Музичка култура 24159

СОЊА МАРИНКОВИЋ

МУЗИЧКА КУЛТУРА

За

во

д

за

уџ

бе н

ик е

ЗА ЧЕТВРТИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈА ДРУШТВЕНО-ЈЕЗИЧКОГ СМЕРА

ЗАВОД ЗА УЏБЕНИКЕ БЕОГРАД 2017.

Рецензенти Др Мирјана Веселиновић Хофман, професор Факултета музичке уметности у Београду Светлана Голубовић Шкундрић, професор ХIII београдске гимназије Александар Ђаковић, професор IХ београдске гимназије „Михаило Петровић Алас“ Уредник Стефан Пауновић Одговорни уредник Татјана Костић

ик е

Главни одговорни Драгољуб Којчић

во

д

за

уџ

бе н

За издавача Драгољуб Којчић, директор

За

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд

© ЗАВОД ЗА УЏБЕНИКЕ, Београд Ово дело не сме се умножавати, фотокопирати и на било који начин репродуковати, ни у целини нити деловима, без писменог одобрења издавача.

Др СОЊА МАРИНКОВИЋ

ик е

МУЗИЧКА КУЛТУРА

За

во

д

за

уџ

бе н

ЗА ЧЕТВРТИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈА ДРУШТВЕНО-ЈЕЗИЧКОГ СМЕРА

Увод у уџбеник Концепција уџбеника за четврти разред гимназија друштвено-језичког смера се надовезује на уџбеник за први, други и трећи разред. Музика се представља као део свеукупне историје човечанства и отвара се могућност успостављања паралеле са сродним тенденцијама развоја о којима се учи у другим предметима. Историјат музике је представљен као значајан део духа времена, а главни акценат је на тумачењу развојних линија. Детаљније осветљење добили су појединачни доприноси најистакнутијих личности музичке историје и репрезентативна дела епохе.

Поред основног текста постоје и поља маркирана бојом поглавља у којима се дају допунске информације, објашњења појмова, детаљније осветљење појединих дела, подаци за оне који желе да сазнају више.

бе н

ик е

Потпоглавља су посвећена појединим лекцијама и означена су насловима који су обележени тачком у боји поглавља, као и све легенде илустрација.

За

во

д

за

уџ

У свакој лекцији графички су истакнути примарни појмови. Они треба да олакшају разумевање структуре текста и укажу на кључне речи.

Садржајне целине заокруживане су подсетником (Запамти ) и Питањима. Подсетник указује на кључне елементе садржаја текста на које треба обратити пажњу. Питања треба да подстакну критичко промишљање градива и помогну да се провери да ли је остварено одговарајуће разумевање лекције.

Свако поглавље почиње илустрацијом која се односи на његов садржај.

Посебним знаком обележени су коментари који се односе на слушање музике. Њихова улога јесте да усмере пажњу на поједине елементе музичког израза и дају информације важне за разумевање музичког садржаја. То је основа на којој треба градити емотивни доживљај музичких примера.

Потпис слике

уџ

бе н

ик е

Наслов поглавља

Уџбеник за четврти разред гимназија друштвенојезичког смера обухвата градиво везано за развој импресионизма, музику XX века, класичан и савремени балет, српску музику XX века, светско музичко стваралаштво у другој половини XX века, џез и популарну музику у XX веку и мјузикл и примењену музику. Свака од седам садржајних целина има своју боју.

За

во

д

за

У гимназијском уџбенику користи се велики број стручних појмова. Са многима од њих ученици су се сусрели у току основне школе, али су ипак сви – и они за које се очекује да су познати – обухваћени појмовником на крају уџбеника. Дате су сажете, једноставне дефиниције, али је указивано и на различите нијансе или еволуцију значења појединих појмова. У самом тексту појмови се увек уводе са објашњењем, али постоје и графички издвојени појмови што треба да истакне њихов значај или пружи неко допунско објашњење.

Део уџбеника представљају и два компакт диска на којима су дати примери композиција које су аналитички представљене у овом сегменту књиге.

Илустрације имају важну информативну функцију када се непосредно односе на изглед музичких инструмената, али и на призоре музицирања који дају и слику о друштвеној улози музике. У складу са традицијом дати су и портрети најзначајнијих стваралаца. Са посебном пажњом бирана су дела знаменитих сликара која за мотив имају музичаре или музичке инструменте.

Уџбеник је опремљен индексом аутора који треба да олакша његово коришћење.

САДРЖАЈ ДЕО I – ИМПРЕСИОНИЗАМ

ОПШТЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ X 8

КЛОД ДЕБИСИ X 12

МОРИС РАВЕЛ X

15

НАСТАВЉАЧИ ИМПРЕСИОНИЗМА 16 X

ДЕО II – МУЗИКА XX ВЕКА

ик е

ОПШТЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ МУЗИКЕ XX ВЕКА 22 ПРАВЦИ У МУЗИЦИ XX ВЕКА И ВОДЕЋИ ПРЕДСТАВНИЦИ 25 СТВАРАЛАШТВО КЛАСИКА МОДЕРНЕ: ФОЛКЛОРНИ ЕКСПРЕСИОНИЗАМ 27 ЕКСПРЕСИОНИЗАМ У МУЗИЦИ XX ВЕКА: ШЕНБЕРГ 32 НЕОКЛАСИЦИЗАМ У МУЗИЦИ XX ВЕКА: ХИНДЕМИТ, ХОНЕГЕР, МАРТИНУ, БРИТН, ПРОКОФЈЕВ 34 НОВЕ ИДЕЈЕ: КАРЛ ОРФ 38 СОВЈЕТСКА МУЗИКА У XX ВЕКУ: ШОСТАКОВИЧ 40 КА НОВИМ СТРЕМЉЕЊИМА: МЕСИЈАН И ЛУТОСЛАВСКИ 42

бе н

УМЕТНОСТ ИГРЕ X БАЛЕТ У XX ВЕКУ X

50 52

за

уџ

ДЕО III – КЛАСИЧАН И САВРЕМЕНИ БАЛЕТ

ДЕО IV – СРПСКА МУЗИКА У XX ВЕКУ

во

д

МЕЂУРАТНА СРПСКА МУЗИКА X 56

ПЕТАР КОЊОВИЋ 60 МИЛОЈЕ МИЛОЈЕВИЋ 63

СТЕВАН ХРИСТИЋ 64

За

ДЕО V – СВЕТСКО МУЗИЧКО СТВАРАЛАШТВО У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ XX ВЕКА

МУЗИКА ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА КЛАСИЦИ НОВИХ СТРЕМЉЕЊА: БУЛЕЗ И ШТОКХАУЗЕН СРПСКА МУЗИКА ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

70 72 74

ДЕО VI – ЏЕЗ И ПОПУЛАРНА МУЗИКА У XX ВЕКУ

ЏЕЗ МУЗИКА ПОПУЛАРНА МУЗИКА

86 88

ДЕО VII – МЈУЗИКЛ ПРИМЕЊЕНА МУЗИКА

МУЗИКА И ДРУГЕ УМЕТНОСТИ ФИЛМСКА МУЗИКА СЦЕНСКА МУЗИКА

92 92 93

За во д за уџ бе н

ик е

1

ИМПРЕСИОНИЗАМ

Клод Моне, Излазак сунца – импресија

бе н

до тада доминантној опери, појављује се велики број композитора који негују инструменталну музику. Најзначајнија личност међу тим ствараоцима био је Сезар Франк. Он је својим делима инспирисао многе млађе композиторе да пажњу усмере на ренесансу разноврсних жанрова и форми инструменталне музике: камерне, симфонијске, солистичке, концертантне. Извођењу и популарисању тих дела допринело је Национално друштво за музику, основано у Паризу 1871, а нарочито уметници окупљени око Сколе канторум (Schola cantorum, 1896), коју су основали Франкови ученици у жељи да даље шире његове идеје. Паралелно са делатношћу „Франковог круга” у француској музици јавља се још једна веома снажна уметничка струја – импресионизам. Она је била утицајна на ширем европском простору, нарочито у оквиру националних школа, те заслужује посебну пажњу.

За

во

д

за

уџ

У историји француске културе, период од 1870. до 1914. означен је термином бел епок (фр. la belle époque). Тај период означава златно доба, доба оптимизма, мира, економског просперитета, технолошког напретка (чијим се симболом може сматрати Ајфелов торањ конструисан 1889), као и научног и културног прогреса. У том раздобљу створена су многа ремек-дела музике, књижевности, театра и ликовних уметности, а рађа се и филмска уметност. Париз има улогу престижног културног центра, али, истовремено, он постаје модерна престоница индустрије забаве: спектакла, мјузикхола (енгл. music-hall), кабареа, спортских приредби. Париз је неколико пута био организатор чувених сајмова под именом светска изложба: 1878, 1889, када је први пут на овој манифестацији учествовала и Србија, 1900, 1931. и 1937. године. Појављује се високотиражна штампа, бројни су књижевни и уметнички часописи, организују се велике изложбе. Главни стожери музичког живота Париза су Велика опера (Гарније), Комична опера и Конзерваторијум, али су активне и бројне концертне дворане (у XIX веку најпознатије су биле сале Плејел и Ерар). За светску изложбу 1878, у палати Трокадер, подигнуте су монументалне оргуље Аристида Каваје-Кола. То су биле прве оргуље постављене у концертној дворани. Формирани су бројни оркестри који нуде абонмане и имају редовну концертну сезону, а појавили су се и камерни ансамбли, као и хорска друштва. И даље су активни бројни уметнички салони у којима наступају познати виртуози, а млади композитори имају прилику да представе своја дела. Утемељује се специфична париска институција кафе-концерата, који са популарним кабареима представљају симболе забаве, али и вид алтернативног уметничког деловања, јер су ту мењани уобичајени стандарди представљања уметничких дела. У другој половини XIX века, у француској музици долази до значајних промена: насупрот

ик е

ОПШТЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ

8

ИМПРЕСИОНИЗАМ – правац у музици с краја ХIX и почетком ХХ века, примарно везан за поетику француске музике, нарочито К. Дебисија. КАФЕ-КОНЦЕРТ (фр. café-concert) – омиљена забава Парижана од средине XIX века, организована у просторима који нису ни кафеи у бечком смислу, ни концертне дворане. Простори у којима су одржавани кафе-концерти имали су подијум на којем су најчешће наступали певачи, али и глумци и акробате, мали оркестарски и камерни састави, солисти-извођачи или композитори-извођачи. Каткад стецишта елитних уметничких кругова, чест мотив сликара.

бе н

ик е

видом појава подложних променама, стварност која траје – тренутним, релативним виђењем. Импресионисти су напустили атељеа и сликали у природи, настојећи да из обиља мотива фиксирају један делић стварности која се непрекидно мења под игром светла. Отуда серије слика са истим мотивима приказаним у различито доба дана. Они сликају углавном опште форме и општу атмосферу, док појединости остају магловите. Контуре и боје се преливају, а основни тонови боја налазе се један уз други – тако се добијају нијансе тона, а не директним мешањем боја. Тај поступак даје специфичну фактуру импресионистичкој слици. Истакнути импресионисти радили су и излагали као група до 1886. године, када је организована последња заједничка изложба, а потом је свако кренуо својим путем ка постимпресионизму. Тим термином означена је делатност свих значајнијих француских сликара после 1880. године; прошавши импресионистичку фазу, кренули су потом у превазилажење ограничења тог стила, и то у најразличитијим правцима. Сезан и Сера претварају импресионизам у један строжи, класичан стил, док Винсент ван Гог креће ка експресионизму, ослобађајући и нарочито наглашавајући своју осећајност; Пол Гоген иде путевима симболистичког сликарства.

За

во

д

за

уџ

Појава импресионизма у ликовним уметностима. – Импресионизам се у уметности појавио као огранак романтизма – из њега се развио еволутивним путем. Он је унео дух радикалне новине и револуционарности у француско сликарство, музику и поезију (у којој се појављује као симболизам) на крају XIX века. Значајно је обогатио романтичарска средства изражавања и тиме отворио нове путеве развоја уметности. Први наговештаји импресионизма појавили су се у сликарству, књижевности и музици током XIX века – у делима енглеских пејзажиста Тарнера и Констејбла, у поезији Шарла Бодлера, у музици Шопена, Вагнера, Мусоргског, Римског-Корсакова и нарочито Листа. Међутим, дух импресионистичке уметности конкретизован је захваљујући француским уметницима. Чувена 1874. година – када је организована изложба радова Камија Писароа, Клода Монеа, Алфреда Сислија, Едуарда Манеа, Пола Сезана, Едгара Дегаа, Огиста Реноара и других, мање познатих – означила је почетак организованог јавног наступа импресиониста. Цео правац назван је према тада изложеној Мoнеовој слици Излазак сунца – импресија. Али револуционарни манифест новог правца – Мaнеова слика Доручак на трави − био је изложен још 1863. године! Доручак је схваћен као визуелни програм нове уметности која налаже да сликар буде веран само својим платнима и својој естетици, а не спољашњем свету (одатле чувена формулација „уметност ради уметности”– l’art pour l’art). У делима импресиониста битно је промењена функција објекта у сликарству: с импресионистима почиње процес „минимализације” предмета који директно води ка апстракцији (у крајњој консеквенци, чак и ван уметности). За те сликаре, садржај слике чинили су тонови, а не представљени предмет – по томе су се разликовали од других. Они мењају функцију линије. Сви предмети су преливени светлом и сенком, па се јављају у међусобном светлосном односу. Линија је само резултат сусрета двеју обојених површина. Сазнање је замењено утиском, импресијом, материјална конкретност ствари – при-

Симболизам. – У поезији се термин импресионизам углавном не употребљава, већ су сродне тенденције назване симболизам. Он се појавио као реакција на тада доминантну песничку школу „парнасоваца”, чија су главна обележја стваралаштва били јасноћа израза, прецизност форме, складност везаног стиха, а реч средство којим се остварују јасне песничке слике. Симболисти постављају пред своју уметност сасвим другачије циљеве. Основни елемент израза постаје симбол, схваћен као наговештај реалних објеката, поСИМБОЛИЗАМ – књижевни и ликовни правац настао у Француској крајем XIX века који тежи да симболима изрази осећања и апстрактне појмове.

9

ИМПРЕСИОНИЗАМ

ик е

ПРИМЕРИ ЗА СЛУШАЊЕ Музичким манифестом импресионизма сматра се Дебисијева оркестарска композиција Прелудијум за поподне једног фауна (1894). Дело је инспирисано Малармеовом поемом Поподне једног фауна, али у музици Дебиси није желео да представи низ сцена које би илустровале поему, већ кондензовано дочара атмосферу овог дела: сањарења фауна, у римској митологији нижег божанства (заштитника стада који живи у шумама, са козјим ногама, репом и роговима) и његову жудњу за нимфама и нејадама, у топлом поподневу на обронцима Етне. Контуре облика су троделне, а уводна тема коју доноси соло флаута варијационо се трансформише обликујући мозаичну структуру у првом делу форме (тематски материјал се излаже четири пута, увек на различит начин). Музички ток сугерише импровизационо излагање, тему доноси флаута соло, а потом се у процес варирања материјала укључују обое, кларинети, гудачки инструменти који граде хармонски фон на којем се пластично ваја арабескна мелодија. Доминирају меке боје гудачких и дрвених дувачких инструмената уз арпеђа (две) харфе. Од лимених дувачких инструмената коришћене су само хорне које се својом меком бојом стапају у општи типично импресионистички колорит, а од удараљки само цимбало. Хармонски композиција је осмишљена врло смело, хроматика и тонална вишезначност теме условљавају доминацију колористичке улоге хармоније. Оркестар, за доба у којем је дело настало, релативно је скромног састава, али плени смелошћу и свежином звука. Дебиси у

За

во

д

за

уџ

Импресионизам у музици. – Главни представник и творац музичког импресионизма био је Клод Дебиси (1862–1918). У стваралаштву других композитора импресионизам се појављује као једна од стваралачких тенденција, у комбинацији са другим правцима – романтизмом, нарочито у оквиру националних школа (Николај Римски-Корсаков, Александар Глазунов, Александар Скрјабин, Игор Стравински, у српској музици Милоје Милојевић, Стеван Христић, Петар Коњовић) или неокласицизмом (Морис Равел). Музички импресионизам донео је промену тематике. Он се устеже од романтичарских излива субјективних емоција. Тематика дела проистиче из посматрања природе, њених пејзажа, физичких феномена, као што су одблесци светлости, излазак и залазак сунца, сјај месечине, ветар, ноћ, водене капи, звуци из даљине – звона, зов рогова, одјеци. Људско лице практично нестаје из њиховог видокруга, а са ишчезавањем субјекта губи се наративност карактеристична за романтизам. Програмност има често илустративно, али увек и симболично значење. Блискост с интересовањима сликара и песника сувишно је наглашавати. Промене у тематском кругу условљавају и бројне промене у музичком језику. У импресионизму доминира култ мале фор-

ме – клавирска минијатура и соло песма добијају значај сличан оном који су имале у делима раних романтичара. Спољашње контуре форме су јасне, прегледне, али је унутрашња структура врло често мозаична и негира романтичарски принцип развојности, као доминантан у музичком мишљењу. Мада су веће форме ређе, не значи да не постоје: настају опере (Дебисијева опера Пелеас и Мелисанда), балети (нарочито руских композитора), симфонијска музика (поеме и друге слободне форме), у нешто мањој мери, камерна музика (сонате, квартети).

бе н

везујуће начело између реалног и идеалног света. Отуда романтичарски конфликт идеалног и реалног за њих губи важност: реалност је само завеса која скрива другачији свет. Пут симбола је пут спознаје. Симболизам је израстао из романтизма: и симболисти познају романтичарску напрегнутост, стављање знака једнакости између живота и стваралаштва, одлажење иза предела границе уметности, личност уметника – Месије, пророка и божанског посланика. Симболисти су захтевали слободу форме. У поезији су наглашавали музичке елементе језика. Уопште, за то доба карактеристично је поновно прибилижавање свих уметности музици. Није претерано рећи да је музика у највећој мери могла и успела да оваплоти идеале сликарског импресионизма и симболизма.

10

За

во

д

за

уџ

бе н

оркестрацији углавном користи принцип „чистих боја”: по правилу се не користе удвајања дувачких и гудачких деоница. То асоцира на принцип немешања боја који су употребљавали сликари импресионисти. Музика Дебисијевог Прелида потом је послужила Вацлаву Нижинском за чувену поставку балета Поподне једног фауна. Дело је изведено у продукцији Руских балета, а Бакстов плакат за ову представу постао је својеврсни визуелни симбол фауна и овог Дебисијевог дела. Данас су са успехом обновљени и ова кореографија и представа по сценарију и костимографском решењу Леона Бакста.

Хармонија постаје најважније изражајно средство импресиониста. У првом плану је њена колористичка улога, посебан квалитет сваког тона и акордског сазвучја. Боје се слажу попут боја на сликарском платну: једна на другу, мозаично и статично. Инструментација подвлачи доминантну улогу боје у изразу. Клавир је најважнији инструмент, али је подвргнут новом третману, сасвим различитом од романтичарског. Сливање боја постиже се нарочитом фактуром клавирског става и специфичном употребом клавирског педала. Слично је са оркестром: импресионисти не мешају инструменталне боје, већ у различитим инструменталним групама „слажу” различите мелодије једну уз другу и тако добијају ефекат прозрачне оркестрације (врло често се изостављају лимени дувачки инструменти). Теме композиција постају сажете, малог опсега, попут скица, фрагментарног карактера, али је ритмичка компонента веома развијена. Томе доприноси и утицај фолклора у којем се радо и често тражи инспирација. Дебиси је био заинтересован за стару француску песму, али и за шпански и руски фолклор, као и музичку традицију егзотичних крајева. Француски композитор је добро познавао дела Мусоргског и Римског-Корсакова јер је био ангажован као учитељ музике у дому Надежде фон Мек, руске племкиње, чувене по томе што је била мецена Петру Чајковском. На светским изложбама у Паризу имао је прилику да упозна музику Јаве, Кине, Шпаније, као и циганску музику – њихове ритмове, мелодије, лествице, инструментаријум. Сви ти елементи обогаћивали су и ослобађали његов лични израз. За европску уметност тог доба, оријентализам и егзотизам постају важне одлике. Француска и Британија биле су најзначајније колонијални силе у XIX и XX веку и отуда се управо у делима њихових уметника јавља потреба за ‘присвајањем’ арпског света и ислама. Данас се тадашња слика Оријента и познавање источњачких култура с разлогом критикују као израз постколонијалних схватања Запада и разоткривају се стереотипи за којима су посезали европски уметници сликајући Оријент, увек с позиције доминантног белог, западног човека.

ик е

ПРИМЕРИ ЗА СЛУШАЊЕ

Бакстов костим за Вацлава Низинског у Прелиду за поподне једног фауна

11

ИМПРЕСИОНИЗАМ

КЛОД ДЕБИСИ

ик е

његовог стваралаштва. Познате су Две арабеске, Бергамска свита, Дечји кутак, Острво радости, Естампе, Слике, Прелиди. У њима су оваплоћени Дебисијеви уметнички идеали, који се можда најбоље могу осветлити његовим сопственим речима: „Ја сам себи створио религију од тајанствене природе [...] Ко ће знати тајну музичког стварања? Шум мора, линија неког хоризонта, ветар у лишћу, зов неке птице остављају у нама бројне импресије. И одједном, без икаквог нашег учешћа, једно се од тих осећања прошири изван нас и изрази се музичким језиком.”

ПРИМЕРИ ЗА СЛУШАЊЕ

за

уџ

бе н

Дебисијеве Две арабеске припадају раним клавирским композицијама, али већ најављују поетику импресионизма и начином третмана инструмента, и тематиком, и хармонијом. Минијатуре су контрасне у темпу и карактеру и често се изводе у пару. Трећи став Бергамске свите за клавир (1890), Месечина (Clair dе lunе), једини у том циклусу буди импресионистичке асоцијације. У четвороставачном циклусу њега окружују менует и паспје, старе игре, а свита почиње прелудијумом. Атмосфера Месечине блиска је жанру романтичарског ноктурна. Однос према програмности је типично импресионистички: нема романтичарске наративности, дата је слика унутарњег доживљаја музике ноћи. Мелодија је мирна и складна, уз пратњу разложених акорда. Форми прелудијума, трагом Шопенове истоимене збирке, Дебиси се окреће у позном опусу. Своје прелудијуме објединио је у две свеске са по 12 комада. Обе настају у врло кратком временском периоду: прва је компонована крајем 1909. и почетком 1910. године, док је на другој збирци радио последњих месеци 1912. и у априлу 1913. године. Мада се, као и о Шопеновим делима, о две свеске Дебисијевих прелудијума првенствено говори као о збиркама клавирских комада, постоји и пракса њиховог интегралног извођења. Редослед и међусобни однос суседних комада брижљиво су осмишљени и могу се изводити као целина, дакле, и као циклично дело. За разлику од Шопенових прелудијума, Дебисијеви комади имају програмске наслове врло типичне за импресионизам: Бре-

д

Клод Дебиси

За

во

Дебиси је главни представник импресионизма у музици. Његова стваралачка личност и допринос у највећој мери одређују типичне одлике тог стилског правца. Дебисијева уметничка личност обликована је у кругу уметника окупљених око песника Стефана Малармеа. У њиховим идејама он је нашао потврду сопствених схватања уметности и усмерио своје уметничке тежње. До четрдесете године стварао је без већих признања. Тада, после извођења Гудачког квартета (1893), Прелудијума за поподне једног фауна (1894) и оркестарских Ноктурна (1900–1901), изазива пажњу и окупља око себе круг пријатеља и поштовалаца. Био је истакнути пијаниста, диригент, музички критичар и писац.

12

Клавирска дела. – У Дебисијевом опусу нарочито место припада клавирским композицијама јер оне најцеловитије откривају типичне одлике

ПРИМЕРИ ЗА СЛУШАЊЕ

Сирене, слика је мора и његових бескрајних ритмова. Дебиси је у коментару дела написао: „и сада, изнад таласа сребрних на месечени, чула се песма мистериозних сирена, које се смеју и пролазе”. У последњем комаду Дебиси користи женски хор, без текста, дакле само у колористичкој функцији дочаравања чаробног света мориских сирена. Ноктурна се сматрају типичним импресионистичким оркестарским комадима, мада је у једном тренутку Дебиси планирао да их преради у комад за виолину и оркестар, тек накнадно се одлучивши да користи женски хор и оркестар. На пољу вокално-инструменталне музике значајна је опера Пелеас и Мелисанда (1902), као и бројне соло песме (најчешће писане на стихове песника симболиста). Дебисијева опера је лирска драма, написана према Метерлинковом тексту. У њој се Дебиси декларисао као противник вагнеријанства, мада се у неким елементима израза ипак уочавају утицаји Вагнерове музичке драме. Но, док Вагнер (упркос принципима прокламованим у реформи опере) понекад музици додељује значење доминантног елемента, Дебиси тежи тесном стапању тона и речи. Главни квалитет његовог дела је специфичан вокални стил који представља вид музичке декламације, каквом француска музика тежи још од Рамоових опера.

За

во

д

за

уџ

Међу оркестарским композицијама, поред Прелудијума за поподне једног фауна, значајна дела су и Ноктурна (Облаци, Празници, Сирене), опсежна симфонијска фреска Море и Слике (Жига, Иберија, Игра у пролеће). У Ноктурнима, првом симфонијском опусу после Прелудијума за поподне једног фауна, на којем је Дебиси радио врло студиозно током седам година (између 1892. и 1899. године), само жанровско одређење музике ноћи Дебиси схвата у једном ширем значењу од уобичајеног. Заједничким насловом три комада циклуса желео је да обухвати различите импресије и сугерише небо, облаке, море и сирене. Утисак који та дела изазивају може бити различит. Тако неки аутори Облаке описују као „непроменљив аспект неба и споро кретање облака који се губе у сивим бојама помешаним са белом”, док други указују на „агонију белине која се благо провлачи кроз облаке”. У другом Ноктурну, Празници, доминира карактеристичан играчки ритам, а приказана је атмосфера уличног фестивала. Сам Дебиси га је окарактерисао као „репрезентно заслепљујућу, фантастичну процесију која пролази кроз фестивалску сцену и интегрише се у њу”. Чује се звук фанфарних труба из даљине, а затим се процесија приближава и плени раскошном звучношћу. Трећи комад,

бе н

ик е

жуљци на Анакаприју, Кораци у снегу, Шта је видео западни ветар, Девојка с ланеном косом, Прекинута серенада, Потопљена катедрала (из прве свеске), Винска врата, Вресиште, Месечева тераса за аудијенције, Ватромет (друга свеска). Они су тек сугестија за дочаравање атмосфере комада, упућују на необичне, неухватљиве феномене, попут корака у снегу, или варљиве игре месечине. Чак и кад постоји нарација, као у Потопљеној катедрали, она нема примат. Бретонски мит о потопљеном острву Ис и његовој катедрали која се у бистрим прозрачним јутрима појављује из воде уз појање свештеника и звоњаву звона, само је повод за изградњу раскошне звучне слике; она је обликована у лучну форму са снажним градационим таласом у центру, када се остварује кулминација звучања. Почетни мотив сугерише таласање мора; мотиви се, попут игре светлости на површини воде, увек појављују у другачијем облику. У тренутку када се излаже мелодија налик црквеној и сугеришу мотиви звона, достиже се кулминација, да би, постепено, све поново утихнуло утапајући се у игру светлости на води. Сажета минијатура Девојка с ланеном косом име је добила по истоименој поеми Лекота де Лила, а користи се као симбол наивности и невиности типичан за ликовну уметност тог раздобља. Да би тај портрет дочарао, Дебиси посеже за крајње једноставним музичким средствима и по томе се овај комад издваја у целој збирци. Карактеристична је његова драматуршка позиција јер долази после евокације туге и усамљености у Корацима у снегу, и слике узбуркане дивље природе у комаду Шта је видео западни ветар.

13

ИМПРЕСИОНИЗАМ

ПРИМЕРИ ЗА СЛУШАЊЕ

бе н

ик е

чешља косу пред спавање, да је отворила прозор јер је у замку топло. Мелисанда каже како је ноћ прелепа. Он додаје да на небу има толико звезда колико никад није видео, али да је месец још увек над морем и позива је да изађе из сенке да би је видео. Мелисанда се нагиње са балкона, а Пелеас покушава да јој дотакне руку да би се поздравио. Она у сенци врта угледа ружу, а он обећава да ће је потражити само да прво дотакне и пољуби њену руку. Мелисандине речи да не сме више да се нагиње јер ће пасти добијају претеће, злосутно значење. Када се златни увојци проспу са куле, они постају симбол забрањене везе између двоје младих. У Пелеасовим рукама, коса постаје остварење снова и он везује увојке око ружиног грма да Мелисанда никад не би могла да оде. Изливе љубави и страсти прекидају Мелисандине молбе да је пусти да не би пала, а ову игру заљубљених прекинуће долазак Голоа. Цела сцена је решена као монолошко-дијалошка. Смењују се кратке реплике протагониста, вокалне деонице су декламаторне, нема оперског виртуозитета. Оркестар је третиран камерно. У њему се на варијациони начин развија почетни мотив градећи стални контрапункт гласовима. Није неопходно познавати француски језик да би се у музици осетила емоција младог пара. Сцена је за оперу карактеристична и по драмским својствима. Фатализам је проткива у целости, карактери су портретисани као бића ношена судбином, без моћи да вољом било шта промене. Истинска драма не одвија се на сцени, већ у душама протагониста. Све је саткано од скривеног немира, злих слутњи и наговештава трагедију.

За

во

д

за

уџ

Дебисијева опера (пет чинова, тринаест слика) заснована је на симболистичком тексту Мориса Метерлинка. Принц Голо у шуми среће Мелисанду, прелепу младу девојку златне косе, заљубљује се и напушта замак свог деде, краља Аркела. После неколико месеци, ипак, уз помоћ полубрата Пелеаса, одлучује да се врати, те измоли опроштај и доведе Мелисанду. Она се, навикнута на слободан живот, у хладном и мрачном замку осећа као заробљеница. Рађа се нежна љубав између младих, Пелеаса и Мелисанде; приказ њихове жудње дат је у чувеној сцени под балконом, када Пелеас долази да се опрости, али нема снаге да оде. У покушају да се додиром поздраве, низ балкон падају златне нити Мелисандине косе које ће Пелеас, милујући их, увезати у грм руже. Појављује се Голо и прекорева их због детињарија. Потом се у њему буди љубомора, и он захтева да Пелеас оде из замка. Кад Голо затекне заљубљени пар у загрљају којим се опраштају, убија Пелеаса и рањава Мелисанду. Она рађајући девојчицу умире, а краљ Аркел саветује Голоу да у кћери нађе утеху. Прва сцена трећег чина, после кратког оркестарског увода, почиње Мелисандиним соло наступом. Она пева како јој дуге власи падају са куле замка док чека свог вољеног, антиципирајући значај потоњих догађања. Призивајући свеце, истиче да је рођена у недељу, у подне, но њену песму прекида долазак Пелеаса. Карактеристичан је дијалог младих, тиче се обичних ствари, али из тих свакодневних речи избија скривена напетост дочарана музиком. Он је пита шта ради, она одговара да

14

У камерним композицијама из последњег периода Дебиси најављује неке елементе неокласицизма (Соната за виолончело и клавир, Соната за флауту, виолу и харфу, Соната за виолину и клавир). Дебисијево дело закључује једну велику епоху у развоју музике, али, истовремено, указује на путеве њене даље еволуције. Дебиси је изградио веома особен стил који је утицао на многе савремене композиторе, нарочито међу младим Французима.

ЛАРПУРЛАРТИЗАМ (фр. l’art pour l’art) – у књижевности и уметности естетичка теорија настала у другој половини XIX века и по којој је уметничко дело само себи сврха, независно од друштва, морала или политике. НЕОКЛАСИЦИЗАМ – правац у музици ХХ века; појављује се почетком века и испољава у различитим видовима – као необарок, неоромантизам, неоимпресионизам.

МОРИС РАВЕЛ

старих стилова окреће се у Сонатини, Купреновом гробу. Равел је са Клавирском концертом за леву руку дао занимљив допринос концертантној музици. Међу камерним делима посебан углед ужива Гудачки квартет у Еф-дуру (уз Франкова камерна дела и Дебисијев квартет најзначајније камерно дело новије француске музике).

ПРИМЕРИ ЗА СЛУШАЊЕ

уџ

бе н

ик е

Равелов Болеро је композиторова најизвођенија и најпознатија музика. Оригинално написан као балетска музика, врло брзо је постао популаран симфонијски став. Заснован је на једном тематском материјалу који се излаже на сталном ритмичком остинату, али увек у новој оркестрацији која прати идеју од најтишег звука (пијанисимо), до најгласнијег могућег који остварује велики састав симфонијског оркестра са великим бројем лимених дувачких инструмената и удараљки. Кореографска поема Дафнис и Клое настала је на основу поруџбине трупе Руских балета и премијерно ју је поставио Вацлав Нижински. Балет је једночинка у три слике, а велику популарност уживају две свите из балета које се изводе у оригиналу са хором или без вокалног парта. То је типична импресионистичка музика, зналачки писана за оркестар. Друга свита углавном укључује музику треће слике. На почетку се чује цвркут птица из шуме у сутон, а сцена се завршава чувеним баханалом (завршним плесом) у којем се слави победа љубави младог пара. Концерт за леву руку је од Равела наручио аустријски пијаниста Паул Витгенштајн, који је у Првом светском рату изгубио десну руку. Надовезујући се на француску традицију писања комада за леву руку (нарочито етиде Камија Сен-Санса), Равел је осмислио једноставачни концерт, као својеврсну оду моралној победи човека−уметника над животним искушењима. Почетак концерта, поверен дубоким инструментима (неки га називају својеврсном сугестијом „штимовања” оркестра), доноси постепену градацију и освајање грандиозног, блиставог звука, симбола тријумфа духа. Са тим развојним мотивима у дијалог ступа солиста својом каденцом. Солистичка деоница је

Морис Равел

За

во

д

за

Мориса Равела (1875–1937), уз Дебисија, обично сврставају у композиторе импресионисте. Међутим, иако су њихова дела повезана многим сродним одликама, јасно се показују и разлике. У Равеловом делу уочавају се две главне тенденције. Он се, с једне стране, ослања на традицију романтичарског стваралаштва (Листа, Шопена), а с друге, постоји веза са традицијама претходних периода, првенствено са делима француских композитора Ф. Купрена и Ж. Ф. Рамоа. Равелове композиције имају много чвршћу унутрашњу структуру од Дебисијевих, те увек показују црте неокласицизма. Његова ритмичка окосница је чвршћа (испољава велику склоност ка плесним ритмовима), а његов оркестар има наглашенији колорит, са значајнијом улогом лимених дувачких инструмената. Међу клавирским делима позната је Павана за умрлу инфанткињу, прво Равелово импресионистичко дело. У Водоскоку исказује склоност ка Листовом типу виртуозности. У сродном духу писана су Огледала, Гаспар ноћник. Оживљавању

15

ИМПРЕСИОНИЗАМ

ПРИМЕРИ ЗА СЛУШАЊЕ писана тако да сугерише да пијаниста свира са две руке, врло је виртуозна, одише ритмовима џеза, али је проткивају и лирске епизоде. У односу на оркестарски парт постављена је дијалошки, тако да Равел у свом делу суштински оживљава барокне концертантне принципе засноване на дијалогу оркестра и солисте и виртуозитету, као означитељима жанра.

ик е

НАСТАВЉАЧИ ИМПРЕСИОНИЗМА

Равел је један од најзначајнијих оркестратора свог доба. Своје умеће доказао је у Болеру – дело се заснива само на једној музичкој мисли која се појављује девет пута, увек у новом оркестарском лику, при чему се моћном градацијом постиже маестозан звук. Чувене су Шпанска рапсодија, кореографска поема Валцер, музика за балет Дафнис и Клое, лирска фантазија Дете и чаролије. Равел је оркестрирао своје бројне клавирске композиције (Отмени и сентиментални валцери, Моја мајка гуска), а нарочито је позната његова оркестрација клавирске композиције Слике са изложбе Мусоргског.

во

д

за

уџ

бе н

Скрјабин започиње своје стваралаштво на темељима европског романтизма, под јаким утицајем Шопена, Листа и Вагнера. Од руских композитора најближи му је био Чајковски. Компонује углавном у две области: клавирску и симфонијску музику. Осим клавирских минијатура, написао је десет соната, те тако с њим започиње обнова облика сонате, који је у руској музици друге половине XIX века углавном запостављан. Пошао је од романтичарске концепције четвороставачног циклуса – драме (под очигледним Шопеновим утицајем), али врло брзо изградио особену драматургију сонатног облика у једноставачној сонати-поеми, која редовно има филозофски програм. И у области симфоније, од романтичарског вишеставачног циклуса иде ка симфонијској поеми и најуспешније дело му је Поема екстазе. Веома је занимљив Скрјабинов Прометеј, композиција писана за солистички клавир, симфонијски оркестар, хор (који пева без текста) и светлосни клавир – посебан апарат који би током извођења, у складу с партитуром, производио боје. Јасно је да ове Скрјабинове идеје настају под утицајем Вагнеровог гезамкунстверка, а да су блиске симболистичким по концепту прожимања уметности.

Александар Скрјабин

За

Русија – Александар Скрјабин. – Француска и Русија су биле земље у којима се најснажније осетило зрачење идеја симболизма. Руски симболизам формирао се под утицајем француског, али је показао и врло индивидуалне одлике. У Петрограду је главни представник школе био Вјачеслав Иванов, а у Москви делују Владимир Соловјов, Валериј Брјусов, Александар Блок, Андреј Бјелиј, Константин Баљмонт и Велимир Хлебњиков. Издаван је велики број часописа – „Аполон мусажет”, „Шиповник”, „Скорпион”, „Златно руно”, а најутицајнији у то време био је „Свет уметности”. У сликарству је била значајна делатност литванског сликара и композитора Михаила Чурљониса, док је у музици са симболистичким кругом најизразитије повезана стваралачка делатност Александра Скрјабина (1872–1915).

16

ОРКЕСТРАЦИЈА – поступак писања композиције за оркестарски састав, било да је посреди прерада клавирског или камерног дела, или процес компоновања оркестарског дела.

За

во

д

за

ик е

уџ

Поема екстазе је једноставачна поема. Написана у сонатном облику, али је та форма третирана врло индивидуално. Јасне су контуре четвороделног облика са уводом. Ескпозиција и реприза материјале излажу на истоветан начин, и то доприноси прегледности форме. Развојни део и обимна кода, која такође има карактер развоја, доносе суштинску трансформацију тематских материјала: лирска сфера „преводи” се у херојску и обрнуто. Скрјабин на сонатни начин супротставља две групе мотива − кратки али врло упечатљиви мотиви у супротности су с недвосмисленим симболичним значењима. Тако се на почетку, у транспарентним бојама високих гудача и дувачких инструмената, чују мотиви маштања за којима следе енергични импулси у лименим дувачким инструментима. То је тема воље. Већ у уводу су на тај начин супротстављене две традиционалне сфере израза – лирска и херојска – што ће бити основа будућег развоја. Следи група лирских тема – чежње, игре и остварених дела – у функцији прве теме, моста, и друге теме сонатног облика поеме супротстављена је група херојских тема у завршној групи: чују се акорди немира (пулсирајући мотив у хорнама), тема воље, позната из увода, сада развијена, и тема самопотврђивања у труби, с карактеристичним резолутним скоковима, израженим почетним мотивом који се више пута понавља, увек на другој висини. Са тим мотивима Скрјабин ради на бетовенски начин, трансформише њихов карактер и значење и постепено води кулминацији у којој звучи моћни тути оркестра. Исти процес понавља се још једном у развојној коди, само са неочекиваним исходиштем. У највишем регистру виолине, на крају, излаже се тема самопотврђивања трансформисана у, како сам Скрјабин означава, сфери највише истанчаности. Скрјабин је у својој музици желео да изгради еквивалент космичким процесима. Из хаоса се снагом духа рађа разум који тежи оваплоћењу у стварности (теме створених дела), и у том стању дух се наслађује постојањем. Али он не може дуго да опстане у оковима материје, тежи ослобођењу које се догађа кроз екстазу (отуда назив поеме) и све се враћа у првобитно стање.

Италија – Оторино Респиги. – Међу италијанским композиторима, на размеђи векова, најзначајнија су имена пијанисте и композитора Феруча Бузонија (1866–1924) и диригента, пијанисте и композитора Оторина Респигија (1879–1936). После дуге доминације опере, њихова делатност најављује обнову италијанске инструменталне музике до које долази у XX веку. Стваралаштво Оторина Респигија, Ђан Франческа Малипјера и Алфреда Казеле, композитора чија су дела обележила прве деценије XX века у земљи опере, широј публици углавном није познато и своди се само на њихове најпопуларније опусе, попут Респигијевих Римских фонтана (Fontane di Roma), Римских пинија (Pini di Roma), Римских свечаности (Feste di Roma) и Птица (Gli Uccelli). Међутим, откривање богатства и лепоте музичког света који је Респиги створио пружа огромно задовољство. Оторино Респиги је музику прво учио у родној Болоњи, а потом се усавршавао у Петрограду (1900/1901. и 1902/1903), код Римског-Корсакова, и у Берлину (1908/1909), где је слушао предавања Макса Бруха. Свирао је виолину и виолу, а такође наступао као пијаниста и диригент. Од 1923. године, радио је на Римском конзерваторијуму као наставник, а у периоду 1924–36. био је на челу ове најугледније образовне институције у Италији. Респигијев музички језик израстао је из позноромантичарских корена, да би се, под утицајем Римског-Корсакова, развио истанчани смисао за звучне боје. То до пуног изражаја долази у третману оркестарског звука у његовим импресионистичким оркестарским свитама. Али Респиги ради и на пољу опере и балета, компоновао је концерте за виолину, клавир, занимљив петоструки концерт у традицији кончерта гроса (за обоу, трубу, виолину, контрабас и клавир), камерна дела за различите инструменталне саставе и песме за глас и клавир. Посебну област његовог рада чине прераде и транскрипције дела композитора XVI, XVII и XVIII века.

бе н

ПРИМЕРИ ЗА СЛУШАЊЕ

17

ИМПРЕСИОНИЗАМ

СВЕТСКЕ ИЗЛОЖБЕ – манифестације које се одржавају од 1851. године, инспирисане идејом показивања технолошког прогреса као и егзотизма колонија. Прва светска изложба организована је у Лондону, а потом, сваке пете године бива други град домаћин. Данас се организују чешће и могу бити посвећене одређеној теми, попут EXPO 2016 у Анталији која за тему има хортикултуру.

за

уџ

Римске фонтане, прва оркестарска композиција из такозване „римске трилогије”, посвећена је музичком портрету чувених римских фонтана у различито доба дана: прва се односи на зору, друга на јутро, трећа на подне и четврта на смирај вечери. Зато су то више слике атмосфере и пасторални прикази него представе у вези с митолошким светом скулптура чувених римских фонтана. Остварене су јарким оркестарским бојама и вешто сугеришу игру воде и светлости, што гради типичну импресионистичку атмосферу.

Stabat mater оп. 53 Шимановски је компоновао на традиционални литургијски текст преведен на пољски језик. Написан је за солисте (сопран, алт, баритон), хор и оркестар. Завршни став Chrystus niech mi będzie grodem (Christe, cum sit hinc exire – Христе, кад дође смртни час) одише атмосфером покорне молитве тог, како су га називали, „пољског реквијема” који, почивајући на пољским мелодијама и ритмовима, на добар начин илуструје национални стил карактеристичан за Шимановског.

ик е

ПРИМЕРИ ЗА СЛУШАЊЕ

ПРИМЕРИ ЗА СЛУШАЊЕ

бе н

Гудачком квартету Респиги је посветио три дела – два рана квартета у де-молу и де-дуру, из 1907. године, и данас најпопуларнији и најчешће извођани једноставачни Дорски квартет, из 1924. Позната је и велика соната у ха-молу за виолину и клавир, те бројне обраде дела старих мајстора за различите камерне саставе (Тартини пасторала за виолину и гудачки квартет и друга).

За

во

д

Пољска – Шимановски. – Пољска музика крајем XIX и почетком XX века даје велики број истакнутих уметника. Најзначајнији таленат тог раздобља био је Карол Шимановски (1883–1937), пијаниста и композитор префињеног, лирског дара. Пошавши у свом раду од наслеђа Шопена, Шимановски се под утицајем берлинских студија приближио немачким позним романтичарима (Брукнеру, Малеру, Штраусу), да би потом, у сусрету са Дебисијевом музиком, искусио нове подстицаје, када остварује нека од својих најуспелијих дела. Тада су настале његове бројне клавирске композиције (циклуси Метопе, Маске) и три поеме за виолину и клавир (Митови). У последњем периоду рада, у његовом стваралаштву долази до изражаја утицај фолклора који је упознао за време боравка у Татрама. Радио је у области сценске, симфонијске, концертантне и камерне музике.

18

ОСТИНАТО (ит. ostinato – упорни) – вишекратно понављање, најчешће одређене ритмичке фигуре, али и хармонског или мелодијског покрета. ПАСПЈЕ (фр. passepied) – барокна игра коришћена у свитама Баха и његових савременика, француског порекла, брзог темпа, у такту 3/4.

во

д

за

уџ

бе н

ик е

Паралелно са деловањем уметника Франковог круга, у француској уметности на прелазу векова појављује се још једна особена, утицајна уметничка струја – импресионизам. Корени импресионизма могу да се примете у делима романтичара (Листа, Вагнера, Шопена, Мусоргског, Римског-Корсакова), али је његов специфичан дух обликован највише заслугом француских сликара и песника, у музици поетиком стваралаштва Клода Дебисија. Импресионизам се појавио у сликарству седамдесетих година, потом се сродне уметничке идеје манифестују у деловању песника симболиста. У музици је главни представник и творац импресионизма био Клод Дебиси, али се овај стил појављује и као једна од стваралачких тенденција у стваралаштву бројних аутора, посебно Мориса Равела. Импресионизам се окреће специфичној тематици и битно мења изражајна средства у хармонији, мелодици, ритмици, оркестрацији, фактури, обликујући препознатљив, самосвојан језик. Музички манифест импресионизма дат је у Дебисијевој оркестарској композицији Прелудијум за поподне једног фауна, а велику популарност уживају и Дебисијева клавирска дела (Две арабеске, Бергамска свита, Прелиди, Острво радости). Компоновао је оперу (Пелеас и Мелисанда), оркестарску музику (Ноктурна, Море, Слике), камерне и вокалне опусе. Дебисијев млађи савременик Морис Равел такође је импресионистичким језиком остварио значајна дела у области клавирске музике, али је у његовом стваралаштву видљив и утицај неокласичних тенденција. Био је врхунски познавалац оркестрационог умећа, о чему сведоче његове композиције (Болеро, Дафнис и Клое), као и оркестрација сопствених и туђих композиција (Слике са изложбе Мусоргског). Међу његовим делима велику популарност уживају концерти, посебно Концерт за леву руку, написан на основу поруџбине аустријског пијанисте Паула Витгенштајна. На оригиналан начин елементи импресионистичког језика појављују се у делима руских (Александар Скрјабин), италијанских (Оторино Респиги) и пољских (Карол Шимановски) композитора, који делују у првим деценијама XX века.

За

ПОДСЕТНИК

19

Kандински

ИМПРЕСИОНИЗАМ

ПИТАЊА

За

во

д

за

уџ

бе н

ик е

1. Какав је хронолошки однос деловања позних романтичара Франковог круга и импресиониста?

2. Ко су претходници импресионизма?

3. По чему је импресионизам добио назив?

4. Ко су водећи представници импресионизма у сликарству?

5. Ко су водећи песници симболисти?

6. Ко су најзначајнији представници импресионизма у музици?

7. Које су опште карактеристике импресионизма у музици?

8. Која се композиција сматра музичким манифестом импресионизма?

9. Која су Дебисијева најзначајнија клавирска дела?

10. Која су Дебисијева најзначајнија оркестарска дела?

11. Која су Равелова најпознатија дела?

12. Ко су настављачи импресионизма у Русији, Италији и Пољској?

20

За во д за уџ бе н

ик е

2