37.016:78(075.3)
Дебиси није желео да представи низ сцена које би
илустровале поему, већ да кондензовано дочара
атмосферу овог
репом и роговима) и његову жудњу за нимфама и нејадама (нимфама копнених вода), у топлом поподневу на обронцима Етне. Контуре облика су троделне, а уводна тема коју доноси соло флаута варијационо се трансформише обликујући мозаичну структуру у првом делу форме (тематски материјал се
излаже четири пута, увек на различит начин). Музички ток
соло, а потом се у процес варирања материјала укључују обое, кларинети, гудачки инструменти који граде звучни фон
употребљавали
и хармони ј ом. Мини ј атуре су контрасне у темпу
опусу. Сво
прелудијуме објединио ј
у две свеске са по 12 комада. Обе настају у врло кратком временском периоду: прва је компонована крајем 1909. и почетком 1910. године,
Дебиси
замак свог деде, краља Аркела. После неколико месеци, ипак, уз помо ћ полубрата
Пелеаса, одлучује да се врати, те измоли опроштај
и доведе Мелисанду. Она се, навикнута на
слободан живот, у хладном и мрачном замку осећа
као заробљеница. Рађа се нежна љубав између
младих, Пелеаса и Мелисанде; приказ њ ихове
ње дат је у чувеној сцени под балконом, када
Пелеас долази да се опрости,
ПРИМЕРИ ЗА СЛУШАЊЕ
Поема екстазе је једноставачна поема. Написана у сонатном облику, али је та форма третирана врло
индивидуално. Јасне су контуре четвороделног
облика (експозиција, развојни део, реприза и
кода) са уводом. Ескпозиција и реприза материјале
излажу на истоветан начин и то доприноси
прегледности форме. Развојни део и обимна
кода, која такође има карактер развоја, доносе суштинску трансформацију тематских материјала:
лирска сфера се „преводи” у херојску и обрнуто.
Скрјабин на сонатни начин супротставља
две групе мотива, кратких, али врло упечатљивих, са недвосмисленим симболичним значењима. Тако се на почетку, у транспарентним бојама високих гудача и дувачких инструмената чују мотиви маштања за којима следе енергични импулси у лименим
и композитора Феруча Бузонија (1866 –1924) и диригента, пијанисте и композитора Оторина Респигија (1879 –1936). После дуге доминације опере, њихова делатност најављује обнову италијанске инструменталне музике до које долази у XX веку.
херојских тема у завршној групи: чују се акорди
немира (пулсирајући мотив у хорнама), тема
воље, позната из увода, сада развијена, и тема
самопотврђивања у труби, са карактеристичним
узлазним скоковима, са израженим почетним
мотивом који се више пута понавља, увек на
другој висини. Са овим мотивима Скрјабин ради
на бетовенски начин, трансформише им карактер
и значење и постепено води кулминацији у којој звучи моћни тути оркестра. Исти процес се још једном понавља у коди, само са неочекиваним
(Fontane di Roma),
(Feste di Roma)
(Pini di Roma),
(Gli Uccelli)
Stabat
таленат тог раздобља
је Карол Шимановски (1882–1937), пијаниста и композитор префињеног, лирског дара. Пошавши
1.
2.
3.
4.
6. Ко су најзначајнији представници импресионизма у музици?
7. Које су опште карактеристике импресионизма у музици?
8. Која се композиција сматра музичким манифестом импресионизма?
9. Која су Дебисијева најзначајнија клавирска дела?
10. Која су Дебисијева најзначајнија оркестарска дела?
11. Која су Равелова најпознатија дела?
12. Ко су настављачи импресионизма у Русији, Италији и Пољској?
Култни енглески рок састав Битлси (Thе Bеatlеs), формиран 1960. у Ливерпулу, један је
од првих који стичу масовну популарност такозвана ( битлманија ). Исказао се у
различитим жанровима – од поп балада, до
психоделичног и хард рока. Њихове песме се и данас радо певају и слушају, а неке од њих, попут песме из истоименог филма Хеј, помоћ! (Help!), или чувене баладе Јуче (Yesterday ), сматрају се класичним.
(1875–1937)
(1844–1908),
ЗЕНИТИЗАМ – међународни уметнички покрет настао у Загребу 1921. године када је Љубомир Мици ћ основао часопис Зенит. Поникао у окруже њу експресионизма, надреализма, даде, футуризма и конструктивизма, покрет представ љ а покушај промовиса њ а аутентичног балканског духа барбарогенија – балканског позива за варваризам и израз трага њ а за другим пансловенским европским идентитетом.
КУБОФУТУРИЗАМ – авангардни правац у руској уметности настао спајањем кубизма и футуризма, специфична мешавина
ПРИМЕРИ ЗА СЛУШАЊЕ
Фолклорни експресионизам налази убедљив израз и у Бартоковој клавирској композицији Алегро барбаро (1914) у којој је клавир практично третиран као ударачки инструмент, а основни елемент израза везан за метро-ритмичке елементе, а не мелодију. Ово је историјски снимак на којем сам композитор изводи дело.
СТВАРАЛАШТВО КЛАСИКА
МОДЕРНЕ: ФОЛКЛОРНИ
ЕКСПРЕСИОНИЗАМ
Фолклорни експресионизам. – У музици експресионизам има двоструке изворе: једни леже у позном романтизму, а други у најстаријим фолклорним слојевима (фолклорни експресионизам
Стравинског и Бартока). У оба случаја експресионизам има сродне карактеристике. У мелодији се јављају искидана фраза, дисонантни скокови, недостатак тоналног ослонца, или мултиплицирана тоналност (такозвана политоналност
победу. Музика Жар-птице има импресионистички звук
Позоришни комад за „читање, играње и плес”
Прича о војнику компонован је у ратним данима
и премијерно приказан у Лозани, 1918. године.
Прича је заснована на старој руској бајци о
војнику који је душу (чији је симбол његова
виолина) продао ђаволу, и заузврат добио књигу
у којој се налазе одговори на сва питања. Она ће
војнику донети богатство, помоћи му да освоји
изгубити домовину (кад се, после три године, врати у своје
остварен у балету Пулчинела, добија један од најзанимљивијих прилога у опери-ораторијуму Цар Едип , заснованом на
не очекују ћи да његови слушаоци разумеју тај
Барток. – Бела Барток (1881–1945) један
(симфонијска
поема Кошут , посвећена чувеном мађарском ју-
квартета, којем је посветио шест дела,
најпознатија
гудаче. Барток се у овом делу служи неокласичним језиком, на шта недвосмислено указује већ и сам назив
који
традицију популарног, непретенциозног цикличног комада. Први став Бартоков Дивертимента писан је у карактеру валцера и почива на дијалогу солистичких наступа и оркестарског звука, што му даје призвук концертантности. Барток показује изузетно мајсторство у раду са ансамблом.
(виолу) и чело. Композиција је завршена 1912. године. Свака нумера је компонована за другачији извођачки састав, што илуструје смене расположења. Тип вокалне деонице
НЕОКЛАСИЦИЗАМ У МУЗИЦИ
XX ВЕКА:ХИНДЕМИТ,
ХОНЕГЕР, МАРТИНУ,
БРИТН, ПРОКОФЈЕВ
Хиндемит. – У Немачкој музици с почетка XX века
најпознатије име после Рихарда Штрауса је Паул
Хиндемит (1895 –1963), свестрани музичар, добар
виолиниста и потом виолиста (оснивач Амар–
Хиндемит квартета). Развио је необично богату
и плодну активност. Мада је написао велики
број вокално инструменталних дела, главна
област његовог стварања је инструментална
музика. Бавио се и теоријским радом (питањима
нове тоналности). Започео је као заступник
атоналности, експресионистичких тенденција (нарочито у раним операма), али се потом окренуо неокласицизму, или тачније, необароку, оживљавајући моторичност, импровизацију и
концертантност барокне музике. Компоновао је опере Кардијак , Сликар Матис, Хармонија света, симфонијску, концертантну и камерну
музику. Познат је као стваралац соната за све
оркестарске инструменте.
Симфонија Сликар Матис (1934) је једно од
најпознатијих Хиндемитових дела. Написана
је
иначе карактеристичне. У примеру је дат снимак трећег става симфоније.
Симфонијска поема Пацифик 231 (1923), после изванредно успеле премијере маја 1924. године постаје дело по којем се име Хонегера препознаје у културним круговима, нарочито међу младима који су га примили са одушевљењем.
Сличан „данак популарности” доживео је Равел са својим
симфонизовани балет, доноси богату разраду лајтмотивског материјала
може да илуструје неколико одломака из балета. Уобичајено је да се делови балета изводе као самосталне симфонијске свите.
Орф. – К арл Орф (1895–1982) је био савременик значајних немачких композитора Шенберга и Хиндемита, али је у свом стваралаштву био
подједнако удаљен и од радикалних авангардних струја, неокласичних и необарокних тенденција, као и од романтичарске традиције. Тежио је му-
зичком језику који је једноставан, дијатонски, непосредан, са израженим значајем ритмичке компоненте музичког тока. Његова дела одликују елементарна снага и експресивност. Орф
напушта идеале вагнеријанске музичке драме и тежи остварењу новог типа позоришта. Не за-
Carmina burana (1937),
Trionfi (1953,
Carmina burana , други Catulli carmina
FORTUNA IMPERATRIX MUNDI
O Fortuna
O Fortuna, velut luna statu variabilis, simper crescis aut decrescis; vita destabiilis nunc obdurate et tunccurat ludo mentis aciem, egestatem, protestatem dissolvit ut glaciem. Sors immanis et inanis, rota tu volubilis, status malus, vana salus simper dissolubilis, obumbrata et velata michi quoque niteris; nunc per ludum dorsum nudum fero tui sceleris. Sors salutis et virtutis michi nunc contraria, est a ectus et defectus, simper in angaria. Hac in hora sine mora corde pulsum tangite; quod per sortem sternit fortem, mecum omnes plangite!
Fortuna imperatrix mundi
1. O Fortuna
2. Fortune plango vulnera
I Primo vere
3. Veris leta facies
4. Omnia Sol temperat
5. Ecce gratum
Uf dem anger
6. Tanz
7. Floret silva
8. Chramer, gip die varwe mir
9. Reie а) Swaz hie gat umbe б) Chume, chum, geselle min c) Suzer rosenvarwer munt d) Swaz hie gat umbe (reprise)
10. Were diu werlt alle min
II In Taberna
11. Estuans interius
12. Olim lacus colueram
13. Ego sum abbas Cucaniensis
14. In taberna quando sumus
III Cour d’Amors
15. Amor volat undique
16. Dies, nox et omnia
17. Stetit puella
18. Circa mea pectora
19. Si puer cum puellula
20. Veni, veni, venias
21. In trutina
22. Tempus est iocundum
23. Dulcissime
за новог човека, уверени да ка његовом преображају води и
њихов смели уметнички експеримент. Нису сви
припадали најрадикалнијој уметничкој струји, било је
совјетска музикологија увек користила. Када би
отпор догматизму постајао сувише јак, власти би
мењале своје судије, пребацујући на лични
гична атмосфера, највероватније провоцирана болешћу композитора, долази до изражаја већ у
првом ставу, ларго, он је заснован на мотиву-мо-
позитора са тоновима де–ес–це–ха (абецедом: D–S–C–H), којем
у логору Герлик у Шлезији, тада настаје његов Квартет
је синоним за модерно у послератној европској музици, понајвише
2.
3.
5.
6.
7.
8. Који с у најзначајнији
9.
10. У којим облас тима
11. Која с у најзначајнија Бартокова дела?
12. Који се нови изражајни елементи појављују у
13. Које етапе с тваралачке еволуције
14. Шта је додекафонија?
15.
16.
17.
18.
19.
22.
23.
25.
26.
ПРИМЕРИ ЗА СЛУШАЊЕ
Једна од на ј провокативни ј их поставки Руских
балета била ј е инсценаци ј а балета Парада (реалисти ч ки балет) Ерика Сати ј а (1917). У
реализаци ј и представе у ч ествовали су као
сценариста Ж. Кокто, кореограф Л. М ј асин, а
ликовну опрему представе радио ј е П. Пикасо. Музика за представу је сажета, згуснута и траје
петнаестак минута. Представа се одви ј а пред
ш тандом где изво ђ а ч и поку ш
тепиха
праве ствари. Редослед
музичких делова је следећи: Корал, Прелудијум
црвеног тепиха, Наступ Кинеза, Мала
америчка девојка, Акробата, Финале, Свита из
Прелудијума
ПИТАЊА
1.
2.
3.
4.
5.
из Минијатура оп. 2 (бр. 1), компонован пре његовог одласка
на студије у Минхен, још у време док је био ђак
Мокрањчеве Српске музичке школе у Београду. Сама збирка садржи осам комада компоно-
ваних у периоду 1905–1912, тако да обухвата и
композиције настале током школовања у Минхену (1907–1910). Ово је једноставна композиција
која добро илуструје романтичарску природу
младог аутора.
У наредној развојној етапи настају врло интересантна дела: збирке минијатура Камеје (прва са 7 комада из 1937, друга са 11 минијатура компонованих у периоду 1917–39, све редиговане 1942)
и Ритмичке гримасе (1935/36), које су својим
недвосмисленим експресионистичким квалитетом изазвале бурну полемику у време када су ком-
поноване. Док минијатуру Остављена (бр. 11 из
друге збирке Камеја) одликује импресионистички
колорит, Ритмичке гримасе показују да композитору нису били страни ни елементи експресионистичког музичког језика.
(1910–1942).
обрада југословенских народних песама).
и експресионизма (у операма, камерној вокалној лирици, инструменталним камерним
делима). Искорачење из примарног стилског
исходишта – романтизма – и примена композиционих поступака у раду са фолклорним материјалом карактеристичним за фолклорни експресионизам националних школа XX века, код
Коњовића се појављују управо у реализацији фолклорне перспективе. Стога је у његовом делу идеја националног развијена на најлогичнији
Прагу, Братислави и Сарајеву. Она је потпуно афирмисала
пластичност и изражајност већ је трагао путевима њихове надградње. То се нарочито односи на тумачење Коштаниног лика јер у Коњовићевој опери она израста у истинску трагичну хероину, те се жанр опере усмерава ка психо-
То је постигао органским „уланчавањем” мотивског материјала: мотиви песме најављују
се у претходном музичком току, и они се ор-
гански, и у интонационом и у формалном
смислу, стапају с њим. Елементи „нумере” препли ћ у се са током радње, а јединственост музичког тока обезбеђује се и мрежом
лајтмотива који се кроз целу оперу симфо-
нијски развијају.
Један од карактеристичних примера за „протицање” радње током „нумере” даје одломак из
друге слике опере, кад Хаџи Тома „препричава”
песму о младој були. Вокална деоница баса је
углавном декламативно третирана, понекад се развија до ариоза, а атмосферу песме доносе
крајње једноставна али ефектна оркестрациона решења, дискретња пратња арабески флауте и харфа. У Симфонијском триптихону из Коштне
обједињена су у целину
Песме из
збирке Пред величанством природе илуструју
широк дијапазон садржајних интересовања
младог Милојевића, представљајући га као
аутора снажне експресивности вокалне деонице и зналачког третмана инструмента, продубљене
психолошке карактеризације текста. Разнолику палету позноромантичарских средстава израза могу илустровати изабрани
неколико изражајних лајтмотива богато симфонијски разрађених. Два водећа
лајтмотива изведена су из тематизма
Клавирска композиција Филипа Гласа Метаморфозис један може да илуструје
типичне минималистичке композиционе
поступке: редукцију материјала, коришћење
статичне хармоније, константан
сродност ансамбла (глас и камерни састав који се из
постоје и многе разлике. На пример, у Булезовом делу
за национално, које је можда најнепосредније израже-
но у њеном циклусу Музика октоиха. Инспиришући се напевима Мокрањчевог Осмогласника, она је осмислила врло особен целовечерњи ци-
клус који чине: Музика октоиха бр. 1 (по првом гласу), симфонијски прелудијум вечери, Византијски концерт за клавир и оркестар (Музика октоиха бр. 2, по другом, трећем и четвртом гласу),
кантата Праг сна (Музика октоиха бр. 3, за рецитатора, сопран и алт соло и камерни
ци-
клусима (На Липару, Лисје жути , Четири песме Бранка Радичевића, Магновења, Тражим помило-
вање , Лутајући светом , Манастири) и кантати
Слепац на сабору
четири флауте и харфу, Sinfonietta di
за флауту, харфу и клавир, као и дивертимен то за дувачки кви н тет, Импровизације на народну тему за 14 дувачких инструмената, као и више клавирских дела (Sonata brеvis, Четири скице, Четири приче, Ритмови, Capriccio).
Александар Обрадовић. – Алекса н дар Обрадо-
вић (1927–2001) завршио је студије композиције
код М. Логара на Музичкој академији у Београду (1951). Усавршавао се у Лон дон у и Њујорку. Био је н астав н ик теоријских предмета, оркестрације и композиције
н (Sigogis, 1967),
1963),
(
стања , 1965; Три хаику, 1966; Not to be or to be [Не бити или бити] 1969; Eppur si muove [И пак с е креће] , 1971), Влада нР ад о ва но вић (Sferoon , 1966 , Сонора , 1971), Берислав Поповић (
1966),
, 1973; балет
(
, 1975),
(Sinfonia da festa, 1974),
1976).
1.
2. Шта је алеаторика?
3.
4.
5.
МЈУЗИКЛ
(1943),
са за-
(1957), Коса (1967), Јадници (1985), Фантом у опери (1986), Рент (1996), Мама
(1999), Продуценти (2001)
(2002), Фантом
(2008), Јадници (2012).
(2003)
(2004),
ПОЗОРИШНА МУЗИКА
Историјат. – Музика је део позоришта још од
његових почетака у античкој трагедији и важан део сваке позоришне представе. Само изузетно, у складу са особитим режијским поступком, позоришна представа може бити грађена без музике.
Успелу сценску музику стварали су и значајни
композитори (Шуберт, Менделсон, Бизе, Григ и други), што сведочи о врло
који сачињавају елементи циркуске представе, опере, балета, пантомиме, концертне музике, џеза, акробатике. Мјузик-хол велики успон доживљава између 1900. и 1914. године, када постепено уступа под новим медијима – филмом и потом телевизијом. У савременим представама, музика се најчешће снима на магнетофонску траку, било да је реч о компонованој музици,
чи изведен Полонеза балет
ЗЕНИТИЗАМ – међународни уметнички покрет настао у Загребу 1921. године када ј
убомир
ц
ћ
часопис Зенит. Настао у суседству експресионизма, надреализма, даде, фу т уризма и констру-
ктивизма, покрет представља покушај промовисања
ОРКЕСТРАЦИЈА
компоновањ а оркестарског дела
процес
ОСТИНАТО (ит. ostinato – упорни) – вишекратно понав љ ањ е, најчешће одређене ритмичке фигуре, али и хармонског или мелодијског покрета
ПАСПЈЕ (фр. passepied ) – барокна игра коришће-
се у хоризонтали (мелодијска линија) и
вертикали (сазвучја), доследно током целог дела.
Појам серија није истоветан са појмом тема. Да би се добио тематски материјал неопходно је да тонске висине добију одговарајућу ритмику, темпо,
динамику, тембр, тако да се од једне серије могу
добити тематски материјали различитог карактера.
СЕРИЈАЛНА ТЕХНИКА – у интегралном серијализму коришћење
слојевита сукња
ФОВИЗАМ (фр. fauvе – дивља звер) – покрет у француском сликарству који настаје 1905. године као реакција на импресионизам. Доминирају јаке чисте боје као израз снажних емоција и
AАдам, Адолф (Adam, Adolf)
Ајмерт, Херберт (Eimert, Herbert)
Анри III, кра љ
Анри IV, кра љ
Армстронг, Луј (Armstrong, Louis)
Астер, Адела (Astaire, Adele)
Астер, Фред (Astaire, Fred)
Атанацковић, Слободан Б
Бабић, Милица
Бабић, Константин
Бајић, Исидор
Бакст, Леон (Léon Basket)
Б
ншин, Жорж (Balanchine, George)
Барток, Бела (Bartók, Bela)
Бежар, Морис (Béjart, Maurice)
Бејзи, Каунт (Basie, Count)
Бенуа, Александар (Aexandre Benois)
Берг, Албан (Berg, Alban)
Бергамо, Петар
Берлиоз, Хектор (Berlioz, Hector)
Бетл, Кетлин (Battle, Kathleen)
Бетовен, Лудвиг ван (Beethoven, Ludwig van)
Бернштајн, Леонард (Bernstein, Leonard)
Берса, Благоје
Бизе, Жорж (Bizet, Georges)
Бјелиј, Андреј
Бла жек, Драгутин
Блок, Александар
Бодлер, Шарл (Boudelaire, Charles)
Бородин, Александар
Бош, Хијероним ус (Bosch, Hieronymus)
Бошамп, Пјер (Beauchamp, Pierre)
Бошњаковић, Љубомир
Брак, Жорж (Brack, George)
Брамс, Јоханес (Brahms, Johannes)
Браун, Реј (Brown, Ray)
Браун, Џејмс (Brown, James)
Бреговић, Горан
Брехт, Бертолд (Brecht, Bertolt)
Бритн, Бенџамин (Britten, Benjamin)
Бриџ, Франк (Bridge, Frank)
Брјусов, Ва лериј
Брух, Макс (Bruch, Max)
Булез, Пјер (Boulez, Pierre)
В
Вагнер, Рихард (Wagner, Richard)
Вајл, Курт (Weill, Kurt)
Ван Гог, Винсент (Van Gogh, Vincent)
Веберн, Антон (Webern, Anton)
Вергилије
Вигано, Са лваторе (Viganò, Salvatore)
Вилсон, Роберт (Wilsson, Robert)
Витгенштајн, Паул (Wittgenstein, Paul)
Вламенк, Морис (Vlaminck, Maurice)
Војновић, Иво
Вукдраговић, Михаило
Ву чковић, Војислав
Гершвин, Џорџ (Gershwin, George)
Гилберт, Вилијам Швенк (Gilbert, William Schwenck, sir)
Гилеспи, Џон „Дизи” (Gillespie, John „Dizzy”)
Г
с, Филип (Glass, Philip) Глук, Кристоф
а лд (Gluck, Cristoph Willibald)
Гоген, Пол (Gauguin, Paul)
Гоја, Франциско (Goya, Francisco)
Головин, Александар
Готје, Теофил (Gautier, éophile)
Григ, Едвард (Grieg, Edvard)
Гризи, Карлота (Grisi, Carlotta)
Гринева лд, Матијас (Grünewald, Matthias)
Гудмен, Бени (Goodman, Benny)
Д
Данкан, Исaдора (Duncan, Isadora)
Де Фа ља, Мануел (De Falla, Manuel)
Дебиси, Клод (Debussy, Claude)
Дега, Едгар (Degas, Edgar)
Делиб, Лео (Delibes, Léo)
Демел, Ричард (Dehmel, Richard)
Деспић, Деја
(Disney, Walt)
(Domingo, Placido)
(Ellington, Edward „Duke”)
Ерић
Жданов,
Жебељан,
ри
(Ashton, Frederick)
(Giraud, Albert)
Јакш
Јаначек, Леош (Janáček, Leoš)
(Young, La Monte) Јанг,
(Young, Lester)
Каваје-Кол, Аристид (Cavaillé-Coll, Aristide)
Камарго, Мари (Camargo, Marie-Anne Cupis de)
Камбасковић, Раст
Карерас, Хозе (Carreras, José)
Карсавина, Тамара
Кејџ, Џон (Cage, John)
Ковач, Корнелије
Ковачић, Иван Горан
Кодаљ, Золтан (Kodály, Zoltan)
Кокто, Жан (Cocteau, Jean)
Колман, Орнет (Coleman, Ornet)
Колтрејн, Џон (Coltrane, John „Trane”)
Комадина, Војин
Констејбл, Џон (Constable, John)
Ко
(Crosby, Bing)
(Kussewitzky, Sergej)
(Cousin, Victor)
(Lehár, Franz)
(Ligeti, Gzörgy)
(Leconte de Lisle)
(Lully, Jean-Baptiste)
(Liszt, Franc)
Лога
ри Ли (Lewis, Jerry Lee)
Луј XIII, краљ
Луј XIV, краљ Лутославски, Витолд (Lutoslawski, Witold)
М
Мадона, Лу иза Чиконе (Madonna, Louise Ciccone)
Максимовић, Рајко Маларме, Стефан (Mallarmé, Stéphane)
Малер, Алма (Mahler, Alma)
Малер, Густав (Mahler, Gustav)
Мал
Ђан
ранческо (Malipiero, Gian Francesco)
Мане, Едуард (Manet, Edouard)
Манојловић, Коста
(Marinetti, Filippo Tommaso)
Мари
х услав (Martinů, Bohuslav)
Матис, Анри (Matisse, Henri)
Машо,
Мек,
(Machaut, Guillaume de)
Менделсон, Феликс (Mendelsohn-Bartholdy, Felix)
Месијан,
Мете
М
јо,
(Messien, Olivier)
рис (Maeterlinck, Maurice)
ријус (Milhaud, Darius) М
ид (Massine, Léonide)
(Monet, Claude)
(Monteverdi, Claudio)
(Mozart, Wolfgang Amadeus)
Jean-Georges)
Frederck)
Његош, Петар I Петровић
О
Обрадовић,Александар
Овен, Дејвид (Owen, David)
Одак, Крсто
Одер, Андре (Hodeir, Andre)
Озгијан, Петар
Оливер, Кинг (Oliver, Joseph King)
Орф, Карл (Carl Or )
П
Павароти, Лучано (Pavarotti, Luciano)
Павлова, Ана
Паркер, Чарли (Parker, Charlie „Bird”)
Пендерецки, Кшиштоф (Penderecki, Krzysztof)
Перо, Жил (Perrot, Jules)
Персл, Хенри (Purcell, Henry)
Петипа, Маријус (Petipa, Marius)
Петровић, В. ?
Петровић, Милош
Пикасо, Пабло (Picasso, Pablo)
Писаро, Камиј (Pissaro, Camille)
Попа, Васко
Поповић, Берислав
Присли, Елвис (Presley, Elvis)
Прокофјев, Сергеј
Пуланк, Франсис (Poulenc, Francis)
Пучини, Ђакомо (Puccini, Giacomo)
Р
Равел, Морис (Ravel, Maurice)
Радичевић, Бранко
Радић, Душан
Радовановић, Владан
Раичковић, Милош
Рајичић, Станојло
Рајли, Тери (Riley, Terry)
Рајх (Рејш), Стив (Raich, Steve)
Рамо, Жан Филип (Rameau, Jean Philippe)
Рас
н (Rassell, Ken) Ра
(Renoir, Auguste) Р
(Respighi, Ottorino)
С
Савић, Мирослав
Сале, Мари (Sallé, Marie)
Саливан, Артур (Sullivan, Arthur)
Сати, Ерик (Satie, Erik)
Сезан, Пол (Cézanne, Paul)
Сен-Санс, Камиј (Saint-Saëns, Camille)
Сера, Жорж (Seurat, Georges)
Сервантес, Саведра Мигел де (Cervantes, Saavedra
Miguel de)
Сисли, Алфред (Sissley, Alfred)
Скрјабин, Александар
Слав
Јосип
Станковић, Борисав
Станковић, Корнелије
Сте
ф (Suk, Josef)
Т
Тајчевић, Марко Та љони, Марија (Taglioni, Marie)
Та љони, Филипо (Taglioni, Filippo) Та
Тарнер, Вилијам (Turner, William)
Топић, Дадо
Тошић, Владимир
Трајковић, Властимир
Трифуновић, Витомир
Ф
Фицџералд, Ела (Fitzgerald, Ella)
Фокин, Михаил
Франк, Сезар (Franck, Cézar)
Фроман, Маргарита
Х
Хаба, Алоиз (Hába, Alois)
Хајдн, Јозеф (Haydn, Joseph)
Халеј, Бил (Haley, Bill)
Ханслик, Едуард (Hanslick, Eduard)
Хариган, Едвард (Harrigan, Edward)
Харт, Тони (Hart, Tony)
Хемптон, Лајонел (Hampton, Lionel)
Хендерсон, Флечер (Henderson, Fletcher)
Херман, Бернард (Herrmann, Bernard)
Херцигоња, Ник
Хиндемит, Паул (Hindemith, Paul)
Хитлер, Адолф (Hitler, Adolf)
Хичкок, Алфред (Hitchcock, Alfred)
Х лебњиков, Велимир
Хокинс, Коулмен (Hawkins, Coleman)
Хонегер, Артур (Honegger, Arthur)
Хофман, Срђан
Христић, Зоран
Христић, Стеван
Ч
Чајковски, Петар
Чајлдс, Лусинда (Childs, Lucinda)
Чолић, Драгутин
Чурљонис, Михаил Konstatinas (Čiurlionis, Mikalojus Konstantinas)
Чарлс, Реј (Charles, Ray) Џ Џе
сон, Мајкл (Jackson, Michael)
Ш
Шар, Рене (Char, René)
Шанкар, Рави (Shankar, Ravi)
Шапорин, Јуриј (Shaporin, Yuri)
Шенберг, Арнолд (Schönberg, Arnold)
Шеноа, Август
Шефер, Пјер (Scha er, Pierre)
Шимановски, Карел (Šimanovský, Karel)
Шопен, Фредерик (Chopin, Frederck)
Шостакович, Дмитриј
Штокхаузен, Карлхајнц (Stockhausen, Karlheinz)
Штраус, Рихард (Strauss, Richard)
Шулер, Гинтер (Schuller, Gunther)
Шуман, Клара (Schumann, Clara)
Шуман, Роберт (Schumann, Robert)
