Dejan Simonović - Rastrojstva

Književna radionica Rašić

© Dejan Simonović © Književna radionica Rašić

CIP – Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-32 СИМОНОВИЋ, Дејан, 1960Rastrojstva : zbirka priča / Dejan Simonović. - Beograd : Književna radionica Rašić, 2017 (Mladenovac : Presing). - 168 str. : autorova slika ; 21 cm Tiraž 300. - O autoru: str. 165.

ISBN 978-86-6351-031-9 COBISS.SR-ID 229109004

Urednik Ivan Radosavljević

Dejan Simonović

Rastrojstva Zbirka priÄ?a

Beograd 2017.

Imena „Ajde!“, glas se probijao kroz nekakve naslage, mutan, teško razaznatljiv. Ni to ajde nije odmah bilo ajde već nešto što se tek kroz ponavljanja uobličavalo.

Da li je glas dolazio spolja ili odnekud iz njega samog?

Iz nekakve daljine ili nekakve dubine? Nije li to bio onaj isti glas koji ga je gonio da se, zagrcnutim hodom, premešta s mesta na mesto, iako nije imao ni zašto, ni kuda da stigne?

Mešalo mu se ono iznutra i ono spolja. Prožimalo, preplitalo. Između onog u njemu i onog van njega nalazila se tek tanka, propusna opna. U njega se ulivalo, iz njega izlivalo. Bilo je to kao sa rekama koje se spajaju. Posmatrao je njihov sraz, u sivkasta praskozorja, užasnut. Bilo je to pre nego što bi dan i vreva okovali jezu. Bilo je nečeg divljeg, nečeg silovitog u tim vodama koje protiču bez prestanka.

Kako ne isteknu, jednom zasvagda? Učio je o tome, nekada davno, u onom prethodnom životu. Objašnjavali su mu šta se i kako tu zbiva, ali ga nisu ubedili. „Ajde! Ajde!“, glas je bio sve bliži, sve razgovetniji, sve oštriji.

Neka ruka mu je drmala rame. Nad njim se nadnelo mlado lice, izobličeno gadljivom grimasom. Zurilo je u njega ugaslim, stvrdnutim pogledom. Ličilo je na masku. „Ajde! Ajde! Dosta je bilo knjavanja!“ Pred njime, sada blago pridignutim, našao se niz lica, sličnih prvom. Bazdilo je na alkohol.

Derani, pomislio je. Derani.

Pokreti su im bili uglasti, razdrešeni, držanje preteće.

Mogao je da oseti kako u njima vri gnev.

5

Iza njih, preko puta udubljenja, tokom dana je svetlucala prodavnica ženskog rublja. Sa izloženim gaćicama, čarapama, prslučićima. Sa fotografijama maznih devojaka.

Dodir nežnosti, tako se zvala ta prodavnica. Levo od nje, mamili su parfemi. Desno, prizivale patike. Sada je sve to bilo prekriveno metalnim zastorima.

Derani. Primetili su ga. Privukao im je pažnju. Umesto da prođu onako kako je svet obično činio – kao kraj nečeg što je tu, ali ga nema. Ne valja kada si previše uočljiv.

Pažnja donosi nevolje. Bolje je kada jesi, a nisi. Kada te ima, a nema.

Trudio se da bude što nepomičniji u svom udubljenju.

Svaki suvišan, nesmotren pokret je mogao imati nepredvidive posledice. Ali je isto tako nepredvidive posledice moglo imati i odsustvo pokreta.

To udubljenje u podzemnom prolazu je bilo jedno od njegovih mesta. Imao ih je više, u različitim delovima grada. Ni na jednom se nije zadržavao predugo. Bilo je nečeg nesmirenog u njemu. Nešto bi ga poteralo dalje. Kao što ga je, za dana, gonilo da tumara. Da se ne bi desilo nešto strašno.

Možda odu ako ih ničim ne razdraži.

Nije se bojao bola koji bi mu mogli naneti. Grozio se bolnica. Pohodio ih je, davno, u onom prethodnom životu.

Jedna žena je ležala u bolničkim sobama. Smenjivale su se te sobe, ali joj ni u jednoj nije bilo bolje. Ta žena je bila njegova majka. Tu i tamo bi zaječala, jedva čujno. Pogled joj je bio posuvraćen, kao da je zagledana u svoju boljku.

Bolnicom je, još od bolničkog kruga, lebdela tupa beznadežnost.

Osećao se nekako krivim zbog svog zdravlja.

Majci su u kesama donosili voće i napolitanke.

6

„Poljubi majku“, opominjao ga je otac.

Zatim majke više nije bilo. Pojavila se neka druga žena. Nije marila za njega. Zvala ga je – ono ništavilo.

Posle se zbivalo i ovo, i ono. Vraćalo mu se ponešto od toga u iznenada iskrslim krhotinama sećanja. Onda je nešto kvrcnulo. „Ajmo! Ajmo! Na noge! Kakva je to neposlušnost!“ Krajičkom oka, u dnu prolaza, primetio je neku priliku. Prilika se žurno udaljila. „Znaš li ti ko smo mi?!“ Nevolja, eto ko su. I ta nevolja mu se neće tek tako skinuti s vrata. „Mi smo…“ „Zmajevi! Zmajevi!“, zaurlala je grupa, ritmično, kao što se urla na utakmicama. „A znaš li ti ko su Zmajevi?!“ „Zmajevi su zakon! Zmajevi su zakon!“, odjekivalo je pustim prolazom. Odbijalo se od oslepelih izloga. „Pred nama se ne izležava!“ Nije bilo druge nego da ustane. Nikako se ne protiviti.

Protivljenje bi ih razjarilo. „Pred nama se stoji…“ „Miiir-no!“, komandovali su derani uglas.

Ukočio se, onako kako je to naučio u vojsci, u onom prethodnom životu, pre nego što je kvrcnulo. Stajao ovako ili onako, oklembešen ili ukipljen, kakvog to ima značaja?

Ljudi pridaju previše važnosti položajima, pokretima, rečima. Svemu pridaju previše važnosti. „Taaako!“, glas glavnog derana kao da se malo odobrovoljio. „Taako! A sad, naleeevo-krug!“ Obrnuo se nesigurno, zanevši se. Jedva se održao na nogama.

7

„Ne valja to, nikako ne valja! Strojevim korakom, naaapred-marš!“ Nije vredelo da potrči. Nije bilo šanse da umakne. Sustigli bi ga, oborili na beton ili stepenice. Obasuli udarcima.

Možda izboli. Nije bio siguran želi li to da pokuša. Više je odmeravao mogućnosti. Jedan deo njega kao da se izdvojio i sa strane, bez uzbuđenja, posmatra šta se sa njim zbiva.

Obrnuo se još jednom, po novoj zapovesti. Domarširao je natrag, zagrcnutim korakom. Naređeno mu je da radi sklekove. Nije uspeo da se odigne od zemlje ni za centimetar. „Crv!“ „Gmiži, crve!“ Puzao je, pomažući se laktovima, u uniformi, nekada.

Sada je telo bilo preteško, laktovi preslabi. „Ne zabušavaj, crve! Loše će da bude ako misliš da se sa nama zajebavaš.“ Cokula se podigla, ali mu nije smrskala lice. Pritisla mu je pleća. „Liži prašinu, crve!“ Jezik nije ustuknuo. Odvikao se od gađenja, preturajući po kontejnerima. Bio je to uslov da preživi. Svašta je trpao u sebe. Svašta se i bacalo. Mnogo toga je bilo još sasvim upotrebljivo. Ljudi su bili nerazumno rasipni. Va‑­ ljda je i sam bio takav, u onom prethodnom životu. „Idemo li?“, jedan od derana je postao nestrpljiv. Nije ovde bilo prave zabave. Taj tu je bio preveliko govno da bi podstakao gnev. Gnev se hranio opiranjem, strahom, preklinjanjem. Ne ovom mlitavom poslušnošću. Gubio je zamah, tonuo u to bespogovorno pokoravanje.

Ipak, oklevali su. Nešto im je nedostajalo da zaokruže ovo ovde. Da ne ostane kuso, nedovršeno.

8

„A da ga malo ispitamo? Da vidimo ko je i šta je?“ Naređeno mu je da sedne u svoje udubljenje i odgovara bez pogovora. „Da čujemo – ko si ti, crve? Kako se zoveš?“ Imao je nekakvo ime. Sve je imalo nekakvo ime. Brkao je ta imena. Mnoga nisu dobro prianjala uz stvari. Neke stvari su prkosno odbijale da ih prihvate. Htele su da budu samo bezimeno to i ništa drugo. Druge su se imena držale grčevito, u nekakvom užasu pred bezimenim. Bilo je i onih koje su imena gutala.

Nije bio siguran zove li se ovako ili onako. Možda se zvao i ovako, i onako. Jedno si kada te trese goroznica, drugo kada ti buči u glavi, treće kada… Jedno je kada si tmuran, drugo kada se razvedriš. Jedno si za letnjih vrelina, drugo za zimskih studeni. Kako da sve to obuhvati jedno jedino ime?

Stvari nisu bile jasno razgraničene. Ni on sam nije bio jasno razgraničen. Mogao je biti i neko drugi. Neretko je i bio. Ne jedan, već mnoštvo drugih. Kakav bi samo gužvanjac tada nastao u njegovoj glavi! Pucala bi od pretrpanosti.

Mogao je biti jedan od ovih derana, i onaj koji mu je cokulom pritisnuo pleća, a da delom sebe ostane onaj isti bespomoćnik koji ne uspeva da se odigne od zemlje. „Čuješ li šta te pitam?! Lani kako se zoveš, nije ti valjda maca odgrizla jezik.“ Zvao se… Zvao se… „Ništarija“, skliznulo je samo sa njegovih usana.

Zaista, zašto se ne bi zvao Ništarija? Ime kao i svako drugo.

Nisu znali šta bi dalje sa njim. Nije bio dostojan ni čestitih batina.

9

Prilegao je. Možda ukrade još nešto sna pre nego što se oko njega zahukta, zatutnji. Pre nego što stanu da promiču uzmuvane, užurbane prilike. Pre nego što se podignu metalni zastori, sinu izlozi.

Prepušten sebi, zgušnjavao se, stvrdnjavao, poprimao određenije obrise. Tuđe postojanje se povlačilo iz njegovog. Ulivao se u sebe.

U njemu se migoljilo nešto slično ponosu. Provukao se bez bubotaka. Bio je promućurniji od derana. Derani će stradati. Bilo je to urezano u njih. On neće.

Promućurniji je od mnogih koji pokraj njega hitaju u usplahirenoj uzrujanosti. Rasprsnuće se. Razneće ih htenja. Njega neće.

Ne, derani nisu mogli da mu naude. Niko nije mogao da mu naudi. Izuzev sopstvenog tela. Ako ga izda. Dosad ga nije izneverilo. Nada se da neće, bar ne skoro. Častiće sebe obilaskom grada, u smiraj, kada umine dnevna vreva. Menjaće autobuse, trolejbuse, tramvaje. Da se razonodi prizorima koji se smenjuju.

Promeniće mesto. Predugo se ovde zadržao. Možda otkrije i neko novo. Svašta je moguće, kada se staviš u pokret.

10

Poduhvat Bilo je to neodlučno, kolebljivo proleće. Nikako da se opredeli – hoće li pravac u leto ili natrag u zimu. Zadesilo se neko mutno, musavo jutro.

Lift se, uz metalni tresak, zaustavio na spratu iznad. A to je značilo… Da, komšija Kotarac je kretao na posao. Došlo je, dakle, vreme da se ustaje.

Ustati, međutim, nije tako jednostavno. Ima tu dosta toga da se obavi. Da se odlepe kapci, otvore oči, zbaci prekrivač, iskobelja iz kreveta. Da se, pipajući, potraže papuče, sljušti pidžama, navuče odeća. Toliko postupaka, toliko pokreta, treba kroz sve to proći. Zatim bi sve išlo samo od sebe, nošeno sopstvenim zamahom, uz vlastito ubrzanje.

Kao kada kamen zakotrljaš niz strminu. Ili kao kada se nađeš u koloni vozila, pa ti nema druge nego da slediš tok.

Povratka ti nema, da zastaneš ne možeš, sve i da hoćeš.

Potiskuju te oni iza, vuku oni ispred tebe. Dovoljno je da se prepustiš struji da te iznese do naredne noći.

Samo što treba prispeti do tog zatim. Nije to tek tako – hop, i gotovo. Planinu treba prevaliti da dotle dođeš.

Kako da to postigne kada su mu kapci lepljivi, ruke od olova, telo oduzeto? Kada svaki pokret zahteva napor koji prevazilazi njegove moći? Kako, kada je sav obamro, kada u njemu nema ni volje ni želje da išta učini?

Komšiju Kotarca ne muče takve muke. Taj već žustro grabi ka najbližoj stanici gradskog prevoza, ispruženim šakama bodro preseca jutarnji vazduh, kao da vesla. Tako se to radi. Tako postupa ispravan čovek. Tako postupa čovek na svom mestu. Eno ga, čak i zvižduće.

11

Da li se u Bulketu nešto pokvarilo tog jutra? Ili nikada i nije bio baš sasvim ispravan? Da nije pušten u životni promet s nekom fabričkom greškom? Kao oni automobili koje zamenjuju u serijama zbog kakve falinke na kočnicama ili upravljaču?

I dalje sklopljenih kapaka, okrenuo se ka zidu. Nekako je smogao dovoljno snage za taj pokret. Sve drugo… Sve drugo bi bilo kao da su ga gurnuli na start sprinterske trke, da se nosi s hitronogim sakupljačima medalja i rušiocima rekorda.

Nije to bio umor. Nije to bila iscrpljenost. Nije to bila malaksalost. Bilo je to nešto drugo. Nešto sveobuhvatnije, odsudnije. Ne bi umeo da kaže šta, reči su ga izneveravale kada bi se primakao toj oblasti.

U nozdrve mu se uvukao miris vlažnog maltera. Pristigao ko zna odakle, iz ko zna kog vremena.

Komšija Kotarac se već tiskao i truckao među trudbenicima. Ili je, ispod stanične pečurke, zagledao hoće li se već jednom pojaviti brektava, škripava mašina da pokupi, proguta, ponese okupljene poslenike, koje će, zatim, u uzastopnim grčevima, izbacivati iz utrobe.

Biće to oslikana mašina. Prikazom dece koja veselo ispijaju napitak za jačanje imuniteta. Ili pozivom da skokneš do banke po brzu kredu, da ti u životu sve bude u redu. Ili s ponudom za neograničeno telefoniranje po neverovatno niskim cenama. Ili ona, Bulketu najdraža, koja ti obećava pljusak para, dovoljno je da ispuniš listić nagradne igre Gongo. Pljusak para je zbilja naslikan. Tu su i presrećna lica. Tu je i poruka: Ko ne popuni, kajaće se.

Ili će naići vozilo s nekim drugim poučnim primerom, s nekom poletnom preporukom. Kao što i treba da bude.

Da se mase obrazuju dok se cimaju po gradu. Umesto da 12

zure u prazno, praznina je ukinuta, život je ekran na kojem se stalno nešto prikazuje. Ili da prebiru ko zna kakve misli. Šta će im misli? Sve što čoveku treba može se naći u nekom hipermarketu ili tržnom centru. Čega tamo nema, nije ni potrebno. Osim onima koji su debelo zastranili.

Povremeno, Bulketa bi ošinula pomisao da kod njega možda nije baš sve onako kako bi trebalo da bude. Da neki zupčanik nije nalegao kako valja. Da u njemu ima nekog manjka ili nekog viška, nije s tim bio načisto.

Da se potrudio, mogao je da istera stvari na čistac.

Mogao je da se obrati kakvom doktoru za dušu. Ili, još bolje, doktorki: kada je duša u pitanju, više se pouzdavao u žene, pre je nekako spadala u njihovu nego u mušku nadležnost. U najmanju ruku, snabdeli bi ga dijagnozom.

Nekom od onih učenih reči zbog kojih se pada na ispitima, zbog kojih se drže tribine i seminari, sazivaju kongresi.

Jednom od onih reči oko kojih se, u debelim knjigama, prepiru profesori, od onih na kojima se grade čitave karijere.

S dijagnozom bi pred Bulketom pukle nove, neslućene perspektive, nedostupne prostoj, nedijagnostifikovanoj rulji.

Uz malo sreće, mogli bi i da ga oprave.

Ako ništa drugo, učinio bi dobro delo doktoru ili doktorki, pridoneo bi da se osete potrebnim, korisnim, važnim, a to nije mala stvar.

Nije se potrudio, ali je zato obećavao sebi da će sasvim sigurno popraviti tu falinku, ma kakva bila, čim za popravke te vrste iskopa nešto slobodnog vremena. Do slobodnog vremena nikako da dopre, ta ruda je teško pristupačna, tako su popravke padale u zaborav.

Nimalo jednostavan poduhvat, to ustajanje. Istina, izveo ga je mnoštvo puta, i to s uspehom. Bilo je tu i tamo 13

izvesnih poteškoća, događalo se da nogavicu ne pogodi iz prve, da navuče naopako majicu ili rolku, ali su sve to bile sitnice koje možda pomalo kvare, ali ne ruše opšti utisak.

Nije bio prvoklasan ustajač, mora se priznati. To bi mu, sasvim sigurno, škodilo u vojnoj karijeri, donelo mu je neugodnosti i pri služenju vojnog roka, nije skakao kao na oprugama kada se dušmanski razderu: Ustaj, vojsko!, zbog čega je ne jednom morao na ribanje. Ali, budući da ionako nije mario vojnički zanat, to nije bilo od većeg značaja.

Niko nije savršen. I vrhunski ski-skakači ponekad pokleknu pri doskoku, lično se u to uverio u mnogim TV prenosima, voleo je skijaške skokove, let u belinu.

Komšija Kotarac je u ustajanju nesumnjivo bolji od Bulketa. Daleko bolji. Otvoriti oči za komšiju Kotarca nije ništa. Niti skočiti na noge lagane. Taj već u liftu pritiska dugme prizemlja dok se drugi još meškolje i vrpolje, odlažući neizbežno. Jeste, komšija Kotarac mu je isprednjačio u toj disciplini, ni na Olimpijadi se ne bi obrukao, osvetlao bi obraz svoje zemlje, predsednik bi ga stegao u predsednički zagrljaj, onaj koji obuhvata sav narod i čitavu državu, pozdravne telegrame bi uputili premijer i vlada, ministar policije bi lično, Kotarcu u čast, uhapsio desetak ozloglašenih spavača, uvela bi se nova lutrija: Ko rano rani, dve sreće grabi, čije bi tikete građani mogli da uplaćuju najdalje do 7 sati izjutra, nacionalno-patriotske snage bi ga uzdizale kao diku, kao uzor, kao izdanak našeg vekovima ustalačkog naroda, vazda kadrog stići i uteći, i na strašnom mestu postajati, ljuti integracionisti bi ga uznosili kao nadu evropskih integracija, u Evropu se ne ide čmavajući, tamo ustaju i pre nego što se probude, tȁ i u snu rade.

Za razliku od nas koji spavamo i kada nam se slučajno desi da kao nešto petljamo. Zato su u Evropi i dogurali dokle su 14

dogurali. Ne trgnemo li se iz vekovnog dremeža, odjuriše nam svi istorijski vozovi. Šta sve to mari? Neće se valjda nadmetati s komšijom Kotarcem? I to u ustajanju? Ko je komšija Kotarac da se s njim nadmeće?

Jeste, izveo je Bulke ustajački poduhvat mnoštvo puta.

Uz poneku manjkavost, a ipak, sve u svemu, na zadovoljavajući način. Ali… Uvek ima neko ali što devojci sreću kvari, govorila je baba. To se nije odnosilo na njega. Bio je dečak, ne devojka.

Tu je nastala neka zbrka, jer je devojka bila majka, iako to nikako nije mogla biti. Ali je bio otac. Baba je jednog jutra potegla pa umrla, kao što je pretila da će učiniti, da više ne gleda na šta joj je ćerka spala. Otac je tvrdio da je baba krepala od sopstvene zlobe. Bilo je tu neke istine – umrla je usred letnjeg raspusta, tako da se Bulke u školi nije ogrebao za slobodne dane. Da je imala malo obzira, mogla je da pričeka bar do oktobra, kada se školska godina zahukta. Po majci, babu je Bog pozvao k sebi. Po ocu, pozvao ju je sam Đavo, manjkalo mu je surovih kazni za grešne duše.

To ali je bilo neko drugo ali. Mirisalo je na vlažan malter.

Ovo ovde ali nije bio otac. Bio je to automatizam koji je, umesto Bulketa, obavljao sve one radnje, neophodne da se čovek iz sna prebaci u svet. Bulke s tim nije imao ništa, sve se odvijalo mimo njega. Sada je taj automatizam zbog nečega zatajio. Ili nije zatajio sam mehanizam već nešto što ga pokreće.

Sve zakrčenijim ulicama, komšija Kotarac se primicao poslu. Što dalje, to sporije. Ipak, nije bilo razloga za uzbunu. Komšija Kotarac je uračunao sva zagušenja, sve zasto15

je, sve prepreke. Bilo šta bilo, i bilo kako bilo, na vreme će se pojaviti na svom radnom mestu. U tome ga ništa ne može omesti, osim kakve prirodne kataklizme. Još koja stanica, pa će ga autobus uručiti sledećem, s druge linije, istovetna operacija će se ponoviti još jednom pre nego što pljune u dlanove i navali na radne zadatke. Komšija Kotarac je s ponosom isticao da do posla koristi tri prevoza, uz dva presedanja, a da još nikada nije zakasnio ni sekunde.

Za razliku od nekih, kojima je firma do dupeta, pa se opet jedva do nje dovuku. Drugi su se već triput preznojili, a oni još nisu ni započeli svoje.

Bulketu firma nije bila do dupeta, mada bi već morao njime da mrdne, inače će morati da se pravda, da objašnjava zašto ga nema i gde se zadržao. Mrzeo je da se pravda, mrzeo je da objašnjava. I braka se ratosiljao da se spase pravdanja i objašnjavanja. Ratosiljati se posla, međutim, bilo je daleko teže. Lakše je naći drugu ženu nego drugi posao, pogotovo ovakav. Radio je u igrama na sreću, eto, to je mesto koje se ne ispušta – kocka i kurve nikada ne propadaju.

Para se mlati na porocima, ne na vrlinama, na pohlepi i požudi, na strahu i sujeti, tvrdio je ujak i, što se Bulketa tiče, bio je sasvim u pravu. Ujak je iz ovog uvida izveo i odgovarajuće zaključke. Odbijao je da išta radi, da ne podstiče poroke. Lenstvujući, doprisnosio je moralnom popravljanju ovog do srži iskvarenog sveta. Baba se ponosila ujakovim plandovanjem. Gospodin čovek, isticala je.

Za razliku od – onog. Onaj, kao i ali, bio je otac. Za babu je otac uglavnom prebivao u zamenicima i veznicima, retko bi dogurao do imenice.

Za razliku od ujaka, Bulke nije zazirao od poroka.

Valjalo mu je, dakle, da se mrdne, krajnje je vreme, da ule16

ti pod tuš, sastruže bradu, istrlja zube, nešto na brzinu baci u kljun, koliko da mu ne struže u stomaku, uskoči u odelo, zgrabi volan. Ali mu se nije dalo. Trebalo je preduzeti previše toga.

Da se proglasi bolesnim? Da pozove firmu i slomljenim glasom saopšti da ga je virus prikovao uz krevet, pa da se izležava čitav dan? Sve dok, negde s večeri, ne svrati Magda. Večeri su im često bile zajedničke, vikendom su im zajednička bila i mnoga popodneva, ali su im jutra bila odvojena. Magda je htela da se budi sama. Dok se ne dotera, nije trpela ničiji pogled. Strašno je na šta ličim kada se probudim, govorila je. Sama se sebi gadim. Ne bih da bilo kome priredim takvu grozotu.

Od prvog sastanka su znali da neće živeti zajedno. Da se ne sudaraju, ne sapliću jedno o drugo. Oboje su imali po jedan razvod iza sebe, veoma su dobro znali kako to ide.

Oboje su prošli čitav ciklus, i čitav cirkus – od zaljubljenog zanosa do zajedljivog zanovetanja i sitničavog zakeranja, od poleta do pogrda, prekora, prebacivanja. Od draganja do dosade. Nisu bili radi da tako nešto ponove.

Dokle je na svom posleničkom putu stigao komšija Kotarac? Da li se prebacio u drugo vozilo ili se još uvek klati prvim? Priklješten, koliko telima saputnika toliko i zebnjom koju nikome, pa ni sebi, ne priznaje, koju prikriva zviždukom, razgoni osmehom, tera zaveslajima. Okasni li, hoće ga uopšte pustiti unutra? Ili će ga curiknuti već s portirnice, njegovo mesto je dodeljeno drugome, a on neka se izvoli snaći kako zna i ume. S tom zebnjom je odlazio i na uvek skraćivane odmore, zbog nje nije sebi dopuštao ni da boluje.

Revnost ipak neće izbaviti komšiju Kotarca. Pre ili kasnije, možda uskoro, možda već danas, biće mu rečeno 17

da na njega više ne računaju. Nekom sistematizacijom, nekom racionalizacijom će već biti strpan u višak, Bulke je u to bio uveren i zbog toga se osećao nelagodno, kao da je tu nešto i sam doprineo. Sam je preživeo više sistematizacija, više racionalizacija, ali Kotarac svoju neće. Biće otpisan, škartiran. Onda će se slomiti. Takvi se uvek slome.

Nedostaje im gipkosti. Uzalud će obrtati jedno jedino pitanje – ispunjavao je sve svoje obaveze, obavljao sve svoje dužnosti i otkud onda? Zašto? Kako? Zagledaće to pitanje sa svih strana i nikako neće uspeti da pronikne u njega.

Ne, neće Kotarac dići ruku na sebe, i život je obaveza, nema pravo da je izvrda. Povlačiće se okolo izvesno vreme, sopstvena senka. Onda će, jednog dana, srce odbiti da kuca.

Ne, neće Bulke pozvati firmu. Neće ih obavestiti o svom junačkom rvanju sa zloćudnim virusom. Čak je i ta sitna laž zahtevala previše napora. Možda ne ni napora već… Đavo će ga znati čega.

Neka se snalaze bez njega. Neka zovu, ako im treba.

Neka se raspituju gde je, šta se sa njim zbiva.

Priseća se današnjeg rasporeda. Nevoljno, mlitavo, tromo. Najpre sastanak sa… u vezi… Pa sastanak sa… u vezi… Pa sastanak sa… u vezi… Nije važno s kim, nije bitno u vezi s čim. Svi sastanci su nalik. Sve je to, zapravo, jedan te isti sastanak, samo se lica smenjuju. A i ta lica su, manje-više, kao preslikana. U ovakvom stanju ne bi mogao da ih podnese. Ni lica, ni reči, ni poglede, ni pokrete, ni osmehe. Bilo je u svemu tome nečeg nestvarnog. Kao da se ne zbiva odistinski već kao da svi nešto predstavljaju.

I Bulke je predstavljao. Sebe. Taj predstavljani Bulke bio je neko sasvim drugi, neko potpuno različit od Bulketa koji leži licem ka zidu, jer je zid utočište, podrška, save18

znik. Ta dva Bulketa nisu imala ničeg zajedničkog, a bili su zatočeni u istom telu. Kada bi mogli da se razdvoje, pa svako na svoju stranu, hajd’ svako svojim putem, bilo bi lakše.

Ali ne mogu.

Predstavljani Bulke je bio jači, robusniji. Zauzimao je više prostora, trošio više vremena. Proizvodio je previše pokreta, previše osmeha, previše reči. Gurao se, uglavljivao. Ali bi i ovaj drugi, ili prvi, ponekad dolazio na svoje.

Kroz razvlačenja, kroz rasejanosti, kroz iznenadne rastrojenosti. Događalo se da se pobuni, uzjoguni, uskopisti. Bilo je toga. Nikada, međutim, nije uspeo da sasvim istisne svog suparnika, koga je mrzeo, koga se stideo, koga je prezirao.

I koga se bojao. Da li će mu to uspeti ovog jutra?

Ne, još neće podići kapke. Onaj drugi bi mogao da se prene, da nadvlada. Da ga ponovo podjarmi, zajaše, upregne u svoja kola. Žilavo je to. Otporno. Obamro je predstavljani Bulke, ali nije mrtav. Potisnut je, ali nije istisnut.

I usled najmanje nesmotrenosti bi mogao ponovo da se razmahne. Sigurnije je ovako. Ako treba, ostaće danima nepomičan, zatvorenih očiju. Neće odgovarati na telefonske pozive. Neće otvarati Magdi, pripada drugom Bulketu, ne njemu.

Sačekaće. Dok ne bude sasvim izvesno da se rešio neprijatelja.

A onda će… Šta?

19

Samozvanac Sanjao je, jutrom, pred buđenje, mahom obične snove.

Recimo, našao se pred kasom u prodavnici, zavukao ruku u džep da plati, kad nigde novčanika. Džabe prebira po levom, desnom džepu. Zbunio se, ušeprtljao, udarila mu krv u glavu. Mrmlja nekakvo opravdanje. Kasirka ga gleda onim pogledom – znamo mi takve. Šta li misle oni iza njega?

Ili, evo ga na sedeljci. Muzika, dim, bronzana svetlost, zveket čaša, romor reči, zamagljeni ili zacakljeni pogledi.

A on? On u uglu zagradio zgodno ženče pa se nabacuje.

Kad ženče, ni pet, ni šest, nego zagalami, pred svima: „U rikverc, daso!“ Ili, evo ga, vezanog za prugu, kao u filmovima, evo i lokomotive sa strašnim, ugaslim očima, ustremila se na njega, sve gromadnija, sve tutnjavija. Uzalud se koprca, nikako da se razdreši.

Ili, prineli mu na tanjiru sočnu šniclu, taman da zabode viljušku, kad se šnicla prometnu u žabu i odskakuta, sve krekećući.

I sve tako. Obično, da običnije ne može biti.

Ti snovi su mu bili kao neki uvod u dan. Nekakav prelaz, nekakvo privikavanje. Upražnjavao ih je onako kao što drugi upražnjavaju jutarnju gimnastiku, ili meditaciju, da se pripremi za dnevne napore i neizbežne neprijatnosti koje dan nosi.

Tog jutra, međutim, Vitomir je usnio drugačiji san.

Kao, zadesio se pred nekakvim ogromnim vratima, da se petorica, kao akrobate, jedni drugima na ramena naređaju, ne bi im se vrha dohvatili, tolika su ta vrata bila.

20

Stoji Vitomir pred tom ogromnošću pa se čudom čudi šta će on tu, i sve se rešava da krene, da ne okasni. Kuda da krene? Tamo gde… U znoju lica svog… Kako je zapoveđeno. I kako dolikuje.

Nakanjuje se da se makne odatle, nakanjuje, a nikako da se odluči. Zamahne desnom nogom, pa stane. Zakorači levom, pa se zaustavi. Nešto mu ne dozvoljava da se odlepi.

A kao da više i nije najsigurniji da je krenuti nužno ili, makar, potrebno. Kao da se u njemu nešto pomelo, šta li.

Po glavi mu se vrzmaju svakakve misli. Je li isključio ringlu? Da li je zavrnuo slavinu u kupatilu? Je li platio račun za struju? Zašto konjima daju kocke šećera? S kojom pastom sigurno ostaješ bez zuba? Glupavo izgleda na fotografiji s maturske večeri, moraće da je iscepa. I sve tako nešto.

Vrata miruju. Ni da škripnu. Dvoumi se da li da zakuca. Odustaje, nekako mu je neprilično.

Uto se u vratima nešto pokrenu. Nisu se otvorila, nisu se čak ni odškrinula, ali se u njima ukazao nekakav otvor, taman njegove visine. „Ko je pozvan, neka uđe“, začu se s one strane otvora, izgovoreno unjkavim, mrzovoljnim muškim glasom.

Da li se poziv odnosi na njega? Ne bi da hrupi unutra kao samozvanac. Ima takvog sveta koji se svuda sam natura, Vitomiru osobe te sorte nisu mile.

Nije izgovoreno njegovo ime. S te strane uzeto…

Ali, opet, neće biti ni da se ovde obreo tek tako, zabasao kakvom slučajnošću, u pometnji ili prolazu. U slučajnost, uostalom, nije verovao. Sve se zbiva po nekoj neophodnosti. Ako nam izmiče, ne znači da je nema.

Kome bi poziv bio upućen, ako ne njemu? Obazreo se, da još jednom proveri ima li tu nekog drugog.

21

Stisnuo je petlju. Zar da se vrati, a da makar ne prigviri? Nešto ga je, i s nekim razlogom, ovamo dovelo.

Obnevideo je od snažne svetlosti.

I… Šljis, šljas, šljus!…

U tirkiznom bazenu su se praćakale noge, kovitlale ruke. Praštalo je od silnih zamaha.

Onda se to smirilo, stišalo. Na ligeštul se spustila žena u jednodelnom kostimu boje maline, s belom plivačkom kapom na glavi. „Priđi“, zapovedio mu je, odnekud odozgo, onaj isti unjkavi muški glas.

Povinovao se. „Ti si taj Vitomir?“, koliko je samo dosade bilo u tom ženinom pitanju.

Potvrdio je, nerado, kao da zbog nečeg nije bilo dobro da bude onaj koji jeste i da bi mu bilo daleko bolje da je neko drugi. „I… gde si ti, dosad, Vitomire? Treba li umolnice da ti šaljemo pa da se pojaviš?“ Hitnula mu je nekakav paket, predupredivši svako pravdanje. Jedva ga je uhvatio. „Ne otvaraj dok ne stigneš kući. A sad mi se gubi s očiju. Vređaš mi pogled.“ Kako opisati preduzeće u kojem je Vitomir trošio svoje zemaljske dane? Bila je to nekakva grdosija, nekakav hobotnica s bezbroj pipaka širom sveta. Jednim se pružila i do naših krajeva. Trgovala je svime čime je zamislivo trgovati. Vitomir je radio u odeljenju za snabdevanje prodavnica. Bio je prilježan poslenik. I tom prilježnošću je đubrio izvesna, sasvim umesna, opravdana očekivanja.

22

Tu, nedavno, u odeljenju se upraznilo šefovsko mesto.

Prethodnik je uklonjen. Uhvaćen je kako firminom robom snabdeva i svoje prodavnice. Šta je upražnjeno, mora i da se popuni, inače će praznina sve da proguta. Ko bi to bolje od Vitomira? Ima li ikog podesnijeg? Ikog zaslužnijeg? Da svećom tražiš, nećeš takvog naći.

Jasno mu je, san je bio znakovit. Da ga jutros java nije preduhitrila, upravo na pragu doma, ključ je bio u bravi, postavljenje bi već imao u rukama. Šta je drugo moglo biti u paketu koji nije stigao da otvori? Zato mu je i rečeno: Gde si dosad? Nije to bio prigovor, bilo je to čuđenje što nije pohitao. Da su na njegovom mestu, drugi bi se polomili da se što pre domognu postavljenja.

Ne mari, sačekaće da mu saopšte, važno da je odluka doneta. Za ostalo ćemo lako.

U odeljenje je ušao poletno i još poletnije zauzeo svoje mesto u jednom od tridesetak poluotvorenih boksova od pleksiglasa. Uskoro će boks zameniti sopstvenom kancelarijom, po novom položaju mu pripada.

S posla je izašao… Onako kako je mogao.

Zašto baš Boža Bakelit, upitaće neko.

Zašto baš Vitomir, upitao bi neko drugi, da je ishod bio drugačiji.

Zar je to uopšte bitno, našao bi se da kaže neko treći.

Vitomir ili Bakelit, na isto mu izađe. Jedno tako ogromno preduzeće troši takvih, broja im se ne zna.

Nikako svima udovoljiti. Zasebna kancelarija je ipak zasebna kancelarija, veća plata je veća plata, uvažavanje je uvažavanje. Nadređenost je nadređenost a podređenost 23

podređenost. I, uopšte, šefovanje je šefovanje. Nije za bacanje, daleko od toga.

Nije se čuditi Vitomirovom zaprepašćenju, ni njegovom jedu. Svi razlozi su mu išli u prilog. Kao prvo… podigao je palac desne ruke, ali nikako da se doseti šta je išlo pod prvo, drugo, treće… Zaglibio se mozak, pa se vrti u mestu. Redovno mu se to dešavalo kada treba da izređa razloge u svoju korist. Iako su, inače, bili brojni i nadasve ubedljivi. Ali bi se posakrivali kada za njima posegne.

Bakelit se dogodio mimo svakog razloga.

Vitomir je bio ošamućen, kao da ga je nešto mlatnulo u potiljak. Zar Boža Bakelit šef?! I to šef jednog takvog odeljenja?! Vitomirov šef?! Što ne ide, ne ide. Taj nije ni za vratara. Ma kakav vratar, vratar je odgovorna dužnost. Taj nije ni za…

To je nedopustivo. Dakle, nemoguće.

Ne, to se nije ni zbilo. Nego je Bakelit samozvanac, sam je sebe proglasio onim što nije. Neće mu šefovanje biti dugog veka. Razrešiće ga, i primerno kazniti, čim se podvala razotkrije.

Ni tog prividnog postavljenja ne bi bilo da se Vitomir nije prerano probudio. Nema brige, dosanjaće on svoj san do kraja. Pa ćemo onda videti ko je ko i gde je kome mesto.

Kao za inat, u narednim noćima nije sanjao ništa. Teško da bi i trenuo. U krevetu se trzao, batrgao, škrgutao zubima.

Samozvanac se kočoperio. Svaki čas je izlazio iz šefovske jazbine, vrzmao se po boksovima, da ga vide. Iznosio zapažanja, delio savete, izdavao uputstva, upućivao primedbe. Te ovo treba ovako, te ono mora onako, sve mu nešto smeta, sve mu nešto ne valja. Bakelit i zapažanja, 24

saveti, uputstva, primedbe, možeš misliti. Da ti se stomak prevrne.

Ne samo da je izlazio iz jazbine, nego je i u šefovsku jazbinu poimenice pozivao. Bio je to kao nekakav obred.

Neka crna magija koju je nad podređenima upražnjavao.

Bilo je mučno. Vitomir se, ipak, uzdao da neće dugo trajati. Razrešiće Samozvanca, čim ga razotkriju.

Razrešenje nikako da stigne. Mora biti da je onima gore debelo zamazao oči. Trebalo bi im ukazati na grešku.

Ali, gde da se drzneš? Ne bi ti oni ni za živu glavu priznali da su u krivu. Još bi se razgoropadili, ostrvili na tebe – ko si ti da ih ispravljaš? – pa bi još gore bilo. Šta vredi što bi Vitomiru šefovsko mestašce pristajalo kao da je po njegovoj meri krojeno? Šta vredi što bi mogao više, umeo bolje?

Ipak, imao je Bakelit svojih prednosti, morao je Vitomir nerado da prizna. Umeo je da se postavi, umili, dodvori, a to, obrni-okreni, nije mala stvar.

Ipak, da se nisu umešale zle sile… Da je samo okrenuo ključ u bravi, prekoračio prag… i… Ne bi bilo ništa od ove do neba vapijuće besmislice.

Da mu je da dosanja.

Više ga nikakvi snovi nisu pohodili. Čak ni najobičniji.

Lišen jutarnje vežbe, onog prelaza, one pripreme, Vitomir je slabio, bivao sve neotporniji.

Bakelit ga je, međutim, uzeo na zub. Kinjio ga je, kao pretendenta, valjda. Vitomir se nije ofirao, ali se nekako znalo da gaji izvesna očekivanja.

Samozvanac je pritegao, dušu mu na nos isteruje.

Zajahao, pa mamuza li, mamuza.

Vitomir kopni, iz dana u dan ga sve manje ima.

25

Mrsi kroz zube, ufće, gunđa sebi u bradu, ali ništa da preduzme.

Da bar ima s kim da se posavetuje, kome da se izjada, s kim muku da podeli, ali nema. Živi sam, poradi duševnog mira, hteo je sebe da poštedi kućnih trzavica i zađevica, dosta ih se kao dete naslušao i nagledao, dovoljno mu je za tri života. Komšije je kaširao, da mu ne dosađuju. Tu i tamo ode na piće sa nekim, kao, pajtosima, ali im se ne bi poverio. Jedva bi dočekali da seire, mnogo ih obraduje kada je neko u buli. Eto im utehe, eto im dokaza da je svako rođen da nagrabusi, kad-tad, ovako ili onako, nije ni njihova nevolja jedina. Taj dokaz je grejao srce. Ne zamera im, teško da je i sam drugačiji.

Svrati Vitomir i do izvesne ženske, ali tek tu od iznošenja duše na pazar nema ni pomena.

Bio je bez igde ikog na ovom svetu. To samovanje bi mu ponekad teško palo, no bili su to, ipak, samo trenuci slabosti. Samo se kukavice zbijaju u čopore, odvažni se oslanjaju na sopstvene snage, smatrao je.

Naspram Samozvanca, te snage su se pokazale žalosno nedovoljnim. Nasuprot Vitomira nije stajao Boža Bakelit, kao pojedinac prema pojedincu. S pojedincem, i ovako onemoćao, možda bi izašao na kraj. Kroz Božu je delovala firma sa svim svojim silama.

Ipak, treba se odupreti, podsticao je sebe, ali bez istinskog uverenja da se to može, pa i bez istinske volje da to učini. Bilo je to kao kad čovek zamišlja šta bi sve uradio kada bi mu se posrećio glavni zgoditak na lutriji, a zna da je to tek draškanje mašte.

Sve u svemu, ne valja kada se čovek probudi prerano.

Posledice mogu biti nesagledive.

26