Književna radionica Rašić
Naslov izvornika: Михаил Кузмин Александрийские песни © za srpsko izdanje Književna radionica Rašić
Published with the support of the Institute for Literary Translation (Russia) Objavljivanje ovog dela pomogao je Institut za književne prevode Rusije
Urednik srpskog izdanja Zorislav Paunković
Mihail Kuzmin
ALEKSANDRIJSKE PESME Preveo s ruskog
Duško Paunković
Beograd, 2022.
N. P. Feofilaktovu
I UVOD
1
Kao pesma koju majka peva čedu u kolevci, kao odjek pastirskoga roga jutrom u planini, kao huka morskih vala u dalekom, napuštenom zavičaju meni zvuči tvoje ime triput blaženo: Aleksandrija!
9
Kô isprekidani šapat ljubavnika ispod hrasta, kô tajanstveni šum Hladovitih svetih gajeva, kô talambas velike Kibele sličan daljnom gromu i golubijem guku meni zvuči tvoje ime triput mudro: Aleksandrija! Kô zvuk trube ispred bitke, kliktaj orlova nad ponorom, lepet krila Nike koja leti meni zvuči tvoje ime triput veliko: Aleksandrija!
10
2
Kad mi kažu: „Aleksandrija“, vidim bele zidove kuće, malu baštu s lejom šeboja, bledo jesenje sunce pred sumrak i čujem zvuke dalekih svirala. Kad mi kažu: „Aleksandrija“, vidim zvezde nad utihlim gradom, pijane mornare u mračnim četvrtima, igračicu što pleše „osu“1, i čujem zvuk daira i viku posvađanih ljudi.
Ples pčele ili ples ose – egipatski ples tokom kojeg se plesačica pretvara da ima pčelu ili osu u odeći, pa skida jedan po jedan njen sloj kako je insekt ne bi ubo. (Nap. prev.) 1
11
Kad mi kažu: „Aleksandrija“, vidim zalazak bledogrimiznog sunca nad zelenim morem, čupave treperave zvezde i svetle sive oči ispod gustih obrva, koje vidim i onda kada mi niko ne kaže: „Aleksandrija!“
12
3
Večernji suton nad toplim morem, svetlа svetionikâ na potamnelom nebu, miris vrbene na kraju gozbe, sveže jutro posle dugog bdenja, prolećna šetnja baštenskim alejama vika i smeh žena što se kupaju, sveti paunovi kraj Junoninog hrama, prodavci ljubičica, narova i limuna, guču golubovi, sija sunce, kada te ugledam, rodni grade!
13
II LJUBAV
1
Kada sam te prvi put video, Ne seća se jadni um, da li je to bilo jutrom ili danju, uveče, il’ kasno noću. Samo pamtim blede obraze, sive oči ispod tamnih veđa i plavu kragnu oko crmpurastog vrata, i čini mi se da videh to u detìnjstvu ranom, mada stariji sam od tebe mnogo.
17
2
Ti si kao vračarov šegrt: sve čitaš u mom srcu, sve mi pogađaš misli, sve moje naume znaš, al’ oskudno je ovde tvoje znanje i ne treba tu mnogo reči, suvišni su ogledalo i mangal: u mom srcu, mislima i duši razni glasovi govore uvek isto: „Volim te, volim te zauvek!“
18
3
Sigurno u podne ja sam začet, Sigurno i rođen sam u podne, pa od malih nogu volim sjaj zrakastoga sunca. Otkad videh tvoje oči, ravnodušan sam prema suncu: što da volim samo jedno, kad u tvojim očima ih ima dva?
19
4
Ljudi vide kućice i bašte vide more grimizno u suton, ljudi vide galebe nad morem i na ravnim krovovima žene, ljudi vide ratnike u oklopu i prodavce peciva na trgu, ljudi vide sunce i zvezde, potoke i bistre reke, a ja svuda vidim samo blede crmpuraste obraze, sive oči ispod tamnih veđa i neopisivo vitak stas – tako oči zaljubljenih vide ono što im mudro srce kaže da vide.
20
5
Kada jutrom izlazim iz kuće, mislim, gledajući sunce: „Kako samo liči ono na te kada kupaš se u reci ili gledaš udaljene bašte!“ I u vrelo podne kada motrim isto to usijano sunce, mislim o tebi, srećo moja: „Kako ono samo liči na te kad se voziš ulicom punom ljudi!“ I kad posmatram nežni zalazak sunca, opet mi ti u misli dolaziš kako, od milovanja bleda, toneš u san i zatvaraš potamnele kapke.
21