde, ali i starorimski nalazi sa lokaliteta Feliks Romulijana. Tu je i felon Mitropolita Zagrebačko-ljubljanske eparhije kojeg popravlja Ivana Bugarinović, sveža pripravnička snaga, dok njena starija koleginica Marija Labudović uređuje pirotski ćilim iz privatne italijanske kolekcije.

“Radi se danonoćno”, kaže Ivana, dok Marija dodaje da “ovde nema kartica koje se otkucavaju – radi se dokle god ima posla”. Četkice, boje, špahtle, infracrvene lampe za grejanje materijala i respiratori za uklanjanje otrovnih isparenja nastalih zagrevanjem hemikalija i zaštitnih supstanci – sve ovo ne bi li se sprečili i usporili procesi koji razaraju baštinu. U Institutu je desetak stalno zaposlenih a ostali su saradnici angažovani na projektima. Za okupljanje mladih stručnjaka za starine od velike kulturološke vrednosti, glavni „krivac” je direktorka ove institucije, Mila Popović-

Danas, uz mladost, imaju i odlično obrazovanje: na višestruke specijalizacije odlaze mahom u Italiju i Francusku, da bi u CIK-u, potom, primenili najsavremenije konzervatorske tehnike. Uz znanje, Institut, zahvaljujući donacijama italijanske, francuske, američke i kanadske vlade, poseduje najsavremeniji skener i laser vredne 150 hiljada evra, i dodatnu opremu u vrednosti od 250 hiljada evra. Namenjena je budućem ateljeu za konzervaciju i biće instalirana po završetku adaptacije zgrade, tokom ove i naredne godine.

Konzervatori i za prirodu

Trenutno su „na tapetu” platna Lazara Lazarevića, kojima se koriguju neravnine i reljefne deformacije. Na “terapiji” su i platna Veljka Petrovića - retuširaju ih uoči predstojeće izložbe. U toku je i „reanimacija” ostavštine Petra Lubarde, u kojoj učestvuju i italijanski konzervatori. Zaštita dela modernih slikara je

Piše: Milan Lukić

N

a beogradskim Terazijama u trospratnom zdanju s početka ovog veka smešten je Centralni institut za konzervaciju (CIK), „najmlađi” među državnim institucijama - prosečna starost zaposlenih je jedva 30 godina. Nadvijeni nad bele stolove u belim prostorijama i u belim mantilima, s lupama, skalpelima i hemikalijama, u striktnim konzervatorskim uslovima rade „u striktno neformalnoj atmos-

54

B&F, broj 85, mart 2011.

Živančević. Sredinom devedesetih uspeo je pokušaj da „u gotovo nemogućim uslovima animiram mlade s kojima sam delila isti optimizam”. Tako je osnovano odeljenje preventivne zaštite baštine, „DIANA” - jezgro današnjeg Instituta CIK, osnovanog 1997. Put do renomiranih evropskih i američkih instituta, univerziteta i muzeja vodio je preko stipendija za školovanje, dok je Živančević “uglavnom jurila za mogućnostima da naši tek upisani brucoši odmah idu u strane škole”.

veliki izazov kako za naše tako i za strane stručnjake jer se suočavaju sa novim materijalima, kaže šef centra za konzervaciju Tanja Nedeljković. Konzervatori, ističe ona, u rekonstrukciji obično rade „po starovremski”, pa primenjuju tehnike i materijale iz prohujalih epoha. Za razliku od tehnika i materijala iz starine, supstance i hemikalije našeg doba - te njihova primena na dela savremene umetnosti - oblast su konzervacije koja se tek osvaja. Cena konzervacije zavisi od težine


oštećenja, kompleksnosti metoda, vrste istraživanja i materijala, kao i broja stručnjaka uključenih u rad na predmetu. “Kada je dobro već toliko devastirano da se fizički ne može povratiti u početno stanje, postavlja se etičko pitanje – smemo li delovati na original savremenim metodama i materijalima? Što manje intervencije a što više prevencije - geslo je moderne konzervacije,” smatra Živančević, “jer, kad dođe do intervencije, onda je već kasno”. Jedan od skorašnjih takvih slučajeva je i dečak sa Čukur-česme. Spašen je zahvaljujući skeneru i trodimenzionalnoj mapi koju je Institut posedovao pre no što je ovaj spomenik ukraden. „Uhvaćeni su u poslednjem trenu, kada je dečak već bio isečen na komade a listovi tanjeni macolama u ‘sirovinu’ spremnu za pretapanje u livnici”. Malo je poznato da „baštinu” ne čine samo kulturna već i prirodna dobra. Strategija održivog razvoja

nost za ono što u tom sistemu činimo. U naš poziv spada i zaštitita prirode.” I prirodni faktori utiču na kulturna dobra – često su to neodgovarajuća temperatura ili vlaga, izloženost suncu i vazduhu, zemljotres ili poplava. Tu su i posledice ljudskog delovanja – od ratova do zagađenja ili nesavesnog građevinarstva. Česta su i mehanička oštećenja usled neadekvatne zaštite ili, jednostavno, „nebrige društvene zajednice za svoja dobra. Konzervacija se odnosi i na obezbeđenje okruženja na kojem se lokalitet nalazi. Lokalitet nije samo arheološko nalazište, već i prirodno dobro i bogatstvo jedne oblasti”, objašnjava direktorka Instituta. I sama zgrada CIK-a zrela je za konzervaciju, konstatuje tehnički direktor Instituta Ratko Savić, dodajući da je u njoj tokom Drugog svetskog rata bio smešten nemački centar za antisovjetsku propagandu. Danas su po prostorijama

benog centra Instituta. U njemu će posetioci moći da kupe „komadiće” baštine: knjige, publikacije, suvenire, mape, monografije, fotografije, muzičke diskove... Interesantno je i to što se među “najveće ljubitelje” literature o arheologiji i konzervaciji ubrajaju i pljačkaši kulturnog blaga. Čitanjem stručnih tekstova postaju odlično obavešteni o lokalitetima i onome što je na njima pronađeno. Tako precizno određuju koje će nalazište biti meta njihove „posete”. Kada je reč o terenu, CIK trenutno radi preventivu muzejskih depoa i bibliotečkih arhiva širom Srbije. Drugi vid terenskog rada su letnje škole - letos je to bila Kale-Krševica kod Vranja, tačka najdubljeg prodora starih Grka na Zapadni Balkan. Svakog avgusta CIK je u etno-selu Ravna kod Knjaževca. Studenti tokom letnje prakse obično borave u nekoj školi najbližoj lokalitetu: I danas se spava u vrećama pod otvorenim nebom, uz šator i vatricu, opisuje Živančević, „ali, od

danas je vodeća ideja i u svetu konzervatora. Uz dva stuba - ekonomski prosperitet i društvenu ravnotežu - od pre dve decenije u Strategiju je ugrađen i treći: kulturna i prirodna baština čovečanstva. „Amazon nije samo vlasništvo Brazilaca već čovečanstva”, napominje Živančević, „baš kao što su i Himalaji, ruske stepe i tajge, polarne kape, mora i okeani... Svim bićima potrebni su čist vazduh i čiste vode, očuvana priroda, i zato svi, pojedinačno i kolektivno, preuzimamo odgovor-

naslagane “kule i gradovi” stručne periodike i fascikli, papira, fotografija, knjiga, biltena, diskova... Tu je i pozamašna kutija s natpisom “Razglednice”, u kojoj je nekoliko stotina „pozdrava” iz svakog kutka planete. Mnoštvo egzotičnih fotografija, od „tibetanske delegacije” s nekog konzervatorskog simpozijuma, do razglednice britanske kraljice Elizabete i likova iz crtaća South Park. Prostorije pastelno zelenih tonova u prizemlju iz Balkanske buduća su lokacija prodajno-izlož-

vremena kada sam ja bila studentkinja, terenski rad se promenio – nema više te ‘Indijanadžonsovske’ priče. Najčešće se boravi i obeduje u iznajmljenim seoskim kućama u kojima nam ‘snaša’ priprema obroke. Na terenu ima malo vremena za sve što nije rad na samoj lokaciji.” Na pitanje šta je potcenjeno kada je u pitanju nacionalna baština, odgovara da su to „definitivno Polimlje i sela iznad Prijepolja, kao i Đerdapska klisura – pravi biseri koje ljudska ruka ne treba da dira.”

B&F, broj 85, mart 2011.

55


skener DIZAJN POSLOVNIH KALENDARA

Samo te gledam Iako su moćno i jeftino marketinško sredstvo – a ponekad i umetničko delo - sve manje kompanija, osiguravajućih kuća i banaka naručuje i štampa poslovne zidne kalendare. Kad Kruševačko pozorište dobije nagradu za dizajn, a to se dešava gotovo svakog februara, grad i teatar prirede pravu malu svetkovinu u slavu dizajnera. Piše: Petar Ilijin „Dok gledam kalendare pristigle na izložbu, mogao bih da napišem referat o našoj privredi“, tvrdi Dragan Kosanović, propagandista i idejni tvorac Izložbe zidnih kalendara, čestitki i poslovnih poklona, „U slavu dizajna“, koja se već 16 godina početkom februara održava u novosadskom Muzeju savremene umetnosti. Kosanović tvrdi da promotivni materijal, kao što je zidni kalendar, bio on jedno ili višelisni ili stoni, govori mnogo više o nama nego o danima u godini. Pre 16 godina kada su velike kompanije i banke bile vodeće firme u zemlji, logika je bila: što luksuzniji, što raznovrsniji, i

56

B&F, broj 85, mart 2011.

u velikom tiražu. Primera radi, „Hemofarm“ je štampao između 20 i 30 hiljada kalendara, a imao je poseban tiraž za ekskluzivne goste, poseban za poklone koje daje generalni direktor i poseban tiraž za poslovne partnere. Danas je sve to skromnije. „Ako kažem da je izložba u Novom Sadu najveća izložba na prostorima bivše Jugoslavije, onda je jasno kakva je situacija i u nekadašnjim republikama“, kaže Kosanović. Osnovni kriterijumi za ocenjivanje najlepših kalendara i čestitki bili su dizajnerska rešenja, umetnički koncept, kvalitet štampe, ali i način na koji su prilagođeni da poruke korisnicima prenesu na kulturan način, zatim zanimljivost tema, preglednost, jasnoća kalendarijuma i poruka, odnosno slogani.

Sportski kalendar – svetski trend

Među izloženim rešenjima na ovogodišnjoj izložbi zidnih kalendara u Novom Sadu su banke i osiguravajuća društva. Nekada vodeći klijenti po broju kalendara i kvalitetu, bili su malo zastupljeni. Nema nijednog kalendara iz modne industrije i oblasti poljoprivrede. Međutim, ima dosta sportskih, što je, može se reći, marketinški odgovor i na sportske

rezultate zemlje, ali je i u evropskom trendu. Kosanović zbog toga najavljuje posebnu, martovsku izložbu sportskih kalendara u Salonu primenjenih umetnika u Novom Sadu. „Situacija je ovde ista kao u privredi – imate neke kreativne mlade ljude, koji nemaju gde da rade, uz izuzetak nekoliko firmi, poput 'Telenora' koji drugi put osvaja nagrade za višelisni kalendar,“ kaže Kosanović. Prvu nagradu za set kalendara dobio je NIS. „Želja mi je bila da okupim stvaraoce iz regiona, ali na kraju je ispalo da su kalendari gotovo samo iz Novog Sada i Beograda. Postoji samo jedan zanimljiv projekat Parka prirode 'Tara' koji je angažovao dvoje umetnika iz Mađarske, i jedino tu imamo regionalno povezivanje“, kaže Kosanović. Iskustvo Vladimira Bulatovića, direktora „Craft“ marketinga iz Subotice je slično. „Pre desetak godina dobijali smo stotinak novogodišnjih čestitki, 30tak poklon paketa, a u to vreme svake godine dizajnirali smo veliki broj zidnih kalendara. Poslednjih godina to se promenilo, uočljiv je pad potražnje, štampanja i deljenja ove vrste poklona. Ove godine smo uradili samo tri zidna i 13 lisnih kalendara, i to sve za firme iz Novog Sada“.


Štampane čestitke zamenjene su e-mail čestitakama i za zidne kalendare više niko nema novca, a tu ima i tehničkih razloga: štampanje u štampariji zahteva veće tiraže, najmanje nekoliko stotina komada, svaki poklon zahteva kesu, a kesu nije lako, čitaj jeftino, popuniti. Bulatović kaže da je, s porastom svesti o socijalnoj odgovornosti kompanija, sve više onih koji smatraju da nije umesno trošiti novac na poklone pa taj „kalendarski budžet“ poklanjaju u humanitarne svrhe.

Ispeci pa reci

Zidni kalendari se mogu videti svuda: od sirotinjskih kuhinja gde su zakačeni „rajsnadlom“ iznad šporeta, šoferskih kabina, kancelarija, ordinacija, čekaonica. Upravo zbog toga idealno su sredstvo prenošenja promotivne poruke: od praktično – poslovne, gde je u prvom planu sugestija o tome gde se osigurati, gde štedeti ili sa kim putovati, do one visoko estetizovane. U uvodu kataloga za izložbu kalendara Miroslav A. Mušić je napisao da su kalendari „slikom i rečju podsticali, stvarali i usmeravali želju na određene proizvode i usluge. Činili su to skladno, gotovo besprekorno poput uključenog displeja tokom 365 ili 366 dana. Tako je kalendar od datumara, merača vremena, postao moćno sredstvo u komunikaciji.“ Cena izdavanja i štampanja kalendara je jedan od razloga zašto se sve ređe pojavljuju u novogodišnjim poklon paketima. Vladimir Bulatović kaže da, mada cena zavisi od više faktora, serijski proizveden zidni kalendar košta oko 100 dinara, dok cena onih naručenih ide od 200 do 400 dinara. „Ali logika je sledeća: najskuplji je poklon koji se ne koristi, koji se baci, a jeftin je i isplati onaj koji se koristi, nosi sa sobom, stavi na zid. Ključno je napraviti poklon koji će se uvek koristiti, koji će ući i ostati u kancelariji, firmi ili u kući onog kome je poklonjen. To je, po meni, mera stvari“, kaže Bulatović.

Izložba kalendara u Novom Sadu u osnovi i jeste zamišljena u slavu dizajna, i kao zbirno mesto kreativnih ideja, razdeljenih na sve dane u godini. „U našoj zemlji postoji oko 3.000 dizajnera i nešto preko 3.000 štamparija“, kaže Kosanović. „Dakle, ima dovoljno potencijala za štampanje kvalitetnih i dobrih kalendara, međutim, kao i svugde i ovde prevladava naše poslovično čekanje poslednjeg dana decembra da se oni naprave. Tek onda se navrat-nanos traže ponude, a u ovoj oblasti ne možete se rukovoditi tenderskim pravilima: najjeftinija ponuda nije uvek ona koja je i najkvalitetnija i koja će imati odjeka“. Tako se uglavnom dobija kalendar koji se gotovo odmah baci. U svetu je drugačije, kalendari za narednu godinu štampaju se u avgustu, tada je i u štamparijama manje posla, kad to može da se uradi bez žurbe. Dragan Kosanović zato ističe primer pozorišta iz Kruševca. Radovan Vučković već godinama dobija prvu nagradu za jednolisne kalendare koje radi za kruševačko pozorište. „I kada dobije nagradu i pozorište i grad Kruševac naprave prijem, oni pridaju toliki značaj tome što je zaista lepo i voleo bih da svugde

možemo tako u slavu dizajnera da afirmišemo njihov rad.“ Izložba kalendara ima i svoju „reprizu“ u galeriji „New moment“ u Beogradu gde je tokom februara umesto predviđenih osam, zbog interesovanja posetilaca, produžena na 16 dana. „Jedan umetnički univerzitet iz SAD tražio je kataloge sa naših izložbi kalendara u poslednjih nekoliko godina da bi jedno predavanje godišnje posvetili razgovoru na osnovu analize naših kalendara. Sa našim akademskim svetom saradnje gotovo da nema. Ranije je samo profesor Suzana Salai sa Ekonomskog fakulteta u Subotici dovodila studente da analiziraju kalendare jer je to bila jedinstvena prilika da steknu predstavu o tome šta je i kako se uobličava jedno promotivno sredstvo kao što je kalendar“, kaže Kosanović. Manjak kalendara na poslovnom tržištu uslovio je da su oni na neki način postali i promotivna retkost. Postali su dovoljno retki da se više ne bacaju, gotovo svi ih kače na zid, ili drže na stolu, ne iz potrebe već iz emocije „Uostalom, besplatan kalendar postoji i u kompjuteru non stop pri ruci, ali nije lep, nema dušu“, kaže Vladimir Bulatović.

B&F, broj 85, mart 2011.

57


it BUDUĆNOST UMREŽAVANJA

Korisnici nisu kao što su bili Eksplozivno povećanje broja mobilnih uređaja i sve veća primena cloud computing tehnologije, objedinjenih komunikacija i servisa za kolaboraciju menjaju ponašanja korisnika, što uslovljava da i kompanije moraju da menjaju način na koji razmišljaju o informacionim tehnologijama. Piše: Saar Gillai*

P

re petnaestak godina IT okruženje na radnom mestu je bilo znatno naprednije od kućnog. Danas je situacija obrnuta: širenje bežičnih tehnologija, onlajn komunikacije i brzog pristupa Internetu proizvelo je da su kućne IT inovacije prestigle poslovne. U kući, korisnici brzo pristupaju Internetu i lako su im dostupne multimedijalne usluge kao što su Skype, Facebook i onlajn ćaskanje. To isto žele i na poslu i zato ih nervira kad su aplikacije koje koriste na radnom mestu spore i preterano složene. Na primer, dok kod kuće samo na klik dobijaju pristup svom bankovnom računu i prenosu sredstava, na poslu često moraju da se uloguju u više sistema kako bi pristupili CRM aplikaciji.

Nekada je IT odeljenje u kompanijama striktno kontrolisalo kako se korisnici povezuju na kompanijsku mrežu i praktično je bilo jedini provajder zaposlenima. Danas korisnici mogu vrlo jednostavno da pristupe različitim uslugama posredstvom drugih provajdera kao što je, na primer, Amazon.com., i to često mnogo brže nego upotrebom kompanijske IT infrastrukture. Uporedo sa rastom kvaliteta usluga baziranih na bežičnoj tehnologiji raste i produktivnost, koja se ostvaruje mobilnim uređajima u odnosu na stone računare. Zato je sve učestaliji trend da zaposleni u preduzeće donose sopstveni uređaj, što pred IT sektor postavlja novi zadatak – da osigura bezbedan pristup odgovarajućim aplikacijama preko uređaja koje ne kontrolišu. To je novi kulturološki talas u kompanijama, koji je tek na početku ali je nezaustavljiv. Zato će IT sektor morati da bude fleksibilniji i sposoban da brže pokreće nove usluge, bez obzira da li im se pristupa iz kancelarije ili preko mobilnih uređaja. To nas dovodi do drugog ključnog trenda: da savremeno radno mesto više nije kancelarija. Ono se nalazi bilo gde, jer su zaposleni bez prestanka globalno povezani preko Interneta. Poslovni život je postao veoma mobilan, uključujući i radno vreme, što je i dobro i loše za preduzeće. U takvom okruženju, IT odeljenje mora da kreira rešenja koja će uspostaviti ravnotežu između bezbednosti sistema i produktivnosti rada na daljinu. Ono će morati da uveća svoje kapacitete kako bi bilo u stanju da podrži alate i servise za objedinjenu komunikaciju i kolaboraciju, što će dodatno opteretiti mrežu da obezbedi propusnu moć, fleksibilnost i da bude uvek dostupna. Drugim rečima, preduzeća će morati da nađu ravnotežu između mobilnosti sa jedne, i integriteta mreže, kapitalnih i operativnih troškova sa druge strane. Treća suštinska promena je vidljiva u činjenici da je veb pomerio gra-

nice inovativnosti i brzine. Opštim pristupom računarskoj mreži i različitim tehnologijama, inovativnost se ubrzava jer više nije neophodno da se investira u novu infrastrukturu kada ona može da se iznajmi po uslužnom principu. Zahvaljujući tome, pojedinci u bilo kom delu sveta mogu da kreiraju usluge ili aplikacije koje će nuditi putem veba, trenutno, a to neminovno vodi ka još bržim promenama. Pionir računarstva, Alan Kay, jednom prilikom je rekao da je nova tehnologija sve što je otkriveno nakon vašeg rođenja. Kod Facebook generacije postoji očekivanje da je veb uvek brz, zato što je to jedino za šta znaju. Četvrti važan trend je da se globalizacija suočava sa centralizacijom. Mada na Internetu postoji mnoštvo sajtova, većina populacije posećuje samo nekoliko ključnih lokacija kao što su Facebook, Twitter i Google, što ima globalni uticaj na mrežu. Koncept veličine je promenjen, pa kada Facebook misli o velikom, onda je to procenat korisnika u celom svetu. A kad imate milijarde koji borave na Internetu i prate nekoliko ključnih trendova ili kanala, neminovno je preopterećenje mreže. Za infrastrukturu ovo znači da su potrebni geografski raštrkani data-centri i da oni moraju biti daleko veći nego ikada pre. Procenjuje se da će do 2013. godine širom sveta biti milijardu korisnika mobilnog interneta, što je značajan rast u odnosu na 450 miliona 2009. Iz ugla bezbednosti, to znači da bilo ko u svetu može doći do bilo koga drugog, uz samo jedan klik. Peta važna promena koja utiče na budućnost mreže je preovlađujući Cloud computing, koji se koristi godinama ali je sada široko prihvaćen. Sa inovacijama, taj koncept će se još brže širiti, što će usloviti da integritet mreže postane poslovni prioritet, odnosno da stabilnost i kvalitet usluge budu bolji od performansi instaliranih aplikacija. *Autor je potpredsednik za napredne tehnologije i CTO, HP Networking

B&F, broj 85, mart 2011.

59


it ICT TRŽIŠTE U 2012. GODINI

Potrošački miljenici Na osnovu istraživanja tržišta, konsultantskorevizorska kuća Deloitte predviđa da se potrošači, uprkos neveselim privrednim prognozama za ovu godinu, neće odreći nekih tehnoloških preimućstava za koje smatraju da vrede koliko koštaju. Piše: Nada Suđić, Partner, Deloitte

T

o se pre svega odnosi na tablet uređaje, čiji je trošak od 0,70 američkih dolara po satu nešto veći od drugih uređaja slične namene, ali su i mogućnosti primamljivije. Deloitte prognozira da će u ovoj godini to biti najbrže rastući segment na telekomunikacionom tržištu, i da će skoro 5% ukupno prodatih tablet računara kupiti privatni korisnici koji ih već poseduju. Ponuda tablet računara je sve raznovrsnija - od njihove veličine do softverskih mogućnosti, a oni sa jačim softverom omogućiće korisnicima pristup raznim multimedijalnim sadržajima na Internetu. Shodno tome, i pružaoci sadržaja će morati da podrže različite formate, a širenje tableta uticaće i na povećanje mobilne penetracije.

Jedan od najvećih globalnih IT izazova u 2012. predstavljaće upravljanje sve većom količnom podataka.

60

B&F, broj 85, mart 2011.

Za razliku od 2009. kada su projekti namenjeni upravljanju ogromnom količinom podataka bili retki a njihov ukupan prihod iznosio manje od 100 miliona dolara, u ovoj godini se očekuje da će više od 90% kompanija sa Fortune 500 liste pokrenuti inicijative za takve projekte, što je na vreme prepoznala i IT industrija u traženju prihvatljivih rešenja. Deloitte predviđa i da će do kraja godine biti 500 miliona pametnih telefona, čija će se maloprodajna cena kretati do 100 dolara. Naravno, definicija „pametnog telefona“ temelji se na percepciji korisnika a ne na standardu industrije koji se bazira na korišćenju operativnog sistema. Jeftinija verzija pametnih telefona činiće 20% ukupne prodaje telefona, a zbog pada cena njegovih komponenti takvi uređaji će brzo napredovati jer će, vremenom, moći da sadrže napredniju tehnologiju za istu cenu. Globalni trend usvajanja NFC tehnologije nastaviće se i u ovoj godini, sa prognozom da će do kraja godine dostići brojku od 200 miliona korisnika. Reč je o tehnologiji koja omogućava brzu razmenu podataka radijskim putem na kratkoj udaljenosti, a ugradnja NFC čipa u mobilne telefone proširiće njihovu funkcionalnost. Raširenost ove tehnologije pogoduje i drugim industrijama poput proizvođača računarskih igara, auto industrije i zdravstva, za koje se prognozira da će u ovoj godini biti njeni glavni pokretači. Iako je internet postao sveprisutan medij za prenos podataka među korisnicima, ograničenja mobilnih i fiksnih mreža uticaće na rast bežičnih veza kratkog dometa, među kojima se najviše koriste Infrared i Blootooth tehnologija. Deloitte predviđa da će u 2012. oko 1% podataka biti preneto direktno između uređaja bez korišćenja mreže i da će ovakav način prenosa podataka izrasti u treću opciju prenosa, uz dosadašnji fiksni i mobilni širokopojasni pristup. Potreba za povećanjem kapaciteta mreže već je primorala mo-

bilne operatore na redukovanje ili ukidanje flat tarifa, a sličan trend očekuje se i u domenu fiksnog širokopojasnog pristupa. Ograničenja na mobilnim mrežama prisilila su korisnike mobilnih uređaja da počnu koristiti WiFi pristup. Bilo da se radi o mogućem ograničenju u brzini ili naplati, svakako će ovaj trend pojačati potražnju za direktnim prenosom između korisnika. Uprkos velikoj ponudi digitalnih video uređaja, očekuje se da video na zahtev neće doživeti veliki zamah u ovoj godini, Ipak, biće pomaka zahvaljujući vlasnicima prenosivih uređaja koji će prema procenama gledati oko pet milijardi sati propuštenih TV sadržaja, pre svega na putovanju. Da bi osigurali neometano gledanje, uređaje će napuniti željenim sadržajima pre putovanja, što će uticati na sve učesnike u lancu. Proizvođači sadržaja imaju priliku jer se povećava konzumacija: pay TV platforme ovu pojavu verovatno će iskoristiti za prevenciju odliva korisnika, a mobilne mreže će, zbog već skinutog sadržaja, imati smanjena opterećenja u datom periodu. S druge strane, gledanje medijskog sadržaja u javnom prevozu moglo bi da stvori dodatnu pretnju štampanim medijima, posebno besplatnim novinama, kao i proizvođačima video igara. Kada je reč o globalnom tržištu oglašavanja, ono će prema Deloitteovim predviđanjima u ovoj godini nastaviti da raste po stopi od 5 odsto, s tim što će stope rasta onlajn brend kampanja (50%) nadmašiti rast onlajn oglašavanja s neposrednim odgovorom, kao i rast tradicionalnog oglašavanja. Oglašivači će veću pažnju usmeriti na neuromarketing, u kome se analizira korelacija aktivnosti u određenim regionima mozga sa emocijama i trenutnim mislima. Ta kontroverzna tehnika već je dobila zamah u prehrambenoj industriji, gde utiče na izgled ambalaže ili čak ukus proizvoda.


MOBILNI TELEFONI I KLIMATSKI USLOVI

Pametan al' smrznut

Hladni talas u Srbiji nije iznenadio samo građane, putare i vozače bez zimskih guma već i vlasnike mobilnih telefona, čiji su se „ljubimci“ čudno ponašali na minusu a neretko i zakazivali. Piše: Uroš Nedeljković

P

o iskustvu Zorana Gligorića, skijanje vas može koštati skuplje nego što ste računali i to zbog mobilnog telefona. Naš sagovornik kaže da je izdvojio više od 300 evra jer mu je tokom skijanja, na temperaturi od -10 Celzijusovih stepeni, mobilni telefon počeo da zakazuje. Kako je uređaj pod garancijom, požalio se a onda mu se desilo sledeće: „Tvrdili su da je problem u tome što sam se kupao sa njim, i da su to utvrdili pomoću nekog testa sa lakmus papirom. Garanciju mi nisu uvažili, a od žalbi udruženju potrošača nije bilo ništa”. Na probleme se žale i posetioci domaćeg tehnološkog fo-

ruma, najčešće da im je prilikom skorašnjih ekstremnih hladnoća kapacitet baterije u mobilnom telefonu naglo pao na minimum.

Retko koji korisnik mobilnog telefona pročita do kraja uputstvo za upotrebu u kome je jasno definisan opseg temperature za koji se garantuje normalan rad uređaja. Na primer, u uputstvu za Telenorov One Touch piše da se telefon ne sme izlagati ekstremnim vremenskim uslovima, kao ni vlazi i kiši. Proizvođač preporučuje upotrebu na temperaturi od -10 C° do +55 C° i napominje da se na preko 55 C° može desiti da ekran bude teže čitljiv. Za punjač se preporučuje temperatura od 0 C° do 40 C°. Eplov Ajfon se može koristiti na temperaturama između nula i 35 stepeni. Sve van ovog opsega nije pokriveno garancijom. U finskom izdanju časopisa PC World – Mikro PC nedavno je objavljeno istraživanje da li mobilni telefoni zaista rade bez problema u uslovima koje su sami proizvođači naveli u uputstvu. Istraživački tim je kao uzorak uzeo 15 najprodavanijih telefona u Finskoj i još tri za poređenje, a testiranje je obavljeno u takozvanoj vremenskoj sobi Tehničkog istraživačkog centra Finske. Podešavajući temperaturu precizno do u delić celzijusa, krenuli su od nule pa po pet stepeni naniže, sve dok i najizdržljiviji telefoni nisu „ispustili dušu”. Na nultom stepenu svi telefoni su radili valjano, ali već na -5 C° otkazao je Eplov iPhone 4S i Nokijin N9. Telefoni koji su izdržali -10 C° imali su problema sa ekranom, a najizdržljivijim su se pokazali Samsungovi modeli, od kojih je Galaxy S II radio do -35 C°. Na -40 C° svi telefoni su bili „mrtvi”. Nasuprot pomenutim pametnim telefonima, obični telefoni su se pokazali izdr-

žljivijima. Dva Nokijina modela C1-01 i pet godina stari E65 radili su do -40 C°. Istraživanje je pokazalo da su dve najranjivije komponente baterija i ekran. Kao što potvrđuje i iskustvo naših sagovornika, na niskim temperaturama baterija funkcioniše kao da je prazna, iako to nije slučaj. Objašnjenje glasi da se u takvim vremenskim uslovima usporava hemijska reakcija koja proizvodi elektrone i da zato struja postaje slabija. Baterijski napon prestaje da bude stabilan jer je nominalni napon Li-Ion baterije obično 3,7 volti, s tim što ovaj opseg ide od 2,7 V kada je prazna do 4,2 V kada je potpuno puna. Na niskim temperaturama raste unutrašnji otpor u bateriji, čime se smanjuje njen izlazni napon. Tada telefon „zaključi“ da je baterija prazna. LCD ekrani, koje imaju pametni telefoni, sastoje se od šest slojeva. Pošto su osnova ovih telefona tečni kristali koji se nalaze između polarizatorskih filtera i elektroda, a sloj sa tankoslojnim tranzistorima (TFT) nalazi se iza ekrana i upravlja pikselima na njemu, kad temperatura padne viskozitet tečnih kristala poraste. Tada piksel sporije menja boju na hladnoći i što je temperatura niža piskeli postaju „lenjiji“. Međutim, telefoni sa AMOLED ekranima koji proizvode boje preko sloja prekrivenog organskim svetlećim diodama bolje podnose hladnoću. Potrošačka elektronika se proizvodi za vremenske uslove koji u proseku preovlađuju na planeti. Ipak, za ekstremne uslove postoje i ekstremni uređaji, koji dobro podnose hladnoću, sunce, vlagu i slično. Dobar primer su telefoni firme Sonim, u čijim specifikacijama stoji da su otporni na ekstremne temperature, udarce, vodu i slično. Pitanje je da li vredi izdvajati dodatni novac za još uvek relativno mali broj dana sa ekstremnim temperaturama.

B&F, broj 85, mart 2011.

61


naUka SVAKIDAŠNJE STVARI, NESVAKIDAŠNJI PROBLEMI

Kako se nauka lomi niz stepenice

D

žon Templer, profesor arhitekture na američkom Massachusetts Institute of Technology (MIT), autor je publikacije sa naizgled očajno dosadnom temom: „Studija o opasnostima, padovima i bezbednijem projektovanju stepenica“. No, prva neobičnost ove studije je u tome da iako najstarije pronađeno stepenište datira iz perioda od pre tri hiljade godina, ona je, prema tvrdnjama samih kolega naučnika, maltene jedinstvena po sistematičnosti i detaljnosti u bavljenju ovim problemom. Druga neobičnost je kako to drugima nije palo na pamet, kada se pročita ono što u toj studiji piše.

Pre svega, da i prema najkonzer-

Zagledana u budućnost, vativnijim procenama, stepenice, odmah iza automobilskih nesreća, nauka i dalje nema predstavljaju drugi najčešći uzrok pravo rešenje za smrti u eri visokih tehnologija. Reč neke probleme sa je o procenama, pošto se ovim problemom naročito precizno ne kojima se čovečanstvo bavi ni svetska statistika. Čak i u svakodnevno suočava SAD se evidentira samo da oko već milenijumima. 12.000 ljudi godišnje padne na tlo i nikada više ne ustane, ali ne i Jedan od njih je zašto i odakle su pali. Izuzetak kako projektovati je Velika Britanija gde se veoma stepenice koje bi rizik savesno vodila evidencija o broju padova niz stepenice i proisteklim od padova sa teškim posledicama sve do 2002. godine. ili smrtonosnim Tada su i poslovično ekscentrični posledicama svele na Englezi zaključili da je ovakva statiminimum. Ako se ima u stika previše ekscentrična i za njih i ukinuli je – radi ušteda u budžetu. vidu da su čak i prema Troškovi su, međutim, značajni na najkonzervativnijim drugoj strani, budući da je te iste godine zabeleženo da je 306.166 proračunima stepenice Britanaca zatražilo medicinsku pokao slučajan uzrok moć zbog ozbiljnih povreda nastasmrti na drugom lih usled pada niz stepenice. mestu, odmah iza Svako stepenište je kompromis automobilskih nesreća, Više od četiri petine ljudi koji su onda značaj ovog poginuli na ovakav način su osobe starije od 65 godina. Deca, poseb„perifernog“ problema no najmlađa, najčešće padaju niz postaje mnogo jasniji. stepenice, ali srećom retko ginu. Piše: Zorica Žarković 62

B&F, broj 85, mart 2011.

Žene češće padaju od muškaraca, što se objašnjava činjenicom da se

najveći broj padova dešava tokom bavljenja kućnim poslovima, čemu muškarci uglavnom nisu naročito skloni pa manje i rizikuju. Deluje čudno ali na stepenicama se češće povređuju osobe koje su u odličnoj kondiciji ili su čak profesionalni sportisti, jer zbog preterane samouverenosti u kretanju ne obraćaju pažnju na opasnosti na koje su oni manje vični više koncentrisani. U Evropi i Japanu, na primer, broj unesrećenih zbog stepenica je veći nego u SAD, što se opet objašnjava različitim navikama: Amerikanci su daleko veći ljubitelji pokretnih liftova i pokretnih stepenica, pa ih mnogo češće koriste nego klasične stepenice. Međutim, to ne znači da su njihove bezbednije. Templer navodi primer da je u jednoj njujorškoj železničkoj stanici postavljena pokrivka protiv klizanja sa šarom zbog koje je bilo teško prepoznati ivicu stepenica. Za šest nedelja niz stepenice je palo i povredilo se više od 1.400 ljudi, pa je tek nakon toga problem uočen i rešen. No, gde je u preciznosti zakazala statistika, nadoknadila je teorija verovatnoće prema kojoj, ma u kojoj zemlji da živite, šanse su vam u proseku sledeće: verovatnoća da promašite stepenik je jednom u svaka 2.222 slučaja korišćenja stepenica, da pretrpite manju povredu jednom u 63.000, da doživite težu nezgodu jednom u 734.000, a da završite u bolnici jednom u svakih 3.616.667 slučajeva korišćenja stepenica. Zašto su stepenice toliki bezbednosni rebus za čoveka? Prvi problem je sam čovek i njegove mogućnosti reagovanja na iznenadne okolnosti. Za mozak je problematično da razazna trenutak kada silazak prestaje da bude kontrolisan i pretvara se u nesrećan pad. Ljudski mozak reaguje veoma brzo na opasnost i kofuziju, ali mu je ipak potrebno vreme – konkretno 190 milisekundi kako bi shvatio da ne-


što nije u redu i aktivirao reflekse. Kada je u pitanju pad niz stepenice, to znači da će u tom izuzetno kratkom vremenskom intervalu telo nastaviti da se kreće u proseku još 18 centimetara. Ukoliko se to dešava na najdonjem stepeniku, obično se završava nelagodnim trzajem. Ali što je veća visina, to su i veći rizici od teških, pa i smrtonosnih povreda, posebno ako stepenice nisu oivičene ogradom. Naime, ustanovljeno je da u tri četvrtine svih slučajeva pada niz stepenice nije postojala ograda na mestu odakle je pad počeo. Drugi problem je – opet čovek, odnosno način i ritam njegovog kretanja. Dok se penje, čovek se naginje prema stepenicama, ali kad silazi centar za ravnotežu prebacuje unazad, kao da koči. To znači da je gotovo nemoguće projektovati stepenice tako da budu podjednako bezbedne u oba smera. Kako Templer objašnjava, stepenice obuhvataju tri geometrijska dela: vertikalni (visina između dva stepenika), nagazni (sam stepenik), dok je nagib ugao pod kojim je stepenište postavljeno. Ljudska bića mogu da tolerišu prilično male razlike u nagibu: sve veće od 45 stepeni je veoma teško za penjanje, a sve ispod 27 stepeni je tegobno sporo. U naučnoj fantastici, stepenice bi menjale oblik u zavisnosti od toga da li se korisnik penje ili silazi, ali u stvarnom svetu svako stepenište je neminovno kompromis.

Lepota, prikriveni ubica

O čemu u tom kompromisu prevashodno mora da se vodi računa? Da je opasnost daleko veća pri silasku nego pri usponu, s obzirom da se 90 odsto povreda dogodi tokom silaska. Čak jedna trećina nesreća dešava se na prvom ili poslednjem stepeniku, a preostale dve trećine na tri prva ili tri poslednja stepenika. Kviz pitanje na koje bi većina laika najverovatnije dala pogrešan odgovor je da li su opasnije prave

ili stepenice sa oštrim skretanjem? Tačan odgovor glasi da se dve trećine najtežih povreda dešava prilikom korišćenja pravih stepenica. Na bezbednost stepenica utiče materijal od kojih su napravljene, kao i dizajn. Praksa pokazuje da su ovom slučaju arhitektonska mašta i potraga za novim često u suprotnosti sa bezbednošću, odnosno da atraktivnost materijala i lepota di-

opisu radnog mesta – Fredrik Lou Olmsted, koji se bavio pejzažnom arhitekturom i bio koautor više čuvenih parkova u SAD, uključujući i Central park u Njujorku. On je vertikalne delove i gazišta opsesivno merio devet godina, u pokušaju da dođe do formule koja obezbeđuje udobnost i bezbednost u oba smera. Njegove nalaze je matematičar po imenu Ernest Irving Friz pre-

zajna itekako mogu biti prikrivene ubice. Još jedan faktor o kome mora da se vodi računa je okruženje, počev od toga da li stepenište ima ogradu pa do količine prirodnog ili veštačkog svetla. Ovo poslednje je bila jedina briga Marka Vitruvija, čuvenog rimskog arhitekte i vojnog inženjera iz I veka pre nove ere, dok se u njegovoj zaostavštini nigde ne pominju detalji o projektovanju stepenica niti kako umanjiti rizik od pada. Taj problem je postao aktuelan tek krajem 17. veka, kada je arhitekta Fransoa Blondel, jedan od francuskih enciklopedista, prvi smislio formulu koja je matematički utvrdila odnos između vertikalnog dela stepenika i gazišta. Stepeništem se potom ozbiljno pozabavio čovek kome to baš i nije bilo glavno u

obrazio u dve jednačine, od kojih se prva primenjuje kad su gazišta uvek iste širine, a druga kada nisu. Sam Templer predlaže da vertikalni delovi budu visoki između 16 i 18 centimetara, a da gazišta nikada ne smeju biti plića od 23 centimetra, dok je optimalna mera 28 centimetara. Ali kako sam konstatuje, očigledno je da kao što se mali broj stručnjaka kroz istoriju bavio ovim problemom, tako se i preporuke malo poštuju. Na primer, američke stepenice su po jedinici gazišta više od britanskih, evropske pak u proseku više od američkih, a širom sveta varijeteti su takvi, uključujući i nepromišljenosti u odabiru materijala i količini šara, da nije ni čudo što stepenice po opasnosti konkurišu drumovima.

B&F, broj 85, mart 2011.

63


koktel FILM

Vidimo se u dokumentarcu Angažovani, sveži i provokativni, dokumentarci su se u poslednjih deset godina nametnuli kao novi “prozor u svet”. U njima se iskreno i rečito govori o onome čega u medijima i u klasičnom filmu nema: ekonomskim i političkim temama iz ugla pojedinca, ali i ljubavi, samilosti i sitnim stvarima koje čine život. Iako Srbija ima uspešne režisere i publiku koja tokom cele godine posećuje festivale dokumentarnog filma, njih nema na državnoj televiziji jer ona još nije konstatovala da se tu desila revolucija, kaže Boris Mitić, autor koji svoje filmove prodaje javnim televizijama u Evropi. Piše: Marija Dukić

P

rema podacima Box Office Mojo, vebsajta sa najvećom svetskom bazom podataka o prodaji bioskopskih karata, od 100 najpopularnijih dokumentaraca samo devet je snimljeno pre 1990. godine, a najveći broj u poslednjoj dekadi. Upadljiv je porast bioskopske i publike koja kupuje diskove sa dokumentarnim filmovima, a podaci govore i da filmski studiji sve više ulažu u ovu vrstu filmova.

U nekim skandinavskim zemljama dokumentarci su bioskopski blokbasteri, a na Filmskom festivalu Sandens su ove godine selektori zaključili da angažovani i politički dokumentarci potpuno dominiraju programom, kaže Mila Turajlić, autor filma “Cinema Komunisto” jednog od najnagrađivanijih i najpopularnijih srpskih dokumentaraca u inostranstvu, posvećenog usponu i propasti filmske industrije u SFRJ. Na otvaranju Sandensa prikazana su četiri filma od kojih je jedan dokumentarac o američkoj krizi nekretnina, a nagrade su između ostalih dobili “5 slomljenih kamera”, film koji govori o stanovnici-

66

B&F, broj 85, mart 2011.

ma jednog palestinskog sela koje odoleva širenju jevrejskih naselja i danski “Putinov poljubac” koji je fokusiran na dilemu ruske studentkinje, da li da ostane sa nacionalističkim patriotskim pokretom “Naši” ili da se pridruži opoziciji. Oba filma prethodno su dobila nagrade i na veoma prestižnom Festivalu međunarodnog dokumentarnog filma (IDFA) u Amsterdamu. Na prošlom IDFA, tematski program bio je posvećen arapskom proleću.

Igrana dosada

Dokumentarci su doživeli bum onog trenutka kada se publika zasitila “psiho-patoloških igranih filmova bez inspiracije, sa uvek istim temama. Kod nas se, na primer, tematika igranih filmova svela na reciklažu stereotipa – retro-idealizacija i real-time dekadencija. Dokumentarci nude momenat iznenađenja”, tvrdi Mitić. Na festivalu “Sedam veličanstvenih” kojim u Srbiji u januaru započinje serija festivala posvećenih dokumentarnom filmu, imali smo priliku da vidimo one teme na koje nismo navikli u medijima, počev od filma “Krv u mobilnom”,

u kome režiser prati puteve “krvavih minerala” koji su neophodan materijal za proizvodnju mobilnih telefona, razotkrivajući licemerje vodećih evropskih proizvođača gedžeta, do “Specijalnog leta”, emotivne priče o sudbini azilanata iz Švajcarske koji u pritvoru čekaju deportovanje. “Poseta ovom festivalu je svake godine rasla i od usko profilisane ‘Sedam veličanstvenih’ je sada došao do najšire publike. Razlog tome je korišćenje nove estetike u dokumentarcima, ali i analitički pristup temama”, kaže Turajlić koja je i jedan od osnivača ovog festivala. “Dokumentarci se bave relevatnim ili bar zanimljivim temama, a oslobodili su se prefiksa dosadnih upustivši se u korišćenje potpuno nove estetike, poput animiranih dokumentarnih filmova”. Igor Toholj, autor filma “Tačka prekida”, dokumentarca o mašinovođama koji se svakodnevno susreću sa ljudima koji bi sebi da oduzmu život na prugama, i dobitnik nagrade filmskih kritičara Srbije (FIPRESCI) za najbolji domaći film i nagrade žirija Srpskog ogranka Međunarodne federacije filmskih kritičara za najbolji


Slike iz filma Cinema komunisto

domaći angažovani film na 56. Beogradskom festivalu kratkometražnog i dokumentarnog filma, kao i zlatne medalje Beograda za najbolji film u domaćoj konkurenciji i za najbolju originalnu muziku, kaže da su dokumentarci jednostavno vispreniji od igranog filma. Sloboda koju imaju režiseri dokumentarnih filmova i način prikupljanja novca iz fondova, posebno u Evropi, dozvoljavaju autorima da obrađuju teme od kojihe mnogi komercijalni mediji zaziru, ili za koje nemaju vremena. Janko Baljak, dugogodišnji umetnički direktor Beogradskog festivala, i između ostalih, autor filma “Vidimo se u čitulji” o zvezdama srpskog podzemlja, kaže da više nema mnogo tabu tema kojima se bave dokumentarci, i da se kod nas autori često okreću ličnim temama, gotovo na autobiografski način. “Kod nas nema filmova poput onih Majkla Mura” tvrdi on. “Ovde ima mnogo inspiracije za takve filmove, za koje u principu ni novac nije veliko ograničenje, jer mogu da se snimaju sa malo sredstava i da budu još nezavisniji. Međutim, te teme ne preovlađuju na festivalima”, kaže on i dodaje da uprkos tome što imamo veoma uspešnih i dobrih filmova, produkcija mora da bude još bolja. Kod dokumentaraca nije uvek bitna samo tema da bi bili popularni. “Naši autori dobro prolaze u inostranstvu, iako se često bave naizgled lokalnim temama. “To pokazuje Mitićev uspeh sa filmovima “Pretty Diana”, “UNMIK Titanik” i “Doviđenja, kako ste”, ali i skorašnji uspeh ‘Cinema Komunisto’”, kaže Rajko Petrović, direktor i selektor Festivala angažovanog dokumentarnog filma “Slobodna zona”. Sam Mitić kaže da je skeptičan prema angažovanim filmovima jer se oni više bave simptomima nego uzrocima društvenih problema.

Istorija Pre četiri decenije naši dokumentaristi bili su poznati širom sveta. Reditelj Vlatko Gilić je početkom ovog veka ušao na NBCovu listu 50 najboljih u istoriji svetske kinematografije, našavši se rame uz rame sa Felinijem, Hičkokom, Bergmanom, Kurosavom i drugima. Njegovi dokumentarci nalaze se u Galeriji modernih umetnosti u Njujorku u kapsuli najvećih stvaralačkih vrednosti čovečanstva, u bezbednom skloništu od mogućeg atomskog razaranja i gubitka pamćenja ljudske vrste.

Na prošlogodišnjoj “Slobodnoj zoni” predstavljene su autorke i autori koji su svojim ličnim primerom i svojim filmovima duboko posvećeni veri u čoveka i mogućnost promene, bez obzira na istorijske okolnosti i lična ograničenja, verske i društvene dogme i pritiske. Između ostalog, prikazano je i ostvarenje “Ovo nije film” iranskog reditelja Džafara Panahija prokrijumčareno iz Irana na USB-u sakrivenom u kolaču, koje zapravo govori o njegovom životu u kućnom pritvoru i pod kaznom 20-godišnje zabrane režiranja.

Sunce tuđeg neba

Baljak, vanredni profesor na Katedri za filmsku i televizijsku režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, kaže da vidi povećano interesovanje studenata za

dokumentarni film. Ipak, pošto se dokumentarci retko i kratko daju u bioskopima, osim kada su festivali u toku, a još ih je teže videti na domaćoj televiziji, on smatra da budućnost dokumentarca u Srbiji nije svetla. “Državna televizija koja ima mandat da prikazuje dokumentarne filmove je razvukla definiciju dokumentarca da bi ona uključivala i rijaliti šou emisije”, kaže Mitić. “Autorske dokumentarce ne kupuju jer nisu konstatovali da se u poslednjih 10 do 15 godina desila revolucija u svetu dokumentarnog filma, a i zato što bi ih to pomerilo iz lenje žabokrečine i mutnih insajderskih dilova.” Kada pogledamo programsku šemu RTS-a 1 za februar, doći ćemo do zaključka da su prošlog meseca emitovana četiri dokumentarna dela, jedan ekološko dokumentarni putpopis o prirodi, na Dan državnosti dva filma: “Kneževina Srbija” i “Srđo” (o mladiću koga je predsednik Tadić odlikovao zato što je 1993. spasao komšiju Bošnjaka koga je napala grupa srpskih vojnika), i nešto kasnije “Na raskršćima istorije”, film o srpskoj diplomatiji emitovan prilikom obeležavanja dva veka srpske diplomatije. “Javne televizije u Evropi su potpuno drugačije i ja živim od prodaje filmova njima”, kaže Mitić. “Čak i televizija Republike Srpske ima 52 dokumentarca godišnje, dakle jedan nedeljno”. “Na festivalima se stalno održavaju sastanci između autora dokumentarnih filmova i filmskih urednika televizija na kojima se sklapaju dogovori oko emitovanja filmova. Naše televizije uopšte nisu aktivne na ovim sastancima, što se može videti i po programskim šemama. Sreća pa mi, autori, i nismo toliko zavisni od njih jer dokumentarci su ogromnu popularnost stekli pomoću festivala i interneta”, kaže Turajlić.

B&F, broj 85, mart 2011.

67


koktel SPORT I SPORTSKI KOMENTATORI

Kad Gvozden Mučibabić pokuca na vrata... Legendarna komentatorka Milka Babović uspevala je da jedan do tada slabo gledan sport kao što je umetničko klizanje učini događajem koji se ni u jednoj porodici u bivšoj Jugoslaviji nije propuštao. Danas su najplaćeniji svetski komentatori, često bivši sportisti, gotovo jednako velike zvezde kao i igrači na terenu. Kad je nekadašnji slavni teniser a danas zvezda „Evrosporta” Mats Vilander, zbog ozbiljnih zdravstvenih problema završio u bolnici, taj je kanal izdao zvanično saopštenje, što govori o tome koliko je njegovo prisustvo na Gren slem turniru važno. Piše: Goran Anđelić 68

B&F, broj 85, mart 2011.

M

ože se reći da je u odnosu na komentatorstvo sportski događaj autarkičan – dovoljan je sam sebi. Kao takav, on je već rijaliti program. Recimo, trka na 100 metara, kraljica „kraljice sportova”, u kojoj se pobednik sazna za manje od 10 sekundi, izazvaće uzbuđenje televizijske publike i da komentator ne zucne.

Komentator je, dakle, ispod sportskog događaja, a ukoliko ga ponese želja da se postavi iznad njega rizikuje da ga auditorijum zatrpa u rupi koju je sam sebi iskopao. Milka Babović je uspela da bude izuzetak od običaja da veliki sportski događaji iznedre bardove novinarstva. Ime je napravila preko takozvanog malog sporta i ostala je redak primer u televizijskoj praksi da se komentator izdiže iznad događaja koji prenosi i biva sve omiljeniji. Jedno inostrano internet-istraživanje se bavilo pitanjem: „koji propusti u komentatorskom poslu dovode do najveće odbojnosti kod gledalaca?”. Rezultati su bili sledeći: necenzurisani komentari ljute 36% gledalaca, javno ispoljavanje simpatija prema jednom timu 28%, a verbalni delikt još 21% onih koji prate prenos. Gramatičke greške i ruženje jezika nerviraju 10% a neumesne anegdote i neukusne šale 5% učesnika tog istraživanja. Kod nas bi odgovori anketiranih verovatno bili manjeviše slični, s tim što se našim sportskim TV komentatorima u poslednje vreme najčešće zamera zbog neumerenog oslanjanja na internet-građu. Tako se gledaoci zamaraju pikantnim detaljima čak i u trenucima dok televizor podrhtava od uzdrmane prečke ili kad u šesnaestercu vri kao u loncu. U inostranstvu, čuveni sportisti su sve češće najugledniji komentatori. Tako se a priori računa na

visok rejting. Već nekoliko godina turniri za Gren slem, četiri najveća teniska takmičenja, nezamislivi su na globalnoj sportskoj televiziji „Evrosport” bez emisije „Gem, set, Mats” u kojoj je glavni lik proslavljeni švedski teniser Mats Vilander. Njegove stalne saradnice Britanka Anabela Kroft i Austrijanka Barbara Šet više su tu kao ukras za oči gledalaca, iako njihovo poznavanje materije nije sporno, jer su obe bivše teniserke. Naravno da je „Evrosport” s njima zaigrao na kartu lepote zrelih žena, ali se nije upustio u avanturu kao mnoge druge televizije koje u prvi plan ističu seksipil priučenih voditeljki. Vilander je na nedavnom Australijan openu bio odsutan nekoliko dana pošto je zbog nimalo bezazlenih problema sa zdravljem primljen u bolnicu u Melburnu. „Evrosport” je izdao zvanično saopštenje kao formu obraćanja auditorijumu s tim u vezi, što


Mnogo reči malo košta Ne samo što svaki gledalac veruje da bi bio bolji sportski komentator, već na internetu traži i podatke kako postati komentator i koliko se takav posao plaća. O tome svedoče i mnoga direktna pitanja postavljena na ask.com i sličnim sajtovima. Na veliku žalost auditorijuma, većina komentatora na manjim televizijama je osrednje plaćena. Prema jednom od internet pretraživača, CBS je Pola Robinsa, jedinog komentatora koji nije bivši sportista, na Olimpijskim igrama u Naganu 1998. godine plaćao 3.500 dolara za komentarisanje kros kantrija. Džef Hejstings, četvorostruki šampion SAD je iste godine plaćan 14.000 dolara za prenos skijaških skokova. ESPN honorari nisu bili ništa veći. Ozbiljan novac ulazi u igru tek kad je reč o važnim sportskim komenatorima i udarnim sportovima za TV mreže. Vodeći komentatori su pre dve godine zarađivali oko milion dolara godišnje i više. Čak i druga i treća liga fudbalskih komentatora inkasirala je između 300.000 i 600.000 dolara godišnje.

govori koliko je Vilander važno lice u programu za vreme Gren slem turnira. Neretko su njegovi komentari na račun Novaka Đokovića bili i omalovažavajući, ali je sada jasno da se švedski as ujeo za jezik. Ljubitelji tenisa, naravno, ne moraju da se slažu s njegovim mišljenjem, ali Vilanderove reči imaju autoritet, kao i stavovi svojeglavog američkog velikana Džona Mekinroa, najpoznatijeg komentatora među nekadašnjim teniserima. Uzeti bivšeg sportistu koji je bio šoumen i na terenu za komentatora pije vodu u američkoj TV matrici. U emisiji „Insajd NBA” televizije TNT, koja je deo imperije medijskog mogula Teda Tarnera, prožimaju se sportsko komentatorstvo i „tok-šou”, a za aktuelne voditelje nepogrešivo su izabrane legende američke profesionalne košarkaške lige Šekil O`Nil, Čarls Barkli, Kris Veber i Keni Smit, koji teraju šegu anali-

zirajući utakmice. Emitovanje je počelo 1988, a popularni šou je dobio pet nagrada „Emi” u kategoriji sportskih TV programa. Posao televizijskog sportskog komentatora ili voditelja i kod nas i u svetu ima dva kraja. Televizijska lica postaju prepoznatljiva preko noći, ali su srazmerno tome izložena većem riziku da budu čak i omražena i neprihvatljiva gledalištu. Komentatora i voditelja koji izbacuju ljubitelje sporta iz takta bilo je uvek, samo mnogo manje, što je i logično s obzirom na to da je i ponuda bila skromnija. O tome svedoči još jedan nezaboravan primer iz naše prošlosti. Znate li ko je Gvozden Mučibabić? Pre više od četvrt veka, 1985. Mats Vilander

godine, legenda našeg glumišta Miodrag Petrović Čkalja, komičar kakav se više ne rađa, i Žarko Mitrović, jedan od najvećih humorističkih glumaca s početka srpske kinematografije, snimili su neku vrstu radijskog skeča u kojem je na šaljiv i ironičan način ismejano sportsko komentatorstvo tog vremena. Mučibabić, koga maestralno glumi Čkalja, dolazi na zamisao da postane sportski TV komentator da bi vršio prenose fudbalskih utakmica i ostalih takmičenja. Odlazi na otvorena vrata kod neimenovanog urednika (Mitrović), a svoju goruću želju mu izražava mucajući i zahteva da bude oproban. Šta je drugo urednik mogao da kaže nego „svašta, pa nećete moći, druže, vi to da radite...”, ali je Mučibabiću dao priliku da improvizuje prenos „kad je već toliko zapeo”. Poklonici fudbala snimak mogu da poslušaju na „Jutjubu”. Iako skeč nosi široku društvenu poruku, njegova nit se tiče svevremene percepcije televizijskih sportskih komentatora. I na osnovu Čkaljine i Mitrovićeve bravure može da se donese jedinstven zaključak da se na drugom kraju, kao revers profesije, ispostavlja račun – televizija jede svoja lica.

B&F, broj 85, mart 2011.

69


koktel INDIJA

Zmajevo gnezdo U indijskoj državi Gudžarat 14. januara bogati i siromašni, starosedeoci i došljaci, penju se na krovove zgrada da bi puštali zmajeve. Ljudi pevaju i glasno se raduju, ulice nose tragove farbe a vatromet pršti na sve strane. To je dan kada se slavi trijumf svetlosti nad tamom, prolećna ravnodnevica, bratstvo i jedinstvo stanovnika muslimanske i Hindu vere i mogućnost da se učestvuje u višemilionskom biznisu. Piše: Katica Đurović, Ahmedabad

U

januaru, zapadna indijska država Gudžarat miriše na svežu farbu. Gotovo svaki trotoar u gradu nosi tragove razmazanih boja, najčešće crvene i roze. Po krovovima zgrada, drveću i električnim žicama vise zmajevi, neki od njih već gotovo beli od prašine, a drugi i dalje jarkih boja. Duž puta, nanizano je bezbroj štandova za prodaju papirnatih letilica, vešto složenih jednih na druge. Nad njima

70

B&F, broj 85, mart 2011.

vise klupka kanapa, bez kojih zmajevi ne bi ni mogli da polete. Fasade zgrada, restorana i hotela okićene su ovim raznobojnim detaljima a na svakom koraku je ista poruka: Happy Uttarayan. Makar Sankranti ili Uttarayan je veliki hindu festival, u narodu poznat kao Festival zmajeva. To je i jedini praznik u Indiji čiji datum ne zavisi od Mesečevih mena već svake godine pada na isti dan – 14. januar, a označava trijumf svetlosti nad tamom.

„Indusi slave ovaj dan zato što Sunce predstavlja nesebično davanje i zmajevi se podižu u nebo u znak zahvalnosti suncu koje im daje svetlost. Drugi naziv za ovaj dan - Uttarayan - označava prolećnu ravnodnevnicu u Indiji i početak sunčeve putanje prema severu”, kaže Pavan Solanki, iz turističke organizacije grada Ahmedabada. Iako se u Gudžaratu slavi preko 2000 festivala svake godine, ovaj je najpoznatiji. Administrativni centar države, Ahmedabad, petomilionski grad koji će prema procenama McKinsey Instituta do 2050. postati jedan od najvećih svetskih centara, već decenijama važi za svetsku prestonicu zmajeva. Veruje se da su prve papirnate letilice izmislili Kinezi pre 2000 godina. Na indijsko poluostrvo su ih zajedno sa islamom doneli Navabi, vladari Mogulskog carstva. Služili su za zabavu i kao sredstvo za pokazivanje moći i bogatstva. Imućni su zapošljavali profesionalne letače koji su se za njih takmičili. Vremenom, ova veština postala je popularna i u narodu. Vladari bi za kanap zmaja zakačili torbicu punu zlata, a onaj ko bi ga oborio - dobio bi torbicu. Muslimani u Indiji, Maleziji, Pakistanu, Avganistanu i Ujedinjenim Arapskim Emiratima čuvaju tradiciju pravljenja i prodaje zmajeva, ali je Hindu stanovništvo to koje je umeće njihovim upravljanjem dovelo do savršenstva i povezalo ih sa religijom. „Zmajevi označavaju bratstvo i jedinstvo koje postoji u

Gudžaratu. Mi muslimani pravimo zmajeve, a Hindusi ih kupuju. Na taj način obe zajednice sarađuju međusobno i uživaju u ovom danu”, kaže Mohamed Ali, prodavac zmajeva. „Naš moto je Jedno nebo - jedan svet. Kada puštate zmaja nema razlike u kasti, veri, boji, religiji, nacionalnosti ili jeziku”, kaže Solanki.

Zmajevi kao multimilionski biznis

Gudžarat je oduvek igrao važnu ulogu u ekonomskoj istoriji Indije. Ova država ima najbrži ekonomski rast u zemlji i jedna je od industrijski najrazvijenijih. Dohodak po glavi stanovnika je skoro dvaput veći od prosečnog na državnom nivou. Ekonomskom rastu doprinosi i Festival zmajeva, koji ne samo što je brend ove države već i višemilionski biznis. Staro jezgro Ahmedabada i dalje nosi obeležja mogulskih vladara od pre nekoliko vekova. Orijentalne kapije vijugavih lukova i stare


Ulični prodavac u starom gradu džamije podsećaju na zgrade opisane u pričama iz 1001 noći. Na ulicama prodavci nude gotovo svaku stvar pod kapom nebeskom: od obuće i odeće, preko kućnih ljubimaca, sveže odrane jaretine, živih kokošaka koje lete kupcima iznad glava pa do najrazličitijih začina. U ovom delu grada živi većina muslimanskog stanovništva, i tu je glavni centar pravljenja i prodaje zmajeva. Market u starom gradu

Danima uoči Festivala u starom gradu sve vrvi od zmajeva. Na hiljade kupaca šparta od jednog prodavca do drugog u potrazi za idealnim zmajevima i najpovoljnijom ponudom. Cene variraju od oblika i kvaliteta. Najprostiji jednobojni koštaju jednu rupiju, dok se oni malo kvalitetniji i veći prodaju za 40 rupija (oko 60 evro centi). „Uvek kupujem kod istih prodavaca, znaju me godinama, a ja

znam da oni uvek prave najbolje zmajeve koji mogu da lete dobro i dugo”, kaže Pijus Patel dok kupuje svežanj od 300 komada papirnih letilica. Pijus sa porodicom i prijateljima, kao i mnogi njihovi sugrađani, u puštanju zmajeva provede čitav dan na krovu zgrade. Prosečna indijska familija u toku festivalskog dana potroši između 150 i 200 zmajeva. Prema jednom istraživanju iz 2007. godine industrija zmajeva u Gudžaratu vredi preko milijardu rupija (15 miliona evra), a veruje se da je 26 miliona evra ili milijardu i 750 miliona rupija danas tačnija brojka. Samo u Ahmedabadu industrija uključuje preko 30.000 stalno zaposlenih i 20.000 sezonskih radnika. Graditelji zmajeva u Starom gradu uglavnom imaju ustaljeni biznis i već generacijama se bave ovim poslom. Jedan od njih je i TA. Šaik, vlasnik radnje ‘Star Patang’, koji godišnje napravi oko milion i po zmajeva. „Imamo stalne mušterije ali svake godine profit i zahtevi rastu, a time i raznolikost naše ponude. I oblik zmajeva se menja. Iako je deltoidan oblik najpraktičniji za letenje, ljudi sve više hoće da eksperimentišu sa drugim modelima i mi im izlazimo u susret.” Na njegovom štandu su ove godine najbolje išli likovi kultnih bolivudskih glumaca, zastava

Zmajevi u starom gradu i prodavac Mohamed Ali

B&F, broj 85, mart 2011.

71


koktel Indije u bojama i američki strip junaci. Pošto se zmajarstvo pokazalo kao unosan biznis i velika zabava za mase, poslednjih godina Vlada Indije pokušava da ga promoviše i van festivala. U mnogim delovima zemlje se Dan nezavisnosti, 15 avgust, obeležava puštanjem zmajeva. Na pitanje kako se nose sa konkurencijom, prodavci se slažu da potražnje ima dovoljno tako da svako može da zaradi i da domaći proizvođači nisu konkurencija jedni drugima. Međutim, kako kažu, glavna konkurencija dolazi iz Kine, čiji su zmajevi jeftiniji ali i slabijeg kvaliteta. Kineski zmajevi su živopisniji i stoga često interesantniji za kupce. U Gudžaratu, međutim, kineskih zmajeva nema. Vlada ove države je pre nekoliko godina zabranila njihovu upotrebu da bi podstakla domaću industriju. Uoči festivala i tokom njegovog trajanja skoro svako domaćinstvo u Gudžaratu pokušava da profitira od pravljenja i prodaje zmajeva. Mesecima pre Uttarayana seoske kuće se pretvaraju u prave fabrike. Svi članovi porodice, od najmanjeg do najstarijeg, učestvuju u njihovoj proizvodnji: režu papir, kidaju štapiće i lepe delove. Tokom godine, glavni posao Sahibove porodice su poljoprivreda i prodaja mleka u varoši, ali od novembra svi ukućani preuzimaju nova zaduženja: Sahibova žena Hasina je glavni izvođač radova, a njihova deca posle škole preuzimaju robu i nose ocu u grad da ih proda. „Ovo je peta godina otkako smo u biznisu. Moja žena sada može da napravi i do 100 primeraka za sat vremena”, kaže Sahib. Od njih zaradimo više nego od stalnog posla. Naši primerci su prosti i jeftini, ali je zarada dovoljna da prehranimo porodicu.” Ovi proizvođači-amateri zarade obično oko 300 i 400 rupija dnev-

72

B&F, broj 85, mart 2011.

Market u Starom gradu i prodavac T. A. Šaik no, što je približno 5 do 6 evra. sofisticirana leteća mašina. IndijSa tim novcem prosečna indijska ski zmajevi se smatraju jednim od porodica može da kupi šest do se- najpokretljivijih i najfleksibilnijih dam kilograma pirinča ili 10 litara na svetu. mleka. Na dan festivala ljudi se uglavnom dele u tri grupe: one koji manevrišu zmajevima, asistente sa Staklenac u vazduhu Proizvođači zmajeva nisu jedini kanapom i hvatače. To su najčešće koji imaju korist od festivala. Pošto deca. Najteže je podići zmaja. Pre je cilj puštanja zmajeva da se obori leta neophodno je da se njegovo i poseče tuđi zmaj, neophodno je telo iskrivi da bi dobilo aerodinada kanap bude dovoljno oštar da mičan oblik; zatim se nos zmaja poseče rivala ali i da bude dovolj- stavi u pravcu vetra, naglim trzano vidljiv u vazduhu. I ova indu- jem se podigne u vazduh, a onda strija cveta na ulicama Ahmedaba- je sve u umeću manevrisanja. „Najvažniji je vetar: ako je prejak, da. Kanap se boji najčešće u roze jer je ova boja lako vidljiva ali ima zmajevi neće moći da lete visoko i i zelenih, crvenih i narandžastih neće postići balans, a ako je slab primeraka. Jedna špulna tj. kalem neće moći uopšte da lete. Zato je kanapa ima dužinu između 7.000 Ahmedabad i postao centar zmai 8.000 metara. To je dovoljno da jeva, jer u ovo doba godine ima se pusti 50 zmajeva koji će leteti u najpovoljniji vetar”, tvrdi Nipun proseku 45 minuta. Parik, tridesetdvogodišnji bizni„Ne znam tačno koliko sam ih smen, dok vešto manevriše svojim ofarbao danas, ali sigurno su du- patangom. gački više od 15.000 metara”, kaže U okršaju sa zmajevima učeJusuf, dok namotava tek ofarbani stvuje svako, sa komšijom, porokanap. Njegov sin, na drugom kra- dicom, ili nepoznatom osobom ju, počinje da farba novi. sa nekog od obližnjih krovova. Za pravljenje kanapa koji se zove Važno je ostati što duže u vazduManjha koristi se stakleni puder, to hu i poseći što više tuđih zmajeva. jest, izmrvljeno staklo, guma, celu- Kod svakog uspešnog „sečenja” loza, kaša od kuvanog pirinča i bo- duva se u vuvuzele ili se pušta jak ja. Ovom smesom se onda prema- usklik. zuje kanap zategnut između dva A na ulici, hvatači zmajeva čeulična stuba. Zbog oštrine koju mu kaju na pokidane zmajeve. I to je daje stakleni puder, letači zmajeva deo biznisa jer se i oni preprodaju. nose posebnu zaštitu na rukama, Telo im je netaknuto, a činjenica uglavnom selotejp ili zavoj. da su bili u vazduhu, govori da su Iako na prvi pogled izgleda pro- dobro napravljeni i da će i sledeće sto, indijski patang - zmaj borac - je godine dobro poslužiti.


EKONOMIJA KULTURE

Mocart i slobodno tržište Postojanje stotine kneževskih dvorova Habsburške monarhije koji su zapošljavali prestižne muzičare, otkriće savremenih gadžeta kakav je piano i stvaranje imućne klijentele među tek niklom buržoazijom u Parizu i Londonu, sve su to elementi slobodnog tržišta i uzroci tražnje za kompozitorskom i izvođačkom „radnom snagom”. Najbolji predstavnici ove nove kaste netom su postali samostalni preduzetnici. Njihov predvodnik bio je Mocart, a superstar Hajdn.

H

ipotezu o ulozi slobodnog tržišta u pojavi niza talentovanih kompozitora (Gluk, Hajdn, Ditersdorf, Salijeri, Betoven i Mocart) u Beču u poslednjoj deceniji XVIII veka izneli su jedan od najuticajnijih svetskih ekonomista Vilijam Baumol (90) i njegova supruga Hilda, takođe ekonomista. Njihov rad „O ekonomiji muzičke kompozicije u Mocartovom Beču” tek je jedan u nizu spisa koje je bračni par Baumol posvetio muzici i ekonomiji. Vilijam Baumol će u istoriji ekonomske literature, između ostalog, ostati zapamćen po istraživanju uloge preduzetnika u ekonomiji. Napisao je niz dela od kojih je jedino „Inovativna mašinerija slobodnog tržišta”, knjiga posvećena analizi čudesnog rasta u kapitalizmu, prevedena 2006. godine i kod nas.

Političko i ekonomsko ustrojstvo ne mogu da stvore talente ali ih zasigurno mogu zakočiti – ili, pak, stvoriti povoljne uslove za njihov procvat. Plejada vrhunskih kompozitora imala je mogućnost da se pojavi i ostvari u politički rascepkanom Svetom rimskom carstvu, a kasnije i u Habsburškoj monarhiji. U ovoj potonjoj je u jednom trenutku postojalo 1800 državica - spram 195 koliko ih je trenutno priznato u Ujedinjenim nacijama – i sa daleko većim brojem kneževskih dvoraca, tada željnih da dosadu ubijaju muzikom. Ovakva klima pogodovala je „kreiranju” tražnje za poslovima kompozotora i izvođača. Ili, kako je to još 1679. godine pisao filozof Lajbnic, „nije li mnoštvo raštrkanih nemačkih dvorova na najblagorodniji način uticalo da mnogi talenti, koji bi inače usahli u prašini, zablistaju punim sjajem”? Tradicija da sin sle-

B&F, broj 85, mart 2011.

73


koktel di zanimanje svog oca je bila prekinuta: Gluk je bio sin drvoseče, Hajdn potomak kolara, a Mocart dete knjigovesca. Berlin, Lajpcig, Manhajm, Salcburg, Štutgart, Minhen, Prag i pre svega Beč negovali su posebne muzičke stilove i finansirali velike orkestre, a muzički talenti iz italijanskih i drugih nemačkih gradova slivali su se u ove kulturne centre. Druga hipoteza koja se iznosi u radu je da je u Rimskom carstvu, a kasnije u Engleskoj i Francuskoj, rast prosperiteta u XVIII veku stvaranje začetaka industrije i rađanje buržoaske klase tj „konzumenata kulture” - kreiralo tražnju za muzičkim kompozicijama. To je „kompozitorima preduzetnicima” omogućilo da naplate svoj rad. Mnogi od njih bili su loši ali je njihovo okušavanje u komponovanju, kažu Baumolovi, bilo nalik na današnje juniorske lige u bejzbolu u kojima se otkrivaju buduće zvezde. Poslednja decenija Mocartovog života, koju je on proživeo u Beču, predstavlja jedan od najdramatičnijih perioda u istoriji: obuhvata Američku revoluciju (1775-1783), usvajanje Ustava SAD, početak industrijske revolucije u Velikoj Britaniji, uključujući i poboljšanu verziju parne mašine, kao i prve godine Francuske revolucije (17891799). Intelektualni život su u tom periodu oblikovali Ruso, Volter, Frenklin, Hjum, Semjel Džonson, Adam Smit, Gete i Šiler. Nemačka je u odnosu na sve druge zemlje imala prednost u ponudi dve vrste „robe”: kompozitora i kraljevića. Ona je doprinela pojavi velikog broja vladara inspirisanih prosvetiteljstvom: Gustava III u Švedskoj, Katarine Velike u Rusiji, Fridriha Velikog pruskog cara, Jozefa II - Mocartovog patrona, Džordža III i žene Luja VI, Marije Antoanete, Jozefove mlađe sestre. Prosvećeni vladari težili su da očuvaju poredak stvarajući tanak sloj

74

B&F, broj 85, mart 2011.

buržoazije kao kontratežu aristokratiji. Krajem XVIII veka teritorije pod Habzburzima, Beč, Mađarska i Bohemija imali su dobro situirane kneževiće i buržoaziju koji su kao znak prestiža, zapošljavali kompozitore i izvođače. Njihove su nadnice pritom bile veoma niske, pa je od njih po umerenim cenama bilo moguće naručiti veliku količinu muzičkih „dobara”. Mocart je bio jedan od prvih stvaralaca koji je svoj talenat kompozitora i izvođača pretvorio u robu: retko je komponovao ako za to nije imao odgovarajući komercijalni podsticaj. „Veruj mi, moj jedini cilj je da zaradim što više novca, jer posle dobrog zdravlja to je najbolje što se može posedovati”, pisao je on ocu iz Beča 1781. godine. Pa ipak, najbolji primer tranzicije od života kod patrona ka stvaranju sopstvenih prihoda je svakako Hajdn koji je, pošto se oslobodio obaveza na dvoru Esterhazija, postigao takav uspeh u Britaniji da je njegov prihod preračunat u američke dolare odgovarao primanjima američkih milionera iz 90-ih godina prošlog veka. Mocarta, koji je imao spreman aranžman za selidbu u London, samo je smrt 1791. godine sprečila da krene njegovim stopama. Kao kapelmajstori, muzičari su na dvorovima imali veliki broj obaveza – komponovanja, izvođenja, nadgledanja muzičara, upravljanja orkestrom i davanja muzičkih instrukcija. Kako se moda menjala tako su i veliki orkestri zamenjeni unajmljivanjem poznatih muzičara, uključujući i one Mocartovog renomea. Nastupali su sa amaterskim orkestrima, u kojima su svirali i članovi aristokratije koji su priređivali koncerte. Dvor predvođen Marijom Terezijom zasenjivao je podanike finansirajući raskošne opere. Broj muzičara na kneževskim imanjima sveden je na manju meru ali su zato oni počeli da primaju porudžbine za svoja dela i da, u svoje ime i za svoj račun ili

uz pomoć novih muzičkih društava, priređuju koncerte i naplaćuju ulaznice. Pojava štamparske industrije omogućila je izdavanje i prodaju njihovih muzičkih dela. Radilo se o veoma malim iznosima ali su ti notni zapisi istovremeno služili i njihovoj „medijskoj kampanji” kod kuće i u inostranstvu. Muzičari su pored toga davali i časove i relativno dobro ih naplaćivali. Do pojave Betovena, tržište, na kome su muzičari i muzičke kompozicije postali roba koja ima svoju cenu, postalo je ključni izvor prihoda, iako se Betoven i dalje delom oslanjao na fondove privatnih patrona (premda su ti prihodi bili znatno umanjeni velikom inflacijom). Industrijsku revoluciju pratio je i niz inovacija u muzici. Čembalo, orgulje, klavikord i harpsikord imali su izvesnih prednosti ali i mana - jeftinoću izrade na račun tihog zvuka nepovoljnog za velike koncerte, ili punoću zvuka ali bez mogućnosti pravljenja suptilnih gradacija. A onda se pojavio piano forte. Ovaj instrument Mocart je bez razmišljanja prigrlio, jer je imao dovoljno snažan ton za masovne koncerte i istovremeno su se iz njega mogli izvući muzički efekti koji su privlačili publiku. Piano je, kako mu je cena postajala prihvatljivija, ulazio i u privatne domove bogatih i tako širio tržište za unajmljivanje učitelja muzike. U bogatom društvu, aristokratskom, ali i novom buržoaskom, izvođenje muzike je bilo stvar prestiža, a kompozicije su od složenih poprimile jednostavniju strukturu uz mnogo više izražajnosti. Tržišnom uspehu novih kompozitora doprinela je i tadašnja moda – publika je želela da sluša samo novoproizvedenu muziku. Hendl i Bah, čija su dela tada bila stara 30 godina, spadali su u „drevne kompozitore” pa su ovi „novi kompozitori” morali da redovno i često snabdevaju svoju publiku novim kompozicijama. T. J.


komUnikaCije INFORMACIJE OD JAVNOG ZNAČAJA

Državni prijatelj br. 1 Krajem decembra evropski komesar za digitalnu agendu Neli Kros pokrenula je inicijativu „Podaci su novo zlato“, uverena da će kartografski, meteorološki, statistički, turistički, kulturni i podaci vezani za zaštitu životne sredine dovesti do razvoja velikog broja aplikacija korisnih za društvo i pojedince. Vlasti evropskih zemalja besplatno ih nude građanima, a ekonomski dobitak procenjuje se na najmanje 140 milijardi evra godišnje. Piše: Dušan Ilić

M

noge evropske vlade omogućile su svojim građanima jednostavan uvid u raznovrsne podatke kojima raspolažu. Tako, na primer, građanin može preko aplikacije za mobilni telefon da sazna kako se

troši novac u njegovoj lokalnoj samoupravi, gde je najbliža apoteka u njegovom mestu, ili tačan vozni red.

Vlada Belgije je svojim građanima omogućila uvid u broj novorođene dece po mesecu rođenja. Takođe, jednostavan uvid u tržište rada, tačnije u informacije o zaposlenosti/nezaposlenosti po regionima, polu i starosti. Zatim, moguće je dobiti informacije vezane za broj emigracija i imigracija belgijskog stanovništva i stranaca, broj stogodišnjaka po regionima, informacije o prodaji oduzetih automobila, nameštaja, i ostale pokretne i nepokretne imovine. Informacije o nestalim i osumnjičenim licima takođe su javne. Holandska vlada ima svoj portal na kome se mogu naći informacije od javnog značaja. Postoji i nacionalni georegistar na kome se nalaze geografski podaci. Građanima Holandije su dostupne informacije o kvalitetu vazduha koje se mogu preuzeti u vidu karte sa ucrtanim podacima, o kvalitetu vode, broju upisanih brucoša ili o broju učenika u specijalnim školama. Policija iz jugoistočnog dela Holandije čak je na Guglovoj mapi obeležila mesta čestih provala i krađa, sa kompletnim opisom kako je do provale došlo a sve to kako bi se građani preventivno zaštitili od provala. Vlada je čak objavila i prvi nacionalni konkurs pod nazivom „Aplikacija za Holandiju“, okupivši tako programere za PC i mobilne aplikacije a u cilju proširivanja registara velikim brojem podataka. U Velikoj Britaniji građanima je na raspolaganju pregršt aplikacija. Pomoću njih imaju uvid u zločine koji su se dogodili u neposrednoj blizini (do milje od trenutne lokacije), zatim spisak obnovljivih i alternativnih energetskih projekata u Velikoj Britaniji. Takođe, Britanci mogu dobiti i sve turističke informacije iz preko 200 zemalja. Jedna od zanimljivijih je aplikacija pod nazivom „Gde da živim?“, koja

unosom podataka o finansijskom stanju, mestu zaposlenja i vremenu koje osoba želi da provede u putu od posla do kuće, nalazi idealnu lokaciju za stanovanje. Vlada Italije nudi 180 informacija od javnog značaja iz 31 uprave. Ako se nađete u Firenci vrlo ćete jednostavno i brzo dobiti informacije o lokacijama koje vas interesuju - muzeji, hoteli, kafei, autobuske stanice, blagajne, policija. Tu su i podaci o zagađenju otpadnih voda, ili o višestrukim uzrocima smrti. Penzioneri se mogu informisati o svojim pravima ili o količini novca koja se svakog meseca obezbeđuje za penzije... Politika javno dostupnih podataka ima slične ciljeve kao i drugi „otvoreni“ pokreti, kakvi su „Open Source“ ili „Open Access“. Na popularnosti su dobili razvojem interneta a naročito lansiranjem javno dostupnih informacija od strane Vlade, tačnije data.gov. Za razliku od otvorenog pristupa, otvoreni podaci su uglavnom netekstualni materijal, kao što su mape, biodiverzitet, matematičke i naučne formule ili medicinski podaci i na primer. Naravno, nameću se i problemi. Oni često nastaju ukoliko se radi o komercijalno vrednim informacijama. Pristup se kontoliše od strane javnih i privatnih organizacija. Kontrola se ogleda u pristupnim ograničenjima, licencama, taksama za pristup, i dr. Ovoj ideji suprostavljaju se zagovornici otvorenih podataka, između ostalih Džon Vilbenks, izvršni direktor „Science Commons“ organizacije: „Brojni naučnici su ukazali na ironiju da u ovom istorijskom trenutku - kada nam je tehnologija omogućila dostupnost podataka širom sveta, distribuciju naučnih podataka, proširenje saradnje i ubrzavajući tempo i dubinu otkrića - mi smo zauzeti zaključavanjem podataka i sprečavanjem korišćenja naprednih tehnologija u svrhu znanja.“

B&F, broj 85, mart 2011.

75


komUnikaCije SMS MARKETING

Otkucaj me „Fado. Alfama. Kvartet. Live.” S takvom sms porukom i detaljima nastupa, Bitef Art Café „cimne” pretplatnike, jednom do dva puta nedeljno, zavisno od repertoara. Oko dve petine primalaca poruke pojavi se isto veče na njihovim vratima. Na sms marketing ovaj noćni klub mesečno potroši oko 300 evra i smatra to dobro uloženim novcem. I nije jedini. Piše: Marija Dukić

76

B&F, broj 85, mart 2011.

T

akav model oglašavanja biraju vežbaonice, igraonice, klubovi, kafei i prodavnice – mali korisnici koji nemaju mnogo novca za elaborirane marketinške kampanje. Potencijalnih primalaca ima mnogo iz najmanje dva razloga: kako je to nedavno primetio prvi čovek Telenora Ćel-Morten Jonsen, Srbi u krizi na svemu štede osim na mobilnim telefonima. I drugo, oko 70 odsto stanovništva koristi mobilne telefone, a zemlja ima više aktivnih SIM kartica nego stanovnika. Zato i ne čudi ekspanzija SMS marketinga.

Mobi thinking sajt specijalizovan za tehnike prodaje putem mobilnih telefona objavio je da je prošle godine u svetu poslato osam biliona poruka-reklama, a predviđa se da će za četiri godine broj porukaobaveštenja koje nam šalju banke, prodavnice i slično prevazići broj poruka koje razmenjuju pojedinci među sobom. Iako je prošle godine „samo“ 3,3 milijarde dolara potrošeno na SMS marketing, rast je toliki da će se već 2015. trošiti 20,6 milijardi dolara širom sveta na obaveštavanje klijenata o novim uslugama i proizvodima. Najviše se troši u Aziji, odnosno u Japanu. Što se tiče Srbije, naša Republička agencija za elektronske komunikacije (RATEL) ne barata ovakvim procenama a specijalizovane firme koje se ovim bave, ne obelodanjuju podatke. „Ima preduzeća koja generišu sopstvene platforme i zaključuju ugovore sa operatorima mobilne telefonije, a ima ih i koja koriste usluge za to specijalizovanih firmi (ope-

ratora usluga sa dodatom vrednošću)”, kažu u RATEL-u. Adria Host jedna je od niza firmi koja se bavi pružanjem mobilnih marketinških usluga. Aplikaciju je razvila sama a poruke uzima od domaćih mobilnih provajdera. „Između nas i korisnika usluga nema ugovorne obaveze već je dovoljno kupiti kredite i koristiti servis”, kaže direktor firme Miloš Stanić. Njihov servis ima kapacitet od 36.000 poruka na sat uz mogućnost slanja na sve tri mreže u Srbiji. Slanje poruka se može zakazivati i unapred, uz precizno određivanje dana i sata kada će poruke biti poslate. Cene zavise od broja poruka koje se šalju: za 1.000 do 5.000 poruka cena po sms-u je 1,80 dinara, a za 50.000 do 100.000, 1,20 dinara. Iako ovo deluje kao veliki izdatak Stanić kaže da, ako korisnik ima listu od 5.000 brojeva telefona, usluga slanja sms poruke svima odjednom košta 9.000 din + pdv. Ako na takvu kampanju odgovori pozitivno samo 3-5% ljudi (150 – 250), ulaganje se već isplati”. Sportski park Arena koji organizuje pejntbol, fri klajmbing i ostale sportske aktivnosti redovnim mušterijama šalje poruke najčešće jednom mesečno, a ostalima tromesečno. Uglavnom o uslugama, ali i da bi klijenteli čestitala rođendane i praznike. Koristi usluge Stariona, još jedne firme koja se bavi SMS marketingom. Iskustvo je zaposlene u ovom parku naučilo da se najviše isplati kontaktiranje redovnih članova. Odziv među nepoznatim


kupcima usluga je veoma slab. U Adria Host-u potvrđuju ovu tezu: statistike kažu da se novac investiran u unakrsnu ili dodatnu prodaju (upsell) već postojećim klijentima 20-30 puta brže vraća, nego kada se taj novac uloži u reklamu sa idejom da se pridobiju novi klijenti. Arena već godinama koristi isti paket, jer je cena sms-a jedan dinar. Mesečno pošalju 10.000 poruka, i smatraju da im se ovaj vid reklamiranja isplati. Reč je pre o osećanju nego o računu. Kod nas nismo pronašli procene o povratnim reakcijama na sms marketing, ali je u inostranstvu Lightspeed Research istraživao ovu oblast i došao do podataka da u Francuskoj, Velikoj Britaniji i Nemačkoj 45 odsto ljudi obrati pažnju na poruke koje im stignu od firmi, a da njih 29 odsto i reaguje, odnosno kupi određeni proizvod, najčešće kada firma sms marketingom reklamira popuste. I u Adria Hostu često preporučuju svojim klijentima da na oglasne table i pomoću flajera kače obaveštenja o sms bulk servisu pomoću koga zainteresovani mogu da dobiju informacije o akcijama i popustima. Najveće ulaganje i veština potrebni su kod pravljenja baze klijenata. Bitef Art Café i Arena kontakte uglavnom pribavljaju od ljudi koji dolaze u njihove objekte. „Ono što najviše vredi i što iziskuje veće troškove jeste prikupljanje i održavanje baze telefona određene ciljne grupe“, kaže Željka Andrić iz Cicibana, prodavnice dečje obuće. Oni svoju bazu telefonskih kontakata šire preko kluba kupaca. Sledeća finesa: kako odrediti koliko su kupci spremni da budu uznemiravani na ovakav način? Andrić kaže da ova firma svojim kupcima šalje poruke nekoliko puta godišnje da bi im saopštila informacije koje su u obostranom interesu – o novim kolekcijama, sniženjima ali i pozivima na događaje koje organizuju za članove. „Osim podsećanja na brend i naše proizvode, SMS marketing osetno povećava promet ukoliko su u pitanju akcije sa popustima ili neki događaji na mestu prodaje“, kaže ona i dodaje da je odnos cene poruka i efikasnosti više nego pozitivan. Ciciban svoje poruke šalje preko Massvision-a. Prosečno vreme isporuke poruke je šest sekundi, a vreme koje je potrebno da bi ciljana populacija videla sms je od četiri do 15 minuta. Neki targetirani primaoci poruka nisu nimalo srećni što im telefon zvoni prečesto. Neki ih jednostavno obrišu sms, a neke firme kao „Affinity“ i „Adria Host“ nude i opciju da primalac bude obrisan sa njihove liste. Građani se na formumima ponekad žale da im poruke šalju firme kojima nisu ostavljali kontakte, i pitaju se kako neko može da dođe do njihovih brojeva telefona. Ovo nikako nije dobra reklama, a osim toga je protivzakonito.

B&F, broj 85, mart 2011.

77


print/reprint GRAD I KAKO GA PREŽIVJETI

Kratki pregled bezizlaza

abcdefg haosa naći onaj minimum sistema koji omogućava normalno funkcioniranje? Nije bitno da li će gradovi uvećavati svoju moć, svoj stvarni i imaginarni kapital, nego postoji li mogućnost da se u njima sačuva minimum humaniteta? Može li se u mega-gradovima obezbijediti pravedna raspodjela podnošljivih uslova za život? Mogu li mali gradovi izbjeći zamke velikih? Zabluda je da su gužve, prenatrpanost i zagađenje isključiva specijalnost megalopolisa. Manje sredine pate od istih problema. Funkcionalni razvoj i njihov je izazov broj jedan. Je li perspektiva grada ovisna isključivo o novcu ili ideje, kvalitetni ljudi i dobra organizacija još imaju šanse?

Što gradovi postaju veći i što su uslovi u njima nesnosniji, tim snažnije privlače ljude da ih nastanjuju. To je problem za koji je Automobili i Hitler Onima koji imaju više od deset teško naći rješenje. miliona nemoguće je upravljati. I Paradoksalno, ali to je i njima se više i ne upravlja, nego jedini mogući put. Kada oni uz pomoć svoje monstruozne bismo svi živjeli na selu, veličine vladaju ljudima koji tu stanuju. Postoji jedan sumoran, ali kada bi svaka porodica izgleda tačan citat: gradski čovjek imala samo kuću i ne umire, on sebe ubija uz pomoć grada. Uzmimo kao primjer Kaminimalnu okućnicu, iro koji ima, prema procjenama, brzo bismo prekrili oko 18 miliona stanovnika. U ovom kopno. ogromnom polisu u svakom tre-

M

nogo je umjetnika, naučnika, urbanista, političara koji pokušavaju odgonetnuti kuda ide grad. Na početku 21. vijeka sudbina grada ne zavisi toliko od potencijalnih odgovora, koliko od načina na koji će biti profilirana i formulirana temeljna pitanja.

Nije više bitno pitanje može li se zaustaviti prirast stanovništva u prevelikim, velikim i umjereno velikim gradovima, jer većina gradova davno je premašila granice podnošljivosti, nego može li se unutar tog organiziranog i projektiranog

78

B&F, broj 85, mart 2011.

nutku, 24 sata dnevno i 365 dana godišnje, na ulici i u pokretu je oko tri miliona vozila. Masa koja stalno kruži gradom, buka koja ne prestaje, stres koji raste, zagađenje koje se ne smanjuje, brzina koja melje... U toku dana u ovaj grad iz svih krajeva Egipta slije se još četiri miliona ljudi. Takozvana dnevna migracija. Računajmo dalje: svakom od njih trebaju najmanje dva obroka dnevno. To je svakog dana 44 miliona pripremljenih jela, najmanje 22 miliona litara pitke vode. Tu su, zatim, nemjerljive tone CO2 iz prevoznih sredstava, klima uređaja, domaćinstava i proizvodnih pogona. Ali i ubitačne tone fekalija koje se svakodnevno izlijevaju u Nil. Njima valja dodati i beskrajne količine

deterdženta, motornog ulja, industrijskog otpada. Samo ovaj primjer – univerzalan, a ne izolovan – vodi nas do obeshrabrujućih zaključaka. Denis de Rougemont u knjizi „Budućnost je naša stvar“ piše: „Primijetimo da su Hitler i automobil dvije najveće pustošeće pošasti XX stoljeća i da ih futurologija nije predvidjela“. Šta bi De Rougemont rekao danas, kada demonska priroda automobila nije stvar futurologije nego jedna od košmarnih komponenti sadašnjosti? Ili šta bi rekao Lewis Mumford, koji u svom ultimativnom djelu nema milosti za automobil i koji tvrdi da se gradovi više ne prave i ne planiraju po mjeri svojih stanovnika, nego po mjeri njihovih prevoznih sredstava? Ali, Luis Mumford kaže i da se, suprotno vjerovanju demografskih statističara, važnost jednog grada ne mjeri brojem stanovnika, već ostvarenjima na području umjetnosti, kulture i ekološke misli. Zanimljiv primjer, koji se uklapa u Mumfordovo razmišljanje, španski je grad Bilbao. U jednom trenutku donesena je odluka da Bilbao postane grad kulture, umjetnosti, inicijativa, kongresa, festivala... Danas je tamo osam muzeja, među kojima i čuveni Guggenheim. Bilbao svake godine bilježi porast turističkih noćenja. Muzej Guggenheim djelo je kanadskog arhitekta Franka Gehryja i odmah nakon otvaranja 1997. godine nagovijestio je početak preporoda. Deyan Sudjic, direktor Muzeja dizajna u Londonu, tim povodom kaže: „Nakon što je jedna zgrada promijenila tužni postindustrijski grad Bilbao u sretno mjesto, svi žude za ovim efektom. Zanimljivo je da u malim zemljama arhitektura postaje veoma važna za pokazivanje identiteta. No, uspješan grad nije samo onaj koji će napraviti neki veliki muzej, već ga i ispuniti nečim značajnim. Nije dovoljno imati zanimljivu arhitekturu, treba i nadogradnja.“ A Bilbao, odnosno njegovi stanovnici


ghijklmnop rade upravo na tome, koriste Muzej kao kreativnu polugu koja mijenja grad. Dječija igrališta u srcu grada, veselog dizajna i obojena šarenim bojama, postala su zaštitni znak Baskije.

Nepresušni izvori ideja

Kultura, ljepota, čistoća, to su elementi kojima ambiciozni gradovi profiliraju sopstveni šarm. Američki bejzbol klub New York Yankees godišnje proda tri miliona ulaznica, a muzej Metropolitan milion i po više. Guggenheim je od otvorenja 1997. do decembra 2006. godine posjetilo više od devet miliona ljudi, koji su tu ostavili dvije milijarde dolara. Dubai, ako za početak i nema šarma, ima novac kojim kani dovesti ili proizvesti kulturu, kojom kani izgraditi identitet, kojim namjerava privlačiti turiste. Smatra se da je grad početno mjesto razvijanja savremenog života. Mexico City je već 2000. godine imao 30 miliona stanovnika. Zagađen, nasilan, haotičan, noćna je mora globalne budućnosti ali, s druge strane, i jedan od intelektualno najstimulativnijih gradova svijeta. Kao mjesto gdje se raspravlja o najaktuelnijim temama i gdje se rađaju nove vizije i snovi. Veliki gradovi imaju najveće probleme ali i najbolje uslove da ih riješe. Gradovi su ogromni, nepresušni resursi inovacija i ideja.

Teško je povjerovati, ali na svijetu postoje i čisti, uređeni, sređeni gradovi u kojima je ljepota živjeti i raditi. Riječ je o gradovima u kojima se nalaze sjedišta velikih kompanija, u kojem je obrazovni sistem na visokom nivou, gdje je dobro razvijena struktura javnog prevoza i gdje odavno, desetljećima, a u nekim slučajevima i stoljećima, nije bilo ratova. Najčistiji gradovi za 2007. godinu su Calgary, Honolulu, Helsinski, Ottawa, Oslo, Stockholm... Moguće je preobraziti loše i prljave gradove. Moguće je da ružni, zapušteni, siromašni centri uskrsnu iz pepela. Uslov za taj preobražaj je da propadnu faktori njihovog nazatka. Primjer su Cleveland i Pueblo. Uskrsnuli su nakon što su propale industrije na kojima su se ta dva grada razvila. Cleveland je svojevremeno bio jedan od najzagađenijih gradova u SAD, u njemu je površina rijeke Cuyahoga doslovno gorjela od izlivene nafte, a svoju je 200-godišnjicu obilježio kao grad mostova. U obnovi je 1991. godine uloženo više od četiri milijarde dolara. Pueblo su decenijama nazivali smradograd, zbog dima koji se dizao iz dimnjaka brojnih čeličana. Grad od 100.000 stanovnika uspješno je preživio slom industrije, okrenuo se budućnosti, a prostor napuštenih čeličana uz

rijeku Arkansas danas je nepregledni park ispunjen skulpturama poznatih umjetnika. Radi se o tome da gradovi mogu biti lijepi, ugodni za život, samo što takvi zahvati traže novac. I to onaj najskuplji i najneisplativiji, novac koji se ne oplođuje ni kratkoročno ni srednjoročno, nego tek na dugi rok. Ali nema bolje investicije od grada ugodnog za život. S tim u vezi, postoji prijetnja pogubnija od zagađenja, kriminala, prenapučenosti i siromaštva. To je prijetnja na koju niko nije imun. Riječ je o kapitalu. Gradu prijeti bogati investitor, čovjek koji ne vodi računa o lokalnoj zajednici, o potrebama stanovništva, o zagađenju i sekundarnim posljedicama svojih profitabilnih projekata. Eksperti Ujedinjenih nacija smatraju da ovi problemi predstavljaju pozitivne izazove. Urbanizacija je jedini način da se osigura normalan život. Prepisujemo formulu koju preporučuju: stvaranje novih radnih mjesta osigurava bogatstvo, mjere za zaštitu okoliša stvaraju radna mjesta, a gradnja domova za beskućnike smanjuje i uklanja opasnosti od rasizma i epidemija. Sa svim svojim manama, grad nam je jedina šansa. Neizvjesna, nepouzdana, za mnoge nepravedna, ali ipak šansa. Ozren Kebo Sarajevske Sveske br. 21/22

B&F, broj 85, mart 2011.

79


VremeploV HANZE: TRGOVAČKA REPUBLIKA

Gradovi moćniji od carstva Udruženje severnoevropskih gradova poznato kao Hanze formiralo je „republiku“ zasnovanu isključivo na zajedničkom ekonomskom interesu i na vrhuncu svoje moći bilo uticajnije od tadašnjih evropskih vladara. Ali, ono što je bila njihova najveća snaga na kraju se pokazalo i kao najveća slabost. Piše: Zorica Žarković

U

Štralzundu, 24. maja 1370. godine, potpisan je jedan od najneobičnijih mirovnih ugovora u istoriji. Pobeđeni danski kralj Valdemar IV je nakon dve godine ratovanja preuzeo obavezu da će svom protivniku dati 15 odsto dobiti od trgovine u Danskoj i vratiti privilegije koje mu obezbeđuju trgovački monopol u Skandinaviji. U ugovoru je stajalo i da pobednik ima pravo da

80

B&F, broj 85, mart 2011.

utiče na izbor naslednika krune. Presedan je u tome što dobitnik sa druge strane pregovaračkog stola nije bio ni vladar, ni vojskovođa, već trgovačko udruženje severnoevropskih gradova poznato kao Hanze. Ovaj primer „trgovačke republike“, koju su učesnici saveza ustrojili isključivo prema svojim interesima, jedinstven je u istoriji po tome što između ekonomskih, političkih i društvenih ciljeva nije bilo nikakve razlike.

Hanze su se pojavile u 12. veku, a prva uporišta su im bila Gotland i Skanija u Baltičkom moreuzu. Tu je ovo udruženje praktično započelo svoj poslovni uspon zahvaljujući tada najunosnijoj robi severne Evrope - haringama. Prema navodima danskog hroničara Sakasa Gramatikusa, u tom delu Baltičkog moreuza ih je bilo toliko da su se mogle hvatati golim rukama. Istovremeno, u Nemačkoj je vladala ogromna potražnja za ribom jer je posni jelovnik crkva propisivala za čak 140 dana u godini. Međutim, snabdevanje u ondašnjoj nemačkoj trgovini je bilo slabo organizovano, pa je stoga i ponuda bila siromašna. Osnovni problem je bio u tome kako ulovljene haringe dopremiti na udaljenije destinacije u upotrebljivom stanju. Rešenje su našle Hanze. Svojim trgovačkim brodovima, legendarnim hanzeatskim kogama, iz Libeka su dopremali so, prekrivali njome svežu ribu i tako sprečavali kvarenje. Gradovi Pomeranije isporučivali su stotine hiljada drvenih burića za transport. Trgovački prevoznici iz hanzeatskih gradova utovarili bi burad sa haringama na svoje koge, prevozili teret do domaćih luka i prodavali ih na veliko. Mali trgovci snabdevali bi haringama pijace u gradu i okolini, a oni koji su se bavili trgovinom na daljim destinacijama dopremali bi ih u unutrašnjost zemlje.

Recept protiv poreza

U to vreme, severna Evropa je bila slabo nastanjena i prekrive-

na gustim šumama, a ono malo prohodnih puteva vrebali su pljačkaši. Zato je bilo daleko brže i isplativije da se veće količine robe prevoze morskim putem, duž obala Baltičkog i Severnog mora. Hanzetaska liga je na istoku nabavljala drvo, kožu, smolu, med, pšenicu i raž i prodavala u Belgiji i Engleskoj, dok je u obrnutom smeru trgovala metalom, tekstilom i raznim zanatskim proizvodima. Njihovo uporište je postao grad Libek, jer je imao odličan položaj na Baltiku za širenje ka istoku i severu i pristup trgovini sa Rusijom i Skandinavijom. U njemu je 1356. održana i prva opšta skupština udruženja, što se smatra i oficijelnim datumom njegovog osnivanja. Pod njegovom upravom, nemački kolonisti su izgradili brojne gradove na Baltiku, kao što su Talin, Riga i Tartu, a mnogi od njih i danas su prepoznatljivi po hanzetaskom stilu gradnje. Nekadašnja Livonija (današnje Letonija i Estonija) imala je sopstvenu hanzeatsku skupštinu, a svi veliki gradovi postali su članovi saveza. Prema nekim procenama, savez je na vrhuncu svoje moći brojao čak 170 gradova. Ono što je organizaciju činilo posebno efikasnom je formiranje četiri velika prodajna sedišta, takozvanih kantora u najvažnijim trgovačkim centrima: Novograd, na ruskom Ilmenskom jezeru, služio je za pretovar krzna, Bergen u Norveškoj za utovar sušene ribe, London u Britaniji za vunu i Briž u Belgiji za najfinije tkanine. Londonski kantor, formiran 1320. godine je toliko narastao da je hanzetaska zajednica pored kuća imala i sopstvene kancelarije, robne kuće i crkvu. U težnji da se oslobode političkih uticaja i učvrste savez zasnovan isključivo na ekonomskim interesima, Hanze su insistirale na specijalnim trgovačkim povlasticama za svoje članove. Na primer, trgovci iz Kelna su 1157. pregovarali sa Henrikom II da ih


oslobodi svih londonskih dažbina i dopusti im da trguju širom Engleske. Libek je dobio specijalnu carsku povlasticu i 1227. proglašen slobodnim gradom a Hamburg je duže vreme uspevao da izbegne čak i carski porez, tvrdeći da je slobodan grad-država na danskoj teritoriji. A kada bi danski kralj zatražio plaćanje poreza, odgovor je bio da ta teritorija suštinski ipak pripada Svetom rimskom carstvu nemačke nacije. Ako se zanemare uzgredne pobune, gradska uprava je vekovima bila u čvrstim rukama trgovaca koji nisu pravili razliku između gradskih i privrednih interesa. Hanze su u nekoliko navrata svoje interese sprovodile oružjem, poput rata sa gusarima 1402. i već pomenutog sukoba sa danskim kraljem, ali je njihovo ubedljivo najjače sredstvo bilo bojkot. Više puta su morali da ga primene na Briž. Trgovci van saveza mnogo češće su posećivali Briž od ostalih gradova - partnera. Grad je povremeno želeo da uskrati privilegije severnim Nemcima. Godine 1358. Hanze su premestile svoj kantor iz Briža u obližnji Dordreht i zabranile svim svojim članovima

da trguju sa gradom. Posle dve godine, Briž se predao.

Spoljni monopol, unutrašnja konkurencija

Hamburg, Libek, Novograd, Bergen ili Briž, teško da bi ostavili takav trag u istoriji da nije bilo hanzeatskog saveza. U dobu bez delotvornog društvenog uređenja, Hanze ne samo da su stvarale bolje uslove života već su bile i faktor stabilnosti. Nisu jedino stvarale pojedinačne velike profitere. U 15. veku, imovina bogatih trgovaca hanzeatskog saveza iznosila je od 20 do 40 hiljada libeških maraka, što je danas oko milion do dva miliona evra. Sam sistem je bio podređen unapred koncipiranoj trgovini, tako da je ona ubrzavala bogaćenje ali je sprečavala ekstremno bogaćenje. Samostalna preduzetnička strategija, kojom se ostvaruje monopol, pod hanzeatskim krovom nije bila moguća - jer sam hanzeatski savez već je imao monopol. Svojim članovima nudio je zaštitu od spoljne konkurencije, ali po cenu da se prihvati konkurencija unutar članstva. Ali, ono što je bila najveća snaga saveza na kraju se pokazalo i

kao najveća slabost. U 16. veku njegova uporišta počela su da gube suverenitet pred nacionalnim državama koje su sve više jačale, a među prvima iz saveza su izašle baltičke zemlje kada su ih osvojile Rusija i Švedska. Pored jačanja nacionalnih osećanja, nakon reformacije među hanzeatskim gradovima je nastala i religijska podela, pa su neki svesrdno podržali holandske trgovce u borbi za prevlast protiv glavnih hanzeatskih uporišta u severnoj Nemačkoj. Istovremeno, nov način kreditiranja, potekao iz Italije, potisnuo je uobičajen način plaćanja srebrnim novcem, što je dodatno urušilo hanzetaski monopol nad trgovinom koja se obavljala na udaljenim destinacijama, a definitivni udarac im je zadalo premeštanje glavnih trgovačkih tokova posle otkrića Amerike. Hanze su se povukle iz istorije gotovo neprimetno, bez ijednog izgubljenog rata, zvaničnog zatvaranja ili prinudnog ukidanja. Na skupštuni saveza u Libeku 1699. sastalo se samo još devet članova, koji su se razišli bez ikakvog dogovora. Nakon toga, niko više nije pozvao gradove na okupljanje.

B&F, broj 85, mart 2011.

81


Z

(mitrovic@bif.rs)

nam da će ovaj tekst odisati moralizmom. Ali ne odstupam od toga, a kao potporu naveo bih da je jedan od najpopularnijh književnika današnjice, Alesandro Bariko, ovih dana napisao da su „lepota, moral i nauka vrednosti bez kojih ne postoji civilizacija“. Dakle, grozim se onih koji bilo šta od te tri vrednosti pomodno izvrgavaju ruglu. Zagazili smo u destruktivne i anticivilizacijske vode, krijući ružna ljudska svojstva iza termina fleksibilnost, profitabilnost, efikasnost ili iza fraza poput one „nema nam druge“. Tačno je da se u Grčkoj sa policijom sukobljavaju i pale banke „black–block“ nasilnici, no suština evropskog problema je: zašto se na istoj strani sa njima našao i Mikis Teodorakis (86 godina) i stotinak hiljada građana Atine, ljudi dostojnih razumevanja. Sada se samo govori o tome kako je 2009. godine otkriveno da Grčka podnosi lažne račune EU, ali istina seže dalje u prošlost. Da je dotična EU pokazala bar deo današnje rigidnosti, Grčka bi bila pod bespogovornom kontrolom još od 2001. godine, kada je uz skupe konsultantske instrukcije američke investicione banke Goldman Sachs sačinila i dostavila lažne račune radi prijema u Evrozonu. Tada se isto desilo i sa Italijom, ali reakcija nije bilo. No, zato je bilo jasno da će takav ekonomski koncept morati da pukne, mada je dotle izvršena preraspodela opšteg bogatstva. Valjalo je samo očuvati sistem, koji svoj račun neminovno podnosi najslabijima, dok moćnima ostaje najveći deo onoga što su zgrabili. Gorka ironija je da je Grčka po korupciji najgora članica EU, ali i da one koji su taj novac krali niko ne juri.

82

Piše: Milutin Mitrović

Italija, drugi relativni i prvi apsolutni dužnik Evrope, izlazi iz krize. Hvale je, čak joj je spread (odnos vrednosti nacionalnih prema nemačkim državnim obveznicama) pao sa 560 na 350 poena. Stručnjaci za ekonomski horor kažu da bi se, ako ukine „član 18“ tzv. Radnog statuta (sudska garancija da radnik ne može biti otpušten bez valjanog dokaza) - automatski spread poboljšao za narednih 200 poena. To znači da bi Italija dobijala kredite sa 2 odsto manjim kamatama od sadašnjih. Referenca postaje broj izbačenih radnika na ulice.

Kanibalska profitabilnost

otisak meseCa

Ekonomsko čedomorstvo

Ključni problem Italije je što mladi do 25 godina starosti čine samo jednu petinu ukupnog broja zaposlenih. Naime, samo jedna trećina mladih do 35 godina ima stalno zaposlenje, druga trećina radi honorarno, a 30,1 odsto ne radi uopšte. U Španiji se taj procenat penje na 49,6 a u Slovačkoj na 35,1 odsto mlade generacije. Čak 22 odsto mladih do 29 godina starosti u Italiji niti radi niti studira, po čemu je gora jedino Bugarska sa 23,8 odsto. Prebacujući im što žive kod roditelja umesto da rade, političari se gotovo utrkuju u uvredama nazivajući ih „bamboccioni“ (klipani), „mammoni“ (mamine maze), „sfigati“ (mamlazi). Tako ih unapred etiketiraju kao neradnike i skidaju sa sebe odgovornost što ne pronalaze rešenja za rastuću nezaposlenost. Gotovo polovina mladih u EU biva zanemarena, odbačena, prepuštena regrutovanju u „black– block“ i ultradesne agresivne skupine. Takvo ekonomsko „puzeće“ čedomorstvo mora dovesti do socijane tragedije većih razmera. U kontekstu opšteg socijalnog i moralnog truljenja, vrhunac dostiže novi talas finansijske makabrične dovitljivosti – „dead bonds“! Novi finansijski „proizvod“ izmislila je Deutsche Bank, ali na američkom tlu, jer u Evropi ne bi mogao da prođe s obzirom na proklamaciju Evropskog suda iz 2004. godine „da je ljudsko dostojanstvo nepremostiva granica pri bavljenju privatnom ekonomskom aktivnošću“. Dakle, 500 Amerikanaca starosti 72 do 85 godina, uz potpisanu saglasnost i precizne lične i zdravstvene podatke, čine skupinu na čije se preživljavanje ulaže, pa ako umiru brže nego što je prognozirano – zarađuju investitori, ako umiru sporije raste profit banke! Koji bi to stručnjak uspeo da objasni kako ovakve pojave nemaju nikakve veze sa „nevidljivom rukom“ tržišta? To je profitabilni „reality“ kanibalizam, koji unižava ne samo ideju liberalizma nego i ljudski rod. Ostaje samo da se nadamo da će Nemci umeti da zaustave ludilo i da nas neće podsećati na užasan period njihove inače nesporno velike civilizacije.



Bif 85 - Gradovi u srbiji