Partizan - Bačka, program, 22.10.2017.

Partizan – OFK BAČKa 14. kolo Superliga Srbije

22. 10. 2017. / 15h

Od poslednje utakmice u Hramu fudbala, kada je Partizan remizirao protiv Čukaričkog, odigrana su još tri meča. Po jedan u Evropi, prvenstvu i kupu, i sva tri u gostima. Prvo su “crno-beli”, u šesnaestini finala Kupa Srbije, bez većih problema savladali ekipu Rtnja iz Boljevca sa 3-0, a zatim i surdulički Radnik sa 2-0, uz oba gola sa penala. Treći meč u ovoj seriji završen je bez golova, protiv Skenderbega u Elbasanu. Utisak je da je Partizan mogao da dobije ovu utakmicu, ali tek u finišu naši igrači su stvorili terensku dominaciju i svoje najbolje prilike. Dve pobede kod kuće, protiv Skenderbega i Jang Bojsa, mogle bi doneti plasman u narednu fazu. Ipak, utisak je da je igra Partizana prilično nedorečena.

Nadajmo se da će se stvari promeniti već na današnjoj utakmici. Kao da nam fali jedan bitan i dobro odigran meč, da rastera apatiju koja se nadvi-

la nad Humskom ulicom posle olako izgubljene prednosti protiv kijevskog Dinama. Za sada, Partizan je “u igri” u svim takmičenjima, a kraj jesenje polusezone daće najprecizniju sliku o učinku ekipe, ali i pojedinaca.

Naš današnji rival, ekipa Bačke iz Bačke Palanke, drugu sezonu za redom takmiči se u najvišem rangu - Superligi Srbije. Njihov najveći uspeh u istoriji kluba dugoj 72 godine svakako je taj što je na kraju prethodne sezone izboren opstanak u društvu najboljih. OFK Bačka je u trećem krugu šampionata igrala u “plej aut” ligi i na kraju završila kao trinaestoplasirana sa dva boda više od zone ispadanja.

Prisetićemo se, debitant u Superligi Srbije, ekipa Bačke u prvom kolu prošle godine (24.07.2016) napravila je prvorazredno iznenađenje izborivši remi (0-0) upravo protiv Partizana. Taj meč odigran

je u Novom Sadu pošto su u to vreme još uvek trajali radovi na stadionu u Bačkoj Palanci. Tim pre, taj bod neuporedivo je bio veći za igrače „plavo-belih“ obzirom da su igrali na neutralnom terenu, pred navijačima Partizana. U drugom delu šampionata, u meču 16. kola koji je odigran 19.11.2016, Partizan je u Humskoj tek pred kraj meča slomio otpor čvrstih gostiju. U 78. minutu Uroš Đurđević bio je strelac jedinog gola na meču.

Bačka je osnovana 1945. godine, a od 1951. igra na današnjem stadionu koji se zove „Slavko Maletin Vava“, kapaciteta 5.500 mesta. Tokom svoje istorije Bačka je u nekoliko navrata uspevala da se plasira u Drugu ligu. Prvi put se to desilo 1959/60, zatim 1961/62 (posle toga klub je boravio punih 14 godina u drugoligaškom društvu), a onda i 1988/89.

Najveći uspeh u Kupu Jugoslavije bilo je četvrtfinale u sezoni 1968/69 kada je Bačka tek u produžetku eliminisana od splitskog Hajduka. Tada je na stadionu bilo preko deset hiljada gledalaca što je rekord u istoriji kluba.

Od sezone 2013/14 kreće novi uspon Bačke, kada je klub izborio plasman u Prvu ligu Srbije, a u sezoni 2015/16 po prvi put u istorji klub iz Bačke Palanke postaje član najjačeg ranga takmičenja, srpske Superlige. Najpoznatiji igrač Bačke je Veseljko Trivunović, bivši fudbaler Vojvodine, Spartaka i OFK Beograda. Što se tiče igrača koji su nosili dres Partizana i Bačke, spomenućemo Ranka Leškova i Stanka Svitlicu.

U prethodnom kolu, OFK Bačka je na svom stadionu upisala drugu pobedu ove sezone, bilo je 1-0 protiv Borca. Ekipa iz Bačke Palanke trenutno zauzima 13. mesto na tabeli sa 10 bodova iz 13 mečeva.

NISMO UZ NJEGA KADA JE PRVI I KAD SE BORI ZA ŽIVOT GOLI

U sredu, 4. X 2017, Grupa JNA je svom Partizanu za 72. rođendan poklonila novo muzičko izdanje sa navijačkim pesmama.

Pod brojem 9 na disku je klasik „Partizan se voli“, u novom aranžmanu. Ova obrada italijanske radničke himne „Bandierra Rossa“, je do Stadiona JNA stigla posredstvom ljubljanskog benda Pankrti.

Prvi put se pojavila na evergrin izdanju „Pesme Partizanovog juga“ sredinom 1980tih godina, a imala je i svoju popularniju (huligansku) verziju koja se pevala (i još uvek se peva) po stadionima i halama širom bivše države.

Snimak sa vinila sa „bradonjom“ na omotu otvaraju lirski stihovi koji iz srca gađaju direktno u glavu... Pobeda svaka za nas je radost, svaki naš poraz peče i boli...

Uskoro je u rime uklopljena i mudrost čika Duška Radovića Za sve se navija, Partizan se voli, koja do kraja sveta i vremena objašnjava razliku između našeg kluba i svih ostalih klubova.

Drugu strofu otvara još jedan moćan stih („Mi smo uz njega kada je prvi i kad se bori za život goli“) koji pak teži da povuče večitu razliku između nas i svih ostalih navijača.

A da li je zaista tako?

Kada su počeli da me vode na utakmice, bilo je neko baš čudno vreme. Partizan je igrao lep fudbal, ali najčešće nije bio prvi. Štaviše, često se dešavalo da kod kuće smotano gubi bodove i od ekipa kao što su Dinamo iz Vinkovaca, Rijeka ili Čelik iz Zenice. Iz najrazličitijih razloga brukao se i u Evropi. Prvu titulu prvaka (koju smo slavili, pre nego što su nam je oteli) čekao sam šest godina, prvi Kup skoro deset (moj matori 30 i kusur). Prvu prvenstvenu pobedu u komšiluku (i Darka Tešovića) duže od 16. U međuvremenu je večiti rival doživljavao svoje najuspešnije trenutke. Nije uvek lako, ali je lepo...

Ovo nije priča o mojim sećanjima i ličnim navijačkim doživljajima, ali želim da naglasim da je jed(i)na konstanta koja je pratila sve ove, po Partizan, uglavnom teške, godine bila do sumanutosti uporna i postojana Partizanova publika na sve 4 strane stadiona (da, na sever je vojska ulazila besplatno).

Partizan je u drugoj polovini 1980-tih, po svim objektivnim parametrima (prosečna poseta kod kuće, broj navijača na gostovanjima, pa i broj dopisnica dospelih na adresu dnevnog lista Sport, u njihovoj godišnjoj anketi), imao verniju publiku od svih klubova u bivšoj Jugoslaviji. Oni stihovi iz pesme „Partizan se voli“ nisu nastali bez razloga.

Jedna od prvih stvari koje sam naučio na Stadionu JNA, pored imena naših igrača i pravila fudbala, je aksiom da trener Partizana zna najbolje i da se našem igraču nikada ne zviždi. Nije to nikakva samodestruktivna demagogija, u pitanju je najčistiji mogući navijački stav. A navijaču Partizana bilo je potrebno puno živaca i slepe vere, da bi nekako preživeo godine o kojima pišem. Čak i sumornih 1990tih, kada bi nas se protiv nekog Napretka na tribinama smrzavalo oko 49 (i treslo u bunilu dok „prepoznatljiva igra kratkog pasa“ duboko u 80. minutu bezuspešno lomi bunker gostiju), postojala je, ludačka, ni u čemu utemeljena vera da će jednog dana ponovo biti bolje.

Postojala je i solidna mentalitetska razlika u odnosu na lakši izbor i ono što je nazivano „Derbi/Evro-navijačima“.

Posle predugog uvoda, dolazim do poente teksta.

Više od glupavih skandiranja, preoštrih kazni UEFA i olako pogubljenih bodova kod kuće, ove jeseni me bole i užasavaju, zvižduci posle 20. minuta utakmice protiv

Budućnosti, bes jer je u Rupi 0-0, kuknjava jer trener u 54. minutu ne uvodi trećeg napadača, ili uvrede na račun momka koji eto, silom prilika, po prvi put u karijeri, zbog povrede saigrača igra levog beka.

Situacija je nesnosna na utakmicama koje se na našem stadionu igraju pred većim brojem gledalaca, ali od nedavno primećujem to devijantno ponašanje i na tzv „malim“ utakmicama, na koje pretpostavljam dolaze posvećeniji i uslovno rečeno „emancipovaniji“ navijači Partizana. Društvene mreže i razni portali samo su pojačali utisak.

Stvari su se do te mere otele kontroli da sada i neki virtuelni „GoxyGejmer2003“ npr. može mirne duše preko Instagrama ili Tvitera napadaču Partizana da poruči da je „pička“ i „prevara“, i da za takav imbecilni postupak nađe podršku, odnosno istomišljenike. GoksijaGejmera je na hiljade i utoliko je podrška onih ljudi koji postoje i van Instagrama, i zaista idu na stadion važnija.

Ne razumem šta se desilo. Da li su godine uspeha i serije trofeja uticale na promenu mentaliteta i brisanje granice između pravih i hologramskih navijača? Da li neko zaista veruje da će zvižduci, psovke i uvrede sa tribina, igračima Partizana podići moral i doprineti da igraju bolje i efikasnije? Da li navijamo za klub samo kada je prvi i da li očekujemo da mora uvek da pobeđuje?

Ovaj naš smotani klub, i posebno ova ekipa, i bez nadrndane, isfrustirane, preambiciozne i razmažene publike imaju previše problema. Probaj da čuješ i razumeš o čemu peva Grupa JNA. A ako već bezrezervnom podrškom ne želiš da pomogneš momcima koji nose Partizanov dres, bolje ostani kod kuće. Barem do sledeće proslave titule prvaka.

Dušan Mihajilović

FK PARTIZAN 3. TAWAMBA Leandre 1989. N 4. VULIĆEVIĆ Miroslav 1985. O 5. BOŠNJAK Strahinja 1999. O 6. ĆIRKOVIĆ Lazar 1992. O 8. ĐILAS Vladimir 1983. N 9. VLAHOVIĆ Dušan 2000. N 7. TOŠIĆ Zoran 1987. S 10. JANKOVIĆ Marko 1995. S 11. ĐURIČKOVIĆ Petar 1991. S 12. KLJAJIĆ Filip 1990. G 13. MONIR El Mohamed 1992. O 15. MARKOVIĆ Svetozar 2000. O 17. MARJANOVIĆ Saša 1987. S 20. SOUMAH Seydouba 1991. S 21. JEVTOVIĆ Marko 1993. S 22. ILIĆ Saša 1977. S 23. OSTOJIĆ Bojan 1984. O 25. EVERTON Luiz 1988. S 26. MILETIĆ G. Nemanja 1991. O 27. KOSOVIĆ Nebojša 1995. S 29. RADIN Milan 1991. S 30. MITROVIĆ Milan 1988. O

33. ANTONOV Nemanja 1995. O 51. OŽEGOVIĆ Ognjen 1994. N 55. PANTIĆ Danilo 1996. S 61. JOVIČIĆ Marko 1995. G 73. MILETIĆ R. Nemanja 1991. O 77. SOLOMON Theophilus 1996. N 85. STEVANOVIĆ Nemanja 1985. G 88. STOJKOVIĆ Vladimir 1983. G 99. JOVANOVIĆ Đorđe 1999. N Šef stručnog štaba ĐUKIĆ Miroslav Stadion JNA kapaciteta 32.710 Humska 1, Beograd Osnovan: 04.10.1945.

Klupske boje: crno-bele Najveći uspesi: 27 titula, 14 puta pobednik Kupa, pobednik Superkupa Jugoslavije 1989, pobednik SE (Mitropa) Kupa 1978, finlista Kupa evropskih šampiona 1966.

OFK BAČKA 1. Nemanja JEVRIĆ 1997. G 2. Stefan NIKOLIĆ 1994. O 3. Marko BAŠANOVIĆ 1994. O 4. Nemanja ILIĆ 1992. O 5. Marko KLISURA 1992. O 8. Miroslav BJELOŠ 1990. S 9. Damir ČEKOVIĆ 1990. N 10. Veseljko TRIVUNOVIĆ 1980. S 11. Luka LUKOVIĆ 1996. S 12. Ivan LUČIĆ 1996. G 14. Luka MIĆIĆ 1995. N 15. Milorad BALABANOVIĆ 1990. S 18. Radovan IVKOVIĆ 1989. S 19. Marko ZEČEVIĆ 1990. N 20. Dino ŠARAC 1990. S 21. Zoran ŠVONJA 1995. S 22. Milan MAKARIĆ 1995. S 23. Milan SPREMO 1995. S 24. Ivan ĐORIĆ 1995. S

25. Uglješa RADINOVIĆ 1993. S 26. Miloš ŽIVKOVIĆ 1984. O 29. Okosi EDHERE 1998. N 30. Boris VARGA 1993. S 99. Kristijan ŽUPIĆ 2000. G Šef stručnog štaba: Zvezdan MILOŠEVIĆ

Godina osnivanja: 1945.

Stadion Stanko Maletin Vava kapaciteta 5.500 Klupske boje: plavo-bele Najveći uspesi: Plasman u Superligu Srbije i 13. mesto u sezoni 2016/17 Četvrtfinale Kupa Jugoslavije 1968/69

momci iz brazila Odlazak Leonarda iz Partizana otvorio je zanimljivu debatu o tome ko je najbolji stranac u istoriji našeg kluba. Kriterijumi su raznovrsni - doprinos osvajanju trofeja, kvalitet nastupa na najvažnijim utakmicama, golovi, borbenost i odnos prema klubu itd – a utisci duboko lični. Ono što je nepobitna činjenica (a blog crno-bela nostalgija se bavi isključivo činjenicama) je da je dres prvotimca FK Partizan na zvaničnim utakmicama u prethodnih 10 godina nosilo ukupno 10 fudbalera iz Brazila. Ovo je priča o njima...

Top or Flop?

Dolazak prvih Brazilaca u Humsku poklopio se sa direktorskim mandatom Ivana Tomića.

Tomić je shvatio da za pristupačnu nadgradnju talenta iz Partizanove škola, rešenja mora da traži i na nekim većim, za srpske klubove, dalekim tržištima fudbalera.

Prvi Brazilac, koji je ugovor sa Partizanom potpisao 15. juna 2007.godine, bio je zadnji

vezni fudbaler Juca, tj. Žuka (Žulijano Roberto Antonelo). Na predstavljanju je obećao “da će sve učiniti za Partizan” i nije nas izneverio.

U srca navijača je zbog fanatične borbenosti ušao veoma brzo, a mesto u srcima je zacementirao u proleće 2008. godine kada je uprkos lomu podlaktice insistirao da igra 133.

Večiti derbi (i naravno postigao gol za 1-1).

Partizanov Bombardiero je crno-beli dres sa brojem 8 nosio dve divne godine i u tom periodu igrao najbolji fudbal u karijeri (ukupno 53 nastupa i 8 golova). Njegov status kod navijača apsolutno nije pomutio ni kontroverzan odlazak u La Korunju (šuškalo se o simuliranju neke povrede, kako bi se aktivirala klauzula za odlazak bez obeštećenja).

Ivan Tomić je u konsultacijama sa Miroslavom Đukićem u klub doveo tri fantastična stranca, koji su pomogli uspostavljanje Partizanove fudbalske dominacije. O Moreiri, Dijari i Žuki se sa divljenjem priča i deset godina kasnije. Gotovo uopšte se ne priča o jedinom promašaju iz tog, junskog prelaznog

roka 2007. godine. Vitor Ugo (Vitor Hugo Manique de Jesus) je visoki napadač, koji je poput slavnog trojca dobio majicu sa ličnim brendingom, ali nikada nije opravdao očekivanja. Štaviše, na terenu nije izgledao kao neko ko je pre dolaska u Evropu uopšte igrao fudbal. Ugo je u Partizan doveden nakon što je na prijateljskoj utakmici sa Fortunom iz Kelna bio dvostruki strelac, o čemu postoje vrlo oskudni pisani tragovi. Napustio nas je posle samo 6 meseci i 4 ubeležena zvanična nastupa, bez postignutog gola. Posle Partizana je za 6 godina promenio osam klubova i nijednom se nije upisao u strelce. Ugo je jedan od najlošijih fudbalera koje sam gledao u dresu Partizana i jedini za koga sam čuo da je nastupao u fudbalskim ligama Bahreina i Omana.

Cleo (Cordova Cleverson Gabriel) je Brazilac koji je u Partizanu, makar statistički, ostavio najdublji trag. 63 zvanične utakmice, 40 golova, titula najboljeg klupskog strelca u takmičenjima u organizaciji UEFA. 11 golova u kvalifikacijama za Ligu šampiona, 2 gola Arsenalu u grupnoj fazi LŠ, 2 gola u Ligi Evrope, i sve to za samo godinu i po dana “službe”.

Igrač ne preterano brz, ali izuzetno inteligentan i lucidan (makazice protiv Rila!). U sezoni 2010-11 je u kvalifikacijama za Ligu šampiona golove postizao od šale, i kod kuće i na strani, od Helsinkija do Brisela, i objektivno limitiranu ekipu na mala vrata ugurao u Ligu šampiona.

Ostaje utisak da je posle Partizana i transfera u Gvangžou Evergrabde (obeštećenje €4,5m) mogao da napravi bolju internacionalnu karijeru. Govorilo se više puta i o njegovom povratku u Humsku, međutim...

Cleo je izvanredna ilustracija priče o strancima koji u Humskoj nose ekipu i prave razliku, te kontrasta u odnosu na najbliži komšiluk.

Gromoglasno medijski najavljivani, često ozbiljno pedigrirani Brazilci, posle masno plaćenih turističkih boravaka u komšiluku najčešće tonu u zaborav (Fabio, Eli Tadeu, Ailton, Žozezli Silva, Džef Silva, Edgar, Pašeko, Mazenga, Savio, ... Edson, te aktuelni primer Rikardinjo).

Cleo, koga su komšije isprobavale i mogle da dovedu za relativno male pare, na kraju je bez plaćene kirije došao u Partizan i pretvorio se u gol-mašinu.

Washington (Roberto Marianno Silva) je još jedna od Tomićevih retkih zabluda. Doveden je u Partizan iz Makedonije Đorče Petrov, nakon statističke veoma zanimljive polusezone u ligi južnih komšija (15 nastupa, 9 golova).

Nikome nije delovalo čudno to što 8 meseci ranije nije prošao probu u Javoru. Pripišimo to velikoj želji da Partizan dobije atraktivnog napadača. Majstor kapoere, “Glavni grad”, sa svojih 202cm delovao je nezgrapno i kao da sam sebe može da povredi tokom komičnih i tako retkih proslavljanja golova. Za Partizan je odigrao 22 zvanične utakmice i postigao 5 golova. Unucima će moći da se pohvali da se upisao u strelce i protiv Klub Briža u Ligi Evrope (5.11.2009.), kao i da je ubeležio dve asistencije na Večitim derbijima. Partizan je želeo da ga se reši zbog, za naše standarde, visokih primanja (govorilo se o oko 180 hilja-

da evra po sezoni). Igrao je u Čačku i Iraku, a zatim napustio fudbal. Jedan naš drugar je nedavno na Facebooku primetio Vašingtonove fotografije iz neke brazilske večernje škole.

Neka mu je sa srećom, šta god da su mu budući životni planovi!

Eduardo Pacheco došao kao jedno od najskupljih pojačanja u istoriji kluba, igrač od koga se očekivalo da zameni Tejga i predvodi Partizan do još jedne upečatljive sezone u Evropi. Kasnije se spekulisalo da je Partizan bio žrtva menadžera, ali na primeru Edua se najbolje vidi koliko su važni skauting uživo i prethodna adaptacija južnoameričkih fudbalera na život i “rad” u Evropi. U dresu Partizana Eduardo je odigrao 25 utakmica i postigao samo 5 golova – uključujući i gol na evropskom debiju protiv Škendije i jedan prelep lob u Lučanima. Posle teže povrede kolena, Partizan ga je vratio u Sao Kaetano kako bi uštedeo deo značajnog obeštećenja (€1,2m). Eduardo se zbog hroničnih problema sa kolenima penzionisao sa nepunih 28 godina i Partizan mu je ostao zenit profesionalne karijere.

Anderson Markeš došao je u Partizan nekoliko nedelja posle bivšeg saigrača (i druga-

ra) Eduarda, uz plaćeno obeštećenje od oko 300,000 evra. Potpisao je trogodišnji ugovor i od njega se očekivalo da ojača Partizanovu odbranu na putu ka Ligi šampiona. Od sportskog direktora Krstajića se pak očekivalo da zna da prepozna kvalitetnog štopera. Posle svega nekoliko odrađenih treninga Anderson je prijavio tešku povredu zadnje lože (u klubu su nagađali da je u Beograd doputovao povređen) i na zvanični debi u crno-belom dresu je praktično čekao 100 dana. Na svojoj prvoj prvenstvenoj (ukupno drugoj) utakmici protiv Radničkog iz Kragujevca (3-0. 3.12.2011.) postigao je gol, ali se ubrzo ponovo povredio i više se nije vraćao na teren. Partizan mu ostaje jedina ekskurzija van nižerazrednih brazilskih fudbalskih terena.

Lažni Leo (u pasošu Eliomar Correia Silva) je jedan od nezaboravnih transfer promašaja Ljubiše Tumbakovića, koji ga je čak častio i Partizanovom desetkom. Brazilac je za 3 godine odigrao samo 7 utakmica za naš prvi tim, iz kojih, ni uz najveći napor, ne umem da izdvojim nijedan jedini upečatljiv momenat.

Eliomar se za 3 godine koliko je bio pod ugovorom uglavnom potucao po pozajmicama u inostranstvu (Kečkemet, Pierikos, Larisa) i na kraju se vratio u matični Javor iz Ivanjice, čiji dres nosi i danas.

Utisak o sumnjivim štoperima iz Brazila 3 godine posle Andersona kompletirao je Fabricio Dornelaš. Još jedan momak sa dobrim menadžerom, lošom zadnjom ložom, skromnim znanjem bilo kog jezika osim portugalskog i bez relevantnog internacionalnog iskustva. U Partizan je doveden na pozajmicu u sezoni u kojoj smo napali Ligu šampiona bez levog beka i kvalitetnog napadača. Urbana legenda kaže da je informacija o njegovoj plati (200,000€) izazvala mini pobunu u svlačionici. Fabrisio je odigrao ukupno 22 zvanične utakmice za Partizan, od čega čak 9 u Evropi! Pamte se njegov (poluslučajni) gol u Nemačkoj, kao i antologijski, zaumni galop ka golu Augzburga, što je otvorilo rupčagu u odbrani i pomoglo Bobadi-

lji da nas izbaci iz Evrope u poslednjim sekundama utakmice. Primećujemo da je Fabrisiov menadžer i posle Partizana uspevao da udomi svog klijenta u inostranstvu, uključujući i odličan ugovor u Astri Đurđu, sa kojom je Brazilac ponovo igrao u Ligi Evrope, i čak eliminisao West Ham. Glasine kažu da su Rumuni doveli Fabrisija posle odgledanog video materijala... na kome je u glavnoj ulozi bio Gregor Balažic.

Dolazimo do aktuelnog sastava Partizana i brata Evertona (Everton Luiz Guimaraes Bilher), koga su Ivica Iliev i proviđenje iskopali negde na švajcarskim fudbalskim terenima za svega 350,000 evra. Najavljivan je kao Juca sa lošijim šutem (što je Kahriman na 151. derbiju mogao lično da proveri), zadnji vezni sa teutonskom radnom etikom, i ovaj stranac je vrlo brzo postao omiljen kod najšireg kruga Partizanovaca. Igrač koji je, po svim objektivnim kriterijumima nezaobilazan član najbolje postave domaće lige, i prava duša Partizanovog tima. Ako mogu na ovom mestu da budem ličan, u svakom timu Partizana bih voleo da gledam jednog Evertona. Ovaj Brazilac je na Karaiskakiju odigrao 50. zvaničnu utakmicu u timu Partizana Jubilarni deseti Partizanov Brazilac i indirektan povod za nastanak ovog teksta je Leonardo (Lijunardo) da Silva Souza. Ne mogu da se setim igrača koji je za kraće vreme napravio veći rusvaj. O njegovoj kompleksnoj ličnosti

i nezaobilaznom Instagramu možemo naširoko, ali ako se držimo suvih činjenica: momak iz Andire je u Partizan došao za džabe (pod velikom sumnjom i uz podsmehe koje je delio sa Ivicom Ilievom), odigrao je ključnu ulogu u osvajanju šeste Duple krune, izmišljao golove (i bodove) kada je bilo najpotrebnije, sa Urošem Đurđević poobarao silne klupske i nacionalne rekorde (27 golova na 41 utakmici), prvi posle Dragana Mancea u jednom prvenstvenom Večitom derbiju postigao dva gola, 6 puta savladao protivničke golmane iz slobodnih udaraca, meteorski podigao sebi ugled i posle samo 365 dana došao do višemilionskog transfera.

Bilo je još Brazilaca koji su trenirali sa crno-belima, ali je legendarnu “probu” prošao samo odavno zaboravljeni Alex dos Santos.

Ovaj talentovani napadač iz mladog tima Gremia ubeležio je 2 nastupa na prijateljskim utakmicama Partizana. Zatim je odigrao jednu sezonu za Teleoptik, postigao 2 gola u Prvoj ligi Srbije, i posle odlaska iz Beograda imao osrednju karijeru u više rumunskih prvoligaša.

U Teleoptiku su u periodu 2008-2010 boravila još tri “pripravnika iz Brazila” - gospoda Jefferson Madeira, Washington Santana i Elton Martins (pozajmljen iz mladog tima Korintijansa), ali su ukupno odigrali samo jednu utakmicu za Partizanovu filijalu.

Dušan Mihajilović

Na današnji dan – 22. OKTOBAR Fudbaleri Partizana često su tokom istorije igrali zvanične utakmice 22. oktobra. Prvi put to je bilo još 1950. kada je u Humskoj savladana ekipa Sarajeva sa 3-1, a poslednji put prošle godine, tada su „crno-beli“ remizirali sa Nišlijama 1-1.

Dva večita derbija odigrana su takođe na današnji dan. Pogotkom Hasanagića 22.10.1967. Partizan je slavio minimalnim

rezultatom u meču u kojem je bio formalni domaćin na stadionu rivala. Nekoliko puta Partizan je 22. dana oktobra igrao i mečeve u evropskim kupovima, 1998. bilo je 0-0 na Olimpijskom stadionu u Rimu u susretu sa Laziom, dok je 2003. u Ligi šampiona pogotkom Raula iz ofsajda madridski Real slavio sa 1-0.

1950. Partizan – Sarajevo 3-1 (Bobek, Atanacković, Čajkovski) 1961. Vojvodina – Partizan 0-1 (Galić) 1967. Partizan – C.zvezda 1-0 (Hasanagić) 1972. C.zvezda – Partizan 2-0 1988. Željezničar – Partizan 1-0 1989. Partizan – Vardar 3-0 (Šćepović 2, Đurovski) 1994. Zemun – Partizan 0-0 1997. Partizan – Hajduk K. 4-1 (Trenevski, Pažin, Bolić, I.Tomić)

1998. Kup pobednika kupova, Lazio – Partizan 0-0 2003. Liga šampiona, Real M – Partizan 1-0 2005. Partizan – Voždovac 2-3 (Radonjić, Babović) 2009. Liga Evrope, Briž – Partizan 2-0 2011. Javor – Partizan 0-2 (L.Marković, Vukić) 2015. Liga Evrope, Partizan – Atletik B. 0-2 2016. Partizan – Radnički Niš 1-1 (Đurđić)

Program pripremili: Aleksandar Pavlović, Dušan Mihajilović, Goran Jovanović i Igor Todorović Foto: arhiva, FK Bačka, FK Partizan, M.Todorović, O.Bunić crno-bela-nostalgija.blogspot.com