Partizan - Olimpijakos, program, 3. kolo kvalifikacija LŠ, 25.7.2017.

Partizan – OLIMPIJAKOS Liga šampiona - Treće kolo kvalifikacija, prvi meč

25. 07. 2017. / 20.45h

Između dva meča protiv podgoričke Budućnosti izvučeni su parovi trećeg kola kvalifikacija za Ligu šampiona. Žrebom u Nionu odlučeno je da će protivnik Partizana u narednoj rundi takmičenja biti najtrofejniji grčki klub Olimpijakos. Uprave dva kluba dogovorile su se da oba meča budu odigrana bez prisustva gostujućih navijača s obzirom na to da su navijači Olimpijakosa u prijateljskim odnosima sa Zvezdinim, a Grobari sa Paokovim, te su na taj način sprečene eventualne neželjene scene.

Partizan i Olimpijakos nikada do sada nisu odigrali zvaničan takmičarski meč pod okriljem UEFA, a ovo će Partizanu biti tek treći susret sa jednom grčkom ekipom. Podsetimo se, u grupnoj fazi takmičenja Liga Evrope 2004. “crno-beli” su u Beogradu ubedljivo savladali Egaleo sa 4-0 uz dva gola Saše Ilića. Deceniju kasnije, izmenjen format istog takmičenja doneo nam je neatraktivnog, tvrdog protivnika Asteras Tripolis protiv kojeg ekipa Marka Nikolića u dva meča nije uspela da postigne pogodak (0-2, 0-0).

“Crno-beli” su tokom 72 godine postojanja čak pet puta bili gosti Olimpijakosa u prijateljskom odmeravanju snaga. Odmah posle dočeka nove 1953. godine Partizan je krenuo na turneju u toplije krajeve po Grčkoj i Egiptu, gde je u periodu između 06. januara i 04. februara odigrao de-

set pripremnih utakmica i zabeležio devet pobeda i jedan remi. Susret protiv Olimpijakosa odigran je u Atini 13.01.1953. Bobek, Herceg i jedan igrač domaće ekipe tresli su mrežu za pobedu Partizana od 3-1. Sledeće gostovanje “crno-belih” u Atini bilo je krajem 1960. Četiri pobede iz četiri meča protiv najboljih grčkih ekipa uključuje i trijumf nad Olimpijakosom od 3-2 (Jusufi, Kaloperović, Kovačević). Dve godine kasnije, susret dva tima završen je bez pobednika 1-1.

Tog 26.12.1962. “crveno-beli” su vodili posle prvih 45 minuta da bi Hasanagić, koji je ušao sa klupe u nastavku postigao pogodak i postavio konačan rezultat.

Ilija Katić, Vladica Kovačević i Ljuan Prekazi bili su strelci u pobedi Partizana nad Olimpijakosom od 3-2 26. juna 1969. godine, dok je poslednji susret

između dva tima odigran 03. aprila 1973, takođe u Atini. Taj meč završen je bez pobednika 2-2 (Vukotić, Bjeković). Dakle, Partizan i Olimpijakos sastali su se do sada pet puta u Atini, a “crno-beli” imaju upisane tri pobede i dva remija. Neka se tradicija nastavi.

Treba istaći i ovo, bez obzira na ishod dvomeča sa šampionom Grčke Partizan igra sigurno još minimum dve utakmice u baražu za plasman u grupnu fazu Lige šampiona ili Lige Evrope. Ukoliko savladaju Olimpijakos, “crno-beli” će imati još jednu prepreku do Lige šampiona. U slučaju eliminacije, fudbaleri Miroslava Đukića dobijaju protivnika sa kojim će se boriti za plasman u Ligu Evrope.

Ime narednog protivnika saznaćemo u petak 04. avgusta a mečevi baraža na program su 15-17.08. odnosno 2224.08.2017.

SVAKA SLIČNOST JE NAMERNA (I OČEKIVANA) Olimpijakos (puno ime: Oλυμπιακός Σύνδεσμος Φιλάθλων Πειραιώς, OSFP ili Olimpijsko udruženje navijača iz Pireja) je najtrofejniji (44 titule, 27 nacionalna kupa, 17 „duplih kruna“) i najpopularniji grčki fudbalski klub. Procenjuje se da za crveno-bele iz Pireja navija svaki treći Grk. Za sve ostale, Olimpijakos je simbol zla i nemorala u sportu. Klub za koji se veruje da već 20 godina neguje tesne veze sa atinskim političkim elitama, i istovremeno održava direktnu kontrolu nad nacionalnim fudbalskim savezom, sudijskom organizacijom, najuticajnijim grčkim medijima.

Zvuči poznato?

OSFP se u grčkom fudbalu kao dominantna snaga pojavljuje u drugoj polovini 1950-tih, ali se njihovom „Zlatnom erom“ smatra period 18-godišnje vladavine Sokratisa Kokalisa (1993-2010), tajkuna za koga se vezuju veliki poslovi na tržištu telekomunikacija, kao i afera sa Štazijem, zloglasnom tajnom službom nekadašnje Demokratske republike Nemačke. Ovaj milijarder je finansijski konsolidovao klub, uložio ogromna sredstva u strane igrače i trenere, i dugogodišnjim zakupom rešio Olimpija-

kosov podstanarski status na stadionu Karaiskakis. Kokalisova era je klubu donela 12 titula prvaka i 5 trofeja Kupa Grčke.

Kokalis je krajem 2010. godine prodao klub još kontroverznijem biznismenu Evangelosu Marinakisu. Marinakisova matična delatnost je brodovlasništvo, ali se bavi i medijskim biznisom, pa i politikom. Evropska štampa je ispitivala njegove navodne (finansijske) veze sa grčkom profašističkom strankom „Zlatna zora“, a na lokalnim izborima 2014. godine se i sam kandidovao na čelu političke grupe „Pirej pobeđuje“.

Po preuzimanju Olimpijakosa, Marinakis je bio u svojevrsnom konfliktu interesa jer je istovremeno bio njihov vlasnik/predsednik, predsednik Superlige i potpredsednik Fudbalskog saveza Grčke. Na sve tri funkcije je bio do otvaranja slučaja „Koriopolis“ - najvećeg korupcionaškog skandala u istoriji grčkog fudbala.

Marinakisovo ime je verovatno na-

jvažnije među ukupno 68 imena koja se pominju u optužnici dugoj 130 strana.

Osim optužbi za nameštanje više od 40 utakmica, davanje mita i relativno benignih navoda da je ulazio u sudijske svlačionice (na sudu se branio da je želeo „da im poželi sreću“), Marinakis je optužen i da je radio u sprezi sa osramoćenim predsednikom fudbalskog saveza Sarisom, sudijama, policijskim funkcionerima, političarima, odnosno funkcionerima Olimpijakosa na privremenom radu u drugim klubovima. Najbizarniji deo optužnice govori o slučaju iz marta 2011. kada je Marinakis navodno poslao grupu navijača Olimpijakosa da izazovu nerede, odnosno da svojim prisustvom utiču na rezultat jedne utakmice 3.lige Grčke.

Većina optužbi je medijski zataškana ili nije dokazana na sudu, mada je Marinakisu zabranjeno da se u Grčkoj bavi fudbalom, a na slobodu je pušten uz kauciju i uslov da se svakih 15 dana javlja u nadležnu policijsku stanicu.

Posle afere „Koriopolis“, Marinakis se orijentiše na preuzimanje posrnulog engleskog velikana Notingem Foresta, što su britanske vlasti konačno odobrile u maju 2017. godine.

Uprkos brojnim kontroverzama i obimnoj sudskoj dokumentaciji, ostaje zabeleženo da je za vreme vladavine Evangelosa Marinakisa Olimpijakos osvojio 7 uzastopnih titula prvaka Grčke, kao i tri trofeja Kupa. „Koriopolis“ je podstakao ostale velike grčke klubove da se povežu, organizuju, pokušaju da razvlaste OSFP i razbiju njihov monopol, pre svega u domenu delegiranja sudija. Upravni odbor PAOK-a je tokom prošle sezone tražio doživotno proterivanje iz fudbala svih ljudi za koje

je dokazano da su bili umešani u korupciju u fudbalu, kao i delegiranje stranih sudija za mečeve Superlige Grčke.

Naši u Pireju Samo šestorica fudbalera u karijeri nosili su dres Partizana i našeg današnjeg protivnika. Zlatko Zahović je 1999. godine za 10 miliona evra (najskuplje plaćen slovenački fudbaler u to vreme) prešao iz Porta u Olimpijakos gde je proveo svega godinu dana. Neslaganje sa trenerom, suspenzija i svega 14 nastupa uz 7 pogodaka uslovili su da već narednog juna napusti Atinu i ode u Valenciju. Ljubomir Fejsa („ ...vrati milion i dvesta“) je posle 3 titule i 2 duple krune sa Partizanom u junu 2011. prešao u Pirej, dok su epizodne uloge u Grčkoj imali Džoni Novak, Petar Grbić, Marko Šćepović i Marko Janković. Aktuelna „desetka“ Partizana je, posle završetka naše omladinske škole, prvi profesionalni ugovor potpisala upravo sa Olimpijakosom. Janković je za mladi tim kluba iz Pireja nastupao u UEFA Ligi šampiona za mlade, ali za 4 godine nije upisao nijedan nastup za njihovu seniorsku ekipu. Daleko značajniji za istoriju OSFP su fudbaleri iz komšiluka (Miloš Šestić, Ilija Ivić, Predrag Đorđević, Darko Kovačević itd).

Zanimljivo je pomenuti i da su četiri ličnosti značajne za istoriju Partizana bile na mestu šefa stručnog štaba Olimpijakosa. „Džina“ Simonovski je boravio u Pireju između dva mandata u Partizanu (1960-1962) i osvojio je jedan Kup Grčke. Stjepan Bobek je na klupi Olimpijakosa proveo 10 meseci (19691970), ali je bio daleko uspešniji kao trener njihovog gradskog rivala Panati-

naikosa. Nedavno preminuli Toza Veselinović je u Pireju proveo tri sezone 1977-1980, dok se Srećko Katanec u sezoni 2002-2003 na klimavoj trenerskoj klupi u Pireju zadržao svega tri meseca.

Šampionski tim Olimpijakosa je tokom letnje pauze pretrpeo značajne promene.

Sa pozajmica su se vratili brojni igrači i prilično je neizvesno ko, od preko 40 fudbalera koji imaju profesionalne ugovore, će biti u sastavu za dvomeč protiv Partizana.

Najzvučnija pojačanja u ekipi su Marokanac Karsela-Gonzales koji je pozajmljen iz Granade, zatim bivši vezni igrač Legije Vadis Odjidja-Ofoe, napadač Emanuel Emenike iz Fenerbahčea, i povremeni reprezentativac Srbije Jagoš Vuković.

Gazda Marinakis je u sezoni 2016-17 promenio čak 5 trenera, da bi se konačno opredelio za Besnika Hasija. Ovaj albanski trener, rođen u Đakovici, inače je veoma blizak sa Faljijem Ramadanijem. Pamtimo ga kao pomoćnog trenera Anderlehta, one 2010. godine.

FK PARTIZAN 3. TAWAMBA Leandre 1989. N 4. VULIĆEVIĆ Miroslav 1985. O 5. BOŠNJAK Strahinja 1999. O 6. ĆIRKOVIĆ Lazar 1992. O 7. MIHAJLOVIĆ Nemanja 1996. S 8. ĐILAS Vladimir 1983. N 9. VLAHOVIĆ Dušan 2000. N 10. JANKOVIĆ Marko 1995. S 11. ĐURIČKOVIĆ Petar 1991. S 12. KLJAJIĆ Filip 1990. G 13. MONIR El Mohamed 1992. O 17. MARJANOVIĆ Saša 1987. S 20. SOUMAH Seydouba 1991. S 21. JEVTOVIĆ Marko 1993. S 22. ILIĆ Saša 1977. S 23. OSTOJIĆ Bojan 1984. O 25. EVERTON Luiz 1988. S 26. MILETIĆ Nemanja 1991. O 27. KOSOVIĆ Nebojša 1995. S 29. RADIN Milan 1991. S 32. ĐURĐEVIĆ Uroš 1994. N 42. LEONARDO Souza da Silva 1992. S

55. PANTIĆ Danilo 1996. S 61. JOVIČIĆ Marko 1995. G 73. MILETIĆ Nemanja 1991. O 85. STEVANOVIĆ Nemanja 1985. G 91. STEVANOVIĆ Alen 1991. S 99. JOVANOVIĆ Đorđe 1999. N Šef stručnog štaba ĐUKIĆ Miroslav Stadion JNA kapaciteta 32.710 Humska 1, Beograd Osnovan: 04.10.1945.

Klupske boje: crno-bele Najveći uspesi: 27 titula, 14 puta pobednik Kupa, pobednik Superkupa Jugoslavije 1989, pobednik SE (Mitropa) Kupa 1978, finlista Kupa evropskih šampiona 1966.

Olympiacos FC 1. CHOUTESIOTIS Lefteris 1994. G 3. BOTIA Alberto 1989. O 4. ROMAO Alaixys 1984. O 6. TACHTSIDIS Panagiotis 1991. S 7. FORTOUNIS Kostas 1992. S 8. ODJIDJA OFOE Vadis 1989. S 10. MARIN Marko 1989. S 14. ELEBDELLAOUI Omar 1991. O 16. MANTHATIS Giorgos 1997. S 17. ANSARIFARD Karim 1990. N 18. ELYOUNOUSSI Tarik 1988. S 19. NABOUHANE El Fardou Ben 1989. N 21. SIOPIS Manolis 1994. S 22. GIANNIOTIS Andreas 1992. G 23. KOUTRIS Leonardo 1995. O 24. De la BELLA Alberto 1985. O 26. VUKOVIĆ Jagoš 1988. O 27. KAPINO Stefanos 1994. G 28. MARTINS Andre 1990. S 29. AMENIKE Emmanuel 1987. N 32. ANDROUTSOS Thanasis 1997. S

33. CARCELA-GONZALEZ Mehdi 1989. S 43. DIMITRIS Nikolau 1998. O 44. ZDJELAR Saša 1995. S 45. RETSOS Panagiotis 1998. O 66. CISSE Pape Abdou 1995. O 77. FIGUEIRAS Diogo 1991. O 90. PARDO Felipe 1990. N 92. SEBA Sebastiano de Freitas Couto Junior 1992. N Šef stručnog štaba HASI Besnik Georgious Karaiskakis stadion kapaciteta 32.115, Pirej, Atina Godina osnivanja 1925.

Klupske boje: crveno-bele Najveći uspesi: 44 titule, 27 puta pobednik Kupa Grčke, 4 puta pobednik grčkog Superkupa, četvrtfinalista Lige šampiona 1998/99, četvrtfinalista Kupa pobednika kupova 1992/93

NEWCASTLE, ONO LETO “Jer Partizan me tera da budem mlad. Da budem bolestan od crnobele, od neizlečive mladosti. I zato da ove nove bebe osvoje titulu, pa na jesan u Ligu šampiona. Ima, ima šta da se voli. I smrt fašizmu, živeo Partizan” (B.K.) Znate kako najvažniji događaji i ličnosti u vašem životu imaju neprolazan ukus, miris i zvuk? E pa, St James Park (i ono leto) za mene imaju ukus čvaraka, miris mlakog piva i zvuk četvrtog singla grupe The Stone Roses.

14 godina je prošlo, sećanja blede.

Gube se nijanse i detalji, ali ne ukus, miris i zvuk. Neke sto puta prepričane anegdote su izdržale. Tu su i drugi ljudi da posvedoče, isprave ili podsete. Strajnić i Njegovo Veličanstvo YouTube ubrzaju puls, ali moram ipak dobro da se napregnem, liznem nepce, duboko udahem i zažmurim...

Dan je počeo oko 11h. U to vreme engleski pabovi još uvek poštuju propise iz

Drugog svetskog rata i nemaju dozvolu za rad pre 11 i posle 23 časova. Mesto zbivanja: The Union Rooms preko puta centralne železničke stanice u Njukaslu. U tom prelepom, dvoetažnom viktorijanskom zdanju sam se baš puno puta napio i pre i posle 27.8.2003. Taj dan posebno pamtim, kao i ječmeni, sladunjavi miris ejla iz drvenih burića.

Pili smo i Kozel iz boce. Tu smo se okupili sa raznih strana Ostrva (Ivan je došao busom iz Londona, Zgro vozom iz Birmingema...) i upoznali legendarnog taksistu Đorđa tj. Džordža (čoveka zbog kojeg sam odgledao jedinih 10 minuta Velikog brata u životu). Đorđe tj. Džordž nas je odveo kući na kajganu i čvarke, koje mu je kum sa Korduna poslao po Zgrou, u kutiji od cipela, da leči nostalgiju.

Nas trojica smo utakmicu gledali iz mora domaćih navijača, u donjem desnom uglu tribine Gallowgate. Užasnih 120 minuta fudbala od kojih pamtim jedino kako Kralj sa zemlje, nogom, re-

fleksno, brani Širerov slobodnjak i izbija loptu pored gola. Dva kluba čuvena po zlosreći sa penalima, bilo je jedino pitanje ko će manje loše da šutira.

Posle Ivicinog promašaja sam pomislio da je ovo još jedan slavni istorijski poraz. Da parafraziram velikog filozofa sa Golije, već sa 23 godine mi je bio pun kurac promašenih/nedosuđenih penala i moralnih pobeda. Priznajem zato da Milivoja nisam imao herca da gledam, mada se na nekom snimku vidi kako na kvarno viruckam preko desnog ramena.

Nije svima u moru crno-belih dresova bilo drago što se radujemo kao da smo sišli sa uma. Sa istorijskom distancom i imajući u vidu koliko je ova penal serija unazadila Newcastle United, s punim pravom. Jedan lokalni dnevni list je preko naslovnice razvukao proročki naslov ‘PARTIZAN HELLGRADE’.

Najjasnije vidim sliku bakutanera koji nam je prišao i rekao da za svojih 70+ godina života i 50+ vlasništva sezonske karte, prvi put ne žali što je NUFC izgubio. Rukovala se sa nama, poželela

sreću i Vlajku poklonila šal.

350 metara dijagonalno i 7 nivoa iznad nas navijači iz Beograda su vileneli u ekstazi. Sa zvučnika su peglali zarazni mančesterski rif i perkusije, dok se Nađ bacao u zagrljaj Divcu, Iliev valjao po travi, a neko nosio Tariba na ramenima. To steal what she never could own... and race from this hole she calls home...

Dok smo od stadiona hodali nizbrdo ka centru, u magnovenju sam okretao sve brojeve telefone u Beogradu kojih sam mogao da se setim. Želeo sam da slavim na dva mesta u isto vreme.

Dan se završio u baru hotela u kome su bili smešteni novinari iz Srbije, debelo iza ponoći. Adrenalin je plutao na pivu. Geordies su gospodski podnosili poraz. Nepotpuna rekonstrukcija događaja je doterala do 17 pinti. U međuvremenu sam verovatno popio još 17,000, ali ovo veče koje vuče na čvarke, miriše po ejlu i zvoni kao vocal Ijana Brauna ću pamtiti zauvek.

Dušan Mihajilović

LIGA ŠAMPIONA - BRISEL U GOSTIMA Prošlo je sedam godina od poslednjeg učešća „crno-belih“ u Ligi šampiona. Te 2010. godine, eliminisali smo Anderleht a imao sam sreću da posmatram utakmicu u Briselu, i budem svedok ulaska mog voljenog kluba u LŠ.

Mnogo stvari se dogodilo za sedam godina, i u mom ličnom životu i u Partizanu i kod Grobara. Sada sam to neki novi ja, neki drugi Partizan i neki drugi Grobari, ali ono što pamtim je da je tada tribina bila jedinstvena i da su Grobari bili jaki.

Tog leta sam aplicirao za neki seminar u Briselu, još pre nego što smo prošli prethodno kolo, tako da nisam ni slutio da ću pored besplatnog seminara i boravka u Briselu dobiti i takav megapoklon kao što je Partizan

u Briselu baš u tom periodu.

Te godine doveli smo samo Radišu Ilića za 30 000 evra i Đura frizura je sa njim kao pojačanjem, ludom srećom i Kleom uspeo da se plasira u najjače svetsko fudbalsko takmičenje.

Sećam se toga dana, sećam se paba gde su se Grobari okupljali, sećam se da su neke naše izboli, sećam se pijanog Sladoleda, ali i potpunih fascinantnih random likova na tribini od ko zna odakle koji se mogu naći samo na Partizanovim utakmicama.

Sećam se Kimijevog ulaska na tribinu i dovikivanja sa Radišom „skoncentriši se, nemoj da mi primaš kiks golove“, sećam se kortea kroz Brisel i dojave da nas na metro stanici gde je stadion čekaju Anderlehtovi Ultrasi, što je do-

prinelo „footbalfactory“ momentu kada smo svi naglo istrčali iz metroa ali ovi nas nažalost nisu čekali.

Dobro pamtim i ekstazu, neveru, poglede među nama na tribini nakon nji-

hovog promašenog penala, upaljenih baklji i slavlja Grobara ispred stadiona posle toga (sećam se da je Balada disidenta išla na repeat).

Pamtim izreku: „ako se nešto dogodilo jednom, ne mora da znači da će se

dogoditi drugi put, ali ako se dogodilo dva puta sigurno će se desiti i treći put.“ Tako da, ako na svakih sedam godina ulazimo u LŠ, ovo je sigurno naša godina.

Pa, neka bude tako.

Ivan Lovrić

Na današnji dan – 25. jul

Jedinu zvaničnu takmičarsku utakmicu fudbaleri Partizana odigrali su 25. jula daleke 1959. godine u drugom kolu Srednjeevropskog Kupa protiv tada moćnog Honveda u Budimpešti. Nakon što su u prvom kolu izbacili ekipu Banjika, „crno-beli“ su se namerili na favorizovani budimpeštanski tim. Susret u Humskoj odigran sedam dana ranije završen je bez pobednika 3-3. U revanš meču pred krcatim tribinama, Partizan je nakon prvog poluvremena imao vođstvo od 2-0 (Galić, autogol), ali je susret na kraju završen takođe bez pobednika 2-2, a mađarski šampion plasirao se u narednu rundu takmičenja nakon izvlačenja žreba. Crno-beli dres tog 25. jula 1959. nosili su: Šoškić, Belin, Jusufi, Kranjčić, Jončić, Miladinović, Zv. Čebinac, Radović (Vukelić), Kaloperović, Galić i B. Mihajlović.

Srednjeevropski kup bilo je prvo ozbiljnije klupsko takmičenje u Evropi koje se održavalo u periodu između 1927. i 1992. godine. Takmičenje je prekinuto početkom Drugog svetskog rata a nastavljeno je 1955. Partizan je osvojio ovaj trofej 1978. godine pobedom u finalu upravo nad Honvedom.

Program pripremili: Aleksandar Pavlović, Dušan Mihajilović, Goran Jovanović i Igor Todorović Foto: arhiva, Olimpijakos, FK Partizan, M. Todorović, G. Jovanović, O. Bunić, B. Perić crno-bela-nostalgija.blogspot.com