FS: ... Ja sam navikao rad na starom Manga Studiju i više nego Clip Studiju, ali i on je okej jer na njemu mogu sada da radim animaciju, a ranije sam radio u onim starim verzijama Photoshopa koji su mi više odgovarale. Ovi sad drugi programi, kako su mi namešteni, iskreno, ne idem dalje od ovih što sam poskidao preko ruskih torenta. Nisam makao dalje od CS6, jer mi ne pada na pamet da plaćam ovaj đavo od... hteo sam da kažem kirije... licence, ali zabio sam se u ovaj ugao. Čak sam navikao i, kad animiram, da radim u praistorijskom Macromedia Flashu, tako da mi je teško da se naviknem na nove programe... Nekako su mi ovi mnogo više stvari omogućili, ali zeza me sada eksport fajlova, i onda sam sada morao da pređem kada nisam mogao da izbacim klipove u HD, 4K i ostalo.
SH: Da, oni sad stalno menjaju. Tako im dođe neki apdejt koji promeni ceo lejaut i iznervira sve korisnike tog programa. Apsolutno bespotrebno. Mislim, okej je, to ćeš da naučiš, ali treba ti vremena... Ja Photoshop na primer ne koristim, ali tako u srednjoj školi budu stare verzije, pa se i ne oseti kad se promeni lejaut.
FS: A kakvi su profesori kod vas po pitanju digitalnih medija? Kakva im je reakcija? Jesu li i dalje malo zadrti po tom pitanju?
SH: Pa pazi, pošto sam ja na slikarskom smeru, nema toliko predmeta, ali svakako smo imali računarsku grafiku i sve to. Profesor je mlađi, ima možda tridesetak godina. Mislim, nije toliko ni bitno da znaju programe, bitno je da zna da se crta, jer opet, to je suština.
FS: Koja si godina?
SH: Sad sam na fakultetu prva godina, a ovo sam pričao za srednju, ovde sada nemamo predmet koji je vezan za digitalnu stranu. Tu je grafički smer, ali meni je sve to nekako dosta ukočeno. Slikarski smer mi daje veću slobodu, a ja svakako mogu i sam da naučim kompjuterske tehnike.
FS: Pošto ja nisam bio ni na jednom umetničkom fakultetu, ali okružen sam ljudima odatle i družim se sa njima i slušam različite ljude. Posle su ovi moji klinci sa radionice su otišli na te fakultete i svaki živi su probali i su razočarani jer i ono što pokušaju, profesorima se ne svidi, kada ih vraćaju da isprave neke stvari čak i ne umeju da im kažu šta da isprave, nego im samo kažu „ispravi“ i nekako, čak i ovi što su sada dali master, što si duže na tim fakultetima to si besniji
na njih, jer... Ne znam. Verovatno se tu očekivalo da će se dobiti nešto zauzvrat, da će steći neko znanje, jer najveći problem koji sam video kod svih tih koji su završili te fakultete je to što im se stvorila, kao neka, autocenzura, zbog straha od profesora. U smislu: „Džaba ovo crtam kad će me on vratiti, a neće ni da mi kaže šta da ipravim, a čak i kad mi kaže šta da ispravim sledeći put peva drugu pesmu.“ Kao: „Pa, nisam mislio to, nego ispravi ovo“, nešto što nije prethodno rekao, i malo je to ono, znaš i sam kakvi su umetnici, rasejano.
SH: Da. To je ono što sam i ja primetio, jer, na kraju krajeva, to je opet do ljudi. U jednu ruku ide: „Hoću nešto da mi kažeš. Hoću da se poboljšam“, a u neku drugu ruku mislim da je danas vreme gde ide ono „Ja sam umetnik. Šta ti meni ima da kažeš?“ Sa takvim mentalitetom nigde nećeš otići. Mislim, ovde je ipak Niš, malo je manji grad, ali opet imaš te veće gradove gde ljudi razmišljaju „Neću da uvredim profesora“, to tako ne može, jer i najbolji profesor treba da ti kaže: „Ovo ništa ne valja, evo šta možeš da uradiš“, mislim, da li je to sad savršeno, ne znam ni ja, ali on te opet usmeri u neki pravac. Ti kad kažeš „E, neću, to nisam ja. Ovo je moj stil“, znaš šta je problem nego ti nećeš da se poboljšaš i budeš kao oni na Deviantartu koji se za dvadeset godina nisu poboljšali uopšte, jer kažu: „Ovo je moj stil, nema šta ko da mi kaže da ovo ne valja, ne, ne. Krijem se iza toga da je to moj stil.“
FS: Da. Ja sam to video kod sebe na radionici. Morao sam sebe da naučim da budem nekako otvoreniji i da razumem neke stvari koje mi se lično ne dopadaju, da ne budem kao ove starije generacije stripadžija što su govorili godinama unazad „mange su sranje i to su glupi kineski stripovi za decu i svako ko se time bavi je degenerik“ i onda su sutra šokirani što nema klinaca i što ne čitaju stripove i što su svi prešli na mange, od čitaoca, preko autora, što mislim da je još jače, jer se kod svih nas mlađih vidi taj manga uticaj. Imaš ljude koji, po mom mišljenju, imaju neku žicu, ali imaju preveliki problem sa samopouzdanjem, a trebaće ti sutra u poslu da se poturiš, da se snađeš. Ne možeš u svemu da budeš super, jer pomalo je mač sa dve oštrice kada kažeš „jack of all trades“, nećeš biti u svemu fantastičan, ali znači znati po nešto od tih stvari i primeniti ih u jednoj. Sa druge strane imaš ljude koji tu energiju daju u druge stvari pa gledaju da se ispromovišu. Znači imam klince koji stalno crtaju vanzemaljce ili gobline pod onim opravdanjem: „Da, ali njima je anatomija sjebana zato što su vanzemaljci“, a ne mogu da im objasnim da mora da postoji interna logika, dakle da razumeš osnove realistične
proporcije čoveka, da bi mogao da uradiš vanzemaljce ili čak karikaturu. Jer ti kada vidiš stripove kao što su „Gaša Šeprtlja“, Franken je mogao da uradi foto-realističnog čoveka, ali on je samo izabrao da crta u tom stilu.
SH: Da, moraš znati pravila da bi mogao da ih prekršiš.
FS: Kako počinje tvoja priča sa stripom?
SH: Crtao sam svakodnevno još od ranog detinjstva. Pravio sam knjižice, u kojim je s jedne strane bio ispisan tekst, a sa druge je išla ilustracija, ako se to uopšte može kategorizovati kao strip, ali dosta vremena je prošlo pre nego što bih se vratio tom mediju. Možda pred kraj osnovne škole, pretežno pod uticajem animea.
FS: Da li se sećaš kakvi su to bili stripovi?
SH: Početkom osnovne sam imao najboljeg druga, Marka, pa su to bile kao “Avanture Marka i *****”, pa su bili neki zmajevi i slične stvari.
FS: Jesi li oduvek crtao digitalno ili si počeo da se razvijaš još dok si crtao tradicionalno?
SH: Relativo skoro sam počeo sa digitalnim crtežom, jer nisam ni imao grafičku tablu do pre par godina. Pre toga sam crtao mišem, čisto da bih isprobao programe. Dog Ningena sam na početku radio tušem, pa bih fotografisao, prebacio na računar i onda ga tamo doradio. Tako sam uradio prvih nekoliko poglavlja.
FS: Dok sam listao tvoje druge radove, nisam uspeo da pohvatam, da li si radio onaj pastiš One Punch Mana (“Because I’m a Monster”) pre Dog Ningena?
SH: Da, to je bilo pre. U tom periodu sam slobodno vreme provodio pretežno čitajući mange i, s obzirom na to da sam bio ljubitelj OPM mange, kao i originalnog vebstripa koji potpisuje ONE (“Mob Psycho 100”, “Versus”), koji i nije najbolje nacrtan, bio sam na Diskord serveru posvećenom diskutovanju tog naslova, gde sam zamolio članove da predlože koje poglavlje da reinterpretiram u svom stilu. To mi je bilo zabavno iskustvo.
Igrom slučaja, slična situacija se poklopila sa svojim koautorom – DH Animations (“Scarfman”), koji je imao vebstrip sličan originalnom OPM-u i koji mi se strašno dopao, pa sam želeo da uradim sličnu stvar kao što je Juske Murata (“Eyeshield 21”) uradio kroz svoju manga adaptaciju ONE-ovog vebstripa.
FS: Kako si naleteo na taj strip?
SH: Na DH-a sam naleteo kao na Jutjubera koji bi pričao o OPM-u, koji se izdvajao od drugih svojim ekscentričnim pristupom, gde biste ga videli npr. kako čita strip dok sedi na WC šolji. Dugo vremena sam ja samo čitao taj vebstrip, jer je dotle već bilo jedno petnasestak poglavlja. Isprva me je privukao crn humor, ali imalo je neku dozu autentičnosti i iskrenosti.
FS: Kakav vam je sad proces rada? Da li si uzeo da adaptiraš te prethodno urađene epizode, ili je sve ovo objavljeno kao neki hibrid?
SH: Na početku, pošto je to sve već postojalo kao vebstrip, pitao bih ga ako je u redu da dodam po koju stvar tu i tamo. Sada već i radimo zaje-
dno na priči i razrađujemo u kom smeru strip treba da se kreće. On mi pošalje jedan nacrt scenarija, pa ga ja malo izmenim, pa sve tako iz koraka u korak. DH čak ima odrađen dugoročan plan, pa meni treba vremena da nacrtam sve to i onda dok dođem do tih davnoisplaniranih delova usput ih kroz razgovor i izmenimo.
FS: Naleteo sam na vas preko Mangadexa. Da li je oduvek to bio plan za distribuciju ili ste još ranije ciljali na štampano izdanje?
SH: Originalni vebstrip išao je na Webtoonu, koji su administratori otklonili na konto njegovog originalnog imena, pa je DH napravio svoj sajt na koji bi ga postavljao. To na neki način i dalje jeste vebstrip, ali moj izražaj je bliži formi mange, tako da smo okačili na Mangadex prvenstveno jer sam ja imao prethodno iskustvo sa svojim OPM stripom. gde je za samo par dana dobilo preko dvadesethiljada pregleda, i to samo na dva-tri postavljena poglavlja.
FS: Malo je generično pitati “da li ste očekivali takav uspeh?”, ali kako ste vi doživljavali sve to dok se širilo po netu? Znam da je i par afirmisanih Jutjubera radilo prikaz mange. Koliko je to pomoglo?
SH: U neku ruku, uvek nam se kroz dijalog vrtelo “ovo može da bude jako popularno”, ali čak smo i tada bili svesni da, u slučaju da doživi neki “skok,” to će opet morati da padne i da se svede na neku osnovnu, andergraund scenu i podršku “odane” publike. Pravi napredak osetili smo štampanim izdanjima preko Amazona i neko je to postavio na TikTok pa je imalo preko 3 miliona pregleda. Svesni smo da se mnogi na to zakače zbog smešnog naslova, pročitaju prvo poglavlje, kažu “haha” i to je to, ali ima i određen procenat njih koje priča zadrži i mnogo više cene to delo. Izvan toga svelo bi se na običan meme i palo bi u zaborav. Ovako kada imamo tu jasno formiranu publiku, znamo da su stalno tu i možemo da se posvetimo stripu kako treba, a ne da se cimamo oko toga da li će da bude popularno. Jedno su društvene mreže i njihov domet, ali drugo je sama posvećenost i entuzijazam publike, što DH-u i meni mnogo više znači.
FS: Meni se baš zbog toga sviđa, jer, baš kako si i ti rekao, kreće kao meme, da te upeca, onda kreće akcija, da te zadrži, ali onda počinješ da se pecaš na onaj pristup, kao kada čitaš Kafku, gde zalazi u nešto nadrealno, apsurdno i introspektivno, posebno kroz egzistencijalnu tematiku koja se provlači kroz narativ. Kod mene je rezonovao upravo taj estetski kontrast. Svaki put kada postavite novo poglavlje, ja ga pročitam i onda se opet vratim na početak i čitam sve do kraja. Mislim da se u tom vašem pristupu i oseća autentičnost i da je upravo ta dihtomija ono zbog čega se vraćamo tom naslovu.
SH: To mi mnogo više znači. Ne želimo mi da to bude nešto preozbiljno, bilo bi dosadno, tako da će uvek biti određena doza crnog humora.
FS: Mislim da se najviše ogleda u savremenom filmu ta apatija čitalaca kojih se autori najviše plaše, sama činjenica da se sve svelo na adaptacije, nastavke i rimejkove, kao i u stripovima, časopisima i publikacijama generalno, jer i dalje imamo onaj spekulatorski mentalitet, gde će ljudi navaliti na prvi broj i posle će pustiti svim tim naslovima da izvetre, jer će u svakom sledećem izdanju imati upola manji tiraž od onog prethodnog. Vi ste zapravo i uspeli da probijete led tim originalnim zapletom, jer ljudi iovako kukaju kako nema ničeg dobrog, iako smo u moru sadržaja. Mislim da baš zbog tog oslanjanja, na etablirane intelektualne svojine, izgubila se ta svet kod izdavača i distributera kako treba da upecaju publiku i to u komercijalnom smislu.
SH: Da, i mi smo bili svesni naše sreće da pridobijemo publiku, upravo zbog tog početka. Mnogi čak nisu ni verovali da postoji kao manga, izvan ilustracije sa naslovne i sinopsisa.
FS: Mislim da se vidi i vaša komplementarnost. Zato sam i pitao kakav vam je proces rada, jer i vaša kolegijalnost dolazi do izražaja čitajući strip.
SH: Mi smo već dobri prijatelji, iako se nismo nikad videli uživo, s obzirom da je DH u Americi. Čak i kad komuniciramo ne pričamo isključivo o stripu, već i o privatnim temama. Jako je bitna i činjenica da je meni prvenstveno drago što radim na tome sa njim, jer da ja to nisam shvatio ozbiljno i radio čisto iz zajebancije, mislim da bi sve to prslo još na početku, jer sumnjam da bi se bilo ko zadržao. Čak nam je trebalo i više od
godinu dana da postavimo strip na Amazon kao štampano izdanje. Mnogi su me kontaktirali
tražeći savete kako da naprave popularan vebstrip, umesto da se koncentrišu na samu izradu,
na kraju kako postave prvih nekoliko poglavlja, i odustanu na kraju sa kačenjem. Vode se onim: “Ali ovo nije popularno, ovo niko ne gleda”, a ne shvataju da je poenta da prvo oni kao autori treba da uživaju u procesu izrade, jer niko drugi neće to voleti i poštovati ako ti prvi radiš prvenstveno jer čekaš da ti neko drugi kaže kako je to dobro. Upravo im iz tog razloga kažem: “Uvek gledaj da to prvo dođe iz tebe”, i znam da posle toga svi do jednog iskomentarišu: “Dao mi je kliše savet”, ali stvarno jeste tako. Istina je donekle i ono: “Ako je dobro, biće i popularno”, ali isto tako dosta je uticala i sreća, i toga sam svestan, ali mislim da ne može samo sreća da te održi na duže staze, već nas i dalje gura to naše umeće, entuzijazam i želja da izbacimo nešto kvalitetno. Zato stalno i ističem kako strip u sebi sadrži tu dozu iskrenosti. Čak je i vebstrip, na početku, imao totalnu zezanciju od priče, ali kasnije, kada sam pričao sa DH-om, video sam kako je i sa tim “čudnim” elementima ulilo i deo njegove lične priče, pa sam onda i ja počeo da ubacujem neke svoje doživljaje i razmišljanja, tako da je kombinacija svih tih stvari upravo ono što privlači ovu publiku koju smo stekli za ovo vreme. Bitno je i da se ne plašimo da bude kontroverzno. To se neće svakome svideti, i ne mora, ali bitno je da onima kojima se svidi da im se mnogo svidi, nego da svima bude kao neka “mlaka supa.”
FS: Apsolutno se slažem. Videli smo sto puta kako tako neke cinične stvari ne prolaze dobro. Možda imaju neki blag uspeh, u određenom trenutku, kao kada gledaš grafikon gde imaš vrhunac i kako odjednom ide onaj nagli pad. Baš sam danas, pre ovog našeg razgovora, pričao sa sestrom o toj nekoj mangi i glupo mi je sad da govorim koja je, ali u pitanju je nov naslov i pratim ga od prvog poglavlja i izlazi već par meseci. Od afirmisanog je autora,
preko Tvitera, gde se svede svekoji nije sad stoprocentno savršen, ali meni se dopao taj njegov stil, posebno kada sam čitao neke od njegovih najskorijih intervjua, gde sam shvatio da smo čitali iste mange i najverovatnije me je njihov uticaj najviše i privukao njegovim delima. Dopala mi se njegova prethodna manga, mada se mnogi žale oko ritma pripovedanja, ali meni nije smetalo i jedva sam čekao da izađe sledeći naslov, kako je taj prethodni završio. Kada bih uporedio ovu mangu, sa onom prethodnom, koja je opet imala tu manju ali izabranu publiku, ovo je, ne želim da grešim dušu, ali deluje mi ciničnije, iako i u njoj uživam u određenom smislu, i želim da uspe, baš kako bi mogao da dođe do tih prekretnica u priči. Kao što smo spominjali za vašu mangu, gde ste u poziciji iz koje možete da odete u bilo koji smer i ispričate priču koja vam se priča, najautentičnije što možete. Zato mi je krivo za ovog mangaku što ga spominjem, jer baš zbog tog nekog “naopakog” starta, gde je pokušao da uradi nešto za mase, emulirajući klasične manga i anime protagoniste, ograničio je sebe kao autora. Moj subjektivni zaključak je da ni on ne voli taj arhetip za koji se vezao i, glupo mi je da to okarakterišem kao cinizam ili netrpeljivost, ali ta očigledna kreativna distanca prema tom žanru i tipu pripovedanja, očiglednija je iz poglavlja u poglavlje i da upravo zbog toga i ne rezonuje kod šire publike, jer se vidi po sedmičnom rangiranju unutar te manga revije u kojoj izlazi. Skoro je izašao i prvi volume, koji je možda zakačio top 30 voluma za ovaj mesec po Oriconu, što se gleda kao neuspeh, posebno za mangu koju radi veteran, tako da je manje-više zagarantovano da će je otkazati, što je meni lično krivo. Možda se samo nije pronašao u tom žanru, ko zna, ja se stvarno nadam da će uspeti (*Filip iz budućnosti: nije se izvukao) ali ono što hoću da kažem je da publika nije glupa po tom pitanju. Možda ne bi umeli da
artikulišu svoj stav, čak ni u svojoj glavi, ali čim oni kažu: “Pa, ne čita mi se opet ovo”, ili još gore, zaborave, dosta govori o tom impulsu o kom smo pričali ranije. Kao što će neko u zavisnosti od svog impulsa kupiti nešto, isto tako će ga i baciti na stranu, odložiti i zaboraviti. Zato mislim da ste vi sa ovim vašim i više nego solidno izdvojili.
SH: Ne znam kako će to dalje da ide, ali, iskreno, i sebi sam rekao kako je bitno da sam se ja razvio, ne samo umetnički, već kao i osoba, a ostalo nije toliko ni bitno. Čitaocu jedino ta naša iskrenost i ostaje. Lako se vidi isfoliranost, ali ovako, i kad se koriste klišei, koji su zapravo arhetipi još iz antičkih vremena, dokle god je to prazno po suštini, to se oseti. Mislim da su mange postale popularne upravo zbog toga, jer nose kroz svoje autorstvo i dozu autentičnosti, ali što duže traju i kako se bliže kraju, i tu je publika počela da uviđa kako autor nije uradio ono što je on želeo, već šta su mu urednici rekli, ili su ga naterali da priču nastavi dalje, ili su kratki sa vremenom. Prosto se oseća da to nije to. Sa druge strane ima i onih kontroverznih krajeva, ali je jasno da je to ono što je autor želeo da uradi, svidelo se to nekome ili ne.
FS: Da se vratim malo na priču od ranije, oko distribucije i štampe, odakle ideja za Amazon? Kakav je taj bio proces, posebno zbog naslova mange? Je l to sve palo na DH-a, jer je sa strane pa je njemu izvodljivije da odradi logistiku sa Amazonom ili kako?
SH: To je bio baš dosadan deo posla. Mnogo je lepše, naravno, samo crtati i užvati u tome, ali postaviti to je bilo baš onako “poslovno” i preformalno za nas. Morali smo da pišemo razne mejlove, da ispovezujemo banke, dok sam uradio prelom, pa se odobrilo. Na početku je bio originalan naziv i to je stajalo tamo nešto duže od šest meseci, pa su ga potom skinuli, i onda je bila igranka oko toga, pa sam sve ručno morao da menjam, od preloma do ostalih stvari, pa je sve išlo ispočetka. Mislim da smo pri tome, uslovno rečeno, izgubili dosta novca jer su mnogi želeli taj primerak upravo zbog tog originalnog naslova, ali to nam na kraju nije bio interes, već smo radili zbog ljudi koji su najiskrenije želeli da poseduju strip u štampi, što je, srećom, većina publike.
FS: Da li se strip vodi kao samostalno autorsko izdanje ili ste otvarali firmu ili ste imali izdavača?
SH: Samostalno, ali preko Kindle Direct Publishinga i onda ide štampa po narudžbini.
FS: Tako je i najbolje, jer biste morali da odgovarate i ovom i onom, a ovako presečete posrednika i možete da radite šta hoćete. Mislim, uvek ćete imati probleme, makar ih sveli na minimum, ali na ovaj način ne otežavate sebi posao dodatnim preprekama.
Što se tiče, inače, ritma izbacivanja poglavlja, kako ste se tu iskombinovali? Je l zavisi od tebe ili imate neki plan?
SH: Pa to uglavnom zavisi od mene, naravno, sve u saradnji sa DH-om. Dobar deo njegove pažnje ide i u njegov drugi vebstrip, “Scarfman”, ali ja se trudim da svaki novi chapter izbacim svake treće nedelje, uglavnom petkom, međutim, uvek su tu spoljašnje otežavajuće okolnosti, poput fakulteta i privatnog života. Znači da ispoštujem taj ritam, umesto da padne poglavlje onako iz vedra neba, jer na ovaj način opet publika iščekuje, pa znaju da treba da izdvoje vreme, komentarišu između sebe, i sve je to deo kolektivnog doživljaja. Pored fakulteta, tu je i posvećivanje fizičkim izdanjima gde moram da se
vratim, kako bih prilagodio format, izmenio potencijalne greške, docrtam po koju stvar tu i tamo zarad štampe, i onda to postaje dosadno, pa mi sporije ide. zaista se trudim da odradim taj deo kako valja, jer znam koliko je ljudima bitno da imaju te fizičke primerke, iako je sam strip u potpunosti dostupan na internetu za džabe.
FS: Koliko poglavlja uradiš unapred?
SH: Čim nacrtam, ja to okačim. Samo scenario radimo nekoliko epizoda unapred, a čak je i on onako grubo napisan u tezama i beleškama.
Vodimo se onom filozofijom da, ako su likovi dovoljno dobro razrađeni, radnja će se razvijati organski, pa ne moramo da se oslanjamo na, ne znam kakve, preokrete, jer se u svakom momentu pitaš: “Šta bi ovaj lik radio u ovakvoj situaciji?” Ima mnogo slučajeva gde su autori primorani da menjaju lik kako bi se uklopio tom snažnom preokretu koji su zamislili, što ume da naruši priču i udalji publiku, ali ovako kako pustiš da se lik razvija sam od sebe, utoliko ostaješ iskren pri pripovedanju i mnogo se lakše upija radnja.
by Brale Studios Lap 02, part III
