Page 1


VEBZIN STUDENATA DRAMATURGIJE

B RO J 1 G OD INA I M ART 2012. GLAVNA I ODGOVORNA UREDNICA doc. Ljubinka Stojanović OPERATIVNI UREDNIK Mihajlo Vitezović AUTORI Danilo Kiš Jelena Obradović Mihajlo Vitezović Katarina Borisavljević Dimitrije Kokanov Saša Petronijević Nemanja Petronijević Viktor Radonjić LOGOTIP, NASLOVNICA, GRAFIČKI DIZAJN I PRELOM

Mihajlo Vitezović LEKTURA I KOREKTURA Jelena Vitezović ZA IZDAVAČA Dušan Đoković Akademija umetnosti, Nemanjina 28, Beograd


Sadržaj reč urednice...........................................2 Saveti mladom piscu...........................4 najave........................................................6 Pozorišt.................................................10 Pesma na Terazijama................................12 Kritike...............................................................16 Okean emocija u eri digitalizacije.......32 Na slovo, na slovo.........................................24

Film i tv..................................................38 Slobodna zona..............................................40 Festival srpskog filma fantastike........................................................46 Čudo zvano autorski film.....................................52 Mafetovi momci (Doktor Hu i Šerlok)...............................................58

teorija....................................................72 Medeja..............................................................74 Helenska retorika........................................80

Kreacije..................................................84 Maskirana dela.............................................86 Songovi.............................................................87 Lov......................................................................88 Instant replike...............................................90

oSvrti.....................................................92 Povratak otpisanih.....................................94


Reč

uRednice

piše: Ljubinka Stojanović

P

to svoje znanje i umeće pokaže, dokaže i osvoji određenu „teritoriju“, da se izbori da opstane, odnosno da nauči da traje u ovom našem svetu, i kao možda najveću od svoh borbi, da nauči da se izbori sa samim sobom i delom koje stvara. na osnovu ova dva principa, izgradnje i destrukcije, rušenja i ponovnog građenja, jednom rečju SuKoBa bez kojeg nema drame, koncipirana je Pre nego što se upustite u dalje čitanje čitava Priča čovečanstva. Sa tom idejom uredili smo časopis, tj. iskonašeg časopisa, volela bih da vam približim ideju za naslov koji smo odabrali i koncept koji smo ristili smo terminologiju gradjevinarstva sa jedne razvili. ovaj neologizam, trebalo bi da na duhovit strane i vojne strategije sa druge i na taj način način objašnjava naš stav. armatura predstavlja koncipirali nazive naših rubrika. nadamo se da osnov svake stabilne gradjevine, tako i dra- ćemo u sledećem broju dodati još neke zanimljive maturGija predstavlja osnov i inicijalni pred- i korisne rubrike, koje će dati još jednu perspekložak svih scenskih umetnosti. dakle, kao što je tivu ovom vebzinu. upotreba armature u gradjevinarstvu doprinela Koncept prvog broja predstavlja svorazvoju, napretku i usavršavanju same grad- jevrsni zbornik radova studenata dramaturgije jevine, tako i dramaturgija kao nauka doprinosi akademije umetnosti. njihove školske ali i vanrazvoju, napretku i usavršavanju dramskih umet- nastavne radove. nosti. Sa druge strane imenica arma na latincilj nam je javna prezentacija i afirmacija skom jeziku znači oružje i daje nam savršenu studenata u stručnim, akademskim krugovima, u priliku da podcrtamo ideju konstantne borbe nadi da će se upravo njihovi radovi sami izboriti mladog čoveka, pisca i umetnika. Borbe koja se za pažnju i izgraditi mostove ka drugim vodi na više frontova. Prvo da se naoruža znankolegama, sa kojima dalje, mogu da nasteve jem i zanatskim veštinama, zatim da se izbori da borbu za sopstvene ideje i projekte. oštovani čitaoci, veliko mi je zadovoljstvo što se pred vama nalazi prvi broj elektronskog časopisa armaturGija. ujedno, to je i jedini časopis ovog tipa u regionu. Smatram da je od velikog značaja činjenica da su inicijativu za ovaj vebzin pokrenuli sami studenti, i posebno mi je drago što su me pozvali da se priključim i podržim njihovu ideju.

2


ono što ja, kao urednica, smatram za poseban kvalitet ovog vebzina, i što ga izdvaja od ostalih stručnih časopisa, jeste svež i beskompromisan pogled na dramsko stvaralaštvo u Srbiji danas, ali i pogled na kulturni život našeg društva iz jednog drugačijeg rakursa. volela bih da tubritkost duha i odlučnost zadrže u kasnijem, profesionalnom životu, biće to onda, veliki kompliment našoj akademiji i značajan doprinos našoj kulturnoj sceni.

Doc. Ljubinka Stojanović

Sa nadom da će opravdati svoj nastanak, da će dosegnuti svoj pun potencijal , i da će se sa vremenom razvijati, predstavljamo vam naš prvi broj. a sada, mladi dramaturzi imaju reč!

3


SAVETI

MLADOM PISCU

piše: Danilo Kiš Gaji sumnju u vladajuće ideologije i prinčeve. drži se podalje od prinčeva. čuvaj se da svoj govor ne zagadiš jezikom ideologija. veruj da si moćniji od generala, ali se ne meri s njima. ne veruj da si slabiji od generala, ali se ne meri s njima. ne veruj u utopijske projekte, osim u one koje sam stvaraš. Budi jednako gord prema prinčevima i prema gomili. imaj čistu savest u odnosu na privilegije koje ti tvoj zanat pisca donosi. Prokletstvo tvog izbora nemoj brkati sa klasnom opresijom. ne budi opsednut istorijskom hitnjom i ne veruj u metaforu o vozovima istorije. ne uskači, dakle, u "vozove istorije", jer je to samo glupava metafora. imaj uvek na umu misao: "Ko pogodi cilj, sve promaši." ne piši reportaže iz zemalja u kojima si boravio kao turista; ne piši uopšte reportaže, ti nisi novinar. ne veruj u statistike, u cifre, u javne izjave: stvarnost je ono što se ne vidi golim okom. ne posećuj fabrike, kolhoze, radilišta: napredak je ono što se ne vidi golim okom. ne bavi se ekonomijom, sociologijom, psihoanalizom. ne sledi istočnjačke filozofije, zen-budizam itd; ti imaš pametnija posla. Budi svestan činjenice da je fantazija sestra laži, i stoga opasna. ne udružuj se ni sa kim: pisac je sam. ne veruj onima koji kažu da je ovo najgori od svih svetova. ne veruj prorocima, jer ti si prorok. ne budi prorok, jer tvoje je oružje sumnja. imaj mirnu savest: prinčevi te se ne tiču, jer ti si princ. imaj mirnu savest: rudari te se ne tiču, jer ti si rudar. znaj da ono što nisi rekao u novinama nije propalo zauvek: to je treset. ne piši po narudžbini dana. ne kladi se na trenutak, jer ćeš se kajati. ne kladi se ni na večnost, jer ćeš se kajati. Budi nezadovoljan svojom sudbinom, jer samo su budale zadovoljne. ne budi nezadovoljan svojom sudbinom, jer ti si izabranik. ne traži moralno opravdanje za one koji su izdali. čuvaj se "užasavajuće doslednosti".

4

čuvaj se lažnih analogija. Poveruj onima koji skupo plaćaju svoju nedoslednost. ne veruj onima koji svoju nedoslednost skupo naplaćuju. ne zastupaj relativizam svih vrednosti: hijerarhija vrednosti postoji. nagrade koje ti dodeljuju prinčevi primaj s ravnodušnošću, ali ništa ne čini da ih zaslužiš. veruj da je jezik na kojem pišeš najbolji od svih jezika, jer ti drugog nemaš. veruj da je jezik na kojem pišeš najgori od svih, mada ga ne bi zamenio ni za jedan drugi. "tako, budući mlak, i nijesi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih". (otkrivenje jov., 3,16) ne budi servilan, jer će te prinčevi uzeti za vratara. ne budi naduven, jer ćeš ličiti na vratare prinčeva. nemoj dozvoliti da te uvere da je tvoje pisanje društveno nekorisno. nemoj misliti da je tvoje pisanje "društveno koristan posao". nemoj misliti da si i ti sam koristan član društva. nemoj dozvoliti da te uvere da si stoga društveni parazit. veruj da tvoj sonet vredi više od govora političara i prinčeva. znaj da tvoj sonet ne znači ništa spram retorike političara i prinčeva. imaj o svemu svoje mišljenje. nemoj o svemu reći svoje mišljenje. tebe reči najmanje koštaju. tvoje su reči najdragocenije. ne nastupaj u ime svoje nacije, jer ko si ti da bi bio ičiji predstavnik do svoj! ne budi u opoziciji, jer ti nisi naspram, ti si dole. ne budi uz vlast i prinčeve, jer ti si iznad njih. Bori se protiv društvenih nepravdi, ne praveći od toga program. nemoj da te borba protiv društvenih nepravdi skrene sa tvoga puta. upoznaj misao drugih, zatim je odbaci. ne stvaraj politički program, ne stvaraj nikakav program: ti stvaraš iz magme i haosa sveta. čuvaj se onih koji ti nude konačna rešenja. ne budi pisac manjina. čim te neka zajednica počne svojatati, preispitaj se. ne piši za "prosečnog čitaoca": svi su čitaoci prosečni.


ne piši za elitu, elita ne postoji; elita si ti. ne misli o smrti, i ne zaboravljaj da si smrtan. ne veruj u besmrtnost pisca, to su profesorske gluposti. ne budi tragično ozbiljan, jer to je komično. ne budi komedijant, jer su boljari navikli da ih zabavljaju. ne budi dvorska luda. ne misli da su pisci "savest čovečanstva": video si već toliko gadova. ne daj da te uvere da si niko i ništa: video si već da se boljari boje pesnika. ne idi ni za jednu ideju u smrt, i ne nagovaraj nikog da gine. ne budi kukavica, i preziri kukavice. ne zaboravi da herojstvo zahteva veliku cenu. ne piši za praznike i jubileje. ne piši pohvalnice, jer ćeš se kajati. ne piši posmrtno slovo narodnim velikanima, jer ćeš se kajati. ako ne možeš reći istinu – ćuti. čuvaj se poluistina. Kad je opšte slavlje, nema razloga da i ti uzimaš učešća. ne čini usluge prinčevima i boljarima. ne traži usluge od prinčeva i boljara. ne budi tolerantan iz učtivosti. ne isteruj pravdu na konac: "s budalom se ne prepiri". nemoj dozvoliti da te uvere da smo svi jednako u pravu, i da se o ukusima ne vredi raspravljati. "Kad oba sagovornika imaju krivo, to još ne znači da su obojica u pravu." (Poper) "dozvoliti da drugi ima pravo ne štiti nas od jedne druge opasnosti: da poverujemo da možda svi imaju pravo." (idem) nemoj raspravljati sa ignorantima o stvarima koje prvi put od tebe čuju. nemoj da imaš misiju. čuvaj se onih koji imaju misiju. ne veruj u "naučno mišljenje". ne veruj u intuiciju. čuvaj se cinizma, pa i sopstvenog. izbegavaj ideološka opšta mesta i citate. imaj hrabrosti da aragonovu pesmu u slavu Gepeua nazoveš beščašćem. ne traži za to olakšavajuće okolnosti. ne dozvoli da te uvere da su u polemici Sartr-Kami obojica bili u pravu. ne veruj u automatsko pisanje i "svesnu nejasnost" - ti težiš za jasnošću. odbacuj književne škole koje ti nameću. na pomen "socijalističkog realizma" napuštaš svaki dalji razgovor. na temu "angažovana književnost" ćutiš kao riba: stvar prepuštaš profesorima. onoga ko upoređuje koncentracione logore sa Santeom, pošalješ da se prošeta. Ko tvrdi da je Kolima bila različita od aušvica, pošalješ do sto đavola. Ko tvrdi da su u aušvicu trebili samo vaške a ne ljude - isti postupak kao gore. Segui il carro e lascia dir le genti. (dante) (1984)

Danilo Kiš

5


STRIP

FOT

ALEKSA GAJIĆ U FKC-u „Epski heroji i grad budućnosti”, izložba strip-autora i ilustratora Alekse Gajića biće otvorena 19.03. u 19h u Francuskom institutu (bivši FKC, Knez Mihailova 19) sa radovima iz serijala Drakko, Technotise i Bič Božiji, a biće promovisana i nova Gajićeva dela u izdanju System Comics-a.

MUZIKA

LONG NIGHT FESTIVAL Proslava 20 godina postojanja zapažene koncertne agencije Long Play obeležiće ovogodišnji Long Night Festival, na kome će nastupati Hladno pivo, S.A.R.S., Pips Chips & Videoclips, Buzzcocks, Jarboli, Kanda, Kodža i Nebojša i drugi domaći i strani bendovi.

FILMOVI

PREMIJERA KLIPA MAJE MILOŠ U Sava centru u 20.30h biće premijerno prikazano debitantsko ostvarenje rediteljke Maje Miloš, koji je osvojio nagradu za najbolji film na festivalu u Roterdamu, a govori o životu tinejdžera u današnjoj Srbiji. 8

IM

U prostor (Kapetan 19h otvor Danila Lu ostvarenji vremenih nika.

FILMOVI

59. FESTIVAL DOKUMENTARNOG I KRATKOMETRAŽNOG F

Jedan od najdugovečnijih filmskih f na tlu bivše Jugoslavije dočekuje svo danje u Domu Omladine u Beograd marta do 3. aprila. Selekcija filmova u internacionalna i domaća ostvar konkurišu i studenti naše Akademije

MUZIKA

GORIBOR Nakon čak pet godina pauze, domaći bend Goribor je izdao novi album Evo je banja, i u sklopu promotivne turneje će održati 2 koncerta u Gun Clubu u Beogradu, 14 i 15. aprila.


TO-POEZIJA

MUZIKA

MAGORILICA

ru UK Parobroda Mišina 6a) biće u rena foto izložba čića sa poetskim ima desetine sah domaćih pes-

POZORIŠTE

TORUL

PREMIJERA OPERE KARMEN

Slovenački elektro-pop trio nastupa u beogradskom KC Gradu, a komšijama će „asistirati” i domaći izvođači kao što su Miloš Pavlović, Nebes i Ewok.

Najpoznatije delo Žorža Bizea stupa na scenu Narodnog pozorišta, a u režiji Nebojše Bradića. Radnja je prebačena u 40-te godine prošlog veka, a naslovnu ulogu u alternaciji tumače Jadranka Jovanović, Dragana del Monako i Aleksandra Angelov.

MUZIKA

MUZIKA

EDIT:TESLA

FILMA

festivala je 59. izu od 30. uključuje renja, a e.

NOUVELLE VAGUE

Srpska underground tehno scena Edit:Tehno predstavlja nove nastupe u KC Gradu: Scalamerya iz Kragujevca, Concrete Djz i Cuk iz Beograda, sa specijalnim gostom iz Italije, P.GOD-om, i vizuelnim performansom Dominatora.

STRIP

MAFEST Već odavno tradicionalni Strip Fest u Makarskoj biće održan 21-27. maja, sa gostima iz regiona i sveta kao što su Moreno Burotini, Žan van Ham, Igor Kordej, Darko Macan i drugi.

U novobnovljenoj sali bioskopa Odeon će biti održan prvi put će biti održan neki koncert, i to francuskog punk/new wave sastava Nouvelle Vague, poznatom po nesvakidašnjim obradama poznatih pop pesama.

PREPORUKE

SARAJEVO TALENT CAMPUS Prijavljivanje na kampus talenata u okviru Sarajevskog filmskog festivala je produženo do 8. maja, a na njemu će se okupiti mlade filmadžije, reditelji, montažeri i producenti iz cele Evrope. (link)

9


Pesma na Terazijama piše: Katarina Borisavljević

n

astanak prvog i jedinog mjuzikl pozorišta u Srbiji datira od 1949. godine. Stvaranje ovog pozorišta vezuje se za isaka amara, koji je u maju te godine spremao revijsku predstavu u Beogradskom dramskom pozorištu. uspeh ove revije doveo je do osnivanja Humorističkog pozorišta 1950. godine. Glavni kreator pozorišta bio je radivoje lola Đukić, ali je prvi upravnik bio pesnik dušan Kostić. Smestiti pozorište na terazije bila je, takođe, Đukićeva ideja. on je želeo da to bude pravo humorističko, bulevarsko pozorište, koje će biti na mestu gde svi prolaze, te mogu da svrate u želji da se provedu ili samo ubiju samoću. uskoro se pozorište našlo u zgradi bioskopa „Beograd”, što

i nije bila baš zahvalna situacija. Prva premijera ovog pozorišta bio je nušićev Dr, 1. 3. 1951. dok je prva muzička predstava bila Dođite sutra, 21. 3. 1951. Kasnije se pozorište usmerilo ka opereti. legendarni miodrag Petrović čkalja našao se na sceni Humorističkog pozorišta 1952. godine u reviji Maskarada. dolaskom željke rajner i Đokice milakovića 1953. Godine, pozorište dobija svoje prve zvezde. njihov dolazak doveo je do postavljanja operete Mala Florami, 1954. godine. najuspešnija od svih opereta Humorističkog

13


pozorišta bila je Vesela udovica, čija je premijera bila 11. 11. 1965, u režiji marka Foteza. ovaj komad bio je na nivou svetskih opereta tadašnjeg vremena. Kasnije su usledile Knjeginja čardaša, Kod belog konja, Ljubav u Moskvi. tadašnji reperotar nosili su željka rajner, Đokica milaković, vesna Predojević, dragan laković, Branka mitić, miodrag Petrović čkalja... uporedo sa operetom dolaze i komadi s pevanjem (Dorćolska posla, Put oko sveta). Kako se uticaj operete smanjivao, tako se sve više stvarao revijalni repertoar, po ugledu na zapadnoevropsku muzičku komediju. ovoj promeni značajno je doprinela Soja jovanović, koja je režirala dosta uspešne predstave ovog pozorišta. najbolji dokaz toga je da se mjuzikl Neki to vole vruće u njenoj režiji izvodi već dvadeset godina. Stvaranje moderne muzičke revije gurnulo je balet u prvi plan, kao, na primer, u komadima Neviđena predstava i Američke priče.

zanimljivo je da je prvo izvođenje Brehta u Beogradu bilo upravo na sceni današnjeg Pozorišta na terazijama. 12. decembra 1955. Premijerno je izvedena Prosjačka opera, u režiji marka Foteza. Pozorište se sve više okretalo velikim svetskim mjuziklima i u tim godinama se igraju Oklahoma, Karneval, Holivudska bajka, Priča iz zapadnog kvarta (koja je bila jedan od vrhunaca terazijske istorije), Poljubi me, Kejt, Halo, Doli, . .. Pozorište na terazijama je promenilo nekoliko naziva. od Savremenog pozorišta, preko Beogradskog pozorišta, zatim se razdvojilo na dve scene, da bi tek posle dobilo svoj sadašnji naziv. u periodu iseljenja iz svoje zgrade, ovo pozorište nosilo je ime teatar t. obnovom Splitskog akvarela 1978. Godine, pozorište dobija nove zvezde, tatjanu Bošković i radeta marjanovića. ubrzo zatim u glumačkom ansamblu se pojavljuju i ljiljana Stjepanović, danica maksimović, ivan Bekjarev, ljiljana šljapić, milenko Pavlov, žarko radić...

narednih godina pozorište se bavilo predPrvi rok mjuzikl u stavama i stranih i domaćih ovom pozorištu bio je Soautora, koje su se polako liter 1980. godine. pomerale od revije ka Kasnije dolaze Andra mjuziklu. Prva u nizu i Ljubica, Večiti studenti, Srce takvih predstava bila je od rubina, Tri frtalja Beograd nekad i sad, 1970. godine. uporedo sa tim Beograda, Prestaće vetar... konceptom igrale su se i predstave opersko-baletjedan od zapaženijih mjuzikala svakako je skog karaktera (Sedam smrtnih grehova, Noć bila Priča o konju, urađena po priči lava tolstoja. neurastenika, Bastijen i Bastijena). ovaj vid teatra nije bio preterano zapažen kod publike. Pozorište na terazijama je u ovom periodu

14


već uveliko ozbiljno definisano muzičko pozorište koje se bazira na mjuziklu i komediji sa jasnom repertoarskom politikom. devedesetih dolazi još novih glumaca koji nose repertoar. među njima su milenko zablaćanski, dragan vujić, maja noveljić, janoš tot, a nešto kasnije i nikola Bulatović i mina lazarević.

gama, 2004. godine. Predstava u toku rada nije ni slutila da će postati jedna od najgledanijih predstava na našim scenama za koju se i dan danas traži karta više. Godine 2004. pozorište se vratilo kući, na terazije, sa upravnikom mihailom vukobratovićem. ovaj put je dobilo ono što zaslužuje. Glamuroznu salu u crveno-zlatnim tonovima na ivici ukusa i kiča, upravo onoga što mjuzikl i sačinjava. Prva sezonu u novoj zgradi otvorila je revija Svetlosti pozornice, a kasnije su došli Korus lajn, Učene žene, Heroji, Čikago, Maratonci trče počasni krug, Kabare, Na slovo, na slovo, Grk Zorba... Kao i nekoliko baleta, među kojima je najuspešniji bio La Capinera. uporedo sa glavnom scenom radi i kabaretska scena „milenko zablaćanski”.

izbeglištvo na sceni doma kulture „vuk Karadžić” trajalo je od 1991. do 2004. godine i jeste bilo bez osnovnih uslova i teško, ali iz tog perioda ostalo je mnogo uspešnih predstava od kojih se neke i danas igraju. tu spadaju Lukrecija, prvi stripmjuzikl Alan Ford, Briljantin, jedan od jako zapaženih mjuzikala Lutka sa naslovne strane (rađena po muzici Bore Đorđevića), Jubilej (parodija na tadašnju situaciju Pozorišta na terazijama, neočekivano uspešna predstava nagrađena sa može se reći da se sada ispunila prvobitna nekoliko zlatnih ćurana na danima komedije u zamisao lole Đukića o ovom pozorištu. ono se jagodini), Golje, Dva mirisa ruže (takođe veoma nalazi na terazijama mami svojim sjajem i privlači nagrađivana predstava). svakoga da uđe i, kako kaže mjuzikl Kabare, sve u ovom periodu napravljena je nova probleme ostavi napolju. Fascinantno je gledati topostavka Briljantina sa novim glumcima. te 2001. liku količinu ljudi koja svako veče daje sve od sebe godine organizovana je jedna od najvećih po- i funkcioniše kao jedan u želji da što više oduševi zorišnih audicija radi obnavljanja glumačkog publiku. iako će mnogi ovo okarakterisati kao laki ansambla i tada su primljeni glumci koji su danas žanr, potrebno je uložiti jako mnogo truda da bi se nosioci repertoara. među njima treba izdvojedan mjuzikl doveo do perfekcije, što terazije i jiti ivana Bosiljčića, ivanu čine i to dokazuju stalno punom dvoranom. već Knežević, jelenu jovičić, početkom meseca po vratima pozorišta polepljeni miroljuba turajliju, Slobodana su papiri sa rečju „rasprodato”. Preostaje samo Stefanovića i milana antonića. da ugrabite svoju kartu i prepustiti se jednom od svakako najlepših žanrova, mjuziklu, koji će Predstava Pop Ćira i pop vas očarati pri prvom upoznavanju, a već pri Spira je na ovoj sceni dobila sledećem susretu sasvim novo ruho i pobrala učiniti da se puno nagrada kritike i veosećate kao liku ljubav publike. kod kuće. Boravak u ovoj zgradi zatvorio je najveći hit Pozorišta na terazijama, obnovljeni Cigani lete u nebo sa ivanom Bosiljčićem i milenom vasić u glavnim ulo-

15


KRITIKE

piše: Mihajlo Vitezović

ED

n

E B IP

O K z

a velikoj sceni narodnog pozorišta izvedena je predstava Car Edip, u režiji i adaptaciji vide ognjanović, a prema čuvenoj drami antičkog tragičara Sofokla. uloge tumače: igor Đorđević, Predrag ejdus, Boris Pingović, nenad Stojmenović, nebojša Kundačina, miloš Đorđević, aleksandra nikolić, darko tomović, Branko jerinić, jelena Helc, kao i milena jakšić, uroš urošević, ana Stojanović, jelena škondrić, Stefan Buzurović, ivan ivanov, Saša tanasković, Gordana Perovski, nebojša Đekić i milojko žižović.

L P M

A S EK

potvrditi da Car Edip po strukturi najviše odgovara formi standardne tragičke drame. i zaista, pored dobre priče, sadrži i sve tragičke elemente: junaka koji je plemenit i bolji od prosečnog čoveka, koji doživljava trenutak velike sreće, i zatim veliki pad, koji usleđuje ne zbog njegove pokvarenosti ili neprijatelja, nego zbog hibrisa i sudbine nametnute od bogova, što usleđuje nakon prepoznavanja koje donosi preokret i, naravno, tragičan kraj za sve glavne likove.

Pri režiranju ove drame može se krenuti sa ova tragedija je nastala kao prvi deo So- tri pristupa: psihološkog, koji tumači mit sa foklove trilogije, zajedno sa Edipom na Kolonu i frojdističkog stanovišta, koji edipovo stanje objašnAntigonom, a bazirana je na poznatom mitu iz java podsvesnim privlačenjem koje oseća prema tebanskog ciklusa o junaku koji je, bežeći od majci i ocu; zatim filozofskog, o odnosu smrtnika i strašne sudbine da ubije oca i oženi se majkom, sudbine, i neizbežnosti iste, kojom se od svih nesvesno ispunio proročanstvo i pao kao žrtva u tragičara eshil najviše bavio, a Sofokle ga sledio; i kolotečini proklestava koja su morila tebansku konačno političkog, koji se bavi odnosom pojedinca vladarsku porodicu sve dok ovaj grad nisu razorili i države i pitanjem može li osoba ikada da ostvari epigoni. punu slobodu ako je neprekidno pod stegama pravne države i njenog uređenja. i upravo na ovu iako je Sofokle najviše puta osvajao dionisiposlednju tačku rediteljka ognjanović prebacuje jsko nadmetanje, rekordnih dvadeset i četiri puta, težište predstave, i to čini sa velikim uspehom. jer sa dramom po kojoj će ostati najviše zapamćen još od trenutka kada glumci stupe na modernu, ali 429. godine stare ere dostigao je tek drugo mesto, do poslednjeg pedlja funkcionalnu scenografiju dok je prvo zauzeo tragičar Filokle, inače eshilov Geroslava zarića, u ozbiljnim odelima za koje se ponećak. međutim, dok Filoklovoj pobedničkoj brinula kostimografkinja Bojana nikitović, likovi tragediji nije čak ni ime zapamćeno, Sofoklovo delo održavaju žestok tempo i dosledan pristup radnji je dobijalo sve veću popularnost i tako će, nešto sve do samog kraja, ne dozvoljavajući gledaocu da manje od veka kasnije, aristotel u svojoj Poetici

16


mu i na trenutak popusti pažnja. to je upravo pravi način za adaptiranje antičkih tragedija: izvoditi ih potpuno izvorno bilo bi predugačko i prezamorno, a preradikalna modernizacija bi učinila da se osnovni elementi drame potpuno izgube. Srećom, rediteljka je ovde izabrala pravu meru.

tiresijom, srljajući tako u propast. i konačno, kada se razotkrije strašna istina, savetnici koji su mu donedavno pružali „punu podršku“ sada dobijaju amneziju za njegove prethodne podvige i dobre stvari koje je učinio, okreću mu leđa i nastavljaju sednicu kao da se ništa nije desilo, jer takva su pravila igre. i dok oni prolaze pored njega kao da je Glavnom glumcu, igoru Đorđeviću, nevidljiv, edip krvavih očnih duplji luta hodnicima, očigledno dobro leže antički junaci: ako je bio solii mada je slep kao tiresija, vidi istinu koja ga čini dan kao mladi kralj Pentej u Bahantkinjama, prema tragičnim junakom. ranijem mitu iz tebanskog cilusa, onda se može reći da je kao edip u potpunosti iskoristio priliku da se što se tiče teksta, u prevodu Gage rosić, na razmaše na sceni (biranje istog glumca i ima smisla, njemu u principu nisu pravljene suštinske izmene, budući da je Pentej izuzev u slučajevima kada edipov predak). njegov je situacija modernizovana edip je energičan, tvr(razgovori preko telefona, doglav i ambiciozan. tv emisije itd.). Glumci su takve bogovi ne vole, a replike izgovarali smrtnici – još manje. on odmereno, ni previše je kao junak došao u grad arhaično ni previše kolokvinakon pobede nad Sfinjalno. jedina uočljivija izgom i dobio vlast, i kao mena u samoj radnji jeste takav se potpuno razsamoubistvo tiresije na likuje od lajeve adminiskraju, koga niti ima u drami, tracije koju je zatekao. niti odgovara mitu; čemu on nije tipičan politikant, ovaj dodatak, nije jasno, ali nema licemerne stavove on ne remeti kompoziciju. i ne poseduje njihovu treba primetiti i da „sipaj iz šupljeg u se mogu povući paralele prazno“ rečitost kojom između ove i druge antičke govore sve, a ne kazuju postavke u narodnom poništa. oni ga, a pogotovo zorištu, a to su euripidove šef kabineta i savetnik Bahantkinje u režija Stafana (tumače ih nebojša valdemara Holma. i dok i ova izvedba predstavlja Kundačina i miloš Đorđević), prividno podržavaju, jedan pokušaj modernizacije, on je ostao nekako a zapravo ne rade ništa. manje definisan, a kraj (sa dodatkom koga euripid u takvom jednom okruženju, čovek kao što nije ni napisao) rastegnut i patetičan, dok je Car je edip, koji se trudi da služi nekim idealima, Edip vide ognjanović daleko radikalniji i dosledniji postaje frustriran, nervozan i konačno paranoičan, u tom pristupu, a završetak taman kako treba. što će biti jedan od elemenata njegovog pada. jer, ova predstava je jedan odličan primer kako stari prorok tiresija, koga glumi Predrag ejdus, antička drama ne mora biti u togama da bi bila možda jeste slep, ali upravo zato vidi dalje od osverno izvedena. naprotiv, u ozbiljnim odelima talih ljudi i daje edipu upozorenje; ali on, pruža jedan nov i svež pristup i zato nije ni čudo preopterećen državničkom odgovornošću i težnšto, nakon četiri godine izvođenja, i dalje dobija jom da učini ispravno, ne vidi to i sukobljava se sa glasne aplauze.

17


Ko ili Šta je tartif? Bogomoljac po profesiji, karakterni licemer. višak igre koja levitira između istine i laži, kao uvek prisutna mogućnost urušavanja u ništavilo. tartif je u nama, on je onaj drugi, antagonista koji nas pokorava, ili anatgonista kome se suprotstavljamo, vremenom svesniji svepro-žimajuće iskrenosti koja nas lekovito miri sa samim sobom. tartif je igrač, ali ga nadvladava ime igre; on je žrtva koja spasava princip iz materije, istovremeno – progonitelj je iz licemerstva. tartif je pozicioniranje moći.

Kakvo zadovoljenje predstavlja raskrinkavanje tartifa? jedno razmišljanje kaže da u apsolutističkom sistemu vrednosti nije najstrašnije što je najpoželjnija ljubav – ljubav prema vladaru, već što je vladarevo zadovoljstvo – vrhunski zakon. ovo važi i za pseudonime kao što su Banke, Coca-Cola, tartif. tartif je vesnik orgonovske pobune koja će restruktuirati vlast i skinuti drugačiju masku sa istog lica, nikad i nigde tako uverljivo kao u XX veku.

Viktor Radonjić

18


A Ć I V O N A Ć I M A N A G A R D F I T R TA KRITIKE

piše: Jelena Obradović

P

redstava Tartif, po dramskom tekstu gavo i beskičmeno ponašanje komično i usžana

Baptista

Poklena

molijera,

pešno dočarava scenskim pokretima glumac

adaptacija i režija egon Savin (ju- dragan mićanović. Glumci koji su na sceni

goslovensko dramsko pozorište – scena sedamnaestog veka tumačili ljubavnike, igrali „ljuba tadić”)

su tartifa. Baš se zapitate, zašto je sala prepuna, i publika oduševljena, naročito žene! i tako, dođete u pozorište, naoružani gorčinom,

Tartif – dramski tekst francuskog

sa željom da reditelj opravda bes koji gajite

komediografa i glumca molijera, bavi se

prema lupežima svake vrste, očekujete zlog,

hipokrizijom katoličkog sveštenstva, naime, starog i ružnog sveštenika, a dobijete šarmolijer skida masku navodnih bogomoljaca i mantnog dragana mićanovića, i iz pozorišta otkriva groteskna lica lažljivaca, perverzn- izađete sa leptirićima u stomaku, mirisom jaka, kradljivaca, ubica. moljerov tartif je i

tamjana u nosu, i osmehom na licu. da li se

tartif beogradskog reditelja egona Savina, ispod skupo obučenih i nalickanih zvaničnih i prijatan, uglađen i uslužan čovečuljak, čije lji- strogo formalnih persona koji vode državu

19


krije zapravo sado-mazo veš, a u glavi „mo- porodice ne može da ubedi orgona u to da se taju” perverzne pikanterije? Bič koji drže u

tartif lažno predstavlja. orgon tartifu daje

ruci, i koji je tako bolno, ne samo vidljiv, već i ruku svoje kćeri marijane, bez osvrtaja na osetljiv, odgovor je na pitanje. Fale nam samo

ljubav koju ona gaji prema svom zaručniku

lisice, mada, ružičaste (pufnaste) već imamo,

valeru, bez razmišljanja koliko bi poguban, za

pandurske nam manjkaju – metalne (pa za

njenu budućnost, bio brak sa prosjakom bez

krevet zadeni).

imena i titule. dorina, marijanina družbenica,

vratimo se molijeru, čiji spisateljski i pozorišni rad jeste kritički osvrt na tadašnje elitne društvene krugove grada Pariza, od kojih je zavisio narod i budućnost zemlje. Tartif je komedija karaktera, vrsta komedije koja se suprotstavlja tadašnjim klasicističkim tragedijama; tema, motivi, likovi jesu preuzeti iz svakodnevnog života, iskarikirani stavljeni na scenu sa ciljem da ukažu na ozbiljne probleme koje mogu izazvati mane poput pohlepe, licimerja, zavisti, ničim izazvane arogancije itd., a naročito ako čovek mane neguje i stavlja na pijedestal lične malenkosti, a ne sabotira – naša stvarnost je prosto uronjena u negovane mane, i ako njima ponosno ne vijorite na smetlištu svakodnevnog nam bivstvovanja, niste u trendu, niste in, i osuđeni ste da desperadovski cupkate ispred rođene kuće (ili zemlje) preotete od strane lopova koji su lažima zamazivali vam oči danima, godinama, decenijama, dok niste poverovali u njih i počeli sumnjičavo da se odnosite prema bližnjima, pa čak i prema sebi. i sve to u ime vere, ljubavi, hrabrosti, poštenja (zamorno nabrajanje).

20

rezoner u drami, bezuspešno pokušava svojim opaskama, i realnim viđenjem događaja koji jednu

jednostavnu

građansku

porodicu

odvode u propast, da otrgne „omađijanog” orgona, koji izbacuje iz kuće sina damisa, i obznanjuje ukućanima da će sav imetak ostaviti jadnom i dobrom sveštenom licu koje oni „bezrazložno” kleveću. orgonu pada crni rubac sa lica tek nakon što je prisustvovao (krijući se ispod stola) tartifovom zavođenju i napadnom nabacivanju ženi elmiri, ali prekasno. tartif, u dogovoru sa advokatom, izbacuje orgona na ulicu. i tu egon Savin, inače sve vreme dosledan tekstu, stavlja tačku. orgon, koga su ostavljili žena, ćerka, sin, sa koferom i jorganom, marijanom i džangrizavom majkom, koja i dalje ne veruje u pokvarenjaštvo jednog „hodajućeg sveca”, stoji

ispred

sopstvene

kuće,

izbačen,

osramoćen dok mu se sa prozora, s visine, smeje tartif, obučen u košulju donžuanovskog stila. Kod molijera je završetak drame srećan, dolazi policajac, hapsi tartifa, uz obrazloženje da je kralj lično reagovao na čitavu situaciju jer mu je tartif delovao sumnjivo, te se bavio njegovom prošlošću ispunjenu samim crnim

tartif jede, pije, sve u svemu, živi na

delima, za razliku od orgona, koji je, braneći

račun orgona, pa čak „spopada” njegovu ženu

zemlju u borbama, stekao ugled i slavu. red-

elmiru,

u

itelj Savin opravdano pravi hirurški rez nad

skrušenosti i posvećenosti Bogu. nijedan član

završnicom molijerove drame, jer zemlja u

i

sve

to

obavlja,

navodno,


kojoj živimo nema vladara sa osećajem za

(Mletački trgovac, npr.), tako da njegov tartif

pravdu, te oni koji čine zlo mogu nesmetano

deluje androgeno, sasvim opravdano, jer nam

da nastave sa grozničavo gramzivim delanjem,

kao takav, lik beskrupouloznog sveštenika

nikome ne odgovarajući ni za šta, i što je naj- deluje beskičmenije, neodređenije i pergore, zauzimaju najviše moguće pozicije u verznije. Scenografija, potpisuje je miodrag društvu kako bi zaštićeni kao beli medvedi di- tabački, u funkciji je samoga komada, bez vljali, oduzimali šta im ne pripada, ugrožavali

nekog

naročitog

eksperimentisanja

i

ljudski identitet i gazili sva pisana i ne- metaforičnog prikaza prostora u kojem se napisana načela. ako sami ne shvatimo u

radnja komada zbiva.

okviru porodice, ulice, grada, zemlje šta nam se dešava, onda ćemo uskoro

ostati

bez

svega toga.

još jedno klasično delo na sceni živi i ima svoju publiku. još kada bi u publici sedeli tartifi (njih pozorište ne intere-

se

suje, naime, možda iza-

kostimu,

zove grešne misli od

scenografiji. Pored ne-

kojih je teško otrgnuti

pogrešivo

dobre

se, ili, ne daj Bože, grižu

pomenutog

savesti), a ne njihove

vratimo glumcima,

glume

mićanovića, koji ispod

žrtve,

bilo

bi

bolje.

ofucane

svešteničke

možda i ne bi. Predstava

odore nosi ljubičasti

u svakom slučaju za-

korset, i sve vreme se

lužuje aplauz i oprav-

bičuje, naročito dok

dava isti.

maznim glasom priča o grehu i Bogu, treba istaknuti anitu mančić

Dramski tekst: žan

u ulozi marijane. njih dvoje su začini koji Baptist Poklen molijer; Režija, adaptacija, predstavi daju ukus komičnog. milena vasić u izbor muzike: egon Savin; Glumci: dragan ulozi elmire, u zavodno pripijenim haljinama,

mićanović, anita mančić, Svetlana Bojković,

zadužena je za izazivanje muških uzdaha. Boris isaković, milena vasić, radovan vujović, Komična je i bliskost koja postoji između tar- danijela štajnfeld, nikola vujović, marko tifa i orgona (glumi Boris isaković), naime, Baćović, Slobodan tešić, nionela tarić, marko oni se fizički dodiruju kao zaljubljenici, do te janketić; Scenograf: miodrag tabački; Kostimere je tartifov rektalni alpinizam evoluirao,

mograf: jelena Stokuća; Dramaturg: Božo Ko-

i to uspešno. mićanović je inače sklon da privica; Lektor: ljiljana mrkić Popović. dobro tumači biseksualne i ženske likove

21


KRITIKE

piše: Dimitrije Kokanov

I D JE

E P NI

U O TA

Drama Henrika Ibzena Heda Gabler, u režiji Snežane Trišić na sceni Raša Plaović, Narodno pozorište u Beogradu

H

enrik ibzen je neosporno jedan od pisaca čije su teme, kojima se bavio krajem devetnaestog veka, izuzetno aktuelne i atraktivne u promišljanju savremenih, ovovremenskih trenutaka razvoja ženske individualnosti i samosvesti. nudeći hirurški precizne rezove u razmatranju položaja žene u patrijarhalnom društvu, Henrik ibzen otvara paletu mogućnosti tj. postupaka pred svoje glavne junakinje, koje u svom delanju za cilj imaju da ruše ustaljene društvene konvencije. Heda Gabler je drama koja ženu tretira na jedan potpuno drugačiji način nego, na primer, noru u drami Lutkina kuća. norina osvešćenost nije dovoljna i za Hedu Gabler. naime, Heda pravi veći iskorak i postaje destruktivna heroina koja ne uspeva da se nosi sa pritiskom sistema vrednosti društva u kome živi.

R O DV

U T IŠ

se poigrava sa pitanjem granica ženske emancipacije u savremenom društvu. da li je savremena žena dovoljno jaka da se nosi sa zahtevima koji su joj postavljeni? apstrahujući iz drame ono što je od suštinske važnosti, rediteljka tekst štrihuje izuzetno precizno, čisteći ga od svih potencijalnih „viškova”, tj. delova koji mogu da naruše jasno vođenu misao pitanja koje predstavom postavlja.

Scenografijom aleksandra denića i kostimom Katarine Grčić nikolić, predstava dobija jasne vremenske okvire i odrednice, kao i objašnjenja materijalnog statusa protagonista drame. reč je o modernim i nadasve funkcionalnim kostimu i scenografiji, koji na simboličkom planu potcrtavaju radnju predstave. crno-bela scenografija koja predstavlja kuhinju moderne vile upravo pomaže u analizi položaja savremene žene, koja nikako nije domaćica, a koja je pritom izgubljena u svetu neiskorišćenih mogućnosti. trišićeva svoju Hedu stavlja u ćorsokak njenih snova, želja i rediteljka Snežana trišić u svojoj mogućnosti. ona nije domaćica, ali njen svet postavci podcrtava upravo Hedin konflikt sa jeste kuhinja, onaj koji domaćicama pripada. samom sobom, a potom i sa svetom oko nje. Heda je, u čitanju trišićeve, moderni anti-sumuzika anje Đorđević sasvim adekvatno perheroj koji ne uspeva da se izbori sa „un- ilustruje sablasnost emotivnog i mentalnog utarnjim demonima” koji je opsedaju. trišićeva stanja tj. slabosti glavne junakinje, tako da kra-

22


jnje filmskim tretmanom doprinosi stvaranju napetosti i neizvesnosti. igra celokupnog ansambla je izuzetno tačna i ujednačena, bez većih odstupanja. Koherentnost svih segmenata glumačke igre predstavu Heda Gabler čini svojevrsnim mozaikom glumačke preciznosti i uigranosti. nataša ninković, kao Heda Gabler, svoj lik gradi pre svega iznutra, nadahnuto se prepuštajući unutrašnjoj borbi lika kojeg tumači. Spoljna manifestacija igre je u njenom slučaju veoma jasno i precizno stimulisana unutrašnjim građenjem dramskog lica, tako da je svaki pokret tela, svaki izraz na njenom licu uslovljen njenim unutarnjim mehanizmom, tretiran kao ogledalo duše. telo i pokret ninkovićeve su ono što njenom tumačenju Hede Gabler otvara treću dimenziju u procesu tumačenja lika. ona se vešto poigrava sa ibzenovom junakinjom, u čije je promišljanje utkala ideje i karakteristike savremene žene koja se nalazi u bezizlaznoj situaciji svojih emocionalnih „rupa”. tako ninkovićeva svoju Hedu Gabler igra kao tragičnu heroinu pop-kulturalne superherojske priče o promašenim vrednostima savremenog društva, u kojima je ona glavni junak i najveća žrvta. aleksandar Đurica, kao jergen tesman, Hedin muž, veoma ujednačeno i kontinuirano, sasvim precizno i sa merom, doprinosi razvoju lika koji tumači i razvoju glavne junakinje. Simbioza glumačke igre ninkovićeve i Đurice kao dvoje supružnika sa ogromnim jazom pogrešnih (ne)osećanja predstavlja jedan od

osnovnih kvaliteta ove predstave. zarobljeni u svom braku, svom životu, svojim profesijama i svojim snovima, njih dvoje samo zajedno mogu da funkcionišu, ali taj svet je koban za oboje. destrukcija oba lika je ravnomerno i jasno gradirana do kulminacione tačke, potpunog uništenja. olga odanović kao gospođica julija tesman je, baš kao i anastasija mandić u liku gospođe elvsted, potpuna suprotnost glavnoj junakinji. obe glumice su besprekorno tačno i dosledno, veoma ekspresivno igrale emocionalni kod lika koji tumače, tako da kreiraju željenu distancu, koju je rediteljka postavila, u odnosu na sistem glume ninkovićeve, na taj način oslikavajući jaz između tri različita profila žene modernog doba. ljubomir Bandović kao sudija Brak, na veoma zavodljiv, prirodan i neusiljen način oživljava dramski lik, tako da u potpunosti briše granicu onoga što je scenska igra, stvarajući kompletnu iluziju stvarnosti. ejlert levborg u tumačenju nebojše dugalića, za nijansu slabiji od ostalih glumačkih izvedbi, ali nimalo manje značajan, veoma nadahnuto, na trenutke prenaglašeno i hladnokrvno donosi atmosferu užasa vremena u kome se mi nalazimo danas, i ibzenovi junaci u režiji trišićeve. Heda Gabler Henrika ibzena u režiji Snežane trišić je svojevrsni primer pozorišne „čarolije” koju karakterišu neprocenjive vrednosti preciznog promišljanja i izvođenja jednog dramskog teksta. izuzetno pametno i talentovano! zbog toga je ova predstava „jedini petao u dvorištu” narodnog pozorišta u Beogradu.

23


A V T S N A đ A R G A D A P T O G O K č A N U J A S KRITIKE

piše: Saša Petronijević

miloševićeva koristi triologiju kao tri čina, gde su vremenski razmaci između istih po Iz junačkog života građanstva, Jugoslovennekoliko desetina godina. Svaki odlomak iz sko dramsko pozorište, scena Ljuba Tadić šternhajmovog ciklusa, uzet sam za sebe, doPisac – Karl Šternhajm voljno je kompleksan i zaokružen da može biti samostalno postavljen na nekoj manjoj sceni juPrevod – Boško Milin goslovenskog dramskog pozorišta, tako da zaloReditelj – Milošević Iva gaj koji je miloševićeva ubacila u usta teško da iko može da proguta. Počevši sa ukusnom ekspresionističkom stilizacijom‚ zalogaj se pretvara u teško svarljiv psihološki realizam, a kao krajnji produkt dobijamo izbljuvak već pomenute pozorišne kuće, i to pravo u lice. rilogija Iz junačkog života građanstva Scenografija Gorčina Stojanovića, svedeKarla šternhajma, nemačkog dramatinih prostora iz različitih decenija, od činovničke čara i pripovedača, deo je istoimenog cido grofovske kuće, nepotrebno zahteva skup i klusa od sedam komada, odakle su se reditelj i spor mehanizam, kom je jedina funkcija da popozorišna kuća opredelili za postavku tri dela, i zorišna scena izgleda kao svemirski brod, i to to Gaće, Snob i 1913. tekst iz perioda ranog onaj iz budućnosti. ekspresionizma imao je za cilj da pogodi sve slojeve nemačkog društva pre prvog svetskog rata, Kostimograf leo Kulaš pobrinuo se da a rediteljka iva milošević, koristeći piščev sarka- svaki lik ponaosob ima staležno odgovarajući zam, groteskne i tipizirane likove, želi da uradi komad odeće, a muzika vladimira Pejkovića koisto to i našem društvu. Predstava se, kako se već risti se samo pri prelasku sa jednog na drugi i iz naslova odlomaka može pretpostaviti, bazira odlomak, i nema ni istorijsku, ni nacionalnu pona malograđanstvu, posedovanju društvenog vezanost sa odlomkom, već više liči na neinovaugleda i statusa, penjanju na društvenoj lestvici, tivnu muziku koju danas nazivamo dobrom. kao i svim frustrirajućim momentima na tom iako im je miloševićeva dala težak zadaputu. tak, glumačka ekipa dobija pozitivnu ocenu. dra-

t

24


gan mićanović je jedan od retkih koji je uspeo da potpuno odvoji svoja tri lika koja tumači u predstavi, i svakom se posveti sa podjednakom pažnjom. na sceni se kreće sa takvom lakoćom, i svaku svoju repliku izgovara tako da nam njena istinitost svima odzvanja u glavi. mićanović bez lažnog zavođenja publike, bio on činovnik, ili grof, zaista veruje u to što govori, veruje kao činovnik, kao sin činovnika, kao grof. zato i sve ovacije treba prepustiti njemu, nesebično, kakav je i on dok se predaje onom što je šternhajm zamislio. Prenaporna gluma i dikcija jelene Đokić u ulozi starice i proždrljive mlade žene, kao i svake druge uloge, u svakoj drugoj predstavi, dovodi nas do toga da njenu nesposobnost da makar na trenutak izađe iz lika jelene Đokić shvatimo krajnje sebično i bahato, pogotovu kad osećamo da može više. rada Đuričin igra istu proždrljivu mladu ženu, nekoliko godina kasnije, gde ljupkost na njenom licu i u pokretima dok posmatra kuću svog sina, sa replikama prebrojivim na prste jedne ruke, doživljavamo simpatično, smerno i pomalo stidljivo za glumicu njenih godina.

grofice, zvuči i ponaša se potpuno isto. teško je poverovati da postoji tolika sličnost između ove dve žene različitog staleža u različitim godinama odvijanja radnje da ih nije mogla razlikovati. ako im je i uočila razliku, gledaoci sigurno nisu, jer delimično suzbijen histerični smeh kod obe je isti. anđelika Simić, nikola vujović i Bojan lazarov, u manjim ulogama, solidno su se snašli. čini se da im je trebalo dati više prostora, jer kako je tekst štrihovan za potrebe stavljanja tri odlomka u jednu predstavu, njihovi likovi kao da su izgubili smisao, a onim što su pokazali za kratko vreme, mogli su mnogo više da se uzdignu i od jelene Đokić, i od nade šargin. marinko madžgalj ponovo lažno zavodi publiku, ponovo je dasa koji zavodi ženski deo publike umesto lica na sceni koje treba da zavodi, ponovo se direktno publici obraća, i ponovo je on marinko madžgalj, glumac na sceni, a ne glumac u ulozi.

ideja miloševićeve da povuče paralelu između nemačkog društva tada i srpskog društva danas jasna je, ali nepremostiva. niz sitnica, kakve su izbor tekstova, štrihovanje koje oni ne mogu i nisu smeli da trpe, davanje glumcima veći zadatak nego u bilo kojoj drugoj predstavi, Kako je šternhajmov jezik hiperboličan, a nefunkcionalna scenografija i muzika, izazvale u isto vreme i ogoljen, čini se da nije bilo mesta su talasanje u kojem je predstava potonula i poza bilo kakvu improvizaciju Predraga ejdusa. čela lagano da se raspada kako kakav organski tako je njegova glumačka disciplina, smirenost otpad. organski, jer imala je potencijal života u i posvećenost došla do izražaja. sebi. nada šargin u dve različite uloge, u ulozi komšinice činovnika i njegove ljubavnice, i ulozi

25


KRITIKE

piše: Jelena Obradović

S M U z A R O P S NE Predstava Nesporazum po dramskom tekstu albera Kamija, režija veljko mićunović (narodno pozorište – scena „raša Plaović”)

M A K

M E IJ

„teatra situacije”. dramaturgija Kamijevih dela je politički angažovana, uzmimo u obzir citat marte, hladnokrvne sestre – ubice: „meni je otadžbina ovo zatvoreno i skučeno mesto, gde je nebo bez vidika, glad mogu da utolim samo kiselom moravskom e verovati u duboki smisao stvari, svojstvo je šljivom, a žeđ ničim, osim krvlju koju sam prolila. apsurdnog čoveka” – alber Kami, Mit o Sizifu oh, mrzim taj svet u kome je poslednje utočište Bog”. drama koja u sebi sadrži ovakvu repliku, sasvim opravdano se nalazi na repertoaru naroalber Kami – značajni pisac prošloga veka dnog pozorišta u Beogradu, u zemlji koja se pretvo(stvarao u periodu od 1932. do 1959. godine), no- rila u prljavu krčmu, čiji su dežurni pijanci belovac, uspeo je svojim spisateljskim radom da ob- zaboravili (ili nikada nisu ni shvatali) reči ljubav, jedini filozofiju i književnost, strogo filozofsko bol i radost. Blago siromašnima duhom, njihovo je izražavanje i neposredno književno kazivanje. nje- carstvo nebesko – dragi saplemenici, prodaje vam gova dela su prošla dve faze: fazu apsurda ili ni- se parče neba zarad bede i siromaštva (preko hilizma (1935–1943), i fazu pobune ili moralizma duhovne, do finansijske) na zemlji, i to svakod(1943–1960). drama Nesporazum (1944. god.) na nevno, prvenstveno preko Pink televizije (pošaljite samoj je granici između pomenutih faza. Kamijeva SmS i indulgencija za života na zemlji je samo vaša). dela odlikuje višedimenzionalnost – umetnička (književna, dramska), filozofska i psihološka, ideološko-politička dimenzija itd. akcija dramatis perSituacije u drami Nesporazum određuju sonae drame Nesporazum (majka, marta, jan, karaktere i postupke koji iz njih proizilaze, pa marmarija, Stari), u skladu sa tzv. filozofskom dramom, tino jedino objašnjenje zbog kojeg ubija ljude, nije psihološki motivisana; radnja, sukob, sve je uključujući i brata jana, jeste topla zemlja preko „podređeno” egzistencijalističkoj filozofskoj misli i mora (Kami misli na ameriku). nesporazum koji se njenim postulatima. žan Pol Sartr je prvi upotrebio dešava između likova je apsurdan, melodramska termin „teatar situacije”, čiji korpus čine drame u smrt janova (otrovan čajem) takođe je apsurdna. kojima je filozofija svrha akcije. angažovanost – marta je apsurdni junak veoma sličan mersou ubeđivanje publike u sopstvene stavove – odlika je (glavni lik romana Stranac), i iz njenog mišljenja da

n

26


je svet u kojem živi (misli se prvenstveno na zemlju u kojoj je rođena), grozan i dostojan prezira, proizilazi delanje neshvatljivo običnom, zaljubljenom i saosećajnom ljudskom umu janove žene marije. mersoovo opravdanje za hladnokrvno ubistvo arapina je sunce, martino takođe sunce, bez obzira na to što tamo, preko mora, sunce žeže do te mere da sagoreva dušu, dok tela postaju blistava i prazna. marta bez nade u odlazak iz zemlje, bira smrt, njen sudija i sveštenik je marija, koja jedinu utehu i mir pronalazi u obraćanju Bogu. međutim, novac je danas Bog, a do novca se dolazi na sve moguće načine, pa makar se gazili i leševi najbližih. jan se u samoj drami naziva strancem, on se nakon dvadeset godina provedenih van otadžbine vraća istoj u želji da pomogne majci i sestri, krije svoj identitet, iz potpuno neobjašnjivih razloga, što na kraju rezultira krvavom komedijom.

između tumačenja lika švabice laze lazarevića (mala scena – jdP) i sestre marte, dok svetlosne godine dele te dve dramatis personae. nakon što popije čaj i umre (biva bačen na dno reke) jan, glumi mihailo lađevac, bolno vam „ispari” iz sećanja, tako da je reditelj, dok je štrihovao tekst, mogao da napravi jednu radikalnu izmenu, i u potpunosti izbaci lik jana (da o njegovom postojanju samo iz replika saznajemo šta treba), predstava bi ostala ista! tu je i lane Gutović, glumi slugu, njegovom antireplikom se završava predstava, on je inače zadužen za razrešenje nesporazuma tako što janov plavi pasoš predaje majci i marti, i tek tada one saznaju šta su učinile i kome. što se tiče scenografije i mizanscena, majka i marta goste primaju u hladnjači, u hladnjači postavljaju pitanja, daju ključ od sobe koja je zapravo garaža, a pored garaže njihov dom – vagonski kontejner, pored vagona prikolica, u prikolici kuhinja sa trpezarijom (kao babuška u babušci). drama i tako se, kao što je napisana u tri čina (svaki rekoh sasvim opravdano, čin više scena), na poKami našao na pozorišnoj sceni međučin je zorišnom repertoaru, muzički intermeco u trajedne hladne i gladne dejanju od jednog minuta cembarske večeri u ren(subjektivna vremenska oviranoj maloj sali, u režiji zelenog veljka pretpostavka). za solidno odabranu instrumenmićunovića (debitovao dramom Ne šetaj se gola – talnu muzičku podlogu je odgovoran sam reditelj, Slavija teatar), tako da se godinama i neiskustvu a nezaobilazan je, kada smo kod tona, roko mimica. može pripisati mlitavi odnos prema Kamijevom Scenografiju potpisuje vesna štrbec, majstor svetla tekstu. Stiče se utisak da su glumci (naročito „stara koje predstavi daje adekvatni plavičastoljubičasti garda” ljiljana Blagojević u ulozi majke) ti koji su šmek potpisuje Srđan mićević, za neupadljiv (u preuzeli stvar u svoje ruke, i prepušteni svojim duhu vremena koje je predstavljeno – poslednji ustaljenim glumačkim manirima odigrali komad. izdisaji drugog svetskog rata) kostim marina vanja ejdus glumi mariju, i ona je, po običaju, medenica. zadužena za hasanaginjski patos. marija vicković glumi martu, ali neuverljivo, naime, tanka nit je deli

27


V O L K !

KRITIKE

piše: Jelena Obradović

S I OR

S A I AL

M A H

B ! R TA

PE

Predstava Kraj Partije po drami Samjuel Beketa u režiji Petra Božovića (atelje 212 – teatar u podrumu)

n

išta nije smešnije od nesreće, to ti garantujem! to ti je kao smešna priča koju smo odveć često slušali – mi i dalje nalazimo da je smešna, ali se više ne smejemo” – nela (Kraj partije).

atelje 212, sa željom da bude u centru pažnje pozorišne publike koja teži zadovoljenju malog avangardnog čovečuljka koji čuči kako u svakom ponaosob (svesno/nesvesno) tako i svima zajedno, teatar u podrumu kao vanvremenska kapsula, sezona pod nazivom Utop!ja, i u okviru svega toga – Samjuel Beket i Kraj partije, za koji dramska književnost smatra da je pored šekspirovog komada Kralj Lir najmračnije i najsurovije napisano delo ikada. Beketove drame pripadaju pozorištu poznatom pod nazivom „teatar apsurda”, teatar „metafizičke farse”, „teatar poruge”. drama je decenijama čekala da se pridruži literarnoj avangardi, što se ne može reći za „revolucionarne” pisce poput Beketa, joneska (sa čijom dramom Ćelava pevačica je sve i počelo u Parizu 1950. godine) i adamova, koji na scenu stupaju odmah, razloge treba tražiti u snazi njihovih eruptivnih pojava i

28

rešenosti da čoveka postave tamo gde mu je mesto, a to mesto nije sam on izabrao, i ničime ne može da utiče na bilo kakvu promenu nametnutog, osim da čeka i trpi proces duhovnog i fizičkog propadanja. čovek („izujedana metafizička životinja”) čitavog života teži da bude centar sveta, i ljudi kojima je okružen upravo za to i služe, da ga pomeraju levo ili desno, po naredbi (što naročito važi za one koji se sticajem raznoraznih (ne)objašnjivih okolnosti nalaze u ulozi gospodara), bez obzira na svest o saznanju da nema leka za boljku postojanja na zemlji. Beketove drame, nasuprot klasičnoj, počinju u trenutku kada se desilo sve što je moglo da se desi, likovi se nalaze na kraju partije, a od života fragmentarno razbacani patrljci sećanja. u pitanju je dramaturgija koja odražava jedan neurotičan trenutak ljudske istorije... Godine 1985, prilikom jedne postavke komada Kraj partije, Beket je imao prigovor na scenografiju napuštene železnice, jer nije želeo da njegovi komadi „ne govore više od onoga što je hteo da kaže”, tako da se reditelj predstave Petar Božović nije oglušio od ove piščeve pritužbe i ispoštovao je maksimalno scenska uputstva data u drami. na sceni su razbacane kutije, improvizacija kontejnera – sanduka iz kojih s vremena na vreme izranjaju nela (glumi renata ulmanski) i neg (glumi vlasta velisavljević), dok je Ham sve


vreme leđima okrenut globusu i namerno nemarno bačenoj karti sveta – vizuelna aluzija na skučenu životnu scenografiju odnosno „meditaciju srca”, kako ju je Beket nazivao. reditelj, ujedno i glumac koji tumači lik Hama, Petar Božović, smatra da je iz današnje perspektive Beket više realistički pisac nego pisac apsurda, i gledajući njega i Borisa Komnenića na teatralnim daskama, shvatite to na nekom nivou, jer je upravo zahvaljujući njihovoj glumi i prepuštanju Beketovom svemiru „koji smrdi na leševe”, moguće prepoznati srž svih ljudi kojima ste okruženi (i okuženi). likovi u Beketovim dramama se uvek pojavljuju u paru (estragon i vladimir u drami Čekajući Godoa), tako da Ham i Klov u potpunosti odgovaraju relaciji Božović (koji tokom čitave predstave, kako zapravo tekst i nalaže, sedi) – Komnenić, a nakon što izađete iz mraka podruma i zgrade pozorišta, i da želite zamisliti neki drugi glumački par, nemoguće je. vlasta velisavljević i renata ulmanski, okrečeni u belo, obučeni u belo, pred publikom – oltarom, izgovaraju svoje replike, i kao da je tako u realnosti, nema glume, samo naga istina. u trenucima Hamovih monologa Božović je do te mere dosledan tekstu i autentičan prilikom izlaganja istog, da vam ni tuberkulozno kašljanje, konstantno šmrcanje i kijanje iza leđa neće smetati. a tek kada Božović tj. Ham naglo prasne u smeh, nasmeje i vas, ili Klovova faca prepuna besa dok iznad raspričane glave peškirom želi da zadavi istu. „danas je reč izgubila svaki smisao i nema nikakvu odgovornost” – smatra Božović. jezik i govor kojim se služimo je više izvor nesporazuma i njime nije

moguće objasniti život koji prvenstveno treba osetiti, a „smisao” tražiti u besmislu i tajni bivstvovanja, pokušaju da se odgovori na pitanja bez čijih odgovora je čovek osuđen na patnju. „celog veka ista pitanja, isti odgovori”, kaže Klov. izraz u Beketovim dramama teži minimalizmu, komunikacija između Hama i Klova implicitno „pršti” od prezira i međusobnog vređanja koje ukazuje na destruktivni odnos koji odvajkada postoji između gospodara i sluge. dijalog, to je ono što zadržava Klova kod Hama. Ham se prezrivo obraća i ocu negu, viče na njega i njegovu ženu nel – „jel’ nikada nećete završiti!?”, ponesen mržnjom koju gaji prema sebi i onima koji su zaslužni za njegov tragičan i dosadni život koji okončava sedeći u fotelji, slep, duvajući u pištaljku, pišajući u cevčicu, krvareći. Beket se gnuša ljudskog tela, njegovog raspadanja; vreme je po njegovom mišljenju osnovni problem čovekove egzistencije, prolaznost. i ispraznost... da li Komnenić i Božović žele da nam ukažu da se nakon svih ovih godina bavljena glumom osećaju kao Beketovi likovi? „Probaj ponovo. Propadni ponovo. Propadni bolje” – bez ove Beketove misli, koja se treba poput epitafa urezati u sivim mozgovnim ćelijama, bavljenje umetnošću, naročito danas na ovim egzotičnim prostorima, jeste utopija. Bez uzvičnika.

Drama: Samjuel Beket; Režija: Petar Božović; Glumci: Petar Božović, Boris Komnenić, vlasta velisavljević, renata ulmanski; Scenografija: marija jevtović; Kostimografija: dragica laušević; Kompozitor: marko Grubić.

29


AMOR VACUI


AMOR VACUI


piše: Jelena Obradović

U G A R P A N ( A J I C ) O A M K E E N V . 1 2 G OKEA O N A V O Z I L DIGITA

K

ada bi nemački pozorišni reditelj i kompozitor Hajner Gebels (Heiner Goebbels) filmskim jezikom mogao (а prvenstveno želeo) da dočara pozadinu sveta fotografija koje gledaju zajedno četvorica antiheroja u hotelskoj sobi (u okviru treće slike predstave Došao sam kući, ali nisam ušao – predstava koja je mogla da se odgleda u okviru 45. Bitefa), a tiču se uspomena iz detinjstva, onda bi najverovatnije njegova estetika i stil podsećao na američkog filmskog reditelja terensa malika (terrence malick) i zlatnom palmom nagrađenu dramu Drvo života (The Tree of Life). dva reditelja su zapravo pesnici, jer njihova dela posmatrana kao zasebne zaokružene celine funkcionušu na nivou poezije. da, Drvo života jeste film, ali i poezija uhvaćena kamerom. Drvo života jeste priča o odrastanju jednoga dečaka u porodici koju, pored oca i majke, čine i njegova dva mlađa brata, ali je i univerzalna priča o životu i smrti, o intezitetu bola koju smrt bližnjeg prouzrokuje, potom i priča o prirodi, o vezi koja postoji između nepredvidivog kosmosa, zemlje, biblijskog Boga i ljudi. Film je slojevit, scene su montirane po principu kolaža. ako u porodici imamo strogog oca, mornaričkog oficira, koji svira klavir i crkvene orgulje, i koji svojim sinovima ne dozvoljava da ga oslovljavaju sa tata, već isključivo gospodine, oče, koji moraju za vreme obroka slušati klasiku (toskaninija), kao asocijaciju na njega takvog

32

imamo pobesnele vulkane, brzake, talase i Boga, prema kojem treba, kako piše u Bibliji, gajiti strahopoštovanje i kloniti se greha, a sve što čovek čini za vreme života je greh, tako i trojica sinova (Sveto trojstvo?) trpe torturu, naređenja i u retkim trenucima, izdaleka, mogu da osete nežnost oca koji jednostavno ne ume da voli, barem ne onako kako to čini majka, simbol prirode i rađanja. drvo života jeste simbol besmrtnosti (u Božijem vrtu pored drveta poznanja dobra i zla), potom kabalistički glif koji predstavlja mapu univerzuma (predstavlja mikrokosmos i makrokosmos), a u slovenskoj mitologiji se smatralo da duše pokojnika u drvetu prebivaju, i sve pomenuto je reditelj uspeo da objedini i vizuelno (bukvalno) besprekorno prikaže kako bi nam ispričao priču o odrastanju, o prvom susretu sa životnim problemima, smrću kao i patnjom zauvek urezanom u nama, koja s vremena na vreme izroni, čak i kada se vremenski distanciramo od nje, odrastemo i živimo u otuđenom svetu armiranih i čeličnih, hladnih, konstrukcija oblakodera (snimani tako da nas asociraju na katedrale i čovekovu nesvesnu stalnu težnju da dosegne nebo i večni život čak iako se u detinjstvu spozna besmislenost življenja i boravka na zemlji), i upravo u jednom takvom utvrđenju, u sterilnoj, hermetičnoj, kancelariji sedi dečak, sada odrastao čovek (glumi Seann Penn) i razmišlja o smrti brata.


Pokreti kamere kao da su vođeni palicom dirigenta, muzika u filmu, pored klasike koju otac (Brad Pitt) pušta preko gramofona, saundtrek čine melaholične pesme, čak i horsko crkveno pevanje, što je sličnost sa kapelskim pevanjem u Gebelsovoj predstavi, i na takav način se naime pevaju tekstovi eliota, Blanšoa, Kafke, Kamija, dok u filmu pored minimalno prisutnog dijaloga imamo obraćanje majke (jessica chastain) Bogu i sinu koji je preminuo, i tako fragmentarno razbacan monolog je duhovne tematike, ne one koja opterećuje, već vas čisto dovodi u poziciju da se zapitate gde i kako živite. Film budi u vama osećaj uzvišenog, što čini i predstava, zenice se šire, želite da uhvatite svaki vizuelni detalj, jer upravo su detalji ono što ovaj film, i predstavu, čine zanimljivim, intrigantnim, i na kraju krajeva lepim (ne u današnjem poimanju lepog, nego lepo kao davno zaboravljena estetska kategorija). Krupan plan majke (suzne plave oči, akcenat je na velikim usnama) nakon saznanja da joj je

sin preminuo - možete da opipate bol koji prožima lik, a glumica džesika je dosledna svojoj ulozi do kraja, mada se i njena bela, lepršava pojava, koja sve vreme asocira na čisto, naivno, nevino, u potpunosti uklapa u koncepciju priče. otac – stalno u odelu, ponekad nosi i šešir, kao da je iz Gebelsove predstave „prešao” na filmsko platno. Film i predstava zahtevaju samo jedno od recipijenta – da se čulima prepustite onim što gledate, da budete emotivni, ne racionalni posmatrač, jer se životne „istine” nalaze u samim ljudima (predodređene rođenjem), uspavane, i treba ih probuditi, osećaj poput hladnih kocki leda to čini bolje nego racio, a marginalizovana poezija kao vrhunac umetničkog stvaranja vaskrsava kroz savremeni medij film i ponovo se vraća pozorišnoj sceni. na publici je da presudi, mada, kada su u pitanju ova dva dela, to nije bitno, jer ni ne pokušavaju da komuniciraju sa publikom, nameće vam se uloga voajera, pa ako želite, vi „dešavanja” pratite kroz ključaonicu, ako ne, nikom ništa.


piše: Katarina Borisavljević

. . . o v o l s a n , o v o l s a n Na slovo, na slovo N… Nekad dečja emisija Na slovo, na slovo nastala je 1963. godine kao jedna od prvih dečjih emisija na našim prostorima. Koncept ove emisije bio je edukacija, a u isto vreme i zabava dece. tada je tekstove i reči pesama, za koje je muziku radio miodrag ilić Beli, pisao čuveni duško radović, a emisiju je režirala vera Bjelogrlić. Sve je bilo upakovano tako da bude duhovito, inteligentno i poučno u isto vreme. Bilo je prilagođeno deci, ali ne deci kao bićima kojima posebno treba crtati neke stvari i u potpunosti im simplifikovati sve živo, već kao malim ljudima koji imaju svoj svet u kome odrastaju i razvijaju se. time je bio uspostavljen pravi odnos sa decom, što je u današnje

vreme retkost jer se u većini dečjih programa ona tretiraju kao nekakva niža vrsta koja teže razume ono što im se prikazuje i ima preterano reduciran dovod informacija. Poenta dečjeg programa jeste da ih na ispravan način edukuje o što više stvari, a ne da kroz simpatično prezentovanu sliku samo okupira pažnju deteta dok su roditelji zauzeti. Na slovo, na slovo je postiglo upravo to i time postalo jedna od kultnih emisija za decu. Glavni likovi su bili mića i krpena lutka aćim. oni su zajedno sa svojim prijateljima ostojom, lolom, Pajom i morskim vukom rešavali različite zagonetke i pitalice, putovali oko sveta, upoznavali razne pojmove i tako otkrivali slova i mnoge druge stvari. Svi likovi su bili potpuno različiti i potpuno originalni. epizode su trajale oko šezdeset minuta i za to vreme deci držale apsolutnu pažnju. vizuelni dojam nije bio toliko šaren i primamljiv kao danas, ali je ovaj serijal tadašnjoj deci svakako prirastao za srce, a i uspešno edukovao tadašnje generacije, koje ga pamte i prenose svojoj deci. ako ništa drugo, danas nema deteta koje bar jednom nije pevušilo „Sve je pošlo naopačke za vrapce i mačke”.

34


pjutere i razne tehnološke naprave i sprave da bi dobili njihovu pažnju. Potrebna je samo originalnost i upravo taj osećaj topline. to je ono što će ih privući. u suprotnom će ona zaista privući stolicu kompjuteru i izabrati jednu od bezbroj igrica da njome ispune vreme. time ulazimo u onaj Na slovo, na slovo S. . . Sad problem o kome se već jako dugo priča, a nakon 47 godina Slovo je opet doletelo na malo ko išta čini da ga reši – zašto nam deca više ne odrastaju u male ekrane, ovoga parkovima i zašto puta u režiji dariim je kompjuter najana mihajlovića. u jbolji drug. novih dvadeset epizoda sve je „renovirano”. Pesme su urađene u novim Na slovo, na aranžmanima i slovo P... Poponovo snimljene, zorište likovi su dobili nov izgled, dok je tekst Pozorište na teraziblago prilagođen jama je na svoj današnjem vrerepertoar 2010. gomenu. novo ruho dine postavilo Na emisije bilo je jako slovo, na slovo kao jarko i šareno. prvi dečiji mjuzikl ubačena su dva na našim prosnova lika, loška i torima. za ovaj veliki laf. u novoj mjuzikl odabrani su podeli našli su se najprepoznatljivije Svetislav Bule scene iz serijala kao Goncić, marinko i najpoznatiji madžgalj, Srđan songovi iz istog timarov, zoran (Abardareva 1, cvijanović, ivana Viljuška, Štipaljke, Popović, irena Sve je pošlo naopačke za vrapce i mačke ... ). micijević... Gledanost rimejka Slova nije bila mića i aćim putuju oko sveta u kadi ni upola tolika kao gledanost stare verzije. morskog vuka i opet rešavaju razne zadatke iako je sve bilo jako lepo upakovano, nekako uz pomoć svojih poznatih prijatelja. je nedostajalo topline. delovalo je previše umiveno, dok je gluma bila preforsirana. Sve Glumačku podelu čine: Svetislav Bule je nekako nedovoljno vremenski locirano, Goncić, dušan radović, Slobodan jer se našlo između starog serijala i modern- Stefanović, miroljub turajlija, Slobodan izacije. deci ne morate stalno poturati kom- Boda ninković, mina lazarević, Snežana u tadašnjoj glumačkoj podeli bili su mića tatić, lola novaković, milutin Butković, vlastimir Đuza Stojiljković... i mnogi, mnogi drugi.

35


ekranima”, kontaktiranje sa drugom decom i dolaženje do informacija na veoma kreatišareniš na sceni ukombinovan je sa projek- van način koji obuhvata više sfera. a ako cijama na video bimu koje prikazuju mićin i ništa drugo, tako barem izađu kuće, a složili aćimov put. jedna bitna razlika u odnosu na smo se da je toga sve manje. originalno Slovo jeste što je u predstavi aćim dečak i to je ono što je posebno „kupilo” mlađu publiku. deca svaki put aktivno učestvuju i navijaju za aćima baš zato Na slovo, na slovo L... Likovi što se prepoznaju u njemu. Pritom, ona mnogo lakše uče i pamte ukoliko im neku informaciju peva i igra ceo veliki ansambl u mića je glavni. on je najpametniji i on vodi prelepim kostimima, a i pozorište je živa emisiju, pomaže u rešavanju svih rešivih i materija koja lako privlači pažnju i daje pot- nerešivih zadataka. Sve što ne znate, pitajte pun doživljaj onoga što prikazuje. Predstava njega. je vrlo suptilno prilagođena današnjem vremenu i zaista se pokazala kao pun pogodak aćim je dečak lutak. mićin najbolji prijatelj. umetnosti za decu. ako je sudeći po svemu nikada se ne razdvajaju. on je radoznao kao ovome, decu bi što više trebalo okretati po- i svaki dečak. često i uporno postavlja zorištima i edukovati kroz ista jer je to udal- bezbroj pitanja dok mu se sve apsolutno ne javanje od svih mogućih „kutija sa razjasni i objasni. jeremić...

36


lola je sva lepa i nežna. ona stalno peva i rukuje mašinom za slova. voli životinje. ostoja živi u buretu. često je tužan i gorak, ali ne radi to namerno. ne krivite ga. jednostavno je takav i upravo će vam kao takav jako prirasti za srce. videćete. on više od svega voli slovo o. zove se na to slovo i tim slovom počinju reči koje izgovara. nikada vam neće reći reč koja ne počinje na o.

Katarina Borisavljević

Paja voli da jede i njemu se sve vrti oko jela. Kad je hrana u pitanju, on ne bira načina i sredstva da dođe do nje. u njegovom prisustvu posebno čuvajte slatkiše. nemojte da posle bude da vas nismo upozorili. Stari morski vuk je nekada neustrašivo plovio ogromnim morima i okeanima, a danas je spao na kupatilo i kadu u kojoj prepričava svoje davnašnje pustolovine. od njega možete čuti svašta zanimljivo. nemojte da vas odbije njegov na početku strog stav jer ćete ubrzo shvatiti da jeđ jako druželjubiv, još ako ste zainteresovani za njegovu priču – nećete imati problema. veliki laf je jedan od najnovijih članova ekipe. Prilično je zaljubljen u sebe i svoju pojavu, a svima se predstavlja kao superheroj. o uspehu njegovih herojskih sposobnosti nećemo ovom prilikom, da ga ne uvredimo, ali ćemo vam u poverenju reći da je malo smotan. Pored lafa, novajlija je i loška. ona je jedan od onih negativnih likova koje ćete odmah zavoleti. loška je tu da zamrsi konce i poremeti planove, ali je sve to vreme jako smešna i slatka. 37


? tu e v s m o n d o b lo s e n u ja n a Sloboda izra탑av


piše: Jelena Obradović u dokumentarnom filmu Bog je reditelj, onaj koji je stvorio materijalnu osnovu. u igranom filmu, reditelj je bog, on treba da stvara živote. — Alfred Hičkok

u

novoPečenoj bioskopskoj sali kulturnog centra dom omladine i dvorani Kulturnog centra Beograd održan je od 4. do 9. novembra sedmi po redu festival angažovanog filma Slobodna zona pod sloganom Sutra (valjda zato što nemamo danas). Festival je posetilo 12.000 ljudi, što je sasvim solidna cifra, ako uzmemo u obzir sveopšte vladajuću apatiju, pasivnost i nezainteresovanost za život, a još manje za umetnost i film (što je logično i delimično opravdano). tema je čovek – socijalno biće i marioneta političkih, religijskih, i drugih nesretno nametnutih društvenih okolnosti – doveden u poziciju pukog preživljavanja. Bioskopa je sve manje (vrlo pohvalno), filmova sve više – pričaju o nama za nas, sa ciljem da probude; možda probuđeni i kažemo nešto, podstaknuti idejom o slobodi kojoj umetnici, u ovom slučaju, prvenstveno reditelji, teže.

je 40 međunarodnih filmskih ostvarenja novije produkcije (devet igranih, trideset i jedan dokumentarni); sedam kratkometražnih, potom, filmovi Miljama daleko (u režiji ling lee) i Pismo ocu (u režiji Srđana Keče) jesu srednji metar, ostali su dugometražni.

Festival je otvorio intrigantni (ne zbog svoje suštine i forme, već cilja i poruke) dokumentarni film iranskog reditelja džafara Panahija Ovo nije film (In film nist) – posvećen iranskim rediteljima – koji je nastao zahvaljujući, pored pomenutog džafara, dokumentaristi mojtubom mirtahmsabom, i iznad svega, nametnutoj dokolici. najbolji način da „ubijete” jednog aktivnog reditelja jeste da sankcionišete njegovo delovanje na polju filma, što je iranska vlast učinila Panahiju (i ne samo njemu), osudivši ga na kućni pritvor (par meseci proveo i u zatvoru), a kao „šlag” - zabranjeno mu je da se 20 na festivalu Slobodna zona u okviru četiri godina bavi režijom (u prevodu, doživotno). u programske celine (Ženska linija, Juniori selektori, okviru filma vidimo Panahija kako doručkuje, kako Nacionalna filmska i televizijska škola (London), sa svojim advokatom priča preko telefona u vezi sa Tempo u Beogradu) i jedne nedefinisane, prikazano suđenjem, kako na tepihu, koristeći se selotejpom,


improvizuje scenu iz svog „ozloglašenog” scenarija, kako brine o svom simpatičnom kućnom ljubimcu iguani igiju (voli da se pentra po svome vlasniku i uredno naslaganim knjigama); Panahi snima mobilnim telefonom vatromet kroz prozor, potom, kamerom prati mladog poslužitelja (zadužen da baca smeće u zgradi), spuštaju se zajedno liftom, i poslednji kadar, ljudi u dvorištu pale vatru, čuje se vatromet. Simbolična predstava irana – mrak, senke ljudi užurbano raspiruju vatru, dok u daljini odjekuju rafali, bombe; i umetnik koji posmatra svet kroz objektiv je kriv? zbog čega? zbog onoga što vidi, oseća i čuje danas, a želi da snimi sutra. Potpisnika ovih redova brine sledeće, kroz šta, i u šta gledaju naši trenutno aktivni reditelji (čast velikanima, debitantima i filmskim entuzijastima). Film Ovo nije film je granicu irana prešao ilegalnim putem, na „sladak” način – uSB sa filmom se nalazio u torti, specijalno dostavljenoj na crvenom tepihu festivala u Kanu održanog ove godine (uvršten u program Specijalne selekcije). džafar Panahi je autor značajnih i nagrađivanih filmova: Krug (Dayereh), Ogledalo (Ayneh), Ofsajd (Offside), Beli baloni (Badkonake sefid)... Film koji je, sasvim opravdano, dobio najviše glasova na festivalu od strane publike jeste Deponija (Waste Land) britanske rediteljke lusi voker. u pitanju je socijalni dokumentarac o ljudima koji žive od smeća, rade na smeću, ali nikako nisu to, za razliku od onih koji su doveli jedan deo stanovništva grada ria de ženeira na smetilište žardim Gramačo (našim političarima, bez izuzetka, postojanje pomenutog smetlišta poznato je već duži period – ah, kako to samo vešto kriju). Svetski priznat i poznat vizuelni umetnik brazilskog porekla vik muniz (živi i radi u njujorku), vraća se u rio (treba pomenuti da je i sam nekada pripadao nižem socijalnom statusu), i lepotu pronalazi u ljudima koji rade sa reciklažnim materijalom – catadores. vik uspostavlja kontakt sa par ljudi (valter, magna, isis, zumbi, irma, Suelem, tiao) i inspirisan njihovim ličnim pričama, težnjama, problemima, neke na licu mesta (deponiji), neke u studiju, fotografiše; vik režira kompoziciju fotografija, naime, uspostavlja paralelu između katadoresa i određenih poznatih dela iz istorije likovne umetnosti (slike vaskrsava objektivom i smećem), potom, na podu studija iscrtava konture ljudi sa fotografija i oslikava ih reciklažnim materijalom, fotografiše sa određene visine, uramljuje, i šalje na aukciju. novac koji se prikupio prodajom fotografija menja kako život deponije žardim Gramačo (otvara

42

se obrazovni centar, kupuju nove mašine), tako i svakog ko je učestvovao u projektu, zasebno. nadam se da je rediteljka lusi filmom podstakla buđenje uspavanih muniza – danas je pravi izazov raditi na sebi, i menjati se, sa ciljem da sutrašnji dan organizujemo bolje kako za sebe, tako i za druge. utopija... Pored pobednika, filmovi koji su privukli pažnju publike, i mogli da se gledaju na bis desetog novembra (dan nakon što se zvanično zatvorio festival) jesu dokumentarna drama Bombay Beach izraelske rediteljke alme Harel (poznata po snimanju video-spotova za bend Beirut), i sjajna melodrama Zidovi (Medianeras) argentinskog reditelja Gustava tareta. alma Harel, inspirisana Slanim jezerom koje se nalazi u Kaliforniji (najdivljiji tj. najmrtviji deo pustinje Kolorado), snima film ( p o e z i j a stvarnog iskolažirana tehnikom snimanja video-spotova, potom igranog i dokumentarnog pristupa upečatljive fotografije) koji čine tri priče (međusobno se prožimaju), i sve se vezuju za ruralnu, pustinjsku, jedva naseljenu oblast Bombaj bič – Grad duhova.

Festival je posetilo sasvim solidna cifra sveopšte vladajuću nezainteresovanos za umetnost i fil delimično opravda socijalno biće i ma ligijskih, i drugih n društvenih okolno ciju pukog preživl sve manje (vrlo po više – pričaju o nam probude; možda nešto, podstaknuti umetnici, u ovom reditelji, teže.

Prva priča: dečak Beni pati od bipolarnog poremećaja, zbog čega otežano komunicira sa svojom porodicom i prijateljima, potpuno uronjen u svet mašte s jedne strane, i svet patnje i bola (kako fizičkog, tako i mentalnog), nepoznat svima onima koji ne moraju od malih nogu da se „kljukaju” lekovima poput litijuma. Benijev otac je na prvi pogled istetovirani alkos, bivši robijaš, ali pored svega, i iznad svega – brižni


otac i suprug. Benijeva majka, dopadljiva debeljuškasta žena bez završene osnovne škole, prvi put se porodila sa Benijevom sestrom kada joj je bilo 15 godina. Benijevi napadi ih zastrašuju i brinu, dok su najbliži lekar i bolnica od mesta Bombaj bič udaljeni sat vremena vožnje. upečatljiv je i simboličan kadar (daleko od toga da je jedini) u okviru kojeg u prednjem planu vidimo zamišljenog Benija, zadnji plan – američka zastava zakucana za prozor, „štiti” od spoljašnosti i ne dozvoljava prodor svetlosti.

centralna ličnost druge priče jeste red, žilavi starčić (podseća na protagoniste filmova braće Koen), koji je kao mladić radio na naftnim bušotinama. raduje se poslednjim danima života uz o 12.000 ljudi, što je viski i cigar e t e , a, ako uzmemo u obzir obučen u u apatiju, pasivnost i š a r e n i džemper st za život, a još manje vozi se n e o b i č n o lm (što je logično i „sklepanim” ano). Tema je čovek – vozilom po p ustinji, arioneta političkih, repriziva usponesretno nametnutih mene, mudruje, pominje medisti – doveden u pozicinske sestre koje su ga negovale tokom boljavanja. Bioskopa je ravka u bolnici, i tom ohvalno), filmova sve prilikom „opasno” smetale (priča kako ma za nas, sa ciljem da su ga proganjali njihovi glasovi: ubijte ga, probuđeni i kažemo ubijte ga) iz jednog raidejom o slobodi kojoj zloga – crnkinje su, a ponižavajuće je za slučaju, prvenstveno jednog anahronog amerikanca da ga leče i neguju crnci.

američki kultni umetnik, legendarni Bob dilan i bend Beirut, autentičnom muzičkom podlogom su začinili režisersku viziju postapokaliptične amerike, čiji jezivi osmeh se nazire kroz pocepanu zavesu, polupan prozor, porušene i nenaseljene porodične kuće – od sumraka do svitanja. Kada smo već kod amerike, crnaca i rasizma, treba pomenuti dokumentarac The Black Power Mixtape 1967–1975, švedskog reditelja Gorana olsona, ispričan i montiran zahvaljujući reportažama švedskih novinara o buntovnim pokretima, crna snaga i crni panter, čiji su se pripadnici borili na ulicama amerike za svoja prava, prava „obojenih”, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina. Film je dinamičan, i ako niste kolikotoliko upućeni u problematiku teme kojom se film bavi, lako možete izgubiti interesovanje za isti pred naletom brzo smenjujućih kadrova i ispretumbanih informacija o ljudima, situacijama, okolnostima koje su obespravljene crnce bacale u očajanje s jedne strane, i podsticale na beskompromisnu borbu s druge strane (pre izvesnog vremena od jednog imanentnog dramskog pisca čula sam sledeće, mada to je sasvim logično – nikada se jedan narod, nacija, rasa, ne sme dovesti u stanje očajanja, ako ništa drugo, zbog Bumerang efekta). martin luter King, malkom X, anđela dejvis, Bobi Sil i mnogi drugi jesu (bili) ljudi eksplozivne pojavnosti čije je razmišljanje i delovanje uticalo na promenu svesti nekadašnje zvanične američke politike i stava belih amerikanaca, makar u nekim segmentima društva. oni su jučerašnjim aktivnostima promenili, i poremetili, koncept američke današnjice, na čijem pijedestalu trenutno sedi crnac.

Film Zidovi zahteva jedno – da mu se prepustite, čisto da osetite kako jedan film može da izazove osećaj zaljubljenosti, bez obzira na to šta, i da li, osećate u realnosti i prema kome. melodrama i ima za cilj da izazove kod publike „jaka i snažna osećanja”, i često ode u patetiku i razvodnjenu sentimentalnost, ali Zidovi su uspeli, za dlaku, da izbegnu postizanje katarze patetičnim izlivima osećajnosti. dramaturgija filma Zidovi je dosledna treća priča, žanru melodrame preko likova, dijaloga, zapleta, crni tinejdžer Ki džej dramskih situacija do epiloga. tompson, bežeći od martin (veb dizajner, knjiški moljac) i mahaosa los anđelesa (ulična rina (arhitekta) žive u zgradama koje se nalaze banda je ubila njegovog rođaka), završava u Bombaj bič; bavi se jedna naspram druge (nemaju prozore sa te, ragbijem, i slepo zaljubljuje u „prave” strane), imaju slična interesovanja (plivanje, npr.), a očajni su (svako na svoj način), jer su sestru svoga prijatelja.

43


sami, nametnuti gradski zidovi ih razdvajaju; u po- o gubitku njihovog kulturološkog pečata pred natrazi za svojom srodnom dušom „vise” na internetu. jezdom kineske komunističke ideologije, koja se Sve vreme se mimoilaze; pokušavaju da uspostave vešto koristila muzikom kako bi započela ispiranje odnos sa ljudima koje sreću tibetanskih mozgova (neka sticajem raznoraznih mi samo neko kaže kako je bezveznih okolnosti. martin svejedno koja se muzika čuva maltezera Susi, te ussluša!). tako su tibetanski postavlja kontakt sa folklor i narodna muzika neobičnom devojkom koja posvećena temama iz šeta pse za novac, ali jednossvakodnevnog življenja tavno, nema hemije. marina (npr. pesme koje prate provodi dane (i noći) u mužu krava, pravljenje putčudnom ljubavnom ritualu era, pravljenje krova itd.) sa muškom lutkom; sreće i postepeno i sistematski zaupoznaje momke, ali ili ona menjeni kineskom pop pobegne, ili taj neko nesmuzikom, čija tematika tane, što nju nešto naročito varira, od ljubavne preko i ne pogađa (više je tužna one koja propagira komuzbog osećaja praznine i nizam, do militarne (narizostanka osećaja avno, u kineskom duhu). zaljubljenosti). marina sve reditelj filma ngvang čofel vreme pokušava u jednoj je u ranom detinjstvu zaoslikanoj knjizi da pronađe jedno sa majkom prebegao Đubre, ali remek-delo čovečuljka sa crveno-belom za indiju, ali želja da se vrati bluzom u gradu (koji se svojoj zemlji, narodu, gradu nalazi i na svim drugim lokacijama, selu, plaži, itd.). i ocu nije splašnjavala kako je odrastao, i koštala ga marina i martin u isto vreme čak ruše i zidove, sa je zatvora. Putujući i sakupljajući narodnu muziku, ciljem da naprave prozore, posmatraju se, ali ne sa željom da ona ne nestane tek tako sa lica zemlje, znaju da gledaju upravo ono što traže. četuju preko jer je muzički izraz najbolje ogledalo jednog naroda interneta, i u trenutku kada su hteli da razmene i društva, u ovom slučaju naroda tibeta, kineska brojeve telefona, kako bi se čuli, nestane struja. u milicija hapsi na granici reditelja i bez zvaničnog isto vreme kupuju sveće u prodavnici; „drmne” ih suđenja osuđuje na 18 godina zatvora (navodno, struja za ruke u trenutku kada su se sasvim zbog prikupljanja materijala sumnjivog sadržaja), slučajno dotakli. Sutradan, marina koristi lupu sa ali je ngvang u zatvoru bio šest i po godina ciljem da konačno pronađe svog zagonetnog zahvaljujuću buci koju je podigla njegova majka, te čovečuljka u knjizi, koga su Kinezi pod pronalazi (pogledavši međunarodnim pritiskom kroz prozor) ispred morali da popuste i oslozgrade kako šeta malbode umetnika. ngvang intezera Susi. And they tervjuiše tibetanke koje su lived happily ever after. mlade (sa 17 godina) zatHappy end. varane, i maltretirane (neke su čak i umrle), jer nisu Film koji je, htele da pevaju kinesku prema mišljenju himnu. o tragičnom udesu smešnog i malog filsvih onih koji su se borili za mofila poput mene, zagrad laso, za očuvanje verslužio nešto veću u kućnom zatvoru... ali ne kao ceca skih hramova (porušeni od pažnju nego što je strane Kineza, tibetanci to pomenutom pružena na festivalu (prvenstveno, nazivaju „pakao na zemlji”) i muzike (koja je danas ako ne i jedino, zbog sadržaja) jeste dokumentarac miks kineskog i tibetanskog, pa čak i zapadnjačkog, Tibet u pesmama (Tibet in Song), film koji „baca” što je tako skupa potpuno nerazumno tigledaoca iz udobne fotelje na pod; ukazuje na betancima), progovara ngvang. uzročnike problema koji izjedaju tibetance, govori

44


Filmovi koji pripadaju ciklusu Ženska linija bave se problemima žena (goruća tema danas i na prostorima Balkana), čija inferiorna uloga u odnosu na muškarce, u pojedinim zemljama i društvima, i dan danas funkcioniše po principima strogo kontrolisanog i omeđenog, zastrašujućeg, patrijarhata. Ponižene, eksploatisane, naročito kada je u pitanju telo svedeno na objekat zarad zadovoljenja muškog roda, žene se bore za podnošljivije sutra. igrani film inspirisan istinitim događajima (zbili na ulicama grada Kaira) Kairo 678, egipatskog reditelja mohameda diaba, sasvim je solidno realizovana drama. Pratimo priče tri žene (različitih socijalnih statusa) kako zajedno istrajavaju, bez obzira na negodovanje porodica, u borbi protiv seksualnog uznemiravanja, koje je česta i nepravedno marg- inalizovana pojava na ulicama, u prevozu, i uopšteno na javnim mestima grada Kaira i zemlje egipta. Prikazani su filmovi: Ružičasta banda (Pink Saris) – dokumentarac (potpisuje ga britanska rediteljka Kim longinoto) o robovlasničkom položaju tzv. „nevidljivih” žena, pripadnica najniže kaste u indiji, priča o Sampat – don Kihotu mladih devojaka koje pokušavaju da prežive u kućama, i na ulici, najmnogoljudnije indijske države utar Pradeš ; Cena seksa (The Price of Sex), rediteljke i fotoreportera mim čakarove, za temu ima seks trafiking; dokumentarna biografija, nemačko-američko-britansko-francusko ostvarenje Balada o Dženesis i ledi Džej (The Ballad of Genesis and Lady Gane) autorke meri lozije (rođena u Francuskoj, živi i radi u njujorku); dokumentarac Ćerke sudbine (Glűcksritterinnen), u režiji jekaterine Fedulove. španski crno-beli film Svi ste vi kapetani (Todos vós sodes capitáns) mladog reditelja olivera laksea dokaz je da solidna režija, i dobra fotografija (adut pomenutog filma) ne mogu da dođu do izražaja ako se dobro ne razmisli o poenti dokumentovanja stvarnih događaja, možda o načinu na koji bi se priča koncipirala. Kako reče Hičkok – „film nije fotografija ljudi koji govore”.

Jelena Obradović

Festival Slobodna zona zatvorio je neobični grčki igrani film Atenberg(Attenberg), rediteljke atine rejčel cangari. radnja filma je smeštena u izolovani industrijski grad pokraj mora, i odsustvo stanovništva, oblačno vreme, sterilne i hladno dočarane (bojom, linijom) prostorije u kojima borave protagonisti odaju utisak hermetičnosti, dok se muzika benda Suicide, kroz čije pesme marina (ariane labed) doživljava i otkriva svet (postoji čisto da bi postojao, kao materija) oko sebe (interesovanje za bend je ujedno i kopča njenog seksualnog odnosa sa neznancem), savršeno uklapa u priču. na kraju, ostaje nam da se nadamo da će „sutrašnji” festival Slobodna zona biti podjednako dobar (pa čak i bolji) nego „današanji”, a samim tim i posećeniji; pošto nam osim eskapizma ništa drugo ne preostaje, u odnosu na svet koji pokušavaju da „nam organizuju” raznorazni prljavi političari (paradajz-fašisti, što bi rekao Svetislav Basara).

45


Festival srpskog filma fantastike 5/6.

SUMRAK

46

IZNAD


BEOGRADA piše: Mihajlo Vitezović

K

ada je prošle godine nije održan Festival srp-

skog filma fantastike, mnogi su se pribojali da će završiti u kategoriji šteta-bilo-cakano dešavanja u Srbiji koji, poput vilinih konjica, zablesnu na kratko, a zatim isto tako brzo iščezavaju, ostavljajući ljude da se češu zbog kojih finansijsko-organizacionih problema ta neka manifestacija nije uspela. međutim, organizatori FSFFa nisu 2010. godinu proveli dubeći na trepavicama, već radeći punom snagom i ove godine su se vratili u velikom stilu: Festivalom u domu omladine i Kinoteci u Beogradu u periodu od 13 do 16. oktobra, i to dvobrojem 5./6., spremnim da nadoknadi propušteno najbogatijim sadržajem do sada.

Od sna do jave ali otkud ovaj festival? ova manifestacija se, po zamisli jovana ristića i miroslava lakobrije, izrodila 2006. godine kao prvi žanrovski srpski festival (u sklopu konvencije ljubitelja fantastike, BeoKon-a) i za kratko vreme postala samostalno i prepoznatljivo dešavanje ne samo u Srbiji, već i na prostoru bivše jugoslavije. jer, kao putujući festival, FSFF je obišao brojne gradove u Srbiji (Beograd, niš, zrenjanin, valjevo...), redovni je gost Grosman-

ovog festivala filma i vina u ljutomeru (Slovenija), posetio je hrvatski trash film festival u varaždinu, crnogorski Budva teatar Fest, kao i zecon, konvenciju ljubitelja fantastike u zenici (Bosna i Hercegovina)... i ne samo što je FSFF prvi žanrovski festival u Srbiji, nego od svih žanrova baš fantastike; čini se da ona oduvek nosi to breme predrasuda sa kojima se suočava od strane kako laičke, tako i intelektualne javnosti, koja je bilo ignoriše, bilo odbija da je shvati za „ozbiljan” deo umetnosti, u stilu pustidecu-da-se-igraju. ovo je svakako paradoksalno jer, ne samo što je fantastika jedan od najraznovrsnijih žanrova, već i jedan od najstarijih – neosporno je da su još u najranijim počecima književnosti našem precima pale na pamet ideje iz kojih su se kasnije razvile sve mitologije sveta, koje danas tako fascinirano proučavamo. ali i pored svih dokazivanja, i pored svih briljantnih autora koji su se njome bavili, fantastika i dalje nosi zazor kao neka manje bitna grana umetnosti. tim je još i značajnije što se baš u ovom našem podneblju, gde i „ozbiljnija” umetnička dešavanja imaju problema da se probiju, ovaj Festival izborio za održavanje ne prvi, nego peti i šesti put. Svakako, ni tu nije moglo da prođe bez nipodaštavanja, besmislenih problema i ometanja, ali lju-

47


jednog od glavnih „krivaca” za osnivanje festivala, koji je publici odavno poznat kao režiser horor filmova (Tunel smrti, serijal Pacijent), a radio je i kao stručnjak za specijalne efekte na mnogim domaćim filmovima (Zona mrtvih, Srpski film, Neprijatelj). Last Drop je rađen kao jedan vrlo ambiciozan projekat, sniman je u Petrovaradinskoj tvrđavi i zamku porodice špicer u Beočinu, a govori o dugom sukobu vampira i vitezova u srednjem veku. režija, montaža, vizuelni efekti, ambijenti su svi na visokom nivou i ubedljivo dočaravaju mračnu atmosferu, jedino ostaje nejasno zašto se insistiralo na tome da replike budu na engleskom? Kao filolog, nemam ništa protiv stranih jezika, ali problem je u akcentu, tzv. srbglišu, koji jedini kvari utisak... ili je to samo moje lingvističko cepidlačenje? ruku na srce, lakobrija je sam rekao da je prikazani film radna, a ne konačna verzija filma, pa možda ovaj aspekat i neće biti bitan. takođe, film odastavlja utisak da je Od sumraka do svitanja mogući početak i nekog dužeg projekta; ostaje nam da pratimo lakobriju i vidimo... organizacija i marketing su ove godine sjaove godine, dešavanja su pokrivali razni jno obavili zadatak: na otvaranju u domu omlasponzori: pored glavnih partnera festivala, doma dine, Sala amerikana je bila dupke puna, a nakon omladine i jugoslovenske Kinoteke, medijski sponperformansa sa zmijama i vatrom koji su uveli pubzori su bili domino magazin i ugledni američki liku u mističnu atmosferu, glumac nenad „sin draSciFi kanal, čiji su filmski i serijski program promogan” okanović je održao uvodnu reč i proglasio tivno prikazivani na kraju svakog takmičarskog festival otvorenim, i repertoar devetnaest dana. među prijateljima manifestacije su se našli i kratkometražnih takmičarskih filmova za naredna institut za transfuziju krvi (zbog vampira?), zatim četiri dana je mogao da počne. ambasada Hrvatske i akademija umetnosti. njima je ipak prethodila dugo čekana preono što je još važnije, ove godine je FSFF od mijera filma Last Drop Miroslava Lakobrije, smotre postao pravi festival, sa revijalnim, tribinbitelji fantastike su svojom upornošću ipak isterali svoje i napravili dešavanje na kojem se mogu sagledati ostvarenja ovog žanra kod nas. U Srbiji ima fantastike?, čujem da se pitate. naravno da ima, ali tek kad se svi fragmenti slagalice, odnosno raštrkana ostvarenja domaćih filmadžija entuzijasta okupe na jednom ovakvom događaju, dobija se puna slika. cilj festivala je, kako kažu organizatori, „stvaranje nove bioskopske publike i obnova bioskopske mreže kao važnog dela domaće kinematografije, prikazujući po gradovima i selima alternativnu filmsku stvarnost na srpskom jeziku”. i zaista, uspeo je da inspiriše mnoge umetnike i ohrabri snimanje oko trideset kratkometražnih filmova fantastike svake godine. u početku, sve to je bilo samo san. ali zahvaljujući entuzijazmu i upornosti, postao je java.

48


skim i takmičarskim programom, žirijem Devojački bunar 2, apsurdna komedija Marka (sačinjavali su ga pisac i izdavač Goran Skrobonja, Backovića, koja nastavlja na tragu njegovih dramaturg i strip-scenarista zoran Stefanović i prethodnih filmova Devojački bunar i Marti Misterpredsednik žirija, režiser mladen Đorđević), kate- ija: između Smrti i Jave (i omažem mnogim fazongorijama i nagradom – statuom KOSKARA (eng. ima iz istih): poznati strip-junaci, marti misterija i OSCULL), nešto koščatijeg rođaka onog zlatnog njegov partner java polaze sa devojkama na izlet na čikice iz amerike koga su dizajnirali Stevan aleksić lokaciju čiji su prospekt našli na Sataninom stolu i nina vujasin. (šta bi moglo da pođe naopako?), ali koje naseljava na ceremoniji zatvaranja festivala nagrade opasna porodica manijakalnih ubica; u nizu jurnsu dodeli zombiji – u srpskoj narodnoj nošnji! java, farsičnih situacija, susreta sa dilanom dogom Koskara za najbolje ostvarenje osvojio je film Say i mnogim gegovima, Backović je napravio jednu Goodbuye to Turtles, reditelja Nikole Pavlovića, o dinamičnu i pitku komediju, pa nije ni čudo kako je poslednjoj agoniji i kraju čoveka koji je primoran pokupio simpatije publike. od strane nedokučivih ljudi u crnom da preživljava iznova i iznova strašne muke u stanu iz kog ne može da pobegne. Ko su ovi ljudi? verovatno ni sam Komšijska fantastika junak nema pojma, ali zna jedno: od svih stavki sa spiska stvari koje treba da uradi pre smrti, ostalo naravno, ne treba nikako ispustiti iz vida i mu je još da se oprosti sa malim kornjačicama iz bogati propratni repertoar koga je u Kinoteci akvarijuma... Pavlović je sjasvečano otvorio ambasador jno ispričao radnju bez jedne Hrvatske, mario zadro. naime, izgovorene replike, isključivo ovogodišnji gost su naši susedi Kako i sami orgase služeći vizuelnim jezikom i sa kojima smo nekad delili upečatljivom muzikom. nizatori ističu, filmovi s zemlju i kinematografiju, a koji Koskar za najbolju sada doživljavaju uspon fanelementima fantastike priču pripao je Pulsu Damira tastike na filmu slično kao i SrRomanova, koji se, kao i bija. su u Jugoslaviji „nastalakobrijin film, bavi vampiru kinoteci su u okviru ima, ali sa sasvim drugačije jali incidentno, uglavretrospektive prikazani i klastrane: priča prati vuka, sici, od prvog hrvatskog horor nom uz prezir, nerazu(mnogi će prepoznati miloša filma Krste Papića, Izbavitelja Bikovića iz Montevidea), mevanje i ignorisanje (1967), preko zapaženih filmladog vampira koji ne usmova zorana tadića, koje je refilmskog i kritičarskog peva da kontroliše svoje horalizovao prema scenarijima mone i žeđ za krvlju, pa je establišmenta.” poznatog hrvatskog pisca njegova majka marta (vesna Pavla Pavličića (u nominativu: trivalić) prinuđena da se Pavao), a to su Ritam zločina izvinjavajući pobrine za (1981) i Treći ključ (1983). nezaobilazni su bili i nesrećne žrtve njegovih „ručkova”, dok im je za animirani filmovi jedinog jugoslovenskog dobitnika petama tandem agenata Bia-e, smotani danilo i oskara, dušana vukotića, Gosti iz galaksije (1981) žustra anđa... ova urnebesna parodijska komedija i Sedmi kontinent (1986), kao i horor komedija Krje zasluženo nagrađena, jer je obogatila ovaj festival vopijci dejana šoraka (1989). jednim originalnim i svežim pristupom. Kako i sami organizatori ističu, filmovi s elžiri je takođe odlučio da za najbolje efekte ementima fantastike su u jugoslaviji „nastajali incibude nagrađena interesantna stop motion anidentno, uglavnom uz prezir, nerazumevanje i macija Kraljevstvo ogledala, autora Mirele Sebrić ignorisanje filmskog i kritičarskog establišmenta.” i Marka Milovića, a za opšti utisak M29, zanimljivo ali ova kolekcija pomenutih filmova ipak pokazuje ostvarenje Nemanje Vojinovića. da Hrvatska, kao i Srbija, ima dužu tradiciju fanšto se tiče nagrade publike, sa najvećim brotastike na velikom platnu, na koju može da bude jem glasova je kao pobednik izašao Prvi maj: ponosna.

49


Kolo mrtvih: srpski narodni zombiji predstavljaju statuetu „Koskara” poslednje večeri festivala Kao što je već rečeno, u Hrvatskoj je takođe počeo pre neku godinu novi uspon fantastike, te su tako svoje mesto našli i noviji filmovi, čak tri postapokaliptična i to: The Show Must Go On nevia marasovića, Vektor ivana rogara, Mjesto na kojem je umro posljednji čovjek ivana Perića, kao i crnohumorna komedija koja je uzburkala duhove na Pulskom festivalu, Šuma summarum ivana Gorana viteza.

Do sledećeg viđenja...

i tako, nakon što smo izmerili krvni puls do poslednje kapi, okrepili se na devojačkom bunaru i pozdravili se sa kornjačama, stigli smo od sumraka do svitanja, kakve su bile ključne reči ovogodišnjeg festivala, jer iako se tvrdi da jutro pametnije, noć je svakako daleko interesantnija. a koja bi bila ključna reč nakon što su se slegli svi utisci? Bez sumnje, ohrabrenje. jer, nakon svega viđenog i sjajnih imŠta je to na nebu? presija, budućnost domaće kinematografije na polju fantastike deluje svetlije, i samo potvrđuje Pored filmskog, u domu omladine je organi- onu „Sve se može kad se Srbi slože”. a ljudi sa enzovan i tribinski program: od „dubina podzemlja” tuzijazmom i željom za radom ima, kao i onih u predavanju zorana lj. nikolića, publiciste i koau- spremnih da pogledaju njihova ostvarenja, i tora Beograda ispod Beograda, preko „brda horora” budućnosti će biti dokle god bude tako. a kakav će biti sledeći festival? Pa, u ovom dejana ognjanovića, koji je održao predavanje o retrospektivi hrvatskog filma fantastike, do trenutku to ne mogu da vam kažem, ali sad ću da „nebeskih visina” u gostovanju miroslava Kostića, uskočim u svoj tardiS i prebacim se kroz vreme do njega, te tako – vidimo se tamo! predsednika udruženja nlo Srbija.

50


Atelje noćnih mora: Miroslav Lakobrija u svom elementu

Koskar: nikola Pavlović, autor filma Goodbye turtles, za koji je nagrađen za najbolju režiju

Mihajlo Vitezović

51


52


piše: Jelena Obradović

„nema više ni priče, ni pričanja. Kao da nema ni sveta zbog kog vredi gledati, hodati i disati” — ivo andrić, Prokleta avlija

u

periodu od 30. 11. do 5. 12. 2011. god. u Beogradu se održao sedamnaesti po redu Festival autorskog filma u bioskopskim prostorijama: dom omladine, dvorana kulturnog centra, dom kulture studentski grad, Kolosej i Kinoteka. verna tzv. umetničkom filmu, publika je imala priliku da odgleda osamnaest ostvarenja koja su ove godine obeležila značajne filmske festivale (Kan, Berlin, venecija, potom Karlovi vari, njujork, london, toronto, itd.), neki filmovi sa manje uspeha (nominovani), neki sa više (nagrađivani). autorski film nije, kako je ovogodišnji predsednik saveta festivala reditelj Srdan Golubović (Klopka, Apsolutnih sto) rekao, žanr već drugačiji pogled na svet, nasuprot konvenciji stoji nezavisnost; autorski film koji, pred burom površnog i komercijalnog, pokušava da egzistira. „danas je dobrih

filmova sve manje, opada i broj obaveštene i obrazovane publike, koja je i te kako značajna za uspeh filma” – nora Houp. Filmska publika se iznova i iznova vraća „starim” filmovima, naime, kao da je vreme (kada je u pitanju filmski jezik) stalo pre dvadeset godina. Potrošački mentalitet, kao i mobilna i tehnološka svest, isuviše brzo evoluiraju u odnosu na filmsku industriju. instant vreme, instant potrebe, ljudima treba „fast film”, gledaš, ne razmišljaš, malo osetiš, zaboraviš, a sit si (tu nema više mesta za „fizičko uživanje” i „fizičku bol” podstaknutu pojedinim filmskim trenucima). termin politika autora (reditelj je jedini tvorac filma) formulisao je francuski reditelj Fransoa trifo, ali kako je Puriša Đorđević primetio – o tome šta je autor, francuski teoretičari su pisali pre nego što su bilo šta snimili (a gde je Hičkok, koji je i pre ustanovl-

53


jenog termina smatran autorom?); u svakom slučaju, nije lako odgovoriti na pitanje šta je autorski film, po čemu se izdvaja u odnosu na druge filmove, koji su to kriterijumi po kojima se „autor” razlikuje od običnog reditelja. ako se kaže - komercijalni film pravi pare, a autorski pravi umetnost – dolazi se do činjenice da postoje komercijalni filmovi koji sadrže umetničke vrednosti, i do autorskih filmova koji su lišeni umetničkog dejstva (filmovi Bergmana i Felinija se smatraju autorskim, neki iz njihovih opusa su na finansijskom polju prošli poprilično uspešno). Kultura odumire, stvaralačka energija sama po sebi varira (od mesta do mesta, vremena, umetnosti); danas sve zavisi od finansija, i svi u tom smeru razmišljaju. reditelji se navikavaju na prelazak iz kinematografije u digitalnu pokretnu zvučnu sliku (svako prevazilaženje ustaljenih principa je bolan i usporen proces), i inače, menjanje načina umetničkog izražavanja ne može a da ne prođe bez posledica. i čitav spektar problema (društvenih, tehničkih, novčanih, iznad svega ljudskih) dovodi do anemije na platnu – anemija je reč koja najbolje opisuje ovogodišnji festival autorskog filma. Kada govorimo o organizaciji koja stoji iza festivala, za nju je prava reč – konfuzija. Filmove ništa ne objedinjuje (gde je nit, šta je skelet festivala); program, bilo glavni, bilo prateći, kao da je sastavljan u lošem gradskom prevozu na putu od tačke a do tačke B. ako želite da se posvetite i jednom i drugom programu, moraćete da se klonirate. novinu ne treba komentarisati, naročito prikaze filmova i određivanje žanrova. Plakat jedino i govori nešto o festivalu – ćutanje i tišina haraju svetom autorskog filma, u Srbiji, i van Srbije. Glavni program ovogodišnjeg festivala su obeležili sledeći filmovi: Zamena (Hahithalfut - režija: eran Kolirin), Tiranosaurus (Tyrannosaur – režija: Paddy considine), Sram (Shame – režija: Steve mcQueen), Najbolje namere (Din dragoste cu cele mai bune intentii – režija: adrian Sitaru), Akacije (Las Acacias – režija: Pablo Giorgelli), Play (Play – režija: ruben ostlund), The Box (The Box – režija: andrijana Stojković), Vila (La fée – režija: dominique abel, Fiona Gordon, Bruno romy), Budućnost (The Future – režija: miranda july), Alpi (Alpeis – režija: Giorgos lanthimos), Michael (Michael – režija: markus Schleinzer), Pank nije mrtav (Pankot ne e mrtov –

54

režija: vladimir Blazevski), Faust (Faust – režija: aleksandar Sokurov), razvod: nader i Simon (Jodaeiye Nader az Simin – režija: asghar Farhadi), Elena (Elena – režija: andrei zvyagintsev), Bilo jednom u Anadoliji (Bir zamanlar Anadolu’da – režija: nuri Bilge ceylan), Kuća tolerancije (L’Apollonide – Bertrand Borello), Pina (Pina – režija: Wim Wenders). Prateći program Off Hollywood je predstavio ostvarenja novije američke nezavisne produkcije. Kinoteka se posvetila reditelju živku nikoliću i sledećim njegovim ostvarenjima: kratkometražni dokumentaraci - Polaznik (1973), Bauk (1974), Marko Perov (1975), Prozor (1976), Biljeg (1981), potom, dugometražni – Beštije (1977), Jovana Lukina (1979), Čudo neviđeno (1984), U ime naroda (1987) i Lepota poroka (1988). Film Tiranosaurus (prvi dugometražni film britanskog reditelja Pedi Konsidinija) dobio je nagradu za najbolju režiju (na međunarodnim festivalima osvojio deset nagrada na polju režije i glume). radnja filma se odvija između dva ubistva; antagonista jozef (Peter mullan) na početku ubija svog vernog mešanca šutirajući ga, a na kraju ubija krvoločnog psa neandretalnog komšije. čovek je nesrećno, usamljeno biće sklono nasilju. Platonska veza koja se postepeno razvija između jozefa i Hane je bazirana upravo na nesreći, na odsustvu ljubavi, na poniženju (naročito važi za lik Hane, koju na prvi pogled bogati, savršeni muž fizički i mentalno zlostavlja). Hana je smrvljena žena (između ostalog, ne može da ima decu), koja jedinu utehu nalazi u Bogu i religioznom osećaju. jozef na nesvesnom nivou (sažalivši se, pokušava da vodi računa o njoj, što menja i njega samog upletenog u autodestrukciju) budi u njoj povređeno, okrvavljeno i razjareno biće, i ubistvo muža je njeno ljudsko pročišćenje i izbavljenje na zemlji. Svaka scena je impresivna i upečatljiva na svoj način, ispraćena adekvatnom muzičkom podlogom, naročito kada Hana, modra, pada pored prozora, „priznaje” da je počinila ubistvo i traži od jozefa oproštaj i zagrljaj. Film koji je dobio Gran pri „aleksandar Saša Petrović” (u okviru festivala je otkrivena spomen-ploča kultnom reditelju aleksandru S. Petroviću) ostvarenje je argentinskog reditelja Pabla Đorđelija Akacije. Film je


osvojio šest međunarodnih priznanja (na Kanskom festivalu nagradu „zlatna kamera”); i fotografija je najbolji segment filma. Pratimo vozača kamiona rubija na njegovoj ustaljenoj, tišinom ispunjenoj relaciji Paragvaj – Buenos aires. učmalost kamiondžijskog življenja na putu pomeraju sa mrtve tačke mlada žena i njena beba. rubi, tokom vožnje, sa vremena na vreme (reditelj suptilno razvija mogući početak zbližavanja između žene i rubija) posmatra bebu, koja, kao i sve bebe, ima svoje potrebe koje se moraju u trenutku zadovoljiti (hrana, presvlačenje, spavanje, igranje) i upravo beba u njemu budi uspavanu nežnost koju je nekada gajio prema svome sinu. ljudi vremenom postanu mehaničke igračke kojjima je jedina funkcija savesno obavljen posao, ali možda u nekom trenutku, negde, nečiji grč, plač, smeh, može da nas otkoči. nagrada za najbolji film festivala je dodeljen filmu Sram britanskog reditelja Stiva makvina (Steve mcQueen). Film je osvojio devet međunarodnih nagrada, među njima i onu koju dodeljuje FiPreSci a, kada smo već kod venecije, nagradu za najbolju mušku ulogu dobio je mihael Fasbender (michael Fassbender). Film Sram je dokaz KoliKo muzička podloga doprinosi atmos-

feri filma tj. radikalno utiče na poimanje slike kojoj smo kao recipijenti udarno izloženi. lično, ne pamtim kada je neki film zahvaljajući muzici promenio, na neki način, koncept čitave filmske priče. Film podvlači melanholična verzija pesme New York, New York (Frank Sinatra) koju u noćnom klubu peva mlada Sisi, suicidalna sestra B r e n d o n a (michael Fassbender). u svetu, globalnom selu u koje smo se pretvorili, u gradu njujorku (centru globalnog sela) živi Brendon. Svaki dodir sa ljudskim bićima (sestrom Sisi, navalentnim šefom, koleginicom sa posla), i pokušaj zbližavanja tih ljudi sa njime, neuspešan je i okončava se sramom. Brendonu je lakše da masturbira uz kompjuter i na m a g a z i n e p o r n o g ra f s ko g sadržaja, da plaća seks profesionalnim prostitutkama, nego da spava sa koleginicom marijanom, koju je prvo izveo na večeru priznavši joj da mu je najduža veza u životu trajala četiri meseca. znači, dijagnoza našeg sivog i maglovitog vremena – impotencija emocija, i životinjski nagon koji se upražnjava, čisto da se ne eksplodira; ni u čemu se više ne uživa, jer su ljude od krvi i mesa zamenili monitori, ekrani, novinski papir i oni kojima je posao, na nivou animalnog, da prividno zadovolje druge, uz novčanu nadoknadu.

55


Brendon, svakodnevno bombardovan svim aspektima pornografije, završava i sa muškom prostitutkom u noćnom gej klubu. ne obazirući se na pozive Sisi, opšti sa dvema ženama (umetnička scena, kamera vešto prekriva hard core seks, u pozadini pesma pod nazivom „Brandon” koja neodoljivo podseća na temu filma The Red Line, za koji je Hans zimmer radio kompoziciju), ali na licu mu je grč, i u očima sram, jer u to isto vreme Sisi reže vene i na smrt krvari (ne umire na kraju) u njegovom stanu, i on to pretpostavlja, da ne kažem zna, ali potiskuje pred gladnom erekcijom. debitantski film (crnobeli) mlade rediteljke andrijane Stojković The Box je nekako preboleo, u duhu srpskog filma, ozbiljne produkcijske muke, i osvanuo posle šest godina rada, i na platnu. u pitanju je adaptacija romana The Box Slavoljuba Stankovića. radnja filma se (naravno!) dešava devedesetih godina u Beogradu, i (naravno!!) glavni likovi su sjebani, nema se para, jedan umire na apsurdan način (umesto u ratu, gine u saobraćajki), drugi (vatreni navijač crvene zvezde) odlazi zapakovan („fragile”) na utakmicu u london, treći se bavi muzikom, i pakujući pakete inostranih diplomata, pokušava da zaradi novac kojim bi izdao album. Sve je pakovanje, osim zakona (i tu i tamo po nekog filma). muziku za film radili su bendovi veliki prezir, darkwood dub, Kazna za uši i autopark, za pohvalno dobru fo-

56

tografiju je zadužen dušan janković. Film o kojem se mnogo pričalo, ali nije ispunio „velika očekivanja” publike, bez obzira na zlatnog lava, jeste pretenciozno i skupo ostvarenje Faust (adaptacija istoimenog Geteovog remek-dela) ruskog avangardnog reditelja aleksandra Sokurova. Problem je gomila „informacija” kojima ste bombardovani iz kadra u kadar, p r e k o scenografije, likova, dijaloga do načina, mislim na režiju, na koji je sve to „zapakovano”, odnosno izmontirano, i „ispeglano” na kraju efektima. Film Faust je vizuelni spektakl o doktoru Faustu, koji prodaje dušu đavolu zarad znanja, od kojeg vas na kraju zabole oči (i glava), jer eksperimentisanje sa ustaljenim načelima formalnog izražavanja dovodi do konfuzije i nerazumevanja nečega što je samo po sebi jasno. Razvod: Nader i Simin se trenutno na imdB listi najgledanijih filmova nalazi na 89. mestu, pokupio je za sada 39 nagrada na festivalima, preko Berlina (zlatni medved za režiju), nju jorka do indije. reditelj ašgar Farhadi (asghar Farhadi) otvara nam vrata iranske građanske porodice onakve kakva ona danas jeste, naime, nije sve tako Baš tako crno, vezano za narod u iranu, kako se u medijima predstavlja, već je i sivo, i teget, i crveno i belo. Simin želi


da se razvede od svog muža nadera u želji da emigrira, dok njen muž ne može nigde da ode jer je vezan za svog oca, koji boluje od alchajmera. da, alchajmer nije „američka bolest”, kako se nekako čudno i neprimetno prezentuje kroz filmove, već bolest gubitka pamćenja od kojeg mogu da obole i pripadnici nekih drugih naroda. i da, Simin je žena sa identitetom koju njen suprug voli i poštuje na isti način na koji se supražnici vole i poštuju na zapadu. Porodični problemi, kako svakodnevni, tako i vanredni, prizemno su i realistično predstavljeni, dok se u pozadini naziru socijalne okolnosti i nemaština koja vlada iranom i pretvara ljude u bića sklona laganju i krađi u trenutku kada je najosnovniji vid ljudske egzistencije ugrožen. Francuski film Vila je instant fest osveženje koje u svom rukavu „krije” tri aduta: koketiranje sa komičnim, do najsitnijih detalja izdefinisani svi likovi, pa čak i marginalizovani, i džarmušovska atmosfera (asocijacija na film Mystery Train, 1989). radnja filma je smeštena u gradiću pokraj mora (osamdesete), u jednom malom hotelu. Protagonista oko kojeg se priča (uzrok-posledica) plete jeste recepcionar dom; u hotel dolazi bosa riđokosa devojka – vila, i pored ispunjavanja želja, ona se zaljublji u doma, potom, nakon ljubavnog čina (ples u moru) ostane u drugom stanju, rodi bebu (umotaju je u kuhinjsku krpu, daju mleko iz flašice kečapa), međutim, policija ih sve vreme juri zbog krađe benzina (vila je ispunila domovu želju vezanu za doživotno „imanje” benzina), i čitav niz neobičnih događaja (likovi bukvalno jure iz jednog u drugi) iznova vas, i iznova iznenadi, i mami osmeh na lice. dominik i Fiona, reditelji filma, ujedno i kompatabilan glumački par (dom i vila) koreografijom dočaravaju fizičku bliskost koja postoji između njih dvoje od trenutka kada su se upoznali. Zamena, drugi film izraelskog reditelja Kolrina je fijasko u odnosu na njegov prvenac Poseta Benda (The Band’s Visit, 2007), koji je sasvim zaslužno na mnogim međunarodnim festivalima pokupio dosta nagrada na polju režije, glume, scenarija. Stiče se utisak da je reditelj ponesen uspehom pretenciozno krenuo u svoj drugi projekat i potpuno izgubio kormilo nad istim. naime, film je od početka do kraja dosledan priči koju pratimo, ali priča je sama po sebi dosadna. okej, pratimo plavokosog mlađeg muškarca koji

odluči da malo ispadne iz životnog konteksta u koji je zaglavljen (friški oženjen, radi) i počne da se skida ispred ogledala u hodniku zgrade, leži na asfaltu u garaži, sa komšijom se krije u atomskom skloništu, potom, zajedno leže na podu hodnika zgrade, vrište na prostorije za koje pretpostavljaju da su prazne i sl. možda je upravo poenta u bespoentnosti, ali kako god, reditelj jednostavno nije uzeo u obzir to da je film namenjen publici koju ne čine on i njegovi bližnji, ili je u pitanju još jedno delo neshvaćenog genija. drugi film sa festivala tokom kojeg se bavite „blejanjem” u sat, mobilni ili šta već imate, jeste Play (kolaboraciono ostvarenje sledećih zemalja: švedska, Francuska, danska). Priča je zasnovana na istinitim događajima – grupa „pokvarenih” crnih dečaka (petorica) organizovano pljačka „dobru”, belu decu, tj. dva dečaka su bela, i jedan je azijat, koji svira klarinet. i crna deca maltretiraju belu decu i azijata, i bela deca, u paketu sa azijatom, ne znaju šta da rade, uplašeni su i poslušni. crna deca pljačkaju, ogole belu decu i azijata, koja se na kraju vrate kući tokom noći, pa beli očevi posle određenog vremena napadaju crnu decu, sa željom da povrate ukradeno, ali uličnoj svađi prisustvuje savesna građanka sa tendencijom zabadanja nosa, i onda ona počne da pametuje i dođemo svi skupa do generalnog zaključka – obojeni emigranti nemaju mogućnosti i obezbeđenu budućnost koju imaju bela deca. Sve je to vidljivo i čitljivo isuviše jasno da bi bilo potresno i pomerajuće. ustanete, izađete iz sale, i kao da ničeg nije ni bilo (osim što se kazaljka na satu pomerila za dva sata). čovek je na dobrom putu da u 21.veku izgubi svoju ljudsku suštinu (bez priče, više nema ni čoveka), i upravo je film „čudo” (u paketu sa drugim umetnostima) koje treba da sačuva čovekovu sposobnost da ostane čovek. Filmu treba pružiti šansu da istraje u tom poduhvatu, u rukama publike je infuzija... ako pomognemo najboljima da istraju u donkihotovskom življenju i bavljenju umetnošću, uticaćemo i na one „manje inspirativne” koji pokušavaju da na javi odsanjaju nešto svoje.

57


Ako je neko obeležio prethodnu godinu na najvećoj britanskoj televiziji, to je svakako Stiven Mafet, izvršni producent i glavni pisac serija Doktor Hu i Šerlok.

Mafetovi


momci

piše: Mihajlo Vitezović „(mafet) je ekscentričan, stidljiv tip... njegovo pisanje je i inventivno, i mračno, i smešno.“ — Džejms Nezbit, britanski glumac, govoreći o seriji džekil

i

gleskom jeziku na univerzitetu u Glazgovu, gde je jedno odlike „inventivno, mračno i smešno“, ove već za vreme studija sarađivao na studentskoj telenezbitove reči savršeno opisuju mafetov viziji (specifičan program u Britaniji gde svaki unikreativni rad, jer je podjednako kadar da vas u raz- verzitet ima sopstveni televizijski studio, gde je maku od nekoliko trenutaka prvo iznenadi, zatim studentima omogućeno da nezavisno produciraju i nasmeje do suza, a na kraju natera da se, kako to prikazuju svoj sadržaj), ali je svoj prvi posao dobio englezi kažu, „sakrijete iza sofe“. način na koji vlada na sasvim nesvakidašnji način. naime, Bi-Bi-Si je ovim elementima jeste jedan od razloga zbog kojih snimao jednu seriju u školi gde je predavao je, zajedno sa džosom vidonom (Firefly, Dollhouse, Stivenov otac, Bil mafet, koji je producentima Angel) među mojim omiljenim scenaristima, i imao izložio ideju za seriju o đacima koji vode svoj školsam tu sreću da ga slušam uživo na pariskom ski časopis. Pošto im se ideja dopala, tražili su probni scenario, na šta je on pristao, pod uslovom ComicCon-u leta prošle godine. ovaj energični škot, čije prezime uporno da ga napiše njegov sin. Producentkinja Sandra pogrešno čitaju na Bi-Bi-Siju, magistrirao je na en- Hejsti se seća da je to bio „najbolji prvi scenario koji je ikad pročitala“. aKo se čini da je teško zamisliti kako se slažu za-

59


Od malih se nogu počinje: desetogodišnji Stiven Mafet prešao je put od obožavaoca...

... do Bi-Bi-Sijevog scenariste, na slici sa svojim kolegom, glumcem i scenaristom Markom Getisom

60


nakon zapaženog uspeha Novinarske družine gde je autor svih četrdeset i tri epizode u periodu 1989–1993. bio sam Stiven – nastavio je da niže uspehe sa sitkomima koje je bazirao na događajima iz privatnog života, kao što su Kreda (koji se odnosi na njegov profesorski rad u školi); zatim, 1991–1995, Komično razilaženje, koje govori o razvodu što je usledio kad ga je prva žena prevarila; kada je saznao da je njen ljubavnik fan njegove serije, mafet je navodno uzviknuo „Pa, jel morao da mi tuca ženu? većina obožavalaca mi samo napiše pismo!“ što je i ubacio kao repliku svom alter-egu u seriji; konačno, u periodu 2000–2004. pisao je Parove, seriju baziranu na braku sa drugom ženom, producentkinjom Sju vertju. ipak, i pored svih sitkoma koje je pisao i nagrada koje je dobijao (za najbolji dečiji program i za najbolje komedije, između ostalog) u pravu žižu pažnje je stigao tek 2005. kada ga je njegov prijatelj, producent i scenarista rasel t. dejvis pozvao da sarađuje na „oživljenom“ serijalu Doktora Hua, te je mafet 2008. osvojio BaFta-u i Hugovu nagradu za epizodu Treptaj, što nijednom scenaristi originalnog serijala za dvadeset šest godina nijedanput nije pošlo za rukom. međutim, tu se nije zaustavio – već 2007. je bio zapažen sa miniserijom Džekil, modernizovanom verzijom čuvenog romana roberta luisa Stivensona, a od 2010. potpuno iznenadio britansku publiku još jednom modernizacijom , Šerlokom, koju je uradio u saradnji sa markom Getisom, sa avanturama najpoznatijeg privatnog detektiva... ali u XXi veku. na ComicCon-u u Parizu, gde sam imao prilike da pristvujem prvo njegovom master klasu, a zatim i intervjuu, Stiven mafet je govorio dosta o svojoj karijeri i serijama na kojima radi, ali i o samom procesu pisanja. na pitanje intervjuiste da li je povlađivanje publici ključ njegove popularnosti, odgovorio je da jednostavno „piše onakve priče kakve bi sam voleo da gleda“ i da je, pored svih narativnih trikova za održavanje pažnje publike ipak najvažnija sama osnovna priča, „jer se loša priča ničim ne može popraviti“; ma koliko ovo jednostavno zvučalo, čini se

da veliki broj scenarista upravo to zaboravlja. mafet je inače poznat i po dinamičnoj komunikaciji sa fanovima svojih serija, sa kojima održava uglavnom dobre odnose (ne računajući slučaj kada se razbesneo zbog curenja nekih spojlera za Doktora Hua kao i nezadovoljstva obožavalaca zbog njegovih eksperimentisanja u toj seriji), i često odgovara na njihova pitanja na Tviteru šalama ili misterioznim nagoveštajima... osim kada ga uhvate na nekoj škakljivoj rupi u zapletu, kada im skreće pažnju sa uzvikom: „Gle, mačići!“ ni fanovi svakako ne ostaju dužni, nadevaju mu razne nadimke kao što su ‘the Grand moff’ (po liku iz Ratova zvezda), ili ‘the moffmeister’, dok sami sebe nazivaju ‘the moffia’.


Mafetovi momci

LudAK


SA PLAvoM GovoRnicoM "ne, vidi, tu je jedna plava kutija. veća je unutra nego što je spolja. može da putuje bilo gde kroz vreme i prostor a ponekad tamo i gde je potrebno da bude. a kada se pojavi, unutra je tip zvani doktor i dešavaće se naopake stvari i on će dati sve od sebe da ih sredi i najverovatnije će uspeti jerbo je fenomenalan. a sad sedi, umukni, i gledaj treptaj." — Nil Gejman, britanski književnik i scenarista, uspešno sažimajući 49 godina istorije doktora Hua

m

slobodno reći da je Doktor Hu verovatno najpoznatija britanska naučnofantastična serija, ušavši u Ginisovu knjigu rekorda kao najduži SF tv program svih vremena, čiji je originalni serijal (tzv. Klasični serijal) emitovan na Bi-Bi-Siju bez prekida u periodu od 1963. do 1989, kada je otkazana. nakon što je pokušaj da se serija oživi tv filmom iz 1996. propao, ovo je tek pošlo za rukom raselu t. dejvisu 2005. godine, i serija traje i danas.

ono što čini doktora drugačijim od drugih SF likova je sposobnost vremenskih lordova da se, kada se nađu na samrti, regenerišu, odnosno zamene svaku ćeliju u organizmu i dobiju novo telo i nešto drugačiju ličnost, ali ostaju ista osoba. ovo omogućava da se serija ne bude ičim ograničena, jer je regeneracijom moguće zameniti glumca, a da lik ostane isti. Prvog doktora je tumačio vilijam Hartnel, a ulogu trenutnog, jedanaestog doktora, met Smit.

doživljaji doktora, ekscentričnog pripadnika vanzemaljske rase vremenskih lordova, koji putuje kroz prostor i vreme, već pola veka uživa status britanskog fenomena. doktor koristi vremeplov zvani tardiS (skraćeno od time and relative dimensions in Space), čije se kameleonsko polje zaglavilo u obliku plave policijske govornice iz pedesetih, i ono je postalo simbol ove serije.

Stiven mafet je oduvek bio obožavalac Doktora Hua i često priča kako je napisao i poslao čelnicima Bi-Bi-Sija scenario za jednu epizodu, ali su ga odbili „...pošto su želeli nešto drugo. a i imao sam osam godina.“ Kasnije se šalio da je cela njegova scenaristička karijera bila tajna zavera da bi pisao za seriju.

ožemo

63


Ne dolaze u miru: plakat šeste sezone, sa ejmi (Keren Gilan), doktorom (Met Smit), i Rorijem (Artur daril)

i, kada iz sećanja je konačno obonog trenutka novljenja 2005, kad skinete želja mu se ispunila, pogled sa njih ima pokazavši fanovima da snovi svoju osnovu u perifernoj ponekad ipak uspeju da se ostvare. iluziji, pojavi pri kojoj vam se čini i ne samo to, već su u skoro svakoj narednoj seda ste krajičkom oka videli nešto, a onda se iszoni njegove epizode proglašavane najboljim postavlja da vam se učinilo. ovo ih je sve učinilo nazahvaljujući mračnim i originalnim zapletima. jstrašnijim, ali zato i najomiljenijim ‘čudovištima’. naime, dok su tipična ‘čudovišta nedelje’ u mafetov san da radi na Doktoru Huu se podiDoktoru Huu najčešće bili uobičajeni jezivi vanze- gao za još jedan stepenik kada je 2010, nakon maljci sa gomilom pipaka koji žele da naprave in- četvrte sezone, rasel t. dejvis napustio seriju zarad vaziju/ unište univerzum / asimiluju sva živa bića, drugih projekata i prepustio Stivenu mesto glavnog naspram njih mafetove kreacije kao što su jedan pisca i producenta. tako je dobio priliku da ima dečak sa gas-maskom, mehanizovane lutke, statue punu kreativnu kontrolu nad serijom. anđela koji jecaju ili nevidljiva bića koji žive u Sezona pet je gledaoce dočekala u punom senkama ne deluju tako strašno, zar ne? ipak, trku, sa novim doktorom, jedanaestim po redu, prema glasanjima gledalaca, njegove epizode su koga sada tumači met Smit. on je sa svojih 26 godprepoznate kao najstrašnije. razlog za to leži u ina najmlađi glumac u istoriji koji je dobio tu pritome što njihova strava leži u psihologiji, budući da liku, što mu nije smetalo da odmah osvoji publiku korespondiraju sa primalnim ljudskim strahovima: svojom lucidnom glumom. „doktor je veoma na primer, vašta nerade iz Tišine u Biblioteci evociposebna uloga, stoga potreban je veoma poseban raju iskonski strah od mraka i senki; jecajući anđeli glumac da ga igra. treba da je i star i mlad u isto su povezani sa frojdističkom „unheimliche“ teorivreme, i naučnik i heroj, i bezobrazni srednjoškolac jom koja tumači ljudski odnos prema očima; i mudri starac univerzuma. čim je met prošao kroz konačno, rasa tihih (the Silents) koji vam iščeznu vrata, i oduvao nas sa smelim i potpuno novim pris-

64


očekivanja; i zaista, moram priznati da sam, pretrađujući razne fan-forume, video mnogo teorija gledalaca koje su bile daleko bolje od onog što je ispalo na kraju i zato shvatam razočaranja. mafet je, verovatno i sam svestan toga, objavio da će naredna sezona biti sačinjena isključivo od „singl“ avantura bez narativnog luka.

Trejler za šestu sezonu tupom ovom vremenskom lordu, znali smo da smo da je on naš čovek“ – rekao je mafet za njegov kasting. Kao saputnica u tardiS-u mu se pridružila škotska glumica Karen Gilan kao ejmi Pond, za koju je glavni pisac prokomentarisao da je „zabavna, visprena, divna i seksi. ili škotkinja, što je brži način da se kaže sve to.“ vatrena i crvenokosa ejmi se tako kao sušta sušta suprotnost doktoru sjajno uklopila. što se same priče tiče, mafet je imao nameru da napravi narativni luk, tzv. Story arc koji će se prostirati na više od jedne sezone i uključivati misteriozni pokret znan jedino kao „tišina“ („the Silence“) sa skrivenim i zlokobnim namerama. na ovaj narativni luk nastavila se šesta sezona, koja je počela eksplozivnom dvodelnom pričom, i koja je prvi put u istoriji serijala (ne računajući tv film) smeštena i snimljena u americi, i to sa velikim bužetom. ova sezona je bila prepuna iznenađenja i preokreta, ali i emotivnih momenata, gde se posebno ističu epizode koje su pisali nil Gejman i tom makrej. međutim, nije sve išlo tako glatko, i kritičari i fanovi su zamerili mafetu što se previše koncentrisao na story arc i eksperimentisanje, i time ne samo zanemario one elemente koje su činili srž njegovog pripovedanja, već i otvorio neke rupe u zapletu, pogotovo u finalu sezone, koje nije ispunilo

met Smit, koji je ranije potvrdio da će i dalje igrati doktora, rekao je da je, nakon što mu je mafet pokazao scenario prve epizode sedme sezone, pao sa stolice od oduševljenja. a na pitanje šta očekuje od 50. jubileja serije koje nam dolazi 2013. godine (za neke prethodne godišnjice, 1973. i 1983. su pravljeni posebni specijal-serijali), Stiven mafet je odbio da otkriva išta, ali je obećao da će da bude „ogromno“. iz ovih nagoveštaja naslućuje se da on ima još pokoji adut u rukavu da iznenadi fanove. živi bili – pa videli!

Vatrena: Škotska glumica Keren Gilan kao ejmi Pond 65


Mafetovi momci

Ĺ eRLoK


HoLMS, dRuGi PuT MeĐu

BRiTAnciMA

„Sve što je bitno u vezi sa Holmsom i votsonom je isto. originalne priče Konana dojla nikada nisu bile o smokinzima i petrolejkama. one govore o briljantnoj detekciji, zastrašujućim negativcima i zločinima koji lede krv u žilama – i, iskreno, dođavola s krinolinom. drugi detektivi imaju slučajeve, šerlok Holms ima pustolovine i to je ono što je važno.“ — Stiven Mafet, u intervjuu telegrafu

F

Kada sam prvi put čuo da Bi-Bi-Si sprema seriju o šerloku Holmsu smeštenu u modero doba, odmah sam se narogušio. Kao obožavalac ovog detektiva, ne samo što sam čitao priovetke ser artura Konana dojla, već se i nagledao nebrojenih adaptacija, od one očajne verzije Baskervilskog psa sa Piterom Kušingom iz 1959. (gde, pored drugih prolupa, ispada da je Stejpltonova sestra neka zla hipi-veštica), preko raGiliS

odlične Granadine serije sa džeremijem Bretom (onako kako je on umeo da poskoči i usklikne nakon rešenog slučaja, nijedan glumac nije uspeo da ponovi), sve do ovog novog, pomalo ciganskog i raščupanog Holmsa koga tumači robert dauni džunior u ričijevoj stimpank verziji (za koju se čini da mnogo više duguje džejmsu Bondu i ranijim ričijevim filmovima nego dojlovoj kreaciji, ali se ne može poreći da ima izvesnog šarma).

67


nego su autori sve moguće poznate i nepoznate motive vezane za Holmsa pokupili, obrnuli, subverzovali ih i poigrali se na njima, stvorivši nešto poznato, a opet potpuno originalno. elementi iz dojlovih priča su tu, ali nikako nisu ono što biste očekivali. za početak, doktor džon votson se u prvoj epizodi vraća kao invalid iz rata u avganistanu; u originalnoj Studiji je takođe u pitanju avganistanski sukob, ali drugi a n g l o -a fg a n s k i rat (1878-1880); komentarišući ovo, mark Getis je primetio: „to je isti rat sada, pomislio sam. jedan te isti nerazrešivi rat.“ dalje, u prvobitnoj nažalost, velika većina adaptacija naginje ka pripovetci Holms uzima votsonov „očajno“ strani skale radije nego ka „sjajno“, a za- džepni sat i u trenutku, anamisao o jednom šerloku u XXi veku nije mi se koti- lizirajući ga, izvodi sve pojedinosti rala visoko na toj lestvici... bez obzira na vest da je o njegovom životu, uključujući i rade Stiven mafet i Britancima dobro poznati to da ga je dobio na poklon od glumac i scenarista mark Getis. brata Harija. u ovoj seriji je sve zato sam, pred gledanje prve epizode isto, samo sa mobilnim telefonom Studija u ružičastom (aluzija na, naravno, prvu do- i preokretom na kraju kada ga votjlovu priču o Holmsu, Studija u skerletnom), zauzeo son ispravlja i kaže mu da je Hari zamesto ispred ekrana naoružan kriticizmom i kor- pravo nadimak njegove sestre, koja pom trulog paradajza, spreman da je odmah os- je inače lezbejka. udim. međutim, devedeset minuta programa je takođe, što je važno istaći, prošlo i ostao sam da sedim neko vreme pre nego jeste da niko nije samo tresnut u što sam priznao sebi: „Damn, ovo je dobro.“ moderno doba, već je svako i zaista jeste. ne samo što su se glumci i pro- tehničko sokoćalo funkci-ondukcija pokazali dobrim, to je za Bi-Bi-Si standard, alno, kao to što šerlok ima svoj sajt preko koga nudi svoje us-

68


luge „detektiva konsultanta“, a votson vodi blog u kome piše o njihovim doživljajima („Bio bih izgubljen bez svog blogera“, kaže mu Holms, što je skoro ista čuvena fraza iz pripovetke, gde umesto „blogera“ kaže „bozvela“, aludirajući na džejmsa Bozvela, čije je ime postalo sinonim za biografa), a oba ova sajta su dostupna i u „stvarnom životu“: na šerlokovom sajtu se objavljuju razni logički zadaci u čijem rešavanju posetioci mogu da učestvuju, dok se na džonovom blogu mogu naći opisi njihovih slučajeva sa komentarima likova iz serije. Konačno, treba li da napominjem da su rešenja slučajeva izmenjeni? imam utisak da su se mafet i Getis strašno zabavljali pružajući aluzije na originalne priče i tako skretali s traga one koji su upoznati sa razrešenjima. Glumački tandem martina Frimena (koji nema nikakve veze s morganom Frimenom) i Benedikta Kamberbeča (koji priznaje da i sam ima problema sa izgovaranjem svog prezimena ponedeljkom ujutro) izvanredno su se dobro složili u ulogama razumnog doktora, to jest ekscentričnog detektiva, čiji odnos pruža neočekavanu dinamiku u svakoj epizodi.

Trejler za drugu sezonu naravno, kako se psihologija razvila od dojlovog doba, u modernom društvu svi se osećaju pozvanim da analiziraju njihov odnos, tumačeći votsonovu namćorastu prirodu kao posledice posttraumatskog stresa i doživljaja iz rata, a Holmsovu

A baterijske lampe moraju biti bolje od fenjera...


antidruštvenost i manjak empatije kao sociopatiju pomešanu sa aspergerovim sindromom... a da i ne pominjemo tabloide koji uporno pokušavaju da dokažu da su njih dvojica homoseksualci.

Skandal u Belgraviji (baziran na Skandalu u Bohemiji), Hrtovi Baskervila (Baskervilski pas, naravno) i Rajhenbaški (vodo)pad (prema Poslednjem problemu, koji je dojl napisao u nameri da se ratosilja svog junaka), u drugoj sezoni koja je prikazana januara ove godine.

ima tu još mnogo detalja, (moderni šerlok, naravno, ne puši lule... on koristi nikotinske možda sam je se malo i bojao, jer se često flastere), kao i aluzija na dojlove priče (smatram se relativno dobrim poznavaocem, ali čak i kao takav desi da neka serija u prvoj sezoni uzleti, a onda potnisam uspeo sve da ih pohvatam) u ukupno tri epi- puno padne u drugoj, ali moje sumnje su, na sreću, potpuno razvejane. odakle zode prve sezone; pored da počnem? Briljantna lara Studije u ružičastom, tu su se Palver (na slici) kao dosad našli i Slepi bankar, baziran Ne samo što su se definitivno najprovokativnija na Znaku četvorice, kao i Veglumci i produkcija pokazali irena adler, kao seksi lika igra, koja je zasnovana na dobrim, to je za Bi-Bi-Si stansadomazohistička domina (!) nekoliko različitih sukoba sa dard, nego su autori sve a istovremeno superinmorijartijem. Šerlok je, moguće poznate i nepoznate teligentna žena u stanju da očekivano, obasut hvalom sa motive vezane za Holmsa nadmaši i samog šerloka, svih strana, i od kritičara i od pokupili, obrnuli, subverzokoji se možda čak zaljubi u obožavalaca, koji su, takvi nju? štiklirano! Potpuno kakvi su, odmah počeli da se vali ih i poigrali se na njima, preokrenuta horor priča o žale i kukaju: „zašto samo tri stvorivši nešto poznato, a demonskom psu sa voepizode?“ na šta je Stiven opet potpuno originalno. Elejnom bazom „Baskervil“ u mafet na pomenutom Comicmenti iz Dojlovih priča su tu, kojoj se vrše genetski Con-u duhovito odgovorio ali nikako nisu ono što biste eksperimenti na životin„Gaj riči je napravio samo očekivali. jama? štiklirano. neopijedan!“ sivo napeto finale sa no, kako je došlo do srceparajućim krajem i ideje za jednu ovakvu seriju? Prema rečima mafeta lukavim morijartijevim igrama koje dovode do i Getisa (koje su fanovi od milošte krstili „mofftiss šerlokove (navodne) smrti? štiklirano. i sve to team“) ideja im je pala na pamet kad su se našli ostajući verni osnovnim dojlovim idejama. jedan naspram drugoga u kupeu voza na relaciji Svakako, mogu da idem još dalje i pišem london-Kardif kada su shvatili da, začudo, od svih dela iz „epohe“ nikome još nije palo na pamet da hvalospeve za ovu seriju do prekosutra, ali najbolje napravi modernu verziju šerloka Holmsa (a toga se će biti da sad stanem i prestanem da vam otkrivam nije čak ni džejn ostin spasla) i da, ako njih dvojica da biste mogli sami da je pogledate... a onda da to ne naprave, neko će ih već preteći. ostalo je, kako grizete nokte dok nam se na jesen ove godine, kako se kaže, istorija. a nakon velikog uspeha prve se- mafet i Getis obećavaju, ne stigne treća sezona i zone, odmah su se bacili na kreiranje druge za koju nove tri epizode moderne šerlokijanske lucidnosti. su izabrali tri najpoznatije priče iz ‘šerlokverzuma’:


74


Medeja Mitski arhetip nekad i sad

piše: Jelena Obradović jaSon: „tvoj ponos je tvoja nesreća, medeja.” medeja: „a tvoj ponos, jasone, tvoja sreća.” — Medea (1988), lars fon trir

m

itologija – podsvest nekadašnjeg grčkog društva, za koje se ne kaže tek tako da je kolevka civilizacije; ali i danas, uronjeni u post(post)moderno, progresivno, potrošačko društveno, državno, i kakvo sve već ne, uređenje, ne možemo bez osvrta na mit kao fenomen. mnogi umetnici, i dan danas, inspiraciju pronalaze upravo u antičkim mitovima. značajni evropski filmski stvaraoci poput Pijer Paola Pazolinija i larsa fon trira vaskrsavaju drevna vremena, njihove tragične heroje i heroine, procesom ekranizacije, kako bi nam približili duh prošlih vremena, i napravili paralelu između nekad i sad. Pitanja koja su mučila atinjane, dramatičara euripida, muče i današnje pisce, slikare, reditelje, obične smrtnike. mitovi su neodvojivi od sna, ali san je indi-

vidualan, dok su mitovi plod ljudi, plod ljudske zajednice kojoj uvek treba unutrašnja kočnica – sistem moralnih vrednosti, ako ništa drugo, da ne povređujemo prirodu i ljude kojima smo okruženi. mit koči haos kome čovek, dokaz za to je „razvoj” autodestruktivnog čovečanstva, na nekom (animalnom) nivou svesti uvek mazohistički teži. mit ima religijsku, estetsku i saznajnu funkciju, on na jedan alegorični način ukazuje kakav je doživljaj društvenog i kosmičkog poretka u nekoj kulturi (kasnije - naroda, nacije). mitovi su refleks čovekove fantazije povodom objektivnih događanja, prema naturalističkoj teoriji, dok prema animističkoj teoriji, pokretač za stvaranje mitova jesu subjektivni doživljaj sveta, sećanja i snovi, ali, kako god bilo, mit je neodvojivi deo kolektivno svesnog. mnogi teoretičari smatraju da se estetska

75


rešenja nalaze u nesvesnom delu duše i uma. Frojd je polazio od lično nesvesnog, kako bi pokušao da objasni zašto se neko umetnošću bavi, ili istu doživljava (i kako), dok je jung polazio od kolektivno nesvesnog. Kod junga i psihoanalitičara nalazimo da je saznajni sadržaj nekog umetničkog dela „libidarne, erotske” prirode. čuveni mit o medeji, tragičnoj heroini koja ubija svoju decu kako bi se osvetila mužu, prisutan je već vekovima, živi, svedoči kakav je položaj žena bio nekada, a taj položaj u društvu skoro pa i nije evoluirao, tako da analizom dolazimo do zaključka: čovek se suštinski ne menja, problemi vezani za njega su identični, isti oni koji su opsedali antičke umove opsedaju i modernog čoveka, jer ljudska priroda je nepromenljiva, i sve u svemu, iz Platonove pećine se ne može izaći. euripid, poslednji klasik grčke tragedije, prikazao je u svojim delima ljude onakvim kakvi oni jesu u stvarnosti; bavio se čovekom, njegovim strastima, karakterima, kritikovao stara religiozna verovanja i koristeći se mitovima iznosio stavove vezane za porodicu, brak, ljubav i život uopšte u tadašnjem polisu. medeja se 431. god. p. n. e. prvi put igrala pred publikom koju su činili uglavnom muškarci. medeja–- čarobnica, pomogla je jasonu i argonautima prilikom njihovog poduhvata u gradu Kolhidi oko zlatnog runa, koje je čuvao njen otac ejet. jason je bio Herin i atenin ljubimac, one su uz pomoć afrodite rasplamsale ljubav u medejinom srcu, pa je ona ubila i svog polubrata kako bi se domogla zlatnog runa, i odmetnula se od zemlje i oca. Sveti se kralju Peliji, jer je poslao jasona da izvrši taj opasan zadatak, naime, pred njegovim ćerkama raskomadala je ovna, potom ga podmladila, pretvorivši ga u jagnje, što su Pelijine ćerke učinile svome ocu u želji da ga podmlade, i tako ga ubile. Pelijin sin akast proteraće

76

medeju i jasona, te oni odlaze u Korint (Korint je, inače, bio jedan od saveznika Sparte, sa kojom je izbio rat neposredno pred izvođenje drame). u Korintu jason zarad kraljevstva i položaja napušta medeju, kako bi se oženio ćerkom kralja Kreonta. Ponižena kao žena, supruga i majka, medeja nevesti poklanja haljinu koja gori, zapaliće se Kreontovo kraljevstvo. medeja ubija svoju i jasonovu decu, i upravo je taj čin čedomorstva intrigantan vekovima, ne samo umetnicima već psiholozima i teoretičarima. euripid zaplet razrešava pojavom medejinih zmajeva, na kojima odlazi u atinu kod kralja egeja, sa leševima svoje dece, ne obazirući se na jasonove molbe da mu dozvoli makar da ih dodirne. euripid nam u okviru izlaganja medeje oslikava i navodi razloge zbog kojih je žena bila (i ostala) podređena muškarcu, i kao takva osuđena

Sve fotografije uz ovaj članak su iz predstave Medea ruske rediteljke Dijane Dobreve, baziranoj na tekstovima Euripida, Milera, Borhesa i Vaska Pope (link)


na doživotnu nesreću i poniženje; Grk se ženi, ne iz ljubavi, već da sebe i državu produži preko žene (koja, uzgred, mora da poseduje miraz), i on je apsolutni gospodar ženinog tela (žensko telo u službi zadovoljenja i rađanja, medeja smatra da je bolje u boj ići nego podnositi porođajni bol). treba napomenuti da je žena pre venčanja bila vlasništvo oca, a da nakon venčanja pripada mužu, tako da se ocu i domu više ne vraća. žena koja se razvodi „na lošem je glasu”, i čak i ako je muž preljubnik ili glavni krivac razorenog braka, deca pripadaju muškarcu. euripidova medeja svoje izlaganje završava rečima da niko na svetu nije svirep i besan kao prevarena i ostavljena žena. ako je žena sticajem društvenih okolnosti svedena (omeđena) na postelju, ona svoju teritoriju brani kao lavica, i sve sveto prestaje da bude sveto, pa čak i materinstvo,

jer upravo ta jedina njena prednost jeste ahilova peta muškog roda, i sam jason smatra da bi se muškarci spasili bede kada žene ne bi rađale. jason medejinu reproduktivnu (i jedinu u društvu) funkciju koju je obavila potvrđuje rečima: „Više dece ne treba tebi!”, dodajući pri tom kako želi svojim sinovima da „podari” braću, i on ne razume ženski gnev i zlo koje izbija i kulja kada se uzurpira „bračna ložnica”. njega ne zanima princeza zbog stasa i lika, već kraljevstva i bogatstva. žena se u antičkom, patrijarhalnom, svetu vezuje za emociju, muškarac za razum, i svako otvoreno pokazivanje emocija bilo bi osuđeno kao ženskasto i kao takvo, pogrdno po muškarca. medeja razmišlja o samoubistvu, ali ona ide dalje, ubija sinove, i taj čin joj veoma teško pada, ona uzdiše, jeca, plače sve vreme, ali njena dvostruka marginalizacija (ne samo kao žene, već i varvarke, tj.strankinje u Heladi), koju joj je nametnuo onaj koga je volela telom, srcem i dušom, čak se zarad njega, jasona, usprotivila ocu i zavičaju kome ne sme i ne može da se vrati, dovela ju je na samu ivicu ponora, i nagnuta nad provalijom ona deluje, nije pasivna kao što se od žene očekuje, ali jeste potvrda verovanja da je žena iracionalno biće u čijoj prirodi nije da čini dobra dela. Koliko i kako pati medeja („odbija hranu, skrhana bolom leži, sve vreme u suzama topi”) saznajemo od dadilje na početku drame, dadilja čak savetuje učitelja da decu sklanja od majke, jer se u njenim očima samo mržnja zadojena osvetom vidi. medeja je sve vreme na sceni, dolazi u kontakt sa dadiljom, jasonom, Kreontom, egejem,i iz dijaloga sa njima saznajemo šta se dešavalo pre nego što je jason otišao od nje i ostavio je samu sa sinovima. medeja sinove ubija mačem, ubija ih kao muškarac,

77


jer prema savremenim istraživanjima muškarci decu ubijaju iz osvete, kako bi ženi naneli zlo. reditelj Pazolini ima drugačije viđenje, i prihvatljivije, kada je u pitanju smrt dece, naime, medeja ih ritualno kupa u buretu, potom uspavljuje u krilu, miluje, stavlja u krevet, i kada sutradan zapali čitavo Kreontovo kraljevstvo, u snu, ugušiće vatra i dim dečake. trir je najbizarniji kada je opis zločina u pitanju, njegova medeja besi sinove, i drugi sin, stariji, podilazi majci i pomaže oko vešanja brata, a potom sam sebi sprema omču.

pomenuti filmove Teorema (1968) i Svinjac (1969). crkva je pokušavala da cenzuriše filmove koji su bili eksplicitni po pitanju scena nasilja i seksa (njegov poslednji film je 120 dana Sodome, nastao po knjizi markiza de Sada). Pazolini je pokušavao da kroz stvaralaštvo pomiri Hrista, Frojda i marksa. Pazolinija je ubio mladić koga je pokupio radi seksa, jer je, naime, Pazolini bio homoseksualac, ali protiv seksualne revolucije, smatrajući da je to buržoaski produkt i hir, činjenica koja nam dosta govori o njegovoj kontroverznoj prirodi i težnji da spoji. da li je zapravo snimajući filmove o najvećim antičkim žrtvama, medeji i edipu, prejudicirao, da ne kažem prorokovao, svoju sopstvenu brutalnu i nasilnu smrt? Pazolini je dvostruka žrtva, žrtva lične seksualne orijentacije, i žrtva okolnosti i vremena u kojem je živeo, jer je bio trn u oku italijanskog establišmenta.

Pomenuti Pazolini, marksistički pesnik, romanopisac, esejista, novinar, reditelj, tokom šezdesetih godina XX veka snimao je filmove, kako je imao običaj da kaže, epsko-religijskog ili mitskog viđenja iskustva, ali ono što najviše odlikuje njegovo filmografsko stvaralaštvo jeste kritika buržoaskog sveta. Pored filma Medeja, snimio je i Kod Pazolinija medeja je sveštenica, kod eufilm Kralj Edip, potom, značajan je film Jevanđelje po Mateji. Kada je u pitanju kritika buržoazije treba ripida čarobnica, ali u oba slučaja varvarka, koja

78


nije deo Helade. Kod pisca velimira lukića cen- zlatnog runa. naime, Pazolini je dosledan mitu, trir tralni motiv jeste upravo nepremostivi jaz između euripidovoj tragediji, ali ono što on prikazuje ne Helena i varvara, i to se pominje niti euripid, niti najbolje ogleda u rečenici vizuelizuje Pazolini, a to je koju izgovara medeja: varnica ljubavi između ja„Sinove bih pre među sona i Glauke, Kreontove zmajeve bacila, nego kao kćeri. Kadar u kojem Helene vaspitala”. naime, vidimo obris Glaukinog prema medejinom mišlprofila i unutar njega jenju (po lukiću), Grci sve vatru, prejudicira nam svoje zločine prikrivaju događaj sa zapaljenom kulturom, umetnošću, haljinom u mitu (u filmu, filozofijom, a ona, zločinac Glauka umire jer se ubola divlje krvi, jer veruje u na trnovit deo krune, jednu ljubav, i ne može da medejin poklon) i se pomiri sa bahatim i hidočarava ljubavni plamen rovitom ponašanjem koji tinja između nje i jamuža. Koliko samo danas sona. Kraljevstvo Kreonimamo ljudi i organizacija tovo je hladni, zemljani (da ne kažem nacija) koje lavirint u podzemlju; u pod okriljem dobrog i jednom od tunela se i lepog prolivaju tuđu krv zbiva venčanje. takav i zarad ličnih interesa? jeste svet muškaraca iz ženske perspektive, stendanski reditelj ovit, pust, zemljan, lars fon trir zaokupljen je hermetičan. ženom kao tragično i nesrećno utkanom biću u mreži patrijarhata koji nije star koliko hrišćanstvo već traje mnogo duže, doseže do drevnih Grka i medeje. njegov film o medeji najbolja je filmska adapatcija jedne grčke tragedije u odnosu na druge filmove i autore na istu temu. Film obiluje hrišćanskom simbolikom, jer jedno vreme je porodilo drugo (npr. suvo „drvo života” usred žitnog polja o koje besi medeja sinove; trnovita, otrovana kruna koju nosi Glauka podseća na Hristovu krunu – simbol nezaslužene patnje). na početku filma, medeja se u moru (tokom čitavog filma medeja se vezuje za vodu – more, kiša, močvara, reka; voda simbolizuje emocije, nesvesno i potisnuto u nama, duboko, uzburkano, zamućeno) susreće sa kraljem egejem, koji joj obećava utočište, a ona njemu priča o sebi i jasonu, za razliku od Pazolinija, koji film započinje Kolhidom i otmicom

medejin ponos je njena nesreća, jasonov – sreća, apstraktno govoreći, ali nije tako samo sa Grčkom medejom, Pazolinijevom, triovom, već onom koja se nalazi u svim ženama, i pitanje je da li priroda tako nalaže ljudima, koji su prvenstveno biološka bića, ili društvo nameće već vekovima? izvori i literatura: 1. Pjer Paolo Pazolini – Medeja, film, 1969. 2. lars fon trir – Medeja, film, 1988. 3. euripid, žan anuj, velimir lukić: Tri Medeje (Paideia, 2009) 4. dušan Stojanović: Leksikon filmskih i televizijskih teoretičara (insitut za film, 1991) 5. raško jovanović: Drama i pozorište (vuk Karadžić,1984) BelešKe: lada Stevanović, tekst Medeja: nekad i sad eshil, Sofokle, euripid: Grčke tragedije (dereta, Beograd, 2001, preveo miloš n. Đurić)

79


80


Helenska retorika Njen odnos sa dramom i njena primenjivost u modernoj dramaturgiji piše: Mihajlo Vitezović

d

rama – umetnost oživljavanja pozorišnog teksta na sceni. retorika – spoj zanata, nauke i umetnosti o ubeđivanju. dve velike veštine, a i jedna i druga su obeležili antičku Heladu, koja je u zlatnom dobu bila prava intelektualna košnica: svuda je vrvelo od putujućih učitelja, sofista, filozofa, logičara, retora i dramaturga, zbog kojih se ovaj period i dan-danas toliko proučava. ne može se stoga reći da je slučajno što dva najpoznatija aristotelova dela nose naslov: Poetika i Retorika. ali kakav je tačno odnos između njih?

Drama i beseda kao mediji

Kada se govori o medijima u Starom veku, najčešće se prvo pomisli na – knjigu. međutim, do pojave javnih institucija u aleksandriji i Pergamu, biblioteke su bile isključivo privatne ili državne, te

je tako pojedinac morao da bude ne samo pismen, već i dovoljno imućan da obezbedi sebi kolekciju knjiga za korišćenje. Knjiga i štampana reč tako sve do Gutenbergovog revolucionarnog otkrića neće biti širiko rasprostanjeni medij. Sa druge strane, besede i drame imaju potpuno drugačiji koncept: one koriste izgovorenu reč, odigravaju se najčešće na otvorenom, može ih čuti veliki broj ljudi, dostupne su i onim ne tako imućnim i pismenim građanima, a tu je svakako i velika njihova popularnost. Koliki su uticaj imali možemo videti iz dva svedočanstva: pripoveda se, naime, da su erinije u eshilovoj trilogiji Orestiji bile toliko uverljive i zastrašujuće da su „deca plakala, žene padale u nesvest, a starci se upišavali”. Sa retoričke strane, pak, imresivan je primer slavnog govornika demostena, koji je, u teškoj političkoj situaciji u atini, kada je veliki broj građana bio u strahu i stoga sklon potpisivanju

81


primirja sa Filipom makedonskim, koji je osvajao helenske gradove jedan po jedan, jednim govorom potpuno preokrenuo javno mnjenje na svoju stranu i ohrabrio atinjane da se suprotstave makedoncima.

piramida: 1. ekspozicija – predstavljanje likova 2. zaplet – početak glavne radnje

3. Kulminacija – vrhunac radnje nakon ovoga, možemo slobodno reći da su i drama i beseda bile pravi masovni mediji stare 4. Peripetija – preokret Helade. 5. rasplet – razrešenje Konačno, nikako ne treba izostaviti važan Sličnosti u tehnici i sadržaju između dra- aspekt, a to su ciljevi. aristotel tvrdi da cilj svake drame treba da bude katarza, odnosno maturgije i retorike pročišćivanje gledalaca putem snažnih osećanja. retorički cilj, pak, jeste ubeđivanje, ali su sokratovci možemo reći da su najuočljiviji odnosi smatrali da je i predočavanje istine slušaocima, kao između retora i glumca. i jedan i drugi nastupaju i da dobra beseda mora oplemeniti ne samo pubpred publikom, suočavaju se sa tremom, i bave se liku, nego i samog govornika. iz ovoga poboljšanjima na planu glasa, intonacije, tonaliteta, proističe da ciljevi ove dve umetgestikulacije, stava tela, pa i uverljivosti. zato nije nosti i nisu tako različite i ni čudo što su priručnike za retoriku napisala i dva da obe teže ka pozinaša istaknuta dramska umetnika: jovan Sterija tivnom uticaju recipiPopović i Branislav nušić, koji je tridesetih godina na jente. i bio predavač retorike u vojnoj gimnaziji. Svakako, sličnosti i na planu jezika i stila su neizbežne, kako i jedno i drugo koriste lingvistička sredstva. u retorici se, tako, prvi put i pojavila rasprava o tome da li stil treba biti jednostavniji ili nakićeniji i tu je došlo do podele na dve struje: aticiste i azijaniste; ova ista debata vodila se u dramskim umetnostima. interesantno je uporediti i strukture jedne besede i drame. ono oko čega se većina antičkih retoričara slaže jeste da su najvažniji delovi besede: 1. exordium – uvod 2. narratio – iznošenje činjeničnog stanja 3. diviso / Partitio – utvrđivanje sporne tačke 4. confirmatio / confutatio – argumentacija 5. conclusio – zaključak a ovo je upadljivo slično bazičnoj osnovi drame, koju znamo pod nazivom Frajtagova

82


Da li je retorika primenjiva u dramaturgiji?

napisano je dosta priručnika i teorija o retorici u kojima se raspravlja kako ona može biti korisna kako za tumačenje, tako i za pisanje književnih dela. no, pogledajmo kakva je situacija sa dramaturgijom na nekoliko primera. Odnos sa publikom. Prema retoričkim načelima, privlačenje i zadržavanje pažnje publike jedan je od najbitnijih zadataka. Po nekim procenama, govornik ima oko 120 sekundi da zadobije interesovanja slušalaca, a nakon toga ide lakše, iako je potrebno imati na svakih 5-6 teza u govoru nešto za održavanje tog istog interesovanja, bilo to neka šala, dovitljivo poređenje, snažno istaknuta misao ili nešto četvrto. isto tako, u toku govora moraju biti ravnomerno raspoređene ključne tačke, tzv. hajlajti, koje treba da prenesu teze koje govornik smatra najvažnijima.

ovo se sve takođe može primeniti i u dramskim tekstovima. Dijaloška struktura. u svakoj raspravi ljudi, svesno ili nesvesno, posežu za nekim retoričkim sredstvima da bi dokazali da su u pravu. jedno od najčešćih jeste prigovaranje. uzmimo, zato, aristotelove podelu: 1. Prigovor samog predmeta 2. Prigovor po sličnosti 3. Prigovor o različitosti 4. Prigovor autoriteta tu, dabome, mogu biti od koristi i čuvene preporuke za rasprave artura šopenhauera. još jedna interesantna stvar kod retorike su i aspekti na koje treba obratiti pažnju pri uticanju na publiku i dele se na: etos – osećaj čoveka za ispravnost; Pathos – emocionalnost; logos – logička inteligencija, razum. ova tri dela ne samo što se mogu prepoznati u psihoanalitičnoj teoriji o idu, egu i super-egu, već i kao karakteristike likova iz kojih mogu da proisteknu sukobi. uzmimo, recimo, primer u kome odbegli zatvorenik iz kaznionice dolazi kod devojke u kuću i traži da ga sakrije. Sa stanovišta etike, jedina ispravna stvar bi bila da ga preda policiji; s logičke tačke gledišta takođe: ako ga sakrije, imaće problema s vlastima. međutim, zatvorenik je njen brat, i zbog svojih osećanja, odnosno pathosa, neće učiniti ni ispravno ni logično i doći će do sukoba. naravno, ovo je samo primer, a ima neizmerno mnogo mogućnosti. literatura: viloleta jelačić-Srbulj, rhetorikè téchne: retorička veština kroz retorske vežbe: priručnik za filološke i klasične gimnazije, art print, novi Sad 2007. janković, vladeta, Imenik klasične starine, vreme knjige, Beograd 1996. Spremić, ljiljana B., Osnovi klasičnih nauka za prvi razred klasičnog smera Filološke gimnazije, Filološka gimnazija, Beograd 1998.

83


dramSKe vežBe

Maskirana dela vežba koju je za svoje studente izmislio italijanski pisac umberto eko, a sastoji se od transformisanja sižea poznatih dela tako što se izbace svi prepoznatljivi elementi zapleta i doda naslov koji nema nikakve veze. možete li da pogodite koja su dela u pitanju? (Pomoć: u pitanju su dva poznata antička dramska ostvarenja) Mihajlo Vitezović

ViDi štA SU UčiNiLi OD MOje PeSMe, MAMA Sve se ovo ne bi ni desilo da su njegovi roditelji otišli u bračno savetovalište. ili da njegov otac nije zlostavljao ćerku, promovisao kanibalizam i doveo ljubavnicu kući kao plen. Bilo kako bilo, u haosu koji je usledio, naš junak, mlad i perspektivan, primoran je da učini nešto što ne želi, u odnosu o kome bi Frojd imao štošta da kaže. Kao posledica toga, počinju da ga proganjaju neke neugodne, a vrlo revnosne ženske, koje nisu imale prilike da vide dovoljno sunčeve svetlosti u svojim životima. nagnan u bekstvo, on dobija uputstvo da odjuri u grad i tamo traži azil kod lokalnih vlasti. tamo ne samo što uspeva da se spase od nezgodnih cica, već im pomaže da promene svoj imidž i usput učestvuje u reformi tamošnjeg pravosudnog sistema. rešenje: eshil, Orestija

Jelena Obradović

ŽeNe DONOSe NeVReMe u jednom gradu koji drži do tradicije, starih bogova, sve u svemu patrijarhata, autostopom je došao iz azije jedan ženskasti mladić sklon alkoholu. dana kada je došao, nezapamćeno nevreme se zbilo, u paketu sa munjama i gromovima. i svi odlepe za njim, sve žene, jer stranac prosto isijava seksipilom. Pa i ne baš samo žene, ali o tome ćemo drugi put. mladi i bandoglavi gradonačelnik, homofob između ostalog, nikako da uhapsi mladića, jer ga sve vreme štite žene, a i nema dovoljno argumenata za hapšenje (nerazumevanje i prezir prema nepoznatom baš i nisu neki argumenti). Hapsi gradonačelnik žene, ali one su organizovane i beže mu. žene, razjarene jer ih stalno uznemirava, na kraju mu i dođu glave, i to bukvalno. Stranac posmatra sve sa strane, i uživa u krvoproliću. rešenje: euripid, Bahantkinje

86


dramSKe vežBe

Songovi Studenti četvrte godine imali su zadatak da napišu dva songa u Brehtovskom stilu... da su ih pisali komunistički ideolozi u slavu preminulog Kim džong ila.

Saša Petronijević

Mina Aleksić

(Spikerka čita vesti)

ne verujte u boje i svet oko vas, ne verujte ljudima, ubio ih glas, ne verujte bogatsvu i ne verujte bedi, verujte samo i uvek sebi.

Sa žalošću i velikom tugom za velikim džong ilom danima pati narod njegov Grca i plače pod velikom mukom u Boga vere nema već samo u velikog vođu Kako će shvatiti stvari druge Kad sada vesti pođu čije će ime u glas deca klicati sutra Kome će nacija zahvaliti što dočekuje nova jutra čiju će sliku videti Kada oči operišu čiste Kome će pesme svirati i praviti velike biste šta će se desiti sada Bez njihovog izuzetnog vođe Hoće li i sin njegov očevim stopama da pođe. ni oko velikog brata još uvek uhvatilo nije da li će ostati isto ili će biti rata.

ne verujte barutu od bombaškog naleta, ne verujte deci ako nemaju talenta, ne verujte cveću ako nije sa ove slike, verujte da vam samo mi nudimo prilike. ne verujte u Boga jer njega nema, ne verujte kući da se nešto lepo sprema, ne verujte pesmama van ovog područja, verujte samo u ono što vam kažem ja. verujte da je iza ovoga svet još gori, tamo vas niko ne voli, tamo se živi u mori, tamo možda hrane i struje imaju, ali duše nemaju, tamo se zli ljudi rode i za još gore spremaju.

87


Proza Nemanja Petronijević

loV

o

vo je ceo dan provelo u velikom žbunu pokraj kolibe. niko ga nije primetio i to je bilo dobro. a sada je padala noć i ovo oseti u dubini sebe da je opet gladno i da želi. Bilo je tiho u okolini i ovo odluči da proviri. ne beše nikog. ovo oprezno krenu u pravcu gde je mislilo da će mu potreba biti zadovoljena. ovo se kretalo između kuća, preko krovova, izbegavalo je ljude. znalo je da će ga, ako ga vide, juriti, prebiti a možda i ubiti. Gradovi su bili opasno mesto za ovo. ali gradovi su bili njegovo lovište. ovo doskoči na kuću i crep se sruši na ulicu. Stara kuća, ništa čudno, niko ne obrati pažnju na pogrbljenu priliku na krovu koju je otkrila slaba svetlost zalazećeg sunca. ulica beše puna, jedna od onih sa puno uličnih prodavaca koji su vikali nešto nerazumno. usred gužve ovo spazi ono. oči mu se zastakliše a na usta pođe voda. ono je delovalo... pa, delovalo je ukusno. ovo oseti ogromnu želju da skoči dole, da ugrabi ono i proguta ga celog. Glad ga je pekla i potreba da je ugasi bila je ogromna. ali strah je bio veći, ulični prodavci kao da su odjednom počeli uzvikivati pretnje i ču se lavež pasa u blizini. ovo ostade ukipljeno u mestu, ne skidajući pogled sa onog, koje se udaljavalo niz ulicu. učini mu se da ga ono u trenutku pogleda. ovde neće utoliti svoju glad. ovo hitro skoči u jednu uličicu i nestade. Sa kuće pade još jedan crep. ovo je sada lutalo. već je vladao mrak i ovo je shvatalo da će uskoro ulice biti prazne i da neće biti čak ni onoga, za čim mu je priroda toliko žudela. Sumrak, najbolje vreme za lov, odavno je prošao. ovo je bilo besno, potreba koja je bila njegova suština, njegov jedini smisao, bila je nezadovoljena. da je moglo mrzelo bi ono, želelo bi ono, skoro da je osećalo ukus onog u ustima ali ne i sitost. Sitost je bila nagrada za uspešan lov. nažalost, nagrada je trajala kratko. dan, možda dva, a onda se vraćala glad i onda je ovo opet postajalo lovac. Besomučenik, bez svesti, vođeno golim instinktom. ovo se više nije trudilo da bude nečujno i skriveno. Sada je jurcalo preskačući uspavane beskućnike i obarajući ograde koje su mu prečile put. Sada se nije plašilo ni pasa koji mu behu pravili

88


najviše problema u gradovima. Skrenu u jednu uličicu, zatim u još jednu, zatim opet skrenu i vide svetlost. ispred njega beše trg, oko koga su gorele svetiljke. ovo bolno dišući zastade. nije bilo puno ljudi ali bilo je svetla i bilo je jedno ono. Bilo je samo i upravo je prolazilo pored uličice u kojoj je čučalo ovo, pripremajući se da napadne. ovo je drhtalo od želje. ne, ne ovde. vatra u svetiljci prizva u ovome iskidane uspomene na jedno selu, na požar, na hajku na ovo i na čeljusti pasa koja ne popuštaju stisak. ovo opet oseti strah. ono je prolazilo. Strah da ga vide i da bude povređeno se borio sa strahom da ono ne ode, zauvek nestane. ovo otvori, usta koja su do sada ispuštala samo bolno stenjanje i progovori reči koje ni samo ne razume. – doođi – progovori ovo umiljatim dečjim glasom. ono se zbunjeno okrenu, ali se ovo brzo sakri u senku. – doođi. ne boj see – progovori opet ovo. ono radoznalo skrenu u uličicu. melodični glasić kao da ga je hipnotisao. ovo uđe dublje u mrak. – Ko si ti? – upita ono. – izađi iz mraka. ovo je čekalo u tišini. njegov prosti um je znao šta radi, dozivao je plen. ovo je proživljavalo osećaj najbliži sreći. – Gde si? – reče ono zastavši. – ne vidim te. ovo, ne skidajući pogled sa onog, polako krenu unazad kroz uličicu. ono je i dalje zbunjeno stajalo u mestu i gledalo u mrak. ovo hodajući unazad zakači jednu drvenu kutiju, koja napravi kratak i hrapav zvuk. ovo se na taj zvuk uplaši i hitro pobeže iza ugla. – Prestani da se igraš tako – reče ono, prikivajući strah. – ne bojim te se. – ne boj seee – reče ovo, pokušavši da ponovi reči koje je ono izgovorilo. – dooođi. – i ne bojim se – progovori ono i krenu za glasom. ovo je išlo napred i ostavljalo tragove zvukom ili glasom koje je ono sledilo. ono je u početku plašljivo i polako pratilo nepoznati dečji glas, a zatim, savladano radoznalošću, sve brže i manje oprezno. ubrzo je jedno jurcalo za drugim

kroz uske ulice grada, koje su se prostirale kao mreža. i bile su mreža. ovo je čekalo pravi trenutak i pravo mesto gde će moći da napadne, da ugrabi i proždere. nije znalo kuda ide, ali je osećalo da se lov bliži kraju i od samog tog osećaja mu je ključao krv u venama. ovo nije moglo da oseti zadovoljstvo, niti tugu. ovo je proživljavalo glad, strah i bol. ovo je bilo bezdan spreman da proguta. ono istrča iz jedne ulice i ugleda more. došli su do obale. ono zastade, miris mora kao da prekinu hipnotičku nit koja je vezivala ono i biće koje je pratio. ono shvati da ne zna gde je, da je daleko od kuće, od tate i mame koji se verovatno brinu i koji će verovatno biti ljuti na njega kada se vrati kući. Plaža beše prazna i tiha, čuo se samo zvuk talasa. ono se oseti usamljenim. Hladan morski vetar učini da ono zadrhti. ono poželi da zaplače. ali ne, kada je dovde stigao, prateći to dete koje ga je zvalo, neće sada odustati. Biće hrabar, zadržaće suze. jedino mesto gde se to dete moglo sakriti bila je velika stena na plaži. ono polako priđe steni. – da li si tu? – upita ono. učini mu se da čuje kao da neko ubrzano diše ali ne dobi odgovor. – dolazim – reče ono uz uzdah a zatim stegnu šake u pesnice i polako krenu da zaobiđe stenu. ono se pitao kakvo je to dete. odjednom ga nešto zgrabi za ruku i baci na pesak. ono pade i nešto skoči na njega. ono ugleda ovo i htede da vrišti ali mu se glas u grlu izgubi od užasa. Krenuše mu suze niz lice. ovo je ležalo na onom držeći mu ruke. disalo je brzo i bale su mu kapale iz usta, glad će konačno biti uslišena, makar na kratko. ovo poveća svoj stisak i kandže mu se zabiše u ruke onog. ono zastenja. ovo spusti glavu ka stomaku dečaka, raskide košulju, zatim i kožu i poče da se halapljivo hrani. ovo je gutalo organe, sisalo krv, vrištanje dečaka kao da nije doprelo do njega. Kada završi sa utrobom ovo polomi kandžom grudni koš i iščupa srce, koje celo proguta. Glad se konačno gasila. Kada je završilo sa jelom ovo približi svoju okrvavljenu glavu dečakovoj glavi. zagleda se u mrtve oči, u kojima se još uvek video užas i reče: – dooooođi.

89


dramSKe vežBe

Instant replike zadatak je bio napisati dve scene sa kompletnom konstrukcijom, ali u svega devet replika.

Jelena Obradović

^

Slucaj N. Kabinet, stilski nameštaj, slike na zidu. Gospodin n (priča preko telefona): ne, nije tu...važi, draga, zdravo. (tišina) zašto bežiš od evice? čuješ šta pitam? enčić: jebe mi se, bre, za nju! Gospodin n: a za koga ti se jebe? enčić: znaš ti odlično... Gospodin n: mislio sam da je sa time gotovo! enčić: e pa, nije gotovo! (tišina) imaš nešto da dodaš? Gospodin n: znaš li ti da me položaja i glave može da košta tvoje nekro zajebavanje?! enčić: šta je, šta hoćeš? a ti? na čelu države mrtvih, jebeš polužive dok ne odapnu, uživaš kako jecaju i stenju, a meni držiš čas iz morala, tata, licimerno vrlo. moje žrtve barem ništa ne osećaju, ne gladuju, ne krvare! Gospodin n: žalim te. zaudaraš... enčić: obojica smo za žaljenje...mrtva trka. (širi ruke u znak predaje) Sve i ništa, tata, sve ili ništa! Enčić odlazi iz kabineta.

90


dramSKe vežBe

Instant replike Jelena Obradović

Isak je zaklan Ispred gvozdene kapije ograđene kuće sedi na kartonu ofucani starac. Drži u kartonskoj kesi flašu alkohola. Nailazi Avram, vlasnik kuće, u crnom odelu. avram: zašto ležiš ispred mojih vrata? Hoćeš da pozovem obezbeđenje? Prosjak ustaje polako, klati se. Prosjak: vidi ga samo, kako se upicanio, pa usvitkao, baš kao na televiziji! Postao čovek političko mudo! a mene se ne sećaš, je li, gnjido? avram (ljutito): treba da te se sećam? Prosjak (otkopčava ščic i piša ispred njega): ja sam te uštrco’ u majku! (zakopčava šlic, smeje se) avram (ščepa oca za nešto što treba da bude kragna): Slušaj me dobro, ja sam vas sve sahranio, i zakleo se, ako preživim, a preživeo sam, kao što vidiš, da jedino što ćeš dobiti od mene jeste da te pljunem, pravo u lice! Prosjak: Pljuni! Pljuni oca, vaško, ako možeš! Avram posmatra oca, pušta ga, on pada. Prosjak sklupčano sedi i plače. Avram uzima bačenu flašu i nabija je ocu u usta. avram: Pi’, dok ne umreš! Prosjak (sikće i grgori alkohol): da mi je da sam te zaklao kada si ugledao svetlost dana! avram (baca flašu, ona se nekim čudom ne razbije): Slepcu, ja sam rođen u mraku! ako ne želiš da te ubijem na pragu sopstvene kuće, kao pseto, odšepaj što dalje možeš! Prosjak ustaje, grčevito drži flašu, odlazi, i sve vreme se osvrće. Avram oca prati pogledom, i tek kada ovaj nestane iz vidokruga, Avram uđe u dvorište..

91


94


Povratak otpisanih Reclaiming beogradskih bioskopa

piše: Mihajlo Vitezović

a

ko ste čekali autobus na stanici kod Odeona u ulici Kraljice natalije, možda ste primetili na stanici nekoliko nalepnica sa porukom „Samo GSP ne zna, bioskopa više nema”; ili vam je, šetajući se Balkanskom, za oko zapalo da na zatvorenom bioskopu 20. oktobar stoji natpis: „danas nema predstava – dođi juče”. ako jeste, i ako vas je nateralo na razmišljanje, onda su kreatori uspeli u prenošenju ideje. jer, ovo su sve dela street art grupe po imenu Povratak otpisanih, koji pokušavaju da skrenu pažnju Beograđana na očajno stanje naših bioskopa.

jamming (kulturno ometanje, protest protiv mejnstrima), „pametnog vandalizma” i subverzije da bi ukazali na socijalne probleme na koje se možda ne predstavlja dovoljno pažnje, kao što je, u ovom slučaju, sitacija sa zakatančenim beogradskim bioskopima. ali kako je došlo do ovoga?

još otkako je lenjin objavio da je film najvažnija umetnost, komunističke zemlje su počele da poklanjaju veliku pažnju sedmoj umetnosti, te tako ni jugoslavija nije bila izuzetak. ubrzo po oslobađanju Beograda u drugom svetskom ratu, nove vlasti su krenule da planiraju obrazovanje tela Street art predstavlja jedan svetski koje bi bilo odgovorno za distribuciju i prikazivanje fenomen, deo post-grafitske kulture, čiji umetnici filmova u glavnom gradu, i tako nastaje Gradsko koriste javni prostor i sredstva kao što su culture preduzeće za prikazivanje filmova u Beogradu, kas-

95


nije nazvano „Beograd film”.

madžija koje su upijale poruke sa velikog platna, osnovano 1946. godine, ovo preduzeće je na shvata se koliko je značaj „Beograd filma” nemerljiv. svom vrhuncu održavalo čak četrnaest bioskopa a opet, čini se kao da malo ko mari za to, a sale zvrje širom grada, mahom u centru; među njima su se prazne kao neke metafore trenutnog stanja u našoj nalazili i: Kozara, Zvezda, Jadran, Kosmaj, Central, ne samo filmskoj industriji, već i kulturi uopšte. Početak kraja za beogradske bioskope Slavica, Avala, Jedinstvo, Drina, Partizan, Voždovac, Fontana... Kada bi se uračunao broj premijera svih počeo je pojavama kućnih video aparata i videoznačajnih svetskih i domaćih filmova, milioni klubova, a ekonomske krize smanjile količinu gledalaca koji su prošli kroz njihove sale, kao i gen- novca za bioskopske karte. međutim, ništa od eracije scenarista, reditelja, montažera i svih fil- ovoga ne bi bilo dovoljno da ih zatvori sve dok nije došla ta magična pojava po imenu privatizacija. naime, godine 2007. „Beograd film” je prodat na aukciji za devet miliona evra, iako je vrednost procenjena na dvadeset miliona. zaposleni, kojima su plate i inače kasnile, bunili su se, ali od toga nije bilo ništa. novi većinski vlasnik, nikola divanović, obećavao je kule i gradove, obnovu bioskopa, pa čak je i obezbedio novu digitalnu salu za Jadran, ali od tada – ništa. štaviše, divanovića optužuju da je prekršio ugovor kad je četiri bioskopa prodao nekim kiparskim firmama. i, kako to obično biva kod nas, stvar se ne mrda s mrtve tačke, a sale propadaju. upravo protiv ovoga su rešili da izraze pobunu članovi Povratka otpisanih, i to najupečatljivije istakli svojom najvećom akcijom,

96


97


ispred bioskopa Balkan. ovaj performans, nazvan „Bulevar zvezda ili groblje bioskopa?”, tipični je primer stritartovskog subvertajzinga, što je spoj reči subverzija i advertajzing, a označava preuzimanje nekog prepoznatljivog simbola ili brenda i njegovo izokretanje, tj. subverziju sa jednom potpuno novom porukom koja se urezuje recipijentu u pamćenje. Otpisani su, na trotoaru ispred Balkana, otisnuli zvezde poput onih sa holivudskog bulevara, ali svaka sa crnom bojom i imenom jednog od „sahranjenih” bioskopa: Partizan, Voždovac, Zvezda, Kosmaj... zaista uznemirujući bilans „mrtvih”. Poslednja gerilska akcija za koju je ova grupa preuzela odgovornost, decembra ove godine, odnosi se na zatvoreni bioskop Slavica, gde su osvanuli plakati za istoimeni film iz 1946, koji je oborio sve rekorde gledanosti u tadašnjoj jugoslaviji. Pored plakata stoje optimističke poruke: „vratiće se Slavica”. Hoće li se ona ikada vratiti? iznenađujuće, promene možda stižu brže nego što se moglo očekivati. jer, upravo u toku pisanja ovog teksta, po gradu se pojavili plakati koji nas obaveštavaju da renovirani bioskop Fontana osmog marta ponovo počinje da radi! dakle, nade ima. Samo još da se i ostali bioskopi prate Fontanin primer....

98


Profile for Armaturgija

Armaturgija broj 1  

Prvi broj Armaturgije, vebzina za pozorište, film, muziku, književnost, strip i ostalu umetnost. Uređuju studenti dramaturgije Akademije ume...

Armaturgija broj 1  

Prvi broj Armaturgije, vebzina za pozorište, film, muziku, književnost, strip i ostalu umetnost. Uređuju studenti dramaturgije Akademije ume...