Page 1


Književna radionica Rašić


© Nebojša Milenković © Književna radionica Rašić

Crteži Nikola Džafo


Nebojša Milenković

O Harmsu

i drugim demonima Pričke

Beograd 2016.


Već bledi i sviće nad Petropavlovskom iglom odozdo kroz prozor zvuk doleće to domar struže svojom metlom. Volim kad kući snova punim pospanim telom osećajući hlad žurim ulicama tihim kroz još skroz mrtav Lenjingrad.


Zgrada sa šest spratova

Zgrada sa šest spratova na adresi u Nadeždinskoj ulici broj 11, gde u zajedničkom stanu živi Danil Ivanovič Juvačev, na prvi pogled ni po čemu se ne razlikuje od ostalih zgrada sa šest spratova kakvih u Sankt Peterburgu postoji na hiljade. Kada kojim slučajem upravo u toj zgradi ne bi živeo Danil Ivanovič ta zgrada se, zapravo, ni po čemu ne bi ni razlikovala.

7


Kauč

Na sredini sobe u kojoj Danil Ivanovič živi nalazi se kauč na federe sa velikom rupom u sredini. Kroz tu rupu Danil Ivanovič u svakom trenutku može da posmatra svog psa koji obično spava ispod kauča.

8


Lift

Priča bi, recimo, mogla početi u liftu koji se iz prizemlja penje na peti sprat gde na ulazak u lift čeka žena. Mlada. Prilično lepa žena. U kasnim dvadesetim ili ranim tridesetim godinama. I mogla bi se, već na početku, razlikovati od svih ostalih priča o ženama i liftovima. Lift se u njoj neće zaglaviti, niti će na nekom od nižih spratova u njega ući iko ko bi ženu nepristojno odmerio, neprilično dodirivao ili, sačuvaj bože, pokušao da je siluje. Ne, to je jedan sasvim običan lift, i isto tako obična žena, u suštini sasvim prosečne lepote – i da nije u pitanju prva susetka Danila Ivanoviča pisac je ni po čemu posebnom ne bi ni zapazio.

9


Klopka

Iako nije mogao sa sigurnošću da locira kada se to prvi put dogodilo – Danil Ivanovič shvatio je kako paralelno sa njim, ovakvim kakav jeste, egzistira i njegovo Drugo ja. Odnosno još jedan on – onakav kakav je nekada bio, ili kakav bi možda mogao da postane (ne postaje jasnije). To njegovo Drugo ja s vremena na vreme banulo bi mu u život i u njemu napravilo potpunu pometnju – nakon čega bi, jednako neočekivano, iščezavalo bez ikakvog traga, ostavljajući ga da se rve sa problemima za koje ni na koji način nije bio odgovoran. Pošto dolazak ovog Drugog ja nikako nije mogao da predvidi, čak ni da ga predoseti, kako bi predupredio nadolazak novih nevolja Danil Ivanovič je odlučio da mu postavi klopku.

10


11


Ljubavnica

Danil Ivanovič jednom je imao ženu. Takođe, imao je i ljubavnicu. Sve ovo sa ženom i ljubavnicom Danila Ivanoviča toliko je zbunilo da do dana današnjeg uopšte nije siguran u to da se možda nije radilo o jednoj istoj osobi.

12


Preobraženska crkva

Danil Ivanovič posebno se radovao odlascima na bogosluženja u Preobraženskoj crkvi. Na službe u Preobraženskoj crkvi Danil Ivanovič naročito je voleo da odlazi praznicima. Svi sveštenici tada su oblačili svoje lepe purpurne odežde optočene zlatom.

13


O važnosti očuvanja optimističnog stava prema stvarnosti

Jednu babu iznenada zabolelo koleno pa je počela da stavlja hladne obloge. Međutim, od hladnih obloga koleno joj je samo navuklo hronični nazeb pa su pod hitno morali da joj odseku nogu. Skakuće tako jednonoga baba po Tverskom bulevaru i svima koji prilaze i pitaju “Šta joj se dogodilo?”, razdragano objašnjava: – Sva sreća pa sam se na vreme setila za obloge inače bih sad već garant bila mrtva…

14


Pupoljci i kruške

Konstantin Timofejevič Miškin obožavao je devojke s malim grudima. Takozvanim pupoljcima. Miškina uopšte nisu privlačile čvrste, prkosne grudi devojaka u ranim dvadesetim, lakomislene i hirovite – nego doslovno grudi što tek počinju da pupe. Grudi koje upravo otkrivaju svet u koji još nisu poptuno ni isturile svoje mrke, tople njuškice… Sa druge strane, Leonid Saveljevič Lebedev mnogo više voleo je žene sa velikim grudima, poznatijim kao teške, zrele kruške. Lebedeva su privlačile i malkice opuštene, potpuno formirane grudi žena u kasnim tridesetim. Ostvarene i sigurne u sebe i vlastite želje. – Već na prvi pogled sasvim je jasno kako Konstantin Timofejevič Miškin i Leonid Saveljevič Lebedev kada su u pitanju žene jedan drugome nisu mogli predstavljati apsolutno nikakvu konkurenciju.

15


Kreativnost i ljubav

Jednom je Danil Ivanovič bio zaljubljen u neku ženu. U knjizi je pročitao kako čovek, da bi oslobodio vlastitu kreativnost, prethodno mora da se zaljubi. Zato je odlučio da se momentalno zaljubi. Pošto mu je tako bilo najjednostavnije Danil Ivanovič se brzo i lako zaljubio u svoju prvu susetku – jedino uopšte nije mogao da se seti šta bi sa tim novootkrivenim osećanjem trebao da uradi. Sretao ju je svakodnevno ali je nikad nije zaista upoznao. – Kako je susetka izgledala? Čak ni za potrebe pisanja ove priče Danil Ivanovič nije mogao sa sigurnošću da se seti. Imala je dugačku kosu koju je najčešće vezivala u rep, krupne, zift crne, hipnotišuće oči, malo punije usnice, dugačke, vitke noge, lepo oblikovane, prkosno podignute grudi, oblu stražnjicu, negovane ruke… U najkraćem: imala je sve ono što bi žena u koju je Danil Ivanovič odlučio da se zaljubi trebalo da ima. Jedino nije imala vremena. Kada je jednom prilikom, tokom vožnje liftom, Danil Ivanovič napokon skupio hrabrost da joj prizna vlastitu zaljubljenost ona ga je značajno odmerila, a onda, nakon kraćeg ćutanja, odgovorila: – Sve je to lepo, ali ja nemam vremena. Nakon ovog događaja, Danil Ivanovič više nije bio siguran čak ni u to da li je osećanje koje ga je obuzelo uopšte moglo da se naziva ljubavlju. Jedino je pouzdano znao da je jako tužno kada se čovek zaljubi u ženu koja nema vremena. Ukoliko je taj koji je ženu sretao uopšte bio Danil Ivanovič. 16


Takođe, nema pouzdanih dokaza ni da je žena u koju se Danil Ivanovič zaljubio bila žena. Pa čak ni da je uopšte i bila!

17


Svemir

Konstantin Semjonovič Jerofejev nikako nije mogao da poveruje u postojanje svemira. Čak i u trenucima kada su mu govorili kako Bog sve vidi, prema toj činjenici bio je potpuno ravnodušan. Koju deceniju kasnije, kada su isti oni koji su mu prethodno govorili o postojanju Boga, počeli da ga ubeđuju kako Bog, ustvari, nikada nije postojao, Konstanin Jerofejev se i na ovu tvrdnju zagonetno smeškao – zato što i inače nije voleo da ulazi u rasprave s budalastim ljudima...

18


Naočare

Danilu Ivanoviču same od sebe jednom su se pokvarile naočare. Smesta je otišao u optičarsku radnju u kojoj ih je kupio i rekao: – Ove naočare uopšte ne rade kao pre. Pokvarile su se! Optičar ga je mirno saslušao, zamolivši da mu dozvoli da pogleda njegove naočare. Kada se uverio da Danil Ivanovič zaista govori istinu zamolio ga je da navrati sutra.

19


Na vest o smrti Majakovskog

U vest o smrti Majakovskog Danil Ivanovič dugo je odbijao da poveruje. Kad ju je čuo odmah je ugasio radio. Seo je na stolicu, zapalio cigaretu, a onda opet upalio radio. Pošto je na radiju i dalje išla ista vest, Danil Ivanovič je ponovo ugasio radio i pomislio kako je pametnije da malo prošeta. Međutim, čim je izašao iz stana susreo je zgodnu susetku sa drugog sprata koja ga je bez okolišanja upitala: – Jeste li čuli da se ubio Majakovski? Nakon ovoga, Danil Ivanovič se zarekao da sa susetkom sa drugog sprata dok je živ više ne progovori ni reč.

20


Neki zamišljaji Danila Ivanoviča

Kad noću vodi ljubav sa svojom ženom Danil Ivanovič najčešće zamišlja kako vodi ljubav sa svojom ljubavnicom. Kada vodi ljubav sa svojom ljubavnicom Danil Ivanovič uglavnom zamišlja kako vodi ljubav sa svojom sopstvenom ženom. Danil Ivanovič i inače u životu mnogo voli da zamišlja.

21


Poezija

Danil Ivanovič osećao se istinski srećnim samo kada piše poeziju. Pišući poeziju, s godinama, uvideo je koliko se ljudi u stvari plaše prelomljenih stihova. Njihove beline i tišine koja preti da ih jednostavno proguta sa stranica pojedinih pesničkih knjiga... Danil Ivanovič brzo je shvatio da bi, ukoliko uopšte želi da preživi, za poeziju bilo najbolje kada bi se pisala zamaskirana u prozu.

22


Poželim da budem sav tvoj…

Poželim da budem sav tvoj dok ližem ti vlagu i znoj. Ljubim te svud po telu... I da ne čujem ni »Pazi«, ni »Stoj«, dok te iznutra krečim. Belim…

23


Harms i pauci

Nedeljom pre podne Danil Ivanovič obožavao je da odlazi u Lenjingradski Zoološki vrt. U to doba u Zoološki vrt su najčešće dolazili i roditelji sa malom decom, koji su voleli da obilaze kaveze sa majmunima, ispred kojih su se deca uglavnom kreveljila, oponašajući majmune. Danil Ivanovič u Zoološkom vrtu najviše je obožavao pauke. Posebno one tropske. Otrovne. Kad god bi svojim bakarnim prstenom kucnuo u malkice zamućeno staklo njihovih terarijuma, pauci bi uspaničeno bežali ritmički pokrećući svoje malecke, dlakave nožice, gledajući da se što brže sakriju iza kamenja i minijaturnog stenja. Tamo bi se najpre na kratko šćućurili a onda, kada opasnost prođe, oprezno provirivali i izlazili natrag. Danil Ivanovič tada bi zaustavljao disanje, gledajući da se uopšte ne pomera. Kada bi se pauci dovoljno opustili i već sasvim privikli na njegovo prisustvo – ponovo bi kucnuo u staklo nakon čega se čitav postupak ponavljao ispočetka.

24


25

Nebojša Milenković - O Harmsu i drugim demonima  
Nebojša Milenković - O Harmsu i drugim demonima  
Advertisement