Географија за 1. разред гимназије - 21073

1.

2.

Органогене седиментне стене

Типови долина

Акумулативни речни облици рељефа

15. ГЛАЦИЈАЛНА

Дневне и годишње промене

25. ПАДАВИНЕ

Ниске падавине

Високе падавине

Прогноза времена

Атмосферске непогоде

Температура воде

Провидност

Боја

V I I I

Значај

Лавине

38. ВОДОПРИВРЕДА

БИОСФЕРА

39. РАСПРОСТРАЊЕЊЕ БИОМА

Хоризонтална зоналност биома

Вертикална зоналност биома

Основни типови земљишта

41. ОЧУВАЊЕ БИОДИВЕРЗИТЕТА

Доминантни фактори осиромашења

Заштита биодиверзитета

ГЕОНАСЛЕЂЕ

ПРИРОДНИХ ОБЈЕКАТА

Географија је наука која се бави

проучавањем појава и процеса на

Земљиној површини. Њени корени сежу у далеку прошлост. Назив географија помиње се први пут у истоиме -

ном делу грчког научника Ератостена,

који је живео у 3. веку пре нове ере.

Он је први приближно тачно израчунао обим Земље (39.500 km) и нагнутост еклиптике у односу на раван

Сунчевог екватора (23О51’). У старом

средњем веку географија

трагова морских животиња. На основу тога

је закључио да је у давној прошлости море прекривало и просторе који су

тада били копно. Изнео је мишљење да је читав Доњи

истраживао је острво Тенерифе, био је у САД, Мексику, на Куби, у готово свим државама Јужне Америке. Вршио је систематска мерења температуре ваздуха и ваздушног притиска, објаснио је настанак пасатских ветрова, указао на разлику између стварне и соларне климе, први је користио барометар за одређивање надморске висине, доказао је да стене могу да буду седиментне, магматске и метаморфне,

географије у нашој земљи дао је Јован

Цвијић, посебно развоју геоморфоло -

гије, крашке хидрологије и лимноло -

гије. Његови радови о красу били су

чврста основа за развој географије

кречњачких терена, и то не само код

нас него и у свету.

Физичка географија је научна

дисциплина која изучава целокупну

природу на Земљи или њен географски омотач. Сложеност ове дисци-

плине огледа се у томе што природу

чине четири основна дела или, услов-

но речено, сфере. То су: литосфера, атмосфера, хидросфера и биосфера,

односно стеновити, ваздушни, во -

дени и биолошки омотач Земље. Те

сфере имају одређен састав и у њима се одигравају специфични процеси.

Оне се међусобно додирују и про -

жимају. На пример, осим у морима,

у

кори, у атмосфери

у биљкама и животињама. Слично је са састојцима литосфере, атмос-

фере и биосфере. Због тога се свака

битнија промена у једној од њих јаче

или слабије одражава и на остале три

сфере. Осим тога, Земљина површина је изложена и бројним утицајима земаљског и ванземаљског порекла, као

што су: унутрашња топлота, гравита-

мије, геологије, метеорологије, биоло -

гије и педологије.

Поменуте четири сфере чине

географски омотач Земље. Литосферу или стеновити омотач проучава геоморфологија, атмосферу климатологија, хидросферу хидрологија, а биосферу биогеографија. Разуме се да ове сфере

Iбаве географи, али и научници других

струка.

Геоморфологија је наука о по-

станку и развитку облика у рељефу

Земљине површине који су настали

под утицајем тектонских и ерозивних

процеса. Самим тим, геоморфолошка

проучавања не могу се замислити без

доброг познавања геологије. Климатологија проучава физичке основе

просечних стања атмосфере, климу

појединих крајева света и њен утицај

на природу на Земљи. Хидрологија се бави проучавањем вода у природи,

значајне промене у природној средини.

специјалистичким

климатологије, хидрологије и биогеографије, која обухватају само један део природе, физичка географија бави се и синтезним изучавањима природних територијалних целина за потребе рационалног коришћења природних ресурса, просторног

3.

прецизнију оријентацију и сагледавање

удаљености

Iпредстављања, чак и у тренутку њи-

ховог прикупљања, велике су предности дигиталне картографије у одно -

су на класичну. Савремену дигиталну

картографију, уз одговарајућу техничку подршку, можемо назвати и мобилна картографија. Дигиталнa картогра-

фија задржала је основно својство

карте, односно и даље представља

апстрактан одраз реалности. За разлику од класичних, аналогних мапа чије садржаје и елементе корисници не могу мењати, ди-

гиталне карте имају повољност која омогућава динамичку интеракцију

с корисницима. Током посматрања и

анализе садржаја на дигиталној карти

корисник може променити величину посматране територије и тако стећи

увид у потребан ниво детаља (тзв. зумирање). Од свих елемената које карта

садржи, избор може да буде усмерен

на само неке од њих (нпр. у приказу

задржавамо само физичкогеографске

садржаје, док су сви остали „закључа-

ни”). Дигиталне карте могу садржати и

елементе који омогућавају анимацију

одређених садржаја. Збирке дигитал-

них карата формирају дигиталне атла-

креирање карата, помоћу адекватних компјутерских програма за цртање (Adobe Illustrator, Corel Draw и др.), где су количина и доступност информација ограничени, коришћењем географских информационих система омогућавају се скоро неограничене комбинације анализе података које се налазе у геопросторним базама. Захваљујући сателитским снимцима, даљинској детекцији и све савршенијој технологији глобал-

база података.

Геопросторни подаци могу да буду растерски

или четири димензије, у зависности од њихове појавности

поплавног таласа, правац ширења

пожара, промена величине ареала распрострањења неке врсте биљака

или животиња). Осим што располаже

комплексним знањима о географском

простору и процесима и појавама којe

се у њему одвијају, геопросторна ана-

лиза не може да буде квалитетна уко -

лико није заснована и на знањима из

области математике, статистике, ком -

пјутерске графике и теорије информа-

тике.

Растерски тип података најчешће препознајемо у дигиталним

форматима, нпр. jpg (Joint Photographic Experts Group), tiff (Tagged Image File Format), png (Portable Network Graphics)

и сл. Садржај растерског податка

састављен је од бројних елемената који се могу уочити најчешће као

квадрати малих димензија (пиксели)

који праве мрежу и тек сагледани у целости формирају јединствену слику. Растерски тип података састављен

је од низа редова и колона који садр -

же пикселе истих димензија. Растер -

ски подаци су лако доступни (нпр.

једноставним коришћењем дигитал-

ног фото-апарата или преузимањем

сателитског снимка преко интернета).

Недостаци растерских података су

њихова „тежина”, односно величина компјутерске меморије. Такође, естетика

Detection and Ranging) и

Такође, могуће је класичне (аналогне) карте (посебно историјске)

претворити у дигитални формат. То се

ради или мануелно или аутоматски.

Одређени растерски формати креирају се за лако прегледање у интернет

претраживачима, као што су Internet Explorer, Mozilla Firefox, Google Chrome

и др. Овај тип података није геореференциран, односно не располаже

информацијама о географским коор -

динатама, и самим тим су потребне

њихове даље трансформације да би

могли бити коришћени у некој ГИС

анализи.

Векторски тип података може се

представити у облику тачака, линија и

дводимензионални облици настали

спајањем вишеструких линија, при

чему образују затворену контуру.

Њима се представљају простори распрострањења неке биљне или животињске врсте или животне заједнице (ареали распрострањења), акваторије

језера, геолошке формације и сл. У од-

носу на растерски, векторским типом

података боље се приказује реалност

захваљујући већој прецизности и тач-

ности, као и бољем естетском приказу.

Пошто се сваком векторском податку

могу придружити координате, величином њиховог дигиталног приказа („зумирањем”) не умањује се квалитет

приказа као што је случај с растерским подацима. Међутим, величина документа који садржи векторске податке је мања од величине докумената с растерским подацима. Могућности савремене примене географских информационих система су скоро неограничене. Широка је примена ГИС-а у науци, и то

стално усавршавани. На основу тога

у могућности смо да доносимо пра-

вовремене одлуке, да будемо радно

ефикаснији и прецизнији и да лакше

комуницирамо у пословном и свако -

дневном окружењу.

Географски информациони си-

стеми имају велику примену у физич-

кој географији. Приликом изучавања

морфологије терена, појава и процеса

који обликују рељеф неког простора

ГИС има велику примену при изради

дигиталног модела рељефа, дигитал-

ног модела терена и дигиталног моде -

ла висина.

Дигитални модел рељефа (DSM – digital surface model ) приказује 3Д мо -

дел топографске површине на основу

којег добијамо више података о ње -

говој разуђености, размештају поје -

диних облика рељефа, апсолутним и

релативним надморским висинама, угловима нагиба, експозицијама и

другим параметрима. На основу вели-

ког броја података овог типа могуће је

квалитативно и квантитативно анали-

зирати рељеф, односно појаве и процесе који се одвијају.

Дигитални модел терена (DTM – digital terrain model ) представља то -

пографски 3Д модел Земље који приказује физичку површину рељефа,

али и друге компоненте физичкогеографског (хидрографија, вегетација)

и друштвеногеографског (грађевине, мрежу саобраћајница и др.) садржаја, као и посредно добијене информације о параметрима (нагиб терена, експозиција и сл.).

Дигиталним моделом висина (DEM – digital elevation model ) добија

се 3Д графички приказ рељефа настао прикупљањем података о надморским висинама преко сателита, авионских снимака или других платформи

за даљинско снимање. Мрежа података који се односе искључиво на надморске висине омогућава нам хипсометријски приказ без других садржаја (на пример, вегетације, антропогено насталих објеката и сл.). Може да буде растерског или векторског типа.

Landsat програм од почетка деловања (1972.године)доданаспредстављанајвећиизворсателитскихснимакаЗемље.Семприменеудигиталној картографији, њихов

•

•

•

Јојић, Букирано , путопис, Лагуна, Београд, 2018.

• Јелена Ј. Димитријевић, Седаммораитриокеана , путопис, Лагуна, Београд, 2016.

• Ђорђе Раденковић, Пустињаиљуди , путопис, Матица српска, Нови Сад, 1964.

• Станислав Краков, Путописи , Дерета, Београд, 2017.

• Kolin Tjubron, Sena Рuta svile , putopis, Mono i Manjana, Beograd, 2009.

сине од 35.800 km, доставила је америчка беспилотна летилица 1967. године, а две године касније то исто су посматрали први људи који су се искрцали на Месец. Премеравањем је утврђено да Земља ипак није правилна лопта. Због обртања око своје осе, под утицајем центрифугалне силе, Земљина

рачунат по меридијану, за само 193 km

био мањи од стварног, који износи

40.009 km. Обим Земље по екватору је

40.076 km. На основу обима израчунати су полупречник Земље – просечно

6.371 km, а потом и површина – 510

милиона km2 и запремина Земље –

1.083 милијарде km3.

Земљина кретања

и последице

Земљина кретања у космичком

око њене замишљене осе која пролази кроз Земљино средиште и географске

полове. Она се обави за 24 сата. Ово

кретање врши се од запада према

истоку, односно, за посматрача који

би се налазио на Северном полу, у су-

протном смеру од казаљке на сату.

Изузев тачака на половима, све оста-

ле крећу се различитим ротационим

брзинама. Највећу ротациону брзину

имају тачке на екватору пошто су оне

најудаљеније од осе Земље и прела-

најдужи пут (40.076 km за 24

угаона брзина ротације, која је свуда иста. Пошто

тачка на њеној површини током једног часа помери се на исток за 15°. На основу тога, Земља је подељена на 24 часовне зоне. Због ове разлике у времену одређена је датумска граница

различите датуме. Тако, уколико се

путује од запада према истоку, један

исти датум се пише два пута, а ако се

креће од истока ка западу, један датум

се прескаче. Главна последица ротације је

смена обданице и ноћи. На страни

окренутој Сунцу је обданица, а на

супротној, неосветљеној, јесте ноћ.

Због обртања Земље од запада према

истоку обданица почиње изласком

Сунца на истоку, а завршава се њего -

вим заласком на западу. Рекли смо да на 45° географске ши-

рине ротациона брзина износи 335 m/s,

или 1.206 km/h. У авиону који би

брзином директно летео из Београда

света одржа-

у

око Сунца, које се обави за 365 дана, 5 часова, 48 минута и 46 секунди, и то

време назива се година. Због „вишка” сати, минута и секунди, свака четврта календарска година има 366 дана и назива се преступна (последње

године векова чији број векова није дељив са 4 нису преступне, нпр. 1700, 1800. и 1900. година). Путања по којој се Земља креће просечном брзином

од 107.000 km/h има облик елипсе, а у њеном центру налази се Сунце. Према томе, Земља није увек на истој удаљености од Сунца.

66,5° (66°33’), а раван еклиптике у од-

носу на раван Сунчевог или небеског

екватора под углом од 23,5° (23°27’).

Та два нагиба имају највећи утицај

на климу на Земљи. На 23,5° географ -

ске ширине налазе се повратници, између којих се изнад сваког места

два пута годишње Сунце налази у зе -

ниту. На 66,5° географске ширине су

поларници или стожерници. Између

поларника и географских полова је

простор на ком пола године траје

обданица, а пола године ноћ. Поврат-

ници и поларници раздвајају топлотне појасеве на Земљи: један жарки, два умерена и два хладна. Док се креће

равнодневичке

•

1. Какав облик има Земља?

2. Шта је угаона брзина ротације?

3. Зашто лет

4. Који су

5.

•

• Стивен Хокинг, Космосуораховојљусци ,

• Нил

2016.

Читава историја Земље, у трајању

од 4,5 милијарди година, на основу

литолошког састава и карактеристичне фауне и флоре подељена је на три

еона: архаик, протерозоик и фaнеро -

зоик. Они су подељени на четири ере: прекамбрију, палеозоик (стари живот), мезозоик (средњи живот) и кенозоик (нови живот). Свака од тих ера даље се

дели на периоде, а оне на епохе. Називи

свим земљама света. Прекамбрија је најстарија ера у историји Земље и трајала

рије, које су сачуване као „хемијски

фосили”, односно органски молекули распршени у стенама. Крајем

архаика и почетком протерозоика извршена је диференцијација

органског света на биљке и животиње. Сматра се да су се најпре

појавили организми који су били

претече биљака, док су животиње

настале знатно касније, јер је за

њихову исхрану потребна органска материја. Крајем прекамбрије

били су заступљени представници

скоро свих врста бескичмењака.

Иначе, током читаве прекамбрије

копно је имало пустињски изглед.

Те пустиње нису биле условљене

климом, већ одсуством органског света, по чему су се битно разлико -

вале од пустиња наредних геоло-

шких периода.

Палеозојска ера је почела пре

570 милиона година и подељена је

на шест периода, од којих четири

припадају старијем (камбрија, ор -

довик, силур и девон), а две млађем

палеозоику (карбон и перм).

У старијем палеозоику при-

митивне водене биљке (псилофите)

почеле су да се шире и по копну, а

касније их је сменило папратолико дрвеће, које је омогућило стварање већих лежишта угља. Крајем старијег

континенти били су спојени и чинили су само један огроман континент (Пангеа), док је све остало било под морем (Панталаса). Тај континент се налазио око Јужног пола и у његовом средишту била је изражена снажна глацијација, чији трагови се сада срећу на

југу Јужне Америке, Африке

лежишта угља, којих има чак и у садашњем поларном појасу (Шпицберг). У

морским басенима су сталожене де -

беле наслаге кречњака. У мезозоику

су се појавиле прве птице (археоптерикс) и мали сисари, али на копну, у

води и ваздуху доминирали су џиновски гмизавци или диносауруси (ди-

је

периоде терцијар и квартар. За терцијар је карактеристична еволуција сисара, који се деле на месоједе, биљоједе и сваштоједе и временом

плодокус, стегосаурус, трицератопс, ихтиосаурус, птеросаурус и др.).

Почетком мезозоика догодило

се снажно набирање Земљине коре,

које још увек траје. Оно је узроковало стварање садашњих веначних планина у Јужној и Северној Америци, Евро -

неки од њих задобили су веће димензије (коњи, сурлаши, китови). То

лигнита и мрког угља, а у фосилној смоли четинара,

епохе: плеистоцен и холоцен. Трајање квартара се стално

човека” (Ното habilis), који је израђивао и користио разна оруђа.

се до сада зна, најстарији „спретан човек” живео је пре

Земље,егзистиранањојмањеод40секундиЗемљинеисторије.

прекамбријеизносилоби20часоваи48минута,палеозоика1часи59минута,мезозоика49минута,терцијара22минута,аквартарасвега38секунди.Дакле, човек,

1.

2.

3.

4.

•

• Ричард Докинс, Приче

2013.

• Ričard Dokins, NajvećapredstavanaZemlji , Heliks, Smederevo, 2009.

• Џон

• Keнет Ј. Хси, Далијебилосмакасвета

1979.

Питања

различитог састава

су

и у међусобној су зависности. Процеси у Земљиној унутрашњости манифе-

стују се и на Земљиној површини: маг-

нетизам, прилив унутрашње топлоте,

вулканске ерупције, земљотреси и

померање блокова Земљине коре. То -

ком Земљине историје, под утицајем

тих процеса, мењала се природа на

Земљиној површини – рељеф, састав

да те две сеизмичке границе деле Земљину унутрашњост на три основне сфере: језгро, омотач језгра и Земљину кору. Осим тога, постоје

и мање изразите сеизмичке границе у језгру, омотачу језгра и Земљиној кори, које унутрашњу

објашњавају се порастом притиска у њему, од којег

од базалта.

Тачан састав и физичко-хемијска

својства спољашњег омотача биће познати тек када до њега допру прве бушотине. Највећи изгледи да се то оства-

дубини 3–7 km. Према томе, кора је неједнаке дебљине. Просечна дебљина коре је око 20 km, односно око 0,3% Земљиног полупречника и 0,4% Земљине масе. Хетерогеног је састава, различитог постанка и старости. Пошто у њен састав претежно улазе једињења силицијума и алуминијума, ова сфера често се означава као „сиал”. Услед конвективног струјања растопљене

30–70 km, а испод океанског дна на

кује, и то не само у погледу дебљине

и састава већ и по начину постанка и

по старости. С тим у вези, издвојена

су два типа Земљине коре – конти-

нентална и океанска. Континентална

кора има велику дебљину, хетероге -

ног је састава, претежно изграђена

од магматских, метаморфних и седи-

ментних стена, а њена старост је већа

од 3,5 милијарди година. Океанска

кора је танка, углавном изграђена од

базичних магматских стена (базалт

и габро) и у њој није заступљен гра-

нитни слој, а њени најстарији делови

образовани су пре 160 милиона го -

дина. Континентални одсек, који се

јавља по ободу континената, одраз је

наглог смањивања дебљине Земљине

коре и ишчезавања гранитног слоја,

односно он означава границу између

два типа коре.

и кисеоника, а турмалин од 13 разли-

читих елемената. Минерали у свим

својим деловима имају исте хемијске

особине. Осим природних, постоје и

вештачки минерали. Разлика је једино у томе што су први настали у Земљиној

кори, а други у лабораторији. Минера-

ли имају велику примену у индустрији

и свакодневном животу (оптички каблови, компјутери, кварцни часовници, фото-греј наочаре и др.). Минерали се најчешће налазе у

облику кристала. Кристали имају одређен геометријски облик и правилан унутрашњи распоред атома. У кристалу су атоми појединих хемијских елемената распоређени

Тврдоћа је отпорност минерала на огреб. На основу тврдоће често је могуће распознати поједине минерале. Талк и гипс се парају ноктом, калцит гвозденим предметом

Под повољ-

ним условима за кристализацију ства-

рају се правилни и велики кристали, а

под неповољним мали и неправилни.

Идеални кристали развијају се када

има довољно простора за њихово нарастање и када кристализација није временски убрзана. Физичка својства минерала су одраз њихове унутрашње грађе. Кристална структура утиче на цепљивост,

материја тежа или лакша од исте запремине воде при нормалном притиску и температури од 4°С. При таквим условима 1 cm3 воде тежи 1 g. Специфична тежина највећег броја минерала је 2,5–2,7. Боја минерала зависи од њихових оптичких својстава, хемијског састава и страних примеса. Када су изложени белој светлости, минерали један део спектра рефлектују, други апсорбују, а трећи пропуштају. Рубин је црвен јер апсорбује све боје изузев црвене, а кварц

Руде и минерални

ресурси

Руде су стене које садрже метале

или неметале у различитим количинама. Оне су неравномерно распрострањене на Земљиној површини. Интересовање за поједине руде мењало се током историје, а с развојем техно -

логије мењало се и питање економич-

ности њихове експлоатације. После

старијег (палеолит) и млађег каменог

доба (неолит), када је највеће интере -

совање владало за вулканско стакло (опсидијан) и кремен (рожнац), од

којих су прављена оруђа за свако -

дневну употребу, пажњу су привукли

бакар и гвожђе (бронзано и гвоздено доба људске цивилизације). У по -

следња два века индустријски развој

био је заснован на искоришћавању

фосилних горива (угаљ и нафта).

Руде метала срећу се у свим

врстама стена. Гвожђе као један од

најраспрострањенијих хемијских еле -

мената у Земљиној кори може да буде

присутно у магматским, седиментним

и метаморфним стенама, боксит је ве -

зан за седиментне, а руде бакра, злата, сребра, олова и цинка за метаморфне стене. Злато и уран се као примесе

могу наћи и у разним седиментима.

Руде неметала су минерални агрегати који нису руде метала, а могу се користити у индустрији и грађевинарству. У руде неметала спадају:

кухињска со, гипс, лапорац, талк, глина, каолин, кварцни песак, кречњак, мермер, фосфорит, магнезит, графит, дијамант и др. Највећи број руда не -

метала је седиментног порекла. Већа

или мања лежишта соли и гипса вероватно постоје у свим земљама света, док су, рецимо, налазишта дијаманата

изузетно ретка. Фосилна горива (каустобиолити) запаљиви су минерални агрегати

органског порекла. Деле се на угљеве и нафту.

Угаљ настаје таложењем и разлагањем материја биљног порекла у тресавама, лагунама и великим делтама. Процес претварања биљне материје у угаљ назива се карбонифи-

без присуства кисеоника. Под ути-

цајем анаеробних бактерија дрво и

други делови биљака најпре постају

порозни, а затим се претварају у жела-

тинозну масу. У биљној материји све

је мање кисеоника и водоника, а све

више угљеника. Да би се процес кар -

бонификације наставио, биљна ма-

терија мора да буде потпуно прекри-

вена слојем глиновито-песковитих

седимената и тако изолована од окол-

не средине. У таквим условима услед

повишене температуре и притиска

обавља се њена даља дехидратација

и метаморфоза у угаљ. Карбонифика-

ција је врло спор процес, који траје

милионима година. У зависности од

степена карбонификације, угљеви се

деле на: лигнит, мрки, камени и антрацит. Занимљиво је да је крајњи про -

дукт карбонификације графит, који

почиње да гори тек на температури вишој од 4.000°С (тако је изгорела гра-

фитна облога нуклеарног реактора

приликом катастрофе у Чернобиљу).

Од биљне масе првобитно дебеле

100 cm постаје слој мрког угља дебео

40 cm или слој каменог угља дебео

само 8 cm. Ова промена запремине биљне масе није последица само карбонификације већ и врло високог

притиска

великим лагунама и пространим језерским басенима без отоке.

повољни услови за образовање нафте су Црно море и Каспијско језеро. Због подземне миграције нафте тешко је утврдити њену старост. Практично, налази се у свим седиментним серијама сталоженим у протеклих 600 милиона година. Лежишта нафте, по правилу, прате и лежишта земног гаса. За разлику од воде, ветра и органског света, руде и фосилна горива су готово необновљиви природни ресурси и зато их треба рационално искоришћавати. Према садашњем степену експлоатације, сматра се да ће познате резерве угља бити исцрпљене у наредних 115 година, а нафте за 50 година. Оно што je стварано милионима година, моћи ћемо да користимо још мање од једног века. Искоришћавањем минералних ресурса омогућавамо себи свакодневни комфор, али рударство

Стене су агрегати или скупови

петрогених минерала (петрологија

је наука о стенама). Од тога који ми-

нерали у појединим врстама стена

преовлађују зависе њихове хемијске

и физичке особине. Петрогени ми-

нерали систематизовани су према

хемијском саставу. Највеће распро-

страњење имају силикати, а затим

оксиди и карбонати, знатно мање сулфати и сулфиди, фосфати и халоиди су

слабо распрострањени, а минерали

елемената су изузетно ретки.

По начину постанка све стене су

подељене на магматске, седиментне

и метаморфне. Магматске стене су

настале хлађењем и очвршћавањем

магме у Земљиној унутрашњости

или лаве на површини Земље. Прва

Земљина кора била је састављена

само од магматских стена. Тек касније,

под утицајем атмосферских падавина,

ерозивних процеса и тектонских покрета у Земљиној кори, створене су

седиментне и метаморфне стене.

Магматске стене

Магма је ужарена тестаста мате -

која чини омотач језгра и налази

структури, као и по начину појављивања. Дубинске магматске стене су зрнасте структуре и њихови сви минерални састојци потпуно су искристалисани и приближно су исте величине. Изливне магматске стене имају порфирску структуру и састоје се од ситно искристалисане масе у којој се налазе поједини крупнији кристали. Изливне магматске стене најчешће се срећу

у облику батолита и лаколита, док се жичне јављају у виду жица или дајкова. Батолити су огромне масе очврсле магме уметнуте између седиментних слојева набраних области (Копаоник), а лаколити су сочива уметнута у седиментне стене (Авала).

Дубинске магматске стене

Међу дубинским магматским стенама најпознатије су: гранит, сијенит, диорит, габро и перидотит. Велику примену у грађевинарству имају гранит и габро. Гранит је типичан представник киселих

Габро је магматска стена зрнасте

структуре, тамнозелене или црне боје.

Име је добио по месту Габро у Италији.

Представља једну од најтврђих и на

притисак најотпорнијих стена, због

чега је врло цењен у грађевинарству.

Од габра је подигнут споменик Незна-

ном јунаку на Авали, код Београда.

Изливне магматске стене

Главно обележје изливних маг-

матских стена је њихова порфирска

нарству. У облику коцака је коришћен за поплочавање путева. Велики каменоломи дацита су на северозападној страни планине Рудник и на северним падинама Рајца.

Андезит се од дацита разликује по одсуству минерала кварца. Назив

односно оне се

дању, па се избегава као грађевински

материјал (једна његова жица може се видети у пећини Церемошњи код

Кучева). Под утицајем хидротермал-

них процеса у андезиту су настала ле -

жишта бакра у Бору и Мајданпеку.

Базалт је врло компактна стена.

Обично се налази у облику великих

лавичних плоча. Базалтни изливи у

Декану у Индији покривају површи-

ну од 500.000 km2, а на Исланду око

90.000 km2. У нашој земљи базалтне

стене су мало заступљене. Срећу се на

планини Рудник и око Борског језера.

Иако врло чврст, базалт се ретко ко -

ристи као грађевински материјал јер

се тешко обрађује. Реч базалт потиче

из Етиопије и значи црн.

Седиментне стене

Појава таложења честица стено -

витог материјала и минерала различи-

тог порекла назива се седиментација.

Може се вршити на копну и у води.

Нагомилавањем чврстих материја

настају седименти, а очвршћавањем

седимената и кристализацијом из раствора стварају се седиментне стене.

Седименти очвршћавају и услед по -

везивања појединих честица карбо -

натним, силикатним или гвожђевитим

цементом.

Седименти и седиментне стене

представљају одличне показатеље

палеогеографских прилика. На основу

њих могу се реконструисати распоред

копна и мора, клима, геоморфолошки

процеси и тектоника.

Према саставу и настанку, седи-

ментне стене деле се на кластичне, органогене и хемијске.

Кластичне седиментне

стене

Кластичне седиментне стене састоје се од зрна и честица различите величине, облика и састава повезаних карбонатним, силикатним или гвожђевитим цементом.

Брече се састоје од угластих комада стена јаче или слабије повезаних цементом. Конгломерати су стене

„Окамењена шума” je национални парк у Аризони (САД), у ком се налазе многобројна окамењена стабла

састављене од јаче или слабије це -

ментованог шљунка приближно исте

или различите величине.

Брече и конгломерати предста-

вљају локалну појаву, односно не -

мају велико распрострањење. Добро

везане брече и конгломерати се ко -

ристе као декоративан грађевински

материјал – за облагање подова, сте -

пеништа и зидова.

Пешчари су стене настале це -

ментовањем песковитог материјала

различитог порекла, а могу настати у води и на копну. Веома су распрострањени на Земљиној површини и

дебљина им може износити и више од

1.000 m. У условима влажне и топле

климе интензивно се распадају. Сит-

нозрни пешчари се у грађевинарству

користе као украсни камен (француски град Каркасон, као и многи

лепи споменици у Индији грађени су

од пешчара).

Алевролити су стене саставље -

не од честица прашине пречника

0,06–0,002 mm. Типичан

спрострањен и користи се у цигларској индустрији.

Глине

ско-кластичних седимената и сте -

на чији је пречник честица мањи од 0,002 mm. Имају разноврсну примену. Користе се у индустрији порцелана, керамике, ватросталног материјала, папира, фармацеутских производа, за пречишћавање уља и одстрањивање нечистоћа. У ову групу стена спадају глинац, лапорац (печењем се добија цемент), латерит и боксит (сировина за добијање алуминијума). Већа налазишта боксита су у околини Никшића у Црној Гори.

Органогене седиментне

стене

Органогене седиментне стене настају таложењем скелета морских и језерских организама и њиховим повезивањем кречњачким или силикатним цементом. Кречњаци и доломити, односно карбонатне стене спадају међу најраспрострањеније у Земљиној кори. Од ових стена су претежно изграђене Динарске и Карпатско-балканске планине у нашој земљи. Кречњак је највећим

саграђена Катедрала Нотр Дам у Па-

ризу, као и многи манастири и старије

грађевине у нашој земљи. Овој групи

стена припадају још креда и бигар.

Креда је варијетет кречњака, у чији

састав улазе скелети микроорганиза-

ма и врло ситни кристали калцита, а

може садржати и честице глине. Бигар

је светложућкаста и трошна стена која

настаје таложењем калцијум-карбоната у коритима крашких река. Важну

утицајем накнадних структурних, минералних и хемијских промена. Те

накнадне промене у грађи стена називају се метаморфизам. Минерални састав

улогу у стварању бигра имају маховине и водене биљке. Кречњаци имају врло широку примену у грађевинарству и индустрији. Печењем кречњака се добија

креч. Доломит се користи у индустрији ватросталног и термоизола-

за писање у школама, а

бигар као украсни камен.

Хемијске седиментне стене

Хемијске седиментне стене настале су кристализацијом разних соли

из засићених раствора и међу њима

преовлађују евапорити образовани

под утицајем испаравања (кухињска

со, гипс, анхидрит). У ову групу стена

спадају сига и травертин. Сига настаје

таложењем калцијум-карбоната у кра-

шком подземљу и чини пећински

накит (сталактити и сталагмити). Травертин се ствара на месту избијања

утицајем топлоте, притиска, минералних раствора и гасова. Деловање тих агенаса може да буде појединачно или удружено. Најпознатије метаморфне стене су: мермери, кварцити, разне врсте

шкриљаца и гнајсеви

1.

2.

3.

4.

•

Рељеф чине све неравнине на

Земљиној површини, а настао је као резултат деловања унутрашњих (ендогених) и спољашњих (егзогених)

сила и процеса. Унутрашње силе, у

ужем смислу, јесу Земљина унутрашња топлота и гравитација, а спољашње силе су разни ерозивни процеси.

Унутрашње силе формирају најкруп-

није облике на Земљиној површи-

ни, док их спољашње силе разарају

и моделују стварајући мање облике у рељефу. На дну океанских басена

делују само унутрашње силе, па због

тога постоји битна разлика између

рељефа на дну океана и на копну.

Основне морфоструктуре на Земљи-

ној површини су океански и морски

басени и континенти, а у оквиру кон-

тинената планине, равнице и котлине.

Током Земљине историје њен рељеф

се стално мењао. Некада високе пла-

нине су под утицајем спољашњих сила

уништене и уравњене, а касније су се

на њиховом месту образовале нове

процесима, пре

који се

радио-

у Земљиној унутрашњости. У слоју од површине Земље

слоја температура

Земљи. Утицај Земљине теже је кон-

стантан на читавој планети. До границе Земљиног језгра она се скоро не

мења, потом брзо опада и у центру

Земље је једнака нули. С удаљавањем

од Земље све је слабија.

Под утицајем унутрашњих сила

одвијају се различита кретања и про -

цеси: тектонски покрети, који се деле

на епирогене и орогене, сеизмизам и

вулканизам. Они формирају најкруп-

није облике рељефа на Земљи, али

утичу и на промену постојећег реље -

фа стварањем нових и уништавањем старијих

процесе, односно кретање

снежних

Епирогени покрети

Епирогени тектонски покрети су

лагана и дуготрајна таласања Земљине коре под утицајем ендогених сила.

Тако настају благо испупчени или угнути делови Земљине коре, великог распона,

Епирогени покрети су карактеристични за Скандинавско полуострво, које је за време плеистоцена било

под ледничким покровом дебљине

веће од 2.000 m. Приликом отапања

ледника у холоцену растерећена је

Земљина кора, која је почела лагано да се издиже и засвођава. На основу абразионих тераса утврђено је да

су се средишњи делови полуострва

издигли чак 275 m изнад мора. На тај

начин је настао „Финоскандинавски

штит”. Истог постанка је и „Канадски штит” у Северној Америци, док су за

Руску равницу својствени пространи

епирогени угиби. Поновљеним пре -

цизним мерењима надморских висина појединих тачака може се утврдити

садашњи интензитет епирогених покрета.

Орогени покрети

За разлику од епирогених, орогени покрети су бржи, мањег распрострањења, али већег вертикалног износа и узрокују поремећаје слојева у Земљиној кори. Деле се на хоризонталне и вертикалне. Хоризонтални

мање-више паралелна раседа настају тектонски ровови, а издизањем тектонски хорстови. У типичним тектонским рововима

само једну серију слојева (локални)

или читаву Земљину кору (дубински).

•

•

Основни облици рељефа

Основни облици рељефа су пла-

нине, котлине и равнице. Планине су

узвишења у рељефу настала под утицајем хоризонталних и вертикалних

покрета у Земљиној кори и по основ-

ној структури слојева стена деле се

на веначне и громадне. Према над-

морској висини, издвајају се: брда, до 500 m, ниске планине, до 1.000 m, средње планине, 1.000–2.000 m, и високе планине, преко 2.000 m. Највише

планине на Земљи су Хималаји, с вр -

хом Монт Еверестом на 8.848 m. Пла-

нине су богате шумама и рудама, на

њима су изворишта великих река, али

представљају значајну препреку за

саобраћај.

Котлине су мања или већа про -

ширења између планина. Стварају се

у тектонским рововима под утицајем флувијалне ерозије. Веће котлине су

погодне за пољопривреду и поди-

зање насеља.

Равнице су пространи уравњени делови копна који у дужем временском периоду нису били изложе -

ни орогеним покретима. Равнице до

200 m надморске висине су низије.

Према начину постанка, равнице се

деле на ерозивне, акумулативне и структурне. Ерозивне равнице наста-

и зато се још називају плоче или платои. Типичне структурне равнице су Руска и Мисисипска равница или плоча.

Надморске висине основних облика рељефа одређују се алтиметром и помоћу ГПС (Global Positioning System). Алтиметар (висиномер) ради на основу промене ваздушног притиска. Уколико је притисак нижи,

1.

континената с обе стране Атлантског океана.

и метаморфних стена и чија дебљина износи 30–70 km, нова кора у процепима углавном је састављена од базалта и има дебљину 3–7 km, односно десет пута је тања од континенталне

На местима где је Земљина кора

танка и веће специфичне тежине обра-

зовани су океански и морски басени.

Дубоким процепима читава Земљина

кора је подељена на седам великих

и безброј малих плоча. Највеће плоче су: 1. Евроазијска, 2. Северноамеричка, 3. Јужноамеричка, 4. Афричка, 5. Антарктичка, 6. Индијско-аустралијско-новозеландска и 7. Тихоокеанска.

Око процепа се стварају подморски

планински венци који су због различите брзине ширења океанског дна

испресецани попречним пукотинама.

Подморски планински венци имају си-

метричну грађу с једне и друге стране

процепа и немају никакву сличност

с планинским венцима на континентима. Померање блокова Земљине коре

и ширење океанског дна одвијају се

веома споро, свега неколико центи-

метара годишње. С удаљавањем од

процепа

се и дебљина

седимената сталожених преко њих. Средњоатлантски процеп прелази

преко Исланда и ту се процес нара-

стања Земљине коре може пратити на

копну. У средњем делу острва налази

се низ од 20 активних вулкана и велики број гејзира, а стене су млађе од

милиона година. Источно и запад-

(Марјански ров, 11.034 m) и острвски лукови нарочито бројни у Тихом океану, који често опасују

мора. На тим местима постоји велико трење

између два блока Земљине коре, које се манифестује живом сеизмичком и

вулканском активношћу. Седименти

„огуљени” с плоче која понире се набирају и од њих настају дугачке веначне планине. Најтипичнији пример су

Стеновите планине и Кордиљери на

западу Северне и Јужне Америке. Кретањем афричког блока према северу и подвлачењем дна Средоземног мора под евроазијски блок настали су пла-

венци у јужној Европи и Малој Азији. То понирање праћено је честим земљотресима и вулканском активношћу (Етна, Вулкано, Стромболи, Везув и Санторини). За разлику од тих

блока континенталне литосфере (евроазијски и индоаустралијски), без

понирања једног под други. Осим размицања, понирања и

сударања, изражено је и хоризонтално смицање блокова литосфере, које се дешава дуж великих разлома у Земљиној кори. Највећи и најбоље

проучен је хоризонтални расед Сан

Андреас дуж западне обале Северне

Америке, дугачак више од 1.000 km. Његово

1.

2.

3.

4.

у

зависности од нагиба терена, може

се кретати и до 30 km/час (Мауна Лоа

на Хавајима), док се риолитске и тра-

хитске лаве („киселе”) споро крећу

и брзо хладе (Везув и Вулкано у Ита-

лији). Вулканске ерупције могу да буду

експлозивне, када уз лаву избијају

велике количине водене паре и раз-

них гасова, комади стена, песак и пра-

шина, или мирне, само с изливањем

лаве у виду лавичних токова и плоча.

У зависности од хемијског састава,

лава очвршћава на температурама

600–700оС. Велика интрузивна магматска тела (батолити) хладе се и до

милион година, лавичне плоче по не -

колико стотина година, а лавични то -

кови по више година. Реч вулкан потиче од истоименог

римског бога ватре и наковња који је

под Етном подигао своју ковачницу.

Вулкански

облици

Основни облици вулканског ре-

љефа су вулканска купа и кратер.

Вулканска купа састоји се од

материјала избаченог из Земљине унутрашњости и може да буде састављена само од лаве или од лаве, вулканске шљаке, песка

дубини већој од 5.000 m, најистакнутија су узвишења у рељефу Земљине

површине. Међутим, постоје и вул-

канске купе високе само неколико

десетина или стотина метара. Просте

вулканске купе састоје се само од

једног узвишења симетричних стра-

на (Стромболи), док код сложених на

странама

мањих паразитских купа (Етна).

Кратер је округласто удубљење

на врху вулканске купе кроз

се догодила 79. године, када су лава и

пепео затрпали насеља Помпеју, Хер -

куланум и Стабију код Напуља, у који-

ма је тада страдало више од 20.000

људи. Ипак, вулкани, та исконска сила

која извире из унутрашњости Земље,

сваке године привлаче милионе туриста из читавог света.

Приликом изливања житке лаве

дуж великих процепа у Земљиној кори

настају лавичне плоче. Карактеристичне су за централни део Исланда.

Једна таква плоча, касније рашчлање -

на ерозијом, налази се источно од Куманова у Македонији.

Типови вулкана

У зависности од грађе купе, вул-

кани се деле на штитасте и стратовул-

кане, а они на просте

(солфатаре).

житке

лаве богате гвожђем и која вероватно потиче из најдубљих делова омотача

Vulkan Vulkano (499 m) u Liparskom arhipelagu severno od Sicilije

језгра. Сматра се да су везани за једну

фиксну тачку на Земљиној површини

(„врућа тачка”), преко које се океан-

ска кора креће ка северозападу.

Velika solfatara u podno`ju vulkana Vulkano lekovitim sumporovitim blatom

Vulkan Vulkano u Liparskom arhipelagu odlikuje se sporim izlivawem testaste prete`no sastavqene od opsidijana ili crnog vulkanskog stakla, koja se brzo Gasovi neprekidno iznose velike koli~ine sumpora, koji se talo`i u vulkanskom krateru i u moru oko vulkana (solfatare). U 19. veku na strani vulkanske kupe je jao rudnik u kome su va|eni sumpor i stipsa, ali se posle jedne erupcije po~etkom pro{log veka od toga odustalo

Havajski vulkani imaju relativno mirne erupcije, koje se odlikuju izlivawem ih koli~ina `itke lave, koja je bogata gvo`|em i verovatno poti~e iz najdubqih omota~a jezgra Smatra se da su vezani za jednu ta~ku na Zemqinoj povr{ini (êvru}a ta~kaß), preko se okeanska kora kre}e ka severozapadu. ^im Zemqina

Uga{eni vulkan Mauna Kea (4.214 m) je najvi{a planina na Havajskim ostrvima

Erupcija vulkana Mauna Loa (4.186 m) na ostrvu Havaji

Karta Havajskih ostrva sa staro{}u stena na wima

серија земљотреса и да се земљиште

око вулкана лагано издиже (20–50 cm),

због притиска магме која долази из

Земљине унутрашњости. Пошто та-

квих прецизних осматрања нема на

другим местима, вулканске ерупције

су ипак изненадне. Постоје неки знаци буђења вулкана у виду појачаног

избијања гасова и слабих потреса,

али то не значи увек да ће се догодити

ерупција.

Вулканске зоне условљене су пу-

котинама у Земљиној кори дуж којих

се шири океанско дно или један њен

блок подилази под други. Бројни активни и угашени вулкани опасују читав обод Тихог океана. У тзв. Ватре -

ном појасу Пацифика, на дужини од

40.000 km, налазе се 452 вулкана. Сем

тога, има их дуж средњоатлантског

подморског венца и на Исланду, преко ког

ерупција, треба првенствено тражи-

ти у астеносфери, где постоје стал-

на, али лагана струјања растопљене

магме. Услед тих струјања се блокови

Земљине коре, разломљени многобројним пукотинама, крећу – међусобно сударају, подвлаче једни ис-

под других или само међусобно тару.

Док је трење између блокова веће

од сила које теже да их покрену, бло -

кови мирују. У моменту када потисне

може да буде врло јако, али је просторно ограничено. Урниски потреси настају као последица процеса на Земљиној површини, а најчешћи узрок је обрушавање великих стенских маса. Ови потреси имају ограничено распрострањење и малу снагу.

силе савладају трење, равнотежа се

нарушава и блокови се померају дуж

разломних линија. То померање се на

површини Земље манифестује у виду

земљотреса веће или мање разорне снаге. Мерењем је утврђено да се

крила раседа Сан Андреас на западу Северне Америке у просеку померају 1–4 cm/год. Када је трење између бло -

кова велико, нема њиховог кретања, али се енергија потиска акумулира

све док не постане јача од трења. Тада

се догађају катастрофални потреси.

Приликом земљотреса 1857. и 1906. го-

дине, када је уништен Сан Франциско, смицање блокова на поменутом расе -

ду је током само десетак минута изно -

сило више од 5 m. Вулкански потреси се јављају

око активних вулкана. Разорно дејство вулкански изазваних потреса

Вештачки или антропогени земљотреси су последица деловања човека на Земљиној површини. Узроци могу да буду различити: снажне експлозије, нагло пражњење и пуњење великих вештачких језера, прекомер -

распрострањења. Место на ком је ослобођена енергија земљотреса назива се хипоцентар и он се код тектонских земљотреса обично налази на дубини 10–60 km унутар Земљине коре. Тачка на Земљиној површини која лежи изнад хипоцентра назива се епицентар земљотреса. Ту је његова рушилачка снага најјача. Од епицентра земљотресни таласи се као кругови на води распростиру на све стране постепено губећи снагу. Таласи најјачих земљотреса могу да обиђу читаву Земљину куглу. Постоје две основне врсте земљотресних

Земљотресе проучава сеизмо -

логија, а њихово праћење и мерење

обављају се у сеизмолошким станица-

ма помоћу сеизмографа, апарата који

аутоматски региструје све потресе

на Земљиној површини. Ослобође -

на енергија у хипоцентру (магнитуда)

исказује се с 9 степени Рихтерове ска-

ле, док се јачина потреса на површи-

ни одређује с 12 степени Меркалијеве

скале (Меркали–Канкани–Зибергова

или MCS скала). Те две скале не могу

се упоређивати јер прва показује

ослобођену енергију у хипоцентру

изражену у џулима, док је друга описна и говори о променама на Земљи-

ној површини. Предност Меркалијеве

скале је што омогућава да се одреди

јачина и земљотреса који су се дого -

дили пре више векова, а недостатак је што се може примењивати само на

настањеним просторима, јер исказује

рушилачку снагу потреса. По Рихте -

ровој скали, сваки виши степен одго -

вара тридесет пута већој ослобођеној

енергији.

Најјачи до сада регистрован по -

трес догодио се у Чилеу 1960. године

и имао је снагу од 8,9 степени Рихте -

ра, што одговара снази 11.000 атомских бомби каква је била она која је

крајем Другог светског рата бачена на Хирошиму.

спа-

сеизмолошки апарати у свету региструју око 500.000 потреса, од којих људи

у слабе, без штетних последица.

Ипак, у разорним земљотресима само у прошлом веку страдало је више од 2 милиона људи. На Сицилији је земљотрес 1908. године разорио град

Месину, у ком је за само неколико

минута погинуло 100.000 људи. Том приликом су ce у Месинском мореузу образовали морски таласи високи 12–14 m, који су разорили сва насеља

на обали одневши још 80.000 живота. У кинеској провинцији Пинг Лионг 1920. године снажан земљотрес порушио је готово све грађевине на 500 km од епицентра. Брда су се

откидала и сурвавала у долине преграђујући реке и изазивајући велике поплаве. Тада је услед рушења зграда и поплава погинуло више од 200.000 људи. У Сан Франциску 1906. године и у Токију 1923. године земљотреси су изазвали страховите

часова након земљотреса исти талас је стигао и до луке Валпараисо у Чилеу, али је

ZZEMQOTRESI

emqotresi su, kao {to im ime ka`e, pokreti Zemqine kore razli~itog intenziteta

Prema uzro~nicima su podeqeni na: tektonske, vulkanske, urniske i ve{ta~ke

Tektonski potresi su najja~e i najmnogobrojnije seizmi~ke pojave Uzroke ovih pokreta, kao i vulkanskih erupcija, treba prvenstveno tra`iti u astenosferi, gde postoje stalna ali lagana strujawa rastopqene magme. Usled tih strujawa se blokovi Zemqine kore, razlomqeni mnogobrojnim pukotinama, kre}u me|usobno sudaraju, podvla~e jedni ispod drugih ili samo me|usobno taru Dok je trewe izme|u blokova ve}e od sila koje te`e da ih pokrenu, blokovi miruju U momentu kada potisne sile savladaju trewe ravnote`a se naru{ava i blokovi se pomeraju du` razlomnih linija To pomerawe se na povr{ini Zemqe manifestuje u vidu zemqotresa, ve}e ili mawe razorne snage. Merewem je utvr|eno da se krila raseda San Andreas na zapadu Severne Amerike u proseku pomeraju 1‡4cm/god Kada je trewe izme|u blokova veliko nema wihovog kretawa, ali se energija potiska akumulira sve dok ne postane ja~a od trewa Tada se doga|aju katastrofalni potresi Prilikom zemqotresa 1857. i 1906. godine, kada je uni{ten San Francisko, smicawe blokova na pomenutom rasedu je tokom samo desetak minuta iznosilo vi{e od 5m.

ласи, познати под називом „цунами”,

Приликом земљотреса код Алеутских

острва 1946. године, после 4 часа и 36 минута, талас висок 10 m стигао је до

Vulkanski potresi se javqaju oko aktivnih vulkana Razorno dejstvo vulkanski izazvanih potresa mo`e biti vrlo jako, ali je prostorno ograni~eno

Urniski potresi nastaju kao posledica procesa na Zemqinoj povr{ini, a naj~e{}i uzrok je obru{avawe velikih stenskih masa. Ovi potresi imaju ograni~eno rasprostrawewe i malu snagu

обала Хавајских острва, где је причинио незапамћене штете. Осамнаест

Ve{ta~ki ili antropogeni zemqotresi su posledica delovawa ~oveka na Zemqinoj povr{ini Uzroci mogu biti razli~iti: sna`ne eksplozije, naglo pra`wewe i puwewe velikih ve{ta~kih jezera, prekomerna eksploatacija nafte i podzemnih voda Sve te delatnosti dovode do poreme}aja ravnote`e u Zemqinoj kori i izazivaju slabe potrese ograni~enog rasprostrawewa

се види колика је угроженост појединих крајева и које се јачине потреса тамо могу очекивати. Слаби земљотреси, јачине

Mesto na kome je oslobo|ena energija zemqotresa naziva se hipocentar i on se kod tektonskih zemqotresa obi~no nalazi na dubini 10‡60km unutar Zemqine kore

Ta~ka na Zemqinoj povr{ini koja le`i iznad hipocentra naziva se epicentar zemqotresa Tu je wegova ru{ila~ka snaga najja~a Od epicentra zemqotresni talasi se, kao krugovi na vodi, rasprostiru na sve strane, postepeno gube}i snagu Kod najja~ih zemqotresa wihovi talasi mogu da obi|u ~itavu Zemqinu kuglu.

Geografija

O{te}ene zgrade u zemqotresu koji je pogodio Kraqevo 2010. godine

су 1922. у околини Лазаревца, 1927. на

Руднику, 1978. и 1983. на Копаонику

и 1998. у околини Мионице, а у овом

веку 2010. године у околини Краљева.

Предвиђање земљотреса

Земљотресе је тешко временски пред-

видети, као и вулканске ерупције. Ста-

новници многих градова у свету (Лос

Анђелес, Истанбул, Токио) стрепе од

земљотреса, али не знају када ћe се

он догодити. Сеизмичка проучавања

на простору Србије указала су на то

где се која јачина потреса може оче -

кивати и то је најважније. Све остало

су претпоставке (узнемиреност жи-

вотиња, пуцкетање тла и др.). До сада

још није пронађен начин да се утврди

тачно време појављивања земљотре -

са. Ако је епицентар од нас удаљен

више хиљада километара, разлика

између наиласка уздужних (брзих) и

попречних (спорих) таласа може изно -

сити и десет минута – таман довољно

да се предвиди земљотрес, али њега бележе само осетљиви сеизмографи, а ефекат потреса је никакав. Међутим, ако је епицентар врло близу, разлика

између наиласка уздужних и попреч-

них таласа износи само неколико секунди, или још мање, и то знају само запослени у сеизмолошкој станици.

Дакле, нема дилеме – није најважније

предвидети када ће доћи до земљотреса, већ како спречити његово рушилачко дејство. То је код нас законски регулисано. Тачно се зна колико је сеизмички осетљиво неко подручје и како треба градити на њему да би грађевине

су страдали

подигнути на растреситом материјалу близу морске обале, јер се приликом потреса догодило „таласање” издани.

1.

2.

3.

облици у рељефу су резултат дело -

вања ендогених и егзогених сила.

Такође, у стварању облика у рељефу

обично учествује и више спољашњих

сила, међу којима је једна ипак доми-

нантна и даје карактеристичне црте рељефу. Облици у рељефу настали де -

ловањем више сила називају се полигенетски облици.

Распадање стена

Распадање стена је универзалан процес, који се одвија у свим климатским зонама и састоји се од њиховог

дробљења и претварања у седименте различите крупноће (блокови, шљу-

нак, песак, прашина и глина).

Механичко распадање

хемијски процес, у ком се мења

њихов минерални састав. Вода обогаћена разним солима и киселинама (угљена и хумусна) раствара стене или поједине минерале у њима. Под утицајем

и денудације је већи. Под утицајем денудације у рељефу

настају различити мали облици.

Спирањем земљишта образују се бразде, вододерине и јаруге. Оне засецају растресит материјал све до стеновите основе. Крајњи резултат

спирања и одношења продуктивног слоја земљишта је стварање голих, разривених и неплодних површина, које се називају „рђаве земље” (енгл. bad lands). Значајну улогу у спирању земљишта, осим природних фактора, одиграо је и

шумског земљишта у пољопривредно, па се овај вид ерозије назива и антропогена

растресити материјал испод себе од спирања, образује се тзв. главутак. У свету су најпознатији пирамиде и торњеви у меком вулканском материјалу у Кападокији, у Турској, а код нас „Ђавоља варош” код Куршумлије. Огољавању падина доприноси и клизење земљишта, које се догађа када се растресити слој

дина стеновите фигуре се још више истичу, тако да се човеку чини да је у неком непознатом, зачараном свету из бајке. Томе доприносе и читава насеља

долини Височице, североисточно од

Пирота. Земљиште и камење, који су

се сручили у долину, створили су у њој

природну брану високу 35 m. Иза бра-

не се убрзо образовало језеро, које је

потопило село Завој, 3 km узводно од

места преграђивања. Највећа до сада

забележена катастрофа код нас за-

десила је 1977. године село Јовац код

Гаџиног Хана, када је у клизишту не-

стало читаво једно насеље с њивама,

воћњацима и путевима. Клизиште је

било

2.

Вододерине и јаруге се стварају

повременим сливањем воде низ па-

дине, док у рекама стално има воде.

Због тога су оне у стању да стварају

знатно веће облике, који се називају

речни или флувијални. Снага река за-

виси од количине воде и нагиба тере -

на. Флувијални процес састоји се од

ерозије подлоге преко које река тече, транспорта еродованог и с падина спраног материјала и коначно његове акумулације на местима

речно корито је уже и дубље (на планинама), а на мањим шире, плиће и вијугаво (у равницама). На изглед речног корита утиче и састав подлоге у коју је усечено. За реку с вијугавим речним коритом каже се да меандрира (Дрина и Велика Морава у доњем току). Такво речно корито има река Меандер у Малој Азији (Бујук

назив. На мањим преломима у речном кориту настају брзаци, а на већим водопади. По месту настанка, водопади се деле на тектонске, ерозивне и

акумулативне. Тектонски водопади се

образују на раседним одсецима. Такав је водопад Енџел на реци Чурун у сливу Оринока, који је с 979 m највиши

водопад на свету. Ерозивни водопади

настају на контакту стена различите

река.

зад 11,2 km. Акумулативни водопади

су везани за места на којима се у реч-

ном кориту таложи бигар. У Србији

има више таквих водопада. Водопад

Великог врела у долини Ресаве (висок 14 m), Рипаљака на реци Градашници

на планини Озрен (17,5 m) и Гостиљски

водопад на Златибору (око 20 m) међу

највишим су код нас. Степенасти водо -

пади се називају слапови.

Долина је највећи облик речне

ерозије у рељефу. Састоји се од до -

линског дна, у које је усечено речно

корито, и долинских страна. Доли-

не настају под утицајем вертикалне

и бочне ерозије река. Смењивањем

вертикалне и бочне ерозије на стра-

нама долина настају речне терасе, које

представљају делове некадашњег до -

линског дна. На стварање речних те -

раса претежно су утицале климатске

промене током плеистоцена. Сматра

се да су, по правилу, највише терасе

најстарије, мада има и изузетака. Речне долине, бочно се ширећи, снижа-

вају развођа између речних сливова, тако да се уравњава рељеф.

Типови долина

Долине се по изгледу рељефа

међусобно битно разликују. Могу да

плитке, са широким дном и бла-

странама, али и

долинским дном називају се клисуре (Грделичка и Сићевачка клисура). Дубоке долине вертикалних страна, чије је читаво долинско дно сведено само на речно корито, јесу кањони. Најдубљи у свету

Акумулативни

речни облици рељефа

Речни токови транспортују ву-

чени (блокови, шљунак и песак), суспендовани (честице прашине и глине) и хемијски растворен стеновити

материјал. Највећи део транспорто -

ваног материјала таложи се на секто -

рима успореног кретања речне воде – у котлинама, доњим токовима и

Речна острва или аде стварају се

на секторима успореног кретања

на ушћима река и на тим местима се

образују речни акумулативни облици.

Речни акумулативни облици су: пла-

вине, речна острва, алувијалне равни

и делте. Плавине се стварају на местима

где речни ток из планинске

равни представљају

река,

је, ако нема насипа, често плављено. После сваке поплаве ту се таложи углавном суспендовани нанос или муљ, који чини ове

жења огромне количине наноса реч-

но корито се ту рачва у велики број

рукаваца, слично као код плавина.

Делта је тако названа због троугластог

облика и сличности с истоименим грч-

ким словом. Велике делте налазе се

на ушћима Мисисипија и Амазона, а

највећи овакав облик рељефа настао

је спајањем делти Ганга и Брамапутре.

долине?

3. Каква је разлика између плавина и делти?

Крас

у широј

околини Сежане у Словенији, где је

типично развијен

нирају вртаче, увале, суве долине и

дубоке јаме, а на простору од више

стотина квадратних километара нема

ниједног речног тока. Реч крас је сло -

венског порекла и значи камењар –

предео голих кречњачких пејзажа. То

је један од најнеобичнијих, али исто -

времено и најраспрострањенијих ти-

пова рељефа у нашој земљи. Крас је скуп морфолошких и хи-

на врелима по дну дубоких речних долина, на морској обали, а често и у виду подморских извора или

вруља.

Атмосферска вода, обогаћена угљеном и другим благим киселинама, приликом сливања преко карбонатних стена и понирања кроз пукотине у њима раствара их и тај процес назива

Питања

понорнице. Оне се образују од јаких

Херцеговини (Република Српска). Дугачка је 98 km, а с подземним токовима 187 km.

Подземни крашки облици рељефа

Подземним отицањем атмосферске воде и воде река понорница под утицајем механичке и хемијске ерозије

мишљење да у одмаклој еволуцији

пећина, услед урушавања њихових та-

ваница, настају прерасти или природни камени мостови. У источној Србији

више таквих облика; само у доли-

•

и на врелима крашких река и сиге у пећинама. Облици који настају таложењем калцијум-карбоната на пећинској таваници су сталактити, док се на поду стварају сталагмити. Први у средини имају једну цевчицу кроз коју капље вода, а други су компактни. Пећине и јаме представљају посебну привлачност краса. Пећински канали су украшени сталактитима, сталагмитима, стубовима, драперијама и

5.

Глацијална или ледничка ерозија је геоморфолошки процес који

се одвија на високим планинама и

у поларним областима. Под њеним

утицајем настају ерозивни и акумулативни облици у рељефу, који постају

видљиви тек када се ледник потпуно

отопи. Трагове плеистоцених ледни-

ка на Балканском полуострву први је

открио српски географ Јован Цвијић 1896. године. За разлику од леда на рекама,

језерима и морима, који настаје замр -

завањем воде, леднички лед је поре-

клом од снега. Ствара се изнад снежне

границе, где се снег због ниских тем-

пература стално одржава. Око полова

снежна граница лежи готово у нивоу

мора, а изнад екватора на више од 6.000 m надморске висине. У Алпима

та граница се налази на 3.000 m над-

морске висине. Непрекидним кра-

вљењем током дана и замрзавањем преко ноћи, као и под притиском но -

вонападалог снега снежна маса се све

више збија и добија зрнасту структу-

ру. Такав зрнасти лед у Алпима нази-

вају „фирн”. Даље, збијањем и пре-

кристализацијом од „фирна” постаје

леднички лед, који увек садржи

ледника или цирк. Цирк је полукружно удубљење слично амфитеатру. Под утицајем Земљине теже лед се из цирка полако креће низ падину у виду ледника, најчешће низ раније створену речну долину. Крећући се

ту долину ледник са страна и дна

одваљује веће и мање комаде стена и

1.240 m испод нивоа мора. У преиз-

дубљеним деловима ледничких вало -

ва образована су многобројна језера

Скандинавије, Алпа и Канаде, чија дна

често леже ниже од морског нивоа.

Дно језера Гарда у Италији лежи 281 m

испод нивоа Јадранског мора. На Балканском полуострву фо -

силни леднички валови и циркови

срећу се на свим високим планинама.

Према проучавањима Јована Цвијића,

Плавски ледник на Проклетијама у Цр -

ној Гори био је дугачак 35 km, док сада

најдужи ледник у Алпима – Алеч има

дужину од 24 km. У преиздубљеном

делу валова Плавског ледника, иза че -

оних моренских бедема, образовано је Плавско језеро. На Шар-планини,

Проклетијама и Дурмитору у цирковима су настала бројна мала језера –„горске очи”. Ледници су туристичка атракција

Caxapa je највећа пустињанаЗемљи.Имеjeдобила поарапскојречи„сахр”,штозначи

подиже и разноси на велика растојања. Тако песак из Сахаре често

стиже на Канарска острва у Атлантском океану, а најситнија пустињска

прашина некада с кишом стигне и до

Београда.

Честицама које подиже и носи

ветар удара о истакнуте стеновите

површине стварајући необичне обли-

ке. Тако настају углачане површине, пустињска саћа и печурке, прозорци

и дубоке бразде издужене у правцу

дувања преовлађујућег ветра. Пара-

лелне бразде, нарочито изразите у

мекшим стенама, које у Кини нази-

еолске облике. Дине су већа пешчана

узвишења издужена у правцу дувања ветра. Оне могу да буду високе и више од 100 m. Бархани су мале дине обли-

полумесеца или српа, а стварају се

попреко у односу на правац дувања ветра. Код бархана страна окренута ветру је блага и издужена, док је супротна страна стрма и кратка. Дине и

бархани се непрекидно премештају у

правду дувања ветра. Брзина тог премештања је некада већа од 1 m на дан.

Услед премештања дина и бархана

површине, баште и плантаже ур -

миних палми, а често и читаве делове

насеља или оаза. Спајањем великог

броја дина и њиховим претварањем у

динска

•

северни ветрови у Панонској низији сталожили су огромне

фине прашине

Лесне наслаге су дебеле по више десетина метара и у рељефу чине простране платое: Банатски, Тамишки, Сремски, Тителски и Бачки. Лесне наслаге су тада сталожене и по већим речним долинама. Највеће наслаге леса налазе се у Кини, у сливу Жуте реке (Хоангхо), која је

облика имају првобитни рељеф

олучастог удубљења на стрмој обали. Продубљавањем таласне

поткапине стене изнад ње остају без

ослонца и руше се. На тај начин се

на обали формира клиф који, у зависности од рељефа, у залеђу може да буде висок и по неколико стотина метара. Високи клифови постоје између Сутомора

даље преобликује

утицајем денудације. У последњем стадијуму

еволуције између клифа и мора се

образује пешчана зараван или плажа.

Умртвљени клифови се препознају по

вегетацији на њима. Врло широке при-

брежне терасе по ободу океана нази-

вају се шелфови и оне се завршавају

континенталним одсеком на граници

између континената и океанских басе -

на (Британска острва леже на шелфу и део су европског континента). Акумулативни абразиони облици су карактеристични за ниске песковите обале. Настају претежно под дејством морских струја, али и радом таласа на прибрежној тераси. Основни акумулативни облици су: прибрежни спруд или литорални кордон, пешчана коса и шљунковито-песковита превлака или томболо. Прибрежни спруд се простире паралелно с обалом, на малом растојању од ње.

•

•

•

претворен у језеро, назива се лагуна. Прибрежни

говом залеђу нагомилавајући ту шљу-

нак и песак. Код Будве, у Црногорском

приморју, тако је створен Свети Стефан, а иза острва Свети Никола у ства-

рању је превлака Туња, која је још под

морем. Код италијанског града Орбетело у Тоскани, у залеђу некадашњег

острва Монте Арђентарио, образова-

не су три превлаке и две лагуне; град је подигнут на средњој превлаци.

Типови морских обала

мора и копна.

образовани потапањем ушћа великих

река (Жиронда, Лоара, Сена, Темза, Северн, Шанон).

Органогене обале су распрострањене у тропским областима. Могу да буду зоогене или коралске и фитогене или мангровске. Коралске су

настале нарастањем коралских коло -

нија у плитком приобалном мору. Ти-

пична је обала североисточне Аустра-

лије, где се на малом растојању од

копна у Коралском мору пружа Вели-

ки коралски спруд, дугачак 2.000 km.

Атоли су прстенасти коралски спрудо -

ви око купа угашених вулкана, које се

налазе на малој дубини испод морске

површине.

2.

3.

18.

рељефа. Делатности које најинтензивније мењају рељеф јесу: крчење шума, преоравање и обрада земљишта на падинама, регулација речних токова, подизање насипа и брана, експлоатација минералних сировина (угља,

појачавају се ерозија и акумулација

еродованог материјала, спирање и

клижење земљишта, а откривањем

матичних стена и распадање стена.

Промена речне мреже, изградња вод-

них акумулација и хидромелиорације

непосредно мењају флувијалне процесе. Преусмеравање реке Колубаре

у

корито Пештана ради проширивања

површинског копа лигнита морфо -

лошки је изменило читав простор у

доњоколубарској долини. Стварањем

полдера, плодног земљишта отетог од

мора, исушене су велике површине у

приобаљу Холандије, које су се потом

слегле, тако да је њихов ниво мало

нижи од нивоа воде око њих. У околи-

ни Обреновца, на десној обали Саве, настала су узвишења од депонија

пепела из ТЕ „Никола Тесла” А. Окол-

ни терен има надморску висину око

70 m, док ће планирана висина де -

понија бити до 130 m. После 60 годи-

на експлоатације руде бакра у Мај-

данпеку на месту површинског копа

формирано је удубљење дубоко око

470 m, на чијем је дну настало језер -

це. Копањем усека за путеве и желе-

зничке пруге и стамбеном изградњом

вила и апартмана. Цео комплекс заштићен је од удара таласа бетонским бедемом у

виду полумесеца. На њему је подигнут хотел „Атлантис”, један од најраскошнијих на свету.

Индиректан утицај човека на

измену рељефа испољава се преко других фактора природне средине,

као што су клима, воде и земљиште.

Тако се, на пример, каналисањем водотока кроз насеља или пресецањем речних меандара сужава речно корито, односно скраћује речни ток и повећава његов пад, што се одражава

на интензитет речне ерозије

3.

•

шупљине, ти слојеви се слежу и денивелише се топографска површина. То је забележено у околини Лос Анђелеса, где је терен спуштен за више од 9 m у периоду од четрдесетак

1.

2.

3

4.

• Јован Цвијић, Геоморфологија , II, Завод за уџбенике, Београд, 1996.

• Снежана Радојичић, ПрекоХималајаиГобија , путопис, Лагуна, Београд, 2015.

• Мајкл Пејлин, Хималаји , 3D+, Нови Сад, 2014.

просто -

ру. Неке појаве за чије је постојање потребно

мерно загревала, а

сувише хладила, тако да би дневна колебања температуре ваздуха била изразита (око 200°С), убитачни ултраљубичасти Сунчеви зраци уништили би живи свет, а несагорели метеороиди падали би на Земљу огромном брзином

Основни састојци атмосфере су азот (78%), кисеоник (21%), аргон (0,9%) и угљен-диоксид (0,03%). На њих долази 99,93% укупне запремине сувог ваздуха. Остатак чине племенити гасови (неон, хелијум, криптон и ксенон), водоник, метан, озон, сумпор-диоксид, азот-диоксид и др. Састав атмосфере се мења с висином у зависности од односа масе молекула гасова и гравитационе силе. У слоју до висине од 200 km преовлађују молекули азота и кисеоника, од 200 до 1.100 km атомски кисеоник, а преко 1.100 km хелијум као лакши гас. Изнад 3.500 km доминантан је водоник,

цијом биљака. У просеку сваког минута настаје око милијарду тона водене паре.

Озон је такође непостојана при-

меса ваздуха, чија се количина при-

метно мења током последњих година

или деценија. У најнижем слоју ва-

здуха, до 10 km висине, садржај озона је незнатан, а затим се брзо увећава, достиже максимум на висини

20–25 km, потом се нагло смањује и на 70 km изнад Земљине површине има га 1.000 пута мање него на површини. Аеросоли у ваздуху чине лебдеће честице прашине, чађи, пепела, соли, биљне споре, бактерије итд.

Њихови извори су пустиње и полу-

пустиње, области активних вулкана, рударски и индустријски рејони и

све више велики градови. Аеросоли

служе као кондензациона језгра, која

стварају повољније услове за излучи-

падавина, упијају или расејавају

део Сунчеве радијације.

Вертикална структура атмосфере

С порастом висине мењају се

температура, ваздушни притисак и физичко-хемијске особине ваздуха.

Због тога је атмосфера слојевита. Ва-

здух је најгушћи при Земљиној површини. До висине од 5 km концентрисано је 50%, а до 36 km око

је најнижи и најгушћи део атмосфере, који се

У њој се температура у почетку не

мења,

присуства велике количине озона

(Оз), који се загрева упијањем штет-

них ултраљубичастих зрака, чиме

штити живи свет на Земљи. Концентрација озона је највећа на висини

од 20 до 25 km. Слој с озоном назива

се озоносфера. Због сувоће ваздуха у стратосфери нема

1.

3.

Узајамна повезаност

климатских елемената

и климатских фактора

До појма о клими неког места или

дела Земљине површине долази се

на основу вишегодишњег осматрања

климатских елемената. Најважнији

мећу њима су: радијација, инсолација,

температура ваздуха, ваздушни притисак, ветар, испаравање, влажност

ваздуха, облачност и падавине. Они су

врло променљиви и зависе од бројних

климатских фактора, као што су: географска ширина, надморска висина, распоред копна и мора, морске струје, рељеф, биљни покривач и други. Гео -

графска ширина условљава зоналност

у расподели температуре ваздуха, а

с порастом надморске висине повећа-

ва се интензитет Сунчевог зрачења,

опада ваздушни притисак, температура се снижава и количина падавина

расте. Како се удаљава од мора, све је

мањи његов утицај и повећава се сте -

пен континенталности климе. Морске

струје својом температуром утичу на

целокупну циркулацију атмосфере, а различити облици рељефа ремете

ваздушна струјања. Климатски фактори су не само модификатори кли-

матских елемената него и саме климе.

елементе, а самим тим и климу у целини. Познат је пример

крчења Амазоније, којe постаје глобални еколошки проблем јер су угро -

жена „плућа света”. Тешко проходне и стално зелене амазонске шуме, које се простиру на површини већој од

5 милиона km2, ослобађају огромну

количину кисеоника и интензивном транспирацијом утичу на влажност

ваздуха, облачност и падавине на великом делу Земљине површине.

радијација

енергије у атмосфери и узрок

енергије је његово зрачење

или радијација, која у виду кратких – ултраљубичастих и дугих – инфрацрвених електромагнетних таласа

доспева на Земљу. При томе један део

Сунчевих зрака апсорбује атмосфера

(око 15%), односно апсорбују их водена пара, угљен-диоксид, озон и кисеоник. Други део (око 30%) одбија се

од бројних честица и капљица воде у

атмосфери и расипа у свим правцима.

Ова појава назива се дифузна реф-

лексија и захваљујући њој образује

зрачење. Оно зависи од висине Сун-

ца над хоризонтом, надморске виси-

не, количине водене паре у ваздуху, прозрачности ваздуха и степена облачности. Делимично се упија у та-

нак површински слој земљишта или

воде прелазећи у топлотну енергију,

а делимично се рефлектује у атмосферу. Загрејана Земља постаје извор зра-

чења топлоте (терестричко зрачење),

које се у виду дугих електромагнетних

таласа враћа у свемир. Тиме се објашњава опадање температуре ваздуха

воћа, поврћа и винове лозе и села се чешће налазе на њима. Различита расподела радијације на Земљи условљава сложене просторне односе између појединих климатских

може се видети колико је Сунце сијало

током дана.

На картама с изохелама, линија-

ма које повезују места исте инсола-

ције, запажа се да се трајање сијања

Сунца продужава од поларника ка

тропским географским ширинама.

Оно је најдуже у сувим пределима, односно у пустињама и степама (3.000–4.000 часова годишње), док је најкраће

у влажним пределима – око екватора и у неким приморским крајевима

(мање од 1.400 часова годишње). Дело -

ви Египта, Судана и Либије, ушће реке Колорадо и пустиња Атакама у Чилеу

имају годишње више од 4.000 часо -

ва Сунчевог сјаја, а Арабијско полуо-

стрво, северозападна Индија, Велика

аустралијска пустиња, јужна Африка,

југозападни део САД око 3.000 часова.

На Јадранском приморју инсолација

је већа од 2.400 часова годишње, тако

да у Херцег Новом достиже око 2.600

часова. У унутрашњости наше земље

креће се између 1.800 часова (у пла-

нинским крајевима) и 2.200 часова.

У Београду Сунце годишње сија 2.092

часа или у просеку 5,7 часова дневно.

Инсолација је од великог зна-

чаја за здравље људи, пољопривреду

и шумарство, енергетику и туризам.

У одређеној мери ултраљубичасти

Сунчеви зраци делују бактерицидно

уништавајући већину бактерија које се

налазе у вадуху, индиректно утичу на раст и јачање костију, убрзавају зарастање рана. Инфрацрвени зраци утичу

на циркулацију крви и на крвне судове, нервни систем, реуматичне болести, прехладе итд. Варирање трајања

Сунчевог сјаја условило је различиту реакцију биљног света на дужину дана у појединим географским ширинама.

Тако постоје биљке дугог (у вишим ге -

ографским ширинама) и кратког дана (у нижим географским ширинама). То

значи да свака пољопривредна култура не може успевати било где на

Земљи. Све више Сунчева радијација

налази примену као извор енергије. У садашњим условима повећаних потреба за енергијом, с једне стране, и све већом заштитом животне средине, с друге стране, неисцрпна и незагађујућа горива добијаjy на значају.

Међу свим обновљивим изворима

енергије, соларна енергија ce највише

користи. Она се прикупља у колекторима и преобраћа у друге облике енергије – електричну и топлотну.

Вишак енергије произведен у време максималне инсолације складишти се да би се користио ноћу или при

Ваздух се највећим делом загре -

ва одоздо, од подлоге, а врло мало

при проласку Сунчевих зрака кроз

атмосферу. Зато загревање ваздуха

битно зависи од термичких услова на

подлози и од брзине и начина преношења те топлоте у атмосферу. Ваздух

се хлади израчивањем властите то -

плоте и при додиру с хладнијом подлогом.

Пошто је Земља нехомогена, по-

стоје велике разлике у загревању

с 0о,

САД, Канада, Аустралија) још увек се

користи Фаренхајтова

две скале стоје у односу F – 32 : 9 = С : 5.

појединих њених делова, нарочито

између копна и мора. У односу на

воду, копно има малу специфичну топлоту, тако да

површине преноси врло

По Међународном систему јединица (SI), ocнoвнaјединицатермодинамичке температуре (T)jeкелвин(K),aизведенајединицазаЦелзијусову температуру (t) je степен Целзијуса (°С). Оне су повезане следећим

Највише и најниже температуре током дана мере се посебним, тзв. максималним и минималним термометром. Они су конструисани тако да

после регистровања ових температура жива, односно алкохол, којима се пуне термометри, задржавају положај забележених вредности. За непрекидно регистровање промена температуре ваздуха током дана или недеље користе се термографи

дневно, и то у 7, 14 и 21 сат. На осно -

ву тога одређује се средња дневна

температура (t7 + t14 + 2xt21) : 4. Збир

свих средњих дневних температура

подељен бројем дана у месецу даје

средњу месечну, а збир средњих месечних температура подељен с 12

даје просечну годишњу температуру

ваздуха.

Дневне и годишње

промене температуре ваздуха

Током дана температура ваздуха се мења у зависности од односа

примљене и испуштене топлоте. Од

изласка сунца температура почиње да расте, јер је краткоталасно Сунчево

зрачење, тзв. инсолација, веће од ду-

готаласне Земљине радијације. Када

се инсолација и радијација изједначе, температура ваздуха достиже свој

дневни максимум. То је око 14 часова, 2–3 часа касније од највишег положаја

Сунца. После тога Земљина радијација

надвладава инсолацију, температура

ваздуха опада и достиже дневни ми-

нимум пред излазак сунца. Дневни

ход температуре зависи од више фактора: географске ширине, надморске

висине, годишњег доба, рељефа, врсте подлоге, степена облачности итд.

а најхладнији

Највећу инсолацију Земља прима у време летњег солстиција, када се на свом годишњем кретању

полу (21. или 22. јуна).

Међутим, највиша месечна температура није у јуну, већ у јулу, зато што се ваздух тада загрева и израчивањем топлоте прегрејане подлоге. У приморским местима најтоплији је август због споријег загревања мора у односу на копно. Најмања количина

Сунчеве топлотне енергије доспева у

време зимског солстиција (22. децембра). Тада се Земља налази најближе јужном небеском полу. Минимална

месечна температура је у јануару (у

приморју у фебруару), када је Сунчева

инсолација мања од Земљиног

Вертикални распоред

температура

Пошто се ваздух највећим делом

загрева од подлоге, температура по -

степено опада с порастом надморске

висине. То опадање у просеку износи

око 0,6°С на сваких 100 m и највише

зависи од географске ширине, го -

дишњег доба и влажности ваздуха.

Оно се смањује с повећавањем ге -

ографске ширине, зими и када у ва-

здуху има више водене паре. Снижа-

вање температуре ваздуха на сваких 100 m висине

распоред темпе

дудара с географским екватором, већ

је померен северније због тога што на

северној полулопти има више копна.

Пошто се океан и копно различито

загревају и хладе, изотерме су криве

линије. У средњим и вишим географ -

ским ширинама годишње температу-

ре су више изнад океана него изнад

копна и спорије опадају с порастом

географске ширине над океаном, тако

да су изотерме ту извијене ка северу.

На њихов изглед велики утицај имају и

док су изнад копна повијене ка југу.

Најниже температуре јављају се у

источном Сибиру и на Гренланду.

У Јакутији је тзв. пол хладноће, са

средњим јануарским температура-

ма и испод –50о C. У месту Ојмјакон, у

Сибиру, године 1938. забележено је –77,8°C. На јужној полулопти јануар је

најтоплији месец, а највише темпера-

туре регистроване су у унутрашњости

Аустралије, у месту Стјуарт – 55,0°C. Јулске

али она званично није призната јер није измерена на

метеоролошке организације (WMO), највиша температура

континента, 24. августа 1960. године

измерена је температура –88,3оС. То је уједно и апсолутно минимална тем-

пература на нашој планети. Може се

закључити да колебање температуре

1. Како се одређују средња дневна, месечна и годишња температура ваздуха?

2. Какав је дневни и годишњи ход температуре ваздуха?

3. Шта је термички градијент,

4.

на Земљи износи 146,1оС, колико износи и њихова апсолутна амплитуда. Ваздух, као и свака друга мате

атмосфере на хоризонталну површи-

ну од 1 cm2 назива се атмосферски

или ваздушни притисак. Изражава се

у милибарима (mb). На нивоу мора, на

географској ширини од 45° и при тем-

ператури од 0°С ваздушни притисак

има вредност 1.013 mb. То је нормалан

ваздушни притисак. С повећавањем

надморске висине смањује се висина

ваздушног стуба, а самим тим опада

и ваздушни притисак. При стабилним

уколико је ваздух влажнији, те -

и притисак су му много мањи.

Мерење ваздушног

притиска

Ваздушни притисак мери се живиним барометром, анероидом и барографом.

Живин барометар, који је средином 17. века конструисао

притиска.

висину ваздушног

Барограф аутоматски региструје

промене ваздушног притиска током целог дана. Ради на принципу анерои-

да, само што овде постоји систем 8–10 спојених

Хоризонтални распоред

ваздушног притиска

Хоризонтални

се

на картама помоћу изобара, кривих

линија које повезују сва места једна-

ког притиска. На њима се уочавају

области у којима је ваздушни прити-

сак виши или нижи од нормалног, тј.

mb. Прве

притисак

односно висок или низак. То су: 1. екваторијални појас ниског

притиска, због издизања топлог и

влажног ваздуха,

2. суптропске области високог

притиска, због спуштања сувог ваздуха,

3. субполарни појас ниског притиска, због издизања топлијег ваздуха

из нижих географских ширина,

4. поларне области високог притиска, због стално ниских температура.

Временско стање у Европи углавном зависи од азорског и сибирског антициклона и средоземне и исландске депресије. Азорски антициклон и исландски циклон су перманентне, а друге две су сезонске (зимске) појаве.

Циркулација атмосфере

Циркулација атмосфере је струјање ваздуха у атмосфери које настаје као последица разлике у ваздушном

притиску, односно различитог загревања појединих делова Земљине

површине. Струјање ваздуха тежи изједначавању те разлике, али пошто je Земља лоптастог облика, термичка равнотежа не може се никада успоста-

начин одржава се равнотежа између топлих области у нижим и хладних

области у вишим географским ширинама. Када би Земља била хомогена, тј. само водена или копнена површина, и када не би постојала нагнутост

Земљине осе у односу на раван еклиптике, на Земљи би била изражена соларна или математичка клима. Температура

западних

струјања

,

циклона и антициклона. У трећем делу из поларних крајева стално дувају

поларни источни ветрови. Оваква општа циркулација атмосфере одвија се у слоју до 2 km висине. На висинама

ографским ширинама циклони и анти-

циклони се непрекидно смењују дола-

зећи у низовима из одређених делова

света, углавном устаљеним путањама,

од запада према истоку. Ка центру

циклона, где је притисак најнижи, са

свих страна притиче ваздух спирал-

но струјећи. При Земљиној површи-

ни кружи само хладан ваздух, док се

изнад њега равномерно распоређује

топли ваздух. Циклони се ретко ја-

вљају усамљени. Углавном се крећу у

серијама, при чему једна серија траје

5–6 дана. Изнад западне Европе го -

дишње се појави до 70 оваквих серија.

Циклони доносе нестабилно време

праћено падом температуре ваздуха,

падавинама и ветром каткад олујне

јачине. На северној хемисфери већина

циклона долази са северноамеричког

континента. Највећи број се креће ка

Гренланду, Исланду и Шетландским острвима, а остатак према Скандина-

Великој

да достигне олујну снагу.

1. Шта је нормалан ваздушни притисак?

2. Koje су области стално високог и стално ниског

3. Како се објашњава

4.

5. Због чега настају локална и

на висину 6–12 m изнад површине Земље. Брзина ветра

објекти на земљишту. Брда и планине су препреке ветру, за разлику од реч-

них долина и пространих равница, које погодују његовом развоју. Шуме у великој мери слабе ветар и зато се

шумски појасеви подижу као заштита

појединих делова насеља, комуника-

ција, плажа и слично од удара јаког

ветра. Високе зграде у великим градо -

вима не само да мењају правац ветра

него због повећаног трења ваздуха о

врло рашчлањен „рељеф” грађевина

мењају и његову брзину. Град смањује

средњу годишњу

шину. Одређује се по Бофоровој скали, која има 13 степени утврђених према дејству ветра на разне предмете.

Ветар, као и остали климатски

елементи, има свој дневни ход с обзиром на то да му се брзина мења током

дана. У унутрашњости копна брзина

ветра је највећа око поднева, а нај-

мања је ноћу. У приморским крајевима највећа брзина ветра је ноћу, зато што је тада разлика у загрејаности мора и копна највећа. Снагу ветра човек је

0тишина0–0,2тихо;

1лак поветарац0,3–1,5правац

2поветарац1,6–3,3ветар

3слаб ветар3,4–5,4лишће

4умерен ветар5,5–7,9ветар

5умерено јак ветар8,0–10,7тања

6јак

Стални ветрови

Стални ветрови учествују у

циркулацији атмосфере. Називају се

још планетарни јер непрекидно ду-

притиска (око 30о N и S) и усмерени су према екватору. Због Земљине ро

вају преко Земљине површине. У њих се убрајају: пасати, антипасати, запад-

ветрови и

дувају у слоју тропосфере до 2.000 m

западни и северозападни ветрови. Највећи део нагомиланих

су јачи у вишим географским ширинама и изразитији су зими него лети. Источни или поларни ветрови

настају као последица струјања ваздуха из поларних области високог

ваздушног притиска према депресијама око стожерника. Под утицајем

Земљине ротације скрећу ка западу

и добијају скоро источни правац. Око 60о г. ш. сударају се са западним ветровима, дижу увис и крећу према половима.

Периодични ветрови

Сезонске промене атмосфер -

струјање

90% годишње суме падавина. У зимској половини године монсун дува с расхлађеног копна, из Пенџаба и

подножја Хималаја, где се тада образује пространи антициклон. Долази из

правца североистока, тако да је то, у ствари, северни пасат. Зимски монсун је сув и слабији од летњег, а кишу доноси једино ако прелази преко мора.

Вантропски монсуни су најти-

западних обала Јапана и ишчезава у

северном делу Тихог океана. Осим монсуна с полугодишњом

периодом, у периодичне ветрове се

убрајају и они с полудневном периодом. Током дана они дувају у једном

правцу, а током ноћи у супротном

правцу. Називају се дневни ветрови и у њих спадају: даник, ноћник, до -

лински ветар (долњак) и горски ветар (горњак). Дневни ветрови су најизра-

зитији у тропским пределима, где је

велико дневно колебање темпера-

туре ваздуха. У умереним ширинама

образују се током лета при ведром

Динарских планина, на којима достиже брзину до 180 km/h, и спушта се

на море, где диже кратке, али високе таласе. Најјача је у подножју планина Велебит (чувена сењска бура) и Биоко -

времену.

Локални ветрови

Локални ветрови су карактеристични за одређене области на Зе-

мљи. Настају под утицајем локалних

природних услова, имају увек

правац и подржавају исте временске

прилике. Најпознатији ветрови ове

врсте су: кошава, бура, југо, фен, вар-

дарац, маестрал и торнадо.

Кошава дува у североисточном

делу Србије, долином Дунава и у

Војводини, али се јавља и у Помора-

вљу до Ниша и Краљева и у Посавини

до Шамца. То је југоисточни и источ-

ни ветар, који настаје

ветар, али при преласку

Средоземног мора ваздушне

апсорбују велику количину водене паре, тако да доноси облачно и

кишовито време. Понекад носи сахарски песак и прашину и тада се у Европи догађају занимљиве појаве –

периодични ветар даник, који почиње

да дува измећу 8 и 10 часова, а престаје пред залазак сунца. Торнадо је врло снажан ваздушни вртлог у облику левка, који се спушта испод тамних олујних

облака (кумулонимбуса) и састоји се

од капљица воде, песка, прашине и разних предмета које јак ветар подиже с тла. Најчешће се јавља у јужним

Morska

Тропски циклони

циклони у

вртлог

однео је 6.000 људских живота. Уко -

лико настане

се

да заједно с водом усиса и животиње. Касније из облака

трају 6 дана, мада могу трајати само неколико часова или до две недеље. Праћени су великим количинама кише, која се смањује према периферији циклона. Утицај тропских циклона осећа се на 12–15 km висине, односно до тропопаузе. Тропски циклони се доста ретко јављају, и то само у летњим месецима. На северној хемисфери годишње

настаје просечно 50 тропских циклона. Ипак, они представљају велику опасност за људе. Ако се сруче на приморски појас, изазивају издизање нивоа мора, тзв. циклонску

6

главних области тропских цикло-

на. То су: јужни и југозападни део

тропског Атлантика (Карипско море,

Мексички залив), пацифичка обала

Мексика, југозападни део северног

Пацифика (Источно кинеско море, Јужно кинеско море, Филипини, јужни Јапан), северни део Индијског

океана (Бенгалски залив, Арабијско

море), јужни део Индијског океана (до Мозамбичког канала, Мадагаскара и Аустралије) и јужни Пацифик (од

Аустралије до 140°W).

Тропски циклони имају различите називе. На западним обалама

северног Пацифика и у јужном Паци-

фику називају их тајфуни, у једном

делу централног Пацифика то су ор -

кани или херикени, у Средњој Аме -

рици урагани, на Филипинима

нанели су и урагани „Катрина

је обалу Бангладеша новембра 1970. године. Тада је

погинуло 300.000 људи, уништено је

оштећено 400.000 кућа и угинуло

је 280.000 грла стоке. Велике штете

Питања

1. Како настаје

2.

3. Шта су периодични ветрови?

4. Како се формирају тропски монсуни?

5.

6.

а пошто садржи знатну количину то -

плоте, тзв. латентну или скривену топлоту која се ослобађа при конден-

зовању водене паре, утиче и на ток

многих процеса у атмосфери.

Испаравање као процес прела-

жења воде из течног у гасовито стање

указује заправо на количину или слој

воде која је испарила с јединице површине у одређеном временском пери-

оду и изражава се у 1/m2, тј. у mm. Оно

највише зависи од величине и топлот-

степена

водене паре у атмос-

фери је врло променљива. Ваздух

при одређеној температури може да

прими водену пару до одређене

постепен пораст његове температуре. Јавља се отежано дисање,

Повећана влажност наноси и велике

штете човеку. При влажности од 60%

предмети рђају, а уколико је она 70%,

појављује се буђ.

Релативна влажност ваздуха

мери се помоћу хигрометра и хигрографа, који раде на принципу

промене дужине људске власи. Коса

има хигроскопне особине, тј. упија

влагу из ваздуха и при томе се издужује. Уколико је ваздух сувљи, она се скраћује. Магле

температури ре -

дене паре, као што су

влажност

језгра, тј. око којих

се хвата и кондензује водена пара.

Уколико су хигроскопне, конденза-

ција на њима знатно је бржа и може

наступити и када ваздух није засићен.

Пошто ваздух може да се охлади на

разне начине, а тиме и водена пара

до температуре росне тачке, постоје

различити

у приобалним пустињама Јужне Америке и јужне Африке. У нашој земљи карактеристичне су за котлине у којима се често јавља температурна инверзија, када се приземни

Geografija

којих је ваздух замућен честицама

дима, чађи и других продуката сагоревања фосилних горива (познат је

смог у Лос Анђелесу, као и у Сарској и

Geografija

Рурској области у Немачкој).

Облаци су скупови водених ка-

пљица и ситних честица леда образо -

вани у слободној атмосфери, променљивих облика, који се непрекидно

крећу. По физичком саставу су слични

магли, а разликују се једино по месту

постанка и величини капљица. Према

висини на којој се крећу, деле се на:

ниске (до 2 km, састоје се од водених

Осим ова три главна типа, постоје и прелазни типови: слојевито-гомиласти (stratocumulus), перјасто-гомиласти (cirrocumulus) и перјасто-слојевити (cirrostratus). Посебну групу чине кишни облаци. Из гомиласто-кишних (cumulonimbus) излучују се јаке пљусковите кише, често праћене непогодом, док тамни слојевито-кишни облаци (nimbostratus) доносе дуготрајне кише или снег. Величина видљивог неба прекривена облацима назива се облачност Она се процењује

Geografija

капљица), средње (2–6 km, мешавина су водених капи и кристала леда) и високе (на више од 6 km, саставље -

ни су од ледених кристала). Према спољашњем изгледу, облаци

буду: гомиласти (cumulus), слојевити (stratus) и перјасто-праменасти (cirrus).

vodenih kapqica i sitnih ~estica leda obrazovani u slobodnoj atmosferi

lika

kre}u

Oblaci su vodenih kapqica nih ~estica leda vani u slobodnoj feri , promenqivih lika, koji se

tavu su sli~ni magli, a razlikuju se jedino po mestu postanka i veli~ini kapqica ni na kojoj se kre}u dele se na toje se od vodenih kapqica

Tipovi oblaka: a) cumulus, b) cirrus, v) cirrostratus, g) stratocumulus, d) cirrocumulus, |) nimbostratus, e) stratus, `) cumulonimbus

Сунчеве радијације, смањује • Слика 2. – Типови облака: а) cumulus, б) cirrus, в) cirrostratus, г) stratocumulus, д) cirrocumulus, ђ) nimbostratus, е) stratus, ж) cumulonimbus

Tipovi oblaka: a) cumulus, b) cirrus, v) cirrostratus, g) stratocumulus d) cirrocumulus, |) nimbostratus, e) stratus, `) cumulonimbus

~esto pra}ene nepogodom, dok donose dugotrajne ki{e ili sneg. Veli~ina vidqivog neba prekrivena oblacima slobodnim okom i izra`ava u desetinama neba a ukoliko je 10 zna~i mo`e znatno uticati na vreme i klimu. Ona uti~e je terestri~ko zra~ewe i na taj na~in {titi hla|ewa, mewa dnevni hod temperature vazduha mesecima obla~nost je najve}a ujutru, a u letwim Zemqi najboqu predstavu pru`aju izonefe, linije obla~nosti. Obla~nost je u tesnoj vezi s vazdu{nim a mawa u oblastima visokog pritiska. Zbog toga

kre}u. Po fizi~kom tavu su sli~ni razlikuju se mestu postanka ni kapqica Prema ni na kojoj se se na: niske (do toje se od vodenih ca), sredwe (2‡6km, {avina su vodenih kristala leda (preko 6km, od ledenih Prema spoqa{wem gledu oblaci mogu du : gomilasti slojeviti (stratus) jasto-pramenasti Osim ova tri glavna postoje i prelazni vi : slojevito (stratocumulus), -gomilasti (cirrocumulus) i perjasto-slojeviti rostratus). Posebnu ~ine ki{ni oblaci gomilasto-ki{nih lonimbus) izlu~uju pquskovite ki{e, ~esto pra}ene nepogodom, dok tamni slojevito-ki{ni oblaci tus) donose dugotrajne ki{e ili sneg. Veli~ina vidqivog neba prekrivena oblacima naziva se obla~nost Ona se slobodnim okom i izra`ava u desetinama neba pokrivenih oblacima. Ako je obla~nost onda je potpuno vedro vreme, a ukoliko je 10 zna~i da je celo nebo pod oblacima mo`e znatno uticati na vreme i klimu. Ona uti~e na koli~inu Sun~eve radijacije je terestri~ko zra~ewe i na taj na~in {titi Zemqinu povr{inu od prevelikog hla|ewa, mewa dnevni hod temperature vazduha i smawuje dnevne amplitude. mesecima obla~nost je najve}a ujutru a u letwim posle podne O rasporedu obla~nosti

{avina su vodenih kapi i kristala leda) i visoke (preko 6km, sastavqeni od ledenih kristala ). Prema spoqa{wem izgledu oblaci mogu da budu : gomilasti (cumulus), slojeviti (stratus) i perjasto-pramenasti (cirrus). Osim ova tri glavna tipa postoje i prelazni tipovi : slojevito - gomilasti (stratocumulus), perjasto-gomilasti (cirrocumulus) i perjasto-slojeviti (cir-

терестричко зрачење и на тај начин

штити Земљину површину од преве -

ликог ноћног хлађења, мења дневни

ход температуре ваздуха и смањује

дневне амплитуде. У зимским месе -

цима облачност је највећа ујутру, а

у летњим после подне. О распореду

облачности на Земљи најбољу пред-

ставу пружају изонефе, линије које

на карти спајају сва места једнаке

облачности. Облачност је у тесној

вези с ваздушним притиском – већа је

у областима ниског, а мања у области-

ма високог притиска. Због тога су нај-

облачнији екваторијални и нарочито

субполарни предели (Бело, Норве-

шко и Баренцово море, Шкотска,

пацифичка обала Канаде, Њу Фаундленд, Огњена земља), док највише ве-

дрих дана има у суптропским и поларним географским ширинама.

Боја облака зависи од њиховог положаја на хоризонту. Током дана, када су високо изнад хоризонта, светлостодњихдонашегокапрелазикратакпуткрозатмосфе-

2.

3.

Плувиограф аутоматски региструје све падавине излучене током једног дана. Сем тога, са специјалне папирне траке

Ниске падавине

Поледица је зимска врста ниских

падавина која настаје када расхлађе -

не капљице кише или магле падају на

подлогу чија је температура испод 0оС и тренутно се замрзавају образујући

слој леда дебео неколико милиметара. Поледица се хвата на дрвећу, жбуњу, жицама и по тлу, када је најо -

паснија, јер омета кретање пешака и угрожава саобраћај.

Високе падавине

Киша се излучује из дебелих

кишних облака (cumulonimbus и nimbostratus). Капљице

Земљину површину тек када међусобним спајањем

слојевима,

града расте добијајући слојевиту структуру, и када достигне тежину која савлада-

ва узлазно кретање ваздуха, пада на

земљу. Најчешће зрно има пречник

5–50 mm, али забележени су случајеви када је било величине кокошијег

јајета. Ипак, највећи комад леда пао је

14. априла 1981. године у Бангладешу

и тежио је 13,6 kg. Тог дана у градоносној олуји погинуло је пет људи, а 225 је било повређено. Град наноси

Крупа су бела округла, ређе ку-

паста и неправилна зрна слична снегу, која одскачу кад падну на тло. Јавља

се углавном у раним пролећним месецима, када је температура ваздуха око 0оС, и најчешће пада у кратким

пљусковима.

Географски распоред падавина на Земљи

Падавине и температура ваздуха су најважнији климатски елементи

јер од њих директно или посредно

Земљиној површини. Распоред падавина условљен

расподела падавина. Највише падавина излучи се у тропском појасу, измећу 20о N и S, који је веома загрејан, што изазива велико испаравање и велику влажност ваздуха. Нарочито много падавина имају екваторијалне области, које у просеку примају 2.000–3.000 mm кише годишње. Између 20о и 40о г. ш. падавина има веома мало, мање од 200 mm, због високог ваздушног

• Слика 4. –

Распоред годишње

количине падавина на Земљи

пунџи у индијској држави Асам на

падинама Хималаја с око 12.600 mm и

Вајалеале на оству Кауаи у Хавајском

архипелагу с 12.000 mm годишње.

У умереним географским ши-

ринама сума падавина се повећава

и износи просечно 500–1.000 mm.

Приморске области дуж источних

и западних обала континената при-

мају око 2.000 mm падавина, док се с

удаљавањем од мора њихова количи-

на смањују до мање од 250 mm. Дубо -

ко у унутрашњости Азије и Северне

Америке јављају ce пустиње. Највлажнија места у Европи су врх Сноудон у Кембријским планинама у Велсу са

6.000 mm и Црквице изнад Рисна у Боки Которској у Црној Гори

примају око 5.000 mm падавина; године 1937. у Црквицама је пало чак

8.063 mm.

Ниске температуре ваздуха и

висок ваздушни притисак у поларним

областима условили су малу годишњу

количину падавина, и то претежно у

виду снега. Она износи 200–300 mm и

смањује се према средишту Арктика и

Антарктика, где је само неколико десетина mm.

Осим количине падавина, веома је значајна и расподела тих падавина по месецима током године. То је тзв.

плувиометријски режим. Он има ве -

лику улогу у пољопривреди, нарочито у вегетационом периоду биљака.

Черапунџи, најкишовитије место

1.

2.

3.

4. Како настаје град?

5. Зашто се највише падавина

6.

значај има плувиометријски режим за пољопривреду?

маса

прогноза.

и излучују обилне падавине, лети често праћене непогодама, и то на мањим површинама (до 30 km дужине). При преласку хладног фронта

на Земљи, обично на висини од 900 km, снимају је и дају

Прогноза времена За многе људске делатности

временском периоду. Због тога је неопходно свакоднев-

Временска ситуација изнад неког

подручја представља се синоптичким

картама. To су специјалне географске

карте на којима је означен положај

метеоролошких станица око којих су разним међународно прихваћеним симболима приказани сви подаци

о времену. Метеоролог–синоптичар

уочава правце и брзину кретања ваздушних маса, антициклона и циклона, померање фронтова, тј. облачних

и кишних зона и зона с ведрим временом итд. На основу тога могуће је

дати прогнозу времена за 24 часа, два, три или више дана унапред. Пошто на време утичу многи повезани фактори,

• Слика 4. –

Метеоролошки

сателит

ваздуха који се нагло издиже и хлади, после чега

термичких непогода, али их

никада нема у тропима. Непогоде у

нашој земљи најчешће су овог типа. Највећи број дана с непогода-

ма је у тропском појасу. У Амазонији,

сливу реке Конго, на острвима Јава и Суматра јављају се преко 200 дана

Климатски појасеви

на Земљи

Ha климу највећи утицај имају

висина Сунца и дужина трајања Сун-

чевог cjaja, односно упадни угао Сунчевих зрака. Како се он мења идући

од екватора ка полу, могу се издвојити

три климатска појаса: жарки, између

повратника, умерени, између поврат-

ника и поларника, и хладни, од полар -

ника до полова. Међутим, количина

Сунчеве енергије није једини чинилац

климата, већ је он условљен и многим

другим факторима. Узимајући у обзир

клима је заступљена у сливу Конга, на острвима Малајског архипелага и у сливу Амазона. Тропски пojac је под утицајем ветрова пасата и монсуна. У њему се издвајају три типа климе: тропска, монсунска и пустињска. У тропском климату температуре су

температуре и падавине, два најважнија климатска елемента, на Земљи се издвајају 4 климатска појаса: екваторијални, тропски, умерени

више од 50оС) и малом количином

падавина. Она је испод 200 mm го -

дишње, а има предела у којима киша

није падала годинама. Пустињска кли-

ма је заступљена у северној и јужној

Африци, на Арабијском полуострву и

у централној Аустралији.

Суптропски појас се простире

приближно између 25о и 40о N и S. У њему су веома изражене сезоне у

погледу температуре ваздуха, падавина и ветрова. Најкарактеристичнији

климатски тип овог појаса је средо -

земни у Средоземљу, затим у Калифорнији, на југу Африке и Аустралије и у средњем Чилеу. Он се одликује

врелим, сунчаним и сувим летима и благим и кишовитим зимама. За

се од континенталног, док је у централним деловима Евроазије

САД клима степска и пустињска (пустиње Гоби, Такла Макан, Кизилкум, Каракум).

Субполарни појас има кратка

и свежа лета и дуге и веома хладне зиме. Изнад континената температуре у јулу прелазе 10°С, док се у јануару спуштају и испод 50°С испод нуле, тако да су годишње амплитуде веће од 60°С. Количина падавина је мала и креће се од 100 до 400 mm. Субполарни појас обухвата северне делове

Сибира,

Микроклима

На

одређеној територији кли-

ма никада није потпуно иста. Мали

облици рељефа и физичке особине

подлоге условљавају специфичне варијације постојеће климе, која заправо представља микроклиму. Према

томе, микроклима је клима малих по -

вршина и приземног слоја ваздуха до

2 m висине. Тако се може говорити о

микроклими падине неког узвишења, равнице, поља, шуме, језера, делова

града итд. Микроклиматска

оне усечене у подневачком правцу. У удубљењима дневне амплитуде температуре и релативне влаге су изразитије због сакупљања расхлађеног ваздуха током ноћи. Зато се у њима често

тљеност, ублажава дневне и годишње

амплитуде температуре ваздуха, повећава релативну влажност и падавине, задржава снег, смањује брзину ветра, а шумско тле акумулира више воде него отворено поље. Водене површине, као језера, знатно мењају климу у свом приобалном појасу. Температуре ваздуха мање осцилирају – зими је поред њих топлије, а лети свежије.

ту, пре свега у пољопривреди, при

избору места за изградњу болница, туристичких објеката, спортских иг-

ралишта, школа, стамбених зграда,

индустријских зона, за коришћење со -

ларне енергије и енергије ветра итд. Oна нам дају објашњења зашто воћ-

ке раније цветају на падинама него

у низинама, зашто ноћни мраз може

отиче у подземну канализациону мрежу, c бетонских површина нема шта да испари, тако да је релативна влажност знатно смањена. И поред тога, због присуства велике количине кондензационих језгара,

грађевине. За време тишина јавља се

посебно струјање ваздуха проузроко -

вано разликама у загревању. Ваздух

струји улицама, двориштима, између

стамбених блокова и паркова или во -

дених површина. Једна од карактеристика град-

ске климе је појава смога – сиве или

жућкасте магле. Она је велики про -

блем у вишемилионским градовима, огромним потрошачима фосилних

горива, какви су Њујорк, Лос Анђелес, Питсбург, Хамбург, Бремен и др. Лондон је раније био најпознатији по смогу, али после преласка на коришћење

1.

2.

земног гаса уместо угља и предузимања законских мера њега више нема. Због знатне концентрације

4.

5.

Загађење ваздуха

Загађеност ваздуха предста-

вља присуство једног загађивача или

више загађивача (полутаната) у ко -

личинама, с особинама и временом

трајања који су штетни за живи свет и

материјална добра. Она је антропоге -

ног порекла јер настаје као последица

целокупне активности човека. Главни

извори аерозагађења су сагоревање

фосилних горива, индустрија, рудар -

ство, спаљивање чврстог отпада и

радиоактивно загађење. Међу полутантима најчешћи су: једињења сумпора, угљен-моноксид, угљен-диоксид, угљоводоници, оксиди азота, олово, разне чврсте честице и др. Загађење ваздуха почело је давно. Први писани документи који се

Мерења су показала

односе на спречавање загађења потичу из 13. века. Тако је, на пример, статутом града Дубровника из 1272. године било забрањено

градских зидина, а 1300. годи-

не енглески краљ Едвард I забранио је коришћење угља лошијег квалите -

та у Лондону за време заседања пар -

ламента. Проблем загађења ваздуха

постао је посебно изражен у 20. веку услед нагле урбанизације, индустрија-

у рударско-индустријској регији Шљонск у Пољској на 1 km2 површине годишње падне до 3.000 t чврстих честица. Полутанти механички и хемијски делују на разне материјале и

предмете – убрзавају корозију метала, оштећују

изглед културно-историјских споменика (Акропољ у Атини, Тријумфална капија у Паризу,

а преко крви оштећује многе органе

у организму. Неке честице присутне у

ваздуху изузетно су токсичне, као, на

пример, полициклични ароматични

угљоводоници, који могу да изазову

канцер. Атомске бомбе (од краја Дру-

гог светског рата до данас активира-

но их је више од 1.000) и нуклеарне

електране уносе у атмосферу огром-

не количине штетних радиоактивних честица, од чијег зрачења је број деце рођене с телесним аномалијама и с малигним обољењима у сталном порасту. Квалитет ваздуха се константно прати, нарочито изнад урбаних

горива и све више се користе обновљиви и чисти извори енергије (енергија Сунца, река, ветра, мора, хидротермална), постављају се филтри на фабричке димњаке, уводе се тзв. чисте технологије, користи се безоловни бензин. Такође, развија се свест становништва о нужности очувања и заштите животне околине. У многим земљама појавио се покрет „зелених”, који има

проблема повезаних

само

загађењем ваздуха него и с природом у целини.

Глобално загревање

Водена пара, угљен-диоксид, азот-диоксид, метан и други гасови у атмосфери имају особину да апсорбују само радијацију великих таласних дужина (инфрацрвене зраке), односно радијацију са Земље, и тако спречавају њено хлађење, док краткоталасно (ултраљубичасто) Сунчево зрачење не упијају. Апсорбујући инфрацрвену радијацију, они је делимично поново емитују и на тај начин изазивају повишење

тра се да се на Земљи годишње еми-

тује око 9 милијарди тона овог гаса.

Од тога половина остаје у атмосфери,

док другу половину апсорбују Свет-

ско море и биљке. Међутим, концентрација угљен-диоксида у атмосфери стално се повећава. Тај пораст за

последњих 130 година износи 22%, а

само у периоду од 1960. до 1980. го -

дине био је 7%. Уколико се повећање

садржаја угљен-диоксида настави

овим темпом, средином 21. века ње -

гова количина у атмосфери удвостру-

чиће се. То ће узроковати озбиљне

поремећаје односа између појединих

гасова који улазе у састав атмосфере.

Као последица ефекта стакле -

не баште јавља се пораст глобалне

температуре ваздуха на Земљи. За

последњих 150 година она се повисила за 0,7оС, али не једнако на читавој

планети. Највећи пораст температу-

ре је око Антарктика, где се налази и

највећа количина леда на Земљи. То је

изазвало пораст нивоа Светског мора,

који годишње износи 1,2 mm. Уколико

зином забележеном у последњих сто

година, ниво Светског мора порастао би до средине 21. века за 40–60 cm. У том случају били би угрожени

ним количинама угљен-диоксида, угљен-моноксида, азотног оксида и

дима у условима градске магле могу

изазвати масовно тровање људи. Такви случајеви забележени су 1930. године у долини Мас у Белгији, 1948. у

граду Доноре код Питсбурга у САД, 1952. у Лондону. Још већу опасност

представља то што сумпор-диоксид и азот-оксид у контакту с водом прелазе у сумпорну и азотну киселину, које штетно делују на здравље људи, уништавају биљни и животињски свет и оштећују све површине на које пад-

ну. Ова појава у време излучивања падавина означена је као киселе кише. Проблем киселих киша почео је да привлачи пажњу јавности 70-их го -

дина 20. века. У односу на незагађене

биљке не добијају довољну количи-

ну воде и хранљивих састојака, слаби

њихова отпорност према штеточи-

нама и почињу да одумиру. Нарочи-

то су угрожене четинарске шуме, у

којима дрвеће најпре изгуби иглице, а потом се осуши. На северној хеми-

сфери шуме се суше на површини од

око 3,5 милиона хектара, а ова појава

се и даље шири. Она је нарочито из-

ражена у Канади, САД, Скандинавији, западној и средњој Европи. У нашој

земљи на неким локалитетима динамика

Уништавање озонског омотача Молекул гаса који се састоји од три атома кисеоника (О3) назива се

оштећује црвена крвна зрнца, смањује капацитет плућа, убрзава старење. Његова количина у ваздуху повећава се с висином и достиже максимум у стратосфери. Међутим,

појавио се управо када је озонски слој постао толико дебео да је могао

да заустави штетно краткоталасно

ултраљубичасто зрачење Сунца, које разара беланчевине у ћелијама организама.

У последњих неколико деценија

примећено је оштећење озоносфере. На неким местима она је веома разређена и истањена и ти делови атмосфере називају се „озонске рупе”, кроз које Сунчево зрачење почиње да

угрожава живот на Земљи. Ултраљубичасти

1980.

његово највеће ра-

зарање уочено је изнад Антарктика и

Арктика, где је концентрација озона смањена у појединим временским пе -

риодима и до 50%.

Основни узрок уништавања

озонског слоја је емитовање у атмосферу CFC (хлор-флуороугљоводоник)

једињења која садрже атоме хлора, флуора, брома и угљеника. У додиру

с озоном они му при хемијским реакцијама узимају један атом претварајући га у обичан кисеоник (О2), који губи моћ апсорпције UV зрачења.

2.

3. Како се објашњава ефекат стаклене баште?

4. Зашто падају киселе кише?

5. Какве су последице киселих киша?

6. Шта су „озонске рупе”?

•

•

•

• Ал Гор, Непријатнаистина , Клуб Плус, 2011.

Вода je најраспрострањенија материја на Земљи. Пошто ce јавља у сва

три агрегатна стања, налази се готово свуда. У атмосфери је присутна у

водене паре, на Земљиној површини је има у океанима, морима, језерима, рекама и мочварама, у поларним и високопланинским пределима јавља се као лед, у подземље доспева процеђивањем и понирањем, а великим делом учествује

Пошто водни ресурси нису неограни-

чени, неисцрпни и лако обновљиви (у

просеку вода у рекама обнови се за 16

дана, у језерима за 17 година, подзем-

на вода за 1.400 година, а у Светском

мору за 2.320 година), вода треба ра-

зумно да се троши и чува од загађења, јер „вода је основа свих материја, све

произлази из воде и све се враћа у

воду”, рекао је Талес из Милета још у

6. веку пре нове ере.

Океани су највећи делови Свет-

ског мора, ограничени континентима, са специфичним природним и

друштвено-економским својствима.

Према величини, издвојено је 5 океа-

на: Тихи, Атлантски, Индијски, Јужни и

Северни ледени океан.

Тихи океан (Велики или Пацифик) заузима готово половину Светског мора (169 милиона km2). Он је

најдубљи јер је у Маријанској потоли-

ни измерена дубина од 11.034 m. На-

зив Тихи океан (Еl mar pacifico) дао му

је португалски морепловац Фернандо Магелан, који га је први опловио (1519–1522. године) и на том путу имао

је чак 110 дана изузетно мирно море.

Атлантски океан (85 милиона km2)

има највећу дубину у Порториканском рову – 9.219 m. Назван је према Атланту, диву из старогрчких митова. Представља у саобраћајном погле -

ду најпрометнији део Светског мора.

С Тихим океаном повезан је Панамским каналом, који је прокопан од 1883. до 1914. године.

Индијски океан (70 милиона km2), који у северном делу запљускује обале Индијског полуострва, с око 85%

површине лежи јужно од екватора.

Иако је више од половине овог океана у тропским географским ширинама, он је према југу широко отворен ка Антарктику и изложен је његовим

хладним утицајима. Име су му дали Португалци по Индији,

богатствима. У рову Јаве његова дубина износи 7.450 m.

океан (22 милиона km2)

јужно од 60°S

и најјужнијих ртова Јужне Америке, Африке, Аустралије и Новог Зеланда. Највећа дубина од 7.235 m измерена је у јужном делу Јужносан-

двичког рова.

Северни ледени океан (15 милиона km2) најмањи је и најплићи океан. У потолини Нанзена, североисточно

од Гренланда, измерена је дубина од 5.449 m. Простире се око Северног пола и запљускује северне обале Европе, Азије, Северне Америке и

Гренланда.

Mopa су делови океана. Углавном се налазе по њиховом ободу, мада се могу наћи и усред океана. Такво је Саргаско море у Атлантику, море

Rijasi nastaju na

strmim obalama

pawem re~nih dolina koje probijaju planinske vence gotovo pod pravim uglom . Ima ih na atlantskoj obali [panije i Francuske, u Irskoj, ju`noj Kini , na istoku Australije , na poluostrvu Istra u Hrvatskoj (zaliv Ra{a i Limska draga).

• Слика 6. –Согне фјорд

затим Северно, Хадсоново, Арафурско

Међуострвска мора су између

острва и њихова вода је готово иста

као океанска. Карактеристична су за

Малајски архипелаг (Јаванско, Банд-

На Земљи постоји 81 море. По

површини највеће је Коралско, севе -

роисточно од Аустралије. Оно захвата , а највећа дубина му је

9.174 m. Име је добило по многоброј-

ним коралским спрудовима.

Rijas

Fjordovi su potopqene doline nekada{wih lednika. Strmih su strana, uski i veoma duboki. ^uveni Sogne fjord u Norve{koj duga~ak je 180km, dubok je preko 1.200m, a wegove strane su visoke do 1.500m. Fjordovi se nalaze u oblastima koje su u pleistocenu bile zahva}ene glacijacijom i ~iji su se lednici zavr{avali u moru (Aqaska, Kanada, Island, ^ile, Novi Zeland) ali su najtipi~niji za Skandinaviju

Заливи су делови мора који дубље залазе у

различитог изгледа

Lagune su plitki zalivi du` morskih obala. Od morske pu~ine su delimi~no odvojeni peskovitim sprudovima. Najve}e lagune sre}u se pored obala Meksi~kog zaliva, a poznate su i Korpus Kristi u SAD, Abiyan na Obali Slonova~e, Venecijanska u Italiji i dr

Laguna „Mrtvo moreß kod Fetija u Turskoj

Laguna • Слика 7. – Фјорд

Fjord

Sogne fjord

Чиле, Нови Зеланд), али су најтипич-

нији за Скандинавију.

Лагуне су плитки заливи дуж морских обала. Од морске пучине су делимично одвојени песковитим спрудовима. Највеће лагуне срећу се поред обала Мексичког залива, а познате су и Корпус Кристи у САД,

Гибралтарски мореуз , дугачак52kmидубок1.181m, спаја Атлантски океан са Средоземним морем, а раздваја Европу од Африке, које су се овде приближиле на само 14 km. С обе стране мореуза

издижу се високи кречњачки гребени, у старом веку познати као „Херкулови стубови”.

На афричком копну је град

Тангер, а на европској страни британски посед Гибралтар, с истоименим утврђеним градом и ратном луком. Град је подигнут у подножју

ке Британије. Мореуз је добио име по арапском војсковођи Гебелу Тарику. Арапи су

711. године прешли из се-

верне Африке у Европу и

започели своју владавину на Пиринејском полуострву, која је трајала до

15. века. Под власт Енглеске Гибралтар је доспео 1704. године. Кроз Гибралтарски мореуз сваке године улази 55.200 km3 хладне воде из Атлантика

Абиџан на Обали Слоноваче, Венецијанска у Италији

2.

Сланост

Сланост је најпрепознатљивија

особина морске воде, по којој се она

разликује од копнених вода. Горко-

слан укус потиче од растворених хло -

рида (88,7%) и сулфата (10,8%). Остатак

чине карбонати (0,3%) и друге соли (0,2%). Међусобни однос појединих соли је сталан, без обзира на то с које

35‰.

и ваздуха, испаравања, падавина, ветра, морских струја, притицања слатке воде с копна и других фактора. Најбољи преглед распореда са-

линитета добија се на картама с изохалинама, линијама које повезују места једнаке сланоће. На њима се запажа да је салинитет око екватора смањен због велике количине падавина, затим осетно расте у суптропској зони пасатских ветрова с високим температурама ваздуха и мало

падавина, да би затим стално опадао с повећањем географске ширине. На ушћима великих река и у поларним крајевима с доста леда

сланоћа се креће између 38

и 39‰.

Сматра се да је Светско море сла-

но од свог постанка. Пошто је хидросфера настала ослобађањем воде из

Земљине унутрашњости, први океан је морао имати минерализовану воду.

О томе колики је био степен минерализације и која су хемијска једињења

преовладавала у води, мишљења нису у потпуности усаглашена.

повратника, где зраци падају

Земљу под највећим углом. Што се више иде према половима, радијација и инсолација се смањују, што значајно утиче на расподелу температура у мору. У том правцу температура воде се снижава, али то снижавање

топлија него на јужној, која је изложена директним утицајима хладних

антарктичких вода. Тихи океан, који

највећим делом лежи у тропском појасу, најтоплији је с 19,4оС, затим следе Индијски са 17,3оС, Атлантски са 16,5оС и Северни ледени океан с око 0,7оС.

Јадранско море има летње температуре 22–25оС, а зимске 7–16оС.

Температура морске воде опада с дубином. Промене су најбрже

до дубине 300–400 m, знатне су још

1.000–1.500 m, а потом су врло мале, готово занемарљиве. На дну океанских басена температура воде може

да буде и до –2°С.

Уколико се температура морске

воде спусти испод 0оС, настаје њено

Када је 2. априла 1912.

године у ирској луци Белфасту у море поринут брод

„Титаник”, био је то велики

догађај. Свет до тада није

видео већи, лепши и луксуз-

нији брод. Био је дугачак 265 m, готово као три фудбалска

игралишта, широк 28 m, имао је 9 палуба, 20 чамаца за спасавање, носивост 46.328 t и

могао је да прими више од 3.000 путника. Сматрало се да је неуништив јер је имао 16 заштитних комора. На своје

прво путовање кренуо је 10. априла 1912. године из

енглеске луке Саутемптон за Њујорк. Али то је била и његова последња пловидба. Јужно од Њуфаундленда, на 41о46’ N и 50°14’ W, „Титаник” је 14. априла ударио у ледени брег и на

се одређује према видљивости Секијевог котура, плоче беле боје и пречника 30 cm, који се спушта у воду. Највећу провидност имају тропска и суптропска мора која су слана и због тога сиромаш-

нија планктоном. У Саргаском мору

Секијев

до чак 80 m. Према поларним крајевима провидност се смањује

хладним водама Атлантика. Место где лежи олупина „Титаника” откривено је тек 1985. године помоћу сонара. Океанјетудубок3.810m.

десетина центиметара.

Боја

Боја мора је веома различита и креће се од тамноплаве, преко различитих нијанси плаве

жуте

то утичу бројни фактори: угао под којим сунчеви зраци продиру у воду, дубина, боја дна, вегетација, облачност, кретање воде, речни токови који долазе с копна, као

субполарних и поларних географских

ширина. Жуто море добило је име по

боји коју му дају честице леса доспе -

ле у море реком Хоангхо (Жута река), док је Црвено море названо по јед-

ној врсти модрозелених алги црвене

боје (Trichodesmium erythraeum). Када

је небо прекривено густим и тамним

облацима, море добија тамну, оловносиву боју. На ушћима великих река и у

плитким лагунама оно је мутножуто и

мрко.

Светлуцање

Светлуцање је појава која се јавља у свим деловима Светског мора, а нарочито је карактеристична за топла

током најтоплијег дела године. Потиче

доле, напред и назад, али углавном задржава исти положај. Главни узрочник таласа је ветар. При дувању ветра

јавља се трење ваздуха и воде, ва-

здушне честице изводе из равнотеже честице воде, предају им део своје ки-

површина мора се таласа по инерцији

још неко време и такво стање назива

се мртво море. На сваком

морима око Антарктика и у северном

делу Тихог океана. У Јадранском мору

највиши талас

тишине, јесте Црвено зато што је мале ширине и пружа се

(трус

се брзином 600–800 km/h, на отвореном мору су мале висине (око 1 m), али када дођу до обале она се повећава и до 30 m, тако да имају рушилачко дејство. Цунами се

најчешће јављају у „ватреном појасу Пацифика”, дуж обала Јапана, Филипина, Индонезије и Хавајских острва. Два најразорнија цунамија била су у јапанском граду Санрико, који је талас висок 39 m опустошио 1896. године (27.000 мртвих), а 1933. године талас од 28,5 m оставио је за собом 3.000 мртвих. Зато је управо у Јапану 1952. године формирана „цунами служба”, која може само петнаестак минута после трусног удара да предвиди дејство цунамија и да упозори угрожено становништво. Највеће последице забележене су после проласка снажног цунамија у Индијском океану 26. децембра 2004. године, када је однето више од 300.000 људских живота.

Морске

утицајем ветра, али их условљавају

разлике у атмосферском притиску, температури воде, салинитету и плима и осека. Могу да буду сталне (тзв. дрифтови), које

брзину, а стварају их стални ветро -

ви, или периодичне (сезонске) и по -

времене (случајне).

Сталне морске струје имају своје

називе, као што су Голфска, Лабра-

дорска, Португалска и Бразилска у

Атлантском океану, Хумболтова, Куро-шио и Оја-шио у Тихом океану или

Мозамбичка и Западна аустралијска

у Индијском океану. Типичан пример

периодичних струја су монсунске

и струје морских доба. Повремене струје углавном настају због временских промена (ваздушног притиска,

ветра, падавина).

Морске струје које се крећу од

нижих према

приморју. Оне мењају температуру, салинитет, количину кисеоника

других гасова у води, боју и провидност мора и утичу на климу околних области. Топле струје одају акумулирану топлоту и

повишавају температуру ваздуха. Најбољи пример за то је Голфска струја.

Она потиче из Мексичког залива, а

завршава се у Карском мору То је

заправо велики систем струја, дугачак више од 11.000 km, који захвата северни Атлантик и део Северног леденог океана. Она се креће великом

Исланда), Ирска, Норвешка, Португал-

ска и др., условљавају топлију климу

с мањим температурним осцилацијама и више падавина. Зато се у

Норвешкој на отвореном може узгајати поврће, велика лука Мурманск (68о50’ N) је целе године без леда, а у

северозападној Европи, где би треба-

ло очекивати тундре, распрострање -

не су мешовите и четинарске шуме.

•

Хладне струје одражавају се не -

повољно на приобаље. Због њих је

морска вода у лукама на Лабрадору, у

Хадсоновом мору и у Охотском мору залеђена и до 6 месеци годишње, иако су они знатно

су узрок и топлих и хладних фаза. Те фазе познате су под

ваздуха у атмосфери, појава елементарних непогода на

ДабидоказаодасустановнициПолинезијепорекломизЈужнеАмерике,норвешкиистраживачТор Хајердалкренуојесјошпетчлановапосаденасплаву од балсама из перуанске луке Каљао. То је било 28. априла 1947. године. На сплаву „Кон-Тики”, названомтакопополинежанскомбогуСунца,билојехране и воде за сто дана. И после 101. дана и пређених

8.000 km, ношен Јужном екваторијалном струјом, „Кон-Тики” је стигао 7. августа на острво Туамоту, у источнојПолинезији.

Морске струје су у прошлости

имале велики значај за расељавање

људи и откривање нових земаља и

предела. У доба великих географских

открића оне су помагале тадашњим

морепловцима (Колумбу, Кабралу и

др.) да лакше плове својим једрења-

цима. Зато су шпански морепловци,

који су први открили Голфску струју, њен позитиван утицај на пловидбу

дуго чували у строгој тајности.

Морска доба

(Средоземно, Јадранско, Егејско, Балтичко, Мексички залив), док су велике амплитуде у проширеним и потопљеним ушћима река (естуари)

СплавТораХајердала„Кон-Тики” уМузејуКон-ТикиуОслу • Слика 4. – Утицај Месеца и Сунца на образовање плиме и осеке

и левкастим заливима малих дубина

(дуж атлантске обале Француске, Ве -

лике Британије, Канаде, Аргентине). У

Јадранском мору величина морских

доба је мања од 1 m – код Задра 20 cm,

Будве 30 cm, Пуле 48 cm, Трста 85 cm,

Пирана 98 cm. Главни узрок морских доба је

привлачна сила Месеца, мада на њихову појаву утичу и Сунце и центрифу-

гална сила, која настаје при окретању

система Земља−Месец око заједнич-

ке осе. Плима се јавља у местима која

су окренута ка Месецу, а максималан

ниво

у

истој равни (тзв. сизигиј). Тада Месец и Сунце делују заједничким силама на

Земљу, односно силе привлачења им

сабирају.

прве

четврти Месеца Земља, Месец и Сунце заклапају угао од 90° (тзв. квадратура).

Све ове промене морског

осећа 1.400 km узводно

ушћа,

Сен Лоренсу 700 km, Јангцекјангу 500 km, Лаби 150 km итд. При томе на судару речне и морске воде, које се крећу у супротним смеровима, ствара се запенушани водени зид који може да буде висок до 8 m. Ова појава на Амазону назива се поророка, на рекама Француске маскаре,

1. 1. Како настају таласи?

2. 2. Шта је цунами?

3. Како морске струје утичу на климу околног копна?

4. 4. Шта је Ел нињо и зашто се јавља?

5. Шта утиче на појаву плиме и осеке?

6. Када су морска доба најјаче, а када најслабије изражена?

Значај мора

Живот се зачео у океану и одатле

проширио на копно. И данас је океан

идеална средина за живот и развитак организама: богат је кисеоником

и неопходним материјама, његове хемијске и физичке особине значај-

не за живот не подлежу суштинским

променама, садржи велике количине биогених елемената. У њему је регистровано више од 200.000 врста биљака и животиња, од око 250.000 колико

их је у целој хидросфери. Уочљиво

преовладава зоомаса над фитомасом,

док је на копну обрнуто. У мору живо -

слатке воде С његове површине испарава огромна количина воде. Честице

које испаравају не садрже примесе и

при кондензацији водене паре обра-

зују се падавине слатке,

у Саудијској Арабији, Кувајту, Израелу, САД, Русији. Такав начин добијања питке воде за сада је веома скуп, па је зато ограничен на богате и

високоразвијене индустријске земље. Море је неисцрпан извор енергије, али се још не користи у довољној мери. Најдаље се отишло у коришћењу

Великој Британији, Аргентини, САД)

подигнутих на местима где постоје ве -

лике разлике између плиме и осеке.

Морски таласи имају огромну

снагу која је у стању да, попут не -

ког клипа, издизањем и спуштањем

покреће лопатице специјалних турби-

на. Прве такве електране подигнуте су

у Јапану и Великој Британији, а једна

од највећих налази се у Норвешкој, у

близини града Бергена.

Захваљујући разлици у темпе -

ратури површинске и дубинске воде

могуће је искоришћавање топлотне

енергије мора. Такве електране раде

на принципу испаравања неког флу-

ида (амонијака, на пример), при чему

пара покреће лопатице турбина, а

постоје у САД, Јапану, Куби, Нигерији.

да послуже као извор енергије. У САД

је израђен пројекат

Голфске струје. Цео систем састојао

би се из серије турбина постављених

поред обале Флориде на

екосистем на Земљи. Зато је оно потенцијал-

но најважнији извор хране за човечанство. Из мора се највише користе

хидратима, беланчевинама и витаминима. У осушеним алгама има три пута више беланчевина него у говеђем месу, 10 пута више него у пшеници и до 35 пута више него у кромпиру.

пилуле и сл.). Алгама очигледно припада будућност.

Море садржи бројне хемијске елементе и једињења растворене у

води, тако да представља значајан

извор минералних сировина Најзначајније једињење из морске воде, које се

коришћених у Холандији, а шкољча-

ни кречњак с дна Мексичког залива

и мора око Исланда велики је извор

креча. Из мора се експлоатишу и калај

(Тајланд, Индонезија, Малезија, југозападна обала Велике Британије), титан (Бразил, Индија, Шри Ланка, Северно

и Балтичко море, Аустралија), цир -

кон (Аустралија, Северно море), злато (западне обале Аљаске, Канаде и Калифорније), дијаманти (на ушћу реке

Орање у Јужноафричкој Републици),

платина, кобалт. Већ сада се поставља

питање: хоће ли океанско дно бити

место следеће „златне грознице”?

У дубоким деловима мора, на

дубинама 5.000–6.000 m, откривена

су налазишта гвожђевито-манганских

конкреција. Неправилног су облика,

пречника до 20 cm, мрке и црне боје.

Углавном се састоје од оксида гвожђа

и мангана. Могу да садрже до 36%

мангана, али и бакар, никл и кобалт.

Покривају велике површине на мор -

ском дну, највише у Тихом океану.

С морског дна експлоатишу се

нафта, гас, угаљ, гвожђе, сумпор. Цр -

пљење нафте из мора започето је

дуж обала Калифорније 1911. године

постављањем прве платформе за бушење морског дна. Касније су богата

лежишта нафте пронађена у Мексичком заливу,

стотинак лежишта (Велика Британија, Канада). Највеће количине сумпора откривене су у Мексичком заливу. Освајањем биолошких и минералних ресурса, миграцијама људи, различитим размештајем производње у свету и развојем приморског туризма Светско море добија све већи саобраћајни значај. Оно омогућава масовно превожење путника и робе између континената и зато има предност у односу на друге видове саобраћаја. Поморски саобраћај учествује у међународном промету терета са 75%. Код Јапана тај проценат је скоро 100, у земљама Европске уније близу 95, а у САД око 90. Врло велики

удео поморског транспорта у превозу

робе је и у Аустралији, Новом Зеланду, Јужноафричкој Републици и сканди-

навским земљама. Највише се прево -

зе нафта, нафтни деривати, гвоздена руда, угаљ и житарице. Поморски саобраћај одвија се одређеним морским путевима (тзв. фарватери), који пружају безбедност

југоисточне Азије), индијски (између

европских лука и лука у Индији, Пакистану, Тајланду и Малезији), афрички (измећу европских лука и северне

Африке) и аустралијски поморски пут (између Аустралије, Новог Зеланда и западне Европе). Велики значај за саобраћај имају природни и вештачки

морски пролази јер знатно скраћују

водне путеве. Кроз Суецки канал (ду-

гачак 161 km) годишње прође 20.000,

а кроз Панамски канал (81 km) 12.000–15.000 бродова.

У свету има више од 700 великих

и добро опремљених лука. Од тога

2/3 је на обалама Атлантског океана.

Највеће луке, с прометом робе већим

од 200 милиона тона годишње, јесу

Ротердам и Сингапур. Осим њих, значајне су: Хамбург, Њујорк, Лос Анђе -

лес, Хонг Конг, Пусан и Кобе. Светска

поморска трговачка флота располаже с 50.000 пловних објеката. Њихова то -

нажа порасла је с 80 милиона БРТ (једна бруто регистарска тона је

а многе су и затворене за

купаче. Као последица купања у загађеној морској води јављају се разне болести – конјунктивитис, обољења коже, дизентерија, па и дечја парализа. Загађењем су нарочито угрожени заливи и затворена мора, попут Средоземног, Црног или Балтичког, као и арктичке и антарктичке воде, у којима је процес хемијског и биоло-

Многе реке на свом току сакупљају отпадне воде из градова, индустријских и пољопривредних реги-

Воде на копну чине 3,5% хидросфере. Од тога се највећи део – 49,7%,

налази у чврстом агрегатном стању, у ледницима и сталном снежном

покривачу на Антарктику, Гренланду,

арктичким острвима и у планинским регионима. На подземне воде одлази 48,6%, а на све остале воде (реке, језера, мочваре, вода у тлу, лед стално замрзнутог земљишта и биолошка вода) само 1,7%.

• Слика 1. – Издан: 1. водонепропустљиви слој; 2. водопропустљиви слој; 3. фреатска издан; 4. артешка издан; 5. плитак копан бунар

Подземне воде Од укупне количине падавина

је загађењу и често није погодна за пиће. Горњи ниво издани мења се током године

Уколико је притисак недовољно јак,

тако да вода не избије на површину,

него треба да се вади, такви бунари

називају се субартешки. Артешке воде су карактеристичне за низије, про-

стране котлине и пустињске пределе.

Позната су велика налазишта ових

вода у Париском басену, у области Ве -

ликог артешког басена у Аустралији и

у Панонској низији.

Издан се креће уколико је во -

додржљиви слој изнад којег се фор -

мирала бар мало нагнут. У односу на

површинске водотоке, брзина кретања подземне воде је много мања и

најчешће износи само неколико метара на дан.

Извори

Извор је појава природног истицања подземне воде на топограф-

површину. То се најчешће догађа

тамо где долинска страна пресеца водоносни хоризонт.

теренима. Осим јаких врела, од којих често настају веће реке (Млава, Пек, Црни Тимок, Бели Дрим), постоје слаби крашки извори необичног начина функционисања, који су прилично ретка природна појава, тако да заслужују посебну пажњу. Међу њима

најинтересантнији су потајнице, еставеле и вруље. Потајнице раде на принципу пуњења и пражњења подземних резервоара, те зато избацују воду с прекидима. Прекиди могу да трају неколико минута, часова или више дана, у зависности од годишњег доба. Код нас најпознатији такви извори су Хомољска потајница код Жагубице, Промуклица код Тутина и Којин извор у клисури Малог Рзава. Еставеле имају двоструку функцију. У влажном делу године понашају се као извори јер из њих тада истиче вода у крашким пољима, по чијем се

дну јављају изазивајући поплаве. У сувљем периоду године оне гутају изливену воду и претварају се у поноре. У

већини крашких поља се срећу еставеле. У Никшићком пољу у Црној Гори их има пет, а најпознатији је Горњепољски вир.

Вруље су крашки извори који

избијају на морском дну. Јављају се

на релативно малим дубинама, од не -

колико метара до неколико десетина

метара. На морској површини манифестују се у виду концентричних кругова благих контура. Вода у вруљама је слатка или сланаста и нешто хладнија од околног мора. У Боки Которској, у Црној Гори, позната је вруља Сопот, наспрам истоимене пећине, недалеко од Рисна.

Термоминералне воде

Подземна вода која у једном литру садржи више од 1 g растворених

материја назива се минерална вода.

У зависности од тога која од тих материја преовладава, минералне воде

се деле на: сумпоровите (сумпорна једињења), гвожђевите (соли гвожђа), радиоактивне (соли радона и радијума), киселе (угљен-диоксид), слане (кухињска со), горке (натријум-сулфат и магнезијум-сулфат), алкалне (алкални хидрокарбонати) и земноалкалне (хидрокарбонат и јони

а у нашој земљи Врњачка, Сокобања, Нишка, Ковиљача, Матарушка, Бујановачка и др. По температури воде истичу се Врањска бања с 92оС, Јошаничка са 78оС, Сијаринска са 71оС и Куршумлијска с 55оС. Посебан тип термалних извора су гејзири. Њихова температура је око 80оС, а у дубини пукотине из које избијају

новембра1954.године.Водоскоктермоминаралневодеподпритискомизбиоје 8mувисину.Гејзиризбацује3–5l/sводе температуре68°С.

у САД (око 3.500), на Исланду, Новом

Зеланду и Камчатки. Највећи гејзир на

Земљи – Вајмангу на Новом Зеланду, био је активан до 1904. године. Једном

приликом избацио је стуб вреле воде

висок 457 m и тежак 800 t.

Коришћење подземних

вода и неопходност

њихове заштите

Подземне воде

негде и једини извор снабдевања становништва водом . Због великог

старих грчких и римских бања.

Данас бањски туризам представља један од најраширенијих и најзначајнијих

гране индустрије. У већој мери користи се у Италији, Јапану, Исланду, САД, Русији, Новом Зеланду и Мексику.

Наша земља спада у групу држава које

имају повољне услове за коришћење хидрогеотермалне енергије, али је то

до сада врло слабо реализовано. Подземне воде, као и површин-

ске, све су више изложене загађивању. Међутим, проблем је овде дале -

ко већи јер се оне теже пречишћавају, тако да често постају неупотребљиве

за дужи временски период или за стално. Најзначајнија последица тога су загађења вода за

сваки пети

режим

инфилтрацијом

атмосферске и површинске воде, као

тоци. Они лети пресушују, те су по -

знати под именом сушице или суваје.

За сушне пределе карактеристични

су повремени водотоци. Они настају

само у време излучивања обилних

падавина и кратко трају. У пустињама

Африке и Азије њихова корита нази-

вају се вади или уади, а у пустињама

Америке и Аустралије то је крик. По -

себан тип река у крашким областима

су понорнице. Оне неко време теку

површински, потом се губе у понорима и теку подземно да би се поново

појавиле у виду врела. Највећа понорница у свету је Требишњица у Босни

и Херцеговини – Републици Српској,

дугачка 97 km.

Основни елементи водотока

Основни елементи сваког речног тока су извор, ушће и дужина водото -

ка.

Извор или глава реке је место

одакле она почиње. Осим врела, то

понекад може да буде и језеро, мо-

чвара или ледник. Тако Бојана истиче

из Скадарског, Црни Дрим из Охридског, Лим из Плавског, Сен Лоренс из

Онтарија, Ангара из Бајкалског језера,

Рона настаје од Ронског ледника.

„Око80kmузводноодушћапочињеделтаДу-

лије,којимотическоро2/3дунавскеводе,лежевелики,затворенибесарабијскилимани,тј.морскизаливи одвојениодморапешчанимнасипом.ИзнадТулчесе Дунав рачва и образује

Ђорђа,аодовогасе,исподТулче,одвајасредњирукавац, Сулина, којим – истина –

Волга, По, Нил, Ганг, Брамапутра, Хо -

ангхо, Мисисипи и др. На морским

обалама, на местима где се јављају

знатне разлике између плиме и осеке, речна ушћа су проширена, потопљена и имају изглед левка отвореног према пучини. То су естуари. Позната су естуарска ушћа Лоаре, Сене, Темзе, Лабе, Оба, Јенисеја, Лаплате, Жиронда

извора и ушћа представља укупан пад реке и изражава се у метрима. Ако се укупан пад подели дужином водотока, добија

разлику од речне мреже коју чине сви водотоци на одређеној територији. Та територија може да буде

дела Албаније, али и појединачно о

речној мрежи тих држава кроз које Сава и њене притоке само једним де -

протичу. Речна мрежа је мање или

више густа, што значи да је дужина во -

дотока (у km или m) по 1 km2 површине различита. То зависи од природних

услова, превасходно од падавина и геолошког састава подлоге. На крашким теренима густина речне мреже је често само неколико десетина метара по квадратном километру, док је у сливовима на серпентинитима и више

и неодређено у равницама и мочвар -

ним пределима. Осим речних, постоје и језерски

и морски сливови, код којих падавине отичу ка једном језеру или неком

мору. Више од два развођа морских

сливова стичу се у хидрографском

чвору. У нашој земљи он се налази на

Језерској планини на Косову и Метохији. С њених падина отиче ка северу

и Црном мору река Црнољева и утиче

у Ситницу, ка југу и Егејском мору оти-

че Неродимка и утиче у Лепенац, а ка

западу и Јадранском мору тече река

Топлуга, лева притока Белог Дрима.

Режим река

Реке се међу собом веома ра-

зликују по начину храњења водом,

по количини воде, њеном колебању

током године, температури воде и

појави леда, количини пронетог на-

носа, као и по својим хидрохемијским

особинама. Све то чини речни режим

и од њега зависи степен привредног

искоришћавања тог водотока. Под

утицајем човека, режим река може

да се мења. На пример, нерационалном сечом шуме убрзава се процес

бујичарских токова, који наносе велике штете. Насупрот томе, изградњом вештачких језера или регулацијом река побољшава се њихов режим јер

отицање воде постаје уједначеније. Због различитих количина падавина, промена температура ваздуха и тла, а тиме и неједнаког испаравања, посебних особености рељефа слива и његовог геолошког састава, разнолике културне и самоникле вегетације, отицање падавина је у неким сливовима обилније, а у другим оскудније.

или дуже време. Најбољи показатељи колебања воде у реци су водостај и протицај. Водостај је ниво воде у моменту осматрања. Изражава се у cm и очитава сваког дана у 7 часова и 30 минута (може и чешће) на водомеру. Најчешће се користи водомерна летва, коју све више замењује лимниграф, апарат с аутоматским бележењем промене нивоа воде. Сви водомери сачињавају водомерну мрежу једне државе.

Колебање водостаја током

извесног периода предста-

вља водостање. На основу

дневних водостаја утврђују

се месечни водостаји, а из

ових годишњи водостај.

Протицај је количи-

на воде која протекне реч-

ним коритом поред неког

места (насеља, моста или

на ушћу) у једној секунди.

Изражава се у m3/s. Реке

с великом површином слива

и бројним притокама имају

велики протицај, јер се он

од извора ка ушћу стално

увећава. Амазон уноси у

Атлантски океан просечно

годишње 220.000 m3/s воде. То је 35

протицаја Дунава или 132 протицаја

Саве на ушћу. После Амазона највод-

није реке света су: Конго (44.900 m3/s),

Јангцекјанг (31.500 m3/s), Мадеира (30.500 m3/s), Рио Негро (29.300 m3/s),

Ориноко (29.100 m3/s) и др.

Реке имају различите водне ре -

жиме. Водостај и протицај зависе

од порекла воде која храни реку и

мењају се током године с променом

количине падавина. У високим пла-

нинама водотоци се највише хране

снежницом, тако да су највећи протицаји у време отапања снега – у мају и јуну, а

(нивално-плувијални) или кишно-снежни (плувио-нивални). Такве водне режиме имају горња Сава, горња Дрина, Пива, Тара, Лим, односно Велика и

Западна Морава, Млава, Пек, Тимок, Морача. Велике реке, као што су Дунав и Сава, протичу кроз области у којима владају различити природни услови, тако да њихов водни режим прелази из једног у други, тј.

1.

2.

коришћење

Поред река су настале најстарије

људске цивилизације – Месопотамија

око Тигра и Еуфрата, стари Египат око

Нила. И данас се највећи број насеља

налази у долинама река и оне су најгушће насељени предели на Земљи.

Реке значе живот. Оне су извор снаб -

девања становништва и индустрије водом, користе се за наводњавање сувих поља, производњу електричне енергије, пловидбу, рибарство, туризам и рекреацију. Велики градови могу да се ра-

постоје у Кини, где је још у 6. веку старе ере саграђен Велики канал дугачак скоро 1.800 km, затим у Индији, САД

вода истиче равномерно и покреће

турбине хидроелектране. Највеће хи-

дроелектране у свету су: Три клисуре

на Јангцекјангу (јачине 22.500 MW),

Итаипу на реци Парани на граници

• Слика 2. – Преводнице на

Бразила и Парагваја (12.870 MW), Гури

у Венецуели (10.300 MW), као и Кра-

снојарска на Јенисеју (5.000 MW) и

Братска на Ангари (4.500 MW) у Русији.

У нашој земљи највеће су: Ђердап I (2.270 MW) и Ђердап II на Дунаву, Баји-

на Башта I, Бајина Башта II и Зворник на

Дрини, систем Власина−Врла у сливу

Јужне Мораве, Бистрица и Кокин Брод

на Увцу итд. Највећи хидроенергетски

потенцијал има Дрина (14,4 милијарди kWh), али је до сада искоришћено око

33% водних снага у сливу. Саграђено је 9 хидроелектрана на Дрини, Пиви,

Лиму и Увцу од могуће 42. Реке су значајни водни путеви

који повезују континенталне крајеве

с обалама мора. Изградњом канала

оне су повезане у систем унутрашњих пловних путева. Каналом Ду-

нав−Мајна (171 km) успостављен је

највећи пловни пут у Европи – Рај-

на−Мајна−Дунав, дуг 3.505 km, који је повезао Северно море са Црним

морем. Волга је повезана с Балтичким морем Волго-балтичким каналом (1.100 km), а с Доном Лењиновим кана-

лом (101 km), Санкт Петербург с Бело -

морском Беломорско-балтичким ка-

налом (227 km), а Мисисипи с Великим

америчким језерима (154 km). Укупна дужина унутрашњих

је око

Пловни пут Рајна−Мајна−Дунав, пуштен у caoбpaћaj 25. септембра 1992. године, један je од најзначајнијих хидротехничких подухвата 20. века. Дугачак je 3.505 km и спаја Северно море са Црним морем. Повезује 14 држава. На њему су саграђенебројнеуставесбродским преводницама и

систем од 57 хидроелектрана укупне снаге 501 MW. Моторни теретнибродод1.350tпрелази овај пут у смеру Ротердам−Сулиназа11дана.

-

машнији рибом, а због лошијих жи-

вотних услова квалитет њиховог меса

опада, док неких рибљих врста скоро

да више и нема. Велике штете наносе

и честа преграђивања водених токова

бранама, које чине препреку рибљим

миграцијама. Стога се поред брана

остављају пролази за рибе („рибље стазе”) или граде „лифтови за рибе”, да би се

Слика 3. – Водопади Игуасу на истоименој реци у сливу Паране

Својим разноврсним природним мотивима водни токови пружају погодне услове за туризам и рекре -

ацију. Туристичку атракцију представљају водопади, слапови, брзаци, клисуре и кањони, пешчане обале и

аде. Поред река су никла најстарија

насеља, развиле су се старе културе, подигнути су споменици историје.

Реке су привлачне и због могућности

бављења спортовима на води, лова, риболова и путовања бродом. Да би

ту своју привлачност и вредност задр -

жале, морамо према њима да се одно -

симо с више пажње, а превасходно да

их чувамо од све већег загађења.

Загађење река На једном месту забележена је реченица: „Река Рајна – то је знано

пере Келн, племенити град, али ре -

ците која је то божанска сила

железнички

утицајем загађења воде мењају се састав и структура речних биоценоза. Јављају се

живих организама, поједине врсте се проређују, а неке потпуно ишчезавају. Такође, развијају се биљке, животиње и микроорганизми којима погодује загађена средина (модрозелена алга Anaboena, Escherichia coli и др.), тако да они представљају одличне индикаторе загађености. Загађеност река у вези је с повећаним потребама за водом изазваним брзим порастом броја становника, развојем привреде и технологије и растом животног стандарда. Коришћење велике количине воде ствара велику количину отпадне воде, тј. загађене воде. Оне потичу из насеља, индустрије и с пољопривредних површина и сточарских фарми и углавном се без пречишћавања испуштају у водотоке. Уколико се нешто не предузме, количина отпадних вода, према неким прогнозама, за сто година скоро ће се утростручити. Доспевањем у реку отпадне воде мењају њена физичка (боју, мирис, укус, температуру и провидност), хемијска (хемијски

I класу квалитета воде имају

претежно мањи планински водотоци

и горњи токови већих река. То је нај-

чистија вода, у којој живе пастрмке и

која се може користити за све намене.

Међу познатијим рекама такву воду

имају Студеница и Рзав.

II класу има 1/3 наших река, као

што су Дунав, Дрина, Голијска Мора-

вица, Црни и Бели Тимок, Рашка, Бели

Дрим. У њиховој води нема племени-

тих врста риба, а да би се користиле

за пиће и прехрамбену индустрију,

морају се претходно прерадити.

III класу имају све велике реке

Србије: Сава, Тиса, Велика, Западна и

Јужна Морава, Колубара, Топлица. Ова

вода није погодна за водоснабдевање,

купање и осетљиве индустрије, какве

су прехрамбена и фармацеутска.

IV класу квалитета имају многи

мањи водотоци и поједини сектори

река низводно од већих загађивача,

обично њихови доњи токови. Вода је

готово неупотребљива и може да се

користи само за пловидбу и хидрое -

нергетику. Овој класи припадају: Бе -

геј, Ђетиња, Ситница, Ресава низводно

од ресавских рудника угља, Лепеница

низводно од Крагујевца, Нишава ни-

зводно од Ниша итд.

Известан број река због изузетно

велике загађености сврстава се у во -

дотоке „ван класе”. Такве су Топчидерска река у Београду,

стално

контролисати количину и квалитет

отпадних вода; обавезно пречишћавати отпадне воде; поштовати законе у погледу лоцирања индустријских објеката, пречишћавања и изливања

отпадних вода и повећати свест поје -

динаца, радну дисциплину и васпитање у области заштите животне средине. Ако се схвати да су употребљене и при томе загађене воде највећа

опасност за наше реке, то неће више

оправдавати досадашње гесло богатих

ну испуњено водом која се привидно

не креће. Заправо, језерска вода је

врло динамична. Под утицајем различитих фактора (ветра, падавина, ра-

злика у температури и густини воде, деловања човека) стварају се таласи и

језерске струје, издиже се или спушта

површина језера, напредује или се по -

влачи обалска линија.

Језера се налазе у свим климатским зонама и на свим висинама. Има их међу ледницима и у пустињама, изнад 4.500 m над морем (језеро Тен-

гри-нор на Тибету, на 4.672 m) и не -

колико стотина метара испод нивоа мора (језеро Мртво море између

Израела и Јордана, на –430 m). Површина неких језера је изнад, а дно је

испод морског нивоа. То су криптоде -

пресије

површина

тектонска, ерозивна, акумулативна и вештачка.

Тектонска језера настала су у

котлинама спуштеним дуж тектонских раседа у Земљиној кори. То су пространа и дубока језера, каква су Велика америчка језера, Бајкалско, Тангањика, Малави (Њаса), Балатон, Охридско, Преспанско, Дојранско и др. Овој групи припадају и реликтна, вулканска и урниска језера. Реликтна језера су остаци некадашњих мора. Таква су Каспијско и Аралско језеро. Вулканска језера

маса), само што у том случају отицање

речне воде зауставља природна бра-

на од склизнуте масе земље и камења

(Сареско језеро на Памиру, у Србији

Завојско и Јовачко језеро).

Ерозивна језера испуњавају уду-

бљења настала радом спољашњих

сила, односно ледничком, речном, крашком и еолском ерозијом. На високим планинама које су током плеистоцена биле захваћене глацијацијом

(Алпи, Пиринеји, Кавказ, Анди, Кор -

диљери, Проклетије, Шара, Дурмитор) има циркних и валовских језера.

Прва

језера образују се у вртачама (Црвено и Модро језеро

вини) и крашким пољима (Скадарско

и Шаско језеро у Црној Гори, Врана

на острву Цресу у Хрватској). Басене

еолских језера продубљава ветар од-

носећи песак између дина. У Африци

она се називају шот, а у Азији баир. Па-

лићко и Лудашко језеро у Војводини

настала су на тај начин. Акумулативна језера леже у

удубљењима образованим нагомила-

вањем наноса ледника, река, мора и материјала органског порекла. Ледничка језера настају у терминалним басенима, иза чеоних морена којима

је преграђен валов ишчезлог ледника. За разлику од ерозивних, ова језера се налазе у подгорини планина, на местима где се ледник завршавао. Таква су Бледско и Бохињско језеро у Словенији, Гарда, Комо и Мађоре у Италији, Плавско и Биоградско језеро у Црној Гори итд. У коритима крашких река таложи се на брзацима растворен калцијум-карбонат и стварају се бигрене пречаге. Узводно од њих формирају се мала језера, често степенасто

настањују

настају

језера. Нагомилавањем скелета корала образују се прстенаста острва – атоли, а унутар њих одвајају се од мора језера у виду лагуна. Оваквих језера највише има у Тихом океану и веома су привлачна

3.

8.

9.

Ђердапско и Власинско језеро. Број

загата стално расте јер представљају

значајан

Живи

сваком језеру постоје разли-

чити услови за развој његовог жи-

вог света. Они зависе

његове

физичких и хемијских особи-

на воде, струјања водених маса и све

више од утицаја човека. Ипак, у свим

језерима, без обзира на њихове спе -

цифичности, постоје три главне еко -

лошке групе организама: планктон,

нектон и бентос. Планктон су ситни, често микроскопски биљни и животињски организми који лебде у води. Представљени су

до дубине 5–12 m.

Изнад њих су више субмерзне биљке

које су потпуно у води. Вода језера садржи одређену

количину растворених хранљивих материја које служе као храна воде -

ним организмима. Каква ће бити производња тих материја, зависи од дубине језера, кретања и обнављања воде.

У зависности од садржаја хранљивих

материја и органске производње, постоје три групе језера. Еутрофна језера су веома богата хранљивим састојцима, a њихова

производња премашује потребе организама. Зато је код њих убрзан развој алги и фитопланктона и вегетација буја у приобалном појасу. То су

плитка језера са широким

Дистрофна језера су веома си-

ромашна хранљивим материјама и

органском производњом, које може и

да нема. Обично су плитка, мале про -

видности, смеђе боје због присуства хумусних материја и с малом количи-

ном кисеоника. По дну се таложи тре -

сетни муљ мале хранљивости. Ова је -

зера типична су за мочварне области

попут Западносибирске низије.

• Слика 6. – Охридско језеро − пример олиготрофног језера

Значај језера и њихова заштита

као и море, значајан су регулатор

промет путника и робе. Пловидба је најразвијенија на Великим америчким језерима, Каспијском језеру, Викторији, Тангањики и Малави језеру. Велика америчка језера су међусобно повезана отокама, а реком Сен Лоренс с Атлантским океаном, што чини пловни пут дугачак 3.700 km. На њему су се

развиле бројне велике луке за прекоокеанске бродове, као што су: Дјулут, Чикаго, Милвоки, Кливленд, Буфало и Торонто.

Језера су значајна за снабдевање становништва и индустрије водом, посебно у великим градовима какви су Њујорк, Лос Анђелес, Москва, Токио, Париз, Берлин, Рим, Рио де Жанеиро, Сан Пауло и др. У нашој земљи воду из језера користе: Аранђеловац, Крагујевац, Крушевац, Лесковац, Приштина, Бор итд. У сушним областима, нарочито Азије, Африке и Аустралије, језерска вода има велики значај

Развој

не може се замислити без изградње вештачких језера.

Због својих природних лепота језера

су

привлачна за туризам. У Европи су

нарочито посећена швајцарска, ита-

лијанска и аустријска алпска језера,

Боденско језеро на граници између

Немачке и Швајцарске, Балатон у

Мађарској, Охридско језеро у Македо -

нији. У Србији се по промету туриста

издвајају Палићко, Ђердапско и Власинско језеро, а у Црној Гори Скадарско, Црно на Дурмитору и Биоградско

језеро на Бјеласици.

У многа језера сливају се отпад-

не воде из насеља и разних индустријских постројења често без икаквог пречишћавања. Последица тога

је нагло увећање фитопланктона, про -

мена гасног режима, измена физичких и хемијских особина воде и нагомила-

вање муља, богатог бактеријама, по

дну. Тај процес назива се еутрофика-

ција језера. Драстичан

у Војводини. Због тога је оно било

исушено 1971. године, с

5.

7.

На

Земљиној површини ледом

је покривено 16,3 милиона km2 или

11% копна. Највећа количина леда је

у поларним крајевима (више од 99%),

а најзалеђенији делови Земље су Ан-

тарктик, Гренланд и суседна острва.

Велике површине (око 25% копна на

Земљи) захватају предели са стално

замрзнутим земљиштем, тзв. пермафрост. У суштини, појављује се свугде

где је средња годишња температура

ваздуха нижа од 0оС, где су зиме суве, хладне и дуге, а лето кратког трајања, док је падавина мало, нарочито зими.

Овакви услови владају у Скандинавији, Сибиру, северним деловима Аљаске и

Канаде, на острвима Канадског архи-

пелага, на Исланду, Гренланду и Антарктику. У пределима пермафроста

образује се дубински лед (тјел), чија

дебљина у источном Сибиру достиже

до 800 m.

Сем тога, леда има и на високим

планинама. Он се акумулира свуда

где током године падне више снега

него што може да се отопи. Та граница

изнад које се нагомилавају снежне

масе назива

кривача (инландајса), дебелог и до

4.000 m, одвајају леднички језици. Они

залазе у море, крећу се по његовом

дну и преко 100 km од обале и ломе се

у огромне комаде – ледене брегове,

који настављају да плутају Светским

морем.

Највећа концентрација леда на

Земљи је на Антарктику – 86% укупне

површине под ледом, потом на Гренланду (под ледом је 81% површине

острва) и на острвима Канадског ар -

ктичког архипелага. Најмања је у Аф -

рици, где се ледници налазе само на

планинама Килиманџаро, Кенија и Ру-

вензори. У Европи највећи број ледника је у Алпима. Најдужи међу њима је

Алеч од 23 km. На Аљасци 12 ледника

образују најдужи леднички систем на

Земљи. То је систем Суорд-Маласпина

од 115 km. Анди су покривени ледом

највише на југу, у Патагонији, а ледници су углавном типа ајсфјелда. Највећи

ледник Памира Федченко има дужину 71 km, али у његов систем улази чак

127 ледника, тако да дебљина леда

достиже и 1.000 m. Ипак, највећи лед-

ник на Земљи је Ејмери на Антарктику.

Дугачак је 450 km, површине нешто

мање од Војводине (20.000 km2). Значај

су најбогатији и најдрагоценији извори слатке воде на Земљи.

Пошто је вода данас светски проблем

број један, јер 40% становништва

наше планете трпи константну жеђ, све је присутнија идеја о коришћењу

поларног леда за његово решавање.

Суштина те идеје је у томе да се леде -

ни брегови, који потичу с Антарктика

или Арктика, довуку бродовима до су-

вих и жедних области, где би се њихо -

вим отапањем добила вода за пиће и

друге потребе. На пример, Аустралија

и „Камп столећа” на Гренланду и Мек

Мардо на Антарктику. У њима испод леда постоје читава насеља са зграда-

ма за становање, лабораторијама, па

чак и с атомским електранама.

Лавине На високим планинама, на пади-

нама већег нагиба, може се нагомилати снег. Под утицајем ветра, земљотреса, јаког звука (пуцањ из пушке, писак локомотиве или чак људски глас) или кретања људи

зоравања на опасност, вештачко изазивање лавина,

функција, обезбеђује енергију, њоме

се креће роба широке потрошње, у

градској средини користи се за одр -

жавање чистоће насеља, заливање

градског зеленила итд. И управо због

тако разноврсног коришћења, човек

је

почео неодговорно да се понаша

према води мењајући њен квалитет до

те мере да њено коришћење постаје

ограничавајуће или немогуће. Међутим, осим велике користи, вода може

изазвати и различите катастрофалне

појаве и велике штете у друштвеној

заједници. Најпознатије међу њима су

поплаве, које према размерама штете представљају најдеструктивнији

облик деловања воде на копну. Свим

делатностима повезаним с водом

бави се посебна грана привреде − во -

допривреда. Према врстама делатности који-

ма се бави, водопривреда је подеље -

на на три области, а свака од њих на већи број водопривредних грана. То

су:

1. коришћење вода (снабдевање

становништва и индустрије водом,

наводњавање, хидроенергетика, пловидба, рибарство, рекреација, туризам и лечење),

2. заштита вода (контрола квалитета вода, извори загађивања, стање квалитета вода, пречишћавање отпадних вода),

3. заштита од вода (заштита од поплава, борба против ерозије и бујица, регулација

вода из речног корита. Може

јавити у сваком месецу у години

у сливу сваке реке. То значи да су узроци који их изазивају врло различити, односно високе воде на једној

и допуњавају. Њихов утицај на формирање поплавног таласа може бити директан

и индиректан. Најзначајнији директ-

ни узроци поплава су: падавине, лед

на реци, меандрирање тока, клизење

земљишта, истовремена појава великих вода на главној реци и притокама и др. Најважнији индиректни узроци

плављења су: густина речне мреже, величина и облик слива, рељеф, степен пошумљености, начин обрађивања пољопривредних површина у

сливу и др.

Према главном узроку настанка, могу се издвојити следећи типови

поплава: поплаве изазване кишом и

отапањем снега, ледене поплаве настале преграђивањем речних корита

леденим

акумулације (вештачка језера), анти-

ерозиони радови у сливу и регулација река. Друге мере само ублажавају

дејство поплава и међу њима се најчешће примењује изградња

Lavine pri~iwavaju velike {tete ru{e naseqa, komunikacije , {ume , odnose qudske `ivote Samo jedna lavina u Peruu uni{tila je 9 naseqa i ubila 4.000 qudi Zato se preduzimaju razne mere za{tite, kao {to su: organizovawe slu`be nadzora i upozoravawa na opasnost, ve{ta~ko izazivawe lavina, spre~avawe nagomilavawa snega na ugro`enim mestima, podizawe gra|evina za propu{tawe i usporavawe lavina, promenu puta wihovog kretawa i sl. Ipak, naj~e{}a i najpouzdanija za{tita je gusta {uma Lavine su vrlo ~esta pojava u Alpima U na{oj zemqi javqaju se na Prokletijama

1.Gde se obrazuju lednici i pod kakvim uslovima?

2.Po ~emu se razlikuju dolinski lednici?

3.Na kojoj visini se nalazi sne`na granica na Antarktiku i kom tipu pripadaju lednici formirani u ovoj oblasti?

4.Kako nastaju lavine i koje su mere za{tite od wih?

*** Du{an Duki} (1923), geograf, profesor hidrologije i klimatologije na Geografskom fakultetu Univerziteta u Beogradu Uneo je {iri geografski pristup u prou~avawu kopnenih voda Dao je veliki doprinos razvoju hidrogeografije antropogenog pravca

U hidrologiju je uveo novu hidrolo{ku jedinicu specifi~ni intenzitet padavina i originalni metod grafi~ke analize vodnog re`ima reka Prvi je kod nas po~eo da primewuje aerokosmi~ke metode u geografskim i hidrogeografskim prou~avawima

•

•

•

, Хеликс, Смедерево, 2011.

• Алана Мичел, Муке светског мора , Геопоетика, Београд, 2011.

• Тор Хајердал, ЕкспедицијаКон-Тики , Београд, 2014.

Lavina

V

Сферa планете Земље у

назива се биосфера. Делови атмо-

сфере (до висинe од 10 до 12 km), литосфере (до дубинe од 2 до 3 km)

и хидросфере (и до дубинe од 8 km)

чине животни простор свих живих

организама. Географски простор или област распрострањења неке врсте, рода, фамилије или животне заједни-

правилности распрострањена је азонална вегетација.

фауне и њихових станишта изграђује екосистем. Биом представља комплекс

ома су: тропске кишне шуме, тропске сезонски кишне шуме, саване, вегетација пустиња, тврдолисна суптропска вегетација, траве умерених ширина, листопадне шуме умерених ширина, тајге и тундре. Тропске кишне шуме представљају живим светом најбогатији биом на Земљи. Одликују се изразитом висином,

географске ширине. Развијају

се у условима екваторијалне троп-

ске климе, коју одликује током целе

године равномерно распоређена ве-

лика количина падавина (више од

2.000 mm) и средње годишње темпе -

ратуре око 25oС с малим месечним

колебањима. Обухватају слив Амазо -

на (називају их селваси), басен Кон-

и приобални појас западног дела

залива (прашуме),

се

године разликују сезонски јасно издвојени сушни и кишни периоди (утицај монсунских ветрова). У шумама овог типа појава

листопада је уобичајена током сушног

и нешто хладнијег периода године (листопад је последица суше). Врсте су нижег раста него у појасу тропских

кишних шума. Биом је богатији врста-

ма приземног спрата, а сиромашнији

Вегетација шума тропских предела угро-

жена је последњих деценија активностима тзв. чистесечеипаљењавегетације.Наиме,дабисе земљиштештоефикаснијеприпремилозакомерцијалненамене(најчешћеплантажнупроизводњу монокултура или интензивну сточарску производњу), деструктивним активностима уништавају се биолошки најпродуктивнији екосистеми на Земљи. Најилустративнији

предела одликују траве високог раста у којима су присутна уса-

мљена стабла дрвећа. Трава се након честих испаша крупних биљоједа лако

обнавља из основе. Типична врста

траве за саване Африке је тзв. слоновска трава (Pennisetum purpureum), која

може достићи висину и до 2 m. Дрвеће је средње висине, карактеристичне

широке крошње у облику кишобра-

на, разгранатог кореновог система и

танке коре (заштита од ватре). Стабла

врсте баобаб (Adansonia digitata) нео -

бичног су облика и испуњена водом

коју ће биљка користити током су-

шног и топлог периода. Код многих

врста је у време суше присутна појава

листопада. Годишња количина пада-

вина у саванама је око 1.500 mm, док

су средње годишње температуре у

интервалу 18−22oС. Саване заузимају

велика пространства у Африци, Бра-

зилу (кампоси), Венецуели и Гвајани (љаноси), као и на територији Аустралије. Оне су станиште крупних сисара: слонова, носорога,

размножавање и раст. Појава дрвећа је ретка и

само

повреме -

речних токова и у оазама. Вегетација пустиња распрострањена је на свим континентима, сем на европском. У Северној Америци вегетација пустиња заузима простор југозападног дела САД (пустиње Сонора, Мохава, Долина смрти) и делове Мексичке висоравни, у Јужној Америци то је пустиња Атакама, на простору Африке највећу површину заузима Сахара, али су и пустиње југозападног дела Африке (Намиб и

нова, Гибсонова и Велика Викторијина

пустиња на територији Аустралије ти-

пична су станишта пустињске вегетације.

Суровим условима у пустињи

прилагодиле су се и животиње. Пустињска лисица има велике уши које

попут радијатора испуштају телесну

топлоту, скочимиш има бубреге који

му омогућавају да сачува и искористи оно мало влаге што добија из суве

хране, камила може да преживи без

воде и 25 дана, ситне животиње користе капљице ноћне росе итд. Тврдолисној суптропској веге -

тацији одговарају климатски услови благих и влажних зима и топлих и

сушних лета, где годишња количина

падавина износи више од 1.000 mm.

Биљке које се развијају у таквим усло-

вима најчешће су зимзелене, јер су

неповољном периоду године (доба

летњих суша и високих температура)

прилагођене тако што имају кожасте, сјајне или задебљане листове, који су

од прекомерног испаравања често

додатно заштићени слојем воска или

длачицама. Области распрострањења

ниске вегетације овог типа су средо -

земне обале Европе, Азије и Африке

(назив за вегетацију је макија), обале

Калифорније (чапарал), обале централног дела Чилеа (маторал), југоза-

падног дела Африке (финбос), као и

југозападне

делом претво -

рене у антропогене житнице, тако да је првобитна вегетација у повлачењу

или ишчезавању. Степску фауну чине

бизони, јелени, преријско куче, слепо

куче, текунице и др.

Листопадне шуме умерених

ширина су изворне шуме западних и

централних предела Европе, источ-

них обала Северне Америке, као и

предела умерених ширина на истоку Азије. Листопад је у шумама овог типа

последица одбране од неповољног, хладног периода године. Спратовност је изражена на 2-3 нивоа (спрат зељастих биљка, жбунова и дрвећа), лишће је танко, широко и брзорастуће. Типичне

климе која је заступљена на просто -

рима Северне Америке и Евроазије.

Разноврсност врста које учествују у

формирању шума тајги је смањена у

односу на листопадне шуме умерених

ширина. Типичне четинарске врсте

које образују тајге припадају родови-

ма смрче, јеле и ариша. У тајгама се

од листопадних врста јављају брезе, јасике и ниске врбе и оне у биотопи-

ма ка јужнијим географским ширина-

ма преузимају доминацију у односу

на четинарске врсте и чине прелазну

зону ка листопадним шумама умерених ширина. Земљиште тајги је слабе

хранљивости, а како до приземних слојева шуме допире светлост слабог

интензитета, њим доминирају ниске зељасте биљке, маховине и лишајеви.

Од животиња, за тајге су карактери-

стични: лос, ждеравац, самур, херме -

лин, рис, дабар, тетреб и др.

Вегетација тундри одликује се

двоспратовношћу. Приземни спрат

чине маховине и лишајеви, док су не-

што вишег раста патуљасти жбунови и

дрвеће. Од врста дрвећа, у тундрама

су заступљене изразито ниске форме

врба, бреза, бора или клеке. Њихови

листови су најчешће длакави

био умањен негативан утицај

Вертикална зоналност вегетације

географске ширине, удаљености

од мора или океана, конфигурације рељефа или врсте земљишта, вредности термичког градијента нису свуда исте. Тако је његова вредност у планинама умереног појаса просечно 0,55ºС, а у тропским планинским пределима 0,62ºС. Количина падавина у планинама се повећава

вина у условима нагнутости терена

условљава лакше спирање земљишта

и одношење плодног слоја. На висинску зоналност вегетације утичу још и величина планинског масива, конфигурација терена, изложеност или

експозиција терена извору осветљености, угао нагиба.

С порастом надморске висине

заступљена је појава скраћења дужи-

не трајања вегетационог периода. У

зависности од географског положаја планинског масива, његове висине

између нископланинског појаса (око 800 m) и

планинских предела називамо оробиоми и они настају као резултат утицаја специфичних

периода између брдског појаса (800 m) и границе вечитог снега (3.000 m) осам месеци, док је на Копаонику разлика вегетационог периода

нивои или зоне у планинским преде -

лима били би: субпланински (низијски

и брдски), планински, субалпијски, ал-

пијски и снежни или нивални. У зависности од комбинације географског положаја, надморске висине, масивности планинског система

и изложености доминантном утицају

маринских или континенталних ваздушних маса, уз утицај осталих фактора (нпр. састав геолошке подлоге или специфичне типове земљишта), висинска зоналност вегетацијских типова може одступати

је значајна за исхрану биљака, транспорт хранљи-

материја у земљишту и у биљци, као и за синтезу органске материје. Основни типови земљишта У зависности од природних услова, образовано је више типова земљишта. Међу

у Азији и Северној Америци до 60°N, а на јужној хемисфери углавном у планинским крајевима. Код нас га има у југозападној Србији.

Чернозем је карактеристичан за

равничарске пределе с континенталном климом и малом количином падавина. Његова природна вегетација су

степске траве и шумо-степа. Има тамносмеђу до црну боју, па га називају и црница. Богат је хумусом и убраја се у

најплоднија земљишта. Повољан је за

гајење многих пољопривредних култура, нарочито жита и индустријских биљака.

V I I I

чине саване и зимзелене шуме. Име је

добило по црвенкастоцигластој боји

која потиче од оксида гвожђа. Умере -

не је плодности. Црвеница је типично земљиште

Медитерана. Црвене је боје због окси-

да гвожђа и његов међународни на-

зив „terra rossa” значи црвена земља.

На црвеницама расту зимзелене шуме

и макије – тешко проходна жбунаста

вегетација. Погодна је за гајење вино -

ве лозе, дувана, воћа и поврћа.

на брдским падинама. Код нас је заступљено у Шумадији, Поморављу и Мачви. Планинска црница се формира у условима планинске климе и јавља се у највишим деловима планина у целом свету. То је земљиште мале плодности, плитко и преко лета врло суво. Најчешће је под пашњацима, ређе

земљиште настаје око река таложењем ситног речног наноса при изливању високих вода. Има га око Дунава, Саве, Тисе, Мораве, Дрине итд. Спада

биљну, пре свега повртарску производњу.

Еолско земљиште познато је још под називом живи песак. Јавља се у крајевима где је слаба вегетација а велика снага ветра, тако да је подложно премештању. Заузима велике површине у пустињама Африке и Азије, а у нашој земљи се налази у Делиблатској, Суботичкој и Рамско-голубачкој пешчари. Вегетација је оскудна и пошумљавање има велики значај за везивање и развој земљишта. •

Смоница је црно, глиновито, сјај-

но и као смола лепљиво земљиште.

Јавља се у равницама и на благо заталасаном рељефу, на месту исушених језера и мочвара. Покривено је травом или

Међународна унија за науку о земљишту (IUSS) препоручује стандард за класификацију земљишта заснованнакомбинацијисистематаксономијеземљишта који су предложили амерички научници (подела земљиштана12редова:нпр.А–гелисол,В–хистосол, С–сподосол...,I–молисол,Ј−алфисол)исистемакласификације земљишта који се примењују

распро-

страњене32групеземљишта,међукојимасу:хистосоли,

дардимаувезистипологијамаземљишта.

Заштита

Процес настанка земљишта траје веома

стотинама, па и хиљадама година. За стварање оранич-

слоја дебљине 20 cm потребно је око 2.000 година. Међутим, човек

је својим деловањем земљиште за

релативно кратко време у великој

мери деградирао, а понегде и сасвим уништио својим деловањем.

Овај негативан утицај човека повезује

се с бављењем земљорадњом и демо-

графским растом током 19. и 20. века.

Сечом шума, орањем травних површи-

на на нагнутим теренима, превеликим искоришћавањем тла, прекомерним сточарством, употребом вештачких ђу-

брива, пестицида и хербицида и ра-

зним агротехничким мерама нарушена је еколошка равнотежа многих

предела. То има за последицу појаву

ерозије, заслањивање и загађење земљишта.

Ерозија земљишта настаје услед сливања

Пелопонезу откривени су крајем 19. века испод речног наноса дебелог

7 m. Пошто су последње Олимпијске

игре у овом граду одржане у 4. веку,

значи да су ове речне наслаге настале за непуних 1.500 година. Луку древног

града Ефеса у Малој Азији

се услед појачаног испаравања воде у условима суве степске, полупустињске и пустињске климе. Због тога преовладава узлазно кретање воде, соли из подземних вода се издижу и

-

у земљишту.

годишњег доба, јавља се наизме -

нично узлазно (лети) и силазно (зими) кретање сланих земљишних раствора. Али, ти процеси нису увек у равно -

коришћење вештачких ђубрива и хемијских средстава за заштиту биљака. Вештачко ђубриво, којим се побољшава квалитет земљишта, делује само посредством хумуса. Ако се његова количина деградацијом тла смањи, биљке ће искористити само један део ђубрива, док ће се други део задржати у земљишту. Отпадне воде из пољопривреде, нарочито са сточних фарми, велики су загађивачи земљишта. Поједини хемијски елементи, као, на пример, азот и фосфор, који се на тај начин уносе у тле у великим

Земљиште је важан природни

ресурс за производњу хране и био -

масе и регулатор протока материје и

енергије. Зато оштећено земљиште

представља ограничавајући фактор

привредног и друштвеног развоја

сваке земље. То је разлог због којег

га треба чувати и штитити од дегра-

дације. Један амерички историчар је

рекао: „Човечанство је онолико центи-

метара далеко од катастрофе колико

износи дебљина земљишта изнад сте -

новите подлоге.”

Питања

1. Како се образује земљиште?

2. Шта је хумус?

3. Где je распрострањен чернозем?

4. У каквим климатским условима се јавља црвеница?

5. Који су најчешћи облици деградације земљишта?

који својим директним и индиректним

деловањем угрожава опстанак врста

и екосистема. Човек све више постаје

покретачка сила у еволуцији живог света која је не тако ретко

лација угрожених врста убрајамо: уништавање природних станишта, прекомерну експлоатацију врста, уношење неизворних (алохтоних) врста флоре и фауне у екосистеме, деградацију животне средине и загађење, а

последњих деценија се издваја утицај

климатских промена на стабилност биодиверзитета.

Уништавање природних станишта је последица интензивних промена у начину коришћења земљишта. У глобалним размерама научници процењују

И станишта тврдолисне суптропске

вегетације Средоземља драстично

су измењена. Најслабије измењани

су предели биома тундри, а узрок тој

чињеници налазимо искључиво у аби-

отичким условима у којима се развија

Далмације, Хаваја, Антила или Маурицијуса да би

ова вегетација. Неодвојива од уништа-

вања природних станишта јесте и

појава уситњавања (распарчавања, фрагментације) станишта. То може да

буде узрок негативне просторне, еко -

лошке и биолошке изолације попула-

ција врсте.

Најдиректније на осиромаше-

ње врста утиче њихова прекомер -

на експлоатација без обзира на

узрок (нпр. лов, риболов, шумарство, прикупљање биљака итд.). Један од најдрастичнијих примера уништења

једне врсте јесте нестанак врсте го -

луба путника (Ectopistes migratorius).

Она је пре насељавања Европљана на

простор Северне Америке имала ши-

роко распрострањену и бројну попу-

лацију, процењену на чак 3−5 милијар -

ди јединки. Масовним уништавањем

шумских и травнатих станишта, али и

фрагментацијом преосталих станишта

врста је постала веома ретка током

последње деценије 19. века. Осим

тога, и последице директног лова

да би се заштитили оранични усеви условили су да је

ланаца исхране, али и на квалитет живота актуелних јединки бројних врста

њихових

нерација. Примери страдања птица грабљивица због тровања инсекти-

савременог историјског

периода убрајају се копитар квага (Equus quagga) и тасманијски тигар (Thylacinus cynocephalus), врста торбарске звери. Квага је подврста зебре која је настањивала екосистеме травајугаАфрике.Последњајединка је ишчезла 1870. године, и то у ЗОО врту у Лондону. Кваге су прекомерно убијане због меса и коже. Тасманијски тигар је давно био широко распрострањена врста на територији Аустралије и деловима Папуе НовеГвинеје,дабисевременомњегова станишта ограничила на острво Тасманија.Бројностњеговихпопулацијадрастичнојеопадалаодпочетка

19. века услед убијања,

је било познато и занимање − ловац на тигрове („tiger man”). Последњајединкауприродиугинулаје 1936.године,иакојесамодвамесеца пре ова врста проглашена за заштићену. На дугачкој листи глобално ишчезлих врста фауне и флоре налазе се и златна жаба (Incilius periglenes), тробојни кубански макао (Ara tricolor), пустињски бетонг (Bettongia anhydra), саудијска газела (Gazella saudiya), Стелерова морска крава (Hydrodamalis gigas), карипска фока монах (Neomonachus tropicalis), абонос с острва Света Јелена (Trochetiopsismelanoxylon)идр.

издваја се процес потенцијалних глобалних климатских промена. Поларни медвед (Ursus maritimus) највећа је

врста медведа, највећи савремени

копнени предатор и водећа карика у ланцу исхране поларних области.

Према проценама, глобална попула-

ција поларног медведа

угрожености врсте представља ин-

формације на основу којих се формирају глобалне или националне црвене

књиге и листе. То су документи о вр -

стама које су ишчезле или су крајње

угрожене, али и о онима којима прети опасност од угрожавања уколико

се не предузму одговарајуће мере

заштите. Црвеним књигама претходе

црвене листе, које чини попис врста у опасности с категоријама њихове

угрожености. Прва глобална црвена књига флоре (објављена 1978. године)

садржала је податке о само 250 врста, односно о само 1% од претпостављеног броја врста у опасности.

Резултати вишедеценијских истраживања тимова научника из Србије објављени су у „Црвеној књизи флореСрбијеI”иу„Црвеним књигама дневних лептира, гмизаваца и водоземаца”. У

њима се, између осталих,

налазе подаци о статусу угрожености (националном имеђународном),еколошким

и биолошким одликама, географском распрострањењу врста, особинама станишта, бројности популација врста, деловању негативних фактора, предузетим мерама

заштите, неопходним мерама заштите и стварним или

потенцијалним вредностима врста.

Насвеобимнијојлисти угрожених врста фауне во-

канског полуострва (Алпи, Динариди, Проклетије). Међутим,

Србије и Црне

Горе све више смањује због

просторне изолације преосталих станишта, нелeгалних активности лова (колекционарство) и деградације високопланинских предела, потребнојепредузетизаконске мере заштите ове врсте и њених станишта.

Најпожељнији облик заштите ретких и угрожених врста јесте директна заштита на локалитетима који представљају природно станиште − in situ. Како је немогуће појединачно заштитити сваку

сачувана, једини начин да се врста заштити од изумирања јесте њено очување у вештачким условима под стручним надзором. Овај приступ заштити врста познат је као ex situ заштита. Она се реализује заштитом врста у ботаничким баштама, зоолошким вртовима, акваријумима, бан-

бизона (Bison bison) представља доказ успеха упорне примене сложенихмеразаконскезаштите. Према проценама научника, пре масовног насељавања Европљана на територију Северне Америкебројностврстесепроцењивала и на више милиона јединки. Бизонисусвојимживотнимнавикама омогућавали формирање мозаика станишта, утицали су на уравнотежење водног режима и

ланцаисхране.Прекомернимловом до краја 19. века њихов број једрастичносмањеннасамо600 јединки. Данас су захваљујући мерама заштите, пре свега заштитом екосистема у целости и забраном лова њихове популацијестабилнеипроцењенена око 13.000 одраслих јединки.

кама гена и др. Објекти ex situ заштите врста имају и истакнуту образовну и туристичку функцију. Да би се заштитио

неке

заштита

гуће успоставити на основу законских

докумената одређене државе, али и

на основу међународних докумената

(конвенције, стратегије и др).

Национални паркови су најзначајнија заштићена природна подручја сваке државе. Године 1872. проглашен је први национални парк на свету – Јелоустон (Yellowstone) у САД. По

површини највећи национални парк на свету јесте национални парк

2.

3.

, Министарство за животну средину РС, Биолошки

природе Србије, 1999.

• Џозеф Р. де Жарден, Еколошка етика , Службени гласник, 2006.

• Клајв Понтинг, Еколошкаисторијасвета , Одисеја, Београд, 2014.

• Хенри Хобхаус, Клицепромена–шестбиљакакоје супреобразилечовечанство , Алгоритам, Београд, 2011.

Oсим биолошке разноврсности, географски омотач се одликује и разноврсношћу објеката, појава и процеса насталих радом ендогених и

егзогених сила. Геодиверзитет представља свеукупну разноврсност палеонтолошких, геолошких, геоморфо -

лошких, хидролошких и педолошких објеката, појава и процеса којима су

они настали. Најзначајнији елементи геодиверзитета који имају научну, образовну, културну и естетску вредност

чине геонаслеђе. Геонаслеђе обухвата глобално, регионално, национално или локално репрезентативне објекте и појаве настале и као последица процеса вулканизма, метаморфизма, седиментације, разноврсних геоморфолошких, хидролошких процеса и процеса стварања земљишта. Објекти геонаслеђа могу имати научну, образовну, културну, естетску, али и економску вредност. Они могу истовремено бити и станишта неких врста флоре и фауне,

и за очување биодиверзитета. Претње и активности које могу угрозити геонаслеђе су све бројније. Негативан утицај

с рударством и експлоатацијом минералних сировина, развојем интензивне пољопривреде и шумарства, водоснабдевањем и заштитом приобаља, изградњом инфраструктурних објеката или формирањем непланских депонија отпада. Иако је очувана природа атрактивна вредност за организацију активности туризма и рекреације, често су објекти

Многиобјектигеонаслеђаимајуиистакнуту визуелну, предеону и симболичку вредностзахваљујућикојимапредстављајунесамо националнесимболевећсуиглобалнопрепознатљиви. Планетарну препознатљивост и популарност, између осталих,

паркови Везув (Италија), планина

Пошто су многи објекти геонаслеђа непоновљиви и необновљиви, а њихова старост је сведочанство

процеса у развоју Земље, потреба за њиховом заштитом јесте реална. На тај начин могуће је пре -

вазићи или бар делимично ублажити

ефекте негативних директних и индиректних утицаја који их могу наруши-

ти или у потпуности уништити. Објекте геонаслеђа најчешће штитимо на

месту где су настали (in situ), а изу-

зетно и ван тог места (ex situ) уколико

припадају музејским збиркама, као

што су збирке минерала или фосила.

Заштита објеката геонаслеђа ор -

ганизована је од међународног, гло -

балног нивоа до националних нивоа.

Организација Уједињених нација за

образовање, науку и културу (UNESCO)

подржава међународну заштиту и

популаризацију очувања објеката ге -

онаслеђа формирањем геопаркова.

Геопаркови су територије на којима је

заштићено више објеката и појава геонаслеђа да би се образовањем и популаризацијом

Заштита

је разноврсним природним објекатима

припадају

природним објектима с територије

Србије после Другог светског рата налазе се пећине Преконошка, Лазарева (Злотска), Велика Атула и Петничка, као и водопади Велика и Мала Рипаљка.

Научници су за заштиту предложили

многе објекте геолошког и геоморфолошког (објекти палеовулканског

рељефа, површинског и подземног

крашког рељефа, облици флувијалног, глацијалног и еолског рељефа) и хидролошког наслеђа

дине. Рајкова, Стопића, Потпећка пећина и пећина Рисовача

седиментима леса који су сачувани

на територијама одвојених лесних платоа (Бачки, Банатски, Јужнобанатски, Тамишки, Тителски и Сремски). Угроженост леса на простору Војводине је

као и Радан планина представљају комплексне просторне целине на којима би заштићени објекти геонаслеђа били представљени посетиоцима и у образовне и у туристичке

1.

представљају геонаслеђе разноврсни

по начину порекла, времену настанка, учесталости појављивања у простору, величини и значају, критеријуме за проглашење објеката геонаслеђа је тешко уједначити и применити их

на подједнако објективан начин на

територијама држава различитих димензија.

Критеријуми за проглашавање

објеката геонаслеђа могу

који се жели

постићи проглашењем неког природ-

објекта

заштита, а потом се захваљујући

културни и тури-

стички значај. Путем теорије и

објекта, његове старости).

Целовитост (интегралност) објекта повезује се с његовим актуелним стањем, односно очуваношћу, нивоом

представљања изворног стања појаве

или процеса, адекватним актуелним

статусом заштите.

Реткост или раритетност објек-

већег интереса за заштиту.

Научни значај јесте квалитати-

ван критеријум који је настао као ре -

зултат дугогодишњих истраживања

објекта, појава и процеса који су

условили његово формирање. Констатација да о дотадашњим научним

истраживањима нема довољно по -

датака не представља разлог за одустајање од заштите. Та околност може

да буде последица чињенице да је

објекат откривен у скорије време. Квалитативно вредновање обје -

ката геонаслеђа може да се изврши

не само због потребе

1.

приступачност објекту и безбедност локације. Ако су квалитативни критеријуми оцене проглашења објекта геонаслеђа истакнути да би се он прогласио и за туристичку вредност, истичу се следећи критеријуми: амбијентална вредност (свеукупност визуелног утиска о окружењу у којем се налази објекат), интерпретативност објекта, односно представљање његових одлика на популаран начин посетиоцима који немају стручно знање; доступност објекта, односно његова приступачност и безбедност (обезбеђење услова

ту с

ризиком

посетилаца). Иако се најчешће користе, квалитативни критеријуми често нису довољно објективни. Из тог разлога, приликом избора објеката геонаслеђа за заштиту било би пожељно користити и квантитативне критеријуме. Њихова

2.

истом простору. Дани природе

2. фебруар – Дан мочварних подручја

21. март – Дан шума

22. март – Дан вода

23. март – Дан метеорологије

22. април – Дан планете Земље

15. мај – Дан акције за климу

22. мај – Дан биодиверзитета

24. мај – Европски дан паркова

5. јун – Дан заштите животне средине

8. јун – Дан океана

17. јун – Дан борбе против исушивања и поплава

29. јул – Међународни дан тигрова

12. август – Светски дан заштите слонова

16. септембар– Дан заштите озонског омотача

26. септембар– Дан чистих планина

4. октобар – Дан заштите животиња

6. октобар – Дан заштите станишта

5. децембар– Дан земљишта

11. децембар – Дан планина

А

абразија – ерозивни и акумулативни процеси који се

одвијају на обалама мора и је -

зера

абразиона тераса – ерозивни облик рељефа настао дело -

вањем морских таласа акумулација – таложење

различитих седимената алевролити – седиментне стене састављене од честица

величине прашине алувијална раван – ниско

плављено земљиште поред

реке састављено од речног на-

носа

алувијално земљиште –

атипско земљиште настало та-

ложењем финог речног наноса

андезит – површинска маг-

матска стена

антиклинала – слојеви се -

диментних стена засвођени под

утицајем тектонских покрета

антипасати – висински ветрови који дувају изнад пасата,

али у супротном правцу антициклон – област висо -

ког ваздушног притиска

апсолутна влажност ваз-

духа – количина водене паре у 1 m3 ваздуха изражена у грамима

апхел – тачка на еклиптици у којој је Земља најудаљенија од Сунца

ареал – област распрострањења одређене врсте биљака или животиња

артешка издан – подземна вода између два вододржљива

под хидростатичким притиском

која проучава распрострањеност органског света на Земљи

биодиверзитет – разноврсност биљног и животињског света биом − комплекс већег броја различитих екосистема који просторно обухвата велике географске области

биосфера – простор насељен биљним и животињским светом

биотоп – простор који насељава

избијањем лаве на Земљину површину вулканска купа – узвишење у рељефу састављено од избаченог вулканског материјала

геоморфологија – наука о постанку и развитку облика у рељефу Земљине површине

геонаслеђе − најзначајнији елементи геодиверзитета који

имају научну, образовну, културну и естетску вредност геопарк − територија на којој је заштићено више објеката и појава геонаслеђа главуци – остењаци створе -

спирањем земљишта глине – група хемијско-зрнастих седимената и стена гнајс – метаморфна стена гравитација – унутрашња

Земље усмерена ка њеном

центру

град – врста високих пада-

узлазним струјама гранит – дубинска магматска

громадне планине – плани -

образоване

рад ветра у сушним областима и пустињама

еолско земљиште – атипско земљиште у сушним областима с јаким ветром, подложно премештању

еон – геохронолошка једи-

прехлађених капљица

источни ветрови – стални ветрови који дувају из поларних области према поларницима J

јама – подземни крашки облик језеро – природно удубљење на копну испуњено водом која се привидно не креће јоносфера – слој атмосфере између 80 и 800 km висине, с разређеним ваздухом и јонима југо – локални ветар који

по уздужној оси

у Војводини

кратер – отвор на врху вулканске купе

креда – седиментна стена, варијетет кречњака

кречњак – седиментна стена састављена од калцијум-карбоната

крикс – повремени водотоци у пустињама Америке и Аустралије

криптодепресија – језеро чија је површина изнад а дно је испод нивоа Светског мора кристали – градивни елементи минерала крас

терене

растворљивих стена (кречњак, гипс, со) крупа – врста високих пада-

сведено само на речно корито

каустобиолити – фосилна

горива – угаљ и нафта

квартар – најмлађе раздобље у Земљиној историји

кенозоик – раздобље новог

живота у Земљиној историји, које је

почело пре 65 милиона година

киша – врста високих падавина које се излучују из дебелих

кишних облака

клизиште – појава кретања

растреситог земљишта на падинама под утицајем гравитације

клима – просечно стање

лавина – појава обурвавања снежне масе низ планинске падине

интрузија у Земљиној кори

ледник – маса леда формирана у хионосфери, која се креће под утицајем силе гравитације

леднички

састављена од цементованих честица песка

плавина – акумулативни

планина – маркантно узвишење у рељефу изнад

обла-

озоносфера – слој стратосфере с озоном

покрети – тектон

понор

очувале рељеф – све неравнине на Земљиној површини

речна

сиал – скраћеница за мешавину једињења силицијума и алу-

минијума у Земљиној кори

сига – излучевина калцијумкарбоната у пећинама (пећински накит)

сијенит – дубинска магматска стена

сима – скраћеница за мешавину једињења силицијума и магнезијума

Литература

1. Gavrilović, D., Regionalnageomorfologija , Prirodno-matematički fakultet, Beograd, 1978.

2. Gavrilović, D., Đurović, P., Paleogeografija , Beograd, 2003.

3. Гавриловић, Љ., Дукић, Д., РекеСрбије , Завод за уџбенике, Београд, 2014.

4. Grupa autora, CrvenaknjigafloreSrbije1 , Ministarstvo za životnu sredinu Republike Srbije, Biološki fakultet u Beogradu i Zavod za zaštitu prirode Srbije, Beograd, 1999.

5. Дукић, Д., Климатологија, „Научна књига”, Београд, 1977.

6. Дукић, Д., Гавриловић, Љ., Хидрологија, Завод за уџбенике, Београд, 2008.

7. Ђукановић, Д., КлимаВаљевскогкраја, Скупштина општине Ваљево, Ваљево, 2000.

8. Ђуковић, Ј., Бојанић, В., Аерозагађење–појам,стање,извори,контролаитехнолошкарешења , Бања Лука, 2000.

9. Ђурђић, С., Заштитаприроде, Универзитет у Београду – Географски факултет, Београд, 2015.

10. Јанковић, М., Атанацковић, Б., Биогеографијасапедологијом , Географски факултет, Београд, 1999.

11. Јовановић, В., Одтишинедоурагана, 1(2) – „Научни магазин”, бр. 3, Београд, 1998.

12. Kukrika, М., Geografskiinformacionisistemi , Geografski fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2000.

13. Лазаревић, Р., Геоморфологија , Београд, 2000.

14. Љешевић, М., Урбанаекологија , Географски факултет, Београд 2002.

15. Мiljković, М., Osnovipedologije , Institut za geografiju PMF, Novi Sad, 1996.

16. Riđanović, Ј., Hidrogeografija , „Školska knjiga”, Zagreb, 1989.

17. Симс, Р., Стенеиминерали, „Вук Караџић”, Београд, 1989.

18. Стојковић, С., УводуГИС–практикум, Универзитет у Београду – Географски факултет, Београд, 2015.

19. Татић, Б., Костић, Г., Наша природна добра и потреба њихове заштите , Центар за еколошке

–ЦЕА и Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1996.

20. Šegota, Т., Кlimatologijazageografe , „Školska knjiga”, Zagreb, 1976.

Фотографије, табеле, прикази Љиљана Гавриловић, Душан Гавриловић, Снежана Ђурђић, Предраг Ђуровић depositphotos.com wikipedia.org

Документациони центар Завода за уџбенике, Београд РГЗ 06 број: 034-01-1-220/2024 Обим: 26,5 штампарских табака Формат: 20,5 × 26,5 cm

Тираж: 3.000 примерака

Рукопис

2024. године