Aex Nash
Život jedne dvadesetpetogodišnjakinje koja je tek postala diplomirani biolog uopšte nije lak. Dan danas se pitam gde mi je bila pamet da upišem baš taj smer, ali jebiga. Ljubav prema cveću, drveću, generalno o životu uvek me je nekako vuklo, još iz perioda kada sam kao mala umesto lutaka vukla ogroman plastični kamion sa kutijom punom buba. Ne moram vam ni pričati koliko puta je moja majka prestravljeno vrištala kada sam pokušala da joj pokažem svog novog drugara, bila to buba, ptica, mačka ili pas. Mislim, nemojte me pogrešno razumeti, psi i mačke su bili najbolji od svega odabranog. Moj otac je nekako jedini imao razumevanja za mene, čak i kada sam plačući dotrčala kući sa osom u zatvorenoj ruci. S’ obzirom da me je ubola onog momenta kada sam je uhvatila u šaku ja sam je stisnula i grčevito je držala zatvorenu dok sam uplakana trčala kući. Ni dan danas ne znam, da li sam plakala jer me je njena odbrambena žaoka ubola ili zato što sam je ubila. No to sada nije ni bitno. Bitno je da sam ja završila taj fakultet kao jedna od boljih u klasi, ali nisam našla posao u struci. Nemojte verovati svemu što čujete, jer znam da ja više neću. Obećavali su mi kule i gradove, kancelariju, laboratoriju, bukvalno sve! Moje je bilo da učim, učim i samo učim, jer se zapošljavaju samo učenici generacije. Svoj zadatak shvatila sam ozbiljno, ništa zabava, samo učenje, biblioteka, vanškolske aktivnosti i laboratorija. Ali, danas, kada pogledam da ni posle mesec dana nisam dobila odgovor na molbu za posao, tačno mi se vrišti. Iz tog razloga sam primorana da se vratim u svoj rodni grad. Puno vremena mi je trebalo da se odlučim na ovaj potez i to samo iz jednog razloga. Nemam se gde vratiti, jer ovo nije trebalo ovako ispasti. Moji roditelji su se pre pet godina preselili u Rusiju, moja majka je poželela svoju zemlju, ali je kao prima balerina dobila posao u jednoj ženskoj školi za male bogatašice. Moj otac je toliko zaljubljen u moju majku da bi sa njom otišao i na kraj sveta.
10