Partizan - Napredak, program, 30.04.2017.

PARTIZAN - NAPREDAK 33. kolo Superliga Srbije Nedelja 30. 4. 2017 / 16 h

Današnji protivnik Partizana je ekipa Napretka iz Kruševca s kojom su se “crno-beli” ove sezone sretali već tri puta, dvaput u prvenstvu i jednom u Kupu Srbije.

Fudbalski klub Napredak iz Kruševca osnovan je 8. decembra 1946. godine spajanjem tri postojeća lokalna kluba - 14. Oktobra, Badže i Zakića. Prvu zvaničnu utakmicu klub je odigrao u januaru 1947. godine protiv ekipe Makedonije. Rezultat je bio 1-1, a prvi gol u klupskoj istoriji postigao je Marko Valok koji će kasnije slavu steći kao igrač Partizana. Dve godine kasnije, Napredak prvi put ulazi u Prvu saveznu ligu kao šampion Srbije, ali i ekspresno ispada u niži rang. Od sezone 1958/59, Napredak se takmiči u Drugoj saveznoj ligi. Gotovo dve decenije trebale su Kruševljanima da ponovo izbore plasma u najviši rang takmičenja. Napredak je u maju 1976. obezbedio plasman u elitni rang gde ostaje samo jednu godinu ali se munjevito vraća u društvo najboljih i u sezoni 1978/79 u prvom kolu na stadionu JNA pobeđuju aktuelnog šampiona države ekipu Partizana sa neverovatnih 3-0. To je bila prva i poslednja prvenstvena pobeda Napretka na

stadionu u Humskoj 1. Te sezone Napredak i Partizan spasili su se ispadanja u poslednjem kolu sakupivši svega 29 bodova, samo jedan više od ekipe Zagreba koja je ispala.

U sezoni 1979/80 kruševački klub postiže najveći uspeh u svojoj istoriji plasmanom u Kup UEFA. Trener Napretka bio je Toma Kaloperović legenda Partizana. Ipak, Napredak se sapleo već u prvom kolu protiv ekipe Dinama iz Drezdena. Oba meča dobili su Nemci rezultatom 1-0.

Tokom devedestih popularni “čarapani” bili su na granici između Prve i Druge lige. U sezoni 1999/2000 zabeležen je najveći uspeh na domaćoj sceni - plasman u finale Kupa Jugoslavije gde je Napredak poražen od Crvene zvezde sa 4-0. U tom finalu crveni dres nosio je i Bojan Zajić koji će 2006. preći u Partizan. Plasmanom u finale kupa Napredak je obezbedio igranje u Kupu UEFA 2000. godine. U pretkolu savladan je Tulevik iz Estonije (5-1, 1-1), da bi u prvom kolu usledila eliminacije od ekipe OFI Krita (00, 0-6).

Partizan i Napredak odigrali su do sada 36 prvenstvenih mečeva. Statistika je na strani “crno-belih” koji imaju 26 pobeda. Pet mečeva završeno je nerešeno dok su pet puta slavili Kruševljani. Ovo je dakle četvrti meč između dve ekipe ove sezone, treći na stadionu u Humskoj.

Na samom startu šampionata, u Kruševcu, do-

maći tim je naneo prvi prvenstveni poraz Partizanu. Rezultat je bio 2-1 za Napredak, a interesantno je da čak šestorica igrača “crno-belih” koji su nastupili 31.07. pod Bagdalom, nisu više članovi Partizana. Pomenućemo ih: Šaranov, Gogua, Bogosavac, Radović, Đurđić i Božinov.

U drugom prvenstvenom susretu ove sezone Partizan je slavio u Beogradu sa 3-2 posle preokreta. Gosti su 25. novembra 2016. golovima Gobeljića i Vukanovića vodili sa 2-0, Leonardo je pred odlazak na odmor prvo smanjio a nakon

desetak minuta igre u nastavku meča i izjednačio rezultat, da bi pobedu Partizanu doneo Alen Stevanović pogotkom u 84. minutu. Pre toga, 21. septembra, dva tima sastala su se i u 1/16 finala Kupa Srbije. Partizan je za nešto više od pola sata igre golovima Đurđevića (2) i Leonarda stekao ubedljivu prednost da bi u drugom poluvremenu Vukanović postavio konačan rezultat - 3-1 za “crno-bele”.

VUK RAŠOVIĆ

Ne mali broj igrača nastupao je i za Partizan i za Napredak, a trenutno su članovi Kruševljana nekadašnji golman “crno-belih” Nikola Petrović kao i tridesetpetogodišnji veznjak Branimir Petrović koji je nosio dres Partizana u sezoni 2004/05. Od januara 2017. godine šef stručnog štaba kruševačkog superligaša je Vuk Rašović koji je na tom mestu zamenio Dragana Ivanovića. Podsetimo se Rašović je, poput oca Branka, ostavio neizbrisiv trag u Partizanu.

Vuk je takođe igrao u odbrani, ali je njegov fudbalski put bio drugačiji od očevog. Igrao je u mlađim kategorijama Partizana, debitovao za prvi tim u sezoni 1992/93 protiv Rada, da bi potom postao upravo član ekipe sa Banjice. Četiri godine je Vuk nastupao za ,,građevinare“, a zatim jednu sezonu za Slaviju iz Sofije, da bi se u leto 1998. vratio u Partizan. Ta sezona dugo će ostati u pamćenju i Vuku Rašoviću i navijačima Partizana. Naime, sa svoja dva gola sa penala

znatno je doprineo da Partizan eliminiše Njukasl u poslednjem Kupu pobednika kupova. Vuk Rašović se u Partizanu zadržao četiri sezone, bio je nezamenljivi prvotimac, da bi se onda preselio u ruski Krila Sovjetov. Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je pet utakmica. Počeo je kasnije da gradi i trenersku karijeru i dostigao najviše licence u toj oblasti, a put ga je opet doveo u Partizan pre četiri godine. Prethodno je Vuk Rašović bio trener Partizanove filijale, FK Teleoptik, da bi s tog mesta bio prekomandovan za šefa stručnog štaba Partizana (pre tačno četiri godine, 29.04.2013.), u momentu kada je dotadašnji trener Vermezović, skoro prokockao veliku prednost od 12 bodova. Rašović je uspešno završio poveren mu posao i osvojio titulu šampiona sa “crno-belima”, a u sećanju je ostao derbi protiv Crvene zvezde, koji je Partizan rešio u svoju korist, golom Jojića iz slobodnog udarca u poslednjem minutu meča!

Nažalost, ni to nije bilo dovoljno da Vuk ostane na mestu trenera Partizana, iako je i polusezonu 2013/14 završio na prvom mestu, igrajući u finišu polusezone bez klasičnog napadača, usled povreda većine igrača na toj poziciji i rasprodaje tima! Rašovića je na mestu trenera zamenio upravo Marko Nikolić, kojem je to bio prvi boravak u Humskoj 1, a nedugo potom je i Nikolić na pravdi Boga smenjen kao i Rašović.

Po odlasku iz Partizana, Vuk Rašović je bio trener i sportski direktor Dinama iz Minska, da bi od ove godine postao prvi stručnjak Napretka.

IZmEđU DERbIjA I NAPRETKA Između ,,večitog derbija” i današnje utakmice protiv Napretka, smestila su se dva meča protiv Vojvodine. Prvi, odigran prošle subote na Stadionu Partizana, u okviru drugog kola plej-ofa, “crno-beli” su rešili u svoju korist sa 1-0, pogotkom Uroša Đurđevića (na asistenciju Leonarda) već u 32. sekundi utakmice. Drugi okršaj ova dva rivala desio se u sredu, 26.4.2017. u Novom Sadu, u polufinalu Kupa Srbije, i taj susret je završen 0-0.

U poslednjih nekoliko godina velika tenzija vlada u susretima između Partizana i Vojvodine. Sve potiče još od proleća 2011. kada su Novosađani napravili do tada nezabeležen skandal i napustili finale Kupa Srbije protiv Partizana. Istini za volju, ni u sezonama pre ili posle toga nije bilo puno bolje. Sećamo se svi maltretiranja na novosadskom stadionu, kada se na tribinu za gostujuće navijače ulazilo po sat vremena, a retko kada se desilo da novosadski klub sportski prihvati poraz od Partizana. Nasuprot tome, onda kada bi sudija žestoko oštetio Partizan (kao u proleće 2013/14, kada je za Vojvodinu u Humskoj sviran penal posle faula na 18 metara!), iz Srpske Atine nisu dolazili vapaji za poštenjem u srpskom fudbalu.

Pod bremenom takvih odnosa, kao i nedavne utakmice Vojvodine i Zvezde u Novom Sadu, kada se novosadska ekipa posle prednosti od 2-0 u drugom delu i bukvalno sklonila pred Beograđanima i omogućila im da pobede, odigran je prvenstveni meč u Humskoj 1. Partizan je na krilima preko 15.000 navijača rano došao do gola i tu prednost je sačuvao do kraja. I dok je u prvom delu još i bilo šanse da se prednost Partizana uveća, u drugom poluvremenu je imperativ bio da se sačuva vredna pobeda, što se na kraju i desilo. Pobedi se u zube ne gleda, a treba imati u vidu da je to bio drugi težak meč Partizana za samo pet dana, i oba ta meča protiv najvećih konkurenata, “crno-beli” su rešli u svoju korist, što govori samo po sebi o kvalitetu našeg tima.

Meč je obeležio nezapamćen skandal kada je

Dragoslav Vuković, član uprave Vojvodine, iznerviran zbog uvredljive pesme Partizanovih navijača, pred punom ložom rekao : “Zbog ove pesme ćemo pustiti Zvezdu... zbog ove pesme!”

Partizan je, izgleda opet kriv za sve, kao da se Partizanu i njegovim navijačima nikada nisu pevale uvredljive pesme. Naravno, ni FSS ni organi Superlige nisu ni prstom mrdnuli kako bi pokrenuli postupak protiv čoveka koji bez ikakvog blama najavljuje krivično delo nameštanja utakmice! Izgleda da se u srpskom fudbalu sva sredstva mogu smatrati dozvoljenim, čak i najave kriminalnih dela, sve dok je stanje na tabeli takvo da je Zvezda prva. Sada se ne traži “Kalčopoli” u srpskom fudbalu, Tole je otišao, pa neće valjda idilu da nam narušava jedno obično nameštanje u najavi? Uzgred, ponovićemo pitanje – kakva je to pesma uvredila rukovodstvo Vojvodine pre mesec dana u Novom Sadu , pa su Zvezdi darovali pobedu “na izvol`te”? Mora da je i tada Partizan bio kriv…

Samo četiri dana kasnije dva rivala su igrala i u polufinalu Kupa Srbije a utakmica je završena bez golova. Bio je to meč siromašan igrom i lepotom, ali prepun taktičkih zadataka i oštrine, posebno sa novosadske strane. Neverovatan kriterijum arbitra Danila Grujića doveo je do toga da Nikola Trujić dočeka kraj utakmice na terenu uprkos masi prekršaja, a da Filip Malbašić, takođe bivši član Partizana, teže povredi našeg Brazilca Evertona! Odsustvo iste takve oštrine i želje za pobedom igrača Vojvodine u duelima protiv Crvene zvezde, razumno se može objasniti samo tako da je Vojvodina odavno postala sluškinja Crvene zvezde, i tako pljunula na sopstvenu istoriju.

Drugi meč polufinala Kupa biće odigran 10. maja u Humskoj, i nadamo se da će Partizan u tom meču overiti plasman u finale, gde će ga čekati najveći rival koji je, gle čuda, bez problema deklasirao Lalatovićev Čukarički. Do tada, valja nastaviti sa pobedama u šampionatu, a prvo iskušenje je već danas.

PARTIZAN 3. TAWAMBA Leandre 1989. N 4. VULIĆEVIĆ Miroslav 1985. O 5. BOŠNJAK Strahinja 1999. O 6. ĆIRKOVIĆ Lazar 1992. O 7. MIHAJLOVIĆ Nemanja 1996. S 8. ĐILAS Vladimir 1983. N 9. VLAHOVIĆ Dušan 2000. N 11. ĐURIČKOVIĆ Petar 1991. S 12. KLJAJIĆ Filip 1990. G 13. MONIR El Mohamed 1992. O 17. MARJANOVIĆ Saša 1987. S 21. JEVTOVIĆ Marko 1993. S 22. ILIĆ Saša 1977. S 23. OSTOJIĆ Bojan 1984. O 25. EVERTON Luiz 1988. S 26. MILETIĆ Nemanja 1991. O 27. KOSOVIĆ Nebojša 1995. S 29. RADIN Milan 1991. S 31. MILENKOVIĆ Nikola 1997. O Osnovan 4. 10. 1945.

32. ĐURĐEVIĆ Uroš 1994. N Adresa: Humska 1, beograd 42. LEONARDO Souza da Silva 1992. S Stadion Partizana kapaciteta 32.710 61. JOVIČIĆ Marko 1995. G Klupske boje: crno-bele 85. STEVANOVIĆ Nemanja 1985. G 91. STEVANOVIĆ Alen 1991. S Najveći uspesi: 26 titula, 13 puta pobednik Kupa, pobednik Superkupa 95. JANKOVIĆ Marko 1995. S 99. JOVANOVIĆ Đorđe 1999. N jugoslavije 1989, pobednik SE

(mitropa) kupa 1978, finalista Kupa evropskih šampiona 1966.

Šef stručnog štaba NIKOLIĆ Marko

NAPREDAK 1. Slobodan JANKOVIĆ 1981. G 3. Miloš CVETKOVIĆ 1990. O 4. Bojan MILADINOVIĆ 1982. O 5. Miloš SIMONOVIĆ 1990. O 6. Nikola ESKIĆ 1997. S 7. Jovan MARKOSKI 1980. S 8. Nenad ŠLJIVIĆ 1985. O 9. Nemanja VIDAKOVIĆ 1998. N 10. Miloš VULIĆ 1992. S 11. Branimir PETROVIĆ 1982. S 13. Filip KASALICA 1988. N 17. Aleksa VUKANOVIĆ 1992. N 18. Daur KVEKVESKIRI 1998. N 19. Marko RISTIĆ 1997. N 22. Enver ALIVODIĆ 1984. S 23. Josip PROJIĆ 1987. S 27. Slobodan UROŠEVIĆ 1994. O 28. Dino ŠARAC 1990. S 30. Sekidika JESSE 1996. N 31. Luka MARKOVIĆ 1998. S 33. Lazar TATIĆ 1994. G 35. Nikola PETROVIĆ 1988. G 45. Veljko JOVKOVIĆ 1999. N 55. Nemanja TUBIĆ 1984. O 66. Marko STANOJEVIĆ 1997. S 72. Ibrahima NDIAYE 1994. N 77. Marko GOBELJIĆ 1992. S 88. Bojan BELJIĆ 1985. S Šef stručnog štaba Vuk RAŠOVIĆ

Osnovan 8.12.1946.

Klupska boja: crvena Stadion Mladost kapaciteta 10.331 Stanka Gavrilovića bb, Kruševac Najveći uspesi: finalista Kupa Srbije i Crne Gore 1999/00, četvrto mesto u prvenstvu 1979/80, učešće u Kupu UEFA 1980/81 i 2000/01

PARTIZAN NA TURNIRImA U RIjECI I TITOGRADU Pisali smo o učešćima Partizana na jakim turnirima u SFRJ, detaljno obradili Trofej Marjan, Mostarski turnir, potom Letnju ligu prvaka kao i Trofej Beograda. Sada ćemo se osvrnuti na još neke turnire koji su bili za nijansu manje atraktivni od gore nabrojanih ali i za ono vreme veoma jaki. Održavali su se u zimskoj pauzi i tako služili ekipama da provere stepen spremnosti pred prolećni deo šampionata.

Kup Gornjeg jadrana - Rijeka Tokom `70-ih godina u Rijeci se održavao Kup Gornjeg Jadrana. Prvi turnir odigran je u februaru 1973, a Partizan je učestvovao četiri puta, počevši od drugog. Ovaj turnir bio je sinhronizovan sa Trofejom Marjan u Splitu, pa se uglavnom održavao nedelju ili dve nakon splitskog.

Interesantno je da su „crno-beli“ neuporedivo bolje rezultate beležili upravo u Splitu gde su protivnici bili atraktivniji i teži, a da su u Rijeci za četiri godine upisali samo jednu pobedu i čak sedam poraza. Partizan je, dakle, prvi put učestvovao na riječkom turniru 1974. godine uz domaćina Rijeku, zagrebački Dinamo i novosadsku Vojvodinu. Prvi meč odigran je 9. februara pred 8.000 gledalaca a Novosađani su otišli u finale posle pobede od 2-1. Jedini pogodak za Partizan

na tom susretu postigao je Nenad Bjeković u drugom poluvremenu a „crno-beli“ tim izgledao je ovako: Milić, Golac, Antić, Bošković, Budišić, Kozić, Živaljević, Borivoje Đorđević, Cvetković, Cvetanović (Vukotić) i Bjeković. Narednog dana, Dinamo iz Zagreba naneo je Partizan ubedljiv poraz. Bilo je 4-0 za „modre“ a u startnih jedanaest našli su se Pejović i Vukotić umesto Kozića i Cvetanovića. U nastavku igre Partizan je izvršio čak pet izmena (ušli su sa klupe: Kozić, Aranđel Todorović, Đorđić, Zavišić i Slavko Radojković) ali ni to nije pomoglo da se dođe bar do počasnog gola.

Sledeće godine Dinamo, Crvena zvezda i Partizan koji su učestvovali na Trofeju Marjan samo su produžili do Rijeke gde su narednog vikenda igrali na Kupu Gornjeg Jadrana. Dinamo je ponovo bio bolji od Partizana, ovaj put minimalnim rezultatom, a meč na Kantridi pratilo je 15.000 gledalaca. U sastavu Partizana bili su sledeći igrači: Milić, Golac (Vulić), Antić, Arsenović, Paunović, Kozić, Zavišić, Bošković, Grubješić, Todorović (Nikolić) i Boško Đorđević. Drugog dana turnira, 16. februara 1975. i domaća Rijeka je bila bolja od „crno-belih“, rezultat je bio identičan - 1-0, a sastav Partizana znatno ispretumban: Istatov, Vulić, Vraneš, Arsenović, Paunović, Kozić, Zavišić (Tanasijević) (Labus), Bošković (Go-

lac), Grubješić, Antić i Boško Đorđević.

Jesenji prvak Partizan u februaru 1976. godine ponovo je krenuo na Jadran samo što je prva stanica bila Rijeka, pa nedelju dana kasnije Split. U prvom meču riječkog turnira, 6. Februara, „crno-beli“ su savladali domaćina sa 1-0 golom Nenada Bjekovića u prvom poluvremenu.

Ivančević, Golac, Pejović, Tomić, Đurović, Kunovac (Đorđić), Zavišić, Todorović (Grubješić), Vukotić, Boško Đorđević i Bjeković nosili su tog dana „crno-beli“ dres pred 8.000 gledalaca na Kantridi. Dva dana kasnije, u finalu turnira, ponovo je Dinamo bio ubedljiv. Iako je rezultat na poluvremenu bio 1-1, Zagrepčani su u nastavku postigli tri gola i na kraju slavili sa ubedljivih 4-1. Jedina izmena u ekipi u odnosu na meč sa Rijekom napravljena je u napadu, povređenog Bjekovića zamenio je Vuk Perović koji je i postigao jedini gol za ekipu Tomislava Kaloperovića.

Tokom drugog poluvremena Dragan Arsenović je ušao sa klupe umesto Vlade Pejovića.

Poslednje Partizanovo učešće na Kupu Gor-

njeg Jadrana 1977. godine ponovo je završeno neslavno, bez pobede i datog gola. Rijeka je savladala „crno-bele“ 5. februara sa 1-0, a tuzlanska Sloboda dan kasnije sa 2-0. Partizanov tim prvog dana turnira izgledao je ovako: Borota (Ivančević), Arsenović, Kozić, Trifunović, Antić, Đurović (Tomislav Kovačević), Grubješić, Kunovac, Slavoljub Paunović (Nikolić), Hatunić, Boško Đorđević (Klinčarski). Ista grupa igrača igrala je i protiv Slobode a jedino novo ime u startnoj postavi bio je najmlađi igrač turnira Miroslav Polak koji je nosio dres sa brojem deset. U finalu, domaća Rijeka je savladala Dinamo posle izvođenja jedanaesteraca.

Turnir u Titogradu Turnir u organizaciji FK Budućnost igran je u Titogradu, takođe u zimskoj fudbalskoj pauzi, i imao je internacinalni karakter jer su često gostovale inostrane ekipe. Partizan je te 1977. bio učesnik uz Vojvodinu, mađarski MTK i domaću

Budućnost. Prvog dana turnira 19. februara, „crno-beli“ su se sastali sa Novosađanima. Pred deset hiljada gledalaca meč je završen bez pobednika - 2-2, a strelci za Partizan bili su Kunovac i Grubješić. Vojvodina je bila bolja nakon izvođenja jedanaesteraca pa je narednog dana usledio meč Partizana protiv MTK za treće mesto. Borota (Ivančević), Kozić, Antić, Stojković, Đurović, Kunovac (Grubješić), Zavišić, M.Radović (Polak), Perović, Hatunić, Prekazi (S.Paunović) igrali su protiv Vojvodine, dok su na megdan Mađarima istrčali gotovo isti igrači, s tim što su Aca Trifunović i Grubješić bili starteri umesto Miodraga Radovića i Nenada Stojkovića (obojica ušli u nastavku, kao i Dragan Arsenović koji je pred kraj zamenio Kozića). Pobedu Partizanu protiv ekipe iz Budimpešte od 2-1, doneo je Ilija Zavišić sa dva gola u prvih 45 minuta igre.

Naredne godine Partizan je gotovo ceo pripremni period proveo na Jadranu. Posle trijumfa na Trofeju Marjan, odigrane su prijateljske utakmice u Šibeniku (4-0) i Sinju protiv Junaka (6-0), a potom je trener Mladinić odveo ekipu na turnir u Titogradu. U prvom meču između Partizana i Vojvodine koji je odigran 18. februara 1978. nije bilo golova, pa se pristupilo izvođenju jedanaesteraca. Rezervni golman „crno-belih“ Rade Zalad odbranio je sve udarce protivničkih fudbalera pa se Partizan plasirao u finale pobedom od 3-0 (strelci: Stojković, Prekazi, Jović). Sastav jesenjeg prvaka na tom meču izgledao je ovako: Borota (Zalad), Golac, Đurović, Trifunović, Stojković, Hatunić, Zavišić, Vukotić (Grubješić), Santrač (Jović), Prekazi, Klinčarski. Sutradan,

odigrano je finale turnira između domaćina Budućnosti i Partizana, a na stadionu pod Goricom okupilo se 12.000 gledalaca. Titograđani su slavili sa 2-1 a jedini pogodak za „crno-bele“ bio je ustvari autogol protivničke ekipe. U odnosu na sastav protiv Vojvodine, Biće Mladinić je napravio samo jednu izmenu, Tomislav Kovačević je počeo meč kao desni bek umesto Ivana Golca.

Sledeće učešće Partizana na turniru u Titogradu bilo je u februaru 1980. U polufinalu „crno-beli“ su bili bolji od Visle. Pogocima Vukotića i Santrača, koji je zamenio upravo Mocu, Partizan je slavio sa 2-1 a nastupili su sledeći igrači: Zalad, Kovačević, Kunovac, Trifunović, Đurović, Hatunić, Živković, Vukotić (Santrač), Varga, Pavković (Jocić) i Klinčarski. U finalu 17.02.1980. ponovo je Budućnost bila bolja od Partizana – 3-0, a sastav „crno-belih“ razlikovao se samo u jednom imenu. Santrač je počeo utakmicu a Klinčarski je prekomandovan na beka umesto Kovačevića.

Tri godine kasnije, Partizan je kao jesenji prvak ponovo učestvovao na titogradskom turniru i konačno ga osvojio. U polufinalu 26.02.1983. demoliran je Velež sa 7-1 uz pet golova u nastavku meča. Mance je postigao het-trik u drugom poluvremenu, Trifunović je dao dva gola, a po jednom su strelci bili Živković i Klinčarski. Ekipa trenera Miloša Milutinovića izgledala je ovako: Stojić, Radović, Rojević, Trifunović, Stojković, Radanović, Sarajlić, Živković, Ješić (Mance), Smajić (kostić), Klinčarski (Pavković).

Strelac jedinog gola za Partizan u 90 minuta finalnog meča protiv Budućnosti bio je pono-

vo Trifunović, a pehar je osvojen nakon boljeg izvođenja penala, pošto je meč završen 1-1.

Poslednje učešće Partizana na turniru u Titogradu bilo je 01. i 02. februara 1986. godine, kada je osvojeno treće mesto. Prvog dana turnira, Sutjeska je savladala „crno-bele“ sa 2-1 (strelac Đelmaš), a sutradan je Partizan bio bolji od Vardara 1-0 (strelac Živković). U pobedi nad skopskim prvoligašem Partizan je igrao u sastavu: Omerović (Belojević), Radović, Rojević (Sadriju), Kolb, Vermezović, Radanović, Đelmaš (Župić), Stevanović, Živković, Smajić (Nikodijević), Vučićević i Milonja Đukić.

Nedelju dana pre turnira u Titogradu 1983. godine Partizan je učestvovao i na Vardarovom turniru u Skoplju. U prom meču savladan je niški Radnički sa 1-0 (Trifunović), dok je u finalu 20.02.1983. Vardar sa 4-2 pobedio „crno-bele“ koji su igrali u sledećem sastavu: Stojić, Radović, Kuzmanovski (Rojević), Ješić, Lilić, Radanović, Dimitrijević, Smajić, Pavković, Prekazi i Klinčarski. Pogotke za Partizan postigli su Prekazi i Radanović.

U letnjoj pauzi 1984. godine FK Vojvodina je organizovala veoma jak „Turnir šampiona“ povodom 70. rođendana na kojem je učestvovalo šest ekipa: Dinamo, Željezničar, Vojvodina, Partizan, Crvena zvezda i Slavija iz Praga.

Novosadski Dnevnik ovako je video Partizanovu pobedu nad Dinamom od 2-0: „Samo deset minuta igre bilo je dovoljno fudbalerima Partizana da obezbede pobedu nad Dinamom, iako su tokom svih 90 minuta igre bili neuporedivo bolji. Nakon prve ozbiljnije akcije na utakmici, Mance je prodro po desnoj strani a kada je ušao u kazneni prostor, Zvezdan Cvetković ga je oborio s leđa, sudija Petrović je opravdano pokazao na belu tačku a najstrožu kaznu realziovao je Kaličanin.“ Partizan je već u 9. minutu postigao i drugi gol nakon što je Radulović sjajno reagovao glavom i zatresao mrežu posle centaršuta Nebojše Vučićevića.

Partizan je protiv Zagrepčana izveo sledeći sastav: Omerović, Radović, Rojević (Bajović), Ješić, Kaličanin, Mašić, Radulović, Popović, Mance, Vučićević (Stevanović), Šćepović (Milutinović). Na stadionu Vojvodine bilo je više od 10.000 gledalaca. Dva dana kasnije, tačnije 29.07.1984. Partizan je odigrao potpuno suprotno u poređenju s utakmicom protiv Dinama. Nadigran je i poražen ubedljivo sa 3-0 od Željezničara. Na tom meču crno-beli dres nosili su: Omerović (Belojević), Marjanović, Kuzmanovski (Bajović), Ješić, kaličanin, Mašić, Đelmaš, Popović, Mance, Radulović, Lopičić (Vranić).

NA DANAŠNjI DAN – 30. APRIL

Osmi put fudbaleri Partizana istrčaće na teren poslednjeg dana aprila. Ne mali broj navijača seća se sezone 1993/94 kada je Partizan posle dugo godina osvojio duplu krunu.

Tri kola pre kraja odigran je 96. večiti derbi koji su komšije rešile u svoju korist sa 3-2, ali obzirom da je Partizan toliko bodovno odmakao rivalu na tabeli ovaj meč gotovo da je bio bez rezultatskog značaja. Sve je ličilo na prijateljsku utakmicu pa je i poseta od oko 25.000 gledalaca bila daleko ispod očekivane i uobičajene za ono vreme. Nažalost, Zvezda je nekada brojne „nebitne“ derbije kao po pravilu rešavala u svoju korist i tako i stekla razliku u broju pobeda. Svi pogoci postignuti su u prvom poluvremenu a strelci za Partizan bili su Savo Milošević i Dragan Ćirić.

1960. Partizan – Sarajevo 4-1 (Kovačević 2, Galić, B.Mihajlović) slika gore 1975. Sloboda – Partizan 3-3 (Zavišić 2, Boško Đorđević) 1978. OFK beograd – Partizan 1-2 (Santrač, Trifunović) 1994. Crvena zvezda – Partizan 3-2 (Milošević, Ćirić) 2005. Partizan – OFK beograd 3-2 (Ilić 2, Rnić) 2008. Partizan – mladost L 2-0 (Jovetić, Diara) 2011. jagodina – Partizan 0-2 (Krstajić, Tejgo)

Program pripremili: Aleksandar Pavlović, Igor Todorović Foto: arhiva, FK Napredak, m. Todorović

crno-bela-nostalgija.blogspot.com