100. broj biltena Progovori o pregovorima - Momentum koji neće biti propušten

Ova publikacija je nastala u okviru projekta „Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije Evropskoj uniji – Europe ASAP” koji Beogradska otvorena škola realizuje uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja autora i autorki izneti u ovoj publikaciji ne predstavljaju nužno i mišljenje Beogradske otvorene škole i donatora.

SADRŽAJ

unija i buduće članice

IMPRESUM

Progovori o pregovorima, broj 100, septembar 2023. godine

Izdavač: Beogradska otvorena škola (BOŠ)

Bulevar oslobođenja 177, 11000 Beograd, Srbija www.bos.rs

Urednici: Jelena Jorgačević, Branislav Cvetković, Miljana Jovanović

Saradnici: Veljko Jovanović, Milan Hiber

Autori: Tanja Miščević, Milorad Bjeletić, Sofija Popović, Dejan Jović, Augustin Paljokaj

Lektura i korektura: Marijana Milošević

Dizajn i prelom: Damir Matić

Ilustracije: Dana Tasovac

REČ UREDNIKA

ta možemo kazati što već nije rečeno u Biltenu? Verovatno, malo šta. Osim da možda, povodom jubileja, u najkraćim crtama pružimo osvrt na ono što je nama najvažnije i najvrednije u ovom radu, u osmišljavanju, stvaranju i razmišljanju o temama i tekstovima koje se godinama nalaze pred vama.

Ako bi se analiziralo izveštavanje o evropskoj integraciji u Srbiji danas, ono bi se moglo mirne duše opisati kao površno, uz hronično odsustvo ozbiljnih analiza, s primetnim brojem lažnih vesti, a pre svega – oskudno. Tačnije, svedeno na koju vest ili izveštaj, samopohvalu – mahom bez osnova – onih koji državu vode ili kuknjavu zbog te zahtevne, bezobrazne Unije kojoj smo sve dali, a ona nam tako vraća. Imajući to u vidu, naš rad na Biltenu je izbor da pišemo o svim onim temama koje su važne za građane, celokupno društvo i državu; davanje prostora kompetentnim i relevantim autorima i glasovima, bilo da dolaze iz akademskog sveta, nevladinog sektora ili vode državu; osvetljavanje procesa i događaja iz što više uglova, uz što više nijansi, njihovo analitičko razlaganje i objašnjavanje šta one znače za svakodnevni život; davanje konstruktivnih kritika i zasluženih pohvala.

Kroz proces sastavljanja Biltena, i sami imamo prilike da učimo, čitamo, istražujemo, otkrivamo i onda to delimo s drugima. Biti informisan je veoma važno, ali imati prilike da informišeš druge, da izvučeš na svetlo dana ono što bi ostalo da tavori u senci, da postaviš neprijatna, a važna pitanja, jeste privilegija iz ugla rada za dobrobit društva.

Zatim, Bilten vidimo kao mesto na kojem čitaocima postaje jasno da evropska integracija pripada svima nama. Upravo zato je najvredniji deo našeg rada osećaj da činimo nešto ispravno dok se zalažemo za evropsku integraciju Srbije. Ma koliko god danas bilo teško građanima i građankama objasniti zašto je to važno, verujemo da će se okolnosti promeniti i da ćemo dobiti potvrdu da je naš rad pružio doprinos znanju o Evropskoj uniji i ulozi koju Srbija može da ima kao članica.

Konačno i pre svega: šta je važno da mediji imaju u vidu kada izveštavaju? Odgovor bi uvek trebalo da bude – javni interes. Tako da, kada nas sutra neko bude pitao šta smo radili, možemo kazati – brinuli smo o javnom interesu, a njega smo videli kao borbu za Srbiju u Evropskoj uniji.

Urednički tim

PITANJA, ODGOVORI ZAŠTO

ČITAM

PROGOVORI O PREGOVORIMA?

KATARINA KOVAČEVIĆ

istoričarka i bibliotekarka

Zbog toga što smatram da je za Srbiju u svakom pogledu najbolje da bude jedna od članica Evropske unije, vrlo sam zainteresovana kako teku pregovori o njenom pristupanju. U ovo doba munjevitog širenja lažnih ili neproverenih vesti „Progovori o pregovorima” mi predstavlja pouzdan izvor informacija o tom procesu.

PREDRAG MOMČILOVIĆ

izvršni direktor Centra za zelene politike

Čitam bilten „Progovori o pregovorima” zato što mi daje uvid o novim zelenim politikama koje se donose u Evropskoj uniji. Posebno mi je interesantno što domaći autori daju osvrt na to kako će određene politike uticati na lokalni kontekst i šta Srbija treba da uradi da bi se prilagodila. Mislim da je Bilten sjajno mesto za informisanje, ali bih voleo i da vidim ponekad

i malo kritičkiji stav prema nekim politikama Unije, jer nisu sve baš tako dobre i progresivne.

ANA VUČIĆ studentkinja

Čitam Bilten jer je izvor nepristrasne analize trenutnih dešavanja u svetu. Takođe, dopada mi se što besplatno i u digitalnom formatu mogu da čitam tekstove ljudi koji se razumeju u trenutna dešavanja u domaćoj i međunarodnoj politici. Na ovaj način proširujem i produbljujem znanje oprocesu evrointegracija Srbije.

MIROSLAVA SAVIĆ ekonomistkinja

Veoma je teško u današnje vreme dobiti realnu i objektivnu sliku stanja u državi, Evropi, pa i u svetu, ukoliko se oslonimo na medije, koji su veoma stranački, nacionalno ili na neki treći način obojeni. Informacija je zaista pravo bogatstvo u savremenom

društvu. Na svu sreću, došla sam do biltena „Progovori o pregovorima”, koji me je zaokupio temama koje svaku situaciju sagledaju iz svih mogućih uglova i ukratko nam je razlože na proste činioce, na način na koji svako od nas može da razume. Da bi sve bilo još zanimljivije, tekstovi se ne odnose samo na našu državu, već nam nude neutralan stav o svetu i političkoj situaciji na mikro i makro nivou. Naravno da imam svoje favorite među tekstovima, ali zaista su samo nijanse ono što ih raspoređuje po redosledu po kojem ću ih pročitati. Uvek pročitam ceo Bilten, bez izuzetka.

MOMENTUM KOJI NEĆE BITI PROPUŠTEN

Plan za rast Zapadnog Balkana, ubrzana/pojačana integracija u jedinstveno tržište kroz uključivanje u odgovarajuće zajedničke EU politike, ciljana 2030. godina − postale su nove realnosti kada je reč o proširenju EU.

Piše: Tanja Miščević, ministarka za evropske integracije u Vladi Republike Srbije

Tanja Miščević, izvor: Tanjug

Najpre, želim da čestitam jubilarno izdanje Biltena dragim prijateljima iz BOŠ-a – pratite nas gotovo od samog početka procesa pregovara za članstvo, vrlo prilježno beležite sve što se u pregovorima događa i Bilten predstavlja ozbiljnu bazu i za sadašnje i buduće istraživače našeg procesa evropske integracije.

Zato i želim da iskoristim ovu priliku kako bismo zajednički nastavili ne samo da pratimo već i objašnjavamo, pa i obrazujemo, za proces pregovora. Ovaj proces, kako njegov tehnički tako, naravno, i politički deo, veoma je komplikovan i dalek javnosti, i to ne zato što je tajan već, naprotiv, zato što se sastoji od velikog broja tehničkih sastanaka, akcionih planova i mapa puta i, naravno, izveštavanja. Upravo to izveštavanje je tema od koje bih počela. Veoma mi je drago što je u prethodnom broju Biltena svoje mesto našla analiza Izveštaja o pregovorima o pristupanju Republike Srbije tokom šestomesečnog predsedavanja Švedske Savetu EU. Ovaj Izveštaj predstavlja jedan od instrumenata praćenja i izveštavanja otoku procesa, koji pregovaračka struktura priprema u skladu s definisanim procedurama i metodologijom i zapravo je sistemski prikaz aktivnosti koje su sprovedene tokom tog perioda. Dakle, on se fokusira na određeni šestomesečni period i na one aktivnosti koje su tada urađene ili započete, u ovom slučaju u prvoj polovini 2023. godine. Zapravo, ovi izveštaji su pregled najnovijih aktivnosti i

njih koristimo da i poslanike Narodne skupštine Srbije, Odbora za evropske integracije i, naravno javnost, upoznamo sa onim na čemu trenutno radimo.

Izveštaji nisu prikaz celokupnog procesa pregovora, već deo redovnog informisanja i javnosti i Evropske unije, baš kao i Izveštaj o vladavini prava u Republici Srbiji koji radimo na tri meseca, zatim polugodišnji Izveštaj osprovođenju NPAA, ali i praćenje ispunjavanja planskih dokumenata, kao što su Program ekonomskih reformi ili Plan rada Vlade.

Poglavlja i usklađenost

A kada je reč o procesu pregovora za članstvo koji traju sada već deset godina, podsetimo se nekoliko činjenica: Srbija (kao i Crna Gora) su prve koje pregovore vode sa akcentom na vladavini prava; Srbija jedina ima Poglavlje 35, gde se prati sprovođenje dogovora iz procesa normalizacije između Beograda i Prištine; metodologija pregovora je izmenjena tokom pregovaračkog procesa ne samo organizovanjem pregovaračkih poglavlja kroz klastere i primat klastera Osnove (vladavina prava uz stabilne demokratske institucije, ali i reformu državne uprave, ekonomske kriterijume, horizontalno praćenje borbe protiv korupcije i kroz praćenje pravila javnih nabavki), već i uvođenjem mnogo više političkih elemenata u sam proces.

Tokom ovih godina pregovora otvorili smo 22 poglavlja i dva privremeno

zatvorili. To je teško prevesti kroz otvorene klastere prema Novoj metodologiji, jer je sasvim sigurno da su dva klastera potpuno otvorena, ali postoje poglavlja u preostalim klasterima koja zasad nisu otvorena, ali u kojima smo gotovo potpuno usklađeni s pravom EU (na primer

Tokom ovih godina pregovora otvorili smo 22 poglavlja i dva privremeno zatvorili. To je teško prevesti kroz otvorene klastere prema Novoj metodologiji, jer je sasvim sigurno da su dva klastera potpuno otvorena, ali postoje poglavlja u preostalim klasterima koja zasad nisu otvorena, ali u kojima smo gotovo potpuno usklađeni s pravom EU.

Poglavlje 6 – Pravo privrednih društava; Poglavlje 7 – Pravo industrijske svojine; Poglavlje 29 – Carinska unija – prema Godišnjem izveštaju iz 2022. godine EK je ocenila da postoji dobar nivo pripremljenosti za članstvo u EU).

Istovremeno, potrebno je imati u vidu i da je trenutno u proceduri pred nadležnim telima EU odlučivanje o zajedničkim pozicijama EU za četiri poglavlja koja su tehnički spremna za otvaranje (Poglavlje 2 – Sloboda kretanja radnika; Poglavlje 3 – Poslovno nastanjivanje i sloboda pružanja usluga; Poglavlje 10 – Informaciono društvo i mediji i Poglavlje 28 –Zaštita potrošača i zdravlja) i isto toliko izveštaja o ispunjenosti merila

za otvaranje poglavlja (Poglavlje 11 – Poljoprivreda i ruralni razvoj; Poglavlje 19 – Zapošljavanje i socijalna politika; Poglavlje 22 –Regionalna politika i koordinacija strukturnih instrumenata i Poglavlje 16 – Oporezivanje). Završavamo rad na potrebnim pregovaračkim dokumentima za sva ostala poglavlja, za koja imamo izveštaje sa skrininga – jedino nam ostaje Poglavlje 31 –Zajednička spoljna i bezbednosna politika, jer na izveštaj koji priprema Evropska komisija, a usvaja Savet EU, čekamo od 2015. godine. Koristimo svaku priliku da članicama EU objasnimo da nam ovaj izveštaj potreban kako bismo strukturno pristupili politici daljeg usklađivanja sa spoljnom i bezbednosnom politikom EU.

Nažalost, i dalje ne postoji stepen razumevanja koliko je poslednje, Poglavlje 35, drugačije od svih ostalih poglavlja i uslova koje se odnose na države koje pregovaraju članstvo. Za njega je zadužena Evropska spoljnopolitička služba, a ne Evropska komisija, ono ne zahteva nikakav naš pregovarački dokument već se zasniva na merilima koja su zapravo dogovori postignuti tokom dijaloga onormalizaciji: Briselski sporazum i svi dogovori posle njega. Novost u odnosu na ovo poglavlje jeste, svakako, rad EEAS na inoviranju merila nakon nedavnih dogovora – ali to zavisi od deeskalacije koja je zapravo osnovni uslov, i uz preduslov početka rada na statutu Zajednice srpskih opština.

Napredak traži dalji napredak

Najvažnija informacija koju smo predstavili i poslanicima Skupštine i javnosti kroz Izveštaj o pregovorima za prvih šest meseci ove godine jeste poziv Evropske komisije da uradimo

Dosadašnja inkluzivnost pregovaračkog procesa je pokazala stalnost dijaloga sa civilnim društvom, s Nacionalnim konventom, ali i s drugim koalicijama i organizacijama. Taj dijalog nije uvek bio lak i jednostavan, ali se održava i pojačava.

mogućnosti zatvaranja poglavlja koja su za to spremna. Dakle, onih za koje postoji ocena da je proces usklađivanja standarda na dobrom nivou.

Dobijanje mogućnosti da razgovarate o ispunjenosti prelaznih merila u oblasti vladavine prava znači da je Evropska komisija procenila da postoji napredak u: reformi pravosuđa, borbi protiv korupcije, zaštiti osnovnih i manjinskih prava, ali i usklađivanju vizne politike, politike azila i migracija, borbi protiv terorizma i organizovanog kriminala, pranja novca. Napredak koji traži dalji napredak – sada ne samo kroz izmene dokumenata, zakona, strategija već dokazivanje rezulta-

samoprocenu ispunjenosti prelaznih merila za poglavlja 23 i 24. Za većinu, reč je o još jednom izveštaju. Ali sam sigurna da će vaša čitalačka publika, koja ozbiljnije prati pregovore, razumeti da to znači suštinski pomak u procesu pregovora i početak njegove nove, ali teže faze. Ispunjavanje prelaznih merila iz ova dva poglavlja uslov je za početak razgovora o

ta njihove primene. Zato kažem novi, viši, ali teži nivo pregovaračkog procesa. Primer: amandmanima na Ustav prošle i izmenom pet zakona ove godine, izabrani su članovi Visokog saveta sudstva i Visokog saveta tužilaštva, a zatim u narednih godinu dana sledi izrada podzakonskih akata, kako bi ovaj proces reforme pravosuđa bio u celosti zaokružen i kako bi

Tanja Miščević, izvor: Ministarstvo za evropske integracije

mogao da proizvodi rezultate koje će osetiti svaki građanin. Ili rad na pripremi medijskih zakona – nedavno je započela javna rasprava o nacrtima zakona o elektronskim medijima i o javnom informisanju. Rasprava treba da donese dogovor o spornim delovima ovih predloga, jer je najveći procenat teksta oba zakona dogovoren u saradnji s predstavnicima medijskih udruženja, OEBS-a, Delegacije Evropske unije, Ambasade Norveške, Fondacije „Konrad Adenauer” i, naravno, nadležnih institucija. Njihov cilj jeste jačanje medijskog pluralizma, transparentnije finansiranje medija, ali i usklađivanje s novim standardima EU u oblasti audio-vizuelnih usluga i to postaje nova mera za ocenjivanje napretka u ovim oblastima.

Ovakav razvoj za nas dolazi u trenutku novog momentuma za proširenje, kao posledica geopolitičkih

promena izazvanih ratom u Ukrajini. Plan za rast Zapadnog Balkana, ubrzana/pojačana integracija u jedinstveno tržište kroz uključivanje u odgovarajuće zajedničke EU politike, ciljana 2030. godina − postale su nove realnosti kada je reč o proširenju EU. Istovremeno, momentum je i za reforme unutar same EU, ocenu kapaciteta za prijem novih članica – vode se razgovori kako da Unija bude spremna za nova proširenja institucionalno, finansijski i kroz izmene nekih od njenih javnih politika. Rekla bih − nova energija za proces evropskih integracija Srbije koji zahteva i njegovo ojačavanje. Upravo smo to imali na umu kada smo početkom ove godine krenuli u izradu Nacionalnog plana razvoja, ali i objedinjavanja izrade Plana rada Vlade i Nacionalnog programa za usklađivanje s pravom EU (prvi put u elektronskoj formi), uzimajući 2025. godinu kao godinu zaokruživanja

procesa usklađivanja sa sistemskim zakonima. To onda ostavlja dovoljno prostora da dokazujemo praksu sprovođenja i pravilnu implementaciju ovih pravila, uz rešenost da ciljana godina postane i stvarnost – momentum koji neće biti propušten.

I konačno – ovo nije posao koji Vlada i institucije treba same da ostvare. Da, one nose najveću odgovornost, ali je učešće civilnog društva neophodno. Dosadašnja inkluzivnost pregovaračkog procesa je pokazala stalnost dijaloga sa civilnim društvom, s Nacionalnim konventom, ali i s drugim koalicijama i organizacijama. Taj dijalog nije uvek bio lak i jednostavan, ali se održava i pojačava. To je važna stavka u pregovaračkom procesu koju ćemo nastojati da osnažimo, jer su nam potrebna i znanja i kapaciteti koje organizacije civilnog društva imaju.

JUBILEJ − DESET GODINA I STO BROJEVA

ODUSTAJANJE OD EVROPSKE UNIJE NIJE OPCIJA

Bilten će prestati da izlazi jednog dana kada se pristupni pregovori uspešno završe, Srbija bude potpisala Ugovor o pristupanju EU, a Narodna skupština ga bude ratifikovala. Tada ćemo svečano ugasiti internet portal Progovori o pregovorima i mesečni Bilten, a dotad izašli brojevi Biltena će ostati kao svedočanstvo o borbi za bolju Srbiju, o dobronamernim ljudima koji su svoja znanja stavili u službu javnog dobra, o uspesima, a još više propuštenim prilikama i izgubljenim godinama.

Piše: Milorad Bjeletić, izvršni direktor Beogradske otvorene škole

Milorad Bjeletić, izvor: Beogradska otvorena škola

Pre tačno deset godina, 2013. godine, tadašnji članovi tima Beogradske otvorene škole koji su se bavili evropskom integracijom Srbije su osmislili novi projekat; kako to obična biva u BOŠ-u, projekat je inovativan i multidisciplinaran; spaja autentični, lokalni aktivizam, daleki Brisel i, često još dalji, politički Beograd; hvata se u koštac s najbitnijim društvenim pitanjima, od kojih stvarno zavisi kako živimo; polazi od „prava da znamo sve”, i više od onog što nam se daje, jer se o nama i našoj budućnosti radi, a za sredstvo kako će zainteresovana publika saznati to što mi znamo odabran je, tada rastući, internet i svi njegovi proizvodi; jednom rečju poduhvat je bio u duhu, ali obavezno i ispred svoga vremena. Projekat je nazvan „Progovori o pregovorima”, zbog upravo najavljenog otvaranja pristupnih pregovora Srbije i Evropske unije. Već u to vreme dugotrajan, skoro desetogodišnji proces evropske integracije Srbije je tada, znatno više nego danas, bio opterećen manjkom informacija, znanja i razumevanja. Nije se o pregovorima i promenama koje donose pričalo dovoljno, iskreno i pouzdano, a potreba je bila očita. Godinu dana ranije, marta 2012. godine, Evropski savet je dodelio Srbiji status kandidata. Ubrzala se istorija te 2013. godine: prvo je Evropski parlament aprila 2013. rezolucijom konstatovao napredak Srbije, a nakon nekoliko dana Evropska komisija je preporučila da se sa Srbijom otvore pregovori. Presudan iskorak je bio, razume se, prvi Briselski sporazum, potpisan

tog istog aprila 2013, kompromis koji je probudio nadu da će nastavak razrešenja kosovskog čvora biti miran, u evropskom duhu.

Počeci od kojih (ne) odmičemo

Konačno, 28. juna 2013. (na Vidovdan, opet), lideri Evropske unije su na Samitu u Briselu odlučili da pristupni pregovori sa Srbijom počnu najkasnije januara, naredne, 2014. godine. Nije to bila mala odluka, kako možda sada izgleda. Naš južni sused Severna Makedonija čeka pravi početak pristupnih pregovora od 2005. godine. Izgledalo je da dobrim vestima, tih dana, nema kraja. Sporazum o stabi-

Koliko mali značaj samim pristupnim pregovorima sa EU pridaje Vlada Srbije pokazuje činjenica da skoro godinu dana od kada je izabrana, od oktobra 2022. godine, Vlada nije našla za shodno da promeni sastav tela koje učestvuju u pregovorima, da imenuje nove koordinatore pregovaračkih klastera i članove tima za podršku pregovorima.

lizaciji i pridruživanju (SSP) nakon što ga je Litvanija, kao poslednja zemlja članica, ratifikovala u junu, stupio je na snagu 1. septembra 2013. godine, čime je Srbija dobila status države pridružene Evropskoj uniji. SSP se inače već nekoliko godina istinski sprovodio, zona slobodne trgovine i usklađivanje domaćih propisa, politika

i institucija sa EU bili su uveliko u toku. Uz srpsku, zastava Evropske unije postala je obavezna dekoracija na sastancima i prilikom davanja izjava zvaničnika, premijera, ministara, predsednika, a gledajući samo sliku, nedovoljno obavešten posmatrač, mogao je zaključiti da kroz njihova usta progovara i sama Evropska unija. Zaviјorila se plava zastava s dvanaest zlatnih zvezda i na brojnim opštinama i drugim institucijama. U takvoj atmosferi, početkom tog istog aprila 2013, u Beogradskoj otvorenoj školi razvijen je projekat, napisan „drvenim”, projektnim jezikom, kako se inače piše za mali krug donatora i istomišljenika. Prvih nekoliko rečenica glasilo je ovako: „Projekat ’Progovori o pregovorima – aktivno učešće civilnog društva u procesu pregovaranja sa EU’ odgovara na potrebu za unapređenjem kapaciteta civilnog društva za aktivno učešće i monitoring procesa pregovora Republike Srbije za punopravno članstvo u Evropskoj uniji. Izveštaj Evropske komisije za 2012. jasno je ukazao na nedostatak transparentnosti u zakonodavnom procesu i potrebu za uključivanjem javnosti u kreiranje javnih politika. Iako se Akcionim planom za ispunjenje preporuka EK previđaju mere za otklanjanje ovog nedostatka, uloga i značaj civilnog društva nije jasno prepoznata.”

Ne bude ove rečenice nikakvu nostalgiju za davno prošlim vremenom –iako su napisane kada su neki od sadašnjih autora na internet portalu i u mesečnom Biltenu bili u osnovnoj

školi – već zvuče kao da su napisane danas. Zato smo i dalje tu, jer potreba nije nestala, već je veća nego ikada. Internet portal „Progovori o pregovorima” i mesečni Bilten, čiji stoti broj obeležavamo, prvih nekoliko godina podržavala je Fondacija za otvoreno društvo, na čemu im se naknadno zahvaljujemo. Poslednjih nekoliko godina redovan rad pomaže Švedska, koja iskreno i istrajno podržava napredak Srbije ka EU. Sve vreme ostaje trajna posvećenost celokupnog tima Beogradske otvorene škole, onih koji se neposredno bave evropskom integracijom, ali i svih drugih, ma kojom temom ili javnom politikom da se neposredno bave, jer pravi pregovori o pristupanju Evropskoj uniji se dešavaju kroz promene, a one su moguće jedino ovde, u Beogradu i gradovima i selima Srbije.

Nakon deset godina

Pristupanje Srbije EU je zastalo, neki bi rekli stalo. Ako pogledamo ma koju hronologiju napretka ka EU, pa i onu na zvaničnoj internet stranici Ministarstva za evropske integracije, poslednji datum na njoj je uvek 14. decembar 2021, kada je u Briselu doneta odluka da se otvori Klaster 4: Zelena agenda i infrastrukturno povezivanje. Dakle, skoro dve godine nema trajnog i opipljivog napretka, ničega što menja i popravlja državu, pravni poredak i institucije, osim pretpristupne razvojne i finansijske pomoći koju od EU dobijamo

kako je planirano i obećano. Koliko mali značaj samim pristupnim pregovorima sa EU pridaje Vlada Srbije pokazuje činjenica da skoro godinu dana od kada je izabrana, od oktobra 2022. godine, Vlada nije našla za shodno da promeni sastav tela koje učestvuju u pregovorima, da imenuje nove koordinatore pregovaračkih klastera i članove tima za podršku pregovorima, jer stari više nisu u

Već dve godine nam ostaje samo parola „na evropskom putu”, koja je izgovor za svesni nerad ili nemar, drugo ime za nedostatak promena i napretka, lepši način da se saopšti da Srbija i njeni građani ostaju van stola za kojim drugi uveliko sede.

Vladi ili nisu na mestima na kojima su bili. Ili su možda imenovali nove ljude, ali o tome nisu obavestili javnost, makar kroz kratku vest na internet stranici. Svejedno, poruka je jasna.

Već dve godine nam ostaje samo parola „na evropskom putu”, koja je izgovor za svesni nerad ili nemar, drugo ime za nedostatak promena i napretka, lepši način da se saopšti da Srbija i njeni građani ostaju van stola za kojim drugi uveliko sede. Krilatica koja opravdava zavodljivi status quo, kojim su zadovoljni mnogi u Srbiji, ali i značajan broj aktera iz Evropske unije. Ali to je stanje koji nije u interesu velike većine građana Srbije, jer im uskraćuje pravo na napredak, prava

i slobode, pa makar samo one koje imaju ostali u Evropskoj uniji.

Svako ko iskreno veruje da građani Srbije zaslužuju i treba da žive makar jednako dobro kao i ostali Evropljani, ne treba da bude mnogo pronicljiv da bi shvatio da je to moguće jedino ako svoj politički i pravni poredak uredi i uskladi sa Evropskom unijom. Nije to tako teško da se shvati, to su pre nas uspešno uradili skoro svi – stotine miliona ostalih Evropljana. Pre svega oni u Istočnoj i Centralnoj Evropi, koji sada – zbog toga što su razumeli –žive pravednije, bolje, uređenije i sigurnije nego što su pre toga živeli.

To su uradili naši susedi, a shvatili su i postigli i oni narodi sa kojima smo preko sedamdeset godina živeli u zajedničkoj državi. Znači, ipak nije toliko teško da se razume da jedino Evropska unija, države i narodi koji su u tom društvu, imaju realna rešenja kako da se, u ovom komplikovanom i nesigurnom svetu, urede i vode narodni i zajednički evropski poslovi, uz saglasnost i na polzu velike većine građana. A to su shvatile i stotine hiljada građana Srbije koji, iz godine u godinu, trajno odlaze upravo na Zapad, u Evropsku uniju. Ako već neće Srbija, preciznije ako njena izabrana politička elita floskulom „na evropskom putu” u nedogled odlaže prihvatanje evropskih vrednosti, standarda, politika i demokratskog poretka – veliki broj njenih građana bira da ode i dobije život u Evropskoj uniji odmah.

Čekajući

bilten Progovori o Srbiji u Evropskoj uniji

Nije čudo ako se neko u Srbiji razočara u moć evropske integracije kao instrumenta za promenu nabolje države i društva, ako upadne u političku apatiju ili depresiju, prestane da veruje da će ikada biti bolje, razumnije, poštenije i uspešnije. A možda oni koji bi da večno ostanemo „na evropskom putu” to upravo i priželjkuju?

Naravno, istog trenutka pokrećemo novi projekat, radni naslov: Progovori o Srbiji u EU, u kojem ćemo, sa istom strašću i pažnjom analizirati, kritikovati, ali i predlagati kako bi moglo drugačije i bolje. I ponovo ćemo uključiti one koji bi, inače, samo zato što nisu na vlasti, bili isključeni iz dijaloga o tome kakva će biti neka javna politika i kako će se voditi javni poslovi.

Zato nećemo da odustanemo, naprotiv, radimo na tome i verujemo da će u narednih deset godina, a pre izlaska narednih sto brojeva, bilten „Progovori o pregovorima” prestati da izlazi – zato što su pristupni pregovori uspešno završeni, a Srbija potpisala Ugovor o pristupanju EU, koji je upravo ratifikovan u Narodnoj skupštini.

Tada ćemo svečano ugasiti internet portal „Progovori opregovorima” i mesečni Bilten, a dotad izašli brojevi Biltena će ostati kao svedočanstvo o borbi za bolju Srbiju, o dobronamernim ljudima koji su svoja znanja stavili u službu javnog dobra, o uspesima, a još više propuštenim prilikama i izgubljenim godinama.

Naravno, istog trenutka pokrećemo novi projekat, radni naslov: Progovori o Srbiji u EU, u kojem ćemo, sa istom strašću i pažnjom analizirati, kritikovati, ali i predlagati kako bi moglo drugačije i bolje. I ponovo ćemo uključiti one koji bi, inače, samo zato što nisu na vlasti, bili isključeni iz dijaloga o tome kakva će biti neka javna politika i kako će se voditi javni poslovi.

A dotad, ostaju nam „Progovori o pregovorima”, kao mesto informisanja, sučeljavanja, učenja, ali i susreta svih onih koji se ne mire s datim i zadatim, koji ne žele da zauvek ostanu „na evropskom putu”, jer znaju da građani Srbije, baš kao i ostali Evropljani, zaslužuju i mogu bolje.

PREGOVORI SRBIJE SA EVROPSKOM UNIJOM

POČETAK ZABORAVLJEN, KRAJ NEIZVESTAN

Utisak je da, osim stručne javnosti, ne postoji više nikakav pritisak zbog odsustva rezultata na evropskom putu. U zemlji koja već godinama pliva u dubokoj političkoj krizi deluje da više nikome do Evrope nije ni stalo.

Piše: Sofija Popović, novinarka portala European Western Balkans

Sofija Popović, izvor: Fondacija BFPE za odgovorno društvo

Već dve decenije traje proces pristupanja Srbije Evropskoj uniji. Smenjivale su se vlasti, ali i obećanja kada ćemo kao zemlja biti spremni za punopravno članstvo. Svaki voz koji je dosad vodio ka stanici Brisel bio je propušten. Dok iz Evropske unije stižu signali da bi vrata za nove države članice mogla biti ponovo otvorena 2030. godine, Srbija je od tog cilja, čini se, dalje nego ikad. Prema kvalitetu demokratije, vladavine prava, slobode medija, borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala, poštovanju ljudskih i manjinskih prava, Srbija više ne liči na državu koja iskreno i predano pregovara o članstvu. A građanima –izneverenim i već duže od deceniju svakodnevno bombardovanim antievropskim narativima s vrha vlasti –umesto članstva u EU ta ista vlast podmeće svetlu budućnost u grupacijama zemalja predvođenih Kinom i Rusijom.

Kratkoročni optimizam

Nakon demokratskih promena 5. oktobra, Srbija je dobila prvu demokratsku vladu predvođenu premijerom Đinđićem. Među prioritetima je bio povratak ugleda zemlje koja je čitavu deceniju provela u izolaciji, sankcijama i ratovima. Kao punopravna učesnica Procesa stabilizacije i pridruživanja, Srbija je 2000. godine uzela učešće na Samitu u Zagrebu, političkom forumu čije je cilj bio da kreira proces normalizacije odnosa Srbije (tada SRJ) i EU. Ubrzo je došlo i solunsko obećanje dato u junu

2003. godine. „Budućnost Balkana je u Evropskoj uniji”, rečenica je iz Deklaracije iz Soluna, kojom je izražena nedvosmislena podrška EU u pogledu budućih integracija i punopravnog članstva regiona u EU. Poruka sa Samita bila je i da će napredak zemalja biti zasnovan na zaslugama. To je pravilo koje i danas važi.

Početak tada evroatlantskih integracija pratila je velika podrška građana tom procesu. Prema istraživanju iz decembra 2003. godine, 72% građana podržavalo je ulazak Srbije u EU. Nikada kasnije podrška nije došla do ovog procenta.

Prvi zastoji i problemi

Ubrzo su se pojavile i prve političke prepreke. Nedovoljna politička volja Vlade Vojislava Koštunice da sarađuje s Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju u Hagu usporila je pregovore o zaključivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP). Iako se očekivalo da bi Srbija i EU mogle prvi ugovorni odnos da ustanove u drugoj polovini 2006. godine, EU je obustavila pregovore sa Srbijom; nastavljeni su tek 11 meseci kasnije, kada je ostvaren napredak u saradnji sa Hagom, 13. juna 2007. godine. SSP, koji je Srbiju trajno vezao za Zapad i EU, i kojim se Srbija postala pridružena članica, konačno je parafiran 7. novembra 2007. godine u Briselu. Na snagu je stupio 2013. godine. Ubrzo nakon SSP, 1. januara 2009. godine, nastupila je vizna liberalizacija. Putovanje u Evropu bez viza

i čekanja u redovima u očima građana najveći je doprinos dosadašnjeg procesa evropskih integracija Srbije.

Iako su se mnogi nadali da će se odnosi Srbije i EU deliti na pre i posle Haga, nove političke prepreke nastale su nakon proglašenja nezavisnosti Kosova*. Direktno vezivanje i uslovlja-

Prema istraživanju iz decembra 2003. godine, 72% građana podržavalo je ulazak Srbije u EU. Nikada kasnije podrška nije došla do ovog procenta.

vanje napretka Srbije ka EU s rešavanjem nesporno kompleksnog kosovskog pitanja, godinama unazad glavni je alibi za vlast u Srbiji kojim se pravda nedostatak političke volje za drugim reformama, važnim za evropski put.

Na već tada trnovitom putu Srbije ka Evropskoj uniji, status kandidata zvaničnom Beogradu dodeljen je 1. marta 2012. godine. Početak pregovora o članstvu dočekala je Srpska napredna stranka, koju su činili nekada najveći protivnici evropskih integracija. Nakon što su potpisivanjem Briselskog sporazuma s Prištinom 2013. godine ubedili i one najskeptičnije u EU da nisu više oni stari, već da su zaista proevropski orijentisani, pregovori Srbije sa EU počeli su 2014. godine. Do otvaranja prvih poglavlja došlo je 2016. godine.

* „Ova oznaka ne prejudicira status Kosova i u skladu je sa Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244, kao i sa mišljenjem Međunarodnog suda pravde o kosovskoj deklaraciji nezavisnosti“. Disklejmer se odnosi na svako pominjanje date oznake u biltenu Progovori o pregovorima.

Propuštene šanse i nazadovanje demokratije

Kada je 2016. stupao na funkciju premijera, Aleksandar Vučić je najavio zatvaranje svih pregovaračkih poglavlja do 2019. godine. Pošto Srbija ni do dan-danas nije uspela da zatvori niti jedno poglavlje, osim dva (poglavlja 25 i 26) koja se otvaraju i privremeno zatvaraju u istom trenutku, analiza učinka Srbije u dosadašnjim pregovorima može se svesti na poređenje –koliko smo nekad poglavlja otvarali,

Koliko se na evropskim integracijama ne radi možda najbolje pokazuje podatak dat u Izveštaju osprovođenju Nacionalnog pro -

grama za usvajanje pravnih tekovina Evropske unije (NPAA), u kojem se navodi da je u drugoj polovini 2022. godine za šest meseci, umesto planiranih 137 evropskih propisa, utvrđeno ili usvojeno svega 35.

a koliko sada ne otvaramo. Međutim, suština pristupanja je njihovo zatvaranje, a pre svega unutrašnja transformacija države tako da se u njoj poštuju institucije, zakoni i podela vlasti.

Svi uslovi za ubrzano približavanje

Srbije EU bili su tu nakon što su završeni aprilski izbori 2016. godine. Samo nekoliko meseci ranije, Srbija je otvorila svoja prva pregovaračka poglavlja, a vladajuća većina, predvođena Srpskom naprednom strankom, imala je podršku od preko 200 poslanika u Narodnoj skupštini. Na početku

je delovalo kao da se krećemo i da se stvari pomeraju. Iako sporije nego što bi trebalo, svake godine su se otvarala četiri poglavlja, mada je napredak u sprovođenju reformi i ispunjavanju merila u otvorenim poglavljima bio spor, ali i nedovoljno praćen. Da je takav tempo nastavljen, procena je da bi Srbija tek 2027. godine uspela da otvori sva pregovaračka poglavlja.

Međutim, ni taj spori tempo nije se dugo zadržao. Proces je formalno tekao iako su već tada postojali ozbiljni prigovori. Govorilo se o demokratskom nazadovanju, autokratskim tendencijama srpskih vlasti, nedostatku medijskih sloboda i pluralizma. U delu javnosti sticao se utisak da Evropa žmuri, a prvi signali da stvari ne idu u dobrom pravcu dolaze tek 2019. godine, kada je takve primedbe uvažio i Brisel. Tokom te godine otvoreno je samo po jedno poglavlje u dva semestra. Deo javnosti je i na to gledao kao na nagradu zvaničnom Beogradu u kom su se dobrano videli elementi zarobljene države, dok je drugi deo upozoravao da se radi o ozbiljnoj opomeni. Mada su vlasti pokušavale i tada da umanje zabrinutost EU za vladavinu prava u Srbiji njihovom nedovoljnom voljom da prime nove države članice, glavni razlog za zastoj bile su upravo kritike u oblastima poglavlja 23 i 24.

je imalo svoju kulminaciju tokom perioda koronavirusa. Dobro se pamti Vučićeva izjava da je Kina zemlja u koju polaže najviše nade, kao i da je evropska solidarnost – bajka na papiru. Umesto da postojeća merila

U decembru će biti tačno dve godine od poslednjeg napretka na putu ka EU. Kada se u to uračuna i zastoj između 2019. i 2021. godine, to znači da je za četiri godine Srbija uspela da otvori samo jedan pregovarački klaster.

ispunjavamo, zbog takve retorike Srbija je uspela sebi da doda i nove parametre. U Izveštaju Evropske komisije za 2020. godinu je najavljeno da će se u budućnosti pratiti i retorika prema EU, jer je primećeno da Vlada deklarativno vodi proevropsku politiku, ali da u zemlji vodi antievropsku kampanju.

Dok se lopta prebacivala u dvorište Brisela, vlasti u Srbiji su istovremeno, sve više i sve češće, u javnom prostoru zaoštravali retoriku prema EU, što

U međuvremenu, Evropska unija promenila je metodologiju pristupanja i postojeća 33 pregovaračka poglavlja je podelila u šest tematskih klastera. U slučaju Srbije to nije dovelo do značajnog ubrzanja procesa pregovora, iako je to bila zamisao Brisela. Srbija je na kredit uspela da, posle dve godine faktičkog zastoja u pregovorima, otvori Klaster 4 u decembru 2021. kao nagradu za proces ustavnih promena u oblasti pravosuđa, koji je svoj epilog dobio na referendumu 16.decembra 2022. godine. Klaster koji se tiče ekologije otvoren je u jeku najmasovnijih ekoloških protesta

usmerenih protiv projekta kompanije „Rio Tinto”, u danima kada su ljudi povezani s vladajućom strankom bagerom rasterivali demonstrante u Šapcu.

Bez napretka

skoro dve godine

U decembru će biti tačno dve godine od poslednjeg napretka na putu ka EU. Kada se u to uračuna i zastoj između 2019. i 2021. godine, to znači da je za četiri godine Srbija uspela da otvori samo jedan pregovarački klaster. Iako je tehnički spremna za

otvaranje Klastera 3 (Konkurentnost i inkluzivni rast), zbog lošeg stanja u ključnim oblastima i imajući u vidu da nije uskladila svoju spoljnu politiku sa evropskom, njegovo otvaranje nije ni na vidiku. Utisak je da, osim stručne javnosti, ne postoji više nikakav pritisak zbog odsustva rezultata na evropskom putu. U zemlji koja već godinama pliva u dubokoj političkoj krizi deluje da više nikome do Evrope nije ni stalo. Koliko se na evropskim integracijama ne radi možda najbolje pokazuje podatak dat u Izveštaju osprovođenju Nacionalnog programa za usvajanje pravnih tekovina

Evropske unije (NPAA), u kojem se navodi da je u drugoj polovini 2022. godine za šest meseci, umesto planiranih 137 evropskih propisa, utvrđeno ili usvojeno svega 35.

Dok iz Brisela stižu naznake da se proširenje vraća visoko na političku agendu, činjenica je da posle devet godina od početka pristupnih pregovora sa EU, Srbija još uvek nije ni blizu članstva. Umesto postepenog ubrzanja, proces se tokom godina sve ubrzanije usporavao.

24. novembar 2000. Zagrebački samit

Zagrebački samit država Zapadnog Balkana i Evropske unije, na kome je SRJ uključena u Proces stabilizacije i pridruživanja.

20. i 21. jun 2003. Samit EU – Zapadni Balkan

Održan je Samit EU-Zapadni Balkan u Solunu, na kojem je potvrđena evropska budućnost država Zapadnog Balkana.

7. novembar 2005. Pregovori o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju

Počeli pregovori EU i SCG o zaključenju

Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.

29. april 2008.

Potpisan Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju

30. novembar 2009. Bezvizni režim

Bezvizni režim stupio je na snagu 19. decembra 2009. godine. Ukidaju se vize za putovanja u države članice EU koje su deo tzv. Šengenskog prostora.

U Luksemburgu potpisan je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju između Evropske unije i Srbije.

22. decembar 2009.

Zahtev za članstvo Srbija je podnela zahtev za prijem u članstvo u Evropskoj uniji.

1. mart 2012. Status kandidata

Evropski savet je doneo odluku da Srbiji dodeli status kandidata za članstvo u Evropskoj uniji.

19. april 2013.

Briselski sporazum

Potpisan Prvi sporazum o principima koji regulišu normalizaciju odnosa u Briselu (Briselski sporazum), nakon čega su 22. maja dogovorili Plan implementacije sporazuma.

1. septembar 2013. Stupio na snagu Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju

Stupio je na snagu Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju Republike Srbije Evropskoj uniji. 14. decembar 2015. Poglavlja 32 i 25

Otvorena su prva pregovaračka poglavlja:

Poglavlje 32 (Finansijski nadzor)

i Poglavlje 35 (Ostalo – normalizacija odnosa Beograda i Prištine).

21. januar 2014. Početak pregovora na političkom nivou U Briselu održana je prva međuvladina

konferencija između Srbije i Evropske unije, čime je označen početak pristupnih pregovora na političkom nivou.

SRBIJE I EVROPSKE UNIJE

13. decembar 2016.

Poglavlja 5 i 25

Otvorena su poglavlja: Poglavlje 5 (Javne nabavke) i Poglavlje 25 (Nauka i istraživanje). Poglavlje 25 je privremeno i zatvoreno.

18. jul 2016.

Poglavlja 23 i 24

Otvorena su poglavlja: Poglavlje 23 (Pravosuđe i osnovna prava) i Poglavlje 24 (Pravda, sloboda i bezbednost).

26. jun 2017.

Ministarstvo za evropske integracije Osnovano je Ministarstvo za evropske integracije, nakon Kancelarije za evropske integracije Vlade Srbije.

februar – decembar 2017.

Otvorena su poglavlja: 20, 26, 7, 29, 6 i 30 (Preduzetništvo i industrijska politika, Obrazovanje i kultura, Pravo intelektualne svojine, Carinska unija, Pravo privrednih društava, Spoljni odnosi).

25. juna 2018. Poglavlja 13 i 33

Otvorena su poglavlja: Poglavlje 13 (Ribarstvo) i Poglavlje 33 (Finansijske i budžetske odredbe).

10. decembar 2018.

Poglavlja 17 i 18

Otvorena su poglavlja: Poglavlje 17 (Ekonomska i monetarna politika) i Poglavlje 18 (Statistika).

26. juna 2019. Poglavlje 9

Otvoreno je poglavlje: Poglavlje 9 (Finansijske usluge).

10. decembar 2019.

Poglavlje 4

Otvoreno je poglavlje: Poglavlje 4 (Sloboda kretanja kapitala). 22. jun 2021.

Klaster 1

Održana je prva međuvladina konferencija od prelaska na novu metodologiju vođenja pretpristupnih pregovora, na kojoj je zvanično potvrđeno otvaranje Klastera 1 – Osnove.

5. februar 2020. Nova metodologija

Usvojena je nova metodologija vođenja pretpristupnih pregovora, čime je 33 od 35 pregovaračkih poglavlja grupisano u šest klastera, dok su dva ostala van Klastera.

14. decembar 2021.

Klaster 4

Otvoren je Klaster 4 – Zelena agenda i održiva povezanost.

NOVI PRISTUP PROŠIRENJU

SVI ZA JEDNOG, JEDAN ZA SVE

Ulazak svih zemalja regiona u EU poslao bi snažnu i ohrabrujuću poruku i za budućnost Ukrajine i drugih kandidata za članstvo u postsovjetskom megaregionu. EU ne može biti uverljiva kad najavljuje članstvo tih zemalja u Uniji ako već tri decenije nije uspela u integrisanju Balkana, u kojem je već 24 godine (od 1999) mir.

Piše: Dejan Jović, Sveučilište u Zagrebu

Izjava predsednika Evropskog saveta Šarla Mišela da bi i Evropska unija i zemlje Zapadnog Balkana trebalo da budu spremne za novi krug proširenja u 2030. ubrzo je „pojašnjena” tako što je praktički demantovana, premda je tačno preneta u medijima koji su izveštavali s Bledskog strateškog foruma, održanog krajem avgusta. Evropska komisija, a takođe i hrvatski premijer Andrej Plenković, „objasnili” su da ona ne prestavlja nikakvo obećanje da će tog proširenja doista i biti, nego da je reč samo o pozivu da se obe strane – i evropska i zapadnobalkanska – više angažuju na poslu koji traje već decenijama. Još je rečeno i da pominjanje datuma, pa čak ni godine, kada bi se proširenje moglo desiti, nije korisno ni politički oportuno. Time je nada koju je zemljama – koje na proces proširenja sve više gledaju kao na lažno obećanje, kao na čekanje Godoa –dao jedan visoki evropski funkcioner, već sutradan nestala. Vratio se Godo, u čijoj je prirodi da ne dolazi.

Region kao šahovska tabla

To da Evropska unija ne može – odnosno ne želi – da dovrši proces stvaranja jedne i jedinstvene Evrope ni 20 godina nakon Samita u Solunu, koji je tada (2003) proglasio „evropsku budućnost” za sve zemlje regiona, pokazuje da je ona danas više oportunistički partner koji okleva da povuče hrabar potez, nego snažan akter koji diktira ritam događaja na celom

Dejan Jović, izvor: Fakultet političkih znanosti, Sveučulište u Zagrebu

kontinentu. Ona ne ispunjava najavljeno, a ni obećano – pa stoga sada više ne želi išta da obeća. Kao da više nema poverenja u samu sebe, u svoju budućnost i svoju viziju. Ta vizija bila je – odmah nakon kraja Hladnog rata –stvaranje jedne i jedinstvene Evrope. Na Zapadnom Balkanu je taj plan zapeo. Ne bez razloga, EU krivi postjugoslovenske zemlje da su onemogućile evropsko ujedinjenje time što su krenule putem nasilnog nacionaliz-

Očekivati da će se zemlje toga regiona radikalno izmeniti pre nego što uđu u EU je iluzija i utopija. Pre će se desiti upravo suprotno – postajaće sve manje demokratične, sve više skeptične, pa i neprijateljske prema Uniji koja ih već dugo drži u neizvesnosti, a time i isključuje i ponižava.

ma, dezintegrisanja, kao i time što su u pomoć pozvale Sjedinjene Države koje su se rado odazvale i ostale u Evropi. Tako je onemogućena stvarna evropska („strateška”) autonomija, a jedan deo Evrope – zapadnobalkanski – postao je polje nadmetanja „spoljašnjih aktera” kao što su SAD, Rusija, Turska, Kina, a danas i neke arapske zemlje, sve prisutnije u regionu. A taj je region, kao što vidimo, postao zanimljiv i najvećim kritičarima same EU unutar Unije, poput Mađarske, koja stvara strateška partnerstva sa Srbijom i Republikom Srpskom, a ranije i s Makedonijom (pre nego je postala Severna).

Jedan Orban je dovoljan

Odatle je donekle razumljivo da je EU skeptična prema Zapadnom Balkanu. Ne samo što je i dalje ljuta na njega, jer joj je onemogućio stvarno i potpuno ujedinjenje, nego je s pravom kritična prema politikama koje se u njemu vode, te smatra da poludemokratske zemlje, hibridni režimi, nedovršene države – što same sebi prete implozijom, a drugima eksplozijom – ne mogu ništa doprineti Evropskoj uniji. Evropa ima dovoljno svojih suverenista i nacionalista, kritičara liberalnog poretka i same EU, da bi joj trebali novi, uvezeni spolja. Najveći broj članica Unije ne želi u njoj najbolje prijatelje Viktora Orbana, niti žele novi Kipar, zemlju koja nije uspela da reši svoje unutarnje probleme koji, uz to, imaju i spoljnopolitičke posledice (kandidati su BiH i Srbija, a za neke i Kosovo). Uz to, Evropska unija želi jedinstvo po pitanju odnosa prema SAD i naročito prema Rusiji. I Tramp i Putin su je kritikovali i radili protiv nje. Ona neće da u svoje članstvo primi prijatelje njih dvojice.

Odbačenost i njene posledice

Pa ipak, oklevanje i usporavanje, kočenje procesa proširenja na Zapadni Balkan jesu pogrešne odluke Evropske unije. Neispunjena obećanja, a naročito odbacivanje, koje je ponekad praćeno i širenjem stereotipa i predrasuda o zemljama Zapadnog Balkana, ne mogu nikako koristiti proevropskim snagama u tim

zemljama. Štaviše, politika oklevanja se koristi – ne bez razloga – kao glavni argument antievropskih snaga, da njihove zemlje nemaju šta tražiti u EU koja ih ne želi i ne voli i smatra ih problematičnima. Ništa ne hrani evroskeptičnost bolje od zatvorenosti Evropske unije. Već je i Hrvatska imala stav da predugo čeka i da je nepravedno dugo pregovarala o članstvu. Posledica toga je bio visok procenat (58%) onih koji uopšte nisu učestvovali na referendumu o članstvu u EU, održanom u Hrvatskoj 2012. godine. Okrenutost prema Rusiji, Kini, Turskoj i drugim zemljama je pre posledica tog osećaja odbačenosti i poniženja zbog isključenosti iz EU, nego što je posledica neke stvarne zagrejanosti za te zemlje i njihove politike.

Flertovanju sa alternativama uprkos

Pa ipak, premda je javno mnjenje sve manje zainteresovano za Evropsku uniju u svim zemljama osim u Albaniji, političke strukture i dalje, makar nominalno, ostaju „na evropskom putu”, te očekuju nove pozitivne signale iz Brisela. U Crnoj Gori su nedavno kandidati novog pokreta „Evropa sad” pobedili na predsedničkim i parlamentarnim izborima. U Severnoj

Makedoniji su pre samo nekoliko godina političari prihvatili čak i promenu imena zemlje kako bi što pre ušli u Uniju. U Srbiji se i dalje održava evropska orijentacija, a Brisel se smatra relevantnim mestom za postizanje dogovora s Prištinom (odnosno nepriznatim Kosovom i Metohijom). Bez

obzira na flertovanje sa alternativama – i razvijanjem odnosa sa Kinom, više nego s Rusijom – Srbija nije odustala od članstva u EU kao svog strateškog cilja. Da podsetimo: Srpska napredna stranka formirana je od onih članova Srpske radikalne stranke koji se nisu slagali sa antievropskom politikom i hteli su da formiraju stranku desnice koja bi više ličila na nemački CDU nego na neki nemački AfD. Danas SNS ima za uzor više Orbanov Fidesz nego CDU, ali to je, između ostalog, i posledica sve manje uverljivosti tzv. evropske perspektive.

Stara mantra, stari i problemi

Govoreći o Mišelovom „terminu 2030”, Andrej Plenković, uticajni evropski političar i jedan od seniora Evropske narodne partije (mogući kandidat za visoke pozicije u EU nakon predstojećih evropskih izbora, zakazanih za jun 2024) ponovio je staru mantru – da prijem novih članica mora ovisiti o njihovoj reformisanosti, te da mora ostati pojedinačan, a ne zajednički za ceo region. Drugim rečima, da neće biti ubrzanog prijema zemalja koje još nisu spremne jer nisu reformisane, nego da bi EU trebalo da ostane verna svojoj dosadašnjoj politici. Ta politika, međutim, nije urodila plodovima. Bila je neuspešna. Plenkovićeva poruka – koja čini i osnovu hrvatske spoljne politike u odnosu na proširenja – jeste popularna unutar EU, ali pre svega zato što onemogućava proširenje, barem u ovom momentu i u dogledno vreme. Ali, ona je pogrešna za nas koji

želimo da se Evropa vrati svom izvornom obećanju – jednoj i jedinstvenoj Evropi koja će uključiti i zemlje Zapadnog Balkana.

Očekivati da će se zemlje regiona radikalno izmeniti pre nego što uđu u EU je iluzija i utopija. Pre će se desiti upravo suprotno – postajaće sve manje demokratične, sve više skeptične, pa i neprijateljske prema Uniji koja ih već dugo drži u neizvesnosti, a time i isključuje i ponižava. Tek sa ulaskom u Uniju može se očekivati i stvarna promena u njima. Uostalom,

Opasnosti pojedinačnog prijema

Pojedinačni prijem se takođe pokazao manje korisnim od zajedničkog – kakav se uostalom i dešavao u svim slučajevima proširenja osim sa Hrvatskom 2013. godine. Zemlje Zapadnog Balkana su međusobno toliko povezane da ih treba tretirati kao celinu. Preopasno je primiti bilo koju od njih pre ostalih, jer se time podstiče negativna konkurencija, u kojoj svaka kandidatkinja pokušava da dokaže da je bolja od ostalih i da

Zemlje Zapadnog Balkana su međusobno toliko povezane da ih treba tretirati kao celinu. Preopasno je primiti bilo koju od njih pre ostalih, jer se time podstiče negativna konkurencija, u kojoj svaka kandidatkinja pokušava da dokaže da je bolja od ostalih i da te druge ne treba da uđu istovremeno, jer nisu na istom nivou kao ona.

primer Hrvatske to dobro pokazuje. Dok je relativno dug proces pridruživanja podsticao evroravnodušnost, pa i evroskeptičnost, otkako je ušla u Uniju, Hrvatska je smanjila otpore Uniji unutar zemlje. Tome je naročito doprineo ulazak u šengensku zonu, kao i prihvatanje evra početkom ove godine. Ništa ne podstiče evropsko raspoloženje u nekoj zemlji kao praktikovanje evropskih politika. Zemlje koje uđu u EU osećaju se moćnije, zaštićenije, bezbednije, i najvažnije, osećaju se „normalnima” i potpuno prihvaćeno od strane drugih. Čak ni Mađarska, u kojoj Viktor Orban ubedljivo pobeđuje na izborima delimično i zbog svoje kritičnosti prema Briselu, ne pokušava da izađe iz EU, nego ostaje u njoj.

te druge ne treba da uđu istovremeno, jer nisu na istom nivou kao ona. Da bi istakla kako je bolja od ostalih, pa stoga zaslužuje da je prime pre njih, svaka ističe negativne aspekte politike drugih zemalja. Bilo koja zemlja Zapadnog Balkana koja uđe pre ostalih skoro će sigurno pokušati da uspori ili spreči ostale da uđu, sve dok ne ispune dodatne uslove koje će ta nova članica postaviti kroz korištenje veta. To su već radile i Slovenija i Grčka i Bugarska, pa se može pretpostaviti da bi radila i Crna Gora, Srbija, Bosna i Hercegovina i druge. Pojedinačni ulazak koristi samo onoj zemlji koja uđe u Uniju pre drugih. A šteti svima ostalima, a time i regionu kao celini, kao i samoj EU. Umesto da deluju konstruktivno

u regionu, one pokušavaju da pobegnu iz njega.

Osim toga, pojedinačni prijem zemalja Zapadnog Balkana bi otvorio i brojna unutarpolitička pitanja u svima njima. Zamislimo da Bosna i Hercegovina uđe u Uniju pre Srbije. Oko pitanja pod kojim uslovima se treba saglasiti sa ulaskom Srbije u EU, sama Bosna i Hercegovina bi se dodatno dezintegrisala na Republiku Srpsku i Federaciju BiH, koje bi imale sasvim različite stavove. Isto je i u obrnutom slučaju: Srbija bi kao članica EU postavila Bosni i Hercegovini takve uslove da bi to dodatno pokvarilo – umesto da popravi – odnose s tom zemljom, a time i negativno uticalo na odnose Srba, Bošnjaka i Hrvata unutar nje. Ista opasnost – da se međunacionalni odnosi unutar zemlje pokva-

dosadašnjim pravilima pojedinačnog prijema bi mogao postati faktor destabilizacije tih zemalja.

Strateška važnost

Zapadnog Balkana

Nasuprot tome, ako se regionu pristupi kao jednoj celini kroz politiku zajedničkog prijema, to bi sve zemlje regiona uputilo da razreše međusobne probleme, jer bi to bio preduslov ulaska svih. Takav pristup bi bio koristan i za najteže pitanje regiona – a to je pitanje Kosova. Dosad nije bilo pokušaja da se region kao celina uključi u rešenje ovog problema. Ako bi to bio uslov da svi napreduju na svom evropskom putu, region bi se možda mogao pojaviti kao faktor konstruktivnosti za celu Evropsku uniju, koja nije jedinstvena kada je reč o statu-

Kosovsko pitanje danas onemogućava formulisanje, a onda i provođenje tzv. zajedničke spoljne i bezbednosne politike EU. Eventualno skidanje tog pitanja s dnevnog reda nekim kompromisom koje bi postigle zemlje regiona moglo bi biti veoma korisno za samu Uniju. Bio bi to i dobar odgovor na logično pitanje: šta zemlje regiona mogu doprineti samoj Uniji?

re zbog procesa proširenja na druge zemlje – preti i u Severnoj Makedoniji (u odnosu na ulazak Albanije, eventualno i Kosova, koje je sasvim poseban slučaj), Crnoj Gori (u odnosu na ulazak Srbije, možda i Albanije) i sl. Uz to, Republika Srpska bi skoro sigurno pokušala da opstruiše ulazak Bosne i Hercegovine ako on nije istovremen sa ulaskom Srbije. Umesto da bude koristan za unutarnju stabilnost svih zemalja regiona, proces proširenja po

su Kosova. Kosovsko pitanje danas onemogućava formulisanje, a onda i provođenje tzv. zajedničke spoljne i bezbednosne politike EU. Eventualno skidanje tog pitanja s dnevnog reda nekim kompromisom koje bi postigle zemlje regiona moglo bi biti veoma korisno za samu Uniju. Bio bi to i dobar odgovor na logično pitanje: šta zemlje regiona mogu doprineti Uniji, odnosno kakve koristi Evropa ima od Zapadnog Balkana?

Ulazak svih zemalja regiona u EU poslao bi snažnu i ohrabrujuću poruku i za budućnost Ukrajine i drugih kandidata za članstvo u postsovjetskom megaregionu. EU ne može biti uverljiva kad najavljuje članstvo tih zemalja u Uniji ako već tri decenije nije uspela u integrisanju Balkana, u kojem je već 24 godine (od 1999) mir. Uključenjem svih tih zemalja u Uniju, ona bi pokazala da doista može biti faktor stabilizacije i samoobnavljajućeg mira u Evropi, što je jedna od glavnih ideja same Evropske unije – da bude antiratna organizacija, faktor stvaranja mira u Evropi. Poruka Ukrajini i drugima koji danas u Evropskoj uniji traže dugoročno rešenje za bezbednost i demokratizaciju, time bi dobila na uvjerljivosti. Zato je pitanje Zapadnog Balkana danas i dalje strateški važno za celu Evropu.

EVROPSKA UNIJA I BUDUĆE ČLANICE PRAVO JE VREME ZA KONKRETNE REZULTATE

Ono za šta je nekim zemljama Balkana trebalo nekoliko godina, Ukrajina i Moldavija su dobile za nekoliko mjeseci. To i nije loše za Zapadni Balkan, te zemlje regije ne bi smjele biti ljubomorne. Jer to pokazuje da je proces proširenja kombinacija političke volje i ispunjavanje kriterija. Ovo drugo se nekako može podesiti ako postoji veliki politički interes.

Piše: Augustin Paljokaj, dopisnik Koha Ditore i Jutarnjeg lista iz Brisela

Augustin Paljokaj, izvor: privatna arhiva

Nema sumnje da je u Europskoj uniji došlo do pozitivnog obrata kada je u pitanju politička potpora za proces proširenja. O tome se ponovo govori kao o nužnosti, traži se ubrzavanje procesa, spominje se proširenje kao najbolji put za stvaranje trajnog mira i prosperiteta na cijelom kontinentu. Tako je to postala jedna od glavnih tema u Briselu, nezaobilazna u govorima čelnika EU institucija i lidera zemalja članica.

Predsjednik Europskog vijeća Šarl

Mišel smatra nužnim postavljanje ozbiljnih ciljeva oko proširenja, spomenuvši 2030. godinu kao rok do kada i EU i zemlje koje teže članstvu trebaju biti za to spremne. U godišnjem govoru o stanju Europske unije proširenju je značajno mjesto dala i Predsjednica Europske komisije Ursula von der Lajen. Nije spomenula datume i vremenske rokove, ali je rekla da nema vremena za oklijevanje. Štoviše, poručila je kako se ne smije čekati promjena temeljnih ugovora da bi se EU proširila, već da se proširenje mora dogoditi prije toga.

Proširenje kao odgovor na agresiju

Ipak, treba biti oprezan i ne stvarati prevelika očekivanja kod država

kandidata ili onima koje za to imaju „perspektivu”. Vraćanje potpore za proširenje, i među političarima i među građanima EU, je više zbog solidarnosti sa Ukrajinom koja, braneći

sebe, doista brani i ostatak Europe. Jer za budućnost Europe je ishod Ruske agresije na Ukrajinu važniji od brojnih konferencija koji se održavaju po dvoranama u Briselu, Strazburu i drugim europskom gradovima. Neki Europljani, od kojih mnogi nisu vjerovali da je upad Rusije u Ukrajinu uopće moguć, smatrajući da je sve to samo američka propaganda, su

Da bi novostvorenu političku volju za proširenje pretvorili u konkretne rezultate potrebno je otvarati i zatvarati poglavlja brže, prestati s političkim ucjenama, ustrajati na ključnim principima preko kojih EU ne smije prijeći kao što su pomirenje sa susjedima, vladavina prava i poštivanje načela demokracije.

danas svjesni svojih nekadašnjih grešaka u odnosima s Rusijom i prema Rusiji. I svjesni su da se, barem u doglednoj budućnosti, ti odnosi neće popraviti. A proširenje EU vide kao odgovor i toj agresiji.

Solidarnost prema Ukrajini je stvorio i novi momentum u proširenju. Dogodilo se proširenje proširenja, što je prije tri godine bilo nemoguće. Prije ruske agresije u EU su pazili da nikome, osim Zapadnom Balkanu, ne daju ni mrvu nade da bi ubuduće mogli računati na mogućnost integracije u EU. Iako su izražavali „simpatije za Europske aspiracije” (pažljivo birana riječ „aspiracija”, a ne „perspektiva”), poručivali su zemljama u istočnom partnerstvu da će trgovina

i suradnja s njima biti maksimum u odnosima.

No kada je Ukrajina, a uz nju i Moldavija i Gruzija, usred rata predala zahtev za članstvo, EU joj je neviđenom brzinom dodijelila i formalni status kandidata. Ono za šta je nekim zemljama Balkana trebalo nekoliko godina, Ukrajina i Moldavija su dobile za nekoliko mjeseci.

To i nije loše za Zapadni Balkan, te zemlje regije ne bi smjele biti ljubomorne. Jer to pokazuje da je proces proširenja kombinacija političke volje i ispunjavanje kriterija. Ovo drugo se nekako može podesiti ako postoji veliki politički interes.

Sporo, sporije...

Međutim, osim dodijele statusa kandidata za Ukrajinu i Moldaviju, što je utjecalo da se i Bosni i Hercegovini nekako, s puno uvjeta, da taj status, nikakvih konkretnih pomaka u procesu proširenja nije bilo. Prošlo je više od dvije godine da Srbija nije otvorila ili zatvorila niti jedno poglavlje ili blok poglavlja. Crna Gora, još uvek predvodnik u tom procesu, je zadnje poglavlje zatvorila prije šest godina, i to ono o vanjskim poslovima gdje je i dalje u potpunosti usklađena s vanjskom politikom EU. Albanija i Sjeverna Makedonija su održale prije godinu i pol prve međuvladine konferencije, što je službeni početak pregovora, ali osim skrininga ni jedan drugi korak u njihovom pristupu nije učinjen. Kosovo je prije gotovo godinu dana

predalo zahtev za članstvo u EU, ali on ostaje u ladici u Vijeću EU. Dakle dok se bilježe razne godišnjice, daju obećanja, spominje ubrzanje, proces teče izuzetno sporo. Toliko sporo da čak i 2030. godinu kao cilj za proširenje čini odviše optimističnom.

Hrvatska, prva i za sada jedina iz regije Zapadnog Balkana koja je uspjela prijeći cijeli ciklus od Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju do punopravnog članstva, je već oborila rekord statusom „najnovije članice EU”. Od 1973, kada se dogodilo prvo proširenje EU ulaskom Danske, Irske i Velike Britanije, nikada nije prošlo deset godina bez prijema neke nove članice. Od ulaska Hrvatske je prošlo više od deset godina. Uz to je došlo do sužavanja EU, jer je u međuvremenu Uniju napustila Ujedinjena Kraljevina pa se broj vratio na 27.

Da bi novostvorenu političku volju za proširenje pretvorili u konkretne rezultate potrebno je otvarati i zatvarati poglavlja brže, prestati s političkim ucjenama, ustrajati na ključnim principima preko kojih EU ne smije prijeći kao što su pomirenje sa susjedima, vladavina prava i poštivanje načela demokracije.

Važan prijedlog Šarl Mišela je i onaj da se u budućim pristupnim ugovorima uvede takozvana „klauzula povjerenja” koja bi značila da nove zemlje članice neće moći blokirati susjede na putu prema članstvu. Jer EU ne žele uvoziti sukobe primanjem država koje nisu riješile teritorijalna pitanja

sa susjedima. Odlaganjem rješenja tih pitanja zemlje regije daju argumente onima koji žele dodatno usporiti ionako spor proces proširenja.

Razlozi za oprez

Ipak, dileme oko toga treba li prednost dati unutarnjim reformama EU ili proširenju će ostati, iako predsjednica Europske komisije Von der Lajen smatra da ona nije potrebna jer EU može oba paralelno.

Predvođene Francuskom, mnoge zemlje EU žele unutarnje institucionalne reforme Unije prije nego ona primi nove članice, jer, kako često kaže francuski predsjednik Emanuel

Važan prijedlog Šarl Mišela je i onaj da se u budućim pristupnim ugovorima uvede takozvana „klauzula povjerenja” koja bi značila da nove zemlje članice neće moći blokirati susjede na putu prema članstvu.

Makron, i sa sadašnjih 27 članica teško djeluje i odlučuje, a kako bi tek bilo ako poraste na 36 bez prethodnih institucionalnih reformi.

Oprez u stvaranju atmosfere o velikoj podršci proširenju je potreban i zbog ekonomskih i financijskih interesa. Kada se budu neke zemlje približile članstvu, posebno ako to bude slučaj s Ukrajinom, neke sadašnje članice će uvidjeti da će za njih to značiti dodatni financijski teret, jer je Ukrajina i prije početka rata bila po

BDP-u po glavi stanovnika najsiromašnija zemlja Europe. Kao velika i, u odnosu na prosjek EU, prilično siromašna zemlja, Ukrajina bi mogla računati na značajna sredstva iz kohezijske i poljoprivredne politike. To bi mnoge zemlje koje su danas neto korisnice EU fondova pretvorile u neto uplatitelje. Bez obzira na oprez i na razumijevanje potrebe za pripremu i od strane EU i od strane budućih članica, proces proširenja barem sada ima vidljivu političku težinu u EU. I taj trenutak treba iskoristiti jer, iako sama po sebi nije dovoljna, politička volja je najvažnija.