Književna radionica Rašić
Naslov originala: Vlad Zografi Efectele secundare ale vieții HUMANITAS 2016 © za srpsko izdanje Književna radionica Rašić
Objavljivanje ovog dela podržala je književna mreža TRADUKI koju čine Savezno ministarstvo za Evropu, integraciju i spoljne poslove Republike Austrije, Ministarstvo spoljnih poslova Savezne Republike Nemačke, švajcarska fondacija za kulturu „Pro Helvecija“, organizacija „KulturKontakt Austrija“ (po nalogu Kancelarije saveznog kancelara Republike Austrije), Geteov institut, Javna agencija za knjigu JAK Republike Slovenije, Ministarstvo za kulturu Republike Hrvatske, resor za kulturu vlade Kneževine Lihtenštajn, Fondacija za kulturu Lihtenštajn, Ministarstvo za kulturu Republike Albanije, Ministarstvo za kulturu i informisanje Republike Srbije, Ministarstvo za kulturu i nacionalni identitet Rumunije, Ministarstvo kulture Crne Gore, Ministarstvo za kulturu Republike Makedonije, Sajam knjiga u Lajpcigu i Fondacija S. Fišer. Urednik srpskog izdanja Ivan Radosavljević
Vlad Zografi
SPOREDNI EFEKTI ŽIVOTA s rumunskog preveo Đura Miočinović
Beograd, 2020.
Pristupni govor Euđena Papadopola Rumunskoj akademiji (fragment) Gospodine predsedniče rumunske akademije, dame i gospodo akademici, dame i gospodo, Želim, pre svega, da izrazim zahvalnost najvišem naučnom forumu zemlje koju nijednog trenutka nisam prestao da smatram svojom. I upravo stoga što je smatram svojom, u duhovnom prtljagu koji sam nosio po svetu uvek su se nalazili skepticizam i autoironija, tako snažno ukorenjeni u našoj kulturnoj tradiciji, a koji me navode da vaš izbor ne posmatram kao priznanje zasluga jedne osobe, već kao interesovanje za moj domen istraživanja, i pomažu mi da odagnam nešto uzvišenosti svojstvene ovom trenutku. Dvosmisleni status mojih preokupacija osuđuje me na to da počnem od jednog frivolno opšteg pitanja: kako je čovek dospeo do toga da bude ono što je danas? Pitanje koje je podjednako teško i detinjasto, bar na prvi pogled, a u svakom slučaju zbunjujuće. Zato ću požuriti da ga preformulišem, postavljajući ga pod drugu svetlost: šta nas je to oblikovalo tako da dobijemo sliku sveta u kom živimo? To je jedno od onih pitanja koja, u jurnjavi za ozbiljnijim temama, nakon istraživanja okrenutih nekoj preciznoj svrsi, obično ignorišemo, smatrajući da nam neće pospešiti saznanje i puštajući da nas ponese inercija struja mišljenja koja su u modi. Ali pokazuje se da upravo takva prosta pitanja imaju moć da nas trgnu iz letargije, ona su kao ubod nekog čudesnog in-
sekta koji sa sobom donosi skidanje vela s naših očiju. Odlučio sam zato da krenem od tog pitanja, naizgled detinjastog, kako rekoh, da bih vam predstavio okvire u kojima se odvijaju moja istraživanja. I to nije za čuđenje, samim tim što konačna svrha svakog saznanja, koliko god bilo specijalizovano, koliko god prodiralo u dubine ili daljine univerzuma, jeste pokušaj da se razume šta je to čovek. Naučno obrazovanje me ne može zaslepiti u tolikoj meri da ne prepoznam ono očigledno. Jer, na pitanje šta nas je to oblikovalo, odgovor koji nam automatski pada na pamet jeste kultura, ona kultura koja, uprkos najsumornijim predskazanjima apostola pragmatizma, za nas još nije umrla, i koja je zapravo humanistička kultura. Naša dobra stara kultura. Ne nameravam ovde da pravim omaž našim uvaženim kolegama humanistima, ali elementarna istina je da nijedna matematička teorema, nijedan zakon fizike, nijedno otkriće iz molekularne biologije neće na čoveka uopšte, na generičkog čoveka, ako vam se tako više sviđa, imati uticaj uporediv sa uticajem pripovesti o pustolovinama, patnjama i radostima duše, s uticajem neke pesme, neke slike ili nekog muzičkog dela – pa bili oni na visokom umetničkom nivou, ili samo žalosni serijski proizvodi. Iako upravo nauka, dugačkom mađioničarskom rukom tehnologije, diktira mode u društvu i političke odnose snaga i u krajnjoj instanci nam daruje materijalni komfor, mi smo fundamentalno rezultat humanističke kulture u koju smo bili potopljeni i koju smo, hteli – ne hteli, uz strast, ravnodušnost ili duh otpora, upili u sebe. Ali kakva je ta kultura – dopustite mi da je nazovem kulturom duše – ko ju je i kada stvorio? Ovo pitanje, opet očigledno detinjasto, ipak je važno, jer će nam odgovor na njega
mnogo toga objasniti o nama i o načinu na koji vidimo svet. Mogli bismo da dođemo u iskušenje da kažemo da je javnost, većim delom, pod uticajem savremene kulture, a u prvom redu svemoćnih potrošačkih filmova s vrtoglavim budžetima i desetostrukim profitima, ali i jednom mnogo jeftinijom literaturom s interneta – primetiću da, kad je nazivam literaturom, zloupotrebljavam taj izraz. Ipak, kad pažljivije pogledamo, primećujemo da svi ti proizvodi nemaju ništa istinski originalno, da su oni tek podgrejano jelo, ako mi dopustite da se tako izrazim, preuzimaju stare teme u nekom pristupačnom i često primitivno degradiranom obliku. Iza tog i tog filma krije se Homer ili Servantes, strgnite masku s nekog savremenog romana i naletećete na Tolstoja ili Flobera, koji su nasilno prebačeni u našu epohu, zatrovani ispraznom pričljivošću, ili svedeni na nivo inteligencije koja trpi samo onomatopeje i trivijalnost. Trudim se da obuzdam svoj polemički elan, inače rizikujem da uvredim vaše uvažene uši. Dakle, nameće se zaključak da smo, duševno, proizvod klasične kulture – smatram da razumete šta mislim kada kažem „klasična”. Naši duhovni roditelji, sviđalo se to nama ili ne, direktno ili izokola, jesu Homer, Dante, Šekspir, Balzak… Ljudi prošlosti, ljudi iz epoha u kojima su nauka i saznanje uopšte bili vrlo daleko od onoga što su postali u našim danima. Primetite, molim vas, ovaj paradoks: duševno, mi smo proizvod jednog sveta koji nije znao gotovo ništa od onoga što mi danas znamo. Uzmimo, na primer, Danteovu sliku univerzuma – on čak nije znao ni da se Zemlja okreće oko Sunca. Sve te beskrajne artificijelne komplikacije, sva ta nebesa… Sigurno, reći ćemo da je njihova vrednost pesnička, a ne naučna. U tom pogledu ipak imam određene nedoumice:
Danteov raj je jezivo bljutav i dosadan, bar u poređenju s njegovim paklom, koji je mnogo življi i, po mom skromnom nestručnom mišljenju, mnogo umetnički uspeliji, odakle bi se mogli izvući određeni zaključci o odnosu između književne vrednosti i stepena svetosti… Ali ne bih da ulazim u teološke rasprave. Eto, najzad, nečega što ne verujem da više može izgledati banalno: duševno, nas su formirali ljudi koji nisu ni izdaleka posedovali naša saznanja o svetu u kom živimo. Ljudi koji nisu zakačili Kopernika, Njutna, Darvina, Ajnštajna, Hajzenberga, Krika i Votsona, Gel-Mana – ili, ako su ih zakačili, nisu razumeli ništa iz njihovih otkrića. Neki su, u skorije vreme, žalosno oponašali razumevanje, neodgovorno i obilato koristeći opskurnu terminologiju, fabrikujući mlaku poeziju koja pretenduje na to da je nadahnuta naukom. Drugi su se upustili u smešni žanr nazvan naučna fantastika i, verujući da će pomiriti nauku sa umetnošću, vulgarno silovali i jednu i drugu. Ipak, izvan područja ukusa, bilo kakvih afiniteta, postoji provalija između našeg duševnog sveta i naše nauke. Oni se nalaze na nepomirljivim pozicijama. Da je Dante upoznao astronomiju i molekularnu biologiju, zar bi nam i dalje pričao o raju? Pa čak ni o paklu, bojim se. Ali on i dalje oblikuje naše predstave, makar i posredno. Pa ipak, može mi se odgovoriti, mi prećutno prihvatamo razvod saznanja i umetnosti, navikli smo se na neku vrstu šizofrenije, ako mi dopustite da upotrebim taj izraz, i naučili smo da razdvajamo vode: jedna je naučna istina, druga je ljudska istina, ona o kojoj nam govori kultura duše. Niko ne uzima za ozbiljno Danteov raj niti, avaj, barem pakao, ali neki mogu biti vaspitani tako da im se dopada poezija i da
fantaziraju na tu temu. I, molim vas da mi verujete, nije ovde posredi nikakva kritika niti kakva ironija upućena kolegama humanistima, prema kojima gajim najdublje poštovanje: ja sam, kao čovek od nauke, večito primoran da fantaziram, jer bi se inače saznanje zaglavilo. Još se može reći da se iza sveukupne kulture duše nalazi nešto čvrsto, i da je njena svrha upravo da otkrije tu stvar – ljudsku prirodu – da je iznenadi iz raznih uglova, a to kulturi daje jedinstvo i celovitost, opravdava njenu vrednost, doprinosi njenom sjaju i poziciji centra privlačenja za tolike civilizacije tokom vekova. To je jedna plemenita tvrdnja s kojom, na nivou osećanja, ne mogu da se ne složim. U sledećem koraku bi se još moglo reći da ta šizofrenija o kojoj sam govorio može da se leči opservacijom da nauka stalno proizvodi nove teorije, dakle kolebljiva je, fatalno nestabilna, dok ljudska priroda, u svojim suštinskim aspektima, ostaje nepromenjena – što je dokaz da se stare teme mogu ponavljati do beskraja, bez obzira pod kojim oblicima. Ova ideja o večnoj i postojanoj ljudskoj prirodi, čak iako nije utvrđena u tom obliku, leži duboko u nama, milenijumima je puštala trajno korenje, ona je jedan od naših primordijalnih aksioma za koje nas vezuju hiljade nevidljivih niti. Bez nje, cela bi se filozofija srušila. Bez nje ne bismo obožavali književnost, umetnost. Bez nje bi sav pejzaž oko nas izgledao potpuno drugačije. Ona je naša centralna himera koju se, s prolaskom vremena, sve više plašimo da pogledamo u lice. Ali kako je izgledala ljudska priroda pre deset hiljada godina? Verovatno, u krupnim crtama, isto kao i danas, bar nam to govore biološki i antropološki podaci koje imamo na
raspolaganju. A pre sto hiljada godina? Mogli bismo se upustiti u nagađanje, neki to rade bez i najosnovnije predostrožnosti. A pre milion godina? A u vreme dinosaura? A pre tri milijarde godina, kada su krupni molekuli počinjali da se autoreprodukuju? A pre četrnaest milijardi godina, u trenutku velikog praska? Da, znam, vreme plaši. Pa ipak, gde ćemo postaviti granice ljudske prirode?
Nađa Vorničesku Kako sam se izlečila od naivnosti. (A da li sam ikad bila naivna?) Bila sam s Andrejem u bašti nekog kafića, podnosila sam njegove priče iz nekakve ljubaznosti koju ne uspevam da razumem. On ume da nategne tu ljubaznost – instinktivno, pretpostavljam, ne radi on to svesno, mada bi umeo. Bilo kako bilo, nisam ga pratila, smeškala sam se neodređeno, moglo je to da znači i jao, baš zanimljivo, i ućuti već jednom. Za susednim stolom su sedela trojica bradonja – jedan stariji, mogao je da ima šezdeset ili više godina, mudro je žmirkao, skoro da je zatvarao oči, polako je klimao glavom, nosio je neku štrokavu majicu na kojoj je bio nacrtan lavirint; druga dvojica, oko trideset-četrdeset godina, ne umem da pogodim starost, podjednako štrokavi, obučeni u crne majice, jedan niskog čela, drugi s debelim, spojenim obrvama. Izgledali su bedno i osećali su se ponosnim na svoju bedu, bili su gospodari situacije, gospodari u toj polufensi bašti kafića punoj prostaka. Obrvasti je nešto govorio, niskočelac se smejao, žmirkavi je vrlo zabrinuto mrdao vilicom levo-desno. I buljili su u mene. Tačnije, u moje grudi, koje, moram priznati, nisu nešto naročito, ali nosila sam grudnjak s dosta ingeniozno osmišljenim sunđerom. Naravno da, obuzet svojom pričom, Andrej nije primećivao ništa. A žmirkavi je počeo da se smeška – osmeh koji imitira moj. Htela sam da okrenem glavu, šta kog đavola, pa nisam poslednja glupača, ali pomislila sam da bradonje baš to čekaju, 11
a nisam nameravala da im povlađujem. Tada je obrvasti ustao sa stolice i došao kod nas. „Gospodin Panait želi da razgovara sa vama.” Kakvu je facu složio Andrej! Ali shvatio je da može samo da izgubi ako bude protestovao, pa je odgovorio uljudnim gestom i bradonje su se obrele za našim stolom. Pogledi upućeni mojim sisama postali su nešto diskretniji – bila sam im zahvalna. A oni su u mojoj zahvalnosti pročitali slabost, prihvatanje činjenice da su proširili svoju vlast i na naš sto. „Ličiš na Jovanku Orleanku”, rekao mi je žmirkavi – jasno, on je bio taj Panait. Odmah mi se obratio na ti, magarac jedan! Hiperklasični scenario. Ipak, imao je užasno prijatan glas. Na šta Andrej nije propustio priliku da bude inteligentan: „Upoznao si je?” Druga dvojica su se iskezila, Panait nije obraćao pažnju na njega. „Ali vidim da si izgubljena u Bermudskom trouglu. Zašto?” Gledao je u moje usne, rekao bi čovek da čeka da vidi moje reči odštampane u vazduhu. Morala sam hitno nešto da izmislim, ali baš tada sam osetila kiseli miris obrvastog koji je sedeo pored mene. Nije se kupao nedelju dana, najmanje, pa sam zato bila u stanju samo da se lažno nasmejem: „Bermudski trougao! Kakva glupost!” „Zašto to misliš?” Andrej je ponovo hteo da bude inteligentan i stade da daje objašnjenja za koja niko nije bio raspoložen. „Bojiš se onoga što je misteriozno”, poentirao je Panait. Na trenutak sam povratila prisustvo duha: „Ti reče da ličim na Jovanku Orleanku…” Bez ikakvog efekta. Zažmurio je, počešao se po bradi. „Nemaš čega da se plašiš. Svi nestanci su normalni, sva pojavljivanja su normalna. Sve što je misteriozno je normalno.”
12
Obrvasti i niskočelac su razmenjivali poglede. Andreju je bilo i dosadno, i bio je iritiran, možda više iritiran. „Pogledaj je”, rekao je Panait, i pokazao mi prosjakinju s bebicom u naručju. Htela je da priđe stolovima, ali jedan dugajlija joj nije dao da uđe u baštu. Drmusala je bebu, kao da nije živo biće, a beba nije gugutala, nije plakala, nije ispuštala nikakav zvuk – to me je čudilo. „Nemoj da se čudiš”, rekao je Panait, „drogirana je ili pijana. Ili je već umrla. Ti daješ pare prosjacima?” „Ne”, slagala sam ja. „Vrlo dobro činiš.” Zaćutao je na trenutak, i dalje žmirkajući. Zatim: „Zašto misliš da im ljudi daju pare?” Andrej je gledao u nebo, verovatno je pratio kretanje nekog oblaka – njegov običaj, koji me je ovaj put još više iznervirao. Kako je moguće da jedan psihijatar ne obraća pažnju na ono što se događa oko njega! Da ne sluša druge! Da mu nije stalo! Hteo je da mi pokaže da nije raspoložen da diskutuje s magarcima koji su se instalirali za naš sto, ali mu nije palo na pamet da me time primorava da se sama suočavam s njima, pogotovo što je niskočelac ponovo gledao pravo u moj grudnjak. „Ne, ne iz sažaljenja, ne boj se. Sažaljenje…” i Panait odmahnu s gađenjem. „Od straha, plaše se prosjaka. Daju im pare i tako se štite od njih. Zamišljaju da se tako izvuku. A ti se previše čuvaš.” Ovaj put je Andrej napustio svoj oblak: „Mislim da preteruješ, majstore.” „Možda”, odgovorio mu je Panait, koji kao da ga je sada prvi put primetio. Posmatrao ga je žmirkajući, ali Andrej je ponovo bio u oblacima. Obrvasti je pripalio cigaretu. Mada ne podnosim dim, nisam ništa rekla. Panait se okrenuo ka meni: „Kako se zoveš?” „Nađa.” „Mmm, da, slaže se.” U drugim okolnostima bih umela da reagujem. Kao da mu ipak nije bilo do glupih šala, a ni glas 13
mu nije zvučao grozno. Dok sam tražila tačku oslonca, oči su mi pale na lavirint na Panaitovoj štrokavoj majici. Tada se probudio Andrej: „Misliš da ime nešto govori o čoveku?” „Ništa nije slučajno”, rekao je Panait. Kakav kliše! Ali, čudno, iz njegovih usta nije zvučalo loše, čak mi je delovalo prirodno. Andrej je prsnuo u smeh, što me je još više zbunilo jer sam mu davala za pravo, ali bila sam hiljadu kilometara udaljena od njega. Andrej me je osetio – da, ponekad me oseti. Zatvorio se u sebe, počeo opet da prati onaj idiotski oblak na nebu. Ranjen, uvređen. U svom stilu. „Šta ti razumeš od ovog sveta?” Lavirint se ocrtavao crveno-narandžasto na majici kaki boje prošaranoj masnim flekama. „Izmanipulisana si, svi su izmanipulisani.” Panaitov glas je bio topao, imao je nešto profesionalno. Mora da je glumac, rekoh sebi, od onih koji čitaju tekstove na Teleenciklopediji, od onih koji ti pričaju o majanskim hramovima, insektima, pticama selicama, vulkanskim ostrvima i ekspedicijama na Južni pol. Druga dvojica bradonja više nisu gledali moje sise, činilo se da ih zabavlja dupe devojke koja je posluživala za susednim stolom. I opet se probudio Andrej: „Ko manipuliše, majstore?” Druga dvojica su se iskezila, Panait mu je dobacio gadan pogled, ali Andrej se nije dao: „Tobom niko ne manipuliše? Ili možda ti manipulišeš…” Da nisam i ja bila tu, Andrej bi ga oterao u pizdu materinu, ustao od stola i otišao. Panait se okrenuo ka meni: „Koji sladoled voliš?” „Od maline.” Pozvao je kelnericu i poručio sladoled od maline za sve. Niskočelac nije delovao očarano, ali se uzdržao. Andrej se vratio svom oblaku. „Normalno je manipulisati. Kako da prepustiš stvari slučaju? Haos… Voliš haos?” „Volim”, usiljeno sam se nasmeja14
la. „He, he”, nasmejao se i on, „više nego sladoled od maline?” „I više od toga.” Nasmejala sam se. Kakva glupača! Primetila sam da mi kiseli miris obrvastog više ne smeta, navikla sam se na njega. „Pa, haos je lep, ali nije dobar. Pomisli na zdravlje vrste. Koliko nas je na ovoj planeti? Sedam, osam, devet milijardi? Ne znam ni sam.” Mrdajući vilicom, okrenuo se ka niskočelcu i obrvastom, ali ni oni nisu bili u toku s poslednjim demografskim podacima, pušili su i gledali kelnerice. Andrej ga je stratosferično ignorisao. „Previše. Nekoliko miliona je dovoljno. Pogledaj Indijce. Gaze jedni druge po ulicama, više nemaju mesta u Gangu da bacaju leševe, voze se vozom okačeni po krovovima vagona, jedu sve što se miče, tuku se među sobom kao ludi. Haos. Nekoliko miliona je dovoljno. To je cilj.” „Čiji cilj?”, nisam mogla da se uzdržim. „Ti misliš da je ovaj svet prepušten sebi? Razmisli.” Ne znam zašto, ukrutile su mi se bradavice. Tada se opet probudio Andrej: „Aha! Teorija zavere! Zeitgeist!” „Taj film je glupost”, odgovorio mu je Panait. „Shvatio sam: Jevreji!” – Andrej se malo spustio iz stratosfere. „Jevreji su fasada.” Panait nije gledao u njega, oči su mu počivale na mojim sisama. Kao da je osetio da su mi se ukrutile bradavice. „Da nisi možda Jevrejka?” „Ne”, krenula sam da kažem, ali sam shvatila da bi mnogo bolje bilo da kažem da jesam. „Nema to veze. I ja svašta pitam… Jevreji su fasada. Isto i masoni. Fasada.” „Grupa Bilderberg, hej!”, pokušao je Andrej. Panait se nasmejao. „Iluminati?” Njegov smeh se pretvorio u osmeh iz dosade. Tada su nam doneli sladoled od maline. Obrvasti je navalio da hlapće, niskočelac je prošetao kašičicu po činiji, malo okusio. „Rekao sam ti, sve što je misteriozno je nor15
malno. Ako umeš da posmatraš. Evo, šta se desilo u Avganistanu, šta se dogodilo sa Sadamom, i u Egiptu, i u Libiji, u Parizu. I 11. septembra, naravno. Pa u Kini, sa berzom… Ako povežeš stvari.” Ušla sam u lavirint na majici i tražila izlaz. Blaga panika. Bradavice – i dalje krute. Sladoled se topio. „Ma daj, čoveče, teorija zavere, priznaj! Sveopšta zavera!”, tresnuo je Andrej, koji je ponovo postao Zemljanin, ranjiv. Loše mu je zvučao glas, nije ni čudo što ga je Panait hiperignorisao. „Niko da poveže stvari. To su tajne koje… Ako bi se otkrile, bila bi katastrofa, shvataš.” Htela sam da kažem nešto, bilo šta, ali bila sam zarobljena u lavirintu. Nakon sramnog trenutka slabosti, Andrej se vratio svojim oblacima. „Bolje da ih kljukaš kretenskim emisijama, Fejsbukom, bajkama, filmovima sa čudovištima, pornografijom…” Nadala sam se da će me Panaitov glas povesti kroz lavirint, pa opet nisam nalazila put. Puštao je da mu se sladoled topi, a ni Andrej ga nije taknuo. Niskočelac je upravo uspeo da ga dovrši kad mu je Panait dao znak, i niskočelac je ustao od stola. „Ali ti ličiš na Jovanku Orleanku. He, he.” Njegov smeh me je izbezumio. Hipersranje! Možda je to bio i miris obrvastog, koji mi je naglo ušao u nozdrve sa svim svojim užasom, padajući preko veštačke arome maline. Možda je to bila ona masna, odvratna fleka na koju sam naletela u lavirintu. Možda je to bio i inteligentno-glupavi Andrejev pogled, obešen o oblake. Možda su to bile i moje razdražljive sise, ljute na grudnjak i na same sebe, koje su pokušavale da se osvete celom svetu. Ali naročito je to bio smeh. Iza njega, samouverenost koja me je gonila da povratim, da ispovraćam svoj sladoled natrag u činiju i da ga zavrljačim magarčini u facu, da vidim kako mu se preliva preko usana i prljave brade, da 16
mu kaplje po štrokavim pantalonama – pa da onda čujem šta ima da kaže. Ah, ali rekao bi da zaista ličim na Jovanku Orleanku. Shvativši to, omrzla sam ga još jače, omrzla sam njegovu hipergovnarsku mudrost, Avganistan, Irak, Siriju, Libiju, Kinu, Ameriku, Indiju, omrzla sam Jovanku Orleanku i sve lavirinte ovog sveta. I htela sam da kažem Andreju da ga tresne, ako me voli, kako se večito hvali kao idiot, da tresne i onog smrdljivog obrvastog, da ih porazi svojom inteligencijom psihijatra, da ih ismeje pred glupačama za okolnim stolovima, u toj polufensi bašti, pred tupavim kelnericama koje ponosno šetaju ispupčena dupeta, pred prosjakinjom – ali prosjakinja je odavno nestala, sve sa svojom mrtvom ili živom bebom. I, dok sam tako oklevala, ne znajući za koji plan osvete zamišljen u saradnji s mojim bradavicama da se opredelim, vratio se niskočelac, a druga dvojica bradonja su ustala od stola. „Konzumacija je plaćena”, rekao je Panait. I, gledajući me pravo u oči: „Potrudi se da vodiš zdrav život. Vidimo se još.” Dao mi je neki znak – šta je, kog đavola, hteo time da kaže? – i sva trojica su se udaljila. Mislim da sam ih čula kako šapuću. Da, tako je to bilo.
17