Bosnaunited
Nagnuo se napred, oslonivši ruke o sto, stegnuvši pesnice. "Šta to pričate? Videli ste je gde? Šta je radila?" Opet sam uzdahnula. "Bila je... napolju, na vašem travnjaku", rekla sam. "Evo tu." Pokazala sam na vrt. "Ona... Videla sam je iz voza." Neverica na njegovom licu je bila nepogrešiva. "Svakodnevno... putujem vozom za London iz Ešberija. Prolazim ovuda. Videla sam je, bila je s nekim. I to... niste bili vi." "Kako... znate... petak ujutru? Petak, dan pre njenog nestanka?" "Da." "Nisam bio tu", rekao je. "Bio sam na putu. Na konferenciji, u Birmingamu, vratio sam se u petak uveče." Crvene tačke su mu izbile na obrazima, njegov skepticizam se pretvarao u još nešto. "Znači, videli ste je na travnjaku, s nekim. I..." "Ljubila ga je", rekla sam. Morala sam da dođem do toga, pre ili kasnije. Morala sam da mu kažem. "Ljubili su se." Skot se uspravio, šake su mu i dalje bile skupljene u pesnice, spuštene niz telo. Crveni pečati na njegovim obrazima dobijali su na boji i žestini. "Žao mi je", rekla sam. "Mnogo mi je žao, znam da je užasno čuti tako nešto..." Skot je digao ruke, odmahnuvši njima. Prezrivo. Nije ga zanimala moja saosećajnost. Znam taj osećaj. Sedeći tu, setila sam se kako sam se i sama osećala kada u svojoj kuhinji, pet kuća dalje, sa Larom, mojom bivšom najboljom drugaricom, koja je sedela za kuhinjskim stolom i držala svoje debelo dete na krilu. Sećam se da mi je rekla kako joj je žao što se moj brak okončao, sećam se da me je razbesnela njena ofucana fraza. Rekla sam joj da se nosi i ona je meni rekla da joj se tako ne obraćam pred detetom. Tada sam je poslednji put videla. "Kako je izgledao taj muškarac s kojim ste je videli?", upitao je Skot. Stajao je leđima okrenut meni, gledajući u travnjak. "Bio je visok... viši od vas, možda. Tamnog tena. Mislim da bi mogao biti Azijat. Indijac, nešto tako." "I ljubili su se ovde u vrtu?" "Da." Teško je uzdahnuo. "Isuse, treba mi piće." Okrenuo se prema meni. "Hoćete li pivo?" Htela sam, očajnički sam želela piće, ali odbila sam. Gledala sam kako vadi bocu iz frižidera, otvara je i otpija veliki gutljaj. Mogla sam skoro da osetim kako hladna tečnost klizi niz moje grlo dok sam ga posmatrala, ruka mi je čeznula za čašicom. Skot se naslonio na kuhinjski pult, pognuvši glavu skoro do grudi. Osećala sam se grozno, nisam bila od pomoći, samo sam mu otežala situaciju, pojačala njegov bol. Ometala sam ga u žalosti, to je bilo pogrešno. Nije trebalo da dolazim. Nije trebalo da lažem. Očigledno, nikada ne bi trebalo da lažem. Ustala sam kada je progovorio. "Možda je... ne znam. Možda je to dobro, zar ne? Možda to znači da je Megan živa. Samo..." Gorko se nasmejao. "Samo je pobegla s nekim." Nadlanicom je obrisao suzu sa obraza i srce mi se zgrčilo u lopticu. "Ali stvar je u tome što ne mogu da verujem da se nije javila." Pogledao me je, kao da ja imam odgovore, kao da ja znam. "Sigurno bi se javila, zar ne? Zna koliko bih paničio... koliko bih očajavao. Ona... nije Crowarez
68