Граматика српског језика за гимназије и средње школе - 21113

ГРАМАТИКА

Аутори

Проф. др Живојин Станојчић

Увод

Фонетика са основама фонологије

Морфофонологија

Морфологија и творба речи

Лексикологија

Систем

Проф. др

СТАНКО ПЕТРОВИЋ, просветни саветник у

БОЖО БОБОТ, просветни саветник у Зрењанину ЗЛАТА ЗЛАТАНОВИЋ, професор средње школе

ДРАГИЦА МАРКОВИЋ,

Уредник

Уредник

др ТАТЈАНА КОСТИЋ

Одговорни уредник др ТАТЈАНА КОСТИЋ

Главни уредник

ДРАГОЉУБ КОЈЧИЋ

Главни уредник СТЕФАН ПАУНОВИЋ

За издавача

За издавача

ДРАГОЉУБ КОЈЧИЋ, директор

СТЕФАН ПАУНОВИЋ, в. д. директора (1989–2020)

978-86-17-18653-9

ISBN 978-86-17-19512-8

Јужнословенски језици

Српски народни језик

језик

Фонетика и фонологија

Алтернације самогласника

самогласника

Алтернација а : ø (непостојано

Алтернација л : о

Речце (партикуле)

Узвици

Принципи слагања речи (композиције)

Творба придева слагањем

с прилошком допуном

Прилошке одредбе

Актуелни квалификатив

реченичних типова и реченичних конституената

Безличне реченице

независних реченица

Обавештајне реченице

Упитне реченице

Заповедне реченице

Жељне реченице

Узвичне реченице

Индиректне

Потврдне и одричне реченице

Информативна актуализација

Распоређивање

Граматика српског језика проистекла је

је, на првом месту, настави у средњим школама, највише оним које образују своје ученике

универзитетске студије. Природно је што је она, управо због тога, намењена и универзитетској

стави.

су у ову граматику унети и

актуални приступи које доносе нови правци развоја

ховом смислу, што значи да су у њој

фонетско-фонолошки (т. 59−84), морфофонолошки (т. 85−151), морфолошки (т. 152−269), творбени (т. 270−348) и синтаксички системи (т. 388−627) српског књижевног језика. Осим тога, од универзалних језичких система, оних који су заједнички свим сродним језицима, у овој Граматици заступљене су и основе лексикологије, дакако

УВОД

1. Граматика jе наука која описује структуру језика утврђујући његове гласовне, обличке, творбене и реченичне особине. Граматика се обично дели на фонетику (са фонологијом), тј. на науку о гласовима, на морфологију – науку о облицима речи, на творбу речи – науку о настанку нових речи и на синтаксу –науку о реченици. Као таква, граматика је пре свега описна (дескриптивна) наука. Осим тога, граматика је и скуп правила о језичким јединицама (о гласовима, о облицима, о речима, о реченицама и њиховим деловима), па нас учи и правилности језика, што је чини и нормативним списом.

2. Језик је систем знакова који је (говорно и писано) средство општења, споразумевања међу људима. Језиком човек саопштава своје мисли и

шавањем мисли, усавршава се језик и, природно, са усавршавањем језика развија се и мишљење.

3. Као средство општења, језик има комуникативну функцију (од лат. communicatio – саопштавање, општење). При томе, пошто је језик систем знакова који преноси значења (мисли, осећања, садржај порука) међу људима, његова функција је и сазнајна , когнитивна (од лат. cognitio – сазнање) или значењски изражајна, експресивна (од лат. expressiо – израз).

једна језичка заједница која је оставила видних заједничких трагова у гласовном, обличком, творбеном и синтаксичком систему сваког

језика

су се у тој заједници оформили. У току историјског развитка, у кругу јужнословенске заједнице формирале су се две језичке заједнице. Прво, формирала се – западна језичка заједница,

су се развили, као посебни народни језици – језици Срба и Црногораца, Хрвата и Словенаца и, на основама језика прва три наведена народа, много касније (в. т. 52), језик Бошњака, који су, и као књижевни језици, данас одређени националним предзнаком (нпр., српски језик, хрватски језик, словеначки језик итд.). Друго, формирала се – источна језичка заједница, из које се

старословенски језик (који се

дијалекту којијеегзистираоуоколинигрчкогградаСолуна,акојијепрестаодабудеживијезик, народни језици

6. Српски народни језик чини штокавско наречје с његовим дијалектима, данас

(в. т. 8–10, 11–16). То наречје се налазило, по стварању јужнословенског језичког простора на Балкану, првобитно у једној историјској језичкој заједници са чакавским и кајкавским

Међу разликама које су биле значајне за поделу на наречја (и

(промени именских речи), у акценту и, посебно, разлике

словенског језика. Изговор старога гласа „јат“ (који се у ћирилици

Тимоку.

није о с обине. – Овај дијалекат у

својим говорима чува стари полугласник (ь), који се у свим другим штокавским дијалектима развио у вокал а: дьн, тьньк (у књижевном језику: дан, танак). Вокално л је дало у једном делу овог дијалекта лу: плун, длуг, слунце, слуза, док је у другом делу остало без промене: плн, длг, слнце, слза (у књиж. језику: пун, дуг, сунце, суза). У једном делу овог дијалекта ћ и ђ се изговарају као ч и џ: куча, меџа (у књиж. језику: кућа, међа). Неки говори овог дијалекта чувају л на крају речи: казал (за књижевнојезички: казао), док се у некима оно замењује са ја: казаја (у књиж. казао). Промена падежа је врло упрошћена –јављају се, углавном, два падежа: номинатив и акузатив2 (дошьл сас снау = дошао са снахом; разговара о дете = разговара о детету). Сугласника х нема у изговору (страота за књиж. страхота, само уво, а не и ухо). Облик инфинитива је нестао, футур I се гради са ћу, ћеш, ће + презент: ће ради (за књижевно: он ће радити). Има само један акценат, и то експираторни (ударни).

10. Косовско-ресавски дијалекат је заступљен у централном

Захвата подручје од Метохије преко Косова и Копаоника, североисточну Србију,

утока у Западну Мораву.

није о с обине. – Његов систем акцената обично има само два силазна

акцента, дуги и кратки: јунâк, девôјка, мот ка (тј. има такозвану непренесену старију акцентуацију уместо књижевнојезичке, пренесене – нове акцентуације: јýнãк, дèвōјка, мòтика). Међутим, у новије време се јавља и дугоузлазни акценат (рýка, глáва). Стари глас „јат“ (ѣ) доследно се замењује вокалом е, чак и у облицима падежа: ноге, земље, руке уместо књижевнојезичког: нози, земљи, руци; те, тема, добрема уместо књижевнојезичког тих, тима, добрима; мудреј, здравеј уместо књижевнојезичког мудрији, здравији.

могу долазити само после акцентованих слогова (јỳнāк, рâдūм), и нова деклинација, тј. промена са генитивом множине на -а (ђака, кућа) и са једним обликом за датив, инструментал и локатив множине на -има/-ама (ђацима, кућама). Некадашњи глас јат замењен је са е, уз више недоследности, па има облике мудрији, новији; нисам, ниси (а не мудреји, новеји, несам, неси); јат је дало -и и у падежним облицима као што су: жени, мени, овим, оним. Гласа х углавном нема у

овом дијалекту (рана, леб уместо књижевнојезичког хрáна, хл б). Група -ао сажима се у -ō: певō, читō (уместо књижевнојезичког певао, читао).

12. Говори у саставу овог дијалекта имају и својих посебних црта, па се он дели на северносрбијански поддијалекат и војвођански поддијалекат. Овај

са своје стране, садржи сремске, бачке и банатске поддијалекте. Разлике међу њима, међутим, не утичу

ји могу бити само иза акцентованих слогова: пј вūм, рâдūм, сјèдūм, рáдити, [много] јунáкā. Овај дијалекат има и развијену, нову деклинацију, тј. промену именица са новим наставком -а за генитив множине (ђáкā, кŷћā) и са једним обликом за датив, инструментал и локатив множине: ђацима,

(од бријег), и сa и

ононеналази,пасутиоблици,нпр.: дјевојка,тјерати,какојеиприхваћеноуопштем књижевном језику ијекавског изговора. У највећем делу дијалекта нема гласа х, али

се налази у језику Дубровника и муслиманског (бошњачког) становништва:

језик. Група -ао сажима се у -ō: пј вао > пј вō. Завршетак инфинитива је -ти (-ћи) или -т (-ћ): читати (доћи), читат (доћ). Има сачуван

реформе (в. т. 28–30).

књижевни рад је био скоро потпуно ограничен на црквене потребе, па се тако код

старословенском језику српске редакције Крајем XVII века, после учешћа у рату Аустрије против Турске, велики део српског свештенства, с народом, морао је 1690. г. избећи на север преко Саве и Дунава, у тадашњу Угарску. Предвођени патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, калуђери и свештеници пренели су и књиге за црквене потребе, и наставили свој књижевни рад у јужној Угарској (данашњој Војводини и делу Мађарске). По традицији, они су преписивали црквене

и писали српскословенским језиком. Али су у новим, друкчијим

своја дела, највише религиозно-поучног карактера. Међу

свештенике и учитеље за српске

ствара школа у којој се негује руск о сл ове нски црк

XVIII века.

Већ и сам Орфелинов предговор првом (и једином,

констатацији

језика) броју овог часописа, штампаног у Венецији, чији један одломак наводимо, показује особине тога језика: Правда что и прежде тога были высокїе училища, было мудрыхъ мужей, коихъ учена дѣла и книге не малую приносетъ пользу; однако они служили оныма, кои подражавали имъ у высокомъ ученϊю, да и то у Латинскомъ езыку, како то саме ньиове книге доказуютъ, а оныма, кои училищног млека, ако и желили, но за лишенïемъ нужднога средства, вкусити не могли, попечанïя ни мало не было: а напротивъ тога мужи садашньег времена, стараютсе не само за процвѣтенїе школъ и высокихъ наукъ, кое

свакогъ особенно, то

Наиме, то је био језик са већим

чак и они међу њима који су

народа, пише народним језиком. Уз Орфелина, такви су били

нарочито – Доситеј Обрадовић.

лиотеке. На Копитаров

прикупља народне умотворине, да пише граматику народног језика (коју

1814. године издао у Бечу, под називом

српски речник са граматиком, који је издао 1818. Већ познати слависта, Копитар је Вуку био и учитељ, и човек који му

1794)

Мркаљевом

вом (Johann Christoph Adelung, 1732–1806, немачки

што говориш.

Мркаљева реформа олакшала је Вуку коначну реформу српске ћирилице.

вршни Вукови реформаторски

азбуку Вук први пут употребљава

26. У Рјечнику и Српској граматици, штампаним уједно, у једној књизи, 1818.т., Вук је дефинисао систем модерног српског књижевног језика, заснованог на народном, а целокупном својом списатељском делатношћу – утврђивао тај језик у књижевности и науци. Он је своја дела написао језиком свог родног Тршића,

(1847),

старина српских (1863–1864),

(1880). Вуку је

штампано 1852. За

српски језик (1865–1868).

30. Даничићева студија Рат за српски језик

правопис (1847), као научно дело писано народним језиком, имала је изванредан значај

написао народним језиком. А као што се 1847. године појавило то Даничићево дело, тако су се исте године појавиле Песме Бранка Радичевића и Горски вијенац Петра II Петровића Његоша, поетска дела писана народним језиком. (Његошево

развијала се скоро три века, дајући дела врло високог уметничког нивоа, који је унапређивао и језички

(1508–1567), у

Je li se ikada, o luzi, vidil pod nebom do sada od ove ljepša vil? Rumeno nje ličce priziva sunačce. O svitla Danice, ustav se za mal čas, vilinja stražice, ter pozri na obraz od ove, ka je cvit svih vila na saj svit; i vi ine svitlosti pozrite na milos ovojzi mladosti jedinu na lipos, ke ures i dika višnja je prilika. (Pjesni razlike) Много касније, у XIX

Proslavimo oca Boga, Ki nam posla sina svoga; Sinom svoiem nas poljubi Da nas grešne ne pogubi; Ne može nam veće dati Nego sina nam poslati. Zato, braćo, Boga pojmo I veselo prid njim stojmo. (Pjesan od Božića)

34.

–1760),

35. У XVIII веку на северу, у

изговора, са Антуном Канижлићем (1699–1777), који је писао под

реформатором

изговора, а онда и на

дијалектима екавског

који заједно захватају највећи део језичких територија насељених српским народом. После Бечког договора (в. т. 28), у другој половини

Срба преовлађује либералније прихватање позајмљеница и из западноевропских језика, уобличених, дакако, у домаћим морфолошким системима.

41. Социолингвистички гледано, крај XIX и почетак XX века донели су појачане везе међу српским и хрватским писцима и јавним радницима, па тако и међу њиховим културама у целини, чиме се заједнички књижевни језик, који је током већег дела XX века имао назив

(графију).

националних мањина – Албанаца, Бугара, Јевреја, Мађара, Македонаца, Рома, Румуна, Русина, Словака, Турака и Хрвата.

43. Српски књижевни (стандардни) језик, као општи језик припадника наше језичке заједнице има два изговора – екавски и ијекавски, и заснован је на утврђеним фонетским, морфолошким, творбеним и синтаксичким

системи језика, толико је

у давању правила за употребу речи, тј. у лексичком нормирању. То је и природно, с обзиром на то да се општим књижевним језиком говори и о свакодневним пословима, и о многим научним, техничким, друштвеним и природним темама, као што се тим језиком говори и у уметничкој прози или поезији. Избор

природе, да ли је уметничко или научно, односно стручно дело, саопштење

израз.

47. Раслојавање језика. – Као што су се језичке

језика током многих векова, деловањем миграција, ограничавањем контаката због феудалних

земљишта,

препрекама (непроходне планине, кланци, реке и сл.), поделиле

њем и утврђивањем норме) као

књижевни језик више нација, језичка целина остварује у више видова. По законима који вреде за сваки природни језик, и наш књижевни језик се раслојава, тј. у њему се стварају језички слојеви, који егзистирају једновремено са целином, у њеним оквирима. 48. За разлику од раслојавања целине народног језика на наречја и дијалекте, ово раслојавање засновано је на посебним условима остваривања целовитог књижевног језика на одређеној територији са специфичним савременим културно-историјским развојем, затим – на употреби општег књижевног језика

речи и синтакси, као и у речнику (лексици). Тако, територијално-дијалекатски слој уноси у књижевни језик и посебне

и спонтано, случајно унете, али и намерно унете. То можемо показати на примерима Ђ. Јакшића, Ј. Ј. Змаја, С. Сремца, Б. Станковића, Б. Ћопића, М. Бећковића, Вл. Деснице, Д. Михаиловића, Д. Ћосића и др. Па чак и писаца универзалних вредности, као што су Иво Андрић и Милош Црњански.

51. И ово раслојавање, с обзиром на развитак друштва, комплексно је, па територијално-дијалекатски слој књижевног језика има и своје сеоске (руралне), и градске (урбане) посебности. Ове посебности лако је уочити, на пример, поређењем лексике, облика речи и синтаксе у прози Д. Поповића и Сл. Селенића, првог као писца руралне тематике, другог као писца урбане тематике.

У већим целинама посматрано, територијално-дијалекатско раслојавање даје књижевнојезичке изразе, или типове књижевног језика, који су карактеристични за језик реализован око в ел и к и х културних средишта

чком подручју Београд са

друга таква средишта, регионалне природе.

52. (б) Територијално-варијантно раслојавање језика нација

заједнички српскохрватски (хрватскосрпски) језик

језика,

до последњих деценија XX века. С обзиром на то, у другој

3 M. Okuka – Lj. Stančić, Književni jezik u Bosni i Hercegovini od Vuka Karadžića do kraja austrougarske vladavine, Slavica Verlag Kovač, München, 1991, str. 12, 53, 107.

функционалног стила (в. т. 56). С друге стране, и у томе слоју – зависно од узраста, поделе на старије и млађе, и од многих других чинилаца – налазићемо и слободнији однос према употреби речи (према лексичкој норми).

55. Познатији су социолекти лекара, адвоката, војника, рудара и, уопште, припадника појединих професија. Међу њима, по слободи односа према употреби речи и њиховом значењу, познат је и жаргон ђака и студената (нпр.: Учили смо у његовој гајби = „Учили смо у његовом стану “; Очистио сам прву годину = „Положио сам све испите са I године студија“; „Били смо у том дискаћу.

смо се провели“).

56. Функционално раслојавање. – Књижевни српски језик се, као

сви други књижевни језици, остварује и у тзв. функционалним стиловима, који се одређују

ликује

речи који је ограничен на делатност оних који комуницирају, односно на предмет

тога језика. У неформалним ситуацијама, говорников језички израз имаће друкчију физиономију, на пример, говор са више уметнутих речи и речца (па, добро, де, знаш већ), са евентуалним локалним дијалекатским изговором: песто шесете (године) уместо петсто шездесете (године), дòшō уместо дòшао, како прописује норма и сл.

58. Нестандардни варијетети књижевног језика, дакле, укључују и утицај дијалекта (посебно у изговору гласова и акцентованих слогова), али садрже и језичке елементе који се распростиру и по ширем пространству српског језика. И то посебно – у употреби речи (у

и слично. Нестандардни варијетети језика, било

преовлађујућим локалним дијалекатским (руралним или урбаним) елементима, било да у њима преовлађује професионални или какав други елеменат, карактеристични прво за говорени језик,улазеиу писани језик,укњижевнадела,прознаипесничка.Кадајетослучај, ти варијетети се устаљују и у

књижевноуметничком функционалном стилу (в. т. 56).

Велики део питања у вези са раслојавањем, уколико се говори о употреби речи (лексема), обрађује се у поглављу Лексикологија (посебно у т. 360, 371–379).

Физиолошко-физичка страна гласова

59. Фонетика (према грчком phōnē – глас, звук) део је науке о језику који проучава гласове и њихове промене. Сваки глас је производ рада говорних органа, па фонетика описује рад тих органа. За њу се стога може рећи да је физиолошка фонетика. Како покрете

сови су и физичка појава, са физичким, тј. акустичким

рада одређених

Сл. 1. – Говорни органи (битни за опис артикулације): I – усна дупља; II – ждрело, III – носна дупља, У1 – горња усна, У2 – доња усна, С1 – горњи секутићи, С2 – доњи секутићи, А – алвеоле, ТН – тврдо непце, МН – мекано непце (МН1 – спуштено, МН2 – уздигнуто), Р1 – ресица спуштена, Р2 – ресица уздигнута, ВЈ – врх језика, ПЈ – предњи

део језика, СЈ 2 – средњи део језика, ЗЈ – задњи део језика, КЈ – корен језика, ГП – гласнички поклопац, Г – гркљан, ГЖ – гласне жице, ШХ – штитаста хрскавица, Д – душник, Ј – једњак. (Б. Милетић Основи фонетике, Београд, 1952, стр. 3)

Сл. 2. – Пресек усне дупље: У – горња и доња усна, I – алвеоле, IIа IIб – тврдо непце, IIIа IIIб – меко непце, Р – ресица, а – врх језика, б

језика. (Б. Милетић — Изговор

(зуби).

Сл. 4. – Пројекција језика: I – врх језика, II – предњи део језика, III – средњи део језика, IV – задњи део језика, с, о, к – зуби (секутићи, очњаци, кутњаци).

(Б. Милетић — Изговор српскохрватских гласова, Београд, 1933, стр. 17, 19)

рата заузимају при артикулацији (стварању, изговору) гласова, као и од њихових акустичких (звучних) особина. По основним артикулационо-акустичким карактеристикама сви гласови савременог српског језика деле се на три групе: на самогласнике (вокале), гласнике (сонанте) и сугласнике (консонанте).

па разликујемо:

вокале е и и, који се изговарају са уснама у неутралном положају, при изговору е оне су отворене

гласови.

Сви самогласници (вокали), дакле – звучни су гласови, чисти тонови и сви су носиоци слога, јер се због њиховог тонског

4 В.: D. Kristal, Kembrička enciklopedija jezika, Beograd, 1995, str. 167; М. Стевановић,

језик, I, Београд, 1986, стр. 75.

змерно слободно преко препреке коју чине горњи секутићи са влажним делом доње усне. Због лаког трења струје овај сонант назива се спирантом.

где се тај сонант налази у позицији испред к, г : банка,

секутиће, пролази прво кроз нос (меко

пчаним сонантом. Двоуснени (билабијални)

Zagreb, 1995,

сугласник, јер при његовом

не трепере.

Предњонепчани (палатални) сугласници ђ, ћ, џ, ч, ж, ш – артикулишу се додиром предњег или средњег дела језика са предњим, тврдим непцем (палатумом). Њих чине две подгрупе: сливени сугласници (африкате) и струјни сугласници (фрикативи). – Африкате ђ, ћ – стварају се тако што се, у првој фази изговора, врх језика налази притиснут на доње секутиће,

ваздушној струји (наравно, до момента када се нагло преграда отклања);

на полупреградне сугласнике (африкате, сливене, сложене): џ, ч

двоуснени (билабијални)

зубно-уснени (лабио-дентални)

зубни (дентални)

предњонепчани (палатални)

задњонепчани (веларни)

особине, зависне од тога како се креће фонациона струја кроз говорни апарат и који утисак ствара у слуху онога који је перципира, па гласове српског књижевног језика описује као компактне (тј. збијене, нпр., гласове а, њ, љ, ј, г, к, ж, ш, ђ, ћ, х, џ, ч), као дифузне (тј. расуте, нпр., гласове и, у; в, м, н, л, р; б, п, д, т, з, с, ц, ф), као акутне (тј. оштре, нпр., гласове и, е; н, њ, л, љ, р, ј; б, п, г, к, ф, х); као грависне (тј. дубоке, тамне, нпр., гласове о, у; в, м; б, п, г, к, ф, х) и друге (непрекидне, прекидне, звучне, безвучне, пискаве, шуштаве, назалне, напрегнуте, меке итд.)6, са акустичким особинама које су битне за њихово међусобно разликовање у

74. Укупност артикулационо-акустичких особина гласа одлучујућа је за улогу

речи:

– назатка; претплатити (пред + платити); истрчати (из + трчати). Наравно, и обрнуто: свадба (сват- + -ба), пловидба (пловит- + -ба), тобџија (топ- + -џија) и сл., о чему се говори у поглављу Морфофонологија (в. т. 89–91).

6 В.: D. Kristal, Kembrička enciklopedija jezika, Beograd, 1995, str. 162; M. Lončarić, E. Barić et al., Hrvatska gramatika, Zagreb, 1995, str. 45–48.

о правилима употребе ових сугласника с акустичком особином

тоепско-ортографски приручници.

Слог је

везници) састоје се само од по једног слога,

самогласника, носилац слога може бити само самогласник, односно сонант р

сонанти л и н (в. т. 68), било сам, било са једним или више сугласника (односно сонаната), а граница слога у речи је иза самогласника а испред сугласника, нпр.: а-ви-он, а-ви-о-ни, а-ви-о-ни-ма; ба-ба, де-да, ма-ма, та-та; ли-ва-да, ра-ди-ти, ра-дим, ра-диш, ра-ди; о-ва-ко, ни-ка-ко; пред-мет, пред-ме-том итд.

77. Зависно од гласа којим се слог завршава, он може бити: – отворени слог, који се завршава самогласником: а-ви-о-ни, а-ви-о-ни-ма; ба-ба, де-да, ма-ма; и – затворени слог, који се завршава

трам-вај, дим-љив, лом-љен, мар-ва, мар-љив, ав-ли-ја, ин-ва-лид. – Ако групу у унутрашњости речи чине праскави сугласник на првом месту и неки други сугласник осим сонаната, граница слога долази између сугласника,

један од њих припада претходном слогу,

леп-тир, лоп-та, сред-ство,

дакле – испред сонанта који претходи

сонанта ј из таквога је (< јат ) налази било који други

сугласник,измеђуњегаитога ј нећесеналазитиграницаслога,негоћеуијекавском изговору она бити испред тог сугласника, дакле, делићемо на слогове:

пре-тје-ра-ти, за-дје-вој-чи-ти, у-спје-ти, по-бје-шње-ти (а никако: *прет-је-ра-ти, *зад-је-вој-чи-ти, *усп-је-ти,*поб-је-шње-ти !)

Дата правила поделе на слогове заснована су на природи слога

уместо фонетске границе: ра-зљу-ти-ти,

-ду-зе-ти, и-сте-ра-ти налази – семантичка / психолошка граница: раз-љу-ти-ти, од-у-зе-ти, ис-те-ра-ти.

је узрок чињеница да се префикси раз-, од-, из(с)- осећају као засебни делови сложених речи, који имају своје значење. Правила поделе речи на слогове дата у фонетици као делу

само су опис слога као гласовне јединице у језику,

у систему фонема датога језика, овде српскога. Тада дајемо примере као што су за случајеве фонема које се целином

тикулационо-акустичких

у свим елементима артикулације, разликује од почетне

једнаким вокалским фонемама /а/ овде имамо две различите речи, као што су зато различите речи: /д сада/ (= досадност) и /дòсада/ (= прилог), /сèдети/ (= радња супротна радњи стајати) и /сéдети/ (= добијати седу косу). Или као што су, због прозодијске разлике, различити облици: /к ће/ (ном.-акуз.-вок. мн. именице кућа) и /к ћē/ (= генитив јд. исте именице), наиме, у основи иста вокалска фонема представља, заправо, две фонеме - /е/ и /е:/, кратко /е/ и дуго /е:/. 79. Уз дате две најчешће дефиниције фонема, треба додати да се фонеме, наравно, у говору реализују као гласови. То значи да су фонолози свесни и оних дефиниција које фонему описују и као најмању гласовну јединицу језика која представља тип одређеног гласа

у ствари, вреди за његов изговор у

сугласника: нана, нећу, нико, ванстраначки, антиратни, ментални.

Међутим, када се налази у позицији испред задњонепчаних /к/, /г/: /банка, Анка, анксиозан, паркинг, Данга/ – његова је артикулација веларна (меконепчана), са акустичким особинама: звучан, компактан, грависан, назалан. Дакле, са само две особине оног првог, алвеоларног и са друге две особине – опозитне према акутности и дифузности, са особинама грависности и компактности. Али и то, у књижевном језику, остаје једна фонема /н/, која

при опису њихових артикулационо-акустичких карактеристика.

своју

функцију и зато што је различита од фонема

82. У своме Поговору фототипском издању Вуковог Српског

систем тога језика, словима

Тако делови граматика

– вокале: [и], [е], [а], [о], [у]

– сонанте: [в], [р], [л], [н], [м], [ј ], [љ], [њ]

– консонанте: [б], [п], [ф], [д], [т], [з], [с], [ц], [ћ], [ђ], [ч], [џ], [ж], [ш], [г], [к], [х]. С обзиром на значај слога и као фонетске, и као фонолошке јединице, фонологије констатују да су (а) слоготворне фонеме

– сви вокали: [и], [е], [а], [о], [у]

– сонант [р0 ] (као и у одређеним позицијама и сонанти [л0], [н0], [м0]), а да су (б) неслоготворне фонеме

– сонанти: [м], [в], [л], [љ], [н], [њ], [ј]

– сви консонанти: [б], [п], [ф], [д], [т], [з], [с], [ц], [ћ], [ђ], [ч], [џ], [ж], [ш], [г], [к], [х].

83. Такође, фонолошком систему српског књижевног језика припада и прозодијски систем, који, иако садржи и интонацију реченице, у граматичком опису

85. Морфофонологија (или морфонологија) је део граматике

(фонолошки) састав

речи (морфологију) и творбу речи. У поглављима овог дела граматике (морфофонологије) систематисано је понашање гласова (фонема) у системима везаним

.

86. Посматрајући речи вòјник, в јниче, војнúке,

ци (падежи) једне исте речи, настали додавањем граматичких наставака, или посматрајући речи рýка, рỳчица, ручèтина, рỳчерда, за које је очигледно да су последње три

у облицима номинатива, генитива, датива, акузатива, инструментала и локатива једнине, као и у облику генитива и акузатива множине, (2) војнич- у вокативу једнине, и (3) војниц- у дативу, вокативу, инструменталу и локативу множине. Наставак номинатива једнине код именица средњег рода типа

ће своје аломорфе -о и -е, као што ће њихов

стварају се аломорфи префикса, нпр.,

ва, наставака, префикса

условљене алтернације.

88. Фонолошки

(фонема),

по правилима дистрибуције

пред безвучним сугласницима

алтернантима п, к, т, ћ, ш, с, ч,иобрнуто–шточинидаседобијају аломорфи морфема (основинских и наставачких, односно префиксалних) у којима се уочавају дате алтернације, на пример:

написаном облику. У ствари, текст одсуство

посљедњи (екав. последњи), насљедник (екав. наследник), сљеме (екав. слеме), сњежан (екав. снежан), сњежаница озљеда (екав. озледа), изњедрити (екав. изнедрити).

95. Фонолошка алтернација н : м настаје тако што се алвеоларни сонант н замењује двоусненим сонантом м када се, у извођењу речи путем

суфикса, нађе пред двоусненим сугласницима

творбене

дошло, прво, до његовог изостављања

сви наведени краћи облици, у којима је сажимању вокала претходила асимилација. Самог сажимања вокала има, међутим, и у случајевима без претходне асимилације – када се два иста

поочим; народноослободилачки, као

језика: зоологија, зоолошки, реекспорт, преегзистенција и сл.

99. Дисимилација самогласника. – Такође, у нашем књижевном

слогу налази вокал е Исто се догађа и у расподели

[жалостн- + -а, -о >]

болест [болест- + -н- + -ик >]

позориште [позоришт- + -н- + -и, -а, -о >]

позоришни, -на, -но

101. Губљење сугласника засновано на дисимилацији (којој може претходити и асимилација), дакле, доводи до упрошћавања сугласничких група

правила у књижевном језику.

Један удвојени

102. Праскави зубни сугласници д, т

[почетци] → почеци

[почетцима] → почецима

[инатџија] → инаџија

[писат + ћу, ћеш, ће...] → писаћу, писаћеш, писаће

[русски] → руски

103. Одступања од овог правила допуштају се у следећим случајевима:

Кадчићев (за разлику од имена Качић); – у именима места: Забрдац – Забрдца

у речима сложеним с префиксом

– према речима – стоје облици / речи

листак [листк- + -а, -у... >]

лиска, лиску радостан [радост- + -н- + -а... >]

радосна, радосно расти [раст-ао- растла, растло >] расла, расло... расли

позориште [позоришт- + -н- +-и, -а, -о >]

позоришни..., – како је показано у т. 101.

105. Одступања од ове промене заступљена су у неким речима из књижевног језика: попустљив, пропустљив; код придева изведених од страних речи нашим творбеним суфиксом -ни: азбестни, протестни,

изведених нашим суфиксом

ш, нпр.: девојаштво [добијено реализацијом модела девојачтво < девојач- + -ство] јунаштво [добијено реализацијом модела јуначтво < јунач- + -ство].

МОРФОЛОШКИ И/ИЛИ ТВОРБЕНО

109. Морфолошки и/или творбено условљене алтернације гласова (фонема) –оне су алтернације

речи, односно

моделима по којима се граде речи. Алтернације к, г, х : ч, ж, ш и к, г, х : ц, з, с

110. Алтернацијa к, г, х : ч, ж, ш, тј. смењивање задњонепчаних сугласника к, г и х са њиховим предњонепчаним алтернантима ч, ж и ш, која гради аломорфе основа, граматичких

(: војник), друже (: друг),

вучем, вучеш, вуче... (од

... (од врћи, врх-о-х);

аломорфе творбених основа из речи које су мотивне у тим моделима. Такви су примери:

зрак – зрачак, дах – дашак, брег – брежак (дакле, пред суфиксом -ак);

мрак – мрачан, страх – страшан, дŷг – дужан (дакле, пред суфиксом -ан);

вук – вучић, бог – божић, дах – дашић (дакле, пред суфиксом -ић);

вук – вучица, нога – ножица, муха – мушица (дакле, пред суфиксом -ица); и многе друге речи изведене суфиксима: -ац (рог – рожац), -ски (јунак – јуначки), -ина (вук – вучина), -ин (мајка – мајчин), -иште (рок – рочиште); -урда (рука – ручурда; нога - ножурда); -и[ти] (друг – дружити); -ина (тих – тишина; друг –дружина) и сл. Напомена. – Зубни сугласници ц и з у основама речи (граматичким и творбеним) понашају се као задњонепчани

матичких и творбених, налази се у следећим

у промени именица, када се задњонепчани

јд. од нога), ораси, орасима (ном мн. и дат. – инстр. – лок.

(од гл. стрићи – стригох – стригу), врси, врсимо, врсите (од гл.

стризијах, врсијах; – у грађењу имперфективних

случајеви изузимања од замене задњонепчаних сугласника предњонепчаним ч, ж, ш испред наставака с вокалима

;

– јаке – јаким – јаких – јакима; тихи – тихе – тихих – тихима; неки – неке – неких – некима; колики – колике – коликих – коликима; толики – толике – толиких – толикима;

именица: Анкин од Анка, Загин од Зага, снахин

су облика: тврд – тврђи (тврд- : тврђ-), љут

(нос- : нош-), глад – глађу (глад-

(прут- : прућ-) и др. Поређењем аломорфа граматичких

вршавају ненепчаним

– ношен; – имперфекта глагола: градити – грађах; млатити – млаћах; палити – паљах; хранити – храњах; славити – слављах; пазити – пажах; носити – ношах; – инструментала једнине

смрт –

палатализације (тих – тишина, друг – дружити се, стриц – стричев), у историјској граматици познатих као I палатализација (к, г, х + е, ь, и [< i], ѣ[< ě ], носни вокал [en], ј > ч, ж, ш: пророк – пророче, бог – боже, нога – ножина) , II палатализација (к, г, х + ѣ [< oi], i [oi] > ц, з, с: рука – руци, нога – нози, снаха – снаси) и III палатализација (i, ь, [en] + к, г, х > ц’, з’, с’: dvignonti –dvizati, кнез, месец, tekоn – ticati)7 . У савременом језику, дакле, морфолошки и творбено условљене алтернације к / ч, г / ж, х / ш и к / ц, г / з, х / с углавном су производ некадашњих фонетских промена, оних које су се вршиле у

прасловенском

су

низа (тада) меких сугласника ч’, ж’, ш’ и ц’, з’, с’, који су, током

развитка нашег језика, изгубили акустичку особину мекоће и постали тврди предњонепчани, односно зубни сугласници ч, ж,

цес њиховог добијања

граматици као I палатализација, назван термином палатализација Други низ чине зубни сибиланти (пискави) з, с и зубна африката (сливени сугласник, са пискавим састојком артикулације) ц, па је процес њиховог добијања од к, г, х, дефинисан у упоредној и историјској граматици

гласовна промена палатализације (сибиларизације) је преста-

мене (везати – вежем, родити – рођен) и у многим изведеним речима (

– грађа, водити – вођа, млад – млађ).

ново јотовање је заступљено у многим изведеним речима као што су именице изведене суфиксом -је, када се јотују (претварају у предњонепчане сугласнике) д, т, н и л (грожђе од грозд-је; пруће од прут-је; грање од гран-је; зеље (од зел-је), док се з и с не мењају пред ј (брезје од брез-је; класје од клас-је), или придеви изведени суфиксом -ји (говеђи од говед-ји; јесењи од јесен-ји;), пилећи (од пилет-ји), бивољи (од бивол-ји), док се з и с пред истим

видјети, тјерати, сјекира, изјести.

Исто тако, у књижевном српском

уснени сугласници испред је од старог кратког јата

који се при творби речи слагањем нађу испред предњонепчаног сонанта ј:

разјединити (од раз-јединити), сјединити (од с-јединити), надјачати (од над-јачати), објавити (од об-јавити), објединити (од об-јединити); катјон (термин у физици), конјугација, инјекција.

Томе је узрок чињеница да је јотовање фонетска промена која се вршила у прошлости, али се не врши данас, као

+ -ом

основа које се

сугласницима – -ем:

+ -ем

сугласницима – -ев-:

град- + -ов- + -и пањ- + -ев + -и -â -â -има -има

(2) за именице ср. рода:

тврдим сугласницима – -о: меким сугласницима – -е:

сел- + -о

+ -е сел- + -ом пољ- + -ем

(3) за именице на –а ж. и м. рода:

наставка, инфикса или суфикса који садржи вокале задњег

функцији творбе речи. Такви су примери – алтернације ø : е у облицима:

ти : перем (са односом

алтернације ø : о у облицима:

:

звати : зовем (са односом коренских аломорфа зøва- : зов-); – алтернације о : а у облицима: хром :

а : и у облицима: маћи : мицати (са односом коренских

);

петькь, опьнькь

125. Промена облика именице лòвац: лóвца, лóвцу, лôвче, лóвцем, лóвцу, у једнини, и: лóвци, л вāцā, лóвцима, лóвци, лóвцима, у множини – показује да се самогласник а који се налази у основном облику (номинативу једнине) губи у већини падежних облика, те да се, осим у номинативу једнине (лòвац), појављује још у генитиву множине

морфолошко-творбено

ница м. рода:

лонац – лонаца (: лонц-а, -у, -ем / -и, -има), врабац – врабаца (врапц-а, -у, врапч-е... / -и, -има), писац – писаца (: писц-а-...),

(:

-у, -ом / -и, -има), завршетак – завршетака (завршетк-а, -у, -ом / завршец-и, -има); – у облику генитива множине именица ж. и ср. рода са основом која се завршава на групу сугласника, дајући аломорф основе генитива множине са вокалом а између сугласника:

девојка – девојака (: девојк-, девојц-, девојк-ом / -е, -ама), тачка – тачака (тачк-е, тачк-и, тачк-о... / -е, -ама), битка – битака (: битк-е, биц-и / битк-и, -е, -ама...); седло – седала (: седл-а, -у, -ом / -а, -има), копље – копаља (: копљ-а, -у, -ем / копљ-а, -има), једро – једара (: једр-а, -у, -ом / -а, -има); – у облику номинатива м. рода неодређеног вида (краћег облика) придева: добар (: добри, добр-а, -о... / -и,-их, -има), горак (горки,-а, -о... / горк-и, -е, -а, -их, -има), јадан (: јадни, -а-, -о...); – у разним глаголским облицима, на пример: рекао (: рекла, рекло / рекли, рекле, рекла), стигао (: стигл,-а, -о... / стигл-и, -е), јесам (: јесмо, јесте);

(:

+ сути); изморити; разазнати (: размотрити) и сл.,

било групом сугласника (одн. сонаната)

једнак, или

126. Алтернација а : ø, наравно, уочава се када се са наведеним

промена у језику. Наиме, непостојано а постало је вокализацијом

шавши се у отвореном слогу (у слабом положају), губио се, а први полугласник испред њега се тиме нашао у затвореном слогу (у јаком положају) и претворио у

(у слабом положају)

читао – читали; певао –

легао – легли; пекао – пекли; – у именицама које су изведене од радног глаголског придева суфиксом -ница: читао, читала... – читаоница; учио, учила... – учионица; радио, радила...

радионица;

испред суфикса је кратак слог:

жалбени, школски; – речи као што су: бијел (: екав. бео), цијел (: екав. цео); предјел (: екав. предео), ждрал, вал; – одомаћене речи страног порекла, као што су: генерал, маршал, бокал, канал, конзул, журнал, фудбал, опал, метал

Налазе се у

условљеним

се означавају као алтернације ø : а : е : у , а остварују се у прилозима, односно везницима: сада –сада; кад – када; у облицима придева: жутог – жутога; жутом – жутоме; заменица, односно везника: твог – твога; твом – твоме – твому; ког – кога; ком – коме – кому; којег – којега; којем : којему; бројева: једног – једнога; једном – једноме и сл. Еуфонијско опонирање облика са овим вокалима и облика без ових вокала мо-

– облик придева изведених суфиксом -ј (-и, -а, -е) има два облика: — са суфиксом -ј (-и, -а, -е): и са грамат. наст. -и, -а, -е после јотованог сугл. основе: човечји, дечји пилећи, мрављи (од човеч-ј[-и, -а, -е], деч-ј[-и, -а, -е]) (од пилет-ј[-и, -а, -е], мрав-ј[-и, -а, -е]) СОНАНТ

(јер му се артикулација стапа с њиховом артикулацијом), па ни писати. Зато, на пример, облик

положају.

132. На овај начин нормативна граматика и

прописују и

сличне случајеве, као што су: Кадина Лука (< кадиина лука < кадијина лука), два различита презимена од по пореклу истог имена: Илић (< Илиић < Илијић) и Илијић, Милић (< Милиић < Милијић)

-ија-

дијалог, дијалекат, дијамант, социјализам, дијафилм, дијаспора,

-ијe-

дијета, сервијета, пијетет, клијент; -ијупијук, цијук, алуминијум, вијуга, опијум, медијум, одијум, акваријум.

134. Сонант ј се овде појавио гласовним процесом

као међуглас сличан

сасвим одређене артикулације.

135. Ако у таквим случајевима

дакле, у положају и +

сонант никако не пише: виолина, диоптрија, социологија, иоле, киоск, авион, радио, радиологија, анестезиологија, било да су то речи домаћег порекла (иоле, ја сам радио, био сам), било да су позјамљенице (виолина, диоптрија...). При обрнутом реду самогласника (а / е / о / у + и) у говору ће се такође чути врло неизражајан глас, на

ра који

модерног српског књижевног језика још од реформе

– бува, духан – дуван

–

(ијек. само

),

глув, духати –дувати и др. Многе речи, међутим, уобичајиле су се само са алтернантима

зевати, марва, исмевати, проја, аждаја, промаја, па ће се њихови дублети са х

туално појављивати само као стилски обележене лексеме, нпр.,

архаизми (нпр., наслов драмског дела Свети

писати његово слово тамо

у речима и њиховим облицима.

место у речима и њиховим облицима.

Тако ће се изговарати и писати: хлеб, храна, хтети, хоћу, Хвар, хвала; снаха, кухиња, махати, предахнути; стреха; дух, орах, смех, тих, тиха, тихо и друго, што је у области лексичког регулисања, тј. правила о фонду лексема у књижевном

Тако ће се изговарати и писати: хлеб, храна, хтети, хоћу, Хвар, хвала; снаха, кухиња, махати, предахнути; стреха; дух, орах, смех, тих, тиха, тихо и друго, што је у области лексичког регулисања, тј. правила о фонду лексема у књижевном језику. Са стране морфофонолошког регулисања, тј.

који се означава знаком [``] (п сма),

краткоузлазни акценат, који се означава знаком [`] (слобòда),

дугосилазни акценат, који се означава знаком [ˆ] (сŷнце) и дугоузлазни акценат, који се означава знаком [´] (глáва).

Краткосилазни акценат имају речи: п с, л в, к ћа, п ље, р дōст, п вāм, ж лостан, стина, пр јатељ.

Краткоузлазни акценат имају речи: нòга, вòда, капèтан, ширùна, ùграти, развесèлити, шàрен, мèне, телèфōн.

Дугосилазни акценат имају речи: пêћ, кôст, прâвда, рâднūк, сŷша, кâжeм, лêпи, бêли, тŷжан.

Дугоузлазни акценат имају речи: глáва, рýка, слéпа, глáдан, генерáција, сељáци, доказúвати, досађúвати, рáдити.

140. У вези са јачином, висином тона и трајањем наглашеног слога, може се, дакле, закључити следеће.

Слог

слог се не

(тзв. послеакценатска дужина) обележава надредним знаком

неакцентовани слогови су и стално обележје неких речи (р дōст, капèтāн) и неких облика речи, на пример: – облика генитива множине свих врста именица: [много] ченūкā, [много] лвāдā, [много] једáрā, [много] ствáрū; – облика одређеног

књижевног језика. 142. Основна правила акцентовања речи српског књижевног језика су следећа: а) Једносложне наглашенеречимогуиматисамо силазне акценте,краткеилидуге: [``] н ш, в ш, п с,

с д, п ст, т х; [ˆ] зŷб, з д, вêк, л ст, крâј, гâс, пл

знâм,

ј,

твôј, свôј, јâ, т , в , ôн, лêп, слêп, дâр, дâј, знâј, дâн, снêг; б) вишесложне

град, 1981, стр. 182).

143. Клитике. – Као што се у наведеном одломку види, поред речи

своје акценте, у нашем језику има речи које су без икаквог акцента. Такве су у датом тексту: је, у, се, на, да, и као, до, о, су, га. Те речи чине изговорну и акценатску целину или са речима које се

граматике за њих употребљавају термин

положај у односу на реч с којом чини акценатску целину,

Проклитике (грч. proklinō „напред нагнем“) су речи које немају свој акценат, него чине акценатску целину са речима које се налазе иза њих:

у дн , у дубùни, на кòме, са њûм, на тỳђим, на Òколишта, пред к ћу, о врáта, у пòстељу, на рŷку, под рŷку, у грâд, кад м гу.

Када такве речи стоје уз речи са силазним акцентима (``, ˆ), оне често могу превући на себе тај акценат, и то било као краткосилазни (``), било као краткоузлазни (`) акценат: [`` / `] зору, н воду, град, з дана, н руку, п д руку,

Енклитике (грч. еnklinō „наслањам“)

акценте, него чине акценатску целину са речима које се налазе

као једна гласовна целина:

пл вао је, д зао се, пр дао их је, рáдио сам, дóћи ћу,

чује, нàшли су их.

Енклитике припадају морфолошким категоријама личних заменица: ме (мене), те (тебе), га (њега), је и ју (њу); ми (мени), ти (теби), их (њих), им (њима); помоћних

глагола: сам (јесам), си (јеси), је (јесте), смо (јесмо), сте (јесте), су (јесу), ћу (хоћу), ћеш (хоћеш), ћемо (хоћемо), ћете (хоћете), ће (хоће) и представљају скраћене облике из њихових

Те, и многе друге такве, парове речи морфофонолошки

ненаглашеног слога.

ВРЕДНОСТИ НЕКАДАШЊЕГ

145. У новоштокавским дијалектима на којима је заснован

(артикулационо)

екавски и ијекавски (в. Увод, т. 11, 15–16).

146. Књижевни језик екавског изговора – карактерише самогласник е као доследна типична замена некадашњег ѣ (јат),

дете, деца, млеко, млекара, сено, сенокос, лепо, лепота, бело, белина, разумем, разумети, а само у неколико случајева у њему, уместо очекиваног е, налази се самогласник и. Изузетно, дакле, али системски и нормирано, вокал и (од старога ѣ) налази се у граматичким категоријама а) облика компаратива придева: новији, старији, паметнији, зеленији (а не: новеји, стареји..., како је у неким дијалектима);

б) облика имперфекта глагола: тресијах, плетијах, пецијах;

в) одричног облика глагола јесам: нисам, ниси, није – нисмо, нисте, нису (а не: несам, неси..., како је у неким дијалектима);

г) лексичких случајева неких речи, као што су, на пример, глаголи белити,

је:

мјêстā, мјêрā, вјêрā, н дјeљā, здјêлā, в дјēвши, слèтјēвши,

примерима творбе речи са дугим е у екавском

(од

глас ѣ (јат) замењен је самогласником и: вијати, вијавица, смијати се (: екав. вејати, вејавица, смејати се); биљежити, биљежница (: екав. бележити, бележница); видио, желио, трпио (: екав. видео, желео, трпео); диоба, цио (: екав. деоба, цео) итд.

Напомена. – Остали облици радног глаголског придева (видио, желио, трпио) у ијекавском изговору правилно гласе: видјела, -о – видјели, -е, -а; жељела, -о – -и, -е, -а итд.

Облици имперфекта

152.

разлику од реченице, која је основна јединица комуникације,

радњи, појава, тј. – појмова уопште. У морфологији се утврђују следећи нужни

би такав скуп гласова, или само и један појединачан глас, могао бити реч. Потребно је, наиме, да поседује следећи минимални број особина: – Особину I: да има гласовно (фонетско/фонемско) обличје: [ч][о][в][е][к]; [р][а][д][и][т][и]; [р][а][д][и][м]; [ј][а]; [м][е][н][е]; [о][н]; [п][л][а][в]; [б][р][з][о]; [и]; [у]; [к][а][д]. У писаном језику фонетско

Лексикологија

комуникације, у смислу тумачења

јединици (в. т. 393–394), граматичари реч називају

реченога

сами могу представљати потпуно

као што су: (а) људиживеуградовима

уградовимаживељуди

живељудиуградовима

живеуградовимаљуди

под (а) издвајају се мањи делови, који су

мањи гласовни скупови, са стално утврђеним распоредом гласова (фонема)

E. Barić, M. Lončarić i dr., Hrvatskagramatika, Zagreb, 1995, 95–96; A. Peco, Ž. Stanojčić i dr., Srpskohrvatski jezik, Enciklopedijski leksikon, 1, Beograd, 1972, 395.

9

кад их чине различити гласови (фонеме), чак ако имају исти њихов број: поток – редак; зид – рат; молим – тераш; кад их чине гласови (фонеме) у различитом распореду, иако су то и исти гласови, и у истом броју: рад – дар; ругати – гурати; молити – ломити; док – код; кад се разликују: најмање једним гласом (фонемом): топ : поп, слама : слава, па

: сéдети; пр во : прáво; жèне : жèнẽ; жèна : жéнâ; л пти : л птũ (в. у поглављу Фонологија – Фонема и глас, т. 78–84).

154. Српски језик припада флексивним језицима, па речи у њему

Остали падежи су – зависни. За глаголске речи основни

(овде, далеко, мало, тако), предлозима (од, пред), везницима (али, кад, да), партикулама (међутим, баш, е, па), узвицима (ах), неким бројевима (шест).

Морфема

155. Као и у другим деловима граматике, и у морфологији са творбом речи прво се дају опште дефиниције морфолошких и творбених појмова и термина, који као инструменти науке о језику служе за

што значи да они могу бити префикси, суфикси, инфикси и наставци за облик.

Префикси (или префиксалне морфеме, предмеци) – несамосталне су (везане)

морфеме које долазе испред корена, или испред других префикса, уносећи ново значење у речи, на пример: – лексичко: на-глув (: глув); пот-поручник (: поручник); под-листак (: листак); за-ронити (: ронити); про-читати (: читати); не-постојан (: постојан); по-издаље (: из-даље : даље), односно

– граматичко: нај-јачи (: јачи); нај-бољи (: бољи).

Префиксалне морфеме морају бити гласовно (фонемски) остварене.

Суфикси (или суфиксалне морфеме) – несамосталне (везане) су морфеме које долазе иза корена, или иза других морфема, обележавајући ново значење оне речи на чији се основни део додају, које може

– лексичко: зид-ић (: зид); соб-етина (: соба); црн-ац (: црн,-а,-о); слеп-ац (: слеп,-а,-о); пис-ар (: писати); писар-ов/-Ø,-а,-о/ (: писар); пад-а-/-ти/ (: пад-не-м : пасти); прочит-ава-/-ти/ (: прочита-ти); или

– граматичко: вођ-а (: вођ); вуч-ица (: вук); писар-ка (: писар); тел-ад (: теле).

Инфикси (умеци) – несамосталне су морфеме у виду гласова

р.

нулти наставак, одн. неких именица ср. р., то јест – именица као градø, краљø, односно именица као племе, теле, вече, чудо: град-ов-и, краљ-ев-и; племе-н-а, племе-н-у, теле-т-а, теле-т-у; вече-р-а, вечер-у; чуде-с-а; чуде-с-има; – гласови -о- и -е- у сложеницама као што су: север-о-запад, југ-о-исток, глув-о-нем, пољ-о-привреда, оц-е-убица,

ом…;

град-ø,град-а,град-у,град-е,град-ом

Наставцизаобликеконјугације – означаваће функцију и значење глагола у реченици, па тако имамо: – наставак за инфинитивнуоснову-и: урад-и-, – наставак за презентскуоснову-и: урад-и-,

– наставак за облик инфинитива-ти: уради-ти, пева-ти, – наставак за облик 1. л. јд. презента-м: уради-м, пева-м, – наставак за облик 3. л. јд. аориста-ø: (он) уради-ø итд. И суфикси и наставци за (граматички) облик реализују се било у виду најмање једног гласа,

МОРФОЛОГИЈА

врстом којој припада, са именицама ж. р. које се у основном

(номинативу једнине) завршавају на -а

Глаголска (а) презентска, односно (б) инфинитивна граматичка основа пева- у свим облицима који се од те основе, додавањем разних наставака за облике, граде – увек носи значење „произвођење мелодије помоћу гласа“: пева-м, пева-ш, пева-ø (1, 2. и 3. л. једнине презента); пева-о сам, пева-ла је, пева-ло је (1. л. јд. м. р., 3. л. јд. ж. р. и 3. л. јд. ср. р. перфекта), наравно, приписано лицу које ту радњу врши, и са ознаком времена када је врши.13

Наставци за облик – везане су морфеме које су знаци односа у које ступају речи у реченици, односно

То значи да се корен и граматичка основа те именице поклапају. Код именице племе, међутим, граматичка основа је

-а,

племен-ом), док корен има обличје плем-. Наиме, граматичка основа

градовима

придев граматичка + основа наставак за компаратив + наставак за род > облик

зелен

- придева м.р.: зелен / зелени - придева ж.р.: зелена / зелена

компаратива м.р.: зеленији

од један до четири, редни и збирни бројеви – чине групу променљивих речи чије се обличке особине заснивају на граматичким категоријама рода (мушког, женског и средњег), броја (једнина и множина) и падежа (различитих облика промене, деклинације, за означавање односа међу речима у реченици). Због овог последњег називају се и речи са деклинацијом. У свакој од именских врста постоје морфолошке (обличке) ознаке за род, као категорију засновану на

особа/јединки мушког

а најчешће са

једнине чији је наставак -ø (односно, чији је завршетак номинатива једнине – сугласник, у терминологији традиционалне граматике): (добар) син, (његов) отац, (наш) ученик, (велики) лав, (ситан) мрав; –

именице природног женског рода оне са значењем особа/јединки женског

пола, а најчешће са номинативом једнине чији

наставак -а: (његова) мајка, (Миланова) сестра, (лепа жена), (добра) ученица, (зелена) жаба, (мала)

пчела; –

именице природног средњег рода

младунаца, људских и животињских, а најчешће са номинативом једнине чији је наставак –о/-е: (њихово) чедо, (добро) дете, (немирно) теле, (бело) ждребе, (бело) пиле; (б) граматички род заступљен

остаци, и облици некадашње двојине (дуала), па ће, на пример, у облицима (деклинацији) именских речи давати обрасце као што су, за именицу и придев:

N. sg. добар ученик : N. pl. добри ученици

G. sg. доброг ученика : G. pl. добрих ученика

D. sg. добром ученику : D. pl. добрим ученицима..., – који садрже само једнину и множину, али, на пример, и обрасце који садрже облике једнине, множине и старе двојине, као што је образац за именице око, ухо, рука, нога и сл.:

N. sg. снâжна рýка : N. pl. снâжне рýке

G. sg. снâжнē рýкē : G. pl. снâжн х рýкȳ..., при чему се у тим случајевима чувају само облици двојине, али не и значење двојине, јер – у синтагмама много руку, много очију, много ушију

161. Именице су самосталне променљиве речи које означавају

особина. Тако, на пример, именица кућа означава појам „зграде од различитог материјала, који је намењен становању“; и – без обзира на могућне разлике међу много истих тих појмова, ова именица је име сваког појединачног појма који у основи има исте (заједничке) особине. Такве су речи: отац, син, брат, мајка, сестра, жена; ученик, ученица, војник; пас, крава, теле, вук; стена, пут, друм, село, поље; поплава, снег, киша; певање, читање; лепота, мисао; ноћ, дан итд.

162. Род именица. – Како је већ речено, српске именице одређују се (класификују) као именице природног и граматичког мушког, женског

средњег рода (в. т. 159),

-а:

, учитељиц-а, вучиц-а/кућ-а, трав-а, олуј-а; – највећи број именица

163. Овај модел означавања именичког рода, међутим, у нашем језику није доследно спроведен, па се за многе именице каже да су по облицима промене – једног рода, док су по атрибуту уз њих – другог рода.

Именице као што су: тата, деда, владика, судија, ага – имају промену именица са једнинским номинативним завршетком -а, дакле, граматичког су женског рода (као именице жена, кућа), али су природног мушког рода, јер је конгруентни атрибут уз њих као уз именице

означава, именица ће

у облику једнине, нпр.: ученик, ученица, град, село, поље, име, дугме, ноћ... Уколико означава више (избројивих) јединки, именица, у односу на први основни облик номинатива (и других падежа) једнине, има посебан облик номинатива (и других

падежа) множине: ученици, ученице, градови, села, поља, имена, дугмета, ноћи.

То значи да српски језик има два граматичка броја – једнину

жину (плурал). Напомена. – У ранијим

множине.

је о именицама око, ухо, рука, нога, слуга, чији генитив множине гласи: [много] очију, [много] ушију, [много] руку, [много] ногу, [много] слугу, тј. нема завршетак

села, [много] кућа).

165. Граматичка категорија

обзир и значењски (семантички) и облички (формални) критеријуми.

Подела именица према значењу

166. Према њиховом значењу, а то значи

њима означавају (именују), у српском језику именице се деле на седам скупина.

Властите (особне) именице – посебна су имена појединих бића и предмета, која се за дату прилику узимају као јединствена, и при чему појам предмета треба схватити врло широко.

земаља, градова, области, континената, река, планина, мора и уопште –имена географских појмова: Србија, Црна Гора, Београд, (Горњи) Милановац, Војводина, Европа, Америка, Азија,

су три Јелене и пет Марија. – Јесу ли наши Владимири (Петровић и Јовановић) опет закаснили на час?

167. Заједничке (опште) именице – имена су бића, предмета, појава са заједничким особинама: ученик, сестра, брат, отац, мајка, син; коњ, крава, теле; лист, камен, књига, писмо, мост, авион, брод; река, море, планина; поплава, ветар, олуја, кошава; пад, трчање, копање, жетва, сетва.

По правилу, ове именице имају оба граматичка броја: једнину и множину, а њихови облици множине могу бити правилни (или системски) – када и једнинска и множинска промена имају исту основу, нпр.: ученик – ученици, сестра – сестре, море – мора..., или могу бити неправилни (допунски, суплетивни)

основа не

брат – браћа, теле – телад (телићи)

168. Збирне (колективне) именице

својим једнинским обликом означавају или целину, или

означавају: вода, жито, маст, уље; олово, злато, угаљ, нафта,

бар два дела: наочари = „оптичко средство са два стакла за побољшање способности

очију“ итд. Ове именице одвајају се као скупина само по формалном неподударању (множинског) облика са (једнинским) значењем, а могу припадати свим наведеним

У реченици именице се

на четири врсте промена именица,

N. ученик-ø

G. ученик-а

D. ученик-у

A. ученик-а Славк-а

V. ученич-е

I. ученик-ом Славк-ом

L. ученик-у

N. учениц-и

G. чен к-ā

D. учениц-има

A. ученик-е

V. учениц-и

I. учениц-има

L. учениц-има

множина

прозор-и

прôзōр-ā

прозор-има

прозор-е

прозор-и

прозор-има

прозор-има

(б) именице средњег рода једнина множина

N. сел-о пољ-е

G. сел-а пољ-а

D. сел-у пољ-у

A. сел-о пољ-е

V. сел-о пољ-е

I. сел-ом пољ-ем

L. сел-у пољ-у

N. сел-а пољ-а

G. сêл-ā пôљ-ā

D. сел-има пољ-има

A. сел-а пољ-а

V. сел-а пољ-а

I. сел-има пољ-има

L. сел-има пољ-има

174. Коментар обрасца промене именица мушког

Акузатив једнине. – Има наставке:

– -ø, код именица са значењем ствари/биљке: [видим] зид, [видим] храст, [видим] пут; – -а, код именица са значењем људског/животињског бића: [видим] ученика, [видим] Павла, [видим] Славка, [видим] Пера, [видим] стрика, [видим] слона. Напомена. – Именице са дугоузлазним

чија се основа завршава ненепчаним и задњонепчаним сугласницима: Милане[!], брате [!], сине [!], Београде [!], војниче [!], друже [!];

– -о/-е, код именица чији се номинатив једнине завршава наставком -о/-е: Славко [!], Иво [!], стрико [!], Перо [!]; Миле [!], Павле [!], Ђорђе [!];

– -у, код именица с номинативом на –Ø, а чија се граматичка основа завршава меким предњонепчаним сугласником: младићу [!], краљу [!], пријатељу [!], рају [!], змају [!], коњу [!]; – -у//-е, код именица с номинативом на -Ø, а чија се граматичка основа завршава сонантом р-, или предњонепчаним сугласницима ч, ш, ж, па књижевнојезичка норма има дублетне облике: секретару//секретаре

имаће у

једнине

номинатива једнине; такав вокатив – једнак номинативу, имају именице типа тетак, братац и сл.

175. Инструментал једнине. – Има наставке: – -ом, код именица чија се основа завршава ненепчаним сугласником: [ученик, ученика, ученику...] : учеником, [град, града, граду...] : градом, [топ...] : топом, [орман...] : орманом, [сунцокрет...] : сунцокретом, [зуб...] : зубом, [друг...] : другом, односно код именица са номинативним завршетком -о, без обзира на то који им је завршни основински сугласник: стрúко – стрúком, Вóјо – Вóјом, Нéђо – Нéђом, Пéро – Пéром; – -ем, код именица чија се основа завршава предњонепчаним сугласником: [учитељ, учитеља, учитељу...] : учитељем, [крај, краја, крају...] : крајем, [младић...] : младићем, [нож...] : ножем, [Милош...] : Милошем, [возач...] : возачем, [кошаркаш...] : кошаркашем, односно код именица са номинативним завршетком -е, а са завршним основинским предњонепчаним сугласником: Милоје – Милојем, Ђорђе – Ђорђем, Радоје – Радојем.

176. Оваква расподела наставака, међутим, постаје сложенија деловањем дисимилације (разједначавања) самогласника на блиском растојању,

сугласника на завршетку

јер се у слогу који непосредно претходи

налази вокал -еС друге стране, иза предњонепчаних сугласника

ментални наставак -ем у примерима као што су: ножем, Гочем, Милошем, Његошем, Радошем,

дублете у књижевном језику: возачем / возачом; бичем / бичом; кошаркашем /

пужем / пужом; приштем / приштом; вождем / вождом; секретарем / секретаром; пастирем / пастиром; учитељем / учитељом; непријатељем / непријатељом;

– војници, ученик – ученици, прозор – прозори.

179. Многе именице ове граматичке врсте имају и дублетне облике, тј. могу се употребљавати са проширењем -ов-/-ев-, или без њега: вукови и вуци, знакови и знаци, мишеви и миши, паукови и пауци, лишајеви и лишаји, очеви и оци, богови и бози, врагови и врази, врачеви и врачи, рогови и рози – врло

180. Природно, на основу типа номинатива

падежи множинске деклинације:

N. град-ов-и N. мрав-и

G. град-ов-а G. мрав-а

D. град-ов-има... D. мрав-има...

181. Именице м. р. са номинативом једнине на (сингулативни) завршетак -ин: Србин, чобанин, касапин, Арапин, Турчин, Бугарин – облике множине граде додавањем граматичких наставака множине на окрњену основу, која се добија одбацивањем завршетка -ин: Срби, чобани, касапи, Арапи, Турци, Бугари (в. т. 276).

182. Најзад, један

(алтернација а : ø):

[ловац, ловц-а]

нација а : ø):

N. ловц-и

G. ловац-а

D. ловц-има

[лакат, лакт-а] N. лакт-ов-и

G. лакт-ов-а

D. лакт-ов-има...

у основама

[читалац, читаоца...] N. читаоци

G. читалаца

D. читаоцима

стрêлāцā,

ноктију, [много] гостију, тј.

ређе: [много] прста, [много] ноката, [много] госта), – именице месец, минут, сат, секунд имају облике: [много] месеци, [много] сати, минути (уз чешће [много] минута), [много] секунди (уз ређе [много] секунда). 188. Коментар обрасца промене именица средњег рода.

Инструментал једнине. – Код именица средњег рода вокал у наставку инструментала једнине увек је једнак вокалу који је завршетак номинатива једнине, па је од именица као што су село, језеро, крило, ребро инструментал с наставком -ом – селом, језером, крилом, ребром, а од именица као што су поље, море, пролеће, пруће, ускрснуће, певање инструментал је с наставком -ем – пољем, морем, пролећем, прућем, ускрснућем, певањем. Генитив множине. – Именице ср.

од два сугласника, као што су: јутро, једро, седло, клупко, ребро...

значењем ствари (категорија „неживо“)

N. (та) бурад-ø

G. (те) б рāд-

D. (тој) б рад-и

A. (ту) б рад-ø

V. —

I. (том) б рад-и

L. (тој) б рад-и

бића, као што су: дете, чобанче, момче, ждребе, теле, јагње, пиле и сл. И то, именица дете (детета, детету...)

N. (та)

G. (те)

D. (тој)

A. (ту)

деца-а

дèц-ē

дец-и

дец-у

V. дец-о

I. (том)

дèц-ōм

L. (тој) дец-и

множине могу имати промену

као једнина именица

N. (та) ждребад-ø

G. (те) ждр бāд-ū

D. (тој) ждребад-и

A. (ту) ждребад-ø

V. ждребад-и

I. (том)ждребад-и

L. (тој) ждребад-и

N. (ти) ждребић-и

G. (тих) ждр бūћ-ā

D. (тим) ждребић-има

A. (те) ждребић-е

V. ждребић-и

I. (тим) ждребић-има

L. (тим) ждребић-има.

роду, имају исти образац промене: једнина ж. р. м. р.

N. (та) жèн-а

G. (те) жèн-ē

D. (тој) жèн-и

A. (ту) жèн-у

V. ж н-о

I. (том) жèн-ōм

L. (тој) жèн-и

N. (тај) влàдик-а

G. (тог) влàдик-ē

D. (том) влàдиц-и / владик-и

A. (тог) влàдик-у

V. влàдик-о

I. (тим) влàдик-ōм

L. (том) влàдиц-и множина

ж. р. м. р.

N. (те) жèн-е

G. (тих) жèн-ā

D. (тим) жèн-ама

A. (те) жèн-е

V. ж н-е

I. (тим) жèн-ама

L. (тим) жèн-ама

Именице

у следећем.

једнине

N. (те) влàдик -е

G. (тих) влàд к -ā

D. (тим) влàдик -ама

A. (те) влàдик -е

V. влàдик -е

I. (тим) влàдик-ама

L. (тим) влàдик-ама

са наставком -о: судија и судијо; владика и владико; бурегџија

N. рук-а

G. рук-ē

D. руц-и

N. ног-а

G. ног-ē

D. ноз-и

A. рук-у A. ног-у

V. рук-о

I. рук-ōм

L. руц-и

V. ног-о

I. ног-ōм

L. ноз-и

N. снах-а

G. снах-ē

D. снас-и

A. снах-у

V. снах-о

I. снах-ōм

L. снас-и

влàдикē, што овај облик разликује од облика

истих именица;

у инструменталу једнине вокал падежног наставка је дуг: женōм, пријатељицōм, владикōм;

у генитиву множине дуги су и

слог непосредно пред њим: жéнā, пријатèљūцā, влàдūкā; Напомена. – Детаљна правила

једнина множина

N. (та) ствâр-ø

G. (те) ствâр-

D. (тој) ствâр-и

A. (ту) ствâр-ø

V. ствâр-и

I. (том) ствâр-ју/-и

L. (о тој) ствáр-и

N. (те) ствâр-и

G. (тих) ствáр-

D. (тим) ствáр-има

A. (те) ствâр-и

V. ствâр-и

I. (тим) ствâр-има

L. (о тим) ствáр-има

По овој промени мењају се све именице с номинативом једнине на наставак -ø (тј. на сугласник), уз које конгруентни атрибут стоји у облику ж. р.: (лепа) ноћ, (лепе) ноћи, (лепој) ноћи..., дакле – именице као што су наведене и многе друге: љубав, младост, радост, памет, маст, чађ, жуч, страст и сл. 198. Коментар обрасца промене именица IV врсте. – Инструментал једнине ових именица има могућност употребе три наставка – -ју, -у и -и, и то у следећим

позицијама:

– наставка -ју, иза сонанта р као завршног сугласника основе: ствар

сугласницима ђ, ћ: чађ – чађу; пећ – пећу;

сугласника којима се граматичка основа

предњонепчаним

Придеви

најопштије значење – особина појма означеног именицом

скуп је врло разноврсних значења, па се према тим посебним значењима сви придеви деле на више група. – Описни (квалитативни) придеви – они су придеви који означавају особине појмова уз чија имена стоје, односно њихову каквоћу (квалитет), нпр.: плав, црвен; нов; млад, стар; висок, добар; храбар, поносан. – Присвојни (посесивни) придеви – они су придеви који означавају да појам уз чије име стоје припада ономе што значи именица од које су изведени, нпр.: очев, мајчин, сестрин, Марков; кућин, школски; човечји, дечји; афрички, европски. – Градивни придеви – они су придеви који означавају да је појам уз чије име стоје од онога

пешчани, дрвен, оловни; ваздушни, свилен; земљани, уљни –

данашњи, вечерњи, сутрашњи, ондашњи; летошњи, годишњи; прошлогодишњи – Придеви просторног односа

(простор) на које се односи појам означен

(„краћи“ облик): хрáбар, плâв, в сок (младић), – са наставком –ũ („дужи“ облик):

хрâбрū, плâвū, в сокū (младић).

Разлика је била заснована на разликовању неодређености (непознатости) и одређености (познатости) појма уз чије име придев стоји, из чега проистичу и термини неодређени придевски вид и одређени придевски вид. Иако се ова дистинкција

Међу штрајфкорима који су се смењивали на капији био је један млад човек, Рус из источне Галиције, по имену Грегор Федун... Онда скиде своју пушку, напуни је тешким јединим метком... и окину... Тако је млади човек, који је погрешио на капији, остао заувек у касаби. (И. Андрић, На Дрини ћуприја, Београд, 1981, 191, 205–7) У њему, придев млâд означава

човека (један = „неки“), да би се иста особина, после приповедачевог обавештења

(деклинације).

1) Мушки род краћи облици

облици (облици неодређеног вида) (облици одређеног вида)

једнина N. лêп-ø, б о [пут]

G. лéп-a, бé-лa [пута]

D. лéп-у, бéл-у [путу]

A. лêп-ø, б о [пут]

лéп-a, бé-лa [коња]

V. лêп- , бêл- [путе]

I. лéп-им, бéл- м [путем]

L. лéп-у, бéл-у [путу]

множина N. лéп –и, бé-ли [путеви]

G. лéп-их, бé-лих [путева]

D. лéп-им, бéл-им [путевима]

A. лéп –е, бé-ле [путеве]

лéп-е, бé-ле [коње]

V. лêп- , бêл- [путеви]

I. лéп-им, бéл- м [путевима]

L. лéп-им, бéл- м [путевима]

N. лêп- , бêл- [пут]

G. лêп-ōг, бêл-ōг [пута]

D. лêп-ōм, бел-ōм [путу]

A. лêп- , бел- [пут]

лêп-ōг, бêл-ōг [коња]

V. лêп- , бел- [путе]

I. лêп- м, бел- м [путем]

L. лêп-ōм, бел-ōм [путу]

N. лêп- , бêл- [путеви]

G. лêп- х, бêл- х [путева]

D. лêп- м, бêл – м [путевима]

A. лêп-ē, бел-ē [путеве]

лêп-ē, бêл-ē [коње]

V. лêп- , бêл – [путеви]

I. лêп- м, бêл – м [путевима]

L. лêп- м, бêл – м [путевима]

(неодређени вид) су са наставцима -и (N) и -е (A), а придеви дужих облика (одређени вид)

множина

N. зелèн -о [поље]

G. зелèн -а [поља]

D. зелèн -у [пољу]

A. зелèн -о [поље]

V. з лен -ō [поље]

I. зелèн - м [пољем]

L. зелèн -у [пољу]

N. зелèн -а [поља]

G. зелèн - х [поља]

D. зелèн - м [пољима]

A. зелèн -а [поља]

V. з лен -ā [поља]

I. зелèн - м [пољима]

L. зелèн - м [пољима]

N. зèлен -ō [поље]

G. зèлен -ōг [поља]

D. зèлен -ōм [пољу]

A. зèлен -ō [поље]

V. з лен -ō [поље]

I. зèлен - м [пољем]

L. зèлен -ōм [пољу]

N. зèлен -ā [поља]

G. зèлен - х [поља]

D. зèлен - м [пољима]

A. зèлен -ā [поља]

V. зëлен -ā [поља]

I. зèлен - м [пољима]

L. зèлен - м [пољима] У једнини номинатив (N), генитив (G), датив (D), акузатив (A) и локатив (L) краћих облика (неодређеног вида) имају наставке именичке промене: -о (N-A), -а (G), -у (D-L), док исти падежи придева у одређеном виду

промене: -ō (N-A), -ōг (G),

207. 3) Женски род краћи облици дужи облици

(облици неодређеног вида)

једнина N. лéп -а [улица]

G. лéп -ē [улице]

D. лéп -ој [улици]

A. лéп -у [улицу]

V. лêп -ā [улице]

I. лéп -ōм [улицом]

L. лéп -ој [улици]

множина N. лéп -е [улице]

G. лéп - х [улица]

D. лéп - м [улицама]

A. лéп -е [улице]

V. лêп -ē [улице]

I. лéп - м [улицама]

L. лéп - м [улицама]

(облици одређеног вида)

N. лêп -ā [улица]

G. лêп -ē [улице]

D. лêп -ōј [улици]

A. лêп -ȳ [улицу]

V. лêп -ā [улице]

I. лêп -ōм [улицом]

L. лêп –ōј [улици]

N. лêп -ē [улице]

G. лêп - х [улица]

D. лêп - м [улицама]

A. лêп -ē [улице]

V. лêп -ē [улице]

I. лêп - м [улицама]

L. лêп - м [улицама]

Разлика између двеју промена само је у томе што номинатив и акузатив оба броја у промени придева краћег облика (неодређеном виду) имају кратке наставке -а и -у (N. лéпа улица, A. лéпу улицу), односно -е (N.-A. лéпе улице),

у

(одређеног вида) – дуге наставке -ā и -ȳ (N. лêпā улица, A. лêпȳ улицу), односно -ē (N.-A. лêпē улице). Осим тога, могућна је и разлика у акценту, или месту акцентованог слога, тамо где облици

облицима промене.

208. Основни облик (номинатив једнине м. р.) са краћим

видом), углавном, имају само описни и градивни придеви: црн – црни, зелен – зелени, пријатан – пријатни, млад – млади, златан – златни, дрвен – дрвени. Па и међу њима многи придеви имају само дуже облике (одређеног вида), нпр.: мали, јарки, жарки, бојни, војни. Остали придеви у номинативу једнине м. р., као основном облику, имају или само (а) краће облике придева (неодређени вид), нпр. придеви на -ов, -ев и -ин: братов, другов, војников, младићев, очев, Славков, Милошев; сестрин, женин и др.; или само (б) дуже облике (одређени вид), нпр.: придеви на -ски, -чки, -шки, -ни и -ји: планински, школски, војнички, монашки; државни, народни, човечји (човечији), дечји (дечији) и сл., као и придеви који означавају месни или временски однос: доњи, горњи, десни, јужни, данашњи, летошњи. По правилу, придеви који су у основном

(номинативу једнине м. р.) само дужи облици (одређени

Наставак

(са

хрáбар, -бра, -бро

- (ученик) хрàбр- + -иј- + -ā (ученица)

(дете) сл бодан, -дна, -дно

(град)

(село)

в, -а, -о

(град) нòв- + -иј- + -ā (земља)

(село)

(хлеб)

(месо)

+

*živ- + -j-+]

(земља) -ē (село) јâк, јáка, јáко - (град)

ч- + [< *jak- + -j-+] -ā (земља) -ē (село)

д г, -а, -о - (пут) д ж- + [< *dug- + -j-+] -ā (улица) -ē (поље)

в сок, висòка, -о - (храст)

в ш- + [< *vis- + -j-+] -ā (јела) -ē (дрво)

По овом типу добијамо облике компаратива: бржи, чешћи, црњи, грубљи, гушћи, тврђи, строжи, тиши, дубљи (од дубок), нижи (од низак), слађи (од сладак), даљи (од далек, -а, -о) и сл. Наставак -ш- (са

горе;

позитив мали, мала, мало имамо компаратив: мањи, мања, мање; за позитив велик, велика, велико имамо компаратив: већи, већа, веће За њих се каже да имају неправилну компарацију.

212. Облици суперлатива добијају се додавањем граматичког предметка (префикса) нâј- на облике компаратива и правилне и неправилне компарације: најхрабрији, најслободнији, најновији, најсланији, најмлађи, најдаљи, најлепши, најбољи, најгори

213. Облици компаратива и суперлатива имају само придевско-заменичку промену, тј. само дуже облике (само облике одређеног придевског вида), о чему в. т. 209.

214. Многи придеви постали су и праве именице, дајући: – заједничке (опште) именице ср. р.: добро,

млада, стрина, ујна

Бањска, Бачка, Хрватска, Енглеска, Гацко, Косово;

м. и ж. рода (Гађански – Гађанског – Гађанском...;

реч

;

шта (

што

Деклинација (промена) именичких

– Посебна је и по томе што се састоји од деклинација трију специфичних промена – личних заменица 1, 2. и 3. лица, личне заменице сваког лица и упитних заменица за

N. јâ N. м

G. мèне, ме

D. мèни, ми

A. мèне, ме

V. –

I. мнôм(е)

L. мèни

– друго лице

једнина

G. нâс, нас

D. н ма, нам

A. нâс, нас

V –

I. н ма

L. н ма

множина N. т

G. тèбе, те

D. тèби, ти

A. тèбе, те

V. т

I. т бōм

L. тèби

– треће лице

N. в

G. вâс, вас

D. в ма, вам

A. вâс, нас

V. в

I. в ма

L. в ма

једнина

м. р. ср. р. ж. р. N. ôн N. òно N. òна

G. њèга, га

D. њèму, му

A. њèга, га, њ

G. њê, је

D. њôј, јој

A. њŷ, је, ју V. –

I. њ м(е)

L. њèму

V. –

I. њôм

L. њôј

множина

м. р. ср. р. ж. р. N. ôни òна òне

G. њ х, их

D. њ ма, им

A. њ х, их , мнóме , њи´ме , њóме

N. –

G. сèбе (с бе), се

D. сèби (с би)

A. сèбе (с бе), се

V. –

I. с бõм

L. сèби (с би)

једном од три лица једнине, односно множине, или – сва-

које; чији, чија, чије; какав, каква, какво; колики, колика, колико, нпр: Чија је ово књига? – Који је од њих дошао?

функције,

употребљавају и са функцијом односних везника у зависносложеним реченицама, нпр.: У дворишту карауле је стајао сто, чије су ноге биле побијене у земљу.

Неодређене заменице – заменице су које упућују

дређена лица, ствари, особине, појаве: неки, нека, неко; некакав; нечији; неколик, нпр: Неко дете плачући тражи мајку. – Купио је некакву кућу на

свака, свако; свакакав, свакаква, свакакво,

односно било: ма који, -а, -е; који, -а, -е год; какав, -а, -о год, било који, -а, -е, нпр: Жели

деклинација представљена је следећим обрасцем: једнина м. р. ср. р.

V. – V. – V. –

I. св к- м(а)

L. св к- м(а)

По придевској промени мењају се: сваки, неки, такви, онакви, оволики, онолики и сл. придевске заменице.

Заменичка (прономинална) деклинација представљена је следећим обрасцем: једнина

м. р.

ср. р. ж. р. N. òв-āј N. òв-ō N. òв-ā

G. òв-ог(а)

D. òв-ом(е)

A. òв-āј / -ōг(а) А. -ō

V. –

I. òв- м(е)

L. òв-ōм(е)

G. òв-ē

D. òв-ōј

A. òв-ȳ

V. –

I. òв-ōм

L. òв-ōј

множина

м. р. ср. р. ж. р.

N. òв – N. òв-ā N. òв –ē

G. òв- х

D. òв-им(а)

A. òв-ē

A. òв-ā

A. òв-ē

V. – V. – V. –

I. òв-им(а)

L. òв-им(а)

По заменичкој (прономиналној) промени мењају се: овај, тај, онај; сав, сва, све и сл. придевске заменице. Разлика између придевске и заменичке

су заменице: мој, твој,

ваш,

чији, ничији, па су подједнако исправни и облик мòјēга и мòјега, мòјēму и мòјему итд. 220. По заменичкој промени мењају се и неке именичке заменице, тј. лична заменица трећег лица (в. т. 215) и упитне (и

G. њ-èга

D. њ-èму

A. њ-èга, га

V. –

I. њ- м(е) / њ- ме

L. њ-èму

L. њ-ôј , га , му / њ-и´ме

G. њ-ê

D. њ-ôј, јој

A. њ-ȳ, ју, је

V. –

I. њ-ôм

множина

м. р. ср. р. ж. р.

N. òн – òн-ā òн -ē

G. њ- х, -их

D. њ- ма, -им

њ-има / -им

A. òн-ē òн-ā òн-ē

њ-их/их

V. – – –

I. њ- ма, -им

њ-има / -им

L. њ- ма Упитне (и односне) заменице

промене:

Наведени

N. кô

G. к-òга (к г)

D. к-òме

A. к-òга (к г)

V.–

I. к- ме (к м)

L. к-òме (к м)

(и

њ-има

(шта), чији су

N. шт (шт )

G. ч-èга (ч г)

D. ч-èму

A. шт (шт )

V. –

I. ч- ме (ч м)

L. ч-èму (ч м)

и ове немају облика вокатива.

221. Заменице мôј, твôј, свôј и кòјū у зависним падежима једнине имају два

лика:

N. мôј

G. мòј-ег (а)

D. мòј -ем (у)

A. мôј / мòј -ег (а)

V. –

I. мòј-им

L. мòј-ем (у)

Облици

N. мôј

G. м-ôг (а)

D. м-ôм (е)

A. мôј / мôг (а)

V. –

I. мòј-име

L. м-ôм (е)

о свом и саговорниковом полу: Петар: „Ја говорим, а ти не слушаш.“

Марија: „Ја слушам, само ти говори.“; – лична заменица 3. лица има различите облике за сва три рода; када замењује именицу м. рода, има облик он (Петар говори → Он говори), када замењује именицу ж. рода,

) – не разликују род и немају облике множине.

Овим се заменицама пита за непозната лица/ствари (Ко је дошао?/Шта

Бројеви

тај појам. Бројеви се деле на основне, редне и збирне.

Основни (прости, главни, кардинални) бројеви – означавају колико има појединачно узетих појмова означених именицом уз коју стоје, на пример: двâ [ученика], трû [сестре], пêт [прстију], пèтнаест [кућа], педèсēт шêст [ученика], шездèсēт [села], тр ста осамдèсēт [година], јèдан [ученик]. Бројеви јèдан, двâ, трû и чèтири – променљиви су. Остали бројеви, пêт и надаље – непроменљиве су речи, с тим што су бројеви стотина, хиљада (тисућа), милион, милијарда, билион у граматичкој врсти бројева само по служби (функцији), док су по осталим граматичким особинама именице

именица (I и III врсте: милион – милиона – милиону..., хиљада – хиљаде – хиљади...). 227. Број јèдан има облике

три рода

заменичко-придевску промену, чији је образац:

м. р. ср. р. ж. р.

N. јèдан

G. јèдн-ог(а)

D. јèдн-ом(е)

N. јèдн-о

A. јèдан / јèдн-ог(а) А. јèдн-о

N. јèдн-ā

G. јèдн-ē

D. јèдн-ој

A. јèдн-у

V. = N. V. = N.

I. јèдн-им

L. јèдн-ом(е)

I. јèдн-ом

L. јèдн-ој

Овај број нема облика множине, осим када се употребљава уз именице које

N. тр [града] N. тр [села] N. тр [земље]

G. тр -ју [градова]

G. тр -ју [села] G. тр -ју [земаља]

D. три-ма [градовима] D. три-ма [селима]

D. три-ма [земљама]

A. тр [града] A. тр [села] A. тр [земље]

V. тр [града] V. тр [села] V. тр [земље]

I. тр -ма [градовима] I. тр -ма [селима] I. тр -ма [земљама]

L. тр -ма [градовима] L. тр -ма [селима] L. тр -ма [земљама]

Облици датива, инструментала и локатива броја четири граде се додавањем наставка -ма на основу четир- (а не *четири-): четир-ма [градовима, селима, земљама].

Напомена. – У савременом језику бројеви два, три и четири, а посебно овај последњи, углавном се употребљавају са основним обликом за све падеже: Разговарао је са два ученика: (Разговарао је са двама ученицима), али: Писао је двама ученицима (уколико

230. Збирни бројеви – означавају тачан број појмова који су означени именицама са значењем младог бића, односно тачан број бића различитог пола (рода): двоје [јагњади], троје [прасади, прасића], шесторо [деце], осморо [ученика], двеста педесет шесторо [говеда]. Напомена. – Збирни бројеви трансформишу се у бројне придеве онда када, употребљени у облику множине, одређују по броју и збир предмета који

у једнини:

N. дв је

G. дв јега/двóга

D. дв јем(у)/двóме

A. дв је

V. дв је

I. двóма

L. дв јема/двóма

у множини (када су у категорији

N. ч творо

G. четвóрга

D. четвóрма/четворóме/-

A. ч творо

V. ч творо

I. четвóрма

L. четвóрма/четворóме

(једнину и множину), као

у једнини: м. р. ср. р. ж. р. N. дèвēт- [град] N. дèвēт -ō [село] N. дèвēт -ã [река]

G. дèвēт -ōг(а)

G. дèвēт -ē D. дèвēт -ōм(е) D. дèвēт -ōј

A. дèвēт- /дèвēт -õг(а) А. дèвēт -ō [село] A. дèвēт -ý

V. èвēт- [граде] V. дèвēт -ō [село] V. дèвēт -ā [рêко]

I. дèвēт- м

L. дèвēт-ōм(е)

I. дèвēт -ōм

L. дèвēт -ōј – у

множини: м. р. ср. р. ж. р.

N. дèвēт- [градови]

N. дèвēт -ā [села] N. дèвēт -ē [реке]

G. дèвēт - х

D. дèвēт - м

A. дèвēт-ē А. дèвēт -ã [села] A. дèвēт -ē

V. дèвēт- [градови] V. дèвēт -ā [села] V. дèвēт -ē [рêкe]

I. дèвēт- м I. дèвēт -ōм

L. дèвēт- м

вида (в. т. 206, 208, 209).

категорија:

(а) од граматичких категорија – глаголског вида (аспекта); – глаголског рода (дијатезе); – глаголског времена (темпоралности) и начина (модуса); – потврдности/одричности; (б) од категорија – лица; – граматичког броја и – граматичког рода.

Први низ граматичких категорија (а) припада само глаголским речима. Други низ (б) повезује глаголе са именским речима, јер и они имају облике једнине и множине, а неки њихови облици (глаголски придеви радни и трпни) имају и – граматичке наставке за означавање

углавном се деле

(несвршене), перфективне (свршене)

(несвршени) глаголи

која се

трајање.

су глаголи: шетати, куцкати, јављати се, сумњати, имати, јести, прибојавати се, који се у различитим својим облицима

, Просвета, Београд, 1981, 275) Иако су сви ови глаголи по виду (аспекту) у

једнаки,

радње, стања или збивања која су по трајању неограничена, они се ипак деле на два подвида (субаспекта): – на дуративне (трајне) глаголе: шетати, јести, сумњати, имати, који значе, дуже или краће, непрекидно вршење радње или стања; – на итеративне (учестале) глаголе: куцкати, јављати се, прибојавати се

изврши у једном тренутку;

– почетно-свршени глаголи: запевати, потражити, заплакати, проговорити, заиграти, који значе свршени тренутак почетка радње, иза којег радња може трајати и неограничено;

– завршно-свршени глаголи: попити, поорати, прочитати, доћи, изгорети, искористити, који значе свршетак радње која је пре тога момента завршетка могла трајати и неограничено дуго; – неодређено-свршени глаголи: загристи, развикати се, посвирати, полежати, поплакати, заиграти се, који значе свршени тренутак радње и извесно, дуже или краће, вршење дате радње, стања или збивања.

Напомена. – У великом броју случајева подвид (субаспект) перфективног глагола и његово лексичко значење

вида (имперфективан), означава неограничено трајање радње означене глаголом ручати, док је у реченици: Чим ручам

, писати, пишем – написати, напишем, жалити, жалим – зажалити, зажалим итд. Двовидски глаголи имају исту целокупну лексичку основу за оба вида, па им се они могу тачно одредити само у реченици. У томе је српски језик сличан несловенским језицима (енглеском, француском, немачком и др.), док га постојање различитих лексичких основа за два

вида разликује од тих језика.

пример, за енгл. глагол (to) fall у нашем језику налазе се два глагола:

се један

ручати, ручам (перф. и имперф.), управо

словенског генитива: (на)писати [књигу], (из)градити [кућу], сећи [дрва], умити [лице], бацити [лопту], читати [писмо], волети [сина]; пити [воду/воде], купити [млеко/млека].

Сваки прелазни глагол има глаголски придев трпни, који је саставни део облика пасива одговрајућих времена и начина, нпр.:

Књига је (на)писана прошле године. – Књига ће бити (на)писана идуће године. –

Непрелазни (интранзитивни) глаголи

хтевају, нити подразумевају присуство објекта у облику акузатива без предлога, односно у облику партитивног или словенског генитива: сести, седети [ø], ићи [ø], лежати [ø], падати, пасти [ø], бледети [ø], трчати [ø], црвенети [ø]; боловати [ø], старити, остарити [ø] // старети, остарети.

Непрелазни глаголи немају глаголски придев трпни,

је саставни део облика пасива одговарајућих времена и начина,

времена и начина.

Повратни (рефлексивни)

он једнак са субјектом: чешљати се, умивати се,

несамосталне променљиве

да се – за разлику од именских речи (именица, придева, заменица и бројева), које се мењају по падежима – мењају по

је облик инфинитива (нпр.: писати, читати, ићи, доћи), а њихова промена облика назива се конјугација Граматичко лице је

лицима једнине и множине: 1.

(саговорнику/саговорницима)

потенцијала, тј. глаголског облика којим се означава говорников став да је радња

гућна, пожељна, условна (нпр., за певати: певао бих, певали

потенцијал. Нелични (инфинитни)

облици су они из којих се не види којем се лицу (првом, другом

множине) приписује радња, стање или збивање

(читати, читајући, читао, читала..., читан, читана, прочитавши

Глаголски прилог

прилог садашњи прошли трéсȳћи трéсāвши/трéсāв

Трпни Радни

глаголски придев глаголски придев трéсен,трéсена,трéсено трêсао,трéсла,трéсло трéсени,трéсене,трéсена трéсли,трéсле,трéсла

II

241. ПоIIглаголскојврстимењајусеглаголичијасепрезентскаосновазавршававокалом ē-,аинфинитивнаосновавокалом а- (сапредставникомодносапрезентскеиинфинитивнеоснове орē-, пише- : ора-, писа-).Каоштопоказујупримери орем : орати, пишем : писати,ненепчанисугласнициизлексичкеосновеглагола (нпр., с у писати, з у казати, т у трептати, м у храмати итд.)испред-е- упрезентскојосновизамењујусесвојимјотованималтернантима(пишем,кажем,трепћем,храмљем).

Презент

Инфинитив

рēм,п шēм рēмо,п шēмо òрати,п сати

рēш,п шēш рēте,п шēте рē,п шē рý,п шý

Императив Аорист – – òримо,п шимо òрах,п сах òрасмо,п сасмо

òри,п ши òрите,п шите рā,п са òрасте,п састе (нека рē,п шē)(нека рý,п шý) рā,п са òраше,п саше

Имперфекат

рāх,п сãх рāсмо,п сāсмо

рāше,п сãше рāсте,п сāсте

рāше,п сãше рāху,п сāху

Глаголски Глаголски прилог садашњи прилог прошли

рȳћи,п шȳћи

(по)òрāвши,(по)òрāв, (на)п сāвши/(на)п сāв

Радни

глаголски придев

рао, рāла, рало; п сао,п сала,п сало рāли, рāле, рāла; п сали,п сале,п сала

Трпни

придев рāн, рāна, рāно;

сāн,п сāна,п сāно рāни,

бр нуле, бр нула Трпни глаголски припев (зà) бринȳт, (зà) бринȳта, (зà) бринȳто (зà) бринȳти, (зà) бринȳте, (зà) бринȳта

Радни

глаголски придев

ч о,ч ла,ч ло ч ли,ч ле,ч ла

Трпни

глаголски придев

чỳвен,чувèна,чувèно чувèни,чувèне,чувèна

Подврста Б (сапредставникомодносапрезентскеиинфинитивнеоснове кује-: кова-)

Презент Инфинитив

к јēм к јēмо кòвати

к јēш к јēте к јē к јý

Императив Аорист

кŷјмо кòвах кòвасмо кŷј кŷјте к вā кòвасте (некак јē) (некак јý) к вā кòваше

Имперфекат

к вāх к вāсмо

к вāше к вāсте

к вāше к вāху

Глаголски Глаголски

прилог садашњи

прилог прошли

к јȳћи (с)кòвāвши/(с)кòвāв

Радни

глаголски придев

к вао,к вала,к вало

к вали,к вале,к вала Трпни

глаголски придев

к вāн,к вāна,к вāно

к вāни,к вāне,к вāна

244.

Императив

Аорист – пвāјмо

пвāј

пвāјте

пвах пвасмо

пвā пвасте (некапвā) (некапвāју)

пвā пваше

Имперфекат

пвāх пвāсмо

пвāше пвāсте

пвāше пвāху

Глаголски Глаголски

прилог садашњи

прилог прошли пвāјући (зà)певāвши/(зà)певāв Радни

глаголски придев

пвао,пвала,пвало

пвали,пвале,пвала

Трпни

глаголски придев

пван,пвана,пвано

пвани,пване,пвана

Напомена. – М. Стевановић у датом

245. ПоVIглаголскојврстимењајусеглаголиспрезентскомосновомна дуго -и(-ū-)исаинфинитивномосновомна кратко -и- илина кратко -е-(сапредставником односапрезентскеиинфинитивнеоснове носū-, видū-: носи-, виде):

Презент Инфинитив

нсм,вдм нсмо,вдмо нòсити,вдети

нсш,вдш нсте,вдте нс,вд нсē,вдē

Императив Аорист

– нòсимо,вдимо нòсих,вдех нòсисмо,вдесмо нòси,вд нòсите,вдите нòс,виде нòсисте,вдесте (неканс,вд) (некансē,вдē) нòс,виде нòсише,вдеше

Имперфекат

ншāх,вђāх ншāсмо,вђāсмо ншāше,вђāше ншāсте,вђāсте

ншāше,вђāше ншāху,вђāху

Глаголски Глаголски

прилог садашњи прилог прошли нсēћи,вдēћи

нòсвши/нòсв, вдēвши/вдēв

нòсио, нòсила, нòсило;

нòсили, нòсиле, нòсила;

н шен, н шена, н шено;

н шени, н шене, н шена; в

д жāх д жāсмо

жāше д жāсте

жāше д жāху

Глаголски Глаголски прилог садашњи прилог прошли д жēћи (д жéћи) (о)д жāвши / (о)д жāв

Радни

глаголски придев

д жао, д жāла, д жāло

д жāли, д жāле, д жāла

Трпни

глаголски придев

д жāн, д жāна, д жāно д жāни, д жāне, д жāна 247.

и додавањем

глаголску врсту -и-, за

за облик императива, који је за I, II, III, VI и VII

-ји -ø некигл. I, II, III, IV

VI, VII

[3.

I, II, III, VI, VII

1) Имперфекат, и то

једнина

множина

1. л. -ијāх -ø / -āх -ø

2. л. -ијāш -е / -āш -е

3. л. -ијāш -е / -āш -е

1. л. -ијāс -мо / -āс -мо

2. л. -ијāс -те / -āс -те

3. л. -ијāх -у / -āх -у Напомена. – Испред -ах, -аше... код глагола III и VI врсте сугласници се замењују својим јотованим алтернантима: брињах, виђах према презентским облицима бринем, видим – од инфинитивне основе, додавањем обличких наставака

л. -ас -мо 2. л. -аш -е

л. -ас -те 3. л. -аш -е 3. л. -ах -у за глаголе II, IVБ , V, VII врсте

Напомена. – Вокал а из наставка за облик имперфекта сажима се са вокалом а из инфинитивне основе у један дуги вокал ā, на пример: инфинитив: п вати (V гл. врста)

инфинитивна основа: п ва- + наставак за облик имперфекта:

Трпни глаголски придев , и то – од

презентске основе, додавањем

п вāху.

са типским примерима: оран-ø, оран-а, оран-о... од инф. основе гл. ора-ти, писан-ø, писан-а, писан-о... од инф. основе

писа-ти, држан-ø, држан-а, држан-о... од инф. основе гл. држа-ти; или инфинитивна основа + -т [-ø, -а, -о...] за гл. III и неке гл. V врсте – како се добијају трпни глаголски придеви као што су: (а) забринут, забринута, забринуто – забринути, забринуте, забринута, покренут, али и (б) продат, упознат, удата, први од глагола забрину-ти, забрине-м... (III врста), други од глагола прода-ти, прода-м (V врста).

Од инфинитивне (аористне) основе граде се следећи глаголски облици.

Инфинитив, и то – код глагола I, III, IVА-Б, V, VI и VII врсте додавањем обличког наставка за инфинитив -ти на њихову основу која се завршава на вокал: ора- + -ти, писа- + -ти, брину- + -ти, чу- + -ти, кова- + -ти, пева- + -ти, носи- + -ти, виде- + -ти, држа- + -ти; – код глагола I врсте јавља се у два вида: – са

-ти

којег се налази сугласник -с-: трести, мусти, красти, плести, чије се инфинитивне (аористне) основе завр-

шавају на сугласнике с, з, д, т: трес-(-ох), муз-(-ох), крад-(-ох), плет-(-ох); – са обличким наставком за инфинитив -ћи, у чијем се сугласнику садржи и завршни сугласник аористне основе и -т- из инфинитивног наставка -ти: рећи, лећи, врћи, чије се инфинитивне (аористне) основе

сугласнике к, г, х,: рек-(-ох), лег-(-ох), врх-(-ох), плет-(-ох) из којих се – у давним периодима историје српског језика, путем фонетских промена

ћ у садашњем

Такође, фонетским променама у прошлости добијени су инфинитиви

-те (у 2. л. мн.)

-е (у 3.

множине). Радни глаголски придев – гради се додавањем наставака на инфинитивну основу, и то – код глагола I врсте, наставцима: у једнини [инфин. осно.] + -а- + -о за м. род (трес-а-о) [инфин. осно.] + -ла за ж. р., одн. -ло за

[инфин.

завршаванавокал,наставцизаобликдодајусеподједнакозасватрироданепосредно

инфинитивну основу: у једнини [инфин. основа] + -о, -ла, -ло (орао, орала, орало...)

у множини [инфин. основа] + -ли, -ле, -ла (орали, орале, орала...).

(аориста),

плести; зепсти – уместо: *крад-ти, *плет-ти, * зеб-ти, како је то код глагола трести: трес-ти, тресе-м... у датом обрасцу правилне промене (в. т. 240); (б) радни придев глагола типа красти, плести... – крао, плео; крала, плела –уместо: *крад-а-о, *крад-ла...; *плет-а-о, *плет-ла..., како је то код глагола трести: трес-а-о, трес-ла, трес-ло... у датом обрасцу правилне промене (в. т. 240); или, на пример:

– у оквиру II врсте: (а) промена глагола

мељем –млети, који су неправилни само зато што у основама имају различите корене (лек-

сичке морфеме корена): бер- : бра-; зов- – зва-; (б) трпни придеви глагола

, који су саграђени по IVА Стевановићевој врсти, дакле као трпни гл. придев са -ен [-ø, -а, -о...] код глагола типа ч ти, ч јēм – чувен,-а,-о, а не по II врсти као код гл. типа òрати, рēм, пúсати, пûшēм – од инфинитивне основе додавањем наставка -н [-ø, -а, -о...]: оран [-ø, -а, -о...], писан[-ø, -а, -о...]. На сличан начин ће – у оквиру III врсте поједине неправилно грађене облике имати глаголи клети, кунем; почети, почнем; попети, попнем; сагнути, сагнем; тргнути, тргнем; – у оквиру IV врсте глаголи оденути, оденем, саденути, саденем; – у оквиру V врсте глаголи дати, дам (нпр., у 3. л. мн. са дублетом д јȳ – дáдȳ

садашњи

прошли б дȳћи (будýћи) б вши / б в Радни глаголски придев б о, б ла, б ло б ли, б ле, б ла

Помоћни глагол хт ти има све облике осим трпног

хòћāх хòћāсмо – хт днимо хòћāше хòћāсте хт

садашњи

дећем

у једнини м. р. ж. р. ср. р.

1. л. [ја] сам певао [ја] сам певала [] –

2. л. [ти] си певао [ти] си певала [] –

3. л. [он] је певао [она] је певала [оно] је певало

у множини

1. л. [ми] смо певали [ми] смо певале [] –

2. л. [ви] сте певали [ви] сте певале [] –

3. л. [они] су певали [оне] су певале [она] су певала Када се употребљава

у једнини м. р. ж. р. ср. р.

1. л. [ја] бејах / бех певао, …певала …

2. л. [ти] бејаше / беше певао, …певала … –

3. л. [он, она, оно] бејаше / беше певао, …певала … певало

у множини

1. л. [ми] бејасмо / бесмо певали, … певале … –

2. л. [ви] бејасте / бесте певали, … певале … –

3. л. [они, оне, она] бејаху / беху певали … певале … певала

или – везом облика перфекта помоћног гл. бити (био сам, био си ...) и радног глаголског придева глагола

у једнини м. р. ж. р. ср. р.

1. л. [ја] сам био певао, сам била певала, … –

2. л. [ти] си био певао, си била певала, … –

3. л. [он, она, оно] је био певао, је била певала, је било певало

у множини

1. л. [ми] смо били певали, смо биле певале, … –

2. л. [ви] сте били певали, сте биле певале, … –

3. л. [они, оне, она] су били певали, су биле певале, је било певало Футур I (будуће

као сложени глаголски облик

у једнини у множини

1. л. [ја] ћу певати [ми] ћемо певати

2. л. [ти] ћеш певати [ви] ћете певати

3. л. [он, она, оно] ће певати [они, оне, она] ће певати

или

као прости глаголски

1. л. певаћу певаћемо

2. л. певаћеш

3. л. певаће

1. л. [кад ја] будем певао [кад ми] будемо певали

2. л. [кад ти] будеш певао [кад ви] будете певали

3. л. [кад он] буде певао [кад они] буду певали – наравно, са радним гл. придевом м., ж. или ср. рода (Кад Петар буде певао...: Кад Марија буде певала...) и одговарајућег

Потенцијал (могућни начин) – сложени је глаголски облик који

1.

2. л. [ти] би певао

3.

(в. т. 451),

(в. т. 253–255)

(инфинитне) облике – инфинитив: бити хваљен, бити похваљен – глаголски прилог садашњи: будући хваљен,

похваљен – глаголски прилог прошли: бивши / бив хваљен, бивши / бив похваљен (б) личне (финитне) облике – перфекат: хваљен сам, похваљен сам – плусквамперфекат: био сам (или

датог облика глагола, [нпр., одрични

гласи за: – инфинитив: не писати, не написати

– презент: не пишем, не напишем...

– аорист: не писах, не написах...

– императив: не пиши, не напиши... итд.

Код сложених облика с помоћним глаголом

написати]

именица,

наставци се додају на једну основу, код глагола се облички и лични наставци додају на једну од две основе – презентску

речима добијају се и друкчије – допуњавањем, употребом различитих облика који се некад делимично, а некад и потпуно разликују од системских облика. Такво образовање

а даје као резултат суплетивне (допунске) облике у промени речи. Осим термином суплетивни облици, такви се облици у граматикама називају и термином неправилни

258. Суплетивизам је основан на значењским (семантичким) односима, тј. повезују се у једном заједничком, лексичком значењу два различита скупа гласова (фонема). Као пример може послужити однос као што је човек (= ном. једн.) : људи (= ном. множ.), у категорији именица, или однос добар (= позитив) : бољи (= компаратив), у категорији придева, или однос бити (= инфинитив) : јесам (= презент), у категорији глагола. Сваки члан у овим паровима има своју сопствену промену, различиту и у основама, и у наставцима

речи једнак са кореном тих именица у једнини, али док једнина припада I и II врсти именичке промене (брат, брата, брату...; дете, детета, детету...), множина припада III и IV врсти (браћа, браће, браћи...; деца, деце, деци...; телад, телади, телади...). Осим тога, такви облици множине припадају значењској групи збирних именица,докоблициједнинеприпадајузначењскојгрупи заједничких именица.

До делимичног суплетивизма може доћи и фонетским променама. Тако се, строго формално, сигурно разликује основа номинатива једн. именице судац од основе зависних падежа (генитива–акузатива, датива–локатива, вокатива и инструментала једнине). Наиме, основе зависних падежа своде се на основу суц-/суч-,

дакле: N. судац – G.-A. суц-а, D.-L. суц-у, V. суч-е, I. суц-ем, као и у облицима множине, осим у њеном генитиву: N.-V. суц-и, G. судац-а, D.-I.-L. суц-има. До овог свођења

долази фонетским путем: судц-а > сутц-а > суц-а..., јер се, после асимилације д по звучности испред безвучног ц, добијени безвучни сугласник т у

африката ц – губи (неутрализује).

цама: Фудбалски судац је утрчао на терен. Навијачи су

(в. т. 262).

Прилози који стоје уз

елементе глагола, а то су место, време, количина и начин вршења радње, стања или збивања.

Тако су прилози за место: овде, онде, овамо, онамо, где, куда, камо, доле, горе, напред, позади, ван, близу, десно, далеко; прилози за време су: јуче, данас, сутра, ујутру, увече, лане, после, пре, кад(а), сад(а), некада, никада, тек, већ; прилози за начин су: добро, лепо, како, овако, тако, брзо, изврсно, споро,

Предлози

облика, па различити предлози са

истим падежом прецизно

се разним предлозима прецизно означава да је то одвајање: од целине појма с именом у генитиву: Рано је

од куће, одн. – (1) од унутрашњости појма с именом у генитиву: Рано је отишао из куће; одн. – (3) од горње површине појма с именом у генитиву:

је

са куће; одн. – (2) од једне од страна појма с именом у генитиву: Прошли смо крај куће; итд. 264. Са гледишта морфологије, прави предлози су немотивисане речи, тј. једна или више фонема са свим карактеристикама лексеме (стални распоред фонема, функција у реченици, значење). Такви су, на пример, предлози: од, до, на, уз, у, из, за, к(а), под, према, над, при Са истог гледишта, неправи предлози су мотивисане речи, тј. речи постале од других врста речи. Такви су предлози, на пример: близу, више, ниже, пре, после, око, преко – постали од прилога; или предлози: врх, дно, чело, дуж, пут – постали од именица И прави (немотивисани), и неправи (мотивисани) предлози могу бити просте речи, нпр.: од, до, уз, низ/врх, чело, дуж и сл., али и сложене речи, нпр.: изнад, испод, повише/уврх, поврх, уздуж и сл. Функционално, као морфосинтаксичке речи – сви

предлози су исти.

Такође са гледишта морфологије,

(а) напоредне везнике (саставне, раставне, супротне, закључне) и на (б) зависне везнике (намерне, временске, начинске,

узрочне, последичне, погодбене, допусне). Први повезују и речи у реченици, и реченице у сложеној реченици: Петар и

се у парку. Други повезују само зависне реченице са

знаци за истицање. Такви су везници и, а, те, нпр.: Дошли

(партикуле) 267. Речце (партикуле)

па, кад хоћеш баш, да знаш, тако је! – То бар један од вас мора знати. – Јер, колико знам, ти си поред тога и говорник, и агитатор, и пјесник, и љубавник; – за истицање личног става (модалне речце) – дакако, уистину, заиста, нипошто, вероватно, ваљда, збиља, можда, штавише, уосталом: Он је, дакако, у праву. – Суд је, наравно, меродаван, али публика има исто тако право да размишља о томе. – Уосталом, имаш право. – Штавише, њему је у интересу да дође; – за показивање

Узвици

Као такви,

и различита значења. На пример, узвик ах – може означавати и радост, и жаљење, и протест, и слагање, као и сумњу.

Ипак, и поред спонтаности у стварању узвика као језичких знакова, у свакој језичкој заједници узвици се и устаљују, бивају

већине чланова језичке заједнице као стално везани

значења. Тако се добијају, мање-више, устаљени узвици: о, ој, ах, ух, јао, јаој, охо – за изражавање ужаса, страха, бола, жалости, изненађења; затим узвици: ајс, гиц, иш, шиц – за дозивање или терање животиња; узвици: дум, бум, фију, кврц, трас и сл. –за подражавање звукова у природи.

269. Узвици су условни језички знаци, релативно

САСТАВ РЕЧИ

270. Као и морфологија, тако и творба речи, као с њом повезани део науке о речима, полази од дефиниције да је реч утврђени, стални гласовни скуп, односно најмање један глас, који има значење и синтаксичк у фу нкцију (в. т. 152–154). И творба речи приказује речи у оквирима познатих, традиционално одређених, десет врста речи, али то чини појмовима

велики део чине речи какве су међу именицама: отац, син, брат, сестра, човек, жена, трава, небо; међу придевима: црн, бео, плав, добар, чврст, мали, висок; међу заменицама: ја, ти, он, ми, ви; тај, та, то; међу бројевима: један, два, три, четири, пет, десет; међу глаголима: рећи, чекати, пасти, знати; међу прилозима: сада, тад, ту, тамо, већ, још, јуче; међу предлозима: од, у, над, под, по, о, за; међу везницима: и, а, али, или; међу речцама (партикулама): па, пак, тек, баш, не, да.

Наведене речи, по нашем језичком осећању, нису постале од других речи своје или других врста речи. Њих

наведених врста речи, још већи део представљају речи као што су, на пример, међу именицама: синовац, братанац, полусестра, црнац, кућица, довратак, ученик, књижар, пароброд, југоисток, вероисповест; међу придевима: златан, беличаст, земљан, школски, телећи, двојни, тамносив, двокрилни, безочни; међу глаголима: прорећи, прочитати, сачекивати, санкати, белети, црвенети, злопатити, доручковати;

(наставци).

За разлику од простих речи, које назива немотивисаним, граматика изведене и сложене речи назива мотивисаним

пример: пис- у речима пис-а-ти, пис-а-ли, пис-ац, пис-мо, за-пис-Ø; зна- у речима

зна-ти, зна-лац, зна-к, по-зна-т; – граматичке основе речи – делови речи који

облике, на пример: (кућа) куће - -е… > кућ-; (племе) племена - -а > племен-; (родити)

родиш- - -ш > роди-.

других

основа, док је његов

речи, а други – везане морфеме сличне префиксима, а стварно основе речи

однoсно латинског језика које се у датом облику налазе само у изведеницама, – са примерима

за префиксе:

прескочити (: скочити), додати (: дати), надодати, испрескакати (: скакати);

накисео (: кисео), потпоручник (: поручник); несрећа (: срећа), омален (: мален);

уписати (: писати); скупити (: купити);

за префиксоиде:

псеудоуметност (: уметност), агропроизвод (: производ), хидроцентрала (: централа);

(б) суфикси (домеци) и суфиксоиди, од којих су

једног или више гласова,

(лексичких)

творбених основа, или иза других суфикса у једној речи – са примерима

за суфиксе:

писар (: пис-а-ти), белац (: бео, бел-а, -о), доброта (: добар, добр-а, -о), учитељ (: учи-ти), зидић (: зид), собичак (: соб-иц/а/+-ак: соба), возØ (: воз/и/-ти), погледØ (: поглед/а/-ти);

за суфиксоиде: ромбоид; аеродром, хиподром,

(в) инфикси (умеци),

речима

; прословенски, пронемачки; предиспозиција, предестинација и сл., који облички

коинцидирају са домаћим (словенским) префиксима (али и иначе кад је у питању творба речи путем позајмице, в. т. 345–348).

Ипак, у српском језику, сви суфикси су праве везане морфеме (в. т. 155), док су готово сви домаћи префикси – осим неких усамљених словенског порекла, као што је про- у с њиме сложеним глаголима, нпр.: прочитати, пролетети, пронаћи, проговорити, однoсно у другим врстама речи: проведрица, просед, -а, -о, прохладан, -дна, -дно и сл., или као што је раз-20 у глаголским сложеницама типа: разрадити, размакнути, растерати и сл. – заправо, предлози употребљени са функцијом везаних морфема у творби речи (в. т. 155, 156).

Зато се у граматикама творба речи по моделу творбена основа + суфикс (као у

примеру односа старац : стар, кућица : кућа, куцкати : куцати) сврстава у извођење речи (деривацију), док се творба по

префикс + творбена

у њима, па и у овој граматици, сврстава у слагање речи (композицију), управо као и творба

суфикси: „[оквир]

“ = до- + врат- + -ак > довратак (в. т. 317–318), и у којој су заступљени и слагање речи (до + врата), и извођење речи (доврат- + -ак). У суштини, комбинована творба речи даје као резултат сложено-изведене речи, па се у класификовању, многе тако настале речи могу сврстати и у групу сложеница,

њиховим творбеним моделима. Зависно од типа грађења и граматичке врсте којој припада други део сложенице, оне могу бити и уобличене помоћу суфикса (гласовно израженог или нултог) и помоћу граматичких наставака за облик:

[сребро + љубити] : сребр- + -о- + љуб- + -ац > среброљубац

[млад + /се/ женити] : млад- + -о- + жен- + -ја > младожења

[за + гора] : за- + гор- + -је > загорје [до + врата] : до- + врат- + -ак > довратак

У њиховом уобличавању учествује често инфикс-спојни вокал -о-/-е (пар-о-брод, коњ-о-крадица, оц-е-убица, југ-о-исток).

Сложенице и њима слични творбени модели су системски приказани у одговарајућим им поглављима ове књиге (в. т. 312–316, 317, 329–332, 340–343, 344).

274. Следећа схема приказује функционисање

141 (< пара + брод), сецикеса (< сеци + кеса), стармали (< стар + мали), младожења (< млад + женити се), дангубити (< дан + губити), југоисток, југоисточни (< југ + исток), плаво-бели (< плав + бео, бела), среброљубац (< сребро + љубити), паропропусни (< пара + пропусни), двокрилни (< двоје + крилни) и др.

Према датој схеми функционисања деривације речи, дакле, од

дан добијена су два глагола (данити, преданити), једна именица ср. рода (обданиште), једна именица ж. рода (обданица), један прилог (обдан); од

певати добијене

три именице (певач, препев, певање) и два глагола (препевати, препевавати) и од придева

, са

матичком основом братов-/братск-

именском, одн. придевском деклинацијом, – од придева стар [стар- + -ац] добијамо именицу

новом старац-, старц- и именском деклинацијом, – од глагола читати [чит- + -љив] добијамо придев читљив, са граматичком

основом читљив- и именском, одн. придевском деклинацијом, – од именице школа [школ- + -ски] добијамо придев школски, са граматичком

основом школск- и придевском деклинацијом, – од именице школа [школ- + -ова(-ти)] добијамо глагол школовати, са граматичком инфинитивном основом школова-/презентском основом

срећа“;

од именице уметност [квази- +

са значењем „тобожња уметност“; – од придева плав [плав- + -каст] добијамо придев плавкаст са значењем „мало плав“; – од придева кисео [на- + кисео]

кисео“;

гол уписати, као што;

(:

(: ждребе), јуница (: јуне), -ац: лисац (: лисица), жабац (: жаба), ждребац (: ждребе), јунац (: јуне) и слични, којима се од именица природног или граматичког мушког рода

ског рода, и обрнуто, или од именица

матичког (или природног) м. и ж. рода, те у систему творбе

као посебни модификативни суфикси, и називају се граматичким моционим суфиксима (в. т. 309).

Такође, то су и суфикси типа -ад: телад (: теле), јагњад (: јагње), бурад (: буре), унучад (: унуче), дугмад (: дугме) и -ићи: телићи (: теле), јагњићи (: јагње), бурићи (: буре), унучићи (: унуче), дугмићи (: дугме) и сл., којима се формира суплетивна множина за неке именице (в. т. 311), одн. и обрнуто – којима се према облицима множине у савременом језику формирају облици једнине, нпр., сингулативни суфикс -ин: Србин (: Срби), Турчин (: Турци), Бугарин (: Бугари), чобанин (: чобани), касапин (: касапи), за које постоје било архаизми без тога суфикса (Срб, -а, -у; Турак, -рка, -рку, како се налази, нпр., забележено код Вука), било и паралелни облици (чобан, касап), које

најлепши, најбољи, најгори (в. т. 212).

по функцији у творби речи, ту су и суфикси са функцијом граматичког уобличавања речи преузетих из других језика, типа -ист(а), суфиксоиди и префиксоиди (-лог, одн. псеудо-, ауто- и сл.) којима се формирају, нпр., речи типа: реалист(а), модернист(а); филолог, псеудоуметнички, аутопортрет и сл., према којима као мотивне речи стоје најчешће именице на -изам (реализам, модернизам) и друге творбене формације (в. т. 345–347).

277. На граници творбене основе и суфикса,

промена самогласника (вокалска алтернација) или и промена акцента. Тако је, на пример, – од глаголске именице п чēње (п чēња, п чēњу...), променом акцента и акцентованог слога, добијена стварна (конкретна) именица печéње (печéња, печéњу...) („печено месо“) или – од глагола зéвати (зêвам, зêваш...), нултим суфиксом (-ø) и опет променом акцента, добијена је глаголска и стварна (конкретна) именица зêв (зêва, зêву...) („зевање“ и „процеп“), или је од глагола кòвати добијена – именица кôв, а од глагола плести (инфинитивна

(трансформацијом) – такође се сматра видом деривације

речи друге врсте. Остваривањем принципа претварања, тако, долази до поименичавања (супстантивизације), тј. претварања, нпр. – придева (описних, присвојних, глаголских) у именице: пољопривредно добро (од добар, добра, добро), млâда (= невеста, од придева млад, -а, -о), Енглеска (од придева енглески, -а, -о).

Исто тако долази до попридевљавања (адјективизације) – претварања глаголских прилога и глаголских придева у придеве: светлећа реклама, летећа бригада, бивши председник; Лечили су оболеле људе; Више лепо повезаних

морфема и (б) комбинованом творбом, тј. творбом

морфема, од

(и полусложенице) полази.

Општи творбени модел којим се стварају сложенице (полусложенице) је:

коренскаморфема1 коренскаморфема2 граматички (граматичкаоснова)1 + (граматичкаоснова)2 + наставак… > }→ сложеница

[спојнивокал] ...речиуIIделу сложенице

бео-1 град-2 -ø,-а,-у... > Београд тамн-1 -о- плав-2

1 -о-

1 -о-

1

[≈ ]

[конгруентниилинеконгр.атрибут]

Стварно се предлог уз мотивну именицу (у генитиву) претвара у префикс, па основано говоримо и о префиксално-суфиксалној деривацији, као што говоримо о сложено-изведеној творби. У резултату имамо модел по схеми: мотивнареч: префикс: творбенаоснова: суфикс: мотивисана реч: врата до- + врат- + -ак > довратак

Дакле, и

турним суфиксом,

до- ←→ -врат- ←→ -ак [: врата] су

синтагме формиране изведенице,

(придева, глагола): оковратник, нараменице, подбрадак, затиљак, потиљак, наглавак, предложак, уложак, поднесак, разломак и сл.

Поистоммоделукомбинованетворбемогунастатиипрефиксално-суфиксални, односно сложено-изведени придеви, нпр.:

префиксално-суфиксални придеви: мотивнареч: префикс: творбенаоснова

звучности]; поднаредник: потпоручник [под-: пот-, по правилу

мотрити: рашчупати

творбе

се суфиксалном творбом именица.

се додавањем на творбену основу: – структурних суфикса и суфиксоида: [риба] риб- + -ар > рибар; [књига] књиж- + -ар > књижар [слеп, -а, -о] слеп- + -ац > слепац; [слеп, -а, -о] слеп - + -оћа > слепоћа

[ловити] лов- + -ац > ловац; [ловити] лов- - + -ø > лов

[свој, -а, -е] свој- + -та > својта; [свој, -а, -о] свој - + -ина > својина

[пет] пет- + -ак > петак; [пет] пет- + -ина > петина; [двоје] двој- + -ица > двојица; [двоје] двој- + -ина > двојина; [ништа] ништ- + -ак > ништак; [грч. άήρ, лат. аēr „ваздух“, „ваздушни“] аер- + -о- + -дром > аеродром; хиподром [: грч. ίππζ „коњ“ – „место коњских трка“]; – модификативних суфикса / суфиксоида (субјективне оцене): [риба] риб- + -ица > рибица; [књига] књиж- + -урина > књижурина [син] син- + -чић > синчић; [син] син- + -ак > синак [соба] соб- + -етина > собетина; [ромб] ромб- + -оид > ромбоид

– граматичких суфикса:

[вук] вуч- + -ица > вучица; [професор] професор- + -ка > професорка

[пиле] пил- + -ад > пилад; [пиле] пил- + -ићи > пилићи

[камен] камен- + -је > камење

[енгл. tank] тенк- + -ø, -а, -у, -ом... > тенк, тенка, тенку, тенком... [лат. regio] рег- + -ија, -е, -и,-ом... > регија, регије, регији, регијом... [турск. kapi] капи- + -а > -ија, -е, -и,-ом... > капија, капије, капији, капијом...

увећавати. У овој граматици дати су типични и продуктивнији модели

чењима

вних речи.

са творбеном основом, дакле – у вези са значењем мотивне речи, па тако постоји у оквиру

, врло је продуктиван у српском језику, па се по њему

велики број именица, као што су (а) писац, косац,

бачвар,вратар,говедар,овчар,електричар,воћар, физичар,

тематичар,

Атина

Мачва

Ваљево

Америка

Пирот

основа мотивне именице + суфикс > изведена именица, такође је продуктиван у српском језику. По њему се гради велики број именица са значењем које је већ дефинисано, и то теоријски неограничено: грађанин, сељанин, Египћанин, Норвежанин, хришћанин; Приморац, Зајечарац, Новоселац, Пакистанац, републиканац и др. 288. Међу суфиксима за деривацију именица са значењем мушких особа посебно треба навести оне страног порекла, као што су: – суфикс -ист(а) –

телефонист(а), журналист(а), са значењем имаоца занимања у вези са појмовима означеним мотивним речима; затим именица са значењем присталица и припадника учења, теоријских праваца, идеологија: реалист(а), модернист(а), марксист(а), структуралист(а), лењинист(а) и сл. према којима као мотивне речи стоје најчешће именице на -изам (реализам, модернизам, лењинизам и сл.), или имена личности чији су следбеници особе означене именицама на -ист(а), нпр.: марксист(а) : Маркс, лењинист(а) : Лењин, декартист(а) : Декарт, дарвинист(а) : Дарвин; – суфикси -лог, -фил, -фоб, -ид – који су стварно

филологија, биологија, стоматологија, али и

личним именима

страним и домаћим: шекспиролог „проучавалац Шекспира“, његошолог „проучавалац Његоша“, или са значењем мушке особе са одређеном особином: библиофил „који воли књиге“, филмофил „који воли филм“, русофил „који воли Русе“; англофоб „који не воли Енглезе“; хуманоид „који је сличан човеку“. – суфикси -џија

у ограниченом броју именица са значењем ималаца занимања,

матички женски род. Тако је овде заступљено

(побе-г-ох)

врачати врача- + -ара > врачара удавати се удав- + -ача > удавача брбљати брбљ- + -уша > брбљуша

По овом моделу се граде изведене именице као што су: белиља, везиља, преља; чехуља; гатара; нарикача, алапача; блебетуша, торокуша и сл.

именицама

млинар млинар- + -ка > млинарка учитељ учитељ- + -ица > учитељица

молитељ молитељ- + -ка > молитељка

По овом моделу се граде многе изведене именице као што су: брашнарка, пекарка, професорка, златарка, министарка; тужитељка, читатељка, родитељка, спаситељка; учитељица, берачица, васпитачица, играчица и сл. Ове

суфикси у својству моционих

придевима плав, -а, -о

грешни, -а, -о

плав, -а, -о

-а, -о

По овом моделу се граде

црнка, маторка; смутљивица, губавица, грабљивица; радница, службеница, помоћница

њима, именице

/ -ија]

овом моделу

чијих се основа граде:

додавањем суфикса: мотивисане речи

ђанка; приморкиња, приморка; сељанка,

будисткиња; Енглескиња, Аустријанка, Мађарица итд.

Овај модел творбе мале је продуктивности (страшивица, кукавица, добрица, издајица, писарúца). Именице

и мушкарце, и жене вршиоце радњи, или имаоце особина

ницама који су им мотивне речи.

фикативног

Перо).

За мушка имена продуктиван је

и суфикси -ко и -ој(е): Славко, Миљенко, Милојко, Недељко, Мирко, Жарко, Живко, Винко; Милој(е), Миливој(е), Радивој(е) и сл.

295. Продуктивнији модели по којима се образују презимена су: – веза творбене основе узете од личног имена и суфикса -ић: Андрић (од Андра), Божић (од Божа), Станић (од Стана); – веза творбене основе узете од присвојног придева на –ов/-ев и суфикса -ић: Божовић (од Божов), Стевановић (од Стеванов), Голубовић (од Голубов), Васојевић (од Васојев), Богићевић (од Богићев); – веза творбене основе узете од личног имена и суфикса -ов/-ев, -ин, -ски: Миљанов (од Миљан), Веселинов (од Веселин), Бошков (од Бошко), Емин (од Ема), Предин (од Преда), Црњански (од Црњан).

Презимена у последњој групи су поименичени присвојни придеви, од којих

придеви на -ов/-ев имају промену неодређеног вида придева (приповетке М. Миљанова), са евентуалним

неку особину по изгледу (придеви), или по понашању (глаголи). Међу суфиксима који учествују у продуктивнијим моделима су следећи:

-ац: белац, шарац, сивац (коњ, магарац),

-оња: шароња, сивоња (во),

-уља: шаруља, сивуља, кусуља (крава),

-ка: белка, црнка (крава, коза, овца), шарка (змија),

-ов: шаров, жутов (пас),

-ица: грабљивица (птица),

-лица: крешталица, (птица),

-ља: носиља (кокош). Модел творбе је у највећем броју случајева

патак, гусак, гусан према мотивним именицама жаба, патка, гуска (в. и т. 309–310, у поглављу Именице изведене граматичким суфиксима).

297. Изведене именице са значењем биљке као продуктивније суфиксе имају:

-ака: дивљака, водењака (крушка), -ица: цветница/бесцветница, житарица, младица, пузавица,

-ац: пребранац (пасуљ), каучуковац, какаовац,

-ика: трстика, зеленика, млечика,

-ак: маслачак, дренак, споменак (цвет),

Последњи од наведених суфикса (-ва) ограничен

-ача: дрљача, повезача, подметача, -љка: казаљка, штипаљка, носиљка, клизаљка, -аљка: црпаљка, тресаљка, -лица: грејалица, вршалица, дробилица, мазалица, прскалица, -ло: бројило, цедило, страшило, појачало, дизало, рендисало, црнило, белило, -еж: бодеж;

– за именице са значењем предмета добијених вршењем радње – додавањем суфикса

-ац: рибанац, резанци, жганци,

-ица: прженица, вешалица, препеченица,

-ика: вареника, -ка /-ушка: белешка, ваљушка.

Творбени модел глаголска основа + -ач је најпродуктивнији у овом извођењу и исти је као у творби именица са основним значењем „вршилац радње, односно ималац занимања у вези са

значење „део аутомобила којим се мења

Десупстантивне и деадјективне именице, изведене по схеми [бакрач <] бакр- + -ач = „предмет (суд) од бакра / бакрени“

тј. именице изведене од творбене основе узете од именица, придева, бројева, бројних именица и додавањем типичних суфикса: -ина: телетина, јагњетина, говедина; боровина, храстовина, десетина, -етина: зечетина, овчетина, -ица: шљивовица, разгледница, исписница, дописница; педесетица, десетица, -ача: јабуковача, крушковача, лозовача, брезовача, -ач: жарач, бакрач, ракач („штап којим се лове ракови“, покр.), -ка: ветровка, литровка, актовка -арка: стотинарка, хиљадарка.

-иште: кућиште („део мењача“, „део мотора“

означавају њихове мотивне речи.

налазе ствари којима се послује (ради), означене мотивним именицама, а изводе се од њихових основа помоћу суфикса

-арница: месарница, књижарница, млекарница, -ница: пивница, књижница, месница, тржница, -ана: барутана, кречана, циглана, електрана, шећерана, -ара: дрвара, пивара, књижара, хлебара, печењара.

Друге од њих означавају земљишне просторе на којима се налази оно што означавају њихове мотивне именице, а изводе се од њихових

-ија: висија, низија,

-ак: воћњак, сењак, трњак, малињак,

-ик: буквик, брезик, церик, шљивик, борик, кестеник, -ар: шљивар, јабучар, -лук: кујунџилук, абаџилук, бостанлук, -иште: купусиште, кромпириште, репиште, ланиште, бостаниште, стрњиште. Овим последњим суфиксом граде се и именице које уопште значе место где се налази појам означен мотивном именицом: огњиште (од огањ), степениште (од степенице), место где је нешто било: кућиште, црквиште (место

у именицама које припадају лексичкој категорији историзама (в. т. 374).

301. У најширем смислу, овој категорији значења (земљишног простора) припадају и именице ж. рода на суфикс -ија са значењем земаља, области, покрајина: Србија, Италија, Аустрија, Далмација, Метохија, Македонија, Словенија, Либија, Аустралија, Океанија, као и именице са значењима подручја под надлежноћу оних чија се имена налазе у

аломорф творбене основе (читан, -а, -о : читањ-е, -а, -у, -ем...; распет, -а, -о : распећ-е, -а, -у, -ем...).

Терминима историјске граматике, модел се изражава схемом:

[читати] читан- + -је > [читан-је >] читање

[распети] распет- + -је > [распет-је >] распеће, тј. везом глаголског трпног придева мотивног глагола са суфиксом -је који је јотовао завршне сугласнике творбене основе н и т

сугласнике њ и ћ. Како сваки прелазни

по моделу

[блистати] блиста- + -ње > блистање [сванути

), -ње и -ће, глаголске именице изводе се и по мање продуктивним

тако се према мотивној глаголској речи (глаголу) налазе

поредба; женидба, косидба, пловидба и сл., чија је творбена основа – окрњена граматичка основа глагола, или њихов корен (бор- од бори-ти се, бори-м се; бер- од бере-м), односно окрњени инфинитив (женит-и + -ба); -ва: жетва, сетва, клетва, -њава: кукњава, ломњава, дерњава, тучњава, -еж: палеж, грабеж, сврбеж, трпеж, крпеж, -ај: издисај, удисај, опроштај, -ак: излазак, долазак, одлазак, пролазак, почетак, добитак, -љава: ломљава, грмљава, -Ø: лов, зов, изазов, зев, упис, извоз, увоз, бег, дрем, -ња: вожња, градња, претња,

У моделу учествују суфикси -ај: осећај, надражај, поремећај, опроштај, -ø: изазов, прекор, опрост, -ло: руменило, бледило, беснило, лудило.

Именице добијене по овом моделу творбе

бине.

305. Деадјективне апстрактне именице – граде се

суфикса на творбену основу узету од мотивних придева, по моделу: [мотивни придев

У моделу учествују суфикси -ост: гордост, плашљивост, блискост, храброст, душевност, -ство: мноштво, убоштво, – којима се гради врло велики број именица, што неограничено увећава IV граматичку врсту именица (типа ствар, ноћ, љубав); -ота: доброта, лепота, чистота, дивота, глухота, простота, -оћа: глувоћа, слепоћа, хладноћа, чврстоћа, скупоћа, мирноћа, -ина: тишина, белина, црнина, висина, брзина, ведрина, дубина, Именице добијене по овом моделу творбе означавају

такве.

Десупстантивне апстрактне

учествује суфикс - ство: кумство, братство, јединство, грубијанство,

творбени модел у којем учествује формант / суфикс -ија у категорији апстрактних именица са значењем наука, струка и уопште људских делатности: хемија, технологија, анатомија, хирургија, администрација, авијација, астрономија; историографија, археологија и сл. Када стоји према именицама са значењем стручњака, зналца области

означавају,

формант

се схватити и као суфикс,

чења. Најчешћи суфикси

модела су -ина: гласина, комадина, облачина, волина, коњина, месина, лончина, људина, момчина, војничина;

-чина: будалчина, лажовчина, жандарчина, официрчина,

-етина, -урина, -уштина, -уљина: главетина, ножетина, жабетина, ручетина, ножурина, ручурина, маглуштина, травуљина, баруштина;

-урда: главурда, ручурда, књижурда.

То су изведене именице којима су мотивне речи именице сва три граматичка рода: комадина (: комад), главетина (: глава), месина (: месо). Друга група се састоји од деминутива (са хипокористицима)

значењем умањеног појма који означава мотивна именица,

са

-ак: каменак, прозорак, цветак, облачак, синак, листак; -ић/-чић: зубић, каменчић, зидић, столић, авиончић, братић, синчић; -ац: братац, хлебац, изворац, језичац;

-че: пастирче, прозорче, аутомобилче, Српче, каменче; – додати на творбене основе узете од именица ж. р.

-ица: травица, бубица, кућица, шумица, иглица, ручица/рукица, ножица/ ногица, собица;

-че: камилче, кобилче, свињче, кецељче, пољанче, њивче; – додати на творбене основе узете од именица ср. р.

-це: дрвце, перце, коленце, острвце; -анце/-енце, -ашце/-ешце: псетанце, детенце, брашанце, јаренце, сунашце, јагњешце. Напомена. – Морфофонолошки гледано, на саставу творбене основе и суфикса појављују се гласовне алтернације к, г, х : ч, ж, ш пред суфиксима -ина (војник : војничина, рог : рожина, мех : мешина); -етина (рука : ручетина, нога : ножетина); -урина/-урда (рука : ручурина/ручурда, нога : ножурина/ножурда). Иста је алтернација и испред деминутивно-хипокористичких суфикса -ак, -ић, -ац, -ица (облак : облачак, вук : вучић, рог : рожак/рожић, рука : ручица, нога : ножица, снаха : снашица), с тим што у типичним

вук “ ,

моционог суфикса на творбену

узету од мотивне именице, а типични суфикси за овакво извођење именица су -ица: лавица (: лав), магарица (: магарац), вучица (: вук), орлица (: орао), ждребица (: ждребе), јуница (: јуне), -ац: лисац (: лисица), жабац (: жаба), ждребац (: ждребе), јунац (: јуне).

310. Овај модел творбе продуктиван је нарочито у творби именица за означавање женских особа које се баве истим пословима којима и мушке особе, означене именицама (природног и граматичког) мушког рода:

-ка: професорка (: професор), кондуктерка (: кондуктер), кочничарка (: кочничар), министарка (: министар), златарка (: златар), лекарка (: лекар);

-ица: професорица (: професор), учитељица (: учитељ), играчица (: играч), певачица (: певач), кројачица (: кројач);

-киња: студенткиња (: студент), стоматолошкиња (: стоматолог), дентисткиња (: дентист), географкиња (: географ), биолошкиња (: биолог), гинеколошкиња (: гинеколог).

Напомена.

се

означавају и припаднице народа,

значењем јединке учествују у творби њених облика множине

жину мотивне именице. То су суфикси -ад: телад (: теле), јагњад (: јагње),

се множина може означити и збирним именицама (као суплетивним

– Са гледишта творбе речи, сложена именица (именичка сложеница) је она именица која је настала срастањем дате именице, односно њене основе било с неком другом именицом, било са речима других врста – придевима, глаголима, предлозима. При томе, носилац свих граматичких (морфолошких) особина је именица у другом делу сложенице било да је проста, било да је изведена реч.

Како је дат (в. т. 280–282), општи творбени модел

сложенице представља се схемом: коренска морфема1 коренска морфема2 коренска

основа)2 …+(граматичка основа)3… Између основа речи које

допад, главòбоља), а настају: обичним срастањем и срастањем помоћу спојног вокала.

Обичним срастањем делова који их чине (а то су било друге именице, било придеви, глаголи, бројеви, предлози, префикси, односно префиксоиди) са именицом настају именичке сложенице типа: Београд, Бањалука, благдан, бубамара, Вирпазар, Даниловград, Иванград, прабаба, злотвор, свезналица, потпоручник, надзорник, подзид(а), надрилекар, подвожњак, непријатељ, нечовек, несрећа, квазиуметник, псеудоуметност, антифашиста, агропроизвод; пазикућа, плачидруг

+ именица у

облику акузатива без предлога“ – предикатско-објекатска структура, тј. пазикућа = „[човек који] пази кућу“. Такве су именичке сложенице: пазикућа, гуликожа, сецикеса, кљујдрво, Газивода, газиблато, купивојска, распикућа, испичутура, памтивек, и сличне, са значењем бића (људи или животиња) и појмова који се карактеришу

кућу

реченица са структуром „именица у облику номинатива + лични глаголски облик императива“ – субјекатско-предикатска структура, тј. трчилажа = „лажа(ц) трчи – човек [који] трчи проносећи лажи“.

Такве су именичке сложенице: трчилажа, плачидруг, висибаба, смрдибуба, летипас, летилист, летиветар и сличне, са значењем ствари и бића (људи

тиња) који се карактеришу вршењем радње

квалификативним императивом у првом делу сложенице (висибаба = „цвет

виси’... по фолклорном схватању; летипас = „животиња налик псу

“, „плачљив човек“, летилист „тропски лептир налик на лист који лети“, летиветар „ветрогоња“, „неодговоран човек“). Облик императива у

сложеница доказују – облик (сецикеса < сеци + кеса; распикућа < распи + кућа)

за репродукцију“, „репродуктивни материјал“), електропотрошња (= „потрошња електрике“), или сложене именице као што су: хидроавион (= „авион који полеће/слеће на воду“), хидрометеорологија (= „метеорологија вода“), фотографија, фотометрија, фотоћелија и сл., у којима први део сложенице има значење и функцију придева у односу на именицу у другом делу.

315. Скраћенице (абревијатуре). – Врсту сложених именица чине и скраћенице (абревијатуре) вишечланих назива. Овај тип сложених именица настаје на два начина.

Први начин је слагање почетних гласова (слова) речи у сложеном називу: СКЗ (Српска књижевна задруга), НИН (Недељне информативне новине), ОУН (Организација уједињених народа), СКОЈ (Савез комунистичке омладине Југославије), ФПУ (Факултет примењених уметности). Када је такав скуп гласова изговорљив као једна реч, он постаје права именица, са свим формалним одликама – мења се

по падежима (нпр.: Ској, Скоја, Скоју, Скојем), од ње се изводе друге речи (нпр.: Скојев, скојевски, скојевац, скојевати). Исто вреди

тип сложеница које се преузимају из страних језика, нпр.: KFOR (Kosovo Force), UNMIK (United Nations Mission in Kosovo), UNICEF, UNESCO, UNRRA и сл.: Кфора, Кфору..., кфоровац, кфоровски.

Ако скуп гласова

рајућој деклинацији, али само писано, графијски

наставка: СКЗ, СКЗ-а, СКЗ-у, СКЗ-ом итд.

Други начин стварања ових именица је слагање почетних слогова речи које су чланови назива, или комбиновање слагање слогова

почетних гласова (слова): Нолит („Нова литература“), Нама („Народни магазин“), Genex – Генекс („General Export“), Мобтел („Мобилна телефонија“), Бемус („Београдске музичке свечаности“). И ове именице улазе у граматичку врсту која

одговара по основном облику (номинативу једнине), па се, на пример, Нолит мења по I Стевановићевој

ће

речи: Нолитове књиге, нолитовац „човек који ради у Нолиту

за системе слова – именице алфабет, азбука и абецеда, тј. од изговорних ознака за прва два, односно четири слова: α [алфа] + β [бета], а [аз] + б [буки] и a [а] + b [be] + c [ce] + d [de], уобличених граматичким наставцима -ø и -а додатим на сугласничке основе: алфабет- + ø, азбук- + -а, абецед- + -а. Од њих је, дакако, прва именица добијена и применом принципа директне

хаџи Омер, тј. да први део буде непроменљив, а без цртице:

317. По моделима датим у поглављу Комбинована

префикса, именичког творбеног дела (творбене

Дакле, граде се по моделу: мотивна реч: префикс: творбена

с

суфикс:

реч : врата до- + врат- + -ак > довратак

Такве су бројне именице као што су: нарамак, подбрадак, загорје, Забрежје, земљопис, бескорка, нараменице, Подунавље, Поморавље, предворје, предсобље и сл. Имају врло разноврсна значења, од појмова конкретних предмета, преко појмова земљишних простора, за чију је творбу

изразито продуктиван (прибрежје, поречје, забрђе, од којих су многе именице

1 + ранити2 ø + ран-1 + -о- + рани-2 + -лац > раноранилац сам1 + убити2 ø + сам-1 + -о- + уби-2 + -ство > самоубиство

писати у- + пис- + -ø > упис 318. Суфикси у комбинованој творби именица припадају обема врстама – и онима који су, као везане морфеме, изражени гласовима (фонемама): -ак, -ја, -ац, -ство, -ина и др., као и онима који су изражени као -ø (тј. нулти суфикс, односно као „одсуство сваког наставка“, како се дефинишу у традиционалној граматици): рукотвор(-ø), увоз(-ø), упис(-ø), запис(-ø).

Значења сложених и сложено-изведених именица у оквирима су значења која су наведена и за изведене именице: мушка, женска лица, млада бића – особе, животиње, биљке, предмети, места, простори, радње, стања, осећања итд. С обзиром на то

су са функцијом одредбе у односу на њу, тј.

има падежна генитивска синтагма именице храст – од храста. Дакле, храстова столица значи „столица [направљена] од храста“.

На тај начин, односно-присвојни придеви могу бити једнаки са описним придевима, без обзира на термин који се за њих употребљава, али немају и све особине описаних придева, нпр. – немају компарацију.

321. По овом моделу извођења добијају се изведени придеви са структурним суфиксима присвојног (посесивног) значења.

Суфикс -ов/-ев, који се додаје на творбене основе узете од именица I и II Стевановићеве именичке врсте (и у неколико случајева од именица III врсте са значењем биљака) – типичан је за значењску класу

– чије је значење припадање, тј. који значе да појам уз чије име придев стоји припада, по било чему, ономе што значе мотивне именице (по власништву: братова књига, по сродству: другова сестра, по службеном односу:

старешина итд.);

купусов, хмељев, пиринчев, храстов, ражев, грабов, боров, шљивов, трешњев, антимонов, бокситов – који означавају да појам уз чије име стоје припадају врсти коју означава мотивна именица, одн. потичу

ца; бокситова руда, хмељев цвет, трешњево дрво итд.).

Суфикс -ов долази иза

(братов, војников, дететов, храстов), а суфикс -ев долази иза предњонепчаних сугласника на крају те основе (младићев, Милошев, хмељев).

Суфикси -овљев/-евљев и -овљи/-евљи – заступљени су у типу изведених придева као што су: – братовљев, синовљев, мужевљев, који означавају припадање појединцу означеном мотивном речју (братовљева књига);

играчица – играчицин, кројачица – кројачицин,

(домаћица – домаћичин ≈ домаћицин). Суфикс -ски, који се

тичких врста именица – такође је врло продуктиван у извођењу придева типа: школски, градски, општински, армијски, шумадијски; штокавски, плебејски, македонски, трачки, педагошки, географски, ученички, људски, пекарски, ковачки; племенски, селски, пољски, морски и сл.

По овом моделу изводе се придеви од пуне граматичке основе именица која се

узима за творбену, дакле: [школа] школ- + -ски > школски, [племе] племен- + -ски > племенски, [ученик] ученик- + -ски [> *ученичски] > ученички

или од окрњене граматичке основе као творбене:

[штокав(ац)] штокав- + -ски > штокавски; [грађан(ин)] грађан- + -ски > грађански; [хришћан(ин)] хришћан- + -ски > хришћански

По значењу, овако изведени придеви су посесивни (присвојни) онда када означавају да појам уз

односе, или чак и припадање појму мотивне именице као врсти, дакле

сугласника са суфиксом -ји (-ја, -је) добијају се предњонепчани (јотовани) алтернанти тих сугласника: [биво, бивола] бивол- + -ји > бивољи, [теле, телета] телет- + -ји > телећи, [жаба] жаб- + -ји > жабљи, [мрав] мрав- + -ји > мрављи, односно познате гласовне групе бљ, пљ, мљ, вљ с којима се ј из

ку од односно-присвојних изведених придева, описни придеви се могу

323.

: творбена

суфикс: мотивисана реч: плав,-а, -о плав- + -ичаст > плавичаст, -а, -о – са значењем умањене особине коју означава

324. На исти начин граде се придеви од сложених и изведених речи наведених врста. На пример, од изведене именице воденица („млин на воду“) као мотивне, додавањем суфикса -ни на творбену основу водениц-, добија се изведени придев воденични, -а, -о (воденични камен). Или, на пример, према групи речи, синтагми којом се описно означава особина стоји изведени придев кратковек, -а, -о/кратковечан, -чна, -чно, који је добијен по творбеном моделу: мотивна реч: твор. основа1: спојни вокал: твор.

(кратковек/кратковечан човек).

325. Продуктивнији модели извођења придева су они који садрже следеће суфиксе.

Суфикс -(а)н/-ни, којим се граде изведени придеви најчешће:

– према мотивним именицама: бесан/бесни, видан/видни, вечан/вечни, влажан/влажни, болестан/болесни, житни (: бес, вид, век, влага, болест, жито);

– према мотивним глаголима: бујан/бујни, трајан/трајни, хитан/хитни (: бујати, трајати, хитати);

– према мотивним прилозима, предлозима и другим речима: изненадан/ изненадни, хотимичан/хотимични, противан/противни (: изненада, хотимице, против).

Овим суфиксом се граде придеви врло различитог значења. Означавају да појам уз чије име стоји такав придев има оно што значи његова мотивна реч, да је богат тиме: житно поље, умни човек,

неки сугласник:

је са суфиксом -ив: властољубив, самољубив, славољубив 326. Осим наведених, у књижевном језику продуктивни су исти модели у којима се налазе још неки суфикси.

Суфикс -ан/-ани: уљани, ражани, циглани, земљан/земљани, срчан/срчани, новчани, грожђани – којим се граде придеви мотивисани именицама, са значењем да појам уз чије име стоје „има оно што значи мотивна именица, обилује тиме, јесте од тога“ (земљана посуда, грожђани сок, ражани хлеб). Суфикс -ен/-ени: бакрен(и), дрвен(и), стаклен(и), друштвен(и), воден(и), свадбени, службен(и), црквени, изложбени – којим се граде придеви мотивисани именицама, са значењем да појам уз чије име стоје „припада ономе што значи мотивна именица (друштвени новац), да је начињен од тога (бакрени суд), намењен томе“ (селидбени трошкови).

Суфикс -ав – којим се граде (а) придеви мотивисани именицама, као што су: бодљикав, брашњав, варничав, ћелав, чађав, са значењем да појам уз чије име стоје „има оно што значи мотивна именица“ (бодљикава биљка = „биљка са бодљикама“); и (б) придеви мотовисани глаголима: брбљав, јецав, блистав, пенушав, клизав, треперав, са значењем да се појам уз чије име стоји такав придев одликује вршењем радње означене мотивним глаголом (блистава

= „звезда која блиста, блистајућа звезда“).

Суфикс -ат – којим се граде придеви мотивисани

плећат, гранат

слични,

појам уз чије име стоје „има оно што значи мотивна именица“ (рогата стока = „стока са роговима“) и да се појам уз чије име стоје

беном моделу имају не структурни, него модификативни суфикс, којим се означава промена значења мотивног придева (придева на чију се основу такви суфикси додају). То значи да се они изводе

у граматичкој врсти придева, са субјективно (по оцени говорника) модификованим значењем основног придева. Као што је напред у т. 320 речено, њихов модел творбе је:

мотивна реч: творбена основа: суфикс: мотивисана реч – придев:

плав,-а, -о плав- + -ичаст > плавичаст, -а, -о

У овом моделу учествују суфикси:

-каст: сивкаст, белкаст, црвенкаст, црнкаст, жућкаст (према придевима: сив, бео, црвен, црн, жут и др.);

-аст: сиваст, дрвенаст, округласт, риђаст, жаркаст (према придевима: сив, дрвен, округао, -гла, -гло, риђ, жарки и др.);

-икав: модрикав, плаветникав, розикав (према придевима: модар, плаветни, розе и др.);

-ичаст: беличаст, плавичаст, (према придевима: бео, бела, -о, плав и др.).

То су изведени придеви којима се означава (по субјективној оцени говорника) умањена особина коју иначе означава мотивни придев чија се основа узима као творбена за формирање изведених придева. Такви су и други изведени придеви, нешто мање продуктивности, који се изводе суфиксима: -ахан (груб : грубахан, жив : живахан), који алтернира са -ашан (груб : грубашан, слаб : слабашан), -ушаст, -ушкаст (леп: лепушкаст), -уњав (блед : бледуњав, слаб : слабуњав).

Овим својим значењем умањивања основне особине (означене мотивним придевом) симетрични су са деминутивним изведеним именицама, па се и они називају термином деминутиви (наравно – у граматичкој врсти придева).

читати/прочитати читан-/прочитан- читан,-а,-о/прочитан,-а,-о давати/продати дават-/продат- дават,-а,-о/продат,-а,-о

Фонд описних придева произведен овим путем је неограничен: купљен, копан, ископан, увезен, рађен, урађен, писан, исписан; распет, улегнут, дат, укинут, прекинут итд.

Радни глаголски придев на -о, -ла, -ло – сваког непрелазног (интранзитивног) или медијалног глагола, тј. глагола стања – углавном перфективног, али и многог имперфективног – може се употребити

настали од трпног гл. придева, али је такође богат: зрео, зрела, зрело, сазрео, погинуо, -ла, -ло, увео, -ла, -ло, залутао, -ла, -ло, приспео, -ла, -ло, озеленео, -ла, -ло, побелео, -ла, -ло, пропао, -ла, -ло, занемео, -ла, -о итд. Неки од ових придева у савременом језичком осећању

сматрају се изведеним придевима, постали су –немотивисане речи придевске граматичке врсте (нпр.

текући, -а, -е (текућа вода, текућа година), висећи, -а, -е (

мост, висећа лампа), стојећи (стојећа лампа), летећи, -а, -е (летећи тањир, летећи одред), текући, -а, -е (текуће воде: реке, потоци), идући, -а, -е (идући понедељак, идућа година), следећи, -а, -е (следећа страна), наступајући,

Такви су многи придеви типа: злоћудан/злоћудни, безочан/безочни, безбрижан/ безбрижни, великодушан/великодушни, бистроуман/бистроумни, благогласан/благогласни.

Врло су чести са нултим суфиксом (-ø) у основном облику: белобрад, -а, -о, седобрад, дугокос, -а, -о, жутоног, -а, -о, дуговек, -а, -о, дрволик, -а, -о, брзоног, -а, -о, двокрил,-а,-о; али су исто тако бројни и са другим суфиксима, са: -ан /-ни (плавокрван, -вна, -вно; бистроуман, бистроумни, високородни, двокрилни, -а, -о), -ски (западноафрички, -а, -о; јужносрпски, -а, -о, високонемачки, -а, -о).

Или се граде по моделу:

мотивна реч: префикс – предлог: творб. основа: суфикс: мотивисана реч – придев: боја без- + бој- + -ан/-ни безбојни, -а, -о Са функцијом префикса у овом моделу творбе појављује се неограничен број предлога, па је овај творбени модел врло продуктиван, нпр. са без-: безбојни, безбради; са до-: доручни, доратни; са за-: загорски, забрежни; са по-: погранични, поморавски; са под-: подземни, подводни; са пред-: предратни, претходни итд. Одређују именице онако како би их одређивала група речи (падежна синтагма), па, на пример, седобрад човек значи „човек са седом брадом“, западноафричка пустиња значи „пустиња у западној Африци

пропусни, -а, -о,

-а,

-а, -о, и сл. који су сродни с придевима добијеним реализацијом комбиноване творбе, а који значе „отпоран на воду“, „пропустљив за пару“ и сл.

Придеви настали срастањем префикса и мотивног придева, по моделу: мотивна реч: префикс: творбена

реч – придев : логичан,-чна, -чно а- + логичн- > алогичан, -чна, -чно Ови придеви могу се сврставати и у сложено-изведене придеве, уколико се посматрају према именицама од

дени (нпр.: морал : моралан : аморалан).

асоцирање придева

домаћег порекла (предлошког).

Продуктивнији су модели творбе са више префикса,

а-: алогичан, аморалан, аполитичан, анационалан, који је страног порекла, а у основни придев уноси значење одрицања, односно одсуства особине означене основним придевом код појма уз чије име стоји (аморалан поступак = „поступак без морала“, „неморалан поступак“); анти-: антиалкохолни, антиуметнички, антикњижевни, антифашистички, који је страног порекла, а у основни придев уноси значење супротстављања особини означеној основним придевом код појма уз чије име стоји (антиалкохолни покрет = „покрет против алкохола“, антифашистичка партија

фашистичким идејама“); не-: невесео, несрећан, нечист, незајазив, нељубазан,

.

чине:

придеви са домаћим предлозима-префиксима

на-: наглух (наглув), накрив, накисео, натруо; о-: омален, онизак, осредњи;

: повелик, повисок, подугачак;

-: приглух (приглув),

архи-: архидобар, архизао, архипаметан; ултра-: ултракратки, ултрамодеран, ултрамодерни, ултралеви, ултрадесни, ултрасавремен;

у основни придев уносе

увећања особине означене основним придевом код појма уз чије име стоји (архидобар човек = „изузетно

човек“; квази-: квазиматеријални, квазимодеран, квазинов, квазикњижевни; псеудо-: псеудокласични, псеудобарокни, псеудоуметнички,

је непроменљив, што је означено спојним вокалом -о-, па је носилац граматичких (морфолошких) особина други део полусложенице. Ови се придеви могу састојати било

ски рат), било од више чланова (плаво-бело-црвена застава, што значи „плава,

изговору, полусложенички карактер означен је чињеницом да сваки од чланова има свој акцентовани слог (плâво/бêло/ц вена застава), а у писању

);

белети/белити, црнети/црнити (: бео, бела, -о, црн, -а, -о), од заменица: својити, ништити (: свој, ништа), прилога: напредовати, назадовати (: напред, назад) и од других речи. При извођењу, суфиксом се сматра везана морфема

врста.

334. Глаголи су изведени од творбене основе узете од именица као мотивних речи, и то на основу продуктивних модела са суфиксима -а: гласати (: глас), класати (: клас), оружати (: оружје), санкати се (: санке), корачати (: корак), гомилати (: гомила), шибати (: шиба), голубати се (: голуб), фарбати (: фарба), пробати (: проба), фијукати (: фијук, ономат. имен.) – са општим значењем „вршити радњу која је

различит начин у вези са појмом који означава мотивна именица“; -ова: момковати (: момак), робовати (: роб), боловати (: бол), зимовати (: зима), школовати (: школа), адресовати (: адреса), логоровати (: логор); гипсовати (: гипс) – са општим значењима „проводити време

појам означен мотивном именицом“, „проводити време означено мотивном именицом“, „уопште вршити радње у вези са појмовима означеним мотивним именицама“;

-ира: моделирати (: модел), адресирати (: адреса), лакирати (: лак), телефонирати (: телефон), паузирати (: пауза), трасирати (: траса), пенџетирати (: пенџе, пенџета);

-иса: каналисати (: канал), телеграфисати (: телеграф), малтерисати (: малтер), мајсторисати (: мајстор), зборисати (: збор), трасирати (: траса), пенџетирати (: пенџе, пенџета)

значењем „уопште вршити

означеним

Глаголи

-а: јачати (: јак, -а, -о), горчати (: горки, -а, -о), дебљати (: дебео, дебела, -о), брзати (: брз, -а, -о), (у)тишати (: тих, -а, -о)

са општим значењем „вршити радњу, одн. бити у стању који су на различите начине у вези са појмом који означава мотивни придев“, на пример јачати = „постајати јак“, утишати = „учинити да неко буде тих“ и сл.; -и: белити (: бео, -ла, -ло), дужити (: дуг, -а, -о), кратити (: кратак, -тка, -тко), ситнити (: ситан, -тна, тн-о), црвенити (: црвен, -а, -о), хладити (: хладан, -дна, -дно), киселити (: кисео, -ла, -ло), плашити (: плах, -а, -о), младити (: млад, -а, -о), старити (: стар, -а, -о), – са општим значењем „давати некоме особину коју означава мотивни придев“, на пример белити = „чинити нешто белим“, дужити = „чинити да нешто буде дуго“ и сл.; -е (-ије/-је у ијекавском изговору): белети / бијељети (: бео, -ла, -ло), жутети/ жутјети (: жут, -а, -о), оживети/оживјети (: жив, -а, -о), модрети (: модар, -дра, -дро), црвенети/црвењети (: црвен, -а, -о), старети (: стар, -а, -о), – са општим значењем „добити / добијати особину коју означава мотивни придев“, на пример белети = „постајати бео, бела, бело“, дужити = „чинити да нешто буде дуго“ и сл.; -ова: лудовати (: луд, -а, -о), радовати (: рад, -а, -о), младовати (: млад, -а, -о), старовати (: стар, -а, -о), – са општим значењима „проводити време (бити) са оном особином коју означава мотивни придев“, нпр. младовати = „проводити време као млад“, „бити млад“.

336. Глаголи изведени од

бројева, бројних именица и прилога као мотивних речи

продуктивности, а изводе се суфиксима -и: својити (: свој, -а, -е), ништити (: ништа), двојити, одвојити,

(: двоје), противити се (: против)

са општим значењем „вршити радњу која је на различите начине у вези са појмом који означава мотивни придев“, на пример усвојити = „учинити нешто некога својим“, противити се = „бити против“

сл.; -а: деветати (: девет); -ова: десетковати (: десетак, -тка), напредовати (: напред), назадовати (: назад), опетовати (: опет),

суфикса на творбене

узете од глагола перфективног (свршеног) вида, основно језичко средство имперфектизације – добијања имперфективних глагола од перфективних.

гл. [сести, седнем...] сед- + -а (-ти) > седати, седам, седаш...

од перфективних глагола су -а: седати, лупати, изједати, јављати, враћати, рађати, падати – којим се граде имперфективни глаголи који стоје према простим (или сложеним с префиксима) глаголима перфективног вида сести, лупити, изјести, јавити, вратити, родити, пасти (паднем). Напомена.

врати-, роди-, јави-, долази до јотовања

вратити, родити, јавити стоје имперфективни

заступљена је и промена вокала у корену, нпр. према родити стоји рађати, односно промена акцента: с сти, с днем – сéдати, сêдам... -ава/-ева: задавати, заигравати, засмејавати, закључавати, доспевати, захтевати, загревати, загрејавати – којим се граде имперфективни глаголи који стоје према простим или сложеним с префиксима глаголима перфективног вида задати, заиграти, засмејати, закључати, доспети, захтети, загрејати,иукојимасуфиксозначавапроменуперфективног гл. вида у имперфективни вид, најчешће – итеративног

тужакати; пискарати, дремуцкати, певуцкати, читуцкати – којим се граде имперфективни глаголи

глаголима имперфективног вида дуративног лика говорити, бирати, лупати/лупити, шетати; тужити; писати, испити,

модификује имперфективни глаголски

у

итеративно-деминутивни подвид (видски лик). Неким од ових глагола даје и пејоративно значење, чиме се такви глаголи сврставају и у

текстове“, тужакати = „учестало тужити некога“).

339. Суфикс -ну(-ти) – синхронијски гледано у савременом језику, једини је суфикс за перфектизацију, тј. стварање перфективних глагола који стоје према имперфективним глаголима као мотивним речима: капнути, капнем (: капати, капљем...), клизнути, клизнем (: клизати, клизам...), линути, линем (: лити, лијем...), викнути, викнем (: викати, вичем), севнути, севнем (: севати, севам, севаш, сева...).

340. Глаголска сложеница може бити од два типа. Један

прилога, броја), и друге речи

употребити, руководити, чинодејствовати,

се, благословити, стостручити, једноничити, једноудити („постити једући једанпут дневно“). При томе, та

тип сложених

су: прочитати, дочитати, ишчитати, начитати се, пречитати, рашчитати се и слични, који стоје према глаголу читати, очигледно са префиксом (предметком, или предлогом с функцијом префикса) про-, до-, иш(као позиционим аломорфом префикса из-), на-, пре-, раш- (као аломорфом префикса раз-). То је врло продуктиван модел творбе сложених глагола. Као творбени процес, и као систем лексема с датом творбеном

пре- настаће прелазни (транзитивни) глаголи претрчати, прећи, тј. настаће глаголи који, за разлику од полазних, мотивних, захтевају прави објекат у облику акузатива

без предлога (трчати, ићи : претрчати улицу, прећи улицу).

342. Префикса има врло много, а у продуктивнијим моделима творбе

се налазе следећи: до-: дотрчати, добежати, дошетати; дозидати, дописати, дохранити, дозвати, досетити се

са различитим значењима,

и, наравно – са функцијом

имперфективном глаголу; за-: загњурити, закуцати, заковати; заштитити, забелети се, загрмети, запевати, залајати, засвирати, затрести – са значењем залажења за нешто вршењем дате радње, приањања уз нешто (завезати, закрпити, залепити), и, наравно – с функцијом грађења перфективног

места према вишем, довршења радње, извршења радње

глагола; с(а)-: саставити, сјединити, сакупити/скупити; смешати, здружити, сабрати, сићи, сјурити; слетети – са основна два општа значења: социјативним – значењем свршеног тренутка радње окупљања, здруживања више јединки (саставити, сјединити, сакупити), и аблативним – значењем свршеног тренутка вршења радње одвајањем с више тачке на нижу (слетети, сићи), уз – означавање да, додат на имперфективни глагол, перфектизује тај глагол.

са значењима глагола којима се додају, једновремено

означавајући и стварање перфективног

имперфективном. Такви су префикси: од- (одјурити, одучити), по- (позидати, попадати), под- (подшишати, подлокати, подрити), пре- (претрчати, прегазити, прескочити), при(приступити, приступати, прилепити, причувати), раз- (размотрити, размотати, раставити, разбуктати), у- (уписати, улетети, ући, уверити) и многи други који се налазе у инвентару предлога

(композиције), и

врста речи.

Тако, поред простих (немотивисаних) речи дотичних

постоје следеће.

Сложене заменице: покоји, понеки, икакав, ико, ишта, којеко, никакав, нико, когод, штогод и др., које постају од предлога, везника, речца и самих заменица (придевских, именских), које се налазе у другом делу сложенице.

Сложени бројеви: двадесет, деведесет, двеста, дванаест и др., који постају спајањем бројева (двадесет < два + десет), а од којих су неки за наше језичко осећање већ немотивисане, просте речи (дванаест, тринаест итд.). Сложени прилози: узбрдо, увелико, увек,

израза, у чијој се основи, заправо, налазе одређени

<

јд.

одмор крајем јула, средином августа), као што изведени прилози настају од сваког придева у облику ср. р. једнине

(Дете

:

говори), при чему се прилошки статус означава морфофонолошки – измењеним акцентом, и морфолошки – непроменљивошћу

различитих врста речи, пре свега од именица, нпр.: пријатељски (Поступио је пријатељски),

лица својски

УОБЛИЧАВАЊЕ РЕЧИ ПРЕУЗЕТИХ

(преузимањем) из других, словенских и несловенских, језика. При томе, оне су скупови фонема (гласова) који се

позајмица (позајмица основног облика) – преузимање

чему се, опет, основни облик схватио као граматичка основа на коју се

српски граматички наставци (купе-ø, купе-а, купе-у, купе-ом – купе-и / купе-а, купе-а, купе-има). Тако су одомаћене многе именице као што су: атеље, миље; биро (бироа, бироу, бироом), бистро, метро, табло – са завршетком

јер је на ту основу (sporad’ik-) додат домаћи суфикс -(а)н са граматичким наставцима за м. род -ø, за ж. род -а и за ср. р. -о, и – са својим морфонолошким алтернацијама које се јављају на споју творбене основе и датог суфикса. Или ће, на исти начин, француски глагол construire (изговорно: konstrui:r), односно немачки konstruieren (изговорно: konstrui:ren) послужити као мотивна реч чија се основа узима као творбена у моделу чији је учесник суфикс -иса, или суфикс -ира (+ граматички наставак инфинитива -ти) за српски глагол конструисати/ конструирати Фонд

глагола, добијен оваквом творбом врло је развијен. И у

времена и одскора, у нашем језику је много речи из романских језика (лат., итал., франц.), нпр.: палата, јарбол, плажа, шарм, ниво, бифе; из грчког: друм, калдрма; из немачког: вага, пегла, штрудла; из енглеског: комбајн, фудбал, фарма, спорт, док, викенд, бифтек, детерџент, џем; из руског: запета, услед, водитељ, редитељ, бојеви, -а, -о, (авионска) стајанка; из чешког: спис, улога, часопис, склек, позор (у спорту); из турског: боја, чамац, топ, бурегџија; из мађарског: ашов, лопов, варош. Разумљиво је да се, по описаним правилима одомаћивања, ту налазе и глаголи: експлодирати, штампати, гипсовати/гипсирати/гипсати, телефонирати, телеграфисати, оперисати, лансирати, пројектовати, датирати/датовати, студирати, штрајковати, као и придеви: спорадичан, ординарни, моментани, кардинални, коронарни, одн. прилози: спорадично, евентуално и сл. 346. Велики број позајмљеница налази се у лексици посебних струка и наука, чинећи саставни део њихових терминологија. То су, најчешће, интернационализми, засновани на грчком и латинском језику: анатомија, анатом, психологија, психолог, политика, политиколог, географија, географ, хирургија, хирург; склероза, клима, драма, бронхитис, доза, дестилатор, дестилисати, дестиловати, дестилирати, пројект (пројекат), пројектовати, пројектни. Тим речничким фондом наш књижевни језик не одваја се од других европских језика. 347. Значењска позајмица (калк) – други је начин преузимања речи из других језика. Он се састоји у преузимању само творбеног

(обрасца, схеме) из страног језика, док

348. Позајмица везаних морфема. – У преузимању речи из

језика у наш, било директном позајмицом, која је овде описана, било калком, речи се одомаћују српским творбеним средствима: уобличавањем, фонетским и граматичким (морфолошким и творбеним), према одговарајућој нашој речи, што смо илустровали примерима настанка позајмљеница из енглеског (тенк : tank), француског (спорадичан : sporadique), немачког (приручник : Handbuch).

Међутим, и везане морфеме – префикси и суфикси могу бити такође позајмљени и одомаћени (у комбинацији са страним или домаћим основама), па тако међу њима налазимо форманте речи (завршетке) као што су: -изам: модернизам; -ист(а): телефонист(а), капиталист(а), модернист(а); -ер: минер, асфалтер, кондуктер, режисер; -атор: дестилатор, медијатор, препаратор, гњаватор; -ација: дестилација, електрификација, креација, оксидација; односно налазимо префиксе као што су:

а-: алогичан, аморалан, атипичан;

анти-: антифашиста, антидржави, антидемократски;

ре-: реанимирати, реанимација, реизбор; рефундирати;

де-: деблокирати, дестабилизовати;

архи-: архидобар, архиконзервативан;

ре-: реанимирати, реанимација, реизбор; рефундирати.

Уз њих, у нашем књижевном језику

творбе ранга везаних морфема појављују се и префиксоиди

хидро-, макро-, микро-, агро-, макси-, мини-, нпр. у сложеницама (или полусложеницама) као што су: аеродром, аеродинамика, аерофотографија, аутосугестија, хидроградња, хидродинамика, хидроавион, макроекономија, микроатмосфера, агроиндустрија, агропроизводи, макси-сукња, мини-сукња, мини-мода, ауто-пут Исто тако, са функцијом везаних суфиксалних морфема појављују се и бројни суфиксоиди – везане морфеме сличне суфиксима, а стварно опет основе грчких, односно латинских речи, као што су -бус, -дром, -фил, -фоб, -лог, -тека, -ид и др., у позајмљеницама типа: аутобус, омнибус, тролејбус, аеродром, хиподром, библиофил, англофоб, филолог, антрополог, библиотека, видеотека, дискотека, датотека, ромбоид, хуманоид и сл.

у једном, и у другом случају,

349. Лексикологија (од грч. lexikon речник, logia наука) део је науке о језику који проучава речи у њиховом својству основних јединица именовања.

Реч, коју је морфологија одредила као утврђени, стални гласовни (фонемски) скуп, односно најмање један глас (фонему) који има значење и синтаксичку функцију (в. т. 152–153, ), најмања је самостална јединица лексичког система (скупа свих речи) једног језика и има службу означавања појмова (ствари, бића, појава, особина, односа, радњи, стања, збивања). Као основна јединица именовања и

јединица лексичког система, реч се у науци о језику, па и у граматици,

пре свега, у реченици, па осим свог

да врсти непроменљивих речи (в. т. 154, у Морфологији). И док се у морфологији српског

ног, од граматичког значења зависног, морфемског састава,

речи (лексеме) у фразеологији (систему фразеологизама) српског језика, која на основу тога постаје и предмет лексикологије, као дела науке о језику, и граматике као целине.

350. Што се тиче порекла појединачних (индивидуалних) речи, иако се и ту ради и о значењу речи, као и о њиховом морфемском саставу, треба напоменути да је оно предмет посебне лингвистичке гране – етимологије. Она речи (лексеме) тумачи упоређивањем сличних речи (са њиховим значењима) у различитим

Лексикологија било као посебна наука, било као део граматике, углавном се бави пунозначним речима, али ће речници, лексикографија (примењена лексикологија), наравно, описивати значења и употребу свих речи, па и непунозначних.

352. Мотивисане и немотивисане речи. – Са лексиколошког аспекта, речи се, према врсти везе лексема као језичких јединица именовања са стварним светом деле на мотивисане и немотивисане.

Мотивисане речи. – Лексеме као што је,

назива термином мотивисане речи. Осим дате у наведеном примеру, такве су многе речи као што су: куцати, кукати, кукавица (птица), пљуснути, пљусак, пљесак, пљескати, бупнути, ојкати („викати ој“), јаукати, јаук, шуштати, фијук, фијукати, цврчати, цврчак, зрикати, зрикавац, зунзара (мува). Немотивисане речи. – С друге стране, пунозначне лексеме као што је већина њих у језику (нпр., Индус, тумач, вода, пити, држати, влажан, -жна, -жно, сунце, млако, обасјавати, двориште и сл.) – знаци су

с тим појавама. На пример, гласовни

везе са појмовима које означава, мотивисаним лексемама. У српском језику, као и у свим другим језицима, највише је оваквих – немотивисаних лексема било да су пунозначне, било да су помоћне речи, уз наведене, такве су: земља, отац, мајка, син, кућа, пруга, брдо, небо; плав, -а, -о, црвен, рећи, читати, седети, много, добро, брзо, два, три, код, на, у, како, и, ако, да итд. Напомена. – У граматици (творби речи) термин

353. Полисемија.

У првом случају говоримо о моносемичним (једнозначним) речима, какве су, на пример: зоб, сир, клавир, канап, брзо, два, три, застој, довратак, преговарати, зимски, казаљка, сијалица, скалпел. У другом случају говоримо о полисемичним (вишезначним) речима. На пример: – За именицу глáва, поред основног значења (1) „горњи део човечјег и одговарајући део животињског тела у коме је мозак“, речници ће навести и значења: (2) ум, разум, памет; (3) живот (... спаси главу!); (4) особа, човек, појединац, становник; (5) личност која руководи, управља, поглавар; (6) почетни, чеони део, предњи део нечега, почетак; (7) проширени или задебљали део нечега (нпр., ексера); (8) комад неког прехрамбеног производа (нпр., глава шећера); (9) главица (биљке: глава купуса); (10) део књиге или списа, одломак, поглавље; или – за глагол дéлити, дêлũм, осим основног значења (1) „рашчлањавати, одвајати на делове, комадати“, речници ће навести и значења: (2) изналазити колико се неки број садржи у другом броју, радња супротна множењу (у математици); (3) давати коме што (... делили су пакете Црвеног крста); (4) раздвајати, растављати од кога

или од чега, одвајати итд.

Такве речи називамо полисемичним речима, а ту језичку појаву – полисемија (вишезначност). Она има велики значај

глава значи „део књиге“. Код полисемичне (вишезначне)

а вишезначност се развија у

у реченици, што

191

ветар зàмрзнути Дунав.

— разумеће да она значи:

(1а) Овај ће хладни ветар учинити да се у лед претвори Дунав. Исто тако, кад чује (прочита) реченицу:

Напуштена и сама, Марија је морала зàмрзнути тишину, самоћу.

— разумеће да она значи:

(2а) Напуштена и сама, Марија је морала осетити мржњу према тишини, самоћи.

Истакнуте лексеме у реченици (1) – зàмрзнути и у реченици (2) зàмрзнути –потпуно су једнаке по обличју (фонетском и графемском), као и по облику и врсти речи којој припадају (инфинитив глагола) а имају потпуно различита значења, значења која се никако

(1) – зàмрзнути, зàмрзнēм

(Распустила кòсе

„пољопривредно оруђе“ (Забацише кòсе на раме па одоше у ливаду) – кòса „нагнута површина брега“ (Пастири су ишли планинском кòсõм). И, уопште, у језику ће се налазити многи такви низови или парови хомонима, као што су: тýжити, тýжũм „бацати кривицу на кога“ – тýжити, тýжũм „осећати тугу, туговати“; кљŷч „метално средство за затварање врата“ – кљŷч „млаз течности“ или „врутак при врењу“; бâр „мања кафана“ – бâр „јединица атмосферског притиска“; тр па „већа војна јединица“ – тр па „пањ на којем се сече месо“;

нара,

налазимо

односу називамо правим хомонимима јер представљају најмање две (у

на пример, скуп гласова (слова) [г] [р] [а] [д] у следеће две

месту (месни одбор)“; налагати „напричати лажи“ – налагати „стављати (дрва) на ватру“; троп (из грч.) „реч са пренесеним значењем у поетици“ – троп „талог, комина“; патос (из грч.) „занос“ – патос „доња површина у каквој просторији, од дасака“…, увек, наравно – док се пишу без ознаке акцента. Са означеним акцентом, природно, те речи престају

– трòног(-а, -о) придев. С обзиром на то да је и акценат, управо као и граматички облик, разликовна (дистинктивна) језичка категорија, а и једним и другим се чланови хомографског, одн. хомоформног пара (низа) разликују, разумљиво је што их сматрамо неправим хомонимима. За хомоформе ово је очигледније утолико пре што прави хомоними морају бити речи исте граматичке врсте, а чланови хомоформног низа то нису.

359. Синонимија. – Потпуно супротна хомонимији у језику, тј. појави истих речи са различитим значењима, и у нашем језику је синонимија. Наиме, врло често један те исти предмет, особину, радњу, појаву уопште – можемо означити различитим речима: ватра – огањ; пут – друм – цеста; хлеб – крух; васиона – свемир; гар – чађ; гас – плин; храбар – одважан; бистар – провидан; благ – питом – кротак; верити (девојку) – заручити (девојку); оверити – верификовати; брзо – хитро – нагло итд. Такве речи називамо термином синоними (грч. synônimos – истоимени), а такву језичку појаву, наиме – појаву различитих речи које означавају исти појам – називамо синонимија. Однос међу речима које се

разлога. Речи у синонимском пару, или низу, означавају често један исти појам виђен са различите тачке гледишта. На пример: подозрив. -а, -о је придев са значењем „који изазива сумњу, сумњив“, и у томе је једнак са придевом сумњив, -а, -о „који изазива сумњу, неповерење“, али придев сумњив, -а, -о има

„лош“ (Купили су сумњиву робу), које први придев, подозрив – нема. Или именица украс значи „оно што служи за улепшавање или украшавање“, а именица

синонимских низова као што су: дохватити се – дочепати се; чезнути – жудети; суморан – тмуран –безвољан; благ – питом – кротак; брзо

тих наука, употребиће

брдске системе“, док ће у исказу који се тиче обичних ствари и појава употребити само реч талог, нпр.: „У овој кафи има доста талога“.

360. У оквиру српског књижевног језика,

дублета) везано је за употребу речи у лексичком слоју који стварају професионалне групе говорника. Они на располагању обично имају синонимске низове које чине

експеримент – оглед – опит; експериментални – огледни – опитни; реципрочан

географија – земљопис

,

запазићемо да се, као што се у синонимији

појава најмање двеју различитих лексема сасвим супротних значења

своме саставу, антоними се могу

на две групе, које чине: – Антоними различитих корена, каква је већина наведених: црн – бео; дан – ноћ; живот – смрт; радост – жалост; север – југ; горе – доле; топло – хладно и – антоними истих корена, какви су: доћи – отићи; пријатељ – непријатељ; миран – немиран; ући – изаћи; мере – противмере;

схемом приказано: [„труп“...] БРОДА [... „што је као“] КОРИТО

предмет (појаву) који се пореди (с неизреченим именом),

366. Међутим, основана на поређењу

у језику. Метафорско

тј. употреба метафоре свакодневна је појава у језику. Зато придев жив може

и у

као што је: Док је жив, човек учи

(= жива), живо дете (= немирно), жив дух (= радознао, свеж), живо интересовање (= велико) – у којима има пренесено значење. Или, на пример, придев ведар – у ведро небо (основно значење), али и – ведро чело, ведро расположење (пренесено значење), као што горак може бити и чај, кафа, лек (основно значење),

живот, горка лаж, горки плач (метафора). Или, нпр., глагол отворити може

употребљен са

значењем: отворити врата, отворити кофер, отворити конзерву, али

пренесеним: Јуче су отворили нову самопослугу („пустили у рад“). Такође, врло често, речи са конкретним значењима употребљавају се за означавање апстрактних појмова: висок (човек, брег, торањ) – високо мишљење, висок морал; топла вода, топли сендвичи – топли дочек, топао пријем, топле речи; широк пут – широки погледи; светао дан – светла будућност, светао поглед; открити (се, некога, нешто) – открити закон гравитације; осветлити собу – осветлити проблем и сл., што је све у сфери метафорског изражавања, које, стварно, нема ограничења. Зато се и сматра да метафора игра велику улогу у стварању лексике и њеног богатства у сваком

367. Метонимија (грч. metonymia

Ова реченица, дакле, може бити приказана у

облика:

на језичком нивоу (на нивоу знака): (а) Пазите! Кипи лонац... – на значењском нивоу: (б) „Пазите!“ „кипи“ „млекоx“ „у“ „лонцуy “…

368. Уопштеном дефиницијом речено, метонимија је језичка појава означавања неког појма (x) лексемом којом се означава други неки појам (y), а који је у каквој

логичкој вези с првим (x).

Везе међу појмовима (стварима, појавама) врло су разноврсне, па се метони-

мијски пренос врши тако што се, на пример: – именица која означава средство узима да означи радњу која се тим средством врши: Он живи од својих руку = „Он живи радећи [својим рукама], сам“; – именица која означава суд узима се да означи његов садржај:

да означи предмет који је од ње направљен: Купили су

ноставну и велику врлину да је био лак, њега је просечан Србин знао, у главним цртама, самим тим што је знао свој матерњи говор (П. Ивић, Поговор Српском рјечнику, 1818, Просвета, Београд, 1966, 20)“. Тај језик је био, значи, заснован на народном говору и такав је, у главним цртама, и остао. С тим, наравно, што то не значи да је књижевни језик једнак са свакодневним говором

човека. Књижевни

језика,

зеленко, дорат, пландиште, пристаниште, сир, клас, класати, црн, црница, поток, поточара, свечар, гвожђе, гвожћар, гвоздени, лекар, трговац, трговати, златар, војник, народ, обавеза, ограничити, граница, повест, љубав, измислити, радост, поштење, уредити, уредба, живнути, заборавити, поучити, покоран, сведочанство, сметња итд.

При томе, треба

речи које се, и долазећи

шпанског): формула, акција, нација, литература, доктор; тенор, опера, балкон; балет, машина, компот, батаљон, авенија, булевар; канибал, канибализам, хунта, хацијенда;

грецизми (грцизми) – речи из грчког језика: хиљада, друм, гипс, икона, манастир, хор, хлор, библиотека, филолог, анђео, арханђео, епископ; турцизми – речи из турског језика (или оне које су преко турског дошле из арапског и персијског): боја, чамац, топ, бурегџија, касапин, чобанин, кавгаџија, мегдан, џилит, џилитати се, џезва, кундак, олук, калуп, читлук, џамија, бакар, ергела;

германизми – речи из германских језика, пре свега из немачког језика: вага, пегла, цех, бутер, шраф, лајтмотив, лозинка, молер, мајстор, фарба, фарбати, тишлер, шалтер, шине, шлифовати, шминка;

бохемизми (чехизми) – речи из чешког језика: часопис, повод, позор, спис, улога, плин, склек; русизми – речи из руског језика: запета, услед, бојеви (метак), стројеви (корак), кружок, стајанка (авиона на аеродрому), спутњик (вештачки сателит у васиони);

хунгаризми – речи из

језика: соба, ашов, лопов, варош, ципеле, вашар, гулаш, салаш;

англицизми – речи из енглеског језика: спорт,

тенк, трамвај, трактор, џемпер, викенд, паркинг, филм, сквер, комбајн, бифтек, компјутер, старт, стартовати, прес-центар, видео рикордер, клуб, компакт диск, хардвер, софтвер

Овакве позајмљенице, од којих су многе ушле одавно и у народни језик (јарбол, палата, хиљада, друм, боја, чамац, вага, ципеле, варош

језик, чине интегрални део

(областима) употребе

у одређеним функционалним стиловима књижевног језика. Када се они узму у обзир, лексички састав нашег књижевног језика, уз наведене, имаће још и категорије историзама, архаизама, неологизама, дијалектизама (са регионализмима) и термина, које све, дакако, улазе у већ описане елементе састава речничког фонда и у књижевни језик као целину.

Историзми – у књижевном српском језику су оне речи које су се пре стале употребљавати у савременом

је, на пример, у XIX веку постојао

, која је тај порез означавала. С нестанком тога пореза, нестала је из употребе у свакодневном комуницирању

реч винàрина. Тако су са нестанком дотичних предмета и појава

(и широке јавне) употребе речи:

кнежина, кмет, прњавор, абаџија, кириџија, симиџија, сврзибрада, нахија, оборкнез. Историзми ће се, природно, као део наше лексике, употребити у текстовима који се баве историјом, али не и у свакодневном комуницирању.

Архаизми

употребљавати у савременом језику

предмета, особина и појава.

Тако је, на пример, именица терзија

као што су и многе речи: чобанин, самарџија, бојаџија, алас, крчмар, механчија, видар, Англија, ђенерал, шанац, самовољац, ћесар, писменица – данас, дакле, архаизми – јер су замењене другим речима за исте појмове: пастир, седлар, молер (и фарбар), рибар, угоститељ, лекар, Енглеска, генерал, ров, добровољац, цар, граматика...

Неологизми – су нове речи којима се обично замењују позајмљенице (речи из

језика), али и оне које се граде по творбеним моделима српског језика за означавање нових

употребу. Такве су, на пример, речи: крајпуташ „надгробни споменик крај пута“, крајобраз „пејзаж“, белолиц, -а, -о „који има бело лице“, ватроноша „који носи ватру“, састанчити „одржавати састанке“, седничити „бити на седници“, политбиро „политички биро“, политком „политички комесар“, унмиковац „службеник

(UNMIK)“,

клапати („брбљати“), која се, међутим, кад је са префиксом на-, налази и у

језику (наклапати), бичота („бик“), видајница („лекарка“), гучити се („грчити се“), гука („отеклина“, „оток“).

375. У књижевном језику дијалектизми се јављају, углавном, у две ситуације. У говорном језику, оствареном као разговорни супстандард, када су резултат језичког аутоматизма: матерњи језик се

реч спонатно

се обично обележавају ознаком покр. = покрајинске речи).

врндаљати „лутати“, васùлица „колач који се меси на Василијевдан (Нову годину)“, бубла „грудва, грумен“ и многе друге. Врло често лексеме из групе позајмљеница спадају и у регионализме, па су такви, на пример, италијанизми у приморским крајевима: помидор, пјаца, боцун, оштарија; германизми – у северним крајевима српског језика: биртија, малати, шпацирати, куглоф, шпитаљ, шпиц; турцизми – у средишњим и источним деловима језичког подручја: пенџер, авлија, ћумурџија, теферич, безбели, дувар, вахат (вакат), бугија „пара, дим“, биринџија „најбољи човек, првак“.

376. Термини – су речи које означавају са највећом тачношћу одређене појмове у науци, техници, уметности и, уопште, појмове у разним струкама. У свакој струци говорници располажу многим посебним речима за предмете, материје, радње, односно појаве којима се они прецизно, без нејасноће, означавају. Тако, на пример, хемији припадају лексеме као што су: натријум, калијум, електролит, киселина, база, молекул, хлор, хлорид, солватација, раствор, једињење; физи ци припадају речи: ротација, гравитација, енергија, атом, вектори, инерција, динамика, равнотежа, механика; граматици припадају лексеме: акузатив, плурал, сингулар, деклинација, једнина, фонема, глас, именица, придев, адверб, прилог; инфо рма тици припадају лексеме: рачунар, компјутер, инпут, принтер, генерисати, табулација, фолдер, фајл; медицини припадају лексеме: антибиотици, пеницилин, вазодилаторан, хипертензија, хипотензија, мускулатура, интравенозни, сулфаниламиди, кардиоваскуларни; географији

лексеме: изохипса, кота, седименти, громадне

национализам: галаксија, атмосфера, атом, атрофија, библиографија, вијадукт, дигитални, ектодерм, изотоп, инјектор, катализатор, лумбалан, триода, диода, мегаволт, музеј, дијаграм, азот, флуор, фосфор, хидроген – на грчко-латинским основама, али и на основама других језика, у

основама енглеског језика.

Карактеристика термина је

оквирима. 378. То, међутим, не значи да се различите науке

свакој од њих употребљени термин (који је формално заједнички) имаће оно значење које му даје дотична наука, односно струка. На пример, лексема процес ће у правним наукама имати значења „судски спор“, „парница“, „судски поступак“, док ће у медицинским наукама имати значења: „ток (болести или лечења)“; лексема операција у медицини ће значити „лечење хируршким путем“, у математици – „рачунска радња“, у армији – „плански изведен покрет јединица“ итд.

379. Наведени чиниоци састава речничког фонда српског књижевног језика оствариваће се и у условима које

раслојавања књижевног језика, тј. категорије територијално-дијалекатског слоја, територијално-варијантног

Фразеологизми

380. Осим што проучава посебну (индивидуалну) реч

јединицу именовања (в. т. 152, 351), лексикологија проучава и сложенију устаљену језичку јединицу – устаљени скуп од

су устаљене језичке јединице састављене од најмање

дакле, био фразеолошка јединица у језику – фразеологизам (фразем), мора задовољити три

(интерстилска) фразеологија је неутрална фразеологија, коју чине – фразеологизми (фраземи) што се јављају у различитим стиловима књижевног језика, прелазећи из једног у други и у свима природни: мртва тишина, играти улогу, висити у ваздуху, скинути/навући маску, дићи руке (од чега), изаћи на светлост дана, отворити широм врата (чему), наћи заједнички језик (са ким), играти се ватром, држати се златне средине 384. Књижевна фразеологија је систем фразеологизама (фразема) који чине – фразеологизми (фраземи) преузети из разноврсних списа или предања, који чине традиционални део европске, али и специфичне народне традиције: камен спотицања, камен смутње, обећана земља, глас вапијућег у пустињи, одвојити жито од кукоља, буре без дна, Гордијев чвор, бити између Сциле и Харибде, Дамоклов мач, Аргусове очи, преставити се у Господу (= „умрети“, свечано).

Професионална фразеологија је она коју чине – фразеологизми (фраземи) преузети из различитих стручних делатности, спорта, саобраћаја, филма, позоришта, из разних уметности, трговине, војне делатности, заната, школске праксе и из многих других делатности, и може се илустровати бројним примерима као што су: добити прелазну оцену, укњижити

зелено светло, кренути пуном паром, подићи завесу, довести до усијања, бити прва виолина, отворити ватру (паљбу) на некога, бацити копље у трње, спустити лопту 385. Научна фразеологија је она коју чине – фразеологизми (фраземи) ограничени на различите науке: (ставити) знак једнакости, (дићи) на куб, заједнички именитељ, неуралгична тачка, (дићи) на квадрат, (имати) специфичну тежину, царски рез, вишак вредности.

Административно-правна фразеологија је она коју чине – фразеологизми (фраземи) стручних области које теже да у највећој мери прецизирају

односе у друштву, у држави: (платити) на име таксе, спровести оставински поступак, право

бити фамилијарни, шаљиви, нежни, са изражавањем поштовања, одушевљења, одобравања: бити луд за ким (чим), бити десна рука (некоме), љубим руке, бити чистих руку, свити се (коме) око срца, свити гнездо; и – на фразеологизме (фраземе) с негативном обојеношћу, који могу бити иронични, презриви, потцењивачки, вулгарни и сл.: не знати ни две унакрст, забадати нос у нечији посао, соко из враниног гнезда (= „особа без вредности“), наместити коме ребра, завежи њушку (= „умукни“).

387. Посебно место у фразеологији стандардног језика имају фразеолошке јединице терминолошког карактера. То су, најчешће, по саставу – фразеологизми (фраземи) типа синтагме, вишечлани називи појмова у наукама и струкама, али и у свакодневној комуникацији. Тако ћемо, на пример, у медицини имати фразеологизме као што су: царски рез, крвни притисак, ангина пекторис, мале богиње; у граматици: фрикативни сугласници, тачка и запета; у економији: политичка економија, вишак вредности, тржишна економија; у физици: тренутно убрзање, праволинијско кретање, инерцијална сила / сила инерције итд. У свакодневном језику такви су многи сложени називи: дивља ружа, дивља трешња (према једнолексемским називима: ружа, трешња), лепи човек (народни назив врсте баштенског цвећа), љута паприка, ужички сир, месни нарезак и др. Овакви се фразеологизми, посебно они у научном стилу језика, врло често сматрају и само вишечланим терминима, а не фразеологизмима (фраземима).

Синтакса је

речи формирају реченице као целовите (завршене) јединице усмене или писане

муникације.

означавала науку о грађењу реченице, односно о слагању

389. У примеру: (Пример 1) Време се пролепшало и разред је

наведена је једна комуникативнo целовит а, односно з а вршена језичка јединица, састављена од речи српскога књижевног језика према принципима српског синтаксичког система. Ова језичка јединица написана је на посебан начин: са великим словом на почетку

ширем смислу или комуникативна реченица

Комуникативна реченица (= реченица у ширем смислу) јесте, дакле, синтаксичко-комуникативна јединица

Ова јединица је састављена од речи, и то према принципима синтаксичког

формиранаодглагола„пролепшатисе“)ипредикатскареченица„отићи“

реченица формирана од глагола

ченица (реченица у ужем смислу) језичка јединица која је формирана помоћу предиката и која означава неку ситуацију. Напомена.

(тачком, упитником или узвичником).

(Пр. 2) Време се пролепшало.

(Пр. 3) Да ли се време пролепшало?

Међутим, комуникативна реченица може имати у свом

дикатских реченица (уп. пример 1, у

дикатске реченице).

Ако се комуникативна реченица

(уп. пр. 2 и 3), за

комуникативне реченице улазе две или више предикатских

муникативних реченица (или реченица у ширем смислу)?“

има предикатских реченица (или реченица у ужем смислу)?“ За комуникативну

392.

проста, недељива, нерашчлањивана јединица. (Рашчлањавањем речи

део граматике — морфологија.)

Под термином „реч“ не подразумева

увек

показати на примеру: (Пр. 4) Рука руку мије. У једном смислу може се рећи да су у овој реченици употребљене две речи различитог значења: реч „рука“, која означава одређени део тела, и реч „мити“, која означава одређену радњу. Када се овако под термином „реч“ подразумева јединица р е ч ника (= лексике, лексичког фонда), уместо термина „реч“

сема. Дакле, у наведеном примеру

лексема „мити“.

у одређеном виду). Међутим, може се рећи и да су у примеру 4 употребљене две именице (прва у функцији субјекта, а друга у функцији правог објекта) и један глагол (у функцији предиката). Наиме, све речи, односно све лексеме, систематисане су у одређене врст е р е чи. Стога се под термином

именица, глагол,

393. Граматичкиобликпроменљиверечичинеконкретневредностињенихморфолошких категориjа (о морфолошким

рода. Придеви имају следеће морфолошке категорије: (1) род (

, женски и средњи), (2) број (једнину и множину); (3) падеж (номинатив, генитив, датив итд.), (4) вид (неодређени и одређени) и (5) степен

разликовати и (6) стање (тј.

Ово се може представити

Дијаграм бр. 1 (за пр. 4)

Предикатска реченица„мити“

Именица Именица Глагол „рука“ „рука“ „мити“ у номинативу у акузативу у потврдном облику једнине једнине 3. лица једнине презента актива .

394. За формирање и

– глаголи.

– предлози;

– везници (зависни и напоредни); – речце (партикуле).

него је синтаксичка конструкција коју чине ЦЕНТАР

Зависно од тога да ли је центар именица, придев, прилог или глагол, синтагме се деле на именичке, придевске, прилошке и глаголске синтагме. Упореди: (Пр. 6) а. књига (= именица „књига“): занимљива књига (= именичка

синтагма„књига“) б. занимљив (придев „ занимљив“): врло занимљив (= придевска

синтагма „занимљив “)

в. пажљиво (= прилог „пажљиво“): врло пажљиво (= прилошка

синтагма„пажљиво“)

г. читати/читајући (= глагол „читати“): пажљиво читати/читајући књигу (= глаголска синтагма„читати“)

реч или именичка синтагма, у номинативу. Напомена. – У

је именичка фраза у номинативу).

Што се тиче глагола, ако је употребљен у личном облику, он служи за образовање предикатске реченице.

(инфинитиву

голском прилогу), он се употребљава

(в т.

396. У реченицама:

(Пр. 7) Иван чека Марка.

ФУНКЦИЈЕ

(Пр. 8) Да ли Иван чека Марка?

(Пр. 9) Кога чека Иван?

(Пр.10) Нека Иван чека Марка!

(Пр.11) Чекај Марка!

употребом предикатске реченице формиране

„чекати“ означена је одређена ситуација. Но, комуникативни циљ, односно комуникативна функција

(о

систему в. т. 522–528).

Однос комуникативне реченице и независне предикатске може се приказати следећим дијаграмима. Дијаграм бр. 4 Дијаграм бр. 5 Дијаграм бр.6 (за пр. 7) (за пр. 8) (за пр. 11)

Комуникативна Комуникативна Комуникативна реченица Пр. 7 реченица Пр. 8 реченица Пр. 11 | | |

ОБАВЕШТЕЊЕ ПИТАЊЕ ЗАПОВЕСТ

Обавештајна

реченица„чекати“ +. реченица„чекати“ +? реченица„чекати“ +! Иван чека Марка. Да ли Иван

(Види и дијаграме бр. 20, 21, 22.)

Вежба

Направи дијаграме за следеће реченице: (а) Тања зове

зове Јасну? (в) Нека Тања зове Јасну!

397.

цама),

и конституентске функције. Оне се јављају у оквиру предикатских реченица и синтагми, а реализују се (1) именичким, придевским, прилошким и глаголским речима и синтагмама у одговарајућем облику и (2) зависним реченицама.

Однос конституентских јединица и конституентских функција у пр едикатској р е ченици показаћемо на следећим примерима

14) Авион

16)

разликује род, у роду (приписивање). У

гол „полетети“

Као што показује пример 13, субјекат и предикат могу бити

вање субјекатско-предикатске реченице. Међутим, многи глаголи захтевају ДОПУНЕ, без којих реченично значење не би било потпуно; упореди реченицу: (Пр. 17) Јасна је написала писмо.

то је именица „писмо“ у акузативу. Дакле, поред главних

(ОБЈЕКТИ и др.) или, пак, ОДРЕДБЕ, тј. конституенти којима се пружа додатна информација о месту, времену, начину, узроку итд. реализовања ситуације означене реченицом. У примерима 14–16 употребљена је

УЗРОКА, исказана именицом „невреме“, у генитиву с предлогом због (пр. 14), именичком синтагмом „невреме“ у генитиву с предлогом због (пр. 15) и узрочном реченицом (пр. 16), тј. једном врстом зависних реченица.

СИНТАКСИЧКИ ОБЛИК КОНСТИТУЕНТСКИХ ЈЕДИНИЦА

398. Синтаксички облик конституентске јединице је

и значења у оквиру

јединица, а зависни везници и односне и упитне заменице

струкција, тј. комбинација предлога и

зависног падежа; нпр. о књизи је именица

Конструкцијенаведенихреченицапредстављенесуследећимдијаграмима.

Дијаграмбр.7(запр.13)

Предикатскареченица„полетети“

Дијаграмбр.8(запр.14)

Предикатскареченица„полетети“

СУБЈЕКАТ ПРЕДИКАТ СУБЈЕКАТ

Именица Глагол Именица Глагол Именица „авион“ „полетети“ „авион“ „полетети“ због + „невреме“ уном.јд. уодричном уном.јд. уодричном . уген.јд. . облику3.л.јд. . облику3.л.јд. . . . м.р. . м.р. . . . перфекта . перфекта . . . . . . . . . . . . . . . . .

Дијаграмбр.9(запр.15) Предикатскареченица„полетети“

СУБЈЕКАТ ПРЕДИКАТ ОДРЕДБАУЗРОКА Именичка Глагол„полетети“ Именичка

синтагма„авион“ уодричномоблику

+ синтагма „невреме“ уном.јд. 3.л.јд.м.р. . уген.јд. перфекта

Дијаграмбр.10(запр.16) Предикатскареченица

Дијаграм бр. 11 (за пр. 17) Предикатска реченица„написати “ СУБЈЕКАТ

Што се тиче с и нт а гм и, функцију

Дијаграм бр. 12 (за пр. 18)

Именичка синтагма„друг“

АТРИБУТ АТРИБУТ ЦЕНТАР

бр. 13 (за пр. 19)

Именичка синтагма„друг“

Придев Придев Именица Придев Именица Именичка „Иванов“ „школски“ „друг“ „Иванов“

Вежбе

1. Анализирај

2.

400.

односне, месне, временске, узрочне, условне, допусне, намерне, поредбене

реченице. Свака врста има своје

Иван чека Марка (.) Иван чека Марка (?)

чека Марка Иван чека Марка

чека Марка

синтаксичке јединице: – комуникативне реченице (реченице у ширем смислу), које су истовремено

синтаксичке јединице и јединице комуникације; – предикатске реченице (реченице у ужем смислу), које могу бити: а) независне (обавештајне, упитне, заповедне, жељне и узвичне); б) зависне (изричне, односне, месне, временске, узрочне, условне, допусне, намерне, поредбене и последичне);

– синтагме (именичке, придевске, прилошке и глаголске);

– речи, које могу бити: а) конституентске (именичке, придевске, прилошке и глаголске речи); б) помоћне (предлози, везници и речце).

Синтаксичке функције могу бити: – комуникативне (ОБАВЕШТЕЊЕ, ПИТАЊЕ, ЗАПОВЕСТ итд.), које се изричу н езавис н им рече н ицама; – конституентске (СУБЈЕКАТ, ПРЕДИКАТ, ОБЈЕКАТ, АТРИБУТ

изричу речима или си нт агмама и завис н им рече н ицама.

По типу функције синтаксичке

начин.

Ком уникативне реченице – исказују комуникативно целовиту (завршену) поруку.

Независне (предикатске) реченице – имају комуникативне функције

служе за реализовање комуникативних реченица.

Кон с т и ту е нт ске једи н ице

раставним, супротним итд. (в. т. 532); – да би саговорник (читалац) могао тачно разумети како су напоредне јединице координиране, мора се обележити врста напоредног односа. Најважнији начин обележавања је употреба напоредних (координативних) везника (уп. и, или, него у пр. 21–23), али су у говору важне

Структура предикатских реченица у примерима 21, 22 и 23 не обухвата, дакле, само синтаксичке функције (субјекат, предикат

вни однос међу напоредним објектима (саставни, раставни, супротни). То показују следећи дијаграми.

„Иван“ „чекати“ „Марко“

бр. 16 (за пр.

Дијаграм бр. 17 (за пр. 23) Предикатска реченица„чекати “ СУБЈЕКАТ

реченице.

за први случај су:

(Пр. 24) Иван чека Марка,

25)

тагма с функцијом објекта)

(Пр. 26) Иван

зати

комуникативне реченице.

(Пр. 30) Да ли

Дијаграм бр. 20 (за пр. 29)

Тања телефонира Јасни!

Комуникативна реченицаПр. 29 ОБАВЕШТЕЊЕ супротни однос ОБАВЕШТЕЊЕ + . Обавештајна a Обавештајна реченица„чекати“

чека Марка,

телефонира Јасни. Дијаграм бр. 21 (за пр. 30) Комуникативна реченицаПр. 30

Дијаграм бр. 22 (за пр. 31)

= где се употребљава.) Табела бр. 5

Напоредне јединице

Пример

21

22

24 Марка Јасну (и) Тању

25 Марка

Јасну

(и) Тањину сестру

Именица „Јасна“ у акуз. јд.

Именица „Марко“ у акуз. јд.

Именица „Јасна“

у акуз. јд.

Именица ,,Тања“

у акуз. јд.

Именица „Марко“

у акуз. јд.

Именица „Јасна“ у акуз. јд. Именичка

ОБЈЕКТИ у обавештајној реченици„чекати“ саставни

који познаје Ивана

28

29

30

(и) који се дружи с Марком

Иван чека Марка

(а) Тања телефонира Јасни

Да ли Иван чека Марка

(и) да ли Тања телефонира Јасни

Нека Иван чека Марка

31

Односна реченица „познавати“

Односна реченица„дружити се“

Обавештајна реченица„чекати“

Обавештајна реченица„телефонирати“

Упитна реченица „чекати“

Упитна реченица „телефонирати“

ОБАВЕШТЕЊА у комуникативној реченициПр. 29 супротни .., а...

ПИТАЊА у комуникативној реченицПр. 30 саставни и

Вежбе

(и) нека Тања телефонира Јасни Заповедна реченица„чекати“

Заповедна реченица „телефонирати“

ЗАПОВЕСТИ у комуникативној реченицПр. 31 саставни ... и ...

1. Направи дијаграме за следеће синтагме: (а) добра и занимљива књига; (б) добра и врло занимљива књига; (в) врло добра и занимљива књига. (Рашчлани све синтагме до краја.)

2. Направи дијаграм за реченицу: Марко мисли

доћи. (Изричне реченице не треба рашчлањавати.)

3. Направи дијаграм за синтагму: човек кога сам срео у возу

Ивана. (Односне реченице не треба рашчлањавати.)

4. Направи дијаграм за следеће комуникативне реченице: (а) Марко седи у библиотеци и чита књигу. (б) Иди у библиотеку и плати чланарину! (Независне синтаксичке реченице

5.

школе

Обавештајна реченица„играти“

Именица „Иван“

Именичка синтагма „друг“

Прелазни

глагол„играти“

Именица „шах“

Заменица „његов“

Именица „друг“

Именичка синтагма „школа

Придев ,,основни“

Именица „школа “

Табела

Обавештајна реченица„грдити“

Обавештајна реченица„бранити“ Именица„Иван“

Прелазни глагол „грдити“ Именица„Марко“

нулти

ном. јд.

ном. јд.

3. л. јд.

презента актива

акуз. јд.

ном. јд. м. р

ном. јд.

из + ген.

ген. јд. ж. р

ген. јд.

нулти

нулти

ном. јд.

3. л. јд. презента актива акуз. јд.

ном. јд.

ном. јд.

акуз. јд. м. р (енклитички облик)

ОБАВЕШТЕЊЕ у оквиру комуникативне реченицеПр. 72

СУБЈЕКАТ

у обавештајној реченици„играти“

— ,, —

ПРЕДИКАТ у обавештајној реченици„играти“

ОБЈЕКАТ у обавештајној реченици„играти“

ЦЕНТАР

Прелазни глагол „бранити“

3. л. мн. презента актива

ОБАВЕШТЕЊЕ

у оквиру комуникативне реченицеПр. 33 —,, —

СУБЈЕКАТ у обавештајној реченици„грдити“ ПРЕДИКАТ у обавештајној реченици„грдити“ ОБЈЕКАТ у реченици„грдити“ СУБЈЕКАТ у обавештајној реченици„бранити“ —,, — ОБЈЕКАТ

Иван ће доћи кад

купи карте и кад

позове Марка

Иван

ће доћи

кад купи карте

кад позове Марка

купи

карте

позове

Марка

Табела бр. 8 (за пр. 34)

Обавештајна

реченица „доћи“

Именица„Иван”

Непрелазни

глагол„доћи“

Временска

реченица„купити“

Временска реченица„позвати“

Прелазни глагол „купити“

Именица „карта

Прелазни глагол „позвати“

Именица „Марко“

нулти

ном. јд.

3. л. јд.

ОБАВЕШТЕЊЕ

у оквиру комуникативне реченицеПр. 34

СУБЈЕКАТ у обавештајној реченици„доћи“

ПРЕДИКАТ у обавештајној реченици„доћи“

ОДРЕДБА ЗА ВРЕМЕ у обавештајној реченици„доћи“

— „ —

ПРЕДИКАТ у временској реченици„купити“ ОБЈЕКАТ

3. л. јд. презента

актива

акуз. јд.

Табела бр. 9

Напоредне (координативне) конструкције у

Пример

32

33

Напоредне јединице

Иван

(и) његов друг из основне школе

Иван грди Марка

(а) Тања и Јасна га бране

Тања

Тип, лексичко језгро и облик

напоредних јединица

Именица„Иван“ у ном. јд.

Именичка синтагма „друг“ у ном. јд.

Обавештајна

реченица „грдити“

Обавештајна

реченица„бранити“

примерима 32–34

Напоредне функције и дистрибуција

СУБЈЕКТИ

обавештајне реченице„играти“

ОБАВЕШТЕЊА у оквиру

комуникативне реченицеПр. 33

Врста напоредног односа

Обележје напоредног односа

саставни ... и ...

супротни ..., а

плану, тј. одредити време реализације те ситуације или показати њен модални карактер (в. т. 410) и приписати је субјекатском појму. Предикатска реченица се може употребљавати и са комуникативним (независним) и са конституентским функцијама.

Постоје, међутим, и специјалне независне реченице (клаузе) које немају предикат и које су специјализоване за неке посебне комуникативне функције и за посебне услове употребе. Ево једног примера:

(Пр. 1) Ево аутобуса!

Предикатске реченице: а) са личним глаголима: најчешће имају активну субјекатско-предикатску (= личну) конструкцију, али у одређеним случајевима могу имати и безличну

или пасивну конструкцију; б) са безличним глаголима: увек се реализују као безличне реченице. – Специјалне независне реченице. У овој глави биће речи само о основном типу реченице, тј. о субјекатско-предикатској реченици, и то о њеним главним типовима. У следећој глави ће бити обрађена безлична реченица и неке посебне

и предикат, који представљају њихове главне реченичне

у оквиру субјекатско-предикатских реченица постоје различити реченични типови. Неколико њих

(Пр. 5) Јасна се шета.

(Пр. 6) Јасна је паметна.

(Пр. 7) Јасна је купила књигу.

(Пр. 8)

се

допуна је објекат (уп. именицу „књига“, одн. књигу у пр. 7 и 8). Међутим, некада су потребне и две допуне, као у примеру 8, где је

да се

употреби и допуна за место. Наиме, реченица: (Пр. 8б) Јасна је ставила књигу није потпуна јер није означено место завршетка кретања објекатског појма. Из наведених примера види се да субјекатско-предикатска реченица има различите конструкције: некад је довољна само субјекатско-предикатска конструкција (са глаголским или копулативним предикатом),

реченицама типичан (иако не једини!) случај је да

(уп.

на, тј. поред реченичних конституената чија

нце, у реченици

томе, реченични

– главни реченични конституенти а) субјекат, б) предикат (глаголски или копулативни); – Зависни реченични конституенти а) допуне, б) одредбе. Субјекатско-предикатска конструкција

именоване и приписане предикатом.

конституентске

Конституентски облик: именичка јединица је у н о мин а тиву,

16)

17)

18)

19)

410. Функција: глаголским

се именује, конкретизује и приписује ситуација означена реченицом.

Конституентска јединица: глагол.

Конституентски облик: глагол је

нитном) облику, к онгруентном

Личним обликом, тј.

(Пр. 22) Дођи!

(Пр. 23) Пропали смо! (Пр. 24) Погибосмо!

(где се перфектом и

шлост, него као ситуација која као да је

је

(Пр. 25)

или да намерава да изврши радњу: (Пр. 26) Иван је отишао у град [= реална радња] да би купио

(Пр.

у

могу назвати глаголи без допуне (или једновалентни глаголи), а са њима образовани модел – прости субјекатско-предикатски модел. Такви глаголи су: седети, стајати, трчати, шетати се, пасти, устати, (на)смејати се, (за)плакати, спавати, пливати, летети, расти и многи други.

Формула простог субјекатско-предикатског модела је: Модел бр. 5

Реченицаглагол

без (једновалентни) јединица допуне у у номинативу конгруентном личном облику

Примери:

(Пр. 30) Температура је порасла.

(Пр. 31) Мали дечак се смеје.

(Пр. 32) Ја одлазим.

(Пр. 33) Неко је дошао. Анализа помоћу дијаграма:

Дијаграм бр. 1 (за пр. 30)

бр. 2 (за пр. 31) Реченица„порасти“

Дијаграмбр.3(запр.32)

уноминативу

Представљенатабелом,анализанаведенихпримераизгледаовако: Табелабр.2

Пр. Конституентска јединица

30 температура

је порасла

лексичко језгро

Именица „температура“

Глагол „порасти“

Глагол„смејати се“

Конституентски облик Синтаксичка функција и дистрибуција

номинатив једнине

3. л. јд. ж. р. перфекта

номинатив једнине 3. л. јд. презента

СУБЈЕКАТ у реченици„порасти“

ПРЕДИКАТ у реченици„порасти“

СУБЈЕКАТ

Вежбе

1.

2.

3.

појам треба идентификовати, употребљава се тзв. ИМЕНСКИ ПРЕДИКАТ

термин

реч). Примери:

(Пр. 34а) Иван је вредан.

(Пр. 34б) Иван је био вредан ученик.

(Пр. 35) Иван је онај вредни ученик.

За садржај именског предиката

назив ПРЕДИКАТИВ, или прецизније: ИМЕНСКИ КОПУЛАТИВНИ ПРЕДИКАТИВ. Функционална структура

именског предиката изгледа, дакле, овако: ИМЕНСКИ ПРЕДИКАТ = КОПУЛА (СПОНА) + ИМЕНСКИ КОПУЛАТИВНИ ПРЕДИКАТИВ

Напомена. – Копулативна конструкција (копула + предикатив) употребљава се и у нелич-

ји се приписује субјекту.

случаја.

Приде вс ке јединице (придеви, придевске синтагме, придевске заменице, редни бројеви), које стоје у номина т и в у

конгруирају у роду и броју са субјектом. А ако разликује вид, придев стоји у неодређеном виду; уп.: (Пр. 36) Иван је вредан/*вредни.

где облик

Именичке јединице (именице, именичке синтагме, именичке заменице), које стоје у облику номина т и в а. Овде је важно уочити да именичка јединица

може да послужи и за квалификовање и за идентификовање субјекта. Разлику

казују примери: (Пр. 37) Марко је ученик. (Пр. 38) Марко је онај ученик у плавом џемперу. У првом случају (квалификација) поставља

гом (идентификација): Ко је Марко? (У овим упитним реченицама

функцију

јединице

Именичка

1.

јединица глагол придевска у номинативу „јесам/бити“ јединица у конгруентном у номинативу личном облику (у неодр. виду) 2. Именичка јединица у номинативу

2. Именичка јединица у номинативу

3. Именичке јединице у зависном падежу

Напомена. — Овакве реченице се зову и копулатив н е реченице.

Примери:

(Пр. 41) Јасна је била болесна. (Пр. 42) Београд је главни град наше земље. (Пр. 43) Марко је љут на Тању.

(Пр. 44) Ово је моја сестра.

Дијаграм 5 (за пр. 41)

Реченицаименски предикат „болестан“

ИМЕНСКИ СУБЈЕКАТ

Именица Копулативни Придев „Јасна“ глагол „бити“ „болестан“ у номинативу у 3. л. јд. ж. р. у ном. јд. ж. р. једнине перфекта неодр. вида .

1. Анализирај помоћу дијаграма реченице:

2. Анализирај помоћу

3. Направи четири реченице са именским предикатом.

Прилошка копулативна конструкција

САСТАВ КОНСТРУКЦИЈЕ

(Пр. 45) Станица је далеко

(Пр. 46)

47)

(Пр. 48)

418. Карактеристике копуле су изнете у т. 413. ПРИЛОШКИ КОПУЛАТИВНИ ПРЕДИКАТИВ

419. Функција: прилошким копулативним предикативом, односно прилошким делом предиката, означава се ме с на, с итуаци она или времен с

лифи ка ција која се приписује субјекту.

Тип конституентске јединице и конституентски облик: то је или (1) прил ош ка јединица (прилог или прилошка синтагма) за место, начин (стање) или време; или (2) именичка јединица у таквом зависном падежу или – чешће – у таквој предлошко-падежној конструкцији који му дају месно, ситуационо или временско значење, дакле именичка јединица с а прил ош ким (адвербијалним) значењем. (О овим значењима види т. 474–479.)

420. Прилошки предикат је предикат

дикатива (прилошког дела

или предлошко-падежној конструкцији са месним, ситуационим или временским значењем

Примери

(Пр. 49) Где је библиотека?

(Пр. 50) Библиотека је врло близу.

(Пр. 51) Јасна је била у шетњи.

(Пр. 52) Када је концерт?

Дијаграм бр. 7 (за пр. 49)

Реченицаприлошки предикатив „где“

ПРИЛОШКИ

ПРЕДИКАТИВ КОПУЛА СУБЈЕКАТ Упитни прилог Копулативни глагол Именица за место „јесам“ „библиотека“ „где“ у 3. л. јд. презента у номинативу (енклитички облик) . . . . . . где је

библиотека

Дијаграм бр. 8 (за пр. 50)

Реченицаприлошки предикатив „близу“

ПРИЛОШКИ СУБЈЕКАТ КОПУЛА

ПРЕДИКАТИВ Именица Копулативни глагол Прилошка „библиотека“ „јесам“

бр. 4 (за пр. 51 и 52)

Вежбе

1. Анализирај помоћу дијаграма реченице: а) Ми смо били у биоскопу. б)

2. Анализирај помоћу табеле реченице: а)

в) Ми смо били на предавању.

3. Начини четири реченице на основу прилошког копулативног модела.

422. У реченицама: (Пр. 53) Иван познаје Зорана. (Пр. 54) Иван чита новине. (Пр. 55) Иван се латио посла (Пр. 56) Иван личи на оца. (Пр. 57) Иван се бави спортом. (Пр. 58) Иван прича о зимовању употребљени су глаголи

(у извесној мери) обухваћен значењем прелазног глагола; уп. разлику:

(Пр. 59) Узми колаче (акуз.)/колача (парт. ген.). (Пр. 60) Донеси млеко / млека (= мало млека).

Одрични прави објекат илуструју примери:

(Пр. 61) Није рекао ни речи (уп. ни реч). (Пр. 62) Целе ноћи нисам ока склопио (уп. око). Овде облик генитива не

аблативни генитив

се

клонити се, чувати се, ослободити се, одрећи се; сећати се; бојати се, стидети се

од + генитив одучити се; бојати се, стидети се, зависити; уздржати се,

око + генитив

датив

према + датив

на + акузатив

одустати; одударати;

отимати се

обратити се; захвалити (се); дивити се, радовати се; помагати, сметати, служити; повлађивати; веровати

охладнети

личити; мислити; навићи се; одважити се; насрнути

у + акузатив сумњати; заљубити се; уверити се; уживети се

за + акузатив

о + акузатив

инструментал

залагати се, определити се, занимати се, интересовати се

огрешити се; оглушити се

управљати, руководити, владати; руковати; служити се, користити се; бавити се; занимати се; одушевити се; слегнути (раменима), климнути (главом), махнути (руком) и сл.

с(а) + инструментал почети, наставити, престати; одуговлачити; саосећати

426. Модели реченица формираних са (једнорекцијским) прелазним

наведени су у тачки 405 (в. моделе 3 и 4).

Општи модел за реченице са непрелазним рекцијским глаголима

63)

Дијаграм бр. 9 (за пр. 63)

СУБЈЕКАТ

Дијаграм

помаже сину. – Отац помаже сина. Конструкције са допунским предикативом САСТАВ

427. Следеће реченице имају доста сличности с именском

конструкцијом, односно с именским предикатом:

(Пр. 66) Марко је постао расејан

(Пр. 67) Иван је

(Пр. 68) Другови сматрају Марка расејаним.

(Пр. 69) Другови сматрају Ивана одличним

Међутим, постоје одређене

глаголе предикатив стоји:

– уз звати, прозвати, назвати, називати и сл.

стру менталу.

уз сматрати, прогласити, проглашавати, изабрати, признати, поставити, именовати и сл. – у конструкцији за + акузатив

у инструменталу. Уз непрелазне глаголе придевска јединица се слаже

Дијаграм бр. 11 (за пр. 70)

Реченица„постати“

ДОПУНСКИ

СУБЈЕКАТ ПРЕДИКАТ ПРЕДИКАТИВ Именица Глагол Придев „дан“ „постати“ „дуг “ у номинативу у 3. л. мн. м. р. у номинативу множине перфекта јд. м. р . . компаратива

дани су постали дужи

Табела бр. 7 (за пример 71)

Пример Конституентска јединица

јединице и њено лексичко језгро

Именица „одељење“

изабрало

Конституентски облик

Синтаксичка функција и дистрибуција 71 одељење

Тању

за

председника

одељенске заједнице

Вежбе

Глагол „изабрати“

Именица „Тања“

Именичка синтагма„председник“

номинатив једнине

3. л. јд. с. р. перфекта

акузатив једнине

за + акузатив једнине

СУБЈЕКАТ у реченици„изабрати“ ПРЕДИКАТ у реченици„изабрати“

ОБЈЕКАТ у реченици„изабрати“ ДОПУНСКИ ПРЕДИКАТИВ у реченици„изабрати“

1. Анализирај помоћу дијаграма реченице: а) Моја сестра се зове

2. Анализирај помоћу табеле реченице: а) Иван је постао капитен

(Пр. 72) Ја станујем овде

(Пр. 73) Књига се налази на столу.

(Пр. 74) Никола се понашао чудно.

(Пр. 75)

(Пр. 76) Ова справа служи

72

75

исказане адвербијалима, тј. јединицама прилошког (адвербијалног) значења. Прилошке допуне јављају се

р ел а зне глаголе, нпр.: (Пр. 77) Иван је убацио писмо у сандуче (Пр. 78) Марко је положио документа на писаћи сто.

Овде се адвербијално значење (у овим примерима – месно) – тиче објек а тског појма (показује се место завршетка кретања тог појма; уп. и модел бр. 3).

ПРИЛОШКЕ (= АДВЕРБИЈАЛНЕ) ДОПУНЕ

431. Функција: то су јединице с прилошким значењем (= адвербијали) којима се допуњавају глаголи одговарајућег

Тип конституентске јединице и конституентски облик: адвербијали могу бити (1) прилошке јединице (прилози или прилошке синтагме) и (2) именичке јединице у зависном падежу или предлошко-падежној конструкцији с прилошким значењем.

432. Општи модели

Примери

(Пр. 79) Овај џак тежи 10 килограма. (Пр. 80) Домаћин је увео госте у салон.

Дијаграм бр. 12 (за пр. 79)

Реченица„тежити“

СУБЈЕКАТ ПРЕДИКАТ ДОПУНА ЗА МЕРУ Именичка Глагол Бројна партитивна синтагма„џак“ „тежити“ синтагма„10“ у номинативу у 3.

увео госте у салон

Конституентски

Именица „домаћин“

Глагол „увести“

Именица „гост “

Именица „салон“

номинатив једнине

3. л. јд. м. р. перфекта

акузатив множине

у + акузатив једнине

СУБЈЕКАТ у реченици„увести“

ПРЕДИКАТ у реченици„увести“

ПРАВИ ОБЈЕКАТ у реченици„увести“

ДОПУНА ЗА МЕСТО у реченици„увести“

синтаксичких модела. На пример, основна информација:

(Пр. 81) Јасна купује књиге.

(Пр. 82) Иван је телефонирао Марку.

исказана на основу модела бр. 2, односно бр. 8, може се проширити различитим додатним информацијама, нпр.:

(Пр. 83) Јасна обично купује књиге у овој књижари (Пр. 84) Иван је јуче телефонирао Марку због утакмице. Значење: Овакве одредбе су

њем: месним, временским, начинским,

треба навести и које је њено прилошко значење; то су, дакле, ОДРЕДБЕ МЕСТА

(ОДРЕДБЕ ЗА НАЧИН), ОДРЕДБЕ УЗРОКА (ОДРЕДБЕ ЗА УЗРОК) итд. Тип и облик конституентских јединица: – То су прилошке јединице (прилози или прилошке синтагме) или именичке јединице у таквом конституентском облику (зависни падеж, предлошко-падежна конструкција) који

(месно, временско, начинско, узрочно итд.). Напомена. – О прилошким одредбама исказаним зависним

прилозима в. т. 505–511 и 518.

ДЕФИНИЦИЈА

434.

су адвербијали (јединице с прилошким значењем) који-

436. Дијаграм бр. 13 (за пример 83)

Вежбе

1. Анализирај

(Пр. 85) Марко

(Пр. 86)

уморан

(Пр. 87) Застао сам неодлучан. (Пр. 88) Тања је стигла прва. (Пр. 89) Иван је корачао погнуте главе. (Пр. 90) Марко је дошао у школу са завијеном руком.

(Пр. 91) (Још) као дете се доселио у Београд. (Пр. 92) Радила је у штампарији као коректор.

Примери

(Пр. 93) Иван је

(Пр. 94) Увек смо је

као (уп. пр. 91 и 92).

„Иван“

Табела бр. 10 (за пример 93)

јединице и

лексичко језгро

Именица „Иван“

Именица „брат“

Глагол „затећи“

Придев „болестан“

Конституентски облик Синтаксичка функција и дистрибуција

номинатив једнине акузатив једнине

3. л. јд. м. р. перфекта акузатив јд. м. р.

СУБЈЕКАТ у реченици„затећи“ ОБЈЕКАТ у реченици„затећи“ ПРЕДИКАТ у реченици„затећи“ (ОБЈЕКАТСКИ) АКТУЕЛНИ КВАЛИФИКАТИВ

у реченици„затећи“

Вежбе

440. Реченични типови

1. Са глаголским предикатом: – без допуне, – са правим објектом, – са неправим објектом, – са два објекта, – са допунским предикативом, – са објектом и допунским предикативом,

са прилошком допуном, – са објектом и прилошком допуном.

2. Са копулативним предикатом:

– именским,

– прилошким.

Реченични конституенти (чланови)

1. Главни реченични конституенти: – субјекат, – предикат а) глаголски, б) именски копулативни: копула + именски предикатив, в) прилошки копулативни: копула + прилошки предикатив.

2. Зависни реченични конституенти:

– допуне а) рекцијске: прави и неправи објекти,

б) допунски предикативи,

в) прилошке допуне, г) допунски актуелни квалификативи.

– одредбе

а) прилошке одредбе (за место, време, начин итд.), б) одредбени актуелни квалификативи.

Њему се приписује садржина глагола у предикату, што је обележено слагањем (конгруенцијом) у лицу и броју (и роду). У субјекатско-предикатској реченици глагол се, дакле, употребљава у конгруентном личном облику. На пример, у реченици:

(Пр. 1) Дан је свитао.

предикат је глагол у личном (= финитном) облику (перфекту), а тај лични облик је употребљен као конгруентан, односно у 3. лицу једнине мушког рода (јер конгруира са именицом дан). Пошто се избором конгруентног облика

(3. лице) – за конгруентни облик се употребљава и термин персонални облик. Проблем је, међутим, у томе што се уместо овог термина латинског порекла употребљава наш термин „лични“, дакле исти термин који се употребљава и уместо термина „финитни“. Треба, дакле, разликовати „лични“ = „финитни“ (тј. облик који разликује три лица) и „лични“ = „персонални“ или „конгруентни“ (тј. облик који на основу конгруенције показује које је „лице“ субјекта,

442. Безличне реченице

(Пр.

конструкције субјекатско-предикатске

глагола у пр. 1 и 2 (свитао је : свитало је), и у променљ ив ост

-предикатској реченици,

(конгруентном) облику

(имперсоналном, неутралном) облику резимиране су у следећој табели.

Табела бр. 1

Субјекатско-предикатска (лична, персонална) реченица

Безлична (имперсонална, бесубјекатска) реченица

Субјекат Постоји. Не постоји.

Облик глагола

Конгруентан (лични, персонални)

Значење Ситуација приписана носиоцу (субјекатском појму)

Напомена. – Реченице

Неутралан (безлични, имперсонални): 3. л. јд. (с. р.)

Појава, стање, процес који се реализују без учешћа носиоца ситуације

Примери (Пр. 5) У даљини је севало. (Пр. 6) Данас је топло.

за „јесам/бити“ стање у 3. л. јд. (с. р.)

личног (=финитног) облика

Дијаграм бр. 1 (за пример бр. 5): Безлична реченица„севати“

ОДРЕДБА

ЗА МЕСТО ПРЕДИКАТ

Именица Безлични у + „даљина“

у локативу „севати“ . у 3. л. јд. с. р. . перфекта

Вежбе

1. Анализирај помоћу дијаграма реченице: а) Јуче је захладнело. б) Напољу је хладно.

2. Анализирај помоћу табеле реченице: а) Смркло се. б) Спарно је.

3. У реченицама: Ветар дува. и Напољу дува. стави глаголе у перфекат

сни разлику међу њима. Реченице са логичким (семантичким) субјектом ЛОГИЧКИ (СЕМАНТИЧКИ) СУБЈЕКАТ

444. У реченицама: (Пр. 7) Марку се спавало. (Пр. 8) Марку се играла кошарка пружа се информација о Марку:

445. Овакве реченице са логичким

следећи примери:

(Пр. 9) Марку је позлило.

(Пр. 10) Марку је боље.

(Пр. 11) Марку је досадно.

(Пр. 12) Марку је задрхтала рука.

(Пр. 13) Марку севају очи.

Каоштосеизовихпримеравиди,оваквереченицемогубитиибезличне,саглаголским предикатом (пр. 7 и 9) или прилошким предикатом (пр. 10

личне (субјекатско-предикатске) реченице (пр. 8, 12 и 13). У таквим

(Пр. 15)

446. Егзистенцијалним реченицама се зову оне реченице којима се исказује (не)постојање неког појма. Таква је, на пример,

16) Био један цар...

„бити“. Логички субјекат,

реч, стоји у облику генитива. Примери: (Пр. 17) Данас има/нема наставе (Пр. 18) Јуче (ни)је било наставе. (Пр. 19) Сутра (не)ће бити наставе.

ДЕФИНИЦИЈА

447. Логички (семантички) субјекат је именичка јединица у зависном падежу (дативу, акузативу или генитиву) којом се именује

реченици.

Вежбе

1. Направи дијаграм за реченице

2. Анализирај

3. Како се

(Пр. 21)

носилац ситуације исказан субјектом, а ситуација се приписује

конгруенцијом. Глагол ту, дакле, стоји у конгруентном, односно личном (= персоналном) облику. По оваквом моделу је направљена и реченица у пр. 20: субјекат је људи, а глагол стоји у 3. лицу множине мушког рода, тј. конгруира са субјектом. Реченица у пр.

реченици (бр. 21) н е м а суб ј е кт а. Због тога глагол стоји у неутралном (безличном, имперсоналном) облику; тј. у 3. лицу једнине (средњег рода). Уз то, у тој реченици је глагол „путовати“ употребљен у повратном (рефлексивном) облику (уп. речцу се.) Ова реченица, дакле, има безличну конструкцију, и то рефлексивну. Реченице са безличном конструкцијом су

це, јер су оне обезличена варијанта предикатских реченица

Вршилац радње Исказан (субјектом).

Конгруентни/неутрални облик глагола

конструкцијом

Глагол је у конгруентном (персоналном) облику.

Активни/повратни облик глагола Глагол је у активном облику.

Реченице са безличном конструкцијом

Није исказан, тј. нема субјекта

Глагол је у неутралном (безличном) облику, тј. у 3. л. јд. (с. р.).

(Пр. 23) До тога

се може парафразирати са:

(Пр. 24) Човек до тог места тешко стиже.

(Пр. 25) До тог места тешко стижеш. односно помоћу именице

лица. Уопштавање се може унеколико конкретизовати употребом месне одредбе,

нпр.:

(Пр. 26) У овом ресторану се

(Пр. 27) У касарнама се рано леже и рано устаје.

реченице

колективни вршилац:

(Пр. 28) У нашој школи се прича само о предстојећој утакмици.

(Пр. 29) На Мириној свадби се

лацију; уп.:

(Пр. 30) Креће се у два. (уп.: Крећемо у

(Пр. 31) Овде се не пуши! (уп. Овде не смеш

Овакво „безлично“

стовима, тј. у текстовима

Вежбе

1. Обезличи следеће реченице

2.

објективни карактер.

јесте:

(стране) + именичк а једини ца у

са предлошким изразом од стране

односно реченица је потпуна и без агентивне одредбе; уп.: (Пр. 34) Иван је много хваљен. Модел пасивне реченице са партиципским пасивом јесте:

Пасивна реченица (са партиципским пасивом) СУБЈЕКАТ (= Пацијенс) = Именички

израз у номинативу

Прелазни

глагол у

конгруентном

личном облику

партиципског

пасива

АГЕНТИВНА ОДРЕДБА

од (стране)+Именички израз у генитиву

може да се употреби деагентизована конструкција с

уп. примере 35 и 36 са уопштеним и

(Пр. 35) Људи радо читају занимљиве књиге.

(Пр. 36) Занимљиве књиге се радо читају.

(Пр. 37) Прошле

играли кошарку. (Пр. 38) Прошле године се у нашој школи

Међутим, за разлику од реченица са непрелазним глаголима, које су обезличене (в. претходне тачке), у реченицама као што су оне у примерима 36 и 38 употребљава се субјекатско-предикатска (лична) конструкција,

стоји у облику рефлексивног

3.

типа непотпуних глагола (тј. глагола непотпуног значења)

уопште. Један тип су модални глаголи (глаголи модалног значења), од

су најважнији: морати, моћи, хтети, смети и требати (безличан!). Овакви глаголи модализују значење глагола с којим се комбинују, тј. показују да се дата ситуација

ситуација која се мора, може, хоће и сл. реализовати. Упореди: (Пр. 40) Иван је купио карте за биоскоп. (Пр. 41) Иван је хтео да купи карте за

, настављати; престати, престајати. Оваквим

нпр.: (Пр. 43) Иван је почео/наставио/престао писати писмо. Напомена. – Са фазним глаголима се комбинују само глаголи несвршеног вида; уп.: (Пр. 43а) Иван је почео да преписује/*препише задатак. (звездицом се обележава да

Дијаграм бр. 2 (за пр. 41)

једнине . . једнине

46)

(Пр. 47)

(Пр. 48)

критеријуму предикати се деле на:

глаголски предикат, – копулативни предикат а) именски б) прилошки

прости предикат, – сложени предикат. Постоје,

предикат а) именски б) прилошки

Подела по сложености: Прости предикат радим а) био сам болестан б) био сам тамо

Сложени предикат

морам да будем/бити одличан б) морам да будем/бити тамо

Вежбе

1. Направи

тагми. На пример, у реченици:

(Пр. 1) Дечак пажљиво гледа пренос.

сваки од четири конституента (субјекат – одредба за начин – предикат – објекат)

чини по једна реч. Међутим, у примеру: (Пр. 2) Мали дечак из суседства врло пажљиво гледа пренос утакмице.

сви конституенти сем предиката гледа су синтагме. А у примеру: (Пр. 3) Мали дечак из нашег суседства врло пажљиво гледа пренос фудбалске утакмице.

унутар ширих синтагми јављају се и уже синтагме, и то унутар субјекта јавља се ужа

синтагма из нашег суседства, а унутар објекта – фудбалске утакмице. Све ово се

може представити овако: (Пр. 4) (Мали) дечак (из (нашег) суседства) (врло) пажљиво гледа пренос ((фудбалске) утакмице).

Базична структура потребна

ћом табелом:

(в. т. 399, 496 и 502).

у нашој школи

наведене типове синтагми

постоје разне врсте атрибута, те се они према саставу

(Пр. 5)

именичког појма; прави присвојни придеви (Марков, Тањин и сл.), као и присвојне заменице (мој, твој итд.) повезују

(Марком, Тањом, говорником, саговорником

вом идентификовању; друге придевске

са малим речницима. Модел бр. 1

(ОПИСНИ) (ГРАДИВНИ)

Именичка = АТРИБУТ

или придевска придев у синтагма у конгруентном

конгруентном облику облику

Речник бр. 1

Описни придеви и синтагме: бела, плава, црна, (сасвим) нова, (врло) лепа, (прилично) скупа

Градивни придеви: свилена, вунена, памучна

Именице: хаљина, сукња, блуза

Примери синтагми: (Пр. 6) бела свилена

хаљина врло лепа вунена

Речник бр. 2

Показне, неодређене, опште и одричне

заменице: овај, тај, онај; неки, некакав; ма који; сваки; ниједан.

Присвојни придеви: Иванов, Марков, Тањин, Јаснин

Присвојне заменице: мој, твој, његов, њен, наш, ваш, њихов

Именице: познаник, пријатељ, рођак, друг

Примери синтагми: (Пр. 7) онај Иванов познаник неки Марков пријатељ

сваки Тањин рођак

ниједан њен друг

458. Као атрибути могу се употребити

(Пр. 8) џемпер сиве боје (уп. сиви џемпер), жена риђе косе (уп. риђокоса жена), свеска с ишараним корицама, чај без шећера, младић у сивом џемперу, човек у годинама, столица на расклапање, машина

(Пр. 9)

од некога/нечега (од + ген.), оданост некоме/нечему (дат.),

(на + акуз.), увереност у нешто (у + акуз.), таленат за нешто

– Као атрибути могу да се

боравак овде, кретање наниже, путовање ноћу. АТРИБУТИВИ

459. Именичком појму може се и директно

(или именичке синтагме). Примери: (Пр. 14) птица селица,

, јабуке кожаре,

темељац, син јединац, писци реалисти, возач почетник У наведеним синтагмама другом именицом се сужава значење исказано првом именицом (као главном речи). Обележја

квалификативне именице са именицом коју квалификује јесу распоред и подударање у падежу (и броју); уп.: камен темељац, камена темељца, камену темељцу итд. (Зато зависни конституент може да стоји и у

атрибута (атрибутива) овде ће бити описане још само

лификације које се исказују именицама распоређеним испред

назива занимања и сл.; примери: (Пр. 15) господин Никола, господин директор; докторка Петровић, професор Милан Јовановић, баба Мара, чика Милан.

(У неким случајевима се квалификативна именица не мења па се између

именице у зависном падежу ставља цртица: баба-Маре, баба-Мари итд.) Другачија врста атрибутива јесу називи књига, уметничких дела, листова и часописа, удружења, спортских клубова, хотела, разних институција итд.; примери: (Пр. 16) роман „Травничка хроника“, трагедија „Хамлет“, балет „Лабудово језеро“, часопис „Галаксија“, клуб „Јединство“, хотел „Славија“.

Овакви

се стављају у наводнике; углавном стоје у номинативу

Дијаграм бр. 1 (за пр. 17)

ница придев придев „прстен“ синтагма„облик“ „онај“ „Тањин“ „сребрни“ у

јд. у

јд. у ном. јд. у ном. јд. у ном. јд. м. р. м. р. м. р. .

Дијаграм бр. 2 (за пр. 18) Именичка синтагма„филм“

(РЕДНИ) (РЕКЦИЈСКИ)

АТРИБУТ ЦЕНТАР АТРИБУТ Редни број Именица Именичка „први“ „филм“ о + синтагма„риболов“ у ном. јд. у ном. јд. у лок. м. р. . . . . . (КВАЛИФИКАТИВНИ) о + АТРИБУТ ЦЕНТАР

. . . Придев Именица . . . „подводни“ „риболов“

. . . у лок. јд. у лок. јд. . . . м. р. . . . . . . први филм о подводном риболову

Дијаграм бр. 3 (за пр. 19) Именичка синтагма„пас“

ЦЕНТАР АТРИБУТИВ Именица Именица „пас“ „чувар“ у ном. јд. у ном. јд. . . . . . . пас чувар

Примери

(Пр. 20) повратак

21)

(Пр. 22) деда Бора

20

повратак Тањиног брата

Тањиног брата

спортски

центар

„Врачар“

Именица „повратак“

Именичка синтагма„брат

Именица „војска“

Придев „Тањин“

Именица „брат“

Придев „спортски“

Именица „центар “

Именица „Врачар“

деда

ном. јд. ген. јд.

ген. јд. м. р

ген. јд.

ном. јд. м. р.

ном. јд.

ном. јд.

Именица „деда “

функција и дистрибуција

ЦЕНТАР у им. синтагми„повратак“ (ПРИСВОЈНИ)

АТРИБУТ у им. синтагми„повратак“ (МЕСНИ)

АТРИБУТ у им. синтагми„повратак“ (ПРИСВОЈНИ) АТРИБУТ

у им. синтагми„брат“

ГЛАВНА РЕЧ

у им. синтагми„брат

(КВАЛИФИКАТИВНИ) АТРИБУТ

у им. синтагми„центар

ЦЕНТАР

у им. синтагми„центар “ АТРИБУТИВ у им. синтагми„центар 22

Бора

Именица „Бора“

ном. јд.

ном. јд.

АТРИБУТИВ

у им. синтагми„Бора“ ЦЕНТАР у им. синтагми„Бора“

(Пр. 23) врло/веома/прилично/довољно/претерано изузетно/необично/упадљиво/приметно

(= придев)

невероватно/страховито/запањујуће брзо (= прилог)

Пошто квалификативне речи

Ако

), придев, односно прилог стоји у компаративу,

зависни члан поредбене конструкције јавља се обавезна ПОРЕДБЕНА

(Пр. 28) достојан

(ген.), пун нечега (ген.), различит од некога/нечега (од + ген.), сличан некоме/нечему (дат.), љубазан према некоме/нечему (према + дат.), поносан на некога/нешто (на + акуз.), уверен у нешто (у + акуз.), оран за нешто (за + акуз.), одушевљен неким/нечим (инстр.), сагласан са неким/нечим (са + инстр.), луд за неким/нечим (за + инстр.), умерен у нечему (у + лок.)

(Пр. 28а) (поступити) различито од некога (од + ген.), слично некоме (дат.), сагласно са нечим (са + инстр.).

463. (Пр. 29) веома поносан на свој писмени задатак (Пр. 30) сасвим добро (Пр. 31) бео као снег (Пр. 32) мали растом

Дијаграм бр. 4 (за пр. 29) Дијаграм бр. 5 (за пр. 30)

Придевска Прилошка синтагма„поносан“ синтагма„добро“

ОДРЕДБА РЕКЦИЈСКА

Дијаграм бр. 6 (за пр. 31)

Придевска синтагма„бео“

Дијаграм бр. 7 (за пр. 32)

Придевска синтагма„мали“

ПОРЕДБЕНА (ОДРЕДБЕНИ) ЦЕНТАР ОДРЕДБА ЦЕНТАР ЗАВИСНИ КОНСТИТУЕНТ Придев именица Придев Именица „бео“ као + „снег“ „мали“ „раст“ у позитиву . у ном. . у инстр. бео као снег мали растом

Вежбе

1. Анализирај помоћу дијаграма синтагме: а) довољно

в) гладан као вук; г) бољи од мене.

2. Анализирај помоћу дијаграма или табеле синтагме у примерима 26 и 27. (Није

прецизирати да ли је употребљена одредба или допуна, него је довољно ставити ЗАВИСНИ КОНСТИТУЕНТ.)

3. Одреди рекцију придева: свестан, склон, заинтересован, похлепан, жељан, одан, обузет, својствен, осетљив, зависан, навикнут, груб. Партитивне

ПАРТИТИВНЕ СИНТАГМЕ

464. Један посебан тип синтагми илуструју следећи примери: (Пр. 33) парче хлеба, чаша воде, коцка шећера; неколицина људи (Пр. 34) пет књига, петоро деце, петорица студената (Пр. 35) колико карата, неколико пролазника, много ученика, мало воде, доста времена У свим оваквим синтагмама постоји једна партитивна реч, односно реч са партитивним значењем. То може бити партитивна именица, тј. именица која означава

колико чега? Дакле, у синтагмама: парче хлеба, пет књига,

именице у партитивном генитиву хлеба, књига, карата су ЗАВИСНИ

465. У примерима: (Пр. 39) два/три/четири

оваквих синтагми? Какво је њихово значење?

структура

Однос основне и паукалне варијанте номинатива

множине показује следећа табела (бр. 3);

Падежи множине Именице мушког и средњег рода Именице женског рода

Ном. (-Вок.)

људи, писма, али: два човека, писма (две) књиге, ствари

Ген. (двају) људ , писама (двеју) књига, ствар

Дат. -Инстр. -Лок. (двама) људима, писмима (двема) књигама, стварима

Акуз.

људе, писма, али: два човека, писма (две) књиге, ствари

Напомена. – Да облик човека није генитив једнине, показује облик придевске заменице

посебан облик за паукал. Примери анализе: (Пр. 39а) ова два нова ученика Дијаграм бр. 11 Паукална синтагма„ученик“

(ЗАМЕНИЧКИ)

Вежбе

1. Анализирај синтагме: (а) тегла џема од

2. Анализирај синтагме: (а) два детета; (б) сва три питања; (в) четири Маркова друга.

или допуњавању именица, придева и прилога помоћу зависних чланова синтагми. Међутим, постоји још један начин да се искаже информација о неком именичком појму, а то је употреба издвоје н их одредби: уп.: (Пр. 40) Марко

(Пр. 43)

(Пр. 44)

45)

именичка јединица ставља се уз конституент који се одређује (овде: уз синтагму нови ученик). Зато се овакве одредбе зову апозитивним одредбама (латински apponere = додати, приложити), а могу се звати и додатним одредбама. Пошто нису конституенти (чланови) синтагме, него додате јединице, апозитивне одредбе се у говору изд в ајају паузама (и интонацијом), а у писању – запе т ама; уп. изговор и писање реченице:

и падежу са именичким конституентом коме се додаје (уп. пр. 40). Уз то, ако придев разликује вид, а стоји у номинативу (или акузативу једнаком номинативу), употребљава се само у неодређеном виду; уп.: (Пр. 47) Милан, уморан/*уморни од пешачења, сео је да се одмори. Но, апозитив може бити и именица или именичка синтагма у квалификативном зависном падежу (без предлога или с предлогом); нпр.: (Пр. 48) Јаснина мачка, длаке накострешене од страха, сакрила се под кревет. (Пр. 49) На аутобуској станици чекао их је Иван, са великим ранцем

у истом падежу као и

конституент коме се додаје (уп. пр. 41, 42 и 46). Дакле, ако је тај конституент у номинативу (независном падежу), и

а ако је у неком зависном падежу, у том падежу ће бити и

карактеристика новог ученика

468. (Пр. 50) Јасна је посетила Тању, болесну од грипа. (Пр. 51) Иванов брат, студент права, положио је све испите.

Дијаграм бр. 12 (за пр. 50)

ОБЈЕКАТ

Дијаграм бр. 13 (за пр. 51)

СУБЈЕКАТ

Именица Именичка „Тања“ синтагма„брат“ у акуз. јд. АПОЗИТИВ у ном. јд. м. р. АПОЗИТИВ ж. р. Придевска Именичка . синтагма„болестан“ синтагма„студент“ . у акуз. јд. ж р. у ном. јд. . . . . Тању, болесну од грипа, Иванов

својом функционалном структуром стварају могућност за употребу именичких јединица у одговарајућим функцијама и значењима (в. табелу бр. 1 и 2), а (предлошко-)падежни систем обезбеђује конституентски облик који одговара синтаксичкој функцији и значењу.

ОБЕЛЕЖАВАЊЕ СИНТАКСИЧКЕ ФУНКЦИЈЕ

(СТРУКТУРНА И СЕМАНТИЧКА УПОТРЕБА ПАДЕЖА)

470. За разумевање функционисања падежног (предлошко-падежног) система битно је схватити какве типизиране конституентске (или: употребне) вредности овај систем може да прида именичким јединицама. У овом одељку биће описана само два најизразитија типа конституентских вредности: структурна вредност и семантичка (значењска) вредност;

речи

тачкама За илустрацију структурне вредности падежа може

сестру

Именица брат употребљенајеуфункцијиграматичкогсубјекта,итојеобележенонезависнимпадежом–номинативом;аименица сестра јеупотребљенауфункцији правог објекта, што је обележено обликом акузатива (без предлога). Номинатив и акузатив, дакле, само обележавају улогу датих именица у функционалној структури реченице, односно показују да прва именица има структурну (функционалну) вредност субјекта, а друга – објекта.

Сасвим је другачији случај у примерима:

(Пр. 2) Оловка је на столу/у столу.

(Пр. 3) Оловка се налази на столу/у столу.

(Пр. 4) Оловка ће се на столу/у столу загубити (међу папирима).

(Пр. 5) (она) оловка на столу/у столу.

У овим примерима предлошко-падежне конструкције на столу, односно у столу употребљени су у четири различите синтаксичке функције: као прилошки предикатив (пр. 2; уп. т. 419), као прилошка допуна (пр. 3; уп. т. 431),

т. 458).

Све те вредности се могу груписати у неколико

када се употребљавају у

синтаксичким

се јављају само именичке (или поименичене) речи и синтагме. Две најтипичније такве функције су субјекат и објекат; но у такве функције спадају и све друге

у

синтаксичким облицима.) Што се тиче вокатива, именичка реч или синтагма у том падежу није конституент неке више јединице, него се, било сама било паузама (запетама) издвојена од реченице, употребљава за дозивање, обраћање саговорнику, скретање саговорникове пажње и сл. Дакле, за разлику од осталих падежа, вокатив нема синтаксичку него комуникативну функцију, са апелативном

Граматички субјекат номинатив (Мали) дечак се игра.

датив

акузатив

Логички (семантички) субјекат

основни облик

Прави партитивна

објекат варијанта одрична варијанта

Неправи објекти и остале рекцијске допуне

генитив

акузатив (партитивни)

генитив („словенски“)

генитив

Јасни се спава. Јасни се једу колачи.

Јасну боли глава.

За ову представу нема карата.

Марко је купио воће Марко је купио воћа.

Марко није рекао ни речи

табелу бр. 4 Партитивна допуна (партитивни)

око + генитивотимати се

датив

се некоме, дивити се некоме/нечему, припадати некоме/нечему

оданост некоме/нечему, припадност нечему, допринос нечему

према + дативохладнети према некоме љубав, наклоност, мржња према некоме/ нечему

на + акузативличити на некога/нешто, навићи се на некога/нешто, пристати на нешто

у + акузатив сумњати у некога/нешто, заљубити се у некога, уверити се у нешто

за + акузативзалагати се за нешто, определити се за некога/ нешто, интересовати се за некога/нешто

о + акузатив

огрешити се о некога/ нешто

инструменталуправљати нечим, служити се нечим, бавити се нечим, трговати нечим

с(а) + инструментал

за + инструментал

почети с нечим, одуговлачити с нечим, саосећати с неким

чезнути за неким/нечим, туговати за неким/нечим, лудовати за нечим

над + инструментал згражати се над нечим

сећање на некога/ нешто, претплата на нешто, лов на нешто

сумња у нешто, увереност у нешто, поверење у некога/нешто

таленат за нешто, услов за нешто, интересовање за некога/нешто

огрешење о некога/ нешто

управљање нечим, бављење нечим, трговина нечим, трговац нечим

сродство с неким, обрачун с неким

чежња за неким/нечим, туга за неким/нечим, потреба за нечим

сличан некоме/нечему, одан некоме/нечему, склон нечему, својствен некоме/ нечему

љубазан према некоме, равнодушан према некоме/нечему, неповерљив према некоме/нечему

поносан на некога/нешто, љубоморан на некога, навикнут на нешто, похлепан на нешто

уверен у нешто, сигуран у нешто

оран за нешто, способан за нешто, заинтересован за некога/нешто

одушевљен неким/нечим, заузет нечим, богат нечим

сагласан с неким/нечим, усклађен с нечим

луд за нечим

послати, поклонити итд. некоме

обично личност, коме је упућено давање, односно саопштавање (зато се за овакав неправи објекат употребљава и термин АДРЕСАТ).

Другу важну употребу датива

субјекта – илуструју примери: (Пр. 8) Неко ми је однео оловку (Пр. 9) Поправили су нам телевизор. (Пр. 10) Зорану се покварио ауто.

Овакав реченични члан је синтаксички необавезан (реченица би била потпуна и без ми, нам, Зорану). Њиме се исказује појам, такође најчешће личност, кога се тиче, за кога је

(пр. 8 и 9) или субјекатски (пр. 10) појам.

Такозвани квалитативни

синтагме,дакле,можемозамислитикао:човек...раста,смогућимконкретизацијама:

беле, црне, плаве и сл.

(Пр. 12) девојка с црним

срећним завршетком. (Пр. 13) (онај) човек без качкета, човек

(Пр. 18) Субјекатски генитив:

(Пр. 19) Објекатски генитив:

зују неко прилошко значење (временски генитив, временски акузатив, акузатив мере, инструментал средства, начина, места и времена), ипак се за већину значења употребљавају предлошко-падежне конструкције. МЕСНА (ПРОСТОРНА) ЗНАЧЕЊА

475. Прилошка значења која се тичу места (простора) могу се груписати у неколико најопштијих типова, то су:

1. Локациона значења,

2. месна (просторна) значења

Локатив Папири леже на столу, по столу, у столу.

обале

Акузатив Прошли смо

о рамену (лок.)

(Пр. 21) Мачка је легла под сто (акуз.):

с предлозима на и у (повезује их значење површине

Генитив

(без

(с

начин извођења радње, учесталост, однос вршиоца према

конструкције

начинских значења

инструментал (без предлога)

с(а)+инструментал

тихим гласом/шапатом, ићи дугим корацима, доћи трком, ударити неког свом снагом

пењати се с напором, наљутити се

радити с планом, гледати неког с чуђењем, стићи са закашњењем

по и према + локатив а) поступити по/према плану, по/према прописима, по/према наређењу, поређати нешто по/према величини

478.

ције, конструкцијом из + ген. најчешће се износи подстицај

Околности по + локатив приликом + ген при + локатив

Отпутовали су по ноћи.

Читао је при светлости свеће.

Мера акузатив (мере) инструментал Остао је на мору недељу дана.

Концесија (допусно значење) (= појам означен именичком јединицом не спречава реализацију ситуације)

Ходао је један километар. Писао је сатима (и сатима).

упркос + датив (или генитив)Авион је полетео упркос магли (магле).

Поредбено значење за једнакост: попут + генитив за неједнакост: од +

Изузимање (ексцептивно значење)

Замењивање (супституција)

трчи попут ветра. Иван је боље урадио задатак од Марка.

Конституенти с оваквим значењима углавном се употребљавају као ОДРЕДБЕ, и то као ОДРЕДБА ЦИЉА (или: ЗА ЦИЉ), НАМЕНЕ, СРЕДСТВА, ВРШИОЦА (= АГЕНТИВНА ОДРЕДБА), ДРУШТВА (= СОЦИЈАТИВНА ОДРЕДБА), ОКОЛНОСТИ, МЕРЕ, ДОПУШТАЊА (= КОНЦЕСИВНА ОДРЕДБА), ПОРЕЂЕЊА (по једнакости), ИЗУЗИМАЊА (= ЕКСЦЕПТИВНА ОДРЕДБА), ЗАМЕЊИВАЊА (= СУПСТИТУТИВНА ОДРЕДБА). Но, кад се врши поређење по неједнакости, конституент с прилошким значењем има функцију ПОРЕДБЕНЕ ДОПУНЕ (ДОПУНЕ ЗА ПОРЕЂЕЊЕ). А и конституенти са неким другим прилошким значењима могу имати и функцију допуне (нпр. Једрилица је била гоњена јаким ветром = АГЕНТИВНА ДОПУНА).

Поједина од наведених значења додирују се са раније описаним; нпр. циљ и агенс с узроком, средство и друштво с начином, мера с

околности с временом и начином. Напомена. – Треба

циљно значење. Школски пример

жи друга морфолошка категорија именичких речи (поред падежа) – граматички број. Наиме, сви облици именичких речи могу се повезати у систем граматичког броја, и то на основу њихове типизиране (= системске) вредности: једни облици, тзв. облици једнине, показују да се именичком речју означава један појам, а други облици, тзв. облици

За такав систем облика (обавезан за дату врсту речи) са

множину (у неким случајевима се јавља и једна специјална вредност – паукал). Слично

с тим што она обухвата седам посебних категорија, тј. седам падежа у ужем смислу: номинатив, генитив, датив, итд.; а информативна вредност ових облика је много комплекснија него код категорија броја. Чему служи падежни систем (односно

коју пружа падеж може бити структурна (обележавање синтаксичких

2.

Датив

ИнструменталОпште

Номинатив

Генитив

Датив

објекти и рекцијске допуне у синтагмама

логички субјекат (парт. ген.)

партитивна варијанта правог објекта (парт. ген.)

тзв. словенски генитив (као варијанта правог објекта уз прелазне глаголе у одричном облику) – посесивно придевско значење (посесивни ген. у ужем смислу); ту је укључен и тзв. субјекатски и објекатски ген. – квалитативно придевско значење (квалитативни генитив) – временско (темпорално) прилошко значење (временски или темпорални генитив)

логички субјекат

„реципијент“ (в. т. 475)

Генитив из, с(а), од, до, поред, крај, код, близу, изнад, испод, испред, иза, између, пре, после, након, уочи, усред, око, (из)ван, приликом, због, услед, ради, попут, упркос, против, осим/сем, место, (архаично) у

Датив к(а), према, упркос

Акузатив на, у, о, по, уз, низ, кроз, за, над, под, пред, међу

Инструментал с(а), над, под, пред, за, међу

Локатив на, у, о, по, према, при

Локатив се употребљава само с предлозима, док се остали зависни падежи употребљавају и без предлога.

синонимни падежи и предлошко-падежне конструкције; нпр.: (Пр. 30) бојати се змија (ген.)/од змија (од + ген.), прогласити некога победником (инстр.)/ за победника (за + акуз.), девојка плаве косе (ген.)/ с плавом косом (с + инстр.), после/након утакмице (

кроз један сат (за/кроз + акуз.), полица

поред/крај радног стола (поред/крај + ген.).

одговарајуће

именичке речи односно синтагме (која се зато зове контролор конгруенције), док избор лица зависи од улоге именичког појма у комуникацији: да ли је то говорник, саговорник или појам ван комуникације.

Конгруенција, дакле, представља морфосинтаксичку везу између конгруентне речи или синтагме и именичког конституента који условљава („контролише“) избор конкретне вредности конгруентних

нтаксичка

речи

Глаголски предикат

413

453 Модални

Дечак трчи. Дечак је трчао.

Дечак је несташан. Дечак је био несташан.

лице број (род)

Тачка Конгруентна реч (синтагма)

457

Функција кон-

груентне речи (синтагме)

467 Апозитив

414

Придевске речи (придеви, придевске заменице, конгруентни бројеви) или синтагме

Копулативни предикатив (именски

сматрају

Граматичка конгруенција (ж. р.)

Семантичка

конгруенција (м. р.) онај судија је дошао (они судије су дошли)

Дакле, у једнини се слагање врши искључиво по значењу (м. р.), а у множини претежно по облику (ж. р.), али може и по значењу.

Другу групу чине именице као што су: пијаница, кукавица, варалица, скитница, будала, тврдица, улизица, муштерија, ухода итд. То су

(ж. р.)

(м. р.)

(јд. и мн.), муштерија (јд. и мн.); деца, браћа, унучад (уз именице употреби и атрибут). Објасни како се слажу атрибут и предикат с оваквим именицама.

Конгруенција с бројевима (с партитивним и паукалним синтагмама)

488. При слагању конгруентних речи с бројевима односно партитивним и паукалним синтагмама у функцији субјекта јавља се неколико типова двојаке конгруенције.

У партитивним синтагмама постоји

туре и значења: центар синтагме је

тичка

(в. т. 464). Зато је могућа и граматичка

броје вима, тј. са бројевима пет, шест, седам итд.

(јд. с. р.)

Граматичка конгруенција (јд. с. р.)

Семантичка конгруенција (мн. м. р.)

Граматичка конгруенција (јд. ж. р.)

Семантичка

(мн. м. р.)

итд.); део предиката у личном облику стоји у множини, тј.

(мн. м. р.)

појмови

ЗАВИСНЕ РЕЧЕНИЦЕ КАО КОНСТИТУЕНТСКЕ ЈЕДИНИЦЕ

489. У т. 396–400 речено је да се предикатске реченице могу употребити на два начина: да се њима реализује нека комуникативна функција (ОБАВЕШТЕЊЕ, ПИТАЊЕ, ЗАПОВЕСТ и сл.) или нека конституентска функција у вишој реченици или синтагми (СУБЈЕКАТ, ОБЈЕКАТ, ОДРЕДБА МЕСТА, ВРЕМЕНА, НАЧИНА итд., АТРИБУТ и сл.). Пошто су реченице с комуникативном функцијом и саме довољне да се образује завршена комуникативна јединица, оне се називају независним реченицама (о њима в. т. 522–528). За разлику од њих, реченице које имају конституентску функцију само су саставни део (конституент, члан) више (шире) конструкције, тј. нису довољне да саме образују комуникативну реченицу („не могу да стоје саме“); зато се називају зависним

реченицама. (Сем тога, за

врста постоје ужи, конкретни типови. Сваки конкретни тип зависне

омогућава да се (предикатска) реченица као посебан тип синтаксичке

конституентским вредностима (значењима и функцијама). По томе

(предикатска) реченица као посебан тип синтаксичке јединице, употреби с различитим конституентским вредностима (значењима и функцијама). По томе систем зависних реченица има много додирних тачака са (предлошко-)падежним системом, који омогућава да се именичке јединице, захваљујући падежним облицима и предлозима, употребе

облику, као централног конституента реченице, у синтакси наилазимо на још три типа конституентских вредности: именичке, придевске и прилошке. Ово се огледа и у постојању одговарајућих врста речи (именичких, придевских и прилошких) и у вредностима падежа (именички или прави, придевски

прилозима за начин). Овакве реченице

изразима или речима које

функцију. Пошто показују зависни карактер реченице, све такве речи и изрази могу се назвати субординаторима. У субординаторе спадају:

– зависни (субординативни, хипотаксички) везници и везнички спојеви; да, кад, док, пошто, чим, јер, ако, иако, мада, како, и сл.: пре него што, након што, као што, као да, него што, него да; – речце с функцијом везника (субординатора): ли, да ли, нека; – односне (релативне) и упитне заменице и прилози (који поред своје конституентске функције имају и функцију субординатора, в. т. 500): ко, шта, који, какав, чији, колики; где, куда, одакле, докле, откад, докад, како, колико. Напомена. – Као што поред правих

условне и намерне реченице).

ИНТЕРПУНКЦИЈА У ЗАВИСНОСЛОЖЕНИМ РЕЧЕНИЦАМА

492. Иако има функцију конституента више,

зависносложене реченице, зависна реченица се, ипак, осећа као посебна целина унутар те реченице. То се нарочито уочава тамо где се зависна реченица издваја као посебан сегмент

(Пр. 3)

(Пр.

(Пр. 5) Марко је добио награду, што је све обрадовало. (= односна реченица додата целој претходној реченици).

Наведени случајеви се могу резимирати овако:

1. Зависна реченица, ... („инверзија“).

2. ..., зависна реченица, ... (уметање).

3. ... допунска зависна реченица.

4. ... (,) одредбена зависна реченица.

5. .., додатна зависна реченица и псеудозависна реченица – в. т. 534.

време поласка је само додатна информација. Временска реченица

(Пр. 6)

8) Кад

9)

на изричну реченицу (у ширем смислу): (Пр. 10) Да ли је Марко добио награду, (то) нико није знао. (Пр. 11) Дискутовали су о томе да ли је Марко заслужио награду. (Пр. 12) Размишљали су о томе како ће путовати у Париз.

Употреба оваквих корелатива зависних реченица нарочито је важна тамо где се њиховим падежним обликом (и употребом предлога) прецизира улога садржаја зависне реченице у вишој конструкцији; уп. пр. 11 и 12, где предлошко-падежна конструкција о + локатив показује да се зависним реченицама изриче садржај неправог објекта. Корелативи су важни и за интерпункцију. Наиме, ако у реченици или синтагми постоји

размишљати, сматрати, веровати, питати се и сл.; оп а ж а њ а, нпр. видети, гледати, приметити, чути, слушати и сл.; осе ћ

(Пр, 14)

(Пр. 15)

(Пр. 16)

(Пр. 17)

(Пр. 18)

(Пр. 19)

ИЗРИЧНИ . . . ПРЕДИКАТ . . . ПРАВИ ОБЈЕКАТ

Прелазни глагол говорења, Изрична реченица мишљења, опажања или (у ширем смислу)

осећања

у конгруентном личном облику

(Да се ради о правом објекту показује

реченице именичком заменицом у акузативу; нпр Шта је Иван рекао Тањи? Иван је нешто рекао Тањи.)

Међутим, изричне реченице

ле, именице

ТРИ

495

изричне реченице у ужем смислу (декларативне

ситуације.

(Пр. 23)

и постериорности). При том је свеједно да ли је глагол више реченице у садашњем, прошлом или будућем времену. Уп.:

(Пр. 26)

Марко ће рећи да ће Иван доћи (= постериорност)

Марко је рекао да је Иван дошао (= антериорност)

Марко каже } да Иван долази (= симултаност)

(Пр. 27)

Зоран ће питати ко ће доћи (= постериорност)

Зоран је питао ко је дошао (= антериорност)

Зоран пита } ко долази (= симултаност)

Модалне изричне реченице су модалног карактера, тј. не означавају реалну

лични став према реализацији радње. То су: (1) глаголи

захтев, молба и сл., нпр. заповедити, наредити, захтевати, тражити, молити, предлагати и сл. (тада се модалне изричне реченице називају импе ративним изричним реченицама); (2) глаголи којима се исказује жеља и сл., нпр. желети, жудети, волети (онда се употребљава назив: жељне или оптативне изричне реченице); (3) разни други глаголи, нпр. намеравати, планирати, настојати, трудити се, покушавати и сл. Примери:

(Пр. 28) Марко је захтевао од Ивана

плоче. (Пр. 29) Марко је желео да студира медицину.

(Пр. 30) Марко је покушао да нађе карте за утакмицу.

Карактеристични

НЕПРАВИ ОБЈЕКАТ уз извесне глаголе са

рекцијом, нпр.:

(Пр. 32) Иван је размишљао (о томе) да се упише на права. (уп. рекцију: размишљати о нечему)

(Пр. 33) Иван је пристао (на то) да он купи карте за биоскоп. (уп. пристати на нешто)

(Пр. 34) Иван се помирио (с тим) да неће ићи на скијање. (уп. помирити се с нечим);

ИЗРИЧНИ АТРИБУТ у именичкој синтагми:

(Пр. 35) вест (о томе) да је Марко добио награду

(Пр. 36) дискусија (о томе) да ли је Марко заслужио награду

(Пр. 37) захтев да се све књиге врате у библиотеку;

ДОПУНСКИ ЗАВИСНИ ЧЛАН у придевској синтагми:

(Пр. 38) свестан да је погрешио

(Пр. 39) жељан да се што пре врати кући

(Пр. 40) уверен (у то) да је закаснио. При том се изричне реченице често не везују

(Пр. 41) Свима одговара

(Пр. 42)

одваја запетом (али ако нема зависног везника, стављају се

реченицом у ужем смислу (пр. 44), питање – зависноупитном реченицом (пр. 45), заповест – императивном (пр. 46). Такав начин навођења нечијег говора, односно изричне реченице употребљене у таквој конструкцији називају се посредни или неуправни или индиректни говор.

Поред разлике у синтаксичкој

у пр. 44: ја, он, ти : јој, сутра : следећег дана; а у пр. 46: ми : му, моје : његове,

глаголâ). ПРИМЕРИ АНАЛИЗЕ

499. Дијаграм бр. 1 за зависносложену реченицу у пр. 13:

Комуникативна реченица Пр. 13 ОБАВЕШТЕЊЕ (Обавештајна) + . реченица„рећи“

НЕПРАВИ (ИЗРИЧНИ) СУБЈЕКАТ ПРЕДИКАТ ОБЈЕКАТ ПРАВИ

Дијаграм бр. 2 (за синтагму у пр. 36)

Именичка

синтагма„дискусија“ ЦЕНТАР

28

питао

је

Марко

је захтевао

од Ивана

да му врати плоче

Глагол „питати“

Зависноупитна реченица„отићи“ ном. јд.

Именица „Марко“

Глагол „захтевати“

Именица „Иван“

Модална изрична реченица„вратити“

3. л. јд. м. р. перфекта

прилог зашто

ном. јд.

3 л. јд. м. р. перфекта

од + ген. јд.

да + презент

у реченици„питати”

ПРЕДИКАТ у реченици„питати“ (ИЗРИЧНИ) ПРАВИ ОБЈЕКАТ у реченици„питати“

СУБЈЕКАТ у реченици„захтевати“

ПРЕДИКАТ

у реченици„захтевати“ НЕПРАВИ ОБЈЕКАТ у реченици„захтевати“ (ИЗРИЧНИ)

ПРАВИ ОБЈЕКАТ

у реченици„захтевати”

Вежбе

1. Анализирај помоћу дијаграма примере 15, 16 и 18 (зависне реченице није потребно рашчлањавати).

2. Анализирај помоћу табеле примере 14, 24 и 29 (зависне реченице није потребно рашчлањавати).

3. Стави у посредни говор одговарајуће реченице у следећим примерима: (1) Марко ми је саопштио: „Ја сам јуче добио писмо од Николе.“ (2) Марко је питао: „Ко ми је узео свеску?“ (3) Марко је

до

кад, као и везник што). Природу оваквих реченица показаћемо

информација садржана у

реченици повезује се и са појмом означеним синтагмом нови рачунар у претходној реченици. То повезивање је само семантичко (по

318

она је релативизатор, тј. посебна врста субординатора која обележава односни

истовремено и конституент односне реченице (у наведеним примерима субјекат, односно неправи објекат). Ова

улога у наведеним примерима може се представити овако:

Дијаграм 3

Дијаграм 4

РЕЛАТИВИЗАТОР — СУБЈЕКАТ РЕЛАТИВИЗАТОР — НЕПРАВИ ОБЈЕКАТ

Односна заменица „који“

Односна заменица „који“ у ном. (јер је субјекат) о + у

локативу (јер је неправи јд. м. р. (јер конгруира објекат) јд. м. р. (јер конса именицом рачунар) груира са именицом рачунар) . . . . . . који о коме

РЕЧЕНИЦЕ СА ОДНОСНИМ ПРИДЕВСКИМ ЗАМЕНИЦАМА И ОДНОСНИМ ПРИЛОЗИМА

501. У оваквим односним (релативним) реченицама постоје три типа везе с именичким појмом. Наиме, реченица се може односити: (1) на дати појам (на његов идентитет), и тада се најчешће употребљава заменица који: (Пр. 50) То је (онај) младић

који значи временску јединицу, употребљава се одно

времена, тј. прилошког су типа; в. т. 505 и 506.)

случај

(Пр. 59) Додај ми (ону) књигу што

на столу. (Пр. 60) Покажи ми (онај) речник што си (га) јуче купио.

Реч што која је овде употребљена као обележје релативне реченице није

се њено значење само

(уп. пр. 59). (Пример бр. 60 јасно показује двоструку природу односне везе: зависност, обележену везником што, и упућивање на именички појам,

на

начина везати за именичку јединицу на коју се односе:

апозитивима в. т. 456–458 и 467). Односна реченица се употребљава као

представити и дијаграмима: Дијаграм 5

Именичка синтагма „рука “ у акуз. јд.

(КОРЕЛАТИВНИ)

(ОДНОСНИ)

Односна „онај“ „рука “ реченица „држати“ у акуз. јд. ж. р у акуз. јд. (са заменицом који) (ону) руку у којој је

Дијаграм 6

ПРАВИ ОБЈЕКАТ Именичка синтагма„рука“ у акуз. јд.

(ОДНОСНИ)

АТРИБУТ ЦЕНТАР АПОЗИТИВ Придев„десни“ Именица„рука “ Односна у акуз. јд. ж. р. у акуз. јд. реченица„држати“ . . (са заменицом који) . . . . .

(у конкретном или апстрактном смислу), с тим што је корелатив

реченица поименичена показна заменица у једнини

(Пр.

да урадиш данас, (то) не остављај за сутра. Овакве реченице, дакле, означавају особе, предмете или појаве, те имају именичку конституентску вредност, односно употребљавају се пре свега у типичним именичким функцијама, а то су СУБЈЕКАТ и

ОБЈЕКАТ (уп. пр. 65 за субјекат, а пр. 67 за објекат). Но, захваљујући употреби корелатива, овакве реченице могу да врше и друге именичке функције, нпр.

(Пр. 70)

(Пр. 71)

(Пр. 72)

(Пр. 73)

(Пр. 75)

се сви обрадовали.

Пошто се ради о додатној информацији, и овде се може рећи да

реченица има функцију АПОЗИТИВА. Овакве реченице се, наравно, у говору издвајају паузама, а у писању запетама.

Вежбе

1. Направи дијаграме за реченице бр. 63 и 64 (односне реченице и синтагму

2.

значење и најчешће се употребљавају

реченице

реченици). Обележје оваквих реченица су односно-у пи

т о: где, куда, камо, одакле. Примери:

(Пр. 76) Ниче где га не сеју.

(Пр. 77) Где он удари, ту трава не расте.

(Пр. 78) Где је некада била ледина, диже се ново насеље.

(Пр. 79) Ишао

(Пр. 80) Прешао

1. Направи дијаграме за реченице бр. 78 и 79 (без рашчлањавања зависних реченица).

2.

као ОДРЕДБА ВРЕМЕНА или ОДРЕДБА МЕРЕ ВРЕМЕНА (у вишој реченици). Обележје оваквих реченица су временски везници (и везнички спојеви): кад, док, пошто, након што, чим, само што, тек што, пре него/но што,

– Везници су: кад и док; уп.:

(Пр. 81) Кад сам се враћао кући, купио сам новине.

(Пр. 82) Кад сам дошао код Зорана, он је баш оправљао свој ауто.

(Пр. 83) Док смо се шетали по граду, разгледали смо излоге. (Пр. 84) Док је Никола био на путу, стигло је једно писмо за њега.

2. Пoстериорност. – Везници су: кад, пошто, након што, чим, само што, тек што; нпр.:

(Пр. 85) Кад сам завршио посао, отишао сам у шетњу.

(Пр. 86) Пошто/након што сам завршио посао, отишао сам у шетњу. (Пр. 87) Чим сам завршио посао, отишао сам у шетњу.

(Пр. 88) Само што/тек што је легао у кревет, зазвонио је телефон.

Везник чим има уже значење од везника пошто и након што; његово значење се може окарактерисати као: „одмах пошто“ (тзв. значење имедијатности, односно непосредне постериорности). Само што

3. Антериорност.

(Пр. 89)

3. Временске реченице са синонимним

периода у коме се та ситуација реализује; уп.: (Пр. 94) Откад/откако се преселио, ретко га виђам. (Пр. 95) Откад/откако се преселио, видео сам га само једанпут.

Примери анализе: Дијаграм 8

Комуникативна реченицаПр. 81

ОБАВЕШТЕЊЕ Обавештајна +. реченица„купити“

ОДРЕДБА ВРЕМЕНА СУБЈЕКАТ

ОБЈЕКАТ Временска [ја] Глагол„купити“

„новине “ реченица„враћати се“

ОБАВЕШТЕЊЕ Обавештајна +. реченица„памтити“ ПРАВИ ОДРЕДБА СУБЈЕКАТ ПРЕДИКАТ ОБЈЕКАТ МЕРЕ ВРЕМЕНА [ја] Глагол Поименичена Временска „памтити“ заменица реченица у 1. л. јд. „тај“ (са везником док) футура у акуз. јд. с. р. .

значењем. Оне се употребљавају као ОДРЕДБА УЗРОКА (у вишој реченици). Обележја су им узрочни везници (и везнички спојеви): јер, зато што, стога што, што, пошто, како и будући да. Примери: (Пр. 96) Тања није дошла у школу јер се разболела од грипа.

(Пр. 97) Врати ми белешке зато што спремам испит!

(Пр. 98) Марко се наљутио на другове што га нису чекали.

(Пр. 99) Пошто је књига била врло скупа, нисам је купио.

(Пр. 100) Како нисмо имали више новца, купили смо јој само цвеће.

(Пр. 101) Сви смо прихватили Јаснин предлог будући да је то било једино решење.

Пример анализе: Дијаграм 10

Комуникативна реченицаПр. 97

ЗАПОВЕСТ Заповедна + ! реченица„вратити“

НЕПРАВИ ПРАВИ ОДРЕДБА СУБЈЕКАТ ПРЕДИКАТ ОБЈЕКАТ ОБЈЕКАТ УЗРОКА [ти] Глагол Лична Именица Узрочна „вратити“ заменица „белешка“ реченица„спремати“ у 2. л. јд. „ја“ у акуз. мн. императива у

целе зависносложене реченице, јесте да су модалне, јер се не означавају реалне, него хипотетичне ситуације.

Постоји неколико типова услова (условног значења), односно неколико типова условних реченица. Два главна критеријума по којима се разликују условна значења јесу: оства рљивост услова и в р еме важења услова.

По првом критеријуму услови се могу поделити на три основна типа: реални, потенцијални и иреални услов, па се и условне реченице могу поделити на: реалне, потенцијалне и иреалне условне реченице. Разлику између реалног и потенцијалног услова (одн. реченица) могу да илуструју следећи примери: (Пр. 102) Ако добијем/будем

(Пр. 103) Кад бих добио премију/Да добијем премију, купио бих

Реченицом

вида). Цела зависносложена реченица има из р азито

прогнозирања исхода. То се огледа у употреби потенцијала (= кондиционала), тј. модуса, у вишој реченици (уп. купио бих ауто). Практична разлика у употреби реченице бр. 102 и реченице бр. 103 била би ова: прву реченицу изговорио је

услов, сродан са садашњим:

(Пр. 107а) Ако је Марко дошао

поруку. (4) свевременски услов, који се

квалификативним презентом: (Пр. 108) Ако се гвожђе загрева, оно се шири.

У потенцијалим реченицама јавља се будући услов, уп. пр. 103. А у иреалним реченицама среће се садашњи иреални услов (означен

шли иреални услов (означен перфектом).

Реални услов

ако/уколико + презент/футур II

ако/уколико + презент

ако/уколико + перфекат

Потенцијални услов код + потенцијал

да + презент (гл. свр. вида)

Иреални услов

кад + потенцијал

до + презент (гл. несвр. вида)

Напомене

да + перфекат

ако/уколико + квалификативни презент

Врста и време услова

Потенцијални (будући) услов

+ преУКО-} зент/ ЛИКО футур II

+ потенцијал ДА + презент (свр. вид)

потенцијал Кад бисте се потрудили/ Да се потрудите, успели бисте.

Иреални садашњи услов КАД + потенцијал ДА + презент (несвр. вид) потенцијал

Иреални прошли услов ДА + перфекат

Пример анализе: Дијаграм 11

бих имао више слободног времена/Да имам више слободног времена, бавио бих се спортом.

сте се потрудили, успели бисте. Да сам имао више слободног

Комуникативна реченица Пр. 102

ОБАВЕШТЕЊЕ Обавештајна реченица„купити“ + .

ОДРЕДБА ПРАВИ УСЛОВА СУБЈЕКАТ ПРЕДИКАТ ОБЈЕКАТ Условна [ја] Глагол Именица реченица„купити“ „купити“ „ауто“ (с везником ако) у 1. л. јд. у акуз. јд. . футура. . . . . . . Ако добијем

(слично

смисаона веза више и допусне реченице Примери:

(Пр. 109) Иако је пожурио, (ипак) није стигао

(Пр. 110) Залутао је иако је знао пут. (Пр. 111) Мада је био болестан, отишао је у школу. (Пр. 112) Пошли су на излет мада је падала киша.

(Пр. 113) Премда је сијало сунце, ипак је било хладно. Напомена. – Пошто између ситуације

анализе: Дијаграм 12

Комуникативна реченица Пр. 109

ОБАВЕШТЕЊЕ Обавештајна реченица„стићи“ + .

ДОПУСНА ОДРЕДБА ОДРЕДБА СУБЈЕКАТ ПРЕДИКАТ НАЧИНА Допусна [он] Глагол Именица реченица„пожурити“ „стићи“ на + „време “ (са везником иако) у 3 л. јд. м. р. . у акуз. јд. перфекта . . (одрични обик) . Иако је пожурио,

(Пр. 114) Да

на време, узео је такси.

(Пр. 115) Узео је такси да стигне/да би стигао на време.

(Пр. 116) Узео је такси како би стигао

(Пр. 117) Марко је,

(Пр. 118) Пошаљи писмо авионом да би брже

(Пр. 119)

Овакве намерне реченице могу бити потврдне или одричне,

реченицама

оваквим реченицама се употребљавају

и 119).

да (с презентом и потенцијалом) и

како (с потенцијалом), а кад се жели показати да је реализација ситуације у намерној реченици неизвесна (проблематична, евентуална), употребљава се речца

потенцијалом у одричном облику, нпр.:

(Пр. 120) Узео

Што се тиче интерпункције,

(Пр. 121) Марко је отишао да спава.

(Пр. 122) Марко је сишао да купи новине. (Пр. 123) Марко је

разлику од одредбених намерних реченица, којима се п р оши рив

Примери анализе: Дијаграм 13

ОБАВЕШТЕЊЕ Обавештајна реченица„отићи“ + .

СУБЈЕКАТ ПРЕДИКАТ ДОПУНА ЗА ЦИЉ Именица Глагол Намерна „Марко“ „отићи“ реченица„спавати“ у ном. јд. у 3. л. јд. м. р. (да + презент) перфекта . . . . Марко

Вежба Направи дијаграме за реченице

поредбених реченица за једнакост:

(Пр. 124) Поступио је (онако) као што/како му је било речено.

(Пр. 125) Марко исто тако добро игра кошарку

фудбал.

(Пр. 126) Гледао нас је као да нас први пут види.

(Пр. 127) Помогли смо му (онолико) колико смо могли.

Везнички спој као што употребљава се за поређење са реалном ситуацијом, а као да са хипотетичком. У вишој реченици се јављају разни корелативи (онако, тако, исто тако, онолико и сл.). Интерпункција је као и код других одредбених реченица (в т. 493). Примери поредбених реченица

(Пр. 128) Тај филм је бољи него/но што мислиш.

(Пр. 129) Представа је трајала дуже

(Пр. 130) Ситуација се развијала

(Пр. 131)

(Пр. 132)

запета.

Примери анализе: Дијаграм 15 Комуникативна

што смо предвиђали.

ДОПУНЕ. Обележје последичних

138)

139)

Временска реченица„чути“ (за постериорност)

Изрична рече-

ница„вратити се“ (у ужем смислу)

Везник кад

реченици„чути“

138

„отићи“ ПРАВИ ОБЈЕКАТ у реченици„желети“ 139

коју сам изгубио

Условна

реченица„наћи“ (за будући реални услов)

Односна реченица„изгубити“

Везник ако + презент

Односна заменица„који“ у акуз. јд. ж. р

ОДРЕДБА УСЛОВА у реченици„звати“

ОДНОСНИ АТРИБУТ у именичкој синтагми „свеска “

Вежбе 1. Помоћу табеле као што је табела бр. 4 анализирај зависне реченице у примерима: (1) Док је командир издавао наређења, жена баци поглед на хајдука, који је једнако лежао увезан и непомичан (И. Андрић). (2) Када је поново отворио очи, видео је да је сам (И. Андрић). (3)

515.

Општи појмови

ситуација се исказује као експлицитно приписана своме носиоцу,

комуникативних (независних) и конституентских функција, јер је систематисана

врсте независних и зависних реченица. Међутим, предикатска реченица није једина синтаксичка јединица

516. Битне карактеристике јединица

ским прилогом, какве су, нпр.: (Пр. 1) (брзо) читати (књигу) (Пр. 2) (брзо) читајући (књигу), јесу следеће: (1) глагол као центар јединице својим обликом прецизира конституентску вредност целе јединице (што је

ВИ ОБЈЕКАТ) уз разне глаголе, нпр.: (Пр. 3) Марко је желео кренути

(уп.

је

желео?

са именичком заменицом шта у акузативу) (Пр. 4) Зец је покушао побећи. (Пр. 5) Дете је научило писати.

али се чешће од инфинитива овде употребљава изрична реченица са глаголом у

зенту и везником да. Као ДОПУНА ЗА

глаголе кретања, нпр.: (Пр. 6)

ОДРЕДБЕ ВРЕМЕНА, нпр.:

(Пр. 9) Враћајући се кући, Мира је срела другарицу. (Пр. 10) Вративши се кући, затекла је госте.

(уп. Кад/док се враћала кући,...; Кад се вратила кући,...); или ОДРЕДБЕ УЗРОКА, нпр.:

(Пр. 11) Плашећи се кише, пожурила је кући.

(уп. Пошто се плашила кише,...); или, пак, ОДРЕДБЕ

ским значењима); уп.: (Пр. 12) Ходали су ћутећи. (Пр. 13) Отишао

(Пр. 14)

(са разним

Глаголска Именица Глагол Именица синтагма„враћати се“ „Мира“ „срести“ „другарица “ у облику садашњег у ном. јд. у 3. л. јд. ж. р. у акуз. јд. глаголског прилога . перфекта . . . . . . . Враћајући се кући, Мира је срела другарицу. Вежбе 1. Одреди функције инфинитива

(1) Морамо пожурити. (2) Наставио је

(4) Намеравамо летовати на мору. (5) Иван зна возити кола.

2. Одреди функције глаголских

519. Конституентске јединице су

јединице су: – именичке речи и синтагме, – придевске речи и синтагме, – прилошке речи и синтагме, – неличне глаголске јединице, – зависне реченице. Конституентске

520. Према своме доприносу формирању више јединице и њеног значења,

ституентске јединице

ва место, време, начин, узрок итд. реализације

не (исказане придевом или прилогом).

Комбинацију конституентских јединица

следећа табела:

521. За сваки тип конституентске вредности

1. Јединице са именичком конституентском вредношћу

– субјекат, – објекат и друге рекцијске допуне (глагола, именица, придева и прилога), – логички (семантички) субјекат, – партитивна допуна.

2. Јединице с придевском конституентском вредношћу употребљавају се као: – атрибут, – предикатив (именски део предиката), – актуелни квалификатив, – апозитив.

3. Јединице с прилошком конституентском вредношћу употребљавају се као: – одредбе (и допуне) за место, време, начин, узрок, меру итд. (у реченици и глаголским, придевским и прилошким синтагмама), – адвербијални предикатив, – атрибути (са прилошким значењем).

522. У тачки 396 истакнуто је да је за формирање комуникативне реченице (реченице у ширем смислу)

– обавештајне (изјавне) реченице,

– упитне реченице,

– заповедне (императивне) реченице,

– жељне (оптативне) реченице,

– узвичне (ускличне или екскламативне) реченице.

Ове реченице заједно са зависним реченицама чине могуће ф ункци оналне (уп о требне) тип ове предикатских реченица. Другим речима, систем предикатских реченица обухвата: – систем независних реченица, тј. реченица с ко муникативним вредностима (у оквиру комуникативне реченице); – систем зависних реченица, тј. реченица с конституентским вредностима (у оквиру више предикатске реченице или синтагме). Граматичка о бележја независних реченица су двојака: – посебни глаголски облици; најважнији такви облици су: императив (заповедни начин) и модални крњи перфект, употребљен с вредношћу оптатива (жељног начина); – посебне

су упитне, императивне и узвичне речце (ли, да ли, зар, нека, да, ала)

лози (ко, шта, који, чији и сл.; где, куда, када, како, колико, зашто и сл.), с тим што заменице и прилози имају не само функцију помоћне

Дијаграм бр. 1 Дијаграм бр. 2

Комуникативна Комуникативна

реченицаПр. 1

реченицаПр. 2

ОБАВЕШТЕЊЕ ЕКСПРЕСИВНО ОБАВЕШТЕЊЕ Обавештајна Обавештајна

реченица„доћи“ + . реченица„доћи“ + !

Иван је дошао. Иван је дошао! Упитне реченице

524. Упитним реченицама тражи се информација у вези са означеном ситуацијом; општа комуникативна функција им је, дакле, ПИТАЊЕ. Међутим,

разликовати разне врсте питања,

(Пр. 3) Да ли Иван долази? (– Да./Не.)

(Пр. 4) Долази ли Иван?

(Пр. 5) Је ли Иван дошао?

(Пр. 6) Зар Иван долази?

(Пр. 7) Иван долази?

Енклитичка речца ли стоји иза глагола у личном (финитном) облику (када је глаголски облик сложен, онда је то помоћни глагол, уп. пр. 5), с тим што тај глагол стоји на почетку реченице. Речца

какав, колики, чији; где, куда, камо одакле, докле, кад, откад, докад, како, колико) и, наравно, упитна интонација, односно упитник. Примери: (Пр. 8) Ко је дошао? (– Иван.)

(Пр. 9) Кад је Иван дошао? (– Малопре.)

Приказивање дијаграмом:

Дијаграм бр. 6

Комуникативна реченицаПр. 8

ПОСЕБНО ПИТАЊЕ Упитна

реченица„доћи“ + . (са заменицом ко) Ко је дошао?

525. Заповедним (императивним) реченицама се подстиче (у

захтева, молбе и сл.) или се пак забрањује

реченица. Опште функције оваквих реченица се могу, према томе, означити као

примери: (Пр. 10) Дођи! (Пр. 11) Нека Иван дође!

називају се прохибитивним реченицама. Њихов облик је: (1) одрични императив, односно нека + одрични презент (глагол је углавном несвршеног вида); (2) немој, немојте

немојмо с

да + презент. Примери: (Пр. 12) Не отварај прозор! (Уп.: Отвори

13)

(Пр. 14) Немој

Употребом

(Пр. 15)

Приказивање дијаграмом: Дијаграм бр. 7 Дијаграм бр. 8 Дијаграм бр. 9

Комуникативна Комуникативна Комуникативна

реченицаПр. 10 реченицаПр 13 реченицаиз напомене

ЗАПОВЕСТ ЗАБРАНА ДОЗВОЛА Заповедна Прохибитивна Заповедна

реченица„доћи“ + ! реченица„долазити“ + ! реченица„ићи“ (с императивом) (нека + одрични презент) (с императивом)

Дођи! Нека Иван не долази! Иди.

526. Жељним (оптативним) реченицама исказује се жеља да дође

онога што оне значе; комуникативна функција је, дакле, ЖЕЉА (и конкретније: прижељкивање, клетва, благослов

њег перфекта или нека + презент или да + презент и узвичне интонације, односно узвичника. Примери: (Пр. 18) Живели/Нека живе/Да живе младенци (Пр. 19) Нека бољи победи!

(Пр. 20) Жив ми био!

(Пр. 21) Никад среће немали!

Приказивање дијаграмом:

Дијаграм 10

Комуникативна реченица. Пр 19

ЖЕЉА Жељна реченица„победити“ (нека + резент)

(Пр. 22) Како/Што га је ударио!

(Пр. 23) Ала га је ударио!

(Пр. 24) Ти ли си то урадио!

Узвично употребљене упитне

(уп. што у пр. 22). На почетку реченица са ли стоји (узвични) фок ус, тј. информативно тежиште реченице, а за њиме долази ли. Општа комуникативна функција узвичних реченица је, дакле, ЕМОЦИОНАЛНА РЕАКЦИЈА (одређеног типа) у вези са садржајем реченице. У наведеним примерима се ради о импресионираности интензитетом реализације дате ситуације (пр. 22 и 23), и о чуђењу због сазнања да је саговорник особа која је извршила дату радњу (пр. 24). Један посебан тип узвичних реченица су РЕТОРСКА ПИТАЊА, која се одликују узвичном интонацијом, упитним обликом и потврдношћу/одричношћу супротном од стварног значења; примери: (Пр. 25) Ко то не зна! (= свако то зна) (Пр. 26) Ко то може да уради! (= то

њему. На пример, обавештење, као

али је њена комуникативна функција: УЗВИЧНО ОБАВЕШТЕЊЕ.

Приказивање дијаграмом: Дијаграм бр. 11 Дијаграм бр. 12 Комуникативна реченица Пр. 23

Комуникативна реченица Пр. 25

ЕМОЦИОНАЛНА РЕАКЦИЈА РЕТОРСКО ПИТАЊЕ Узвична Узвична реченица„ударити“

реченица

реакција на целу комуникативну реченицу не очекује одговор

упитне реченице; а у примеру 29 о ПРЕТЕЋОЈ ЗАБРАНИ у форми заповедне реченице

Приказивање дијаграмом: Дијаграм бр. 13 Дијаграм бр. 14 Дијаграм бр. 15 Комуникативна Комуникативна Комуникативна реченицаПр. 27 реченицаПр. 28 реченицаПр 29

УЧТИВА МОЛБА ПРЕКОРНА ЗАБРАНА ПРЕТЕЋА ЗАБРАНА „Упитна“ „Упитна“ „Заповедна“ реченица„додати“ + ! реченица„радити“ + ! реченица„дирнути“ + !

Посебне упитне Ко је отишао

Условне

није отишла у позориште?

Тања

у одричном облику. Напомена. – И инфинитив и глаголски

(инфинитивне и

ске) деле на потврдне и одричне.

5)

то

проклитичка, стоји испредконституентачијисесадржајнегира.Дакле,реченицаимапотврднуконструкцију (глагол је у потврдном облику), али са негираним конституентом истакнутим појачаним реченичним акцентом. При

руски – тада мора употребити супротна напоредна конструкција

ставља

бр. 2. – Посебно негирање се

РАТИ). (Пр. 8) Марко је рекао

(свако, све, свуда и сл.). показује се да се садржај

цом односно прилогом. Насупрот томе, употребом одричних заменица и прилога (нико, ништа, ничији, никакав, нигде, никад, никако и сл.)

се садржај реченице не односи ни на један дати случај. При том се, за разлику од појединих других језика (нпр. енглеског, француског или немачког), у српском у оваквим случајевима

(координативну

чинедвеиливишефункционалнонапоредних јединица које су повезане одређеним типом напоредног (координативног)

односа обележеног одговарајућим језичким средствима. Према томе, код сваке напоредне конструкције треба знати: (1) јединице-чланове конструкције, (2) њихове напоредне функције и дистрибуцију, (3) тип напоредног односа и (4) обележје односа. Све се ово може показати на следећа два примера: (Пр. 1) Иван је имао карту за утакмицу, али је остао код куће. (Пр. 2) Иван је позвао Марка, Николу и Зорана. (1) У примеру бр. 1 чланови напоредне конструкције су обавештајне

Дијаграми

саставни ПРАВИ СУБЈЕКАТ ПРЕДИКАТ ОБЈЕКАТ однос ОБЈЕКАТ однос ОБЈЕКАТ

Именица Глагол Именица .

и

„Иван“ „позвати“, „Марко“. . „Никола“ . „Зоран“ у ном.јд. у 3. л. јд. м. р. у акуз. јд. . у акуз. јд. . у акуз. јд. перфекта

је

533. За означавање везе функционално напоредних

(уп. пр. 2) употребљава се и термин напоредна или координативна синтагма. У том случају треба разликовати три термина: синтагма, зависна синтагма и напоредна синтагма. У оваквој терминологији синт а г ма је спој речи унутар (просте) реченице, односно спој делова (просте) реченице. Зависна синтагма настаје спајањем зависних чланова, тј. одредби и допуна, са управним (главним) чланом. А напоредна синтагма постаје спајањем (међусобно) напоредних чланова. У оба случаја чланови синтагми су речи или уже

(функција) или напоредне именице (врста). (Може се говорити и

синтагмама, напоредним именицама и именичким синтагмама, напоредним зависним реченицама и сл.).

534. Напоредне конструкције су

чланови; главно обележје: или;

– супротни односи,

супротних реченица (на супротни однос, као стварну вредност оваквих „зависносложених“ реченица, указује реченична интонација). Постоје и

реченица: једна од њих – псеудозависна последична реченица (са тако да), описана је у т.

се морају координирати. При том се

као напоредне јављају реченице исте врсте, односно реченице које реализују исти тип говорног акта (две или више обавештајних реченица, односно два или више ОБАВЕШТЕЊА,

реченица, односно два или више ПИТАЊА итд.). Хетерофункционалне (= функционално различите) напоредне везе постоје, али су ретке; примери: (Пр. 3) Пожури, или ћеш закаснити! (= императивна + обавештајна реченица) (Пр. 4) Зоран је дошао, па га питај за савет! (= обавештајна + императивна реченица)

(Ради једноставности,

Примери за употребу везника и (и варијантне конструкције):

(Пр. 5) Јасна седи за столом и пише.

(Пр. 6) Јасна седи за столом, чита књигу и вади белешке.

(Пр. 7) Јасна је пришла прозору и затворила га.

(Пр. 8) Јасна је пришла прозору, затворила га и навукла завесу.

(Пр. 9) Иван је купио половни рачунар, и није се покајао.

(Пр. 10) Иван се (и) клиза и скија.

(Пр. 11) Никола се и клиза, и скија, и игра хокеј.

(Пр. 12) Никола се клиза, скија, игра хокеј.

(Пр. 13) Зоран се не клиза и не скија.

(Пр. 14) Марко је (најпре) свратио код Зорана и (онда) је отишао на тренинг.

(Пр. 15) Пут је био закрчен и (зато) нисмо стигли на време.

Испред

и (пр. 11), добија се емфатички полисиндет, којим се истиче важност сваког члана низа (полисиндет = вишеструка употреба везника); тада се зарез употребљаваизмеђусвихчланованиза.Јошједнастилскаваријантајеистицањечланова низа, односно њихове бројности, употребом асиндета (= одсуство везника), који даје утисак незавршености набрајања (пр. 12). Све ово се шематски може приказати

овако:

(Пр. 16) 1. основно (неутрално): (...,) ... и ...

2. издвајања или истицање: ..., и ...

3. обележавање паралелности: и ... и ...

4. емфатички полисиндет: и...,и,...,и...

5. стилски асиндет: ... , ..., ...

првог.

(Пр. 22) Зоран ће (или) доћи или ће телефонирати.

(Пр. 23) Иван је (или) заборавио на концерт или

(Пр. 24) Или грми, ил’ се земља тресе, /Ил’ удара море о мраморје (народна песма).

(Пр. 25) Марко недељом (или) иде на утакмицу или гледа телевизијски пренос.

(Пр. 26) Окупљени људи су (или) узбуђено разговарали или уплашено ћутали.

Од алтернативних ситуација најчешће се реализује само једна (уп. пр. 22—24). Но, ако се односе на разне прилике (уп. пр. 25: једне недеље...,

све ситуације реализују („наизменична“ и дистрибутивна

(Пр. 27) Марко је отишао, а Иван је остао.

(Пр. 28) Испред прозора је сто,

(Пр. 29) Марко је

(Пр. 30)

(Пр. 31)

(Пр. 32)

садржајем друге

прве реченице Друга реченица је најчешће асиндетска,

Примери: (Пр. 35) Ласте су се вратиле: пролеће је, дакле, ту. (Пр. 36) Никола није нашао карте; према томе, нећемо ићи у позориште.

(Пр. 38)

(Пр. 39)

ће бити наведена само два најважнија типа.

Један тип градационе конструкције

(Пр. 41) Тања не само што/да

(15)

време пролепшати или нећемо ићи на излет.

(учи) француски. (16) Или ће се

542. Као што је већ речено, не координирају се само независне реченице него се координирају и конституентске јединице, тј. речи, синтагме и зависне реченице. До координирања ту долази када овакве јединице имају напоредну синтаксичку (конституентску) функцију у оквиру исте више јединице; уп. пример бр. 2, где све три именице у акузативу имају функцију правог објекта у оквиру реченице формиране помоћу прелазног глагола „позвати“. Наравно, да би имале напоредну функцију, конституентске јединице треба

у

јављају јединице истог ранга. Наиме, именичке,

зависним реченицама (са истом функцијом).

Напомена. – Као леп

48)

49)

(Пр. 51)

(Пр. 52)

(Пр. 54) Зоран те није тражио (ни)

вратио кући. (саставна конструкција)

(Пр. 55) Зоран те је тражио

тио кући. (раставна конструкција)

(Пр. 56) Зоран те није тражио

(супротна конструкција)

(Пр. 57) Зоран те је тражио кад се

(супротна

(Пр. 58)

субјекти у следећим реченицама: (1) Доћи ће (или) Марко или Никола. (2) Доћи ће не само Марко него и Никола. (3) Доћи ће Марко, а не Никола. (4) Неће доћи ни Марко, а камоли

(и)

значење

(Пр, 3) Иван је ударио Марка. (= С + П + О)

(Пр. 4) Иван је Марка ударио. (= С + О + П)

(Пр. 5) Ударио је Иван Марка. (= П + С + О)

(Пр. 6) Ударио је Марка Иван. (= П + О + С)

(Пр. 7) Марка је Иван ударио. (= О + С + П)

(Пр. 8) Марка је ударио Иван. (= О + П + С)

запазићемо

и др.). По томе се предикатска реченица разликује од синтагми,

(Пр. 9) (Шта се десило?)

(Пр. 10) (Шта је урадио Иван?) Иван је ударио Марка. (Пр. 11) (Кога је ударио Иван?) Иван је ударио МАРКА.

Наведени догађај је, међутим, могуће презентирати и другачије. Наиме, ако је особа која интересује учеснике комуникације Марко, информација о догађају може се

пружити и овако:

(Пр. 12) (Шта се десило?) Марка је ударио Иван.

(Пр. 13) (Шта је то било с Марком?) Марка је ударио Иван.

(Пр. 14) (Ко је ударио Марка?) Марка је ударио ИВАН.

Овипримерипоказујукакосеистомреченичномконструкцијом(уовомслучају

предикатском реченицом „ударити“ састављеном од субјекта, предиката и правог објекта) могу пружати различите информације. Наиме, у примерима

нову информацију, у примерима 10 и 13 нова информација је садржана у предикатском језгру, а у примерима 11 и

(објекту, односно субјекту), који се назива фокус, или информативно тежиште. Наведене комуникативне вредности реченица

вредности које они треба да имају у конкретној, актуелној комуникацији. А за реализовање информативне актуализације, поред

а пре свега реченична интонација и реченични акценат. За информативну актуализацију у српском језику веома је

различите реченичне

Наиме, носилац реченичне перспективе је најчешће субјекат, као

именички конституент реченице. Међутим, ако се појам о

ничким конституентом, он се, ипак, може презентирати саговорнику

носилац перспективе прави објекат, а субјекат је део

информативну актуализацију упитне реченице. Упореди различите одговоре

личиту информативну актуализацију, јер је у свакој

реченичном конституенту: (Пр. 17) Да ли је Иван ударио МАРКА? — Да, Марка. / Не, него Николу.

(Пр. 18) Да ли је Марка ударио ИВАН? — Да, Иван. / Не, него Зоран.

(Пр. 19) Да ли је Иван УДАРИО Марка? — Да, ударио га је. / Не, само га је гурнуо.

важност информативне актуализације зависних реченица

примера:

(Пр. 20) Ако Иван ДОНЕСЕ КЊИГУ, зови ме!

(Пр. 21) Ако књигу донесе ИВАН, зови ме!

Вежбе

1. Направи питања

да се као одговор добију следеће реченице: (а) Нека Иван

реченицама је, дакле, субјекатско-предикатска перспектива: Модел бр. 1

Субјекатско-предикатска = СУБЈЕКАТ + ПРЕДИКАТ (и са њиме перспектива груписани зависни речеНосилац нични конституенти)

перспективе (тема) Предикатско језгро (рема)

Што се тиче зависних реченичних конституената

књигу. б. Марко (,) у својој соби (,) пажљиво чита књигу.

Овакви конституенти – а они се јављају у свим типовима реченица – на информативном плану могу се означити као уводни конституенти; у пр. 23 употребљена је, дакле, уводна ОДРЕДБА МЕСТА. Уводни конституенти се распоређују пре глагола, било на сам почетак реченице (уп. 23а) или иза носиоца реченичне перспективе (пр. 23б). Кад нису тесно повезане с реченицом, речи и синтагме с таквом функцијом могу се у писању издвојити запетом, односно запетама (уп. пр. 23); а ако су тако употребљене зависне реченице, оне се обавезно издвајају (в. т. 553). Уводни конституенти могу бити не само тесно везани с реченицом него и блиски функцији носиоца реченичне перспективе (в. т. 548).

СЕМАНТИЧКА ПЕРСПЕКТИВА

547. Примери: (Пр. 24) Марку се иде у биоскоп. (Пр. 25) Марку се гледа утакмица (Пр. 26) Марка боли зуб. илуструју безличне (пр. 24) и личне (пр. 25 и 26) предикатске реченице у

је стварни носилац ситуације појам

Модел бр. 2

Семантичка реченична ЛОГИЧКИ (= СЕМАН- Безлично предикатско перспектива = ТИЧКИ) СУБЈЕКАТ + језгро (рема)

као носилац пер- { Предикатско-субјеспективе (тема) катско језгро (рема)

548. У реченицама: (Пр. 27) (Напољу) дува. (Пр. 28) (Напољу) дува ветар.

уопште нема носиоца перспективе. То су, наиме, безличне (пр. 27) или личне (пр. 28) реченице које означавају процесе, стања, збивања и сл., тј. ситуације на које се као општи технички термин може применити назив пр оц еси. Зато је ту битно да се језгром реченице, у које улази, кад га има, и

550. Реченице као што је: (Пр. 31) Био један цар... којимачестопочињународнеприче,формиранесусанеким егзис т енцијалним глаголом (нпр. бити, живети), тј. глаголом који означава постојање субјекатског појма. То су, дакле, егзис т енцијалне реченице (в. т. 446). Но, ове реченице

најважнији конституент реченице,

ма, међутим, може се употребити и основна, субјекатско-предикатска перспектива (в. коментар уз

(Пр. 36)

552. Један од важних начина информативног актуализовања

(Пр. 39) Марко живи у Београду.

(Реченице: Тања станује

одредбе могу да буду фокализоване

Марко игра кошарку, онда у реченици:

(Пр. 39а)

је субјекат (в. т. 550).

истог разлога. На пример, ако

означава неки конституент посебно важно, необично, неочекивано или уопште

изазива код њега неку емоционалну реакцију; нпр.: (Пр. 46) Зоран је купио (–) ауто!

(Пр. 47) Дошао је (–) Иван!

Сви наведени типови фокуса могу се истицати у говору појачавањем реченичног акцента и употребом експресивне

цртом (уп. пр. 46 и 47). Међутим, истицање узвичног фокуса постиже се и антиципативном ин верзијом, тј. исказивањем фокуса не на уобичајеном месту него ближе почетку или на самом почетку реченице, нпр.:

(Пр. 48) НИКОЛА је добио награду! (уп.: Награду је добио Никола.)

(Пр. 49) ИВАН долази! (уп.: Долази Иван.)

А у узвичним реченицама са речцом ли фокус се (заједно са ли) увек распоређује на почетак реченице (в. т. 527).

(Пр. 50) Ту ли сте се сакрили!

(Пр. 51) Мене ли си нашао да лажеш!

Поред фокализације реченичних конституената, јавља се и фокализација синтагматских конституената, и то када је у њима концентрисана нова или битна реченична информација. Нпр:

(Пр. 52) Коју књигу да узмем? – (Узми) горњу (књигу).

(Пр. 53) Немој узимати доњу књигу (него горњу).

експресивне паузе, односно црте:

(Пр. 55а) Две среће граби – ко рано рани.

(2) Следеће реченице:

(Пр. 56) а. Кад се враћао кући из школе, Марко је срео Зорана. б. Марко је, кад се враћао кући из школе, срео Зорана.

(Пр. 57) Марко је срео Зорана кад се враћао кући из школе.

илуструју актуализације у зависносложеним реченицама у оквиру којих је употребљена прилошка реченица – у овом случају временска реченица са функцијом одредбе времена. У пр. 56 временска реченица

одговорунапитање:ШтаседесилокадсеМарковраћаокућиизшколе?,тј.временска реченица

(Пр. 59)

(Пр. 61)

књижевном језику енклитике су: (1) ненаглашени облици датива и акузатива-генитива личних заменица (ми, ме, ти, те, му, га итд.), (2) ненаглашени облици глагола „јесам“ (сам, си, је итд.), „бити“ (бих, би, би, бисмо, бисте, би) и „хтети“ (ћу, ћеш, ће итд.) и (3) речца ли.

Поред изговора, енклитике се одликују и нарочитим распоређивањем. Следећи примери могу помоћи да се уоче нека

регулисано:

(Пр. 63) а. У недељу се

(Пр. 65)

(Пр. 66)

(Пр. 67)

(Пр. 68)

војске.

(Пр. 69) *Марков

војске.

Наиме, када у предикатској речи постоје

речи (пр. 65 и 66), зависни везници (пр. 67) и напоредни везници (пр. 68), енклитике се распоређују

и а, иза којих се енклитика никад не распоређује (а и напоредни везник

(Пр. 72)

ређен на почетак реченице, уп. пр. 48 и 49.

фокуса,

Кад у реченици има више енклитика, оне се све распоређују заједно, тј. чине непрекинути низ. А редослед енклитика у

је синтаксичким системом. На пример, у реченицама:

(Пр. 74) Да ли си показао

реченице?

Како се све могу фокализовати

реченице „путовати“ састављене од конституената: сутра, Зоран, путује, у Лондон? Која се све питања са упитним заменицама и прилозима и са конструкцијом Да ли ... или не? (тзв. дисјунктивно

8. Где се може, а где не може распоредити

9. Зашто енклитика није правилно

упућује), односно употребом енклитичког облика акузатива, датива и генитива личне заменице. А поред заменица, текстуална кохезија се остварује и показним прилозима (овде, ту, тамо, онде, тада, онда, овако, тако, онако, оволико, толико, онолико). У другим случајевима може бити потребно да се покаже да дати појам није раније споменут, односно да је информативно нов у тексту. То се такође може учинити на неколико начина: на пример, употребом придевских заменица

реченици: (Пр. 3) Тања воли сликарство, а Јасна воли музику. постојање контраста обележено је (1) синт

употребом супротног

поредног везника а, којим се на одговарајући начин координирају напоредне предикатске реченице, и (2) тексту а лно – изговарањем контрастираних конституената са појачаним, контрастивним акцентом. Тај контрастивни изговор се може представити овако: (Пр. 4) ТАЊА воли СЛИКАРСТВО, а ЈАСНА воли МУЗИКУ.

Напомена. – Пошто су предикати исти, предикат друге реченице

ставити). Та елизија се у говору

се

који се упућује личном заменицом, номинатив личне заменице у функцији субјекта мора бити изречен, а у зависним падежима се мора

„хтети“ (из пр. 8), а прилогом зато била би показана смисаона веза која

садржину комуникативне реченице у пр. 9 са реченицом у пр. 8: оно што је изречено у пр. 9 је последица онога што је

Разне врсте надовезивања комуникативних реченица блиске напоредним односима, обележавају се надовезивачким везницима: и, а, али, него, па, јер и сл. (Унутар комуникативне реченице ови везници – изузев везника јер – имају функцију координирања синтаксички напоредних јединица). А смисао везе и међу комуникативним и међу предикатским реченицама показује се и разним прилозима, речцама и изразима: стога, зато, онда, затим, ипак, дакле, међутим, уосталом, према томе, с једне стране, с друге стране, прво, друго, треће итд. Као други пример међуреченичне текстуалне кохезије може да послужи одго-

вор на питање: (Пр. 10) Када се вратио Иван? Одговор би могао да буде:

(Пр. 11) Иван се вратио синоћ.

али је комуникативно примеренији облик:

(Пр. 12) Синоћ.

Реченица у пр. 12 реализована је у форми

везу одговора са питањем: изостављени су сви комуникативно сувишни

ни) делови

тј.

креће. (5) И ишчезава. (6) Али шта мари! (7) За њега је главно да се креће највећом могућном брзином. (8) Свак чини што може. 1) У првој реченици потребно је идентификовати „сцену“ на којој се одвија описани догађај и представити (презентирати) „јунака“ овог записа. Андрић је то могао постићи употребљавајући типичну, стилски неутралну реченичну перспективу: субјекат + предикатско језгро, с тим што је употребом придевских заменица један/ неки/некакав могао да покаже да о овом сеоском псу пре тога није било речи; уп.: (Пр. 13) (Један/неки/некакав) сеоски пас трчи друмом поред брзог воза. Међутим, Андрић је изабрао презентативну реченичну перспективу. Најпре је идентификовао сцену: поред брзог воза (и: друмом), па је на то надовезао радњу трчања, и то не као поступак вршиоца радње,

саона

динамичнији језички израз.

зује да глагол „јурити“ није изречен у тексту.) Друга веза са контекстом (трећу нећемо спомињати) јесте анафорски прилог тако, чије се значење такође мора интерпретирати на основу претходне реченице. 3б) У предикатској реченици: па онда заостаје немоћно такође је употребљен један анафорски прилог – онда. Њиме се прецизира

комуникативне реченице, која би онда гласила: (Пр.

382

3.

којом се Иван обраћа Марку?

Вежбе (II)

1. ПронађислучајевеанафорскогповезивањаименичкихпојмовауАндрићевом запису који нису наведени у анализи тога записа. Прокоментариши начин на који је остварена анафорска веза у сваком од тих случајева.

2. Пронађи и опиши текстуалне везе (и њихова обележја) у следећем

којим почиње Андрићева приповетка

нешто стишано и замишљено. Оно неизрециво, што искусни

одражава у погледу, кретњи и речи.

Живећи заточен, у осами и немилости, везир се сетио

1)

(Пр. 4) Неваљалче ((ни)један)! (уп.: Ти си неваљалац!)

(Пр. 5) Страшног ли времена! (уп.: Време је страшно!)

(Пр. 6) Тишина! (уп.: Престаните да галамите!)

(Пр. 7) Напоље! (уп.: Да си сместа изашао напоље!)

(Пр. 8) Не галамити! (уп.: Не сме се галамити!)

(Пр. 9) Не! (уп.: Не ради то!)

(Пр. 10) (Да ли познајеш тога човека?) – Да. (уп.: Познајем га.)

У свим овим реченицама употребљена је минимална формулација потребна да се у конкретним комуникативним условима пренесе одређена порука (с тим што се у неким случајевима могу додати експресивне јединице, као што је (ни)један у пр. 3 и 4). Захваљујући томе, реченица је лишена комуникативно сувишних (тзв. редундантних) језичких елемената, чиме је постигнута максимално економична формулација. Ово је могуће зато што комуникативна ситуација или контекст усмеравају и допуњавају саговорникову интерпретацију поруке која треба

се пренесе реченицом. Саговорник у конкретним условима комуникације може, и поред сажете форме реченице, да схвати оно што се

(у усменој комуникацији врло важну улогу има и реченична интонација и гестови). Поред тога што омогућава економичну и динамичну комуникацију, сажета и специфична форма оваквих реченица погодна је и за експресивне комуникативне функције, односно за испољавање говорникових осећања и личног става (и ту је, наравно, интонација веома значајна). У односу на предикатске реченице којима се у датим комуникативним условима може исказати слична порука, овакве специјалне реченице одликују се, дакле, изразитом економичношћу, и, где је то потребно, посебном експресивношћу. Овим реченицама се могу преносити само специјалне поруке, са одређеним комуникативним функцијама, и то само у одговарајућим комуникативним условима (пре свега у усменој комуникацији). При томе се ради о независним реченицама, тј. таквим реченицама (у ужем смислу) које, уз одговарајућу интонацију,

сне реченице, са разноврсним значењима

својој експлицитности, оне представљају прецизнији начин формулисања поруке и нису ограничене на одређене комуникативне услове. Зато је најбоље рећи да се предикатске реченице, као главни

реченице, као споредни типови, функционално допуњавају. Прве омогућавају експлицитну и прецизну формулацију поруке и употребљавају се у најразличитијим синтаксичким функцијама и у свим комуникативним условима, а друге омогућавају сажету, економичну и експресивну формулацију, максимално прилагођену комуникативним условима

прилог (или с овим речима формиране синтагме) или пак поједине речце (уп.

(пр. 4), а глагол – у инфинитиву. Затим, у неким типовима реченица додају се помоћне речи, као што је узвична речца ли (нпр. 5) или показне речце ево, ето, ено (пр. 2). А као обележје комуникативне функције и експресивности јавља се, наравно, и интонација (или интерпункција). Конструкција и употребна вредност специјалних реченица

чким системом. То

комуникативних реченица употребом специјалних

рајуће интонације (интерпункције).

Модел бр. 1 (уп. пр. 1)

Специјална комуникативна УЗВИЧНО УПОЗОРЕЊЕ реченица = Именица или + узвична /!

именичка синтагма интонација у номинативу

Модел бр. 2 (уп. пр. 5)

Специјална комуни- УЗВИЧНИ КОМЕНТАР

кативна реченица = Придев у + ли Именица узвична /! конгруентном у генитиву +интонација облику (фокализован)

Модел бр. 3 (уп. пр. 10)

Специјална комуни- = ПОТВРДНИ/ОДРИЧНИ ОДГОВОР

кативна реченица Да/Не + обавештајна /. интонација

реченицаПр. з реченицаПр. 7

ПОКАЗНО УЗВИЧНА

УЗВИЧНА

ево + Именица +! Именичка +! Прилог за правац +! . у

. Ево аутобуса! Напоље!

ЦЕНТАР АТРИБУТ Именица Заменица

(ни)један!

Табела за примере бр. 4, 6, 8 и 9

Тип јединице

Пример

Специјална реченица

4 Неваљалче!

Именица

6 Тишина! Именица ,,тишина“

8 Не

интерпункција

Комуникативна функција

Танасић,

жјега кота /... но се бојим од

, Београд, 1977, стих 528, 530). Под условом да се схвати да се говорник (писац) обраћа

који све посматра и критикује са ортодоксног социјалистичког

глаголи, али они тада (најчешће) имају значење перфективних, односно прецизније – имају значење футура перфективних глагола: Сутра, после часова, отпутоваћемо у Суботицу. – Кад завршим школу, уписаћу се на студије.

564. Гномски презент – такође је у врсти квалификативног презента и може бити и индикативног и релативног карактера. Индикативног је карактера пословички (гномски) презент онда када се њиме означава стално (непрекидно) вршење радње, увек, дакле – па и у времену када се то вршење констатује и саопштава саговорнику: Риба по дубоку плива. – Коме

уклоните, бар за неко вријеме. Презент с везником да је таква

релативни, карактер овако употребљеног облика презента, односно

глаголског облика:

у примеру: Ево, сад почињем да пишем

да пишем.

Јуче сам почео да пишем. Сутра почињем да пишем.

569. Индикативни перфекат

препадала мука... (М. Црњански, Сеобе, I, Београд, 1983, 80) 572. Квалификативним перфектом, индикативним

мухе и комарци. Најчешће је то релативни перфекат, јавља се у приповедању (нарацији), означавајући (из)вршене радње у прошлости, посредно одређене према времену саопштавања о њима. Такви су сви наведени примери.

575. Међутим, крњи перфекат се употребљава и као индикативни перфекат, тј. са значењем (из)вршења радње у прошлости која се одређује непосредно према времену саопштавања о њој: Славко, дошао Миша! Изађи да му отвориш капију. Као такав, индикативни, крњи перфекат се нарочито често употребљава за означавање (из)вршених у прошлости радњи у насловима новинских чланака: ИВАНОВИЋЕВА ДОБИЛА НАГРАДУ

ФЕР-ПЛЕЈ. – ИТАЛИЈАНСКА ВЛАДА ПОДНЕЛА ОСТАВКУ. – ПАПАНДРЕУ НАЈАВИО ПОСЕТУ ТИРАНИ. – ВЕЈАВИЦА ОШТЕТИЛА ВОЋНЕ

Уз информацију о (из)вршењу дотичних радњи у прошлости,

времена говорења, крњи перфекат у

ст и радње (стања,

577. Послов

сигурност:

нути од студени; – претпоставка, нада, сумња

су се радња, стање или збивање вршили, односно извршили у једном одређеном времену у прошлости, које је изван времена када се о њима саопштава. На то одређено време може се указивати прилошким одредбама тада, онда, јуче, прошле године и сл.: Тада дође мој друг и договорисмо се да учимо. После неколико дана положили смо испит.

586. Релативни аорист најчешће се употребљава у приповедању и то је на

треби може означавати, најчешће:

став уверености, сигурности

књижевности, много више, док га у језику других функционалних стилова (научном, стручном и сл.) углавном нема.

Имперфекат

590. У основној својој служби, временској, имперфекат означава радњу, стање или збивање који су

Кад сам пролазио поред његове куће, он сеђаше на балкону и читаше новине.

591.

596.

(из)врши, ако се уопште буде (из)вршила.

598. Осим у овој својој функцији, императив

1924, 64; На Дрини ћуприја,

1981, 257)

добро, не кај се, чини зло, надај се! – Пусти певца на праг,

Углавном је модалног карактера, тј. означава став

вука, он ће побећи у гору, јер не мења ћуд…“ и сл. А уз

имперфекат, презент) у истој, релативној синтаксичкој категорији.

Футур II

603. Футур II (футур егзактни, предбудуће време), у основној својој функцији, означава нереализовану радњу за коју говорник претпоставља да ће се (из)вршити после времена говорења, у будућности, пре неке друге

605.

све

, тј. уместо: Они су били устали кад смо ми дошли – можемо, без икакве промене у значењу, рећи: Они су већ устали кад смо ми дошли; уместо: После буна и ратова

наишли оскудица, неред...

радњу која је напоредна, истовремена са радњом означеном глаголом који је, у личном глаголском облику – предикат реченице:

Ево, на станици чекамо воз, разговарајући о нашим плановима.

Јуче смо на станици чекали воз, разговарајући о нашим плановима.

Сутра ћемо на станици чекати воз, разговарајући о нашим плановима.

Каоштосеизпримеравиди,радњеозначенеглаголимауовомобликунапоредне

(истовремене)

обликом означава се и радња која се може разумети и као

примери су такви. Врло је ретка употреба имперфективних (несвршених) глагола, па граматике наводе врло мали број таквих примера: Владавши тридесет и седам година, остави владу старијем сину својему.

путника, авион су

и чланови посаде;

Децо, да сте одмах напустили учионицу!

постати прави придеви. Од несвршених таквих глагола (са значењем стања) – у нашем језику има само неколико правих придева: врео, врела, врело; зрео, зрела, зрело; кључао, кључала, кључало; неваљао, неваљала, неваљало (нпр. – врела вода, зрело воће..., о чему в. т. 279, 328).

621. Трпни глаголски придев

дакле, сложених глаголских

лица, времена и начина, као ни категорије граматичког броја и рода, који се налазе у осталим глаголским облицима. Зато се инфинитив још назива (домаћим термином) и неодређени глаголски облик

1. Белић, А., Савремени српскохрватски књижевни језик, Први део: Гласови и акценат, Изабрана дела А. Белића, XIV том: Универзитетска предавања из савременог српскохрватског језика, стр. 11–91, Београд, 2000.

2. Белић, А., Савремени српскохрватски књижевни језик, Други део: Наука о грађењу речи, Изабрана дела А. Белића, XIV том: Универзитетска предавања из савременог српскохрватског језика, стр. 93–213, Београд, 2000.

3. Белић, А., Синтакса српскохрватског језика, Изабрана дела А. Белића, XIV том: Универзитетска предавања из савременог српскохрватског језика, стр. 215–303, Београд, 2000.

4. Brabec I. – Hraste, M. – Živković, S., Gramatika hrvatskosrpskoga jezika, Zagreb, 1965 (VI издање).

5. Lončarić, M. – Barić, E. et al., Hrvatska gramatika, Zagreb, 1995.

6. Peco, A. – Stanojčić, Ž. [red.] еt аl., Srpskohrvatski jezik, Enciklopedijski leksikon, I, Beograd, 1972.

7. Поповић, Љ., Ред речи у реченици, Београд, Друштво за српски језик и књижевност Србије, 1997, 2005.

8. Стевановић, М., Савремени српскохрватски језик, I. Фонетика – Морфологија – Творба речи, Београд, 1964 (и каснија издања).

9. Стевановић, М., Савремени српскохрватски језик, II. Синтакса, Београд, 1969. (и каснија издања).

10. Стевановић, М., Граматика српскохрватског језика за школе средњег образовања, Цетиње, 1980 (IX издање).

Лингвистички, екстралингвистички, дијалектолошки и социолингвистички приручници и студије

11. Batistić, T., Lokativ u savremenom srpskohrvatskom književnom jeziku, Biblioteka Južnoslovenskog filologa, n. s., knj. 3, Beograd 1972.

12. Белић, А., Општа лингвистика – О језичкој природи и језичком развитку, I, Изабрана дела А. Белића, I том, Завод за уџбеникe, Београд, 1998.

13. Белић, А., Историја српског језика, Изабрана дела, IV том,

уџбеника, Београд, 1999.

14.

15. Гортан-Премк, Д.,

16. Грицкат,

1991.

17. Грицкат, И., О перфекту

, САН, Београд, 1954.

18. Ивић, М., Значења српскохрватског инструментала и њихов развој, САН CCXXVII, Београд, 1954.

19. Ивић, М., Систем

скохрватском језику, Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду, III, Нови Сад, 1958, стр. 139–152.

20. Ивић, М., О српскохрватским реченичним прилозима, Јужнословенски филолог, књ. XXXIV, Београд, 1978.

21. Ивић, П., Дијалектологија српскохрватског језика, Нови Сад, 1985 (II издање).

22. Ивић, П., Преглед историје српског језика, Целокупна дела, VIII, Сремски Карловци – Нови Сад, 1998.

23. Ивић, П., Поговор, В. Ст. Караџић, Српски рјечник 1818, Просвета, Београд, 1966.

24. Ивић, П. и Младеновић, А., О језику код Срба у раздобљу од 1699. до 1804, Историја српског народа, IV-2, СКЗ, Београд, 1986, стр. 69–106.

25. Kristal, D., Kembrička enciklopedija jezika, Beograd, 1995.

26. Милановић, А., Кратка историја српског књижевног језика, Београд, 2004.

27. Милетић, Б., Изговор српскохрватских гласова (експериментално-фонетска студија), Београд, 1933.

28. Младеновић, А., Славеносрпски језик, Нови Сад, 1989.

29. Okuka M. – Stančić, Lj., Književni jezik u Bosni i Hercegovini od Vuka Karadžića do kraja austrougarske vladavine, Slavica Verlag Kovač, München, 1991.

30. Остојић, Б., О црногорском књижевнојезичком изразу, I – III, Универзитет Црне Горе, Никшић – Цетиње, 1985 – 1999 – 2003.

31. Пецо, А., Преглед српскохрватских дијалеката, Београд, 1985 (III издање).

32. Polovina, V., Semantika i tekstlingvistika, Beograd, 1999.

33. Поповић, Љ., „Интегрални приступ комуникативним реченицама“, Књижевност и језик, XLIV/1–2, 1996, 1–41; „Комуникативно-граматичка анализа реченице“, Свет речи, 2–3, 1997, 11–19; „Комуникативно-граматичка анализа реченице: анализа комуникативне реченице као најмање завршене јединице комуникације“, Свет речи, 4–5, 1997–1998, 14–30; „Комуникативно-граматичка анализа реченице: синтаксичке јединице“, Свет речи, 6–8, 1998, 9–21; „Комуникативно-граматичка анализа реченице: конституентске функције; напоредни низови; целовита анализа примера“, Свет речи, 9–12, 1999–2000, 11– 23.

34. Премк, Д. Г., Акузативне синтагме без предлога у српскохрватском језику, Библиотека Јужнословенског филолога, књ. 2, Београд, 1971.

35. Radovanović, M., Sociolingvistika, Novi Sad, 1986.

36. Радовановић, М. [ред.] еt al., Српски језик на крају века, Београд, 1996.

37. Самарџић, Р. et al., Историја српског народа, III–1, СКЗ, Београд, 1993.

38. Stanojčić, Ž., Jezik i stil Iva Andrića, Beograd, 1967.

39. Танасић, С., Презент у савременом српском језику, Београд, 1996.

40. Ћорић, Б., Моциони суфикси у српскохрватском језику, Београд, 1982. Језичка грађа

41. Правопис српскога језика, Матица српска, Нови Сад, 1993.

42. Речник српскохрватскога књижевног језика, 1 – 6, Матица српска, Нови Сад, 1967–1976.

37.016:811.163.41(075.3)

811.163.41'36(035.057.874)

37.016:811.163.41(075.3)

СТАНОЈЧИЋ, Живојин, 1930-2019

СТАНОЈЧИЋ, Живојин, 1930Граматика српског језика

Граматика српског језика : за гимназије и средње школе / Живојин Станојчић, Љубомир Поповић. - 19. доштампано изд. - Београд : Завод за уџбенике, 2024 (Београд : Службени гласник). - 411 стр. : граф. прикази, табеле ; 24 cm

СТАНОЈЧИЋ, Живојин, 1930–Граматика српског језика : за гимназије и средње школе / Живојин Станојчић, Љубомир Поповић. – 16. изд. – Београд : Завод за уџбенике, 2016 (Лозница : Мобид). – 412 стр. : илустр. ; 24 cm Тираж 6.000. – Напомене и библиографске референце уз текст. – Библиографија: стр. 410–412. ISBN 978-86-17-19512-8 1. Поповић, Љубомир, 1941– [аутор] COBISS.SR-ID 225677836

и средње школе / Живојин Станојчић, Љубомир Поповић. - 15. изд. - Београд : Завод за уџбенике, 2014 (Београд : Службени гласник). - 412 стр : илустр ; 24 cm Тираж 6.500. - Напомене и библиографске референце уз текст - Библиографија: стр 410-412.

Тираж 2.500. - Напомене и библиографске референце уз текст. - Библиографија: стр. 410-412. ISBN 978-86-17-20972-6

1. Поповић, Љубомир, 1941- [аутор] а) Српски језик -- Граматика COBISS.SR-ID 147102985

ISBN 978-86-17-18653-9 1. Поповић, Љубомир, 1941- [аутор]

COBISS.SR-ID 207639820