ИЗБОР#56 by Zodijak elektronsko izdavastvo

Izbor

Godina III

Broj 56

17 januar 2011 g.

Ekonomija Komentari Kolumne Intervju Kultura i obrazovawe Nauka i nove tehnologije Feqton S one strane zakona Reporta`e @ivot, moda, estrada Zanimqivosti Putovawa i putopisi Automobili Porodica Slobodno vreme Zdravqe i lepota Doga|aji nedeqe Sport

Izlazi ponedeqkom

Izbor

Ekonomija

Дужничка криза еуро гурнула испод 1,30 долара

83,10 јена. Доларов индекс, који пока- RBS Global Banking and Markets. зује вредност америчке у односу на шест најважнијих светских валута, по- С друге стране, еуро је под притиском најаве нових емисија обвезница низа Страховања од продубљивања ду- растао је 2 посто, на 81,02 бода. чланица еурозоне. жничке кризе у еврозони поново притиска еуро, па је његов курс према Успон долара захваљује се макроеко- Процењује се да ће ускоро Немачка, долару протеклих дана на валутним номским подацима који показују да Холандија, Италија, Шпанија и Португатржиштима потонуо на најнижи ни- америчка привреда одиста јача. лија на примарно тржиште пласирати во - дубоко испод 1,30 долара. Индустријска производња и даље ра- нове обвезнице вредне између 20 и 22 милијарде еура.

„Емисије обвезница биће добар тест расположења инвеститора. Страх од превелике понуде обвезница у краком року подупире раст цена немачких обвезница на рачун обвезница периферних чланица“, каже Ник Стаменковић, стратег у фонду Ria Capital Management. Највише се страхује како ће на тржишту бити прихваћене обвезнице Португалије и Шпаније, које би могле бити присиљене кренути стопама Грчке и Ирске и затражити финансијску помоћ ЕУ-а. Ниво потражње и приноса на обвезнице тих земаља могла би утицати на даљи смер вредности еура. Текст пренет из: Лидер, Загреб Курс еура према америчкој валути сте, као и потрошња Американаца, а стрмоглавио се првих дана ове године полагано, али сигурно опоравља се и Старине на распродаји за 3,3 посто, што је његов највећи не- америчко тржиште рада. дељни пад од августа прошле године. Кредити су дошли на Притом је заронио на 1,2910 долара. наплату: Породично

сребро за хлеб

Криза је нагнала многе породице да посегну у витрине и шкриње и своје вредности понуде антикваријатима

Економске кризе у историји највише добра донеле су трговцима антиквитетима јер су људи у очају посезали у витрине и шкриње, па пошто-пото продавали породично наслеђе. Слично је и данас, но ова посљедња криза, ако се може судити према речима трговаца старинама, осим богате понуде донела је и мањак оних који су спремни издвојити новац за куповину вредних предмета.

У односу на јапанску валуту, цена еура “То потиче очекивања о самоодрживом пала је, пак, 1,2 посто, на 107,30 јена. расту, подупире каматне стопе и у веДолар је према јапанској валути ојачао ликој мери пружа подршку долару”, 2,2 посто, па је његов курс досегнуо каже Бон Синше, аналитичар у фирми

Продаваци траже превише – Дотакнули смо дно. Ово је смак света. Људи долазе све више и доносе свашта. Из кућа продају и превише. Стравично је. Мука ми је говорити ко

Izbor

Ekonomija

све продаје, шта и зашто – говори Зоран Баук, власник сплитског антикваријата Антигуе. У граду нема залагаонице, а Баук је антикваријат отворио давне 1978., но истиче да никада није било овако.

- Долазе људи и нуде, но углавном је реч о лошој или оштећеној роби за коју се тражи пуно више од њене реалне вредности – рекао је Алан Жагровић, власник Антик-Десигн антикваријата у Прерадовићевој.

- Кредити су дошли на наплату. Страх је ушао у кости. Новца нема, а стиснуло је све. Никад се више злата није продавало - наглашава Баук. Ипак, он одбија купити готово 98 посто онога што се нуди. Јер, нема купаца. Сплићани се углавном “решавају” драгих ствари, грађанског бофла и сувенира с путовања. Озбиљне ствари, према речима антиквара, још увек се чувају у витринама.

Његова породица бавила се продајом старина и уметничких предмета, па А. Жагровић има срећу да се није нашао у ситуацији да мора затворити дућан.

Како би укућанима и деци приуштили Божић испуњен даривањем, све више Брођана посегнуло је и за крајњом мером – продајом породичног злата.

- Било нас је троје у улици, а остао сам сам јер је мој отац цео свој живот пунио складишта вредном робом, па данас живим од њене рестаурације и продаје - открио је и додао да права криза још Злато за дечије дарове очито није стиснула Загрепчане јер јако Најчешће продају накит који им више не треба или који годинама нису носили, а добивеним новцем купују дарове за децу или подмирују старе дугове. - Продала сам старе, покидане огрлице и неколико прстенова. Све су то поклони које нисам носила, већ су стајали у кутији на ормару, али другог избора немам. Треба платити рачуне, деци купити дарове... Боље да се решим старог злата и деци нешто ставим под јелку - каже Брођанка Марија П. напомињући да су њен венчани прстен и златна огрлица коју је кћи добила на крштењу једини накит који никада не би продала. То добро знају и трговци, па се ломљено злато откупљује и у трговинама риболовачког прибора, у часовничарским радњама и преко огласа у новинама и на телевизији. Цене антиквитета

Сервис од Росентхалова порцулана за вредни антиквитети још нису у понуди. 12 особа, кошта око 35.000 еура, но цена му страховито пада ако је и један – Врхунски намештај не долази. Купују - Нема ни купаца. Данас су богаташи љу- део оштећен или недостаје. га колекционари преко посебних ди који су свој новац стекли на брзину, канала. Кад се почне пропадати, про- а за уређење стана најлакше је отићи у 30.000 куна (око 4.000 еура) кошта сат дају се све ствари из интеријера, уме- трговину и купити намештај из излога - у антикваријату власнице Весне Мотничке слике, књиге, скулптуре, но сви објаснио је А. Жагровић и додао да већ дрић на загребачком Каптолу. Реч је дуже време размишља о томе да посао о француском сату из друге половине пресели у Француску. 19. века.

“до краја” чувају аутомобиле и јахте. Слична је ситуација и у Загребу где су своја врата у 2010. години затворила чак четири позната дућана антиквитетима јер купаца нема, а понуда је, тврде власници дућана, лоша.

Ekonomija

Izbor

Неко захтеван, онај ко економским догађајем у националној економији сматра нешто што је битно променило ствари у реалном животу, набоље или нагоре, свеједно, могао би протеклу годину сматрати годином без догађаја. Ипак, не може се баш рећи да је привредно време у Србији стало, јер држава која је након 2009. године, у којој је њен БДП био опао за 2,8 одсто, а извоз био мањи за око 23 одсто, у 2010. години остварила раст БДП-а, који се засад цени између један и 1,5 одсто, уз пораст извоза за око 20 одсто, могла би да каже да је колико-толико напредовала.

Откуп и продаја антиквитета најбоље „иде“ у Ријеци Некад смо трагали за врхунском робом, данас долази сама у галерију-прича Ружица Лакатош Перчић, власница ријечке Галерије-антикваријата Лавал, која 23 године тргује старинама. И док су у њеној галерији уз Ријечане купци Загрепчани и Словенци, они који продају породичне вредности и успомене су домаћи, а годину је обележила већа понуда од потражње па у антикваријату нису могли све ни откупити. - Најбоља роба је из Опатије, али ако говоримо о Ријеци, онда су на првом месту Сушак па Белведер, што је разумљиво јер су то квартови где су у старим вилама живеле имућније, познате породице чији наследници сада нуде породично благо на продају, већином из раздобља бидермајера и сецесије каже Р. Лакатош Перчић.

Само песимисти би, међутим, те податке читали другачије: и ове године нисмо достигли БДП и извоз из 2008. године, као што још на том плану нисмо достигли ни оно из 1989. године. Оптимисти би на то могли суморно да примете да је, накита с бриљантом од карат и 20 коме с обзиром на европску кризу и немоћ је цена 2300 еура. владе да убрза економске реформе, Но, свима њима је заједничко да долазе могло бити и далеко горе. у последњи час, кад им је продаја је- Упркос свему томе, без радости што дини “спас”. током 2010. године доиста није било За покућство обично тврде да је барок, спектакуларних економских потеза у а за све што се сјаји да је бриљант, па неком позитивном смеру, али, хвала боје и сасвим очекивано, роба за њих има гу, није било ни често пророковане кавећу вредност од реалне. То је у свету тастрофе ширих размера, можемо неке од економских догађаја прогласити непојмљиво. значајним за грађане Србије, како у Људи који имају предмете из хрватске добром тако и у опомињућем смислу. модерне знају шта имају, но свесни Ево наших “топ пет” предлога. су тога да не могу постићи ту цену. У Лавалу настоје да “продавачи” буду 1. Смена на челу Народне банке и скок инфлације задовољни, а и купаца има. - Увек има оних који могу купити, па ако Када је 23. марта 2010. године дотадаоне који купују у кешу можемо назвати шњи гувернер Радован Јелашић напрабогатима, јер средњег слоја данас више сно поднео оставку “из личних разлога” нема, доиста не могу оценити којем и дао отказ Народној банци, после слоју припадају они који одложено пла- скоро деценије колико је био можда ћају, на картице и до две године, што је кључни човек ове институције, која је вратила поверење у банкарски систем код нас могуће. Србије, сви су били помало изненађени Текст пренет из: Вечерњи лист, Загреб; и забринути - укључујући и противнике аутори: С.Хофман, Т. Опачак-Клобучар, Б. његове монетарне политике. Каракаш,М. Пејковић- Каћански, М. Загоршћак

Неостварене наде Није било спектакуларних економских потеза у неком позитивном смеру, али, хвала богу, није било ни често пророковане катастрофе ширих размера

С таквом робом најчешће нам долазе старији људи. Некима одвајање од ствари тешко пада, а други кажу да је срећа да имају шта продати. Међу њима је и опатијска породица чији се бидермајер стол са шест столица, који ссе након рестаурације продају за 5500 еура, или бивша власница сецесијског

Тачан повод ове демисије остао је некако нерасветљен до данашњег дана, док је све разлоге његовог повлачења готово немогуће набројати. У јавност су тада продрле разноврсне шпекулације - да су Јелашића наиме сменили српски тајкуни из “увозничког лобија” чим је почео убрзану депресијацију динара ради подршке неком новом “извозном

Izbor

моделу” развоја; да је гувернер одбио да следи политику Владе у “стимулисању привреде” и очувању високог нивоа “социјалне потрошње”, па је напустио брод који је почео да тоне у “популистичку инерцију”; да је као млад и афирмисани стручњак Јелашић добро схватио да је прошло “време успеха” и да се треба благовремено склонити из екипе која на дуги рок мора “управљати кризом”, а не салвама аплауза; да му је и у некада сопственој политичкој странци Г17 плус баш пукло пред очима да у Србији нема довољно политичке воље да се њена привредна барка коначно привеже макар уз реп европско-атлантског конвоја; да је добро потковани банкарски стручњак разумео да ће цена Србије на европској берзи стално падати, односно да ће нама Европа и у наредном раздобљу бити забављена сопственим бригама и да су западни инвеститори опхрвани крпљењем сопствених привреда – те да долази “седам година мршавих крава”, а да је он лично сувише “изложен” као један од стожера српске транзиционе политике; напокон, да је он као гувернер централне банке тачно проценио да се висока инфлација незадрживо враћа у Србију и да он ту не може ништа учинити.

Ekonomija свога претходника, па је тако и рекао да мисли да је важно престати са политиком прекомерне јавне потрошње и “окренути се штедњи, инвестицијама и извозу”, а при томе је додао да “са постојећим моделом развоја Србија не може бити ништа друго до високо задужена земља са ниском стопом економског раста”.

споменутих 2,4 милијарде евра “поништена” значајна количина примарних динара – инфлација је у 2010. години скоро удвостручена. Значи да понуда у Србији још није уравнотежена са тражњом, а државно буре има и неке друге рупе кроз које цури. То јест, у Србији и даље има сувише неовлашћених штампара сопствених динара на наш заједнички рачун. 2. Криза еврозоне

Међутим, када је сео у врућу гувернерску столицу, он је практично био принуђен да коригује Јелашићеву нову политику - што је изазвало и иначе очекивани размах инфлације. Ево само неколико података које би требало дубље анализирати неком другом приликом. Инфлациона стопа коју је Јелашић претходних година тешком муком спустио са високих двоцифрених висина на 6,6 одсто у рецесионој 2009, ове (2010) године ће по свим релевантним прогнозама достићи ниво од око 11 одсто, а Шошкић свему томе, неопрезно додаје да ће она у првом полугођу 2011. године поскочити и до 14 одсто - али да је он за идућу годину ипак циља на 4,5 (плус-минус 1,5 одсто). Откуда тај скок инфлације, то баш није уверљиво објашњено народу.

Многи сматрају да када је инфлација у питању нема другог кривца до централне банке, јер она, наводно, располаже толико снажним инструментима да моНе улазећи у ове шпекулације, можемо же сасећи и последице незајажљиве рећи да је “лом” после смене гувернера државне потрошње. ипак био мањи него што смо страховали, али да је скок инфлације доиста постао Од Шошкића се то, наравно, није могло очекивати у протеклих неколико крајње забрињавајући. месеци. Оно што се очекивало, он је Ова значајна смена на кормилу центра- постигао - ублажио је брзину депрелне банке ублажена је и чињеницом сијације девизног курса динара. да је председник Борис Тадић брзо нашао замену за Јелашића у младом Можда некоме израз “ублажио девапредседнику Савета НБС-а Дејану Шо- лвацију” делује погрешно, у земљи у шкићу, који је као фаворит најављен којој је 1. јануара 2010. године евро коштао око 96 динара, а после 12 месеци већ 12. априла. он се мора платити преко 106 динара. Али, тек 28. јула, Дејана Шошкића је На- Ипак, Јелашић и Шошкић су ове године родна скупштина успела и формално да за то фамозно “ублажавање”, то јест за изабере за новог гувернера. На истој интервенције на девизном тржишту на седници Скупштине, за председника страни девизне понуде, из девизних Савета гувернера НБС-а изабран је резерви морали “прискочити” са око познати финансијски стручњак Бошко 2,4 милијарде евра. Подсетимо се, гувернер Јелашић је 2008. године за исте Живковић. намене продао 800 милиона евра, а Док је био кандидат за гувернера, 2009. године око 652 милиона. Дејан Шошкић је у првим јавним наступима подржао нови монетарни курс Дакле, упркос томе што је продајом

“Европска федерација”, која нам је јесенас начелно одобрила Споразум о придруживању (који треба да ратификује свака чланица засебно), што је предуслов да постанемо “кандидати” за улазак у ЕУ, у 2010. години је почела врло озбиљно да “федерира”, па смо после раздобља континуираног пада паритета евра према америчком долару, са некадашњег односа 1:1,5 - летос стигли на мање од 1:1,2 у првој декади јуна.

Оно што је посебно изазвало “евро нервозу” је чињеница да је паритет евра према долару у мају пао за невероватних седам одсто, дакле, управо у месецу у коме је 19. маја одобрен европски план помоћи Грчкој и пројекат неког дугорочнијег осигурања евра у наредном раздобљу. Тај грчки финансијски вакуум који ће, ако се не зауздају шпекулантска очекивања, у наредне две године за око 2000 милијарди евра смањити вредност државних папира свих земаља евро зоне, заљуљао је убрзо и Ирску, а прети да се пресели и на Иберијско полуострво. Поједностављено речено, све то наводи Европску унију да спасава евро зону великим државним интеревенцијама, које се морају покрити штедњом на јавној потрошњи, али, у крајњој консеквенци, и снажном редукцијом инвестиција у земље у транзицији на европском истоку, па и у Србију. Зато не треба да нас чуди што је прилив

Ekonomija

Izbor

страних инвестиција у 2010. години најмање једне милијарде прљавог новца Код многих нових власника ланаца преполовљен и донео је само 1,1 ми- у последњих пет година”, “избегавању привредних предузећа ова политички лијарду евра. пореза на профит од 25 милиона евра” мотивисана кампања силно је појачала

3. Политичари против капиталиста - рат (у три последње године), све већем за премоћ “изношења капитала из земље” (90 Протекла година могла би се означити и милиона евра прошле године) баш у као година у којој су били запажени за- доба највеће кризе, “пљачкању грабрињавајући знаци битке за превласт ђана Србије” преко монополисања трговине и станоградње, апетиту на између политичара и капиталиста. државне “девизне резерве”, утицају на Ми не знамо када је тачно “пукла тиква” “отпуштање” гувернера и скривеном између водећих српских политичара на диловању са “одређеним министрима” челу са Борисом Тадићем и водећих итд. пословних људи претежно окупљених око Мирослава Мишковића у клубу Наиме, чињеница да у Србији има око Привредник, али су знаци о озбиљним 1500 компанија које раде углавном “сметњама на везама” пролетос поста- на домаћем тржишту, а регистроване ли веома видљиви, нарочито после су у иностранству (682 на Кипру) ради “оптимизације пореских трошкова” поусвајања Грађевинског закона. служила је политичарима да оповргну Тада је председник Тадић почео уче- главну флоскулу нове класе капиталиста стало да прозива домаће богате људе да су они велике патриоте и да раде не да помогну поплављенима - онима само за себе него и за своју земљу, то на југу Србије; да више не рачунају јест за добробит и запошљавање рада ће преко Кипра избећи порезе, а дника и унапређење српске привреде нарочито трансакционе порезе када у целини – па да у том смислу и држава буду продавали своје компаније; да се треба да им помаже, а не да им одмаже у привредној кризи угледају на аме- у јеку кризе. ричке богаташе који поклањају своја богатства за хуманитарне сврхе; да га Остаје, међутим, питање зашто је то не изазивају преко телевизије, јер им “изабраницама народа” баш сада пото неће бити корисно и да им припрема чело тако јако да смета када су и сами капиталисти укупно узевши “у минусу”. нове пореске маказе. Чим је председник почео да гунђа против богаташа, у нашој штампи појавиле су се читаве серије написа о “тајкунима” и њиховој “кипарској бази и одступници”, организацији “прања

Можда због тога што без “борбе против техноменаџерских деформација” радницима и сиротињи није могуће лако објаснити зашто се “зацртани” планови бољег живота не остварују?

уверење да ће Србија у наредном раздобљу поново постати земља без профита и да се не вреди борити са крупним финансијским тешкоћама (а сви су се преинвестирали) када вас држава напрасно оставља на цедилу, а старе везе постају све слабије. Због тога је потихо почела препродаја предузећа или најава таквих препродаја, а неки су чак били принуђени да се одрекну “заложеног” код поверилаца и најаве поновни одлазак из земље. Отворено речено, по нашој привредној чаршији се ове јесени брзо проширио глас да је Мирослав Мишковић већ “продао” трговачки ланац свог Делта холдинга белгијској групи “Делез”; да је Филип Цептер потпуно погасио већину послова у Србији; да је Зоран Дракулић остао без акција у Севојну и Дунавском Лојду, а сам је јавно рекао да мора “кренути испочетка”, да се Бабић потпуно повукао из Хемофарма итд. И многи страни капиталисти навелико прете “бекством из Србије”, јер другачије се не може разумети недавна изјава Јуџина Џафија, председника Управног одбора и директора Инвестиционог фонда Салфорд, да ће продати “Књаз Милоша”, “Бамби” и систем млекара (Имлек, Суботичку млекару и др.) - али да ће тај новац овде поново реинвестирати.

Izbor

Ekonomija

фирмама које су купили за тепсију рибе) веселе се реетатизацији, а неки, као, на пример, радници Метал система у Крагујевцу, чак блокирају Пореску управу и траже да их држава прихвати на буџетске јасле. На том таласу “ренационализације” сада послују и веома крупне компаније (Петрохемија у Панчеву, на пример), као и све већи број приватно-државних компанија основаних са страним улагачима. Динкић и његов УРС сада тако купују стране инвестиције и популарност у народу. Но, не заостају ни социјалисти, који сличан посао завршавају преко јавног предузећа Србијагас, која је, конвертујући потраживања у власништво, постала власник једне азотаре, једне фабрике стакла, Агрожива и чега све не. Све се то неће добро завршити по српску економију. 5. Стратегије развоја у наредној деценији

Шта би то у Србији било боље за могуће инвестиције од споменутог портфеља власништва који наводно хоће да продају? Влади Србије припретио је потпуним одласком и познати издавачко-штампарски концерн ВАЦ из Есена. Не експлицитно, али ипак неке сличне претње најављују и страни власници дуванских фабрика у Нишу и Врању због непоштовања ранијих уговора и договора - али им нико у то не верује.

Наиме, ако сте неком несрећом били поверилац и партнер ових фирми, сигурно је да ћете се суочити са правом државних директора да самостално одређују практично све - да признају или не признају дугове, да једнострано одређују услове нагодби и рокове исплате, да признају или не признају већ закључене уговоре, да јавним предузећима одобравају конверзију потраживања у власништво, а другима не признају ништа.

Почетком октобра 2010. група угледних економиста, са Стојаном Стаменковићем и Миладином Ковачевићем на челу, упознала је ширу јавност са својим предлозима економске стратегије у наредној деценији под насловом “Посткризни модел економског развоја Србије 2011–2020”. Аутори ове студије, у најкраћем, предлажу политику штедње на унутрашњој потрошњи, зато што процењују да је у наредној декади Србији потребно инвестиција у инфраструктуру и фабрике од најмање 2,3 милијарде евра годишње, како би се створила извозно оријентисана привреда. Основна слабост овог модела је што је економска историја овде већ показала да сиромашне земље не

У карикатури, могло би се резимирати да је прву рунду борбе за премоћ, као што је то увек било у Србији, политика добила против привреде, а шта ће бити “када овације утихну”, то зна сваки потрошач у Србији. 4.Повратак “државног предузетништва” Паралелно са “битком против тајкуна” и серијом хапшења најкрупнијих такозваних “транзиционих хохштаплера”, готово логично, у 2010. години се може приметити снажан повратак “државног предузетништва” у привреду. Ако се може разумети што државни органи поново преузимају фирме које је раније покуповала нарко, дуванска и друга мафија, тешко је прихватити то што се није пронашао пут за другачији третман оних 500 фирми код којих је Агенција за приватизацију поништила Радници у фирмама са несолвентним, уговоре о приватизацији и преузела неспособним или “кварним” новим власницима (који су нашли начина да “лавовска овлашћења”. муњевито исисају затечени капитал у

могу “прерасподелом” непостојеће акумулације и штедњом на осиромашеном становништву финансирати развојне инвестиције, а основна снага

Ekonomija

овог модела је у томе што га је прихватила Демократска странка - јер ништа паметније није успела да смисли, док се убрзано приближавала лепо замишљена изборна скупштина. Текст пренет из: Време, Београд; аутор: Димитрије Боаров

“Уједињење” СФРЈ подиже стандард Стварање неке нове економске СФРЈ није питање носталгије, већ потребе изласка из кризе, због нових инвестиција, али пре свега бољег стандарда грађана.

“Имамо перспективу сарадње у пољопривреди, тј. у прехрамбеној, као и у рецимо металској индустрији. Директна последица такве сарадње могла би да буде да одређене хрватске фирме буду кооперанти српским фирмама у аутомобилској индустрији, а српске фирме да буду кооперанти хрватској бродоградњи. Привреда ће таквом сарадњом да поспеши извоз, порашће БДП, грађанима би требало да скочи стандард”, додаје он. Србија са земљама у региону је у суфициту у трговинској размени, осим са Хрватском и Словенијом, али се и ту ситуација мења у последњем периоду. Наши привредници све више

Izbor

која окупљају око милијарду људи. “И без обзира на то што та роба мора 51 одсто да буде произведена у Србији, свакако да ту погодност могу и морају да искористе земље бивше СФРЈ. Такође, следеће године је Самит несврстаних, земље региона су развијеније од тих земаља, тако да свакако ту прилику треба искористити”, закључује Половина.

Земље региона су за Републику Хрватску изузетно важни привредни партнери. Традиционално, Словенија и Босна и Херцеговина су међу пет најважнијих хрватских партнера док се Србија налази међу првих десет, кажу у Хрватској господарској комори. До сада се, како истичу, сарадња са земљама региона темељила у највећој мери на билатералним односима, али је и било заједничких наступа на трећим тржиштима. Билатерална сарадња, али пре свега и заједнички наступи на великим трећим тржиштима, пре свега у домену прехрамбене и машинске индустрије, имају највише изгледа за успех, тим пре што само Србија има тржиште од милијарду људи на које може бесцарински да извози своју робу.

сарађују са регионом, а нарочито је свеж последњи недавни пример, када је Слободан Вучићевић купио велику хрватску фирму Магма. “Па, природно је да Србија сарађује са Хрватском или Словенијом, а не са Аустралијом. Простора за сарадњу има и она ће се све више развијати. Ево, видите да је Слоба Вучићевић недавно куИван Јакшић из Привредне коморе пио Магму, фирму из Хрватске која има Србије каже да је “веома широк спеизузетно развијену инфраструктуру. ктар тржишта на коме можемо да учеМогућности сарадње су вишеструке, ствујемо заједно.

“Као пример можемо навести повезивање железница Словеније, Хрватске и Србије са циљем повећања конкурентности коридора 10. Повезивање земаља региона је данас већ неминовно, нужно па свакако и пожељно за све земље јер оно коначно резултира и повећањем животног стандарда грађана”, закључује Данијела Печевски из Сектора за међународне односе ХГК. Тржиште бивше СФРЈ је јединствено

Почнимо само од оних са којима имамо повољан порески третман: Русија, Турска, земље Цефте и ЕУ. Такође, наши производи су нарочито популарни на оним тржиштима несврстаних где смо као СФРЈ уживали велики углед”.

“Тржиште бивше Југославије требало би да се посматра као једно јер су слични и укуси и навике становника. Фирмама је у интересу да се превазиђе пређашњи економски национализам јер може успешно да послује само на целом простору бивше Југославије. Компаративне предности Србије су у пољопривредним и прехрамбеним производима, а интересантни смо суседима и због услужних делатности, као и, рецимо, због штампања, које је битно јефтиније код нас”, каже Немања нарочито у области пољопривреде, али Попов, директор Центропроизвода. и туризма и инфраструктуре”, сматра Извор: Блиц, Београд Дмитар Половина, представник Словеначке привредне коморе у Србији. Он каже да Србија са пореским олакшицама може да извози на тржишта

Izbor

ШТА НАЈУГЛЕДНИЈИ ЕКОНОМИСТИ МИСЛЕ О СВЕТСКОМ ОПОРАВКУ У 2011. ГОДИНИ

Роџер Бутл: Евро неће прежвети у свом тренутном облику, него ће се поделити на север и југ. Претходно мора да дође до револуције у политичком размишљању у Немачкој. Они још нису спремни за то

Док глобална економија наставља свој буран период, дописници РСЕ Хетер Махер и Џереми Бранстен питали су тројицу угледних економиста да погледају у своје кристалне кугле и предвиде шта може донети 2011. година. Сајмон Џонсон, бивши главни економиста Међународног монетарног фонда, је професор на Институту за технологију у Масачусетсу (МИТ) и пише за „Economix”, економски блог “Нујорк Тајмса”.

Ekonomija Роџер Бутл, управни директор у Capital Economics Ltd, саветовао је бивше британске владе и у својој књизи „Новац за ништа” (Money For Nothing) предвидео је тренутну финансијску кризу.

Бутле пише недељну колумну за „Дејли Телеграф” о изазовима са којима се суочавају људи који одлучују о светској економији. Господине Џонсон, да ли ћемо у 2011. години видети улазак главних светских економија у период снажног опоравка или би требало да очекујемо поновно понирање у глобалну рецесију? Сајмон Џонсон: Не верујем да ће поново доћи до рецесије, што значи пад у економској производњи, али свакако мислим да ће европска економија бити у проблемима. Мислим да ће доћи до још једног круга кризе, вероватно на пролеће, и да ће то успорити светску економију. Дакле, неће бити снажног опоравка и биће још великих проблема са незапосленошћу широм света. Господине Бутл, да ли ћемо у 2011. години видети опоравак или поновну рецесију?

Ален Мелцер је професор политичке економије на Универзитету Carnegie Mellon и водећи је историчар Федералних резерви, америчке централне банке.

Роџер Бутл: Ни једно ни друго. Та два стања не постоје као неисцрпни могући исходи. Мислим да ће се десити то да ће предвиђајући раст бити мало блеђи јер мислим да ће у Европи доћи до кризе, а и не видим много простора за јачи раст у економијама у развоју него што је то било до сада, тако да мислим да ћемо видети раст на овим или можда мало слабијим нивоима, али вероватно не поновну рецесију. Господине Мелцер, да ли ви видите излазак светске економије из кризе, стагнацију или пад назад у опасну зону? Ален Мелтзер: Мислим да се ствари крећу напред - ако ништа, онда засигурно у Европи и САД, где је био најјачи удар. Ствари се крећу напред у САД, али врло споро. Не можемо очекивати да ће запосленост значајно скочити зато

што велики део запослености има везе за изградњом кућа и зграда, а то ће се опоравити веома споро докле год постоји велики заостатак непродатих кућа на тржишту. Да ли ће еврозона преживети дугорочно у свом садашњем облику? Шта је ваше предвиђање за једну или за пет година пред нама? Сајмон Џонсон: Мислим да ће еврозона преживети, али сумњам да ће имати исти састав као данас, када је порасла са 16 на 17 земаља пошто се Естонија придружила у јануару. Такође сумњам да ће (ЕУ) моћи да настави са политиком избављења земаља које упадну у невољу. Тако да ће доћи до велике промене у саставу, структури и начину деловања еврозоне. Али свакако верујем да ће постојати „основа” еврозоне која ће преживети и која ће бити снажна и просперитетна основа која ће се борити за глобално вођство као што су се Европљани и надали дуго времена. Током следеће године ћемо имати понављање кризе, талас криза и настојања за реформама и променама еврозоне. Али после пет година, уверен сам да ће они средити своје проблеме. Не могу гарантовати да ће све земље које су тренутно у еврозони профитирати од ове нове структуре, али мислим да ће преживети једна снажна, здрава, релативно строга еврозона. Господине Бутл, да ли ће еврозона преживети? Шта ви предвиђате? Роџер Бутл: Мислим да евро неће прежвети у свом тренутном облику. Био бих изненађен ако бар једна земља не напусти еврозону, а може бити и много драматичније од тога. Мислим да ћемо видети и котрљајућу финансијску кризу јер ће земље наставити да се суочавају са бројним буџетским проблемима, и земље еврозоне се не могу договорити о задовољавајућем решењу проблема. Могуће је да ће се то завршити нечим много драматичнијим. Оно што се, по мени, мора десити је да се евро подели на север и југ. Али, да би се то десило, мора да дође до револуције у политичком размишљању у Немачкој. Мислим да они још нису спремни за то. Господине Мелцер, каква су ваша размишљања о перспективама еврозоне? Ален Мелтзер: Не видим како би земље као што је Грчка могле да избегну реструктурирање свог дуга. То значи да већина позајмица које су осигуране кроз ММФ и ЕУ и које су привукле пуно пажње и расправе не решавају стварни проблем, само га одлажу. А проблем је то да они имају већи дуг него што су способни да сервисирају. Пре или касније мораће га реструктурирати, и што пре то ураде биће боље

јер трпе веома много због напора да избегну реструкурирање дуга. Постоје и друге земаља које би могле да се нађу у истој позицији.

Ekonomija иде у 2011. години?

Izbor

ће јачати. Ако погледате цене енергената попут Роџер Бутл: Предвиђање валута је ја- нафте, оне одражавају кретање долара. лов посао. Мораћемо то радити, али Када долар иде доле, цена нафте иде мислим да су неизвесности, као и увек, горе јер људи који продају нафту схватају вредност реалне цене у односу на номиналну. Роџер Бутл: Немам никакво снажно мишљење по питању злата и примарних роба. Ако сам у праву сумњајући да ће светски опоравак помало изгубити дах, мислим да ће то узроковати да примарне робе ослабе, као и злато. Јако је тешко то проценити - злато је имало фантастичан тренд и, наравно, има и оних који мисле да ће и даље расти. Али након таквог узлазног тренда као што је онај који се тиче злата, да се морам кладити, кладио бих се да ће злато да ослаби.

А како видите долар?

огромне. Ако сам у праву у размишљању да је еврозона пред котрљајућом кризом, онда претпостављам да ће долар да јача. Питање за све вас: шта мислите о злату и другим примарним робама? Да ли ће се узлазни тренд који управо сада видимо наставити и наредне године?

Ален Мелтзер: Дугорочно долар иде према доле. Шта ће се дешавати од месеца до месеца, зависиће од толико много фактора да је немогуће дати неко смислено предвиђање. Али мислим да је значајно да је наспрам слабих европских валута - због проблема у Европи - долар у просеку ослабио последњих неколико Сајмон Џонсон: Веома је тешко месеци. предвидети шта ће се десити са драго-

Текст пренет из: Стандард, Београд; аутори: Хетер Махер и Џереми Бранстен

Преко Србије Слим осваја и Европу Карлос Слим, мексички тајкун, најбогатији човек на планети, жели да купи Телеком Србије, као одскочну даску за европско тржиште.

Када у стомилионском Мексику зазвони телефон, онај ко подигне слушалицу, као и онај који зове, мора да зна да тог тренутка у касу милијардера и земљака Карлоса Слима убацује по неки пезос. Исто ће му се десити и када изађе из куће и уђе у хипермаркет Џајент или сврати у локалну банку. Господине Џонсон, да ли ће се долар повратити у 2011. години због проблема у еврозони или видите његово дље слабљење? Сајмон Џонсон: Долару ће свакако помоћи слабост евра, људи ће видети долар као сигурно уточиште кад год буде већих проблема или страха од проблема у земљама као што су Шпанија, Италија или Белгија. Али на дужи период мислим да долар има доста проблема. Фискална политика у САД је и даље неодговорна и, како нови евро буде успостављао кредибилитет, људи ће одлазити од долара у неке можда друге валуте, и то ће слабити долар. Господине Бутл, где видите да долар

ценим металима зато што је веома много потражње за њима крајње спекулативно и узроковано страховима различитих врста. За индустријске сировине и храну ће бити јака потражња - раст економија у развоју, попут Кине, Бразила и Русије, неће се зауставити, али је, без обзира на то, јако тешко предвидјети шта ће се десити са ценама примарних роба. Уопштено говорећи, мислим да ће оне оштро расти и падати иако ће потражња за примарним робама и укупним количинама које се производе и продају широм света расти. Ален Мелтзер: Мислим да постоји дугорочни проблем инфлације у САД без адекватног метода контроле. Тако да ће долар ослабити, а примарне робе

Izbor

Свуда је Слим, његове кредитне картице, његове грађевине, његови авиони, његове болнице, новине, рудници. Он контролише све. Његови тајкунски пипци иду и даље, широм Латинске, па и северне Америке.

Ekonomija

фоније, предалеко и премало да би Он је у критичној 2009. години, када је правио толики искорак. цео свет грцао у беспарици, увећао свој иметак за 18 милијарди долара. Јесте, али он очигледно има друге намере - да се преко Србије убаци на То ће рећи да је сваког дана увећавао европско тржиште, где га још нема. богатство за 50 милиона долара. Послује у 18 земаља две Америке и обрће годишње преко 20 милијарди долара. Наравно, то није његов једини бизнис. Локални хроничари кажу да за грађанина Мексика скоро да нема избора - куда год крене заврши код Слима, у његовој продавници, са његовом кредитном картицом, на његовом телефону, у његовом авиону, у стану који је изградила његова фирма.

Он је најбогатији човек на планети. Е, тај тајкун, ”краљ телефона” - мобилних, фиксних, земаљских и небеских - намерачио се да своје паре уложи у далеку Србију, да купи њен Телеком и тако, први пут, прекорачи атлантску ”бару” и своју телефонију инсталира у Европи.

Ипак, он је своје милијардерско богатство понајвише направио на телеСтручњаци ”Волстрит журнала” не кажу комуникацијама. без разлога: гледајте где Карлос Слим На време је схватио да је ту будућност, и Ворен Бафет улажу паре и нећете па је тамо усмерио своје ”паметне папогрешити. Њихове паре су лукаве и ре”. паметне. Слимов отац Хулијан Слим стигао је Карлос Слим је најбогатији човек у из Либана у Мексико 1902. године. свету, а Американац Бафет је други на Онда су хришћани из Либана бежали тој Форбсовој листи милијардера. од отоманске власти. Хулијану је било 14 година. У мексичкој престоници се скућио, оженио и одгајио шесторо деце. Карлос Слим је једно од њих. Родио се 1940. године и још као дечак је наставио породични бизнис у трговини. Завршио је грађевински факултет, али није та диплома, него урођени таленат да прави паре био пут који ће га довести на врх светских богаташа. Кључна је била његова оријентација на телекомуникације - златни бизнис модерне ере. ”Како сте успели?” - питали су га новинари. ”Па, увек сам мислио шта ће бити сутра, брзо сам мислио и још брже улагао”, одговорио је. Иначе, живи скромно, сам вози кола, носи конфекцијска одела и слаже милионе, пардон, милијарде. За разлику од Бафета и Била Гејтса, не претерује ни са донацијама.

Како је најављено прошлог месеца, и овде и у Мексику, Слим се озбиљно заинтересовао за српску телефонију, мада то на први поглед изгледа малтене невероватно.

На том списку, који је прављен почетком прошле године, Слим је био тежак 53,5 милијарде долара, а Бафет пет милијарди мање. Тако је било онда, али Слим је сада сигурно много богатији.

Када су Карлосу Слиму саопштили да је, по писању Форбса, претекао Била Гејтса и Ворена Бафета и да је постао најбогатији човек на свету, 70-годишњи Мексиканац, смиреног и доброћудног израза лица, одговорио је - “не пратим Форбс, нити бројим те његове степенике најбогатијих. Имам преча посла”. Слим, заправо, броји милијарде. Домаћи критичари не штеде свог ”телефонског тајкуна”, који на генијално вешт начин усисава у своју касу њихове пезосе. Није мало ни оних који кажу: ”Када би стао Карлос Слим, стала би и привреда Мексика.”

Српско телефонско тржиште је за Слима, За њега нема кризе. чија фирма ”Америка мовил” има 211 милиона претплатника бежичне теле-

Текст пренет са интернет портала Б92., Београд

Izbor

Komentari

СРЕЋНА НОВА 2020! Некад смо били народ најстарији. Данас смо постали народ најновији! Толико „најновији” да би то и у Европи само стари Ностардамус могао да разуме Било је овде маштовитих влада и осебујних „првих министара”, али овој Влади и овој власти тешко ко да може да конкурише.

Комунисти су, на пример, баш пуно држали до оног што ће доћи, чак се и реч „будућност” нерадо раздвајала од придева „светла”. То свето име понели су спортски клубови, предузећа, културно-уметничка друштва, земљорадничке задруге. Али, признајмо „сада и овде”: ово је, ипак, врх! Све оне „старе бољке” су превазиђене и сви ти недемократски увели приступи су „са коловратом и каменом секиром на сметлишту историје”.

балавимо у честитарским загрљајима с провинцијским скретничарима и кочничарима, и зато смо већ, како и пристаје визионарима - на крају следеће деценије трећег миленијума. Мали корак за Србе, али незабележен у овом човечанству!

ПЉУВАЊЕ У БУДУЋНОСТ

По маштовитости и, изнад свега, посвећености будућности. Јер досад се, рецимо, честитала година за годину. Изађе 31. децембра шеф државе и пожели све најлепше и плус здравља за следећу годину, па засвира весела музика, падају конфете с таванице, а играчи накриве папирне капице и - крај домишљатости и „бризи за народ”.

Зато сада нама наша Влада може „узвишена чела” да честита 2020! Каква 2011!? Ми, који као „симплон-експрес” расецамо дубоку балканску ноћ и јуримо у „светлости Европе”, свакако не можемо да губимо време да се успутним станицама заустављамо и

До јуче, једино не би знали шта ће рећи она екипа у Северној Кореји. Али пошто се сад види да је и њима више стало до пишљиве државне територије и да би и они радије бацали на неког осиромашени уранијум него да га приме по својим глава, јасно је да ми више конкурента немамо. Да постоји Дејвис куп у пљувању у будућност ми би било апсолутни прваци Кумове сламе. Не би имао ко нам дође у Арену на финални мегдан. Срећан је народ који има такву Владу. Остаје нас само 200 хиљада без посла за њихова мандата и одавно смо збирно прешли милионче, али ова „пресветла Влада” ће до Нове 2020. запослити 400 хиљада! Они нови који из школа и факултета стигну на наше бирое рада нека се припреме за 2030! Е, ако то није фер понуда за бар двоје наредне, редовне изборе онда смо ми стварно размажени. Неће ваљда бити проблем да се сачека 10 година. И шта је 10 година ако помислимо каква нас обећања тек чекају за 2030. А и можда да замолимо Председника (Деда Мирко на то не би пристао ни мртав!) да, као онда кад нам је одао највећу тајну „Фијата” о оном моделу „специјално за Заставу”, исприча шта се креира за трећу деценију. Оуууу! Жил Верн горе проклиње Светог Петра што га је „повукао са терена” пре него што је наступило ово златно доба. Будућност је, коначно, почела. И, не прича то Деда Мирко Мраз из главе и одокативно, како знају наши политичари и лидери о празницима. Ма, не и Божа Ђелић, и ко зна ко све не у том Председниковом „тиму снова”, помагао је Деда Мирку да се пред Нову 2011. срочи визионарски документ „План развоја Србије до 2020”. Дакле, док је свет забављен тривијалностима као што су криза, опоравци, опстанак еврозоне, слом Волстрита, непојмљив раст дугова - ми гледамо изнад тога у „пламене зоре”, а срце нам пуно слатких утопија домаће производње које екипа насељена око Председниковог кабинета производи као оне влакнасте сладоледе и дели џаба, увече у ТВ-дневницима, ток-шоуима, а и као карамел улива у лепо исцртане

Izbor

Komentari

графиконе који никад досад нису виђени. провизије које је добијао у еврима Бивше ратовање српских синова за глупу идеју суверене српске државе зваће се „данак у крви”, а праве српске делије наћи ће се у славној улози - да они испред америчке браће из гарде Охаја наступају минским пољима, ширећи славу српског јунаштва под Кандахаром, у Ирану и можда, чак, и у „маршу на Шангај”, али за ово последње није сигурно да ће ући у НАТОплан до краја друге деценије трећег миленијума.

Прича се по биртијама и на бироима рада да је „тим снова” радио у Кремни, да би упијао и добри дух Тарабића. Али, наравно, да то неки „клевећу и подмећу” јер европски визионари ни у сну не би дозволили да буду сапети „реликтима прошлости” из Србије, којој смо ваљда једном заувек забили глогов колац у крвничко срце истанбулским, сребреничким и иним резолуцијама и до сада у свету незапамћеном серијом извињавања, пријатељских пристанака на саможртвовање. Доста је било! Те дивне 2020. ово ће бити земљи потпуне „атлантске” интеграције и као суза чисте „европске наде”. Бићемо, будимо слободни рећи, врло вероватно део Новог отоманског царства, које ће имати толики стаж чекања пред вратима Европе да више уопште неће бити важна прича о „предприступним фондовима”. Дик Марти ће тада имати статус „терористе” (као што је на своје дошао и Гаврило Принцип) јер је у одлучном тренутку, кад смо ми кренули у преговоре са самосталном и европризнатом државом Косово, покушао да нам убаци „клипове у точкове”. Божа Ђелић ће у „Стамболу на Босфору” седети на миндерлуку своје тетке, а

све ће се мерити у „товарима блага и литрама злата”. Томица Милосављевић ће ићи на терапије код хећима у Анадолију, а онај посредник Дулић ће држави „по багателној цени” продавати сабље димискије. Остаје само проблем да ли ће народ бити спреман да појам „страни инвеститори” замени оним традиционалнијим именом - дахије, које нам је страшно огадио онај слепац Вишњић, у време кад ЗЕС још није био стигао у Србију.

Јесте, кад у плану за 2020. видите какви нас сјајни резултати чекају, дође вам да заплачете над својим тужним незнањем у коме се исцрпљујемо бринући за продају Телекома, губећи енергију око Косова, смарајући се око промена Устава. Јер, све се ово и ради да они који 31. децембра текуће године пођу у народне кухиње са олизаним порцијама могу да „једу ко људи”, сигурни да боље будућности има. Рекао Мирко! Гарантује Председник! Није згодно да се потпише и Млађан Динкић, али сви ми знамо да је он ту. Као добри дух, кога „клевећу” зли људи. НЕПРИСТОЈНО ЧЕСТИТАЊЕ Јесте, сасвим на крају године, обично се пишу пригодни текстови о години која је прошла и од следеће се године жели - више. Ма, то је данас сасвим бесмислено! Јер у слепом народу једино су видовњаци као Млађан Динкић и Јуриј Бајец способни да виде раст и напредак у 2011, те би „малом човеку” у тој ситуацији остало да 31. децембра по-

пије нешто текућине која је омиљена човечанству зато што носи малигане који омамљују, па свет око нас чине прихватљивијим. А и Млађо је ових дана признао да њему није тешко да лагуцка кад треба (а треба како је он почео да се бави политиком!), тако да ће те „фабрике које ће се изградити” у 2011. извесно нестати у снеговима и ветровима који ће украстити наше новогодишње и божићне празнике.

Komentari ШТА НАС ЧЕКА

Izbor

ти довољан да се зауставе негативни трендови и на крају очекујем да ћемо А да одмах уђемо у 2012? средства добијена кроз приватизацију Телекома успети употребити за доНова година се одавно није дочекивала вршетак великих инфраструктурних са тако мало оптимизма, очекивања пројеката. и циљева, а тако много позивања на Не очекујем политичку нестабилност стрпљење и одрицање иако опозиција тражи ванредне изборе

А да ли би ту 2011. годину могли некако да прескочимо, дискретно заобиђемо и да одмах уђемо у 2012. или неку другу годину у овој деценији, овом веку, која се не би дочекивала уз најаве даљег пада стандарда, кризе, одрицања и тапкање у неком далеком предсобљу Европе? Такво питање, које се може чути у градском превозу или кафанама, можда само одсликава растућу колективну малодушност или замор од чекања да се испуне бар нека од ватромета обећања која су прошлих децембара падала на главе пореских обвезника. На умор или депресију је можда утицало сазнање да тешку годину најављују лидери који су протеклих година исијавали оптимизам без покрића. Како ће онда изгледати тешка година, ако су нам претходне биле најављиване као године убрзаних европских интеграција, нових радних места, раста стандарда? Потпредседник Владе Божидар Ђелић у разговору за НИН каже да би Србија до краја следеће године морала да добије статус кандидата и датум за почетак преговора са ЕУ.

Тешка је то филозофија да би могла да стане у једну просту честитку за 2011. Професор Бајец је опет плаћени саветник нашег премијера, па у последњим данима ове успешне године ради за варијабилу или, лепше и либералније речено, за „бонусе”. И тако свашта се измисли да би се кварила слика, зато ми без успутних станица идемо све даље и даље - до 2020. И, поштено речено, шта би ми без тог сјајног плана за 2020. Овако, слушамо нашег Деда Мирка Мраза и дивимо се како уме да такве ствари прича без имало цинизма. Увелико је превазишао и нашег Председника. Све у свему, мало је у овој ситуацији и непристојно „честитати” Нову 2011. Наравно, овим се не жели рећи да неће бити појединачне среће и разлога за славље - рађаће се деца, жениће се синови, удавати кћери, родиће неке њиве, добијаће неко у кладионици, и томе слично. Уосталом, написаће неко неки леп текст. Али шта је ту за честитање ако смо способини да погледамо у очи правој будућности? Зато ковертирајмо свој глас за ЗЕС, загрлимо се чврсто у поноћ тог 31. децембра, како ове 2011. тако и сваке следеће до 2019, и рецимо: Срећна Нова 2020! Некад смо били народ најстарији. Данас смо постали народ најновији! Толико „најновији” да би то и у Европи само стари Ностардамус могао да разуме. Али ми због тога нећемо ни за “То је стратешки циљ владе. Што се тиче трен да застанемо на свом „путу без економије, најважније је да се прво заустави раст незапослености и да затим алтернативе”. уђемо у период када ће незапосленост Текст пренет из: Стандард, Београд; почети да пада. Очекујем привредни аутор: Слободан Рељић раст који неће бити велики, али ће би-

и најављује протесте. Убеђен сам да један од главних циљева Владе мора да буде борба против сваког врста насиља, од насиља у породици, до оног које је инспирисано политичким, етничким или верским мотивима”. Неки истраживачи јавног мњења примећују да испитанике, како време пролази, све мање занимају питања од колективног значаја (хоћемо ли у Европу, шта ћемо са Косовом), а све више сасвим лични проблеми од којих би најважније могло да гласи – хоћу ли сачувати посао, за оне које га имају, и од чега ћу живети, за оне који посао немају. Незадовољство социјалном и економском ситуацијом је у драматичном нескладу са подршком политичким партијама, због чега се као главно политичко питање може издвојити каналисање социјалних фрустрација у Србији. Иако су медији у протекле две деценије стотине пута немаштовито најављивали јесен, зиму или лето социјалног незадовољства, наредне године би социјални бес заиста могао да се излије на улице. На то указује пројекција Либерално-демократске партије, према којој би просечна плата крајем следеће године могла да буде 250 евра, иако је пре две и по године била 420 евра. “Пред нама је тешка, неизвесна година. Неки бољитак могао би да се очекује у другој половини године. Очекујем да Европска унија у децембру 2011. године прихвати кандидатуру јер није могуће да се то догоди раније. Не очекујем ванредне изборе. Имаћемо тешку социјалну ситуацију јер ефекти кризе и даље потресају Србију, због чега би борба против сиромаштва требало да буде први циљ владе. Ако ме питате како гледам долазећу годину, рекао бих да сам умерени песимиста”, каже за НИН министар и лидер Социјалдемократске партије Расим Љајић. Када су медији почели да јављају о краху водећих светских банака и лавини

Izbor

Komentari

светске економске кризе, грађани Србије су од одговорних људи били умиривани порукама да ће нас светска криза заобићи, затим су средином ове године обавештени да излазимо из кризе, да би на крају сазнали да их заправо чека тешка 2011. година.

Озбиљном болеснику којем је хитно потребна хируршка операција, ми нудимо таблете у уверењу да ће плацебо ефекат учинити своје. А сви знамо да неће и да нас чекају дефицит, инфлација и пад социјалног стандарда”.

У неформалним разговорима, економисти и посматрачи економских неприлика наводе да ће кључни догађај у Србији бити приватизација Телекома (помиње се и приватизација Максија, али у мањој мери) јер ни влада, ни друштво не могу да се покрену без инфузије, без почетног ударца који би бар мало завртео точак српске економије. Влада најављује да ће новац бити углавном кориштен за развој привреде која је извозно оријентисана и у капиталне инфраструктурне пројекте, док се опозиција противи продаји најпрофитнијег предузећа јер ће сав новац завршити у великом предизборном шопингу несигурних гласова. Један од ретких економских стручњака који дуго упозорава да је наша економска стратегија наопако постављена, професор Миодраг Зец оцењује да се из буџета за 2011. може видети континуитет поражавајуће економске политике. “Ми дуго имамо велике системске диспропорције на разним нивоима између производње и потрошње, увоза и извоза, између броја рођених и умрлих, и ово друштво показује да нема снаге да изађе из тих диспропорција које ће га на крају појести изнутра. Ми све те диспропорције решавамо тако што продамо неко велико предузеће и купимо мало времена, мало социјалног мира, понашајући се тако као сељак који семе за жетву самеље и направи од њега колаче и уопште га не занима што следеће године неће бити жетве.

Крајем ове године најмоћнији човек Србије Борис Тадић поручио је да наредне године неће бити избора и у прилично недемократском маниру најавио да неће никоме дозволити да од ДС узме европски барјак из руку.

су постали мета новорођених бораца за социјалну правду, медијски уредници све мање стрепе када их позове неки кабинет, а ни западни савезници више неће да својим обећањима улећу у финиш кампање. То, међутим, не значи да ће се клатно моћи пребацити на Николићеву страну, већ да ће се Тадићева омнипотенција временом топити. Власт ће учинити све да сачува јединство коалиције и да после следећих избора, уз подршку ЛДП, поново оствари парламентарну већину, осим ако се све озбиљнија криза и све неозбиљнија власт не потруде да читав пројекат изненада не доживи колапс, што се обично дешава када у некој политици не остане ништа од уверења и када се све удави у поплави интереса. Да тих уверења има веома мало може се видети по чувеној реконструкцији владе, која се много више догађала у медијима него у самој влади, или писању новог Устава које никако не успева без укључених камера. Опозиција је, на другој страни, ослоњена на уверење да време ради за њу и оставља Тадићеву коалицију да сама испумпа чамац на којем плови. Та стратегија има само две мане – нема никаквих озбиљних индиција да би Николић и Коштуница могли да постигну дугорочније јединство, што са лакоћом чине веома разнородне странке владајуће коалиције. Као другу ману, политички посматрачи наводе да за изборну победу није довољно да опозиција понуди нашминкани програм владајуће коалиције. Директор Центра за нову политику Владимир Тодорић сматра да ће читава година протећи у припреми за парламентарне изборе.

Главни лидер опозиције Томислав Николић одговорио је да ће избора бити и то на силу јер народ не може да издржи беду, немаштину и разноразне порезе. Између те две изјаве смештено је неко импровизовано бојно поље у којем ће Тадић током године губити део царске моћи – тајкуни, који су били каријатиде у састављању европске владе, изненада

“ Уколико ДС превише падне (испод 25 одсто) онда би то значило да би се Тадић вероватно одлучио да истовремено одржи и председничке изборе, јер би тако помогао странци. Питање успеха ДС-а на изборима такође ће зависити и од статуса Вука Јеремића у странци. Српска напредна странка ће расти, а кључно питање је да ли ће се Уједињени

Komentari

Izbor

региони Србије попети изнад цензуса”, који је већ морао да се деси ове јесени година и неће бити тако лоша. каже Тодорић. али је померен због ванредних тамоТекст пренет из: НИН, Београд; аутор: Батић Бачевић

НОВА КУЛТУРА СЕЋАЊА ИЛИ БОРИСОВ ПЛАН ЗА 2011. СА САМО ЈЕДНОМ ГРЕШКОМ Борис је мислио на све осим на то да ће народ у овој години бити политички фактор, да ће се политика још више просути и раширити улицама, и да је народна жеђ за правдом само друго име за устанак Србије против своје марионетске власти, корумпиране елите и бедних медија Кључна парола победничке европске коалиције била је И Косово и Европа, али у свим важнијим политичким круговима било је у ноћи изборне победе јасно да битка против независности Косова нема превише изгледа за успех. Да ни убрзане европске интеграције Србије немају изгледа за успех, српска елита сазнала је током године од водећих људи ЕУ, пре свега немачке канцеларке Ангеле Меркел. Није то било ништа лично, само су лидери старе Европе саопштили да су уморни од нове Европе и светске кризе, која их тера у сталне мисије спасавања чланица ЕУ од банкрота. Тако је Србија остала на брисаном простору, где може само да чека да се у самој Европи поврати дух евроентузијазма. Београд ће, дакле, током наредне године чинити велике напоре да убрза европске интеграције, а постоје сасвим озбиљни разлози за страховања да ће Брисел, због сопственог замора у интеграцијама, више измишљати изговоре и алибије зашто земље западног Балкана морају да сачекају, него што ће то бити захтеви за хапшењем Младића или регионална сарадња. Ухапсите Ратка Младића, па ћемо видети да ли је то једини услов, рекао је бивши шеф холандске дипломатије Максим Ферхаген. “Ако је ова 2010. била тешка и неизвесна, онда ће 2011. бити још неизвеснија и за Србију и за регион. Извесне разлоге за оптимизам треба тражити у ратификацији ССП и могуће али још несигурне кандидатуре Србије, а главне разлоге за песимизам треба тражити а и налазити у чињеници да у самој Европској унији због кризе и тешкоћа у институционалном повезивању све више јача европесимизам. Ова година неће донети велике помаке, она би могла да се назове годином између, јер ће то бити само пролазна станица између већих догађаја”, сматра Предраг Симић, професор Факултета политичких наука. Поред хапшења Младића, које неки званичници у неформалним разговорима обећавају, главни услов за Србију биће отварање дијалога са Приштином,

шњих избора, а сада и због извештаја Дика Мартија којим се косовски премијер описује као шеф мафије која је организовала трговину органима. “Тешко је прогнозирати успех дијалога са Косовом, имајући у виду све проблеме који стоје пред Тачијем. Тренутно изгледа да ће Београд покушати да искористи предност коју даје извештај Дика Мартија и хипотеку коју је Тачи добио. Такође, Тачи је свестан да би евентуалан договор са Србијом поправио његов статус у региону. Врло је тешко очекивати да ће Београд испунити „десет ЕУ заповести” (реституција, реформа правосуђа, борба против монопола, азиланти, Роми, Хаг, итд.) али се може десити да се због ширих политичких обзира услови ставе у други план и Београд добије кандидатуру уочи парламентарних избора. То је у принципу и план Европске комисије - да се 2013. знају сви кандидати за улазак до 2020. године”, оцењује Владимир Тодорић. Светска економска криза и институционална криза у самој Европској унији само су у интелектуалним круговима сасвим једноставна питања. Како то да није учињен ни најмањи покушај да се направи алтернативни економски програм, који неће бити написан са погледом на фамозни, у међувремену пропали ирски модел, већ можда на нама ближи словеначки модел? Зашто у Србији није направљен програм који би предвиђао да ово друштво још дуго неће бити примљено у ЕУ? Иако се таква питања неће постављати у политичким елитама, њих ће нам једноставно наметнути нека виша сила, светски токови на које не можемо да утичемо и не можемо да избегнемо њихов утицај. Веома танка линија оптимизма могла би да се извуче из серије веома лоших прогноза наших политичара који су сваку нову годину, уместо конфета и прскалица, затрпавали сјајним обећањима, пројектима и стратешким циљевима. Пошто су до сада већ стекли услове да добију неки златни венац са сребрним венцем за најслабије прогнозере, можда се испостави да најављена тешка

Може ли нешто што је почело као „Бони и Клајд” и наставило као „Дубоко грло” да се заврши као „Снежана и седам патуљака”? Не, такве приче се венчањем завршавају само у свету Борисових лаких креација. А то ће рећи само у свету у коме он живи без Србије или она без њега, не и у оном у коме су скупа. Отуда ће однос Србије према Борису у овој години - за коју више верујем да ће бити година одлуке него година расплета - да се развија баш на тој скали између његове креације и божје истине. А када се те две тачке сударе, када настане експлозија, тада ће на једној страни бити Србија, а на другој он и његови преторијанци, сви који Борисову лаку креацију живе у божјој истини. И тада ће Србија, ако још није, видети колико је мрзи велики део њене политичке, интелектуалне и медијске елите, коме је издаја сопственог народа плаћена комфором и утицајем, и који зна да, ако се ствари промене онако како то данас друштвени закони налажу, мораће да нестану пошто се последњи пут прикажу у свом празном формату сви ти смешни ликови који по цео дан смарају по телевизијама, сав тај свет чија се се цена интелектуалних услуга мери понирањем Србије, и сви ти новинари и уредници уверени да је презрети, слагати и слудети Србе врхунац умећа, само њима дат као дар.

Izbor

Сувише оптимистично? Можда лажно? Хајде да видимо шта је Борис нама и себи наменио у овој години, колико у том плану има мозга, а колико простог инстинкта да што дуже остане на месту на коме му је тако лепо.

Кад је пред себе и своју коалицију уочи Нове године поставио питање с почетка текста, чак и Борис је знао колико је одговор лак. Али та екипа се и скупила под девизом да се може све што се довољно хоће и да су границе укуса луксуз сиротиње и будала. Зато је Борис једнако знао да није кунст да се на то питање одговори, већ да се оно уопште постави и да Млађа, Ивица и остали поверују да оно има смисла. Јер, све док они верују у то, и даље ће Борису да пријављују с ким се и како срећу, а; кад престану, о њиховим сусретима ће га обавештавати службе, с тим што он ништа неће смети да их пита. Отуда питање зашто Борисова коалиција жели да изађе на изборе следеће године, када сви знају да би боље (не и добро) прошла кад би изашла сутра? Срби ће их више волети догодине? Нешто ће да ураде за Србију, па ће она умети да поштује? Не, и да се не лажемо, они то знају, исто као што знају да је боље са власти отићи сутра него данас. Ето то је та дубока стратегија, у којој ћемо сада покушати да пронађемо и неко зрно разума. Истина, злог, али разума.

Komentari

да, кад год народ пљује власт, пљује Бориса и Млађу. То се у овој години мора прекинути, што значи да и Ивица мора да се испрља толико да му ни једног момента не падне на памет да је нешто бољи од осталих, да има више избора од њих и да може да напусти брод када види да тоне (Узгред један министар из економског сектора, видећи куда све ово води, пожелео је да крајем прошле године напусти владу, па су му рекли да се то не ради, исто онако као што је Тони Сопрано објаснио једном свом војнику који је хтео да се повуче јер је добио наслеђе.). Уосталом, ко би Бориса напустио сада кад је одредио датум за продају Телекома, топлог огњишта око кога ће се скупљати и следећег задатка без чијег решења никоме од њих не пада на памет заједничка будућност. Следећи посао пред коалицијом биће гађење Томе Николића, и више пред странцима него пред бирачима, и ограђивање Томиних напредњака од могућности да могу било с ким да планирају постизборни савез. Потом ће наставити даље да гурају Воју Коштуницу изван система и граница нормалности, које Борис сумануто исцртава по Србији. Тако да бих се опкладио како ће Воја већ у првом тромесечју завршити на разговору код државног тужиоца на тему политичке позадине убиства Зорана Ђинђића и како ће га сасвим случајно на излазу из Палате правде сачекати са питањима сви жути новинари, који, је ли, исто као и Божа Ђелић, знају да би Србија одавно била у ЕУ, само да Воја није толико гурао своје и да Тома није толико упирао да освоји власт. Наравно, задатак који је Борис поделио својима гласи: да шире оптимизам и да не дају обећања која не могу да испуне.

шаком о сто и да их натера да му дају датум кад, дођавола, почињемо те преговоре о уласку у ЕУ. Наравно, и Божа и Борис знају да се код бирача у овој години неће огрејати причајући им о ЕУ, али знају и још нешто. Да је судбински важно да их Србија не провали у најчуванијој тајни њиховог режима, а она гласи: чак и ако неким случајем у другом делу године добију кандидатуру за ЕУ, нико од њих неће озбиљно рачунати са пријемом, као што није рачунао ни до сада. Њима је та прича потребна да би Срби веровали да се они негде крећу и да би Европљани знали да Србија остаје на месту, да се, уместо на њиховим леденим радијаторима, неће грејати на ватри коју је наложио неко други, рецимо у Москви. ТЕЛЕКОМ СПАСАВА И УБИЈА

То су ови толико озбиљно схватили да је већ сутрадан Мркоњић учинио обоје обећавшио да ће за првих шест месеци бити изграђен Коридор 10, исти онај кога је за две и по године изградио 25 километара. Божа је истовремено обећао како ће овима у Бриселу да лупи својом малом

као годину у којој ће знати да ли ће победити крхке реформе или сулуди популисти попут васкрсле Саре Палин, српску власт неће суочити са новим идејама. Они се неће бавити грађанима осим као бирачком машинеријом, за коју верују како је увек лакше преварити или уплашити него нахранити и

Хајде да видимо могу ли они за годину дана да ураде оно што нису за претходне две и по. Не могу из три разлога. Прво, зато што њихов менталитет дефинитивно није градитељски, зато што виде да ни на „Фарми” није победио онај који је највише радио, и зато што рад није брига која њих мучи. Друго, зато што је потпуно лудо веровати како једна иста екипа није могла ништа да уради за две и по године, а сада ће као нешто да добаци у условима много тежим и када јој више нико ништа не верује. И, треће, не мењајући систем који две и по године не даје резултат, Борис верује да ће му он дати резултат у четвтрој години, што не бива чак ни у Србији. Отуда, веома важна година, коју добар део европских земаља доживљава као бити или не бити, коју у САД третирају

ЈЕДИНСТВО КОАЛИЦИЈЕ Ако смо се сложили да њихова стратегија не превазилази размишљање миша који се нашао у колуту сира и да су много седели и размишљали да би закључили како је боље бити на власти четири него три године, отуда одмах можете да рашчистите једну ствар. Они, дакле, неће владати ове године да би обезбедили бољи и достојанственији живот Срба, то су циљеви који не произлазе из њихових стратегија. Али ће им требати јединство коалиције јер су, охоли какви већ јесу, пуни тупавог уверења да само унутрашњи сукоб у влади може да доведе до промена. А како ће Борис да окупља своје пилиће? Једноставно, кинтом, влашћу и једном важном техником која људе уједињује чвршће чак и од прво двоје. Реч је о умацкавању. На пример, Ивица Дачић се по медијима представља као интелигентнији и финији човек од осталих и некако испада

дати јој посао. Они дакле ништа неће променити у свом лузерском систему, а очекиваће резултате. Колико су они реални, довољно је ако се види да је то екипа која је пре неки дан усвојила погрешну верзију закона; да је то друштво које, чак и кад лакомислено продаје своју најдрагоценију имовину, чини то тако трапаво да још и има наде како ће Телеком остати непродат.

Наиме, влада је најпре преговарала са Дојче Телекомом. Познајем бар четворицу њих који су разговарали с Немцима тврдећи да су баш они у име владе задужени за то, наравно, намеравајући да се уграде у кинту. Логично, ствар се са толико бабица запетљала. Немци су видели с ким имају посла разумевајући да је боље да тадићевцима добро заврну руку него да им понуде добру цену. Борис је Немцима обећао Телеком као део своје политичке европске приче, остало је још да се мало коригује цена, а онда су се појавили Руси са чак три компаније (неки кажу и четири), што их чини више него озбиљним такмацима на лицитацији. Е сад, ако Руси понуде вишу цену него Немци, који и даље шире гласове како им је Борис обећао и како је то готова ствар, овај ће толико да забрља јер нити има снаге да отера Русе, ни да поднесе што је преварио Немце, који су већ показали колико умеју да буду незгодни. Слаба нада гласи да ће брљивост Борисових људи између две ватре поништити тендер, тако да би компанија могла да остане Србима још неко време, а неко време је лакше претворити у дуго време него никакво време. Оно што би се десило у марту, ако они не продају Телеком, зове се комплетан распад система и избори у најкраћем могућем року. Ако га пак продају, моћи ће да пусте неке парице на период од три до шест месеци, али суштински неће решити ништа, него ће за толико времена одложити расплет. Колико ствари са падом тадићеваца иду убрзано, показује и то што су процене

Komentari од прошле године говориле да би се они као власт (не и Србија) могли лагодно извући продајом Телекома, а сада већ ни сами нису сигурни у то. Ако га дакле продају, почеће финале Борисових припрема за изборе: отвараће сваких сто метара пута, тренираће јединство коалиције, и изоловати Тому, где му као срећна оконост дође то што овај не може да се нађе ни са радикалима ни са Војом Коштуницом.

Izbor

са претходницма; тај ће знати и да се његове најсебичније идеје (власт) подударају са највећом идејом коју Србија данас носи у својој свести, и да се она не зове ни радна места, ни хлеб, ни бољитак, већ само и само - правда. Та жеђ за правдом ескалирала је у оном клиначком устанку на геј паради, када се Србија, чак без пуне свести о томе, побунила против своје елите, и баш због тога су онолики клинци похапшени, баш зато су онолике Бранкице ангажоване да покажу како се Србија и даље противи свом уласку у цивилизовани свет. Наравно, ради се о томе да ће народ у овој години бити политички фактор, да ће се политика још више просути и раширити по улицама, и да је његова жеђ за правдом само друго име за устанак Србије против своје марионетске власти, корумпиране елите и бедних медија. И то је једино сигурно, а онај ко вам данас каже како никакве побуне неће бити тај је арогантни магарац, као што је што је потпуно лакомислен онај ко каже да ће је сигурно бити. Када су српске улице толико натопљене бензином, не питајте аналитичаре хоће ли туда проћи неко са отвореним То ће Борису омогућити да игра дуплу пламеном. То не зна нико, ни кад ни игру. како, то се само догоди. Да, када изађе на изборе и изгуби их од напредњака, тада Тому стави пред избор. Или ће ићи у владу с Борисом, с тим што ће Борис дати премијера иако има мање од Томе, или ће напредњаци још један циклус остати у опозицији. То је, дакле, Борисова рачуница, која није сасвим глупа. Њу прозире Дачић када јавно страхује од те влада у којој за њега неће бити места, али и Динкић, који изјавама о акцијама иде Борису на живце зато што овај отеже да му да да регионализује Србију и подигне своју смешну партију непорављивих идеалиста. ФАКТОР НАРОД Рецимо да је Борис то добро измерио. Све осим једне ствари. Зове се Србија: неки мисле да је инертна, ја мислим да је депресивна; неки кажу да је глупава, ја мислим да је само ћутљива, неки мисле да је гладна хлеба, ја се слажем, али мислим да је гладнија правде, и да онај ко јој обећа правду може да рачуна с тим да ће она трпељиво ћутати и јести сопствене опанке бар још годину дана само ако се за то време правда буде проводила. Не сумњате да ни Тома, ни Воја, ни мучени радикали (а можда и понеко из власти) нису толико глупи да то неће препознати и да неће обећати народу то историјско намирење. А онај ко убеди Србију да ће правду и проводити тај ће знати да му то значи и освајање и опстанак на власти; тај зна да га правда води према променама система хтео он то или не, умео или не; тај зна да без правде нема никакву шансу, а да с њом мора да направи дисконтиуитет

Баш такви Срби остали су изван Борисове калкулације за 2011, и то је системска грешка његове елите, која је научила да с народом комуницира преко медија и која верује да је народ воли само зато што се будаласто смешка кад им ови мунгоси дођу у село, обично кад обилазе неки пожар, славу или поплаву. Та потреба за правдом данас је, међутим, чињеница на којој стоји сав српски нагон за самоодржањем; она није ни националистичка ни мондијалистичка, није ни десна ни лева, али јесте државотворна јер тражи правду за оне који су јој државу срушили. Зато верујем да је данас веома важно развијати једну врсту културе сећања

Izbor

код Срба, која ће подстицати то спасоносно осећање и која ће га држати изван могућег хаоса, који прижељкују најгори међу нама. Зато је веома важно стално подсећати и постављати питања како се то зове када Борис у изборној кампањи обећа Србији да ће, ако га странци натерају да бира између Косова и Европске уније, бирати Косово, а онда после само једног састанка са Кети Ештон слаже и Србију и цео велики део света који га је подржавао; важно је гласно се питати како је могуће да га поред толико маинстреам медија нико не пита зашто је слагао и како је могуће да исти ти који нису смели да питају Србији држе моралне лекције; за шта, ако не за ту културу сећања, треба питати министра Божу како то да је дошао пре десет година у Србију да спава код тетке, да је она пропала после његова три мандата, а он постао пребогат човек; у истом ћупу чека да се отвори питање како то да су Борисовим саветницима послови тако добро кренули тек пошто су дошли на власт; важно је да се у народно сећање пошаље објашњење како је то министар Дулић, човек који је убио сво српско грађевинарство, добио дозволу да поставља оптички кабл дуж Коридора 10; важно је да се зна с којим

објашњењем министарка Матић каже да јој је савест мирна због продаје Телекома са све мрежном инфраструктуром, највреднијим државним ресурсом, и да то објасни тиме што је она само поштовала закон који јој налаже либерализацију тржишта, после кога ће мајка у Србији са својим дететом разговарати по цени као да је звала хотлајн; важно је питати једном министарку да ли би јој савест била једнако мирна и да су на снази били расни закони; Србија има право да зна какав је то природни закон довео до тога да је њен партијски шеф на месту министра привреде моћнији што је српска привреда беднија...

Komentari Та питања - кап у мору - јесу данас суштински важан део културе сећања овог народа, та питања у народној меморији јесу храна његовог осећања за правду; то осећање за правду јесте срце његове виталности, које ће му омогућити да опстане; та виталност, на крају, јесте део његове снаге, која ће натерати онај део елите који данас није укључен у издају и превару да једном влада по народној вољи и потреби, а не по својим људским слабостима, макар све остало отишло дођавола. Ето Борису, а ето и нама посла за 2011. Текст пренет из: Стандард, Београд; аутор: Жељко Цвијановић

Kolumne

Викиликс - шамар и новинарима

су то, одреда, громаде од људи.

Izbor

струци. Ако је Вотергејт био победа те професије, онда је ова афера, по мом Да није баш тако добро знају, прво, они мишљењу, њено понижење! Зашто? Па Увек кад се дуго и систематски, да сами, али и новинари. зато што се десило да посао ових ратако кажем, удара у једну тачку постоји моменат када дара превршује меру. То доказује падање и најтврдјих режима, суноврат финансијских гиганата, као и остале светске сензације у овом, прошлом и ранијим вековима. За разлику од других, такозвана уређена друштва законима, прописима и отвореношћу према јавности настоје да ограниче оне који имају моћ. То, наравно, не значи и да увек успевају. Јер, моћ, кажу, има фаталну ману и човека уљуљкује до стадијума када губи осећај за реалност, па због тога, с времена на време, неко “одозго” стварно удари главом о зид или попије Викиликс је само, изненада и громопатос. гласно, оголио ствари. Конкретно - падне с власти, заврши у ћузи или му неко, коме је прекипело, Неке државе, државници и дипломате су у хистерији због скидања вела тачак додје главе.

змера одради неколицина огорчених и храбрих изван ове професије и изван државних система, уз помоћ исто толико инсајдера. Где су, пре тога, били медији и новинари? Њихово је да истражују, “проваљују”, нађу инсајдере. Они, просто речено, природом посла знају, а знали су и раније и без Викиликса, шта се догађа на тзв. дипломатској сцени света. Знају добро ко је ко у пословима те врсте, какве се све приче причају у тзв. неформалним разговорима, где се игра у рукавицама, а где се и када рукавице скидају. Одавно им је јасно и како се велики односе према великима, а како према малим земљама. Новинари по дифолту морају да знају суштину немуштих “званичних саопштења” и лако их преводе на свима разумљив језик.

Знају, али то ретко саопштавају баш онима којима се преко медија обраћају. Знају да је у дипломатским тзв. Афера Вотергејт је, с разлогом, дуго ва- јанствености са бахатих, увредљивих “отвореним разговорима” често и повижила, а мени се чини да и данас важи, и баналних депеша посегли за хапше- шених тонова, ударања шаком о астал, за уџбенички пример за такозвано но- њима, суђењима, застрашивањима … претњи … винарскогистраживање. Јавност је или згрожена над објављеним Када се новинарски посао годинама То што је тадашњи амерички председник писанијама, њиховим ауторима и на- ради логично је и професионално због те афере морао да се повуче је, ручиоцима, или се просто забавља важно да се успостављају добри коможда, мање важно од чињенице да бројним трачевима дипломатских ау- нтакти с људима из структура и да се се свака власт политичка, економска тора са разних меридијана. гради међусобно поверење. Таквим или некаква друга не може заштитити од инсајдерског деловања ако бахато прелази границе дозвољеног. Јер, било каква врста осионости или, пак, нешто много горе од тога, човеку који посвећено ради свој посао унутар таквих структура временом тањи нерве, чини га чак огорченим и онда је у неким случајевима само питање времена и начина када ће нешто конкретно дотурити јавности односно медијима или се огласити као тзв. “дубоко грло”. Случај Викиликс, по мени, обележио је протеклу годину јер је разголитио причу о дипломатији која, у принципу, себе доживљава као нешто што је врло високог ранга па, сходно томе, Оно што се из афере Викиликс, међутај посао је доступан само изузетно тим, да разумети јесте и да је то вели- приступом и новинарском упорношћу образованима, лепо васпитанима, ки шамар и новинарима и њиховој могуће је много сазнати, па и суштину онога што сада документује Викиликс . углађенима, а у моралном смислу све

Izbor

Kolumne

Из свега произилази, заправо, суштинско питање: зашто више нема храбрих медија и храбрих уредника који ће охрабривати новинаре и објављивати оно што је већ проверено, бар из неколико инсајдерских извора. Одговор је прост - у читавом свету данас готово и нема, у пуном смислу те речи, слободних медија. Чак и поред искрене професионалне новинарске жеље, увек постоји нека моћна виша сила - политичка, финансијска, а и уредничка. И, зато је афера Викиликс, по мени, догадјај 2010. И добар и лош у исто време. Текст пренет из: Мондо, Београд; аутор: Слободан Ступар

Слободан Ступар Новинар, репортер, водитељ, уредник у Радио-Београду до 1991. Избачен из РТС-а због противљења Милошевићевој злоупотреби медија. Оснивач Уједињених гранских синдиката Независност. Деведесетих година стални сарадник Радија Б92. Од 1993. године стални дописник BBC World service Београда.

се и даље свакодневно избацују, а тичу се наравно актера шоуа и победнице, којој се ових дана оспорава тријумф и подводи под намештаљку.

Лисовић је Србија

Путника из педесетице прогласили би за типичан глас народа, чија је већина, како кажу пиплметри, залуђена „Фармом”. Та зависност и глад за догађајима са најпознатије телевизијске њиве није могла да се засити ни после више од три месеца праћења овог програма. И у данима непосредно по финалу „Фарме” народ никако да се „скине” са овог ријалитија, већ попут блата остаје у Лисовићу, залепљен за све вести које

а то је да је српски ријалити жанр из године у годину све више напумпан скандалима. Кад се данас човек врати на прву сезону „Великог брата”, недвосмислен је утисак да су учесници затворени те 2006. године у металном контејнеру у Кошутњаку у поређењу са овогодишњим фармерима изгледали као дипломци на Кембриџу. Данас се чини као да је читава та прва екипа „Великог брата” испала из некада мегапопуларне шпанске тинејџерске серије „Корак напред”. И они који су се 2006. године згражавали над уласком Србије на ријалити мапу света, сада, поредећи прву сезону ВБ-а и његових учесника са актерима последње драме у Лисовићу виде колико се ствари могу стрмоглавити.

А тај „фармерски” пост фестум био је заиста у складу са претходна три месеца, јер су препуцавања и пљувања између учесника шоуа настављена у истом стилу, тачније жаргону од којег су често „пуцале” штале и сеоска кућа у Лисовићу. Маријан Ристичевић, једини прави фармер међу фармерима, изјавио је одмах пошто је у финалу изгубио од Гранд ексклузивца Катарине Живковић да је све то намештаљка и да ће тужити Пинк, који је, по њему, све замесио. Из Митровићеве ружичасте фабрике слатког живота Ристичевићу је одмах узвраћено забраном прилаза Пинковим ТВ одајама као и тужбом, Гледаоци који живе у заблуди да је али и листингом као доказом недво- ријалити форма мање популарна на смислене регуларности „Фарме”. Западу него у Србији, треба да знају да није баш тако. Сви они који имају рођаке гастарбајтере у Лондону добро знају да већина Енглеза на почетку свог радног времена не трућа о стотој верзији балета „Лабудово језеро”, него о „Великом брату” или сапуници „Истендерс”.

УРБАНА ГЕРИЛЛА...

Пре неко вече ГСП аутобус граби на линији Коњарник - Баново брдо. Један путник прекраћује дугу вожњу листањем новина, а човек до њега вири у наслове са стране. У једном тренутку, и то на узбрдици ка Бањици, осмелиће се и запитати: „Које су то новине... морам да их купим, јер баш има пуно о ‘Фарми’”

Ристичевића то нимало није поколебало, па је одмах уприличио противудар, тачније позив служби за технолошки криминал, која ће проверити исправност гласања.

И ко се пре две године затекао за Нову годину у Немачкој видео је да на програму комерцијалне телевизије иде „Велики брат”, а не читања пасуса из „Чаробног брега” Томаса Мана.

Али битна ствар за ту Енглеску и Немачку је плурализам, не само политички већ и телевизијски, књижевни, филмски... И због тога се неко другачији не осећа као усамљеник ако више воли да гледа Читава епизода личи на крађу локалних „Сопраносе” од енглеских или немаизбора 1996. од стране Слободана Ми- чких „Курсаџија”. лошевића, само што је уместо ГонзалеОвде у Србији последњих година то није случај и они са другачијим укусом од већине данас су прогнани у „енклаве”.

сове комисије позвана она за технолошке марифетлуке. По многима је лакше утврдити муљање са листићима у гласачким кутијама него смицалице са СМС гласовима. Због тога се Маријан позвао на хакерске упаде који су његову СМС гласачку машину покрали и харач пребацили на Катаринин фармерски конто. А било како било, само једно је тачно,

Чак се многима чини и да је више избора било на некадашња два канала у бившој Југославији, од Цунета и Лепе до Супермена. Они транзициони медијско-естрадни добитници рекли би да народ гледа оно што воли, али народ гледа и оно што му се нон-стоп сервира, а данас је то „Фарма”, која не престаје да живи и пошто је последњи учесник, а пре тога магарац, напустио имање. Уз ово треба додати и да један те исти тим певача гледамо сваке Нове године у истој сценографији, због чега имамо осећај да стално посматрамо већ десету репризу новогодишњег програма.Али кога брига за плурализам када је пиплметар регистровао да је готово цела Србија чекала Нову годину уз Пинк. Можда је због тога финалиста „Фарме” Маријан Ристичевић после пораза резигнирано изјавио: „Најбоље би било да сада сви гласамо да се држава Србија зове Пинк”. Текст пренет из: Прес, Београд; аутор: Бранко Росић

Intervju

Izbor

Интервју: Чедомир Антић, историчар Антић, председник НК и један од аутора С: У којој суседној земљи су Срби у наи председник НВО Напредни клуб, о Извештаја. јрђавијем положају и због чега? политичким правима Срба у региону

Однос власти у Подгорици према Србима подсећа на мрачни тријумф Туђмановог режима над сопственим грађанима друге националности

Сведок: У новом Извештају о политичким правима српског народа у региону изнели сте оцену да је положај Срба рђавији у односу на претходне године. Откуд тај закључак? Чедомир Антић: Реч је о чињеницама. Прошле године у хрватском сабору није јавно оспораван Ердутскин споразум, а њиме предвиђена успостава већа општина у Источној Славонији није означена као обнова Српске Крајине и ревизија ратног исхода. Дипломата БиХ није пред судом у Стразбуру оспорио уставни принцип који гарантује српском народу да неће бити прегласан приликом избора у државно председништво.

Ч.А: Формално и стварно у Црној Гори. Српски народ је тамо лишен најважнијих права, неравноправан, под сталним притиском, лишен подршке Србије која не разуме да су Срби и Црногорци данас два народа и да даље истрајавање на старој рођачкој, југословенској политици само помаже асимилацији српског народа.

Наступ режима у Подгорици подсећа Политичка права српског народа на мрачни тријумф Туђмановог реу региону су углавном мања него жима над сопственим грађанима друге што је то био случај претходне гонационалности, али у Црној Гори не дине, истакнуто је у другом по реду постоји чак ни то прилично неодрживо Извештају о политичким правима оправдање недавног рата. српског народа у региону, који је израдио (аутори:Игор Јарамаз, Милан Динић, С: Хоћете да кажете да је у Хрватској Милош Вулевић, Миљан Премовић, Имовина Републике Српске није била ситуација боља? Чедомир Антић) Напредни клуб. угрожена... Ч.А: Срби у Хрватској су у нешто бољем положају, али само у поређењу са Позитиван помак представља доноше- Прошле године већини грађана Црне временом Туђмановог режима, чије ње Закона о дијапсори и српском на- Горе није укинут језик којим говоре и наслеђе није превазиђено, осим у рероду у региону и оснивање установа проглашен за мањински. торици и великим новчаним давањима које би овим питањима требало да Коначно, и поред великих речи и добре за српску националну мањину. се баве. Негативна чињеница је да и законодавне делатности, прошле гопоред великих речи статус српског на- дине Република Србија уложила је више Срби немају статус конститутивног народа није видљив, довољан и сталан новца у програме посвећене српском рода који су имали од 1867. године, сегмент наше спољне, регионалне нити народу у региону и дијаспори, док су траје србофобна кампања политичара и медија, оспорено им је законом гаполитике према дијаспори. Ову чи- ове године та средства умањена. рантовано право на службени језик у њеницу не доказује само досадашње појединим општинама. недовољно деловање наше државе, С: Како је у Србији? програм посета, финансирање пројеката (пре свега ретролевичарских, Ч.А: Издвајања за програме нацио- Међутим, највећи притисак је на српски пројугословенских, чак ненаклоњених налних мањина које живе у Србији су народ у БиХ, зато што тамо муслимански и део хрватских политичара заједно са према очувању посебности српског истовремено повећана. народа) већ и чињеница да су давања за програме српског народа додатно смањена у односу на прошлу годину, иако су буџетска издвајања за сличне потребе националних мањина у Србији истовремено значајно повећана, истиче Напредни клуб. - Србија није показала вољу за трајнијом политиком према Србима у региону. Одсуство такве воље произилази из неспремности појединих политичара, кризе наше нације, притисака из иностранства, популитичких склоности дела грађана Србије, чињенице да наше елите често нису вољне да се угледају на друге успешније државе, каже у разговору за “Сведок” Чедомир

Izbor

одређеним круговима у ЕУ и САД воде Ч.А: Мирољубиве, сталне, дугорочне, борбу у циљу кршења и одузимања по- умерене, одавно дефинисане и са успелитичких права српског народа. хом примењене у суседству и широм Европе. С: Према подацима које сте објавили, највећи део улагања у Србе у региону А у време Обреновића долази од Министарства вера. Шта С: Да ли Србија, имајући у виду позицију то говори? у којој је данас, може да води национаЧ.А: Нажалост Србија нема искуства у лну политику? модерној, дугорочној и демократској Ч.А: Може. Ако је могла да води некакву, националној политици. за то време модерну националну поЗа део наше политичке елите током литику, као сиромашна и вазална кнепротеклих двадесет година, брига о жевина у време Обреновића, не видим српском народу у региону је једна зашто не би могла и данас. Национална заморна и досадна маскарада у којој политика и одбрана идентитета и потреба мало да се кади, мало србује и литичких права је темељ постојања тако стекну некакви поени, пре свега модерног друштва. Србија неће бити предизборни. добра држава док не почне да успешно штити права својих грађана и свог наУреду је што је буџетом подржана наша рода, за то не постоји подстицај са црква, али је рђаво што је као најважнији стране, као кад је реч о поштовању насегмент очувања идентитета у модерно ционалних и других мањина, али су ова време препозната вера. Зашто на тај на- права подједнако важна. чин не подржавају мањине у Србији? Мислим да би били глатко одбијени. С: У коментарима на интернету поводом објављивања Извештаја било је и тврдњи да су Срби угрожени и у Србији. Како гледате на такве констатације?

С: Колико Србија даје за своју мањину, у односу на друге суседне државе? Ч.А: Подаци у овогодишњем Извештају говоре да је реч о вишеструко мањим износима. Уколико посматрамо директна улагања у програме и пројекте српског народа у региону (и дијаспори!) реч је о 20 пута мањој суми него што су улагања Хрватске само у Хрвате у БиХ, или 30 пута мањим средствима него то су кад је реч о буџетским издвајањима Словеније за малобројну словеначку мањину у суседним државама. С: Колико је присутан притисак споља да Србија ублажи своју политику према Србима у региону? Ч.А: Мислим да Србија нема тих проблема. Ствари су јасне, Србији нико не може да забрани да захтева испуњење раније гарантованих и законима прописаних политичких права. Проблем је у чињеици да има наших политичара, у власти и опозицији, који не верују у ту политику. Неки од њих су надахнути европејством, други југословеством, а има их и који су србофобични. Постоји и тенденција трговином права српског народа (због Косова и Метохије, ЕУ, бољег политичког положаја...). С: Које мере Напредни клуб предлаже како би се заштитили Срби у региону?

Intervju

Ч.А: Ако мисле на Косово и Метохију у праву су, али само делимично. Србија води активну, мада погрешну политику према КиМ и ту је потребно вршити притисак на наше власти, а не оправданим, али узалудним, грдњама САД, ЕУ и албанских власти повећавати фрустрацију у нашој јавности. Последице фрустрације могу да буду само још већи популизам и даље погрешне одлуке. Ако је реч о Србима у остатку Србије мислим да тешкоће са којима се они суочавају нису за поређење са проблемима нашег народа у региону, чак и тамо где је стање добро (у Румунији) или где је побољшано (у Словенији и Македонији). 44

Драган Великић, књижевник:

Тајкуни су прави власници државе Аустријанци имају добар разлог зашто им је буџет за културу исти или већи од војног. Нама култура није ни потребна. Имамо такав концепт живота да је и ово што од културе имамо чак и превише Проблем нашег друштва је одсуство наде, а корупција је кључни проблем. У Србији се више и не крије да је првом човеку сваког јавног предузећа у опису посла да краде за странку која га је на то место поставила, каже Драган Великић, писац и наш бивши амбасадор у Бечу.

- Народ хране баналностима. Само да не прогледа, да не дај боже постави какво суштинско питање. За почетак, самоме себи - каже Великић у интервјуу Пресу. Србију деведесетих описивали сте примером тоталитарног режима у Азији који је зарад својих идеолошких циљева, паралелно са путем који је већ постојао, градио још један пут. Како бисте описали Србију из последњих десет година?

С: У Извештају је истакнуто да Србија “очигледно не признаје постојање - Помињете истиниту причу коју сам српског народа у Црној Гори”?! искористио као метафору у једном тексту. Ч.А: Реч је о инерцији и личном односу дела политичара из Србије према зе- Био сам запањен да су због идеолошких мљи њихових предака. разлога Црвени Кмери изградили аутопут поред већ постојећег, који су преСрбија је деценијама користила српски пустили пропадању и џунгли. народ како би бранила рђаве, бирократске, и суштински, несрпске феде- Србија из последњих десет година није ративне државе. На другој страни гадљива. Нема идеологију, и користиће власти су се служиле поделама међу сваки пут. То само по себи не мора да тамошњим Србима и мегаломанијом буде лоше, да та Србија није утонула дела њиховог вођства. Тако су Срби у корупцију. Нема више као у време доведени у немогућу позицију: немају Милошевића поделе на Нас и Њих. Они статус пошто нису сигурни да ли су су постали МИ. Наталитет првог лица конститутивни, аутохтони народ или множине је на афричком нивоу. национална мањина. Србија својом несталном, непромишљеном и личним Да се разумемо, по природи нисам гаполитиком углавном одмаже напорима вран, да само црно видим, радије пијем српских организација и странака да по- из полупуних, него из полупразних чаша, међутим, проблем нашег друштва праве положај свог народа. је одсуство наде.

Извор Сведок, Београд,

аутор: Средоје Симић

Много година ће проћи пре него што се опет створи енергија која би иницирала

Intervju

велику шетњу као из зиме 96/97. Данас на политичкој сцени Србије нема снаге око које би се окупили они који су изван тромилионске популације фанова и симпатизера „Фарме”, они којима није сан џип затамњених стакала, већ чист и уредан градски превоз, они који се не уграђују процентима, они који се не хватају на лицемерне приче о некаквој посебној енергији овог простора, који не могу бити поносни што Београд постаје егзотична дестинација где се јевтино пије, једе и јебе.

као када један од разлога за нехапшење Младића, и онда када је био лоциран, беше страх од могуће реакције народа. Оркестрирано понављајући оно што желите да произведете, то на крају и постижете. Дакле, више се и не крије да је првом човеку сваког јавног предузећа у опису посла да краде за странку која га је на то место поставила.

Шта бисте дефинисали као кључни проблем (или кључне проблеме) српског друштва? Тајкунизацију, транзицију, „Фарму”, недостатак смисла и вредности...

То говори да наш грађанин нема свој живот. Он живи новинске наслове, политичке скандале, завере, ријалити емисије. Храни се баналностима. Само да не прогледа, да не дај боже постави какво суштинско питање. За почетак, самоме себи. Корумпирани медији праве вест од сваке будалаштине, производе проблеме од наводно велике друштвене важности, који су у суштини минорни. Знате, то је

- Када премеравамо време у релацијама релевантним за будућих неколико генерација, наравно да ће рецидиви Европе „Б” остати да важе и даље.

Недавно ми је једна млада Немица рекла да се и у њеној генерацији приликом упознавања са сународницима често у свести јави питање да ли је та особа из бившег ДДР или из бивше Западне Постоји теза да с једне стране имамо Немачке. савез елита (политичка, где сарађују и међусобно супротстављене стра- Невероватно како се неке ствари споро нке, финансијска, медијска) а са друге мењају. Ипак, мешање Европе и Европе „Б” добро је за будућу Европу која неће грађане. бити ни „А”, ни „Б”, већ нешто сасвим Којој страни припадају интелекту- треће. алци? Да ли и за њих важи оно што је речено за политичаре, да им се верује Како тумачите снажан евроскептимање него „Фарми”? Где видите себе? цизам у Србији? Како бисте дефинисали свој однос према Европи и Србији - Интелектуалце имате на обе стране. у ЕУ? Замор материјала показује какав је материјал. Није то неко релативно, су- - Обичан свет једва да је омирисао бјективно одређење, где ја себе видим. Европу. Ја сам тамо где јесам. Изван странака и Шта вреди просечном грађанину Србије центара моћи. То је питање слободног што му више нису потребне визе када избора. он нема пара да оде ни до Сегедина.

- Корупцију. Она је заједнички именитељ свега побројаног у вашем питању. То је неизлечива болест нашег друштва. Недопустиво је да податак који је изнео Венсан Дежер, шеф мисије ЕУ у Србији - а по којем се милијарда евра изгуби у процесу јавних набавки - буде вест за један дан. И ником ништа. Пре пет година писали сте да постоји Европа и Европа „Б”, у којој се налазе Дакле, политичке странке годишње све оне земље на које се никад не помиукраду од грађана милијарду евра. сли када се каже Европа, као што су Имате ли представу која је то цифра, Босна, Србија, Молдавија. Шта се за и шта се све може урадити са толиким тих пет година променило? Верујете ли да Европа „Б” икада може бити новцем? Европа у правом смислу те речи? А то је вест од једног дана која има исту тежину као и податак где и с киме је Северина отпутовала после новогодишње ноћи. Ма чак има много мању медијску тежину. Шта то говори?

Izbor

По правилу већина свој бес и незадовољство усмерава не на оне који су га економски упропастили и понизили, већ на оне који покушавају да му отворе очи. А отворити очи значи гледати, а гледати значи нешто и схватити, а то је све тако напорно. Много је лакше бити петарда. Деценијама нам медији

Izbor

Intervju

испирају уши разним стереотипима. Чу- множине јесте једно сувишно лице, јевају интерес тајкуна, правих власника дно сумњиво лице. Србије, а тај интерес јесте да што дуже будемо изван ЕУ. Сваки дан изван ЕУ њима доноси профит о каквом не би могли ни да сањају на европском тржишту, а не на овом нашем, што би рекли Хрвати, хињеном тржишту. Докле год у Србији праг издржљивости буде толико висок, грађани Србије ће живети тако ниско. И зато не би требало да чуди зашто млади и образовани чим упишу студије, хватају ниски старт за одлазак из земље. Није на том Западу мед и млеко, а зашто би и било, међутим, постоји прво лице једнине. Постоје неке регуле које се поштују, о чему не одлучују ни Влада, ни политичке странке. Јер, то су Да ли после добијене Средњоевропске правила на којима почивају уређене награде и бројних превода ваших књиземље. га на стране језике и даље стојите иза тезе да се Запад отвара за она уметничка дела која „учвршћују веру Запада у властиту јединственост и недостижност”, приказујући, конкретније у нашем случају Балкан као „дивљи простор”, јер ваше књиге управо нису такве?

Године 2002. (или 2003) потписали сте заједно са другим интелектуалцима „Писмо упозорења” у којем се наводи да су национализам и ксенофобија доминантан културни модел.

- И даље мислим да је, како код нас на Балкану тако и на Западу, забава заузела место културе. Један филм је одмах медијски фаворизован уколико је не знам колико милиона у њега уложено. То постаје вест. Разни интереси постигну консензус и производи се не само значај одређеног глумца и редитеља, већ и даровитост. Наравно да се дар не може декретом прогласити, међутим, могу се омогућити оптимални услови да одабраник максимално развије своју просечност. То је тако. Друга је ствар што општа клима у култури, и тамо и овде, погодује јевтиним производима од једне сезоне.

РОМАНИ: „Виа Пула”, „Астраган”, „Хамсин 51”, „Северни зид”, „Дантеов трг”, „Случај Бремен”, „Досије Домашевски”, „Руски прозор” КЊИГЕ ПРИЧА „Погрешан покрет”, „Стаклена башта” ЕСЕЈИ „Yutlantida”, „Депонија”, „Стање ствари”, „О писцима и градовима” За свој књижевни опус Великић је, до сада, добио награде: „Милош Црњански”, „Меша Селимовић” и Нинова награда

Који је културни модел сада доминантан? „Шенген” на раду - Некада је у новинама и на телевизији постојала рубрика спорт и шах. Остала ми је енигма зашто су те две тако различите активности ишле у пару. Као што су дуго времена у пару ишле култура и забава. Данас смо остали само на забави. Када се у последњи моменат због минутаже мора нешто избацити из програма, онда је то увек прилог из културе.

Шта се догодило са романом „Шенген”, који сте почели да пишете пре неколико година? За коју бисте од ваших књига рекли да је најпријемчивија за читаоце, а која је за вас најбоља? - Роман радног наслова „Шенген” и даље пишем после једне дуже паузе. Ако бих „пријемчивост за читаоце” мерио бројем продатих књига, онда је мој последњи роман „Руски прозор” без конкуренције. Четрнаест издања за две године, двадесет хиљада продатих примерака, преведен на десет језика. Наравно, томе су допринеле НИН-ова награда и Награда Меша Селимовић. Ипак, међу тако различитим књигама које сам објавио, а ту пре свега мислим на романе, не бих могао да успоставим некакву вредносну листу. За писца, и уметника уопште, најважније је да ради на себи. Да се не погуби.

Аустријанци су врло штедљив и стрпљив народ. Мисле на далеке стазе. Па, сигурно имају добре разлоге због чега им је буџет за културу исти, или чак за нијансу већи од војног буџета. Нама у ствари култура није ни потребна. Заиста то мислим. Такав концепт живота имамо да је и ово што од културе имамо сасвим довољно. Чак и превише. Имамо оно што политички можемо контролисати. Аутентична уметност је у првом лицу једнине. И као што су сви Они из Милошевићевог времена постали Ми, тако и Ја мора да се уклопи у Ми. Прво лице Драган Великић је аутор великог броја једнине које није у функцији првог лица књижевних дела, међу којима се издвајају:

Превођен је на немачки, француски, италијански, енглески, словеначки, чешки, мађарски, шпански, румунски, пољски и холандски језик. Био је амбасадор Србије у Бечу од 2005. до 2009. године. Рођен је 1953. године у Београду Извор: Прес Магазин, Београд; аутор: Раде Станић

Kultura i obrazovawe

Празнични есеј

Тајни живот Деда Мраза Постоји једна школа мишљења сагласно којој су Деда Мразеви бисексуалци. Око Нове године се разлете, па ако шта нахватају добро јесте, остатак времена, тамо на Северном полу, проводе бог те пита како

Томас Наст, илустрација из 1881.г.

Упркос томе што – заједно са вилама, вилењацима, патуљцима и вукодлацима – спада у групу непостојећих и натприродних бића, Деда Мраз је успешно преживео комунизам. Можда управо због тога што је комунизам имао много додирних тачака са вером у Деда Мраза. Јер, погледајмо мало боље, мит о Деда Мразу је заправо крајње сведена религија, наивна вера у постојање неког бића (или силе) које – бар једном годишње – испуњава жеље и доноси бесплатне поклоне. Иако су Деда Мраза повезивали са светим Николом – дакле, са опијумом за народ – мора се признати да му је у социјалистичкој Југославији одлично ишло. А како и не би када је иза њега стајала једна тако моћна организација као што је био Синдикат. Тридесет првог децембра сваке ex yu године, Деда Мразеви је требало само да се појаве на додели пакетића; сву

логистику су одрађивали синдикални функционери. Као ондашње дете и ја сам добијао поклон-пакетиће и морам рећи да сам се на тим предновогодишњим пригодама и приредбама осећао веома добро. Сами Деда Мразеви (глумци ужичког позоришта) листом су сви баздили на алкохол. Али као становници хладне и мрачне Хипербореје на то су имали право. Није узалуд Деда Мразу нос бабураст и црвен. Током шездесетих година Деда Мразови пакетићи су били релативно богати. Поред слаткиша би се ту нашла и покоја играчка. Али како је време одмицало, садржаји новогодишњих поклон-пакета постајали су све скромнији. На крају, све се свело на кесицу бајатих бомбона. Суноврат једног друштва, наиме, није могуће сагледати у његовој целини; превелика је то слика. Кога те ствари интересују најбоље ће урадити ако одабере један сегмент, било шта, може и спорт, и онда пажљиво прати шта се ту збива из године у годину. Будући да ме професија такорећи обавезује на мониторинг пропадања, ја сам својевремено одлучио да пропаст једне, у суштини дедамразовске идеологије и праксе, пратим на феномену драгстора у Нушићевој. Ех, старе, добре седамдесете. Време када је отворено чудо над чудима – луксузна самопослуга која је радила нон-стоп, током свих двадесет и четири сата. Београд је у то време био Европа. До тада, у земљи радних људи, празнични нерад је био светиња. Уочи Првог маја, Двадесет деветог новембра и Нове године, продавнице су замандаљиване и закатанчиване и ако се, мајци, ниси снабдео хлебом, цигаретама и пићем – а пара за кафану ниси имао – могао си крепати од непушења, глади и апстиненције током бескрајних три, четири, па и пет дана, на колико су се нерадни дани отезали. Отварање драгстора у Нушићевој европеизовало је Београд. И истовремено га демократизовало. До тада се у наивнијем делу популације сматрало да познати глумци и певачи живе у телевизорима; они виспренији

Izbor

су знали да су celebrities такође људи од крви и меса, али да обитавају у бајковитим деловима града забрањеним за обичне смртнике. Кад, ’оћеш врага. Отвори се драгстор у Нушићевој и ето ти у глуво доба навале припадника jet set-а, који нису ни знали да су jet set, јер је та реч тек касније ушла у употребу. И jet set-у требају цигарете и пиће. Или печени пилићи из специјалног драгсторског одељења – такозваног пилећег Јасеновца – у коме се живина бесомучно вртела на ражњевима. Могао си ту видети tout Belgrad. Само што ондашњи tout Belgrad није био осион, прост и осоран као данашњи. Били су то даме и господа, а не преконоћ обогаћени кокошари и бакали. Елем, неколико сам нових година дочекао у драгстору у Нушићевој. Није да баш нисам могао нигде отићи, али ми се била смучила уходана рутина новогодишњих журки – ождеравање, мување девојака, обавезно повраћање – а истовремено сам налазио извесно задовољство у псеудохамсуновском базању по пустим улицама, које у оно време нису биле шик место за дочек. И тако, једне Нове године, први пут дођох у додир са дедамразовском (хомо) сексуалношћу.

Заборавило се то, али бити Деда Мраз беше уносан, мада једнодневан посао. Деда Мразови су, по правилу, у каквојтаквој ондашњој стварности били осредњи глумци; великани, поносни тумачи Хамлета и Магбета, са гнушањем су гледали на те недостојне тезге.

Izbor

Али, врага. Па знате ли колико је било предузећа у Београду? Драмски уметници су били резервисани за гиганте, за Генекс, Инекс, банке и остале велике фирме. По фирмама ситним рибама пљуцкавицама, дедамразирали су чланови аматерских позоришта, па чак и приучене индивидуе које са позориштем никакве везе нису имале. И опет је био мањак Деда Мразева. Сви су обилазили по десетак и више фирми, тада званих ОУР. А негде око осам увече тридесет првог децембра, ти су скромнији Деда Мразови свраћали у драгстор у Нушићевој. По правилу су већ били добро наћефлеисани. У једном предузећу их послуже ракијом, у другом ББ клековачом, у трећем стомаклијом, негде падне и виски, помешају се пића, шмиранти, што ’но се каже, „уђу у лик“, не враћа им се у сивило социјалистичког реализма и ето их у драгстору, да дрмну још неку с ногу, да купе нешто, пре него што им жене конфискују хонораре. За оно време сасвим пристојне. Једне од тих псеудохамсуновских нових година управо бејах добио некакав, за оно време сасвим пристојан хонорар. Пушио сам „астор“ и могао отићи на неко „боље“ место, али ми се драгстор ипак учинио као најбоље решење. Те године зима беше блага. Дува неки југо. Ја, да се частим, пазарио боцу „џонија вокера“, гурнуо је у џеп ветровке, сео на жардињеру, на оном платоу изнад драгстора, цугам помало и мислим како је свет мали, а како је огромно поље разноразних значења: тих дана помно слушам албум Pink Floyd-a Ummagumma, а прекопута, изнад продавнице ауто-делова, великим словима исписано: РУМАГУМА. Сваког часа треба да се појави и остатак моје екипе, сачекаћемо овде поноћ, па после шта нам бог да. Кад, уместо екипе – ето ти га Деда Мраз.

Застане пред степеништем, премишља се нешто, онда ми приђе, извади из торбе један поклон-пакетић (увек тога преостане) даде ми га и рече: „И теби је Нова година.“ Узмем ја пакетић, а Деда Мраз пита: „Шта пијеш?“ Ја одговарам - „џони вокер.“ А Деда Мраз ће: „Одмах се враћам“. И нестаде у драгсторском андерграунду.

Kultura i obrazovawe Млађем публикуму треба објаснити: Деда Мразови су тридесет првог децембра ујутру лепили седе бркове и браде, облачили црвене одоре и такви по цео дан ходали по граду (где да се људи пресвлаче), па се на поједине, несташније и чашици склоније, могло наићи све до другог или трећег јануара. Овај мој је, изгледа, спадао у ту сорту. Ето ти га после неког времена, враћа се из драгстора, а у руци носи не виски него флашу влаховца. Или заборавио на виски, или му било прескупо, свеједно, имам ја своје пиће. Седе Деда Мраз поред мене на жардињеру, наздрави и представи се као Синиша. Остварио је, исприча ми Синиша, неколико запажених улога у АКУД „Абрашевић“ и још се, каже, у кафанама „Зора“ и „Вашингтонац“ прича о његовом Ђиду. Синиша је несумњиво био један од најпијаних Деда Мразева на које сам наишао у животу. По свему судећи, спадао је у сада већ изумрлу сорту социјалистичких пијанаца, што је ствар коју млађем публикуму такође треба појаснити: били су то, наиме, свати који су се напијали изнутра.

Могли су попити несхватљиве количине алкохола и говорити незамисливе глупости, а да при том не затетурају нити промене озбиљан израз лица. Реч по реч, сазнао сам да Синиша познаје Драгана Џајића, да је као дечак рецитовао неку песму на првомајском пријему код друга Тита. После једног повеликог гутљаја влаховца поверио ми је да се недавно развео и да му жена не дозвољава да виђа ћерку. Мастикс му беше попустио, брада и бркови се полуодвалили, социјалистичка маска почела да попушта. Би ми га нешто жао. Видело се да пати. Али тај патник, све чешће поче да ми ставља руку на колено, бајаги се поштапајући у говору, све док у неко доба не извали изнебуха: „Могу ли да те пољубим“. „Слушај, Синиша“, рекао сам му измичући се, „треба да те буде срамота. Ти си, бре, Деда Мраз. Деца у тебе гледају као у Бога, а ти педер. Сад ћу да зовем милицију.“ Скочи Деда Мраз као опарен и замичући у онај каљави и дрљави пролаз, који је доцније постао Чумићево сокаче, поче да трабуња како је он хтео да ме пољуби као друга, за Нову годину, како

ми је дао поклон (што јесте) и купио пиће (што није), а ја тако. Да ли га је жена стварно била оставила (ако јесте, имала је разлога) или је причао тужну причу да би омекшао моје срце – не знам. Било како било, те сам Нове године изгубио и последњу трунку вере у Деда Мраза. У кога, ионако, никада нисам много веровао. Што уопште не значи да Деда Мразеви не постоје.

Само су они прави крајње ретки. Треба их, попут Сократа, тражити уз помоћ интернета. Јер, сакупљајући доказни материјал о дедамразовској хомосексуалности, налетим на интернету на следећу вест: “На улицама Канзас Ситија људи пролазе са неверицом јер један Деда Мраз дели новац и шаком и капом становницима тог града, пренела је америчка агенција АП.“ Тајни Деда Мраз II, како га називају локални медији, у уторак је наставио традицију поклањања новчаница од 100 долара људима који купују у продавницама половне одеће и спавају у склоништима за бескућнике. Овај занимљив гест идеја је Ларија Стјуарта, познатијег као Тајни Деда Мраз I. За разлику од свог наследника, Стјуарт није желео да остане анониман, а становницима Канзас Ситија поклонио је више од милион долара на овај начин. Након што је преминуо 2007. године, његов „посао” преузео је нови Деда Мраз који наставља да запањује људе широм САД. Као и његов претходник, Деда Мраз II не саопштава порекло новца који поклања нити говори о својим финансијама док пуни џепове оних којима је новац најпотребнији у доба кризе. „Управо зато што се налазимо у доба рецесије и велике незапослености нећу престати да поклањам новчанице од 100 долара“, рекао је он, додајући да ће наставити „све док му не понестане новца“. Једна ствар у вези с Деда Мразом мучила ме је од детињства. Виле имају вилењаке, патуљци имају Снежану, вукодлаци имају вучице, само Деда Мраз нема Бабу Мразицу. Бар је нико до сада није видео. Да све буде интересантније: нико није покушао ни да је замисли или нацрта. Та тајновитост отвара широко поље за теорије завере. Парацелзус је својевремено тврдио да

постоје бића створена од само једног елемента. Та бића, елфови, гноми, имелузине и још читаво једно мноштво, настају сама од себе, расту као пупољци, и уопште се не размножавају сексуалним путем. Уосталом, на подугачком Парацелзусовом списку нема ни помена од Деда Мраза. Коначно, из авиона се види да је Деда Мраз начињен од сва четири елемента. Деда Мразова сексуалност је дуго времена била табу. Поготово у СФРЈ где се на сексуалност дуго гледало као на реликт мрачне прошлости. Бар у јавности. Коначно, у СФРЈ улогу Деда Мраза је успешно тумачио доживотни председник, маршал Тито. Чак сам наишао и на једну фотографију са неког давног дочека Нове године на којој Броз носи Деда Мразову капицу. Осим тога, ста-

рији ће се сетити да је маршал уочи нових година делегацијама пионира делио поклон-пакетиће, а одраслима такозване “тринаесте плате”. С тим да маршал, због могућих идеолошких асоцијација, браду није носио. Све се променило средином шездесетих година када је амерички часопис „Плејбој“ почео да објављује серију еротских карикатура у којима је главни лик био Деда Мраз главом и брадом. Ситуације су углавном биле шаблонске. Иде Деда Мраз од врата до врата и дели поклоне, па га пут нанесе до стана пла-

Kultura i obrazovawe

Izbor

брате, ако се скине, онда више није Деда Мраз, него било ко, и пропадоше и виц и секс и град. Због тога Деда Мраз само одложи врећу, свуче панталоне колико је потребно и – вози Мишко. Скептици, иду корак даље. Новогодишњи празници кратко трају. Ни највеселији, најпијанији и најупорнији Деда Мраз нема образа да се појављује после, рецимо, трећег јануара. Шта Деда Мразови раде у њиховом станишту, на северном полу, на коме – то се зна – ноћ траје по шест месеци. Баба Мразица, то смо апсолвирали, нема. Не постоје! А да их и има – баба је баба. Част изузецима. У једном рекламном споту инсинуира се да пију огромне количине кафе. Али и испијање кафе има граница. Постоји једна школа мишљења сагласно којој су Деда Мразеви бисексуалци. Око Нове године се разлете, па ако шта нахватају добро јесте, остатак времена, тамо на Северном полу, трпају једни друге. Склон сам да се сложим са тим мишљењем, уз ограду да можда има и Деда Мразева који живе у целибату. Каткада добровољном, каткад – ипак су они деде – принудном. Мада, вијагра чуда чини. Јер, размислите мало, да тамо, на Северном полу, нема нимало секса, да ли би Деда Мразеви били онакви хедонисти и весељаци.

тинасте лепотице која га, бајаги, заведе и после само лети перје. Виспренији и љубоморнији су схватили да тамо где има дима мора бити и ватре, па је на часни и надасве хумани позив Деда Мраза пала сенка тешке сумње. Кад човек боље размисли, неће бити да ниједан Деда Мраз никада није омастио бркове и браду. Шта су, коначно, радили они закаснели београдски Деда Мразови који су до трећег јануара тетурали градским улицама? Неће бити да су све време окапавали Препорука Европске уније родитељима: на мразу. ЧУВАЈТЕ ДЕЦУ ЊЕГОВИХ СКУТА

Са друге стране, Деда Мраз је усамљеним лепотицама долазио као идеално решење. У опису му је радног места да испуњава жеље, а не желе баш сви бомбоне и медведиће од чоколаде. А у ситуацијама-не-дај-боже, ствар се да средити ако муж изненада бане са пословног пута. Ко да посумња у таквог једног добричину. Тим пре што на секси карикатурама и – у новије време порнићима (да, да, и тамо га има) – Деда Мраз никада није го. Не иде то,

Нин је, још пре месец дана, наручио од Светислава Басаре новогодишњи есеј о тајном животу Деда Мраза, из кога се, нажалост, са великом дозом сигурности, може тврдити да је овај, наоко доброћудни деда, кога, иначе, деца обожавају, у ствари притајени – геј! Било како било, тек, прошле недеље, стигла је препорука Европске уније у којој се европској, али и хрватској, деци, то јест њиховим родитељима, забрањује да се љубе са Деда Мразом, а камоли да му седају у крило! Свеједно је да ли је ова узнемиравајућа вест „тачна. Важније од тога је да се Деда Мраз, перманентно, сатанизује! Геј, педофил, шта ће бити следеће? Е, сад, видећемо, да ли ће се, поводом ове препоруке ЕУ, огласити и српски проевропски политичари и да ли ће њихова, евентуално, антидедамразовска упутства следити проевропски оријентисани родитељи и забранити својој дечици да прилазе Деда Мразу.

Izbor

Kultura i obrazovawe

Један Угљеша, иначе, већ две године Деда Мраз из београдског Центра за анимацију младих „Маслачак“ каже: “Наша традиција је да кад деца виде Деда Мраза трче да му седну у крило. Свима нама су то најлепша сећања. Без физичког контакта, загрљаја, пољупца, тај однос био би неискрен.“ Психолог Жарко Кораћ додаје: “Питам Американце а и Европљане да ли и даље чувају старе снимке деце која Деда Мразевима седе у крилу!? Је ли им то оставило трајне последице!?“ Или, можда, јесте... Текст пренет из: НИН, Београд; аутор: Светислав Басара

Ћетковић.

Премијера је окупила велики број јавних личности из света политике, Пријатно изненеђење, за које публика музике, филма и спорта. није штедела аплаузе, синоћ су били и млади глумци који су оживели фудбалске У “Монтевидеу“ су уживали премијер легенде Александра Тирнанића Тирке- Мирко Цветковић, министри Ивица та, Благоја Марјановића Мошу и Милу- Дачић, Драган Шутановац, Млађан тина Ивковића Милутинца, а глумили Динкић и Небојша Брадић, градонасу их Милош Биковић, Петар Стругар и челник Драган Ђилас, Ненад Чанак, већ познати Виктор Савић. Зоран Живковић... Како би и даме уживале у филму о спорту, аутор књиге Владимир Станковић, сценариста Срђан Драгојевић и редитељ Драган Бјелогрлић обезбедили су им емотивне сцене које су ојачане веома

Међу првима су стигли редитељи Здравко Шотра и Радош Бајић са супругама, телвизијски новинари Јован Мемедовић, Маја Николић, Јована Јанковић у пратњи певача Жељка Јокси-

Премијера редитељског првенца Драгана Бјелогрлића у Центру „Сава”

Београд видео Монтевидео!

Историја смештена у пријатељство, љубав и спорт синоћ је кроз премијеру филма „Монтевидео Бог те видео“ у Центру „Сава” многе насмејала, растужила, а неке и информисала о фудбалским успесима некадашње Југославије. мовића, Бранислав Трифуновић, Кокан Младеновић и многи други. Спортисти водили на премијери! Наду у спортске победе, нарочито у фудбалске, синоћ су својим присуством показали бројни бивши и садашњи челници фудбалског клуба Црвена звезда. Тако су премијеру „Монтевидеа“ погледали и Драган Џајић, Владимир Петровић Пижон, Владан Лукић, али и нови тренер црвено-белих Роберт Просинечки. Међутим, у ништа мањем броју присуствовали су и кошаркашке легенде, међу којима Дејан Бодирога и Предраг Саша Даниловић. Својим глумачким умећем публику су орасположили Марко Николић, Бранимир Брстина, Драган Петровић Пеле и Милутин Мима Караџић, док су мајсторски публику и овога пута

подмлађеном женском глумачком екипом. Тако су младим фудбалерима љубав у Домет савремене игре филму глумиле Нина Јанковић, Данина Нови плесни терористи Јефтић и Тамара Драгићевић. Србија је, у последњих стотињак година, бележила скромне резултате у области игре која се „бунила“ против крутих правила класичног балета. Од 2000. године наовамо савремени плес полако излази са потпуне маргине и заузима важно место у нашем културном животу Има једна сцена у „Симпсоновима“ када Хомер Симпсон одушевљено прима позив да оде на балет.

забавили Никола Ђуричко, Сергеј Трифуновић, Бранислав Лечић и Војин

Разлог зашто је Хомер, симбол искреног отпора обичног човека било каквом елитизму, одушевљен балетом открио се тренутак касније, када се испоставило да он под балетом подразумева групу хрчака који у циркусу возе некакве аутомобилчиће... Можда звучи чудно, али није искључено да може доћи дан када би Хомер Симпсон могао још једном

Kultura i obrazovawe

Izbor

савремени плес полако излази са окосницу домаће ауторске плесне сцене. потпуне маргине и заузима важно „Битеф денс компанија“ посебно је место у културном животу Србије, освежење на нашој плесној сцени,

бити у праву. Савремени плес је, као уметничка форма која се побунила против крутих правила класичног балета, настао још почетком 20. века, а које му и припада. А шта све данас јер представља досад најозбиљнији до данас се развио у правцима о којима подразумевамо под тим термином? улазак ове уметничке форме у инстини пионири ове уметности, вероватно, „Савремени плес се шири на пуно стра- туционално позориште, ако се не рачуна неуспешно отварање плесног центра у Установи културе „Вук Караџић“, пре неколико година.

на“, каже за НИН Далија Аћин, тренутно најпознатија српска кореографкиња са Током последњих осам година на Бе- међународном репутацијом. оградском фестивалу игре гостовали су неки од најзначајнијих аутора и трупа „Многе ствари се подразумевају под светске плесне сцене као што су Јиржи савременим плесом. Када је Жером Килијан, Матс Ек и Вејн Мекгрегор, а у Бел урадио представу у којој су плесали Србији је активна мала али иновативна усисивач, тепих и фотеља, он је и даље локална сцена коју чине, махом, млади био потписан као кореограф. Све то је кореографи и плесачи попут Далије легитимно, а зашто се и даље зове саАћин, Анђелије Тодоровић и Исидоре времени плес, а не другачије, то је тема за дискусију.“ Станишић. Ненавикла на несвакидашњу естетику Попут многих других плесача и кореоваквих аутора, београдска публика је ографа, и Далија Аћин је каријеру почела полако почела да се привикава на то још као девојчица у балетској школи да понајбоље позоришне представе „Лујо Давичо“, код примабалерине данас долазе управо са плесне сцене. Лидије Пилипенко. Убрзо је почела да Добрих сто година након Исидоре увиђа да је занимају неке друге ствари, Данкан, Рут Сент Денис и Марте које су и даље уско повезане с плесом и Грејем, које су поставиле основе кретањем тела. Нови свет пред њом се савременог плеса, данашња плесна отворио на часовима савременог плесцена представља непрегледан извор са код професорке Катарине Стојков увек нових и свежих идеја о покрету Слијепчевић. нису ни сањали.

људског тела. Ако је Србија у последњих стотињак година бележила скромне, али часне примере укључивања у овај тренд, од 2000. године наовамо

Данас је најактивнија у оквиру Сервиса за савремени плес „Станица“, који уз „Истер театар“ и новоосновану плесну компанију „Битеф театра“ представља

У Битеф театру су од оснивања одржане четири успешне премијере два домаћа и неколико страних кореографа: Исидоре Станишић („Параноја Шик“); З. Марковића и М. Колар ( „Отело“); Гаја Вајцмана и Рони Хавер ( „Мириси цимета“) и Кјерсти Милер („Вољен“). Све ове продукције биле су изузетно добро посећене, а већина је гостовала по Србији и региону. У овом позоришту је започет и рад на две нове плесне представе „Кармен“ у кореографији Исидоре Станишић (премијера у јануару) и „Играле се делије“, коју раде словеначки кореографи Бранко Поточан и Матјаж Фарич. „Овом премијером прославићемо, трећег марта, двадесет други рођендан Битеф театра“, каже за НИН Јелена Кајго, директорка Битеф театра, и сама бивша балерина и балетска критичарка. „Захваљујући овако богатој продукцији

Izbor

публика се навикава да долази у Битеф и гледа плесне представе, јер смо јој понудили заиста висок уметнички ниво, како у кореографском, тако и у извођачком сегменту“, каже Кајго.

Када је о посети и уметничком нивоу реч, Београдски фестивал игре (БФИ) заузима неприкосновено место на српској плесној сцени. Представе које могу да се виде на овој манифестацији не могу се видети више ни на Битефу, а камоли редовном репертоару београдских позоришта, често разапетих између булеварске површности и испразног интелектуализма. БФИ не трпи такве ствари; тамо гостују само највећи. Тамо су били сви од класика савременог плеса попут Килијана и Мориса Бежара до нових „плесних терориста“ попут Вејна Мек Грегора и Твајле Тарп. Међу њима је био и чудесни Шен Веи, кореограф отварања Олимпијаде у Пекингу, који је посетиоце Мадленијанума својим ванвременским представама пре неколико година оставио без текста.

Kultura i obrazovawe осам година, ништа није извесно. Ни финансијска изводљивост, ни било чија наклоност. За све се треба борити и увек изнова представљати. Када се фестивал заврши имаћемо бројке и сумираћемо утиске. До тада радимо, баш као да је први пут”, каже Аја Јунг, још једна бивша балерина, која је овим послом наставила да се бави и након завршетка плесачке каријере.

Ипак, у односу на друге актере плесне постоји системска подршка државе. сцене у Србији, БФИ стоји врло добро. Подршка независној сцени је, према У свету савременог плеса у Србији, њеним речима, ове године готово поони су нека врста Егзита. Међутим, на тпуно изостала, због чега је угрожено и много већи недостатак новца жале се оно мало што је већ постигнуто.

и Јелена Кајго и Далија Аћин, а изговор „Испоставило сe да су сав тај труд, ентуза завртање славине увек је економска зијазам и улагање малтене пали у воду. криза. Након три године озбиљног рада, ми „У тренутку када ’Станица’ почиње до- смо ове године доведени у ситуацију ста озбиљно да се бави савременим да готово и да немамо програм. Зато не би требало да постоји нека врста изненађења када се сретнемо с великим светским продукцијама, па људи питају: ’Зашто наш плес није овакав?!’ Па, како да вам кажем, нико ти овде неће дати новац да радиш с двадесет људи. Постоји креативни потенцијал, али као и сваки креативни потенцијал, шта ћеш ти да радиш с биљком коју не заливаш? Она ће да угине“, каже Далија Аћин. Јелена Кајго каже да Битеф театар средства добија од градских и републичких власти, али да се до новца тешко долази, јер су буџети смањени, а спонзори и донатори немотивисани да улажу у културу.

плесом и када постаје партнер великим европским кућама, и када смо покренули врло значајан регионални програм ’Nomad Dance Academy’, ми добијамо све мању подршку“, каже „Пре тих аплауза, једини ослонац је Далија Аћин. био у интуицији и урођеној храбрости, подржаној од стране тек неколико Она напомиње да је немогуће говорити пријатеља. Тако ни данас, након пуних о одржавању виталне сцене ако не Директорка овог фестивала Аја Јунг каже за НИН да аплаузи сведоче да је Београдски фестивал игре био потребан.

„То се може решити тако што ће велики донатори добити пореске олакшице, или тако што ће институцијама културе бити укинута обавеза плаћања пореза на донације“, каже Јелена Кајго. Извор: НИН, Београд; аутор: Милан Вукелић

ДОБРИЦА ЋОСИЋ ПРЕДЛОЖЕН ЗА НОБЕЛОВУ НАГРАДУ! Ћосић по трећи пут предложен за Нобелову награду за књижевност. Он није одушевљен номинацијом, јер нема високо мишљење о овој награди

Kultura i obrazovawe

Izbor

добијемо, јер је, како су нам казали на Добрицу. Тако лидер НС Велимир Илић Академији наука, веома болестан. не спори да је Ћосић међу најбољим српским књижевницима. - Већ десетак дана му није добро и иде на разна болничка испитивања - кажу - Драго би ми било да добије награду, у САНУ. јер има тих елемената који могу да га уврсте у наше највеће књижевнике. На С друге стране, Ћосићеве колеге и при- страну то што је мало политички обојен

јатељи одушевљени су номинацијом и и што немамо исте ставове - каже Илић. верују у њега. И његов колега из опозиције, радикал Драган Тодоровић, одваја, како каже, Тако, прослављени редитељ Емир Ку- Ћосића као политичара и књижевника. стурица каже за Курир да је „Добрица то заслужио“. - Он је заиста један од највећих српских писаца и искрено га подржавам у ноЋосића готово сви већ виде као добиминацији. Да ли ће заиста добити натника Нобела и држе му палчеве. Чак и граду, не могу да знам, јер то, нажалост, његови политички противници. не зависи од квалитета. Колико год да се политички разликујемо, заиста не могу да кажем ништа лоше за њега као књижевника - искрено ће Тодоровић. Академик Добрица Ћосић ове године ће, по трећи пут, бити номинован за Нобелову награду за књижевност, на иницијативу академика Светислава Јарића и уз подршку најеминентнијих академика и књижевника!

Иначе, номинација би требало да буде предата до краја јануара. Ћосић је већ два пута био предлаган за Нобелову награду за књижевност, и то 1983. и 1989. године, од стране француских и - Он на мене оставља импресије великог британских институција. борца, великог социјалдемократе и великог књижевника. Има моју пуну Ко ће подржати Ћосића подршку - наглашава Кустурица. И академик Матија Бећковић подржао Номинацију ће својим потписима, међу је номинацију Ћосића. осталим, подржати ректор Београдског - Ту одлуку је већ донео академик Јарић, универзитета Бранко Ковачевић, Љуа Добрици Ћосићу, Светској академији бомир Тадић, Гојко Тешић, Матија БеОн, међутим, како сазнајемо, не верује наука и нама је оставио лакши посао - ћковић, Миодраг Радовић, Милорад у Нобела! И није баш одушевљен због да му се придружимо - каже Бећковић. Екмечић, Мирослав Егерић, Гојко номинације. Иако га политички не подржавају, и Ђого, Миро Вуксановић, Перо Зубац, Ћосићев коментар нисмо успели да политичари из опозиције „навијају“ за Чедомир Попов, Душан Ковачевић,

Izbor

Kultura i obrazovawe - Акција (1964) - Бајка (1965) - Моћ и стрепње (1971) - Време смрти (1972-1979) - Време зла (1990) - Промене (1992) - Време власти 1 (1996) - Српско питање (2002-2003) - Писци мога века (2002)

- Косово (2004) Душан Кецмановић, Емир Кустурица, Јадранка Јовановић, Љубиша Ракић, - Пријатељи (2005) Рајко Кузмановић... - Време власти 2 (2007) Такође, подршка стиже и од Ноама Чо- Српско питање у XX веку (2009) мског, Едгара Морена, Петера Хандкеа, Јелене Гускове...

Текст пренет из: Курир, Београд;

Најчитаније књиге Д. Ћосића: - Далеко је сунце (1951) - Корени (1954) - Деобе (1961)

аутор: Јелена Велиновић

Nauka i nove tehnologije

Пронађена вакцина против кокаина

нације бустер дозама.

пренела је агенција АП.

Izbor

Иначе, познато је да научници испитују Долари са транзисторима Амерички научници пронашли су још ефикасност још једне вакцине против један начин одвикавања од дроге – ва- кокаина, која се налази у фази клиничких Научници ће доскочити фалсификатоиспитивања, али према досадашњим кцину против кокаина. рима новца: предлаже се да се убудуће резултатима, она је ефикасна у само 40 на новчанице штампају танкослојни Вакцина спречава дрогу да допре до одсто случајева. транзистори који раде на три волта центара у мозгу који биохемијски утичу на осећај пријатности, пренео ја „Глас Кристал каже да је његова вакцина, како изгледа, врло делотворна, у наАмерике”. јмању руку код мишева, зато што је

Децембра прошле године откривено је да америчке новчанице од 100 долара, у које је уграђено много детаља високе технологије како би се отежало фалсификовање, на аверсу имају грешку.

Уједињене нације су 2008. године удружена с честицом вируса на који је процениле да је у свету између 16 и тело веома добро навикнуто. 38 милиона људи зависника од дрога, Текст пренет из: Политика, Београд међу којима и кокаина. Амерички научници сада кажу да су Откривена најмања развили вакцину која би једног дана планета ван Сунчевог могла помоћи значајном броју зависистема сника од кокаина да се реше погубне навике. Америчка свемирска агенција (НАСА) саопштила је да је открила најмању Вакцина – направљена од протеина из планету ван Сунчевог система, само 1,4 безопасног вируса прехладе и једног пута већу од Земље. молекула који имитира кокаин – одвоји дрогу и спречи је да допре до центра у мозгу који ствара осећај пријатност, каже Роналд Кристал, научник Одсека за генетику и медицину Медицинског факултета Веил Корнел у Њујорку. Кристал је предводио екипу научника који су вакцинисали мишеве, а потом им убризгавали кокаин, понављајући убризгавање једном седмично, током 12 недеља. „Рецимо, као да неко иде на журку и једном недељно ужива у кокаину. Мишевима се ништа није догађало: прву недељу, другу, трећу, четврту… Ми им дајемо кокаин, а мишеви само седе као да смо им дали воду”, рекао је он. Кристал каже да ће људима који се опорављају од зависности највероватније бити потребне додатне вакци-

Производња је заустављена и свих милијарду и сто милиона одштампаних новчаница стављено је у карантин у подрум Форт Нокса и издат је налог да се одштампа нова са старом технологијом. Тим немачких и јапанских истраживача сматра да има боље решење - да се уместо компликоване заштите на новчанице штампају танкослојни транзистори који раде на три волта!

“Skype”: Ускоро и видео позиви “Skype” ће ускоро представити нову могућност за видео позиве намењену “Apple-ovim” уређајима “iPhone”, “iPod touch” i “iPad”

Компанија за Интернет телефонирање, “Skype”, представила је на сајму електронике за широку потрошњу ЦЕС (Consumer Electronics Show), од 6. до 9. јануара у Лас Вегасу, нову могућност Уметничко виђење новоотркивене планете видео позива намењену “Appleovim” Новооткривена планета названа “Ке- уређајима “iPhone”, “iPod touch” и плер-10б”, а иста кружи око звезде “iPad”. Кеплер-10, и налази се на удаљености Опција би требало да буде доступна од Земље 560 светлосних година и за мобилни телефон “iPhone” 4, 3G S и има сличне геолошке карактеристике, 3G, као и за плејер “iPod touch”, са мо-

Izbor

Nauka i nove tehnologije

гућношћу коришћења бежичне “wi-fi” или 3Г мреже, објавили су француски електронски медији. Услуга би, како се наводи, требало да буде доступна и преко мини преносивог уређаја “iPad”, али ће то вероватно бити његов наредни модел, који би ће имати фронталну камеру. Очекује се да ће “Скајп” убрзо да прошири опцију видео позива и на друге мобилне платформе које већ подржава.

ЛГ: ТВ са највећим 3Д екраном Јужнокорејска компанија ЛГ је произвела тродимензионални ЛЕД теле- Нови телевизор има дијагоналу од 72 визуелне садржаје на локалној мрежи визор са највећим екраном на свету инча - LЗ9700, са потпуним ретроосве- или на УСБ прикључку. Након представљања на ЦЕС-у, телевизор би убрзо требало да се нађе на европском, азијском и северноамеричком тржишту.

Цена још није позната, а заинтересовани купци очекују да неће бити пропорционална његовој величини.

Јужнокорејска компанија ЛГ је произвела тродимензионални (3Д) ЛЕД телевизор са највећим екраном на свету, који је премијерно представила на сајму електронике за широку потрошњу ЦЕС (Цонсумер Елецтроницс Схоw), од 6. до 9. јануара у Лас Вегасу.

тљењем, а стручњаци истичу да пружа одличну флуидност слике, како у 2Д, тако и у 3Д технологији, пренели су француски електронски медији. Он садржи и “смарт ТВ” технологију за гледање видео садржаја са веба и опцију “смарт шер” за увид у аудио-

Feqton

РАСПАД СФРЈ

Izbor

била у стању да се определи, па је одбила оба предлога и остала на статусу кво.

Распад Југославије – 20 година касније (9) СВЕДОЦИ РАСПАДА

Нандор Мајор: Не треба претеривати око значаја Осме седнице Нандор Мајор, у два наврата председник Председништва Војводине, почетком деведесетих сматран за водећег војвођанског политичара мађарске народности: “Немоћ централне власти изражена је у подигнутом прсту словенца Винка Хафнера, који је упозорио Милошевића нека добро размисли куда води његова политика. пштину да доноси све оне законе на То је био вапај представника мањих основу којих би Крајгерав план у целини народа у централној власти који су могао бити реализован. Исто се десило и са Врховчевим плајош хтели сачувати Југославију”. ном, иначе недовољне реформе политичког система. Следећа фаза немоћи централне власти очитовала се када је изгласано Чкре-

РСЕ: Господине Мајор, у овој серији разговора Радио Слободна Европа покушава да одговори на питање: зашто се и како се распала СФР Југославија? Када је, по вашем мишљењу, почела финална фаза. Неки сматрају да она почиње већ са Титовом смрћу, други је везују за немоћ СФРЈ да нађе формулу за смиривање косовске кризе, трећи тачку почетка цепања фиксирају на Осму седницу ЦК СКС и промоцију Милошевића за српског националног лидера, четврти говоре о референдуму у Словенији, итд. Када, по вашем мишљењу, почиње финална фаза пропасти друге Југославије? Мајор: Распад је започет када централна власт није могла да реализује своју политичку вољу, а касније чак ни да уобличи ту вољу. А централна власт у једнопартијском, квазипарламентарном систему припадала је савезном руководству државне партије. Оно је, например, почетком осамдесетих година прихватило Крајгеров план економских реформи, али није могло да натера Савезну ску-

бићево сасвим легално смењивање у југословенском партијском врху - чим се Милошевић у име Србије супротставио резултату гласања, централни орган је на лицу места преиначио сопствену одлуку. Тада југословенски центар државне партије већ није имао моћ да се супротстави партијском центру највеће републике. Другим речима, да суверено уобличи своју политичку вољу. А Милошевић је непрекидно искушавао моћ и делотворност централне власти. Немоћ централне власти изражена је у подигнутом прсту Словенца Винка Хафнера, који је упозорио Милошевића нека добро размисли куда води његова политика. То је био вапај представника мањих народа у централној власти који су још хтели сачувати Југославију. А у мају 1988. године, на међуконгресној савезној конференцији државне партије, група делегата београдске организације тражила је повратак на назив КПЈ и на некадашњи централизовани дириговани систем, а други делегати, међу којима и ја, да се напуштањем водеће улоге државне партије пређе на владавину закона, тј. парламентарни систем. Међутим, конференција није

Касније је Стипе Шувар, на челу државне партије, неколико пута наговестио да ће ставити на дневни ред питање Милошевићеве политике и рећи попу поп, а бобу боб. Али је у последњем часу увек одустао. Не без разлога. На крају је Хрват Иво Дружић иступао с тезом да државна партија има две снажне личности, Шувара и Милошевића, најбоље би било да се они удруже и заједно поведу земљу. Међутим, то су биле тада већ две непомирљиве концепције. Дакле, очигледно је било да је централна власт онемоћила. То је био почетак распада Југославије. Постојале су две могућности: обнављање централне власти консензусом свих република и покрајина, или насилно наметање политичке воље једне или више република осталим републикама. Консензусом република могло се рачунати на конфедерални преображај. То Милошевић није прихватио. Зато се определио за насилне акције. Тиме је започела финална фаза распада Југославије. Та финална фаза распада имала је два периода. У првом је Милошевић применио облике политичког насиља, а у другом оружаног насиља. Политичко насиље започето је у октобру 1988. године рушењем војвођанског руководства, па је настављено рушењем косовског и, у истом замаху, рушењем црногорског руководства. На беспомоћно запомагање централне власти да руши устав, Милошевић је подругљиво одговорио да је покренуо антибирократску револуцију и служиће се уставним и вануставним, статутарним и ванстатутарним, институционалним и ванинституционалним методама. Као што је познато, под владавином државне партије реч револуција представљала је легитимациону основу. Проглашавајући своје деструктивне акције револуцијом, Милошевић се још трудио да добије некакву легитимацију. Он се још надао да ће преузети југословенски центар државне партије - а централна власт је у рушењу аутономија, све до оних демонстрација рудара у Старом тргу, када се већ навелико пуцало на албанске демонстранте, чак и са савезним специјалним јединицама милиције које су потпомагала акције Милошевића. Тек је тада Словенија повукла своје људе из

Izbor

тих федералних формација. Словенија је јавно упозорила да ту више није реч о унутрашњим односима Србије, него је у питању судбина саме Југославије. Дакако, процес раздруживања је интензивиран. Словенија је 4. јула 1990. године објавила Декларацију о самосталности. Истог дана су и Албанци прогласили Косово као републику. Али, једно време ни једни ни други нису ништа предузели. Самосталност није синоним за независност, па утолико то није ни морало рушити оквире Југославије. Истини за вољу, Бора Јовић, шеф држа-

ве је већ пре тога, 21. марта 1990. године, предложио Милошевићу да се Словенија силом истера из Југославије, а нешто касније тражио је од генерала Кадијевића да се то исто учини и са Хрватском, дакако, успостављањем границе тамо где би Србији одговарало. До тог тренутка Југославија је могла да се раздружи или да распадне сразмерно мирним путем. Али, када је у Хрватској 25. јула 1990. године на сабору у Србу усвојена Декларација о суверености и аутономији Срба, па је формиран и Национални савет Срба у Хрватској, а расписан је и референдум искључиво за Србе на тачно омеђеној територији, где су живели и многи Хрвати, јасно је било да ће се земља распасти у крвавом рату. Уследила је побуна милиције у Книну против шаховнице, затим су успостављене и барикаде од балвана, брањене под оружјем. Све то у року од месец дана. Старо је правило: лако је латити се оружја, а тешко га је одложити. Бора Јовић, шеф државе, уместо да је бринуо и бранио уставност, у својој резиденцији примио је Србе из Хрватске који су оружјем прекрајали савезни устав. Управо се ово догодило: Срби су у Војводини и на Косову рушили мултинационалну аутономију коју је предвиђао федерални устав, а у Хрватској оружјем успоставили српску националну аутономију, коју исти устав није познавао. Милошевић је очигледно рачунао с тим да је међународна заједница заинтересована за одржавање Југославије. У томе је видео могућност Србије да другим републикама чак и силом наметне своју вољу. То је можда и важило све док је егзистирао двополни међународни систем. Из дневника Боре Јовића види се да се Милошевић једно време заносио мишљу да ће Американци при-

Feqton хватити чак и оцену да се Југославија може спасити само инаугурацијом беспартијске демократије. Међутим 1989. године, догађајима у Мађарској, почео је распад источног блока, а тиме и двополног међународног система. То је водило к уједињењу Немачке. За три месеца све се одиграло. У средњоевропским земљама одмах је започет процес транзиције ка тржишном привређивању и вишепартијској демократији. Пажња Запада је била усредсређена на те процесе, па је самим тим Југославија доспела у други план. Запад је највише бринуо због судбине нуклеарних снага Совјетског Савеза. Југославија у настајућем једнополном међународном систему изгубила је значај који је имала у улози огледне јеретичке социјалистичке земље. Словенија и Хрватска су брзо схватиле да је неопходно прикачити се чврсто на онај воз, који креће северније од земље, а Милошевић их је задржавао, плашећи их бесним захтевима и ратним претњама. То је била фатална грешка Милошевића. Међународна заједница у једнополном систему више није била заинтересова да се Југославија пошто-пото одржи, поготову не по цени ратова које је Милошевић покренуо, замрзавајући окоштали систем који више није личио ни на шта. То су му већ крајем 1990. године рекли сами Американци. Али није вредело. Друго је питање зашто је централна власт Југославије почетком осамдесетих година све више губила моћ. Ћорсокак РСЕ: Почетак дефинитивног процеса расцепа наравно не обухвата све битне узроке пропасти СФРЈ. Које разлоге те пропасти сматрате битним и можете ли их рангирати по приоритету. Некада су нешто старије југословенске генерације у школама училе да је прва Југославија пропала јер није била у стању да реши национално питање. Да ли су, по вашем мишљењу, национална питања југословенских народа и народности, то јест да ли је питање “националне равноправности” било у темељу дубоких политичких конфликата који су расточили посттитовску Југославију, или је реч о другим нерешеним питањима, или комбинацији других социјалних проблема са националним фрустрацијама? Мајор: Мислим да је распад Југославије уследио због стицаја сплета узрочника. Најпре, подсетићу вас да смо крајем седамдесетих година имали светску економску кризу изазвану потребом преласка с индустријског система производње, коју су симболизовали велики фабрички димњаци, на производњу уприличену помоћу електронских рачунара. Излаз из кризе изискивало је

велику акумулацију, па концентрацију и прерасподелу капитала између водећих грана индустрије и значајно преобликовање друштвених слојева и класа. У Америци се то остварило пресељавањем основних производних снага с источне на западну обалу земље. Совјетски тип реалног социјализма није био у стању да такву акумулацију и снажну концентрацију изврши па зато више није могао више да опстане као паралелни, алтернативни систем капитално-трзишном начину производње, као што је једно време фигурирао. Наравно, иза свега тога стоји још дубља ствар: показало се да, упркос волунтаристичким напрезањима у социјалистичким земљама, нема ништа од такозваног преласка у обећано бескласно друштво. Историја познаје сличне случајеве: када људске тежње воде у ћорсокак. А распад реалног социјализма совјетског типа, што је уједно значио и распад двополног међународног система - ту, покрај Југославије - затекао је Југославију у стању кад је њена централна власт све више губила делотворну политичку моћ. То је био одлучујући стицај за убрзање распада Југославије. Моћне политичке снаге Србије које у души никад нису прихватиле положај Срба и Србије који је произашао из устава усвојеног 1974. године, а на чије чело се - игром случаја - ставио Милошевић, оцениле су да је то погодан тренутак да се у Југославији рестаурира некадашња централизована федерација која би обезбедила доминацију Србије. То је, дакако, у свим републикама проузроковало промену односа снага у корист оних који су се, суочени с таквом перспективом, радије определили за независност њихове републике. Подсећам на забелешке Боре Јовића, тадашњег шефа државе: Јанез Становник и Андреј Маринц већ су га по-

Feqton

РСЕ: Као дугогодишњи војвођански политички функционер били сте у прилици да из дана у дан пратите сталне сукобе унутар Србије, сукобе који су настајали на извесној конституционалној двосмислици после устава из 1974. године, по којој су Војводина и Косово биле аутономне покрајине у саставу Србије, али су истовремено биле и конститутивни делови федерације, што ће рећи федералне јединице “са сопственом одговорношћу за развој”. Када сте схватили да ће захтеви из Србије за “редефинисање односа унутар републике” прерасти у политичку акцију за “редефинисање Југославије” по готово империјалној, старој концепцији повређеног српског национализма? Или, опрезније речено, да ли се у време уставних расправа у Србији половином осамдесетих, па и ранијих расправа о “Плавој књизи” српског руководства о односима унутар Србије, могао осетити притисак за другачију концепцију самог југословенског федерализма од оног који је успостављен Титовом “децентрализацијом” почетком осамдесетих? Мајор: Србијанско руководство у име равноправности Србије с осталим републикама непрекидно је тежило ка сужавању аутономија покрајина, али у расправама о уставним односима унутар Србије никада није захтевана другачија концепција југословенског федерализма. У приватним разговорима, дакако, било је често и таквих залагања. Међутим, и на основу жестоке јавне критике да је власт у земљи наводно доспела у руке П о л е м и к а Ћ о с и ћ - П и р ј е в а ц о националне олигархије, инсталиране у социјалистичком југословенству републикама и покрајинама, те повика против установе међурепубличког договарања и система вета, могло се закључити да се размишља и о редефинисање Југославије. Наиме, у другим републикама исте појаве нису изложене тако жестокој критици и анимозитету као у Србији. Знам само за један случај када је федерација из Ранковићевих времена јавно величана као “југословенски социјализам”, односно “социјализам XX века”, а она из устава 1974. године куђена као “регионалистички социјализам”, односно “социјализам XIX века”, па је заговаран повратак на социјализам од пре 1966. године. Тако се изјаснио Сретен Петровић, тада председник идеолошке комисије србијанске државне партије, у једном интервјуу датом омладинском листу у Војводини, у марту 1984. године. Звучао је као претходница будућег Меморандума САНУ. Нико му - сем мене - није упутио јавну критику. Покушаћу да разјасним шта је карактерисало федерацију која је овде повезана с именом Ранковића. Почећу с тиме да је Титова Југославија са становишта развоја државног уречетком 1989. године упозорили да им је у Словенији због тадашње српске политике све теже бранити југословенску оријентацију. Све је то игнорисано у владајућим круговима Србије. Убрзо се испоставило да међународна заједница, упркос томе што је Југославија изгубила свој ранији значај, преферира очување целовитости земље, али само мирним путем, а не употребом војне силе. То није одговарало Милошевићу. Међутим, Милошевић, суочен немогућношћу да рестаурира централистичку федерацију, ратове и није покренуо ради очувања Југославије него ради прикључења крајева Србији које су Срби сматрали својим земљама. И мада су Срби те земље, па и више од тога, оружјем запосели, међународна заједница им није дала да их и задрже. Тако је дошло до пораза Србије. Тиме сам, надам се, уједно и рангирао узроке распада Југославије. Прво светски економски преображај, па потом распад реалног социјализма и двополног међународног система, а онда, паралелно с тим, немоћ централне власти у земљи и, на крају, незадовољство пре свега Срба својим националним положајем у Југославији која је све више клизила ка конфедерацији. Додао бих још и владарску личност самог Милошевића. Он је, изгледа ми, и лично склон ратовању и деструкцији као методу решавања политичких проблема. Неки од тих узрочника су више, а неки мање нужни, неки су и случајни. У сваком случају, другим сплетом чинилаца можда смо могли да сачувамо Југославију.

Izbor

ђења имала три периода. У првом, до почетка педесетих година, упркос томе што је земља била федерација, сва је моћ била концентрисана у рукама централне власти, као и у свим стаљинским земљама. У другом, од почетка педесетих година, државна власт је и даље концентрисана на федералном врху, али - да би се разликовало од совјета - створене су комуне у којима би грађани облицима непосредне демократије сами управљали у домену задовољавања свакодневних потреба. Вишепартијски систем под Титом није долазио у обзир, па су коришћени облици непосредне демократије. Комунисти су имали илузије о њеним стварним вредностима. Наравно, и ја сам гајио исте илузије. Дуго је изгледало да ће комуна бити основни облик заједнице у Југославији. У читавом периоду све до средине шездесетих година изгледало је да ће средњи облици између федерације и комуна, наиме републике и покрајине, стагнирати. Можда ће се чак и уназадити. Положај покрајине је, например, из устава у устав, 1946., 1953. и 1965. године све више слабио. Постојали су и идеолошки разлози за благо потискивање средњих облика организованости. Наиме, пролетерски интернационализам је као империјално средство совјетске државе одбачен, тачније, замењен домаћим интернационализмом, наиме социјалистичким југословенством. Развијању тог социјалистичког југословенства служили су све разноврснији облици међурепубличке културне сарадње и све више форсирано међусобно прожимање нација и њихових култура. Када се све то споји са магловитом претпоставком о одумирању држава, рађа се визија о природном стапању свих у то социјалистичко југословенство, наводно ради савладавања националне искључивости. Тако се почела ширити замисао да ће се Југославија развијати у правцу преображаја из федерације република у федерацију комуна. Дилеме и противречности те идеје откри-вене су у чувеној полемици између Добрице Ћосића, тадашњег идеолога социјалистичког југословенста, коме је у једном интервјуу омакла изјава да ће међурепубличке сарадње би-ти све дотле док буде република, и Душана Пирјевца, књижевника из Словеније почетком шездесетих година. Пирјевец је замерао да се социјалистичко југословенство схвата као наднационална интеграција у којој се, као први корак, Словенци и Македонци имају стопити у српско-хрватску језичку заједницу. Међутим, према Пирјевцу, социјалистичко југословенство као наднационална интеграција потпуно је излишна, с обзиром да се све нације непосредно интегришу у процесе човечанства и

Izbor

света. Зато Словенци немају потребу да се преко тог југословенства интегришу у човечанство. Пирјевец је социјалистичко југословенство изједначио са тзв. интегралним југословенством из доба стварања прве Југославије, јер су обе требале да послуже као средство асимилације у корист најбројније нације. Према Пирјевцу, разлика између та два појма састоји се у томе да према интегралном југословенству троимени јединствени народ већ постоји, дочим према социјалистичком југословенству, нова, стопљена нација треба тек да се створи. Према Пирјевцу, ако југословенство ишта значи, значиће увек оно у шта ће се републике и покрајине договорити. Тада је Ћосић одбацио ту Пирјевчеву интерпретацију социјалистичког југословенства, али када је дошло до напуштања централизма, Ћосић се, због положаја Срба на Косову, сукобио са државном партијом. Према сопственом каснијем признању, Ћосић се опростио од југословенства управо онда када је схватио да га Кардељ, наводно, тумачи не као нови и трајни вид - и квалитет - у интеграцији, него као тренутну и пролазну станицу. Њега такво југословенство није интересовало. Према томе, главне карактеристике југословенске федерације ранковићевског типа представљају социјалистичко југословенство и визија о федерацији комуна. Био је то ход ка двополној држави: на врху остаје централизована државна власт, а у бази је широка самоуправа. У средини је нешто пролазно: републике и покрајине. У Србији је увек преферирана федерација која се приближава овом типу државне организације. И рестаурација коју је Милошевић крајем осамдесетих година наговестио стремила је у истом правцу. У трећој фази Титове Југославије, у супротности с другом фазом, најјачу позицију су имале републике и покрајине; оне су, с једне стране, затварале у себе комуне, а с друге стране, из република и покрајина је изведена федерација, која је, ипак, била замишљена као држава. То није било далеко од тога за шта се Пирјевец залагао. Забезекнути колективни шеф државе РСЕ: Крајем осамдесетих често сте учествовали у раду Председништва СФРЈ. Колико је то тело било југословенски “колективни шеф државе”, а колико само “највише представничко тело”, то јест само скуп републичких репрезената са лимитираним мандатом? Да ли сте по раду тог органа могли претпоставити да је крај СФРЈ на видику, то јест да је оно немоћно да савлада грозницу “историјске еманципације” њених делова?

Feqton Мајор: Председништво Југославије није представљало сопствену сенку; оно је било одиста “колективни шеф државе”. Имало је неуобичајено велика овлашћења за ту функцију. Председништво је одлучивало о употреби оружаних снага, под његовим патронатом деловала је служба државне безбедности. Председништво је одлучивало о питањима ванредног стања, а у условима ванредног стања имало је и додатна овлашћења. У демократским земљама све ово спада у надлежност владе или парламента. Ја сам у својству председника Председништва Војводине, на основу уставних овлашћења, од маја 1988. године до пада војвођанског руководства у октобру 1988. године замењивао у Председништву Југославије Радована Влајковића, 12 члана “колективног шефа државе” из Војводине, с обзиром да је он био на лечењу. У том, за нас деликатном периоду, “изнутра” сам познавао рад “колективног шефа државе”. Рећи ћу вам: и кроз његов рад осећало се да корачамо ка расулу. Све је више било нервозе, немоћи и претварања. Например, на састанку који је сазван ради смиривања супротности између србијанског и војвођанског руководства у лето 1988. године, изнео сам оцену да се званично све инстанце ограђују од серије митинга косовских Срба који су недељама таласали по Војводини.Док се ти митинзи организују и усмеравају из србијанског руководства, прећутно их толеришу у федералном руководству, а очекују нека чуда од војвођанског руководства. Сви су негодовали због те оцене, али нико није предложио шта да се чини да би ти митинзи престали. Тада сам чак предложио да бисмо ми могли да прихватимо уставне промене које тражи Србија кад бисмо знали да ће се на томе стати, али шта ће бити ако приликом свођења јавне расправе Србија проширује листу захтева? Генерал Љубичић је наивно излетео тврдњом да се ништа друго неће тражити. А Милошевић га је одмах дезавуисао речима да нико унапред не може да зна какви ће бити резултати јавне расправе.

Питао сам присутне: “Ако је тако, зна ли неко где је захтевима крај?” Наравно, није било одговора. Тако је “колективни шеф државе” могао да види у чему је проблем: Милошевићу је одговарала криза и уопште није желео да се она смири. С њим није било могуће доћи до чврстог политичког договора који већ сутра не би могао да руши. И упркос свему, југословенски “колективни шеф државе” ништа није могао да чини ради смиривања ситуације. Напротив, неколико недеља касније, за време једног викенда два члана колективног шефа државе су у својим јавним иступима - Стане Доланц и Веселин Ђурановић - истакли да покрајине треба да прихватају уставне промене у Србији.

С обзиром да су новине то објавиле, косовски митингаши су још истог дана свуда по Војводини трубили да је

Председништво Југославије против војвођанског руководства. С обзиром да Председништво Југославије није о том питању утврдило свој став, нити је било надлежно да то учини, на првој званичној седници тражио сам да се “колективни шеф државе” огради од приватних ставова својих чланова и од интерпретација кроз штампу. Седели смо за истим столом и сви су били забезекнути. Мој захтев је, дакако, одбијен. Ја сам све то доживео као атмосферу коначног разлаза. Читам ових дана мемоаре Раифа Диздаревића, тадашњег председника “колективног шефа државе”. Видим да је он упамтио друге елементе о тим догађајима. Сви смо ми упамтили оно што је за нас особно тада било најважније. Мене су мучиле једне, друге од нас - друге бриге. Наравно, ни Раифу Диздаревићу није било лако. Он се много трудио да изглади супротности. Камо среће да је у томе имао веће успехе. Југословенски оријентисане Албанце збрисали су Милошевићеви људи РСЕ: У време постављања позиције за дефинитивни унутрашњи политички расплет после Тита били сте водећи политичар мађарске народности у Војводини, односно Србији. Да ли сте у том смислу боље разумевали нека крупна косовска питања или су проблеми Албанаца на Косову и у Србији били сасвим другачији од питања која су била битна за положај мађарске народности у Војводини и Србији, то јест у СФРЈ? Мајор: Косово је превелика прича за наш ограничени разговор. Треба рећи да су Албанци, ослободивши се српске доминације под Ранковићем,

тражили статус републике за Косово. То није било никакво чудо за земљу где су они представљали бар 70 одсто становништва. То би учинио и сваки други народ било где у свету. Али, Албанци на одговорним положајима схватили су да има бар два разлога због којих Косово не може постати република: прво, зато што су Срби националним митом исувише везани за Косово, друго зато што републике имају право на отцепљење. Руководиоци Албанци, уважавајући разлоге, мирили су се тиме да Косово буде покрајина. Али за узврат

Feqton исфорсирали су да покрајине стичу статус сличан републици, без права на отцепљење. Тако је дошло до тога да покрајине донекле остану у републици, а донекле постану чиниоци федерације. То је преломљено једним уставним амандманом још 1968. године, а детаљно реализовано уставом из 1974. године. При томе Војводина - као ранија једина покрајина - требала је бити кочница која ће смиривати - смањивати - захтеве Албанаца за статус покрајина, дакле и Косова. Сећате ли се изјаве једног тадашњег војвођанског руководиоца да Војводина “неће на шалтер федерације”? Он је изразио тадашње расположење Срба из Војводине који нису хтели превелику аутономију. На крају су покрајине, ипак, стекле федерални статус. Отуд је статус који су Војвођани, међу њима и мањинци, стекли уставом из 1974. године, уско повезан с борбом Албанаца за аутономију на Косову. С обзиром на раније тежње Албанаца, било је претерано оквалификовати контрареволуцијом захтев групе албанских ђака 1981. године у једној мензи у Приштини да Косово стекне статус републике. Тај бунт се могао решити и без велике буке, разумним политичким и административним мерама. Далеко од тога да је на Косову све било у реду. Тада сам ја био извршни секретар у југословенском центру државне партије и због тих догађаја често сам боравио на Косову. Учествовао сам и у изради чувене платформе за Косово с Милојком Друловићем. Например, на приштинском универзитету било је петнаестак запослених професора из Тиране који су ширили и иредентистичке идеје. Или, некритички је увезено доста уџбеника из Тиране у којима је, такође, било иредентистичких прохтева. Или, нека културна друштва из Албаније обилазила су села на Косову и стварала реваншистичко расположење. Али, идентификоване су групе у којима је све ово наишло на одјек и смишљеним акцијама дало се све то изоловати и санирати. Тим пре што је на Косову тада већ било доста југословенски оријентисаних Албанаца. Шире руководство Албанаца и кругови око њих чак су прихватили и оцену да је ту реч о контрареволуцији и да свему томе треба стати на крај. Али, у Србији је то другачије оцењено. Учињена су два фатална проширења. Прво, на седници србијанског руководства државне партије почетком 1982. године лансирана је теза да је косовској контрареволуцији узрок превелика аутономија покрајина, уз призвук да је томе крива и Војводина, јер да је 1976. године прихватила захтеве за прикраћивањем аутономије изложене у такозваној “Плавој књизи”, до свега овога не би ни дошло. То је у Војводини

Izbor

с индигнацијом одбачено указивањем на сређено стање у покрајини, што само по себи доказује да узрок није у уставном положају. Узрок је у погрешној политици на Косову. Друго, истицан је тежак положај Срба на Косову који је повезан с деловањем албанске иреденте у покрајини. Та је теза, за две-три године већ била проширена, потиснувши у други план првобитне замерке због наводне контрареволуције. Наиме, за пар година на Косову више није било иредентистичких уџбеника, није било реваншистичких представа, није било јавних захтева за републиком. Појаве због којих је платформа о Косову првобитно сачињена, до 1985 године углавном су саниране и стање је видно побољшано. Било је чак боље него пре догађаја из 1981. године. Истина, с временом на време су се огласиле неке маоистичке групице из дубоке илегале, али оне нити су имале утицаја, нити су било шта предузимале. А која земља није имала сличне групице? Међутим, чим је речено да се Срби исељавају због смишљене политике иредентистичких снага, сенка сумње је неминовно пала и на албански део косовског руководства. А када је речено да ће меру успешности борбе против албанске иреденте представљати престанак исељавања Срба, јасно је било да је тензија овековечена, јер нити ће косовско руководство моћи, нити би било које друго руководство могло да заустави исељавање Срба. Чињеница је да су Срби на Косову, у спонтаној свакидашњици у то време често шиканирани. Али, тада успостављени критериј за побољшање њихове ситуације био је немогућ и недостижан. На крају, ни Милошевићева страховлада у деведесетим годинама није спречила исељавање Срба, па ни после доношења изразито дискриминативног закона према којем је Србима забрањено да Албанцима продају непокретности. Треба ипак рећи да су у сасецању косовске аутономије били заинтересовани, па су се у овим процесима и истакли, и Македонци и Црногорци, јер су и у њиховој републици живеле повеће националне заједница Албанаца, а оне су се ослањале на Косово малтене као на своју матицу. Рачуница се састојала у томе да ће им слабије Косово бити слабији ослонац. На челу комисије која је 1987. године о стању на Косову формулисала оне строге, недостижне закључке налазио се Марко Орландић из Црне Горе, коме су косовски Срби нешто касније, кад их је отишао смиривати, на јавном митингу окретали сви одреда леђа. Био је то језив призор који Орландић од њих није заслужио. С друге стране, Срби ни у Македонији, па чак ни у Хрватској - тамо где су у физичком смислу представљали мањину - нису имали изразито бољи положај од Срба на Косову. 1987. године,

Izbor

када је југословенско руководство државне партије размотрило стање на Косову, предложио сам да се наша платформа о Косову допуни, с обзиром да се сада у редовима Срба јављају сличне екстремне тежње као раније у редовима Албанаца. Текст сам 1988. године и објавио у једној од мојих књига, можете га и данас прочитати. Навео сам четири пет таква екстремна залагања, међу њима и захтев за укидањем “огавне” аутономије и захтев за разбуцањем косовског руководства као центра албанске иреденте. Сматрао сам да ако захтев за републиком представља контрареволуцију, онда захтев за укидањем аутономије такође представља контрареволуцију. Међутим, опседнутост Срба тиме да на Косову делује албански иредентистички центар и да тај центар сачињавају баш југословенски оријентисани албански функционери, била је толико распрострањена да су било чије речи, остале без икаквог одјека. Колико су те претпоставке биле смешне, испоставило се тек када су се крајем деведесетих година албански иредентисти масовно латили оружја. То су, наравно били неки нови клинци. Југословенски оријентисане Албанце збрисали су Милошевићеви људи. Југословенска федерација као да је била слепа и глува, ништа није учинила да би спречила манипулације с положајем косовских Срба у циљу рушења покрајинских аутономија. Када су косовски Срби у јулу 1988. године први пут демонстрирали у Новом Саду, улицама је одјекивало: “Убићемо Власија! Убићемо Власија!” Нико се у Југославији тада није запитао имају ли демонстрације на којима се јавно прети убиствима икакве везе са демократијом. А Власи је био први човек у косовском руководству.

Срби тада нису више тражили равноправност за мањину и већину, него хегемонију за оне који чине физичку мањину. Последице таквих захтева су за Србе на Косову данас катастрофалне.

Feqton Положај Срба у време када су митинзи започети не да се упоредити са њиховим садашњим положајем. РСЕ: Без обзира који ранг у лествици приоритетних догађаја који су водили ка распаду СФРЈ дајемо Осмој седници ЦК СКС, она се по општем мишљењу налази у реду тих кључних догађаја. Како сте ви доживели ту седницу и шта нам можете рећи о све досада контроверзним сведочењима о улози Војвођана на њој? Да ли сте учествовали на припремним састанцима у Новом Саду, јесте ли износили мишљење о тактичком постављању према сукобу који је на тој седници ЦК СКС и на претходној седници Председништва ЦК СКС требало да се разреши и шта са деценијске дистанце мислите о значају победе Милошевићеве струје? Мајор: Ја од 1978. године па надаље нисам биран у војвођанско руководство државне партије, па тако нисам ни учествовао у његовом оперативном раду. Радио сам у такозваном државном председништву Војводине, где сам две године обављао и дужност председника. Ти органи много више су се држали сопствене надлежности него што се претпоставља. 1986. године Ђорђе Стојшић је био на челу партијског руководства. Мене је изненадило то што су се Војвођани уздржали од гласања када је одлучено о премоћи Милошевића. Одмах сутрадан рекао сам Стојшићу да мислим да је учињена грешка. Он ми је одговорио да се очекује да ће се Милошевић доследније борити против српског национализма од Ивана Стамболића, али је он ипак мислио да је у политичком смислу боље да се одлука о томе не преломи гласовима

из Војводине. С друге стране, уверавао ме је да се Милошевић ни три месеца неће успети да одржи на тој функцији. Нисам уважио његове аргументе. Али је тачно да су у војвођанском руководству

сви, можда сем Крунића, мислили да ће Милошевић бити одлучнији у односу на српски национализам.

Генерал Љубичић је то обећавао многим Војвођанима.

Осма седница је постала прекретница због тога што је омогућила Милошевићу да из свих руководстава тадашње Србије отера све оне који су му сметали и да посади сопствене чврсторукаше. То је свакако постала организациона основа каснијој Милошевићевој агресивној политици. Али, око значаја Осме седнице не треба претеривати. Под претпоставком да је Иван Стамболић тада победио, можда би нам судбина била донекле другачија.

У погледу односа унутар Србије, дакле у односу на аутономију, између Ивана Стамболића и Милошевића разлике су биле незнатне. Иван Стамболић је, кога сам ја ценио, ако се не варам, био југословенски чврсто опредељен човек, а није био склон безобзирном насиљу. Тешко да би Србију повео у рат против

других република. Можда бисмо с њим у некаквом облику и за неко време и сачували Југославију. Међутим, ако не на Осмој седници, њега су могли да оборе и касније. Ако не Милошевић, можда неко други. И могли смо опет да доспемо тамо где се данас налазимо. Имајте у виду да су у Србији и опозициони лидери били опредељени за рат. Наиме у Србији је тада све врило. И мошти цара Лазара су прошли кроз све српске крајеве. И Српска академија је довршила свој Меморандум. Питање је шта би било и са Милошевићем да није усвојио традиционалну српску националну политику. Имајмо у виду да је он имао безброј обрачуна; није он најурио само стамболићевце, него и своје другове - комунисте из Војводине, па са Косова, па из Црне Горе, затим је водио рат у Хрватској, па у Босни и Херцеговини, на крају на Косову, па и против НАТО-а. Али је имао бар три опасна сукоба и са србијанском опозицијом. А сличне сукобе ни Иван Стамболић - или неко други уместо њега - не би могао да избегне. Само подсећања ради, после распада државне партије на 14. конгресу, десничарско крило митингашке дружине је у фебруару 1990. године на Тргу Републике покушало репризу прашке “револуције”: прочитали су листу министара владе националног спаса, прочитали су имена бивших руководилаца - комуниста Србије које су канили извести пред суд, а Милошевића су позвали да напусти комунисте и да стане на чело њиховог покрета. Чудили су се кад их је Милошевић увече дао разјурити с милицијом. Тако се Милошевић разишао са својим митингашима. Затим је уследила Драшковићева нимало наивна битка против “ТВ - Ба-

стиље” у пролеће 1991. године, када је полиција пуцала на демонстранте, а на улице Београда војска је изашла с тенковима. Милошевић је и тада остао на коњу. Касније поново, у јуну 1993. године, Драшковић је ангажовао чак и престолонаследника као говорника наго-

Feqton

вештавајући крунисање и умарширање у Бели двор, уз окупацију Пионирског парка у срцу Београда, па логоровања ту пуних седам дана - а на крају су прорадили шмркови. У међувремену, немојмо заборавити, Милошевић је и Драшковића и Шешеља дао и пребити и затварати, па их је касније и у своју владу примио. Све ово намеће ми оцену да је Осма седница с једне стране била некаква прекретница, али с друге стране она је била само једна - и то прва - у низу Милошевићевих силовитих обрачуна с његовим конкурентима. Из те перспективе Осма седница није значајнија од каснијих Милошевићевих обрачуна у којима је, упркос свом језивом владању, све до данас сачувао власт. Пад Берлинског зида – и војвођанског руководства РСЕ: Између јесени 1987., када је Милошевић дошао до пуне власти у Србији, и јесени 1988. године, када је срушено војвођанско руководство у првом налету такозване “антибирократске револуције” на дотадашњу југословенску конституцију, били сте сведок драматичне немоћи свих партијских

и државних федералних органа да се одлуче за пут изласка из кризе, за начин спасавања Титове Југославије. Можете ли издвојити неке од тих покушаја као покушаје који су били нарочито значајни и објаснити зашто и како нису успели?

Izbor

Једноставније речено, пошто сте у то време били партијски савезни функционер, је ли у то време Савез комуниста већ био изгубио улогу супрарепубличког везивног материјала Југославије и шта је у то време и остало од начела “демократског централизма” у тој монополној политичкој организацији? Мајор: Савез комуниста је само у уставу фигурирао као супрарепубличко везивно ткиво Југославије, међутим, демократски централизам није функционисао већ ни почетком осамдесетих година, што се види - као што сам већ рекао - на основу судбине Крајгерове економске реформе која никад није до краја реализована. Југословенска државна партија је на X конгресу 1974. године установљена као савез републичких и покрајинских партија, чије федерално руководство није бирано на федералном конгресу, него на републичким и покрајинским конгресима, а југословенски конгрес је само потврдио или одбио оне који су већ изабрани. Дакле, државна партија је успостављена по истој логици по којој и партијска држава, с очигледним циљем да она више не буде у позицији да неопозиво диригује државним органима и телима. Немојмо ову околност олако осудити, јер је Југославија тиме била упућена на развој ка владавини закона, ка правној држави, ка напуштању једнопартијског политичког монопола. Као прелазно решење за развој политичког система већ је на X конгресу 1974. године усвојено увођење такозване беспартијске демократије или беспартијског плурализма, што је подразумевало стварање различитих политичких платформи, дакле окупљања око тих платформи у оквиру Социјалистичког савеза. То је за данашња схватања наивна замисао, али је она тада упућивала ка напуштању једнопартијског монопола. Међутим, све до распада Југославије ни то није реализовано. Мада демократски централизам више није функционисао, југословенска државна партија није била вољна да и формално учини корак у правцу демонтирања сопственог политичког монопола.

Izbor

Feqton

У периоду између Осме седнице 1987. године и пада војвођанског руководства 1988. године, сем међуконгресне југословенске партијске конференције у мају 1988. године, није било значајнијег покушаја да се спаси Титова Југославија. А о тој конференцији већ сам говорио. Она је изневерила очекивања. Ја сам био у комисији за припрему те конференције. Учествовао сам у раду радне групе за развој партије. Са своје стране, већ на првом састанку дао сам предлог да се напусти такозвана водећа улога партије и пређе на систем владавине закона. Служио сам се прагматичним аргументима: постојање “идејне усмеравајуће улоге” спречава федерални парламент да он преузме одговорност за судбину земље; она час чека импулсе из партијског центра, час се бори против добијених импулса, и зато политички систем карактеришу тромост, неодговорност и паразитизам. Нико се није директно супротставио предлогу, али су се сви залагали за нешто супротно. Једино је Иван Бригић, члан Председништва из Босне, шеф радне групе, показао симпатију за предлог, па је и затражио да му то формулишем као могући део резолуције. Ја сам то учинио на страници и по. Али кад је нацрт резолуције уобличен, од суштине предлога није ништа остало. Мислим да је немоћ и бесплодност мајске конференције понукала Милошевића да у јулу покрене путујући митинг косовских Срба у Нови Сад.

мора се рушити аутономија у обема покрајинама. Под дејством тромесечне интензивне кампање најактивнији део Срба у Војводини је то уважио, па је зато војвођанско руководство узалуд покушало да организује контрамитинге. Када је у октобру коначно оборено војвођанско руководство, већ га је и југословенски партијски центар осудио због бирократизације. А бирократизација је у речнику комуниста била уобичајена формулација за сва, с разлогом или без разлога, жртвована руководства. Уствари, у федералном руководству су се сви чудом чудили како је војвођанско руководство тако лако рушено. И Раиф Диздаревић се у својим мемоарима задржава на томе. Напросто нису хтели да схвате разорно дејство националистичке митингашке кампање која је припремана годинама, а одиграла се пред њиховим очима. Али су зато поново оштро осудили покушај обарања црногорског републичког руководства само десетак дана после обарања војвођанског руководства. За спас тог републичког руководства коришћене су чак и специјалне полицијске снаге: оне су палицама разјурили митингаше на Жутој Греди. Али, тиме су само за два-три месеца, до јануара 1989. године, успели да одложе пад црногорског руководства. Ту је већ прекорачена граница Србије. Више нико у федералном руководству

Истичем да је то био први покретни опозициони митинг у Југославији. Југословенски партијски центар је то оштро и недвосмислено осудио. Отуд закључујем да Милошевић још није имао сагласност за обарање покрајинског руководства. Међутим, путујући митинзи су се редали све до октобра, па се ситуација у Војводини 30 променила. Косовски Срби су дошли с јасном поруком војвођанским Србима: они су на Косову потлачени, а да би владали као што Срби владају у Србији, ради Косова

није могао претварати се да не зна о чему је реч. Да би се видео правац кретања, вреди погледати упоредни преглед догађаја. Месец дана после обарања војвођанског руководства, у новембру 1988. године државна партија у Мађарској започиње преговоре с илегалном демократском опозицијом, који крајем следеће године доводе до успостављања вишепартијског система. У јулу 1989. године Милошевић држи говор милионској маси на Газиместану и најављује могуће ратове Србије.

Месец дана касније, у августу 1989. године, у Мађарској влада отвара границу према Аустрији пред огромном масом источних Немаца, после чега, у року од три месеца, руши се Берлински зид, а у Мађарској, Чехословачкој, Пољској, Источној Немачкој пада систем реалсоцијализма. Чак је у Румунији и Чаушеску стрељан. Ко се још данас чуди да су у јануару 1990. године Словенци и Хрвати напустили 14. конгрес југословенске државне партије, јер нису хтели да прихвате Милошевићев безобзирни диктат? Југославија се, без бусоле, кретала пут Недођије. РСЕ: Како сте доживели такозвану “јогурт револуцију” у Војводини. Да ли је у тренутку њеног покретања већ било касно за неку југословенску акцију, то јест, да ли је Милошевић покренуо “догађање народа” у Војводини као упозорење Југославији, или га је покренуо тек онда када је схватио да је од те Југославије добио прећутну сагласност да успостави монопол своје власти и на Косову и у Војводини, а да остале федералне јединице остави на миру, то јест, да им да времена да се генерално одреде према југословенској ствари? Мајор: Ако ту мислите на октобарске догађаје, а не на период између јула и октобра, мој одговор је да је Милошевић већ знао да му Федерација не може ништа, а није га више ни интересовало да ли би га Федерација хтела ограничити само на покрајине. То се види по томе што је једва завршио посао у Војводини, већ је навалио на Црну Гору. Дакле, у време октобарских догађаја прекасно је било очекивати било какву југословенску акцију. Могу вам рећи да сам доста хладно доживео октобарске догађаје. Тог дана био сам у Београду, на седници југословенског “колективног шефа државе”. Одатле су ме телефоном вратили, а стигао сам у покрајинско седисте државне партије у време када су митингаши из целе Србије управо опкољавали зграду. Био сам на састанку покрајинског партијског руководства, али нисам хтео да учествујем у разговорима са делегацијама митингаша. Захтеве су упутили партијском руководству, па сам сматрао нека они и преговарају са њима. Два пута сам телефоном разговарао са Раифом Диздаревићем, председником “колективног шефа државе” и у своје име рекао сам му да смо таоци митингаша, којих има много, доста су агресивни и не знам шта ће да буде уколико пробију полицијски кордон и провале у зграду. У другом разговору сам исто то поновио. У Београду - или су знали да митингаши неће провалити, или им је било свеједно шта ће да буде ако

Feqton

провале. Био сам убеђен да све оно што радимо више не даје резултате. Шетао сам се по ходницима и причао с људима који су ту губили време. Митингаши су тражили оставку партијског руководства, а део чланова тог руководства није хтео да се Покрајински комитет сазове за сутрашњи дан. Сатима су се међусобно убеђивали, а никако да дођу до опредељења. Доста после пола ноћи сугерисао сам пред свима Миловану Шогорову, тадашњем председнику покрајинског партијског руководства, нека свој предлог најзад стави на гласање. Чим је донета потврдна одлука, Ђорђе Стојшић је на лицу места вратио чланску карту, а неко је отишао да саопшти одлуку митингашима. Одмах сам напустио зграду покрајинског партијског центра. Ујутру сам сазвао Председништво Војводине, усвојили смо информацију о приликама у Новом Саду, које смо окарактерисали као ванредне и послали је “колективном шефу државе” у Београду. Сада су зграде скупштине и владе биле опкољене. Било је поразбијених прозора. Нисмо тражили никакву интервенцију. Мени је драго што то нисмо учинили. Нешто касније, полицијска интервенција ни црногорском руководству није помогла. Иза брда су се ваљале крупне ствари, јаче од нас. Одмах после усвајања информације поднео сам оставку на положај председника Председништва Војводине, без да је то ико од мене тражио. Учинио сам то први у Војводини. Мислим да сам исправно поступио. Исти дан, под опсадом разуларених митингаша, одржана је седница покрајинског партијског руководства. Следиле су оставке. На ту седницу нисам ни отишао. Мађари у српским националистичким партијама РСЕ: Ниједан од политичара мажарске националности у Војводини није ни пре ни после “јогурт револуције” демонизован у Милошевићевим медијима или на тзв. “народним митинзима”, али, сем фамозног Кертеса, готово да нема ниједног Мађара у владајућим српским структурама. Како објашњавате ову околност и да ли је она оставила дубоког трага на касније деловање мађарских политичких странака у Војводини? Мајор: Мислим да је заблуда да аутономашки политичари Мађари нису демонизовани; тачно је, медутим, да су они пре свега у медијима издатим на мађарском језику “раскринкани”. Али ствар није само у томе. Знам за неке Мађаре који упркос законским прописима, па и упркос правоснажним судским одлукама, нису враћени на њихово раније радно место. Видео сам црно на бело одлуку једног радничког савета који је одбио да обно-

ви ранији радни однос, а као разлог наведена је сугестија покрајинског руководства Социјалистичког савеза да се радни однос не обнови. Неким Мађарима у Војводини нису објавили текстове, па су их, док се земља није распала, објављивали у другим републикама. Неки су, пак, морали дуго да се служе псеудонимом. Нерадо говорим о томе. Просудите сами може ли све то да прође као поштеда од стране Милошевићеваца, или је то ипак био израз њихове демонизације. Али све то данас нема више никаквог значаја. Мађара данас, то је тачно, мало има у владајућим српским структурама. Али их ипак има. Ја мислим да је разлика у односу на раније стање у томе што је некада учешће Мађара решавано националним кључевима, што је већем броју Мађара пружало прилику да се уздиже, док у условима вишепартизма то је ствар оних партија које су на власти. А Мађара - ваљда - има премало у српским националистичким партијама, било да су оне на власти или у опозицији. Али их има, као што знате, чак и у Шешељевој радикалној странци. Мађарске политичке странке данас равнају се према логици мањинских заједница, а у очима Срба то што они, с те тачке гледишта чине, покаткад и изгледа нелогичним. Међутим, њихово понашање проистиче из логике постојања националне државе и вишестраначке демократије. Аутор: Димитрије Боаров

Izbor

Одговорност функционера:

S one strane zakona

успешно пливање - једино што, у неким случајевима, на време промене воду, Штити ближњег свог односно државу (Мира Марковић, Марко Милошевић, Богољуб Карић, Постоји ли међупартијско трговање Слободан Радуловић…). прљавом прошлошћу и да ли је правда достижна само у случајевима кад није селективна Аргументом који сликовито говори о постојећем односу политике и правосуђа у Србији недавно је Томислав Николић образложио тврдњу да нема места спекулацијама о скором прављењу коалиције напредњака и демократа: “Такозваном великом коалицијом ми би тада и амнестирали Демократску странку од њене одговорности за многе промашаје и пропусте, продужили агонију у борби против криминала, мита и корупције, пошто би коалиција с њима значила статус кво и мртву бару јер нико не би могао да крене против министара с којима сте у коалицији” рекао је Николић у интервјуу једном од претходних бројева НИН-а.

Уз очигледну намеру да власт оптужи за свакојаке неподопштине, вероватно нехотице, главни кандидат за лидера опозиције тиме је открио и дубину укорењености принципа “штити ближњег свог” којим политичари разних боја традиционално ограничавају слободу деловања правосуђа. Све заклињући се да се залажу за његову независност. Јер, шта се друго може закључити из тврдње да “нико не би могао да крене против министара с којим сте у коалицији” осим да правосуђе у случајевима “крупних риба” поступа само ако добије “налог одозго”? И да чак и онима који претендују да се прикажу као алтернатива, не пада на памет да ту традицију прекину? Новија српска историја обилује примерима предизборних најава спектакуларних хапшења након промене власти. Традиционално, после избора, не деси се ништа. “Крупне рибе” углавном настављају

Последњи пут се у Србији неки (бивши) министар нашао иза решетака још почетком деведесетих. Министар трговине у влади Радомана Божовића, Сава Влајковић, ухапшен је 1. марта 1993. под оптужбом да је, заједно са министром који је наследио његову фотељу Велимиром Михајловићем, узео провизију на увоз нафтних деривата у висини од око милион и по немачких марака.

Упркос великим очекивањима, после 5. октобра 2000. није изостао само очекивани талас „великих хапшења“ („част“ изузецима, попут Драгољуба Милановића, бившег генералног директора РТС-а, и двојици који се још увек налазе у затвору - бившем начелника СДБ Радету Марковићу,осуђеном због

организовања покушаја убиства Вука Драшковића на Ибарској магистрали и Михаљу Кертесу, бившем директору Савезне управе царина, који је крајем децембра, уз казну за умешаност у исти злочин, добио и нову, за изношење девиза на Кипар).

Неславно је пропала и идеја лустрације, а недавни покушај Ненада Чанка да

продужи рок трајања никад примењеном Закону о лустрацији, изазвао је упечатљиву реакцију једног припадника власти:“ С ким бисмо, онда, правили владу?!“ Убрзо после пада Милошевићевог режима, дуга листа кандидата за робију обогаћена је новим именима. Јавност је темељно бомбардована медијским извештајима о бројним аферама и „мафијама“ насталим у време „демократских власти“, али је мало која од њих добила судски епилог. А и када јесте, најчешће би то било стављање целе приче ад акта, било због недостатка доказа, било због застаревања случаја (Јањушевић, Колесар, Рашета-Вукосављевић, Ацо Томић...). Децембарско хапшење хрватског премијера Иве Санадера подстакло је тужиоца за организовани криминал Миљка Радисављевића да изјави да “ни у Србији нема заштићених људи”.

Izbor

S one strane zakona

“препознају политичке случајеве који могу да угрозе веће интересе, као што су коалициони споразум или стабилност земље“. А из таквог препознавања, додаје он, произлази аутоцензура правосуђа, уз коју директан налог из редова политичког естаблишмента, није чак ни потребан...али не смета: према његовим речима, има назнака да постоје директни налози вишег тужиоца заменицима, којим се врши утицај на покретање поступка. „Процес опструкције правосуђа најлакше се прати кроз институт застарелости – то је најједноставнији начин да се дође до краја поступка а да се не Ипак, с обзиром на количину доказа нашкоди ономе ко је у његовој жижи“, против човека који је уживао подршку каже Антонијевић. бившег министра за капиталне инвести- Он подсећа на низ случајева застације Велимира Илића објављиваних ревања, међу којима су, рецимо, у медијима, тешко да би се тај случај тужбени захтев тројице „отпораша“ (све и да се на крају процеса и он не против Марка Милошевића, али и два покаже као “ћорак”) могао третирати поступка која се односе на свештена као спектакуларно хапшење које је лица (против бившег игумана манауздрмало јавну сцену. стира Хопово Илариона и против влаЗато је медијска лицитација кандида- дике Пахомија). тима за “српског Санадера” настављена, с тим што се, углавном, типује на нешто нижи ниво власти и они се траже међу министрима и директорима јавних предузећа. Процену да шансе за хапшење “крупних риба” расту са приближавањем Европској унији, око које су се бројни аналитичари сложили након хапшења Санадера, потврдио је, потом и “будвански случај” у коме је, само неколико дана након добијања кандидатуре за чланство у ЕУ, “пао” чак и брат Светозара Маровића, једног од најмоћнијих људи у Црној Гори током последње две деценије.

А било је чак и ситуација у којима је пресуда донесена, али није било снаге да се изврши, све до њеног застаревања (пресуда против начелника београдског центра Државне безбедности Милана Радоњића, осуђеног због незаконитог хапшења колеге Владимира Николића).

А до тад? Судећи по брљотинама које прате реформу правосуђа, слабе су ша- И у случају Цеце Ражнатовић, која, према Тврдњи која заслужује сваку похвалу, нсе да се судије ослободе досадашње неким медијским тумачењима, ужива међутим, недостају нешто уверљивији превентивне навике да, како каже докази од Радисављевићевог подсећања Милан Антонијевић, директор Јукома, да је надлежност Тужилаштва за организовани криминал проширена и на кривична дела “чији су учиниоци особе највиши државни функционери”. Поштено је, ипак, признати да је промена закона донела и прве резултате: Тужилаштво је, почетком децембра, подигло оптужницу против бившег директора Железница Србије Миланка Шаранчића и тројице сарадника под сумњом да су нелегалним јавним набавкама оштетили буџет Србије за више од 1,2 милиона евра.

Izbor

заштиту политичара, свесно се иде на застаревање, верује Антонијевић: „Парадокс је да са толиком количином доказног материјала нема поступка“, каже саговорник НИН-а кога читава та ситуација упућује на закључак да је „отпочињање процеса везано за импулс из политичких структура“. Чак и површно праћење политичких прегруписавања током последње деценије даје обиље материјала за закључак о некој врсти „трговине прљавом прошлошћу“ међу партијама. „Указује, али не доказује“, опрезно ће рећи Немања Ненадић, програмски директор Транспарентности Србија, руководећи се не баш уобичајеном потребом да иза изговорене речи стоје чврсти докази.

S one strane zakona према његовом мишљењу, припада чињеници да није направљен раскид са криминалним друштвом, како би се институције поставиле на здраве ноге. А нема ни канала јавне одговорности којима је могуће извршити корективни утицај, нарочито у случајевима које је практично немогуће регулисати законима. Поглед „преко плота“ даје низ проверених рецепата, каже Павићевић и наводи неке од њих као што су, рецимо, системи заштите „дувача у пиштаљке“.

одбацио оптужбе за прање новца које су против њега покренуте у тој земљи. Саслушали су га истражни одбор скупштине покрајине Корушка у вези афере око „Хипо” банке и државно тужилаштво из Беча због сумње на прање новца, на основу пријаве једне банке у Тиролу у којој бивши државник има рачун.

Корисно би било и да професионална удружења успоставе кодексе и дају лиценце за рад, а ваљало би размислити и о идеји етичких кодекса за функционисање јавних служби, попут америчког „правила затворених врата“. Тим правилом, на нивоу неких савезних држава, дефинисани су послови који су „забрањени“ одређени број година након обављања јавне функције (наравно, истовремени „бизниси“ потпуно су незамисливи)... Ти, и слични рецепти, свакако би смањили број прилика које чине лопова. Невоља је једино што је за њихову примену потребна – воља. И што се тиме цела прича, у основи, враћа на почетак.

Према информацијама аустријског правосуђа, Санадер се у Хрватској, из које је отишао након што му је укинут имунитет, терети да је заједно с другим починитељима проневерио државни новац у износу од најмање шест милиона евра. У домовини се терети за злоупотребу положаја и стварање злочиначке организације, а медији процењују да би могао допасти робије у трајању од чак 15 година.

Санадер, Тимошенко…?

Судећи по оптужбама за које се терети, ни бивша украјинска премијерка ниДвоје бивших премијера, Иво Санадер је имала мање аспирације: против Тимошенкове Тужилаштво те земље је 15. децембра покренуло кривични поступак због сумње да је ненаменски трошила средства добијена од продаја квота за емитовање штетних гасова у Он ипак, подсећа на једну ситуацију оквиру Протокола из Кјота. у којој је јасно „демонстрирана солидарност међу партијама“: док је РеА главни тужилац Украјине Виктор Пшопубличка изборна комисија била нанка није, крајем децембра, искључио длежна за контролу финансирања када би против бивше премијерке а мпања, каже Ненадић, „представници (Хрватска) и Јулија Тимошенко (Украјина) сада лидера опозиционе странке Отапартија нечињењем су демонстрирали џбина, могла бити подигнута још једна солидарност и спречили да се улази оптужница, због „злоупотребе при кудубље у испитивање нерегуларности“. повини хиљаде возила хитне помоћи Ненадић се слаже да такве ситуације по повишеним ценама”. Према речима доводе до селективности, која отежава Пшонке, приликом куповине возила неопходну борбу потив корупције. остварена је штета за државу од 50 “Уместо јавне одговорности, овде постоји партијска одговорност”, каже Ђорђе Павићевић, доцент на Факултету политичких наука.

милиона гривни или више од шест милиона долара.

Он подсећа на то да је чак и Изборни закон такав да посланици не одговарају бирачима, него партијском врху. Немешање у кадровска питања постало је чак и део коалиционог договора. Странке не чачкају једне друге, нарочито ако је реч о важним пословима, али се онима који не поштују страначку дисциплину - отварају афере. нашли су се крајем 2010. на истим Ако је за утеху, Павићевић каже да су мукама: обоје покушавају да правосуђе се и друге земље после транзиције су- и јавност увере у своју невиност. И обоје очиле са сличним феноменом. Лоша се труде да оптужбе којим се терете вест је да се Србија с њим лошије бори. објасне – политичким разлозима. Добар део кривице за такву ситуацију, Санадер је у Аустрији, где је ухапшен,

Одбацивши оптужбе, Тимошенкова je оценила и да тим председника Виктора Јануковича жели да је удаљи од могућности учешћа на наредним изборима. Тескт пренет из: НИН, Београд; аутор: Вера Дидановић

Izbor

Reporta`e

Витезови крсташи траже амбасаду

Руски крсташи су ову светињу поклонили председава Велики мајстор Хосе КоСрбији. Она се данас налази на Цетињу смели, витез из Португалије. - каже Војислав Милошевић. За разлику од Малтешког реда витезова У Србији постоји суверени Малтешки католика, који своју државу граде око ред православне оријентације. Тврде КРАЉЕВСКИ КОД да немају ”омеђене границе” за разлику Поред тога што су чланови овог Ма- Ватикана, како тврди наш саговорник, православни крсташи имају државу од Малтешког реда католика лтешког реда били руски цар Павле

Већ две године у нашој земљи постоји Суверени ред светог Јована Јерусалимског са Малте, познатији у свету као Малтешки витезови хоспиталци, али се о његовим активностима у јавности врло мало зна. Историја овог реда, који у Београду има три витеза, импресивна је, јер је испреплетана са православном традицијом Руса и Срба. - Ред су после Првог крсташког рата у Јерусалиму основали крсташи који су обезбеђивали и лечили ходочаснике који су походили Христов гроб. Када се рат окончао крсташи су узели Христове реликвије и преселили се на Родос, а у 16. веку на Малту, где је ред успоставио сарадњу са изасланицима руског цара. Наполеон их је 1798. године протерао са Малте и они су се преселили у Петроград - приповеда Војислав Милошевић, први српски витез овог реда Инициран је у витеза Малтешког реда 2008. године у Будимпешти, јер је показао жељу да настави традицију крсташа православаца. - Све руске краљевске породице биле су чланови нашег Малтешког реда. Наравно, до 1917. године, када је династија Романових насилно угашена. После Октобарске револуције многи крсташи су, као емигранти, стигли у Србију, а са њима и рука Јована Крститеља.

Први и династија Романових, витезови су били и српски краљ Петар Први Карађорђевић, његов син краљ Александар и краљица Марија, као и унук - краљ Петар Други Карађорђевић. Принц Александар Карађорђевић је одбио чланство у реду, али је у витеза инаугурисан принц Владимир из Немачке.

”без омеђених граница”. - Да би ред могао да функционише у Србији неопходно је да и са Београдом успоставимо дипломатске односе - каже Милошевић. Велики приорат недавно је упутио Министарству спољних послова Србије предлог за успостављање дипломатских односа. - Наш ред није верска организација, није тајно друштво и нема тајне ритуале, ради јавно и бави се хуманитарном дипломатијом. Имали смо лане, на пример, велику акцију помоћи хендикепираној деци у Африци и Европи. Свака је вредела 300.000 евра. Планирали смо да и у Србији подигнемо дом за децу, али то нисмо могли да реализујемо јер немамо право на институционално деловање - објашњава Војислав Милошевић.

У међувремену Малтешки ред православне оријентације израстао је у организацију мултирелигијског карактера са чланством у десет држава. Велики приорат је седиште реда пребацио из Русије у Будимпешту, где

Текст пренет из: Вечерње новости, Београд; аутор: Марко Лопушина

Izbor

@ivot, moda, estrada

Познати хрватски музичар у разго- Бубњеве и дан-данас имам у кући и то ми вору за “Блиц” је највећа љубав међу инструменатима. Тони Цетински: Тоше ми и Иначе у својој младости нисам пуно путовао у Београд. Био сам на некој даље пуно недостаје радној акцији као младић у околини Један од најтраженијих певача из каже Тони Цетински. екс-Ју региона је свакако хрватски интерпретатор Тони Цетински. Тони је пореклом из италијанске породице и недавно је снимио албум За Нову годину наступио је пред канцона и оперских арија у друштву београдском публиком у хотелу “Ко- са Хосеом Карерасом и Мајклом Бонтинентал”, а интервјуу за “Блиц“ лтоном. Тај албум му је отворио врата каже да га многе лепе успомене везују европских концертних дворана у коза српску престоницу. јима се слуша класика.

узлазном линијом после објављивања пројекта са италијанским песмама. Када певам на италијанском заиста се осећа да певам на матерњем језику. Тада певам оно што јесам - прича Тони. Цетински се годинама стрпљиво бавио својом каријером, наступао на бројним фестивалима, добијао награде, снимио је велики број албума и спотова. Две деценије каријере - Стрпљиво сам радио на својој каријери сада већ скоро двадесет година. Мој успех није дошао преко ноћи, већ сам се за сваки сегмент успеха заиста лавовски борио. Пре бих могао да кажем да је мој животни пут у музици био трновит и препун падова, после којих сам настављао даље. Свирао сам прву велику турнеју тек после петнаест година бављења музиком. Са сваким новим албумом број мојих обожавалаца је растао и зато никога не треба да чуди када сада без проблема напуним највеће арене у Хрватској или Србији. За мене нико није очекивао да ћу успети да распродам “Арену” у Београду - додаје Цетински.

- Пуно сам везан за Београд преко људи који су годинама долазили у Ровињ на летовање. Неку енергију коју сам давно осетио код Београђана који су долазили у Ровињ и с којима сам се дружио, препознајем увек када дођем у ваш град. Рођен сам у Пули, а као младић живео сам у Ровињу. Мој отац је музичар и он је наступао на летњим терасама. Ја сам кренуо његовим стопама већ са четрнаест година. Свирао сам клавијатуре, тако да сам могао да се пратим док певам шлагере и хитове тог времена. Наравно, пошто сам у души рокер, то су били стандарди типа Елвиса Прислија или „Битлса“. Тада ми је било чудно да певам песме које певају Синатра или Павароти. Носио сам дугу косу, закрпе на панталонама и доста сам са ранијим бендовима свирао буквално на улици. Свирао сам клавијатуре, касније и бас гитару и бубњеве.

Италијанско порекло

Са посебном пажном говори о Тошету Проеском са којим је снимио нумеру “Лагала нас мала”.

- Моја породица је италијанског порекла и моје право име је Антони. Мој отац је целог живота певао италијанске канцоне и оперске арије. Мени је италијански практично матерњи језик.

- Од када сам се први пут срео са Тошетом Проеским препознали смо се по љубави према музици и постали пријатељи. Бака је јако волела песме које сам недавно снимио на албуму са Хосеом Карерасом и Мајклом Болтоном. Песме као што су “О Соле мио”, “Торна а Сурриенто”, “Нои Ре сенца глориа”, као и славне оперске “Нессун Дорма” и “Донна е Мобиле”, обележиле су моје детињство. Њих сада певам по европским концертним салама, а са Керерасом снимио сам дует “Долче Суоно”. Фантастичан је осећај певати пред познаваоцима музике, као што су већином људи који слушају класику. Ми смо се дружили и пре него што смо Моја каријера као музичара кренула је снимили заједнички дует.

Била нам је идеја да један другом отворимо тржишта, ја њему Хрватску и Словенију, а он мени Македонију и Србију. То смо заиста и успели. Наша дует песма је постала заиста велики хит у бившој Југославији. Наставили смо да се дружимо кад год смо могли. Он је био заиста вансеријски певач и мој пријатељ.

@ivot, moda, estrada Опет сам се извукао са лакшим повредама. Пуно путујем и због тога се понекад и десе незгодне ситуације - каже Тони.

Izbor

Сарадња са Карерасом му је тренутно приоритет, због чега је одлучио да ускоро поново снима нову плочу са италијанским аријама.

организовали су моји пријатељи из Београда који су заиста неки дивни људи. Прихватио сам да наступим на једном овако ексклузивном месту због тога што ми прија једна мало опуштенија забава. Свирао сам годинама на отвореном и на великим градским трговима. Знали су ме букирати за неке градове и по годину дана унапред. Срећан сам што имам толико верне публике у целом региону која воли моје песме - рекао је на крају разговора Тони Цетински. Текст пренет из: Блиц, Београд; аутор: Владимир Ђурић Ђура

Нови детаљи из живота холивудске глумице

За За Габор - монструм или дива?

Ја Тошета волим и даље и тешко ми је да говорим о њему у прошлом времену са доста емоција у гласу прича Цетински о свом великом пријатељу.

- Тренутно највише радим на концертима За За Габор данас има 93 године и са Карерасом и великим оркестром. ових дана је чека ампутација ноге, Повремено нам се прикључи и Мајкл због компликација насталих након Болтон. незгоде у јулу прошле године, када је сломила кук. Иначе, 2002. године је доживела саобраћајну несрећу због које је завршила у инвалидским колицима и од тада не дозвољава да је папараци фотографишу.

Смрт пријатеља

Криво ми је што је концерт Мајкла Тони је тешко поднео смрт свог прија- Болтона у Београду, на којем је требало теља, а и сам је у животу имао неколико да будем гост, отказан. Надам се да ће тешких саобраћајних несрећа. бити прилике да Болтон поново дође, као што бих волео да вашој публици - Имао сам неколико озбиљних саобра- представим и репертоар класике - заћајних несрећа у животу. кључује Цетински. Једном сам пао са мотором заједно Новогодишњи концерт у „Континеса сином из првог брака. Имали смо нталу“ заиста много среће да смо прошли само са лакшим повредама. Новогодишњи концерт у београдском хотелу “Континентал” је ствар коју је са Други пут ме је возио пријатељ возач задовољством прихватио. када смо имали заиста гадну саобраћајну несрећу. - Концерт у “Континенталу”

Након објављивања вести да је славна холивудска глумица За За Габор на самрти, у медијима се појавио велики број хвалоспева овој диви, али један текст је показао да је За За у свом животу била далеко од анђела.

Izbor

@ivot, moda, estrada

Британски писац Дејвид Гери огласио се давала зарађене плате него би намерно ло око шездесет милиона. текстом у “Дејли мејлу” у којем описује погрешно попунила чек. своје искуство асистента За Зе Габор, из Текст пренет из: Блиц, Београд; којег се види да је она заправо одувек аутор: М. Вукелић била бескрупулозна и сурова особа с честим расистичким испадима. Папрен развод славног глумачког пара

Шон Пену бивша жена узела пола богатства Славни холивудски глумац Шон Пен недавно је открио да мора под хитно да сними још неколико филмова, јер је након развода изгубио пола своје имовине.

Аутор: З. Николић

Гери између осталог описује ситуацију у којој јој је практично спасао живот пре тридесет година, али никад од ње није добио ни реч “хвала”. Све се десило када је За За унајмила нову помоћницу црнкињу, с којом се жестоко посвађала због тривијалног неспоразума, да ми затим утрчала у Геријеву канцеларију и дрекнула: “Реци тој ј... кучки црнчуги да је отпуштена!”. Служавка је након тога насрнула на За Зу Габор држећи у руци огромну пепељару, намеравајући да јој разбије Педесетогодишњи глумац Шон Пен и главу, али је у томе спречио Гери. Робин Рајт Пен развели су се у јулу прошле године, након четрнаест година “Управо сам јој спасао живот, а није мобрака, а Робин је од свог бившег супруга гла ни да ми каже ‘хвала’ - огорчен је добила половину његовог богатства. Гери, који своју некадашњу газдарицу описује као убедљиво најнепријатнију Шон је тренутно на Хаитију, где се актиособу коју је упознао у животу, која вно бави хуманитарним радом, али ужива у томе да наноси бол особама изјавио је да неће више имати толико које не могу саме да се бране. времена за добротворне активности.

Шта се десило популарном глумцу?

И Џорџ Клуни је некада био привлачан

Некада је сламао срца женама широм света и био је неостварени сан, а данас би се ретко која жена окренула за њим.

Џорџ Клуни више није привлачан као некада.

Осим тога, он тврди да је За За, глумица мађарског порекла, имала честе антисемитске испаде, па је једном приликом чак њега оптужила да је заправо Јеврејин чије је прави име Дејвид Гителсон и да јој је крао накит. Тешко је избројати све помоћнике и послужење које је током каријере отпустила, најчешће уз најгрубље увреде, а и након отпуштања није им

“Волео бих да овде проводим више времена, али имам практичних проблема. Управо сам остао без половине своје имовине, и морам под хитно да снимам нове филмове”, изјавио је двоструки добитник “Оскара”, за филмове “Милк” и “Мистична река”, чија је имовина процењена је на око 123 милиона долара, што значи да му је након развода оста-

Уместо заводничког погледа и сексепилног осмеха, његово лице сада краси седа брада, и проседа косица. Од фаталног мушкарца више нема ни обриса. Популарни холивудски глумац изгледа уморно и неуредно. Фотографи га све чешће сликају у оваквим издањима, а жене се питају шта му се десило. Многи би, можда, за ову трансформацију одмах “окривили“ његову девојку, италијанку Елизабету Каналис поред које се планетарни заводник недавно

@ivot, moda, estrada

Izbor

Својим визионарским стилом, Коко је доказала да се елеганција и удобност Замисао јој је била да одећа треба да не искључују. прати линију тела како би омогућила особи која је носи потпуну слободу кретања као што и сама природа налаже.

скрасио, која за разлику од њега изгледа све лепше и лепше.

Коко Шанел - жена која је променила моду Француска и свет моде обележавају 40-годишњицу од смрти Габријеле “Коко” Шанел (1883-1971), револуционарне модне дизајнерке чији су модели дефинисали женску елеганцију 20. века.

Њени први модели били су мали оригинални шешири који су били изузетно “шик” и у потпуној супротности са тадашњим капама широког обода које су код жена изазивале грчење врата и Иако јој је мајка била шнајдерка, а и главобољу. сама је завршила тај занат, Коко је сањала да постане певачица мјузик хола.

Једину “екцентричност” коју је себи допуштала била је употреба светлих боја како одећа не би деловала превише строго. Коко Шанел ће не само ослободити тело већ ће се и једним потезом маказа отарасити своје гриве и постати “прва жена кратке косе”.

У 24. години, међутим, судбина ју је “сустигла” и након неколико љубавних афера окренула се свету моде којем ће Одлучивши да прошири свој асортиман, остати верна све до смрти, 10. јануара Шанел је 1913. у Паризу отворила свој први бутик. 1971. Почела је да се бави креирањем у доба Њене креације су биле једноставног Само четири године касније, “мадмоакада је мода гротескно изобличавала кроја и од удобних материјала. зел Шанел” ће запошљавати више од женску фигуру.

Izbor

300 радница. Током двадесетих година прошлог века, Шанел је наставила да уноси новине у моду, преузимајући поједине детаље из мушке гардеробе која је тада била далеко удобнија од женске.

@ivot, moda, estrada

Када је депресија погодила Европу, она је избацила на тржиште јефтине памучне хаљине и спустила цену својих производа за 50 одсто. Мала црна хаљина и “шанелов” костим постали су модни класици који опстају, готово непромењени, све до данас.

Холивудске звезде али и припаднице европске елите отимале су се о њене моделе, а убрзо су “Шанелов стил” почеле да присвајају и обичне жене. Временом, Коко Шанел је своју компанију проширила и на поље модних аксесоара, козметике и парфема од којих је свакако најпознатији “шанел 5”, икона међу мирисима.

“Краљица стила”, пријатељица Пикаса, Коктоа и Стравинског, умрла је 1971, али њен стил неспутане форме али и елеганције и даље опстаје више као феномен него као мода.

@ivot, moda, estrada

Izbor

СОФИЈА ЛОРЕН ТРЕЋИ ПУТ БАКА Легендарна италијанска глумица Софија Лорен добила је најлепши могући поклон за Нову годину - њен син Едоардо Понти и његова супруга глумица Саша Александер подарили су јој још једног унука.

@ivot, moda, estrada “Не знам шта да кажем, а да се не поновим, али и након 11 година и даље је ово за мене врло болна тема. Нажалост, нико никада, нити пресуда, ма каква била, не може да поврати или надокнади губитак мојој деци и мени”, каже певачица Светлана Цеца Ражнатовић (38), поводом једанаестогодишњице убиства њеног супруга Жељка Ражнатовића Аркана (48).

либашић.

Због убиства Аркана, полицајац Добросав Гаврић Дуки (33), из Трбушнице код Лознице, осуђен је на 35 година затвора, а његови саучесници Милан Ђуричић Мики (38) и Драган Николић Гаги (42), на по 30 година.

и који је мотив убиства. Очигледно је да је реч о некој награди, о нечему што је неко некоме обећао... Међутим, ми смо судили на основу оптужнице којом није тражено више од онога што је урађено - образложио је тада судија Ђорђевић.

Међутим, адвокат породице Ражнатовић Душан Слијепчевић сматра да је кривица у Аркановом случају доказана, али истиче да се ни после 11 година не зна мотив и налогодавац убиства. Није откривена позадина убиства

Судија Драгољуб Ђорђевић, који је донео прву пресуду, признао је да Вођа Српске добровољачке гарде током процеса није откривена права и “Арканових тигрова” убијен је 15. позадина злочина. јануара 2000. године у београдском - Веће је свесно да овом пресудом нихотелу “Интерконтинентал”, али до да- је у потпуности расветљен догађај у нас није откривен мотив и наручилац “Интерконтиненталу”, да није откривен убиства. налогодавац. Такође, остало је нејасно

Гаврић и Ђуричић нису се 9. октобра 2006. појавили на изрицању пресуде у Окружном суду у Београду, јер су Мали Леонардо Фортунато Понти ро- побегли из Србије, а за њима је рађен је 20. децембра у болници у Же- списана међународна потерница. неви и савршеног је здравља. Према незваничним информацијама, - Сви смо пресрећни због доласка нашег један бегунац се крије у Шведској, а малог Леонарда, а посебно бака Софија други у Русији, а бекство им финансира - саопштио је пар Понти који већ има наручилац Аркановог убиства. петогодишњу кћерку Лучију Софију. У затвору “Забела” је једино Николић, Италијански медији подсећају да други кога су 5. фебруара 2004. аустријске глумичин син Карло Понти јуниор и ње- власти изручиле нашој земљи. гова супруга Андреа Месарош имају четворогодишњег сина Виторија. Адвокати оптужених су претпрошле године покренули поступак пред УстаИталијанска дива се тако у својој 76. вним судом Србије тражећи да се прегодини трећи пут нашла у улози баке ко- испита ваљаност пресуде јер, према ју, како каже, обожава, мада признаје њиховим тврдњама, окривљени нису да уме само да размази своје унуке. имали фер суђење. Одлука о њиховим Њена снаја Саша Александер, а чије жалбама још није донета. је право име Сузана Дробњаковић, америчка је глумица српског порекла, Гаврићев адвокат Вељко Делибашић најпознатија по улози у серији “NCIS”. тврди да је Гаврић осуђен на основу лажног сведочења Стевана Глишића, који је на суду тврдио да је видео како Светлана - Цеца Ражнатовић још не рањени Гаврић са пиштољем у руци бауља ка излазним вратима. може да преболи смрт супруга

Недостаје ми Аркан!

Посветила му песму? Бора Ђорђевић, фронтмен групе “Рибља Чорба”, написао је за Цецин нови албум песму “Ужасно ми недостаје”, али певачица није потврдила да ли ју је наменила свом покојном супругу.

Ђорђевић пак истиче да је јуче за идеја за песму била његова и да се балада одмах допала Цеци.

- Истина треба да изађе на видело, доказаћемо да је Глишић лажно сведочио и да је Гаврић невин - каже Де-

Ужасно ми недостаје: Кад дођем кући, закључам врата, и све ми црно постаје, и очај почиње да ме хвата, ужасно ми недостаје,

@ivot, moda, estrada

ужасно ми недостаје. И онда цвилим као штене, и шта ми друго преостаје, и више нема ништа од мене, ужасно ми недостаје, ужасно ми недостаје.

Срца ми пуца на комаде, а права истина проста је, ја живим од остатака наде, ужасно ми недостаје, ужасно ми недостаје чекам иако време стоји, а успомена доста је, само због њега љубав постоји, ужасно ми недостаје, ужасно ми недостаје. Текст пренет из: Ало, Београд; аутори: Ј. Петровић - Д. Ћ.

Izbor

Zanimqivosti

За Ахмадинежадов „пежо“ милионче? Бели „пежо“ из 1977. године иранског председника Махмуда Ахмадинежада, достигао је понуду од милион долара на Интернет аукцији. Учесници који су понудили највеће суме биће позвани на завршну аукцију средином фебруара, а сав новац отићи ће у добротворне Како је известио један ирански државни сврхе. дневни лист, путем вишејезичног

Према наводима листа, учесници аукције који су дали највеће понуде биће позвани на завршну аукцију, која ће се одржати средином фебруара, а понуде путем Интернета могу да се достављају до краја јануара, пренео је АП.

Приход од продаје „времешног” председниковог аутомобила употребиће се за финансирање изградње смештаја за младе и особе са посебним потребама.

Добротворна аукција представља вебсајта за аукцијску продају белог покушај да се привуче пажња на Аутомобил иранског председника аутомобила марке „пежо” из 1977. гоМахмуда Ахмадинежада, стар 33 го- дине, из иностранства је стигло неко- грађевинске пројекте које је Ахмадинежад популарисао током својих прелико понуда.

дине, који се продаје на добротворној аукцији, могао би да буде продат за милион долара, колико износи највећа понуда која је до сада стигла путем Интернета.

дседничких кампања, обећавајући да ће сви сиромашни Иранци имати кров над главом.

Putovawa i putopisi

Сан Франциско: све је допуштено

Izbor

спој као да нам говори да у овом граду ла “златна грозница”, због чега је Калиништа није сувишно. форнија данас позната и као “златна држава”. Сан Франциско је један од најскупљих градова у САД, али и без обзира на то он представља једно од омиљених места за живот. Без обзира на то какав вам је стил живота, у том граду ћете свакодневно наћи нешто што је интересантно, а једини услов да се уклопите јесте да будете либерални, по могућности јако, јер је Калифорнија уопште једно од најлибералнијих делова великог пространства које обухвата Америка, а Сан Франциско је најлибералнији од либералних. За обилазак тог града припремите удобну обућу јер су брдовите улице јако стрме, а неколико места не смете пропустити.

На западној страни Сједињених Америчких Држава, на обали Пацифика лежи град који је отворен за све људе и различите стилове живота, а његова опуштеност чини га незаборавним. Тај град који је по многима мека за уметнике је Сан Франциско.

Архитектура града на необичан начин спаја најбоље од америчког и европског стила, а у неким његовим улицама ако вам поглед не иде у висине имате осећај да се налазите у неком европском граду, док се поглед изнад симпатичних двоспратница зауставља на огромним небодерима карактеристичним за САД. Цркве из 19. века савршено се уклапају са савременом архитектуром, а њихов

Са популацијом од око седам милиона становника Сан Франциско је један од најнасељенијих градова у Калифорнији. Иако је тај град откривен у 16. веку, људи су га у већем броју почели насељавати тек после откривања злата у планинама Сиера Неваде у 19. веку, када је наступи-

Market Street: Сваки обилазак знаменитости у Сан Франциску мора почети од њега, а то је једна од највећих улица у том граду, од које се можете упутити на сваку знаменитост која вас интересује.

Та улица се дијагонално посматрано протеже преко целог града, што олакшава градско кретање, а у њој се налазе многобројне радње реномираних модних имена и огромне робне куће, па је због тога Сан Франциско феноменалан град за шопинг. На различитим местима те улице окупљају се људи различитих профила, улични свирачи и перформери, а нису ретки ни бескућници који слободно и опуштено ходају покушавајући успоставити комуникацију са пролазницима.

Izbor

Putovawa i putopisi

Chinatown: највећи је кварт тог типа својој домовини. изван Кине.

јбоља места за шопинг, најпосећенији ресторани и хотели. За време Божића и Нове године на централном делу тог трга увек је постављена велика јелка, а поред ње налази се огромно клизалиште које је у сваком тренутку пуно аматерских клизача. Сви случајни или намерни туристи долазе на то место јер је фотографисање на Union Squaru нешто што је неизоставно кад је посета Сан Франциску у питању. Одмах уз трг налази се једна од најпознатијих америчких робних кућа “Macy’s” и то на шест спратова, тако да ће вам њен обилазак сигурно одузети цео дан и зато размислите да ли ћете уопште у њу ући или ћете наставити обилазак града.

Градски превоз: Та врста превоза је постала интернационално препознатљива јер се у њему налазе мали трамваји који се ручно возе. Задржана су сва стара превозна средства која су се у Сан Франциску појавила крајем 19. века, тако да је начин градског транспорта исти као пре више од стотину година. У Сан Франциску живи велики број Union Square: је најпознатији трг у Сан Поред трамваја, у граду су присутни Азијата који су најкраћим морским Франциску у чијој се близини налазе на- тролејбуси и еко-чисти аутобуси, а путем од Азије до Америке, преко Пацифика, дошли у тај град, а у овом шареном делу града налази се велики број кинеских продавница, кинеских ресторана и верских објеката који на прочељу носе кинеско писмо. Шетајући улицама Chinatowna имате осећај да сте у Кини, а не у САД, јер се у њему изворно чува кинеска култура и стил живота. Интересантно је да и данас у Chinatownu живе кинеске породице које се нису асимилирале на амерички начин живота, где деца не говоре енглески језик, иако већ деценијама не живе у

Putovawa i putopisi

њихов ред вожње је јако тачан и густ тако да никад нећете чекати више од пет минута на неко превозно средство.

За 12 долара можете купити једнодневну карту са којом се можете возити свим превозним средствима. Тада можете посетити значајна места која су удаљена од ужег центра и отићи до Golden Gate представљена дела која су чувана у Parka и обавезно до највећег симбола Музеју “d’Orsay’s”. Сан Franciska а то је мост Golden Gate. Та изложба ће бити представљена Golden Gate Парк: Један од великих једино у том музеју када су САД у пипаркова у Сан Франциску је урбани Gold- тању, а радници музеја рекли су да en Gate Парк. На нешто више од четири влада невиђена заинтересованост за ту километра крије право ботаничко ца- изложбу, те да се карте морају купити рство у коме се налазе аутохтоне врсте неколико дана раније. Тај музеј, као и дрвећа карактеристичних за тај град, многи светски музеји, своја врата заа за одмор од шетње природом могу твара понедељком, те се и на тај детаљ вам послужити два велика музеја у том мора обратити пажња. парку.

Izbor

Golden Gate: Најзначајнија знаменитост Сан Франциска је један од најпознатијих светских мостова, црвени мост Golden Gate, који води преко улаза у залив. Golden Gate био је највећи висећи мост на свету након изградње 1937. године, те је одмах постао интернационални симбол Сан Франциска. Тренутно је то други највећи висећи мост у САД, након Verrazano-Narrows моста у Њујорку. О величини моста можда ће вам нешто рећи чињеница да се на њему налази шест трака за моторна возила, те две стазе за пешаке и бициклисте. Дневно мостом пређе више од 100.000 возила. Поред чувеног моста, још један мост краси тај град а то је Bay bridge, преко којег аутомобили прелазе на два нивоа. “Alkatraz”: Једно од популарних туристи-

Ти музеји су “deYoung” и “California academy of sciences”. Овај парк је препознатљив и по великом “Japanese Tea Garden”, а данас се у њему налази око 8.000 врста. За долазак до тог парка морате користити градски превоз, али кад сте ту можете посетити ове значајне музеје, али и отићи до истоименог моста. Музеј “deYoung”: крије се у огромној металној згради необичне архитектуре, која у својим галеријама чува дела непроцењиве важности. У том атрактивном музеју до половине јануара могуће је погледати велику изложбу ремек-дела Ван Гога, где су

Izbor

чких места у Сан Франциску је бивши затвор “Alkatraz”, који се налази на оближњем острву које је видљиво са градских шеталишта уз океан. Имате осећај да је острво јако близу града и да би искусни пливачи за час могли препливати ту раздаљину, међутим јаке струје су учиниле да тај затвор буде место са којег је немогуће побећи. Посетиоцима који до тог места долазе трајектом интересантно је фотографисати се у Ал Капоневој ћелији, а ту туристичку дестинацију годишње посети више милиона туриста из целог света. Castro: Једно од најпознатијих насеља у Сан Франциску је насеље које се налази у подножју брда Twиn Peaks, а реч је о Castru.

Putovawa i putopisi немојте пропустити одлазак на брдо Twиn Peaks са кога се пружа најбољи поглед на цели град. У ствари, реч је о два спојена брда, а до њихових врхова може се доћи само аутомобилом јер је пут до њих јако стрм тако да се пешачење до тог места не препоручује, а свако распитивање до одласка на врх завршава се реченицом: “Морате имати аутомобил”. Овај врх је други по реду највиши врх у околини Сан Франциска, али је и много популарнији од првог највишег природног врха на планини Davиdson. Према називу тог брда именована је и култна серија коју су радили Дејвид Линч и Марк Фрост.

Необична авантура за сваког туристу у том граду може да буде улазак у све верске објекте који му се нађу на путу. Те цркве откривају некадашњи сјај градње верских објеката које чине права камена здања у стилу готике, чувајући у својим зидинама тајне о којима можемо само да маштамо. Једна од катедрала које ће вам одузети дах је Grace Cathedral, која осваја својим једноставним стилом и неописивом величином. Улаз у све цркве је слободан и отворен цео дан.

Coit Tower: Торањ Coit смештен је на Telegraph Hиllu, у једном од стамбених насеља Сан Франциска. Од центра града до тог торња можете стићи за око пола сата, а поглед са њега је величанствен.

Pier 39: Сан Франциско има велику луку, а за туристе у том делу је најпознатији мол Pier 39, где се свакодневно окупља велики број посетилаца. На том молу нуди се велики број дешавања, малих радњи и ресторана у којима је најбоље јести с ногу јер је гужва већином превелика да би се чекало место. То је један од првих телеграфских торњева у том делу САД, а саграђен је 1933. године. У том делу града живи ЛГБТ популација, где потпуно слободно и отворено изражавају своју сексуалност. У том граду је сасвим нормално видети истополни пар који шета држећи се за руке а да никоме не буде чудан тај призор. У Castru се налази познати “Castro Theatre”, у ком се свакодневно одржавају шоуи. На улазу у то насеље налази се први геј бар под називом “Twиn Peaks”. Улице тога града украшене су заставама дугиних боја, а на самом улазу у налази се иста, само много већа застава, означавајући подручје потпуно слободне сексуалности.

Унутрашњост те грађевине украшена је предивним муралима које су радили 26 уметника и њихови асистенти. Пењање на врх тог торња тренутно је онемогућено, али поглед са терасе око те грађевине вреди напора који морате уложити да се попнете на врх, а за оне који нису склони пешачењу остаје опција долажења аутомобилом. Шетајући тим молом долази се до поЦркве и верски објекти: У Сан Фра- знатог места гдје се одмарају фоке. Не нциску налази се велики број цркава и зна се због чега су животиње одабрале катедрала које су саграђене у 19. веку, а баш то место за свој одмор, али сигурно њихова интересантна архитектура лепо је да оне привлаче пролазнике да их гледају, а најхрабрији их могу мало и посе уклапа у модеран град. мазити. С тог мола пружа се поглед на “Alkatraz” и мост Golden Gate. У кругу тог Twin Peaks: Ако се налазите у Castru мола одржавају се улични перформанси где млади уметници покушавају својим акробацијама зарадити који долар. Уметност: Већ смо на почетку рекли да многи Сан Франциско означавају као меку за уметнике, а артистички дух као да се кроз њега невидљиво протеже. Улазећи у многе продајне галерије у граду можете да видите значајна дела великана сликарства. Улаз у те галерије се не наплаћује тако да бесплатно можете видети радове Шагала, Далија, Пикаса, Муракамија,

Ворхола и многих других уметника. Продавачи у галеријама објашњавају да они нуде дела која нису атрактивна музејима, пошто је реч о радовима чија цена не прелази милион долара. У музејима се крију радови о чијој цени можемо само сањати, али зато се за улаз у сваки музеј мора одвојити најмање 20 долара. Музеј модерне уметности (СФМОМА): У центру града смештена је зградица необичне архитектуре која на први поглед подсећа на нешто уметничко, а реч је Музеју модерне уметности. У том музеју у неколико десетина галерија могу се погледати модерна и савремена дела из различитих области уметности, почев од сликарства, инсталације, филма и дизајна, а колекција тог музеја је веома позната. Ту су дела великих поп артиста, фотографа и концептуалних уметника, а за обилазак те троспратнице треба вам више сати. Тренутно је у том музеју представљена велика ретроспектива фотографа Хенрија Карије-Бресона, где је могуће погледати радове од његових почетака тридесетих година прошлог века, па све до недавне прошлости. Он је један од најзначајнијих портретиста, а оком своје камере ухватио је своје савременике. Интересантно је да се у оквиру изложбе налази и једна фотографија из мостарске кафане, а Карије-Бресон је посетио БИХ шездесетих година прошлог века, када је та фотографија настала. Он је путовао на све континенте, тако да својим радом нуди поглед на свакодневни живот са свих крајева света.

Izbor

Putovawa i putopisi Jewish contemporary museum: У непосредној близини Музеја модерне уметности пажњу туриста плени необична зграда Музеја савремене јеврејске уметности. Интересантно је да се тај музеј налази тик уз стару црквицу из 19. века, а тај спој две потпуно различите архитектуре савршено представља дух Сан Франциска. Музеј је основан 1984. године с циљем да се представе јеврејска култура, историја, уметност, али и идејно наслеђе. Музеј се налази уз Yerba Buena Gardens, па кад сте ту искористите прилику и посетите ту познату башту.

у шездесетим годинама прошлог века прво је место где се јавио слободан говор и први је пустио глас против рата у Вијетнаму.

Хипи: Под утицајем своје либералности Сан Франциско је родно место и једног од најзначајнијих друштвених покрета. Универзитет Berkley у Сан Франциску

У том граду и данас се налази насеље хипика у ком се живи као пре шездесетак година, а мирис марихуане се осети на сваком кораку. Земљотрес Метрополу западног дела САД, Сан Франциско, 1906. године погодио је најјачи земљотрес у америчкој историји. Земљотрес и пожар који је након њега буктао данима уништили су град, остављајући више од половине становништва без крова над главом. Сан Франциско је брзо обновљен и након девет година био је домаћин велике светске изложбе.

Izbor

Putovawa i putopisi

Мјузикли

На Russian Hillu, једном од 44 брдовита дела Сан Франциска, налази се једна Иако се углавном тврди да се најбоље од најпознатијих улица у тој метрополи представе дају у Њујорку, ипак оне која се зове Lombard Street. најбоље од најбољих приказују се у Сан Франциску. Са врха те улице пружа се величанствен поглед на ужи центар Сан Франциска, У последње време најпопуларнији иза којег се наставља поглед на Тихи је мјузикл “West sиde story” који се океан. приказује у театру “Orpheum”, a на сваком игрању свако место је заузето. Та улица је позната као најкривудавија улица на свету јер је брдо на коме се она Карте за овај мјузикл требало би ку- налази толико стрмо да није долазило у пити неколико седмица раније, јер на обзир правити конвенционалну улицу. дан пројекције од билетарника можете С обе стране те улице посађено је цведобити само смешак ако затражите ће, тако да она чини прави мали рај у карте. том диелу Сан Франциска. Тема мјузикла је проблем етничких, Japantown националних и расних сукоба у Америци шездесетих година прошлог века. Иако је много мање познат од Chinatowna, у Сан Франциску се крије мало Lombard Street насеље у ком имате осећај да се налази-

те у неком јапанском градићу. Тај део града је много чистији од дела града у коме живи кинеска популација.

У њему се налазе два хотела и многе јапанске радњице у којима можете наћи аутентичне традиционалне јапанске предмете. Поред тога, овде су познати традиционални јапански ресторани у којима нуде искључиво јела из те далеке државе. Извор: Независне новине, Бања Лука; аутор: Маја Исовић

Automobili

Дачиа Дустер 1,6 16В 4x2

Izbor

Његова цена је 10.830 евра, а ако желите Б сегмента. да доплатите за “климу” мораћете да Баш због тога бензинац запремине 1,6 Разлика између Дустера са 4x4 и 4x2 издвојите још 650 евра. литара са 105 “коња” лако савладава погоном је прилично велика. Показало се да варијанта са предњим погоном Уколико се одлучите за додатни пакет све задатке који се пред њега стављају. има своје предности, али и мане, у који осим “климе” садржи још и ЦД Не мучи се ни у једном тренутку; наодносу на ону са погоном на сва че- МП3 плејер са командама на волану против. Врло је забаван за вожњу са, и магленке, доплата износи 925 евра. увек довољном, резервом снаге. тири точка. С обзиром на то да се врло лако “потписује”, треба бити опрезан у брзим проласцима кроз оштре кривине и не претеривати са додавањем гаса јер показује тенденцију ка подуправљању. У таквим ситуацијама је 4x4 погон више него добродошао. Важно је напоменути да је 4x2 верзија опремљена петостепеним мануелним, док се у 4x4 Дустеру са истим мотором налази шестостепени мењач.

Прашина коју је подигао Дустер се не спушта. Веома повољна цена спрам онога што овај ауто нуди, навела је многе купце који су намеравали да купе класичан аутомобил Ц сегмента, да пазаре баш Дустера.

Управо такву опрему је имао Дустер са теста, с тим што су као додатна опрема уграђени још специјални прагови од нерђајућег челика (385 евра доплате) и алуминијумске фелне. Налепница 4x4 је постављена у чисто рекламне сврхе. Разлика између верзије са предњим и Више пута смо имали прилику да се погоном на сва четири точка је велика. уверимо у његову проходност ван пута, наравно у 4x4 верзији. Међутим, најпродаванија је верзија 4x2, односно са погоном на предњим точковима. То је и најлогичније, због тога што мали број људи има потребу да силази са пута. С обзиром на почетну цену од 9.330 евра са ПДВ-ом, многима се остварио сан да за релативно скроман износ купе нов СУВ. Тачније кросовер, јер Дустер припада тој подврсти СУВ-а.

Интересантно је то што овај мотор задовољава потребе чак и оних који су спортски настројени; врло лако се заврти до црвеног подручја на обртомеру које почиње на 6.300 о/мин и право је уживање потерати га у више обртаје. Иначе, у питању је актуелни Ренаултов бензинац са 16 вентила који се уграђује и у све друге моделе ове куће. Као и код осталих, и у Дустеру је веома еластичан и не захтева превише баратања ручицом мењача. Пријатељски је расположен и према џепу власника с обзиром на то да омогућава велике уштеде у потрошњи уколико се брзине рано мењају и не претерује са убрзањима. У том случају, потрошња може врло лако да падне испод декларисаних 9,6 л/100 км по граду, а који је фабрика измерила са све хладним стартом. Нажалост, потрошњу смо грубо израчунали с обзиром на то да тек најбољи, “лауреат” пакет опреме има путни компјутер.

Ауто са теста је имао Амбианце пакет Расподела масе је другачија па се Дустер опреме који је у средини, између ба- 4x2 понаша агилније, а субјективни осезног и најбогатијег “лауреата”. ћај мање масе је израженији. То значи да стандардно има централну Иначе, разлика у маси је 90 кг, што није Дустер који смо возили имао је већ браву са даљинским, електро подизаче занемарљиво, а укупних 1160 кг су на неколико хиљада километара иза себе. предњих прозора, предње и бочне ва- нивоу боље опремљеног аутомобила И поред тога што га углавном возе ноздушне јастуке, као и кровне носаче.

Izbor

Automobili

винари који нису нимало нежни, ауто висини што је стандард тек у “лауреат” је врло утегнут а приликом преласка пакету опреме. преко рупа се не чује никакво крцкање Са додатком клима уређаја и прилично и шкрипање пластике. квалитетног озвучења са четири звуОгибљење је нешто мекше у односу на чника и командама на волану, Дустер 4x4 верзију због тога што је назад уместо кошта 11.755 евра, што је у рангу са Мекферсона примењен мултилинк си- тренутно најбољим акцијским постем. Због високог одстојања од тла које нудама аутомобила из Ц сегмента, износи 205 мм (210 мм код 4x4), а што је у односу на које ипак нуди више занешто више у односу на просечне СУВ- довољства у вожњи. ове, Дустер је врло згодан за пентрање Луксуз по високим ивичњацима које врло меИнтересантно је да, ипак, се штедело кано упија. на неким елементма опреме као што је путни компјутер, а који не коштају пуно, док је фабрика била широке руке у погледу телескопских амортизера који придржавају отворену “хаубу”.

Ово је одлика скупљих припадника СУВ Занимљиво је да ауто није бучан засегмента. хваљујући добро одрађеној звучној Већи пртљажник изолацији. С обзиром на то да Дустер 4x2 нема Чак је и аеродинамика на врло при- задњи диференцијал, пртљажник је стојном нивоу тако да нема буке од веће запремине у односу на онај у 4x4 струјања ваздуха при великим брзи- верзији. нама.

Уместо 443 има 475 литара запремине, За похвалу је и понашање у кривинама што је идеално за породичне потребе. у којима се Дустер врло мало нагиње и Разлика је и у томе што је код 4x4 вене клиза тако лако, наравно уколико не рзије резервни точак смештен на дну пртљажника, а код 4x2 је испод њега, претерате са “гасом”. са спољашње стране. Породичну намену у потпуности оправдавају пространа кабина и велики Ово је идеална комбинација за све оне који намеравају да уграде гас јер пртљажник. могу да сместе одговарајућу боцу у

Опрема је сасвим задовољавајућа већ у средњем “амбијент” пакету опреме који садржи четири ваздушна јастука и АБС, а мана му је недостатак електрично покретаних ретровизора у које су уграђени и грејачи, као и немогућност подешавања волана по

пртљажник али и испод њега уместо резервног точка. У ту сврху је остављен и простор поред чепа наливног грла за бензин, где се без проблема може поставити утакач пуних димензија. Аутор: А. Бурсаћ

Porodica

Живот после развода

Izbor

емоционалном процесу током развода, Ко чешће иницира развод, жене или који се у највећој мери може поредити мушкарци? Коме развод теже пада? Развод је емоционални процес који се са процесом туговања и жалости због - У нашој средини жене су те које чешће може поредити са туговањем због смрти блиске особе. иницирају развод па, у том смислу, по смрти блиске особе. О томе говори Радмила Вулић - Бојовић, психолог и И заиста, разводом је “умро” један окончању поступка и раздвајању, оне однос који смо сами за себе бирали, често могу да осете олакшање, јер породични терапеут релација којој смо се радовали, у коју је развод заправо значио излазак из проблематичног партнерства, често оптерећеног насиљем, злоупотребом супстанци итд. Реалност живота, с друге стране, је таква да деца обично остају са мајкама, те да су жене сада у ситуацији да у економским смислу трпе знатно веће оптерећење и одговорност. Највећа опасност у постразводном периоду је да жена “заборави” на себе и своје потребе, да се претвори у радну и негујућу машину, да своја осећања и незадовољства “чува” за себе, да дозволи да је преплави осећање кривице што је растурила “топли дом”. Не заборавите, живимо у култури која развод још третира као срамоту. Код свих укључених присутно је осећање стида. Српски брак у просеку траје дванаест смо уложили највише што смо могли година, а сваки пети се заврши разво- или умели, а која се завршила недом. успехом. Но, док се број неуспешних брачних заједница може статистички обрадити, математика није ни од какве помоћи када се говори о ономе кроз шта особе, које су у брак полагале велике наде, пролазе када им се породица растури. Како се помирити са чињеницом да више нема мирне луке и да кроз живот поново треба ићи соло? Да ли се и када треба надати новој љубави? Иако одговори на ова питања зависе од особе до особе, као и од тога да ли бивши супружници имају потомство, Природно је стога да сви укључени у неке законитости, ипак, постоје. процес – мушкарци, жене и деца – осе-

О њима говори Радмила Вулић-Бојовић, ћају тугу и жал, да им је потребно неко психолог и породични терапеут. време да одболују и преболе. О разводу, имам у виду не само правни, Развод захтева породичну транзицију, формални поступак развода брака пред прелазак са једног режима функцисудом (за који је важно да буде ефикасан онисања на други – а то је, као и у и јасан, по могућности брз, али не друштву, тешко и постепено, пуно опапребрз), већ пре свега размишљам о сности и изазова.

Izbor

Porodica

Како треба да се “лечи” жена која се Свако ускраћивање или ограничавање управо развела? контаката укида им присуство једне од две најважније особе у њиховим - Треба да прича о ономе шта осећа и животима, а то са вашом љутњом и брзо ће се изненадити колико је људи повредама нема везе. Затим, треба да у стању да је разуме и колико жена прима помоћ других. Нити може, нити осећа исто. мора све сама. Не треба да жури да “надокнади“ оно што је у браку пропустила, јер све што се ради под присилом има за крајњи ефекат осећање празнине, а то јој у овој фази свакако не треба. Нека ужива у малим стварима које значе свакодневни живот и дише пуним плућима, нека проводи време са својом децом, прича са њима о томе како се осећа и шта је плаши, јер ће тако децу на најбољи начин “отворити”, односно охрабрити их да почну да причају о својим страховима. Ипак, не треба заборавити да негује и оне делове свог живота који немају везе са децом, јер њима је пре свега потребна задовољна мама и свакако тата.

А ново партнерство? Доћи ће онда када жена за то буде спремна. Важно је да не затвори свој живот за друге људе, макар они били и мушкарци. Да ли на исти начин после развода функционишу мушкарци? - Они себе после раздвајања и развода доживљавају као двоструке губитнике.

По принципу клин се клином избија, често пребрзо и непромишљено улећу у ново партнерство и родитељство, додатно компликујући тако своју ситуацију. Поред одавања пороцима (“пијем да је заборавим”), ово је и највећа опасност у постразводном периоду.

С једне стране губе рутину породичног живота (која им је пријатна и подразумевајућа), а са друге се осећају искљу- Шта им онда саветујете? ченим из већег дела живота сопствене деце (ако она настављају да живе са - Размислите о томе да посветите неко време себи и својим повређеним осемајкама). ћањима.

Много је корисније мислити о начину на који сте ви допринели да до проблема дође, него окривљавати друге. Мушке сузе јесу тешке, али и неопходне – прихватите своју тугу и бол, тако ћете лакше изаћи са њом на крај. Раздвојите партнерство од родитељства – то су повезани, али одвојени процеси. Наиме, то што сте се развели од њихове маме, не значи да сте се развели од деце. Њима сте били, јесте и бићете потребни и важни. Живите сваки дан са свешћу да је то најважнија улога коју имате, а највећи бардови не играју баш сваки дан, зар не? Немојте запоставити себе, свој хоби, спортске активности, друштво, па и женско, нити “кажњавати” друге. То што сте разочарани не значи да можете да занемарујете своје обавезе. Када је упутно упустити се у нову љубавну везу? Колико времена би требало да прође од развода да би нова веза уопште имала шансе да преживи? - То се разлкује од индивидуе до индивидуе. Начелно, у традиционалним и патријархалним друштвима мушкарци раније ступају у нову везу. Њима брак као институција више одговара, јер су “збринути” и мања је стигма због развода. То се у језику лепо види - разведени мушкарац је опет момак, а разведена жена заувек распуштеница. Ипак, не треба заборавити да период туге траје око две године, те да није могуће на здравим основама изградити нову везу док себи нисте дали шансу и време да одболујете стару.

Izbor

Porodica

Постоје ли неке фазе кроз које пролазе А то значи да једна “изгубљена” битка, сви који су се развели? а развод свакако јесте губитак, не значи и изгубљен рат. - Теоретичари говоре о различитим поделама и фазама, али ми се чини да, Самостално после 17 месеци и 26 дана ако посматрамо развод као губитак, можемо генерално говорити о неких Резултати британске анкете показали су 5 фаза излажења на крај са губитком. да је потребно 17 месеци и 26 дана како би неко смогао снаге да настави живот То су, али не нужно овим редом и не после развода, односно без партнера. увек код свих заступљене: порицање За то време могуће је решити сукобе око (није ми ништа, ово се не дешава мени), старатељства над децом, финансијске и љутња (зашто баш ја, зашто баш мени), проблеме са некретнинама. преговарање/”цењкање” (можда ипак могу нешто да учиним, можда има Анкету је спровео портал Fifties.com, наде), туга (све је узалудно, нема ми који пружа услуге спајања људи старијих помоћи) и прихватање (бићу о.к., сре- од 50 година. Од 4.000 разведених особа, које су учествовале у њој, више дићу се, “преживећу”). од половине испитаника рекло је да им Наравно, говорим о психолошком про- је најтеже било да прихвате неуспех. цесу развода и било би добро да га људи прођу пре него што уопште уђу у Емоционални утицај развода толико судски процес. Нажалост, у пракси је то је велики да је пет одсто анкетираних ретко, тако да често видимо људе који изјавило како и неколико година након током терапије у једној сеанси прикажу развода још покушавају да се са тим помире и да сматрају да никада неће у читав спектар осећања. потпуности преболети развод. Такође, Подразумева се да се у једном таквом за 55 одсто анкетираних развод је био високоемоционално шаржираном ста- најгоре искуство у животу. њу тешко доносе рационалне одлуке, а понајтеже раздваја разочарање због За успешно окончан развод потребно неуспелог партнерства од потребе за је, дакле, више од 17 месеци, али важно одговорним поступањем као родитеља. је напоменути да су особе обично дуго Људи који немају децу, када се разведу раздвојене пре самог чина развода, па могу никада више у животу да се не им се чини да је потребно много више виде (што не значи да се и тај развод времена да би залечили сломљено не мора “одболовати”), али они који срце и кренули даље. су децу донели на свет заувек остају “Наравно, различити смо, па некима треродитељи. Зрели, одрасли и одговорни ба више времена да би се опоравили. људи разговарају и договарају се о Такође, опоравак зависи и од тога ко је питањима важним за њихов живот и затражио развод. животе оних који од њих зависе. У почетку се чини да никада нећете Заборавите на то шта ће рећи ко- моћи да преболите ову ситуацију, али мшије или рођаци или неки други полако схватате да постоји живот после “добронамерни” људи. Имате један развода и да је могуће поново бити среживот и ред је да од њега искористите ћан”, тврди портпарол портала. максимум.

У прилог његовој тврдњи је и податак да је чак 43 одсто испитаника изјавило да им је после развода лакнуло. СА ДЕЦОМ ИСКРЕНО Деца неретко постају највеће жртве развода родитеља. Родитељска је одговорност и обавеза да се постарају да то не буде тако. Сетите се да деца нису бирала породицу у којој ће да се роде и да је ваша дужност да креирате такву климу у којој ће она моћи да изађу на крај са новим околностима живота, што није лак задатак, поготово кад су мали. Деца очекују искреност. Немојте их лагати и варати, јер их тако додатно збуњујете и отежавате им ионако тежак период. За дете је свака извесност (у погледу животног аранжмана, динамике и редовности виђања са родитењем са којим не живе) боља него неизвесност. Отворите своје животе својој деци - нека знају да је и вама тешко, да имате питања или дилеме. Деца су ваше огледало. Она вам јасно показују, својим понашањем, када креирате њихову збуњеност, љутњу или бес. Ниједно дете није срећно када се родитељи разведу, али не мора свако дете бити несрећно – то зависи од вас родитеља и начина на који излазите на крај са својим осећањима. Дете само жели да има маму и тату који га воле, о њему се брину и који једно друго уважавају и не повређују. Ви сте њихов најважнији узор и модел – каже Радмила Вулић Бојовић. Текст пренет из: Вечерње Новости, Београд; аутор: Сузана Бијелић

Izbor

Да ли је могуће дефинисати генијалност? Хомер, Леонардо да Винчи, Шекспир, Моцарт, Толстој, Галилео, Њутн, Дарвин, Кири и Ајнштајн. Шта ови великани имају заједничко – осим чињенице да су њихови успеси стари читав век или више?

Slobodno vreme

Геније је оригинални индивидуалац инспирисан песник, није постао геније чији значај разуме широка јавност ко- све до 18. века. лико и његове колеге стручњаци. Ова каснија употреба речи долази од Дарвинова дела и даље морају читати латинског ингениум (а не од гениус), сви они који планирају да се баве би- што значи “природна склоност” , “уроологијом и шире његову идеју кроз ђена способност” или “таленат”. сопствени рад. У широку употребу реч је ушла 1711. Такође, Ајнштајнове теорије и даље године када је Џозеф Едисон објавио проучавају физичари и љубитељи по- чланак под називом “Геније” у његовом пуларне науке. магазину “Посматрач”.

Већина нас ће рећи да су они индивидуалци који су радом трајно променили ток развоја човечанства и да је свако од Шекспирови комади и Моцартове ме- “Нема чешћег епитета за једног писца њих поседовао нешто што бисмо могли лодије и хармоније настављају да живе од речи геније. Нема хероја без оних назвати – генијалношћу. кроз људе разних говорних подручја који га обожавају и који га не називају

Тешко је дефинисати генија, нарочито и култура далеко од њихових родних међу појединцима који су нам Енглеске и Аустрије. савременици. Привремени “генијалци” долазе и Упркос слави и утицају који је имао, пролазе, али они стварни трају. генијалност Пабла Пикаса на пољу Реч геније има корене у Старом Риму; сликарства је и даље предмет дебата, у латинском реч гениус је служила да на исти начин на који је Вирџиња Вулф опише чувара људских душа, места или међу књижевним критичарима. институције. Међу Римљанима, идеја Стивен Хокинг ког лаици не сматрају генијалцем, прихваћен је од колега физичара (за разлику од Ајнштајна) и сматрају га једним од неколико са-

великаном; међу многим аматерима и бубалицама, постоји мало оних који се могу похвалити чудесном генијалношћу”, написао је тада Едисон.

о генијалности није искључиво везана за способност изузетне креативности.

Бар не до периода Просветитељства када су генијалци добили другачије, модерно одређење: појединце који показују изузетне интелектуалне или креативне моћи, било да су оне урођене или стечене (или обоје истовремено).

Средином 18. века, Семјуел Џонсон покушао је да дефинише генијалност у својим прилично модерним трактатима као нешто што се може постићи кроз предан рад. “Пошто је геније, шта год он био, као пламен на кремен (ту је само као дашњих просветитеља на пољу ко- Хомер, рецимо, упркос томе што је два окидач), посао сваког човека је да смологије. миленијума био познат као божански покуша да усклади своје активности са

Slobodno vreme

жељама.

Izbor

сам са собом, не могу себе посматрати смислу. Има много тога неодређеног у као уметника. У строгом смислу те речи. поседицама употребе речи геније. Пошто су они којима се обични људи Велики сликари су били Ђото, Рембрант диве сагледавали сопствену снагу само и Гоја”. Односи се на оне које су као такве на основу својих дела, сваки појединац одредили њихови савременици, ретко мора да поднесе једнаке жртве, са Научна студија о генијалности почела биографи, тако да о томе не постоји једнаким жаром и може се надати је са публикацијом из 1869. године, консензус”, сматра он. потпуно једнаком исходу”, рекао је “Наслеђивање генијалности: увид у Џонсон. њене законе и последице” Дарвиновог рођака Франсиса Галтона, оснивача Недуго потом, Џонсонов пријатељ и психологије који је спровео детаљно сликар Џошуа Рејнолдс забележио је истраживање на животима и успесима у књизи “Расправе о уметности” да је инспиративних појединаца и њихових “највећа амбиција сваког уметника да рођака. остане упамћен као геније”.

Та неизбежна непрецизност опстаје и данас. Иако одређени појединци могу бити широко прихваћени као генијалци, не постоји консензус о томе ко јесте, а ко није геније.

Међутим, чудно је то да се реч “геније” Али 1826. године критиар Вилијам Ха- готово уопште не појављује у Галтоновој цлит је у свом есеју “Да ли је геније све- књизи и не постоји ниједан покушај да стан својих моћи” изнео становиште дефинише генија. да “ниједан велики човек себе не посматра тако… Онај који има идеје о сопственој величини, обично има веома ниске стандарде”.

Када је Галтон објавио друго издање 1892, покајао се због назива и пожелео да га промени у “Способност наслеђивања”. Заиста, так парадокс је део дражи коју генијалност носи – колико за научне “Нисам осетио ни најмању потребу истраживаче геније, толико и за ЏоПикасо је рецимо јавно рекао: “Кад сам да употребим реч геније у техничком нсонове “обичне људе”.

Izbor

Zdravqe i lepota

Колико година стварно има ваше тело

требало, додајте или одузмите бројке својим годинама – ако сте избројили брже од предвиђеног времена, одуБез обзира колико сте полетни, мла- змите две године, али ако вам је тредолики лице одаје ваше године. бало више од предвиђеног, додајте две године. Жена, према најновијим истраживањима, у просеку, у лицу изгледа и че- КОЖА тири године старије од свог правог Ставите руку на сто и то длан нека је животног доба. окренут надоле. Уштините се за кожу на А шта је с телом? Да ли је оно млађе површини руке. Држите један минут, а или старије од ваше “крштенице”? затим пустите.

Будите у том положају колико можете. Ако сте издржали један минут одузмите себи четири године, ако сте стајали 30 секунди одузмите две године. Ако сте стајали мање од 30 секунди,

Да бисте открили одговоре, решите Посматрајте колико је дуго кожи третест који су направили стручњаци. бало да се врати у нормално стање. Ако

додајте себи три године. ОЧИ

Промене на вашем телу могу открити колико сте заправо стари

Тестирање почните тако што ћете записати на папиру своје године. Затим додајте или одузмите године - помоћу резултата које ћете добити решавањем теста. Када завршите тест, открићете колико је заиста старо ваше тело. МОЗАК

се кожа вратила у нормалу за мање од секунде, одузмите себи три године.

Лењир прислоните на образ директно испод ока. Држите га једном руком, а другом узмите новине. Удаљите их од лица, а затим их лагано приближавајте себи. Чините то све док слова не постану мутна, затим прекините то да радите. Измерите удаљеност између лица и новина - ако је удаљеност мања од 15 цм, ништа не додајте и не одузимајте. Ако је удаљеност од 16 до 30 цм, додајте једну годину.

Ако је удаљеност од 31 до 60 цм, Ако је кожи за враћање у нормално стање додајте две године, а ако је удаљеност требало између једне до две секунде од 61 до 90 цм - три године. нека стање буде непромењено на па- За све више од 90 цм стварне године пиру, а ако се кожа вратила после три, увећајте за четири. четири секунде - додајте једну годину. За Бројте уназад од 100, али не редом, не- пет до 10 секунди додајте две године, а го умањујте стално цифре за седам - на за 11 до 30 секунди додајте три године. СЛУХ пример: 100, па 93, 86 и тако редом до МИШИЋИ нуле. Док слушате музику смањите звук за Ако сте млађи од 40 година, за то вам Станите на једну ногу, а другу дигните трећину. не би требало више од 20 секунди. Ако у ваздух и то тако да буде савијена у Ако уопштее не чујете и не чујете јасно имате између 40 и 60 година потребно колену са стопалом окренутим према ко пева додајте пет година. гузи. вам је око 40 секунди. Ако једва можете да чујете додајте три Када установите колико вам је времена Руке ставите на бокове и затворите очи.

Zdravqe i lepota Измерите обим кукова на делу где сте најшири. Затим измерите струк. Ширину струка поделите са ширином бокова. Када израчунате своју меру - ако вам је мера 1, 75 цм или мања, одузмите једну годину. Ако вам је мера 2 цм, додајте три године, а за све више од 2,5 цм додајте пет година. ЈЕТРА

године, ако ту и тамо нешто чујете додајте једну годину. Ако све добро чујете одузмите две године. ЗУБИ

Колико сте алкохола највише попили у једном дану било кад током свог живота? За три или мање пића одузмите три године. За четири пића не додајте ништа, а за пет пића додајте једну годину. За више од пет пића додајте три године.

Ако приметите да вам десни крваре док перете зубе четкицом, додајте четири године. Ако имате непријатан задах додајте једну годину. СРЦЕ

Текст пренет из: Блиц. Београд; аутор: Мариота Влаисављевић, фото: архива недељника “Избор”

Izbor

Doga|aji nedeqe

Десет српских опсесија у 2010. години

Можда сматрате да Срби нису опсесивни, а можда нас је и срамота да признамо да их имамо. Ипак, ми смо усменом анкетом дошли до листе српских опсесија. Наша листа српских опсесија за 2010. годину изгледа овако: 1. Цигарете

ове манифестације. Док је за неке овај догађај био пресудан за учвршћење демократије, за друге је то било поцео свет чита оно што су америчке виновање диктатима запада који су дипломате писале мислећи да ће то страни нашем менталитету. остати поверљив документ. У нередима који су уследили после Џулијан Асанж постао је савремени Че- Параде поноса једни су видели дигевара, а обарање Викиликсовог сајта вљање хулигана, а други су питали довело је и до првог сајбер рата чије зашто су они који разбијају излоге у последице још увек нико не може да Београду хулигани, а они који то раде предвиди. у Паризу демонстранти. 3. Косово

Расправа око Параде поноса је на крају Стара српска опсесија Косовом постала утихнула, али ћемо је засигурно поново слушати следеће године - под условом је ове године и међународна. да следеће године буде било Параде Забрана пушења довела је до праве поноса. опсесије цигаретама и њоме су захваћени и пушачи и непушачи. 5. 1001 Ноћ, Фарма Пушачи се стојећи испред канцеларија осећају као ђаци који су некада пушили у школским тоалетима и пушење је, прогоном из канцеларија, постало прилика за дружење. Непушачи су се убрзо навикли да своје колеге траже испред зграде, а многи непушачи су великодушно пристали и да се пословни договори уместо у канцеларијама одвијају у кафићима у којима је дозвољено пушење. Трафиканти кажу да им је забрана пушења већ смањила промет, а додатни страх у кости утерала им је најава повећања акциза на цигарете. Фабрике дувана су се већ побуниле против овог повећања и указале су да ће доћи до шверца цигарета.

Ова два телевизијска програма заокупила су пажњу целе земље.

Пресуда Међународног суда правде да је сецесија Косова легална била је српски пораз, али није била ни толико велика победа протежеа Косовске независности. Очекивани талас нових призања Косова је изостао, а политичари земаља које би се могле суочити са Косовским синдромом кажу да после српског искуства немају намеру да се обраћају Међународном суду, већ ће проблеме са сецесионистима решавати другим средствима што говори да је међународно право доживело ерозију. Чак и они који их нису гледали знају о Мартијев извештај о киднаповању Срба чему се ради. на Косову који су убијани да би им били препродани органи потврдио је оно о чему се у Србији одавно шушкало, али су многи мислили да је тако нешто ипак немогуће. У месецима који наступају видећемо и да ли ће они који су стално понављали да су Срби у Сребреници починили први геноцид после Другог светског рата сада казати да су Албанци криви што се у Европи поново појавио Менгеле.

Турска серија је од стране неких аналитичара проглашена за нови Турски поход на Балкан, а они умеренији тумачили су њен успех тиме што се у њој пропагирају породичне вредности блиске нашем менталитету.

Ако се предвиђање о обнављању шве‘’Фарма’’ је гледалиште запањила прорца цигарета обистини, цариници ће стаклуком својих учесника, али јој је то поново почети да детаљно претресају обезбедило огромну гледаност. путнике на граничним прелазима тако да се може претпоставити да ће цигарете и у следећој години остати 4. Парада поноса национална опсесија. Парада поноса опседала је Србију недељама пре њеног одржавања и не2. Викиликс дељама после. Викиликс није само наша већ и планетарна опсесија. Америчка дипломатија Сви шавови који колико-толико спајају српско друштво распарали су се око огољена је као ниједна до сада и

Ова два телевизијска производа показала су да Србија воли да гледа и једно и друго, то јест и високу моралност и крајњу неотесаност што показује да уживамо у екстремима сваке врсте. 6. Тенис

Izbor

Doga|aji nedeqe Несташица млека постала је део српске свакодневице без назнака да ће се ускоро окончати. Не може се рећи да стручњаци нису на време упозоравали шта ће изазавати покољ крава који је претходио несташици млека.

Иако важи за изразито индивидуалан спорт, тенис никада није привлачио Такође се испоставило и да је лоша припажњу шире публике која је увек више ватизација допринела гашењу малих волела екипне спортове. млекара које су обезбеђивале редовно снабдевање овом намирницом. Све ово мало значи домаћицама које раном зором чекају да купе оно мало млека које стигне у самопослуге. Оне знају само једно, а то је да су све ово већ једном виделе и да је то било у време Слободана Милошевића. 8. Болести познатих Одласци Бориса Тадића на ВМА нису новост за српску јавност, тако да ни његова скорашња операција ахилове Ипак, успеси наших тенисера навели су тетиле није привукла већу пажњу од публику да научи правила овог спорта, протоколарне. а Новак, Јелена и Ана постали су звезде.

имају разну публику и да сви сегменти друштва којима се медији обраћају не познају све јавне личности, чак и када су у питању спикери са националне телевизије. Уосталом, Србија има доста спикерки које су и лепше и харизматичније од Маје Жежељ. Многе од њих су и звезде шарених часописа, што са њом није случај. Па, како се онда догодило да цела Србија зна ко је Маја Жежељ и да без даха прати шта се са њом догађа? Оно што Мају Жежељ разликује од других спикера је то да она правилно говори и да је сви разумеју када чита вести. Чињеница да свој посао одлично обавља, донела је Маји Жежељ општу популарност и поштовање које су и довели до тога да Србија забринуто прати шта се са њом догађа. Тако се догодило да је брига коју смо показали током њене болести открила да ипак знамо да препознамо некога ко је одличан у свом послу и да се забринемо када се тешко разболи. 9. Керуша Мила

Са операцијом Томице Милосављевића, министра здравља, било је другачије. Његов одазак на операцију у Немачку био је предмет опширне дебате у којој Ипак, српска страст за екипним спортом су се најмање чули гласови његових била је задовољена када су наши колега којима је он и министар. тенисери почели да нижу успехе у ДеКоментаришући овај његов поступак, вис купу. лекари су говорили да би Срби понекад Јесте да су мечеви били појединачни, могли да се праве Енглези. Ова, на али то је ипак била репрезентација први поглед енигматична реченица, Србије и нација је могла лако да се односила се на скандал који је избио у идентификује са њом. Када је Србија Великој Британији када се испоставило освојила Девис куп, проломило се је тамношњи министар здравља отишао одушевљење и бука од испаљених пе- на операцију у приватну, а не у државну тарди, а и пуцњи из других средстава, болницу. Скандал се завршио његовом заглушили су земљу. сменом. Томици Милосављевићу то се није догодило, а овај одлазак на 7. Млеко операцију у иностранство додат је на списак замерки који на његов рад имају његове колеге.

Када би пси имали своје свеце, керуша Мила била би великомученица. Ипак, онај који је Мили одескао шапе учинио је, иако нехотице, много за права животиња.

Запрепашћење које је изазавало ово варварство било је толико да су и они Драматичне вести о томе да је Маја који не воле псе луталице постали трпеЖежељ тешко болесна биле су ударна љивији према њима. вест у свим медијима. После Милиног случаја, постало је Да се некој другој спикерки ово дого- јасно да ће јавност бурно реаговати дило, вероватно би то објавила већина на нешто слично, тако да су престала медија, али то не би учинили сви и не и већ пословична тровања луталица на ударним местима. Не би била реч о по београдским насељима пошто су недостатку саосећајности, већ о про- потенцијални тровачи схватили да ће, стој чињеници да различити медији уколико буду ухваћени док постављају

Izbor

Doga|aji nedeq

отров, завршити у затвору. Због тога, ужас који је задесио керушу Милу можда и није био узалудан.

Николић: На стуб срама ако слажем

ће бити на листи са ДС, па га већ хвата паника. Јер, ако се створи референдумска ситуација између СНС и ДС, соЛидер СНС Томислав Николић: Пре ће- цијалисти неће моћи ни цензус да 10. Јелена Карлеуша мо на поновне изборе него у савез са пређу. Када је у споту за своју песму ‘’Преживе- Тадићем. Дачић се уплашио за цензус. Сада покушавају да оборе нама рејтинг ћу’’ трчала гола београдским улицама, Позваћу ових дана Коштуницу са тезом да имамо договор са ДС. Што Јелена Карлеуша није могла ни да саи демократама одговара. ња о томе да ће гостовати у ‘’Утиску недеље’’.

Нећемо правити владу са Демократском странком, чак ни ако математички и политички буде немогуће да се створи Опужујете ли то ДС да стоји иза спекулација да се тајно договарате били каква владајућа коалиција. са Тадићем? Пре ћемо ићи на нове изборе него у - ДС ужива у позицији да са стране гледа савез са Тадићем. ову полемику. То је за ”Новости” изјавио Томислав Николић, председник Српске напредне Да није тако, Тадић би питао Дачића странке поводом јавне дебате коју је зашто то ради и ућуткао га. лансирао Ивица Дачић, да се спрема Не, он га пушта и даје му медијски блок напредњака и демократа. простор. Постоји ли нека друга странка власти на коју рачунате после наредних избора?

Ипак, то се догодило, баш као што је и чињеница да су јој њене колумне у ‘’Куриру’’ донеле поштовање Чеде Јовановића који се са њом јавно поздравио на скупу ЛДП-а.

- Рачунам само на странке националних мањина, али једино ако добијемо највише гласова.

Да ли је ,,мала од скандала’’ пронашла нови начин да узвитла медијску пажњу, баш као што је то увек до сада чинила, показаће време.

Они ће у нама увек имати партнера.

Чињеница је да су њене колумне биле једна од српских опсесија током ове годне. Сви они који упозоравају да је Карлеуша иста као и пре и да се ни за јоту није променила, могли би да се запитају шта се то онда променило у овој земљи тако да је сада Србија, не само прихвата, већ и уважава њено Значи, не постоји никакав сценарио мишљење. по ком бисте са главним ривалом формирали власт?

Са нама нема шта да траже. Ко сматра да ова власт није добра нека дође да разговарамо и да се заједно боримо за изборе. Не може на обе столице.

Осталима је, очигледно, добра власт ДС, па ће да деле њихову политичку судбину.

- Не постоји. И не знам колико ћу то пута да поновим. Нека запамте сви шта сам рекао и нека ме ставе на стуб срама ако после избора погазим реч. Само нек се са том прежваканом темом престане! Хоћу да победим ДС и да их пошаљем у опозицију.

Текст пренет из: Време, Београд; аутор: Владан Стошић, фотографије: фото-документација недељника “Избор”

Подносите потписе грађана за проЧак и по цену понављања избора, што мену Устава, како мислите да доби додатно коштало државу? бијете подршку двотрећинске већине - Теорија о понављању избора је бесми- у парламенту? слена. Довољно је да једна странка, - Ми смо за смањење броја посланика поред СНС и ДС, уђе у парламент и да са 250 на 125, што доноси уштеду од може да се формира већина. 500 милиона динара годишње. Зашто је онда Дачић отворио тему, Нека остале странке кажу за шта су. Не ако се баш ништа не ваља иза кулиса? гајим наду да ће две трећине посланика - Вероватно није добио уверавања да да подржи наш предлог.

Doga|aji nedeqe

Али, хајде да дођемо до заједничког предлога јер је за измену Устава потребан и референдум. Позивам их све на дијалог.

Izbor

Које делове Устава не бисте дали да се мењају? - Преамбула Устава која говори о Косову и Метохији не сме да се пипне. Као ни све друге формулације о статусу јужне српске покрајине које помиње највиши државни акт. У то се не дира! То нећемо подржати. ДСС вас оптужује да, у ствари, баш ударате на преамбулу? - Рекао сам вам шта не дам да се дирне у Уставу, а шта желим да изменим. Не бих да полемишем са портпаролом ДСС. Да ли бисте прихватили Динкићев Лидер ДСС поручује да сарадња није предлог о измени Устава ради регио- могућа док не расправите о политици према ЕУ и Косову? нализације? - Не. Ту могућност треба потпуно изба- - Разјаснили смо све око тога на састанку у СНС, али Коштуница као да хоће да то цити из Устава. другачије представи јавности. Чак и да Али, могу да разговарам, на пример, нисмо, има прилике да разговарамо око о повећању надлежности локалних са- ЕУ и Косова, да претресемо и последњи моуправа, укидању округа, уставном детаљ, и нас двојица у четири ока и наположају АП Војводине... Да ништа не ша два страначка председништва. умањимо грађанима покрајине, али да ниједној будали никада не падне на Сада хоћемо ванредне изборе и због памет да Војводину одвоји од Србије. тога ми није јасно зашто одбијају да дођу на митинг.

Постоји ли минимум шанси да, после свих међусобних оптужби, сарађујете у будућности са ДСС?

понудити Србима и Албанцима да потпишу решење за КиМ пре уласка у ЕУ. Тим решењем нећемо бити задовољни ни ми ни Албанци до краја. Искрено, верујем да ћемо морати да попустимо и једни и други. Хоћете ли прихватити измену изборног система у години пред изборе? - У принципу, овај пропорционални систем не би требало да се мења, али подржаћу измене ако се договоримо. Сада не знам шта треба да подржим. Нисам видео ни нацрт закона, нису

Шта сте разјаснили кад непрекидно ми позната ни решења која би се про- Минималне шансе постоје јер наша око ЕУ полемишете и показујете су- менила. штинске разлике? врата за њих нису затворена. Имате ли личне контакте са предсеНи са њихове стране још нико није де- - Линија ДСС је: нема даљег пута ка ЕУ дником Тадићем? док не разрешимо са Бриселом да је финитивно та врата затворио. Косово наше. Ми кажемо: сарађујемо, - Немамо контакте већ месецима. Коштуница је поручио да ДСС неће испуњавамо услове, разговарамо са учествовати ни на митингу који сте Бриселом све до часа кад би нам неко Нисте му честитали ни Нову годину и Божић? организовали? рекао определите се - или ЕУ или Ко- То јесам јер шаљем празнични СМС - Позваћу ових дана председника ДСС сово. Тада и ми прекидамо пут ка ЕУ. да видим да ли постоје објективни ра- А, мислите да нам Брисел неће поста- свима из именика мобилног телефона. злози да они не учествују на митингу вити тај услов? Да ли вам је председник одговорио? или не. - Верујем да ће међународна заједница - Јесте. Вероватно ће ми честитати и

Izbor

Doga|aji nedeqe

Михајловић је стрељан и сахрањен на Ади Циганлији, да би његове посмртне Да ли имате и Коштуничин број у остатке комунисти пребацили на Веименику? лико ратно острво, како гроб не би постало место ходолачћа. - Његов немам. рођендан на Сретење.

- Сведок се сам јавио да изнесе исказ пред Тужилаштвом прошлог месеца. Испитивање је трајало четири сата, после чега је тражио да прочита свој исказ и подвукао најважније делове.

НЕ РУШИМ ВЛАСТ НА УЛИЦИ Шта очекујете да се деси на митингу који сте заказали за 5. фебруар? - Митинг ће свакако бити величанствен и импресиван. Показаће нашу снагу и шта грађани мисле о власти. Циљ нам је да се све одржи безбедно и, уместо по мраку у петак, одложили смо скуп за суботу у подне. Нећу да рушим власт на улици, али нећу ни да само седим и чекам.

НИСАМ ВИДЕО ВАЖНЕ АМБАСАДОРЕ Многи вас у јавности оптужују да Михаиловић је два пута сахрањен: сте ”у канџама” страних дипломата први пут на Ади Циганлији, други пут који креирају вашу политику? на плавном и муљевитом делу Великог - Чиста бесмислица. Госпођа Ворлик ратног острва, како би вода однела је амбасадор САД, а ми се још нисмо посмртне остатке, рекао државној састали. комисији 91-годишњи сведок, који је имао задатак да убије једног од шеЧујем да постоје и нови енглески и сторице осуђеника стрељаних заједно француски амбасадори, али ми се још са Дражом нисмо видели. Генерал Дража Михаиловић је стрељан Били су код мене, на пример, амба- и закопан на Ади Циганлији, а после садори Азербејџана, Турске... Ко год неколико месеци његови посмртни се јави и тражи пријем ми га угостимо. остаци су пребачени на плавни део Немогуће је да било ко мени наређује, а Великог ратног острва са идејом да увек ћу водити рачуна шта кажу Русија, никада не буду пронађени, открио је Кина, САД, ЕУ. пред Комисијом за откривање истине о Текст пренет из: Вечерње Новости, Београд; смрти Драже Михаиловића сведок који аутор: Предраг Васиљевић је присуствовао стрељању. Решена највећа српска тајна:

Дражин гроб више не постоји!

Иако је у годинама, потпуно је свестан свега што говори. Службе су провериле веродостојност његовог исказа, који се поклапа са до сада прикупљеним подацима. Дефинитивно је утврђено да је Дража стрељан на Ади и сахрањен на месту где се данас налази споменик палим борцима. Сведок је помињао бацање његовог тела у фекалије. На Ади је пре рата био затвор где су лежали комунисти, а како каже сведок, Тито је желео да Дража буде сахрањен у фекалије његових људи. Потврдио је и да је бачен у раку преко које је сипан живи креч.

Како Прес сазнаје, ради се 91-годишњем официру ОЗНА који је имао задатак да убије једног од шесторице осуђеника стрељаних заједно са Дражом.

Неколико месеци касније Дража је ископан и пребачен на Велико ратно

Doga|aji nedeqe

острво - каже извор Преса близак А на месту првобитне сахране Драже истрази. Михаиловића подигнут је споменик палим борцима са петокраком како би Према бившем официру ОЗНА, стре- се обезбедило да то буде заштићена пољању је присуствовало још официра од вршина где је забрањена свака градња којих су неки још живи. или ископавање. Он је рекао да је свако од осуђених добио „свог” егзекутора, али да официр који је устрелио Михаиловића више није међу живима. Најверодостојнији сведок Државни секретар у Министарству правде Слободан Хомен није могао за Прес да потврди нове детаље до којих је истрага довела док се не заврше све провере. Он је, међутим, за наш лист потврдио „смо после исказа овог сведока напокон близу коначне истине”.

Izbor

како не би могло да се догоди да за тридесет година неко на том месту гради неку зграду и пронађе гробницу. - Изгледа да је идеја била да сви који су били укључени у ово убиство буду окрвављени до лакта, како би се обезбедило њихово ћутање. Тај део Аде је потпуно преуређен, а оне који су били укључени у убиство Драже годинама касније су водили на то место, и према неким сведочењима, они нису могли да се сете места где је било стрељање - каже Гавриловић. Наш саговорник очекује да ће ова нова сазнања омогућити покретање процеса за поништавање пресуде Драже Михаиловићу, али се ипак плаши да ће после „провере” војно-безбедносне службе моћи поново да скрену истрагу у погрешном правцу. - Све време нас саботирају. Како се појави неки нови траг, то одмах буде затворено. Од 14 кључних докумената који би одмах открили све детаље, за 12 су ми рекли да их немају, јер „немају обавезу да их чувају”. Иако према прописима морају да чувају податке о свим уништеним документима.

Међутим, према исказусведока, комунистичке власти су хтеле да отклоне сваки ризик од проналажења Дражиног гроба, па је после неколико месеци изведена акција пребацивања тела на Велико ратно острво, и то на муљевити Његово појављивање улива поверење и плавни део како би вода однела пода смо коначно близу откривања пуне смртне остатке генерала Драже. истине. Заборавни учесници Истражује се улога других сведока на које нас је упутио, да се види да ли су Миладин Гавриловић, члан државне били присутни и која је њихова улога. Комисије и директор Задужбине краља Петра Првог на Опленцу, потврђује за Са сигурношћу можемо да кажемо Прес да су комунисти подигли споменик да је потврђено место стрељања и на гробном месту Драже Михаиловића сахране на Ади и да су остаци Драже Михаиловића заиста убрзо ископани. - У овом тренутку изгледа да је ово најверодостојнији сведок, имајући у виду време и место где је био, шта је радио и на којој се позицији налазио у време извршења смртне казне.

Сведок је дао неке интересантне податке који откривају читав ланац издавања наредби који иду до највишег врха.

У држави, очигледно, још не постоји консензус да треба пронаћи гроб Драже Михаиловића - каже Гавриловић. Где су све сахрањивали Дражу?

Исказ је дат пред државним тужилаштвом уз поштовање свих процедура - каже Хомен.

Исказ 91-годишњег официра Озне потврђује неке раније теорије присутне у јавности да је Дража убијен на Ади Циганлији, али се ни у једној од ових теорија, до сада не појављује Велико ратно острво као локација где је премештено његово тело.

Сведочење официра ОЗНА истражитеље доводи и до доказа о ланцу издавања команди који иду до највишег државног врха на челу са Јосипом Брозом Титом.

Некадашњи службеник ДБ-а, који је изучавао четнички покрет тврдио је да је Дража сахрањен на Ади, на месту које је после поплављено.

Како сазнајемо, сведок је рекао да је главну оперативну улогу имао Слободан Пенезић Крцун.

Како нам сведочи Миладин Гавриловић, Слободан Уча Крстић, учесник у акцији хапшења Драже Михаиловића 13.

Izbor

марта 1946, и аутор књиге „Како сам хватао Дражу Михаиловића” једном приликом је рекао да је Дражино тело пребачено „тамо где су остали”, односно у Маринкову бару.

Doga|aji nedeqe његови комунисти у време ослобођења дицу Романов. имали далеко мању подршку у српском народу од Дражиних четника. Како каже за Пресс директор Задужбине краља Петра Првог на Опленцу Миладин Гавриловић, Тито је верно копирао стаљинистичке методе застрашивања и симболичког угушивања било какве могућности за отпор.

Да је Дража убијен и сахрањен на Ади тврдио је и Михаило Шашкијевић, један од затвореника на Ади, који је тврдио да се међу затвореницима на Ади једног јутра причало „јутрос су нам - То није било стрељање, то је било убили Чичу”. свирепо убиство Михаиловића, без

Перо Симић, истраживач и аутор књиге „Тито - тајна века”, каже да је Броз и после рата имао слабу подршку у Србији, да се стално плашио реакције грађанских снага у Србији, што се види из докумената који су чувани у Титовим архивама. Симић каже да је Тито у ослобођени Београд стигао тек пет дана после совјетских баћушки, а његовом слабом рејтингу допринело је и такозвано партизанско јуначење на Сремском фронту, где је изгинуло на десетине хиљада голобрадих младића из Србије. Симић каже да је Црвена армија 1944. дошла да ослободи Београд управо на позив Тита како би се устоличила комунистичка власт, јер Тито у Србији није имао довољну подршку. - У једном поверљивом извештају ОЗНА стоји да је „Трећа армија тражила да се обустави слање на фронт непријатељских елемената, јер интелектуалци користе политичке часове да агитују за краља и Дражу”. Тито не би могао мирно да влада да није потпуно уништио свако сећање на Дражу - каже Симић. Милосав Самарџић, главни уредник икаквог поштовања правне процедуре. крагујевачких „Погледа”, каже да Упада у очи да су сви који су били Србијом и данас владају они који миукључени у његово хапшење, суђење сле да не треба да живи сећање на Михаиловића. и убиство били искључиво Срби.

Бивши подофицир КНОЈ Љуба Лазаревски својевремено је изнео теорију да је Дража Михаиловић убијен у Лисичјем потоку, који се налази у близини Белог двора на Дедињу, и то 18. јула 1946, у Тито је желео да Дража падне од српске пола два после поноћи. руке, а гроб није смео да му се зна, јер Једна од теорија каже да је Дражино би то постало „свето место”. тело пребачено испод далековода у близини Аде, а по најбизарнијој убијен Комунистичка историја нас учи да су је Дражин двојник, пошто су савезници партизани имали подршку у народу, направили договор са Титом да „правог” али то није тачно. Дражу пребаце у Француску. Зато је Тито желео да угуши свако сећа-

- Све се ради не би ли се одужио процес рехабилитације. Стално се траже изговори. Имали смо случај у Бољевцу када није издата грађевинска дозвола за ископавање гробнице.

Људи се јављају и пријављују места ње на Дражу каже Гавриловић. масовних гробница, а стално се налазе Сећање на Дражу је морало бити убијено Суђење Драгољубу Дражи Михаиловићу неке бирократске препреке да се открије истина - закључује Самарџић. Истина о смрти Драгољуба Драже Ми- требало је да траје месец и по дана, Текст пренет из: Прес Магазин, Београд; хаиловића, по многима, могла би да али је скраћен поступак како би се аутор: Вељко Миладиновић извршење смртне казне извело баш промени гледање на историју Другог светског рата и да покаже да су Тито и на дан 17. јула, јер је то дан када су комунисти у Русији убили царску поро-

Izbor

Sport

Бланка Влашић поново спортиста године у Хрватској

освојиле домаћу “дуплу круну” и побе- 5. Алија Мустафина (РУС/гимнастика) диле у регионалном такмичењу. 369 (8,25%)

Репрезентацијом године проглашени 6. Серена Вилијамс (УСА/тенис) 321 Званично најбоља атлетичарка света, су ватерполисти, који су победили на (7,18%) Бланка Влашић и освајач две медаље Европском првенству. на Олимпијским играма у Ванкуверу, 7. Мариа Риш (ЊЕМ/алпско скијање) скијаш Ивица Костелић, изабрани су 293 (6,55%) за спортисте године у Хрватској. 8. Евгенија Канајева (РУС/ритмичка гимнастика) 200 (4,47%) 9. Франчесца Скиавоне (ИТА/тенис) 183 (4,09%) 10. Јулија Ефимова (РУС/пливање) 138 (3,09%) СПОРТИСТИ 1. Рафаел Надал (тенис) 758 (16,32%) 2. Лионел Меси (фудбал) 695 (14,97%) 3. Андрес Иниеста (фудбал) 684 (14,73%) “Они који су боље пратили моје наступе протеклих година видели су да нешто није баш како треба, али драго ми је да сам успела да се ‘камуфлирам’... Без тешких тренутака нема напретка, када је све добро човек се опусти. Надам се да ћу следеће сезоне остварити још један корак напријед”, рекла је Влашићева на додели признања у Загребу.

4. Себастиан Ветел (формула 1) 470 (10,12%) ИЗБОР НОВИНАРА ИЗ СВЕТА

5. Давид Рудиша (атлетика) 416 (8,96%)

Бланка најбоља на свету

6. Диего Форлан (фудбал) 229 (4,93%)

Бланка Влашић је изабрана за најбољу спортискињу године у анкети Међу- 7. Оле Еинар Бјоерндален (биатлон) народног удружења спортских нови- 208 (4,48%) нара (АИПС) и прва је Хрватица која је 8. Мани Пацкуајо (бокс) 163 (3,51%) понела ту титулу У гласању 515 спортских новинара из 93 државе света Влашић је добила 884 гласа, што значи да је за хрватску атлетску хероину гласао сваки пети новинар. Сплићанка је имала 202 гласа више од америчке скијашице Линдзи Вон, док је треће место заузела белгијска тенисачица Ким Клајстерс.

9. Карло Јанка (алпско скијање) 152 (3,27%) 10. Давид Вила (фудбал) 149 (3,21%) ЕКИПНО: 1. Шпанија (фудбал ) 1906 (42,36%)

2. Канада (хокеј на леду) 486 (10,80%) За најбољег спортисту АИПС је изабрао Рафаела Надала који је добио мање 3. Бразил (одбојка) 453 (10,07%) гласова од Бланке (758). Иза Надала су се пласирали фудбалери 4. Ред Бул (формула 1) 433 (9,26%) Барцелоне Лионел Меси (695) и Андрес Иниеста (684). 5. Интер (фудбал ) 421 (9,36%) У конкуренцији екипа највише гласова Портрет савременика – Роберт ПросиКако подсећа агенција Хина, Хрватска је добила фудбалска репрезентација нечки скакачица у вис ове сезоне је освојила Шпаније испред канадских хокејаша на Чувар лопте злато на Европском првенству, као и на леду и бразилских одбојкаша. Светском дворанском. Тријумфовала је у Дијамантској лиги, а Међународна СПОРТИСКИЊЕ атлетска федерација прогласила је за 1. БЛАНКА ВЛАШИЋ (атлетика) 884 најбољу атлетичарку света. (19,76%) Угледно признање додељује дневник Спортске новости од 1950. године, а 2. Линдзи Вон (УСА,алпско скијање) 682 избор се обавља гласовима спортских (15,25%) новинара. 3. Ким Клајстерс (БЕЛ,тенис) 637 Ово је Влашићевој пето признање, а Повратак некрунисане Звездине звезде (14,24%) четврто узастопно. у Београд велики је медијски догађај, али ће тек потврда на терену показати За екипу године у Хрватској проглашене 4. Федерика Пелегрини (ИТА,пливање) шта се заправо догодило. су кошаркашице Госпића, које су 415 (9,28%)

Izbor

Да би пун стадион од пролећа заиста славио, требало би да управа остави тренера да ради свој посао, иначе ће још једна “легенда” брзо завршити каријеру у Љутице Богдана У нормалним околностима све изгледа логично. Роберт Просинечки, фудбалска легенда Хрватске, постао је у четрдесет другој години први тренер ФК Црвена звезда.

Sport

Овакав догађај изгледа потпуно очекивано и нормално, али у држави као што је Србија немогуће је избећи различите конотације које замагљују суштину. Чим је јавности прошле недеље потврђено да је Просинечки пристао, кренула је двострука “кампања”. С једне стране, долазе разумни гласови којима се поздравља овај догађај јер је Играо је у генерацији са садашњим Просинечки толико снажно обележио председником клуба Владаном Луки- период највећих Звездиних успеха да ћем, који је био ипак “други позив” тих је свих ових година изгледало да без година, али они јесу “генерација”. њега нешто велико недостаје. Он је био један од најснажнијих симбола највећег Звездиног домета, освајања титуле првака Европе у 1991. године, и сада изгледа као да се део те ауре и гламура (господства, што би рекао Божо Копривица) заиста враћа у дубоко посрнули фудбалски клуб коме је од величине остао само окрњени стадион. “Да не мислим да не можемо да направимо резултат, не бих ни долазио”, рекао је Просинечки београдским медијима после промоције. ЕМ ОН, ЕМ ХРВАТ:

Овим се чином вратио на стадион са кога је отишао пре деветнаест година после освајања свега што се могло освојити. За четири сезоне проведене у клубу из улице Љутице Богдана, од 1987. до 1991. године, он је одиграо скоро све утакмице и остао запамћен као један од најбољих фудбалера у њеној историји.

Пред њим је огроман изазов: да од поприлично сировог играчког материТакође, садашњи спортски директор јала направи тим који ће имати побеклуба и некадашњи капитен Иван Аџић днички дух и заиста желети да учини инспирисао се гледајући Просинечког нешто за клуб. док је био у млађим категоријама и скупљао лопте на утакмицама на ста- Он ће се наћи у ситуацији да можда његови пријатељи Аџић и Лукић пожеле диону Црвене звезде. да му помогну око начина на који би Дакле, некадашњи играчи клуба данас требало да припрема и води екипу, воде клуб и доводе свог саиграча и и буде принуђен да схвати зашто је “мезимца публике” на место првог важно да неки играчи наступају. Од тренера.

Sport

Izbor

- могућност да Звезда после година по левом боку, улетео у шеснаест мепосртања поново постане оно што тара и погодио. милиони у Србији и свету очекују: највеПосле тога га нигде није било. ћи клуб на Балкану. Блажевић је био изјавио да ће појести своју тренерску диплому ако Просинечки постане играч. У лето 1987. Драган Џајић је препознао огроман таленат дечака одраслог у Немачкој, а стасалог у подмлатку загребачког Динама.

његове способности да буде ауторитет, што је био као играч, зависиће будући ШТА ЈЕ ЈЕО ЋИРО: резултати клуба који свим силама жели Када се тон мало утиша, видећемо да докаже да је највећи у региону. Роберта Просинечког како поново На другој страни су они који говоре о излази кроз онај тунел испод северне томе да је предузеће “Лукић и браћа” трибине Звездиног стадиона кроз који довело у клуб ем неискусног тренера, је први пут изашао са осамнаест година, ем Хрвата. као отпадник из Динама из Загреба. Овом темом се посебно баве навијачи Партизана на разним форумима (“Лукић ће се оглашавати приопћењима”, један је од “духовитих” коментара), али и део хрватске јавности, такође није остао по страни, називајући Просинечког “Децембарски” или га оптужујући да је отишао код Ћетника и у Арканов клуб.

У једном се сви слажу: ово је регионални спортско-друштвени догађај месеца, догађај који има више коментара и значења него посета Бориса Тадића Вуковару месец дана раније, чиме се демонстрира у којој је мери фудбал Пре него што је доживео хук са севера, “најважнија споредна ствар на свету”. Просинечки је био добио минималну Некако, чак изгледа да све и да је Па- шансу у Динаму који је са клупе водио ртизан победио Арсенал у Лондону, не Мирослав Блажевић звани Ћиро. би добио толико медијског простора Они који могу да се сете призваће једну као што је овај потез Звездине управе. утакмицу Динама из сезоне 1986/87. Кроз “случај Просинечки”, можда и на којој је Блажевић дао шансу плавокосом полетарцу на месту на коме је претерано, прелама се више ствари: иначе играо загребачки херој Марко - могућност нормалне комуникације Млинарић (“Лијепа варка Млинарића између две државе, али и потенцијална Марка”, говорили су радио-репортери). м о г у ћ н о с т ф о р м и р а њ а н е ка к в е регионалне лиге која се не би играла Просинечки је одмах постигао гол тако што је муњевито претрчао своје чуваре у бункерима,;

Долазак Роберта Просинечког тог лета није био велики догађај: Звезда је имала у тиму највећу тадашњу звезду југословенског фудбала Драгана Стојковића, па је Просинечки изгледао као неко ко ће чекати да дође на ред за први тим. Ипак, тадашњи Звездин тренер Велибор Васовић није чекао: Просинечки је добио шансу од почетка сезоне и одмах се видело да је реч о суперталентованом клинцу. Он је од прве добијао похвале са свих страна за своју игру и убрзо је показао оно по чему ће бити упамћен као фудбалер: имао је невероватну способност контроле лопте, имао је беспрекоран дриблинг и преглед игре, његови пасови су мењали ритам напада, а стаменост на средини је давала могућност тиму да се распореди како треба, јер је њему било готово немогуће одузети лопту. Поред тога, имао је одличан шут, па су његови голови увек били посластица и већину навијачи Звезде добро памте (а неке и навијачи Партизана). Потези којима се данас публика диви гледајући рецимо Ћавија Ернандеса из Барселоне (“његове лопте пресецају простор на два дела”, говоре светски коментатори), који има по утакмици стотињак успешних додавања, Просинечки је можда боље изводио играјући за Звезду и доцније за репрезентације СФРЈ, Хрватске, за Реал, Барселону, Овиједо, Динамо и Портсмут. Он је имао дриблинг који данас демонстрира Меси, брзину у продору и центаршут налик Кристијану Роналду, “господарио је средином” као Ћави, а “дугачке лопте” преко целог терена биле су нешто потпуно непоновљиво и тешко упоредиво са било којим да-

Izbor

Sport

нашњим или некадашњим великим фудбалером.

се на почетку сукоба нашао на нишану хрватских националиста који су му замерали што уопште наступа за српски тим.

Његов “пас” / дијагонала од педесетак метара до Душка Радиновића у утакмици против Глазгов Ренџерса на стадиону Црвене звезде у “кампањи” освајања Купа шампиона који је овај бек преточио у водећи гол може да се приказује на фудбалским академијама (што би рекли спортски коментатори) и доказ је јединственог осећаја за простор. Неко ко никада није био на великом фудбалском игралишту тешко може да замисли колико је компликовано извести прецизно додавање на тако великој раздаљини и са таквом прецизношћу.

И данас је на порталу Јутјуб могуће видети снимке са прославе освајања Купа шампиона у Барију у мају 1991. године на којима се Просинечки – од оца Хрвата и мајке Српкиње – весели уз тадашње хитове: Ко то каже Србија је мала, Марш на Дрину и слично. Хрватски националисти му то никада нису заборавили, као што му националисти са српске стране и данас замерају што је дошао у “највећи српски клуб”. У том смислу су се појавили и слогани типа “Роберт Просинечки је један, сви остали су Хрвати” који би ваљда требало да буду аргумент за одбрану некаквог чудног начела одбране српства, на Овде је нашао и “љубав свог живота”, чијем бедему стоји Црвена звезда као постао је манекен некадашњег те- један од најјачих српских симбола. кстилног гиганта “Ударник” из Зрењанина кога је прославио у реклами за чарапе заједно са кошаркашем Партизана Предрагом Даниловићем, и постао страствени пушач. На једној уврнутој листи нашао се међу пет највећих фудбалера света страствених пушача. Тај порок никада се није видео у његовој игри, штавише он је одиграо скоро све утакмице које је могао да одигра у четири године и важио је за једног од Просинечки никада није давао провонајспремнијих фудбалера тог доба. кативне изјаве, никада се није сврставао

СЛАВА И ОДЛАЗАК: Дани славе у Београду трајали су четири године, а његов се одлазак из клуба поклопио са почетком рата у Словенији и Хрватској и распадом СФРЈ. Он је предводио младу репрезентацију СФРЈ као капитен у јесен 1987. до саме титуле првака света (што је, до данашњих дана, једина светска репрезентативна фудбалска титула на овим просторима) као најбољи млади играч света, играо је на Светском првенству у Италији 1990. у Осимовом тиму који је био пети на свету (многи мисле да је он требало да има више простора и слободе у тој репрезентацији) и био изабран за најбољег младог играча првенства (као Немац Милер ове године на СП у Јужној Африци). Утолико је било огромно изненађење Звезда је у његове четири сезоне била његова повреда по одласку у Реал у апсолутно доминантна, а он није иза- лето 1991. године за који је наступао бран за најбољег играча планете или наредне три сезоне, али није био Европе у сезони 1990/91. из непознатих на оном нивоу из Црвене звезде, јер је непрестано имао проблеме са разлога. повредама. Дани у Београду остали су му у лепој успомени, како је сам говорио више Његов боравак у Шпанији током деведесетих поклопио се са ратом у непута. кадашњој Југославији и Просинечки

уз било коју страну више него што је по природи ствари морао. Можда би неки у Београду желели да је он био “хрватски Мирко Ковач” или да је као Емир Кустурица открио да му је Србија отаџбина. То се није догодило и он је у деведесетим у дресу Хрватске показао у више наврата зашто је био виђен као највећа фудбалска нада.

Sport

Izbor

тим, али како сам каже, то је био случај У Београду је у 81. години преминуо и са другим играчима који су доцније Бора Костић постали велики тренери. Збогом, легендо! “Ако је могао Пеп Гвардиола у Барселони, могу и ја у Звезди”, рекао је Просинечки по доласку у Београд покушавајући, чини се, више да охрабри јавност него себе. Он је био велики играч, играо је са највећим фудбалерима свога доба и радио са великим тренерима. Зна шта Предводио је Хрвате у освајању трећег је велики клуб, амбијент “Маракане” му места на СП у Француској 1998. године је познат, зна како се освајају титуле и и чини се да им је финале измакло и како се прави тим. због тога што у полуфиналу против до- Чини се да је најважније да зна како се маћина није било Просинечког. побеђује и биће му потребно време да од играча са провинцијалном свешћу КАРИЈЕРА: направи истинске победнике. Легенда каже да је тадашњи селектор Ћиро Блажевић, истичући значај Ако у томе успе, он је пола посла урадио “Великог Плавог” за екипу, рекао игра- и резултати ће сами доћи. Поред тога, онима који воле клуб остаје да се надају чима у свлачионици: да ће садашња управа заиста оставити “Синови, данас је тежак дан, јер ћемо тренера да ради свој посао према својим плановима и да неће бити неиграти без нашег најбољег играча.” подношљиво пуно притисака било са С друге стране, после игара у Реалу, трибине где су “највернији” навијачи, он је играо још пар сезона у Шпанији било од “менаџерског лобија”. за Овиједо и Барселону, а крајем деведесетих предводио је загребачки Ди- Просинечки је храбро улетео у маглу намо у два наступа у Лиги шампиона. српског фудбала и биће му тешко да Из тог периода је прича о новцу који сачува лопту у таквом амбијенту. му тај клуб дугује и који опет ових дана помињу неки загребачки коментатори Некадашњи тренер Звезде Владимир вајкајући се што Динамо нема осећаја за Петровић био је такође представљен своју најбољу децу која стасавају у дресу као легенда и спасилац пре само годину Звезде и умиру под заставом Партизана и по дана, па није дочекао крај сезоне (мисле на недавно преминулог Стјепана у тренутку када је Звезда била испред Бобека). Последња велика играчка Партизана на табели. Због тога треба бипредстава Просинечког била је једна ти опрезан када Владан Лукић говори о сезона у енглеском премијерлигашу некоме као о легенди клуба. Ауторитет Портсмуту. Он је успео да овај клуб ће морати да буде изграђен тамо где спаси испадања и да за само једну нема публике и то је највећа опасност годину буде препознат као истинска за тренерску каријеру “Великог Плавог” легенда јер је уврштен у најбољи тим у клубу који га је прославио. Текст пренет из: Време, Београд; свих времена и једини је ван Енглеске аутор: Слободан Георгијев коме је то пошло “за ногом”.

Умро је Бора Костић! Српски фудбал остао је без једног од најбољих изданака и представника. Костић је рођен 14. јуна 1930. године

у Обреновцу, у тадашњој Краљевини Југославији. Био је познат по изразито снажном ударцу и са велике удаљености је давао голове и многобројним светски познатим голманима.

У две сезоне је био најбољи стрелац првенства Југославије, 1958/59. са 25 голова, а 1959/60. с 19.

Последње четири године радио је као помоћник Славена Билића, првог тренера хрватског националног тима и старог другара из играчких дана. Просинечки никада није водио ниједан

Izbor

Sport

О легендарном бомбардеру може се чути и да никада није имао нокат на левој нози јер је тукао као из топа, а тадашње копачке нису имале адекватну заштиту. Бора Костић, није увек имао третман који је заслуживао, па тако није сврстан међу Звездине звезде. Када се ради о човеку који је у црвено-белом дресу одиграо 580 утакмица и постигао 539 голова, атрибут Звездине звезде било би најмање што је Костић заслужио. Збогом, легендо! Каријера 1951-1961. Црвена звезда 160 (117) 1961-1962. Вићенца 7 (2) 1962-1966. Црвена звезда 97 (41)

Каријеру је почео у обреновачком Радничком, у коме је играо центарфора и леву полутку. Прославио се у Црвеној звезди, у коју је дошао с 20 година и пуне три године чекао да постане стандардни првотимац. За 14 година верности „црвено-белима”, као играч је достигао готово највише домете, одиграо је укупно 580 утакмица и постигао 539

Као капитен репрезентације Југославије је учествовао на финалном турниру 1967-1968. Сент Луис (САД) 28 (12) првог Купа нација Европе 1960. у Фра1956-1964. Репрезентација СФРЈ 33 (26) нцуској, на којем је Југословија заузела друго место, изгубивши у финалу од Совјетског Савеза с 2:1. CNN: Исте године на Олимпијским играма у Меч Динамо – Звезда Риму, Костић је био члан југословенске међу пет који су репрезентација која је тада освојила променили свет једину златну медаљу на Олимпијади. Америчка ТВ мрежа описује како је прекинута утакмица била увод у српско-хртавски рат. Дуел одигран 13. маја на „Максимиру“ сврстана на четврту позицију голова.

Америчка телевизијска мрежа CNN изабрала је пет фудбалских утакмица које су “промениле историју”. Међу њима је своје место нашао и меч загребачког Динама и Црвене звезде одигран 13. маја 1990. на „Максимуру“... Овај избор је вршен у контексту историјско-политичких конотација које су утакмице изазвале и оставиле иза себе.

Играо је још за италијанску Виченцу и амерички клуб Сент Луис старс. За репрезентацију Југославије је дебитовао 9. септембра 1956. на пријатељском мечу против Индонезије, а опростио се 23. септембра 1964. против селекције Европске фудбалске уније (Уефа). То је била хуманитарна утакмица за пострадале од земљотреса Скопљу. За државни тим је одиграо 33 утакмице и дао 26 голова, а у једином наступу за Б селекцију „плавих” је био двоструки стрелац.

Кажу да је Бора лакше давао голове са 40 метара него из казненог простора! Причају људи који су га гледали да су противници постављали живи зид увек када Костић постави лопту, небитно са којег растојања шутира.

CNN описује како је прекинута утакмица била увод у српско-хртавски рат и описује “кунг-фу” ударац Динамовог капетана Звонимира Бобана у груди полицајца који је напао једног навијача загребачког клуба... - Био сам спреман све да ризикујем,

Izbor

Sport

свој живот, каријеру и све што би ми слава донела за идеалистички циљ, за хрватски циљ – рекао је Бобан. Меч Динамо - Црвена звезда америчка мрежа је сврстала на четврто место на листи. На првој позицији је давнашњи сусрет између секретаријата и председништва Енглеског фудбалског савеза (ФА) из 1864, први одиграни према писаним правилима, правилима које је написао сам ФА, а на петој она између Ирака и Саудијске Арабије из 2007. године.

Електронски недељник “ИЗБОР”

Оснивач и издавач: Зодијак - електронско издаваштво, Скопље Сарадник за македонско говорно подручје: Д-р Александар Прокопиев, високи стручни сарадник Института за македонску литературу Сарадник за немакедонско говорно подручје: З. Димитријевић Технички уредник: Александра Исаковска Web: http://www.zodijak.info Контакт и претплата: kontak@zodijak.info Првии број недељника “Избор” изашао је 31 августа 2009 г. Недељник “Избор” излази понедељком.