2
ОДЛИКЕ
КЛАСИЦИЗМА
Друга половина XVIII и почетак XIX века једна су од најзнаменитијих и најзначајнијих епоха у историји музике. Тада се формира и развија симфонијско музичко мишљење, достижу највиши
домети у развоју оперске форме чија структура почива на нумерама, рађају се нови музички облици – првенствено сонатно-симфонијски циклус, који
постаје формална основа жанрова симфоније, со-
нате, камерне и концертантне музике. Најважнију
улогу у овом новом цикличном облику имао је со-
натни алегро, заснован на принципу контрастног супротстављања две музичке теме, и на њиховом
конфликту, из којег следи напрегнути развој мотивског материјала.
Бечки класичари. – Сонатно-симфонијски ци-
клус формирали су бројни композитори у мно-
гим европским земљама. Најзначајније је било стваралаштво тројице музичких великана: Јозефа Хајдна, Волфганга
1789. године.
Године 1751. штампа се прво издање француске
наговештавале су Француску револуцију. Уметност је доживела први удар захтева за демократизацијом свог језика,
Клавирска соната у це-молу,
су. То је дело у којем се први пут појављују динамичке ознаке за крешендо (појачавање), ефекат који није могуће извести на клавсену. Тиме се
потврђује да је Хајдн пишући ову композицију рачунао на Кристофоријев клавир. Дело је ком-
поновано 1771. године, али је објављено тек 1780.
и сматра се најзанимљивијим у Хајдновом раном
опусу. То је троставачни сонатни циклус (Модерато. Анданте кон мото. Алегро). У сонатном облику
првог става уочава се пропорционалност делова експозиције, развоја и репризе, што делује уравнотежено. Али музички садржај одаје утицај осећајног стила. Постоје нагли контрасти, али не толико
1.
2.
3.
4.
ЈОЗЕФ ХАЈДН (1732–1809)
Хајдн не потиче из музичке породице, али је врло
рано испољио музикалност и почео да пева у дечачком хору у бечкој катедрали Светог Стефана.
Учио је певање, виолину и клавир и почео да пише
краће композиције – менуете, свадбене маршеве, и да кроз њихово извођење упознаје оркестар.
Двор Естерхазија. – Значајан преокрет у Хајдновом
животу настао је 1760. године, када је ступио у
службу мађарских кнезова Естерхазија, где је
провео тридесетак година. Двор Естерхазијевих био је уређен по угледу на сјај версајског, имао је
две позоришне дворане, две раскошне концертне
дуже у
но (неки музичари су се разболели од маларије, а сметала им је и дуга одвојеност од породица). Прва три става симфоније компонована су уобичајено,
али се у четвртом композитор духовито поиграо са слушаоцима. После очекиваног, брзог почетка, наступа лагани дурски адађо, у току којег музичари, један по један, напуштају оркестар односећи
ноте и инструменте, док не остану само две виолине које понављањем последњих мотива као да
говоре „не можемо више”.
Опроштајна симфонија припада кругу молских дела, у којима Хајдн експериментише са елементима израза. Тема
пратње; обим теме је неуобичајено велики,
лаганим уводом, који својим
каткад патетичним тоном представља оштар контраст ведром и енергичном карактеру сонатног алегра. Али Хајдн унутар експозиције по правилу
тежи тематском јединству и целовитости. Јарки
тематски контрасти карактеристични за неке Хајднове претходнике (композиторе
пет дела), фаготе, хорне, трубе, тимпане. Са сазревањем
јавиће се и у стваралаштву Моцарта, а нарочито Бетовена.
наговештавајући
тако процесе карактеристичне за позног Бетовена. У броју 4, који носи назив Излазак сунца
Лирски лагани ставови такође
показују разноликост – фантазија у броју 6, истанчани колорит у броју 4, и готово романтичар-
Хајдн је
сао
ма, а премијерно је
1800. године. Вајдингеров инструмент се није одржао и данас се концерт изводи на савременим трубама са венти-
лима. У бароку су концерти за трубу у свари били
намењени кларини, барокној високој труби, инструменту који је име добио по светлом, јасном
је велики број Хајднових дела: шездесетак симфонија,
соната. У тим делима може се пратити постепено обликовање
1.
2.
3. Које су одлике Хајднових раних симфонија?
4. Када Хајдн постиже зрелост стила у симфонијама?
5.
6.
ВОЛФГАНГ АМАДЕУС
МОЦАРТ (1756–1791)
Појам моцартовски постојано је ушао у наш реч-
ник – баш као шекспировски или бетовенски –као симбол највеће узвишености и поетичности у
једноставности и кристалној јасноћи изражајних
средстава. Током читавог XIX века доминирала је
легенда о Моцарту као о лежерном, божански на-
дареном, безбрижном, безазленом бићу. Његова
музика сматрана је синонимом за класичну ведрину, уравнотеженост, склад, савршенство. Али
његова уметничка природа поред једноставног, класичног, уравнотеженог, укључује и оно узнемирујуће, трагично и филозофско. О томе речито говоре Дон Ђовани, Симфонија у ге-молу, Концерт за клавир у де-молу
дела
радови
музике
касације, дивертименти, серенаде, квартети, квинтети, трија, више од три-
десет соната за клавир и виолину, двадесет шест
клавирских соната, седам
седам клавирских концерата, концерти за
инструменте. Најзначајнија Моцартова дела настала су у бечком периоду стваралаштва, а нарочито у последњим годинама живота.
Опера. – Опера има посебно место у Моцартовом
опусу. Мада је у овој области написао седамнаест (завршених) дела (и још две позоришне
карактера, налик лаганим ставовима у Моцартовој инструменталној музици. Тако се изражавају природност и искреност
његових осећања. Насупрот томе, у арији Краљице
ноћи из другог чина, када она захтева од Памине да
убије Сарастра, Моцарт користи стил опере серије, виртуозитет колоратурног сопрана који делује
нељудски, механички, застрашујуће. Популарни дует људи-птица Папагена и Папагене, када се напокон остварује њихов сусрет, музички припада свету
зингшпила. Мелодика је једноставна, народског
призвука.
Рорау, Доња Аустрија, 31. март 1732, рођење
Симфоније 7–9: Јутро (Де-дур), Подне (Це-дур), Вече (Ге-дур), прве компоноване за кнеза Паула Антона Естерхазија за Ајзенштат
Молске симфоније у карактеру Sturm und Drang-a ( бр. 39 ге-мол; бр. 44 е-мол, Тужна симфонија; бр. 45 фисмол, Опроштајна смфонија, и, Страсти; бр. 52 це-мол)
Симфонија бр. 26, де-мол, Ламентација; прва молска симфонија у Хајдновом опусу
Париске симфоније, бр. 82–87
Оксфордска симфонија, бр. 92, Ес-дур
бр. 93–98
99–104
27. јануар 1756, рођење
Прва симфонија, Ес-дур, КВ 16,
симфонија, рев. 1784–85.
1788,
Моцартових дела у овом жанру. Али је специфична по неким композиционим решењима која асоцирају на Хајдна. Начин на
који се користи лагани увод необичне дужине даје
представљају круну Моцартовог инструменталног
стваралаштва. Први који отвара ову серију био је Ес-дур (КВ 449), посвећен Моцартовој ученици
Барбари Плојер, а последњи Це-дур (КВ 503). После ових концерата настала су још само два: Кру-
нидбени концерт у Де-дуру (КВ 537) и Бе-дур кон-
церт (КВ 595), написан 1791. године.
Тешко је међу овим делима издвојити она која треба нарочито приказати. Сва су изузетна и веома различита. Тако један уз други (деле их само
два месеца у времену настанка) стоје безбрижни,
ведри, живахни (чак без правог лаганог става, на његовом месту је алегрето) Еф-дур концерт (КВ 459) и патетични драматски де-мол (КВ 466), у којем су солиста и оркестар супротстављени на
један нов, по драмској тензији и изражајности, до тада непознат начин. Контрасти су подвучени и међу ставовима, али и унутар сваког од њих.
раних концертантних симфонија, већ једна нова синтеза суштинских особина које
одређују жанр.
Само месец дана касније
добијају раскошну орнаментацију која
виртуозитет
умеће, и зато се по начину излагања материјала разликују симфонијска
обрада
, КВ 525, позната под називом Мала ноћна музика компонована је 1787. године за гудачки квинтет, али нису сачувани подаци о њеном првом извођењу. Чине је четири става: сонатни алегро, романца (анданте), менует (алегрето) и рондо (алегро). Оригинални назив на немачком је Еinе klеinе Nachtmusik (чита се ајне клајне нахт музик). Изводи се и у верзијама за
Еф, Бе, Ес, Ге и Де) јасно указује да су биле припремљене за публиковање, али је од свих Моцарт
објавио само последњу. Наредни циклус соната
појављује се тек 1777–1778. године. Међу овим сонатама налази се и његово најпопуларније
дело овог жанра – Соната А-дур (КВ 300и/331) са
варијацијама у првом ставу, менуетом у другом
и Турским маршем у завршном ставу. Варијације у првом ставу сонате нису биле честе у то време,
али се овакви примери срећу и у Хајдновим и у
Бетовеновим делима. Турске теме биле су популарне у Бечу тог времена. То је била војничка, борбена музика која је симболизовала војну снагу Османлија.
После овог низа соната настаје још релативно мали број дела. Моцарт је био више окренут сложенијим формама, те се сонати обраћа само изузетно. Али, и у овим делима, као и у другим из тог времена, тежи класичној синтези галантног и
„ученог”.
Посебну пажњу међу Моцартовим клавирским делима заслужује један необичан диптих: Фантазија у це-молу КВ 475 (из 1785) и Соната
у це-молу КВ 457 (из 1784). Ова дела су окренута
четак дела је трагична, узнемирујућа хорска
нумера Rеquiеm aеtеrnam (Вечни покој) са соло
сопраном, став чије су почетне речи дале име целом облику. Миса за мртве садржи и неке од
ставова уобичајене мисе: други је хорски Kyriе
еlеison. Трећи део, уместо ординаријумских, а
обреду за мртве непримерених светлих ставова Gloria и Crеdo, доноси текстове секвенце и од тог момента почиње развој драматског начела:
Diеs iraе (Дан гнева, музички симбол представа
Страшног суда), Tuba mirum (Трубе чудном јеком
звоне), Rеx trеmеndaе (изг. рекс тременде – Краљу
застрашујуће узвишености), Rеcordarе (изг. ре-
кордаре – Запамти), Confutatis (изг. конфутатис – Проклети). Моцарт гради снажну, драматичну
и узбудљиву музичку слику призора ужаса, смрти
и разарања, супротстављајући им на крају трећег
дела потресне лирске странице (Lacrimosa diеs
illa, изг. лакримоза дијес ила – Тај дан суза, дан
вапаја
хора
пратећим „уздасима” оркестра и
узбудљивом градацијом
Јеsu (изг.
Христе). Пети део је Sanctus, шести Bеnеdictus, седми Agnus dеi, и завршни осми комунио Lux aеtеrna (lucеat еis, Dominе) – Вечна светлост (нек их
обасја, Господе)
1. Како је текло Моцартово образовање?
2. Када започиње Моцартов бечки период?
3. Шта је зингшпил?
4. Којим жанровима припадају Моцартове опере?
5. Какав је однос Хајднове и Моцартове симфоније?
6. Које су најзначајније Моцартове симфоније?
7. Које су одлике Моцартових концерата?
8. Ком жанру припада Мала ноћна музика?
9. Која су најзначајнија Моцартова црквена дела?
ЛУДВИГ ВАН БЕТОВЕН (1770–1827)
У историји европске културе Француска буржо-
аска револуција 1789. године означила је почетак нове ере. Њене идеје непосредно су утицале на све сфере духовног живота: филозофију,
естетику, литературу, уметност. У музици, као
и другим областима уметности, она је добила значење границе која обележава почетак музичке културе новог времена. То је доба у којем се
појављује гигантска личност Бетовена – уметника који својим стваралаштвом повезује две
опус. Та
дела значе синтезу барокних и класичних композиционих принципа
, треће симфоније, два
је
вог најобимнијег почетног става из симфоније Јупитер. Димензије Бетовенове Девете не могу се упоређивати ни с једним претходним делом. И Бетовен је, попут својих претходника, ве-
Први став Пете симфоније у це-молу, оп. 67 (1804–08), премијерно изведене 22. децембра 1808. године, импозантан је по својој дужини (502 такта), а готово у целини је изграђен на енергији почетног мотива од четири тона. Он показује зрелост
Бетовеновог симфонијског мишљења у којем
процеси развоја и трансформације материјала
постају веома комплексни. Тај незаустављиви
поток енергије дат у првом ставу потом покреће
целокупан ток симфоније и утиче на обликовање карактера и међусобних односа ставова који
следе.
Седма симфонија у А-дуру, оп. 92 (компонована 1811–12. године, а премијерно изведена 8. децембра 1813) најчувенија је по другом ставу, алегрету (што значи мало спорије од алегро). Бетовен у
овом циклусу практично и нема „прави” лагани став, већ жељени контраст постиже убрзањем темпа играчког става, који је овде означен као
престо (брзо, хитро), уместо до тада уобичајеног
алегра (весело, радосно). Пошто
кантата за четворо солиста, хор и симфонијски оркестар. На Деветој је ком-
позитор радио готово девет година – прве скице датирају из 1817–18, а симфонија је завршена 1824 (мада су прве скице за Оду радости још старије, из 1797. године) а премијера је била 7. маја 1824. Фи-
нале Девете траје око 25 минута (приближно коли-
ко целе симфоније Бетовенових претходника), а цела симфонија око 65 минута (према тој минутажи фирма „Сони” је пројектовала величину својих
првих компакт-дискова). Бетовенова Девета зато и јесте круна претходне
ри, кантату на текст Шилерове Оде радости
ЗА СЛУШАЊЕ
Први став Сонате бр. 14 у цис-молу (оп. 27 бр. 2, Месечина) написан је у сонатној форми, али је
конципиран новаторски, не као драмски центар сонате, већ попут прелудијума, у лаганом темпу, са константном триолском пратњом током целог
става, на спокојном али сумрачном хармонском
фону, што ствара атмосферу спокојног таласања.
Име сонате се везује за један коментар песника Релштаба, који је упоредио ефекат који про-
изводи слушање сонате са игром месечине на
језеру Луцерн. То се догодило
а Месечина се доживљава као
својеврсни „ноктурно” с почетка века. Над рав-
номерним фоном развија се певна пријемчива
мелодија са којом као да „разговарају” тужни мотиви других гласова. Расположења се мењају: од дубоке замишљености, туге, узнемирујућих
сумњи, преко момената наде, маштања о срећи, до немира и узбуђења. Други став, алегрето, уноси светле боје, плени грациозном, играчком ритмиком, али се у финалу – узаврелом престу – силовито враћа драматични тон градећи слику
„дивље ноћне олује”, по речима Ромена Ролана.
Три сонате зрелог стваралачког периода
већ неко од слушалаца, али је широ-
прихваћен. Апасионату одликује неоубичајена компактност тематских материјала јер
става, који тече у непрекидном покрету као перпетуум мобиле.
Бетовенова Хамерклавир соната бр. 29 у Бе-дуру (оп. 106) најкомплексније је дело у његовом клавирском опусу. То је дело за сонату потпуно нових, симфонијских димензија (траје око 45 минута). Истински је репрезент позних Бетовенових идеја,
зму, али и међу њима се неке издвајају по слободи форме и израза, попут Патетичне сонате оп. 13 (це-мол). У другом периоду, који почиње Сонатом оп. 26 (Ас-дур), запажа се много већа слобода у третману циклуса и саме сонатне
припадају дела чији ниједан став није писан у сонатном облику (оп. 27, бр. 1), али и она чији сви ставови имају облик сонате (оп. 31, бр. 2). Спектар уметничке изражајности такође је веома богат. Попут симфонија, и клавирске сонате имају
непоновљиву индивидуалност. Оне захтевају
изразиту виртуозност извођача, а у последњем
периоду грађене су у потпуно новој садржајној
став је лирска оаза која отклања сенку претходних борби и води ка дурском финалу, прожето. енергијом и снагом.
соната (први став)
је
компоновао у позном периоду живота, паралелно са Деветом симфонијом, од 1819. до 1823. године. Премијерно је изведена у Петербургу
(од друге до осме), клавирске сонате до оп. 90, квартети Разумовски, Харфен и
2.
3. Шта одликује Бетовенов зрели симфонијски опус?
4. Каква је порука текста Шилерове Оде радости?
5. За које инструменте је Бетовен писао концерте?
периоду?
6. За који инструмент је Бетовен написао највише соната?
7. Које су Бетовенове најпознатије клавирске сонате?
8. Какав је значај Бетовенових вокално-инструменталних дела?
СТИЛСКЕ ОДЛИКЕ
РОМАНТИЗМА
Европска експанзија. – Деветнаести век је у историји света означен као доба европске експанзије. За једно столеће остварен је технолошки напредак већи него у претходном миленијуму. До тада
углавном аграрну структуру светске економије замењује она индустријска. Забележен је огро-
ман пораст становништва – популација је готово удвостручена. Несумњив развој доживљава и
уметничка делатност а све је динамичнија размена искустава (посебно у оквиру Европе). Сложеност, разноврсност, многозначност, па и бројне
противречности уметничких појава овог времена
делимично су резултат чињенице што у
Шекспирова дела била су велика инспирација ро-
мантичарима у свим музичким жанровима. Један од
најпознатијих примера је Менделсонова музика за
представу Сан летње ноћи. Менделсон се за ово Шекспирово дело заинтересовао још у младалачком добу кад је компоновао концертну Увертиру оп. 21 (1826).
Потом је 1842. године, на позив Фридриха Вилхелма
IV, компонује за берлински театар музику за пред-
ставу Сан летње ноћи (оп. 61), за коју је искористио у то време већ популарну увертиру, али и додао низ
других нумера, међу којима и популарни Свадбени
марш у којем се слави брак Тезеја и Хиполите. Као финална нумера представе још једном се понавља увертира, али овога пута у вокално-инструменталном
аранжману, јер су музици додате и вокалне деонице вила и хора. Музика је постала толико популарна да се говорило како
Прва тема поверена виолинама симболизује разигране виле, њихову несталност и ћудљивост. Она је, неочекивано, молска, врло виртуозна и увек у другачијем облику. У мосту
по-
кретачке снаге у историји. Још једном је у Европи
манифестован снажан талас
За разлику од ренесансе, он сад има интеграциону
функцију. И њега подстиче идеја хуманости ис-
казана у пароли Француске револуције: Слобода, једнакост, братство, која је у суштини захтев за
освајањем људских права на линији: слобода за
јединку, за нацију, за човечанство.
Јачање национализма у
школе у раном романтизму био је Фредерик Шо-
Значајан
класичног језика, нарочито у третману форме. Елементи романтизма појављују се постепено, не увек подједнако у свим елементима музичких
изражајних средстава.
Индивидуализам. – Романтичарско инсистирање на индивидуалности
музика романтизма доживљава снажан развој. Поједини
НЕМАЧКИ
РАНИ РОМАНТИЧАРИ
Централна личност немачке музике прве половине XIX века био је Бетовен. Али паралелно с њим стварају и млађи аутори, међу којима су значајни Франц Шуберт (1797–1828), Феликс Менделсон (1809–1847) и Роберт Шуман (1810–1856). Своје стваралаштво они посвећују жанровима симфонијске, камерне, клавирске музике и соло песме, а доприносе и развоју концерта.
Симфонијска музика. – У развоју симфонијске музике прве половине XIX века најзначајнију улогу имали су немачки и француски композитори. Шуберт је симфонији посветио девет дела, Менделсон пет, а Шуман четири. Евидентно све мањи
симфонији се поклања изузетна пажња. Али после
Шубертове соло песме (нем. Liеd, изговара се: лид), у великој
јављају због брижних мисли девојке). Деоница клавира може бити и веома захтевно, виртуозно писана (Шумски цар). Али у Шубертовом опусу има песама у којима пратећи, клавирски
циклуса. Радозналост представља лирску оазу циклуса и није писана у строфичној форми, већ је прокомпонована. Први део је писан
а младалачка (чак дечачка) дела већ одликује
мајсторство у занату, али пре свега, непресушна инвентивност. Написао је пет симфонија. Прву је компоновао као петнаестогодишњак (оп. 11, це-мол, 1824). Друга Реформацијска и симфонијакантата Lobgеsang (Свечана песма) написане су за
посебне прилике: обележавање тристагодишњице реформације и четиристогодишњице Гутенбергове штампарије. Реформацијску симфонију (демол, оп. 107, 1829–30) ни сам Менделсон није сматрао успелим делом и издата је тек после његове смрти. Свечана песма (са хорским финалом слично Деветој Бетовеновој) такође се не сматра значајним делом. Али друге
су у сонатном облику. Нарочито плени Менделсонов оркестар – жива и богата палета оркестарских боја
која, упркос извесној класичности форме његових дела, понајвише сведочи
КЛАВИРСКА МУЗИКА
РАНИХ РОМАНТИЧАРА
Развој клавирске музике у делима класичара, као
и даље усавршавање инструмента, погодовали су интересовању за модеран клавир. Он постаје све омиљенији инструмент музичких аматера, важан члан у разноврсним камерним ансамблима, али пре свега инструмент нових виртуоза-композитора и изврсних импровизатора. Крајем XVIII и почетком XIX века постављене су основе клавирске педагогије у значајним шко-
лама у Лондону, Бечу, Петрограду. Откривају се
нови таленти и образују изврсни интерпретатори. Али међу
музичке моменте, каприча, прелудијуме, етиде, лирске комаде,
композитор Фредерик Шопен (1810–1849) готово целокупан стваралачки опус посветио је клавиру. Изузетак су само поетична чело соната, коју сматрају једном од најлепших намењених овом инструПАСАЖ (фр. passage – прелаз, пролаз) – невелики
менту, иначе последњи опус објављен за Шопе-
новог живота (оп. 65, 1847), два клавирска трија
и двадесетак соло песма. Изразити пијанистички дар Шопен је исказао у раној младости, па је у шеснаестој години
постао ђак варшавског конзерваторијума, а већ 1829. имао је прилику да се представи бечкој публици, која га је веома добро
техничку али и музичку спремност пијанисте. Уобичајено је да се Шопеново стваралаштво, које обухвата 166 дела, дели на три фазе. Прва, младалачка, обухвата композиције настале у
Пољској од 1816. до 1830. године, од Полонезе у
ге-молу (1816. или 1817), до Валцера у а-молу (оп. 34 бр. 2, објављен у Лајпцигу 1831). У овој групи дела су бројне мазурке, валцери, полонезе, рон-
да, прва ноктурна, етиде, прва Соната у це-молу (оп. 4), екосезе, маршеви, варијације, као и сва
клавирски концерти су настали у раном периоду његовог стваралаштва и репрезентују виртуозни тип романтичарског концерта. Изречено је много критика на рачун вештине којом
његовим прелудијумима (25) и ноктурнима (19). Међутим, границе
(це-мол)
и као мазурка (А-дур).
Поред минијатура типичних за његово стваралаштво, Шопен је дао стваралачки допринос
развоју нових типова великих форми: компоновао је четири баладе (ге-мол, Еф-дур, Ас-дур и еф-мол), фантазије, четири скерца. Етида, која је до Шопена била инструктивна
Пјеро, Арлекин, Панталоне и Коломбина, оригиналне маске – Кокета и Лептири, фантастичне – Разиграна слова. У маси
ном (Фрикен, пријатељицом из Аша), као и Кјарина и Естрела. Ту су још и минијатуре које сликају атмосферу и расположење
пијанистима свог времена, уочавају се утицаји различитих европских традиција. Пореклом Мађар, васпитаван је на традицији француске културе јер је младост провео у Паризу, наступајући по париским аристократским салонима. То је време када
У њему се посебно издвајају циклуси минијатура (Године ходочашћа, објављене у три свеске комада који су настајали током целог живота), етиде (збирка
Трансценденталних етида), Мађарске рапсодије
ОПЕРА У ДОБА
РОМАНТИЗМА
За развој западноевропске опере у првој половини ХIХ века од највећег значаја је била традиција
италијанске опере, француске велике опере и
лирске опере и немачког зингшпила, у којем се
рађа идеја националне опере. У односу на класичну традицију, опера не мења битно своју форму и још доминира жанровска подела на
озбиљну и комичну оперу. Промена ће настати
увођењем нових садржајних елемената – романтичарских тема и настојања да се установи нови, развојни тип приповедања. То значи да јунаци
живота компоновано више од пет стотина опера.
Италијанска опера. – На почетку века доминира италијанска опера. Италијански
берин, али му је право
да буде гласник љубавницима, мада дискретан јер
њихова
на у арији „цензуришу” и певају на „ла, ла, ла...”. У музичком смислу арија доноси типичне буфо ефекте: брзи говор, понављање текста, неочекиване
мелодијске обрте, нарочито у сјајној завршници.
ликови комичне опере: довитљиви слуга Фи-
гаро, стари заљубљени скрбник Дон Бартоло и
његов помагач, учитељ музике Базилио (данас у
поставкама најчешће обучен као монах, што је
цензура забранила на премијери опере), љупка
Бартолова штићеница Розина и заљубљени
гроф Алмавива. Сви они имају прототипове у
старој италијанској комедији маски. Али, код Росинија су добили чудесну живост, реалистич-
не карактере, пред публиком се преобразили у
уверљиве личности у којима се препознају живи људи. Негативним ликовима – старој шкртици Дон Бартолу, који
ке
теме
Али се истовреме-
но у њему појављују елементи руске музичке уметничке и народне традиције који утичу на изградњу
драматургије дела, њене тематике (у сижеу, али и у
музичком смислу), специфичности у третману мелодике, форме, хармоније, ритма, оркестра. Зато музика
Глинкиних опера, и поред несумњивих утицаја разних
европских традиција, звучи сасвим руски – има јарку
националну боју.
То може да илуструје чувени терцет Антоњиде, Собињина и Сусањина
разрешење: пошто сазнаје
СРПСКА МУЗИКА У XIX ВЕКУ
Крајем XVIII и почетком XIX века у српском народу се формира европски модерна национална свест, упркос чињеници да у том добу он живи распарчан и разбијен под влашћу неколико
империја и држава. Борба за остварење националних идеала, започета устанцима 1804. и 1815.
године, слично као и код многих других европских народа, дала је основу и оквир националносоцијалној револуцији која се као дуготрајан, континуиран процес одвија током целог XIX века и завршава 1918. године.
су општим друштвено-историјским токовима. Идеје националног
одређују њихов дух и
током целог
века, када стварају личности попут Мокрањца и Маринковића, који својим делом утемељују национални романтизам. Међу њиховим савременицима (С. Бинички, П. Крстић, В. Ђорђевић и други), па и наследницима, још ће бити бројни они чији
дeмократскe идeалe коjи су чeсто били у
спрeзи са национално-ослободилачким. То je разлог
што je у музици интeрeсовањe умeтника прeтeжно
усмeрeно на вокалнe и вокално-инструмeнталнe жанровe. У садejству с ангажованим тeкстом, идejнe
порукe су нeпосрeдниje стизалe до слушалаца. Комуникативност нових садржаjа врло чeсто сe обeзбeђивала посeзањeм за музичким фолклорним матeриjалом. Музичари су свeсрдно прихватили поклич просвeтитeља „У народ!” У почeтку сакупљачког посла записивани су само тeкстови пeсама, али сe потом поjављуjу и збор-
под именом Српска народна песма, а означавају се и као фантазија. Ова тема је типична за стил Станковићевих клавирских дела. Варијације
доносе све захтевније извођачко-техничке елементе, тема се појављује у различитим регистрима, каткад скривена у богатој орнаментици украса.
Литургија Св. Јована Златоустог је у XIX веку била
извођена у свим српским храмовима. Једноставност
и лепоту обраде карловачког напева може да
илуструје Достојно јест.
оснивача дилетантског позоришта у
том граду (1844), у којем је био режисер, глумац, певач, композитор и преводилац. Ђурковић је
био самоук, а разноврсност његових задужења
Роберт Толингер (1859–1911), Хуго Доубек (1852–1897), Драгутин Блажек (1847–1922) и Јосиф Свобода (1856–1898). Својим стваралаштвом они се уклапају у актуелне стваралачке тенденције – и у жанровском, и у стилском смислу, јер српску културу прихватају као своју, што се нарочито манифестује у њиховом
успешног диригента, учитеља музике и композитора.
Станковић је из области световне музике објавио четири свеске с
мелодија (24 песме – 1858, 30 песама– 1859, 12 песама – 1862, 8 песама – 1863. године, све у Бечу) за глас и клавир, хор и клавир соло. Српске песме, углавном лирског и родољубивог карактера, почео је да записује и обрађује још за време студија
у Бечу, а наставио је током читавог живота.
Станковићеве композиције за
музичарима друге половине XIX века издвајају се поред Милана Миловука, Јован Пачу (1847–1902), лекар, пијаниста и композитор и Мита Топаловић (1849–1912), композитор и хоровођа, дугогодишњи диригент панчевачког Српског црквеног певачког друштва, изврстан познавалац црквеног појања и стваралац
диригентска, организаторска и композиторска активност у Народном позоришту у Београду (1871–1902). У Љубљану је отишао
Прву, предромантичарску епоху репрезентује делатност
ПРОГРАМСКИ СИМФОНИЗАМ
РОМАНТИЧАРА
Програмску музику романтичара обликује
француски уметнички дух: у француској уметности била је прокламована идеја о потреби „об-
нове музике путем поезије”. Њени заступници
нису само француски композитори већ и други
уметници који су стварали и деловали у Паризу, попут Франца Листа. Један од првих који се бори за
њихово прикрадање. На њега одговара „шкрипа” у виолинама – то је симбол страха. Излагање се заокружује подсећањем
на почетни двотакт првог става симфоније – упорно понављање једног тона које се овде завршава
глисандом – клизањем од највишег ка најдубљем
тону. Потом се цео низ мотива излаже још једанпут. У другом одсеку се појављује трансформисана „фиксидеја”. Она се трансформише, постаје гротескна
поскочица захваљујући ритмичкој трансформацији, а то је потенцирано и додавање украса појединим тоновима мелодије. Оркестрација такође доприноси таквом утиску. Тему прво излаже Це-кларинет
уз ритмичку пратњу тимпана, а потом и пискави, продорни, високи Ес-кларинет (удвојен пиколо
флаутом), док ритмички мотив преузимају дрвени
дувачки инструменти. Звук се појачава, да би у завршници громогласна „бука” целог оркестра симбо-
лично поздравила
подвлачи „хроми” ритам који прати њено излагање. Завршни
често виртуозна; назив у инструменталним делима који
музике. Почетак барока везује се за стварање опе-
и утемељење првих самосталних инструменталних жанрова (барокна свита, соната и концерт, фуга, прелудијум, фантазија, токата и други), што је повезано с развојем инструментаријума; у хармонији се развија дурско-молски тонални систем, ритмику одликује моторичност, динамику снажни контрасти фортеа и пијана.
БАСО КОНТИНУО (basso continuo) → ГЕНЕРАЛБАС
БЕЛКАНТО (итал. bel canto – лепо певање) –вокални стил развијен у италијанској опери XVII века. Подразумева велику покретљивост и уједначеност свих регистара гласа, обилује украсима и виртуозним бравурама.
БУБАЊ (итал. tamburino) – ударачки инструмент неодређене висини тона
ВАЛЦЕР (фр. – valse, нем. Walzer, од walzen)
сматра се Јозеф Хајдн, али је у исто време на изградњи стила писања
се на
(флаута, обоа, кларинет, фагот, саксофон и њихове регистарске варијанте) и лимених (хорна/рог, труба, тромбон, туба). Спец-
ифичан вид дувачког инструмента је и људски
глас, а посебну мешовиту врсту представљају
оргуље, хармонијум и хармоника.
ЕКЛОГА – романтичарска минијатура изразитог вокалног карактера.
ЕКОСЕЗА (écossaise) – шкотска игра, живог темпа, у такту 2/4, од које се вероватно развила полка. Користили су је
и руски композитори.
ЕКСПРЕСИОНИЗАМ
инсистира
расположења и личних доживљаја, пренаглашене емоционалности новог типа у односу на романтизам – страх, ужас, подсвесно, крик душе, растрзаност, еротизам, тамне стране природе и злочин. Доводи до револуције у третману изражајних средстава рушећи везе са традицијом. ЕЛЕГИЈА – лирска песма прожета сетом и
дијалозима. Настао је као пандан италијанској буфо
IDÉЕ FIXЕ → фиксна идеја
ИНТРАДА (од итал. intrata – увод,
(наша гусларска, на пример) способност
импровизовања се веома цени. Импровизација има
њиховом
разликују се дуо (дует када су посреди гласови), трио (терцет), квартет, квинтет, секстет, септет, нонет, децимет. Камерни оркестар мањи је по саставу од симфонијског и обично га чини до 15 инструмената, а може бити
приповедању.
КАНЦОНЕТА (итал. canzonetta – песмица) –невелики
КАПЕЛМАЈСТОР (нем. Kapellmeister – руководилац капеле) – руководилац и диригент
оркестра
КАПРИЧО (итал. capriccio – каприц, ћудљивост, хировитост) – композиција, обично виртуозна, каприциозног, хировитог карактера, слободног облика; назива се и каприс (фр. caprice).
КАСАЦИЈА (вероватно од итал. cassare – у дословном смислу укинут, у преносном завршити) – опроштајна серенада, такође извођена на отвореном
КАСТРАТ
водећи међу инструментима
у XVI, XVII и XVIII веку. У другој половини XVIII века потискује га клавир, а обнову доживљава
дрвени дувачки инструмент са усником кљунастог облика и једноструким тршчаним језичком, врло покретљив, богатих могућности
КОНЦЕРТМАЈСТОР (нем. Konzertmeister)
своје групе инструмената. Концертмајстор првих виолина сматра се и концертмајстором целог оркестра.
Ф. Телеман и Г. Ф. Хендл. Берлиоз у својој
XVIII века; добија зрелу форму после осамдесетих година у опусима Хајдна и Моцарта. Одликују га ведрина и оптимизам,
КОНЦЕРТАНТНИ ПРИНЦИП – појављивање изражајних елемената уобичајених за концертну форму у другим жанровима (виртуозитет, дијалошки однос деоница и слично)
КОРНЕТ – корнет са пистонима, усавршени поштански рог, који се у Француској појављује тридесетих
ЛАЈТМОТИВ – у опери, карактеристична, најчешће кратка музичка мисао, која симболично представља неки лик, предмет или осећање
ЛИБРЕТО (итал. libretto – књижица) – текст на којем се заснива музичко-сценско дело (опера, оперета); аутор либрета се назива либретиста.
ЛИТУРГИЈА – богослужење у Православној цркви које садржи највећи број фиксираних напева; на њен изглед најмање утичу промене у
вези с годишњим циклусом.
МУЗИЧКИ МОМЕНТ – назив романтичарске минијатуре, сродне емпромтију.
МАЗУРКА (пољ. mazur – житељ Мазовије) –
пољска народна игра, прегнантног ритма, у такту ¾. Акценти се могу појавити на било ком делу текста. Темпо такође варира.
МАРШ (фр. marche – корак, кретање напред) –комад одсечне ритмике у такту 4/4, ређе 2/4 или 6/8, намењен колективном
ци)
троделног метра, фолклорног порекла, у XVII веку уведена на француски
представљао низ церемонијалних покрета у умереном темпу. У инструменталној музици добија
народна, црквена и световна), класификацијама њених дисциплина (стваралаштво, извођаштво), жанрова (вокална, инструментална) или форми, опредељена као универзални феномен или део света
МУЗИКОЛОГИЈА
постају основа за одвијање драмског догађања, расте
цима
НУМЕРА (МУЗИЧКА) – јединица вокално-инструменталне музичке форме, рађа се у бароку (арија, речитатив, дует, ансамбл, хор, инструментални делови – увертире, интраде, прелудијуми, постлудијуми и слично)
ОБОА – дрвени дувачки инструмент са двоструким језичком, нешто нижи од флауте; назалног и сразмерно оштрог тона; истакнути мелодијски инструмент ОЗБИЉНА
уметника назване Фирентинска камерата (прва сачувана опера је Еуридика Ринучинија и Перија, 1600); најзначајнији аутор опера у првој половини XVII века био је Клаудио Монтеверди (Орфеј, 1607; Крунисање Попеје, 1642), у чијем стваралаштву почиње обликовање форме опере с нумерама (арије, ансамбли, хорови, инструментални/балетски делови), која ће се развијати до средине XIX века, када се појављује форма музичке
ОПЕРА СЕРИЈА (ОЗБИЉНА ОПЕРА) – барок-
изводи најчешће
(чембало, оргуље), уз учешће дрве-
них (флауте, обое, фаготи) и лимених дувачких
инструмената (хорне, трубе, тромбони).
ОРНАМЕНТАЦИЈА – украшавање мелодије,
додавање нових тонова мелодијској линији
ОСЕЋАЈНИ СТИЛ (нем. Еmpfindsamеr Stil) – у немачкој музици XVIII века ознака за музички језик наглашене осећајности,
ПАСТОРАЛА – пастирска игра; комад с певањем идиличног карактера; у романтизму инструментални комад у којем преовладава пасторално расположење
ПОЛИФОНИЈА
успоставља потпуна равноправност свих гласова; развија се од XIV века.
уметност.
ПРЕДУДАР – врста мелодијског украса, додати тон, најчешће виши од тона мелодијске линије
ПРЕЛУДИЈУМ (од лат. prae – испред и ludus –игра) – увод, припрема,
који успоставља атмосферу и фон за наступ даљег музичког
музичким параметрима. РАПСОДИЈА (грч. rhapsodia – у античкој
–виртуозно инструментално дело на фолклорну тематику, слободног
улици, под прозором оног коме је била намењена; у XVIII веку
инструменталног комада, најчешће
бодрог, али каткад и драматичног карактера. Од почетка XIX века уводи се као став симфонијског циклуса уместо
ознака за свако инструментално дело. Црквена соната имала је распоред ставова лагани – брзи (фугирани) – лагани – брзи (најчешће у карактеру жиге)
се
ТАБУЛАТУРА – нотно писмо у којем се посеб-
инструментима: гудачким, жичаним трзалачким, удараљкама и др. Такође брзо вишекратно понављање два несуседна звука, два сазвучја (интервала, акорада).
ТРОМБОН – лимени дувачки инструмент конструисан почетком XVI века, има повлачак (цуг); моћног, јарког, светлог звука
ТРОПАРИ – химнични умеци у стихове
ТАРАНТЕЛА – (итал. од града
покретљив, може изводити музику различитог карактера.
ФАКТУРА – музичко ткање, технички изглед, састав звука. Елементи фактуре су мелодија, пратња, бас, поједини гласови. Основни типови су хомофона, акордска и полифона фактура.
ФАНТАЗИЈА (грч. phantasia – уобразиља, у
општијем смислу чудно, измишљено) – инстру-
ментални комад слободне форме. У XVIII и XIX
веку углавном се јавља као резултат виртуозне
импровизације, отуда декламативни, ораторски
начин излагања материјала. Назив се може
вертикална флаута, блок-флаута и попречна (траверзо) флаута. Јасног тембра, прозрачна у
средњем регистру, шуштава у ниском и реска у
високом. Често се употребљава као солистички
инструмент.
ФУГА – вишегласна композиција заснована на непрекидном имитационом спровођењу
Др Соња Маринковић
Издавач
Лектор
Графички уредник Слађана Манојловић
Коректор Ружица Јовановић
Обим
13 штампарских табака
Формат
20,5 x 26,5 cm
Тираж
примерака
Рукопис предат у штампу априла 2016. Штампање завршено маја 2016. Штампа: Birograf comp, Београд
