Issuu on Google+

Vlado  Franjević  


2  


Vlado  Franjević  

Djelomično  dorađeni,  djelomično  d opunjeni  nastavci  prvobitno  pisani  za,  tj.   objavljeni  na  portalu  AKADEMIJA-­‐ART.HR         Nastavci  I-­‐XII     (1.12.2013.  –  10.4.2014.)  

 

3  


4  


1.12.2013.  

 

5  


Volim  slike.  Ne  samo  one  koje  naslikam.  Neke  se  slike  kreću.  Vode  za  ruke!   Neke  sadrže  u  sebi  više,  a  neke  manje,  boja  i  nijansi.      

Nema   dugo   je   svratio   u   dio   Muzeja   u   kojem   ja   danas   igram   ulogu   čuvara   umjetnina   i   servisera   gostiju   sredovječni   par.   Muškarac   je   bio   plavokos.   Žena   je   nosila   naočalena   nosu.   A   na   leđima   mali   ruksak.   Leđa   su   joj   bila   grbava   rekao   bih.   Vjerojatno   ne   od   težine   onakve   torbe.   S   njima   je   u   društvu  bio  simpatični  tamnoputi  dječak  od  možda  dvije,  tri  godine.  Zani-­‐ mali  su  ga  izloženi  preparati  životinja.  Ovo  dvoje  bljedolikih  bili  su  roditelji   malog  tamnoputog  dječaka.  To  znam  zato  jer  je  dječaku  plavokosi  muška-­‐ rac  u  jednom  trenutku  rekao:      

Tamo  je,  tamo  ti  je  mama!      

Pri   tom  je  pokazao  pravac  žene  koja  je  u  to   vrijeme  izvadila  toplu  tekuću   čokoladu   iz   automata.   Za   dječaka   velikih   „istraživačkih“   očiju.   Za   onog   malog   koji   je   bio   jako   ljubazan   davajući   mi   dvadeset   rapa   koje   je   izbacio   automat.  Višak  uplaćenog  novca!      

Sjetih  se  mojeg  krsnog  kumčeta.  Danas  živi  u  Zuerichu.  Nisam  ga  uživo  već   dugo  vidio.  Nažalost.  I  na  sramotu  mi.  Zadnjih  nekoliko  godina  ima  reper-­‐ ski   bend.   Jaimijev   otac   i   majka   su   Portugalci.   Otac   mu   potječe   iz   Mozam-­‐ bika.  Majka  iz  Angole.  Izgradili  su  kuću  u   Švicarskoj.  Nedaleko  Bodenskog   jezera.  Nema  dugo  sam  opet  «nabasao»  na  onu  fotografiju  na  kojoj  sam  Jai-­‐ mija,  kad  je  imao  možda  pet-­‐šest  godina,  obukao  u  dres  hrvatske  nogomet-­‐ ne   repke   a   sa   prezimenom   Šuker.   Smijao   sam   se   kad   sam   opet   vidio   tu   i   takvu  foto  dokumentaciju.  Materinji  jezik  Jaimijeva  oca  zove  se  ronga.  Ovaj   je  jedanput  na  tom  jeziku  izgovorio  one  moje  čuvene  stihove       četiri  kuta,  tri  čovjeka,  tri  č ovjeka  četiri  kuta,  ispuniše.      

Izgovorio  ih  je  u  video  kameru.  Iz  tog  priloga  i  ostalih,  nešto  više  od  dva-­‐ deset  njih,  na  raznim  jezicima  izgovorenih   stihova  mi  ovih,   napravio  sam   kratki  umjetnički  video  zapis.  Stihove  na   hrvatskom  u  njemu  izgovara  nam   tada  četverogodišnja  kćer.  Ona  za  hrvatski   već  dugo  ne  želi  niti  čuti.  Mož-­‐ da   zbog   frustracije   jer   joj   tata   i   mama   ne   žive   zajedno?   Mamin   materinji   jezik  nije  isti  tatinom  materinjem  jeziku!      

Danas,  na  Svetu  nedjelju  ujutro,  malo  poslije  šest  sati,  zazvonio  je  telefon.   Pogledao  sam  na  slušalicu  a  nisam  prepoznao  tko  se  iza  onog  broja  skriva.   Bacivši  pogled  kroz  prozor  imao  sam  osjećaj  da  je  možda  tek  tri  ili  če-­‐tiri   sata   pa   mi   je   kroz   uspavanu   misao   palo   da   me   netko   zajebava.   Nisam   se   više   obazirao   na   taj   poziv.   No   pričinilo   mi   se   da   netko   zvoni   kratko   i   na   vratima.  Više  nisam  znao  da  li  sanjam  ili  je  bila  stvarnost.  Ostao  sam  stoga   u  toplom  krevetu  i  probudio  se  nešto  poslije  osam.  Nekako  u  bunilu.  Sanjao  

 

6  


sam  da  mi  je  voljena  rekla  da  je  svršila  samo  dvaput.  S  jednim  drugim.  Dru-­‐ gi  put  je  navodno  svršila  jedva  i  to  isključivo  svojim  vlastititim  zaslugama.   Ova  potonja  informacija  u  snu  trebala  me  valjda  smiriti.  Smirit  u  snu!  Jedva   da  povjerujem  da  sam  onom  tipu  višem  od  mene  za  glavu  u  prijateljskom   tonu,  u  snu,  rekao:      

Dobro.   Žena   mi   je   rekla  da   ste   se  potrošili.  Nadam   se  da   tu   praksu   više  ne  budete  ponavljali.      

U  momentu  kad  je  ovaj  počeo  nešto  kao    

Ah  nemoj  sad  tak...      

prođe  mi  voljena  pored  mene  i  nasloni  se  njemu  na  rame.  Kao  da  se  njemu   zbog   mojih   riječi   a   ne   meni   zbog   njihovog   prostakluka,   ispričava.   To   me   probudilo!  Sanjam  jako  rijetko  a  kad  sanjam,  sanjam  debele  pizdarije.  No,   nerijetko  to  činim  i  na  javi  –  sanjam  samo!    

Nakon  što  sam  obavio  nuždu,  sjetivši  se  da  nas  netko  zvao,  a  jer  sam  vidio   da  je  to  bilo  malo  poslije  šest  sati  a  ne  oko  tri  ili  četiri,  pomislio  sam,  možda   mi  je  ono  bila  kćer?!  Možda  se  vraćala  s  kakve  fešte  pa  joj  je  otišao  zadnji   bus,   pa   sam   ju   trebao   voziti   doma.   Ili   se   htjela   onako   umorna   što   prije   skljokati  kod  nas  u  krevet?  Jutros  je  vani  bilo  u  ono  doba  oko  -­‐8°C.  Pogle-­‐ dao  sam  na  d isplej  mobitela  vadeći  ga  iz  džepa  crne  jakne  obješenoj  u  hod-­‐ niku.  Daleko  od  ušiju  mi.  Presjeklo  me.  Našao  sam  d okaz  da  me  zbilja  zvala   ona,  kćer  mi,  a  ne  tamo  neki  zajebant!  Jedanaestgodišnji  brat  kćeri  mi,  i  sin   moj   dragi,   objasnio   je   kad   sam   ga   nazvao   oko   deset   sati,   da   mu   je   sestra   jutros  došla  doma  jako  rano.  Baš  kad  se  ustajao.  Bila  je  sa  škvadrom  joj  u   austrijskom  Feldkirchu.  E  sad...  Žao  mi  je  jako  ali,  svaka  škola  košta  odre-­‐ đenog  nećeg.  Ponekad  novaca,  ponekad  nevaljalih  iskustva  i  zdravlja.  Toč-­‐ no  znam  o  ćemu  ja  to...  Ono...       Mlađi  je  par  ljudi,  oko  13.00  sati,  bio   u  dijelu  Muzeja  gdje  sam  danas  šefić   servisa.   Zabunom   su   otvorili   kriva   vrata   zbog   čega   se   uključio   alarm.   Pri-­‐ šao  sam  im  i  pitao  ih  na  njemačkom  da  li  su  možda  otvorili  ista.  Razumio   konačno  da  ne  razumiju  njemački.  Pitao  sam  ih  isto  na  engleskom.  Dali  su   mi  do  znanja  da  im  niti  engleski  nije  baš  neki.  Šta  sam  mogao  nego  ponoviti   im  pitanje  i  na  hrvatskom.  Nasmijali  su  se  i  rekli  da  pričaju  slovački.  Na  to   sam  im  rekao  da  sam  baš  ovo  ljeto  boravio  u  gradu  Prievidza,  u  domomo-­‐ vini  im,  a  gdje  smo  realizirali  umjetnički  projekt  6.  Spiralni  K anal.      

Za   pauzu   ručka   sam   se   odvezao   nakratko   doma.   Tamo   su   me   čekala   dva   topla  pileća  batka  i  komadić  kruha  na  stolu,  te  lijepa  riječ  na  usnama  žene   pored   stola.   Pojeo   sam   meso   bataka,   lijepu   riječ   poljubio,   putem   uključe-­‐ nog  skypea  pozdravio  ženinu  kćer  u  Zagrebu.    

 

7  


U  dijelu  sam  Muzeja  u  kojem  se  izlažu  specijalne  izložbe.  Jedna  od  dviju  sa-­‐ dašnjih  takvih  izložbi  a  koja  će  se  već  uskoro  zatvoriti  je  izložba  naslovlje-­‐ na   sa   Seksperti.   Ovdje   se   radi   o   strategiji   prirodnog   razmnožavanja   u   ži-­‐ votinjskom   svijetu.   Druga   izložba   Kult,   kultura   &   ikone   bila   je   otvorena   prošle  srijede.      

Možda  je  činjenica  da  je  prve  nedjelje  u  mjesecu  ulaz  u  Muzej  slobodan  u-­‐ vjetovala  relativno  pristojan  broj  posjetitelja.  Na  tzv.  mojem  odjelu,  pede-­‐ set   njih.   Iako,   kad   bolje   razmislim,   posjetitelji   su   največim   dijelom   bili   stranci  a  oni  vjerojatno  nisu  znali  da  je  ulaz  u  Muzej  danas  slobodan.        

Volim  slike.  Ne  samo  one  koje  sam  naslikam.  Neke  se  slike  grle  u  sredini  iz-­‐ ložbenog  prostora.  Te  i  takve  su  ipak  rijetke.  Čak  prerijetke  nažalost!      

 

8  


11.12.2013.  

 

9  


Vrijeme   opčeg  ludila.  Psihoza   mase   u  neinferiornom   dijelu   Mliječne   staze   čini  planet  skoro  pa  nesnošljivim.  Ludilo  mase  zbog  pojedinaca.  Ludilo  po-­‐ jedinaca  zbog  pojedinaca.  Nabacivanje  pisanih  floskula  o...  O  njihovim  bo-­‐ lestima.   Već   sam   o   tome   pisao   stihove:   srce   je   izdajnik!   Što   me   trenutno   jako  zanima  je  i  kvaliteta  destrukcije  konstrukcija  i  revitalizacija  konstruk-­‐ cija  destrukta.      

Ovaj  zapis  sam  započeo  u  kafiću  Muzeja  u  10.30  sati.  Nakon  što  sam  prelis-­‐ tao  lihtenštajnske  dnevne  novine.  Iz  njih  sam  doznao  da  su  učenici  općine   Triesen  zapalili  1000  svijeća  ispred  zgrade  Vlade  na  glavnom  trgu  u  Vadu-­‐ zu.  Razlog  tome  je  bio,  kako  se  u  tisku  navode  riječi  ravnatelja  škole  da  se   ustanovilo  da  osjećaj  zajedništva,  u  opčem  smislu,  nestaje.  I  da  su  zato  htje-­‐ li  probuditi   pažnju   kako   bi   trebala   zavladati  solidarnost   između   bogatih   i   siromašnih,  između  zdravih  i  bolesnih  i  među  različitim  generacijama.  Sa-­‐ znao  sam  i  to  da  je  najpoznatiji  matematičar  u  zemlji,  umirovljeni  nastav-­‐ nik  gimnazije  u  Vaduzu  pisao  pismo  javnosti  o  tome  da  PISA  studije  on  o-­‐ sobno   drži   vrlo   problematičnim   i   da   iste   nisu   dovoljno   dobar   sistem,   do-­‐ voljno  dobar  mehanizam  i  alat  školstva  a  po  pitanju  djelovanja  na  učenike.   Isti   je   gospodin   bio   kurator   jedne   vrlo   dobre   specijalne   izložbe   koju   smo   organizirali  prošle  godine  u  Muzeju.  Izložba  se  zvala  Matematike  ljubav.      

Istog  sam  tog,  danas  eto  starijeg  a  prilično  vitalnog  gospodina,  pozvao  pred   nekih  petnaest  godina  da  učestvuje  u  projektu  Najpoznatiji  ćelavci  Lihten-­‐ štajna.  Nije   se  odazvao.  U  projektu   sam  imao  devet  poznatih  muških,   pri-­‐ rodno   ćelavih   lihtenštajnskih   glava.   Među   ostalim   i   tadašnjeg   šefa   Vlade,   njegovog  zamjenika,  šefa  policije,  itd.  Sve  sam  ih  portretirao  uživo  a  crteže   portreta   koristio   kao   predloške   ulja   na   platnu   srednjih   veličina.   Kad   sam   portretirao  ondašnjeg  šefa  Vlade,  ujedno  i  ministra  financija,  i  njegovog  za-­‐ mjenika,  pili  smo  heineken.  Na  adresi  Dorfstrasse  70,  u  Triesenu.      

(Skoro  pa  točno  četiri  mjeseca  nakon  pisanja  ovog  teksta  ubijen  je  jedan  od   braće  tog  bivšeg  predsjednika  Vlade.  Direktor  jedne  od  privatnih,  obiteljskih   banaka.  Sa  tri  metka  iz  pištolja  u  podzemnom  parkiralištu  ispod  zgrade  im   financija.)    

(Na  istoj  adresi  gdje  sam  ih  1996.  portretirao,  stanuje  danas  mlađi  sin  jednog   drugog,  pokojnog,    predsjednika  iste  a  prijašnje  Vlade.  Staru  je  kuću,  sin  o vaj,         upravo  renovirao.)        

Jučer  me  bivša  pitala  kad  će,  u  prosincu,  sin  naš  biti  kod  mene.  Igrao  sam  se   idejom  da  ću  možda  ovaj  Božić,  nakon  puno  godina,  provesti  u  Hrvatskoj.  I   da  ću  povesti  i  njega  sa  mnom  kako  bi  konačno  dobio  priliku  osjetiti  druk-­‐ čiju   atmosferu   istog   kršćanskog   slavlja.   Danas   sam   mišljenja,   tog   putova-­‐ nja  neće  biti.    

 

10  


Jučer  me  nazvala  kćerka  i  pitala  da  li  bih  mogao  snimati  kazališni  komad.  U   školi  joj.  Ona  je  navodno  bila  u  ekipi  za  postavljanje  scene.  Glas  joj  je  zvu-­‐ čao  kao  da  joj  je  žao,  jer  neću  moći.  Danas  sam  mišljenja,  trebao  bih  prona-­‐ ći  način  da  ju  razveselim  i  ne  ostavim  na  cjedilu.      

Slijed  misli  mi  odjedanput  presjekla  jedna  od  kolegica.  Nazvala  me  telefo-­‐ nom.  Dolje  je  na  ulazu  bio  R.B.  Svratio  je  ekstra  u  Muzej  da  bi  smo  se  vidjeli   nakon  dužeg  vremena.  Ovaj  Lihtenštajnac  već  duže  ne  živi  u  Kneževini  ne-­‐ go  je  kao  dužnosnik  jedne  poznate  Evropske  organizacije  živio  u  Brüsselu   pa  Ženevi,  pa  Beogradu.  Sad  živi  u  Ljubljani.  Gdje  svako  jutro  po  jedan  sat   uči   -­‐   hrvatski!   Simpatično!   Od   početka   druge   polovice   iduće   godine   će   se   preseliti   u   jednu   drugu   EU   zemlju.   Volio   bi   mi   pomoći,   rekao   je,   da   tamo   realiziramo  jedan  od  naših  slijedećih  Spiralnih  Kanala.  Radit  će  na  papiri-­‐ ma  za  projekt  a  koje  ćemo  poslati  na  EU  sa  upitom  za  potporu  u  relizaciji.   Hm.  Zanimljivo.      

Poprilično  uzbuđen  poslao  sam  SMS  poruku  slijedećeg  sadržaja  supruzi  mi:    

Znao  sam  da  sam,  i  da  smo,  na  dobrom  putu.  Znao  sam  da  je  način  na   koji  radim(o)  Spiralne  Kanale  skoro  pa  genijalan.  Nakon  investicije  og-­‐ romne   energije,   nakon   vrlo   intenzivnog   rada,   stoji   već   po   drugi   puta   netko  ispred  m ene  i  kaže,  OK,  pomoći  ću  razviti  Kanale!  Ovo  me  sad  jako   ohrabruje.  Kanali  su  DOBRI.            

Nazvao  sam  ju  a  njezina  me  izjava  poprilično  zatekla:    

Čudno.  Danas  ujutro  kad  sam  bila  u  sobi  gdje  meditiram  i  kad  sam  vid-­‐ jela  slike  koje  sam  naslikala,  sjetila  sam  se  i  one  koju  je  otkupio  R.B.  i  su-­‐ pruga  mu.  Pitala  sam  se  kako  su  njih  dvoje,  i  gdje  su  sad.    

Radi  se  o  najboljoj  slici  koju  je  Rajka  do  sad  naslikala.  Motiv  najmanjeg  gra-­‐ dića  Švicarske  zvanog  Werdenberg,  sa  dvorcem  na  vrhu  manjeg  brda  i  je-­‐ zercem  ispred  gradića.  Sliku  su  poklonili  jednom  Talijanu  koji  se  odselio  iz   Švicarske  u  italsku  mu  domovinu.       (Skoro  pa  točno  četiri  mjeseca  nakon  javnog  objavljivanja  ovog  štiva,  odnos-­‐ no  teksta  koji  se  nalazi  ovdje  izvan  zagrada,  dobio  sam  elektronsko  pismo  od   R.B.-­‐a  u  kojem  stoji  da  će  doći  u  Lihtenštajn  u  drugoj  polovici  svibnja  i  da  će-­‐ mo  se  tada  najvjerojatnije  opet  vidjeti.  Nit  krajme  svibnja  se  nismo  vidjeli.)        

Telefonirao  sam  kratko  sa   jedanaestgodišnjim   mi  sinom.  Kad  sam   nazvao   bio  je  kod  školskog  kolege  s  kojim  se  malo  igrao  a  malo  učio.  Dao  sam  mu   do  znanja  da  još  niti  sam  ne  znam  mogu  li  ili  ne  mogu  ići  za  Božić  u  Hrvat-­‐ sku.  Pitao  ga  da  li  bi  išao  sa  mnom,  tj.,  s  nama.  Ako  će  biti  sve  u  redu.  Za-­‐ ključio  sam  da  mu  se  d ie,  i  ne  ide.  Nekako  kao  i  meni.  Ako  ćemo  ostati  ovdje  

 

11  


bit  ćemo  zajedno  onaj  vikend  pred  Božić.  Onda  će  on  o tići  k  majci  mu  i  ses-­‐ tri.   Žena   će   mi   u   to   već   biti   u   Zagrebu   kod   njezine   kćerke.   Ostat   ću   sam.   Bljuvat  tugu  kroz  stihove.  I  možda  oslikavanjem  kojeg  platna.    

Elektronskom   sam   poštom   dobio   danas   i   odgovore   na   neke   moje   upite.   Stalno  nešto  pitam.  Razne  ljude.  Muške  i  ženske.  Jedan  je  odgovor  glasio  od   prilike  ovako:  Muž  mi  ove  godine  neće  kupovati  više  slike.  Javit  će  ti  se  valj-­‐ da  iduće.  Oprosti,  ja  na  njegovu  odluku  nisam  mogla  utjecati.  Drugi  je  odgo-­‐ vor   bio   od   načelnika   jedne   općine.   Isto   negativan.   Treći   je   bio   komad   za-­‐ hvalnosti.   Četvrti   je   bio   upit   da   li   bih   mogao   uspostaviti   kontakte   jednoj   maloj   masi   muzičara   iz   Hrvatske   sa   možebitnim   hrvatskim   Udrugama   u   Švicarskoj.        

Vrijeme  je  opčeg  ludila.  Izdvojiti  iz  kaosa  ono  čime  bismo  se  mogli  izliječiti,   uistinu  nije  jednostavno.          

     

 

 

12  


12.12.2013.  

 

13  


Sve  mi  i  svatko  može  biti  inspiracija.  Ti  koji  nisi  ti.  Ti  koja  vagabundiraš  iz   jedne  u  drugu  ljudsku  osobnost.  Veliki  svijetleći  krug  iznad  planine.  Sjutra   jedva  vidljiv  kroz  maglu  zime.  Događaji  iz  moje  i  tuđe  prošlosti.  Neki  frag-­‐ menti  iz  budućnosti  u  koju  kao  da  ponekad  imam  pristup.      

Najdražu  mi,  odvezao  sam  na  posao.      

Prvog  sata  nakon  otvaranja  vrata  Muzeja  u  njeg  su  ušla  četiri  seniora.  Jed-­‐ na   žena.   Sama.   Pa   grupa   od   tri   muškarca.   Muškarci   su   došli   prije   svega   zbog   jedne   od   specijalnih   nam   izložbi   –   1938.   Priključenje   ili  daljnji   suve-­‐ renitet.  Kratka  dokumentacija  vremena  u  kojem  se   odlučivalo  da  li  će  Kne-­‐ ževina   Lihtenštajn   biti   priključena   fašističkoj   Njemačkoj   ili   ostati   samo-­‐ stalna,  tj.  naslonjena  na  neutralnu  Švicarsku.        

Jutros  sam  dobio  poziv  od  kolege  Arna.  Elektronskim  putem.  Pozivao  je  na   sutrašnje  eksperimentalno  događanje  u  obližnjem  kazalištu.  Namjera  mu  je   i  njegovom  laboratoriju  zvuka,  ohrabriti  prisutne  u  publici  da  se  uključe  u   muzički  performans,  u  proizvodnju  zvuka.  Mislim  si,  bilo  bi  super  s  njima   sutra  eksperimentirirati  na  taj  način.  Uzeo  bih  sa  sobom  usnu  harmoniku  i   zacvilio  blues.  Ali  neću  moći.  Zakovalo  me!  Trenutno  sam  osuđen  propuš-­‐ tati  neke  dobre  događaje.    

Kolegu  multimedijalca  Arna  sam  2001.  doveo  u  Hrvatsku  gdje  smo  zajedno   izlagali.  U  Gradskom  Muzeju  u  Bjelovaru  i  Galeriji  reastauratorskog  Zavoda   u  Splitu.  Ove  potonje  izložbe  se  ne  želimo  više  sjetiti.  I  u  Bjelovaru  je  Arno   izveo   performans.   Vukao   je   četiri   veče   cigle   na   konopcu   oko   centralnog   kvadratnog  parka  ispred  Muzeja.  Umjetnik  je  bio  obućen  u  bijelo  prinčevo   odijelo  i  nosio  krunu  na  glavi.  U  Čazmi  smo  se  i  okolici  u  o no  vrijeme  dobro   družili  sa  starim  prijateljima  mi.  Bogato  se  jelo  i  pilo.  I  bacao  se  kamen  s  ra-­‐ mena  u  selu  Suhaja.  Arno  je  čak  i  zapjevao  na  ruskom.  Sa  jednim  tada  umi-­‐ rovljenim  profesorom  koji  mi  je  htio  poslije  prodati  njegovu  vikendicu.      

2002.  smo  Arno  i  ja,   pored  ostalih   troje  reprezentanata   Lihtenštajna   sud-­‐ jelovali  u  prvom  dijelu  kulturne  izmjene  Lihtenštajn   –  Indonezija.  Boravili   smo,   radili   i  izlagali   mjesec   dana  u   Yogyakarti   na   Javi.   Nedaleko   aktivnog   vulkana   Merapi.   Nedaleko   najvećeg   budističkog   templa   i   jednog   od   svjet-­‐ skih  građevinskih  čuda  -­‐  Borobudur.  O  tom  mojem  nastupu  se  izvještavalo   u   samo   jednom   hrvatskom   časopisu.   U   Areni!   Malo   senzacionalistički   na-­‐ slovljeno,  ali  ipak...  Uvijek  kad  se  sjetim  naslova  Mesićevim  koracima  po  In-­‐ doneziji   –   Hrvat   na   čaju   kod   Javanskog   Sultana   moram   se   smijuljiti.   Zbog   prvog  dijela  naslova.  Ti  vraga,  da  ne  bih  možda  zbog  tog  naslova  bio  sum-­‐ njiv  Fincima!  (Znate  na  šta  mislim  ovdje,  zar  ne?)    

Arnu  sam  omogućio  i  da  2005.  nastupa  na  međunarodnoj  likovnoj  koloniji  

 

14  


u  Srbiji.  U  rodnom  mjestu  Vuka  Karadžića.  Tamo  sam  tada  realizirao  2.  Spi-­‐ ralni  Kanal  pod  naslovom    

Kad  bih  bio  Srbija...    

Gledam  kroz  prozor  Muzeja.  U  sivi  dan.  Osjećam  se  u  nekoj  vrsti  jako  kul-­‐ turnog  kulturno-­‐popravnog  doma.  Ili  zatvoru.  Deset  provedenih  godina  ov-­‐ dje  ostavilo  je  traga  u  meni.  Moglo  bi  se  dogoditi  valjda  da  me  na  kraju  bal-­‐ zamiraju  ili  prepariraju  pa  izlože  ovdje.      

Pola   sata   pauze.  Pojeo   sam  u  hodu  u   biti  neko   industrijsko   smeće.  U  tako   kratko  vrijeme  se  niti  ne  može  nešto  normalno  pojesti.  I  nedaj  Bože  u  ne-­‐ kakvom  restoranu.  Krize  su.  Šparam.  Na  sebi.  Na  kome  bih  drugom?!    

Danas  imamo  u  Muzeju  Božićno  druženje,  neku  vrstu  skromne  zabave  po-­‐ vodom  Božića  i  skorog  početka  Nove  godine.  Htio  sam  ostati.  To  su  trenuci   kad  se  s  kolegicama  i  kolegama  suočiš  u  drukčijem  okviru.  Dobiješ  priliku   da   se   eventualno   ispričaš   onima   kojima   si   možda   u   tijeku   godine   stao   na   žulj  ili  da  to  netko  učini  tebi.  Vrijeme  oprosta.  Htio  sam  o stati,  ali  neću.      

Svi  državni  namještenici  imaju  sutra  Božićnu  feštu  preko  puta  mjesta  gdje   stanujemo.  Jer  sam  već  deset  godina  taj  i  takav  namještenik  a  nikada  d o  sa-­‐ da   nisam   nazočio   istoj   fešti,  mislio  sam  prvo,   otići   ću.  Ali  nisam.  Zbog   ba-­‐ rem  d va  razloga.  Barem  dvije  žene.    

Oko  15.00  sati  sam  postavio  stolove  za  feštu.  Sjedeći  poslije  toga  kratko  u   kafeteriji  kolegice  su  me  pitale  da  li  sam  noćas  osjetio  potres.  Treslo  se  jut-­‐ ros  oko  2.00  sata  4,1  stupanj  po  Rihterovoj  ljestvici!  S    epicentrom  u  švicar-­‐ skom  Sargansu.  Oko  10  km  od  nas.  Tamo  gdje  smo  žena  mi  i  ja  izlagali  našu   likovnu  umjetnost  pred  dvije  godine.  I  čitali  moju  poeziju  na  njemačkom  i   kajkavskom.           Oko  15.45  je  u  dio  Muzeja  za  koji  sam  danas  zadužen  stigla  grupa  od  dva-­‐ naest  učenika  s  učiteljem  im.  Crtali  su  preparirane  životinje.        

Sve  mi  i  svatko  može  biti  inspiracija.  Pisanje  o  pojavama  i  ljudima,  pa  auto-­‐ cenzura.   Kastracija   samog   mene   u   riječi   pretočenog.   Inspirirat   me   mogu   povici:     Ti  me  trebaš  samo  kao  inspiraciju.  Ne  želim  biti  više  tvojom  inspira-­‐ cijom!      

Ili  ljubomora  prijatelja  mi.  Na  moju  slobodu.  (Bem  ti  takvu  slobodu  kakvu   ja   imam.   Stalno  sam   u   strahu   i   mislit  moram   šta  i   kad   kome  smijem  reči.   Kome  se  smijem,  kad  i  na  koji  način  nasmijati  a  da  mi  se  ne  prikelji  da  ju  ili   ga  želim  slinavo  obljubiti.  Po  cijelom  tijelu).  Ljubomora  na   moja  stvarna  i  

 

15  


imaginarna  putovanja.  Sve  to  nekako  neminovno  dovodi  do  ponovnog  pre-­‐ ispitivanja   kakvoće   i   tijek   trajanja   određenih   prijateljstava,   međuljudskih   partnerstva,  a  koji  život  znače!          

 

16  


28.12.2013.  

 

17  


Istina  je,  zemlja  se  tresla.  Jučer  opet.  U  8.08  sati.  Jutros  sam  o  tom  čitao  u   jednom  od  dva  dnevna  lista  u  Lihtenštajnu.  Treslo  se  opet  s  epicentrom  u   švicarskom  mjestu  Sargans.  Preko  puta  lihtenštajnskog  Balzersa.  Ovaj  put   sa  3.6  stupnja  po  Richteru.  Tih  samo  nekoliko  stupnja  skoro  me  izbacilo  iz   kreveta.      

U  današnjim  sam  novinama  vidio  osmrtnicu  jednog  mlađeg  čovjeka  kojeg   sam  površno  poznavao.    Samo  smo  jednom  razgovarali.  Čekajući  autobus.   Ilja  je  smrtno  stradao  penjući  se  po  planinama.  A  inače  ga  se  moglo  vidjeti   kako  vozi  bicikl.  Uvijek  sam.  Na  biciklu.  Kroz  Lihtenštajn.  Po  svim  i  svakak-­‐ vim  vremenskim  uvjetima.      

Prekjučer   navečer   sam   se   vratio   natrag   iz   Hrvatske.   Tamo   sam   bio   samo   četiri  dana.  Posjetio  na  brzinu  rodno  mi  selo  i  u  njem  majku.  I  bratićevu  o-­‐ bitelj.  Zapalio  svijeće  na  grobu  djeda  mi  i  bake.  Majčini  roditelji.  Moji  hrani-­‐ telji.  Na  povratu  iz  Martinca  sam  nakratko  svratio  kod  obitelji  Salaj  u  Gra-­‐ bovnici  i  po  prvi  put  doživio  njihovu  poznatu  Božičnu  priču.  Sa  više  od  mili-­‐ jun  svjetlećih  tjelešaca.  Iz  novina  sam  već  prije  doznao  da  je  ove  sezone  ta-­‐ mo   svratio   i   gospodin   Josipović.   Predsjednik   Republike.   Sva   ona   gužva   i   gungula   ljudi,   auta   i   autobusa   s  početka   te   noći  mi  nije   baš  najbolje  sjela.   Obično  nisam  rado  na  istom  mjestu  sa  tak  puno  svijeta.  Parkirao  sam  auto   gore  na  putu  za  Bojanu.  S  određenog,  sigurnog  odstojanja,  mi  se  ono  svjet-­‐ leće   imanje   više   dopalo   nego   izbliza.   Ako  je   to   dakle   problem,   to   je  samo   moj  problem.      

Poslije  desetminutnog  šetanja  između  svjetlećih  lampica  odvezao  sam  se  u   susjedno  selo  Bojana,  kod  frenda  mi,  akademskog  slikara  i  galeriste,  Franje   Matešina.  Uvijek  me  raspoloži  svim  onim  novim  detaljima  iz  kreativno-­‐um-­‐ jetničke  mu  tvornice.  Dva  najmlađa  Franjina  i  Lidijina  sina  Mihaela  i   Rafa-­‐ ela,   od   ukupno   četvero   im   djece,   vidio   sam   po   prvi   put   uživo.   Franjo   me   vodio   po   noći   kroz   voćnjak  dolje   do   amfiteatra.   Iza  galerije.   Pokazivao   sa   svjetlom  električne  lampe  negdje  dalje.  Pravac  nizine.  U  noć.  Iza  amfiteatra.   Rekao  je,  tamo  su  u  međuvremenu  napravili  nogometno  igralište.  Kamin,  u   prostoru  u  kojem  se  može  poslužiti  i  do  sedamdeset  gostiju,  u  prostoru  ko-­‐ ji  se  nastavlja  na  galeriju,  Franjo  je  kako  reče  izgradio  sam.  Iako  to  do  tada   nije  nikada  radio.  Njegova  dobra  volja  i  kreativni  trud  su  nešto  što  fascinira   i  oplemenjuje.  Nešto  što  širi  optimizam  i  potkrepljuje  vjeru  u  dobro.  Franjo   mi  je  poklonio  čak  tri  DVD-­‐a  sa  d okumentarnim  filmom  o  njemu  samome,  i   dva   primjerka   desetminutnog   video   zapisa   o   nastajanju   jedne   mu   jedine   slike  u  tehnici  ulje  na  platnu.  S  ponosom  je  rekao  da  mu  je  bilo  dozvoljeno   na  tim  DVD-­‐ima,  upotrijebiti  muziku  Lidije  Bajuk.                    

U  ponedjeljak  smo  se  u  Zaboku  nakratko  sastali  sa  zagorskim  bluzerom  To-­‐

 

18  


mislavom  Golubanom.  Na  njega  me  i  njegovo  fantastično  muziciranje  upu-­‐ tila  jednom  jedna  vrla  Zagorka.  Supruga  mi!  Popili  smo  zajedno  piće.  Ja  pi-­‐ vu  Pan,  on  amaro  a  Rajka  kavu.  Pričali  smo  mu  o  našem  projektu  Spiralni   Kanali,  o  Lihtenštajnu,   o  Franji  Matešinu.   On  nama  malo  o   njegovim  glaz-­‐ benim  iskustvima   u   SAD   i  o  tome  da   ga  je   Lidija   Bajuk  jedanput   zvala  da   nastupi   s   njom   kod   Franje.   Na   prvom   pak   Lidijinom   koncertu   u   Bojani,   nazočila  je  i  Rajka.      

Dr.   Thomas   Zwiefelhofer,   podpredsjednik   Vlade   Kneževine   Lihtenštajn   poslao   mi   je   odgovore   na   moja   pitanja   intervjua   koji   će   biti   objavljen   na   portalu  akademija-­‐art.hr.  Isti  sam  intervju  odmah  preveo  i  proslijedio  da-­‐ lje.  Hm,  možda  čudno  ali,  danas  prevađam  sa  njemačkog  na  hrvatski  i  s  hr-­‐ vatskog  na  njemački  a  bez  da  sam  ikada  polazio  jezične  škole.  Osim  ako  se   ona  dva  tečaja  jezika  u  Švicarskoj  ne  smatraju  školom.  Kad  sam  ih  polazio   imao  sam  valjda  dvadeset  i  pet  godina.    

U  ulaznom  elektronskom  pretincu   na   fejsu  sam  iz  uredništva  radija  Glasa   Hrvatske   doznao   da   je   moja   elektronska   čestitka   postavljena   na   njihovoj   fejs  stranici  bila  nagrađena,  da  je  nagrada  već  na  putu  za  Lihtenštajnu  i  da   bi  me  htjeli  kratko  intervjuirati.        

Oko   11.00   sati   smo  dobili   prve   goste   u   Muzeju.  Mladi   kineski   par.   Ona   je   imala  crvenu  jaknu  i  foto  kameru.  Danas  sam  zadužen  nadgledati  izložbeni   prostor  specijalnih  izložbi  Seksperti  i  Ikone.  Neke  sam  kineske  goste  dosad   snimao  video  kamerom  za  potrebe  našeg  youtube  kanala.  Neke  od  tih  sam   obavijestio   da   sam   2008.   godine,   tjedan   dana   boravio   u   Pekingu.   Moj   je   jedan   likovni   rad   tada   bio   izložen   na   3.   međunarodnom   Pekinškom   bijenalu   likovne   umjetnosti.   Jedini   sam   tamo   predstavljao   lihtenštajnsku   likovnu  scenu.  U  okviru  iste  te  velike  manifestacije  sam  nakon  dugo  vreme-­‐ na  sastao  Dubravku  Lošić  s  kojom  sam  u  Zagrebu  pohađao  isti  odjel  ŠPU-­‐i.   Ona  je  u  Kini  bila  jedna  od  četvero  reprezentanata  likovne  umjetničke  sce-­‐ ne  RH!      

Poslao   sam  SMS  poruku  sinu  mojem.   A  jednu  drugu,  dragoj  mi.  Žalio   sam   joj  se  kak  ovdje  puše  alpski  vjetar  Föhn  a  koji  je  najvjerojatnije  kriv  za  moj   umor.  Draga  mi  je  na  to  samo  mislila:      

Ma  nije  kriv  vjetar  nego  ti  je  onih  par  limenki  otežalo  mišiće,  zamu-­‐ tilo  pogled   i   usporilo   duh.   Stani  na  obalu   Rajne  i   pusti  da   te  vjetar   miluje.  Odnijet  će  težinu,  dati  ti  svježinu!    

Pišući  par  limenki  mislila  je  u  stvari  na  ono  od  heinekena.            

Poslao  sam  SMS  poruku  i  Franji.  Odgovorio  je  da  će  mi  poslati  željeni  foto   materijal.    

 

19  


Iznenadno  curenje  krvi  iz  lijeve  mi  nosnice  podsjetilo  me  na  operaciju  nosa   izvedenoj  u  švicarskom  St.Gallenu.  Pred  nekih  dvadeset  tri  godine.  I  taj  je   zahvat  bio  u  biti  uzaludan.  Nos  mi  je  uglavnom  začepljen  iz  psiholoških  sta-­‐ nja  a  ne  zbog  ne  znam  kakvih  fizičkih  mana.  Iako  su  mi  šintari  prodali  foru   da   su   mi  koštani  otvori  nosnica  gore   pri  korijenu  nosa  dosta  suženi   te  da   mi  je  hrskavica  nosa  koja  dijeli  nosnice  u  dva  dijela  bila  zakrivljena.  Jedna   od  kolegica  mi  je  dala  pakiranje  papirnatih  maramica,  druga  Arnica  home-­‐ opatske  kuglica.  Uzeo  sam  d vaput  po  pet  kuglica.        

Pola  sata  pauze.  Prošetao  sam  središtem  Vaduza.  Na  oko  15°C.  Upalo  mi  u   oči  da  se  u  samom  centru  zatvaraju  dvije  radnje.  Treća,  ona  u  kružnom  to-­‐ ku,  je  zatvorena  već  više  od  godinu  dana.  To  su  zanimljivi  podaci.  Na  trgu   pored  gradske  Vijećnice  nalazi  se  klizalište.  Na  njemu  se  klizalo  dvoje  kli-­‐ naca.   Jedan   od   dvojice,   klizeći   se,   držao   za   ruku   plavokosu   ženu.   Po   stilu   klizanja  dječaka,  rekao  bih  da  mu  je  mama  Ruskinja.  Ova  me  pak  blic-­‐misao   podsjeti  na  Nolin  film  Rusko  meso.  S  tim  u  vezi  pak,  evo  još  jedan  nebitan   podatak:  i  Nola  je  išao  u  isti  razred  u  ŠPU-­‐i  sa  Lošićevom  i  sa  mnom.      

Poslije   pauze   u   Muzeju   je   bilo   dosta   gostiju.   Domaćih   i   stranih,   muških,   ženskih,  djece,  Azijata...  Među  domaćima  je  bio  i  Zwiefelhoferov  punac,  vrlo   uljudan   penzionirani   bankar.   Izmjenili   smo   nekoliko   riječi.   A   onda   se   od-­‐ jedanput   pojavio   i   direktor   Muzeja.   Sa   suprugom   i   njezinom   sestrom.   Na   odlasku  smo  si  uzajamno  poželjeli  dobar,  veseo  i  sretan  prijelaz  u  Novu  go-­‐ dinu!        

Ako   se   pitate   što   se   može   o   seksu  u   životinjskom   carstvu   saznati   na  ovoj   našoj  izložbi,  evo  nekoliko  rečenica  i  o  tome:    

Seks   je   motor   evolucije   i   praizvor   visoke   različitosti   vrsta.   Partneri   bivaju  namamljeni  i  zavedeni.  Rivali  budu  odgurnuti  u  stranu.  A  čak   i  sam  čin  nije  bez  problema.  Privoljeti  partnera  nije  bezopasno  i  zah-­‐ tjeva  istrajnost.  Tko  pređe  sve  prepreke  bit  će  nagrađen  prinovama.   Njega  mladunčadi  je  skupa  a  snaga  pak  roditelja  ograničena.  Sa  ko-­‐ jom   strategijom   dobivaju   životinje   najviše   djece   i   unučadi?   Ove   su   dvije   suprotstavljene   strategije   rasprostranjene:   kakvoća   (roditelji   omogućuju  m alom  broju  djece  što  je  moguće  bolji  start  u  život  –  raz-­‐   maženi   jedinac);   kvantitet   (roditelji   «puste»   u   život   što   je   moguće   veči  broj  djece,  jedno  od  njih  će  već  nekako  preživjeti.)  Jednostanič-­‐ njaci  nisu   «ludi   za   seksom».   Njima   je   dovoljan   jedan   spol.   Na   taj   si   način   šparaju   komplicirano   traženje   partnera.   Sve   dok   im   njihovo   okruženje   daje   sve   potrebno   za   život,   dijele   se   jednostavno   na   dva   dijela.  Njihovi  su  potomci  jednaki  presliku  njih  samih.  Do  promjena   dolazi   samo   uslijed   greški   u   nasljednim   supstancama   –   mutacije.  

 

20  


Prilagoda   okruženju   je   uslijed   toga   slučajna.   Seks   je   invovativan.   Kod  dvospolnih  vrsta  će  jedan  dio  nasljednih  svojstava  biti  prenijet   na   iduću   generaciju.   Svako   dijete   je   drukčije.   Tako   mogu   na   pro-­‐ mjene   u   njihovom   okruženju   bolje   reagirati   nego   njihovi   roditelji.   Kad  dva  mužjaka   u  isto  vrijeme   pokažu   interes  za  jednom  ženkom   nastaje  konkurencija.  Vrijedi  i  obrnuto  (dvije  ženke  pokazuju  interes   za   jednim   mužjakom)   ali   to   je   velika   rijetkost.   Do   složenih   i   dugih   konkurentskih   borbi   dolazi   kod   spola   koji   u   potomstvo   investiraju   manje  –  to  su  najčešće  mužjaci.  Oni  razvijaju  snažna  oružja  za  bor-­‐ bu  koji  konkurente  izbacuju  iz  utrke  ili  ih  koriste  za  imponiranje...       Istina.  Zemlja  se  tresla.  A  bojim  se  da  će  se  tresti  opet.    

     

 

21  


22  


3.1.2014.  

 

23  


Pred  dan-­‐dva  sam  počeo  čeprkati  po  uspomenama.  Uspomene  su  prošlost   a  trebalo  bi  živjeti  u  sadašnjosti  i  iz  nje  činiti  što  je  moguće  bolje,  kvalitet-­‐ nije.  Uspomene  bude  iznova  i  najčešće  osjećaje  za  koje  smo  najčešće  htjeli   da  ostanu  pohranjeni,  zauvijek  zapakirani  u  prošlost.  Ima  i  izuzetaka.  Uvi-­‐ jek,  svugdje  i  u  svemu.    

Posudio  sam  DV  video  kameru  a  kako  bih  konačno  mogao  prenijeti  video   zapise  s  DV  kazeta  u  digitalnu  video  formu.  I  tako  dokumentirao  vrijedne   momente  iz  obiteljskog  i  inog  kakvog  takvog  zajedničkog  nam  života.  Kre-­‐ nuo  sam  prenositi  prvo  video  sekvence  sina  nam  kad  je  još  bio  beba.  Mala   beba.  Od  nekih  3  mjeseca.  Video  zapise  koje  sam  snimao  odmah  po  rođenju   mu   nisam   još   našao.   Valjda   budem.   Saznao   sam   tako   između   ostalog   da   smo  ga  krstili  15.  ožujka  2003.  I  na  pokretnim  sam  slikama  vidio,  da  sam   uglavnom  igrao  sporednu  ulogu.  Takva  uloga  divljoj  mački  u  meni  u  stvari   ne  pristaje.  S  njom  se  mačka  nije  nikad  znala  najbolje  nositi.  Vidio  sam  pu-­‐ no  ljudi  oko  nas  i  s  nama  s  kojima  već  duže  vrijeme  ne  komunciram.  Jer  oni   su  ostali  bolji  ljudi.  Jer  ja  sam  se  pokvario.  Kao  ono  u  konzervi  s  krivim  da-­‐ tumom.  Vidio  sam  u  jedanest  godina  starom  filmu  kako  nam  je,  tada  osmo-­‐ godišnja  kćerka,  izgledala  kak  mala  princeza  iz  najljepše  bajke.      

Jedanest   godina   kasnije,   jučer,   devetnaestgodišnjakinja,   nazvala   me   da   dođem  autom  po  nju  i  frenda  joj.  Ili  dečka.  Ne  znam.  Rekla  je,  otišli  su  u  ki-­‐ no   a   poslije   kina   neće   više   uloviti   bus.   Nisam   pokazao   ničim   da   sam   vrlo   zatečen  kad  sam   ju   vidio   –   s   onim   jednim   nečim,  kaj  ne   znam   nit  nazvati   pravim  imenom.  Sad  evo  i  ona  nosi  brnicu  na  nosu.  Baš  točno  to  mi  je,  od   svih   stvari   kojima   si   ljudi   unakazuju   tijela,   najmanje   simpatično.   I   sad   je   frka.  U  meni  samom.  Ostaviti  ju  na  miru  i  uopče  ne  počinjati  temu,  u  nadi,   možda  ju  prođe!?  Daj  Bože,  čim  prije!    

Vrtio  sam  tako  i  moj  vlastiti  film.  O  pojmu  unakaživanje  mojeg  mi  tijela,  iz-­‐ nutra  i  iz  vana,  mogao  bih  jako  puno  pisati:  performans  rezanja  žila  d jedo-­‐ vom  britvom,  nošenje  naušnica  ukrašenih  perjem  ptice  kreštalice,  hodanje   okolo  sa  bakrenom  žicom  zamotanoj  u  vlastitu  kosu,  tada  još  bakrenome-­‐ singaste  boje...  Dobro  da  nije  grom  pogodio  bakar  u  kosi  kad  je  ono  jednom   grmjelo  jako!  Možeš  mislit  kako  se  takvo  mi  ponašanje  u  hrvatskim  selima,   pred  više  od  trideset  godina,  ljudima  činilo.      

Jutros   sam  u   parkiralištu   ispod  pošte  u   Vaduzu   sastao  kolegicu   iz   Muzeja   koja   je   u   zadnje   vrijeme   imala   puno   problema   s   hormonima.   Rodila   je   k-­‐ ćerku!  Zbog  tog  se  jedno  d uže  vrijeme  nismo  vidjeli.      

Odnio  sam  neke  stvari  u  poštanski  Muzej.  Isti  se  nalazi  u  susjednoj  zgradi.   Trebali  su  neke  stvari  za  mali  dućan  suvenira.  Kod  nas  im  je  skladište.  Pos-­‐ lali  su  me  promijeniti  lovu.  Evre  i  franke.  Otišao  sam  u  Lihtenštajnsku  na-­‐

 

24  


rodnu  banku,  obavio  ono  na  šalteru  na  prvom  katu.  Jer  sam  ipak  nešto  za-­‐ brljao,   ponovio   sam   na   kraju   dio   radnje   na   glavnoj   pošti   preko   puta   Mu-­‐ zeja  i  spomenute  banke.    

U  jednom  me  momentu,  oko  14.00  sati  nazvao  direktor  i  pozvao  na  razgo-­‐ vor.  Radilo  se  o  njegovoj  ideji  koja  je  imala  veze  sa  mojom  o  kojoj  sam  mu   jučer  pričao.  Super,  ako  će  se  naša  zamisao  dati  realizirati.  Imao  bih  i  ja  na   kraju  nešto  od  realizacije.  Još  večeras  mu  moram  poslati  moj  kratki  životo-­‐ pis  jer  će  ga  u  ponedjeljak  trebati  na  jednom  skupu.      

Kupio  sam  bon  za  mobač.  Spominjao  se  slanjem  SMS  poruka  sa  dragom  mi   u   Zagrebu.   Malo   malo   pa   je   kod   zubara!   Ostala   je   sama.   Kćer   joj   otišla   u   posjet  ocu  u  Sloveniju.  Mislim  si,  neke  obiteljske  konstelacije  su  zanimljvije   od   konstelacija   cijelih   svemirskih   sazvježđa!   Poslao   sam   poruku   i   kolegi   koji   ponekad   proizvodi   vrstu   memory   igrice   sa   motivima   mojih   likovnih   radova.  A  javio  se  Matešinu  u  Bojani  kraj  Čazme  sa  nekoliko  pametnih  pita-­‐ nja.    

Najdraža  mi  je  Zagorka  pisala  iz  Zagreba:      

Čitala  sam  nam  horoskope  za  ovu  godinu  pa  m e  zbediralo.  Mada  te-­‐ bi   stoje   dobre   poslovne   mogućnosti...   Meni   prijeti   opasnost   od...   Ti   bogca,  sad  bum  se  bojala  ići  k  ...“    

    Jer  smo  skoro  na  isti  dan  rođeni  čudio  sam  se  kako  je  moguće  da  nam  stoje   različite  stvari  u  istom  znaku  horoskopa.  Pisao  sam  zato  dragoj:    

Daj  mi  objasni  kako  je  to  sad  moguće,  kaj  ima  u  međuvremenu   žen-­‐ ski  i  muški  lav  u  horoskopu?    

A  ona  meni  na  to:    

 

Kaj  si  blesav?  Pa  čitam  i  naše  podznakove.  Pa  onda  kineski,  pa  bro-­‐ jeve...  E  to  me  hebe!  Rođena  sam  pogrešne  godine.  A  ti  taman  dobre.   „Berba“  je  1963.  bila  puno  bolja  nego  1964.  

Pisala  je  još  i  da  joj  je  zubar  rekao  da  dolazi  u  Lihtenštajn  jer  da  je  Ivoclar   Vivadent  najbolje  na  svijetu  što  industrija  može  ponuditi,  po  pitanju  zubne   protetike.        

Pred   dan-­‐dva   sam   počeo   čeprkati   po   uspomenama.   Uspomene   me   bude.   Pokazuju  mi  dio  puta.  Malo  mi  prijete,  malo  mi  se  smiju.  Uspomene  su  dio   realiziranih  snova.  Ili,  one  to  mogu  postati.  Uspomene  su  i  teški  lanac  koji   te  pokušava  zadržati,  stegnuti  te,  prepriječiti  ti  se  na  putu.  Na  kraju  kraje-­‐ va,   svatko   je   nekome   uspomena...   Bilo   bi   dobro,   ostati   dobrom   uspome-­‐ nom.  Graditi  lijepe  spomenike  uspomenama  dobrim.  

 

25  


26  


11.1.2014.  

 

27  


Jutros  nisam  o tišao  na  casting  za  statista  ili  manju  u logu  u  jednom  švicars-­‐ kom  filmu  koji  će  se  početi  snimati  u  veljači.  A  baš  sam  to  imao  u  planu.  Re-­‐ žiser  filma  će  biti  Kuno  Bont  kojeg  osobno  poznam.  Casting  se  održavao  iz-­‐ među  9.00  i  12.00  sati  u  malom  teatru  fabriggli  u  Buchsu.  Na  drugoj  strani   obale  Rajne.  Gledajući  s  našeg  balkona  u  pravcu  zapad.      

U  Muzeju  sam  prvo  počeo  ljepiti  na  kuverte  etikete  s  adresama  i  poštanske   markice.   Pripremiti  tako  slijedeću   poštansku  pošiljku.  Pridružile   su  mi  se   kolegice.  U  to  vrijeme  nismo  imali  goste.  Na  jednoj  sam  etiketi  s  adresom   vidio   grešku.   Baš   na   onoj   od   Veleposlanstva   RH   u   Bernu!   Gospodin   Jakša   Muljačić  nije  čini  mi  se  već  više  od  godinu  dana  Veleposlanik  u  Švicarskoj.   Bit   će   da   je   u   Slovačkoj.   Gospon   Jakša   je   inače   bio   nekoliko   puta   ovdje   u   Muzeju  u  vrijeme  njegove  službe  u  Švicarskoj.  Jednom  je  govorio  prisutni-­‐ ma  čak  i  pozdravne  riječi  kad  sam  čitaovlastite  stihove  a  u  sklopu  jedne  ve-­‐ like  specijalne  izložbe.        

Nazvao  sam  jedanaestgodišnjeg  sina  mi.  Rekao  je,  dobro  je.  Ovaj  tjedan  je   bio   pismeno   testiran   iz   tri   predmeta.   Sve   tri   ocjene   vrlo   zadovoljavajuće.   Sad  je  bio  najbolji   u  testu   znanja  njemačkog!  Prije  ovog  puta,   ako  me  sje-­‐ ćanje   dobro   služi,   najčešće   u   -­‐   matematici!   Rekao   je   da   će   s   majkom   mu   možda  ići  u  restoran  umjetničkog  muzeja  pojesti  sirovu  japansku  ribu  zva-­‐ nu  sushi!  Upomoć!  Bojim  se  da  je  klinac  malo  zabrijal  sa  njegovim  gurman-­‐ skim  sklonostima.  Pričal  mi  je  i  o  tome  da  je  u  nekom  kineskom  restoranu   u  Austriji  probao  već  meso  klokana,  morskog  psa  i  krokodila!  Upomoć!  Ro-­‐ dili  smo  malog  svejedača...      

Delegacija  Rusa  s  našim  d irektorom  prodefilirala  je  Muzejem.  Među  njima  i   mladi   likovni   umjetnik   Alex   Doll   kojeg   sam   spominjao   u   zadnjem   novin-­‐ skom  članku  na  portalu  akademija-­‐art.hr.      

U  12.30  sati  sam  imao  pauzu.  Išao  sam  opet  pojesti  kebap.  Jer  mi  najdraža   nije  još  doma  skuhala  ručak.  Na  putu  prema  kebapdžinici  sastao  sam  Kne-­‐ za   Hans-­‐Adama   i   Kneginju   Mariju.  Baš  su   ulazili  u   pizzeriju  Potenza   u   sa-­‐ mom   središtu   Vaduza.   To  me   kod   njih  zbilja  fascinira.  Već   od   prvog  puta   kad  sam  takvoga  što  doživio.  Odu  tako  sami  ponekad  u  najobičniji  restoran   i  pojedu  pizzu,  pastu  ili  slično.  Knez  pri  tom,  sjedeći  za  stolom   odzdravlja   drugim  gostima,  kad  mu  ovi  nazdravljaju  dižući  čašu  pive.  Kakva  službena   pratnja,   kakvi   tjelohranitelji...  Uspoređujući   to   sa   tamo   nekim   možda   gra-­‐ donačelnicima  malih  i  najmanjih  gradova  u  Hrvatskoj,  ili  šire  u  tom  dijelu   Evrope...  ili  još  puno  šire...  uspoređujući  to  sa  umišljenim  veličinama  i  mu-­‐ žekima  koji  se  sami  sebi  čine  kako  sjede  d irektno  s  desne  strane  Boga  Oca  i   da  im  je  od  njega  samog  dano  da  beskrupulozno  marširaju  preko  drugih...   uspoređujući  sve  to  i  ono,  ovako  i  onako,  budem  zahvalan.  

 

28  


Jučer  smo  Robert  Wisse  i  ja,  nakon  sastanka  s  direktorom  svratili  u  jedan   lokal   u   zgradi   u   kojoj   stanujemo.   Naručili   smo   pive.   Za   drugim   stolom   su   sjedila  dva  mlađa  muškarca.  Kad   smo   ušli   i  kad   sam  iste   pozdravio   činilo   mi  se  da  sam  jednog  već  negdje  vidio.  A  tek  kad  se  drugi  ustao  i  pitao  da  li   pričamo  engleski,  pa  razvezao  trtljanje,  sjetio  sam  mu  se  frenda.  Pred  ne-­‐ kih  pola  godine  sam  ga  čak  intervjuirao  u  Muzeju  i  taj  intervju  postavio  na   youtube  kanal  iste  institucije.  Estonci.  Muvaju  se  ovuda,  prodaju  CD-­‐e  jed-­‐ nog  estonskog  havy  m etal  benda  a  pored  toga  i  neku  vrstu  navodno  pozna-­‐ tog  im  tamo  likera!  Raspričali  se  na  veliko  o  tome   kako  putuju  i  dobro  se   provode   sa   ovdašnjim   ženama.   Obojica   imaju   čini   mi   se   nekih   dvadeset   i   pet  godina.  Jedan  od  njih  preferira  kako  je  sav  sretan  tvrdio  mlade,  najrađe   tek  punoljetne  cure.  Drugom  su  finije  ozbiljne  gospođe.  Baš  je  jednu  takvu   nema  dugo  navodno  imao.  Bila  je  željna.  Muž  joj  puno  radi.  Rijetko  se  viđa-­‐ ju.  Pričali  su  jezikom  tipično  muških  šovinista.  Bljak.      

Inače,  da.  Puno  je  ljudi  u  brakovima  usamljeno.  Kad  se  rastrijezne  od  zalju-­‐ bljenosti,  svijet  u  dvoje  im  se  čini  djelomično  možda  čak  i  nakaradnim.        

Jutros   nisam   otišao   na   casting   za   statista.   Ili   manju   filmsku   ulogu.   Možda   sam  trebao.  Neke  su  se  velike  uloge  dobile  navodno  baš  na  osnovu  apsol-­‐ viranja  znanja  igranja  malih.  Problem  je,  ne  volim  biti  statistom.  I  još  je  je-­‐ dan  problem.  Zli  jezici  bi  rekli...  glumatam  i  ovako  i  onako  dosta.  I  previše.    

 

 

29  


30  


9.2.2014.  

 

31  


Dobro  je  da  samo  lebdimo,  da  ne  moramo  letjeti.  Letjeti  zahtjeva  puno  veče   naprezanje   nego  se  prepustiti   da   te  nose   struje.  Da  li   je   uistinu  tako?   Do-­‐ bro  je  da  se  dobrim  oplođuje  i  hrani.  Tako  da  i  ostaci  probavljenog  ne  mo-­‐ gu  biti  puno  različitiji  od  onog  čime  se  hrani  dobro   -­‐  dobrim!  Sve  ono  što   nije  dobro,  mora  valjda  da  je  loše!      

Dijelovi  mojih  prijašnjih  nastavaka  ovdje  navode  se  čak,  citiraju.  Na  prim-­‐ jer  u  jednom  e-­‐časopisu  za  filozofiju  i  umjetnost  u  Srbiji.  Takav  jedan  detalj   posebne  je  vrste  kompliment.      

U  muzeju   su  se   događale,   u  vrijeme   kad  se  nisam   javljao,  neke  zanimljive   pojedinosti.  Ovdje  nešto  od  onog  što  mi  je  ostalo  u  sjećanju  a  što  bi  javnosti   moglo   biti   zanimljivo.   Jednog   je   dana   tako   nenadano   svratio   u   ovu   kuću   kulture  jedan  princ.  Naš  princ.  Ili  bolje  reči  naš.  Nije  dojahao  na  nikakvom,   a   kamoli  bijelom   konju.  Doveo   je  sa  sobom  nekoga  od   slične   sorte  ljudi  iz   Butana.  Ne  znam  da  li  je  ono  bio  kralj,  kraljević,  knez,  princ  ili  nešto  sasvim   drugo  a  znam  da  je  sa  svojom  pratnjom  bio  u  prekrasnoj  im  tradicionalnoj   nošnji.  I  posebno  lijepo  dizajniranim  čizmama.  Jedan  od  naših  glav-­‐nih  lju-­‐ di  vodio  ih  je  kroz  muzej.  Paparazzo  u  meni  se  probudio  opet!  Nisam  mog-­‐ ao   odoljeti   a   da   ih   (bez   pitanja   bilo   koga)   ne   snimim   video   kamerom   misleći  da  će  to  za  youtube  kanal  muzeja,  kojeg  uređujem  i  vodim,  biti  je-­‐ dan  posebno  zanimljiv  detalj.  Kad  kažem  bez  pitanja  bilo  koga  tad  ne  mis-­‐ lim   na   ono   kad   sam   jednom   Butancu   iz   pratnje   objasnio   tko   sam   i   što   i   zašto  ih  snimam  kao  niti  ono  kad  sam  jednom  slično  bljedolikom,  kao  što   sam  i  sam,  a  mladom  čovjeku,  objasnio  isto  što  i  Butancu.  Obojica  su  mislili:   nema  problema.  No,  bilo  je  problema.  Iste   ne  želim  ovdje  zvati  korektnim   imenom.  Bolje  da  se  sam  cenzuriram  nego  da  me  cenzurira  vrhuška!  Lijepo   me  je  djed  Pavel  Ban  učio:      

Dobar  je  strah  onome  komu  ga  je  Bog  dao!    

Slijedeća  zanimljivost  je  bilo  i  to  d a  je  muzej  na  kraju  ipak  otkupio  nekoliko   kompleta  mojih  Duettosa  (pandan  memory  igrice  sa  kartama  koje  se  na  stol   polegnu  naopačke  a  onda  okreću  i  traže  parovi,  onaj  tko  više  skupi  parova   karti  istih  motiva  slika  je  pobjednik).  Ne  čudi  da  su  neke  od  kolegica  jalne   jer  im  sad  te  igrice  svaki  dan  stoje  tamo  pred  nosom  u  dućanu  muzeja.  Ja  to   ne  razumijem.  Najalniji  su  ljudi  koji  u  usporedi  sa  mnom  sve  imaju  a  da   ne   bi  trebali  biti  takvima.  Imaju  materijalna  dobra,  supružnike  i  supružnice  na   položajima,  sređene  obitelji,  djecu  koja  im  se  mogu  školovati  gdje  hoće.  A-­‐ ko  su  za  isto  sposobna...            

28.  je  siječnja  bilo  otvaranje  specijalne  izložbe  o  sudskom  procesu  Adolfu   Eichmannu,   jednom   od   arhitekata   nacističkih   konclogora   u   II.   svjetskom   ratu.  Agenti  Mossada  su  ga  uhvatili  u  predgrađu  Buenos  Airesa  a  suđeno  mu  

 

32  


mu  je  bilo  u  Izraelu.  1961.  osuđen  je  na  smrt  i  konačno  pogubljen.  Snimio   sam  otvaranje  te  izložbe  (koja  se  zatvara  danas)  a  iz  snimljenog  materijala   napravio  video  zapise  na  (ovdje  gore)  spominjanom  youtube  kanalu.      

Upravo   se   sprema   otvaranje   iduće,   puno   veče,   izložbe   o   Gladijatorima   i   rimskom  Koloseumu  kao  glavno  poprište  njihovih  borbi  i  posebna  arhitek-­‐ tonska  vrijednost.      

Jučer  mi  je  kćerka   navršila   devetnaest   godina.  Odnio  sam   joj   poklon  i  za-­‐ držao  se  s  njom  u  kratkom  ugodnom  razgovoru.  Noć  prije  slavila  je  sa  svo-­‐ jim  društvom  u  jednom  plesnjaku.  Čak  im  je  sviralo  nekoliko  bendova  me-­‐ talaca.  Rekla  je  da  joj  je  ovo  svakako  bila  naj-­‐fešta  u  dosadašnjem  životu.      

Moje  su  naj-­‐fešte  d akako  već  odavno  prošle.    

Nekako  mi  se  u  zadnje  vrijeme  javlja  sve  više  ljudi  iz  Hrvatske  ali  i  ne  samo   odande.  Znani  mi  i  neznani  ljudi.  Imam  dojam  da  im  se,  najviše  od  njih,  bje-­‐ ži  glavom  bez  obzira   a  trbuhom  za  kruhom.   I  imam  nažalost  dojam  da   su   neki  i  dalje   mišljenja  da  ovdje  rastu   novci  na  banana-­‐biljkama.  Osim  sveg   toga  imam  osjećaj  da  putem  interneta  malo-­‐malo  pa  ostavim  krivi  dojam  –   da  mi  je  baš  super!  S  d ruge  strane,  mislim  si,  koga  bi  trebale  zanimati  muke   po  ježima?!  Moje  i  tvoje  muke...  Svatko  se  bavi  najrađe  svojima!    

Bregović  će  sa  svojim  orkestrom  nastupati  idući  mjesec  u  Lihteštajnu!      

Sredinom   ožujka   ćemo   draga   mi   i   ja   nastupati   u   Karlsruheu.   Na   jednoj   skupnoj  izložbi  bit  će  izložena  i  dva  manja  mi  rada  –  akrilici  na  kartonu  iz   2003.  godine:  dio  serije  rada  od  devedeset  i  devet  pojedinačnih  dijelova  a   kojeg   sam   prvi   i   zadnji   put   pokazao   u   cjelosti   2004.   na   izložbi   u   Lihten-­‐ štajnu.  Taj  sam  rad   tada  naslovio  sa  Ne  mogu  više  (samo  99  puta).  Dio  te  se-­‐ rije   od   dvadeset   i   devet   dijelova   je   bilo   izloženo   2008.   na   3.   Međunarod-­‐ nom  umjetničkom  bijenalu  u  Pekingu  a  poslije  otkupljeno  od  jedne  lihten-­‐ štajnske  zaklade.      

Otvaranje  izložbe  u  Karlsruheu  bit  će  14.  o žujka.  Dva  dana  poslije,  u  nedje-­‐ lju,  s  početkom  u  11.00  sati,  čitat  ćemo.  Rajka  i  ja.  Prvo  ja  kraći  prozni  tekst   s   temom   rasizam  i  diskriminacija   a   zatim  čitamo   zajedno   moje   stihove  na   njemačkom   i   hrvatskom.   Veseli   me   da   su   svoj   dolazak   najavili   već   neki   frendovi,   bolje   reči,   dosadašnji   korespondenti.   Nismo   se   do   sada   sastajali   uživo.   Jedan   Brazilac  nastanjen   u   Münchenu.   Navodno   pjesnik   i  likovni   u-­‐ mjetnik.  (Moram  biti  pažljiviji  nego  sam  to  često  bio.  Puno  se  ljudi  ima  po-­‐ trebe  predstavljati  ono  što  niti  mogu  biti,  niti  su  ikada  bili.)  Jedna  bi  Hrva-­‐ tica,  rodom  kao  i  ja  sam,  u  okolici  Čazme,  trebala  prispjeti  s  pratnjom  čak  iz   Bavarske.  (Poslije  će  se  uspostaviti,  da  nisu  došli!  Niti  ona  sama,  niti  prat-­‐ nja  joj.  Gle  čuda,  bila  je  jako  zainteresirana  da  joj  prvo  Rajka  ili  možda  i  ja  

 

33  


sam   portretiramo   unučad.   Mislio   sam   poslije,   s   vremenskim   odmakom,   susret  s  nama  trebao  ju  je  dakle  zbog  unučadi  barem  dodatno  motivirati.  I   uostalom,  ona  je  sama  započela  tu  i  takvu  temu.  Nisam  ju  ja  pitao  i  nagova-­‐ rao  da  ih  portretiramo.  Neki  ljudi  imaju  potrebe  obećavati  svašta,  umjesto   da   upotrijebe   riječi   možda   ili   vidjet  ćemo,   ili   nastojat  ću  ali  ne  mogu  ništa   obećati).  Druga  se  pak  jedna  Hrvatica  koja  potječe  iz  mjesta  kao  i  ova  prva,   mora   dogovoriti  sa  suprugom   pa   će  možda  i   oni   svratiti,  pisala   je.  (Jer  se   nikada  poslije  nije  o  istom  predmetu  izjašnjavala,  ili  sam  ju  ja  o  tome  pitao,   mogu   samo   nagađati   o   kakvoći   njezinog   možebitnog   konzultiranja   sa   mužem.)   Kolegica   umjetnica   Dana   Pandici   (rođena  u   Rumunjskoj)   koja   je   sudjelovala  sa  svojim  prilogom  u  našem  prošlogodišnjem  projektu  Spiralni   kanali  Zemlji  s  ljubavlju   doći   će  isto,  rekla   je.   Uspostavit   će   se,  doći   će   za-­‐ jedno  sa  suprugom  joj!  Tri  psa  im  ostat  će  kod  kuće  sami.  Obećano  nam  je   isto,  Hrvatski  radio  u  Karlsruheu  s  voditeljem  Vladom  Bulićem,  će  podržati   promidžbu  našeg  nastupa.  I  bi  tako.    

Javio  mi  se  Jonathan  Huston.  Iznenada.  Pisao  je,  u  kontaktu  je  s  frendicom,   spisateljicom   iz  Kalifornije.   Ova  bi  rado   svratila  u   međunarodno   svratište   za   pisce   Zvona   i   nari   u   istarskom   Ližnjanu.   Tamo   je   svratio   već   (našim   posredstvom)  i  jedan  kreativac  iz  Zagreba.  Mi  smo  pak,  Rajka  i  ja,  imali  čast   biti  gosti  tog  prijateljskog  svratišta  2011.  Huston  i  ja  ćemo  se  sastati  u  sri-­‐ jedu.   Od   tad   ću   biti  pametniji   po   pitanju   njegove   želje,  odnosno  želje   nje-­‐ gove  frendice.      

Spominjući   Kaliforniju   sjetih   se,   Carolina   mi   je,   jedna   kaubojka   iz   nekog   predprerijskog  mjesta  u  Kaliforniji  a  s  kojom  se  dopisujem  već  puno  godi-­‐ na,  pisala  da  je  dobila  moj  DVD  sa  filmovima  o  prošlogodišnjim  Spiralnim   Kanalima.  Ona  je  svojim   prilozima  također  sudjelovala  u  tom  projektu  re-­‐ aliziranog   u  Slovačkoj,  Sloveniji   i  Italiji.   DVD  joj   se  svidio   a  htjela  bi  imati   još  jedan  primjer  kojeg  bi  navodno  pohranila  u  tamošnjem  lokalnom  muze-­‐ ju!    

Sa  projektom  Spiralni   Kanali  sam  se  upravo  prijavio  na  natječaj  u  jednoj   dalekoj  afričkoj  zemlji.      

Da  se  tamo  prijavim  pozvao  me  kolega  umjetnik  Krishna.  Njega   sam  upo-­‐ znao  na  istom  bijenalu  u  Pekingu  kojeg  sam  ovdje  već  spominjao.      

Dobro  je  da  samo  lebdimo,  da  ne  moramo  letjeti.  Letjeti  zahtjeva  puno  veče   naprezanje  nego  se  prepustiti  strujama.  U  Bosni  i  Hercegovini  se  opet  diže   u  zrak  plamen  i  dim.  A  leti  kamenje.  Dok  pokoji  čovjek  bude  bačen  u  struju   hladne  vode  rijeka.  U  lihtenštajnskom  se  tisku  čita  danas  i  to.        

 

34  


15.2.2014.  

 

35  


Dobro  je.  Prošlo  je.  Valentinovo.  Nije  dobro  jer  podosta  dobrog,  neće  proći.   Zavladali  su  strahovi.  Kao  da  se  sve  više  preživljava  a  sve  manje  živi.  Skla-­‐ paju  se  rečenice,  pisane  i  izgovarane,  više  na  način  da  se  iste  ne  razumiju   nego  razumiju.  Novokomponirani  demagozi  svugdje  oko  nas.  A  poneki,  i  u   ponekom  nama!    

Kod  nas  ovdje  puše  opet  topli  alpski  vjetar  zvan  Föhn.  A  kad  taj  počne  šiba-­‐ ti  u  švicarskoj  dolini  Rajne  na  mjestu  gdje  se  spajaju  čak  tri  d oline,  ona  pra-­‐ vac  Züricha,  pa  pravac  Chura  u  kantonu  Graubünden  i  konačno  pravac  Bo-­‐ denskog  jezera,  a  na  desnoj  strani  od  tog  mjesta  nalazi  se  Kneževina  nam,   kad  taj  počne  lupati  po  crijepovima  kuća  baš  u  vrijeme  punog  mjeseca,  kao   sad,  tad  smo  manje  nego  obično  uračunljivi  a  puno  više  nadraženi.  Žene  se   u   to   vrijeme   još   slabije   orijentiraju   vozeći   unatrag.   Muškarci   su   navodno   više  nego  o bično  skloni  bludu.  Ne  znam  točno  kakvom  sve  ono.    

U  muzeju,  u  predjelu  gdje  sam  ja  danas  šefovao  svratila  je  prvo  jedna,  azi-­‐ jskog  profila,  starija  žena.  Čuo  sam  ju  kako  hoda  iz  prostorije  u  prostoriju   pričajući  sama  sa  sobom,  a  čak  je  i  pjevušila.  Već  htijući  na  kraju  obilaska   sići  s  drugog  kata  pitala  me  da  li  pričam  engleski.  Rekao  sam  da  pričam  d o-­‐ nekle.  Za  jednostavnu  konverzaciju  bit  će  OK!  Zanimala  se  za  povijest  Lih-­‐ tenštajna  i  život  svagdašnji  ovdje.  Iako  je  moja  zadaća  više  čutjeti  nego  pri-­‐ čati  o  životu  svagdašnjem  nam,  teško  je  ne  biti  ljubazan  kad  na  drugoj  stra-­‐ ni  imaš  uistinu  zainteresirane  dobronamjernike.  Mislim  da  ih  mogu  skuži-­‐ rati.   Osjetiti.   Takve   namjernike.   U   razgovoru   ugodnom   saznao   sam   da   su   joj  roditelji  iz  Kine  zbrisali  zbog  političkog  sistema  u  Tajvan  a  onda  je  ona   otišla   u   Los  Angeles.   Los  Angeles?   Eto,   imali   smo   i   to   kao   zajednički   nazi-­‐ vnik  dijela  ukupnog  nam  razgovora.  Rekao  sam  joj  da  sam  2009.  nakratko   boravio   u   Los  Angelesu   i   u   sklopu   međunarodne   skupne   izložbe   4.  United   Design  izlagao  plakat  u  galeriji  Kalifornijskog  državnom  Univerziteta  Nor-­‐ thridge  (CSUN).  Pored   toga   je   od   mene   doznala   da   u   San  Pedru,   nedaleko   Los  Angelesa,  ima  poveča  hrvatska  zajednica  koja  jako  drži  do  svoje  tradi-­‐ cije.  (To  mi  je  potvrdio  i  Huston,  američko-­‐lihtenštajnski  autor  kojeg  sam   spominjao  u  prošlom  nastavku  ovog  dnevnika).  Žena  je  mislila,   trebala  bi   baš  otputovati  jedanput  u  San  P edro  i  družiti  se  sa  tamošnjim  Hrvaticama  i   Hrvatima.   Primjetila  je  isto  da   je   vidjela   da  u   Lihtenštajn  dolazi  dosta  Ki-­‐ neza.   To   joj   se  činilo  zanimljivim.   Kao  i  činjenica   da   danas   iz   Tajvana   idu   ljudi   raditi   u   Kinu   a   ne   obrnuto,   kako   je   to   bio   slučaj   u   vrijeme   mladosti   njezinih  roditelja.    

Jučer  sam  fotografirao  tri  kolegice  pred  muzejem  a  za  potrebe  promidžbe   naše  nove  izložbe  Gladijatori  i  Koloseum  na  stranicama  fejsa  a  koju  skoro   pa  sam  uređujem.  Ta  izložba  će  se  otvoriti  idući  tjedan.    

 

36  


Natalija  Grgorinić  i  Ognjen  Rađen,  voditelji  svratišta  za  pisce  Zvona  i  nari   u  Ližnjanu  su  mi  pisali  između  ostalog:    

 

Dragi  Vlado,  ča  da  rečemo?  Puno  fala.  Zahvalni  smo  da  ti  i  Rajka  ši-­‐ rite   dobru   vijest   o   našem   svratištu.   Inače,   Songul   Arslan   koja   je   za   nas   također   čula   preko   vas   dobro   se   snašla.   Imali   smo   uspješno   predstavljanje   i   cijelu   jednu   novinsku   stranicu   u   Glasu   Istre   posve-­‐ ćenu  njoj.  Kada  poželite  opet  u  Ližnjan,  javite  pa  ćemo  se  dogovori-­‐ ti...      

Kako   već   spomenuh,   osim   Songul,   za   njih   je   od   nas   čuo   i   autor,   sineast   i   filmski   kritičar   Damir   Radić   a   koji   je   također   boravio   kod   njih.   Trenutno   pak  izgleda,  tamo  bi  mogla  svratiti  i  Jennifer  Carr  rođena  u  San  Pedru  (ka-­‐ mo  su  joj  preci  otišli  iz  Crikvenice).  Jennifer  je  predavačica  na  jednoj  viso-­‐ koj  umjetničkoj  školi  u  Los  Angelesu.  Pisala  mi  je:    

Pozdrav  Vlado!  (Šteta,  'kako  si',  je  sve  od  znanja  mojeg  hrvatskog,  a-­‐ li  učim!)  Hvala  vam  jer  ste  si  uzeli  vremena  dati  mi  vaše  mišljenje  o   dolaženju  u  Ližnjan!  Sad  sam  još  više  uzbuđena  prijaviti  se  za  dola-­‐ zak  nego  prije.  Pogledala  sam  vaše  stranice.  Vaša  su  umjetnička  dje-­‐ la   tako   upečatljiva   i   vitalna.   Hvala   jer   ste   mi   poslali   poveznice   ka   stranicama   -­‐   uživam   gledajući   ih!   Radujem   se   ostati   u   kontaktu   s   vama,   a   možda   ćemo   se   i   susresti   kad   dođem   u   travnju   u   Lihten-­‐ štajn.    

Uistinu,  bilo  nam  je  dato  da  se  poslije  upoznamo  uživo  Lihtenštajnu,  u  bir-­‐ cu  preko  puta  gdje  stanujemo.      

Za  svaku  pohvalu!  Dobri  ljudi  iz  HTV  Zagrebačke  županijske  panorame  su   na   fejsu   promovirali   prilog   o   našem   slijedećem   nastupu   u   Karlsruheu   te   dio  zadnjeg  nastavka  ovog  serijala  komentirali  na  ovaj  način:    

Zašto  čovjek    ne  bi  rekao  da  mu  je  dobro  ako  se  osjeća  dobro?  Isto-­‐ vremeno,   trava   je   uvijek   zelenija   s   druge   strane   ograde...   a   ljudi   su   rijetko  zadovoljni.      

Nije  dobro  pak  jer  podosta  dobrog  neće  proći!  A  dobro  je  da  je  raspravlja-­‐ nje  o  realizaciji  jedne  tamo  knjige  prošlo.  Stranice  bi  smjele  biti  ispunjene   tekstom  kojeg  sam  sam  pisao.  I  kojeg  ću  još  pisati.  Živi  bili  pa  vidjeli.  

     

   

37  


38  


16.2.2014.  

 

39  


Tko  rano  rani,  manje  spava.  Tko  se  probudi  a  manje  je  spavao  jedva  da  u-­‐ jutro  pronađe  toalet.  Tko  u  toaletu  ujutro  nikog  drugog  u  ogledalu  ne  pro-­‐ nađe  nego  predobro  poznato  mu  lice,  a  manje  je  spavao  -­‐  jer  rano  mu  se  di-­‐ že  (kiselina  u  želucu)  -­‐  taj  dvije  sreće  grabi.  Tko  je  nedjeljni  ranoranilac  te   poslije  toalete  odradi  jutarnje  sklekove  i  rastezanje  mišića  i  sav  nadobudan   (ili  sva  nadobudna)  ode  u  kuhinju  prati  suđe,  mora  da  je  prvorazredni  frik.   Neki  od  frikova  pri  pranju  suđa  rado  slušaju  radio  Sljeme!      

Odmah  nakon  što  su  Švicarci  i  Švicarke  na  zadnjem  referendumu  izglasali  i   izglasale  da   će   stopirati   slobodu   kretanja   i  najezdu   stranaca  u   državu   im,   rekao  sam  dragoj  si,  a  htio  da  to  ispadne  šala:      

Znaš  to  su  ti  oni  izglasali  da  im  ne  dođe  puno  državljana  i  državljan-­‐ ki  Hrvatske.    

Samo  dva  dana  poslije  te  moje  izreke  otvorim  lihtenštajnske  nedjeljne  no-­‐ vine  i  na  šestoj  stranici  d oznam  kako  Švicarska  neće  potpisati  sporazum  sa   Hrvatskom   u   sadašnjoj   formi,   a   o   slobodi   protoka   osoba.   Švicarski   parla-­‐ ment   navodno   ipak   provjerava   moguća   rješenja   koja   Hrvatsku   ne   diskri-­‐ miniraju.  Ja  si  pak  mislim,  moš  mislit  kak  o  tome  misle!      

Kad  smo  već  kod  navoda  iz  ovdašnjeg  tiska  izvoljevam  navesti  još  nekoliko   po  meni  zanimljivih  crtica,  informativnih  detalja.  Pred  dva  dana  se  na  nas-­‐ lovnici   jednog  od  dva   dnevna  lista  u  Lihtenštajnu  moglo  čitati  kao  udarni   naslov  navod  Kneza  Hans-­‐Adama  II.  a  povodom  njegovog  69.  rođendana:    

Vrlo  sam  sretan  da  sam  ostvario  sve  svoje  ciljeve.      

Na   istoj   naslovnici   doznajem   još   da   se   Kneževina   po   pitanju   novinarske   slobode   nalazi   ispred   Švicarske.   Na   šestom   mjestu.   Tako   navodno   misle   Reporteri  bez  granica.    

Dr.  Peter  Geiger,  poznati  povjesničar  u  Lihtenštajnu  je  kako  se  doznaje  dr-­‐ žao  opet  govor.  Isti  je  u    našem  muzeju  dosad  držao  također  nekoliko  vrlo   posjećenih   referata.   Nešto   od   toga   sam   zadržao   dokumentirano   u   video   filmovima  koji  se  mogu  naći  na  youtube  kanalu  muzeja!      

Novinski   članak   koji   obrađuje   jako   zanimljivu   Geigerovu   temu   je   naslov-­‐ ljen  sa:     Što  su  sa  Hitlerovom  Službom  sigurnosti  dogovorili  VU  i  VDBL?    

Na  početku  članka  stoji  da  su  u  vremenskom  razdoblju  od  1938.  do  1 945.  U   Lihtenštajnu  postojale  tri  političke  partije  a  da  dvije  od  tih  egzistiraju  i  da-­‐ nas.  To  su  Vaterlaendische  Union  (Domovinska  Unija)  i  Fortschrittliche  Bu-­‐ ergerpartei  (Partija  naprednih  državljana).  U  ono  je  vrijeme,  navodi  se  da-­‐

 

40  


lje  u  uvodnom  dijelu  članka,  Partija  njemačkog  narodnog  pokreta  u  Lihten-­‐ štajnu  Volksdeutsche  Bewegung  in  Liechtenstein  izazivala  pomutnju,  zbrku.    

Poslao   sam   poveznicu   prošlog   nastavka   ovog  serijala   nekim  frendovima   i   kontaktima  na  fejsu.  To  je  bio  razlog  da  sa  nekima  od  njih  izmjenim  nekoli-­‐ ko   rečenica.  Ovdje   najzanimljivije   od   tog.   S   jednom   ženom   iz   Novog  Sada   sam  se  dopisivao  ovako...    

Ona:     Na  fejsu  se  rijetko  sretne  netko  dostojan  pažnje.    

Ja:   Ma  nije  valjda...  Teško  mi  to  povjerovati!    

Ona:   Česti  su  oni  sa  ponudama  za  izlazak,  provod  i  aktivnosti.    

Aktivnosti?  Nisam  htio  pitati  koje  ono  aktivnosti  jer,  prvo,  nije  me  briga,  a   drugo,   ispao   bih   opet   gluplji   nego   jesam.   (Koliko   sam   ono   u   stvari   glup?)   Odgovorio  sam:    

Ma  dobro,  to  valjda  isto  ne  mora  biti  zlo...  barem  se  nadam  da  se  u   tom  svemu  ophodi  kulturno  i  dostojanstveno  i  da  se  nešto  zna  o  uku-­‐ su  i  poštiva  granice...    

Ona:   Kada  je  suptilno,  ne.  Ali  nisu  baš  svi  takvi.    

E  sad  ovo  suptilno  i  ovo  ne  nisam  najbolje  razumio  no  probao  sam  ispasti   pametan.  Na  ovaj  način:    

 

Hm,  ima  nas  uistinu  svakakvih.  U  realnim  kao  i  virtualnim  paralela-­‐ ma .  

Ona:    

Baš  tako.  

Dodala  je  zatim  meni  neočekivano,  ovo:    

Zagreb  pamtim  u  puno  ljepšem  svjetlu  nego  danas.  Ili  su  sjećanja  u-­‐ vijek  ljepša  nego  stvarnost?    

Misleći  što  bih  na  to  smislio  i  dodao,  „izmaklo“  mi  se  (a  zbog  čeg  mi  je  pos-­‐ lije  bilo  žao):    

I  ja  isto...  Tamo  kao  da  sad  svijetli  samo  kič.  Ah  da,  i  to  je  sigurno  jed-­‐ na   od  važnih  komponenti...   S  udaljenosti  su   percepcije   također  sas-­‐

 

41  


svim  drukčije  nego  u  žiži  samog  događanja.“    

Ona:   „Mada  sam  mišljenja  da  su  Hercegovci  i  sitni  primitivizam  poseljačili   jedan   lijepi   grad.   Možda   to   stanovnici   i   ne   zamjećuju?!   Saživjeli   su   se...“    

To  me,  takva  stajališta,  u  suštini  ne  vesele.  Protiv  etiketiranja  sam  bilo  koje   vrste.  Osim  toga  osjećam  se  lojalan  prema  prijateljstvima.  Kao  klinac  smio   sam   se   ponašati   skoro   pa   kao   istinski   član   jedne   hercegovačke   mnogo-­‐ brojne  obitelji.   Bio  sam  u  kući  im   i  izvan   nje  uvijek  primljen  kao  prijatelj.   Naravno  da  ću  se  toga  uvijek  sjećati   i  da  ću   zbog  tog  uvijek  biti  zahvalan.   Odgovorio  sam:    

Hm,  kaj  da  vam  velim...  da  nisu  oni,  njihovih  bi  se  mjesta  valjda  do-­‐ čepali  drugi  seljaci  ili  „seljaci“.  To  je  jednostavno  tak...    

Ona  je  zatim  pisala:    

 

Mi   iz   nekog   drugog   doba   (dijelim   ga   na   prijeratno   i   poratno)   koji   Zagreb  pamtimo  po  šmeku  sada  vidimo  sjaj  i  bijedu.  

Iz  Njemačke  mi  se  javio  jedan  gospodin  s  ovim  riječima:    

 

Hvala   vam   gospon   Vlado.   Upravo   razmišljam...   Ja   sam   sa   raznim   člancima  aktivan  kod...  u  Berlinu.  Oni  se  bave  novinarstvom  i   knjiga-­‐ ma  pa  bi  bilo  dobro  da  i  vi  napišete  koji  članak  i  njima.  Ovdje   povez-­‐ nica...  pa  se  čitamo  kasnije...  Recite  im  slobodno  da  sam  vas  ja  prepo-­‐ ručio  a  oni  će  biti  veseli  imati  člana  više...  

Zgodno.  Zanimljivo.  Super  čak.    

Iz  Čazme  mi  je  pisala  jedna  žena  za  koju  više  i  nisam  siguran  da  li  ju  osob-­‐ no,  iz  realnog  prostora,  znam  ili  ne.  Pisala  je  prvo:      

Sa  zadovoljstvom  pratim  tvoj  rad.  

Ja  u  šali:    

E  baš  sam  super,  kaj  ne?      

 Ona:     Da  znaš  da  i  jesi.    

Uf.  Ovakve  me  izjavne  a  koje  nisu  čak  nit  prosto  proširene  rečenice  odmah   štrecnu.   Ovdje,   oko   organa.   Organa   za   pumpanje   krvi   i   njezino   slanje   po   svoj   periferiji   tijela   mi.   Nešto   krvi   stigne   tako   i  do  sive   mi   centralne   kak-­‐

 

42  


voće  unutar,  jednom  zasjeknute  mi,  kosti  lubanje.  Zasjeknute  motikom  ta-­‐ da  najboljeg  mi  prijatelja.  Tad  još  nisam  imao  baš  neke  posebne  neprijate-­‐ lje.  Samo  eto  takve  prijatelje.  Pisao  sam  mucajući  zatežem:    

Ma  daaaaaaaaaj....    

Ona  na  to:    

Jesi,  jesi.  Totalno  si  umjetnički  vudren!  Imaš  žicu...     Ah  da?  Imam  žicu?  Gdje?  Kakvu  žicu?  Odgovorio  sam:    

Ma  ne  da  sam  vudren  neg  ono...  opaljen  i  opičen.  Kao  da  sam  sam  se-­‐ be  izmišljal.      

Na  kraju  sam  stavio  znak  rasplakanog  smajlića.  Zato  je  ona  pisala:    

 

Imaš   naopaki   smajlić...   Iza   riječi   opičen   dolazi   pravi   smajlić!   To   je   dobra   stvar.   Izvrsna   čak...   Ne   biti   kao   svi   drugi...   Ja   se   jako   razve-­‐ selim  kad  m i  kažu  da  nisam  normalna!  To  je  to...    

Izmjenio   sam   nekoliko   riječi   i   sa   čovjekom   iz   Zagreba   koji   i   inače   popri-­‐ lično  vjerno  prati  vijesti  koje  objavljujem.  Gospodin  se  preziva  isto  kao  si-­‐ neast  kojeg  sam  već  spomenuo.  Isti  se  osvrnuo  isključivo  na  preslik  navoda   uvodnog  teksta  zadnjeg  nastavka  ovog  dnevnika.  Pisao  je:    

Odlično   rečeno.   Zavladali   su   strahovi   koji   život   pretvaraju   u   neži-­‐ vot.  Kreirajmo  osmjehom  život  ma  kako  god  teško  bilo.    

Ja  sam  pametovao  na  način:    

Pozitivce  treba  svijet  kao  rijetko  dosad.    

S  druge  strane  čovjek  je  pisao:      

Samo   prava   iskrena   pozitiva,   ona   koja  izvire   iz  srca   može   nešto  u-­‐ raditi  na  bolje.  Inače,  loše  nam  se  piše.      

Dodao  sam  na  to:    

E  da.  I  ljudi  koji  zbilja  nisu  ukaljali  čast  nit  svoju  nit  tuđu.  Ima  tak-­‐ vih  naravno  uvijek  i  svugdje,  ali...  Ti  neće  dobiti  šanse.  Svijetom  su  u-­‐ vijek  vladali  lukavci  a  ne  pametnjakovići.    

On:  

 

Istina,  tužna  istina,  ali  ipak  valja  nam  pružati  otpor  nasilnicima.  Ži-­‐ vot  je  umjetnost  i  samo  su  umjetnici  sposobni  stvoriti  novi,  bolji  svi-­‐ jet...   43  


Napisao  sam:    

Trudimo  se,  trudimo...    

A  mislio  pri  tom:    

Ajooooj  da  te  samo  moja  žena  čuje.    

Čovjek  je  zaključio:    

Koliko  možemo  a  nije  da  ne  m ožemo.  Ipak  tapkamo  na   mjestu.   Valj-­‐ da  je  to  proces  sazrijevanja  i  koječega  drugoga.  Ne  gubimo   nadu  u   sveopčem  beznađu.  

 

I  tako,  ispadali  smo  prvo  sebi  samima  pametni.  A  onda  ćemo  se  opet  učiniti   koliko  toliko  pametni  i  nekima  tamo,  od  sveukupnih  drugih  i  trećih,  i  petih,   i...  Vjerojatno  niti  od  te  i  takve  naše  virtualne  pameti  nećemo  imati  mi  sami   koristi.  A  tko  će  onda  imati?     Tko  rano   rani,   manje   spava.  Tko   se   probudi  prije   nego   je   spavajući   dosa-­‐ njao  do  kraja  lijep  san,  sam  si  je  zato  valjda  kriv.  Ako  se  na  tom  mjestu  i  o   istome  uopče  smije  raspravljati  o  krivici  i  pravici.          

 

44  


21.2.2014.  

 

45  


Mislim  da  je  misliti  koliko  toliko  još  slobodno.  I  mislim  da  čovjek  već  dugo   radi  na  tome  kako  kontrolirati  misli  drugog  jednog  čovjeka,  kad  već  ne  mo-­‐ že   kontrolirati   vlastite   misli.   Misli   su   pokretači   želja   i   realiziranja   djela.   Djela  su  dakle  materijalizirane  misli,  energija.  Energija  ne  može  biti  statič-­‐ na  nego  je  uvijek  u  dinamici  pokreta.    

Prekjučer  smo  otvorili  novu  specijalnu  izložbu  Gladijatori  i  koloseum.  Di-­‐ rektor  nam  je  ponosno  rekao  da  imamo  velik  privilegij  jer  eksponati  nisu   dosad  još  bili  izloženi  izvan  Italije.  Prvo  smo  imali  uvod  u  izložbu.  Mi,  nam-­‐ ještenici  muzeja.  Zatim  je  u  muzeju  prije  podne  bila  presica.  U  okviru  iste   su  se  predstavili  tri  Gladijatora  gladijatorske  škole  njemačkog  mjesta  Trier.   Predstavnicima  sedme  sile  i  meni  (jer  produciram  video  filmove)  su  dmon-­‐ strirali  grubost  gladijatorskih  borbi.  Naravno,  od  onih  rimskih  vremena  do   danas  se  u  biti  gladijatorstvo  nije  puno  promijenilo.  Arene,  amfiteatri  i  ko-­‐ loseumi  izgledaju  danas  nešto  drukčije,  izgrađeni  su  od  suvremenijih  ma-­‐ terijala,  vlasnici  borilišta  nisu  samo  kralje-­‐vi  i  cezari,  promidžbe   istih  funk-­‐ cioniraju  na  drugi  način...   Ali   suština   stvari  je  vrlo,   vrlo  slična.   Ako  ne  i   i-­‐ dentična!      

U  muzeju  sam  proveo  tog  dana  ukupno  dvanest  sati  a  probudio  sam  se  kao   rijetko  kad,  već  u  četiri  ujutro.  Sanjao  sam  neki  glupi  san  koji  me  oneraspo-­‐ ložio  i  zbog  kojeg  sam  morao  ići  u  WC.  Da  se  pomolim.  Poslije  toga  nisam   znao  zaspati.  Uključio  sam  stroj,  uštekao  se.  Ne  na  izvor  inteligencije.  Isti  je   spavao  u  našem  zajedničkom  krevetu  sve  do  7.00  sati  a  onda  otišao  u  dru-­‐ gu  sobu  meditirati.  Isti   taj  izvor  inteligencije  jutrima  nerado  priča  i  uglav-­‐ nom  je  mrzovoljan.  Ponekad  ga  raspoloži  samo  pogled  na  obližnje  osunča-­‐ ne  i  blještave  snježne  vrhove  planina.  Isti  je  izvor  nema  dugo  oprao  stakla   prozora.  Blještavilo  je  još  stvarnije!    

Na  otvaranju  izložbe  su  prisustvovali  i  dr.  M.S.  sa  suprugom.  Nismo  se  vid-­‐ jeli  jako  dugo.  U  prošlosti  nas  vezalo  dosta  zajedničkog.  Družili  smo  se  rela-­‐ tivno  često.  Kod  M.  i  N.S.  slušali  smo  rado  Tom  Waitsa,  pili  dobra  vina,  gric-­‐ kali  sir  i  sirovo  povrće.  Dr.  M.S.  i  njegov  tast  Baron  izdavali  su  časopis  Visa-­‐ vis,  nekako  u  vrijeme  kad  sam  tek  došao  u  Lihtenštajn.  Isti  je  časopis  izlazio   u   porajnskom  dijelu   Švicarske   i   Lihtenštajnu,   u  okruženju   Chura,  glavnog   grada  švicarskog  kantona  Graubuenden,  u  austrijskoj  saveznoj  državi  Vor-­‐ arlberg  i  u  Luxemburgu.  Na  naslovnim   stranicama  nekoliko  brojeva  časo-­‐ pisa  nalazili  su  se  preslici  mojih  slika   koje  sam  slikao  ekstra   za  te  i  takve   potrebe.   Veže   nas   još   jedna   zanimljiva   porodična   situacija.   I-­‐mamo   djecu   istog   godišta   i   istih   spolova.   Ista   su   se   rodila   u   istom   vremen-­‐skom   raz-­‐ maku  od  osam  godina.  Valjda  se  toga  više  nitko  ne  sjeća  ali  dr.  M.S.  je  (začet   i  rođen  od  oca  Talijana  i  majke  Lihtenštajnke)  imao  volje  postati  honorarni   Konzul  RH  u   Lihtenštajnu.  Našao  sam  takvog  što   vrlo  zanimljivim   i  poku-­‐

 

46  


šao  posredovati.  Mislio  sam  jadan  da  bi  i  to,  u  ono  vrijeme  a  po  pitanju  lo-­‐ biranja  za  RH  u  ovom  dijelu  svijeta  i  možebitnih  pozitivnih  poslovnih  mo-­‐ gućnosti  na  relaciji  HR-­‐FL/CH-­‐HR,  a  možda  i  šire,  moralo  biti  od  značaja  za   RH   institucije.   Upoznao   sam   dr.   M.S.   sa   izvjesnim   ljudima   koji   su   se   na   kraju  ponijeli  nikako.  Vjerojatno  i  zato  jer  ja,  posrednik,  potječem  iz  nikak-­‐ ve  obitelji  a  politički  ne  samo  da  nisam  pak  bio  u  valjanoj  partiji  nego  sam   bio  u  nikakvoj.  Jedina  partija  za  koju  sam  navijao  bila  je  –  Hrvatska!      

Prekjučer  sam  saznao  i  to  da  je  Baron  u  međuvremenu  teško  bolestan.  Zna-­‐ o  sam  od  prije  da  je  imao  srčane  infarkte  i  da  je  bio  operiran  ali  nisam  znao   da  ga  je,  tri  mjeseca  poslije  samoubojstva  žene  mu,  puknuo  i  moždani  udar!   Izrazio  sam  želju  uskoro  posjetiti  ga.  Mislili  su,  sigurno  će  se  veselit.      

Sjećam   se   Baronovog  pedesetog   rođendana   kao   danas.  Bio   sam   dobrodo-­‐ šao  gost  u  društvu  izabranih.  Sve  neke  tamo  poznate  face:  šef  zemaljske  p o-­‐ licije,   poznati   politički   dužnosnici,   poznati   liehtenštajnski   i   strani   odvjet-­‐ nici  i  neki  ljudi  sa  svakakvim  titulama.  A  među  njima  ja.  Sin  balkanskih  se-­‐ ljaka  i  težaka.  Bez  titula  i  bilo  čega  što  se   u  onakvom   društvu   može  činiti   valjanijim  od  valjanog.  I  optički  i  porijeklom  i  spikom  sam  bio  i  opet  druk-­‐ čiji  od   drugih.   Sjećam   se,   ondašnji   šef   policije,   a   sada   dužnosnik   u   jednoj   evropskoj  organizaciji  za  sigurnost  koji,  gle  čuda,  trenutno  živi  u  Sloveniji  a   svako  jutro  uči  hrvatski,  te  koji  je  naručio  od  supruge  mi  jednu  sliku  u  akri-­‐ lu   (ova  ju  je  pak  naslikala  majstorski)  isti  taj  je  one  večeri  u  nekoliko   na-­‐ vrata  sugovornicima  ponavljao  kako  sam  ja  d obar  čovjek.  Dio  zla  čovjeka  u   meni  se   tome  čudio.  Jedan  advokat  kojeg  sam  poslije  portretirao  rekao  je   istom   prilikom   da   u   Lihtenštajnu   stoje   stvari   ovako:   ako   kod   prvog   ru-­‐ kovanja  sa  Lihtenštajncem  kemija  energije  štima  onda  će  vjerojatno  štima-­‐ ti  zauvijek,  ako  ne,  onda  možeš  pokušavati  cijeli  život  istu  uštimati  ali  ne-­‐ ćeš  uspjeti.   Mislim   si,   možda  to   i   nije   samo  funkcionalno   svojstvo   Lihten-­‐ štajnaca?!    

Pišući   malo   prije   o   samoubojstvu   Baronove   žene   koja   je   godinama   patila   od  depresije,  sjetih  se  još  jednog  takvog  čina.  Ona  je  odrasla  u  susjednom   selu  u  kojem  sam  ja  odrastao.  Bila  je  od  mene  godinu,  dvije  mlađa.  U  Žup-­‐ noj  smo  Crkvi  igrali  zajedno  u  jednom  kazališnom  komadu  i  pri  tom  se  up-­‐ oznali.  Ona  je  glumila  naravno  jednog  od  ženskih  anđela.  Ja  pak  jednog,  od   puno  muških,  smješnog  vražička.      

Svaki   sam   se   dan   vozio   školskim   autobusom   kroz   njeno   selo   u   osnovnu   školu  u  Čazmu  a  ona  je  još  išla,  u  njenom  selu,  u  područnu.  Čekala  je  auto-­‐ bus  kad  smo  se  vraćali  kući  i  često  mi  je  po  drugim  joj  odraslijim  frendica-­‐ ma,  slala  darove:  komadiće  čokalade  zamotane  u  foliju,  narukvice  koje  si  je   vjerojatno  kupila  na  selskim  proštenjima.  Bilo  mi  je  jako  neugodno.  Ostali  

 

47  


klinci   su   me   ismijavali.   Jer   me   djevojčica   voljela.   Reagirao   sam   zbog   tog   kretenski,  lomio  poklone  i  bacao  ih  redovno  kroz  prozor  autobusa.  Doznao   sam,  poslije  je  nešto  je  od  tog  jednom  našla  uz  put  kad  se  vraćala  kući.  To   ju  pogodilo  jako...     Izrasla  je  u  prekrasnu  ženu.  Rijetko  lijepu  u  onom  dijelu  Moslavačke  gore.   Udala  se  za  kretena  koji  ju  je  tukao  i  ubijao.  Konačno  su  se  rastali.  Poslije   nekog   vremena   udala   se   za   nekog   Nijemca   u   Njemačkoj.   Navodno   pop-­‐ rilično  situiranog.  To  je  glavna  spika  za  seljake  sitnih  zuba.  Važno  je  da  se   udaš  za  nekoga  dobrostojećeg  vani  jer  ak’  taj  netko  vani  nije  dobrostojeći   onda  si   ti   opet  dupla   budala.  Ljubav  s  time  nema  veze.  Ugled   i  plasman   u   društvu   da.   Pred   sad   već  opet   puno  godina   sam   slučajno   nabasao   na   nje-­‐ zinu   dobru   poznanicu,   ili   možda   čak   rođaku.   Ne   znam   više   u   kakvom   su   točno  ono  odnosu  bile.  Odala  mi  je  strašnu  istinu:  našli  su  prvu  curu  koja   mi   je   poklonila   svoje   najvrlije   osjećaje   obješenu   na   drvo   u   vlastitom   im   dvorištu.  Tamo  u  Njemačkoj!  Nitko  navodno  ne  zna  zašto  je  ono  učinila.  Ne   mogu  a  da  se  ne  pitam  koliko  je  moje  bacanje  njezinih  poklona  pored  svega   ostalog   što   joj   se   poslije   događalo   doprinijelo   njezinom   totalnom   razoča-­‐ ranju  u  ljude  a  prije  svega  valjda  –  u  muškarce!    

U   Vaduzu   je   postalo   jako   mračno.   Poslije   svijetlog   jutra   kiši   evo   pošteno.   Dobra   atmosfera   za   opisivanje   još   barem   dva   pokušaja   samoubojstva   za   koje  znam.  No,  ne  bih  htio  da  me  opisivanje  tih  tema  priklješti  moralno  do   ponovnog  teškog  bola.      

Iz   Vlade   Kneževine   Lihtenštajn,   potpisanu   od   ministrice   za   kulturu,   vanj-­‐ sku  politiku  i  školstvo  dr.  Aurelije  Frick  dobio  sam  pozivnicu  slijedećeg  sa-­‐ držaja:   Jačanje  prava  žena  predstavlja  već  godinama  jednu  od  glavnih  točki   lihtenštajnske   vanjske   politike.   Lihtenštajn   je   2014.   član   ekzekutiv-­‐ nog  savjetovališta  žena  pri  UN  u  New  Yorku.  To  je  jedinica  UNO  or-­‐ ganizacije  koja  se  zalaže  za  jačanje  prava  žena.  Ovdje  je  posebno  va-­‐ žna  situacija  žena  u  ratovima  i  naoružanim  konfliktima.  Velika  mi  je   želja  naš  angažman   u  tom  području   predstaviti  također  i  u  Lihten-­‐ štajnu.  Stog  razloga  planiramo  ovdje,  pored  naših  aktivnosti  u  New   Yorku,  niz  priredbi.  Srdačno  Vas  pozivam  u  subotu,  8.  ožujka  2014.  u   TaK  (kazalište)  u  Schaanu  na  početnu  priredbu  s  temom  ‚Žene  u  ra-­‐ tovima  i  naoružanim   konfliktima’  sa  zaključnim  aperitivom.  Poseb-­‐ na   mi  je   čast  da   nam   je   za  ovu   zgodu   uspjelo  dobiti  gospođe   Sanji   Monageng,   prvu   podpredsjednicu   i   sutkinju   međunarodnog   kazne-­‐ nog  suda  (ICC)  u  Den  Haagu  kao  i  sirijsku  novinarku  i  aktivisticu  Sa-­‐ rah  Abu  Assali,  predstavnicu  sirijeske  Lige  žena.  Sanji  Monageng  će   govoriti  o  njezinom  radu  u  ICC-­‐u,  o  kaznenom  gonjenju  u  slučajevi-­‐ ma  najtežih  povređivanja  i  prekršaja  ljudskih  prava  kao  i  o  temi  sek-­‐

 

48  


sualnog  nasilja  u  ratovima  i  naoružanim  konfliktima.  Sarah  Abu  As-­‐ sali  će  izvještavati  o  njezinom  radu  u  Siriji  i  graničnim  područjima,  o   aktualnoj  situaciji  u  područjima  konflikta  i  o  vlastitom  angažmanu   za  istopravno  sudjelovanje  žena  u  sirijskom  procesu  m irenja.  Prired-­‐ ba  će  biti  na  njemačkom  i  engleskom  jeziku  sa  simultanim  prevađa-­‐ njem.    

Na  jedan  literarni  natječaj  u  Zagrebu  sam  poslao  dvadeset  pjesama.  Dobio   odgovor   da   je   pošta,   odnosno   da   su   pjesme   zaprimljene   na   natječaj.   Za   zbirku   poezije   u   Rešetarima   nisam   našao   ništa   adekvatno   pa   se   stoga   is-­‐ pričavam  Ivanu  de  Villi.  Jer,  obećao  sam  mu  nešto  dostaviti.       Žena   rođena   u  San  Pedru  (čitaj  o   tome   u   jednom   od   prošlih  nastavaka)  a   koja   će   u  travnju   posjetiti   Lihtenštajn   prijavila   se   u   međuvremenu   za   bo-­‐ ravak  kod  prijatelja  nam  u  svratištu  za  pisce  Zvona  i  nari.  Osim   toga  pisala   mi  je  da  u  Getty  muzeju  u  L.A.-­‐u  trenutno  ne  zna  kome  bi  se  obratila  sa  up-­‐ itom  za  realizaciju  jednog  od  idućih  Spiralnih  Kanala  u  vrtu  istog  grandio-­‐ znog  muzeja  u  kojem  sam  2009.  imao  priliku  nakratko  boraviti.      

Javila  mi  se  urednica  jednog  hrvatskog  portala  koja  je  ljubazno  izvoljevala   da  joj  za  jedan  od  idućih  priloga  odgovorim  na  ovo:  a)  kada  sam  i  zbog  čega   otišao  iz  Zagreba,  b)  gdje  danas  živim,  što  radim,  kako  sam  se  snašao  izvan   Zagreba  i  kako  sam  se  odlučio  na  život  baš  tu  gdje  danas  jesam,  c)  što  mi   najviše   nedostaje   vezano   uz   Zagreb,   a   što   najmanje,   d)   kanim   li   nadalje   ovdje  živjeti  ili  se  kanim  vratiti  u  Hrvatsku  i  Zagreb?  Ista  pitanja  su  mi  bila   poslana  d irekto  iz  Havaja.  Dotična  je  tamo  sa  suprugom  na  odmoru.      

Večeras   ću   se   valjda   sastati   sa   kolegom   umjetnikom   Petrom   Beranekom.   Švicarac  češkog  porijekla.  Nismo  se  vidjeli  od  2004.  godine  kad  smo  zajed-­‐ no  izlagali  na  skupnoj  izložbi  u  gradu  Olten  u  centralnoj  Švicarskoj.  Veče-­‐ ras  će  doći  k  nama  i  sin  mi.  Družit  ćemo  se  cijeli  vikend.  Ti  i  takvi  me  trenu-­‐ ci  jako  i  posebno  vesele.    

E  moji  neki  tamo  profesori  i  akademici...  Ukakili  ste  se  i  opet.  Ponijeli  skoro   pa  nakaradno.  Nema  tih  na  papire  otisnutih  titula  koje  bi  mogle  sakriti  drs-­‐ kost,  pokvarenost,  ljudski  vam  jal,  bahatost,  želju  za  koristoljubljem,  spre-­‐ mnost  gaženja  do  svetih  vam  ciljeva  preko  ljudskih  a  ne  svinjskih  žrtava.  Ili   žrtava   kakvih   primitivnijih   bioloških   primata.   O   ovoj   ću   temi   drugi   puta   možda  nešto  podrobnije,  detaljnije...      

Lizzie  Belotto,  kolegica  umjetnica  koja  je  sa  svojim  prilogom  sudjelovala  u   našim   prošlogodišnjim   Spiralnim   Kanalima   javila   se   iz   Indije   gdje   je   na   proputovanju.   U   međuvremenu   sam   ju   spojio   sa   mojim   poznanicima,   In-­‐ dijcima  Vivekom  Kalyanom,  Pratulom  Dashom  i  Sudhirom  Sharmom.  Pra-­‐

 

49  


tula  i  Sudhira  znam  osobno.  Prvog  smo,  supruga  mi  Rajka  i  ja  upoznali  ov-­‐ dje  u  Lihtenštajnu  a  drugoga  u  Jordanu  kad  smo  2006.  zajedno  sudjelovali   na   jednom   privatnom   Univerzitetu   u   Ammanu   na   I.   međunarodnom   sim-­‐ poziju  grafičkog  dizajna.       (Vivek  će  sredinom  lipnja  2014.  boraviti  tri  dana  u  Lihtenštajnu.  Smješten  u   hotelu  Residence  u  Vaduzu.)        

Mislim  da  je  misliti  koliko  toliko  još  slobodno.  Smisliti  nešto  pametno  mis-­‐ leći  je  svakako  bolje  nego  misliti  da  se  nešto  pametno  smislilo  a  kad  tome   nije  tako.  Ponekad  skrojim  čudne  rečenice.  Poneke  od  njih  sročene  na  ovaj   način  i   ovim  slovnim  kombinacijama  jedva  da  i  ja  razumijem.  Ako  uopče?   Da  li  je  to  grijeh?  Ako  je,  čiji  je  on?  Taj  grijeh,  taj  grijeh,  taj  grijeh...          

 

 

50  


4.4.2014.  

 

51  


Dan  ko  svaki  drugi  dan?  Takoreči  samo  još  jedan  u  nizu  od  kobasice  od  tak-­‐ vih  nam  eto  mjernih  jedinica  vremena.        

Sinoć  sam  na  fejsu  prije  nego  sam  otišao  u  krevet  ostavio  poruku:      

Odlazim  nešto  lijepog  sanjati.  Laku  noć.    

Ustao  sam  prvo  u  pola  pet  zbog  nekog  ružnog  sna.  Već  sam  zaboravio  što   mi  je  sve  ono  centar  smislenosti  u  snu  nebulozio.  Nebuloza.  Čudne  li  riječi   mislim  si.  Da  mi  je  znati  samo  gdje  li  se  skriva  njen  korijen?!    

Još  sam  se  jedanput  danas  probudio.  U  pola  osam.  Žena  je  meditirala.  Prvo   se  naspava,  pa  onda  meditira.  Ja  meditiram  spavajući  i  sanjajući  uglavnom   blesavosti  koje  me  najčešće  straše.      

Već  tri  dana  za  redom  nisam  bio  u  službi  u  Muzeju.  Danas  kad  sam  se  opet   pojavio  kolegice  su  se  istinski  kao  veselile  da  sam  opet  tu.  Čudno.  Kad  se  i   one  vesele  moram  biti  posebno  pažljiv.  Iskustva  me  uče  da  poslije  ovakvih   milosti  d olaze  djelomično  i  strašne  nemilosti.      

Negdje  malo  prije  ručka  sam  se  upoznao  sa  troje  ljudi  iz  Hrvatske.  Gospođa   mojih  godina  nastanjena  u  mjestu  Rorschacherberg  na  Bodenskom  jezeru   u  Švicarskoj  i  mlada  joj  rođaka,  od  sestre  kćer,  sa  dečkom.  Iz  Slavonskog  su   Broda.  Ili  okolice.  Baš  smo  se  lijepo  ispričali.  Gospođa  me  fotografirala  sa   onim  mladim  ljudima.  Mene  stavili  u  sredinu.  Jer  sam  kakti  faca.      

Pardon.  Pobrkao  sam  malo  kronologiju  događanja.  Ovaj  je  nastavak  trebao   stajati  u  tekstu  možda  ipak  malo  prije.      

Nakon   što   sam   se   po   drugi   put   jutros   probudio   otišao   sam   do   računala   i   pokušao  instalirati  stariju  verziju  iMovie  programa  za  izradu  filmova.  Naj-­‐ noviju  verziju  sam  bacio  u  virtualni  koš  jer  me  toliko  iznervirala  sinoć  da   sam  počeo  bljuvati  oralno-­‐zvučni  otrov.  Ne  snalazim  se  s  njom  nikako  a  o-­‐ sim  toga  neke  funkcije  koje  stara  verzija  ima  u  novoj  jednostavno  fale.  Ili  ih   ne  znam  prokljuviti.  I  opet  nisam  mogao  instalirati  stariju  verziju   pa  sam   otvorio  koš  i  iskopao  novu  verziju  i  povukao  ju  u  pretinac  gdje  se  nalaze  i   svi   drugi   programi.   Otvorio   sam   film   koji   sam   sinoć   skoro   pa   dogotovio,   doradio   ga   i   postavio   na   mojem   youtube   kanalu.   Radi   se   o   dvominutnom   videu   u   kojem   mi   najdraža   Zagorka   čita   svoju   pjesmu   Gubec   na   kajkav-­‐ skom.  Isti  sam  recital  snimio  sinoć  na  Hrvatskom  radiju  Glas  Hrvatske,  od-­‐ nosno  baš  je  sa  tom  pjesmom  žene  mi,  bio  otvoren  Mjesec  hrvatskog  jezika   na  spomenutom  radiju.    

Rajka  je  nekako  u   zadnje  vrijeme  opet  u   dobroj  formi  što  se   tiče  slikanja.   Nakon  izrade  na  jedan  jako  d obar  način  sliku  motiva  Plitvičkih  jezera  u  ak-­‐

 

52  


varelu,  slika  motiv  jednog  lihtenštajnskog  privatnog  vrta  i  cvjetnjaka  u  ak-­‐ rilu.  Kolko  razumijem  propušila  se  skroz  na  skroz  slikajući.  Dok  ja  najvolim   cugati  kad  činim  istu  radnju.  A  to  pak  radim  nekako  sve  rijeđe.      

Jučer  sam  imao  neke  poluposlovne  termine.  Moglo  bi  se  dogoditi  da  ću  os-­‐ likavati  ručno  jedanaest  primjeraka  korica  knjige  koja  će  se  čini  mi  se  izda-­‐ ti  u  svibnju.  Kod  jednog  od  najpoznatijih  o vdašnjih  izdavača.  Za  dva  tjedna   bih  trebao  dobiti  odgovor  da  li  će  Zaklada  s  kojom  sam  bio  u  pregovorima   pristati   na   moj   prijedlog   da   vodim   neku   vrstu   galerije   u   sklopu   njihovog   sjedišta.  Posjetio  sam  i  jednu  tiskaru  s  ciljem  tiskati  ubuduće  neke  naše  li-­‐ kovne   motive   na   platna.   Osim   toga   zaletio   se   na   brzinu   i   u   sjedište   lih-­‐ tenštajnske  televizije  sa  upitom  o  mogućoj  suradnji.  Ma  ima  da  bude  rusvaj   od  posla.  A  onda  poslije  valjda  posao  pospremanja  rusvaja.        

Pola  sata  pauza  za  ručak.  Otišao  sam  u  dućan,  kupio  komadić  kruha,  jogurt   i  jabuku.  Baš  sam  se  najeo.  Na  klupi  pored  potoka.      

Prekjučer  sam  posjetio  starog  frenda.  Jednog  Barona.  Netko  je  jednom  re-­‐ kao  da  si  je  tu  i  takvu  titulu  u  stvari  kupio.  To  mi  je  svejedno.  Uvijek  je  bio   simpa.   Austrijanac.   Bečka   škola.   I   dalje   je   simpa   i   šarmantan.   Iako   mu   je   već  šesdeset  i  sedma,  iako  jedva  govori  i  hoda  sa  kolicima  i  iako  je  naote-­‐ kao  od  medikamenata.  Iako  se  propušio  i  odebljao.  Bio  je  to  uistinu  srda-­‐ čan  susret  dva  dobra  stara  frenda.  Pokazivao  mi  je  na  fotkama  svoju  unuku   u  Austriji,  rekao  je  neka  pogledam  terasu  sa  puno  cvijeća,  neka  si  uzmem   pivu  u  hladnjaku.  Poslao  me  prvo  u  jednu  pa  onda  drugu  sobu  da  pogledam   ona   dva   originala   koja   sam   naslikao   a   koji   su   mu   još   ostali.   Rekao   je,   tri   druga  originala  koja  sam  isto  naslikao,  nestali  su.  Mislio  je,  netko  mu  ih  je   popalio  u  vrijeme  njegove  najveće  nesreće.  Dijelovi  svih  tih  slika  su  bili  na   naslovnicama  raznih  izdanja  časopisa  kojeg  sam  već  spomenuo  i  koji  je  iz-­‐ lazio  u  nekoliko  evropskih  zemalja.  Baron  je  dizajnirao  časopis...    

Na  pauzi  sam   pomislio  opet,  sjedeći  vani   na   klupi,  bilo   bi  dobro  jedanput   intervjuirati  onu  Austrijanku  koja  je  došla  i  sjela  nakratko  pored  mene.  No   uto  je  naišao  jedan  švicarski  kolega  umjetnik,  plastičar.  Nismo  se  dugo  vid-­‐ jeli  pa  smo  počeli  izmjenjivati  informacije  o  tome  što  smo  sve  radili  u  vri-­‐ jeme   kad   se   nismo   susretali.   Inače,   pred   valjda   više   od   dvadeset   godina   smo  zajedno  izlagali  u  švicarskom  mjestu  Herisau.  U  galeriji  koju  je  vodila   Nanou   Auer.  Belgijanka.   Čovjek   koji   je   na   otvaranju   izložbe  govorio   o  na-­‐ šim  radovima  bio  je  Poljak.  Svjetski  putnik  i  hodajuća  enciklopedija.  Isti  je   na   jednoj   drugoj   izložbi   razgovarao   sa   Josipom   Špoljarićem   na   poljskom.   Gospodin  Špoljarić  koji  je  onda  nosio  brk  bio  je  djelatnik  hrvatskog  gene-­‐ ralnog  Konzulata  u  Zürichu.      

 

53  


Pitate  se  zašto  sam  mislio  da  bi  bilo  dobro  intervjuirati  spomenutu  Austri-­‐ janku?  Ako  zbog  ničeg  drugog  ono  zato  jer  je,  zajedno  sa  suprugom  joj,  bila   navodno  ne  jedanput  gost  kod  Sanaderovih.  U  Hrvatskoj.  Jedanput  je  Iveku,   skupljaču  umjetnosti  i  umjetnina,  odnijela  i  prospekt  s  mojim  radovima.  O-­‐ vaj  je  navodno  frknul  prospekt  ća  i  rekao  nešto  kao,  nema  pojma  nit  ga  za-­‐ nima...  Taj  vrli  jedan  tamo  iza  rešetaka.      

(Poslije  će  zbilja  ispasti  da  ću  oslikati   12  korica  knjige  pod  naslovom   Gir-­‐ landen.  Sve  drugo  od  malo  prije  navedenih  poslovnih  akcija  neće  roditi  plo-­‐ dom.  Razni  su  razlozi  zašto  će  tome  biti  tako.)      

Dan   ko   svaki   drugi   dan?   Pa   i   ne  baš.   Nazvala   me   kćerka.   Žena   s   kojom   i-­‐ mam  djecu  završila  je  baš  u  bolnici.  Djeca  i  ja  imat  ćemo  krizni  sastanak.      

Kad  se  sve  dakle  zbroji,  dosadno  nam  nije,  nit  će  nam  d osadno  biti!  Spiralni   se  svemir  trudi  da  nam  bude  eto  baš  tak,  kak  nam  je...  Hvala  mu.              

 

54  


10.4.2014.  

 

55  


Ako  se  složimo  da  živi  ljudi  jesu,  a  mrtvi  nisu  više  sadašnjost,  zašto  najviše   živih   ljudi   najviše   vole   živjeti   u  beskonačnom   krugu   mrtvih,   odnosno   u   –   dalekoj   prošlosti?!   Naravno,   i   ubuduće   će   biti   beskonačno   mrtvih   pa   se   prošlost  može  promatrati  i  samo  u  kontekstu  beskonačnih  budućih  doga-­‐ đanja.  Odnosno,  mrtvi,  to  je  naša  budućnost!  Ako  polazimo  od  toga  d a  mrt-­‐ vih   nema   među   nama,   da   su   svi   mrtvi   svijeta   spakirani   pod   jedan   zajed-­‐ nički  nazivnik,  morali  bismo  se  moći  pomiriti  i  s  činjenicama  da  je  s  njima   umrlo  i  sve  ono  što  ih  je  činilo  onakvima  kakvim  ih  je  činilo  kad  su  bili  u   ovoj   materijalnoj   dimenziji.   Oni   više   nemaju   nacionalnost   ili   religiju   reci-­‐ mo.  Oni  više  ne  pripadaju  niti  jednom  čovjeku  poznatom  i  življenom  men-­‐ talnom  i  ideološkom  sklopu!  Oni  ne  pripadaju  ničem  čemu  može  pripadati   jedno  živuće  ljudsko  biće.  Oni  više  nisu  tu!  A  mi  smo  oni  koji  koristimo  pro-­‐ šlost  drugih  ljudi  kako  ne  bi  moglo  nikada  biti  budućnosti.  Nje  nema  niti  je   može   biti.   Ima   samo   nešto   kao   privid   privida   o   budućoj   prošlosti!   Ako   mrtvih  više  nema,  ne  može  biti  niti  njihovih  d jela  ili  nedjela,  njihove  ljubavi   ili   mržnje.   Odnosno   sve   to   može   opet   biti   stvarnost,   samo   i   jedino   kroz   -­‐   žive  ljude.  Živi  ljudi  imaju  sposobnost  blokiranja  mrtvih  u  sebi  samima.  Ali   živi  ljudi  to  ne  čine.  Mrtvaci  putuju  u  živučim  tijelima.  Živi  ljudi  žive  mrtve.   Budućnosti  ne  može  biti.    

Ako  ne  znaš  i  ako  ti  nije  dano  drukčije,  misli  slobodno  da  je  ovo  što  zapisah   samo  dio  apokaliptično  nabrijane  pisane  pizdarije.  Ja  živim  moj  crtani  film   dalje...    

Danas   se   nalazim   u   dijelu   Muzeja   specijalne   izložbe   o   Gladijatorima   i   Koleseumu.  Jutros  je  istu  posjetio  jedan  lihtenštajnski  kipar  koji  će  uskoro   imati  u  Muzejupredavanje.  Prema  ovoj  našoj  temi.  Došao  je  informirati  se  i   razmišljati  o  onom  što  će  i  kako  predavati.      

Jučer  mi  je  opet  bilo  jasno  kako  imam  određenu  moć  djelovati  na  druge  lju-­‐ de.  Na  veliku  daljinu.  Ovaj  puta  na  ljude  koje  nisam  još  nikada  upoznao  uži-­‐ vo.  Ta  me  spoznaja  više  uplašila  nego  učinila  ponosnim.  Ili  sretnim.      

Sjedeći  svakodnevno  pred  u ključenim  računalom  i  otvorenom  inernet-­‐soc-­‐ ijalno-­‐komunikacijskom   platformom   fejsbuk   komuniciram   sa   virtualnim   svijetom  na  način   da  podijelim  informacije  do  kojih  držim   da  su  dobre  ili   važne.  A  jer  nisam  cijepljen  protiv  gluposti  omakne  mi  se  dijeliti   ponekad  i   nešto  što  vjerojatno  i  ne  bi  trebalo,  što  i  nema  baš  ne  znam   već  kakvu  kak-­‐ voću.  A  do  te  bi  pak  ipak  trebalo  držati.  Do  kvalitete,  valjanosti,  istinitosti,...      

Javio  mi  se  iznenada  Vivek,  Indijac  s  kojim  sam  u  virtualnom  kontaktu  valj-­‐ da  više  od  pet  godina.  Iako  dakle  neke  ljude  nikada  nismo  gledali  u  stvarne   im,  žive  oči,   može  se  s  vremenom  razumijeti  i  osjetiti  s  kime  se  o  kakvim   stvarima  ipak  smije,  na  koji  način  i  do  kojih  granica  raspravljati.  S  kim  se  

 

56  


smije  dijeliti  što,  a  da  se  ne  mora  bojati  od  bilo  koje  vrste  zloupotrebe...  U   njega   dakle   imam   slično   dobro   povjerenje   kao   i   on   u   mene.   O   mojoj   li-­‐ kovnosti,  umjetnosti  uopče  i  kreativnosti  on  misli  jako  puno  dobra.  Imao  je   čak  i  ideje  o  realizaciji  koje  bi  glavnu  ulogu  mogle  i  trebale  odigrati  baš  te  i   takve  moje  urođene  sposobnosti.      

Skoro  pa  nevjerojatno  čega  sve  ima,  a  u  isto  vrijeme  niti  nema!    

Pred  dva  dana  sam  nastavio  seriju  intervjua  za  portal  Akademija-­‐art.hr.  U   novom   intervjuu   sam   postavljao   pitanja   jednom   od   najpoznatijih   jurista   Lihtenštajna,  bivšem  dugogodišnjem  parlamentarcu  i  čovjeku  kojem  je  us-­‐ pjelo  popeti  se  čak  na  Mount  Everest.  Tamo  je  zrak  posebno  rijedak!    

Bivša  mi  je  supruga  još  uvijek  u  bolnici.  Sadašnja  se  upravo  sprema  ostaviti   me.  Putuje  u  Zagreb    posjetiti  kćerku  i  Maksimirska  jezera.      

Zemlja   Lihtenštajn   je   trenutno   ne   bih   rekao   živčana   ali,   jako   uzbuđena.   Pred   tri   dana   je   Juergen   Hermann   ubio   imenjaka   si   Fricka.   Ubijeni   je   bio   direktor   jedne   privatne   banke.   Ubojica   je   bio,   kako   doznajem   iz   dnevnog   lista  «Liechtensteiner  Vaterland»  od  pred  dva  dana:      

Inženjer  elektrotehnike  sa   završenim   ETH   studijem  u   Zuerichu   koji   je  u  SAD-­‐u  zaradio  bogatstvo.  Uz  pomoć  investitora  bio  je  početkom   1980.  prvi  pronalazač  ronilačkog  komjutora  na  svijetu  i  taj  ga  je  baš   izum  pod   nazivom   ‚Decobrain’   učinio   milijunašem.   Svoju   firmu   'Di-­‐ vetronic'  je  poslije  prodao,  zaradivši  dodatno.  Nakon  osamnaest  go-­‐ dina   provedenih   u   SAD-­‐u   Hermann   se   2000.   vratio   u   Lihtenštajn   i   ovdje   osnovao   investicijsko   društvo   Hermann   Finance.   Na   osnovu   vlastitog  iskaza  počeo  je  sa  ronjenjem  kad  mu  je  bilo  četrnaest  go-­‐ dina.    

Taj  hobi  ga  je  kako  izgleda  odveo  poslije  na  put  materijalnog  uspjeha.  A  za-­‐ tim  valjda  i  pada.  U  padu  su  mu  navodno  pomogli  lokalni  moćnici  i  vodeća   državna,  politička  i  financijska  aparatura.  Barem  je  godinama  Hermann  ta-­‐ ko   tvrdio   u   svojim   protestnim   nastupima   u   medijima   i   mnogim   kružnim   pismima.  Sebe  je  smatrao  Robinom  Hoodom  a  zadnja  kratka  vijest  koja  je   na  njegovoj  internet  stranici  osvanula  (ista  je  upravo  ugašena)  bilo  je  na-­‐ vodno:  catch  me  if  you  can,  ili  na  hrvatskom:  uhvati  me  ako  možeš!    

Zanimljiva  je   kronološka  statistika  smrtnih  delikata   u  Lihtenštajnu  a   koja   se   nalazi   u   istom   izdanju   ovdje   spomenutog   dnevnog   lista.   Statistika   se   vodi  od  1974.  Godine.  Tada  je  u  Vaduzu  bio  ubijen  jedan  sudac.  Statistika   izgleda  ovako:      

1976.  –  žena  i  dvoje  djece  ubijeno  od  muža  u  Balzersu,  1976.  –  žena  i  dvoje  

 

57  


djece  ubijeno  od  muža  u  Balzersu,  1981.  –  žena  od  muža  zadavljena  u  Trie-­‐ senu,  1986.  –  šef  kriminalističke  policije  ubijen  u  Vaduzu,  1993.  –  muška-­‐ rac  ubio  suparnika  u  Balzersu,  1999.  –  smrt  graničara  u  močvari  Ruggella,   2000.   –   muškarac   ubio   žena   pa   sebe   u   Triesenu,   2004.   –   muškarac   ubio   brata  u  Eschenu,  2007.  –  policajac  ubio  oca  u  Južnoj  Tirolu,  2008.  –  žena  je   upucana  od  svojeg  muža  u  Balzersu,  2010.  –  muškarac  ubijen  u  gimnaziji  u   Vaduzu.      

Ako  se  složimo  da  živi  ljudi  jesu,  a  da  mrtvi  nisu  više  sadašnjost,  zašto  naj-­‐ više  živih  ljudi  najviše  vole  živjeti  u  beskonačnom  krugu  mrtvih,  odnosno  u   –  dalekoj  prošlosti?!  Da,  imamo  pravo  na  vlastiti  život.  A  to  nam  zasigurno   nije  dato  od  smrti.  I  mrtvih!        

 

58  


59  


Autor  ilustracija,  dizajn  publikacije:      

Vlado  Franjević      

(Svaki  od  dvanaest  dijelova  dnevnika  je  označen  jednom  zasebnom  ilustracijom  -­‐  di-­‐ gitalne   kompozicije,  kombinacije   digitalnih   snimki  autorovih   likovnih   radova   i   foto-­‐ grafija  te  njihove  obrade.)  

O  autoru:    

Vlado  Franjević  je  rođen  1963.  u  selu  Martinac  kraj  Čazme.  Završio   je  ŠPU(D)  u  Zagrebu  na  slikarskom  odjelu.  1989.  se  preselio  u  Švicar-­‐ sku   a   od   1993.   živi   u   Kneževini   Lihtenštajn.   2003.   je   bio   dobitnik   godišnje  stipendije  Savjetodavnog  tijela  za  kulturu  Vlade  Lihtenštaj-­‐ na.   Član   je   Saveza   profesionalnih   likovnih   umjetnika   Lihtenštajna   (BBKL),   kao   pjesnik   je   dvaput   bio   nagrađivan.   Jedanput   za   poeziju   na   hrvatskom   a   jedanput   za   poeziju   na   njemačkom   (u   Njemačkoj).   Uslijed   izlaganja   likovnih   radova,   sudjelovanja   na   likovnim   koloni-­‐ jama,   simpozijima,   konferencijama,   u   programima   kulturnih   izmje-­‐ na   putovao  je  u   više   od   deset   evropskih  zemalja   kao  i  u   Indoneziju,   Kinu,   Jordan,   Kirgistan,   USA   a   njegovi   su   radovi   pored   toga   bili   još   izloženi  u  Južnoj  Koreji  i  Mauricijusu.        

 

60  


(c)  2014  Vlado  Franjević       www.vlado.li       www.spiral-­‐channels.net    

 

61  


Hvala  najsrdačnije  portalu  

 

62  


63  


64  


Vlado Franjević: Dnevnik iz zemaljskog muzeja Lihtenštajn (I-XII)