Issuu on Google+

Bosnaunited

Crowarez

1


Bosnaunited

POLA HOKINS

Devojka iz voza

Prevela Magdalena Reljić

Crowarez

2


Bosnaunited

Zakopana je pokraj bele breze, ispod stare železničke pruge. Grob joj je označen nekom vrstom spomenika, koja u stvari nije ništa više od gomilice kamenja. Nisam želela da njen grob privlači pažnju, ali nisam mogla da je ostavim bez uspomene. Tu spokojno spava, niko je ne uznemirava, nema buke, cvrkuta ptica, niti tutnjave vozova.

Crowarez

3


Bosnaunited

Jedna za tugu, dve za sreću, tri za devojčicu 1. Tri za devojčicu. Tri za devojčicu. Zapinjem kod broja tri, jednostavno ne mogu da nastavim. Glava mi ječi od zvukova, usta su mi puna krvi. Tri za devojčicu. Čujem ih, svrake, smeju mi se, rugaju se svojim hrapavim gakanjem. Slute. Na zlo. Vidim ih, crne na suncu. Ne ptice, nešto drugo. Crno na suncu. Neko dolazi. Neko mi se obraća. Eto vidiš. Vidiš šta si me naterala da uradim.

1

Početak tradicionalne engleske dečje brojalice o svrakama. Prema starom sujeverju, broj svraka koje neko ugleda određuje da li će imati sreće ili ne. (Prim. lekt.) Crowarez

4


Bosnaunited

REJČEL

petak, 5. jul 2013. JUTRO Kraj železničkih šina nalazi se hrpa odeće. Svetloplava tkanina, možda košulja, upetljana s nečim prljavobelim. Verovatno smeće, deo tovara izbačenog u zakržljali šumarak uz obalu. Možda su ga ostavili inženjeri koji rade na ovom delu pruge, često su tu. A možda je nešto drugo. Majka mi je oduvek govorila da imam bujnu maštu, Tom mi to takođe govori. Ali jače je od mene. Kad vidim te odbačene stvari, prljave majice ili jednu cipelu, odmah pomislim na drugu cipelu i stopala kojima pristaju. Voz poskakuje, klapara i škripavo kreće dalje, hrpa odeće nestaje iz vida i truckamo prema Londonu brzinom živahnog trkača. Neko na sedištu iza mene uznemireno uzdiše spori voz iz Ešberija za Juston u 8.04 može da iskuša strpljenje i najiskusnijeg putnika. Vožnja bi trebalo da traje pedeset četiri minuta, ali retko je tako: ovaj deo pruge je star, oronuo, pun signalnih problema i beskrajnih inženjerskih radova. Voz gmiže, drmusavo prolazeći pored skladišta i vodotornjeva, mostova i koliba, pored skromnih viktorijanskih kuća okrenutih leđima prema pruzi. Glava mi je naslonjena na prozor vagona, posmatram te kuće koje promiču kao na filmu, vidim ih onako kako ih drugi ne vide; čak ni njihovi vlasnici ih verovatno ne gledaju iz ove perspektive. Jednom ili dvaput dnevno imam uvid u živote drugih ljudi, samo na trenutak. Ima nečeg utešnog u prizoru stranaca u njihovim domovima. Nečiji telefon zvoni, neobično radosnom i veselom melodijom. Taj neko se dugo ne javlja i mobilni nastavlja da zvrnda. Mogu da osetim kako se ostali putnici meškolje na sedištima, šuškaju novinama, tapkaju ekrane svojih računara. Voz se trza i zanosi na krivini, usporivši kada se približi crvenom signalu. Trudim se da ne dignem pogled, trudim se da čitam besplatne novine koje su mi utrapljene na putu do stanice, ali reči mi se mute pred očima, ništa mi ne zadržava pažnju. U glavi mi je i dalje hrpa odeće koja leži kraj šina, ostavljena. VEČE Promućkani džin-tonik kipi preko ivice limenke dok je prinosim usnama i otpijam. Oštar i hladan, ukus mog prvog odmora sa Tomom, ribarsko selo na baskijskoj obali 2005. godine. Ujutru plivamo pola kilometra do ostrvceta u zalivu, vodimo ljubav na skrivenim plažama; posle podne sedimo za šankom pijuckajući jaki, gorki džin-tonik, i gledajući kako fudbaleri igraju haotične mečeve sa po dvadeset pet igrača na peskovitoj plaži. Uzimam još jedan gutljaj, pa još jedan, limenka je već poluprazna ali nema veze, imam još tri u plastičnoj kesi kraj nogu. Petak je, stoga ne moram da osećam krivicu što pijem u vozu. Hvala bogu da je petak. Tada počinje zabava. Čeka nas lep vikend, bar tako prognoziraju. Nebo je vedro, bez ijednog oblaka. Ranije bismo se odvezli u Korli Vud sa korpom za piknik i novinama, proveli čitavo popodne izležavajući se na suncu i pijuckajući vino. Ponekad bismo raspalili roštilj sa Crowarez

5


Bosnaunited

prijateljima ili otišli u Ružu, sedeli u bašti pivnice do sumraka, zajapureni od sunca i alkohola, teturali se kući, ruku podruku, spavali na kauču. Prelepo sunce, nebo bez oblaka, bez ikoga za igru, bez posla. Život koji sada živim teži je leti, kada ima tako puno dnevne svetlosti, tako malo noćnog zaklona, kada su svi napolju, napadno, nepodnošljivo srećni. To je iscrpljujuće i samo vas tera da se osećate loše što im se ne pridružite. Preda mnom je dug i naporan vikend, četrdeset osam praznih sati koje treba popuniti. Opet dižem limenku do usta, ali u njoj nema više ni kapi. ponedeljak, 8. jul 2013.

JUTRO Pravo je olakšanje biti u vozu koji polazi u 8.04. Nije da jedva čekam povratak u London zbog posla, čak ni nemam neku naročitu želju da budem u Londonu. Samo hoću da se zavalim u sedište od prevrnute kože, osetim toplinu sunca koje prodire kroz prozor, osetim ljuljuškanje vagona, napred-nazad, napred-nazad, umirujući ritam točkića na šinama, radije bih bila ovde i gledala kako kuće promiču jedna za drugom, nego bilo gde drugde. Postoji jedan lažni semafor na ovoj liniji, negde na pola mog putovanja. Pretpostavljam da je lažan jer je gotovo uvek upaljeno crveno svetio; i svakog dana se zaustavljamo na tom mestu, ponekad na po svega nekoliko sekundi, ponekad i na po nekoliko minuta. Kada sedim u vagonu D, što obično činim, i voz se zaustavi kod tog semafora, što obično čini, imam savršen pogled na moju omiljenu kuću, onu s brojem petnaest. Kuća broj petnaest je nalik ostalim kućama duž ove pruge, u viktorijanskom stilu, na dva sprata, s pogledom na uski, lepo održavani vrt koji se proteže šest metara do ograde, ispred koje se pruža nekoliko metara ničije zemlje do železničkih šina. Ovu kuću znam napamet. Znam svaku ciglu, znam boju zavesa na spratu (bež, sa tamnoplavom šarom), znam da se farba ljušti sa prozora kupatila i da nedostaju tri ili četiri pločice iz gornjeg reda sa desne strane. Znam da se u toplim, letnjim noćima njeni stanari Džejson i Džes ponekad izvuku kroz veliki prozor kako bi sedeli na improvizovanoj terasi iznad kuhinjskog krova. Njih dvoje su savršen, uspešan par. On je tamnokos i dobro građen, snažan, zaštitnički tip. Ima predivan smeh. Ona je jedna od onih sićušnih pticolikih žena, lepotica blede kože i kratko ošišane plave kose. Ima građu koja ide uz njeno lice izraženih jagodica, prošarano pegicama, i prefinjene brade. Tražim ih pogledom dok stojim na tom crvenom semaforu. Džes je ujutru često napolju, a naročito leti voli da pije kafu u vrtu. Ponekad, kada je ugledam, imam osećaj da i ona mene vidi, kao da mi uzvraća pogled, i želim da joj mahnem. Previše fantaziram, znam. Džejsona ne viđam tako često, uglavnom je na poslu. Ali kada ih nema na vidiku, razmišljam gde bi mogli biti. Možda tog jutra oboje imaju slobodan dan i ona leži u krevetu dok on sprema doručak, ili su možda zajedno otišli na trčanje, jer su oni ta vrsta ljudi. (Tom i ja smo nekada zajedno trčali nedeljom, ja nešto brže od mog normalnog tempa, on upola sporije od svog, kako bismo išli ukorak jedno s drugim.) Možda je Džes u gostinskoj sobi, slika, ili se možda zajedno tuširaju, njene ruke na pločicama, njegove na njenim kukovima. Crowarez

6


Bosnaunited

VEČE Iskosivši se prema prozoru, naslanjam leđa na zid vagona i otvaram jednu od bočica belog vina kupljenih u prodavnici na Justonu. Nije hladno, ali poslužiće. Sipam malo u plastičnu čašu, zatvaram čep i vraćam bocu u svoju tašnu. Nije naročito prijatno piti u vozu ponedeljkom, osim ako nemate društvo, a ja ga nemam. U vozovima srećem poznata lica, ljude koje viđam nekoliko puta mesečno, u oba smera. Prepoznajem ih i oni verovatno prepoznaju mene. Ne znam mogu li da prozru ko sam ja zapravo. Veče je predivno, toplo ali ne previše, sunce lenjo tone prema horizontu, senke se izdužuju i krošnje drveća okupane su zlatnom svetlošću. Voz se klacka, prolazimo pored Džejsonove i Džesine kuće, oni promiču u izmaglici zalazećeg sunca. Ponekad, ne često, uspem da ih vidim sa ove strane pruge. Ako se ne mimoilazimo sa drugim vozom, i ako putujemo dovoljno sporo, ponekad ih vidim na terasi. Ako ne, kao danas, onda ih zamišljam. Džes sedi s nogama podignutim na baštenski sto, sa čašom vina u ruci, Džejson stoji iza nje, s rukama položenim na njena ramena. Zamišljam dodir njegovih šaka, njihovu težinu, utešnu i zaštitničku. Ponekad uhvatim sebe kako pokušavam da se setim poslednjeg puta kada sam ostvarila značajan fizički kontakt sa drugom osobom, samo zagrljajem ili srdačnim stiskom ruke, i srce mi se stegne. utorak, 9. juli 2013.

JUTRO Hrpa odeće od prošle nedelje je i dalje tamo, i izgleda prljavije i ofucanije nego pre nekoliko dana. Negde sam pročitala da prilikom sudara u vozu može da vam se pocepa odeća. Smrt u vozu nije ništa neobično. Ima ih dve do tri hiljade godišnje, kažu, znači barem jedna svakih par dana. Nisam sigurna koliko su slučajne. Pažljivo gledam odeću dok voz mili pored nje, u potrazi za krvlju, ali je ne vidim. Kao i obično, zaustavljamo se kod lažnog semafora. Vidim Džes kako stoji na verandi ispred duplih vrata. Na sebi ima haljinu jarkih boja, noge su joj bose. Gleda preko ramena u kuću, verovatno priča sa Džejsonom, koji će spremiti doručak. Pogled mi je fiksiran za Džes, njen dom, dok voz produžava dalje. Neću da gledam druge kuće, a naročito ne želim da vidim četvrtu u nizu, onu koja je nekada bila moja. Pet godina sam živela u broju dvadeset tri, u Ulici Blenhajm, blaženo srećna i beznadežno očajna. Sada ne mogu ni da pogledam u nju. Bila je moj prvi dom. Moj prvi dom. Ne roditeljska kuća, ne iznajmljena sa cimerkama, već moj prvi dom. Ne mogu da podnesem taj prizor. Zapravo, mogu, to i činim, jer želim, mada ne želim, trudim se da je ignorišem. Svakog dana sebi kažem da je ne gledam i svaki put to učinim. Jače je od mene, iako tu nema ničega što bih želela da vidim, iako će me povrediti sve što ugledam. Iako dobro pamtim kakav je bio osećaj kada sam podigla pogled i primetila da belih zavesa na spratu više nema, i da su zamenjene nekim u bebećoj ružičastoj boji, iako i dalje pamtim bol koji sam osetila kada sam videla Anu kako zaliva ruže pored ograde, u majici zategnutoj preko stomaka, i ujela se za usnu toliko jako da je prokrvarila. Tada zatvorim oči i brojim do deset, petnaest, dvadeset. Eto, prošlo je, nema više šta da se vidi. Ulazimo u stanicu Vitni i krećemo dalje, voz ubrzava dok se predgrađe utapa u sumorni severni London, terasaste kuće zamenjuju mostovi išarani grafitima i napuštene Crowarez

7


Bosnaunited

zgrade sa razbijenim prozorima. Što smo bliže Justonu, osećam veću uzrujanost, teskoba raste, kako će biti danas? Na oko petsto metara pre Justona, s desne strane nalazi se prljava, niska, betonska zgrada. Na njoj je neko napisao: Život nije paragraf. Razmišljam o onom zamotuljku odeće pokraj šina i osećam kako mi se grlo steže. Život nije paragraf i smrt nije međuigra. VEČE Voz u koji ulazim uveče, onaj u 17.56, nešto je sporiji od jutarnjeg - treba mu jedan sat i jedan minut - čitavih sedam minuta više od jutarnjeg voza, uprkos tome što se ne zaustavlja na dodatnim stanicama. Nema veze, jer kao što ujutru ne žurim da stignem u London, tako ni uveče ne žurim da se vratim u Ešberi. Ne zato što je to Ešberi, iako je mesto samo po sebi dovoljno sumorno, gradić koji je nikao poslednje dekade XVII veka i raširio se poput tumora po srcu Bakingamšira. Ništa bolji, ništa gori, ništa drugačiji od većine takvih varošica, sa centrom punim kafića, prodavnica mobilnih telefona i sportske opreme, okružen prstenom predgrađa, iza kog je carstvo multipleks bioskopa i supermarketa. Ja živim u umereno otmenom i relativno novom naselju, u delu grada gde trgovački centar postepeno prelazi u stambeno područje, ali to mi nije dom. Moj dom je viktorijanska kuća pored pruge, ona koju sam delimično posedovala. U Ešberiju ne posedujem nekretnine, nisam čak ni stanarka, samo podstanarka, neko ko deli jedan neupadljiv i pristojan dupleks sa Keti, zahvaljujući njenoj ljubaznosti i dobroti. Keti i ja smo drugarice od fakulteta. Poludrugarice, zapravo, nikada nismo bile tako bliske. Na prvoj godini je živela u sobi preko puta mene i pohađale smo ista predavanja, tako da smo se prirodno udružile tokom tih prvih nedelja privikavanja na studentski život, pre nego što smo upoznale ljude sa istim interesovanjima. Posle prve godine smo se retko viđale, a posle fakulteta skoro uopšte nismo, osim na ponekom venčanju. Ali u trenutku kada mi je pomoć zaista bila potrebna, ona je slučajno imala sobu viška i nekako je imalo smisla da se tu uselim. Bila sam tako sigurna da će moja nevolja trajati svega nekoliko meseci, najviše pola godine, prosto nisam znala šta drugo da radim. Nikada nisam živela sama, iz roditeljskog doma otišla sam u podstanare sa Tomom, nikada nisam mislila da ću živeti sama, strepela sam od te ideje, i stoga sam prihvatila njen predlog. I ovde sam skoro dve godine. Ali nije tako strašno. Keti je dobra osoba, na onaj napadan način. Ona vas natera da primetite njenu dobrotu. Njena dobrota piše se velikim slovima, to je osobina koja nju opisuje i potrebno joj je da bude priznata, često, skoro svakodnevno, što ume da bude zamorno. Ali nije tako loše, u životu postoje i gore cimerke. Ne, ni Keti ni Ešberi mi ne smetaju u ovoj novoj situaciji (i dalje je smatram novom, iako se dogodila pre dve godine). Već gubitak kontrole. U Ketinom stanu osećam se kao gošća, i to ona koja nije dobrodošla. Osećam to u kuhinji, gde se guramo u skučenom prostoru dok spremamo obroke. Osećam to dok sedim kraj nje na kauču, sa daljinskim u njenom čvrstom stisku. Jedini prostor koji doživljavam kao istinski svoj jeste moja sobica u koju sam ugurala krevet i radni sto, između kojih se bukvalno provlačim. Dovoljno je udobna, ali to nije stan u kom biste želeli da boravite, i zato se kroz njega razvlačim, u dnevnoj sobi ili za kuhinjskim stolom, s nelagodom i osećajem nemoći. Izgubila sam kontrolu nad svim, čak i nad mestima u svojoj glavi. sreda, 10. juli 2013. Crowarez

8


Bosnaunited

JUTRO Vrućina je sve intenzivnija. Tek je prošlo pola devet i dan samo što nije počeo, a vazduh je već sparan. Priželjkujem oluju, ali nebo je tvrdoglavo čisto i bledoplavo. Brišem znoj iznad gornje usne, žaleći što se nisam setila da kupim flašicu vode. Jutros ne vidim Džejsona i Džes i telom mi prostruji gorak talas razočaranja. Smešno, znam. Proučavam kuću, ali ne vidim ništa. Zavese u prizemlju su razgrnute, ali dvokrilna vrata su zatvorena, sunce se odbija o staklo. Prozor na spratu takođe je zatvoren. Džejson je možda na poslu. Mislim da je lekar, verovatno radi za one prekomorske kompanije. Uvek na dužnosti, sa spakovanom torbom na komodi; zemljotres u Iranu ili cunami u Aziji i on ostavlja sve, grabi torbu i stiže na Hitrou u roku od nekoliko sati, spreman da odleti i spasava živote. Sudeći po odvažnim dezenima i starkama, i lepoti i stavu, Džes verovatno radi u industriji mode. Ili možda u muzičkom svetu, ili u marketingu, možda je stilista ili fotograf. Povrh svega, talentovana je slikarka i ima dosta umetničkog zanosa. Vidim je u gostinskoj sobi na spratu, muzika trešti, prozor je otvoren, četkica u njenoj ruci, ogromno platno naslonjeno na zid. Biće tu do ponoći, Džejson zna da ne treba da je ometa dok radi. Zapravo je ne vidim, naravno. Ne znam da li slika, niti da li Džejson ima privlačan osmeh, niti ima li Džes lepe jagodične kosti. Odavde ne mogu da vidim kakve je građe i nikada nisam čula Džejsona kako se smeje. Nikada ih nisam videla izbliza, nisu bili stanari te kuće kada sam ja živela u toj ulici. Doselili su se pre dve godine, ne znam tačno kada. Počela sam da ih primećujem pre oko godinu dana. Postepeno, meseci su prolazili, a oni su mi postali važni. Ne znam ni kako se zovu, pa sam morala sama da im nadenem imena. Džejson, zato što je zgodan poput britanske filmske zvezde, ne kao Dep ili Pit, već kao Firt, ili Džejson Ajzaks. I Džes samo zato što ide uz Džejsona, i ide uz nju. Odgovara joj, zgodno je i bezbrižno poput nje. Lep su par, dobro se slažu. Srećni su, primećujem. Predstavljaju ono što sam ja nekada bila. Oni su Tom i ja pre pet godina. Oni su ono što sam izgubila, oni su sve što sam želela da budem. VEČE Moja košulja, neudobno uska, zategnuta preko grudi, ima vlažne fleke ispod pazuha. Oči i grlo me svrbe. Večeras ne želim da se putovanje vozom otegne, žudim da što pre stignem kući, svučem se i istuširam, da budem tamo gde me niko neće videti. Gledam u muškarca na sedištu dijagonalno od mog, na drugom kraju vagona. Otprilike je mojih godina, u ranim tridesetim, sa tamnom kosom, prosedom na slepoočnicama. Koža mu je bleda. Ne nosi odelo, skinuo je sako i prebacio ga preko sedišta do sebe. Ima makbuk, tanak kao papir, postavljen na metalnu policu pred njim. Sporo kuca. Na desnoj ruci nosi veliki, srebrni sat, izgleda skupo, možda marke brajtling. Žvaće unutrašnju stranu svog obraza. Možda je nervozan? Ili samo udubljen u misli. Piše važan mejl kolegi u njujorškoj poslovnici, ili brižljivo smišlja poruku za raskid sa devojkom. Najednom diže glavu i hvata moj pogled, odmerava me, opaža bočicu vina na stočiću ispred mene. Skreće pogled. Nešto u obliku njegovih usana nagoveštava gađenje. Ne dopadam mu se. Nisam više ista devojka. Više nisam poželjna, na izvestan način sam čak i odbojna. Ne samo zato što sam se ugojila, ili što mi je lice nateklo od previše alkohola i premalo sna Crowarez

9


Bosnaunited

čini mi se kao da ljudi primećuju koliko sam oštećena, kao da mi je to napisano posred čela, vidi mi se na licu, u držanju, u pokretima. Prošle nedelje sam izašla iz sobe da uzmem čašu vode i načula Ketin razgovor sa Dejmijenom, njenim dečkom, dok su sedeli u dnevnoj sobi. Stajala sam u hodniku i slušala. "Tako je usamljena", rekla je Keti. "Stvarno brinem za nju. Ne pomaže to što je stalno sama." A onda je rekla: "Imaš li nekog na poslu, možda, ili u ragbi-klubu?", i Dejmijen je uzvratio: "Za Rejčel? Pa, Ket, ne pokušavam da budem duhovit, ali nisam siguran da poznajem ikoga ko je toliko očajan." utorak, 11. juli 2013.

JUTRO Čeprkam flaster na kažiprstu. Mokar je, nakvasio se jutros dok sam prala solju od kafe, imam osećaj da je pihtijast i prljav, iako je jutros stavljen. Neću da ga skinem jer je posekotina duboka. Kad sam stigla kući, Keti je bila napolju, pa sam otišla do prodavnice i kupila dve flaše vina. Prvu sam stukla odmah, a onda pomislila da iskoristim to što ona nije tu i ispečem sebi biftek, skuvam sos od crnog luka i pojedem ga sa zelenom salatom. Dobar, zdrav obrok. I dok sam seckala crni luk, zasekla sam vrh prsta. Verovatno sam otišla u kupatilo da očistim ranu, a potom malo prilegla kako bih na sve zaboravila, jer kada sam se probudila oko deset sati, čula sam Keti i Dejmijena kako pričaju i on je govorio da je zgrožen što sam kuhinju ostavila u neredu. Keti se popela na sprat, pokucala tiho na moja vrata i odškrinula ih. Promolila je glavu i upitala jesam li dobro. Izvinila sam joj se, ne znajući ni zašto se izvinjavam. Rekla je da nema problema, ali da bi bilo dobro ako bih mogla malo da počistim za sobom. Radna površina i daska za sečenje bili su krvavi, kuhinja je vonjala na sirovo meso, jer je biftek, posiveo, još ležao na pultu. Dejmijen mi se nije čak ni javio, samo je odmahnuo glavom i otišao na sprat u Ketinu spavaću sobu. Kada su njih dvoje legli, setila sam se da je druga flaša ostala netaknuta, pa sam je otvorila. Sela sam na kauč i gledala televiziju sa utišanim tonom kako oni ne bi čuli zvuk. Ne sećam se šta sam gledala, ali u jednom trenutku sam se zacelo osećala usamljeno, ili srećno, ili kako god, jer sam poželela s nekim da pričam. Potreba za kontaktom sigurno je bila prejaka i nisam imala nikog drugog da zovem osim Toma. Ni sa kim drugim i ne želim da pričam osim sa Tomom. Registar poziva na mom telefonu pokazuje da sam ga sinoć zvala četiri puta: u 23.02, 23.12, 23.54, 00.09. Sudeći po dužini poziva, ostavila sam dve govorne poruke. On se možda i javio, ali se ne sećam da sam razgovarala s njim. Sećam se da sam mu ostavila poruku; mislim da sam ga samo zamolila da me pozove. Verovatno sam isto to rekla oba puta, što i nije toliko strašno. Voz se uz drmusanje zaustavlja na crvenom semaforu i dižem pogled. Džes sedi na terasi i pije kafu. Noge je podigla na stočić i glavu zabacila unazad, sunčajući se. Čini mi se da iza nje vidim senku, neko se pomera: Džejson. Žudim da ga vidim, da uhvatim odblesak njegovog zgodnog lica. Želim da i on izađe na terasu, stane iza nje, kao što to obično čini, i da je poljubi u čelo. Ali on ne izlazi, i njena glava pada napred. Danas su njeni pokreti nešto drugačiji; tromija je, usporenija. Videla bih ga kako joj se pridružuje, ali voz se trza i kreće napred, a njega i dalje nema, ona je sama. I sada, bez razmišljanja, hvatam sebe kako piljim u svoju kuću, i ne mogu da odvojim pogled. Dvokrilna vrata su širom otvorena, svetlost ulazi u Crowarez

10


Bosnaunited

kuhinju. Ne mogu da tvrdim, zaista ne mogu, da li vidim ili umišljam, ali ona je tamo, za sudoperom, pere sudove? Da li to neka devojčica sedi u jednoj od onih visokih bebećih stolica, odmah pored kuhinjskog stola? Sklapam oči i puštam da tama nadođe i raširi se dok se ne pretopi iz osećaja tuge u nešto gore, u sećanje, u osvrt na prošlost. Nisam ga samo zamolila da mi se javi. Sada se sećam, plakala sam. Rekla sam mu da ga i dalje volim, da ću ga uvek voleti, i preklinjala sam ga da me pozove: Tome, moram da pričam sa tobom. Nedostaješ mi. Ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne. Sada to moram da prihvatim, nema svrhe poricati istinu. Čitavog dana ću se osećati užasno, u talasima, jačim i slabijim, i opet jačim, i grčiće mi se utroba u agoniji sramote, vrelina će mi obliti lice, a oči će se čvrsto zatvoriti kao da će to pomoći da sve nestane. I čitavog dana ću govoriti sebi da to nije najgora stvar na svetu, zar ne? Bar nije najgora koju sam učinila, jer to nisam izvela na javnom mestu, niti sam se izdrala na nekog stranca na ulici. Nije kao kada sam ponizila svog muža na letnjem roštilju izvređavši ženu jednog od njegovih prijatelja. Nije kao kada smo se potukli jedne noći kod kuće, pa sam zamahnula štapom za golf, odvalivši komad maltera u hodniku ispred spavaće sobe. Nije kao kada sam se vratila na posao posle četvoročasovnog ručka i teturala se kroz kancelariju, spotičući se dok su svi gledali, a Martin Majls me je odvojio u stranu i rekao: "Mislim da bi trebalo da odeš kući, Rejčel." Jednom sam pročitala knjigu bivše alkoholičarke, u kojoj opisuje kako je oralno zadovoljila dva različita muškarca, koje je tek upoznala u restoranu, u jednoj od najprometnijih londonskih ulica. Čitala sam to i pomislila da ja nisam tako strašna. Tu povlačim liniju. VEČE Ceo dan razmišljam o Džes, i ne uspevam da se koncentrišem ni na šta drugo osim na jutrošnji prizor. Šta me je to nateralo da pomislim kako nešto nije u redu? Nisam mogla da joj vidim izraz lica sa one udaljenosti, ali sam osetila, gledajući u nju, da je sama. Više nego sama, usamljena. Možda to i jeste bila, možda je on otišao, otišao u jednu od tih toplih zemalja u kojima spasava živote. I nedostaje joj, i ona brine, iako zna da je tako moralo biti. Naravno da joj nedostaje, baš kao i meni. Džejson je dobar i snažan, sve što jedan muž treba da bude. I oni su partneri. Mogu to da vidim, znam da jesu. Njegova snaga, taj zaštitnički stav koji zrači iz njega, ne znači da je ona slaba. Džes je snažna na druge načine, ona pravi intelektualni skok koji ga ostavlja zadivljenog, ona može da pronikne u suštinu problema, da ga isecira i analizira za kraće vreme nego što je nekim ljudima potrebno da kažu dobro jutro. Na zabavama, on je često drži za ruku, iako su već godinama zajedno. Poštuju jedno drugo, ne kritikuju jedno drugo. Večeras sam iscrpljena. Trezna i kameno hladna. Ponekad mi je krivo što moram da pijem, a ponekad mi je krivo što ne mogu. Danas mi se stomak prevrće kad pomislim na alkohol. Ali trezvenost u večernjem vozu je izazov, naročito sada, po ovoj vrućini, kada mi sloj znoja pokriva svaki milimetar kože, unutrašnjost usta me pecka, oči me svrbe jer mi je maskara upala u uglove. Trzam se kada mi telefon zazuji u tašni, dve devojčice preko puta gledaju u mene pa jedna u drugu, razmenjuju osmehe, ne znam šta misle o meni, ali znam da nije dobro. Srce mi lupa dok vadim telefon, znam da ništa dobro ne mogu da očekujem: ili je Keti, koja će ljubazno, uvek tako ljubazno, da me zamoli da večeras zaobiđem alkohol? Ili moja majka, sa obaveštenjem da sledeće nedelje dolazi u London, pa će svratiti kod mene na posao da Crowarez

11


Bosnaunited

odemo na ručak. Gledam u ekran. Tom. Oklevam samo sekund, a onda se javljam. "Rejčel?" U prvih pet godina našeg poznanstva, nikada me nije zvao Rejčel, uvek Rejč. Ponekad Seli, jer je znao koliko mrzim to ime i zabavljalo ga je kada se nerviram, a potom kikoćem, jer nisam mogla da odolim a da mu se ne pridružim u smehu. "Rejčel, ja sam." Glas mu je turoban, zvuči umorno. "Slušaj, moraš da prestaneš, važi?" Ne govorim ništa. Voz usporava i skoro sam preko puta kuće, moje stare kuće. Želim to da mu kažem da izađe napolje, da stane na travnjak. Hoću da te vidim. "Molim te, Rejčel, ne možeš više tako da me zivkaš. Moraš da se dovedeš u red." U grlu mi je knedla, tvrda kao kamen, gladak i zaglavljen. Ne mogu da progutam. Ne mogu da progovorim. "Rejčel? Jesi li tu? Znam da ti nije lako, i žao mi je zbog toga, stvarno jeste, ali... ne mogu da ti pomognem, a tvoje uporno zivkanje uznemirava Anu. U redu? Ne mogu više da ti pomognem. Idi na neku grupnu seansu ili nešto. Molim te, Rejčel. Danas posle posla idi na sastanak Anonimnih alkoholičara." Odlepljujem ivicu prljavog flastera sa prsta i gledam u bledu, namreškanu kožu ispod njega, skorelu krv duž ivice nokta. Noktom palca desne ruke pritiskam središte posekotine i osećam kako se otvara, bol je oštar i jak, zadržavam dah. Krv počinje da curi iz rane. Devojčice preko puta me zblanuto gledaju.

Crowarez

12


Bosnaunited

MEGAN

Maj 2012. Godinu dana ranije sreda, 16. maj 2012. JUTRO Čujem da voz dolazi, napamet mu znam ritam. Ubrzava dok ulazi u stanicu Norkot i onda, nakon što protutnji kroz krivinu, počinje da usporava, grmljavina prelazi u klaparanje, i ponekad mu kočnice zaškripe dok se zaustavlja kod semafora, nekoliko stotina metara od kuće. Kafa mi se ohladila na stolu, ali toliko mi je prijatno i toplo u ovoj lenjosti da me mrzi da ustanem i pristavim novu. Ponekad čak ni ne gledam kada vozovi prolaze, samo slušam. Sedeći ovako na jutarnjem suncu, koje mi miluje sklopljene kapke, mogla bih da budem bilo gde. Mogla bih da budem u Španiji, na plaži, ili u Italiji, u mestu Činkve Tere, gde su sve one lepe, raznobojne kućice i vozovi koji dovoze i odvoze turiste. Mogla bih da budem opet u Holkamu, sa kreštavim galebovima u ušima i solju na jeziku i vozom iz luna-parka na zarđaloj pruzi na kilometar odavde. Danas se voz ne zaustavlja, sporo trucka dalje. Mogu da čujem kako mu točkovi kloparaju preko pragova, maltene mogu da osetim njegovo ljuljuškanje. Ne vidim lica putnika i znam da su to bezlične glave na putu do Justona, ali mogu da sanjarim; o egzotičnim putovanjima, o avanturama na kraju putovanja, pa i dalje. U mislima putujem nazad u Holkam; čudno da mi je opet u mislima, po ovako lepom jutru, obojen takvom nostalgijom, takvom žudnjom, ali jeste. Vetar u travi, prostrano plavo nebo iznad dina, oronula kuća kojom vladaju miševi, puna sveća, prljavštine i muzike. Sada mi je sve to poput sna. Osećam kako mi srce lupa samo trunku brže. Čujem mu korake na stepenicama, doziva me. "Hoćeš li još jednu kafu, Megs?" Čarolija se prekinula, budna sam. VEČE Hladno mi je na povetarcu i toplo od votka-martinija. Stojim na terasi, čekam da se Skot vrati kući, ubediću ga da me izvede na večeru u italijanski restoran u Ulici Kingli. Ne pamtim kada smo poslednji put izašli. Danas nisam mnogo uradila. Trebalo je da sortiram aplikacije za tekstilni kurs u Sent Martinsu i počela sam, radila sam u kuhinji kada sam čula žensku vrisku, užasne zvuke, mislila sam da je neko stradao. Istrčala sam u vrt, ali nisam ništa videla. Još čujem njen krik, bilo je jezivo, njen glas je prostrujao kroz mene, paničan i očajan. "Šta radiš? Šta joj to radiš? Daj je meni, daj je meni." Uporno je ponavljala, iako je to verovatno trajalo svega nekoliko sekundi. Otrčala sam na sprat i izašla na terasu. Kroz krošnje drveća sam videla dve žene kraj Crowarez

13


Bosnaunited

ograde, nekoliko vrtova dalje. Jedna je - jedna ili obe - plakala i neko dete je takođe drečalo. Palo mi je na pamet da pozovem policiju, ali u tom trenutku se sve smirilo, žena koja je prethodno vrištala utrčala u kuću s bebom u naručju. Druga je ostala napolju, zatim potrčala prema kući, spotakla se i ustala, a onda samo besciljno kružila po vrtu. Baš čudno. Bog zna šta se događalo. Ali bila je to najuzbudljivija stvar koju sam doživela u prethodnih nekoliko nedelja. Dani su mi prilično neispunjeni sada kada više ne idem u galeriju. Mnogo mi nedostaje. Nedostaju mi razgovori sa umetnicima. Čak mi nedostaju i sve one dosadne, lepuškaste mame, koje su svraćale sa kafama u kartonskim čašama, zurile u slike, pričale svojim prijateljicama kako je mala Džesi bolje crtala u vrtiću. Ponekad poželim da pozovem nekog iz starih dana, a onda pomislim - o čemu bih pričala s njima? Ne bi čak ni prepoznale Megan koja se srećno udala i živi u predgrađu. Bilo kako bilo, ne mogu da se vraćam na staro, to je uvek loša ideja. Sačekaću da prođe leto, a onda ću potražiti posao. Bilo bi šteta protraćiti ove duge letnje dane. Naći ću nešto, ovde ili bilo gde, znam da hoću. utorak, 14. avgust 2012. JUTRO Stojim ispred svog ormana, po stoti put zureći u lepu odeću, tu savršenu garderobu za menadžera male, ali modeme umetničke galerije. Ništa u njemu nije u stilu dadilje. Bože, sama reč dadilja tera me na povraćanje. Navlačim farmerke i majicu, skupljam kosu na potiljku, ne pokušavam da se našminkam. Nema svrhe, zar ne, ulepšavati se za ceo dan sa bebom? Trčim niz stepenice, zrela za svađu. Skot u kuhinji kuva kafu. Okreće se prema meni sa kezom i raspoloženje mi se istog trenutka popravlja i razvlačim usne u osmeh. On mi dodaje kafu i ljubi me. Nema svrhe kriviti ga za ovo, ideja je bila moja. Dobrovoljno sam se prijavila da čuvam decu ljudima u ulici. Tada sam mislila da će biti zabavno. Krajnje suluda ideja, u stvari, sigurno sam i sama bila luda. Dokona, luda, radoznala. Htela sam da vidim kako je. Mislim da mi je to sinulo kada sam čula vrisku u vrtu i poželela da znam šta se događa. Nisam se raspitivala, naravno, to se tako ne radi, zar ne? Skot me je podržao - bio je oduševljen kada sam to predložila. Smatra da će me vreme provedeno sa bebama smekšati. A zapravo se događa nešto sasvim suprotno - kada izađem iz njihovih kuća, trčim svojoj i jedva čekam da skinem odeću i tuširanjem sa sebe sperem miris bebe. Žudim za danima u galeriji, skockana, isfrizirana, ćaskam sa odraslima o umetnosti ili o filmovima ili ni o čemu naročitom. Ništa naročito bi bio napredak u mojim razgovorima sa Anom. Bože, kako je glupa! Imate osećaj da je nekada davno možda i imala nešto da kaže, ali sada se sve svelo na dete: Je li joj dovoljno toplo? Ili joj je možda pretopio? Koliko mleka je popila? I uvek je tu, tako da se veći deo vremena osećam suvišnom. Moj posao je da čuvam dete dok se ona odmara, da joj omogućim predah. Predah od čega? Povrh svega, Ana je neverovatno nervozna, neprestano sam svesna nje dok obigrava oko mene i trza se svaki put kada prođe voz, skače kada zazvoni telefon. Ona tvrdi da su sve majke krhke, i pretpostavljam da se moram složiti s tim. Crowarez

14


Bosnaunited

Izlazim iz kuće i koračam, olovnim hodom, pedeset metara Ulicom Blenhajm do njihove kuće. Ne zastajkujem. Danas vrata ne otvara ona već on, njen muž. Tom je u odelu, spreman za posao. Zgodan je u odelu - ne školski zgodan, niži je i bleđi, i oči su mu preblizu nosa kada malo bolje pogledam - ali nije ćelav. Dočekuje me sa širokim tomkruzovskim osmehom, i odlazi, i ostajemo samo ja i ona i beba. četvrtak 16. avgust 2012.

POSLE PODNE Dala sam otkaz! Osećam se mnogo bolje, kao da je sve moguće. Slobodna sam! Sedim na terasi, čekam voz. Nebo je crno iznad mene, laste proleću, vazduh je zasićen vlagom. Skot će se vratiti kući za otprilike sat vremena i moraću da mu kažem. Biće ljut na mene minut ili dva, ali nadoknadiću mu to. I neću samo sedeti po ceo dan u kući: skovala sam plan. Mogu da odem na fotografski kurs, ili da iznajmim pijačnu tezgu i prodajem nakit. Mogu da naučim da kuvam. U školi sam imala nastavnika koji mi je jednom rekao da sam gospodarica osmišljavanja svoje ličnosti. Tada nisam znala o čemu govori, mislila sam da me samo provocira, a onda mi se ideja svidela. Buntovnica, ljubavnica, supruga, konobarica, upravnica galerije, dadilja (i još par zanimanja između). Dakle, šta želim da budem sutra? Zapravo nisam želela da dam otkaz, reči su same od sebe naišle. Sedeli smo tu, za kuhinjskim stolom, Ana sa bebom na krilu i Tom, koji se vratio po nešto, pa se prosto zadesio tu, pili smo kafu, i jednostavno je ispalo smešno, nije bilo apsolutno nikakve svrhe da ja više budem tamo. Štaviše, osećala sam se neprijatno, poput uljeza. "Našla sam drugi posao", rekla sam bez razmišljanja. "Tako da više neću moći ovo da radim", dovršila sam. Ana me je pogledala, mislim da mi već tada nije verovala, i samo je rekla: "O, baš šteta", i videla sam da to ne misli, kao da oseća olakšanje. Nije me pitala ništa o poslu, što mi je odgovaralo, jer nisam smislila dovoljno ubedljivu laž. Tom je bio pomalo zatečen. Rekao je: "Nedostajaćeš nam", ali i to je bila laž. Jedina osoba koja će se istinski razočarati je Skot, stoga moram da smislim šta da mu kažem. Recimo, da mi se Tom udvarao, to će biti dovoljno izbegnem svaku dalju diskusiju. četvrtak, 20. septembar 2012.

JUTRO Tek što je prošlo sedam, napolju je svežije, ali i dalje prelepo, svi ti kvadratići od vrtova, jedan do drugog, zeleni i hladni, čekaju zrake sunca da se dovuku sa šina i ponovo ih ožive. Satima sam budna; ne mogu da spavam. Danima nisam spavala. Mrzim ovo stanje, mrzim nesanicu više od svega, samo ležim u krevetu, dok mi mozak kuca, tik-tak, tik-tak... Sve me živo svrbi. Želim da obrijem glavu. Želim da pobegnem. Želim da otputujem, u kabrioletu, sa spuštenim krovom. Želim da vozim obalom, bilo kojom obalom. Želim da šetam po plaži. Moj stariji brat i ja hteli smo da budemo putnici namernici. Imali smo takve planove, Ben i ja. Dobro, više su bili Benovi on je bio veliki sanjar. Planirali smo da vozimo motore od Pariza do Azurne obale ili duž američke pacifičke obale, od Sijetla do Los Anđelesa; hteli smo da pratimo put Če Gevare od Crowarez

15


Bosnaunited

Buenos Ajresa do Karakasa. Da sam sve to uradila, možda ne bih završila ovde, ne znajući šta da radim. Ili, da sam sve to uradila, možda bih završila upravo ovde i bila potpuno srećna. Ali nisam to uradila, naravno, zato što Ben nikada nije stigao do Pariza, čak ni do Kembridža, poginuo je na auto-putu A10, lobanju su mu zdrobili točkovi zglobnog kamiona. Nedostaje mi svaki dan. Više nego iko, čini mi se. On je velika rupa u mom životu, usred moje duše. A možda je on samo bio početak svega. Ne znam! Ne znam čak ni da li je sve ovo zbog Bena ili zbog svega što se dogodilo posle, svega što se dogodilo od tada. Sve što znam jeste da je jednog trenutka sve u redu i život je lep i ništa mi ne fali, a već sledećeg trena me ne drži mesto, osećam se kao da sam na sve strane, opet proklizavam i padam. I zato ću da odem kod terapeuta! Što može da bude čudno, ali možda bude i zabavno. Oduvek sam mislila da je zabavno biti katolik, imati mogućnost ispovesti i oslobođenja, imati nekog ko će vam oprostiti, preuzeti sve vaše grehe, obrisati prošlost. Naravno, ovo nije isto. Malo sam nervozna, ali u poslednje vreme slabo spavam i Skot je bio za to da odem. Rekla sam mu da mi je dovoljno teško da o tome pričam sa ljudima koje znam, jedva da mogu i sa njim. Rekao je da u tome i jeste stvar, jer strancima možeš sve da kažeš. Ali to nije sasvim tačno. Ne možete nikome da kažete sve. Siroti Skot. Ne zna ni polovinu. Voli me toliko da to boli. Ne znam kako mu to polazi za rukom. Ja bih samu sebe izludela. Ali moram nešto da preduzmem i ovo bar liči na to. Svi planovi koje sam imala, fotografski kurs i časovi kuvanja, kada smo već kod toga, izgledaju pomalo besmisleno, kao da glumim u stvarnom životu umesto da ga zapravo živim. Trebalo bi da nađem nešto što moram da radim, nešto neosporno. Ne mogu ovako, ne mogu da budem samo supruga, ne razumem kako to iko može, bukvalno nema ničega da se radi osim da se čeka. Da muž dođe kući i da vas voli. Ili to ili da unaokolo tražite nešto što će vam skrenuti pažnju. VEČE Čekala sam. Seansa je trebalo da počne pre pola sata, a ja sam i dalje tu, sedim u čekaonici, prelistavam septembarski Vog razmišljajući o tome da ustanem i odem. Znam da lekarski pregledi ponekad kasne, ali zar i psihoterapeutski? Filmovi su me uvek naveli na verovanje kako vas psihić izbaci napolje čim istekne vaše vreme. Pretpostavljam da Holivud ne prikazuje onu vrstu psihoterapeuta koje vam preporuči Nacionalna zdravstvena služba. Spremam se da priđem sestri na prijemnom i kažem joj da sam čekala dovoljno dugo, da odlazim, kada se vrata od ordinacije otvore i napolje izađe vrlo visok, vitak čovek, čiji izraz lica odražava žaljenje, i pruži mi ruku. "Gospođo Hipvel, oprostite što ste čekali", kaže i samo mu se osmehnem i kažem da nema problema i u tom trenutku osećam da neće biti problema, jer sam u njegovom društvu tek trenutak ili dva i već sam smirena. Mislim da je za to zaslužan njegov glas. Tih i dubok. S blagim akcentom, što sam i očekivala, jer se zove dr Kamal Abdik. Pretpostavljam da je u tridesetim, iako izgleda vrlo mladoliko jer mu je koža boje tamnog meda. Ima ruke koje bih mogla da zamislim na sebi, prste duge i osetljive, skoro da ih osećam na koži. Ne pričamo ni o čemu suštinskom, ovo je samo seansa upoznavanja; pita me u čemu je problem i govorim mu o napadima panike, nesanici, činjenici da noću ležim budna, plašeći se da zaspim. Želi da mu pričam malo više o tome, ali još nisam spremna. Pita me da Crowarez

16


Bosnaunited

li uzimam lekove, pijem li alkohol. Kažem mu da poslednjih dana imam druge poroke i hvatam njegov pogled i mislim da zna na šta mislim. Onda osećam da bi trebalo sve ovo da shvatim malo ozbiljnije, pa mu pričam o zatvaranju galerije i činjenici da se sve vreme osećam nedovršeno, dezorijentisano, da previše vremena provodim u sopstvenoj glavi. On ne priča mnogo, samo s vremena na vreme postavi neko pitanje, ali želim da ga čujem kako govori, i zato ga pre odlaska pitam odakle je. "Mejdston", kaže on, "u Kentu. Ali u Korli sam se doselio pre nekoliko godina." Zna da to nije ono što ga pitam i vučje se ceri. Skot me čeka kada stignem kući, gura mi piće u ruku, želi da čuje detalje. Kažem mu da je sve bilo u redu. Pita me o terapeutu, da li mi se svideo, deluje li fino? U redu je, opet kažem, zato što ne želim da zvučim previše entuzijastično. Pita me jesmo li pričali o Benu. Skot misli da je sve zbog Bena. Možda je u pravu. Možda me poznaje bolje nego što mislim. utorak, 25. septembar 2012.

JUTRO Probudila sam se rano jutros, ali spavala sam nekoliko sati, što je napredak od prošle nedelje. Osećam se skoro osveženo kada ustanem iz kreveta, i zato odlučujem da prošetam umesto da sednem na terasu. Izolovala sam se, a da toga nisam ni bila svesna. Jedina mesta koja u poslednje vreme posećujem su radnje, časovi pilatesa i psihoterapija. Povremeno odem kod Tare. Ostatak vremena provodim kod kuće. Nije ni čudo što sam nemirna. Izlazim iz kuće, skrećem desno, a potom levo u Ulicu Kingli. Prolazim pored pivnice Ruža. Nekada smo tu stalno visili, ne sećam se zašto smo prestali. Ranije mi se nije naročito sviđala, previše parova koji imaju manje od četrdeset godina, koji previše piju i traže nešto bolje, pitajući se imaju li smelosti. Možda smo zato prestali, jer mi se to nije dopadalo. Pored pivnice, pored radnji, neću da idem daleko, samo da napravim krug, protegnem noge. Prijatno je boraviti napolju od ranog jutra, pre školske gužve, pre polaska zaposlenih ljudi na posao, ulice su prazne i čiste, dan je pun mogućnosti. Skrećem levo, koračam do omanjeg igrališta, jedinog bednog izgovora za zelenu površinu u kraju. Sada je prazno, ali za nekoliko sati vrveće od klinaca, majki i dadilja na klupama. Polovina devojaka sa pilatesa biće tu, na čelu sa znojavom Beti, koja se večito nadmeće u protezanju, držeći u rukama starbaks kafu. Nastavljam pored parka i nizbrdo prema Rozberiju. Ako ovde skrenem desno, izbiću pred moju galeriju, koja više nije galerija, sada je prazan izlog, ali ne želim da idem tamo, jer me i dalje pomalo boli, toliko sam se trudila da uspem u tom poslu. Pogrešno mesto, pogrešno vreme, umetnost nije dobrodošla u predgrađu, bar ne dok je trenutno stanje ekonomije takvo kakvo jeste. Umesto toga, skrećem desno, pored samoposluge i još jedne pivnice, one u kojoj se skupljaju ljudi iz naselja, i dalje prema kući. Osećam leptiriće, početak nervoze, bojim se da ne sretnem Votsonove jer mi je uvek neprijatno kada ih vidim, zato što će provaliti da nemam novi posao, da sam ih lagala, jer zapravo više nisam htela da radim za njih. Tačnije, neprijatno mi je kada vidim nju. Tom me ignoriše, ili se pravi da me ignoriše, Crowarez

17


Bosnaunited

kako god, jedva da me pogleda. Ali Ana kao da sve shvata lično. Očigledno misli da se moja kratka karijera dadilje završila zbog nje ili zbog njenog deteta. Zapravo uopšte nije bilo zbog njenog deteta, iako je teško voleti dete koje ne prestaje da cmizdri. Sve je daleko složenije, ali naravno da njoj to ne mogu da objasnim. Kako god. To je jedan od razloga što sam se izolovala, pretpostavljam, jer ne želim da viđam Votsonove. Deo mene se nada da će se jednostavno odseliti, znam da se njoj ne sviđa ovde, mrzi onu kuću, mrzi život među stvarima njegove bivše žene, mrzi vozove. Zastajem na uglu, gvirim u podzemni prolaz, osećam vonj studeni i memle. Uvek mi utera jezu u kosti, kao kada okrenete stenu da vidite šta ima ispod, a tamo mahovina, crvi i zemlja. Podseća me na detinjstvo, kada sam se igrala u vrtu, tražeći u ribnjaku žabe sa Benom. Nastavljam dalje, ulica je prazna, na vidiku nema ni Toma ni Ane, i deo mene koji ne može da odoli dozi dramatičnosti zapravo je razočaran. VEČE Skot je upravo zvao da kaže kako će večeras zakasniti, što i nije vest koju sam želela da čujem. Nervozna sam, ceo dan. Ne drži me mesto. Potrebno mi je da se vrati kući i smiri me, i proći će sati dok on stigne, a moj mozak će juriti ukrug ukrug ukrug ukrug ukrug i znam da me čeka besana noć. Ne mogu samo da sedim ovde, gledajući vozove, previše sam naelektrisana, srce kao da mi leprša u grudima, poput ptice koja pokušava da pobegne iz kaveza. Navlačim japanke i silazim u prizemlje, otvaram vrata i izlazim na Ulicu Blenhajm. Sada je oko sedam i trideset, nekoliko putnika se vraća kući s posla. Nema nikog u blizini, iako čujem povike dece koja se igraju u svojim dvorištima, koristeći poslednje zrake letnjeg sunca pre nego ih pozovu na večeru. Koračam ulicom, prema stanici. Za trenutak stajem ispred broja dvadeset tri, razmišljam da pozvonim. Šta bih rekla? Da mi je nestalo šećera? Samo sam htela da proćaskamo? Njihovi venecijaneri su poluotvoreni, ali unutra ne vidim nikog. Koračam dalje prema uglu i bez razmišljanja nastavljam nizbrdo u podzemni prolaz. Na pola sam puta kada čujem voz iznad sebe i osećaj je veličanstven, kao da se zemlja pomera, trese, poput zemljotresa koji osećate u središtu svog tela, kovitla vam krv. Spuštam pogled i primećujem nešto na podu - gumica za kosu, ljubičasta, istegnuta, iznošena. Ispala je nekome ko je tuda džogirao, verovatno, ali nešto u vezi s njom uliva mi jezu i želim da što pre pobegnem odatle, nazad na sunce. U povratku, na ulici me mimoiđe njegov auto, za sekund nam se pogledi sretnu i on mi se nasmeši.

Crowarez

18


Bosnaunited

REJČEL

petak, 12. juli 2013. JUTRO Iscrpljena sam, glava mi pada od umora. Kada pijem, ne mogu da spavam. Izgubim svest na sat ili dva, a onda se osvestim i muka mi je od straha, muka od mene same. Ako prođe dan da ne pijem, tu noć se komiram i ujutru ne mogu da se probudim, ne mogu da se otresem sna, koji me satima prati, ponekad i po čitav dan. Jutros je u vagonu samo šačica ljudi, niko ne sedi u mom bliskom okruženju. Niko me ne gleda, stoga naslanjam glavu na prozor i sklapam oči. Budi me škripa kočnica. Kod semafora smo. U ovo doba dana, u ovo doba godine, sunce sija direktno u zaleđinu kuća kraj pruge, obasipajući ih svetlošću. Skoro da mogu da je osetim, toplinu jutarnjeg sunca na svom licu i rukama dok sedim za stolom i doručkujem, Tom je preko puta mene, moje bose noge su oslonjene na njegove, jer su uvek mnogo toplije od mojih. Spuštam pogled na novine, mogu da osetim njegov osmeh, crvenilo mi se širi od grudi ka vratu, kao i uvek kada me pogleda na taj način. Trepćem i Tom nestaje. I dalje smo kod semafora, vidim Džes u njenom vrtu i iza nje muškarca koji izlazi iz kuće, nosi nešto u ruci, možda šolju kafe, gledam ga i shvatam da to nije Džejson. Ovaj čovek je viši, mršaviji, definitivno tamnoputiji. Porodični prijatelj, njen brat ili Džejsonov brat. Saginje se i spušta šolju na metalni sto na njihovoj verandi. Rođak iz Australije, koji ostaje par nedelja, Džejsonov najbolji prijatelj, njihov venčani kum. Džes mu prilazi, grli ga oko pojasa i ljubi ga, dugo i duboko. Voz kreće dalje. Ne mogu da verujem. Usisavam vazduh u pluća, shvativši da sam predugo zadržavala dah. Zašto to radi? Džejson je voli, očigledno je, srećni su. Ne mogu da verujem da bi ga povredila, on to ne zaslužuje. Osećam istinsko razočaranje, kao da sam ja prevarena. Poznati bol ispunjava mi grudi. Ovako sam se već osećala. U mnogo većoj meri, do najvišeg stepena, naravno, ali pamtim jačinu tog bola. To se ne zaboravlja. Saznala sam kao što većina to sazna u današnje vreme, elektronskom omaškom. Ponekad je to SMS, ponekad govorna pošta; u mom slučaju je bio mejl, moderni ruž na okovratniku. Pročitala sam njegove mejlove, ali bilo je slučajno, zaista, nisam njuškala. Nije ni trebalo da prilazim Tomovom kompjuteru, jer se brinuo da ću greškom obrisati nešto važno, ili otvoriti nešto što ne bih smela i tako pustiti virus u kompjuter. "Tehnologija ti nije jača strana, je li, Rejč?", rekao je kada sam uspela da pobrišem sve kontakte iz njegovog elektronskog adresara, sasvim slučajno. Zato nije trebalo ništa da pipam. Ali zapravo sam htela da učinim nešto dobro, kako bih se iskupila što sam bila pomalo tužna i naporna. Planirala sam nešto specijalno za našu četvrtu godišnjicu, putovanje koje će nas podsetiti kako nam je nekada bilo. Htela sam da to bude iznenađenje, i zato sam morala da proverim njegov radni raspored, morala sam da pogledam. Ali nisam njuškala, nisam pokušavala da ga uhvatim u prevari ili slično, znala sam da Crowarez

19


Bosnaunited

to nije pametno, nisam htela da postanem jedna od onih sumnjičavih žena koje stalno preturaju po džepovima svojih muževa. Jednom sam se javila na njegov telefon dok se tuširao i on se razgoropadio, optuživši me da mu ne verujem, osećala sam se grozno, jer je izgledao tako povređeno. Dakle, morala sam da proverim njegov radni raspored, a laptop mu je ostao uključen, jer je odjurio na sastanak. Bila je to savršena prilika, i tako sam pogledala njegov kalendar, beleške uz određene datume. Kada sam zatvorila prozor s njegovim kalendarom, preda mnom je bio njegov mejl, ulogovan, ogoljen. I u njemu poruka, na vrhu, od aboyd@cinnamon.com. Kliknula sam. Xxxxx. To je bilo to, samo red ikseva. Isprva sam mislila da je neželjena pošta, sve dok nisam shvatila da su to poljupci. Bio je to odgovor na poruku koju je on poslao nekoliko sati ranije, nešto posle sedam, dok sam ja i dalje dremala u našem krevetu. Sinoć sam zaspao misleći na tebe, sanjao sam kako ljubim tvoje usne, tvoje dojke, tvoje međunožje. Jutros sam se probudio i glava mi je puna tebe, očajnički želim da te dodirnem. Ne očekuj da budem razuman, ne mogu biti, ne s tobom. Pročitala sam njegove mejlove, bilo ih je na desetine, skriveni u folderu po imenu Admin. Otkrila sam da se zove Ana Bojd i da je moj muž zaljubljen u nju. Često joj je izjavljivao ljubav. Rekao joj je da se nikada pre nije tako osećao, da jedva čeka da opet bude sa njom, te da će proći još puno vremena dok ne budu zajedno. Nemam reči da opišem kako sam se tog dana osećala, ali sada, sedeći u vozu, ljuta sam, zarivam nokte u dlanove, suze mi peku oči. Osećam sevanje sirovog besa, kao da je nešto otrgnuto od mene. Kako je mogla? Kako je Džes mogla to da učini? Šta je s njom? Pored onakvog života koji imaju, pored one lepote! Ne razumem, nikada neću razumeti, kako ljudi mogu tako bezobzirno da povređuju druge pod izgovorom da slušaju svoje srce. Ko je rekao da je dobro slušati svoje srce? To je čist egoizam, sebičnost koja gazi sve pred sobom. Preplavljuje me mržnja, gorka kao čemer. Ako vidim tu ženu, ako vidim Džes, pljunuću joj u lice. Iskopaću joj oči. VEČE Problem na železnici. Brzi voz u 17.56 do Stouka je otkazan, pa se njegovi putnici prebacuju u moj, u kom ima mesta samo za stajanje. Srećom, ugrabila sam sedište, ali kod prolaza, ne pored prozora, i tela putnika mi pritiskaju rame, koleno, ugrožavajući moj lični prostor. Imam nagon da ih odgurnem, imam nagon da ustanem i pomerim ih. Celodnevna vrućina me guši, čini mi se kao da dišem kroz masku. Svaki prozor duž vagona je otvoren, ali unutra i dalje nema vazduha, kao u zatvorenoj, metalnoj konzervi. Ne dobijam dovoljno kiseonika u plućima, u krvi, muka mi je. Ne prestajem da premotavam jutrošnju scenu iz kafeterije. Ne prestajem da se osećam kao da sam i dalje tamo, ne mogu da potisnem izraze njihovih lica iz sećanja. Krivim Džes. Jutros sam bila opsednuta Džes i Džejsonom, time šta mu je učinila i kako će se on osećati, njihovim suočavanjem kada on sazna i kada se njegov svet, poput mog, razbije na komade. Koračala sam u magnovenju, ne gledajući kuda idem. Bez razmišljanja sam ušla u kafeteriju gde idu svi iz Hamilton Vajtlija. Prošla sam kroz vrata pre nego što sam ugledala njih, i kada sam to shvatila, bilo je kasno da se vratim, već su piljili u mene, razrogačivši oči za trenutak, pre nego što su se setili da nameste osmehe. Martin Majls sa Sašom i Harijet, trijumvirat neprijatnosti koji me je mamio, dozivao. Crowarez

20


Bosnaunited

"Rejčel!", uzviknuo je Martin, raširenih ruku, privlačeći me u zagrljaj. Nisam to očekivala, moje ruke bile su zarobljene između nas, prislonjene na njegovo telo. Saša i Harijet su se osmehnule, ljubeći vazduh nadomak mojih obraza, trudeći se da ostanu na distanci. "Otkud ti ovde?" Dugo, dugo sam ostala zabezeknuta. Zurila sam u pod, osećajući kako rumenim i shvatajući da samo pogoršavam situaciju, a onda sam se usiljeno osmehnula i rekla: "Intervju. Intervju." "O..." Martin nije uspeo da sakrije iznenađenje dok su Saša i Harijet klimale glavama i osmehnule se. "S kim?" Nisam mogla da se setim imena nijedne agencije za odnose sa javnošću. Nijedne. Niti sam mogla da se setim neke agencije za nekretnine, a kamoli neke koja bi zaista zapošljavala. Samo sam stajala tu, trljajući kažiprstom donju usnu, vrteći glavom, i naposletku je Martin rekao: "Poslovna tajna, je li? Neke firme su tako uvrnute, zar ne? Onda nemoj ništa da pričaš dok se ne potpiše ugovor i sve se ozvaniči." Bila je to laž i on je to dobro znao, učinio je to da bi me spasao i niko mu nije poverovao, ali svi su se pravili da jesu i klimnuli su glavama. Harijet i Saša su preko mog ramena zurile u vrata, bilo ih je sramota zbog mene, htele su da pobegnu. "Bolje da krenem i naručim kafu", rekla sam. "Ne bih da kasnim." Martin me je uhvatio za podlakticu i rekao: "Drago mi je što sam te video, Rejčel." Njegovo sažaljenje bilo je skoro opipljivo. Nikada nisam shvatila, ne do pre godinu ili dve, kolika je sramota biti sažaljivan. Plan je bio da odem u biblioteku Holborn u Ulici Tibold, ali nisam mogla da se suočim s tim, i zato sam otišla u Ridžents park. Prošetala sam skroz do kraja, pored zoološkog vrta, i sela u hlad u blizini reda hrastova, razmišljajući o nepopunjenim satima preda mnom, sećajući se razgovora u kafeteriji, izraza na Martinovom licu kada smo se oprostili. Verovatno sam se tamo zadržala nekih pola sata kada mi je zazvonio mobilni. Bio je Tom, opet, sa kućnog broja. Pokušala sam da ga zamislim kako radi na svom laptopu u našoj osunčanoj kuhinji, ali je viziju pokvarilo zadiranje njegove nove žene. Bila je tamo negde, u pozadini, kuvala je čaj ili hranila bebu, njena senka ga je poklapala. Pustila sam da se uključi govorna pošta. Vratila sam telefon u tašnu i pokušala da ga ignorišem, ne želeći više da ga slušam, ne danas, dan je već bio dovoljno grozan, iako još nije bilo ni deset i trideset. Izdržala sam tri minuta, a onda izvadila mobilni i preslušala govornu poštu. Pripremila sam se za agoniju slušanja njegovog glasa, glasa koji mi se nekada obraćao s puno smeha i radosti, a sada s prekorom, utehom ili sažaljenjem, ali nije bio on. "Rejčel, Ana ovde", rekao je njen glas i prekinula sam. Nisam mogla da dišem, nisam mogla da zaštitim svoje misli od jurnjave ili kožu od svraba, i zato sam ustala i otišla do trafike na uglu i kupila četiri džin-tonika u limenci i vratila se na isto mesto u parku, otvorila prvu i popila je najbrže što sam mogla, i odmah potom otvorila drugu. Leđa sam okrenula stazi kako ne bih morala da gledam rekreativce, majke sa kolicima i turiste, jer ako ne mogu da ih vidim, onda poput deteta mogu da se pravim da ni oni ne vide mene. Opet sam okrenula govornu poštu. "Rejčel, Ana ovde." Duga pauza. "Moram da razgovaram s tobom u vezi sa telefonskim pozivima." Još jedna duga pauza, dok priča u slušalicu Ana radi još nešto, poput Crowarez

21


Bosnaunited

svih prezauzetih žena i majki, koje istovremeno čiste kuću i pune veš-mašinu. "Slušaj, znam da ti nije lako", govori Ana, kao da ona nema nikakve veze s mojom patnjom, "ali ne možeš stalno da nas zivkaš." Glas joj je odsečan, iziritirana je. "Dovoljno je loše što nas uznemiriš kada zoveš, i tada probudiš Ivi, a to prosto nije prihvatljivo. Trenutno imamo muke da je uspavamo." Imamo muke da je uspavamo. Mi. Naša mala porodica. S našim problemima i našim navikama. Jebena kučka. Ona je ptica kukavica, koja leže jaja u mom gnezdu. Uzela mi je sve. Sve mi je uzela i sada me zove da mi kaže kako moja nesreća njoj ne odgovara? Iskapljujem drugu limenku i otvaram treću, blaženo strujanje alkohola mojim krvotokom traje samo nekoliko minuta i opet mi je muka. Prebrzo pijem, čak i za moje standarde, moram da usporim, jer ako ne usporim, nešto loše će se desiti. Učiniću nešto zbog čega ću zažaliti, pozvaću Anu, kazaću joj da me zabole za nju, zabole me za njenu porodicu, zabole me ako njeno dete bude nedovoljno spavalo do kraja svog života. Kazaću joj da je frazu "ne očekuj od mene da budem razuman" govorio i meni, kada smo se tek smuvali, pisao mi je pisma, zaklinjući mi se na večnu ljubav. To nije čak ni njegova fraza, ukrao ju je od Henrija Milera. Sve što ona ima je polovno. Želim da zna kako će se osećati. Želim da je pozovem i pitam je kakav je osećaj, Ana, živeti u mojoj kući, okružena nameštajem koji sam ja kupila, spavati u krevetu koji sam ja godinama delila s njim, hraniti dete za kuhinjskim stolom na kom je mene kresao? I dalje mi je neverovatno da su odlučili da ostanu tamo, u toj kući, u mojoj kući. Nisam mogla da verujem kada mi je to rekao. Volela sam tu kuću. Ja sam insistirala da je kupimo, uprkos njenoj lokaciji. Volela sam što je blizu pruge, volela sam da gledam kako vozovi prolaze, uživala sam u njihovom zvuku, ne u škripi gradskog metroa, već u staromodnom kloparanju voza. Tom mi je rekao da neće uvek biti tako, da će s vremenom nadograditi železnicu i onda će tuda jurcati brzi vozovi, ali nisam verovala da će se to ikada dogoditi. Ostala bih tamo, otkupila bih je od njega da sam imala novca. Ali nisam, a posle razvoda nismo mogli da nađemo kupca za pristojnu cenu, i onda je Tom rekao da će je otkupiti od mene i ostati tu dok je ne proda po dobroj ceni. Ali nikada nije našao pravog kupca i tako je uselio nju, i njoj se kuća svidela, baš kao i meni, i odlučili su da ostanu. Pretpostavljam da je Ana vrlo sigurna u sebe, u njih, čim joj ne smeta da uđe tamo gde je pre nje živela druga žena. Očigledno me ne smatra pretnjom. Sećam se kada je Ted Hjuz uselio Asiju Vevil u dom koji je delio sa Silvijom Plat, gde je ona nosila Silvijinu odeću, češljala kosu istom četkom. Želim da pozovem Anu i podsetim je kako je Asija završila s glavom u rerni, baš kao i Silvija. Sigurno sam zaspala, džin i vrelo sunce su me uspavali. Trgnula sam se iz sna, očajnički stežući svoju tašnu. Još je bila tu. Peckala me je koža, preplavljena mravima, bili su mi u kosi i na vratu, na grudima, skočila sam na noge, otresajući ih. Dva tinejdžera, koja su pikala loptu dvadesetak metara dalje, prestali su igru kako bi me pogledali, a onda su prasnuli u smeh. Voz se zaustavlja, skoro da smo preko puta Džesine i Džejsonove kuće, ali ne uspevam da vidim prozor kroz pun vagon. Pitam se jesu li tamo, da li on zna, da li je otišao ili i dalje živi život za koji će tek otkriti da je laž. subota, 13. juli 2013. JUTRO

Crowarez

22


Bosnaunited

Znam i bez gledanja na sat da je negde između sedam i četrdeset pet i osam i petnaest. Znam, po jačini svetlosti, po zvucima sa ulice ispred mog prozora, po zvuku Ketinog usisavanja hodnika ispred moje sobe. Keti svake subote ustaje rano da bi čistila kuću, bez izuzetka. Može da bude njen rođendan, može da bude crkveni praznik, ali ako je subota, Keti će ustati rano i čistiti. Ona tvrdi da je to katarzično, priprema je za dobar vikend i predstavlja fizičku aktivnost, što znači da ne mora da ide u teretanu. Meni ne smeta ovo jutarnje usisavanje, jer ionako ne mogu da spavam. Danima ne mogu da spavam, niti da spokojno dremam sve do podneva. Naglo se budim, isprekidano dišem i srce mi tuče, usta su mi ustajala i odmah znam, to je to. Budna sam. Što više žudim za zaboravom, to manje uspevam u tome. Život i svetlost me ne puštaju na miru. I tako ležim, slušajući zvuke Ketinog užurbanog, veselog spremanja po kući i razmišljam o zamotuljku odeće kraj šina i o tome kako Džes ljubi svog ljubavnika na jutarnjem suncu. Dan se proteže preda mnom, a da nijedan njegov minut nije popunjen. Mogu da odem na pijacu u Ulici Brod, mogu da kupim meso divljači i pančetu, i dan provedem kuvajući. Mogu da sedim na kauču sa šoljom čaja i gledam emisiju o kuvanju na televiziji. Mogu da odem u teretanu. Mogu da prepravim svoju radnu biografiju. Mogu da sačekam da Keti izađe, odem u prodavnicu i kupim dve litre suvinjon blanka. U prošlom životu sam se takođe budila rano, čujem zvuk jutarnjeg voza koji prolazi, otvaram oči i slušam kišu kako dobuje po prozoru. Osećam ga iza sebe, uspavanog, toplog, tvrdog. Kasnije, on odlazi po novine, a ja spremam omlet, sedimo u kuhinji, pijemo čaj, idemo u pivnicu na kasni ručak, spavamo zagrljeni ispred televizora. Pretpostavljam da mu je život sada drugačiji, nema više lenjog subotnjeg seksa ili omleta, ali zato postoje druge radosti, devojčica ušuškana između njega i njegove žene, guče, uskoro će naučiti da govori, isprva samo tata, mama i tajanstveni jezik, nerazumljiv svima osim majci. Bol je postojan i jak, pritiska mi grudi. Ne mogu da čekam da Keti izađe iz kuće. VEČE Idem kod Džejsona. Ceo dan sam provela u svojoj sobi, čekajući da Keti izađe, kako bih mogla da pijem. Ali nije otišla. Nepomično je sedela u dnevnoj sobi, "samo da završi neku administraciju". Do kasnog poslepodneva više ne mogu da podnesem zatvoreni prostor i dosadu, i obaveštavam Keti da ću malo prošetati. Odlazim u Snop pšenice, veliku, anonimnu pivnicu odmah pored glavne ulice, i ispijam tri čaše vina. Kao i dve čašice viskija. Onda idem na stanicu, kupujem par limenki džin-tonika i ulazim u voz. Idem kod Džejsona. Ne idem u posetu njemu, neću se tek tako pojaviti ispred njegove kuće i pokucati na vrata... Ništa slično. Ništa sumanuto. Hoću samo da prođem pored kuće, u vozu. Nemam ništa pametnije da radim, a ne sedi mi se kod kuće. Samo hoću da ga vidim. Hoću da ih vidim. Ovo nije dobra ideja (znam da nije). Crowarez

23


Bosnaunited

Ali kako može da naškodi? Otići ću do Justona, okrenuću se i vratiti kući. (Volim vozove i šta je u tome loše? Vozovi su čudesni.) Ranije, dok sam još bila svoja, sanjarila sam o romantičnim putovanjima vozom sa Tomom. (Norveškom Bergen železnicom za našu petu godišnjicu, Plavim vozom za četrdesetu.) Evo, sada ćemo proći pored njih. Svetio je upaljeno, ali ne vidim baš najbolje. (Tačnije, vidim duplo. Zatvoriću jedno oko. Već je bolje.) Eno ih! Je li ono on? Je li ono on? Stoje na terasi. Zar ne? Je li ono Džejson? Je li ono Džes? Želim da se približim, ne vidim dobro. Želim da im budem bliže. Odlučujem da skratim putovanje. Umesto Justona, idem do Vitnija. (A ne bih smela da siđem na Vitniju, previše je opasno, šta ako me vide Tom ili Ana?) Silazim na Vitniju. Ovo nije dobra ideja. (Zar je loša?) Ovo je prilično loša ideja. Na drugom kraju vagona sedi muškarac, njegova plava kosa boje peska izgleda skoro riđe. Smeška mi se. Želim da mu kažem nešto, ali reči isparavaju, nestajući sa mog jezika pre nego što dobijem priliku da ih izustim, mogu da ih osetim, ah ne znam jesu li slatke ili kisele. Da li mi se smeška ili se kezi? Nisam sigurna. nedelja, 14. juli 2013.

JUTRO Imam osećaj da mi se srce popelo u grlo, neprijatno i glasno. Usta su mi suva, gutanje je bolno. Prevrćem se na bok, licem okrenuta prozoru. Zavese su navučene, ali svetlost mi se zariva u oči. Rukama pokrivam lice, pritisnuvši prstima kapke, pokušavajući da odagnam bol. Nokti su mi prljavi. Nešto nije u redu. Za trenutak imam osećaj kao da padam, kao da je krevet nestao ispod mene. Sinoć. Nešto se dogodilo. Oštro udišem i sedam, prebrzo, srce mi ubrzano lupa, glava pulsira. Čekam da stigne sećanje. Ponekad treba vremena. Ponekad u sekundi iskrsne pred oči. Ponekad uopšte ne dođe. Nešto se dogodilo, nešto loše. Došlo je do svađe. Povišeni glasovi. Pesnice? Ne znam, ne sećam se. Otišla sam u pivnicu, ušla u voz, bila na stanici, bila na ulici. Blenhajm. Otišla sam u Ulicu Blenhajm. Vraća mi se poput talasa, crni horor. Nešto se dogodilo, znam da jeste, ne mogu da se setim šta, ali mogu da naslutim. Unutrašnjost usta me boli, kao da sam se ugrizla za obraz, na jeziku osećam metalni ukus krvi. Muka mi je, vrti mi se u glavi, provlačim ruke kroz kosu, pipam glavu. Trzam se, napipavam čvorugu, bolnu i osetljivu, na desnoj strani glave. Kosa mi je ulepljena krvlju. Crowarez

24


Bosnaunited

Saplela sam se, to je. Na stepenicama železničke stanice u Vitniju. Jesam li udarila glavom? Sećam se da sam bila u vozu, ali posle toga nastaje crni prekid, praznina. Udišem duboko, pokušavajući da usporim rad srca, da ublažim paniku koja nadolazi. Misli, Rejčel, misli. Šta si uradila? Otišla sam u pivnicu, ušla u voz. Tamo je bio muškarac, sada se sećam, riđokosi. Smeškao mi se. Mislim da mi je nešto govorio, ali ga nisam čula. Bilo je još nečeg u vezi s njim, neko sećanje, ali ne mogu da ga dosegnem, ne mogu da ga napipam u tami. Plašim se, ali nisam sigurna čega se plašim, što samo pojačava strah, iako ne znam ima li uopšte razloga da se plašim. Gledam po sobi. Moj telefon nije na stočiću. Moja tašna nije na podu, ne visi sa naslona stolice, gde je obično ostavljam. Sigurno sam je imala, jer sam u kući, što znači da imam svoje ključeve. Ustajem iz kreveta. Gola sam. Hvatam svoj odraz u velikom ogledalu na ormanu. Ruke mi drhte. Maškara mi je razmazana po jagodicama, imam posekotinu na donjoj usni. Noge su mi pune modrica. Muka mi je. Sedam nazad na krevet, navlačim kućnu haljinu i otvaram vrata od sobe. U stanu je tiho. Iz nekog razloga sam sigurna da Keti nije tu. Je li mi rekla da će prespavati kod Dejmijena? Čini mi se da jeste, iako se ne sećam kada. Pre nego što sam izašla? Ili smo posle pričale? Izlazim na hodnik, najtiše što mogu, i vidim da su vrata Ketine sobe otvorena. Virim unutra. Krevet je namešten. Moguće je da je već ustala i namestila ga, ali mislim da sinoć nije spavala u njemu, što mi uliva malo olakšanja. Ako nije tu, onda me nije videla ili čula kako se vraćam, što znači da ne zna u koliko sam lošem stanju. Ovo ne bi trebalo da je važno, ali jeste: osećaj stida u vezi sa incidentom je proporcionalan ne samo težini incidenta, već i broju ljudi koji su ga videli. Na vrhu stepenica mi se opet vrti u glavi, čvrsto se hvatam za ogradu. Ovo je jedan od mojih najvećih strahova (zajedno sa unutrašnjim krvarenjem, kada me jetra konačno izda) - da ću se sunovratiti niza stepenice i polomiti vrat. Razmišljanje o tome samo pogoršava situaciju, želim da legnem, ali moram da nađem svoju tašnu, svoj telefon. Moram da znam da barem nisam izgubila kreditne kartice, moram da znam koga sam zvala i kada. Tašna mi je na podu u hodniku, odmah kraj vrata. Farmerke i donji veš mi leže na gomili pokraj nje, osećam vonj mokraće sa dna stepenica. Grabim tašnu tražeći telefon - unutra je, hvala bogu, zajedno sa svežnjem zgužvanih dvadesetica i krvavim papirnim maramicama. Mučnina opet nadolazi, ovoga puta jače, osećam žuč u grlu i trčim, ali ne stižem na vreme do kupatila na spratu, povraćam po tepihu na polovini stepeništa. Moram da legnem. Ako ne legnem, onesvestiću se, pašću. Počistiću kasnije. Na spratu uključujem telefon i ležem na krevet. Pažljivo podižem svoje ekstremitete, pregledajući ih. Imam modrice po nogama, iznad kolena, standardne alkoholičarske povrede, one koje dobijate kad naletite na stvari. Ruke imaju još više ožiljaka, tamnih, ovalnih tragova koji izgledaju kao otisci prstiju. Ne mora da bude ozbiljno, imala sam ih i pre, obično kada padnem i neko mi pomogne da ustanem. Rana na glavi me boli, ali može biti samo od udarca prilikom ulaska u kola. Možda me je taksi dovezao kući. Uzimam telefon, imam dve govorne poruke. Prva je od Keti, primljena nešto posle pet, sa pitanjem gde sam. Kaže da će prespavati kod Dejmijena, i da se vidimo sutra. Nada se da ne pijem sama. Druga je od Toma, primljena u deset i petnaest. Skoro ispuštam telefon kada mu čujem glas. Van sebe je. "Zaboga, Rejčel, jesi li ti normalna? Dosta mi je svega! Upravo sam potrošio sat vremena vozeći unaokolo u potrazi za tobom. Izbezumila si Anu, da znaš, mislila je da ćeš... Crowarez

25


Bosnaunited

mislila je... Jedva sam je sprečio da zove policiju. Ostavi nas na miru. Prekini da me zoveš, prekini da se muvaš ovuda, samo nas ostavi na miru. Neću da pričam sa tobom. Da li ti je jasno? Svoj život možeš da uništiš ako želiš, Rejčel, ali nećeš uništiti moj. Više ne. Više neću da te štitim, je li ti jasno? Samo nas se kloni." Ne znam šta sam uradila. Šta sam uradila? Između pet po podne i deset i petnaest uveče, šta sam uradila? Zašto me je Tom tražio? Šta sam učinila Ani? Pokrivam se jorganom i čvrsto sklapam oči. Zamišljam sebe kako idem kući, koračam stazicom koja vodi između njihovog i komšijskog vrta, preskačem ogradu. Otvaram klizna staklena vrata, tiho, nečujno se šunjam u kuhinju. Ana sedi za stolom. Grabim je otpozadi, uvlačim šaku u njenu dugu, plavu kosu, trzam joj glavu unazad, bacam je na pod i razbijam njenu glavu o hladne, plave pločice. VEČE Neko se dere. Po uglu pod kojim svetlost ulazi kroz moj prozor zaključujem da sam spavala dugo, možda je kasno posle podne, predveče. Glava mi puca. Jastuk mi je krvav. Mogu da čujem dreku iz prizemlja. "Ne mogu da verujem! Za ime boga! Rejčel! Rejčel!" Zaspala sam. O, Isuse, nisam počistila povraćku sa stepenica. I odeća mi je u hodniku. O, bože, o, bože. Navlačim donji deo trenerke i majicu. Keti stoji ispred mojih vrata kada ih otvorim. Užasnuta je kada me vidi. "Šta ti se desilo?", pita ona, a onda diže ruku. "U stvari, Rejčel, izvini, ali stvarno više ne znam. Ne mogu ovo da trpim u svojoj kući, ne mogu..." Glas joj se gubi, ali osvrće se niz hodnik, prema stepenicama. "Izvini", kažem, "izvini, bila sam bolesna i htela sam da počistim..." "Nisi bila bolesna, Rejčel. Bila si pijana. Sada si mamurna. Žao mi je, Rejčel. Ne mogu više ovo da trpim. Ne mogu ovako da živim. Moraćeš da odeš, u redu? Daću ti četiri nedelje da nađeš neki smeštaj, a onda ćeš morati da odeš." Okreće se i odlazi u svoju sobu. "I za ime boga, hoćeš li počistiti ono?" Uz tresak zatvara vrata za sobom. Vraćam se u svoju sobu nakon što počistim. Ketina vrata su i dalje zatvorena, ali mogu da osetim kako njen bes izbija kroz njih. Ne krivim je. I ja bih bila besna kada bih u svojoj kući zatekla upišane gaće i baru povraćke na stepenicama. Sedam na krevet i otvaram laptop, logujem se na svoj imejl nalog i počinjem da sastavljam pismo majci. Mislim da je i taj trenutak najzad došao. Moram da je zamolim za pomoć. Ako se vratim kući, neću moći više ovako da živim, moraću da se promenim, moraću da ozdravim. Međutim, ne mogu da smislim prave reči, ne mogu da smislim način da joj ovo objasnim. Mogu da zamislim njeno lice dok čita moj vapaj upomoć, njeno razočaranje, ogorčenost. Već čujem njen uzdah. Telefon mi pišti, oglašava govornu poruku koja je stigla pre jednog sata. Opet Tom. Neću da je čujem, neću da slušam šta ima da mi kaže, ali moram, ne mogu da je ne čujem, ne mogu da ga ignorišem. Srce mi pojačano lupa dok okrećem svoju govornu poštu, spremajući se za najgore. "Rejčel, hoćeš li da mi se javiš?" Ne zvuči više ljutito, srce mi malo usporava. "Hoću da se uverim da si dobro stigla kući. Sinoć si bila u nenormalnom stanju." Dug, iskren Crowarez

26


Bosnaunited

uzdah. "Čuj. Žao mi je, u redu, što sam se sinoć izdrao, što su se stvari malo... pregrejale. Stvarno mi te je žao, Rejčel, ali ovo mora da prestane." Preslušavam poruku opet, prepoznajem ljubaznost u njegovom glasu i suze mi naviru. Dugo plačem, i tek onda uspevam da mu otkucam poruku, izvinjenje i da sam sada kod kuće. Ne mogu da kažem ništa više jer ne znam tačno zbog čega se izvinjavam. Ne znam šta sam učinila Ani, koliko sam je uplašila, niti iskreno zbog toga brinem, ali brinem što je Tom nesrećan jer zaslužuje da bude srećan posle svega kroz šta je prošao. Nikada mu ne bih uskratila sreću, samo žalim što je nije doživeo sa mnom. Sećam se onog dana, kada mu je Ana ostavila poruku da mu je majka bolesna; nisam čak ni shvatila da je u kontaktu s njom, jer tako dugo nisu razgovarali. Pitam se jesu li se pomirili. Tom je uvek govorio da ne priča s roditeljima zbog nekog novca, navodno je njegov otac svu svoju ušteđevinu uložio u nešto i onda pretrpeo velike gubitke, ali ja se pitam je li zaista zbog toga, jer ne liči na Toma da bude zlopamtilo, ne zbog nečeg kao što je novac. Pitam se da li sam ja razlog što nikada nije viđao svoje roditelje, zato što me se stideo. Ležem na krevet i pokrivam se jorganom. Želim da znam šta se dogodilo, želim da znam zbog čega bi trebalo da se izvinim. Očajnički pokušavam da prokljuvim neuhvatljive deliće sećanja, sigurno sam učestvovala u svađi, ili prisustvovala svađi, ali da li je to bilo sa Anom? Prstima dodirujem ranu na glavi, posekotinu na usni. Čini mi se skoro kao da mogu ih vidim, skoro kao da mogu da čujem izgovorene reči, ali opet mi izmiču, ne uspevam da ih dohvatim, svaki put kada pomislim da ću zgrabiti trenutak, one se vrate u tamu, tik iza domašaja svesti.

Crowarez

27


Bosnaunited

MEGAN

utorak, 2. oktobar 2012. JUTRO Uskoro će pasti kiša, mogu da je predosetim. Zubi mi cvokoću u mislima, vrhovi prstiju su mi beli s modrom nijansom. Neću unutra, sviđa mi se ovde, katarzično je, pročišćujuće, poput ledene kupke. Ionako će Skot uskoro da dođe i pozove me, umotaće me u ćebe kao dete. Sinoć sam imala napad panike na putu do kuće. Naišao je motociklista, prašeći u punoj brzini, a crveni automobil je vozio sporo, tik uz ivičnjak, i dve žene sa kolicima su mi blokirale put, nisam mogla da ih zaobiđem na pločniku pa sam sišla na drum i umalo me nisu udarila kola iz suprotnog pravca, ona koja nisam ni videla. Vozač je legao na sirenu i nešto opsovao. Ostala sam bez daha, srce mi je divljalo u grudima, osetila sam poznato grčenje u stomaku, kao kada popijete tabletu i trenutak pre nego što vas pukne adrenalin osetite mučninu, uzbuđenje i strah u isto vreme. Otrčala sam kući i izašla u vrt, sela sam tamo čekajući da voz protutnji i odnese ostale zvuke, čekajući da Skot dođe po mene i smiri me, ali on nije bio kod kuće. Pokušala sam da preskočim ogradu, htela sam malo da sedim sa druge strane, tamo gde niko ne zalazi. Posekla sam ruku i ušla u kuću, i tada je Skot došao i pitao me šta se desilo, i rekla sam da mi je prilikom pranja sudova ispala čaša. Nije mi verovao, prilično se iznervirao. Ustala sam usred noći, ostavivši Skota da spava, i iskrala se na terasu. Okrenula sam Kamalov broj i slušala njegov glas kada se javio, isprva tiho i pospano, a onda glasnije, opreznije, zabrinutije. Prekinula sam i čekala da vidim hoće li me pozvati. Nisam zamaskirala svoj broj, pa sam očekivala da hoće. Ali nije, i zato sam ga pozvala opet i opet i opet, a onda sam dobila govornu poštu, hladnu i poslovnu, koja mi je obećavala da će se doktor javiti čim bude mogao. Pomislila sam da ga pozovem u ordinaciju i ubrzam zakazivanje sledeće seanse, ali pretpostavljala sam da njihov automatski sistem ne radi usred noći, i tako sam se vratila u krevet. Više nisam zaspala. Možda danas odem u Korli Vud i malo fotografišem, tamo će biti maglovito i mračno, atmosferski, trebalo bi da uradim neke dobre fotke. Mislila sam da od njih napravim male čestitke, ako uspem da ih prodam u suvenirnicama na Kingliju. Skot mi stalno govori da ne brinem za posao, da se samo odmaram. Kao da sam invalid! Poslednje što želim je odmor. Moram da nađem nešto čime ću ispuniti dane, znam šta će se dogoditi ako to ne nađem. VEČE Doktor Abdik, odnosno Kamal, kako sam zamoljena da ga zovem, predložio je na današnjoj seansi da počnem da vodim dnevnik. Umalo sam rekla kako ja to ne mogu, strepeći da ga moj muž ne pročita. Ali nisam, jer bi to bilo užasno nelojalno prema Skotu. Ali istina je. Nikada nisam mogla da pišem stvari koje zaista osećam ili mislim ili radim. Primer: večeras, kada sam se vratila kući, moj laptop je bio topao. On zna kako da obriše istoriju na pretraživaču i sasvim dobro ume da sakrije svoje tragove, a ja znam samo da uključim i isključim računar. Skot je opet čitao moje mejlove. Crowarez

28


Bosnaunited

To mi ne smeta, u njima nema šta da se pročita. (Gomila neželjenih mejlova od firmi za zapošljavanje i mejl od Dženi sa pilatesa, u kom me pita želim li u četvrtak uveče s njom u super klub, gde ona i njeni prijatelji naizmenično kuvaju jedni drugima večere. Radije bih umrla.) Ne smeta mi, jer ga to uverava da se ništa ne dešava, da ništa ne krijem. I to je dobro za mene, dobro za nas, iako nije tačno. Zaista ne mogu da se ljutim na njega, jer on ima opravdane razloge za sumnju, dala sam mu ih u prošlosti i verovatno ću opet. Nisam primer savršene žene. Ne mogu to da budem. Ma koliko da ga volim, to nije dovoljno. subota, 13. oktobar 2012. JUTRO Sinoć sam spavala pet sati, što već dugo vremena nisam uspela, i čudno je što sam bila tako opuštena kada sam se sinoć vratila kući, misleći da ću satima leteti od sreće. Rekla sam sebi da to više neću raditi, ne nakon onog što se dogodilo poslednji put, ali onda sam ga ugledala i poželela i pomislila, što da ne? Ne vidim zašto bih se opirala svojim nagonima, gomila ljudi to ne radi. Muškarci svakako ne. Neću nikog da povredim, ali morate biti iskreni prema sebi, zar ne? A ja sam samo to, iskrena prema pravoj sebi, onoj koju niko ne poznaje, ni Skot, ni Kamal, niko. Sinoć posle pilatesa pitala sam Taru da li želi sa mnom u bioskop jedne večeri sledeće nedelje, a potom da li bi me pokrivala. "Ako pozove moj muž, možeš li da kažeš da sam s tobom, da sam otišla u toalet i da ću mu se javiti čim izađem? A onda me pozovi i ja ću mu se javiti i svi srećni." Osmehnula se, slegnula ramenima i rekla: "Važi", nije čak ni pitala kuda idem, niti sa kim. Tara očajnički želi da mi bude prijateljica. Našli smo se u Labudu u Korliju, on nam je uzeo sobu. Moramo da budemo oprezni, ne želimo da nas uhvate. Bilo bi loše za njega, uništilo bi mu život. I za mene bi to bila propast. Ne smem ni da pomislim šta bi Skot uradio. Posle je želeo da pričamo o tome šta mi se dogodilo kada sam bila mlada, dok sam živela u Noriču, nagovestila sam to ranije, ali sinoć je želeo detalje, svaku tajnu, prljave stvari. Pričala sam mu ih, ali ne istinu, lagala sam, izmišljala, govorila mu sve ono što je želeo da čuje. Bilo je zabavno. Ne osećam krivicu zbog laganja, sumnjam da je poverovao u većinu tih laži, prilično sam sigurna da i on mene laže. Ležao je na krevetu, gledajući me kako se oblačim, i rekao: "Ovo ne sme da se ponovi, Megan. Znaš da ne sme. Ne možemo ovako." I bio je u pravu, znam da ne možemo, ne smemo, ne bi trebalo, ali hoćemo. Neće biti poslednji put, neće me odbiti. Razmišljala sam o tome na putu do kuće, i to je ono što mi se najviše dopada, ta moć nad nekim, opojna je. VEČE U kuhinji sam, otvaram flašu vina, kada mi Skot priđe otpozadi i stavi ruke na moja ramena, blago ih stisne i kaže: "Kako je bilo kod terapeuta?" Kažem mu da je bilo dobro, da napredujemo. Skot je sada navikao da ne dobija nikakve detalje. A onda: "Jesi li se sinoć lepo provela sa Tarom?" Ne mogu da dokučim, jer sam mu okrenuta leđima, da li ga to zaista zanima ili sumnja u nešto, ne mogu to da detektujem u njegovom glasu. Crowarez

29


Bosnaunited

"Ona je zaista fina", kažem, "vas dvoje biste se dobro slagali. Ići ćemo u bioskop i sledeće nedelje, možda bih posle mogla da je pozovem na večeru?" "A ja nisam pozvan u bioskop?", pita on. "Naravno da si pozvan", kažem i okrećem se ka njemu, ljubim ga u usta, "ali ona hoće da gledamo neki film sa Sandrom Bulok..." "Dovoljno si rekla! Onda je dovedi posle na večeru", kaže, dlanovima nežno pritiskajući moja leđa. Sipam još vina i izlazimo napolje, sedamo jedno do drugog na ivicu verande, spuštamo nožne prste u travu. "Je li udata?", pita Skot. "Tara? Ne. Neudata." "Nema dečka?" "Mislim da nema." "A devojku?" Šaljivo izvija obrve i smejem se. "Koliko ima godina?" "Nemam pojma", odgovaram. "Oko četrdeset." "Mmm. Mislim da je usamljena." "Takve se uvek lepe za tebe, te usamljene, zar ne? Nađu najkraći put do tebe." "Stvarno?" "Znači, ova nema decu?", nastavlja Skot i više ne znam da li umišljam, ali čim deca iskrsnu kao tema, čini mi se da čujem nervozu u njegovom glasu i slutim svađu, ali je ne želim, ne mogu da se nosim s njom, i zato ustajem i kažem mu da unese čaše s vinom jer idemo u spavaću sobu. Prati me, skidam odeću dok se penjem uz stepenice, i kada stignemo tamo, kada me gurne na krevet, ne mislim na njega, ali to nema veze, jer on to ne zna, dovoljno sam dobra da bi poverovao kako se sve vrti oko njega.

Crowarez

30


Bosnaunited

REJČEL

ponedeljak, 15. juli 2013. JUTRO Keti me je pozvala baš u trenutku kada sam jutros napuštala stan, kratko i kruto me je zagrlila, mislila sam da će mi reći da me ipak ne izbacuje, ali umesto toga mi je u ruku tutnula odštampani papir, zvanični dokaz mog iseljenja, zajedno sa datumom odlaska. Nije mogla da me pogleda u oči. Žalila sam je, zaista jesam, ali ne toliko koliko sam žalila sebe. Tužno mi se osmehnula i rekla: "Mrzim što ti ovo radim, Rejčel. Ozbiljno." Čitava situacija bila je krajnje neprijatna, stajale smo u hodniku koji je, uprkos mojim naporima i abrazivnim sredstvima, i dalje vonjao na povraćku. Došlo mi je da plačem, ali nisam htela da joj dodatno otežavam, stoga sam se veselo osmehnula i rekla: "Koješta, nikakav problem", kao da me je zamolila da joj učinim malu uslugu. U vozu mi teku suze i baš me briga što me ljudi gledaju, možda misle da mi je pas pobegao. Ili mi je dijagnostikovana neizlečiva bolest. Možda sam jalova, razvedena, uskoro beskućna alkoholičarka. Smešno je, kad malo bolje razmislim. Kako sam ovde dospela? Pitam se kada je počeo moj sunovrat, pitam se u kom trenutku sam mogla da ga zaustavim? Gde sam pogrešno skrenula? Nije to bilo onda kada sam upoznala Toma, koji me je spasao tuge nakon očeve smrti. Ni kada smo se venčali, bezbrižni, pijani od ljubavi, jednog hladnog majskog dana pre sedam godina. Bila sam srećna, situirana, uspešna. Ni kada smo se uselili u broj dvadeset tri, u prostraniju, lepšu kuću nego što sam maštala da ću imati u osetljivoj dvadeset šestoj godini. Sećam se tih prvih dana, šljapkanja unaokolo, bosonoga, osećajući toplinu drvenih podova, uživajući u prostoru, u praznini svih tih soba koje su čekale da se popune. Tom i ja smo kovali planove šta ćemo posaditi u vrtu, šta ćemo okačiti na zidove, kojom bojom ćemo okrečiti gostinsku sobu, iako je već tada u mojoj glavi to bila dečja soba. Možda je to bilo tada, možda je to bio trenutak kada je sve krenulo nizbrdo. Je li to bio trenutak kada nas više nisam zamišljala kao par, već kao porodicu, i posle toga, čim sam dobila tu viziju u glavi, nas dvoje više nismo bili dovoljni? Je li to bilo onda kada je Tom počeo drugačije da me posmatra, kada se njegovo razočaranje ogledalo u mom? Posle svega čega se odrekao zbog mene, da bismo nas dvoje bili zajedno, dopustila sam mu da pomisli kako on nije dovoljan. Plačem sve do Nortkota, tu dolazim sebi, brišem oči i na pozadini Ketinog otkaznog pisma pišem spisak stvari koje treba obaviti: Biblioteka Holborn Napisati imejl mami Napisati imejl Martinu, preporuke??? Raspitati se o sastancima Anonimnih alkoholičara - centralni London/Ešberi Kazati Keti za posao? Crowarez

31


Bosnaunited

Kada se voz zaustavi na semaforu, dižem pogled i vidim Džejsona kako stoji na terasi i posmatra prugu, imam utisak da gleda tačno u mene i hvata me neki čudan osećaj, kao da me je tako gledao i ranije, kao da me zaista vidi. Zamišljam kako mi se smeška i iz nekog razloga osećam strah. On okreće glavu i voz nastavlja dalje. VEČE Sedim u urgentnom centru univerzitetske bolnice. Oborio me je taksi dok sam prelazila Ulicu Grej in. Bila sam potpuno trezna, čisto da naglasim, ali pomalo smetena, rasejana, skoro uspaničena. Iznad desnog oka imam posekotinu dugu dva i po centimetra koju mi šije izuzetno zgodan stažista, koji je razočaravajuće hladan i poslovan. Kada završi šivenje, primećuje čvorugu na mojoj glavi. "Nije nova", kažem mu. "Izgleda prilično novo", tvrdi on. "Pa, nije današnja." "Ratno stanje, je li?" "Udarila sam se prilikom ulaska u kola." Stažista mi pregleda glavu nekoliko sekundi, a onda kaže: "Sigurni ste?" Odmiče se i gleda me direktno u oči. "Ne izgleda tako. Izgleda kao da vas je neko udario nečim", zaključuje on i ja trepnem. Sećam se saginjanja kako bih izbegla udarac, dizanja ruku. Je li to stvarno sećanje? Je li novo? Stažista mi opet prilazi i izbliza proučava ranu. "Nekim oštrim predmetom, možda reckavim..." "Ne", prekidam ga. "Ne, bila su kola. Udarila sam se prilikom ulaska u kola." Pokušavam da ubedim sebe koliko i njega. "U redu." Smeši mi se, a onda uzmiče, čučnuvši malo kako bi mi bio u visini očiju. "Jeste li dobro..." spušta pogled na svoje beleške, "Rejčel?" "Da." Dugo me posmatra, ne veruje mi. Zabrinut je. Možda misli da sam pretučena žena. "U redu. Očistiću vam ovo jer izgleda malo zagnojeno. Postoji li neko koga mogu da vam pozovem? Suprug?" "Razvedena sam", kažem. "Neko drugi onda?" Ne mari što sam razvedena. "Moju prijateljicu, molim vas, brinuće za mene." Dajem mu Ketino ime i broj. Keti uopšte ne brine, još ne kasnim kući, ali nadam se da će je ova vest naterati da se bar malo sažali nada mnom i oprosti mi za ono juče. Verovatno će misliti da sam pregažena zato što sam bila pijana, pitam se mogu li da pitam doktora da mi uradi test krvi ili nešto, kako bih joj dokazala trezvenost? Smeškam mu se, ali on me ne gleda, piše beleške. Ionako je to glupa ideja. Krivica je moja, taksista je potpuno nevin, izašla sam - tačnije, istrčala sam - pravo pred taksi. Ne znam gde mi je bila pamet dok sam trčala, verovatno uopšte nisam ni razmišljala, bar ne o sebi. Mislila sam na Džes. Koja nije Džes nego Megan Hipvel, i koja je nestala. Bila sam u biblioteci u Ulici Tibold. Samo što sam napisala mejl svojoj majci (nisam joj rekla ništa značajno, bio je to ispipavački mejl, provera koliko majčinskih osećanja ona Crowarez

32


Bosnaunited

trenutno gaji prema meni). Na naslovnoj strani mog Jahu naloga vrtele su se najnovije vesti, ukrojene u moj poštanski broj ili šta već, bog mili zna kako Jahu zna moj poštanski broj, ali zna. I tu je bila slika nje, Džes, moje Džes, savršene plavuše, pored naslova koji je glasio Nestala žena u Vitniju. "Bakinhamširska policija postaje sve zabrinutija za život nestale dvadesetdevetogodišnje žene, Megan Hipvel, iz Ulice Blenhajm u Vitniju. Gospođu Hipvel je poslednji put video njen suprug, Skot Hipvel, u subotu oko sedam sati uveče, kada je izašla iz njihove kuće i otišla kod prijateljice. Njen nestanak 'uopšte ne liči na nju', tvrdi gospodin Hipvel. Megan Hipvel na sebi ima farmerke i crvenu majicu. Visoka je metar i šezdeset tri centimetra, vitka, ima plavu kosu i plave oči. Svako ko ima neku informaciju u vezi sa njom neka se javi Bakinhamširskoj policiji." Nestala je, Džes je nestala. Megan je nestala. U subotu. Guglujem je, priču je objavio i Vitni argus, ali bez dodatnih detalja. Palo mi je na pamet kako sam jutros videla Džejsona Skota - stajao je na terasi, gledao u mene i smeškao mi se. Tada sam zgrabila tašnu, skočila na noge i istrčala iz biblioteke, na ulicu, direktno pred crni taksi. "Rejčel? Rejčel?" Zgodni stažista pokušava da me dozove. "Vaša prijateljica je došla po vas."

Crowarez

33


Bosnaunited

MEGAN

utorak, 10. januar 2013. JUTRO Ponekad ne želim da idem nigde, mislim da ću biti srećna ako nikada više ne kročim van kuće. Ne nedostaje mi čak ni posao, samo želim da ostanem tu, bezbedna i ušuškana, u raju sa Skotom, neopterećena. Odgovara mi što je mračno i hladno, vreme je sumorno. Odgovara mi što već nedeljama ne prestaje kiša, ledena, gorka kiša u društvu vetra, koji zavija kroz krošnje toliko glasno da nadjačava buku voza. Čujem je na šinama, mami me, vuče me da otputujem bilo kuda. Danas ne želim nikuda, ne želim da bežim, ne želim čak ni da izađem na ulicu. Želim samo da ostanem ovde, ulogorena u kući, gledajući TV, jedući sladoled i zovući ga da dođe s posla ranije kako bismo mogli da vodimo ljubav usred dana. Naravno, kasnije ću morati da izađem, jer imam zakazanu psihoterapiju. U poslednje vreme s njim razgovaram o Skotu, o svim svojim greškama, o svom supružničkom neuspehu. On tvrdi da moram da nađem način da sebe usrećim, moram da prestanem da tražim sreću negde drugde. Tačno je, radim upravo to i onda postanem svesna toga i samo pomislim: Jebiga, život je tako kratak. Razmišljam o onom vremenu kada smo svi otišli na porodični odmor u Santa Margeritu za vreme uskršnjeg raspusta. Tek sam bila napunila petnaest godina i upoznala sam jednog tipa na plaži, mnogo starijeg od mene, u tridesetim, možda čak i u četrdesetim, koji me je pozvao na jedrenje sutradan. Ben je bio sa mnom, i on je bio pozvan, ali - štiteći me kao i svaki stariji brat - rekao je da ne bismo smeli da idemo, jer ne veruje tom tipu, smatrao ga je ljigavim, nastranim. Što i jeste bio. Ali ja sam šiznula, jer kada će nam se opet ukazati prilika da nečijom privatnom jahtom jedrimo po Ligurskom moru? Ben mi je rekao da ćemo dobiti još puno takvih prilika, naši životi biće puni avantura. Naposletku nismo otišli i tog leta je Ben izgubio kontrolu nad svojim motociklom na auto-putu 10, i on i ja nikada nismo otišli na jedrenje. Nedostaje mi naše druženje. Bili smo neustrašivi. Ispričala sam Kamalu sve o Benu, ali sada se približavamo drugim stvarima, istini, kompletnoj istini, šta se dogodilo sa Makom, pre, posle. Bezbedno je s Kamalom, on ne može nikome da zucne zbog poverljivosti između doktora i pacijenta. Ali i kada bi mogao nekome da kaže, mislim da to ne bi učinio. Verujem mu, zaista. Smešno je, ali ono što me je sprečavalo da mu sve ispričam, nije bio strah šta će on s tim saznanjem, niti strah od osude, već Skot. Ispada da izdajem Skota ako Kamalu kažem nešto što ne smem. Kada pomislite na sve druge stvari koje sam učinila, druge izdaje, ovo bi trebalo da je zanemarljivo, ali nije. Čini mi se da je ovo gore zato što je ovo stvaran život, ovo je suština mog bića, a to ne delim ni sa kim. I dalje se ustručavam, jer očigledno ne mogu da mu kažem sve što osećam. Znam da Crowarez

34


Bosnaunited

je to suština terapije, ali jednostavno ne mogu. Moram da držim distancu, da istumbam sve muškarce, ljubavnike i bivše, ali sebi kažem da je to u redu, jer nije važno ko su oni. Važno je kako se zbog njih osećam. Sputano, nemirno, gladno. Zašto ne mogu da dobijem ono što želim? Zašto oni to ne mogu da mi pruže? Pa, ponekad i mogu. Ponekad mi je Skot sasvim dovoljan. Kada bih samo naučila kako da zadržim taj osećaj, ovaj koji imam sada, kada bih samo mogla da otkrijem kako da se usredsredim na ovu sreću, ovaj trenutak, da ne odlazim tamo gde ću naći sledeći tračak radosti, sledeći uzlet. Tada bi sve bilo u redu. VEČE Trudim se da se koncentrišem kada sam s njim, s Kamalom. Teško mi je da obuzdam um da ne odluta kada me pogleda tim lavovskim očima, kada skrsti ruke na svom krilu i duge noge prekrsti na kolenu. Teško je ne misliti na stvari koje bismo mogli da radimo. Moram da se koncentrišem. Pričamo o onome što se dogodilo posle Benove sahrane, kada sam pobegla. Neko vreme sam živela u Ipsviču, ne dugo; tamo sam upoznala Maka. Radio je u pivnici ili tako nešto, povezao me je na putu do kuće. Sažalio se nada mnom. "Nije čak ni hteo... znaš", počinjem da se smejem. "Otišli smo kod njega i tražila sam mu novac, i pogledao me je kao da sam luda. Rekla sam mu da sam dovoljno odrasla, ali nije mi verovao. I čekao je, jeste, do mog šesnaestog rođendana. Dotad se uselio u tu staru kuću blizu Holkama. Staru kamenu kolibu sa okućnicom na kraju slepe ulice, na kilometar udaljenosti od plaže. Tamo je bila stara železnička pruga, prolazila je kroz jedan deo imanja. Noću bih ležala budna, tada sam stalno bila stondirana, puno smo pušili travu, i zamišljala sam da čujem vozove, bila sam toliko sigurna u to da sam ustajala i izlazila na polje, tražeći njihova svetla." Kamal se meškolji na stolici, sporo klima glavom. Ne priča mnogo. To znači da mogu da nastavim, što i činim. "Bila sam zapravo srećna tamo, sa Makom. Živela sam s njim... bože, mislim da smo potrajali tri godine. Imala sam... devetnaest godina kada sam otišla. Da. Devetnaest." "Zašto si otišla ako si bila srećna?", pita me. Došli smo do toga, brže nego što sam mislila, nisam imala vremena da pričam sve detalje, kako bih stigla dotle. Ne mogu. Prebrzo je. "Mak me je ostavio. Slomio mi je srce", kažem, što je poluistina, ali ujedno i polulaž. Nisam spremna da mu kažem pravu istinu. Skot nije kod kuće kada se vratim, i stoga palim svoj laptop i guglujem ga, prvi put za deset godina, tražim Maka. Međutim, ne nalazim ga, postoji na hiljade likova po imenu Krejg Makenzi, ali nijedan nije moj. petak, 8. februar 2013. JUTRO Koračam kroz šumu. Napolju sam još od poslepodneva, a sada jedva da je sumrak, tišina je grobna osim povremenog graktanja svraka na drveću iznad mene. Mogu da osetim kako me gledaju prodornim očima, proračunato. Svrake slute na zlo. Jedna za tugu, druga za sreću, treća za devojčicu, četvrta za dečka, peta za srebro, šesta za zlato, sedma za tajnu koja se ne sme odati. Crowarez

35


Bosnaunited

Imam nekoliko takvih tajni. Skot nije kod kuće, na nekom je kursu negde u Saseksu, otišao je juče ujutru i neće se vratiti do večeras. Mogu da radim šta god hoću. Pre nego što je otišao, rekla sam mu da ću posle terapije izaći u bioskop sa Tarom, te da će mi telefon biti isključen; razgovarala sam i sa njom, upozorivši je da bi on mogao da je zove, čisto da proveri gde sam ja. Ovoga puta me je upitala šta planiram, samo sam namignula i osmehnula se, i ona se nasmejala. Mislim da je usamljena, da bi joj u životu prijalo malo intriga. Na terapiji smo pričali o Skotu, o situaciji sa laptopom. Dogodila se prošle nedelje. Guglovala sam Maka, obavila nekoliko pretraga, želeći samo da saznam gde je, šta radi. Danas se na internetu može naći svačija slika, htela sam da vidim njegovo lice. Nisam mogla da ga nađem. Te večeri sam rano otišla u krevet, Skot je ostao da gleda TV i zaboravila sam da izbrišem istoriju pretrage. Glupa greška, obično je to poslednje što uradim pre nego što ugasim kompjuter. Znam da Skot ima svoje načine da otkrije ono što sam radila, budući da mu je to struka, ali za to je potrebno vreme, pa ga uglavnom mrzi. Kako god, zaboravila sam. Sledećeg dana smo se posvađali. I to gadno. Hteo je da zna ko je Krejg, koliko dugo ga viđam, gde se sastajemo, i šta mi on to radi što mi Skot ne radi. U svojoj naivnosti, rekla sam Skotu da je to prijatelj iz moje prošlosti, što je samo dolilo ulje na vatru. Kamal me je upitao plašim li se Skota, i to me je izbacilo iz takta. "On mi je muž", brecnula sam se. "Naravno da ga se ne plašim." Kamal je bio istinski šokiran, a ja sam zapravo šokirala sebe, nisam očekivala toliki bes, niti sam bila svesna dubine svog zaštitničkog stava prema Skotu, bila sam zapanjena. "Bojim se da se mnoge žene koje plaše svojih muževa, Megan." Pokušala sam nešto da kažem, ali on je samo digao ruke da me ućutka. "Ponašanje koje opisuješ, čitanje tvojih mejlova, preturanje po istoriji tvog internet pretraživača, ti to predstavljaš kao nešto uobičajeno, normalno. Ali nije, Megan. Nije normalno ugrožavati nečiju privatnost u tolikoj meri. Takvo ponašanje smatra se oblikom emocionalnog zlostavljanja." Nasmejala sam se jer je zvučalo melodramatično. "Nije zlostavljanje", rekla sam mu. "Ne ako ti ne smeta. A meni ne smeta." Osmehnuo mi se, pomalo setno. "Zar ne misliš da bi trebalo da ti smeta?", upitao je. Slegla sam ramenima. "Možda bi i trebalo, ali činjenica je da mi ne smeta. Skot je ljubomoran i posesivan. Takav je. Ali to me ne sprečava da ga volim, i neke bitke nisu vredne borbe. Oprezna sam - uglavnom - sakrivam svoje tragove, pa obično nema problema." Kamal je blago odmahnuo glavom, skoro neprimetno. "Mislim da nije tvoje da me osuđuješ", dodala sam. Po završetku terapije upitala sam ga da li želi sa mnom na piće. Rekao je da ne može jer to, navodno, nije prikladno. Stoga sam ga pratila kući. Živi u stanu nekoliko kuća dalje od ordinacije. Pokucala sam mu na vrata i kada ih je otvorio, upitala sam: "Je li ovo prikladno?" Zagrlila sam ga oko vrata, pridigla se na prste i poljubila ga u usta. "Megan", glas mu je bio kao baršun, "nemoj. Ne mogu. Nemoj." Bilo mi je neodoljivo, to privlačenje i odbijanje, želja i uzdržanost, nisam htela da prokockam taj osećaj, očajnički sam želela da ga zadržim. Crowarez

36


Bosnaunited

Ujutru sam ustala rano, vrtelo mi se u glavi od svih priča. Nisam mogla tek tako da ležim, budna, sama, sa rojevima misli, svim tim mogućnostima, koje sam mogla da prihvatim ih odbacim, i tako sam ustala, obukla se i krenula u šetnju. I sada sam ovde. Koračam unaokolo i vraćam film u glavi, šta je on rekao, šta je ona rekla, iskušenje, oslobođenje, kada bih samo mogla na nečemu da se skrasim, da poentiram, da se ne predam. Šta ako nikada ne nađem ono što tražim? Šta ako to naprosto nije izvodljivo? Hladan vazduh mi prži pluća, vrhovi prstiju su mi modri. Deo mene samo želi da leži ovde, među lišćem, da me hladno��a odnese. Ali ne mogu. Vreme je da pođem. Bilo je skoro devet sati kada sam se vratila u Ulicu Blenhajm i skrenula za ugao, ugledala nju, ide mi u susret, gurajući kolica pred sobom. Dete je, prvi put, mirno. Ona me gleda i klima glavom i slabašno se smeši, ali joj ne uzvraćam. Obično bih se nasmešila, usiljeno, ali jutros se osećam stvarno kao prava ja, osećam se raspoloženo, skoro kao na drogama, i ne mogu usiljeno da se smeškam, čak i da hoću. POSLE PODNE Zaspala sam i probudila se grozničava, uspaničena. Kriva. Osećam se krivom. Samo nedovoljno. Razmišljala samo o njegovom odlasku usred noći dok mi govori, iznova, da je to poslednji put, ali poslednji, i da ne možemo opet kroz to da prolazimo. Oblačio se, navlačio farmerke, ja sam ležala na krevetu i smejala se zato što je to rekao i prošli put, i pre toga, i pre toga. Prostrelio me je pogledom, ne znam kako to da opišem, nije izgledao ljutito, ne baš, ali ni srećno, bio je to pogled upozorenja. Neprijatno mi je, tumaram po kući, ne mogu da se smirim, imam osećaj kao da je neko bio tu dok sam spavala. Ništa se nije promenilo, ali kuća je nekako drugačija, kao da su stvari ispipane, suptilno pomerene sa svog mesta, i dok je obilazim imam utisak da je još neko tu, ali uvek van mog vidokruga. Triput proveravam dvokrilna vrata prema vrtu, ali zaključana su. Jedva čekam da se Skot vrati kući, potreban mi je.

Crowarez

37


Bosnaunited

REJČEL

utorak, 16. juli 2013. JUTRO Vozim se onim vozom što polazi u 8.04, ali ne idem u London. Umesto toga odlazim u Vitni. Nadam se da će mi odlazak tamo osvežiti pamćenje, da ću sići na stanici i sve jasno videti, da ću znati. Ne uzdam se u to naročito, ali nemam izbora. Ne mogu da zovem Toma. Sramota me je, a i on mi je to otvoreno stavio do znanja. Ne želi više ništa sa mnom. Megan se još vodi kao nestala, nema je već šezdeset sati, i priča je poprimila nacionalne razmere; jutros je objavljena na veb-sajtu BBC-ja i portalu Mejl onlajn, a spomenuta je i na ostalim sajtovima. Odštampala sam priče sa BBC-ja i Mejla, imam ih sa sobom, iz njih sam napabirčila sledeće: Megan i Skot su se posvađali u subotu uveče. Komšija je prijavio da je čuo viku. Skot je priznao da su se prepirali i mislio je da je njegova žena otišla da prespava kod prijateljice, Tare; Epstajn, koja živi u Korliju. Megan nikada nije kročila u Tarinu kuću. Tara tvrdi da ju je poslednji put videla u petak po podne na času pilatesa. (Znala sam da Megan ide na pilates.) Prema gospođici Epstajn: "Delovala je normalno. Bila je dobro raspoložena, pričala je o tome kako će organizovati nešto posebno za svoj trideseti rođendan sledećeg meseca." Prema izjavi jednog očevica, Megan je u subotu uveče viđena kako ide prema železničkoj stanici Vitni oko sedam i petnaest. Megan nema rođake u tom delu grada. Roditelji su joj preminuli. Megan je nezaposlena. Nekada je vodila malu umetničku galeriju u Vitniju, ali ju je zatvorila u aprilu prošle godine. (Znala sam da je Megan umetnički tip.) Skot je samozaposleni IT konsultant. (Ne mogu da verujem da je Skot IT konsultant.) Megan i Skot su u braku tri godine, žive u kući Ulici Blenhajm od januara 2012. godine. Prema Dejli mejlu, njihova kuća vredi 400.000 funti. Pročitavši ovo, znala sam da se Skotu ne sprema dobro. Ne samo zbog svađe, već stvari tako stoje: kada se ženi dogodi nešto loše, policija prvo posumnja na muža ili dečka. Doduše, u ovom slučaju policija nema sve činjenice. Sumnja samo na muža, verovatno zato što ne znaju za dečka. Moguće je da sam ja jedina osoba koja zna da dečko postoji. Preturam po torbi u potrazi za parčetom papira. Na pozadini računa za dve boce vina pišem spisak najverovatnijih objašnjenja za nestanak Megan Hipvel: Pobegla je sa dečkom, kog ću dalje oslovljavati sa D. D. ju je povredio. Skot ju je povredio. Crowarez

38


Bosnaunited

Jednostavno je napustila muža i otišla da živi negde drugde. Neko treći ju je povredio. Mislim da je prva mogućnost najverovatnija, i četvrta ima jako uporište, zato što je Megan nezavisna, samovoljna žena, u to sam sigurna. Iako je varala muža, možda je osetila potrebu da razbistri glavu, zar ne? Opcija pet ne zvuči naročito verovatno, budući da ubistvo od ruke nekog stranca uopšte nije tako često. Čvoruga na glavi mi pulsira, i ne mogu da prestanem da mislim na svađu koju sam videla, ili uobrazila, ili je sanjala, u subotu uveče. Dok voz prolazi pored Meganine i Skotove kuće, dižem pogled, mogu da čujem kako mi krv pulsira u glavi, uzbuđenje nadolazi. Plašim se. Prozori na broju petnaest, obasjani jutarnjim suncem, podsećaju na slepe oči. VEČE Samo što sam se zavalila u sedište, zvoni mi telefon. Keti me zove. Puštam da se uključi govorna pošta. Ona ostavlja poruku: "Ćao, Rejčel, zovem samo da proverim da si dobro." Brine za mene, zbog incidenta sa taksijem. "Htela sam da ti se izvinim, znaš, za ono pre neki dan, kada sam ti rekla da se iseliš. Nisam smela. Preterala sam. Možeš da ostaneš koliko god želiš." Nastaje duga pauza, a onda kaže: "Javi se, važi? I dođi pravo kući, Rejč, nemoj da ideš u pivnicu." Nisam ni nameravala. Htela sam da pijem za vreme ručka, očajnički sam žudela za jednim pićem posle onoga što se jutros dogodilo u Vitniju. Ali nisam ni liznula alkohol, zato što glava mora da mi bude bistra. Odavno se nije desilo nešto vredno te bistrine. Bilo je tako čudno, to moje jutrošnje putovanje u Vitni. Činilo mi se kao da tamo nisam bila čitavu večnost, iako je prošlo samo nekoliko dana. Mada, moglo je to da bude neko posve drugo mesto, druga stanica u nekom drugom gradu. Ja sam bila druga osoba, drugačija od one koja je tamo bila u subotu uveče. Jutros sam bila ukočena i trezna, hipersvesna buke i svetlosti i straha od otkrića. Kročila sam na tuđ posed. Tako sam se jutros osećala, zato što je to sada bila njihova teritorija, Tomova i Anina i Skotova i Meganina. Ja sam stranac, ne pripadam ovde, a opet, sve mi je tako poznato. Silazak betonskim stepenicama na stanici, trafika sa desne strane prema aveniji Rozberi, na pola puta do raskrsnice, nadsvođeni prolaz zdesna vodi u memljivi podzemni prolaz ispod pruge, a levo je Ulica Blenhajm, uska i sa drvoredom, okružena ljupkim viktorijanskim terasama. Imam osećaj kao da se vraćam kući, ne samo kući, već domu iz detinjstva, mestu ostavljenom u nekom prošlom životu; poznato koračanje uz stepenice i saznanje koja će zaškripati. Taj osećaj poznatog nije samo u mojoj glavi, već i u mojim kostima, to je mišić memorije. Jutros, dok sam hodala pored čađavog tunelskog otvora, ulazeći u podzemni prolaz, korak mi se ubrzao. Nisam morala da mislim jer sam uvek na tom delu malo ubrzavala. Svake noći, vraćajući se s posla, naročito zimi, protrčala bih tuda, gledajući za trenutak udesno, čisto da se uverim. Tamo nikada nije bilo ničeg, ni tada ni sada, i opet sam zastala, ukopala se, zureći jutros u tamu podzemnog prolaza, jer sam tamo najednom mogla da vidim sebe. Videla sam sebe nekoliko metara dalje, srozanu uza zid, s glavom u šakama, okupanim krvlju. Srce mi je zalupalo u grudima, stajala sam tamo, jutarnji putnici su me zaobilazili, nastavljajući svojim putem prema stanici, jedan ili dvojica su se okrenuli da me pogledaju, a Crowarez

39


Bosnaunited

ja sam stajala kao ukopana. Nisam znala, i dalje ne znam, je li to bilo stvarno. Zašto bih otišla tamo, u podzemni prolaz? Iz kog razloga bih morala da odem tamo, gde je mračno i vlažno i smrdi na mokraću? Okrenula sam se, zaputivši se nazad u stanicu, više nisam želela da budem tu, nisam htela da odem na prag Skotove i Meganine kuće, htela sam samo da se izgubim odatle, jer tamo se dogodilo nešto loše, znala sam da jeste. Platila sam kartu i požurila uz stepenice na drugu stranu platforme i opet mi se vratilo, poput vizije, ovoga puta ne podzemni prolaz, već stepenice, kotrljanje po njima i čovek koji me hvata za ruku, pomažući mi da ustanem. Čovek iz voza, onaj riđokosi, videla sam ga, nejasna slika bez reći. Sećala sam se smeha, upućenog meni, ili nečeg što je rekao. Bio je ljubazan, u to sam sigurna, skoro sasvim. Nešto loše se dogodilo, ali mislim da to nema nikakve veze s njim. Ušla sam u voz i krenula za London, otišla u biblioteku i sela za kompjuter, tražeći priče o Megan. Na Telegrafovom sajtu bio je kratak članak, u kom je pisalo "muškarac tridesetih godina pomaže policiji u istrazi". Skot, verovatno. Ne razumem, zašto bi je on povredio? Znam da nije on. Videla sam ih zajedno, znam kako izgledaju zajedno. Na sajtu je istaknut i broj telefona za sprečavanje kriminala, koji se može pozvati ukoliko neko poseduje nekakve informacije. Pozvaću ih na putu kući, sa telefonske govornice, ispričaću im o D., o onome što sam videla. Telefon mi zvoni u trenutku kada voz stigne u Ešberi. Opet Keti. Jadnica, stvarno brine za mene. "Rejč? Jesi li u vozu?", pita me. "Jesi li na putu kući?" Zvuči uzrujano. "Da, na putu sam", kažem joj. "Stižem za petnaest minuta." "Ovde je policija, Rejčel", kaže ona i celo telo mi se hladi, grlo se steže. "Žele da pričaju sa tobom." sreda, 17. juli 2013. JUTRO Megan još nije pronađena i slagala sam - više puta - policiju. Uspaničila sam se kada sam sinoć ušla u stan. Pokušala sam sebe da ubedim kako su došli da me vide zbog mog udesa, onog sa taksijem, ali to nije imalo smisla. Već sam bila pričala sa policijom na licu mesta, krivica je bila isključivo moja. Sigurno je imalo neke veze sa subotom uveče, moralo je da ima veze. Mora biti da sam uradila nešto užasno i izbrisala to iz glave. Znam da zvuči neverovatno. Šta sam mogla da učinim? Da odem u Ulicu Blenhajm, napadnem Megan Hipvel, bacim negde njeno telo i zaboravim na to? Zvuči bizarno. I jeste bizarno. Ali znam da se u subotu nešto dogodilo, znala sam to kada sam pogledala u onaj mračni tunel ispod pruge, jer mi se sledila krv u žilama. Gubitak pamćenja se događa, i to nije samo zamagljeno sećanje na povratak iz noćnog provoda ili zaboravnost o tome šta je bilo tako smešno kada ste ćaskali u pivnici, to je nešto drugo. Potpuni, najcrnji, jednosatni, nepovratni gubitak pamćenja. Tom mi je kupio knjigu o tome. Nimalo romantičan gest, ali više nije mogao da sluša moja jutarnja izvinjenja kada ni sama nisam znala zašto se izvinjavam. Hteo je da pojmim Crowarez

40


Bosnaunited

oblik štete koji činim, da shvatim za šta sam sve sposobna. Knjigu je napisao doktor, ali nisam sigurna koliko je stručna: naime, autor tvrdi da gubitak pamćenja nije zaboravljanje onoga što se dogodilo, jer sećanje koje se zaboravilo zapravo ni ne postoji. Po njegovoj teoriji, to je stanje u koje zapadnete kada mozak više ne proizvodi kratkoročna sećanja. I dok ste vi tu, u najcrnjem mraku, ne ponašate se kao inače, zato što jednostavno reagujete na poslednju stvar koja vam se dogodila, ili poslednju stvar za koju mislite da vam se dogodila, jer - budući da ne beležite ta sećanja - u stvari ni ne znate šta se poslednje zaista dogodilo. Možete misliti da ste u opasnosti, ili da vam neko preti, da ste se izgubili, da ste sami. Napisao je i anegdote, opominjuće priče o alkoholičarskim crnim rupama: neki tip u Nju Džerziju se napio prilikom proslave Četvrtog jula. Kada je ušao u kola, vozio je auto-putem nekoliko kilometara u pogrešnom pravcu i zabio se u kombi koji je prevozio sedmoro ljudi. Kombi se zapalio i šest ljudi je stradalo. Pijanac je prošao neozleđen. Kao i uvek. Nije se sećao da je uopšte seo u svoja kola. Drugi čovek, ovoga puta u Njujorku, napustio je bar, odvezao se do kuće u kojoj je odrastao, iskasapio stanare nasmrt, skinuo sa sebe odeću, vratio se u svoja kola, odvezao se kući i otišao u krevet. Sledećeg jutra je ustao osećajući se užasno, pitajući se gde mu je odeća, kako se vratio kući, ali tek kada je policija došla po njega otkrio je da je brutalno ubio dvoje ljudi bez ikakvog razloga. Dakle, zvuči smešno, zvuči neobično, ali nije nemoguće; dakle, kada sam sinoć stigla kući, ubedila sam sebe da sam na neki način bila umešana u Meganin nestanak. Policajci su sedeli na kauču u dnevnoj sobi, čovek od četrdesetak godina u civilu i njegov mlađi kolega u uniformi sa bubuljičavim vratom. Keti je stajala kraj prozora, kršeći ruke. Izgledala je prestravljeno. Policajci su ustali; onaj u civilu, vrlo visok i blago poguren, pružio mi je ruku i predstavio se kao detektiv - inspektor Gaskil. Rekao mi i ime svog kolege, ali sam zaboravila, nisam bila koncentrisana, jedva sam disala. "O čemu se radi?", osorno sam upitala. "Nešto se dogodilo? Je li moja majka? Je li Tom?" "Svi su dobro, gospođo Votson, samo moramo sa vama da popričamo o onome što ste uradili u subotu uveče", rekao je Gaskil. Bila je to fraza koju čujete na televiziji, nije zvučala stvarno. Hteli su da znaju šta sam to uradila u subotu uveče. Dođavola, šta sam to uradila u subotu uveče? "Moram da sednem", rekla sam, i detektiv mi je pokazao da zauzmem njegovo mesto na kauču, pored Bubuljičavog vrata. Keti se premeštala s noge na nogu, frenetično žvaćući svoju donju usnu. "Jeste li dobro, gospođo Votson?", upitao me je Gaskil, pokazujući posekotinu iznad mog oka. "Udario me je taksi", rekla sam. "Juče po podne, u Londonu. Bila sam u bolnici, možete da proverite." "U redu", rekao je, blago vrteći glavom. "Dakle. Subota uveče?" "Išla sam u Vitni", odgovorila sam, trudeći se da odagnam drhtanje u glasu. "Zašto?" Bubuljičavi vrat je izvadio beležnicu, podigao olovku. Crowarez

41


Bosnaunited

"Htela sam da vidim svog muža", rekla sam. "Oh, Rejčel", promucala je Keti. Detektiv ju je ignorisao. "Vašeg muža?", upitao je. "Mislite, bivšeg muža? Toma Votsona?" Da, i dalje nosim njegovo prezime. Jednostavno mi je tako zgodnije. Nisam htela da menjam kreditne kartice, imejl adresu, pasoš i ostalo. "Tako je, htela sam da ga vidim, a onda sam shvatila da to nije dobra ideja, pa sam se vratila kući." "U koje vreme?" Gaskilov glas je bio ravan, atonalan, a lice potpuno bezizražajno. Usne jedva da su mu se pomerale dok je govorio. Ćula sam škrabanje olovke Bubuljičavog vrata po papiru, maltene sam čula kako mi krv bubnji u ušima. "Bilo je... ovaj... mislim da je bilo oko šest i trideset. Ušla sam u voz oko šest sati." "I kući ste stigli..." "Možda u sedam i trideset?" Dižem glavu i hvatam Ketin pogled, i na njenom licu čitam da ona zna da lažem. "Možda malo kasnije. Možda je bilo blizu osam. Da, tako je, sada se sećam, mislim da sam stigla kući nešto posle osam." Osećam kako mi se boja vraća u obraze; ako ovaj čovek nije prozreo moju laž, onda ne zaslužuje da radi u policiji. Detektiv se okrenuo, zgrabio naslon jedne od stolica zavučenih ispod stola u uglu, i brzim, skoro nasilnim pokretom je povukao ka sebi, postavivši je direktno ispred mene, samo na dva koraka. Seo je na nju, s rukama na kolenima i glavom nakrivljenom u stranu. "U redu", rekao je. "Znači, otišli ste oko šest i mislite da ste bili u Vitniju do šest i trideset. I vratili ste se ovde oko osam, što znači da ste napustili Vitni oko sedam i trideset. Da li to zvuči ispravno?" "Da, zvuči ispravno", odgovorila sam. Izdalo me je drhtanje u glasu. Na sekund ili dva, detektiv kao da je hteo da me pita gde sam bila tih sat vremena i ja ne bih znala šta da mu odgovorim. "I pošto niste otišli kod svog bivšeg muža, šta ste radili tih sat vremena u Vitniju?" "Malo sam šetala." Čekao je, da vidi hoću li pojasniti. Mislila sam da mu spomenem odlazak u pivnicu, ali to bi bilo glupo, to se može proveriti. Pitao bi me u koju pivnicu, pitao bi me jesam li tamo s nekim razgovarala. Shvatila sam, dok sam mozgala o tome šta da mu kažem, da ga zapravo nisam pitala da mi objasni zašto želi da zna gde sam bila u subotu uveče i da mu to sigurno izgleda čudno, zbog toga sam začelo izgledala kao krivac. "Jeste li razgovarali s nekim?", upitao je, čitajući mi misli. "Jeste li ušli u neku radnju?" "Pričala sam sa nekim čovekom na stanici!", izletelo mi je, glasno, skoro trijumfalno, kao da to nešto znači. "Zašto želite da znate sve ovo? Šta se događa?" Detektiv Gaskil se zavalio u stolici. "Pretpostavljam da ste čuli za onu ženu iz Vitnija, koja živi u u Ulici Blenhajm, samo nekoliko kuća od vašeg bivšeg muža, ženu koja je nestala. Išli smo od vrata do vrata, pitajući ljude da li su te noći videli ili čuli nešto neobično. I tokom naše istrage je iskrslo vaše ime." Ućutao je nakratko, puštajući da se reći slegnu. "Te večeri ste viđeni u Ulici Blenhajm, u isto vreme kada je gospođa Hipvel napustila svoju kuću. Gospođa Ana Votson nam je rekla da vas je videla na ulici, ispred kuće gospođe Hipvel, nedaleko od njene kuće. Rekla je da ste se ponašali čudno i zabrinula se. U stvari, toliko se zabrinula da je razmišljala da pozove policiju." Crowarez

42


Bosnaunited

Srce mi je kucalo u grlu, lepršajući poput zarobljene ptičice, nisam mogla da progovorim jer sam u tom trenutku shvatila da sam to bila ja, srozana u podzemnom prolazu, s rukama oblivenim krvlju. Mojom, sigurno? Morala je biti moja. Podigla sam pogled ka Gaskilu, shvativši da me netremice posmatra, i znala sam da moram nešto da kažem, da brzo sprečim njegovo čitanje mojih misli. "Nisam ništa uradila." Rekla sam. "Nisam. Samo... samo sam htela da vidim svog muža..." "Bivšeg muža", opet me je ispravio Gaskil. Iz džepa sakoa je izvadio fotografiju na kojoj je bila Megan i pokazao mi je. "Jeste li videli ovu ženu u subotu uveče?" Dugo sam zurila u sliku, osećajući se tako nadrealno što mi detektiv pokazuje tu savršenu plavušu koju sam gledala iz voza, onu čiji život sam iskonstruisala i dekonstruisala u svojoj glavi. Bila je to slika za dokumenta, profesionalno urađena, njene crte lica bile su malo grublje, ne onako fine kao lice Džes u mojoj glavi. "Gospođo Votson? Jeste li je videli?" Iskreno, nisam znala jesam li je videla, i još to ne znam. "Mislim da nisam", rekla sam. "Mislite da niste? Znači, možda ste je videli?" "Ja... nisam sigurna." "Jeste li konzumirali alkohol u subotu uveče?", upitao je dok mi je vrelina oblivala lice. "Pre odlaska u Vitni, jeste li pili?" "Da." "Gospođa Votson - Ana Votson - kaže da joj se čini da ste bili pijani kada vas je videla ispred svoje kuće. Jeste li bili pijani?" "Ne", rekla sam, držeći pogled čvrsto na njegovim očima kako ne bih uhvatila Ketin pogled. "Popila sam nekoliko pića po podne, ali nisam bila pijana." Gaskil je uzdahnuo, kao da se razočarao u mene, pogledao je u Bubuljičavi vrat, a onda opet u mene. Polako je ustao i vratio stolicu na njeno mesto ispod stola. "Ako se setite bilo čega u vezi sa subotom uveče, bilo čega što bi moglo da nam pomogne, molio bih vas da nam se javite", rekao je, dajući mi vizitku. Dok se Gaskil ozbiljnim klimanjem glave opraštao od Keti, spreman za polazak, zavalila sam se na kauč, osećajući kako mi se rad srca usporava, a onda opet ubrzava, dosegnuvši vrhunac kada me je upitao: "Radite u odnosima sa javnošću, je li tako? Hantingdon Vajtli?" "Tako je", rekla sam. "Huntingdon Vajtli." Proveriće, znala sam, i znaće da lažem. Nisam smela da dopustim da to lično otkrije, morala sam da mu kažem. I tako jutros planiram to da obavim. Idem u policijsku stanicu da raščistim stvar. Ispričaću mu sve: da sam izgubila posao pre nekoliko meseci, da sam bila veoma pijana u subotu uveče i da nemam pojma u koliko sati sam stigla kući. Kazaću mu ono što je trebalo da mu kažem sinoć, da prate pogrešan trag. Kazaću mu da verujem da je Megan Hipvel imala ljubavnika. VEČE Policija misli da sam voajerka. Misle da sam progoniteljka, lujka, mentalno nestabilna osoba. Nije trebalo da idem, samo sam otežala sebi situaciju i ne verujem da sam pomogla Skotu, što je prevashodno bio razlog mog odlaska u policiju. Potrebna mu je pomoć, jer će policija najverovatnije sumnjati da joj je on nešto učinio, a ja znam da to nije Crowarez

43


Bosnaunited

tačno, jer ga poznajem. Zaista to osećam, zvuči sumanuto, ali videla sam kakav je s njom. On nije mogao da joj naudi. Dobro, de, pomaganje Skotu nije bio moj jedini razlog za odlazak u policiju. Ticalo se laži, one u kojoj su mogli da me uhvate, koja je morala da se rasvetli. Laž o tome da radim za Hantingdon Vajtli. Trebala mi je čitava večnost da skupim hrabrost za odlazak u policiju, bar deset puta bila sam na ivici da odustanem i vratim se kući, ali na kraju sam ipak otišla. Policajca na prijemnom odeljenju sam pitala mogu li da razgovaram sa Gaskilom, nakon čega me je uveo u zagušljivu čekaonicu gde sam sedela preko sat vremena, sve dok neko nije došao po mene. Znojila sam se i drhtala kao da idem na gubilište. Poveli su me u drugu prostoriju, manju i zagušljiviju od prethodne, bez prozora i vazduha. Tamo sam ostavljena da čekam još deset minuta dok se nije pojavio Gaskil i još jedna žena, takođe u civilu. Gaskil me je učtivo pozdravio, nije izgledao iznenađeno što me vidi. Svoju koleginicu je predstavio kao detektivku Rajli. Bila je mlađa od mene, visoka, vitka, tamnokosa, lepa, sa oštrim crtama lica, na lisičji način. Nije mi uzvratila osmeh. Seli smo i ćutali, oboje su me gledali u iščekivanju. "Sećam se", rekla sam, "tog čoveka... rekla sam vam da je jedan čovek bio na stanici. Mogu da ga opišem." Detektivka je izvila obrve, jedva primetno, i promeškoljila se na stolici. "Bio je srednje visine, srednje građe, riđe kose. Okliznula sam se na stepenicama i on me je uhvatio za ruku." Gaskil se nagnuo napred, nadlaktivši se na sto, skupivši ruke ispod brade. "Na sebi je imao... mislim da je imao plavu košulju." Ovo zapravo nije tačno. Sećam se čoveka, i prilično sam sigurna da je imao riđu kosu, i mislim da mi se osmehnuo, ili iscerio, dok sam bila u vozu. Čini mi se da je sišao na Vitniju i da mi se obratio. Možda sam se okliznula na stepenicama. Sećam se da jesam, ali nisam sigurna da li to sećanje pripada suboti uveče ili nekom drugom danu. Previše puta sam se okliznula, na mnogim stepenicama. Nemam pojma šta je taj čovek imao na sebi. Detektivi nisu bili oduševljeni mojom pričom. Detektivka Rajli je skoro neprimetno odmahnula glavom. Gaskil je raširio ruke, digavši dlanove uvis. "U redu. Jeste li stvarno došli ovde da biste nam to rekli, gospođo Votson?", upitao je, bez srdžbe u glasu, skoro ohrabrujućim tonom. Poželela sam da Rajlijeva ode, kako bih popričala samo s njim, njemu sam mogla da verujem. "Ne radim više za Hantingdon Vajtli", rekla sam. "O..." Zavalio se u stolici, gledajući me sa interesovanjem. "Napustila sam posao pre tri meseca. Svojoj cimerki - tačnije stanodavki - nisam to rekla. Pokušavam da nađem drugi posao. Nisam htela da ona sazna, da ne bi brinula zbog kirije. Imam nešto novca. Mogu da plaćam smeštaj, ali... Dakle, slagala sam vas juče za posao i izvinjavam se zbog toga." Rajlijeva se nagnula napred, uputivši mi lažan kez. "Shvatam. Više ne radite za Hantingdon Vajtli, znači ne radite nigde? Nezaposleni ste?" Klimam glavom. "U redu. A... niste ni na socijalnoj pomoći ili slično?" "Ne." "I... vaša cimerka nije primetila da svaki dan ne idete na posao?" "Idem. Mislim, ne idem na posao, ali idem u London, kao i pre, u isto vreme i sve, Crowarez

44


Bosnaunited

kako ona... Kako ona ne bi posumnjala." Rajlijeva je pogledala u Gaskila, ali on je zadržao pogled na mom licu, blago se namrštivši. "Zvuči čudno, znam...", rekla sam i glas mi je utihnuo, jer nije zvučalo samo čudno, zvučalo je suludo, izrečeno tako naglas. "Dobro. Znači, svaki dan ste se pravili da idete na posao?", upitala je Rajlijeva, takođe namreškanih obrva, kao da brine za mene. Kao da misli da sam potpuno poremećena. Nisam ništa rekla, niti klimnula glavom, samo sam ćutala. "Smem li da pitam zašto ste napustili posao, gospođo Votson?" Nije bilo svrhe da lažem, ako pre tog razgovora već nisu proverili podatke o mom zaposlenju, svakako će proveriti posle. "Dobila sam otkaz", rekla sam. "Otpušteni ste", zaključila je Rajlijeva s dozom zadovoljstva u glasu, kao da je priželjkivala taj odgovor. "Zbog čega?" Uzdahnula sam, obrativši se Gaskilu. "Je li ovo stvarno neophodno? Je li važno zašto sam napustila posao?" Gaskil nije rekao ništa, čitao je beleške koje je Rajlijeva podmetnula ispred njega, samo je blago odmahnuo glavom. Rajlijeva je promenila taktiku. "Gospođo Votson, hteo bih da vas pitam o suboti uveče." Uputila sam Gaskilu pogled - već smo obavili taj razgovor - ali on me nije gledao, čitao je nove beleške koje mu je Rajlijeva ćušnula. "U redu", rekla sam, konstantno pipkajući posekotinu na svojoj glavi, bilo je to jače od mene. "Kažite mi zašto ste u subotu uveče otišli u Ulicu Blenhajm. Zašto ste želeli da pričate sa svojim bivšim mužem?" "Zaista mislim da se to vas ne tiče", rekla sam i brzo dodala, pre nego što je detektivka stigla da bilo šta kaže: "Mogu li da dobijem čašu vode?" Gaskil je ustao i izašao, što nije bio ishod koji sam priželjkivala. Rajlijeva nije rekla ni reč, samo je zurila u mene, sa podrugljivim smeškom na usnama. Nisam mogla da izdržim njen pogled, pa sam svoj oborila i pustila ga da luta po prostoriji. Znala sam da je to deo taktike, detektivka je ćutala kako bi meni postalo neprijatno i nagnalo me da nešto kažem, čak iako to ne želim. "Morala sam o nečemu s njim da razgovaram", rekla sam. "Privatno." Zvučalo je pompezno i smešno. Rajlijeva je uzdahnula. Ugrizla sam se za usnu, rešena da više ne progovaram dok se Gaskil ne vrati. Čim se vratio i spustio čašu mutne vode ispred mene, Rajlijeva se oglasila. "Privatno?" "Tako je." Rajlijeva i Gaskil su razmenili poglede, nisam bila sigurna jesu li bih iziritirani ili zabavljeni. Osećala sam znoj na svojoj gornjoj usni, srknula sam vodu, bila je ustajala. Gaskil je prelistao papire pred sobom i gurnuo ih u stranu, kao da je završio s njima, ili kao da ga njihov sadržaj više ne zanima. "Gospođo Votson, vaš... ovaj... žena vašeg bivšeg muža, gospođa Ana Votson, izrazila je zabrinutost za vas. Rekla nam je da ste dosađivali njoj, dosađivali njenom mužu, da ste im nepozvani dolazili na vrata, to je bilo jednom..." Gaskil je opet konsultovao svoje beleške, ali ga je Rajlijeva prekinula. "Jednom prilikom ste provalili u kuću gospodina i gospođe Votson i uzeli njihovo Crowarez

45


Bosnaunited

dete, njihovo novorođenče?" Crna rupa se otvorila usred sobe i progutala me. "To nije tačno!", brecnula sam se. "Nisam je uzela... nije bilo tako, to je pogrešno. Nisam. Nisam je uzela." Tada sam se veoma uzrujala, počela sam da se tresem i da plačem, rekla sam da hoću da idem. Rajlijeva je odgurnula stolicu, i slegnuvši ramenima prema Gaskilu, izašla napolje. Gaskil mi je dodao papirne maramice. "Možete da odete kad god želite, gospođo Votson. Svojevoljno ste došli na razgovor." Tada mi se osmehnuo, kao da se izvinjava, u tom trenutku mi se svideo, htela sam da ga uzmem za ruku i stisnem je, ali nisam, jer bi to bilo uvrnuto. "Mislim da imate još nešto da mi kažete", rekao je i još više mi se svideo, zato što je rekao "da mi kažete", a ne "da nam kažete". "Možda biste hteli", nastavio je, ustajući i pokazujući mi vrata, "da napravite pauzu, protegnete noge, nešto pojedete. A kad budete spremni, vratite se, i možete sve da mi ispričate." Planirala sam da sve zaboravim i odem kući, koračala sam prema železničkoj stanici, spremna da celoj stvari okrenem leđa. A onda sam pomislila na vožnju vozom, na putovanje tamo-amo na toj liniji, pored te kuće, Meganine i Skotove, svakodnevno. Šta ako je nikada ne nađu? Zauvek ću se pitati - i svesna sam da je to malo verovatno, ali čak i tada - da li je moja izjava mogla da joj pomogne. Šta ako Skot bude optužen za njeno ubistvo jer nikada ne saznaju za D.? Šta ako je ona u D-ovoj kući, upravo sada, vezana u podrumu, povređena i krvava, ili zakopana u vrtu? Učinila sam kako je Gaskil rekao, kupila sam sendvič sa šunkom i sirom i flašu vode u prodavnici na uglu i otišla u jedini park u Vitniju, sumorno parče zelene površine, okružene kućama iz tridesetih godina i skoro potpuno asfaltiranim igralištem. Sela sam na klupu na rubu tog prostora, gledajući majke i dadilje kako prekorevaju decu što jedu pesak. Maštala sam o ovome, nekoliko godina ranije, maštala o dolasku ovde, ne da bih jela sendvič sa šunkom i sirom u pauzi od razgovora sa policijom, naravno, već o dolasku ovde sa svojom bebom. Maštala sam o kolicima koja bih kupila, o tome kako ne bih izlazila iz tržnih centara, merkajući preslatku dečju odeću i edukativne igračke, i o tome kako bih sedela ovde, cupkajući svoje milo čedo na krilu. Nije se dogodilo. Nijedan doktor nije mogao da mi objasni zašto ne mogu da zatrudnim. Bila sam dovoljno mlada i zdrava, nisam se ovoliko opijala dok smo pokušavali. Sperma mog muža bila je aktivna i obilata. Ali jednostavno se nije dogodilo. Nisam osetila agoniju pobačaja, zato što nikada nisam ni zatrudnela. Imali smo jedan pokušaj veštačke oplodnje, bilo je to sve što smo mogli da priuštimo. Bio je, kao što su nas prethodno svi upozorili, neprijatan i neuspešan. Ali niko me nije obavestio da će nas to razoriti. A jeste. Tačnije, razorilo je mene, i onda smo se nas dvoje razišli. Jalovost vam ne dozvoljava da od nje pobegnete. Ni kada imate trideset godina. Moje prijateljice su imale decu, njihove prijateljice su imale decu, trudnoće, porođaje, prve rođendane, sve je to bilo svuda oko mene. Zapitkivali su me o tome, stalno. Moja majka, naši prijatelji, kolege na poslu. Kada će doći red na mene? U jednom času je moja neplodnost postala omiljena tema za nedeljnim ručkom, ne samo između Toma i mene. Šta smo sve pokušali, šta bi trebalo da pokušamo, da li bih zaista smela da pijem drugu čašu vina? Bila sam još mlada, bilo je vremena napretek, ali neuspeh me je zamotao poput plašta, zdrobio Crowarez

46


Bosnaunited

me je, povukao na dno i izgubila sam nadu. Tada nisam prihvatala činjenicu da se to oduvek smatralo mojom greškom, da sam ja podbacila. Ali brzina kojom je uspeo da oplodi Anu dokazala je da Tomova muškost nijednog trena nije bila sporna. Ja sam pogrešila što sam predložila da podelimo krivicu, sve mi se obilo o glavu. Lara, moja najbolja drugarica na fakultetu, rodila je dvoje dece u roku od dve godine, prvo dečaka, a potom devojčicu. Nisam ih volela. Nisam htela da slušam ništa o njima. Nisam htela da budem blizu njih. Posle nekog vremena, Lara je prekinula svaki kontakt sa mnom. Postojala je devojka na poslu, koja mi je ispričala - ležerno, kao da pričamo o operaciji slepog creva ili vađenju umnjaka - da je nedavno abortirala i kako je to doživela manje traumatično od pobačaja, koji joj se dogodio dok je studirala. Posle toga više nisam razgovarala s njom, nisam mogla ni da je pogledam. Situacija na poslu se iskomplikovala, ljudi su to primetili. Tom se nije osećao isto kao ja. Pre svega, to nije bio njegov neuspeh. Uostalom, njemu dete nije bilo potrebno kao meni. Želeo je da postane tata, zaista jeste, sigurna sam da je maštao kako u dvorištu pika loptu sa svojim sinom, ili kako na ramenima nosi svoju kćerkicu u park. Ali verovao je da bi naš život bez dece takođe mogao da bude dovoljno kvalitetan. Govorio mi je da smo srećni, zašto onda ne nastaviti sa tom srećom? Postao je frustriran mnome, nikada nije razumeo da nekome može nedostajati nešto što nema, i da to oplakuje. Osećala sam se izolovano u svom jadu, postala sam usamljena, počela sam da pijem, sve više, i onda sam postala još usamljenija, zato što niko ne voli da se drži sa pijanicom. Gubila sam i pila sam i pila sam i gubila. Volela sam svoj posao, ali nisam imala sjajnu karijeru, a čak i da jesam, budimo iskreni: žene se još uvek vrednuju samo po dvema stvarima: fizičkom izgledu i majčinstvu. Nisam lepotica, i nemam decu, i kakva sam onda ja? Bezvredna. Ne mogu za sve da krivim sklonost ka piću - ne mogu da krivim roditelje, detinjstvo, ne mogu da krivim nasilnog rođaka ili neku užasnu tragediju, jednostavno sam kriva, uvek sam volela da popijem. Ali postala sam još tužnija, a tuga posle nekog vremena dosadi, i tužnim ljudima i svima oko njih. I onda sam od nekog ko je sklon piću postala pijandura, a nema ničeg dosadnijeg od toga. Sada mi je bolje po pitanju dece; bolje mi je otkad sam sama. Čitala sam knjige i članke, shvatila sam da se moram pomiriti sa sudbinom. Postoje strategije, postoji nada. Ako se podignem i otreznim, postoji mogućnost usvajanja. Još nisam napunila ni trideset četiri godine, nije sve gotovo. Bolje mi je nego pre nekoliko godina, kada bih ostavila svoja kolica i pobegla iz supermarketa punog majki sa decom; nisam bila u stanju da odem u park, da sedim blizu igrališta i gledam buckastu dečicu kako se spuštaju niz tobogan. Bilo je trenutaka, u najgorim danima, kada bi glad postala neizdrživa, kada sam mislila da gubim razum. Možda i jesam, nakratko. Taj dan o kom su me pitali u policijskoj stanici - možda sam tada bila luda. Nešto što je Tom rekao me je izbacilo iz koloseka, i skliznula sam. Nešto što je Tom napisao, a ja pročitala tog jutra na Fejsbuku. Nije to bio šok - znala sam da je trudna, rekao mi je, i videla sam je, videla sam onu ružičastu zavesu u dečjoj sobi. Tako sam znala da je beba na putu. Ali do tada sam tu bebu uvek doživljavala kao njenu. Sve do onog dana kada sam videla njegovu sliku, kako drži novorođenu devojčicu, gleda u nju i smeška joj se, i Crowarez

47


Bosnaunited

ispod slike je pisalo: "Znači, sva ona frka zbog ovoga! Nikada nisam spoznao ovoliku ljubav! Najsrećniji dan u mom životu!" Zamišljala sam ga kako to piše, svestan da ću ja to videti, da ću pročitati te reči i da će me ubiti, ali svejedno ih je napisao. Nije mario. Roditelji ne mare ni za šta drugo osim za svoju decu, oni i deca su centar univerzuma, samo to im je istinski važno. Niko drugi nije bitan, ničija tuga ili radost, ništa od toga nije stvarno. Bila sam ljuta, bila sam ranjena. Možda i malo osvetoljubiva. Želela sam da im pokažem koliki je moj bol. Ne znam. Bilo je to glupo. Vratila sam se u policiju dva sata kasnije. Pitala sam mogu li da pričam sa Gaskilom nasamo, ali je on rekao da želi da Rajlijeva bude prisutna. Posle toga mi se malo manje sviđao. "Nisam provalila u njihovu kuću", rekla sam. "Nisam ni išla tamo, htela sam samo da razgovaram sa Tomom. Niko nije otvorio kada sam pozvonila..." "Znači, ipak ste otišli tamo?", prekida me Rajlijeva. "Vrata su bila otvorena." "Ulazna vrata su bila otvorena?" Uzdahnula sam. "Ne, naravno da nisu. Klizna vrata, pozadi, ona koja vode u dvorište." "A kako ste ušli u zadnje dvorište?" "Preskočila sam ogradu, znala sam gde..." "Znači, preskočili ste ogradu kako biste ušli u kuću svog bivšeg muža?" "Da. Nekada smo... Pozadi je uvek stajao rezervni ključ. Imah smo skrovište za njega, za slučaj da neko od nas izgubi svoj, ili ga zaboravi ih nešto slično. Ali... nisam provalila, nisam. Samo sam htela da pričam sa Tomom, mislila sam... da se zvono pokvarilo ili nešto." "To je bilo usred dana, sredinom nedelje, zar ne? Zašto ste mislili da će vaš muž biti kod kuće? Jeste li prethodno zvali da se najavite?" "Isuse! Hoćete lime pustiti da završim!", dreknula sam na detektivku. Odmahnula je glavom i opet mi se nasmešila, kao da me je prozrela, kao da me je pročitala. "Preskočila sam ogradu", rekla sam, trudeći se da kontrolišem silinu svog glasa, "i pokucala na staklena vrata, koja su bila delimično otvorena. Niko nije odgovorio. Promolila sam glavu unutra i pozvala Toma. Opet, niko nije odgovorio, ali čula sam kako beba plače. Ušla sam i ugledala Anu..." "Gospođu Votson?" "Da. Gospođa Votson je bila na kauču, spavala je. Beba je bila u kolicima i plakala je, vrištala zapravo, crvena u licu, očigledno je duže vreme bila uplakana." Kada sam ovo rekla, sinulo mi je da bi trebalo da im kažem kako sam plač bebe čula još na ulici, i zato sam i odlučila da uđem na zadnja vrata. To bi zvučalo manje manijački. "Znači, beba je plakala, a majka je spavala i nije se probudila?", upitala je Rajlijeva. "Da." Sedela je nadlakćena na sto, s rukama preko usta, tako da nisam mogla u potpunosti da joj pročitam izraz lica, ali znala sam da mi ne veruje. Nastavila sam: "Uzela sam bebu da je umirim. To je sve. Uzela sam je da je utišam." "To nije sve, naprotiv, jer kada se Ana Votson probudila, vi niste ste bili tamo, zar ne? Bili ste kod ograde, pored pruge." Crowarez

48


Bosnaunited

"Beba nije prestala odmah da plače", pojasnila sam. "Ljuljala sam je, ali je i dalje cvilela, pa sam je iznela napolje." "Do pruge?" "U vrt." "Jeste li nameravali da povredite bebu Votsonovih?" Skočila sam na noge. Pomalo melodramatično, znam, ali htela sam da shvate, htela sam da Gaskil shvati, koliko je ta pretpostavka nebulozna. "Ne moram ovo da slušam, došla sam da vam ispričam o čoveku! Došla sam da vam pomognem! Ali... za šta me tačno optužujete? Koje su vaše optužbe?" Gaskil je ostao nepomičan, nimalo zadivljen, rekla bih. Pokazao mi je da opet sednem. "Gospođo Votson, druga... ovaj, gospođa Ana Votson vas je spomenula tokom ispitivanja o nestaloj Megan Hipvel. Rekla je da ste se čudno ponašali, da ste ranije bili nestabilni. Spomenula je taj incident sa detetom. Rekla je da ste uznemiravali nju i njenog muža, da ste ih uporno zivkali telefonom." Za trenutak je spustio pogled na svoje beleške. "Skoro svake noći, u stvari, odbijajući da prihvatite da se vaš brak raspao..." "Nije tačno!", insistirala sam, i nije bilo tako - da, zvala sam Toma s vremena na vreme, ali ne svake noći, i to je bilo preuveličavanje, ali sticala sam utisak da Gaskil uopšte nije na mojoj strani, i opet sam poželela da zaplačem. "Zašto niste promenili prezime?", upitala je Rajlijeva. "Molim?" "I dalje nosite muževljevo prezime. Zašto? Da je mene muž ostavio zbog druge žene, jedva bih čekala da se ratosiljam njegovog prezimena, svakako ne bih želela da uz moje ime ide zamena..." "Možda ja nisam tako sitničava." Jesam. Sitničava sam i mrzim što je ona Ana Votson. "Dobro. A prsten, ovaj na lančiću, oko vašeg vrata. Je li to venčana burma?" "Nije", slagala sam. "To je... pripadalo mojoj baki." "Ma, je li? U redu. Moram priznati da meni vaše ponašanje ukazuje - kao što je gospođa Votson nagovestila - da ne želite da nastavite sa svojim životom, odbijate da prihvatite da vaš bivši ima novu porodicu." "Ne vidim..." "Kakve ovo ima veze sa nestankom Megan Hipvel?" Rajlijeva je završila moje pitanje. "Pa, u noći kada je Megan nestala, imamo izveštaj da ste vi - nestabilna žena koja je sklona alkoholizmu - viđeni u ulici gde ona živi. Imajući u vidu da postoje fizičke sličnosti između Megan i gospođe Votson..." "Njih dve uopšte ne liče!" Bila sam razjarena ovom sugestijom, Džes nije ni nalik Ani. Megan nije ni nalik Ani. "Obe su plavuše, vitke, slatke, svetle puti..." "Pa šta, mislite da sam napala Megan Hipvel misleći da je ona Ana? To je najgluplja stvar koju sam ikada čula", rekla sam, ali čvoruga na mojoj glavi je opet pulsirala i cela subota uveče još je bila crna rupa. "Jeste li znali da Ana Votson poznaje Megan Hipvel?", upitao je Gaskil i osetila sam kako mi vilica pada. Crowarez

49


Bosnaunited

"Š... šta? Ne. Njih dve se ne poznaju." Rajlijeva se kratko osmehnula, a onda napravila ozbiljnu grimasu. "Poznaju se. Megan je neko vreme radila kao dadilja Votsonovih", pogledala je u svoje beleške, "u avgustu i septembru prošle godine." Nisam znala šta da kažem na ovo, nisam mogla to zamislim Megan u mojoj kući, sa njom, sa njenom bebom. "Posekotina na vašoj usni, je li to takođe od udesa od pre neki dan?", upitao je Gaskil. "Da. Ugrizla sam se prilikom pada, mislim." "Gde se tačno dogodio, taj udes?" "U Londonu, Ulica Tibolds. Blizu Holborna." "I šta ste radili tamo?" "Molim?" "Zašto ste bih u centru Londona?" "Već sam vam rekla", hladno sam odbrusila, "moja cimerka ne zna da sam ostala bez posla. Zato idem u London, kao i pre, i odlazim u biblioteke, tražim posao, radim na svojoj biografiji." Rajlijeva je odmahnula glavom, u neverici, verovatno, ili iz čuđenja. Kako neko dođe do te tačke? Odgurnula sam stolicu unazad, spremajući se da odem, bilo mi je dosta poniženja, pravili su od mene budalu, ludu. Bilo je vreme da izbacim adute. "Zaista ne znam zašto pričamo o ovome", rekla sam. "Mislila sam da imate pametnija posla, kao što je istraga o nestanku Megan Hipvel? Pretpostavljam da ste razgovarali s njenim ljubavnikom?" Oboje su ćutke zurili u mene. Nisu ovo očekivali. Nisu znali za njega. "Možda niste znali. Megan Hipvel je varala muža", rekla sam i krenula prema vratima. Gaskil me je zaustavio, krećući se tiho i iznenađujuće brzo. I pre nego što sam spustila ruku na kvaku, stvorio se kraj mene. "Mislio sam da ne poznajete Megan Hipvel?", upitao je. "I ne poznajem", odgovorila sam, pokušavajući da prođem pored njega. "Sedite", naredio je, preprečivši mi put. Ispričala sam im sve što sam videla iz voza, o tome kako sam viđala Megan da često sedi na terasi, sunčajući se predveče ili ispijajući kafu ujutru, rekla sam im kako sam je prošle nedelje videla s nekim ko očigledno nije bio njen muž, kako su se ljubili na travnjaku. "Kada je to bilo?", upitao je Gaskil. Delovao je nervozno, možda zato što je trebalo da im ovo odmah kažem, umesto što sam ceo dan protraćila pričajući o sebi. "U petak. Bio je petak ujutru." "Znači, videli ste je s drugim muškarcem dan pre njenog nestanka?" upitala je Rajlijeva. Još jedno odmahivanje glavom i uzdah nestrpljenja. Zatvorila je fasciklu pred sobom. Gaskil se naslonio na stolicu, proučavajući moje lice. Verovatno je mislio da sve izmišljam, nije bio siguran. "Možete li da ga opišete?" "Visok, tamnoput..." "Zgodan?", prekinula me Rajlijeva. Naduvala sam obraze. "Viši od Skota Hipvela, to znam, jer sam ih videla zajedno Crowarez

50


Bosnaunited

Džes i... izvinite, Megan i Skota, i taj čovek je bio drugačiji. Vitkiji, mršaviji. Tamne puti, možda Azijat", pojasnila sam. "Bili ste u stanju da utvrdite njegovu etničku pripadnost iz voza?", rekla je Rajlijeva. "Impresivno. Uzgred, ko je Džes?" "Molim?" "Malopre ste spomenuli Džes." Osetila sam kako mi obrazi gore i odmahnula glavom, "Ne, nisam", rekla sam. Gaskil je ustao i pružio mi ruku u znak pozdrava. "Mislim da je ovo bilo dovoljno." Odmahnuo je glavom, ignorišući Rajlijevu i krenuo prema vratima. "Ne približavajte se više Ulici Blenhajm, gospođo Votson", rekao je. "Ne zovite svog bivšeg muža osim ako nije nešto važno i ne prilazite Ani Votson i njenom detetu." U vozu na putu do kuće, dok iz svih uglova analiziram šta je tog dana krenulo naopako, iznenađena sam činjenicom da se ne osećam grozno kao što bih mogla. Kad malo bolje razmislim, znam i zašto: sinoć nisam ni okusila alkohol, niti sada imam želju. Zainteresovana sam, prvi put posle čitave večnosti, za još nešto osim za sopstvene muke. Imam cilj. Ili bar imam razonodu. četvrtak, 18. juli 2013.

JUTRO Kupila sam tri dnevna lista pre jutrošnjeg ulaska u voz: Megan nema već četiri dana i pet noći, i o njoj se uveliko piše. Dejli mejl je, očekivano, uspeo da nađe njene slike u bikiniju, ali takođe je uradio najdetaljniji profil Megan Hipvel koji sam dosad videla. Rođena kao Megan Mils u Ročesteru 1984. godine, s roditeljima se preselila u Kings Lin u Norfolku kada je imala deset godina. Bila je bistro dete, vrlo društvena, nadarena za slikanje i pevanje. Citirali su jednu njenu školsku drugaricu koja kaže da je bila "zabavna, lepa i prilično divlja". Njena divlja priroda kao da se pogoršala posle smrti njenog brata Bena, s kojim je bila veoma bliska. On je poginuo na motociklu kada je imao devetnaest godina, a ona petnaest, a posle njegove sahrane je pobegla od kuće na tri dana. Dvaput je privođena, jednom za krađu i jednom za prostituciju. Njen odnos sa roditeljima, kako izveštava Mejl, potpuno je prekinut. Oba roditelja su umrla pre nekoliko godina, a da se prethodno nisu izmirili sa svojom kćerkom. (Čitajući ovo, osećam neverovatnu tugu, shvatam da se Megan ipak ne razlikuje od mene toliko. I ona je izolovana, i ona je usamljena.) U šesnaestoj godini se uselila kod svog dečka, koji je imao kuću blizu sela Hoklam na severu Norfolka. Njena školska drugarica ga opisuje ovako: "Bio je stariji tip, muzičar ili tako nešto. Drogirao se. Otkad se Megan smuvala s njim, više je nismo mnogo viđali." Ime dečka nije navedeno, pa pretpostavljam da ga nisu našli. Možda nije ni postojao, školska drugarica možda sve to izmišlja samo da bi joj se ime pojavilo u novinama. Posle toga su preskočili nekoliko godina, Megan najednom ima dvadeset četiri godine, živi u Londonu, radi kao konobarica u restoranu na severu grada. Tamo upoznaje Skota Hipvela, samostalnog IT programera koji je prijatelj menadžera restorana, i njih dvoje se zaljubljuju. Posle "intenzivnog zabavljanja" Megan i Skot se venčavaju, ona u dvadeset petoj, on u tridesetoj godini. Crowarez

51


Bosnaunited

Ima i drugih izjava, uključujući i onu Tare Epstajn, prijateljice kod koje je Megan navodno prespavala u noći kada je nestala. Tara tvrdi da je Megan "ljupka, bezbrižna žena" i da je delovala "vrlo srećno". "Skot je ne bi povredio", tvrdi Tara. "Veoma je voli." Sve što Tara kaže je kliše. Zaintrigirao me je citat jednog umetnika, koji je svojevremeno izlagao u Meganinoj galeriji, zove se Radžeš Gudžral i tvrdi da je Megan "divna žena, oštroumna, zabavna i lepa, povučena, ali sa toplim srcem". Zvuči mi kao da se Radžeš zaljubio. Bila je tu i izjava čoveka po imenu Dejvid Klark, Skotovog "bivšeg kolege", koji kaže: "Megs i Skot su sjajan par. Veoma su srećni, veoma zaljubljeni." Neki novinski članci prate istragu, ali izjave policije ne otkrivaju skoro ništa: navode "broj očevidaca" i kako "slede nekoliko pravaca istrage". Jedini zanimljiv komentar dao je moj prijatelj Gaskil, koji potvrđuje da dva muškarca pomažu policiji u istrazi. Sigurna sam da to znači kako su obojica osumnjičeni: jedan je Skot. A da li je drugi D.? Da li je D. možda Radžeš? Toliko sam udubljena u novine da ne obraćam uobičajenu pažnju na putovanje, čini se da sam tek sela kada voz zastruže kod poznatog crvenog semafora. U Skotovom vrtu ima ljudi, dva uniformisana policajca stoje ispred stražnjih vrata. U glavi mi se malo vrti, srce ubrzava ritam. Jesu li našli nešto? Jesu li našli nju? Je li telo zakopano u vrtu ih bačeno ispod brodskog poda? Ne mogu iz glave da izbacim zamotuljak odeće kraj šina, što je glupo, jer sam ga videla pre nego što je Megan nestala. Kako god, ako joj je neko naudio, to svakako nije mogao biti Skot. Ludo je zaljubljen u nju, svi to kažu. Danas je tmurno, vreme se promenilo, nebo se preteći naoblačilo. Ne uspevam da vidim šta se događa u kući. Osećam se prilično očajno, ne mogu da podnesem to što sam van svega - htela ja to ili ne, sada sam deo te priče. Moram da znam šta se dešava. Kujem plan. Prvo, moram da saznam postoji li neki način da se setim šta se dogodilo u subotu uveče. Kada stignem u biblioteku, planiram da malo istražujem o hipnoterapiji, koja bi mi pomogla, ukoliko je moguće, uprkos mojim teorijama o kratkoročnom pamćenju, želim da povratim to izgubljeno vreme. Drugo - i izuzetno važno, jer mislim da mi policija nije poverovala kada sam spomenula Meganinog ljubavnika - moram da stupim u kontakt sa Skotom Hipvelom. Moram da mu kažem. Zaslužuje da zna. VEČE Voz je pun pokislih ljudi, odeća im se puši i kondezuje prozore. Zagušljiva atmosfera od telesnih mirisa, parfema i sapuna surovo lebdi iznad povijenih, vlažnih glava. Oblaci koji su jutros pretili postajući sve gušći i crnji, konačno su prsli u vidu monsuna, predveče, odmah nakon što su kancelarijski miševi izmileli napolje i uronili u saobraćajni špic, zakrčivši drumove i ušli u metro otvaranjem i zatvaranjem svojih kišobrana. Ja nemam kišobran i mokra sam do gole kože, kao da me je neko polio vodom. Pamučne pantalone mi se lepe za kožu, a izbledela plava košulja postala je neprijatno providna. Trčala sam celim putem od biblioteke do metroa, grleći tašnu na grudima ne bih li je zaštitila. Iz nekog razloga mi je bilo smešno, ima nečeg smešnog kada pokisnete, i kada sam izbila na vrh Ulice Grejs in, smejala sam se toliko da nisam mogla da dišem. Ne sećam se kada sam se poslednji put tako smejala. Sada se ne smejem. Čim sam ugrabila mesto, na telefonu sam proverila poslednje vesti o Meganinom slučaju, i jezive su. "Tridesetpetogodišnji muškarac je ispitan u policijskoj stanici Vitni u vezi sa nestankom Megan Hipvel, koja se vodi kao nestala od Crowarez

52


Bosnaunited

subote uveče." Skot, sigurna sam u to. Mogu samo da se nadam da je pročitao moj imejl pre nego što su ga odveli, jer policijsko ispitivanje je ozbiljna stvar, verovatno misle da je on to učinio. Iako, naravno, to još nije definisano. Možda se to uopšte nije dogodilo, možda je Megan dobro. S vremena na vreme padne mi na pamet da je negde živa i zdrava, sedi na hotelskom balkonu sa pogledom na more, s nogama podignutim na ogradu i hladnim koktelom u ruci. Ova misao me raduje i razočarava u isto vreme, a onda mi je muka što sam razočarana, ne želim joj ništa nažao, ma koliko sam ljuta na nju što je varala Skota, što je razbila moju iluziju o savršenom paru kraj pruge. Ne, već zato što se osećam kao deo te misterije, povezana sam. Više nisam devojka iz voza, koja putuje tamo-amo, bez cilja i svrhe. Želim da Megan bude živa i zdrava, zaista želim. Samo ne još. Jutros sam Skotu poslala imejl. Njegovu adresu je lako naći - guglovala sam ga i našla www.shipwellconsulting.co.uk, sajt gde reklamira "stručne konsultacije, internet usluge i računarstvo za poslovne i neprofitabilne organizacije". Znala sam da je to on, jer mu su mu poslovna i kućna adresa iste. Na kontakt adresu sa sajta poslala sam mu kratku poruku: Dragi Skote, Zovem se Rejčel Votson, ne poznaješ me. Volela bih da popričamo o tvojoj ženi. Nemam nikakve informacije o njenom kretanju, ne znam šta joj se dogodilo. Ali verujem da imam informaciju koja bi mogla da ti bude od pomoći. Razumeću ako ne želiš da razgovaraš sa mnom, ali ako želiš, pošalji mi imejl na ovu adresu. Iskreno, Rejčel Ne znam hoće li mi se javiti - čisto sumnjam, ja ne bih da sam na njegovom mestu. Poput policije, verovatno misli da sam lujka, neka čudakinja koja je o slučaju pročitala u novinama. Sada nikada neću saznati - ukoliko je priveden, možda nikada neće pročitati moj mejl. Ukoliko je priveden, jedini koji mogu da pročitaju moj mejl su policajci, što neće biti dobro za mene. Ali morala sam da pokušam. I sada sam očajna, ozlojeđena. Kroz masu ljudi u vagonu ne mogu da vidim prugu sa druge strane, sa moje strane, a i kada bih mogla, kiša toliko lije da ne bih videla dalje od železničke ograde. Pitam se je li kiša oprala tragove, da li u ovom času zauvek nestaju vitalni dokazi, mrlje od krvi, tragovi stopala, DNK na pikavcima. Očajnički mi treba piće, maltene osećam ukus vina na jeziku, i posle šezdeset sati mogu da zamislim kakav je osećaj kada mi alkohol zatruje krvotok i zamuti mozak. Treba mi piće, i to ne jedno, jer ako danas ne budem pila, ovo će biti treći dan suše, a ne sećam se kada sam poslednji put bila trezna tri dana zaredom. U ustima osećam još nešto, stari inat, nekada sam imala snagu volje, mogla sam da pretrčim 10 kilometara pre doručka i nedeljama opstanem na 1.300 kalorija dnevno. Bila je to jedna od stvari koju je Tom voleo kod mene, govorio je da je moj inat moja snaga. Sećam se naše svađe, pred sam raskid, kada je situacija bila gora nego ikad; iznervirala sam ga. "Šta ti se dogodilo, Rejčel?", upitao me je. "Kada si postala tako slaba?" Ne znam. Ne znam gde je nestala ona snaga, ne sećam se kada sam je izgubila, mislim da se s vremenom okrnjila, komad po komad, pod težinom života. Crowarez

53


Bosnaunited

Voz se naglo zaustavlja, kočnice alarmantno škripe kod signala na londonskoj strani Vitnija, vagon bruji od žamora izvinjavanja putnika koji su se zateturali, udarili jedni druge, stali na nečiju nogu. Dižem pogled i nalazim se oči u oči sa čovekom od subote uveče, riđokosim, onim koji mi je pomogao, on zuri u mene, prikovavši svoje zapanjujuće plave oči za moje, i od straha ispuštam telefon. Uzimam ga sa poda i opet dižem pogled, ovoga puta opreznije, ne direktno ka njemu, gledam po vagonu, laktom brišem kondenzovani prozor i zurim napolje, a onda opet vraćam pogled ka njemu i on mi se osmehuje, nakrivivši malo glavu u stranu. Osećam kako mi lice gori. Ne znam kako da reagujem na njegov osmeh, jer ne znam kako da ga protumačim. Znači li to: "O, zdravo, sećam te od one noći", ili: "Ah, ovo je ona pijana devojka koja je pala niz stepenice i bulaznila gluposti one noći." Ili znači nešto treće? Ne znam, ali dok razmišljam o tome, u sećanje mi navire još jedna scena od te večeri, njega kako govori: "Jesi li dobro, lutko?" Okrećem glavu i gledam kroz prozor, osećajući njegov pogled na sebi i želim da propadnem u zemlju. Voz trucka dalje i nekoliko sekundi kasnije zaustavlja se na stanici Vitni, putnici se tiskaju, zauzimajući mesta, sklapajući novine i pakujući svoje laptopove i ajpede, pripremajući se za iskrcavanje. Iznova dižem pogled i preplavljuje me olakšanje, on je okrenuo glavu, silazi na stanici. Zaključujem da sam idiot, trebalo bi da ustanem i pratim ga, da popričam s njim, riđokosi mi može reći šta se dogodilo, ili šta se nije dogodilo, mogao bi bar da mi popuni neke praznine u sećanju. Ustajem, oklevajući, i znam da je već prekasno, vrata samo što se nisu zatvorila, stojim nasred vagona, ne uspevam na vreme da se probijem kroz gužvu. Vrata pište i zatvaraju se. Stojeći tako, okrećem se i gledam kroz prozor dok voz kreće dalje. On stoji na ivici platforme na kiši, čovek od subote uveče, i gleda kako me voz odnosi. Što sam bliže kući, sve sam bešnja na sebe, skoro u iskušenju da presednem na Hortkotu i vratim se u Vitni i potražim riđokosog. Smešna ideja, znam, i nadasve rizična, s obzirom na Gaskilovo upozorenje da se držim podalje od tog dela grada. Ali grize me sumnja šta se zaista dogodilo u subotu uveče: nekoliko sati (doduše, jedva iscrpnih) internet pretrage danas po podne potvrdilo mi je ono što sam slutila: hipnoza uopšte nije korisna u vraćanju izgubljenog sećanja jer (kao što je moje saznanje već nagovestilo) u periodu izgubljenog sećanja nema sećanja. Nema šta da se zapamti. To jeste, i uvek će biti, crna rupa u mom vremenu.

Crowarez

54


Bosnaunited

MEGAN

četvrtak, 7. mart 2013. POSLE PODNE Soba je mračna, vazduh zasićen, sladak od naših mirisa. Opet sedimo u Labudu, u sobi ispod nadstrešnice, međutim, drugačije je, jer je on i dalje tu, posmatra me. "Gde hoćeš da ideš?", pita me. "U kuću na plaži na Obali svetlosti 2", kažem mu. "Možemo da naučimo da surfujemo." On se smeši. "Šta ćemo da radimo?" Smejem se. "Misliš, osim ovoga?" Njegovi prsti sporo putuju preko mog stomaka. "Osim ovoga." "Otvorićemo kafić, izlagaćemo slike, učićemo da surfujemo." Ljubi me u sam vrh kuka. "A šta misliš o Tajlandu?", pita. Nabiram nos. "Previše tinejdžera. Sicilija", predlažem. "Egadska ostrva. Otvorićemo bar na plaži, pecaćemo..." Smeje se, a onda poklapa moje telo svojim i ljubi me. "Neodoljiva", mrmlja, "ti si neodoljiva." Želim da se nasmejem, želim da povičem: "Vidiš? Pobedila sam! Rekla sam ti, nije poslednji put, nikada nije poslednji put." Grizem se za usnu i sklapam oči, bila sam u pravu, znala sam to, ali nema vajde ako to kažem. Ćutke uživam u svojoj pobedi, naslađujem se njom jednako kao i njegovim dodirima. Kasnije razgovara sa mnom kao nikada pre. Obično sam ja ta koja priča, ali ovoga puta se njemu razvezuje jezik. Govori kako se oseća prazno, u vezi sa porodicom koju je ostavio, o ženi pre mene i onoj pre nje, onoj koja mu je zdrobila srce i ostavila ga praznog. Ne verujem u srodne duše, ali među nama postoji razumevanje koje nikada ranije nisam osetila, ili ako jesam, onda je bilo davno, a potiče od zajedničkog iskustva, od spoznaje kako je to biti slomljen. Praznina, nju razumem. Počinjem da verujem kako ne postoji način da se izleči. To sam naučila na terapiji: praznine u životu su stalne. Morate da zarastete oko njih, poput korenja drveća oko betona, oblikujete se prema rupama. Sve to znam, ali ne izgovaram naglas, ne sada. "Kada ćemo ići?", pitam ga, ali mi on ne odgovara, i padam u san, a kada se probudim, njega više nema. petak, 8. mart 2013. 2

Kosta de la Luz - turistička destinacija na španskoj obali. (Prim. prev.) Crowarez

55


Bosnaunited

JUTRO Skot mi donosi kafu na terasu. "Sinoć si spavala", kaže, saginjući se da me poljubi u glavu. Stoji iza mene, njegove šake su na mojim ramenima, tople i čvrste. Naslanjam glavu na njegovo telo, sklapam oči i slušam kako voz tutnji prugom sve dok ne stane na semaforu ispred kuće. Kada smo se tek bili doselili, Skot je mahao putnicima, to me je uvek zasmejavalo. Njegov stisak se pojačava na mojim ramenima, naginje se i ljubi mi vrat. "Spavala si", ponavlja. "Sigurno ti je bolje." "Jeste", kažem. "Da li ti je pomogla?", pita on. "Terapija?" "Misliš, jesam li izlečena?" "Ne izlečena", breca se Skot, i mogu da prepoznam uvređenost u njegovom glasu. "Nisam mislio..." "Znam." Dižem ruku na njegovu i stiskam je. "Šalila sam se. Mislim da je to proces. Nije tako jednostavan, znaš? Ne znam hoću li ikada moći da kažem da mi je pomoglo. Da sam bolje." Nastaje tišina i on me steže još jače. "Hoćeš li da nastaviš da ideš?", pita me i odgovaram da hoću. Nekada sam mislila da mi on može biti sve, da mi može biti dovoljan. Godinama sam tako mislila, volela sam ga bezrezervno. I dalje ga volim. Ali ne želim više ovo, jedino vreme kada se osećam kao da sam sasvim svoja jeste u tim tajnim, grozničavim popodnevima kao juče, kada oživim u svoj toj vrelini i polusvetlosti. Ko može da garantuje da neću otkriti ni da bežanje nije dovoljno? Ko može da garantuje da se neću osećati kao sada, ne bezbedno, već kao da se gušim? Možda ću opet poželeti da pobegnem, i tako sve dok s vremenom ponovo ne završim na ovom starom putu, jer jednostavno više nemam kud. Možda. A možda ne. U životu morate da rizikujete, zar ne? Silazim u prizemlje i opraštamo se, on odlazi na posao. Grli me oko struka i ljubi me u teme. "Volim te, Megs", mrmlja i osećam se užasno, kao najgora osoba na svetu. Ne mogu da dočekam da zatvori vrata za sobom jer znam da ću zaplakati.

Crowarez

56


Bosnaunited

REJČEL

petak, 19. juli 2013. JUTRO Voz u 8.04 je skoro prazan. Prozori su otvoreni i vazduh je svež posle jučerašnje oluje. Megan se vodi kao nestala preko 133 sata, a ja se osećam bolje nego mesecima unazad. Kada sam se jutros pogledala u ogledalu, primetila sam razliku na svojoj koži: bila je čistija, a oči bistrije. Osećam se lakše. Sigurna sam da nisam izgubila ni gram, ali osećam se lagano, iako je telesna težina nešto što moram da nosim, umesto nešto što jesam. Osećam se kao ja, onakva kakva sam bila nekada. Skot mi nije odgovorio. Pretražila sam internet i nije bilo ni vesti o hapšenju, stoga pretpostavljam da je ignorisao moj mejl. Razočarana sam, ali pretpostavljam da je to bilo očekivano. Gaskil je jutros zvao baš kada sam izlazila iz kuće, pitao me je da li bih danas mogla da svratim do stanice. Za trenutak sam bila prestravljena, ali onda sam ga čula kako tihim, blagim glasom kaže da samo želi da mi pokaže nekoliko slika. Upitala sam ga je li Skot Hipvel uhapšen. "Niko nije uhapšen, gospođo Votson", odgovorio je. "Ali čovek, onaj koji je saslušan..." "Ne bih smeo to da otkrivam, gospođo Votson." Njegov način ophođenja je tako umirujući, tako uverljiv, i iznova izaziva moje simpatije. Prethodno veče sam provela sedeći na kauču u trenerci i majici, praveći spisak stvari koje treba uraditi, svojih mogućih strategija. Mogla bih, na primer, da se muvam po stanici Vitni u vreme špica, ne bih li opet nabasala na riđokosog od subote uveče, mogla bih da ga pozovem na piće i saznam je li nešto video one noći. Doduše, postoji rizik da nabasam na Anu ili Toma, da me prijave i uvalim se u nevolju (još veću?) sa policijom. Drugi rizik je što bih sebe napravila ranjivom. Na glavi još imam tragove svađe, možda imam i fizičke dokaze na svojoj lobanji i usni. Šta ako je to učinio riđokosi? Činjenica da mi se osmehnuo i mahnuo ne mora ništa da znači. Možda je psihopata. Ali ne liči mi na psihopatu, ne mogu to da objasnim osim da mi je s njim neprijatno. Mogla bih opet da stupim u kontakt sa Skotom. Moram da mu dam neki razlog da odreaguje, ali bojim se da će pomisliti da sam luda. Mogao bi čak da pomisli kako imam neke veze sa Meganinim nestankom, mogao bi da me prijavi policiji. Mogla bih da završim u ozbiljnoj nevolji. Mogla bih da pokušam sa hipnozom. Sigurna sam da mi neće pomoći da se ičega setim, ali radoznala sam. Ne može da škodi, zar ne? Dok sam tako sedela beležeći i čitajući vesti koje sam odštampala, Keti se vratila iz bioskopa sa Dejmijenom. Bila je očigledno (prijatno) iznenađena što me zatiče treznu, ali ujedno se prema meni ophodila s rezervom, jer nismo mnogo razgovarale od utorka, kada je dolazila policija. Rekla sam joj da već tri dana nisam okusila alkohol, a ona me je zagrlila. Crowarez

57


Bosnaunited

"Tako mi je drago što se vraćaš u normalu!", procvrkutala je, iako je znala moj motiv. "To sa policijom", rekla sam, "bio je nesporazum. Između mene i Toma nema nikakvih problema, i ne znam ništa o toj nestaloj ženi. Ne moraš da brineš." Opet me je zagrlila i skuvala obema čaj; nosila sam se mišlju da iskoristim njenu dobru volju i obelodanim svoju situaciju sa poslom, ali nisam htela da joj pokvarim veče. Jutros je još bila dobre volje, zagrlila me je opet baš kada sam se spremala da izađem iz kuće. "Tako sam srećna zbog tebe, Rejč", rekla je. "Sredila si se. Bila sam tako zabrinuta za tebe." Onda mi je rekla da će vikend provesti kod Dejmijena i prva stvar na koju sam pomislila je da ću, kada se večeras vratim kući, moći da se napijem a da me niko ne osuđuje. VEČE Gorak ukus kinina, to je ono što volim kod džin-tonika. Trebalo bi da je švepsov i trebalo bi da je u staklenoj flaši, a ne plastičnoj. Ovi već smućkani napici nisu nešto naročito, ali šta je tu je. Znam da ne bih smela ovo da radim, ali ceo dan je vodio ka tome. Nije u pitanju samo iščekivanje samoće, uzbuđenje, adrenalin. Zapravo sam srećna, koža mi bridi. Imala sam dobar dan. Jutros sam provela sat vremena nasamo sa inspektorom Gaskilom. Bila sam oduševljena što ga vidim, odmah po ulasku u stanicu. Ovaj put smo seli u njegovu kancelariju, ne u prostoriju za ispitivanje. Ponudio mi je kafu, a kada sam prihvatila, bila sam iznenađenja otkrićem da je ustao i lično mi je skuvao. Na frižideru u uglu kancelarije stajalo je kuvalo i nes kafa. Izvinio se što nema šećera. Uživala sam u njegovom društvu. Uživala sam da posmatram kako pomera ruke nije ekspresivan, ali se puno kreće - ranije to nisam primetila jer u sobi za ispitivanje nije bilo dovoljno prostora da bi se kretao. Ali u svojoj kancelariji je stalno menjao položaj svoje šolje, heftalice, tegle sa olovkama, slagao je papire u uredne gomile. Imao je krupne šake i duge prste sa uredno manikiranim noktima. Bez burme. Jutros sam se osećala drugačije. Ne kao osumnjičena osoba ili neko ko pokušava da ispliva. Osećala sam se korisno. A najkorisnije sam se osećala kada je izvadio jednu od svojih fascikli i postavio je ispred mene, pokazujući mi niz fotografija. Skot Hipvel, tri muškarca koja nikada pre nisam videla, a onda D. Isprva nisam bila sigurna: piljila sam u sliku, pokušavajući da se prisetim lika muškarca kog sam onomad videla sa Megan, glava mu je bila povijena kada se sagnuo i zagrlio je. "To je on", rekla sam. "Mislim da je on." "Niste sigurni?" "Mislim da je on." Uzeo je sliku i neko vreme je proučavao. "Videli ste kako se ljube, tako ste rekli, zar ne? Hm... prošlog petka? Pre nedelju dana?" "Da, tako je. Petak ujutru, bili su napolju, u vrtu." "I... ima li šanse da ste drugačije protumačili ono što ste videli? Recimo da je to bio zagrljaj ili... platonski poljubac?" "Ne, nisam. Bio je pravi poljubac... romantične prirode." Crowarez

58


Bosnaunited

Učinilo mi se da mu se usne trzaju, kao da će se nasmešiti. "Ko je on?", upitala sam Gaskila. "Je li... Verujete li da je ona sada s njim?" Nije odgovorio, samo je odmahnuo glavom. "Je li ovo... Jesam li pomogla? Jesam li bila od ikakve pomoći?" "Da, gospođo Votson. Bili ste od velike pomoći. Hvala što ste došli." Rukovali smo se i za trenutak je spustio levu šaku na moje desno rame, s takvom lakoćom da sam poželela da okrenem glavu i poljubim je. Odavno me niko nije dodirnuo, čak ni sa prijateljskom nežnošću. Osim Keti. Gaskil me je poveo do vrata i uveo u deo kancelarije sa boksovima. Tu je sedelo bar dvanaest policajaca, jedan ili dvojica su me postrance pogledali, u njihovim očima videla sam iskru interesovanja, ili prezira, nisam bila sigurna. Prošli smo kroz kancelaciju i ušli u hodnik i tada sam ga ugledala, koračao mi je u susret, u društvu Rajlijeve: Skot Hipvel. Išao je iz pravca glavnog ulaza, povijene glave, ali odmah sam znala da je to on. Digao je pogled i klimnuo glavom Gaskilu, a onda je pogledao mene, za sekund su nam se pogledi sreli, i mogu da se zakunem da me je prepoznao. Setila sam se onog jutra kada sam ga videla na terasi, kada je posmatrao prugu, kada sam osećala kako gleda u mene. Mimoišli smo se u hodniku, toliko blizu da sam ga mogla dodirnuti, bio je lep uživo, prazan i zgrčen poput opruge, iz njega je izbijala nervozna energija. Kad sam ušla u glavni hodnik, okrenula sam se da ga pogledam, ubeđena da osećam njegove oči na sebi, međutim, kada sam se osvrnula, Rajlijeva je piljila u mene. Sela sam u voz za London i otišla u biblioteku, pročitala sve članke o Megan koje sam mogla da nađem, ali nisam saznala ništa. Potražila sam hipnoterapeuta u Ešberiju, ali ga nisam angažovala - preskup je i prati ga ogroman skepticizam kada je u pitanju vraćanje izgubljenog sećanja. Ali čitajući o onima koji tvrde da mogu vratiti sećanje, shvatila sam da se više plašim uspeha nego fijaska. Ne bojim se samo onoga što bih mogla da saznam o suboti uveče, već i više od toga. Nisam sigurna mogu li podneti spoznaju glupih, groznih stvari koje sam učinila, reči koje sam ispljunula, izraza na Tomovom licu dok im se obraćam. Previše se plašim ulaska u taj mrak. Razmišljala sam o tome da pošaljem Skotu još jedan mejl, ali nije bilo potrebe. Jutrošnji susret sa detektivom Gaskilom dokazao mi je da me policija ozbiljno shvata. Više nemam ulogu koju bih igrala, sada to moram da priznam sebi. Makar imam saznanje da sam doprinela istrazi, jer ne može biti slučajnost da je Megan nestala baš dan pošto sam je videla s tim muškarcem. Uz radostan coktaj, živahno otvaram drugu limenku džin-tonika i shvatam, sa poletom, da ceo dan nisam pomislila na Toma. Sve do sada. Razmišljala sam o Skotu, o Gaskilu, o D., o riđokosom iz voza. Tom je pao na peto mesto. Otpijam gutljaj i radujem se što imam bar nešto da proslavim. Znam da će mi biti bolje, da ću biti srećna. Neće potrajati. subota, 20. juli 2013. JUTRO Nikada se neću opametiti. Budim se sa teškim osećajem griže savesti, stida, i odmah znam da sam učinila nešto glupo. Prolazim kroz svoj užasni, bolni, dobro poznati ritual prisećanja šta bi to moglo biti. Poslala sam mu mejl. Eto šta. Crowarez

59


Bosnaunited

Sinoć se, u jednom trenutku, Tom popeo na listi muškaraca o kojima razmišljam i poslala sam mu mejl. Moj laptop je na podu kraj kreveta, optuživački me gleda. Preskačem ga na putu do kupatila. Pijem vodu direktno sa česme, bacivši kratak pogled na svoj odraz u ogledalu. Ne izgledam dobro. Ipak, tri dana bez alkohola solidan su uspeh, i danas ću opet početi. Dugo se tuširam, postepeno spuštajući temperaturu vode, hladeći je sve dok ne postane potpuno ledena. Ne možete da stanete direktno pod hladan tuš, prevelik je šok, previše je brutalno, zato je postepeno hladite, skoro neprimetno, nešto kao kuvanje žabe samo u obrnutom smeru. Hladna voda mi smiruje kožu, otupljuje gorući bol posekotine na glavi i iznad oka. Nosim laptop u prizemlje i kuvam čaj. Postoji šansa, slaba doduše, da sam napisala Tomu mejl koji nisam poslala, duboko udišem i otvaram svoj Dži-mejl nalog, sa olakšanjem shvatam da nema novih poruka. Onda klikćem na folder poslatih, i vidim je. Pisala sam mu, ali nije mi odgovorio. Imejl je poslat nešto posle jedanaest sati uveče; pila sam dugo pre toga. Adrenalin i dejstvo alkohola su dotad zasigurno prošli. Klikćem na poruku. Možeš li, molim te, da kažeš svojoj ženi da prestane da laže policiju o meni? Prilično je nisko, složićeš se, što pokušava da me uvali u nevolju, govoreći policiji da sam opsednuta njom i njenim ružnim derištem. Ona mora da se sredi. Kaži joj da me jebeno ostavi na miru. Sklapam od i besno zatvaram laptop, grčim se, bukvalno, celo telo mi se skuplja u sebe, hoću da budem manja, hoću da nestanem. Uz to se i plašim, jer ako Tom odluči da ovo pokaže policiji, mogla bih da nagrabusim. Ako Ana skuplja dokaze da sam osvetoljubiva i opsesivna, ovo bi mogao da bude ključni dokaz u njenom slučaju. I zašto sam uopšte spomenula devojčicu? Kakva osoba to čini, kakva osoba tako razmišlja? Ne želim tom detetu ništa nažao, ne mogu ružno da mislim o detetu, bilo kom detetu, a naročito ne o Tomovom. Ne razumem sebe, ne razumem osobu kakva sam postala. Bože, on me sigurno mrzi. Mrzi me, tu verziju mene, svakako, verziju koja je sinoć napisala ovaj imejl. Ona čak nije ni nalik meni, jer ja nisam takva. Nisam osoba zatrovana mržnjom. Jesam li? Pokušavam da ne mislim o ružnim danima, ali sećanje se u ovakvim trenucima uvlači u moju glavu. Još jedna svađa, koja vodi ka raskidu, buđenje posle žurke, posle rupe u sećanju, Tom mi govori kako sam se odvratno ponašala prethodne noći, kako sam ga obrukala vređajući ženu njegovog kolege, urlajući na nju zbog flertovanja sa mojim mužem. "S tobom više ne idem nigde", rekao mi je. "Pitaš me zašto više ne pozivam svoje prijatelje kući, zašto više ne idemo zajedno u pivnicu - da li stvarno hoćeš da znaš? Zbog tebe. Zato što te se stidim." Uzimam tašnu i ključeve, idem u supermarket u ulici, baš me briga što još nije devet sati ujutru, uplašena sam i neću da razmišljam, ako popijem nešto protiv bolova i zalijem to jednim pićem, moći ću da se isključim, da prespavam ceo dan, kasnije ću se suočiti s tim. Stižem do ulaznih vrata, hvatam se za kvaku. Zastajem. Mogu da se izvinim Tomu, ako se odmah izvinim, možda uspem nešto da spasem, možda uspem da ga ubedim da ne pokazuje imejl Ani, niti policiji. Neće biti prvi put da me Tom štiti od nje. Onog dana, prošlog leta, kada sam otišla kod Toma i Ane, stvari se nisu odvijale baš onako kako sam ispričala policiji. Pre svega, nisam pozvonila na vrata. Nisam bila sigurna šta želim, i dalje nisam sigurna šta mi je bila namera. Tačno je da sam otišla stazom i preskočila ogradu. Bilo je tiho, nisam ništa čula. Prišla sam klizećim vratima i provirila Crowarez

60


Bosnaunited

unutra, tačno je da je Ana spavala na kauču. Nisam je pozvala, ni nju ni Toma. Nisam htela da je budim. Beba nije plakala, spavala je u kolevci kraj majke. Podigla sam je i iznela napolje, najbrže što sam mogla. Sećam se da sam trčala prema ogradi s njom u naručju, beba je počela da se budi i malo zakmečala. Nisam znala šta radim. Nisam htela da je povredim. Stigla sam do ograde, držeći bebu čvrsto u naručju. Počela je da plače, da vrišti, ljuljuškala sam je i utišavala i onda sam čula još jedan zvuk, zvuk voza koji se približava, i tada sam okrenula leđa ogradi i ugledala nju, Anu, kako trči prema meni, usta otvorenih poput zjapeće rane, usne su joj se pomerale, ali nisam uspevala da čujem šta govori. Uzela mi je dete i pokušala sam da pobegnem, ali sam se saplela i pala. Stajala je iznad mene, govoreći mi da je se klonim ili će zvati policiju. Pozvala je Toma i došao je kući, seo je s njom u dnevnu sobu, ona je histerično plakala, ne odustajući od namere da zove policiju, htela je da me uhapse za otmicu deteta. Tom ju je odgovorio, preklinjao ju je da se ostavi toga, da me pusti. Spasao me je od nje. Posle toga me je odvezao kući, i kada sam izašla iz kola, uzeo me je za ruku. Mislila sam da je to gest dobrote, utehe, ali stiskao je sve jače i jače i jače, dok nisam vrisnula, i njegovo lice pocrvenelo, a onda mi je rekao da će me ubiti ako na bilo koji način naudim njegovoj kćerki. Ne znam šta mi je bila namera. I dalje ne znam. Oklevam na vratima, stežući kvaku. Grizem se za donju usnu, znam, ako sada počnem da pijem, biće mi bolje narednih sat ili dva, a gore narednih šest ili sedam. Puštam kvaku i vraćam se u dnevnu sobu, opet uključujem laptop. Moram da se izvinim, moram da molim za oproštaj. Logujem se na svoj imejl nalog i vidim da imam jednu novu poruku. Nije od Toma, već od Skota Hipvela. Draga Rejčel, Hvala na javljanju. Ne sećam se da vas je Megan spominjala, ali u galeriji je imala puno redovnih posetilaca - nisam dobar sa imenima. Voleo bih da popričam sa vama o tome što znate. Molim vas pozovite me na 07583/123-657 čim budete mogli. Srdačno, Skot Hipvel Za trenutak mi proleće kroz glavu da je poslao imejl na pogrešnu adresu. Ova poruka je namenjena nekom drugom. Ali to je samo trenutak, i onda se sećam. Sećam se. Sedela sam na kauču, s dopola popijenom drugom flašom, shvativši da ne želim da se moje učešće u istrazi završi. Htela sam da budem u centru zbivanja. I tako sam mu pisala. Skrolujem sa njegovog imejla na svoj. Dragi Skote, Oprostite što vam se opet javljam, ali smatram da je važno da popričamo. Nisam sigurna je li me Megan ikada spomenula - ja sam prijateljica iz galerije - nekada sam živela u Vitniju. Mislim da imam informaciju koja će vas zanimati. Molim vas, odgovorite mi na ovu imejl adresu. Rejčel Votson Osećam kako mi vrućina udara u lice, a stomak se puni kiselinom. Juče sam, razumna, bistrog uma, ispravnog razmišljanja, odlučila da se pomirim s tim da je moja uloga u ovoj priči završena. Ali moj anđeo čuvar je opet izgubio bitku, poražen alkoholom i osobom koja postajem pod dejstvom alkohola. Pijana Rejčel ne vidi posledice, ona je ili Crowarez

61


Bosnaunited

preterano ekspanzivna i optimistična, ili obavijena mržnjom. Ona nije ni prošlost ni budućnost. Ona obitava isključivo u sadašnjem trenutku. Pijana Rejčel, želeći da bude deo priče, imala je potrebu da ubedi Skota da popriča s njom, i slagala je. Lagala sam. Želim da se izbodem noževima kako ne bih osećala više ništa osim stida, ali nisam tako hrabra. Počinjem da pišem Tomu, pišem i brišem, pišem i brišem, pokušavajući da iznađem način da mu zatražim oproštaj za stvari koje sam sinoć rekla. Kada bih morala da zapišem svaki svoj greh zbog kojeg bi trebalo da se izvinim Tomu, bila bi to obimna knjiga. VEČE Pre nedelju dana, skoro tačno nedelju dana, Megan Hipvel je izašla iz kuće broj petnaest u Ulici Blenhajm i nestala. Niko je od tada nije video. Od subote nije nikome telefonirala, niti je upotrebila kreditne kartice. Kada sam to danas pročitala u vestima, počela sam da plačem. Sada se stidim tajnih misli koje su mi se javljale. Megan nije zagonetka koju treba rešiti, ona nije osoba koja tumara na početku filma, lepa, eterična, nestvarna. Ona nije tajna. Ona je stvarna. U vozu sam, idem njenoj kući, idem da upoznam njenog muža. Morala sam da ga pozovem. Šteta je učinjena, nisam mogla tek tako da ignorišem imejl - ispričao bi policiji. Zar ne? Ja bih to učinila, da sam na njegovom mestu, ukoliko bi me kontaktirao neznanac, tvrdeći da ima informacije i onda nestao. Skot je možda već pozvao policiju, možda me čekaju tamo. Sedeći na svom uobičajenom mestu, iako nije moj uobičajeni dan, imam utisak kao da padam sa litice. Isti osećaj imala sam jutros kada sam birala njegov broj, kao da padam kroz tamu, ne znajući kada ću udariti. Skot mi se obratio tihim glasom, kao da je u sobi bio još neko, neko ko nije smeo da čuje. "Možemo li da pričamo u četiri oka?", upitao je. "Ja... ne. Mislim da to nije pametno..." "Molim vas?" Oklevala sam, na trenutak, a onda sam pristala. "Možete li da dođete kod mene kući? Ne sada, moji... ovde su ljudi. Večeras?" Dao mi je adresu, koju sam se pravila da zapisujem. "Hvala vam što ste mi se javili", rekao je i prekinuo vezu. Dok sam pristajala, znala sam da to nije dobra ideja. Ono što znam o Skotu, iz novina, jeste skoro ništa. Ono što znam iz svojih opservacija, ne znam zapravo. Ne znam ništa o Skotu. Znam o Džejsonu, koji, moraću sebe da podsećam, ne postoji. Ono što sa sigurnošću znam - u šta sam apsolutno sigurna - jeste da Skotove žene nema već nedelju dana. Znam da je on verovatno osumnjičen. I znam, jer sam videla taj poljubac, da je imao motiv da je ubije. Naravno, on možda ne zna da je imao motiv, ali... Zaboga, upetljala sam se u mozganje o tome, ali kako da propustim priliku da se približim toj kući, koju sam već stotinu puta osmotrila iz voza, sa ulice? Da dođem do njegovih vrata, uđem u kuću, sednem u njegovu kuhinju, na njegovu terasu, gde su oni sedeli, gde sam ih videla? Bilo je previše primamljivo. Sada sedim u vozu, obgrlivši se rukama, zavukavši šake pod miške kako ne bi drhtale, poput deteta, uzbuđenog deteta, uhvaćenog u nestašluku. Bila sam tako srećna što imam neki cilj koji me je sprečavao da razmišljam o stvarnosti, da Crowarez

62


Bosnaunited

razmišljam o Megan. Sada razmišljam o njoj. Moram da ubedim Skota da je poznajem - malo, ne puno. Tako će mi poverovati kada mu budem rekla da sam je videla s drugim muškarcem. Ako mu odmah priznam laž, više mi neće verovati. Stoga pokušavam da zamislim kako bi izgledalo svratiti u galeriju, ćaskati s njom uz kafu. Da li ona pije kafu? Pričale bismo o umetnosti, možda, ili jogi, ili o našim muževima. Ne znam ništa o umetnosti, nikada nisam išla na jogu, nemam muža. A ona je svog prevarila. Razmišljam o stvarima koje su njene prave drugarice rekle o njoj, predivna, zabavna, lepa, velikog srca. Voljena. Pogrešila je, dešava se. Niko nije savršen.

Crowarez

63


Bosnaunited

ANA

Juli 2013. subota, 20. juli 2013. JUTRO Ivi se budi odmah posle šest. Ustajem iz kreveta, uvlačim se u dečju sobu i uzimam je, hranim je i nosim u naš krevet. Kada se opet probudim, Tom nije kraj mene, ali čujem njegove korake na stepenicama. Peva, tiho i nemelodično, Srećan ti rođendan, srećan ti rođendan... nisam se toga ni setila, potpuno sam zaboravila; nisam mislila ni na šta osim na svoju malu devojčicu i povratak u krevet. Sada se kikoćem pre nego se razbudim, otvaram oči i Ivi se takođe smeši, i onda dižem pogled, Tom stoji u podnožju kreveta i drži poslužavnik, na sebi ima moju kuvarsku kecelju i ništa više. "Doručak u krevetu za slavljenicu", kaže, spuštajući poslužavnik na ivicu kreveta i prilazeći da me poljubi. Otvaram poklone. Od Ivi sam dobila lepu srebrnu narukvicu sa oniksom, od Toma negliže i gaćice od crne svile, i ne mogu da prestanem da se smeškam. On se penje nazad u krevet i ležimo sa Ivi između nas, ona omotava prstiće čvrsto oko njegovog kažiprsta i ja hvatam njeno savršeno, ružičasto stopalo i osećam vatromet u grudima. Ovolika količina ljubavi je neverovatna. Nešto kasnije, kada Ivi dosadi leškarenje, uzimam je, silazimo u prizemlje i ostavljamo Toma da drema. Zaslužio je. Bazam po kući, čisteći tu i tamo, pijem kafu na verandi gledajući poluprazne vozove kako prolaze, razmišljam o ručku. Vruće je, prevruće za pečenje, ali svejedno ću ga spremiti, jer Tom voli pečenje i posle možemo da se rashladimo sladoledom. Trebalo bi da skoknem po njegovo omiljeno vino, samo da obučem Ivi i ubacim je u kolica, pa ćemo prošetati do prodavnice. Svi su mi rekli da sam luda što sam pristala da se uselim u Tomovu kuću. Takođe, svi su mislili da sam luda što sam se spanđala sa oženjenim čovekom, bez obzira na to što je njegova žena bila psihički nestabilna, i dokazala sam im da nisu u pravu. Ma koliko da nas Rejčel uznemirava, Tom i Ivi su vredni svega toga. Ali što se kuće tiče, bili su u pravu. Ponekad, kada sija sunce, naša mala ulica sa urednim drvoredom, doduše ne sasvim slepa, ali sa istim osećajem izolovanosti, ume da deluje savršeno. Njeni pločnici su prepuni majki sa kolicima, poput mene, sa psima na povocu i decom na biciklima, dakle, ume da deluje idilično. Ume, ako ne slušate škripu kočnica na šinama. Ume, ako se ne osvrnete i ne pogledate u kuću broj petnaest. Kada se vratim iz kupovine, Tom sedi za trpezarijskim stolom, gledajući nešto na kompjuteru, na sebi ima samo šorts, bez majice, primećujem kako mu se mišići gibaju pod kožom pri svakom pokretu. Pogled na njega me i dalje uzbuđuje. Javljam mu se, ali on je u nekom svom svetu i kada mu prstima dodirnem rame, trza se. Naglo zatvara laptop. "Zdravo", kaže, ustajući. Smeška mi se, ali deluje umorno, zabrinuto. Uzima Ivi od Crowarez

64


Bosnaunited

mene i gleda me u oči. "Šta je bilo?", pitam. "Šta se desilo?" "Ništa", odgovara on i okreće se prema prozoru, cupkajući Ivi na boku. "Tome, šta je bilo?" "Ništa." Okreće glavu da me pogleda i znam šta se dogodilo i pre nego što bilo šta izusti. "Rejčel. Još jedan mejl." Vrti glavom i izgleda tako ranjeno, tako uzrujano, i nerviram se, ne mogu to da podnesem. Ponekad želim da ubijem tu ženu. "Šta je rekla?" Tom opet odmahuje glavom. "Nebitno je. Samo je... uobičajeno. Lupeta gluposti." "Žao mi je, žao mi je", kažem i ne pitam ga koje tačno gluposti, jer znam da mi neće reći. Ne voli da me opterećuje tim stvarima. "Ne brini. Nije strašno. Samo njeno uobičajeno pijano trabunjanje." "Bože, hoće li ta žena ikada otići? Hoće li nas ikada pustiti da budemo srećni?" Tom mi prilazi i ljubi me sa našom kćerkicom između nas. "Srećni smo" kaže. "Jesmo." VEČE Srećni smo. Ručali smo i raširili se po travnjaku, a kada je postalo pretopio, ušli smo u kuću i jeli sladoled dok je Tom gledao Formulu 1. Ivi i ja smo se igrale glinom, usput je malo i pojela. Razmišljam o onome što se događa u ulici i o tome kako imam sreće, kako je sve onako kako sam želela. Kad pogledam Toma, zahvaljujem bogu što smo se sreli, zahvaljujem bogu što sam se našla tu da ga spasem od nje. Izludela bi ga na kraju, zaista verujem u to, urnisala bi ga, pretvorila bi ga u nešto što nije. Tom je odneo Ivi na sprat da je okupa, čujem njeno radosno skičanje i opet se smešim, smešak mi ceo dan ne silazi s lica. Perem sudove, pospremam dnevnu sobu, razmišljam o večeri. Nešto lagano. Smešno, zaista, jer sam se do pre par godina gnušala ideje ostanka u kući i kuvanja na moj rođendan, ali sada je to savršeno, tako bi trebalo da bude. Samo nas troje. Skupljam Ivine igračke, razbacane po podu dnevne sobe, vraćam ih u njihov sanduk. Radujem se što ću je večeras ranije uspavati, što ću obući negliže koji mi je Tom kupio. Još se nije smračilo, ali palim sveće iznad kamina i u kuhinji, otvaram drugu flašu merloa da prodiše. Vraćam se u dnevnu sobu, i samo što se nagnem preko kauča da navučem zavese, vidim ženu, glava joj je povijena dok korača pločnikom sa suprotne strane ulice. Ne diže glavu, ali to je ona, sigurna sam, naginjem se bliže, dok mi srce ubrzano lupa, pokušavajući da je bolje osmotrim, ali ugao je pogrešan i više joj ne vidim lice. Okrećem se, spremna da istrčim iz kuće i pojurim je niz ulicu, ali Tom stoji tu, na vratima, i drži Ivi umotanu u peškir. "Jesi li dobro?", pita me. "Šta se desilo?" "Ništa", kažem, gurajući ruke u džepove kako ne bi video da drhte. "Ništa se nije desilo. Baš ništa."

Crowarez

65


Bosnaunited

REJČEL

nedelja, 21. juli 2013. JUTRO Dok se budim, glava mi je prepuna misli o njemu. Ne deluje stvarno, ništa od svega toga. Koža me pecka, tako bih rado nešto popila, ali ne smem. Moram da ostanem bistre glave. Za Megan, za Skota. Potrudila sam se. Oprala sam kosu i našminkala se, obukla jedine farmerke koje mi nisu male, bluzu sa printom i ravne sandale. Izgledala sam pristojno. Govorila sam sebi da je smešno što brinem o svom izgledu, jer je to poslednja stvar koja će Skotu biti na pameti, ali nisam mogla da odolim. Bila je to moja prva poseta njemu, bilo mi je važno. Više nego što bi trebalo. Sela sam u voz, napustivši Ešberi oko šest i trideset, u Vitni sam stigla nešto posle sedam. Pešačila sam Ulicom Rouzberi, pored podzemnog prolaza, ovoga puta nisam gledala, nisam smela. Ubrzala sam korak pored kuće broj dvadeset tri, Tomove i Anine, povijene glave i sa naočarima za sunce, moleći se da me ne vide. Bilo je mirno, ulica je bila pusta, dva automobila su prošla glavnom ulicom između parkiranih vozila. To je uspavana uličica, uredna i dobrostojeća, s puno mladih porodica, koje u to vreme večeraju ili sede na kauču, mame i tate sa dečicom između sebe, dok gledaju X faktor. Od broja dvadeset tri do broja petnaest nema više od pedeset ili šezdeset koraka, ali pešačenje se oteglo, činilo mi se da traje čitavu večnost, noge su mi postale teške, korak nesiguran, kao da sam pijana, kao da bih mogla svakog časa da se skljokam. Skot je otvorio vrata čim sam pokucala, dok mi je ruka još bila podignuta, drhtava. Pojavio se na vratima, viši za glavu od mene. "Rejčel?", upitao je, odmeravajući me bez osmeha. Klimnula sam glavom. Pružio je ruku i prihvatila sam je, pokazao mi je da uđem u kuću, ali za trenutak sam stajala kao ukopana... Uplašila sam se. Izbliza je delovao zastrašujuće, visok i širokih ramena, mišićavih ruku i pleća. Šake su mu bile ogromne. Kroz glavu mi je proletelo kako bi mogle da me zdrobe, moj vrat, grudni koš, bez naročitog napora. Prošla sam pored njega u hodnik, očešavši rukom njegovu, osetivši kako mi rumenilo obliva lice; mirisao je na ustajali znoj, tamna kosa bila mu je slepljena, kao da se dugo nije tuširao. U dnevnoj sobi sam doživela deža vi, toliko silovit da je to zastrašujuće, prepoznala sam kamin okružen udubljenim svodovima, ugao pod kojim svetlost prodire sa ulice kroz poluspuštene roletne, i znala sam da će, kada se okrenem levo, tamo biti staklo i zelenilo i iza toga železnička pruga. Okrenula sam se i ugledala kuhinjski sto, dvokrilna vrata i bujno parče travnjaka; znala sam tu kuću. Najednom sam osetila vrtoglavicu i poželela da sednem, setila sam se svog gubitka sećanja od subote uveče, svih tih izgubljenih sati. Nije mi to bila namera, naravno. Znala sam tu kuću, ali ne zato što sam ikada bila u njoj. Znala sam je zato što je identična kao kuća broj dvadeset tri: hodnik vodi do stepeništa Crowarez

66


Bosnaunited

i desnom stranom do dnevne sobe, iz koje se ulazi u kuhinju. Veranda i vrt su mi poznati jer sam ih viđala iz voza. Nisam išla na sprat, ali znala sam da se kod odmorišta nalazi veliki prozor iz kog se izlazi na improvizovanu terasu. Znala sam da su na spratu dve spavaće sobe, glavna sa dva velika prozora s pogledom na ulicu, manja pozadi, sa pogledom na vrt. Samo na osnovu poznavanja unutrašnjosti te kuće ne znači da sam ranije bila u njoj. Ipak, drhtala sam kada mi je Skot pokazao da uđem u kuhinju. Ponudio mi je čaj. Sela sam za kuhinjski sto dok je on prokuvao vodu, prelio kesicu čaja u šolji i prosuo malo kipuće vode po radnoj površini, mrmljajući nešto sebi u bradu. U prostoriji se osećao jak miris antiseptika, ali Skot je bio neuredan, sa znojnim flekama na leđima majice i farmerkama koje su mu visile sa kukova, kao da su mu bile prevelike. Pitala sam se kada je poslednji put jeo. Spustio je šolju sa čajem ispred mene i seo za kuhinjski sto preko puta, skrstivši ruke pred sobom. Tišina se otegla, ispunjavajući prostor između nas, celu prostoriju, zvoneći mi u ušima, bilo mi je vruće i neprijatno, misli su mi se najednom pobrisale, nisam znala šta radim tu, zašto sam uopšte došla? U daljini sam čula tiho klaparanje, voz je dolazio. Taj zvuk je bio neobično umirujući. "Vi ste prijateljica", konačno je izustio. "Meganina prijateljica?" Njeno ime s njegovih usana popelo mi je knedlu u grlo, zurila sam u sto, čvrsto obmotavši šake oko šolje. "Da", rekla sam. "Znam je... površno. Iz galerije." Skot me je gledao, čekajući. Videla sam kako mu se zateže mišić na bradi dok je stiskao zube. Tražila sam reči koje nisu dolazile. Trebalo je bolje da se pripremim. "Ima li nekih novosti?", upitala sam. Zadržao je pogled na meni i za trenutak sam osetila strah; rekla sam nešto pogrešno, nije me se ticalo ima li nekih novosti, Skot će se naljutiti, zamoliće me da odem. "Nema", rekao je. "Šta ste to hteli da mi kažete?" Voz je sporo prolazio i pogledala sam prema pruzi, osećajući vrtoglavicu, kao da doživljavam vantelesno iskustvo, kao da posmatram samu sebe. "U mejlu ste rekli da želite nešto da mi kažete o Megan?" Glas mu se malo povisio. Duboko sam uzdahnula. Osećala sam se grozno, bila sam bolno svesna da će ono što ću mu reći samo pogoršati situaciju, da će ga povrediti. "Videla sam je s nekim", rekla sam. Reči su izletele same od sebe, tupe i glasne, bez pripreme, bez konteksta. Skot je zurio u mene, otvorenih usta. "Kada? Videli ste je u subotu uveče? Jeste li to rekli policiji?" "Ne, u petak ujutru", uzvratila sam i ramena su mu se snuždila. "Ah... U petak je bila dobro. Zašto je to važno?" Taj puls u vilici se ponovio, njegov bes je rastao. "Videli ste je sa... videli ste je sa nekim? Sa muškarcem?" "Da..." "Kako je izgledao?" Skot je ustao, zaklonivši svojim telom svetlost. "Jeste li rekli policiji?", upitao je opet. "Jesam, ali nisam sigurna da su me shvatili ozbiljno." "Zašto?" "Eto tako... ne znam... mislila sam da bi i vi trebalo da znate." Crowarez

67


Bosnaunited

Nagnuo se napred, oslonivši ruke o sto, stegnuvši pesnice. "Šta to pričate? Videli ste je gde? Šta je radila?" Opet sam uzdahnula. "Bila je... napolju, na vašem travnjaku", rekla sam. "Evo tu." Pokazala sam na vrt. "Ona... Videla sam je iz voza." Neverica na njegovom licu je bila nepogrešiva. "Svakodnevno... putujem vozom za London iz Ešberija. Prolazim ovuda. Videla sam je, bila je s nekim. I to... niste bili vi." "Kako... znate... petak ujutru? Petak, dan pre njenog nestanka?" "Da." "Nisam bio tu", rekao je. "Bio sam na putu. Na konferenciji, u Birmingamu, vratio sam se u petak uveče." Crvene tačke su mu izbile na obrazima, njegov skepticizam se pretvarao u još nešto. "Znači, videli ste je na travnjaku, s nekim. I..." "Ljubila ga je", rekla sam. Morala sam da dođem do toga, pre ili kasnije. Morala sam da mu kažem. "Ljubili su se." Skot se uspravio, šake su mu i dalje bile skupljene u pesnice, spuštene niz telo. Crveni pečati na njegovim obrazima dobijali su na boji i žestini. "Žao mi je", rekla sam. "Mnogo mi je žao, znam da je užasno čuti tako nešto..." Skot je digao ruke, odmahnuvši njima. Prezrivo. Nije ga zanimala moja saosećajnost. Znam taj osećaj. Sedeći tu, setila sam se kako sam se i sama osećala kada u svojoj kuhinji, pet kuća dalje, sa Larom, mojom bivšom najboljom drugaricom, koja je sedela za kuhinjskim stolom i držala svoje debelo dete na krilu. Sećam se da mi je rekla kako joj je žao što se moj brak okončao, sećam se da me je razbesnela njena ofucana fraza. Rekla sam joj da se nosi i ona je meni rekla da joj se tako ne obraćam pred detetom. Tada sam je poslednji put videla. "Kako je izgledao taj muškarac s kojim ste je videli?", upitao je Skot. Stajao je leđima okrenut meni, gledajući u travnjak. "Bio je visok... viši od vas, možda. Tamnog tena. Mislim da bi mogao biti Azijat. Indijac, nešto tako." "I ljubili su se ovde u vrtu?" "Da." Teško je uzdahnuo. "Isuse, treba mi piće." Okrenuo se prema meni. "Hoćete li pivo?" Htela sam, očajnički sam želela piće, ali odbila sam. Gledala sam kako vadi bocu iz frižidera, otvara je i otpija veliki gutljaj. Mogla sam skoro da osetim kako hladna tečnost klizi niz moje grlo dok sam ga posmatrala, ruka mi je čeznula za čašicom. Skot se naslonio na kuhinjski pult, pognuvši glavu skoro do grudi. Osećala sam se grozno, nisam bila od pomoći, samo sam mu otežala situaciju, pojačala njegov bol. Ometala sam ga u žalosti, to je bilo pogrešno. Nije trebalo da dolazim. Nije trebalo da lažem. Očigledno, nikada ne bi trebalo da lažem. Ustala sam kada je progovorio. "Možda je... ne znam. Možda je to dobro, zar ne? Možda to znači da je Megan živa. Samo..." Gorko se nasmejao. "Samo je pobegla s nekim." Nadlanicom je obrisao suzu sa obraza i srce mi se zgrčilo u lopticu. "Ali stvar je u tome što ne mogu da verujem da se nije javila." Pogledao me je, kao da ja imam odgovore, kao da ja znam. "Sigurno bi se javila, zar ne? Zna koliko bih paničio... koliko bih očajavao. Ona... nije Crowarez

68


Bosnaunited

tako osvetoljubiva, zar ne?" Razgovarao je sa mnom kao s nekim u koga ima poverenja, kao s Meganinom prijateljicom, i znala sam da je to pogrešno, ali osećaj je bio dobar. Otpio je još piva i okrenuo se prema vrtu. Pratila sam njegov pogled do gomilice kamenja uz ogradu, kameni zidić koji je davno započet i nikada nije završen. Skot je prineo bocu do usta, a onda se zaustavio i okrenuo prema meni. "Videli ste Megan iz voza?", upitao je. "Znači, vi ste... samo gledali kroz prozor i ona je bila tu, žena koju slučajno poznajete?" Atmosfera u sobi se promenila, Skot više nije bio siguran jesam li saveznik, može li mi verovati. "Da, ja..." Senka sumnje je prešla preko njegovog lica. "Znala sam gde živi", rekla sam i odmah zažalila zbog tih reči. "Mislim, gde vas dvoje živite. Nekada sam... živela u ovoj ulici. Davno. I tako. Tako sam ponekad u prolazu gledala Megan." Skot je piljio u mene, osećala sam kako mi obrazi gore. "Bila je često... često je bila napolju." Spustio je praznu bocu na kuhinjski pult, napravio dva koraka prema meni i seo za sto, na stolicu najbližu meni. "Znači, dobro poznajete Megan? Mislim, dovoljno dobro da svratite kod nas kući?" Krv mi je pulsirala na vratu, znoj curio niz kičmu, adrenalin neprijatno kuljao venama. Nije trebalo ovo da kažem, nije trebalo da sve komplikujem lažima. "Samo... jednom, ali ja... znala sam gde je kuća, jer sam nekada živela u ulici." Izvio je obrve. "Dole niže. U broju dvadeset tri." Sporo je klimnuo glavom. "Votson...", rekao je. "Znači vi ste... šta, Tomova bivša žena?" "Da. Odselila sam se pre nekoliko godina." "Ali i dalje ste posećivali Meganinu galeriju?" "Ponekad." "I kada biste je videli, šta ste... Jeste li pričali o ličnim stvarima, o meni?" Glas mu je bio promukao. "O nekom drugom?" Odmahnula sam glavom. "Ne, ne. Obično sam samo... ubijala vreme, znate." Nastala je duga tišina, temperatura u prostoriji je rasla, najednom je miris antiseptika izbijao sa svake površine, vrtelo mi se u glavi. S moje desne strane bio je stočić sa uramljenim fotografijama, Megan mi se smeškala, veselo me optužujući. "Trebalo bi da krenem", rekla sam, "dovoljno sam uzurpirala vaše vreme." Počela sam da ustajem, ali je Skot ispružio ruku, i ne sklanjajući pogled sa mog lica, poklopio svojom šakom moju. "Nemojte još", rekao je tiho. Nisam ustala, ali sam izvukla šaku iz njegove, osećajući nelagodu, kao da sam vezana. "Taj muškarac", nastavio je. "Taj muškarac kog ste videli s njom - da li biste ga prepoznali? Kada biste ga videli?" Nisam mogla da mu kažem da sam ga već identifikovala u policiji. Moj jedini izgovor za obraćanje Skotu bio je taj da policija nije ozbiljno shvatila moju priču, ali ako mu priznam istinu, poverenje će nestati. Zato sam opet slagala. "Nisam sigurna", odgovorila sam. "Ali mislim da bih mogla." Sačekala sam trenutak, a onda dodala. "U novinama je bila izjava jednog Meganinog prijatelja. Zove se Radžeš. Crowarez

69


Bosnaunited

Zanimalo me je da li..." Skot je već odmahivao glavom. "Radžeš Gurdžal? Nema šanse. Bio je jedan od slikara, izlagao je u galeriji. Fin momak, ali... oženjen, ima decu." Kao da je to nešto značilo. "Čekajte", rekao je, ustajući. "Mislim da negde imam njegovu sliku." Požurio je uz stepenice. Osetila sam kako mi se ramena spuštaju, shvativši da skoro sat vremena sedim ukočena od napetosti. Iznova sam pogledala fotografije, Megan u sarongu na plaži, zatim njeno lice izbliza, sa zapanjujuće zelenim očima. Svuda je bila samo Megan, bez ijedne slike na kojoj su njih dvoje zajedno. Skot se vratio, držeći u ruci flajer, pokazujući mi ga - bila je to reklama za otvaranje galerije. Okrenuo je zadnju stranu. "Evo", rekao je, "ovo je Radžeš." Muškarac koji je stajao pored apstraktne slike jarkih boja bio je stariji, bradat, nizak, zdepast. Nije bio čovek kog sam videla s njom, ne onaj kog sam identifikovala u policiji. "Ovo nije on", rekla sam. Skot mi je prišao, zureći u pamflet, a onda se naglo okrenuo i izmarširao iz kuhinje, popevši se opet uz stepenice. Nekoliko sekundi kasnije, vratio se sa laptopom. Seo je za kuhinski sto. "Mislim", rekao je, uključujući računar, "mislim da bih mogao..." Ućutao je, i posmatrala sam ga, njegovo lice oličenje koncentracije, zategnute vilične mišiće. "Megan je išla kod psihoterapeuta", rekao je. "Zvao se... Abdik. Kamal Abdik. Nije iz Azije nego iz Srbije, ili Bosne, tako nekako. Tamnog je tena, mogao bi da prođe kao Indijac, bar iz daljine." Kucao je po tastaturi. "Postoji veb-sajt, mislim. Siguran sam da postoji, tamo ima slika..." Okrenuo je laptop kako bih mogla da vidim ekran. Nagnula sam se napred da bolje vidim. "To je on, rekla sam. "Definitivno je on." Skot je naprasno sklopio laptop. Dugo je ćutao, sedeći nadlakćen na sto, uronivši lice u drhtave šake. "Imala je napade panike", izustio je konačno. "Probleme sa spavanjem i slično. Počelo je prošle godine. Ne sećam se tačno kada." Pričao je ne gledajući me, kao da priča sam sa sobom, kao da je zaboravio da sam tu. "Ja sam joj predložio da porazgovara s nekim stručnim. Ohrabrio sam je da ode terapeutu, jer nisam bio u stanju da joj pomognem." Glas mu je blago podrhtavao. "Nisam mogao da joj pomognem. I rekla mi je da ima iste probleme kao u prošlosti, koji će s vremenom proći, ali naterao sam je... ubedio sam je da ode kod doktora. Preporučili su njega." Pročistio je grlo. "Terapija je pomogla. Bila je srećnija." Gorko se nasmejao. "Sada znam i zašto." Pružila sam ruku da ga utešno potapšem po šaci. Naglo ju je povukao i ustao. "Biće najbolje da odete", osorno je rekao. "Uskoro mi dolazi majka, neće me ostaviti na miru bar sat ili dva." Na vratima me je uhvatio za ruku. "Jesmo li se već negde sreli?", upitao je. Za trenutak sam pomislila da kažem: "Možda i jesmo, možda ste me videli u policijskoj stanici, ili ovde na ulici. Bila sam ovde u subotu uveče." Odmahnula sam glavom. "Ne verujem." Otpešačila sam do stanice najbrže što sam mogla. Na sredini ulice sam se osvrnula. Još je stajao na vratima, posmatrajući me. VEČE Crowarez

70


Bosnaunited

Opsesivno proveravam elektronsku poštu, ali ne stiže ništa od Toma. Pitam se koliko je ljubomornim pijancima život bio bolji pre imejlova i mobilnih telefona, pre svih tih elektronskih čuda i tragova koje ostavljaju. U današnjim novinama nema skoro ničega o Megan. Zamenile su je nove vesti, stranice posvećene političkoj krizi u Turskoj, četvorogodišnjoj devojčici koju su izujedali psi u Viganu, engleskoj fudbalskoj reprezentaciji koja je izgubila od Crne Gore. Megan je zaboravljena i trajala je samo nedelju dana. Keti me je danas pozvala na ručak, bila je slobodna, Dejmijen je otišao u Birmingam u posetu majci. Ona nije bila pozvana. Njih dvoje se zabavljaju skoro dve godine i Keti i dalje nije upoznala njegovu majku. Otišle smo u Žirafu u glavnoj ulici, restoran koji ne mirišem. Dok smo sedele na sredini prostorije, a oko nas vrištala tuđa deca, Keti me je ispitivala o tome šta nameravam sa svojim životom. Zanimalo ju je gde sam bila sinoć. "Jesi li upoznala nekog?", upitala me je, očiju iskričavih od nade. Prilično dirljivo. Umalo sam rekla da jesam, jer je to bilo tačno, ali lakše mi je bilo da slažem. Rekla sam joj da sam bila na sastanku Anonimnih alkoholičara u Vitniju. "O", uzvratila je postiđeno, spustivši pogled na svoju uvelu grčku salatu. "Mislila sam da si malo posrnula. U petak." "Jesam. Neće to ići tako lako, Keti", rekla sam i osećala se užasno, jer sam iskreno mislila da joj je stalo hoću li prestati da pijem ili ne. "Ali dajem sve od sebe." "Ako hoćeš, znaš, mogu da idem s tobom..." "Ne u ovoj fazi", rekla sam. "Ali hvala ti." "Pa, možda bismo mogle da uradimo nešto drugo zajedno, recimo da odemo u teretanu?", upitala je. Nasmejala sam se, a onda sam shvatila da je ozbiljna, i odgovorila joj da ću razmisliti o tome. Upravo je izašla - Keti - Dejmijen je pozvao i rekao da se vratio od majke, pa je otišla kod njega. Poželela sam da je opomenem - zašto trčiš kod njega čim te pozove? Ali zaista nisam u poziciji da delim ljubavne savete, ili bilo kakve savete, kada smo već kod toga, i u svakom slučaju mi se pije (o tome razmišljam još od kad smo ušle u Žirafu a nasmejani, pegavi konobar nas upitao jesmo li za čašu vina, na šta je Keti rekla: "Ne, hvala", vrlo odlučno). I tako joj mašem na rastanku i osećam kako mi žudnja gmiže po koži i odbija sve dobre misli (ne čini to, zasad ti ide dobro); navlačim patike kako bih otišla u prodavnicu kada mi zazvoni mi telefon. Tom. Mora da je Tom. Vadim telefon iz tašne, gledam u ekran i srce mi lupa kao bubanj. "Zdravo." Nastaje muk, stoga pitam: "Je li sve u redu?" Posle kraće pauze, Skot kaže: "Da, u redu je. Dobro sam. Zovem samo da se ti se zahvalim za juče. Što si odvojila vreme da me obavestiš." "Oh, nema problema. Nisi morao..." "Ometam te?" "Ne. U redu je." Tišina se oteže, stoga opet kažem: "U redu je. Jesi li... Da li se nešto desilo? Jesi li pričao sa policijom?" "Danas me je obišla detektivka iz odeljenja za porodične odnose", kaže Skot. Srce mi Crowarez

71


Bosnaunited

ubrzava ritam. "Detektivka Rajli, tako se zove. Spomenuo sam joj Kamala Abdika. Rekao sam joj da bi možda vredelo pričati s njim." "Rekao si... rekao si joj da si pričao sa mnom?" Usta mi se suše. "Ne, nisam. Jer... Ne znam. Mislio sam da će biti bolje ako lično navedem njegovo ime. Rekao sam... slagao sam, znam, ali rekao sam kako sam lupao glavu pokušavajući da se setim nečeg značajnog, i kako bi možda valjalo popričati sa njenim terapeutom. Rekao sam da mi je njihov odnos u prošlosti bio sumnjiv." Ponovo mogu da dišem. "Šta je ona rekla?", pitam. "Rekla je da je već razgovarala s njim, ali da će to učiniti ponovo. Postavila mi je gomilu pitanja o tome zašto ga nisam spomenuo pre. Ona mi je nekako... ne znam. Ne verujem joj. Trebalo bi da je na mojoj strani, ali svaki put imam utisak da nešto njuška, kao da pokušava da me saplete." Neobično mi je drago što se ni njemu detektivka ne dopada; još jedna stvar koja nam je zajednička, još jedna nit koja nas vezuje. "I tako... hteo sam da ti se zahvalim. Što si mi rekla. Stvarno je bilo... zvuči čudno, ali bilo je dobro popričati s nekim... s kim nisam blizak. Kao da sam uspeo racionalnije da razmišljam. Kada si otišla, setio sam se kada je Megan prvi put otišla kod njega - Abdika - i kakva se vratila kući. Bilo je nečeg u njoj, neke vedrine." Glasno uzdiše. "Ne znam. Možda sam to umislio." Imam isti osećaj kao juče, Skot kao da više ne priča sa mnom, već sa samim sobom. Postala sam rezonator, i drago mi je zbog toga. Drago mi je što sam mu bila od koristi. "Ceo dan sam proveo preturajući po Meganinim stvarima", nastavlja Skot. "Već sam bio pretražio našu sobu, celu kuću, nekoliko puta, tražeći nešto, bilo šta što bi mi ukazalo na to gde bi mogla biti, nešto od njega, možda... Ali nisam ništa našao. Nema imejlova, nema pisama... ništa. Razmišljao sam da ga pozovem, ali ordinacija je danas zatvorena i ne mogu da nađem broj telefona." "Misliš li da je to pametno?" pitam. "Mislim, zar ne bi trebalo da prepustiš stvari policiji?" Ne želim to naglas da izgovorim, ali očigledno smo oboje pomislili: doktor je opasan. Ili bi barem mogao biti opasan. "Ne znam, jednostavno ne znam." Glas mu odiše očajanjem, što je bolno čuti, ali ne mogu da mu ponudim nikakvu utehu. Čujem ga kako diše sa druge strane veze, plitko, ubrzano, kao da se plaši. Želim da ga pitam ima li nekog kraj sebe, ali ne mogu: zvučalo bi pogrešno, nametljivo. "Danas sam ti video bivšeg", iznenada kaže Skot, a ja se ježim. "O?" "Da, otišao sam po novine i video ga na ulici. Pitao me je kako sam, ima li nekih novosti." "O", ponavljam, jer je to sve što mogu da izustim, ne nalazim reči. Ne želim da Skot razgovara sa Tomom. Tom zna da ja ne poznajem Megan Hipvel, Tom zna da sam bila u Ulici Blenhajm u noći kada je nestala... "Nisam te spomenuo. Znaš... Nisam bio siguran koliko je pametno spominjati naš susret." Crowarez

72


Bosnaunited

"Nije pametno... mislim. Ne znam. Može da zvuči čudno." "Jasno." Posle toga se oteže muk, čekam da mi srce uspori ritam, slutim da će Skot prekinuti vezu, a onda on kaže: "Zaista nikada nije pričala o meni?" "Naravno... naravno da jeste", kažem. "Nismo pričale tako često, ali..." "Ali si dolazila u kuću. Megan skoro nikad ne poziva ljude kući. Veoma je povučena, štiti svoj prostor." Smišljam neki razlog, žaleći što sam mu rekla da sam bila u kući. "Samo sam jednom svratila da pozajmim knjigu." "Zaista?" Ne veruje mi. Megan ne čita knjige. Sećam se da u kući nema knjiga, bar ne na policama. "Šta je pričala? O meni?" "Pa, da je veoma srećna", izmišljam. "Sa tobom, mislim. Vašom vezom." Tek kada izgovorim, shvatam koliko čudno zvuči, ali ne mogu da ulazim u detalje, i stoga pokušavam da se iščupam. "Iskreno, ja sam bila veoma nesrećna u braku, i mislim da je to bila neka vrsta poređenja. Vas dvoje ste sušta suprotnost. Ozarila bi se kada bi pričala o tebi." Koji ogavan kliše. "Stvarno?" Skot kao da ne primećuje žudnju u svom glasu. "Dobro je to čuti." Zastaje, i čujem kako diše, brzo i plitko. "Imali smo... imali smo užasnu svađu", nastavlja. "One noći kada je otišla. Mrzim... mrzim pomisao da je bila ljuta na mene kada...", glas mu se gubi. "Sigurna sam da više nije ljuta na tebe", tešim ga. "Svi parovi se svađaju, stalno..." "Ali ovo je bilo baš gadno, bilo je užasno, i ne mogu... ne smem ovo nikom da kažem, jer će izgledati kao da sam ja kriv." Glas mu se promenio, krivica ga izjeda, proganja. "Ne sećam se kako je počelo", priča Skot i u prvi mah mu ne verujem, a onda se sećam svih svađa koje sam zaboravila i grizem se za jezik. "Razbesneo sam se. Bio sam... grub prema njoj. Bio sam gad. Pravi gad. Iznervirala se, otišla je u sobu i počela da ubacuje stvari u torbu. Ne znam tačno šta, ali kasnije sam primetio da nema njene četkice za zube, i tako sam znao da ne planira da se vrati kući. Pretpostavio sam... da će prespavati kod Tare. Dešavalo se i ranije. Samo jednom, u stvari. Ne često." "Nisam čak ni pokušao da je zaustavim", nastavlja Skot i tada mi iznova sine da on zapravo ne priča meni, već se ispoveda. On je s jedne strane ispovedaonice, a ja s druge, bez lica, nevidljiva. "Samo sam je pustio." "To je bilo u subotu uveče?" "Da. Tada sam je poslednji put video." Bilo je očevidaca koji su je videli - "ženu koja odgovara njenom opisu" - kako korača prema stanici Vitni oko sedam i trideset, znam to iz novinskih izveštaja. Tada je poslednji put viđena. Niko se ne seća da ju je video na peronu, niti u vozu. Na toj stanici ne postoji video-nadzor, a nisu je snimile ni kamere na Koliju, iako izveštaji kažu da to ne znači da nije bila tamo, jer postoje "određeni mrtvi uglovi" na toj stanici. "Koliko je bilo sati kada si pokušao da stupiš u kontakt s njom?" pitam ga. Još jedan dugi muk. "Ja... otišao sam u pivnicu. U Ružu, znaš, odmah iza ugla, u Ulici Kingli? Morao sam da Crowarez

73


Bosnaunited

se ohladim, da sredim misli. Popio sam par piva, a onda sam se vratio kući. Bilo je nešto pre deset. Nadao sam se da se ona dotad smirila i vratila kući. Ali nije." "Znači, bilo je oko deset kada si pokušao da je pozoveš?" "Ne." Glas mu je nešto glasniji od šapata. "Nisam. Kod kuće sam popio još par piva, gledao malo TV. Onda sam otišao u krevet." Sećam se svih svađa sa Tomom, svih užasnih stvari koje bih rekla kada bi mi pukao film, svih istrčavanja na ulicu, urlanja na njega, govoreći mu da više neću da ga vidim. Uvek bi me pozvao, uvek bi me odgovarao od odlaska, pričao bi mi da se smirim, nagovarao me da se vratim kući. "Jednostavno sam mislio da sedi u Tarinoj kuhinji, znaš, da se žali na mene. Zato sam je pustio." Pustio ju je. Zvuči neosetljivo i nemarno, i nisam iznenađena što ovo nije ispričao nikom drugom. Iznenađena sam što uopšte govori meni. Ovo nije Skot kog sam zamišljala, nije Skot kojeg znam, onaj koji je stajao iza Megan na terasi, sa krupnim šakama položenim na njena koščata ramena, spreman da je zaštiti od svega. Spremam se da prekinem vezu, ali Skot nastavlja da priča: "Probudio sam se rano. Nije bilo poruka na telefonu. Nisam paničio, mislio sam da je kod Tare i da je i dalje ljuta na mene. Tada sam je pozvao i dobio njenu govornu poštu, ali i dalje nisam paničio. Mislio sam, verovatno spava, ili me ignoriše. Nisam mogao da nađem Tarin broj, ali imao sam njenu adresu - bila je na vizitkarti, na Meganinom radnom stolu. I tako sam ustao i odvezao se tamo." Pitam se, ako nije brinuo, zašto je osećao potrebu da ode kod Tare kući, ali neću da ga prekidam. Puštam ga da priča. "Stigao sam kod nje malo posle devet. Tari je trebalo neko vreme da dođe do vrata, ali kada je to učinila, bila je iznenađena što me vidi. Očigledno sam ja bio poslednja osoba koju je očekivala da će videti na svom pragu u to doba dana i tada sam znao... da Megan nije tamo. Počeo sam da mislim... počeo sam..." Reči zapinju i kajem se što sam sumnjala u njega. "Rekla mi je da je Megan poslednji put videla na času pilatesa, u petak uveče. Tada sam počeo da paničim." Kada prekinem vezu, razmišljam kako bi, da ne znam, da ga nikada nisam videla s njom, zapravo veći deo onoga što mi je ispričao zvučao prilično neistinito. ponedeljak, 22. juli 2013. JUTRO Prilično sam zblanuta. Spavala sam čvrstim snom i jutros mi je teško da se rasanim. Toplo vreme se vratilo, u vagonu je danas zagušljivo, iako je samo dopola pun. Kasno sam se probudila, nisam imala vremena da kupim novine ili proverim vesti na internetu pre izlaska iz kuće, zato sada pokušavam da se nakačim na BBC-jev sajt na svom telefonu, ali iz nekog razloga mu treba čitava večnost. Na Nortkotu ulazi čovek sa ajpedom i zauzima sedište pored mene. On nema poteškoća sa brzinom učitavanja, odlazi na sajt Dejli telegrafa i tamo velikim, crnim slovima piše: Muškarac uhapšen u vezi sa nestankom Megan Hipvel. Toliko sam zatečena da se nesvesno naginjem kako bih pročitala, čovek me gleda Crowarez

74


Bosnaunited

zapanjeno, skoro uplašeno. "Izvinite", kažem. "Poznajem je. Ženu koja je nestala. Poznajem je." "O, užasno", uzvraća on, sredovečni muškarac, učtiv i elegantan. "Želite li da pročitate priču?" "Molim vas. Ne mogu da se nakačim preko svog telefona." Ljubazno mi se osmehuje i pruža tablet. Dodirujem naslov i članak se otvara. Tridesetšestogodišnji muškarac je uhapšen u vezi sa nestankom Megan Hipvel, 29, žene iz Vitnija kojoj se od subote 13. jula gubi svaki trag. Policija nije potvrdila da li je uhapšeni muškarac Skot Hipvel, suprug Megan Hipvel, koji je u petak doveden na saslušanje. U jutrošnjoj izjavi, policijski portparol je rekao: ‘Možemo da potvrdimo da smo uhapsili muškarca u vezi sa Meganinim nestankom. I dalje ga ne teretimo za zločin. Potraga za Megan se nastavlja j trenutno pretražujemo adresu za koju verujemo da je mesto zločina. Prolazimo pored kuće, ali voz ovoga puta ne staje na semaforu, okrećem glavu, ali kasno. Prošla je. Ruke mi drhte dok vraćam ajped vlasniku, on tužno odmahuje glavom. "Veoma mi je žao", kaže. "Nije mrtva", kažem, glas mi podrhtava iako ni sama sebi ne verujem. Suze me peku u uglovima očiju. Bila sam u njegovoj kući. Bila sam tamo, sedela za stolom preko puta njega, gledala ga u oči, osetila nešto. Sećam se njegovih krupnih šaka i kako su mogle da me smožde, baš kao što su mogle da ubiju nju, nežnu, krhku Megan. Voz škripavo koči dok ulazimo u stanicu Vitni, skačem na noge. "Moram da idem", kažem čoveku do sebe, koji me gleda zbunjeno, ali mudro klima glavom , "Srećno", kaže. Trčim duž platforme i niz stepenice, uz koje se penje reka ljudi, skoro sam na dnu stepenica kada se sapletem i čovek kaže: "Pazi!" Ne gledam ga jer zurim u ivicu betonske stepenice, pretposlednje. Na njoj je mrlja od krvi. Pitam se koliko dugo stoji tu, može li biti nedelju dana stara? Je li to moja krv? Njena? Ima li tragova njene krvi u kući, pitam se, jesu li ga zato uhapsili? Pokušavam da zamislim kuhinju, dnevnu sobu. Miris čistoće, antiseptika. Je li ono bila varikina? Ne znam, ne mogu da se setim, ali jasno pamtim njegova znojava leđa i pivski zadah. Trčim pored podzemnog prolaza, zastavši na uglu Ulice Blenhajm. Jedva dišem dok hitam pločnikom spuštene glave, bojeći se da dignem pogled, ali kada to konačno učinim, ne vidim ništa. Nema parkiranih kombija ispred Skotove kuće, ni policijskih vozila. Zar su već pretražili kuću? Ako su nešto našli onda bi trebalo da su još tu, pretresajući svaki detalj, obrađujući dokaze? Ubrzavam korak. Kada stignem ispred njegove kuće, zaustavljam se, uzimam vazduh. Zavese su navučene, i na spratu i u prizemlju. Zavesa na prozoru susedne kuće se pomera. Posmatraju me. Prilazim kući, penjem se na verandu, dižem ruku. Skot ne bi trebalo da je tu, ne znam šta da radim. Samo želim da ga vidim. Želim samo da znam. Za trenutak stojim i protivno svim svojim instinktima kucam na vrata i okrećem se. Okrećem se da idem i u tom času se vrata otvaraju. Pre nego što stignem da se pomerim, njegova ruka se pruža, grabi me za mišicu i povlači ka sebi. Njegova usta su prezriva crta, oči divlje, uklete. Preplavljena strahom i adrenalinom, vidim tamu koja stiže. Otvaram usta da vrisnem, ali prekasno. Skot me uvlači Crowarez

75


Bosnaunited

u kuću, zalupivťi vrata za mnom.

Crowarez

76


Bosnaunited

MEGAN

četvrtak, 21. mart 2013. JUTRO Ja ne gubim. On bi trebalo da zna to o meni. Ja ne gubim u ovakvim igrama. Ekran mog telefona je prazan. Tvrdoglavo, bezobrazno prazan. Nema poruka, nema propuštenih poziva. Šta se dogodilo u onoj hotelskoj sobi? Gde mi je bila pamet? Jesmo li uspostavili neku vezu, da li se među nama zaista nešto dogodilo? On nema nameru da ode nekud sa mnom. Ali poverovala sam mu na sekundu - na više od sekunde - i to me najviše nervira. Ispala sam smešna, lakoverna. Smejao mi se, sve vreme. Ako misli da ću sedeti i plakati za njim, grdno se prevario. Mogu da živim bez njega, mogu sasvim lepo da živim bez njega - ne volim da gubim. To ne liči na mene. Ništa od ovoga ne liči na mene. Prosto ne mogu da verujem, ništa od svega ovoga nema smisla. Mene ne odbijaju. Ja sam ta koja ostavlja. Živa se jedem, ne mogu da se obuzdam, ne mogu da prestanem da mislim na to popodne u hotelu i misliću o tome opet i opet, šta mi je rekao, kako sam se osećala s njim. Gad, gad, gad. Ako misli da ću tek tako nestati, da ću se povući, vara se. Neće mene niko ignorisati. Za doručkom, Skot me moli da otkažem terapiju. Ne govorim ništa, pravim se da ga nisam čula. "Dejv nas je zvao na večeru", kaže. "Odavno nismo bili. Zar ne možeš da zakažeš za neki drugi dan?" Glas mu je vedar, kao da je to neki običan zahtev, ali osećam njegov pogled na sebi, njegove oči su na mom licu, na rubu smo svađe i moram da budem oprezna. "Ne mogu, Skote, kasno je", kažem. "Zašto ne pitaš Dejva i Karen da za vikend svrate kod nas?" Sama pomisao na druženje sa Dejvom i Karen je zamorna, ali moraću da učinim ustupak. "Nije kasno", kaže Skot, spuštajući šolju sa kafom na sto ispred mene. Na trenutak oslanja šake na moja ramena i kaže: "Otkaži, u redu?", i izlazi iz kuhinje. Trenutak kasnije ulazna vrata se zatvaraju, uzimam šolju sa kafom i razbijam je o zid. VEČE Mogla bih sebi da kažem da to zapravo nije odbijanje. Mogla bih sebe da ubedim kako on pokušava da bude moralan i profesionalan. Znam da to nije tačno, ili bar nije u potpunosti tačno, jer ako nekoga želite dovoljno jako, moral (i profesionalizam) svakako ne idu uz to. Učinićete sve da ga imate. Ali on mene ne želi dovoljno jako. Ignorisala sam Skotove pozive čitavo popodne, zakasnila sam na terapiju, ušla sam pravo u njegovu ordinaciju, ne javivši se sestri na prijemnom. Sedeo je za radnim stolom, pišući nešto, podigao je pogled kada sam ušla, nije se osmehnuo, samo ga je ponovo uperio Crowarez

77


Bosnaunited

u svoje papire. Stajala sam ispred njegovog radnog stola, čekajući da me pogleda, činilo se kao da je prošla čitava večnost. "Jesi li dobro?", upitao je, osmehnuvši se tek tada. "Kasniš." Dah mi je zapeo u grlu, nisam mogla da govorim. Obišla sam radni sto i naslonila se na ivicu, očešavši nogom njegovu butinu. Malo je ustuknuo. "Megan", rekao je, "jesi li dobro?" Odmahnula sam glavom, pružila mu ruku, prihvatio ju je. "Megan", ponovio je, vrteći glavom. Ćutala sam. "Ne možeš... Trebalo bi da sedneš", rekao je. "Hajde da popričamo." Odmahnula sam glavom. "Megan." Svaki put kada bi izgovorio moje ime, otežavao je situaciju. Ustao je, obišao radni sto, udaljivši se od mene. Zaustavio se nasred prostorije. "Dođi", rekao je poslovnim, hladnim glasom. "Sedi." Pratila sam ga do sredine prostorije, prišla sam mu, obgrlila ga jednom rukom oko struka, a drugu mu položila na grudi. Uhvatio me je za šake i odmakao se od mene. "Nemoj, Megan. Ne možeš... ne možemo..." Okrenuo se od mene. "Kamale", rekla sam, konačno uspeviši da dođem do glasa, mrzeći kako zvuči. "Molim te." "Ovo... ovde. Nije prikladno. Nije normalno, veruj mi, ali..." Rekla sam mu, tada, da želim da budem s njim. "To je samo projekcija, Megan", uzvratio je. "Dešava se svakome. Dešava se i meni." Htela sam da vrisnem, učinio je da zvuči tako banalno, tako beskrvno, nešto što se svakome dešava. "Hoćeš da kažeš da ništa ne osećaš?", upitala sam. "Tvrdiš da sam sve ovo umislila?" Odmahnuo je glavom. "Moraš da shvatiš, Megan, nisam smeo da dozvolim da ode ovako daleko." Prišla sam mu, spustila ruke na njegove bokove i okrenula ga prema sebi, opet me je uhvatio za šake, obmotavši svoje duge prste oko mojih zglobova. "Mogu da ostanem bez posla", rekao je i tada sam stvarno izgubila strpljenje. Odmakla sam se, ljutito, nasilno, pokušao je da me zadrži, ali nije uspeo. Izdrala sam se na njega, govoreći mu da me baš briga za njegov posao, pokušao je da me utiša, strepeći da ga ne čuje sestra na prijemnom i pacijenti u čekaonici. Zgrabio me je, ovoga puta za ramena, žarivši prste u moje mišice, govoreći mi da se smirim, da prestanem da se ponašam detinjasto, drmusao me je, jako, za trenutak sam mislila da će me ošamariti. Poljubila sam ga u usta, ugrizla ga za donju usnu, najjače što sam mogla, osetila sam njegovu krv na jeziku. Odgurnuo me je. Osvetu sam skovala na putu do kuće. Smišljala sam sve stvari koje mogu da mu učinim, posle kojih bi izgubio posao, ili nešto gore. Ali neću, jer ga previše volim, ne želim Crowarez

78


Bosnaunited

da ga povredim. Nisam čak ni ljuta što me je odbio. Sada me brine to što nisam došla do kraja svoje priče, a ne mogu da počnem s nekim novim, previše je teško. Neću sada da idem kući, jer ne znam kako da objasnim modrice na mišicama.

Crowarez

79


Bosnaunited

REJČEL

ponedeljak, 22. juli 2013. VEČE Sada mi preostaje samo da čekam. Agonija traje, agonija neznanja i sporosti s kojom se sve razrešava. Ali više se ništa ne može učiniti. Bila sam u pravu, jutros, kada sam osetila strah, kada sam videla tamu. Samo nisam znala čega tačno da se plašim. Ne Skota. Kada me je uvukao u kuću i zatvorio vrata, verovatno je video strah u mojim očima, jer me je odmah pustio. "Šta radiš ovde?" Izbezumljenog pogleda, razbarušene kose, izgledao je kao da se smanjio. "Svuda su novinari i fotoreporteri. Čekaju. Napisaće svašta... Pokušaće - pokušaće bilo šta, da slikaju, da dobiju..." "Napolju nema nikoga", rekla sam, iako, iskreno, nisam ni gledala. Možda je nekoliko ljudi sedelo u kolima, čekajući da se nešto dogodi. "Šta radiš ovde?", zahtevao je. "Čula sam... bilo je u vestima, samo sam htela... Je li on? Jesu li ga uhapsili?" Klimnuo je glavom. "Da, rano jutros. Detektivka za porodične odnose je došla da mi to kaže. Ali nije... nisu mi rekli zašto. Sigurno su nešto našli, ali mi nisu rekli šta. Ne nju, naravno. Znam da nju nisu našli." Seo je na stepenice, obgrlivši se. Celo telo mu je drhtalo. "Ne mogu da podnesem. Ne mogu da podnesem... čekanje da telefon zazvoni. A kada zazvoni, šta će mi javiti? Koja će biti najgora vest? Hoće li to biti..." Ućutao je, a onda me je pogledao kao da me vidi prvi put. "Šta radiš ovde?" "Pročitala sam da je neko uhapšen", odgovorila sam. "Mislila sam da je sigurno on. Htela sam... Možda ne želiš da budeš sam." Piljio je u mene kao da sam luda. "Nisam sam", rekao je, a zatim ustao i odgurnuo me u dnevnu sobu. Za trenutak sam samo stajala tamo, nisam znala da li da ga pratim ili da odem kući, a onda je doviknuo. "Hoćeš li kafu?" U vrtu je bila žena, pušila je. Visoka, prosede kose, elegantno obučena u crne pantalone i belu bluzu zakopčanu do grla. Šetkala je po travnjaku, međutim, čim me je ugledala, zaustavila se, bacila cigaretu na popločanu stazu i zgazila je. "Policajka?", upitala je sumnjičavo, ulazeći u kuhinju. "Ne, ja sam..." "Ovo je Rejčel Votson, mama", rekao je Skot. "Žena koja... koja mi je javila za Abdika." Klimnula je glavom, sporo, kao da joj je Skotovo objašnjenje istinski pomoglo; odmerila me je brzim pogledom od glave do pete. "Aha." "Samo sam, ovaj..." Koji je bio razlog mog dolaska? Nisam mogla da kažem: Samo sam htela da znam. Htela sam da vidim. Crowarez

80


Bosnaunited

"Pretpostavljam da vam je Skot veoma zahvalan, gospođo Votson, na tom obaveštenju. Sada je preostalo samo da čekamo, da saznamo šta se zapravo događa." Prišla mi je, uhvatila me za lakat i okrenula prema vratima. Pogledala sam Skota, ali me on nije gledao, njegov pogled je bio fiksiran nekud kroz prozor, preko pruge. "Hvala što ste svratili, gospođo Votson. Zaista smo vam zahvalni na svemu." Našla sam se sa druge strane vrata, koja su se čvrsto zatvorila za mnom, i kada sam digla pogled, Tom je gurao kolica, a Ana je hodala kraj njega. Ukopali su se u mestu kada su me ugledali, Ana je digla jednu ruku na usta, a drugom posegnula za detetom. Lavica koja štiti svoje mladunče. Htela sam da se nasmejem, da joj kažem da nisam došla zbog nje, niti zbog njenog deteta. Nepoželjna sam. Skotova majka mi je to jasno stavila do znanja. Nepoželjna sam i razočarana, ali nema veze, zato što su uhvatili Kamala Abdika. Uhvatili su ga, pomogla sam istrazi. Učinila sam nešto ispravno. Uhapšen je i uskoro ćemo, nadam se, saznati gde je Megan i vratiće se kući.

Crowarez

81


Bosnaunited

ANA

ponedeljak, 22. juli 2013. JUTRO Tom me je rano probudio poljupcem i širokim osmehom. Danas radi posle podne, pa je predložio da izvedemo Ivi u obližnju kafeteriju na doručak. Tamo smo se viđali na početku naše veze, sedeli smo kraj prozora - ona je radila u Londonu, pa nije bilo opasnosti da će nas videti sa ulice. Svejedno, bilo je nekog uzbuđenja u tome - možda se iz nekog razloga vrati ranije kući, zbog bolesti ili zato što je zaboravila neki važan papir. Sanjarila sam o tome, želeći da jednog dana prođe tuda, da me vidi s njim i odmah shvati da više nije njen. Sada je teško poverovati da sam nekada želela da je vidim. Otkad je Megan nestala, izbegavam šetnju u blizini njene kuće - ježim se kad prođem tuda - ali da bismo došli do kafeterije moramo da prođemo pored Hipvelovih, to je jedini put. Tom korača ispred mene, gurajući kolica, pevajući Ivi nešto što je zasmejava. Volim kada izađemo, ovako sve troje, tada vidim kako nas ljudi gledaju i misle: Divne li porodice. Tada sam ponosna, više nego ikada u životu. I tako lebdeći u tom mehuru sreće, stižemo do broja petnaest i vrata se otvaraju. Užas! Za trenutak mi se vrti u glavi, kao da imam košmar, haluciniram, jer ona izlazi napolje. Rejčel za trenutak stoji pred vratima, pravi još nekoliko koraka, vidi nas i zaustavlja se. Smeška nam se čudno, skoro kao da pravi grimasu, i ja instinktivno skačem napred, grabeći svoje dete iz kolica, zbunivši je tim gestom. Ivi počinje da plače. Rejčel korača u suprotnom pravcu od nas, prema stanici. Tom je zove: "Rejčel! Šta radiš ovde? Rejčel!" Ali ona nastavlja da hoda, brže i brže, sve dok skoro ne potrči, i nas dvoje stojimo tu, a onda se Tom okreće prema meni i odmerivši izraz na mom licu, kaže: "Idemo kući." VEČE Tek po povratku kući saznali smo da je neko uhapšen u vezi sa nestankom Megan Hipvel. Neki čovek za koga nikada nisam čula, psihoterapeut kog je viđala. Osetila sam olakšanje, jer su mi svakakve grozote padale na pamet. "Rekao sam ti da neće biti neznanac", kazao je Tom. "Nikada nije, zar ne? Kako god, ne moramo da znamo šta se desilo. Megan je verovatno živa i zdrava. Verovatno je pobegla s nekim." "Zašto je onda ovaj uhapšen?" Tom je slegnuo ramenima. Bio je rasejan, spremao se za sastanak, navlačeći sako, nameštajući kravatu. "Šta ćemo da radimo?", upitala sam ga. "Da radimo?" Bledo me je pogledao. "U vezi s njom! Rejčel. Zašto je bila ovde? Zašto je dolazila kod Hipvelovih? Misliš li... misliš li da pokušava da se ušunja u naš vrt, preko komšijskih ograda?" Crowarez

82


Bosnaunited

Tom se gorko nasmejao. "Sumnjam. Daj, to je Rejčel. Ta ne bi bila u stanju da prebaci svoje debelo dupe preko svih onih ograda. Nemam pojma šta je radila ovde. Možda je bila pijana, ušla na pogrešna vrata?" "Drugim rečima, planirala je da uđe ovde?" Slegnuo je ramenima. "Ne znam. Čuj, nemoj da brineš, važi? Vrata drži zaključana, ja ću je pozvati i saznaću šta je naumila. U redu?" "Mislim da bi trebalo da pozovemo policiju", rekla sam. "I šta da im kažemo, Ana? Nije učinila ništa..." "Nije učinila ništa u poslednje vreme - ako ne ubrajaš činjenicu da je bila ovde u noći kada je Megan Hipvel nestala", podsetila sam ga. "Odavno je trebalo da kažemo policiji..." "Ana, molim te." Obgrlio me je oko struka. "Teško da Rejčel ima bilo kakve veze sa nestankom Megan Hipvel. Ali pričaću sa njom, u redu?" "Ali poslednji put si rekao..." "Znam", tiho me prekinuo. "Znam šta sam rekao." Poljubio me je i uvukao ruku u pojas mojih farmerki. "Hajde da ne mešamo policiju ako ne moramo." Mislim da moramo. Ne mogu da prestanem da razmišljam o tome, onaj njen osmeh, onaj kez, bio je skoro trijumfalan. Moramo da pobegnemo odavde. Moramo da pobegnemo od nje.

Crowarez

83


Bosnaunited

REJČEL

utorak, 23. juli 2013. JUTRO Kada se probudim, treba mi vremena da shvatim šta osećam. Bujica likovanja, pomešana s još nečim, bezimeno užasnim. Znam da smo blizu, blizu otkrića istine, ali ne mogu da se otrgnem osećaju da će ta istina biti stravična. Uspravljam se u krevetu i grabim svoj laptop, uključujem ga i nestrpljivo čekam da se sistem podigne, logujem se na internet, ceo proces kao da traje beskonačno. Čujem kako Keti cunja kroz kuću, pere sudove od doručka, penje se uz stepenice da opere zube. Nekoliko sekundi stoji ispred mojih vrata, zamišljam je kako diže ruku, spremna da pokuca. A onda odustaje od te ideje i žurno silazi niz stepenice. Otvaram BBC-jev sajt. Glavna vest tiče se smanjenja doprinosa, druga priča je o još jednoj televizijskoj zvezdi iz sedamdesetih, optuženoj za seksualni skandal. Nema ništa o Megan, ništa o Kamalu. Razočarana sam. Znam da policija ima dvadeset četiri sata da ispita osumnjičenog, i to vreme je isteklo. Doduše, pod određenim okolnostima mogu da ga zadrže još dvanaest sati. Znam sve to jer sam jučerašnji dan provela u istraživanju. Pošto sam bila izbačena iz Skotove kuće, vratila sam se ovde, uključila televizor i ostatak dana provela slušajući vesti, čitajući članke na internetu. Čekajući. Do podneva, policija je imenovala osumnjičenog. Na vestima su pričali o "dokazima nađenim u stanu i kolima doktora Abdika", ali nisu rekli o čemu se tačno radi. Tragovi krvi, možda? Njen telefon, koji još nije nađen? Odeća, tašna, njena četkica za zube? Pokazivali su Kamalovu fotografiju, njegovo tamnoputo, zgodno lice u krupnom planu. Slike koje su koristili nisu bili policijski materijali već spontani snimci sa nekog odmora, Kamal na njima nije nasmejan, ali skoro kao da jeste. Izgleda previše bezazleno, previše naočito da bi bio ubica. Ali izgled vara - kažu da je Ted Bandi izgledao kao Keri Grant. Čitav dan sam čekala još neke vesti, još nešto, još obelodanjenih optužbi, kidnapovanja, nasilja, ili nešto još gore. Čekala sam da čujem gde je ona, gde ju je držao. Prikazali su slike Ulice Blenhajm, železničke stanice, Skotovih vrata. Komentatori su razglabali o mogućim implikacijama činjenice da ni Meganin telefon ni bankovna kartica nisu upotrebljeni više od nedelju dana. Tom me je zvao, više puta. Nisam se javila. Znala sam šta hoće, hoće da pita zašto sam juče ujutru bila kod Skota Hipvela. Puštam ga da mozga. Nema to nikakve veze s njim. Nikada nema veze s njim. Pretpostavljam da je zvao na njen zahtev. Ne dugujem mu nikakvo objašnjenje. Čekala sam i čekala, ali i dalje ništa: umesto toga, javnost saznaje sve više o Kamalu, uvaženom stručnjaku za mentalne bolesti, koji je slušao njene tajne i rešavao njene probleme, koji je stekao njeno poverenje, a onda ga zloupotrebio, koji ju je zaveo, a onda ko zna šta još? Crowarez

84


Bosnaunited

Saznala sam o Kamalovom poreklu, iako sam nešto o tome već pročitala. Bio je musliman, Bosanac, izbeglica iz balkanskog rata, koji je u Britaniju došao kao petnaestogodišnjak. Kamalu nasilje nije strano, izgubio je oca i dvojicu starije braće u Srebrenici. Ima dosije u policiji zbog nasilja u porodici. Što sam više slušala o Kamalu, više sam bila ubeđena da nisam pogrešila: nisam pogrešila što sam rekla policiji za njega, nisam pogrešila što sam obavestila Skota. Ustajem i navlačim kućnu haljinu, žurno silazim niz stepenice i palim TV. Danas nemam nameru da izlazim iz kuće; ako Keti neočekivano dođe, kazaću joj da sam bolesna. Kuvam sebi kafu, sedam ispred televizora, i čekam. VEČE Negde oko tri sata mi je dosadilo. Dosadilo mi je da slušam o doprinosima i TV zvezdi pedofilu, toliko sam frustrirana što nema vesti o Megan, ni o Kamalu, da odlazim u prodavnicu i kupujem dve flaše belog vina. Pred kraj prve flaše, konačno čujem. Nešto u vestima, snimak drmusavom kamerom koji prikazuje polusagrađenu (ili polusrušenu) zgradu i eksplozije u daljini. Sirija ili Egipat, možda Sudan? Ton je isključen, ne obraćam pažnju. A onda vidim kajron u dnu ekrana na kome se objavljuje da se vlada suočava sa izazovom smanjenja pravne pomoći i da će Fernando Tores nedeljama odsustovati sa fudbalskog terena zbog istegnute tetive i da je osumnjičeni za nestanak Megan Hipvel pušten bez optužbe. Spuštam čašu. Grabim daljinski, pojačavam ton. Nemoguće! Ratni izveštaji se nastavljaju, u nedogled, moj krvni pritisak raste s njima, ali naposletku se završavaju i opet se vraćaju u studio, i spikerka kaže: "Kamal Abdik, čovek koji je juče uhapšen u vezi sa nestankom Megan Hipvel, pušten je bez optužbi. Abdik, koji je bio psihoterapeut gospođe Hipvel, juče je priveden na saslušanje, ali je jutros pušten jer policija tvrdi da ne postoje dokazi zbog kojih bi mu zločin bio stavljen na teret." Ne čujem šta spikerka posle toga kaže, samo sedim, oči mi se mute, kao da sam ogluvela, mislim: Imali su ga. Imali su ga, a onda su ga pustili. Na spratu, kasnije. Previše sam popila, igraju mi slova na laptopu, sve je dvostruko, trostruko. Mogu da čitam samo ako pokrijem jedno oko. Ali tako me boli glava. Keti je stigla kući, doziva me i ja joj kažem da sam u krevetu, bolesna. Ona zna da sam pijana. Stomak mi je ispran alkoholom, osećam mučninu. Nisam u stanju da razmišljam trezveno. Nije trebalo da počinjem sa pićem tako rano. Nije trebalo uopšte da počinjem sa pićem. Pre sat vremena sam zvala Skota, zatim opet pre pet minuta. Nije trebalo ni to da radim. Samo sam htela da čujem koje laži im je Kamal servirao? Koje laži su te naivčine progutale? Policija je sve zapetljala. Idioti. Ona Rajlijeva, za sve je kriva. Ubeđena sam u to. Novinski članci ne pomažu. Ne postoji optužba za nasilje u porodici. Pogrešili su. Napravili su od njega žrtvu. Neću više da pijem. Znam da bi trebalo ostatak vina da prospem u sudoperu, jer će u protivnom biti tu i ujutru, i popiću ga čim ustanem, a kad jednom počnem, želeću da nastavim. Trebalo bi da prospem vino u sudoperu, ali znam da to neću učiniti. Nešto čemu ću se radovati, ujutru. Ovo je san, mislim. Mračno je i čujem kako neko doziva njeno ime. Glas, isprva tih, a Crowarez

85


Bosnaunited

onda sve jači. Ljutit, očajan. Glas koji doziva Megan. U pitanju je Skotov glas, nesrećan je s njom. Doziva je, iznova i iznova. Ovo je san, mislim. Pokušavam da ga uhvatim, da ga zadržim, ali što se više trudim on je sve bleđi, sve dalji. sreda, 24. juli 2013.

JUTRO Budi me tiho kucanje na vratima. Kiša dobuje po prozoru, prošlo je osam sati, ali je i dalje mračno. Keti oprezno otvara vrata i proviruje u sobu. "Rejčel? Jesi li dobro?" Vidi bocu kraj mog kreveta i ramena joj snuždeno padaju. "O, Rejčel." Prilazi mom krevetu i uzima bocu. Previše me je sramota da bih išla rekla. "Zar nećeš na posao?", pita me. "Jesi li juče išla?" Ne čeka moj odgovor, samo se okreće da ode, dovikujući u hodu. "Ostaćeš bez posla ako tako nastaviš." Trebalo bi da joj kažem, sada, ionako je već ljuta na mene. Trebalo bi da krenem za njom i kažem joj: Ostala sam bez posla pre nekoliko meseci jer sam se pojavila mrtva pijana posle trosatne pauze za ručak sa klijentom, tokom koje sam uspela da ispadnem toliko nepristojna i neprofesionalna, da je firma zbog mene izgubila posao. Kada sklopim oči, prisećam se završetka tog ručka, izraza na licu hostese dok mi je dodavala žaket, teturanja kroz kancelariju, pogleda kolega. Martin Majls me je odveo u stranu i rekao: "Mislim da će biti najbolje da odeš kući, Rejčel." Udara grom, seva munja, trzam se u krevetu. Gde mi je sinoć bila pamet? Gde? Proveravam svoju crnu knjižicu, ali ništa nisam zapisala još od juče u podne. Beleške o Kamalu: starost, etnička pripadnost, optužba za nasilje u porodici. Uzimam olovku i precrtavam poslednju stavku. U prizemlju kuvam kafu i palim TV. Policija je sinoć održala konferenciju za štampu, pokazavši snimke sa Skaj njuza. Među njima je Gaskil, deluje bledo, ispijeno i obeshrabreno. Potišteno. Nijednom nije spomenuo Kamalovo ime, samo je izjavio da je osumnjičeni zadržan i saslušan, ali da je pušten bez optužbe i da se istraga nastavlja. Kamera se pomera sa njega na Skota, koji sedi zgureno, s nelagodom, trepćući pod reflektorima, lica iskrivljenog od tuge. Srce me boli dok ga gledam. Govori tiho, spuštenog pogleda, priča kako nije izgubio nadu, bez obzira na policijski izveštaj, on i dalje veruje da će se Megan vratiti kući. Reči zvuče nekako šuplje, lažno, ali bez gledanja u njegove oči ne mogu da dokučim zašto. Ne mogu da dokučim da li ne veruje u njen povratak zato što je sva vera koju je nekada imao nestala u sledu događa iz prethodnih dana, ili zato što zna, zaista zna, da se ona neće vratiti kući. Kroz glavu mi proleće, upravo tada, sećanje na to da sam ga juče zvala. Jednom, dvaput? Trčim na sprat po svoj telefon, nalazim ga upetljanog u posteljinu. Imam tri propuštena poziva: jedan od Toma i dva od Skota. Nema poruka. Tomov poziv je bio sinoć, prvi me je zvao Skot, nešto pre ponoći. Drugi poziv je od jutros, pre samo nekoliko minuta. Srce mi igra. Ovo je dobra vest. Uprkos majčinom negodovanju, uprkos njenom jasnom uplitanju (puno vam hvala na pomoći, a sada se gubite), Skot i dalje želi da priča sa Crowarez

86


Bosnaunited

mnom. Potrebna sam mu. Momentalno me preplavljuje simpatija prema Keti, zahvalna sam joj što je prosula ostatak vina. Glava mora da mi bude bistra, za Skota. Potrebna sam mu trezvena. Tuširam se, oblačim, kuvam još jednu kafu, a onda sedam u dnevnu sobu, sa crnom knjižicom ispred sebe, i zovem Skota. "Trebalo je da mi kažeš", govori on čim se javi, "ko si." Glas mu je bezizražajan, hladan. Stomak mi se grči. On zna. "Detektivka Rajli mi je rekla, nakon što su ga pustili. Porekao je preljubu s njom. A svedok koji je posumnjao da tu nečeg ima nije pouzdan, rekla je. Alkoholičarka. Verovatno mentalno nestabilna. Nije mi rekla ime svedoka, ali pretpostavljam da je govorila o tebi?" "Ali... ne", kažem. "Ne. Nisam... nisam pila kada sam ih videla. To je bilo u osam i trideset ujutro." Kao da to nešto menja. "I znali su... tako javljaju vesti, našli su dokaz..." "Nedovoljan dokaz." Veza se prekida. petak, 26. juli 2013.

JUTRO Više ne putujem na svoj zamišljeni posao. Odustala sam od pretvaranja. Nemam snage da ustanem iz kreveta. Mislim da sam poslednji put oprala zube u sredu. I dalje glumim bolest, iako sam prilično sigurna da mi više niko ne veruje. Ne mogu da se suočim sa ustajanjem, da se obučem, da odem na voz, da otputujem u London, lutam ulicama. Dovoljno mi je teško kada sija sunce, a po ovoj kišurini je to neizvodljivo. Već treći dan je hladno i lije kao iz kabla. Loše spavam, i to ne samo zbog pića, sanjam košmare. Zatočena sam i znam da neko dolazi, postoji izlaz, znam da postoji, znam da sam ga već videla, samo ne mogu da se vratim, i kada me taj neko zgrabi, ne mogu da vrisnem. Pokušavam, usisavam vazduh u pluća i napinjem se, ali nema zvuka, samo šištanje, poput osobe na samrti koja se bori za dah. Ponekad se u košmarima nađem ispod nadvožnjaka u Ulici Blenhajm, drugi izlaz je zatvoren i ne mogu dalje jer nekog ima tamo, neko me čeka, i budim se prestravljena. Nikada je neće naći. Svakoga dana, svakoga sata sam sve sigurnija u to, ona će biti samo još jedno ime, još jedna od onih priča o izgubljenim, nestalim telima koje nikada neće naći. Skot neće dočekati pravdu, niti spokoj. Nikada neće dobiti njen leš da ga oplače, neće čak ni saznati šta joj se dogodilo. Slučaj će ostati nerešen. Ležim budna, razmišljam o tome i patim, nema veće agonije, ništa nije bolnije od neznanja, koje je beskrajno. Pisala sam mu. Priznala sam mu svoj problem i opet slagala, rekavši da je sve pod kontrolom, da sam potražila pomoć. Rekla sam mu da nisam mentalno nestabilna. Više ne znam je li to tačno ili nije. Rekla sam mu da sam sigurna u ono što sam videla, i da tada nisam ni okusila alkohol. Bar je to istina. Nije mi odgovorio. Nisam to ni očekivala. Odsečena sam od njega, odbačena. Nikada neću moći da mu kažem sve što želim. A ne mogu to ni da napišem, ne zvuči kako treba. Hoću da zna koliko mi je žao što nije bilo dovoljno ukazati na Kamala, reći: "Vidite, eno ga." Trebalo je da vidim nešto. Te subote uveče, trebalo je da otvorim oči. Crowarez

87


Bosnaunited

VEČE Mokra sam do gole kože, promrzla, vrhovi prstiju su mi smežurani i beli, glava mi pulsira od glavobolje koja je počela oko pola šest. Što je u redu, s obzirom na to da sam pre podne počela sa pićem. Izašla sam da kupim drugu bocu, ali me je u tome sprečio bankomat, koji me je ohladio porukom: Nemate dovoljno sredstava na računu. Posle toga sam odšetala, besciljno pešačeći sat vremena po kiši. Centar Ešberija bio je samo moj. Zaključila sam, negde usred te šetnje, shvatila sam da moram nešto da preduzmem. Moram da se iskupim za neuspeh. Pokisla i trezna, pozvaću Toma. Ne želim da znam šta sam učinila, šta sam rekla, te subote uveče, ali moram. Moram da saznam. Možda nešto klikne. Iz nekog razloga sam sigurna, skoro sasvim, da mi nešto promiče, nešto značajno. Možda je ovo samo dodatna samoodbrana, još jedan pokušaj da dokažem sebi da nisam bezvredna. A možda je stvarno. "Pokušavam da te dobijem još od ponedeljka", kaže Tom kada se javi na telefon. "Zvao sam te na posao", nastavlja on, puštajući da se rečenica slegne. Već sam gubitnica, postiđena, posramljena. "Moram da razgovaram sa tobom", kažem, "u vezi sa subotom uveče. Onom subotom uveče." "O čemu pričaš? Ja moram da razgovaram sa tobom o ponedeljku, Rejčel. Šta si kod đavola radila u kući Skota Hipvela?" "To je nebitno, Tome..." "Bitno je. Šta ćeš ti tamo? Shvataš li da je on možda... mislim, ne znamo, zar ne? Možda joj je nešto uradio. Svojoj ženi." "Nije ništa uradio svojoj ženi", samouvereno kažem. "Nije on." "Otkud ti znaš? Rejčel, šta se događa?" "Samo sam... Moraš da mi veruješ. Nisam te zato zvala. Moram da razgovaram s tobom u vezi sa subotom uveče. U vezi sa porukom koju si mi ostavio, bio si tako ljut. Rekao si da sam uplašila Anu." "Pa, jesi. Srela te je kako se teturaš ulicom i vređala si je. Prestravila se posle onog što se desilo poslednji put. Sa Ivi." "Je li... je li učinila nešto?" "Nešto?" "Meni?" "Šta?" "Imala sam posekotinu, Tome. Na glavi. Krvarila sam." "Je li ti to... optužuješ Anu za fizički napad?" Tom urla, besan je, možda sam kilometrima daleko, ali hvatam sebe kako se grčim na kauču. "Ozbiljno, Rejčel. Dosta više! Ubedio sam Anu - više nego jednom - da ne zove policiju zbog tebe, ali ako nastaviš da nas maltretiraš, da izmišljaš priče..." "Ne optužujem je ni za šta, Tome, samo pokušavam da sklopim kockice. Nisam..." "Ne sećaš se! Pa, naravno. Rejčel se ne seća." Teško uzdiše. "Čuj. Ana te je videla, bila si pijana i uvredljiva. Došla je kući da mi to kaže, bila je usplahirena, zato sam izašao da te potražim. Bila si na ulici. Mislim da si možda pala, bila si vrlo uzrujana. Posekla si ruku." Crowarez

88


Bosnaunited

"Ali nisam..." "Kako god, ruka ti je bila krvava. Ne znam gde si krvarila. Rekao sam ti da ću te odvesti kući, ali nisi htela da slušaš, bila si van sebe, lupetala si gluposti. Produžila si dalje, a ja sam krenuo po kola, ali kada sam se vratio, tebe nigde nije bilo. Odvezao sam se do stanice, ali ni tamo te nisam našao. Vozio sam još malo po kraju - Ana je strepela da si se negde sakrila, da ćeš se vratiti i pokušati da uđeš u kuću. Zvao sam te nekoliko puta. Ostavio poruku. I da, bio sam ljut, u tom trenutku sam bio besan." "Žao mi je, Tome", kažem. "Žao mi je." "Znam", uzvraća on. "Uvek ti je žao." "Rekao si da sam urlala na Anu", kažem, hvatajući se za tu misao. "Šta sam joj rekla?" "Ne znam", breca se. "Hoćeš li da je dovedem da ti sama kaže? Možda bi volela da proćaskaš s njom?" "Tome..." "Sad stvarno - kakve to veze ima?" "Jesi li te noći video Megan Hipvel?" "Ne", oprezno odgovara Tom. "Zašto? Jesi li ti? Nisi joj valjda nešto uradila, jesi li?" "Ne, naravno da nisam." Tom neko vreme ćuti. "Dobro, zašto onda to pitaš? Rejčel, ako nešto znaš..." "Ne znam ništa", uzvraćam. "Nisam ništa videla." "Zašto si onda u ponedeljak bila kod Hipvelovih? Molim te, kaži mi - čisto da umirim Anu. Brine." "Morala sam nešto da mu kažem, nešto što sam mislila da će biti od koristi." "Nju nisi videla, ali njemu si imala nešto da kažeš?" Jedan trenutak oklevam. Nisam sigurna koliko smem da mu otkrijem, da li bi bilo bolje da to zadržim samo za Skota. "Tiče se Megan", kažem. "Varala ga je." "Mislio sam da je ne poznaješ." "Samo površno", uzvraćam. "Kako?" "Iz njene galerije." "O...", čudi se Tom. "Nisam to znao. S kim ga je varala?" "Sa svojim psihoterapeutom", odgovaram. "Zove se Kamal Abdik. Videla sam ih zajedno." "Stvarno? Tip što je uhapšen? Čini mi se da su ga pustili." "Jesu. I to... mojom krivicom. Mojom, jer sam ja nepouzdan svedok." Tom se smeje, tiho, prijateljski. Ne podruguje mi se. "Daj, Rejčel. Učinila si pravu stvar što si to otkrila. Siguran sam da nije samo zbog tebe." U pozadini čujem dečje brbljanje i Tom nešto govori odmakavši telefon od usta, nešto što ne mogu da čujem. "Moram da prekinem", kaže i prekida vezu. Mogu da ga zamislim, odlaže telefon, uzima svoju devojčicu, ljubi je, grli ženu. Bodež u mom srcu se okreće, ukrug i ukrug i ukrug. ponedeljak, 29. juli 2013. Crowarez

89


Bosnaunited

JUTRO Tačno je 8.07 i opet sam u vozu. Putujem u svoju zamišljenu kancelariju. Keti je vikend provela kod Dejmijena i kada sam je sinoć videla nisam joj pružila priliku da me grdi, odmah sam počela da se izvinjavam za svoje ponašanje, rekavši da sam se loše osećala, ali da mi je sada bolje, da sam okrenula novi list. Prihvatila je izvinjenje, ili se pravila da ga prihvata, zagrlivši me. Učtivost na delu. Megan je skoro sasvim izostavljena iz vesti. U Sandej tajmsu je bio komentar o policijskoj nekompetentnosti sa kratkim osvrtom na slučaj, neimenovani izvor iz Kraljevskog tužilaštva ga je nazvao "jednim od brojnih slučajeva gde je policija izvršila ishitreno hapšenje na osnovu klimavih i pogrešnih dokaza". Stižemo do semafora, osećam poznato klaparanje i drmusanje, voz usporava i dižem pogled, jer moram, ne mogu da to ne učinim, ali tamo više nema šta da se vidi. Vrata su zatvorena i zavese navučene, nema ničeg osim kiše koja lije, i blatnjavih barica u dnu vrta. Iz hira silazim na Vitniju. Tom ne može da mi pomogne, ali šta je sa drugim čovekom, riđokosim, možda bi on mogao? Čekam da putnici siđu niz stepenice i onda sedam na jednu od klupa na platformi. Možda mi se posreći. Možda ga ugledam kako ulazi u voz, mogla bih da ga pratim, mogla bih da popričam s njim. Samo to mi je preostalo, moj poslednji adut. Ako ne upali, moraću da dignem ruke. Jednostavno ću morati. Prolazi pola sata. Svaki put kada začujem korake na stepenicama, srce mi zakuca brže. Svaki put kada čujem klepet potpetica na stepenicama, obuzme me strepnja. Ako Ana naiđe, mogla bih da nagrabusim. Tom me je upozorio: ubedio je Anu da ne zove policiju, ali ako nastavim... Devet i petnaest. Riđokosi mi je promakao, osim ako ne radi drugu smenu. Kiša pljušti sve jače i ne mogu da se suočim sa besciljnim danom u Londonu, jedini novac koji imam je deset funti, pozajmljenih od Keti, i to će morati da mi potraje dok ne skupim hrabrost da pozajmim od majke. Silazim niz stepenice u nameri da prođem ispod nadvožnjaka na drugi peron i vratim se u Ešberi, kad ugledam Skota, žurno izlazi iz trafike preko puta stanice, s kaputom navučenim preko glave. Trčim za njim, stižem ga na uglu, preko puta podzemnog prolaza. Hvatam ga za ruku i on se uplašeno okreće. "Skote", pitam, "mogu li da popričam sa tobom?" "Isuse Hriste", reži na mene. "Šta sad hoćeš?" Uzmičem, dižući ruke. "Oprosti", kažem. "Oprosti. Samo sam htela da ti se izvinim, da ti objasnim." Pljusak se pretvara u pravi potop, sami smo na ulici, oboje mokri do gole kože. Skot počinje da se smeje. Diže ruke uvis i grohotom se smeje. "Dođi u kuću", naposletku kaže. "Utopićemo se ovde." Odlazi na sprat da mi donese peškir dok ne provri voda. Kuća je manje uredna nego prošle nedelje, sredstvo za dezinfekciju je zamenio nešto prizemniji vonj. Hrpa novina čuči na stočiću u uglu dnevne sobe i na kaminu su prljave šolje od kafe. Skot se pojavljuje kraj mene i pruža mi peškir. Crowarez

90


Bosnaunited

"Svinjac, znam. Majka me je izluđivala, čisteći za mnom sve vreme. Malo smo se podžapali. Sad ne dolazi već nekoliko dana." Mobilni počinje da mu zvoni u džepu, on ga vadi, gleda u ekran i vraća nazad u džep. "Mi o vuku... Neumorna je." Pratim ga u kuhinju. "Izvini", kažem, "izvini zbog onoga." Skot sleže ramenima. "Znam. Nisi ti kriva. Mislim, možda bi pomoglo da... nisi..." "Da nisam bila pijana?" Okrenut mi je leđima, sipa kafu. "Pa, ovaj, da. Ali ionako nisu imali dovoljno dokaza za podizanje optužnice." Daje mi šolju s kafom i sedamo za sto. Primećujem da je jedna uramljena fotografija na stočiću, okrenuta nadole. Skot i dalje priča. "U njegovoj kući su našli neke sitnice - dlake, ćelije kože, ali on ne poriče da je bila tamo. Zapravo, isprva je poricao, a onda je priznao da jeste." "Zašto je lagao?" "To se i ja pitam. Priznao je da ga je dvaput posetila, ali samo da bi pričali. Nije otkrio o čemu, cela ta stvar oko poverljivosti između doktora i pacijenta. Dlake i ćelije kože nađene su u prizemlju. U spavaćoj sobi nije bilo ničeg. On se kune da nisu bili u vezi. Ali lažov je, stoga..." Skot prelazi rukom preko očiju. Lice mu je upalo, ramena spuštena. Izgleda ispijeno. "Bilo je... ovaj... nađeni su tragovi krvi u njegovim kolima." "Blagi bože." "Da. Tragovi krvi. Odgovaraju njenoj krvnoj krupi. Ne znaju ništa o DNK, ne znaju čak ni da li se poklapaju, jer je uzorak tako mali. Možda nije ništa, zato i ćute. Možda nije ništa. Ali kako, kad je njena krv u njegovim kolima?" Skot vrti glavom. "Bila si u pravu. Što više slušam o tom tipu, sve sam sigurniji. Bila si u pravu." Gleda me, pravo u mene, prvi put otkad sam došla. "Kresao ju je, i ona je htela da prekinu, i onda je on... Učinio je nešto. Tako je. Siguran sam u to." Izgubio je svu nadu i ne krivim ga. Prošlo je više od dve nedelje da se Megan ne javlja na telefon, ne koristi kreditne kartice, nije podigla novac sa bankomata. Niko je nije video. Nema je. "Rekao je policiji da je možda pobegla", nastavlja Skot. "Doktor Abdik?" Skot klima glavom. "Rekao je policiji da je bila nesrećna sa mnom, i da je možda pobegla." "Pokušava da skrene sumnju sa sebe, da ih navede na ideju da si ti nešto učinio..." "Znam to. Ali izgleda da oni veruju u sve što im taj gad kaže. Ona Rajlijeva, vidim to na njoj kad priča o njemu. Sviđa joj se. Jadni, ugnjetavani izbeglica." Glava mu nemoćno pada. "Možda je taj doktor u pravu. Megan i ja smo se posvađali. Gadno... Ali ne mogu da verujem... Nije bila nesrećna sa mnom. Nije. Nije." Kada je to ponovio treći put, zapitala sam se pokušava li sebe da ubedi u to. "Ali ako me je varala, onda je sigurno bila nesrećna, zar ne?" "Ne mora da znači", uzvraćam. "Možda... možda je to bila - kako se zvaše? projekcija? To je prava reč, zar ne? Kada pacijent razvije osećanja - ili veruje da je razvio osećanja - prema svom psihoterapeutu. Samo što bi psihoterapeut trebalo da ih odbije, da Crowarez

91


Bosnaunited

naglasi kako ta osećanja nisu stvarna." Skot me netremice gleda, ali imam utisak da ne sluša šta mu govorim. "Šta se desilo?" pita me."Sa tobom? Ostavila si muža? Zbog nekog drugog?" Odmahujem glavom. "Obrnuto. Dogodila se Ana." "Žao mi je." Skot zastaje. Znam šta će sledeće da pita i pre nego što to učini, kažem: "Počela sam mnogo ranije. Dok smo bili u braku. Da pijem. To si hteo da znaš, zar ne?" Skot klima glavom. "Pokušavali smo da dobijemo bebu", nastavljam, i glas mi drhti. I posle toliko vremena, svaki put kad pričam o tome grunu mi suze. "Izvini." "U redu je." Skot ustaje, prilazi sudoperi i sipa mi čašu vode. Spušta je na sto ispred mene. Pročišćavam grlo, pokušavajući da govorim što sažetije. "Pokušavali smo da dobijemo bebu i nismo uspeli. Pala sam u depresiju i počela da pijem. Bilo je naporno živeti sa mnom, i Tom je potražio utehu na drugom mestu. Ana je jedva dočekala da mu je pruži." "Stvarno mi je žao, to je užasno. Znam... hteo sam i ja dete. Megan... stalno je ponavljala da nije spremna." Sada je bio njegov red da briše suze. "To je jedna od onih stvari... oko kojih smo se ponekad svađali." "Jeste li... jeste li se oko toga posvađali onog dana kada je otišla?" Skot uzdiše, odgurujući stolicu i ustajući. "Ne", kaže, okrećući mi leđa, "oko nečeg drugog." VEČE Keti me čeka, stoji u kuhinji, agresivno pijući vodu iz čaše dok ulazim. "Kako je bilo na poslu?", pita, napućivši usne. Zna. "Keti..." "Dejmijen je danas imao sastanak blizu Justona. Na izlasku je naleteo na Martina Majlsa. Njih dvojica se poznaju, sećaš se, dok je Dejmijen radio za Lengfand menadžment. Martin im je radio odnose sa javnošću." "Keti..." Diže ruku uvis i otpija još jedan gutljaj vode. "Ne radiš tamo mesecima. Mesecima! Znaš li kako se idiotski osećam? Kako se Dejmijen idiotski osećao? Molim te, molim te, kaži mi da imaš drugi posao koji si samo zaboravila da mi spomeneš? Molim te, kaži mi da se nisi pretvarala da ideš na posao? Da me nisi lagala, iz dana u dan, sve ovo vreme?" "Nisam znala kako da ti saopštim..." "Nisi znala kako da mi saopštiš? Što nisi: 'Keti, dobila sam otkaz jer pijem na poslu?' Što nisi tako?" Trzam se i njeno lice se smekšava. "Izvini, ali stvarno, Rejčel." Zaista je previše dobra. "Gde si bila? Gde si išla? Šta si radila po ceo dan?" "Šetala. Išla u biblioteku. Ponekad..." "Jesi li išla u pivnicu?" "Ponekad. Ali..." "Zašto mi nisi rekla?" Prilazi mi, spuštajući ruke na moja ramena. "Trebalo je da mi kažeš." "Stidela sam se", priznajem i počinjem da plačem. Grozno je, znam, vredno Crowarez

92


Bosnaunited

sažaljenja, ali počinjem da cvilim, jecam i jecam, i sirota Keti me grli, miluje mi kosu i govori da je u redu, da će sve biti dobro. Osećam se bedno, mrzim sebe više nego ikada. Kasnije, dok sedim sa Keti na kauču i pijem čaj, ona mi priča kako će biti. Prestaću da pijem, srediću svoju radnu biografiju, pozvaću Martina Majlsa i moliću ga za preporuku. Prestaću da trošim novac besciljno se vozikajući do Londona i nazad. "Iskreno, Rejčel, ne razumem kako si mogla tako dugo da glumiš." Sležem ramenima. "Ujutro hvatam onaj u 8.04 i uveče se vratim onim u 17.56. To je moj voz. Uvek idem njim. Eto tako." četvrtak, 1. avgust 2013.

JUTRO Nešto mi pritiska lice, ne mogu da dišem, gušim se. Kada se probudim, grabim vazduh, pluća me peku, uspravljam se u krevetu, širom otvaram oči i vidim kako se nešto pomera u uglu sobe, gusta tama raste i želim da vrisnem, a onda se rasanjujem i tamo nema ničeg, pridižem se i obrazi su mi vlažni od suza. Uskoro sviće, spoljna svetlost tek što se zasivela, kiša dobuje po prozoru. Više neću zaspati, ne kada mi srce tuče u grudima toliko jako da boli. Mislim, mada nisam sigurna, da u prizemlju ima malo vina, ne sećam se da sam završila drugu bocu. Verovatno je mlako, jer ga nisam ostavila u frižideru; da jesam, Keti bi ga prosula. Ona toliko želi da mi bude bolje, ali zasad ne ide onako kako je isplanirala. U hodniku je kartonska kutija, pored merača za gas, ako ima vina onda sam ga tamo sakrila. Iskradam se u hodnik i u polumraku silazim niz stepenice. Otvaram kutiju i vadim iz nje bocu, razočaravajuće je laka, nema dovoljno ni za jednu punu čašu. Bolje išta nego ništa. Uzimam šolju iz dnevne sobe (za slučaj da Keti siđe; praviću se da pijem čaj), bacam bocu u kantu za đubre (pobrinuvši se da bude skrivena ambalažom od mleka i čipsa). U dnevnoj sobi palim TV, odmah smanjujem ton i sedam na kauč. Prebacujem kanale, na programu su dečje emisije i reklame, sve dok ne osetim talas prepoznavanja. Zurim u Korli Vud, izletište koje se nalazi nedaleko odavde. Korli Vud po jakom pljusku, polja između drvoreda i železničkih šina su pod vodom. Ne znam zašto mi treba tako dugo da shvatim šta se događa. Deset sekundi, petnaest, dvadeset, gledam automobile, plavo-belu traku, beli šator u pozadini, i dah mi je sve plići i plići, a onda prestajem da dišem. To je ona, sve vreme je bila u šumi koja se proteže odavde do pruge, prolazila sam tim poljima, svakog dana, jutra i večeri, putovala sam tuda, nesvesna. U šumi. Zamišljam grob iskopan pod zakržljalim šibljem i žurno zatrpan. Zamišljam najgore stvari, nemoguće stvari, njeno telo visi sa užeta, negde u dubini šume gde niko ne zalazi. A možda nije ona. Možda je nešto drugo. Iako znam da nije. Na ekranu je reporter, tamnokos i zalizan. Pojačavam ton i slušam ga kako priča ono što već znam, i slutim da nisam ja ta koja više ne može da diše, već Megan. "Tako je", govori reporter, obraćajući se nekome u studiju, pritiskajući uho rukom, "policija je upravo potvrdila da je pronađeno telo mlade žene u nadošloj vodi u podnožju Crowarez

93


Bosnaunited

Korli Vuda, koji je nešto manje od osam kilometara udaljen od doma Megan Hipvel. Kao što znate, gospođa Hipvel je nestala početkom jula, tačnije 13. jula, i od tada nije viđena. Policija tvrdi da ženski leš, koji je rano jutros našao pas, tek treba da bude zvanično identifikovan; ipak, oni veruju da pripada Megan Hipvel. Saznajemo i da je muž gospođe Hipvel o tome obavešten." Reporter nakratko ćuti dok mu spiker iz studija postavlja pitanje, ali ne uspevam da ga čujem jer mi krv ključa u ušima, prinosim šolju usnama i iskapljujem je. Reporter opet govori: "Da, Kej, tako je. I postoje neka nagađanja da je leš možda duže vreme bio zakopan u šumi pre nego što ga je donela voda, nadošla od obilnih kiša." Znači stanje je gore, mnogo gore nego što sam zamišljala. Sada mogu da je vidim, njeno unakaženo lice, koje viri iz mutne vode, okrenuto nagore kao da izviruje iz groba. U ustima osećam ukus tople tečnosti, žuči i gorkog vina, i trčim na sprat da povratim. VEČE Ceo dan sam provela u krevetu. Pokušala sam da sredim misli, da iz sećanja i pamćenja i snova dokučim šta se dogodilo u subotu uveče. Kako bih to sagledala što jasnije, sve sam zapisala. Škripa olovke po papiru mi je zvučala kao nečiji šapat, nervirajući me, i uporno sam imala osećaj da je još neko u stanu, sa druge strane vrata, i nisam prestajala da zamišljam nju. Skoro sa strahom sam otvorila vrata od sobe, ali tamo nije bilo nikog, naravno. Sišla sam u prizemlje i upalila televizor. Slike su i dalje bile tu, iste: polje, kiša, policijska vozila duž blatnjavih šina, taj užasni beli šator, svo to mutno sivilo, i onda najednom Megan, nasmešena, i dalje lepa, netaknuta. Zatim Skot, spuštene glave, brani se od fotoreportera dok pokušava da izađe iz kuće, s Rajlijevom pored sebe, a onda psihoterapeutska ordinacija, gde radi Kamal. Ali od njega ni traga ni glasa. Nisam htela da čujem zvuk, ali morala sam da pojačam, samo da nadjačam zvonjavu u ušima. Policija tvrdi da nađena žena i dalje nije zvanično identifikovana, a mrtva je već neko vreme, verovatno nekoliko nedelja. Kažu da će uzrok smrti tek biti utvrđen. Kažu da nema dokaza o seksualnim motivima za ubistvo. Palo mi je na pamet kako to zapravo zvuči glupo. Znam šta hoće da kažu, da nije silovana, što je blagoslov, naravno, ali to ne znači da nije postojao seksualni motiv. Čini mi se da ju je Kamal želeo, ali nije mogao da je ima, verovatno je pokušala da okonča vezu, ali on nije mogao da se suoči s tim. To je seksualni motiv, zar ne? Više nisam mogla da gledam vesti, pa sam se vratila u sobu i uvukla pod jorgan. Ispraznila sam sadržaj tašne, čitajući poruke nažvrljane na papirima, skupljajući deliće informacija, sećanja koja se izobličuju poput senki, i pitala se zašto ovo radim? U čemu je poenta?

Crowarez

94


Bosnaunited

MEGAN

četvrtak, 13. juni 2013. JUTRO Ne mogu da spavam po ovoj vrućini. Nevidljive bube gmižu mi po koži, svrbe me grudi, ne mogu udobno da se namestim. Izluđuje me vrelina koja kao da izbija iz Skota, ležanje kraj njega je kao ležanje pored vatre. Ne mogu dovoljno da se odmaknem, na samoj ivici kreveta sam, potpuno otkrivena. Neizdrživo je. Razmišljam da legnem na kauč u gostinskoj sobi, ali on ne voli kada se probudi i mene nema, to je uvek razlog za neku svađu. Obično sledi pitanje na koga sam mislila dok sam tamo ležala sama. Ponekad poželim da se izderem na njega, da me ostavi na miru. Da me pusti da dišem. Ionako ne mogu da spavam, i ljuta sam, imam osećaj da smo već u svađi, iako je ta svađa samo moja uobrazilja. Misli mi se vrte ukrug i ukrug i ukrug i ukrug i ukrug. Osećam da se gušim. Kada je ova kuća postala tako prokleto mala? Kada je moj život postao tako dosadan? Je li ovo zaista ono što sam želela? Ne sećam se. Sve što znam jeste da sam se do pre nekoliko meseci osećala bolje, a sada ne mogu da razmišljam i ne mogu da spavam i ne mogu da crtam i nagon da pobegnem postaje neizdrživ. Dok ležim budna noću, čujem tiho, ali uporno šaputanje u mojoj glavi: beži! Kada sklopim oči, glava mi se puni slikama iz prošlih i budućih života, stvarima o kojima sam sanjala, stvarima koje sam imala i odbacila. Ne mogu da se smirim, jer svaki put natrčim na ćorsokak: zatvorena galerija, kuća u ovoj ulici, gnjavatorska pažnja dosadnih žena na pilatesu, pruga na kraju vrta sa vozovima koji večito nekoga negde odnose, podsećajući me, iznova i iznova, po deset puta na dan, da sam tu gde jesam. Osećam da ću poludeti. A pre samo nekoliko meseci sam se osećala bolje, bilo mi je bolje. Bila sam dobro. Spavala sam, nisam živela u strahu od košmara. Mogla sam da dišem. Da, i dalje želim da pobegnem. Ponekad. Ne svakog dana. Pričanje sa Kamalom mi je pomoglo, u to nema sumnje. Svidelo mi se. On mi se svideo. Usrećio me je. I sada to izgleda tako nedovršeno - nisam došla do kraja, nisam ušla u srž problema. Mojom krivicom, naravno, jer sam se budalasto ponela, kao neko derište, jer mi nije prijalo njegovo odbijanje. Moram malo bolje da naučim da gubim. Sada sam postiđena, sramota me je. Rumenim kada se toga setim. Neću da to bude njegov poslednji utisak o meni, hoću da me opet vidi, da me vidi bolju. I verujem, ako odem kod njega, da će mi pomoći. Jednostavno je takav. Moraću da progutam ponos i stid, i da odem kod njega. Saslušaće me. Nateraću ga da me sasluša. VEČE Skot misli da sam u bioskopu sa Tarom. A ja već petnaest minuta stojim ispred Kamalove kuće, psihički se spremam da pokucam na vrata, strepeći kakav će biti prema Crowarez

95


Bosnaunited

meni posle našeg poslednjeg susreta. Moram da mu pokažem da mi je žao, zato sam se obukla jednostavno i obično, u farmerke i majicu, s vrlo malo šminke. Ne radi se o zavođenju, hoću da to vidi. Osećam kako mi srce ubrzano lupa, adrenalin mi udara u glavu dok prilazim njegovim vratima i zvonim. Niko ne otvara. Svetla gore, ali niko ne otvara. Možda me je video na ulici, kako se šunjam, možda je na spratu, nadajući se da ću otići ako me ignoriše. Neću otići. On ne zna koliko sam ja uporna. Kada nešto naumim to i ostvarim. Ponovo zvonim, drugi put, treći put, a onda iznutra čujem korake na stepenicama i vrata se otvaraju. On stoji u donjem delu trenerke i beloj majici, bos, mokre kose, zajapuren. "Megan." Iznenađen je, ali ne i ljut, što je dobar početak. "Jesi li dobro? Je li sve u redu?" "Izvini", kažem i on se pomera sa vrata da uđem. Osećam talas zahvalnosti, jak skoro kao ljubav. Uvodi me u kuhinju. Neuredna je, brdo prljavih sudova na radnoj površini i u sudoperi, kanta za đubre prepuna praznih ambalaža od gotovih jela. Pitam se je li depresivan. Stojim na vratima, on se naslanja na kuhinjski pult preko puta mene, skrštajući ruke na grudima. "Šta mogu da učinim za tebe?", pita, nameštajući na licu potpuno bezizražajnu grimasu, svoju psihoterapeutsku masku, koja me nagoni da ga uštinem, samo da bi mi se nasmešio. "Moram nešto da ti kažem", počinjem, a onda zastajem jer ne mogu tek tako da izbrbrljam, treba mi uvod. Stoga menjam taktiku. "Htela sam da ti se izvinim", kažem, "za ono što se desilo. Poslednji put kad smo se videli." "Nema problema", uzvraća on. "Ne brini zbog toga. Ako moraš s nekim da popričaš, mogu da ti preporučim nekog drugog, ali ja ne mogu..." "Molim te, Kamale." "Megan, ne mogu više da te savetujem." "Znam. Znam to. Ali ne mogu da počnem iz početka s nekim drugim. Ne mogu. Dogurali smo dovde. Bili smo tako blizu. Moram da ti kažem. Samo jednom. I onda ću otići, obećavam. Neću ti više smetati." Nakrivljuje glavu u stranu. Ne veruje mi, znam, misli, ako sada popusti, da me se više nikada neće rešiti. "Saslušaj me, molim te. Neće trajati doveka, samo moram s nekim da popričam." "A tvoj muž?", pita i odmahujem glavom. "Ne mogu, ne mogu da mu kažem. Ne mogu. Ne posle toliko vremena, on ne bi... Ne bi više mogao da me gleda u istom svetlu. Bila bih neko drugi, ne bi znao kako da mi oprosti. Molim te, Kamale. Ako ne izbacim ovaj otrov, osećam da više nikada neću spavati. Molim te, saslušaj me kao prijatelj, ne kao psihoterapeut." Vidim kako se blago pogrbljuje, okreće se, i mislim da je gotovo, srce mi se steže. A onda otvara kredenac i vadi dve čaše. "U redu, kao prijatelj. Jesi li za vino?" Uvodi me u dnevnu sobu. Slabo osvetljena podnim lampama, i ova prostorija odiše Crowarez

96


Bosnaunited

nemarnošću, kao i kuhinja. Sedamo jedno naspram drugog, između nas je stakleni stočić pretrpan novinama, časopisima i jelovnicima restorana brze hrane. Ruke su mi sklopljene oko čaše. Otpijam gutljaj, u pitanju je crno vino, hladno, oporo. Gutam, uzimam još jedan srk. On čeka da počnem, ali teško je, teže nego što sam mislila, ovu tajnu čuvam dugo, čitavu deceniju, možda i trećinu svog života. Nije lako osloboditi je. Samo znam da moram da počnem, jer ako to ne učinim, možda nikada više neću imati hrabrosti da naglas izustim reči, možda ih sve izgubim, možda mi zapnu u grlu i uguše me u snu. "Posle odlaska iz Ipsviča, uselila sam se kod Maka, u njegovu kolibu nadomak Holkama, na kraju puta. Pričala sam ti, sećaš se? Bila je veoma izolovana, nekoliko kilometara udaljena od najbližeg komšije, još nekoliko od najbliže prodavnice. U početku smo priređivali zabave, neki ljudi su stalno spavali u dnevnoj sobi, a leti u visećoj mreži napolju. Ali dosadilo nam je, i Mak se posvađao sa svima, pa su ljudi prestali da dolaze, i ostali smo samo nas dvoje. Dani su prolazili i nikog nismo viđali, namirnice smo kupovali na benzinskoj pumpi. Čudno je sada kada se prisetim, ali prijalo mi je tada, posle svega, posle Ipsviča i svih tih muškaraca, svih stvari koje sam uradila. Sviđalo mi se tako, samo Mak i ja i stara železnička pruga i trava i dine i nemirno, sivo more." Kamal nakrivljuje glavu u stranu i širi usne u polusmešak. Utroba mi poskakuje. "Dobro zvuči. Ali zar ne misliš da malo idealizuješ? Nemirno, sivo more?" "Nebitno", kažem, odmahujući rukom. "I ne idealizujem. Jesi li nekada bio u Norfolku? To nije kao Jadransko more. Ovo je nemirno i neumoljivo sivo." Kamal diže ruke, smešeći se. "U redu." Najednom se osećam bolje, napetost mi napušta vrat i ramena. Otpijam još vina, više nije tako gorko. "Bila sam srećna sa Makom. Znam da ne zvuči kao mesto koje bih volela, život koji bih volela, ali tada, posle Benove smrti i svega što je usledilo, bilo je. Mak me je spasao, uzeo sebi, voleo, čuvao. I nije bio dosadan. I da budem sasvim iskrena, drogirali smo se, a teško je da ti nešto dosadi kada si stalno razvaljen. Bila sam srećna. Istinski srećna." Kamal klima glavom. "Razumem, iako nisam siguran da to zvuči kao prava sreća", kaže. "Bar ne ona vrsta sreće koja može da potraje, koja može da vas održi..." Smejem se. "Imala sam sedamnaest godina, bila sam sa čovekom koji me uzbuđuje, koji me obožava. Odvojila sam se od roditelja, od kuće gde me je sve, sve podsećalo na mog pokojnog brata. Nije bilo potrebno da potraje ili da nas održi. Samo mi je u tom trenutku to bilo potrebno." "I šta se dogodilo?" Čini se kao da soba postaje mračnija, svetlost se prigušuje. I evo nas, kod rečenice koju nikada nisam izustila. "Zatrudnela sam." Kamal klima glavom, čeka da nastavim. Deo mene želi da me on zaustavi, da postavi još neko pitanje, ali on čuti i čeka. Soba postaje još mračnija. "Prekasno sam shvatila... da želim da abortiram. Učinila bih to, da nisam bila tako glupa, tako razvaljena... Istina je da tu bebu nismo želeli, ni on ni ja." Kamal ustaje, odlazi u kuhinju i vraća se sa papirnim ubrusom za moje suze, daje mi Crowarez

97


Bosnaunited

ga i seda. Potrebno mi je malo vremena da nastavim. Kamal sedi, baš kao što je činio na našim seansama, pogleda prikovanog za moje lice, ruku skrštenih na stolu ispred sebe, strpljiv, nepomičan. Za to je verovatno potrebna ogromna samokontrola, ta mirnoća, ta pasivnost sigurno iscrpljuje. Noge mi drhte, kolena se trzaju kao da sam lutka na koncu. Ustajem da ih umirim, prilazim kuhinjskim vratima i vraćam se, kršeći ruke. "Oboje smo bili glupi", pričam. "Nismo imali pojma šta se dešava, samo smo nastavili dalje. Nisam išla kod doktora, nisam jela prave stvari niti sam uzimala vitamine, nisam radila sve one stvari koje rade trudnice. Samo smo nastavili da živimo svoje živote, nismo čak ni primećivali da se nešto promenilo. Ja sam se ugojila, postala sporija i umornija, oboje smo bih nervozni, stalno smo se svađali, ali ništa se suštinski nije promenilo, sve dok ona nije došla." Pušta me da plačem i za to vreme primiče stolicu bliže, seda kraj mene, tako da nam se butine skoro dodiruju. Naginje se, ne pipa me, ali naša tela su blizu, osećam njegov miris, čist u ovoj prljavoj sobi, oštar i muževan. Glas mi se pretvara u šapat, neprijatno je izgovoriti ove reči naglas. "Rodila sam je kod kuće", pričam. "To je bilo glupo, ali tada sam imala otpor prema bolnicama, jer sam poslednji put bila u bolnici kada je Ben poginuo. Osim toga, nisam obavila nijedan pregled, pušila sam, pila, nisam mogla da se suočim sa lekcijama. Nisam mogla ni sa čim da se suočim. Mislim... od početka do kraja nije izgledalo kao da je stvarno, kao da će se zaista desiti. Mak je imao prijateljicu koja je radila kao bolničarka, ili je bar završila neki kurs za bolničarku ili nešto slično. Došla je i porodila me. Nije bilo strašno. Mislim, bilo je užasno, naravno da jeste, bolno i zastrašujuće, ali... Rodila se ona. Bila je tako mala, sićušna. Ne sećam se koliko je imala kila. To je užasno, zar ne?" Kamal ne govori ništa, ne pomera se. "Bila je preslatka. Imala je tamne oči i plavu kosu. Nije puno plakala, dobro je spavala, od prvog dana. Bila je dobra. Bila je dobra devojčica." Tu za trenutak moram da zastanem. "Očekivala sam da će biti teško, ali nije." U sobi je još mračnije, ubeđena sam u to, ali dižem pogled i Kamal je tu, gleda u mene, s blagim izrazom lica, sluša, želi da mu ispričam. Usta su mi suva, pa uzimam još jedan gutljaj vina, bolno gutam. "Nazvali smo je Elizabet. Libi." Čudan je osećaj izgovoriti to ime naglas, posle toliko vremena. "Libi", ponavljam, uživajući u tome kako zvuči, želim da ga izgovorim iznova i iznova. Kamal konačno pruža ruku, uzima moju, njegov palac je na mom zglobu, opipava mi puls. "Jednog dana smo se posvađali. Mak i ja. Ne sećam se oko čega, dešavalo se s vremena na vreme, sitne prepirke koje su prerastale u velike, nije bilo nikakvog fizičkog nasilja, ali urlali smo jedno na drugo i pretili odlaskom, ili bi on otišao u šetnju i ne bih ga videla po nekoliko sati, ili po nekoliko dana. Bilo je to prvi put otkad se ona rodila - prvi put da je otišao i ostavio me. Ona je imala... samo nekoliko meseci. Krov je prokišnjavao. Sećam se toga, zvuka vode koja kaplje u kante raspoređene po kuhinji. Smrzavala sam se, vetar je duvao s mora, danima je padala kiša. Založila sam vatru u dnevnoj sobi, ali ona se uporno gasila. Bila sam tako umorna. Pila sam samo da se ugrejem, ali nije pomagalo, i onda sam odlučila da legnem u toplu kupku. Uzela sam Libi sa sobom, postavila je na grudi, s glavom ispod moje brade." Crowarez

98


Bosnaunited

Soba postaje sve mračnija, sve dok ne stignem dotle, do ležanja u vodi, s njenim telom na meni, i svećom koja gori iznad moje glave. Mogu da čujem kišu, miris voska, osećaj studeni u vazduhu oko vrata i ramena. Troma sam, telo mi tone u prijatnu toplinu. Iscrpljena sam. A onda, iznenada, sveća se gasi i hladno mi je. Istinski hladno, zubi mi cvokoću, telo mi drhti, kuća kao da podrhtava, vetar fijuče noseći crepove sa krova. "Zaspala sam", kažem i više nisam mogla da izustim ni reč, jer je ponovo osećam, ali više nije na mojim grudima, njeno telo je zaglavljeno između moje ruke i ivice kade, s licem u vodi. Obe smo bile tako hladne." Za trenutak se ne pomeramo i ne usuđujem se da ga pogledam, ali kada to učinim, on se ne povlači. Ne govori ništa. Stavlja mi ruku oko ramena, privlači me k sebi, naslanjam lice na njegove grudi, udišem ga i čekam, da se osetim drugačije, lakše, bolje ili gore, sada kada još jedna duša zna. Osećam olakšanje, jer po njegovoj reakciji zaključujem da sam učinila pravu stvar, nije ljut na mene, ne misli da sam čudovište. Bezbedna sam ovde, potpuno bezbedna s njim. Ne znam koliko dugo sam u njegovom zagrljaju, ali kada se povratim, zvoni mi telefon. Ne javljam se, ali trenutak kasnije pišti, obavestivši me da je stigla poruka, od Skota. Gde si? Sekund kasnije, telefon opet zvoni. Tara. Izvlačim se iz Kamalovog zagrljaja i javljam se. "Megan, ne znam gde si, ali moraš da se javiš Skotu. Zvao me je četiri puta, rekla sam mu da si skoknula do prodavnice po vino, ali mislim da mi nije poverovao. Kaže da se ne javljaš na telefon." Tara zvuči ljutito, i znam da bi trebalo da je smirim, ali nemam snage. "U redu", kažem. "Hvala ti. Zvaću ga odmah." "Megan...", počinje ona, ali prekidam vezu pre nego završi misao. Prošlo je deset. Kod Kamala sam više od dva sata. Gasim telefon i okrećem se prema njemu. "Neću da idem kući", kažem. On klima glavom, ali me ne poziva da ostanem. Umesto toga kaže: "Možeš da se vratiš, ako želiš. Neki drugi put." Prilazim mu, dižem se na prste i ljubim mu usne. Ne odmiče se od mene.

Crowarez

99


Bosnaunited

REJČEL

subota, 3. avgust 2013. JUTRO Sinoć sam sanjala da šetam kroz šumu, sama. Bio je sumrak, ili zora, nisam sigurna, ali još neko je bio sa mnom. Nisam mogla da vidim ko je, samo sam znala da je neko tamo, da me stiže. Nisam želela da me vidi, htela sam da pobegnem, ali nisam mogla, noge su mi bile teške, a kada sam pokušala da vrištim, nije izašao nikakav zvuk. Kada se probudim, jarko sunce se uvlači kroz proreze na roletnama. Kiša je prestala, obavila je svoj posao. Soba je topla, miriše na nevolju, vonja na kiselinu, nisam iz nje izašla još od četvrtka. Spolja čujem usisivač, Keti čisti kuću. Ona će kasnije da ode, a kada se to desi, izaći ću i ja. Nemam pojma šta bih danas radila, ne uspevam da se povratim. Možda još jedan dan alkoholisanja, a onda ću sutra da se sredim. Telefon mi kratko zuji, baterija je na izdisaju. Nosim ga na punjenje i usput primećujem dva propuštena poziva od sinoć. Zovem govornu poštu. Imam jednu poruku. "Rejčel, zdravo. Mama je. Slušaj, sutra dolazim u London. U subotu. Moram nešto da kupim. Možemo li da se nađemo na kafi ili nešto tako? Dušo, nije pravi trenutak da se useliš kod mene. Tu je... Ovaj, imam novog prijatelja, i znaš kako je u ranim fazama." Kikoće se. "Bilo kako bilo, rado ću ti pozajmiti neki novac da pregrmiš nekoliko nedelja. Ispričaćemo se sutra. Važi, mila? Zdravo." Biću iskrena prema njoj, kazaću joj koliko su stvari loše. To nije razgovor koji želim da vodim potpuno trezna. Ustajem iz kreveta: mogu odmah da skoknem do prodavnice i popijem koju čašicu pre nego što krenem. Čisto da se smirim. Gledam opet u telefon, proveravam propuštene pozive. Jedan je od moje majke - drugi od Skota. Poruka je ostavljena u petnaest do jedan posle ponoći. Sedam, s telefonom u ruci, većajući sa sobom da li da ga pozovem. Ne sada, prerano je? Možda kasnije? Posle jedne čaše, ili dve? Stavljam telefon da se puni, dižem roletne i otvaram prozore, odlazim u kupatilo i puštam hladnu vodu, trljam kožu i perem kosu, pokušavam da ućutkam glas u svojoj glavi, koji mi govori da je to baš čudno, manje od četrdeset osam sati nakon što je nađen leš njegove žene, on zove drugu ženu usred noći. VEČE Kiša je prestala, sunce se stidljivo probija kroz guste, bele oblake. Kupila sam sebi jednu od onih mini-bočica vina - samo jednu. Nije trebalo, ali ručak sa mojom majkom poljuljao bi čak i snagu volje zaklete antialkoholičarke. Ipak, obećala je da će mi uplatiti trista funti na račun, pa to ipak nije bilo potpuno gubljenje vremena. Nisam joj priznala da je situacija teška. Nisam joj rekla da mesecima ne radim, niti da sam dobila otkaz (ona misli da će me njen novac skrpiti dok ne stigne nadoknada sa biroa za nezaposlene). Nisam joj rekla koliko se situacija pogoršala po pitanju alkohola. Popila sam samo pola flaše kada smo se našle, nije primetila. Keti jeste. Jutros pre izlaska iz kuće mije uputila onaj svoj pogled i rekla: "Za ime Crowarez

100


Bosnaunited

boga. Već?" Nemam pojma kako joj to polazi za rukom, ali uvek me provali. Mogu da gucnem tek pola čaše, Keti me samo pogleda i zna. "Vidim ti po očima", kaže ona, ali ja sebi u ogledalu izgledam isto. Njeno strpljenje je pri kraju, njena naklonost takođe. Moram da prestanem. Ali ne danas. Ne mogu. Danas mi je previše teško. Trebalo je da budem spremna za to, trebalo je da očekujem, ali iz nekog razloga nisam bila. Sela sam u voz i ona je bila svuda, njeno lice se smešilo sa svih naslovnih strana: lepa, plava, srećna Megan, koja gleda u kameru, u mene. Neko je na sedištu ostavio primerak Tajmsa, pa sam pročitala njihov izveštaj. Zvanična identifikacija je obavljena sinoć, post mortem je danas. Policijski portparol je citiran: Uzrok smrti gospođe Hipvel je teško utvrditi jer je telo dugo boravilo napolju i bar nekoliko dana bilo pod vodom. Jeziva pomisao, s njenom slikom pred mojim očima. Kako je izgledala onda, a kako izgleda sada. Kratko spominju Kamala, njegovo hapšenje i puštanje na slobodu, i objavljuju izjavu inspektora Gaskila, koji kaže da "prate brojne tragove", što pretpostavljam da znači da nemaju pojma šta se dogodilo. Zatvaram novine i spuštam ih na pod kraj svojih nogu, ne mogu više da podnesem da je gledam, ne želim da čitam te beznadežne, prazne reči. Naslanjam glavu na prozor, ubrzo ćemo proći kraj broja dvadeset tri. Gledam u kuću, samo za trenutak, ali predaleko smo sa ove strane pruge da bih zaista nešto videla. Neprestano razmišljam o danu kada sam videla Kamala, kako ju je poljubio, koliko sam bila ljuta i kako sam želela da se suočim s njom. Šta bi bilo da jesam? Šta bi bilo da sam tada otišla tamo, pokucala na vrata, upitala je šta to kog đavola radi? Da li bi i dalje bila živa, na terasi? Sklapam oči, naslanjajući glavu na prozor. Na Nortkotu ulazi nekoliko putnika, zauzimaju sedišta oko mene. Ne dižem pogled, ali mi je čudno, jer je voz poluprazan, ne otvaram oči, ali se ježim po vratu i osećam afteršejv ispod vonja od cigareta i znam da sam taj miris već jednom osetila. "Zdravo." Otvaram oči i prepoznajem riđokosog, onog iz stanice, od one subote. Smeška mi se, pružajući mi ruku. Iznenađena sam kada je prihvatim. Dlanovi su mu grubi i žuljeviti. "Sećaš me se?" "Da", kažem, vrteći glavom dok govorim. "Od pre nekoliko nedelja, na stanici." On klima glavom i smeška se. "Bio sam malo razvaljen", kaže, a onda se smeje. "Mislim da si bila i ti, zar ne, srce?" Mlađi je nego što sam onda primetila, možda u kasnim dvadesetim. Ima fino lice, ne zgodno, samo fino. Iskren, širok osmeh. Govori sa naglaskom, kokni ili estuarski, nešto tako. Gleda me kao da zna nešto o meni, kao da me izaziva, kao da smo pajtosi. Nismo. Skrećem pogled s njega. Trebalo bi nešto da kažem, da ga pitam šta je video. "Jesi li dobro?", pita on. "Da, dobro sam." Gledam kroz prozor, ali osećam njegov pogled na sebi, imam neobičnu potrebu da ga osmotrim, da udahnem miris cigareta sa njegove odeće i iz njegovog daha. Volim miris cigareta. Tom je pušio kada smo se upoznali, i ja bih ponekad Crowarez

101


Bosnaunited

zapalila s njim, dok smo pili ili posle seksa. Erotičan je, taj miris, podseća me na srećne dane. Grizem donju usnu, pitajući se za trenutak šta bi riđokosi uradio kada bih se okrenula prema njemu i poljubila mu usne. Osećam kako mu se telo pomera, saginje se, uzima novine kraj mojih nogu. "Grozno, je li? Sirota žena. Baš čudno, jer smo i mi bili tamo, te noći. Dogodilo se te noći, zar ne? Kada je nestala." Kao da mi čita misli, i to me zapanjuje, munjevito se okrećem da ga pogledam i želim da vidi izraz u mojim očima. "Molim?" "Te noći, kada smo se sreli u vozu. Te noći je ova žena nestala, ova što su je našli. I kažu da je poslednji put viđena ispred stanice. Razmišljam, znaš, možda sam je video. Ne sećam se. Bio sam razvaljen." Sleže ramenima. "Sećaš li se ti ičega?" Čudno se osećam kada mi to kaže, ne pamtim kada sam se poslednji put ovako osećala. Ne mogu da mu odgovorim jer su mi misli na nekom drugom mestu, i to ne samo zbog njegovih reći, već i zbog afteršejva. Ispod cigareta, taj miris, svež, limunast, aromatičan, budi sećanje na sedenje u vozu, kraj njega, baš kao sada, samo što smo išli u suprotnom pravcu i neko se smejao, veoma glasno, i on me je uhvatio za ruku, upitavši jesam li za piće, ali odjednom nešto nije u redu. Osećam se uplašeno, zbunjeno, neko pokušava da me udari, vidim pesnicu koja doleće i saginjem se, dižem ruke da zaštitim glavu, nisam više u vozu, na ulici sam. Opet čujem taj smeh, ili viku, na stepenicama sam, na pločniku, tako je konfuzno, srce mi divlje lupa. Neću da budem blizu ovog čoveka, hoću da pobegnem od njega. Ustajem, rekavši: "Izvini me", glasno, kako bi ostali ljudi u vagonu čuli, ali oko nas nema mnogo putnika i niko ne okreće glavu. Riđokosi diže pogled, iznenađen, pomera noge u stranu kako bi me propustio. "Izvini, srce", kaže. "Nisam hteo da te uznemirim." Udaljavam se od njega najbrže što mogu, voz se trza i njiše i skoro gubim ravnotežu, hvatam se za naslon sedišta kako ne bih pala. Ljudi me gledaju, zure u mene dok žurno ulazim u sledeći vagon i u onaj posle njega, ne zaustavljam se sve dok ne stignem do kraja voza. Zadihana sam i uplašena, ne mogu to da objasnim, ne mogu da se setim šta se desilo, ali osećam strah i zbunjenost. Sedam, okrenuta prema vratima kroz koja sam upravo prošla kako bih mogla da ga vidim ukoliko krene za mnom. Dlanovima pritiskam oči, koncentrišući se, pokušavam da se setim, da dokučim šta sam videla. Proklinjem sebe što pijem, kada bi mi se samo glava razbistrila... a onda mi sine. Mrak je i neki čovek korača, udaljava se od mene. Ili žena? Da, žena, i na sebi ima plavu haljinu. Ana. Krv mi pulsira u glavi, srce lupa, ne znam da li je ovo što vidim i osećam stvarno ili ne, uobrazilja ili sećanje. Čvrsto zatvaram oči u pokušaju da se opet setim, da opet vidim, ali nestalo je.

Crowarez

102


Bosnaunited

ANA

subota, 3. avgust 2013. VEČE Tom izlazi s nekim drugarima na piće, Ivi dole spava. Sedim u kuhinji, vrata i prozori su zatvoreni uprkos vrućini. Kiša je prestala, konačno, sada je užasno sparno. Dosadno mi je. Ne znam šta bih radila. Išla bih u kupovinu, potrošila malo na sebe, ali to je neizvodljivo sa Ivi. Unervozi se i to me stresira. Zato sedim u kući. Ne gledam televiziju i ne čitam novine. Ne želim da čitam o njoj, ne želim da vidim Meganino lice, ne želim da mislim o tome. Kako da ne mislim o tome kada smo tu, samo četiri kuće dalje? Zovem mame iz susedstva, proveravajući je li neka raspoložena za igralište, ali sve imaju planove. Zovem čak i svoju sestru, ali nju je potrebno rezervisati bar nedelju dana unapred. Elem, ona kaže da je previše mamurna da bi provodila vreme sa detetom. Tada osećam užasan ubod zavisti, žudim da provedem subotu izležavajući se na kauču sa novinama i izbledelim sećanjem na odlazak iz kluba prethodne noći. Glupo, zaista, jer je ovo što sada imam milion puta bolje, i žrtvovala sam se da to obezbedim. Sada još samo moram to da očuvam. Dakle, evo sedim u svojoj sparnoj kući, pokušavam da ne razmišljam o Megan, pokušavam da ne mislim o njoj i da ne skačem svaki put kada čujem buku, svaki put kada senka prođe kraj prozora. Neizdrživo je. Međutim, ne prestajem da mislim o tome da je Rejčel bila tu u noći kada je Megan nestala, teturala se unaokolo, potpuno pijana, a onda je naprasno nestala. Tom ju je cele noći tražio, ali je nije našao. Ne prestajem da se pitam šta je radila tu. Ne postoji nikakva veza između Rejčel i Megan Hipvel, pričala sam o tome sa detektivkom Rajli nakon što smo videli Rejčel ispred kuće Hipvelovih, i rekla je da nema razloga za brigu. "Ona je posmatrač", rekla je. "Usamljena je, pomalo očajna. Samo želi da se uključi u nešto." Rajlijeva je verovatno u pravu. Skoro sigurno je u pravu. A onda se setim kako je Rejčel ušla u moju kuću i uzela mi dete, setim se straha koji sam osetila kada sam videla nju sa Ivi kod ograde. Setim se onog užasnog, jezivog keza koji mije uputila kada sam je ugledala ispred kuće Hipvelovih. Detektivka Rajli ne zna koliko Rejčel može da bude opasna.

Crowarez

103


Bosnaunited

REJČEL

nedelja, 4. avgust 2013. JUTRO Drugačiji je košmar iz kog se jutros budim. U njemu sam učinila nešto loše, ali ne znam šta, sve što znam je da to ne može biti dobro. Sve što znam je da me Tom sada mrzi, više neće da priča sa mnom, i svima koje poznajem je ispričao o mom užasnom delu, i svi su se urotili protiv mene: stare kolege, prijatelji, pa čak i moja majka. Gledaju me sa gađenjem, prezirom, i niko neće da me sasluša, niko me ne pušta da im kažem koliko mi je žao. Osećam se grozno, očajno, grize me savest, prosto ne mogu da zamislim šta sam to učinila. Budim se i znam da je san povezan sa starim sećanjem, nekim prastarim grehom, sada više nije ni bitno kojim. Juče sam se, posle izlaska iz voza, muvala oko stanice Ešberi nekih petnaest do dvadeset minuta. Čekala sam da vidim hoće li on - riđokosi - izaći iz voza, ali nije ga bilo na vidiku. Pomislila sam da mi je promakao, da je tu negde, samo čeka da krenem kući kako bi me pratio. Pomislila sam kako očajnički želim da otrčim kući, gde će me čekati Tom. Želim da imam nekog ko me čeka. U povratku kući sam svratila u prodavnicu pića. Stan je bio prazan kada sam ušla, imala sam osećaj da je upravo napušten, kao da sam se mimoišla sa Keti, ali u poruci na kuhinjskom pultu je pisalo da će ručati sa Dejmijenom u Henliju i da se neće vraćati do nedelje uveče. Bila sam nespokojna, uplašena, hodala sam po stanu, skupljajući stvari, nameštajući ih. Nešto nije bilo u redu, ali tek kasnije mi je sinulo da sam to bila ja. Ipak, tišina mi je hučala u ušima poput glasova, pa sam sipala čašu vina, i još jednu, i onda sam telefonirala Skotu. Poziv je odmah preusmeren na glasovnu poštu iz nekog prošlog života, izrečenu užurbanim glasom samouverenog čoveka sa prelepom ženom kod kuće. Nekoliko minuta kasnije, telefonirala sam opet. Veza se uspostavila, a da niko nije progovorio. "Halo?" "Koje to?" "Rejčel", rekla sam, "Rejčel Votson." "O..." Čula se buka u pozadini, glas, ženski. Njegova majka, verovatno. "Ti... propustila sam tvoj poziv", rekla sam. "Ne... ne. Jesam li te zvao? O, greška." Zvučao je nervozno. "Ne, ne, samo spusti tu", rekao je i trebalo mi je vremena da shvatim da se ne obraća meni. "Žao mi je", rekla sam. "Da." Glas mu je bio hladan i bezličan. "Tako mi je žao." "Hvala ti." Crowarez

104


Bosnaunited

"Da li si... hteo da pričaš sa mnom?" "Ne, sigurno sam te greškom okrenuo", rekao je, ovoga puta ubedljivije. "Aha..." Osetila sam da želi što pre da završi razgovor, znala sam da bi trebalo da ga pustim, njegovoj porodici, njegovom bolu. Znala sam da bi trebalo, ali nisam. "Poznaješ li Anu?", upitala sam. "Anu Votson?" "Tvoju... uh... koga? Misliš ženu tvog bivšeg?" "Da." "Ne. Mislim, ne baš. Megan... Megan je neko vreme bila dadilja njenom detetu, prošle godine. Zašto pitaš?" Ne znam zašto pitam. Ne znam. "Možemo li da se vidimo?", pitam ga. "Hoću o nečemu da popričam s tobom." "O čemu?", zvučao je iziritirano. "Stvarno nije trenutak." Povređena njegovim sarkazmom, spremala sam se da prekinem vezu, kada je rekao: "Kuća mi je puna ljudi. Može sutra? Svrati po podne." VEČE Posekao se prilikom brijanja, ima krvave fleke po obrazima i okovratniku. Kosa mu je vlažna, miriše na sapun i afteršejv. Sklanja se s ulaznih vrata, pokazujući mi da uđem, klima mi glavom, ali ništa ne govori. Kuća je mračna, zagušljiva, roletne u dnevnoj sobi su spuštene, zavese na dvokrilnim vratima navučene. Na kuhinjskom pultu su plastične posude sa poklopcima. "Svi donose hranu", kaže Skot. Pokazuje mi da sednem za sto, ali on ostaje da stoji, ruku spuštenih uz bokove. "Htela si nešto da mi ispričaš?" On je čovek u avionu koji pada, ne gleda me u oči. Deluje poraženo. "Htela sam da te pitam o Ani Votson, je li... ne znam. Kakav je bio njen odnos sa Megan? Jesu li se slagale?" Skot se mršti, stavlja ruke na naslon stolice pred sobom. "Ne. Mislim... nisu se simpatisale. Zapravo se nisu dobro poznavale. Nisu imale nikakav odnos." Ramena kao da mu se dodatno sležu, umoran je. "Zašto me to pitaš?" Moram da budem iskrena. "Videla sam je. Mislim da sam je videla ispred podzemnog prolaza, kod stanice. Videla sam je one noći... noći kada je Megan nestala." Skot odmahuje glavom, pokušavajući da shvati šta mu govorim. "Izvini? Videla si je. Bila si... gde si ti bila?" "Bila sam tamo, bila sam na putu da se vidim... da se vidim sa Tomom, mojim bivšim mužem, ali..." Skot sklapa oči, trljajući čelo. "Čekaj malo - bila si ovde - i videla si Anu Votson? I? Znam, Ana je bila napolju, ona živi nekoliko kuća dalje. Rekla je policiji da je oko sedam išla na stanicu, ali se ne seća da je videla Megan." Čvršće steže naslon stolice, vidim da gubi strpljenje. "Šta tačno hoćeš da mi kažeš?" "Napila sam se", kažem, osećajući kako crvenim od poznatog stida, "ne sećam se tačno, ali upravo sam dobila taj osećaj..." Skot diže ruke. "Dosta. Neću više da slušam. Ti imaš neki problem sa bivšim mužem i njegovom novom ženom, očigledno je. Ali to nema nikakve veze sa mnom, niti sa Megan. Zar ne? Isuse, kako te nije sramota? Imaš li ti predstavu kroz šta ja ovde prolazim? Znaš li Crowarez

105


Bosnaunited

da me je policija jutros vodila na saslušanje?" Toliko jako steže stolicu da strepim da je ne polomi, pripremam se na pucanje. "I došla si ovde sa tim... sranjem. Žao mi je što ti je život sjeban, ali veruj mi, tvoj je sjajan u poređenju s mojim. Zato, ako nije problem..." Pokazuje mi glavom u pravcu ulaznih vrata. Ustajem, osećajući se glupo, smešno. I stidim se. "Htela sam da pomognem, htela sam..." "Ne možeš, u redu? Ne možeš da mi pomogneš. Niko ne može da mi pomogne. Moja žena je mrtva, a policija misli da sam je ja ubio." Povisuje glas, crvene tačke mu izbijaju na obrazima. "Misle da sam je ja ubio." "Ali... Kamal Abdik..." Stolica se razbija o kuhinjski zid takvom silinom da joj jedna noga otpada. Uplašeno skačem, ali Skot jedva da se pomerio, ruke su mu na bokovima, skupljene u pesnice, vidim kako mu vene iskaču pod kožom. "Kamal Abdik", cedi on kroz zube, "više nije osumnjičen." Glas mu je ravan, ali mada se trudi da se smiri, mogu da osetim kako bes ključa u njemu. Želim da odem do ulaznih vrata, ali on mi je na putu, zaklanja mi izlaz, zaklanja mi ono malo svetlosti što ulazi u sobu. "Znaš li", nastavlja Skot, okrenuvši mi leđa, odlazeći da pokupi stolicu, "šta je izjavio?" Naravno da ne znam, mislim, ali iznova shvatam da se Skot zapravo ne obraća meni. "Kamal se naslušao raznih priča. Kamal tvrdi da je Megan bila nesrećna, da sam ja bio ljubomoran muž koji je kontroliše i... kako se ono kaže? Emotivni zlostavljač." Izbacuje ove reči sa gađenjem. "Kamal tvrdi da se Megan mene plašila." "Ali on je..." "Nije jedini. Ona njena prijateljica, Tara - kaže da ju je Megan nekoliko puta zamolila da je pokriva, da je Megan tražila od nje da me slaže o tome gde je, šta radi." Vraća stolicu za sto, ova se prevrće i pada. Opet je diže, stolica opet pada, i ostavlja je tako. Pomera se korak prema hodniku i onda me gleda. "Ja sam optužen čovek", kaže, lica iskrivljenog od tuge. "Gotov sam." Skot šutira polomljenu stolicu, uspravljajući je, i ipak seda na nju. Nesigurno stojim. Da li da istrajem ili da odustanem? On opet počinje da govori, glas mu je tih, jedva ga čujem. "Njen telefon", kaže, "bio joj je u džepu." Prilazim mu jedan korak. "U njemu je bila jedna poruka od mene. Poslednja stvar koju sam joj rekao, poslednje reči koje je pročitala. Idi dođavola, kučko lažljiva." Brada mu pada na grudi, ramena počinju da se tresu. Dovoljno sam blizu da ga dotaknem, dižem ruku i drhtavim prstima mu nežno dodirujem vrat. Ne odguruje me. "Žao mi je", šapućem i zaista to mislim, jer iako sam šokirana ovim što čujem, teško mi je da zamislim da je mogao tako da se ophodi prema njoj. Znam kako je voleti nekog i kazati mu najgore stvari, iz besa ili straha. "Jedna poruka", kažem. "Nije dovoljna. Ako je to sve..." "Ali to nije sve, zar ne?" Skot se uspravlja, odgurujući moju ruku. Obilazim oko stola i sedam preko puta njega. On me ne gleda. "Imao sam motiv. Nisam se poneo... nisam reagovao na pravi način kada je otišla. Nisam se dovoljno brzo uspaničio. Nisam je dovoljno brzo zvao. I onda, ha!" Gorko se smeje. "Postoji obrazac ponašanja zlostavljača. Prema Kamalu Abdiku." Konačno diže pogled ka meni i kada me vidi, tada se pali lampica. Nada. Crowarez

106


Bosnaunited

"Ti... ti možeš da pričaš sa policijom. Možeš da im kažeš da je to laž, da on laže. Možeš bar da im ispričaš svoju verziju, da im kažeš koliko sam je voleo, kako smo bili srećni..." Osećam paniku kako nadolazi, on misli da mu mogu pomoći. On polaže svoje nade u mene, ali sve što imam da mu pružim su laži, proklete laži. "Ne bi mi poverovali", slabašno kažem. "Ne veruju mi. Ja sam nepouzdani svedok." Tišina među nama raste i ispunjava prostoriju, muva ljutito zuji na dvokrilnim vratima. Skot čeprka osušenu krv na obrazu, posmatram kako noktima struže po koži. Odgurujem stolicu, grebući stopalima po pločicama, i on diže pogled. "Bila si ovde", kaže Skot, kao da je tek sada obradio informaciju koju sam mu pružila pre petnaest minuta. "Bila si u Vitniju one noći kada je Megan nestala?" Jedva ga čujem od pulsiranja u ušima. Klimam glavom. "Zašto to nisi rekla policiji?", pita me. Vidim kako mu se zatežu vilični mišići. "Jesam. Rekla sam im. Ali nisam imala... ništa nisam videla. Ne sećam se ničeg." Skot ustaje, prilazi dvokrilnim vratima i sklanja zavese. Sunce nas zaslepljuje. Skot mi je okrenut leđima, skrštenih ruku. "Bila si pijana", kaže, kao da samo iznosi tu činjenicu. "Ali sigurno se nečeg sećaš. Sigurno... zato se stalno vraćaš ovamo, zar ne?" Okreće se da me pogleda. "Je li? Zato me stalno zoveš. Nešto znaš." I ovo govori kao da je činjenica: ne pitanje, ne optužba, ne teorija. "Jesi li videla njegova kola?", pita. "Plavu voksol korsu. Jesi li je videla?" Odmahujem glavom i on frustrirano diže ruke. "Nemoj tek tako da odustaješ, razmisli. Šta si videla? Videla si Anu Votson, ali to ništa ne znači, videla si... hajde! Koga si videla?" Trepćem na sunčevom svetlu, očajnički pokušavajući da sklopim mozaik onoga što sam videla, ali ništa mi ne dolazi. Ništa stvarno, ništa korisno. Ništa što bih mogla da izustim naglas. Prepirala sam se s nekim. Ili sam možda bila svedok prepirke. Teturala sam se po stepenicama na stanici, riđokosi mi je pomogao da ustanem. Mislim da je bio ljubazan prema meni, iako ga se sada iz nekog razloga plašim. Znam da sam zadobila posekotinu na glavi, i drugu na usni, modrice po rukama. Mislim da se sećam podzemnog prolaza. Bila sam pijana, uplašena, zbunjena. Čula sam glasove, čula sam kako neko doziva Megan. Ne, to je bio san. To nije bilo stvarno. Sećam se krvi. Krvi na mojoj glavi, krvi na mojim rukama. Sećam se Ane. Ne sećam se Toma. Ne sećam se ni Kamala ni Skota ni Megan. Skot me gleda, čeka da nešto kažem, ponudila bih mu mrvu utehe, ali je nemam. "Ta noć", kaže on, "to je ključno vreme." Ponovo seda za sto, bliže meni, leđima okrenut prozoru. Čelo i gornja usna su mu orošeni znojem, telo mu drhti kao da ima groznicu. "Tada se dogodilo. Oni misle da se tada dogodilo. Nisu sigurni..." Glas mu se gubi. "Ne mogu biti sigurni. Zbog stanja. U kom se leš nalazi." Duboko uzdiše. "Ali misle da je to bilo te noći. Ili ubrzo posle." Opet je u svom svetu, priča zidovima, ne meni, slušam u tišini kako priča zidovima da je uzrok smrti povreda glave, lobanja joj je na nekoliko mesta polomljena. Nema seksualnog nasilja, bar nisu mogli da ga potvrde, zbog njenog stanja. Stanja, koje je bilo u fazi raspada. Kada dođe sebi i pogleda me, vidim strah u njegovim očima, vidim očaj. "Ako se sećaš bilo čega", kaže, "moraš da mi pomogneš. Molim te, pokušaj da se setiš, Rejčel." Moje ime sa njegovih usana izaziva treptaj u mom stomaku i osećam se slomljeno. U vozu, na putu do kuće, razmišljam o onome što je rekao, i pitam se je li to tačno. Je Crowarez

107


Bosnaunited

li razlog što se i dalje vraćam toj priči zakopan negde u mojoj glavi? Znam li nešto što očajnički želim da saopštim? Znam da osećam nešto prema njemu, nešto što ne mogu da imenujem i što ne bih smela da osećam. Ili je više od toga? Ako postoji nešto u mojoj glavi, onda možda neko može da mi pomogne da to iskopam. Neko kao psihijatar. Psihoterapeut. Neko kao Kamal Abdik. utorak, 6. avgust 2013.

JUTRO Oka nisam sklopila. Celu noć sam ležala razmišljajući o tome, vrteći to iznova po svojoj glavi. Je li glupo, lakomisleno, besmisleno? Je li opasno? Ne znam šta da radim. Zakazala sam posetu, juče ujutru, kod doktora Kamala Abdika. Pozvala sam njegovu ordinaciju, razgovarala sam sestrom na prijemnom, tražila doktora Abdika po imenu. Možda mi se učinilo, ali kao da je zvučala iznenađeno. Rekla je da me doktor može primiti sutradan u 16.30. Danas, u 16.30. Tako brzo? Srce mi je tuklo pod rebrima, usta se sušila, rekla sam da mi odgovara. Za individualne klijente, seansa košta sedamdeset pet funti. Onih trista funti od moje majke neće dugo potrajati. Otkad sam zakazala posetu, ne mogu ni o čemu drugom da mislim. Plašim se, ali istovremeno sam i uzbuđena. Jače je od mene, ne mogu da poreknem da je deo mog bića ushićen što će upoznati Kamala. Zato što je sve ovo počelo s njim: jedan pogled na njega i moj život je skrenuo sa ustaljene putanje. Onog trena kada sam ga videla kako ljubi Megan, sve se promenilo. Moram da ga vidim. Moram nešto da preduzmem, jer policiju zanima samo Skot. Juče su ga opet priveli zbog ispitivanja. Naravno, to nisu objavili, ali postoje slike, snimci na internetu, Skot koji ulazi u policijsku stanicu u društvu svoje majke. Kravata mu je previše zategnuta, izgleda kao čovek koji se guši. Svi nagađaju. Novine kažu da je policija obazriva, da ne mogu priuštiti sebi još jedno ishitreno hapšenje. Priča se o neuspeloj istrazi, postoje predloži za smenu osoblja. Na internetu se o Skotu govori sve najgore, teorije su jezive, ogavne. Postoje foto-montaže sa njegovim prvim, plačnim pojavljivanjem, kada moli Megan da mu se vrati, a pored njih slike ubica - Trejsija Endruza, Majlsa Evansa - ljudi koji su se takođe pojavili na televiziji, uplakani, zbunjeni, dotučeni sudbinama svojih voljenih. Užasno, nehumano. Mogu samo da se molim da Skot nikada ne vidi te snimke. Slomili bi mu srce. Dakle, ma koliko da sam glupa i lakomislena, posetiću Kamala Abdika, jer za razliku od svih tih koji nagađaju, ja sam videla Skota, bila sam mu dovoljno blizu da ga dodirnem, znam da nije ubica. VEČE Noge mi još drhte dok se penjem uz stepenice na stanici Korli, već satima drhtim kao prut, sigurno je od adrenalina, srce jednostavno neće da se smiri. Voz je dupke pun - nema šanse da sednem, nije kao kada se ukrcam na Justonu, zato moram da stojim nasred vagona. Vonja na znoj, pokušavam da dišem polako, pogleda prikovanog za cipele, analizirajući ono što osećam. Likovanje, strah, zbunjenost i krivicu. Najviše krivicu. Nije ono što sam očekivala. Crowarez

108


Bosnaunited

Kada sam stigla do ordinacije, uspela sam da dovedem sebe u stanje dubokog i apsolutnog straha: bila sam ubeđena da će me Kamal pogledati i da će nekako dokučiti ono što znam, posmatraće me kao pretnju. Strepela sam da ću se izlanuti, da neću uspeti da se suzdržim od izgovaranja Meganinog imena. A onda sam ušla u prijemno odeljenje, dosadno, bezlično i jeftino opremljeno, i obratila se sredovečnoj sestri, koja je uzela moje podatke a da me nije ni pogledala. Sela sam u čekaonicu i uzela primerak šest meseci starog Voga i drhtavim rukama ga listala, pokušavajući da se fokusiram na ono što me čeka, istovremeno se trudeći da izgledam kao da mi je beskrajno dosadno, poput svakog drugog pacijenta. U čekaonici je bilo još dvoje ljudi, mladić u dvadesetim godinama, koji je čitao nešto na svom telefonu i starija žena, koja je smrknuto zurila u svoja stopala, ne podigavši pogled nijednom, čak ni kada je sestra uzviknula njeno ime. Samo je ustala i odgegala se, znala je kuda ide. Čekala sam pet minuta, deset. Sve sam isprekidanije disala, u čekaonici je bilo toplo i zagušljivo, kao da nisam unosila dovoljno kiseonika u pluća, strepela sam da se ne onesvestim. A onda se pojavio. Vrata su se otvorila i muškarac je izašao napolje, znala sam da je to on i pre nego što sam ga pogledala. Samo na osnovu visine i sporih, ležernih pokreta, odmah sam znala da nije Skot kada sam ga prvi put ugledala, kada je bio samo senka koja se kreće prema njoj. Kamal mi je pružio ruku. "Gospođa Votson?" Podigla sam pogled, presrevši njegov, i osetila električne trnce niz kičmu. Prihvatila sam njegovu ruku, toplu, suvu i krupnu šaku, koja je obujmila moju. "Molim vas", rekao je, pokazujući mi da krenem za njim, i učinila sam to, pratila sam ga u njegovu ordinaciju sa osećajem mučnine i vrtoglavice. Ona je činila isto to. Sela bi na stolicu koju je pokazao meni, sela bi preko puta njega, on bi verovatno skrstio šake ispod brade, kao što je učinio ovog popodneva, i verovatno bi joj klimnuo glavom, isto kao i meni, rekavši: "U redu. O čemu biste želeli da razgovaramo?" Sve u vezi s njim bilo je toplo: njegova šaka, dok smo se rukovali, njegove oči, boja njegovog glasa. Tražila sam na njegovom licu tragove, znake svirepe brutalnosti kojom je zdrobio Meganinu glavu, izraz istraumiranog izbeglice koji je izgubio porodicu - ali nisam ih našla. I na neko vreme sam se zanela, zaboravivši da ga se plašim. Sedela sam tamo i nisam više paničila, progutala sam pljuvačku i pokušala da se setim šta bih mu rekla, i odvažila sam se. Rekla sam mu da već četiri godine imam problem sa alkoholizmom, da me je piće koštalo braka i posla, da me košta zdravlja, očigledno, i da se plašim da će me koštati razuma. "Zaboravljam", rekla sam. "Imam prekide u pamćenju i ne sećam se gde sam bila niti šta sam radila. Ponekad se pitam jesam li učinila ili rekla nešto užasno, i ne mogu da se setim. I ako... ako mi neko ispriča nešto što sam uradila, to mi ne liči na mene. Ne zvuči kao nešto što bih ja uradila. I tako je teško... osetiti odgovornost za nešto čega se ne sećate. I tako me izjeda krivica. Krivo mi je, ali stvar je... ono što sam uradila kao da je izvađeno iz mene. Kao da mi ne pripada." Sve to je iskuljalo, sva ta istina, samo se prosula pred njim u prvih nekoliko minuta u njegovom prisustvu, bila sam tako spremna da se otvorim, čekala sam da to nekome ispričam. Ali to nije trebalo da bude on. Slušao me je, bistrim očima boje ćilibara gledao je pravo u moje, nepomičan, skrštenih ruku, nije skretao pogled, niti je zapisivao beleške. Crowarez

109


Bosnaunited

Slušao je. I povremeno je klimao glavom, tek neznatno. "Želite da preuzmete odgovornost za ono što ste učinili, ali vam je teško da se osećate odgovornom ako ne možete da se setite?", rekao je. "Da, upravo tako." "Kako preuzimamo odgovornost? Možete da se izvinite - iako ne možete da se setite počinjenog greha, ali to ne znači da vaše izvinjenje i saosećajnost iza tog izvinjenja nisu iskreni." "Ali želim... želim da ga osetim. Želim da se osetim... još gore." Čudno je to reći, ali sve vreme mislim na to. Ne osećam se dovoljno loše. Znam za šta sam odgovorna, znam sve užasne stvari koje sam počinila, iako se ne sećam detalja - ali osećam se distancirano od tih dela, kao da su mi oduzeta. "Mislite da bi trebalo da se osećate gore nego što se osećate? Zar se ne osećate dovoljno loše zbog svojih grešaka?" "Da." Kamal je odmahnuo glavom. "Gospođo Votson - Rejčel, rekli ste mi da ste se razveli, izgubili posao - zar ne mislite da je to dovoljna kazna?" Odmahnula sam glavom. Zavalio se u stolicu. "Možda ste malo prestrogi prema sebi." "Nisam." "U redu. Možemo li malo da se vratimo unazad? Na period kada je problem počeo rekli ste da je to bilo... pre četiri godine? Možete li da mi pričate o tome?" Opirala sam se. Nisam bila sasvim uljuljkana toplinom njegovog glasa, blagošću njegovih očiju. Nisam bila potpuno beznadežna. Nisam htela da mu ispričam čitavu istinu, nisam htela da mu kažem kako sam žudela za bebom. Rekla sam mu da mi se brak raspao, da sam bila depresivna i da sam oduvek pila, ali stvari su se izmakle kontroli. "Vaš brak se raspao, znači... ostavili ste muža, on je ostavio vas, ili ste... ostavili jedno drugo?" "Prevario me je", rekla sam. "Upoznao je drugu ženu i zaljubio se." Kamal je klimnuo glavom, čekajući da nastavim. "To nije, nije bila njegova greška. Već moja." "Zašto tako mislite?" "Pa, počela sam da pijem pre toga..." "Znači, preljuba vašeg muža nije bila okidač?" "Ne, već sam bila u tome, to što sam pila ga je i odbilo od mene, zato je prestao da..." Kamal je čekao, nije me podsticao da nastavim, pustio me je da nađem reči, čekao je da ih izustim naglas. "Zato je prestao da me voli", završila sam. Mrzim sebe što sam zaplakala pred njim. Ne shvatam zašto nisam mogla da se obuzdam, nije trebalo da pričam o stvarnim događajima, trebalo je da se držim nekih potpuno izmišljenih problema, izmišljenih osoba. Trebalo je da se bolje pripremim. Mrzim sebe što sam ga gledala i za trenutak poverovala da saoseća sa mnom. Zato što me je gledao kao da saoseća, ne kao da me žali, već kao da me razume, kao da sam neko kome želi da pomogne. "Dakle, Rejčel, počeli ste da pijete pre raspada vašeg braka. Možete li da definišete Crowarez

110


Bosnaunited

mogući uzrok? Mislim, to ne može svako, za neke ljude postoji generalni sunovrat u depresivno stanje, ili u stanje zavisnosti. Je li kod vas postojalo nešto konkretno? Neki težak gubitak, ili nešto slično?" Odmahnula sam glavom, slegnuvši ramenima. Nisam htela to da mu ispričam. Niti ću mu ispričati. Čekao je neko vreme, a onda kratko pogledao na sat na svom radnom stolu. "Nastavićemo sledeći put, može?", upitao je, a onda se osmehnuo i ja sam se sledila. Sve u vezi s njim bilo je toplo, njegove šake, njegove oči, njegov glas, sve osim osmeha. Možete prezreti ubicu kada vam pokaže zube. Stomak mi se zgrčio, puls mi se dvostruko ubrzao, napustila sam njegovu ordinaciju ne prihvativši njegovu ispruženu ruku, nisam mogla da podnesem da ga dotaknem. Jasno mi je, jeste. Mogu da shvatim šta je Megan videla u njemu, i ne samo to da je razoružavajuće zgodan. Takođe je smiren i uverljiv, prosto zrači strpljivom ljubaznošću. Neko nevin ili poverljiv ili jednostavno u problemu možda ne bi video dalje od toga, možda ne bi prozreo da se ispod sve te mirnoće krije vuk. Jasno mi je to. Skoro ceo sat sam bila omađijana, dozvolila sam sebi da mu se otvorim. Zaboravila sam ko je, izdala sam Skota, i izdala sam Megan, i zbog toga se osećam krivom. Ali više od svega osećam krivicu što sam opet otišla kod njega. sreda, 7. avgust 2013. JUTRO Opet sam sanjala onaj san kada nešto nije u redu, kada su se svi urotili protiv mene, na čelu sa Tomom. Kada ne mogu da im objasnim, pa čak ni da se izvinim, jer ne znam o čemu se radi. U prostoru između sna i jave, razmišljam o stvarnoj svađi, davnoj, od pre četiri godine, posle našeg prvog i jedinog pokušaja vantelesne oplodnje, kada sam htela da probam ponovo. Tom mi je rekao da nemamo para, i nisam sumnjala u to. Znala sam da nemamo, rata za kuću je bila velika, on je imao neke dugove preostale od propalog posla u koji ga je uvukao njegov otac, morala sam da se nosim sa tim, morala sam da se nadam kako ćemo jednog dana imati para, a u međuvremenu sam morala da gutam suze koje su navirale, vrele i nagle, svaki put kada bih videla nepoznatu ženu sa zaobljenim stomakom, svaki put kada bih čula nečiju radosnu vest. Par meseci nakon što smo saznali da veštačka oplodnja nije uspela, rekao mi je za putovanje. Išao je u Vegas na četiri dana da gleda veliki bokserski meč i malo da se izduva. Samo on i dva ortaka iz starih dana, ljudi koje nikada nisam srela. Koštalo je čitavo bogatstvo, znam jer sam u njegovom imejlu videla potvrdu o rezervaciji avionske karte i hotelskog smeštaja. Nemam pojma koliko koštaju karte za bokserski meč, ali ove definitivno nisu bile jeftine. Nismo imali dovoljno za drugi pokušaj vantelesne, ali to je trebalo da bude novi početak. Gadno smo se posvađali oko toga, ne sećam se detalja jer sam pila celo popodne, spremajući se za prepirku, a kada je do nje došlo, ponela sam se na najgori mogući način. Sećam se njegove hladnoće sledećeg dana, njegovog odbijanja da priča dalje o tome. Sećam se da mi je razočaravajuće ledenim glasom prepričao šta sam učinila i izrekla, kako sam razbila našu uramljenu svadbenu fotografiju, kako sam vrištala na njega što je toliko sebičan, kako sam ga nazvala beskorisnim mužem, propalicom. Sećam se koliko sam tog dana mrzela sebe. Crowarez

111


Bosnaunited

Pogrešila sam, naravno, što sam mu rekla sve te stvari, ali sada mi zvuče smešno, a onda sam se zbog njih ljutila. Imala sam svako pravo da se ljutim, zar ne? Pokušavali smo da zatrudnimo, zar nije trebalo da budemo spremni na žrtve? Ja bih odsekla sebi ruku ako bi mi to omogućilo da rodim, zar on nije mogao da se odrekne prokletog vikenda u Vegasu? Neko vreme ležim u krevetu, razmišljajući o tome, a onda ustajem i odlučujem se za šetnju, jer ako nešto ne preduzmem, otići ću do prodavnice na ćošku, one koja radi non-stop. Nisam pila od nedelje i mogu da osetim tu borbu u sebi, žudnju za opijatom, nagon da pobegnem iz svoje glave, kako se sudaraju sa maglovitim osećajem da je nešto postignuto, nešto što bi bilo šteta tek tako odbaciti. I tako ustajem i odlazim u šetnju. Ešberi zapravo i nije mesto zahvalno za šetnju, prepuno je prodavnica i naselja, nema nijednog valjanog parka. Koračam kroz varošicu, koja i nije tako loša kada je pusta. Trik je u tome da ubedite sebe kako nekuda idete: odredite tačku i grabite prema njoj. Biram crkvu na vrhu Ulice Plezans, koja se nalazi oko tri kilometra od moje zgrade. Tamo sam bila na sastanku Anonimnih alkoholičara. Nikada nisam otišla u lokalnu, kako kasnije ne bih naletela na nekog od njih na ulici, u supermarketu, u vozu. Kada stignem do crkve, okrećem se i vraćam nazad, žurno koračajući prema kući, poput žene koja ima obaveze, koja ima gde da ode. Normalna. Posmatram ljude u prolazu, dva muškarca trče sa rančevima na leđima, treniraju za maraton, mlada žena u crnoj suknji i belim patikama, sa salonkama u torbi, hita na posao, i pitam se šta li oni kriju. Da li su u pokretu kako bi prestali da piju, beže li od sebe? Razmišljaju li o ubici kog su juče sreli i kojeg opet planiraju da posete? Ja nisam normalna. Skoro sam stigla do kuće kada sam ga ugledala. Udubljena sam u misli, razmišljala sam kako bi te seanse sa Kamalom trebalo da budu korisne: da li zaista planiram da protrkeljišem fioke njegovog radnog stola ukoliko on izađe iz ordinacije? Ili da pokušam da ga uhvatim u zamku rekavši mu nešto o slučaju i tako ga navedem na tanak led? Velike su šanse da je on pametniji od mene, da će me prozreti. Uostalom, on dobro zna da se njegovo ime povlači po štampi - sigurno je oprezan kod svakog pokušaja drugih da izvuku priče ili informacije o njemu. O tome razmišljam spuštene glave, pogleda prikovanog za pločnik, prolazeći kraj prodavnice pića sa desne strane i pokušavajući da ne gledam tamo, jer me mami. A onda krajičkom oka vidim njeno ime. Dižem pogled i čitam ogromna slova na naslovnoj stranici tabloida: Je li Megan ubila svoje dete?

Crowarez

112


Bosnaunited

ANA

sreda, 7. avgust 2013. JUTRO Bila sam sa devojkama iz Nacionalne službe za pomoć majkama u Starbaksu kada se to dogodilo. Sedele smo na našem uobičajenom mestu pored prozora, deca su razbacala lego kocke po podu, Bet je pokušavala (ponovo) da me ubedi da se pridružim njenom književnom klubu, a onda se pojavila Dajana. Na licu je imala samouvereni izraz nekog ko će da isporuči nadasve sočan trač, jedva se suzdržavala dok je gurala kolica sa blizancima kroz vrata. "Ana", rekla je, smrtno ozbiljna, "jesi li videla ovo?" Podigla je primerak Dejli mejla, na čijoj je naslovnoj strani pisalo: Je li Megan ubila svoje dete? Ostala sam bez teksta, na trenutak zurila u naslov i briznula u plač. Ivi se užasnula. Samo je vrisnula. Bilo je užasno. Otišla sam u toalet da se povratim (i Ivi), i kada sam se vratila svi su šaputali, Dajana me je krišom pogledala i upitala: "Jesi li dobro, draga?" Likovala je, znala sam. Morala sam da odem odatle, nisam više mogla da ostanem: sve su bile tako zabrinute, govoreći kako mi je sigurno teško, ali na njihovim licima videla sam nevešto skrivenu osudu. Zar biste poverili svoje dete takvom monstrumu? U tom slučaju ste najgora majka na svetu. Na putu do kuće pozvala sam Toma, ali je poziv odmah preusmeren na govornu poštu, pa sam mu ostavila poruku da mi se javi čim bude mogao - trudila sam se da zvučim vedro i neobavezno, ali drhtala sam, noge su mi klecale. Nisam kupila novine, ali nisam odolela iskušenju da pročitam članak na internetu. Sve mi je zvučalo prilično neubedljivo. "Izvori bliski istrazi o Hipvelovoj" tvrde da je Megan navodno "možda bila umešana u nezakonito ubistvo sopstvenog deteta" pre sedam godina. Isti "izvori" takođe spekulišu šta bi mogao da bude motiv ubistva. Detektiv koji je na čelu cele istrage - Gaskil, onaj koji je dolazio da razgovara sa nama posle njenog nestanka - nije komentarisao vest. Tom me je pozvao i rekao da je između dva sastanka, da ne može da dođe kući. Pokušao je da me smiri, rekavši da je sve to samo gomila gluposti. "Znaš da ne možeš da veruješ ni polovini stvari koje pišu novine." Nisam digla preveliku frku, jer je on bio taj koji je predložio da nam Megan pričuva Ivi. Verovatno se osećao grozno. I u pravu je. Možda ništa od toga nije tačno. Ali ko bi izmislio takvu priču? Zašto bi je uopšte plasirao? I ne mogu da se otrgnem osećaju da sam znala. Oduvek sam znala da nešto nije u redu s tom ženom. U početku sam samo mislila da je pomalo nezrela, a zapravo je bila nekako odsutna. Samoživa. Neću da lažem - drago mi je što je nema. Božji prst. VEČE Na spratu sam, u sobi. Tom gleda TV sa Ivi. Ne razgovaramo. Mojom krivicom. Čim je ušao u kuću, napala sam ga. Ceo dan mi se skupljalo. Nisam mogla da se suzdržim, niti da se sakrijem od nje, bila Crowarez

113


Bosnaunited

je gde god pogledam. Ovde, u mojoj kući, drži moju kćerku, hrani je, presvlači, igra se s njom dok ja dremam. Stalno su mi se vraćali trenuci kada sam ostavljala Ivi nasamo s njom i bilo mije muka. A onda je stigla paranoja, osećaj koji mi se javlja, koji je prisutan skoro sve vreme otkad živim u ovoj kući, da me neko posmatra. Isprva sam to pripisivala vozovima. Svi oni bezlični putnici koji zure kroz prozore, direktno u nas, prosto su me užasavali. Bio je to jedan od razloga što nisam htela da se doselim ovde, ali Tom nije hteo da ide. Rekao je da bismo prodajom kuće izgubili mnogo novca. Prvo vozovi, a onda Rejčel. Rejčel je motrila na nas, pojavljivala se u ulici, stalno nas zivkala. A tek Megan, kada je bila ovde, sa Ivi, uvek sam imala osećaj da me krišom posmatra, kao da procenjuje mene, moje majčinstvo, prosuđuje jesam li sposobna da se sama nosim s tim. Smešno, znam. A onda se setim onog dana kada je Rejčel ušla u kuću i uzela Ivi, i odmah sam se ohladila, i to uopšte nije smešno. I tako, kada je Tom stigao kući, bila sam zrela za svađu. Postavila sam mu ultimatum: selimo se odavde, nema šanse da ostanem u ovoj kući, u ovoj ulici, znajući šta se sve dešava. Gde god pogledam, vidim samo Rejčel, ali i Megan, moram da mislim na sve što je ona nekada dodirivala. Bila sam na granici pucanja. Rekla sam da me baš briga hoćemo li kuću prodati po dobroj ceni ili ne. "Biće te briga kad budemo prinuđeni da živimo u nekom ćumezu, kada ne budemo mogli da plaćamo rate za kredit", rekao je, zvučeći potpuno razumno. Upitala sam ga može li da traži pomoć od svojih roditelja - koji leže na parama - ali rekao je da neće, od njih više nikada ništa neće tražiti, i tada se naljutio i rekao da to više nikada ne tražim od njega. Zbog načina na koji su ga roditelji tretirali kada je ostavio Rejčel zbog mene. Nije trebalo da ih spominjem, to ga uvek razbesni. Ali bilo je jače od mene, bila sam očajna, zato što svaki put kada sklopim oči vidim nju kako sedi tu za kuhinjskim stolom sa Ivi na krilu. Igra se s njom i smeška se i brblja, ali to ne izgleda stvarno, i nikada nije izgledalo kao da ona želi da bude tu, uvek je bila tako srećna kada bi mi vratila Ivi, kada bi došlo vreme da ode, skoro kao da nije volela da drži dete u rukama.

Crowarez

114


Bosnaunited

REJČEL

sreda, 7. avgust 2013. VEČE Vrućina je nesnosna, temperatura neprestano raste. Sa širom otvorenim prozorima u stanu, oseća se ukus ugljen-monoksida koji se diže sa ulice. Grlo me boli. Tuširam se po drugi put od jutros kada zazvoni telefon, ne javljam se, ali zvoni iznova. I iznova. Kada izađem, zvoni po četvrti put, i javljam se. Muški glas zvuči uspaničeno, napeto, teško diše. "Ne mogu kući", kaže. "Kamere su svuda." "Skote?" "Znam da je... čudno, ali jednostavno moram negde da se sklonim, negde gde me neće čekati. Ne mogu kod majke, ni kod prijatelja. Vozikam se ukrug još od kada sam izašao iz policijske stanice..." Slutim molbu u njegovom glasu. "Samo na sat ili dva. Da sednem, da razmislim. Bez njih, bez policije, bez ljudi koji postavljaju jebena pitanja. Izvini, ali mogu li da dođem kod tebe?" Kažem da, naravno. Ne zato što zvuči uspaničeno, očajno, već zato što želim da ga vidim. Želim da mu pomognem. Diktiram mu adresu, on kaže da će stići za petnaest minuta. Zvono na vratima oglašava se kroz deset minuta, kratko, oštro, užurbano. "Izvini zbog ovoga", kaže kada otvorim vrata. "Nisam znao gde da odem." Izgleda progonjeno, uzdrmano, bledo, koža mu je orošena znojem. "U redu je", kažem, sklonivši se u stranu kako bi ušao. Uvodim ga u dnevnu sobu, pokazujem mu da sedne. Donosim mu čašu vode iz kuhinje. Ispija je skoro u jednom gutljaju, onda seda, savija se, nadlakćen na svoja kolena, pognute glave. Stojim kraj njega, nesigurna da li da nešto kažem ili da ćutim. Samo na sat ili dva, bez ljudi koji postavljaju jebena pitanja. Uzimam njegovu čašu i punim je bez reči. Naposletku on počinje da priča. "Misliš li da ne može biti gore od ovog?", tiho pita. "Mislim, tako ispada, zar ne?" Diže pogled ka meni. "Moja žena je mrtva i policija misli da sam je ja ubio. Šta može biti gore od toga?" Priča mi o vestima, o stvarima koje su izrekli o njoj. Ta informacija o Meganinoj umešanosti u smrt deteta koju su tabloidi objavili navodno je procurila iz policije. Sumnjiva, spekulativna stvar, blaćenje mrtve žene. Odvratno. "To nije tačno", kažem mu. "Ne može biti." Izraz lica mu je prazan, nedokučiv. "Detektivka Rajli mi je jutros rekla", nastavlja Skot, pročišćava grlo, "vest koju sam oduvek želeo da čujem. Možeš li da zamisliš", priča glasom malo jačim od šapata, "koliko sam žudeo za tim. Sanjario o tome, zamišljao kako bi ona izgledala, kako bi mi se smeškala, stidljivo i tajnovito, kako bi uzela moju ruku i stavila je na svoje usne..." Gubi se u maštanju, nemam pojma o čemu priča. "Danas", kaže, "danas Crowarez

115


Bosnaunited

sam saznao da je Megan bila trudna." Počinje da plače i meni kreću suze, plačem za novorođenčetom koje nikada nije postojalo, za detetom žene koju nisam poznavala. Ali užas svega toga je skoro neizdrživ, ne shvatam kako Skot i dalje diše. To bi trebalo da ga ubije, da isisa život iz njega. Međutim, nekako je još živ. Ne mogu da govorim, ne mogu da mrdnem. U dnevnoj sobi je toplo i sparno, uprkos otvorenim prozorima. Do mene dopire buka sa ulice: policijska sirena, glas devojčice koja viče i smeje se, duboki muški glas iz automobila u prolazu. Normalan život. Ali ovde se svet završava. Za Skota, svet se završava i ne mogu da govorim. Samo stojim, nema, bespomoćna, beskorisna. Sve dok ne čujem korake na stepenicama ispred zgrade, dobro poznato zveckanje kada Keti izvadi ključeve iz svoje ogromne torbe. To me vraća u život. Moram nešto da preduzmem: grabim Skota za ruku, on me uplašeno gleda. "Pođi sa mnom", kažem, dižući ga na noge. Pušta me da ga odvučem u hodnik i uz stepenice pre nego Keti otključa i otvori vrata. Za nama zatvaram vrata od sobe. "Moja cimerka", objašnjavam. "Ona... mogla bi da postavlja pitanja. Znam da to trenutno ne želiš." Skot klima glavom. Razgleda moj sobičak, krevet, odeću, čistu i prljavu, hrpe na stolici, prazne zidove, jeftin nameštaj. Sramim se: ovo je moj život, neuredan, pohaban, skučen. Nezavidan. Dok razmišljam o tome, znam koliko je nebulozno što verujem da Skota zanima u kakvom je trenutno stanju moj život. Pokazujem mu da sedne na krevet. On me sluša, brišući oči nadlanicom, uzdišući. "Mogu li nečim da te ponudim?", pitam. "Imaš li pivo?" "Ja... ne držim alkohol u kući", kažem i osećam kako crvenim. Skot to ne primećuje, jer ne diže pogled. "Ali mogu da ti skuvam čaj." On opet klima glavom. "Lezi", kažem. "Odmori." Čini kako mu je rečeno, skida cipele i leže na krevet, poslušan poput bolesnog deteta. U prizemlju prokuvavam vodu, ćaskam sa Keti, slušam je kako drobi o novom restoranu u Nortkotu, koji je otkrila na pauzi za ručak ("dobar izbor salata"), i o novoj, iritantnoj koleginici na poslu. Smeškam se i klimam glavom, ali je ne slušam, telo mi je u pripravnosti, u iščekivanju nekih zvukova sa sprata, škripe ili koraka. Nerealno je imati muškarca u svom krevetu, vrti mi se u glavi od te pomisli, kao da sanjam. Keti konačno prestaje da brblja, gleda me skupljenih obrva. "Jesi li dobro?", pita. "Izgledaš... nekako odsutno." "Samo sam umorna", lažem. "Ne osećam se najbolje. Mislim da ću u krevet." Odmerava me: zna da nisam pila (uvek zna), ali ponekad nasluti kada ću početi. Ne marim, ne mogu sada da mislim o tome. Uzimam šolju sa čajem za Skota i kažem joj da ćemo se videti ujutru. Zastajem kod vrata od sobe i osluškujem. Tiho je. Pažljivo spuštam kvaku i otvaram vrata. Skot leži na krevetu, u istom položaju u kom sam ga ostavila, s rukama kraj bokova i zatvorenih očiju. Čujem kako diše, tiho i isprekidano. Zauzeo je pola kreveta, ali u iskušenju Crowarez

116


Bosnaunited

sam da popunim onaj ostatak do njega, da prebacim ruku preko njegovih pleća, da ga utešim. Umesto toga, učtivo se nakašljavam i dižem šolju sa čajem. On seda. "Hvala", mrmlja, prihvatajući šolju. "Hvala što si... mi pružila utočište. Bio sam - ne mogu da ti opišem u kakvom stanju - otkad je priča objavljena." "Ona o...?" "Da, ta." Jedan od tabloida se dokopao informacija, a odakle, o tome se naveliko spekulisalo. Uperen je prst u policiju, uperen je u Kamala Abdika, u Skota. "To je laž", kažem mu. "Zar ne?" "Naravno da jeste, ali nekome daje motiv, zar ne? Pričaju da je Megan ubila svoju bebu, što bi dalo nekome - ocu deteta, pretpostavljam - motiv da je ubije. Mnogo godina kasnije." "To je smešno." "Ali znaš da pričaju, svi odreda, kako sam ja izmislio tu priču, ne da bih od nje napravio lošu osobu, već da bih skrenuo sumnju sa sebe na nepoznatu osobu. Na nekog čoveka iz njene prošlosti o kojem niko ništa ne zna." Sedam na krevet kraj njega. Naše butine se skoro dodiruju. "Šta je policija rekla?" Skot sleže ramenima. "Ništa konkretno. Pitali su me šta znam o tome. Jesam li znao da je ranije imala dete, jesam li znao šta se dogodilo, jesam li znao ko je bio otac. Rekao sam da nisam, rekao sam da su to gluposti, da ona nikada nije bila trudna...", glas mu opet zapinje. Ćuti, uzdiše, otpija gutljaj čaja, "Pitao sam ih otkud je potekla ta priča, kako je dospela u novine. Rekli su da mi to ne mogu reći. Pretpostavljam da je od njega. Abdika." Skot ispušta dugi, drhtavi uzdah. "Ne razumem zašto. Ne razumem zašto bi tako nešto pričao o njoj. Ne znam šta pokušava da izvede. Očigledno je poremećen." Sećam se tog čoveka, kog sam nedavno upoznala, odmerenih manira, tihog glasa, toplih očiju... Daleko je od poremećenog. Onaj osmeh sve govori. "Van pameti je to što su objavili, trebalo bi da postoje neka pravila..." "Pokojnici se ne smeju klevetati", kaže Skot i za trenutak ćuti, a onda dodaje: "Beba nije njegova." "Uradili su DNK test?" Odmahuje glavom. "Ne, ali znam. Ne mogu da kažem kako, ali znam. Beba je - bila moja." Ako je mislio da je beba njegova, to mu da je motiv, zar ne? Ne izgovaram naglas, ali ne bi bio prvi muškarac koji se rešio neželjenog deteta tako što se rešio detetove majke. I takođe ne izgovaram naglas - da to daje i Skotu motiv. Ako je mislio da je njegova žena trudna s drugim muškarcem... samo on to nije mogao da učini. Njegov šok, njegov bol moraju biti stvarni. Niko nije toliko dobar glumac. Čini se da me Skot više ne sluša, pogled mu je staklast i fiksiran za vrata, a ramena spuštena, deluje kao da tone u krevet od živog peska. "Trebalo bi da ostaneš ovde", kažem mu. "Probaj da odspavaš." Crowarez

117


Bosnaunited

Gleda me, a onda se skoro smeši. "Ne smeta ti?", pita. "To bi mi... mnogo značilo. Kod kuće ne mogu da zaspim. Ne samo zbog ljudi ispred kuće koji pokušavaju da dođu do mene. Nije samo to. Ona je svuda, ne prestajem da je viđam. Siđem u prizemlje i ne gledam, teram sebe da ne gledam, ali kada prođem kraj prozora, moram da se vratim i proverim da li stvarno nije tamo, na terasi." Osećam kako me peckaju suze dok mi govori: "Volela je da sedi tamo, znaš - na toj našoj terasici, volela je da sedi tamo i gleda vozove." "Znam", kažem, spuštajući ruku na njegovu. "Ponekad sam je viđala tamo." "Stalno čujem njen glas", nastavlja Skot. "Čujem je kako me doziva. Ležim u krevetu i mogu da je čujem kako me doziva, i razmišljam kako je tamo." Celo telo mu drhti. "Lezi", kažem, uzimajući mu šolju iz ruke. "Odmori." Kada sam sigurna da je zaspao, ležem kraj njegovih leđa, s licem na par centimetara od njegovog ramena. Sklapam oči i slušam svoje srce, pulsiranje na mom vratu. Udišem njegov tužan, ustajali miris. Kada se probudim, nekoliko sati kasnije, više ga nema. četvrtak, 8. avgust 2013.

JUTRO Osećam se kao izdajica. Otišao je pre samo jednog sata, i evo me, na putu za seansu, da se opet sretnem sa čovekom za kog veruje da mu je ubio ženu. Njegovo dete. Muka mi je. Pitam se da li bi trebalo da mu izložim svoj plan, da mu objasnim kako sve to radim za njega. Samo što nisam sigurna da li to radim samo za njega, niti da li zapravo imam plan. Daću delić sebe. To je moj današnji plan. Pričaću o nečemu stvarnom, pričaću o tome kako želim dete. Videću hoće li to nešto izazvati, neku neprirodnu reakciju, bilo kakvu. Videću kuda će me to odvesti. Ne odvodi me nikuda. Kamal počinje s pitanjem kako se osećam, kada sam poslednji put pila. "U nedelju", odgovaram. "Dobro. To je dobro." Spušta ruke sa grudi na krilo. "Izgledate dobro." Smeška se, i ne vidim ubicu, pitajući se šta sam onomad videla. Jesam li to umislila? "Poslednji put ste me pitali o tome kako sam počela da pijem." Kamal klima glavom. "Pala sam u depresiju", kažem. "Pokušavali smo... pokušavala sam da zatrudnim. Nisam mogla i pala sam u depresiju. Tada je počelo." Ubrzo sebe opet hvatam uplakanu, nemoguće je odoleti dobroti neznanca, nekog ko vas sluša, a ne poznaje vas, ko vam kaže da je u redu, šta god da ste uradili, šta god da radite: patili ste, bili ste povređeni, zaslužujete oproštaj. Poveravam mu se i zaboravljam, opet, šta tu radim. Na njegovom licu ne tražim reakciju, ne očekujem da u njegovim očima spazim trag krivice ili sumnje. Puštam da me teši. Ljubazan je, racionalan, priča o strategijama nošenja s bolom, podseća me da je mladost na mojoj strani. Možda ovo nikuda ne vodi, jer ordinaciju Kamala Abdika napuštam sa osećajem lakoće, sa više nade. Pomogao mi je. Sedim u vozu i pokušavam da dočaram ubicu kog sam videla, ali više ga ne vidim. Pokušavam da ga vidim kao sposobnog za prebijanje žene, za Crowarez

118


Bosnaunited

drobljenje njene lobanje. Dobijam užasnu, sramnu viziju: Kamal, sa nežnim rukama, utešnim manirima, baršunastim glasom, sušta je suprotnost Skotu, krupnom i snažnom, divljem, očajnom. Moram sebe da podsetim da je to sadašnji Skot, a ne ono što je bio. Moram sebe da podsetim kakav je bio pre ovoga. I moram sebe da podsetim da ne znam kakav je Skot bio pre ovoga. petak, 9. avgust 2013. VEČE

Voz se zaustavlja kod semafora. Otpijam gutljaj džin-tonika iz hladne limenke, podižem pogled ka njegovoj kući, njegovoj terasi. Išlo mi je tako dobro, ali treba mi piće. Skupljam hrabrost. Na putu do Skota moram da izbegnem sve rizike Ulice Blenhajm: Toma, Anu, policiju, novinare. Podzemni prolaz sa polusećanjima na strah i krv. Ali Skot me je pozvao i nisam mogla da ga odbijem. Sinoć su našli devojčicu. Bar ono što je ostalo od nje. Zakopanu na imanju farmerske kuće nedaleko od obale Istočne Anglije, baš tamo gde im je neko javio da traže. Bilo je jutros u novinama: Policija je započela istragu o smrti deteta nakon što su nađeni ljudski ostaci, zakopani u vrtu kuće blizu Holkama, na severu Norfolka. Otkriće se dogodilo nakon što je policija dobila dojavu o mogućem ubistvu tokom njihove istrage o smrti Megan Hipvel, žene iz Vitnija, čije telo je prošle nedelje nađeno u Korli Vudu. Pozvala sam Skota čim sam čula vest. Nije se javljao na telefon, pa sam mu ostavila poruku, rekavši mi je žao. Uzvratio mi je poziv danas po podne. "Jesi li dobro?", upitala sam. "Ne baš." Glas mu je bio usporen od pića. "Tako mi je žao. Treba li ti nešto?" "Treba mi neko ko mi neće govoriti da je sve vreme u pravu." "Molim?" "Moja majka, ceo dan je ovde. Znala je sve vreme da nešto nije u redu s tom devojkom, nije imala porodicu, prijatelje, došla je niotkuda, znala je, znala je. Pitam se zašto mi nije rekla." Zvuk razbijanja čaše, praćen psovkom. "Jesi li dobro?", iznova sam upitala. "Možeš li da dođeš?" "Kod tebe?" "Da." "A... policija, novinari... nisam sigurna..." "Molim te? Treba mi društvo. Neko ko je znao Megs, ko ju je voleo. Neko ko ne veruje u sve ove..." Bio je pijan, znala sam to, ali ipak sam pristala. Sada sedim u vozu, takođe pijem, i razmišljam o njegovim rečima. Neko ko je znao Megs, koju je voleo. Nisam je znala, i nisam sigurna da je više volim. Završavam prvu Crowarez

119


Bosnaunited

limenku i otvaram drugu. Izlazim na stanici Vitni, usred krkljanca petkom uveče, poput još jednog roba u masi umornih i znojavih, koji se raduju odlasku kući i izlasku na pivo, večeri sa decom, ranom počinku. Možda je to zbog džina, ali osećaj je neopisivo dobar dok me masa nosi, svi gledaju u ekrane svojih telefona, iz džepova vade kartice za izlazak iz stanice. U mislima se vraćam na naše prvo leto u Ulici Blenhajm, kada sam svake večeri hitala kući, očajnički trčeći niz stepenice na stanici, polutrčeći ulicom. Tom je radio od kuće i već sa vrata bi me svlačio. Čak i sada se smeškam dok razmišljam o tome, o iščekivanju tog čina: vrelini koja mi obliva obraze dok grabim niz ulicu, grizući se za usnu da suzbijem kez, ubrzani dah, maštanje o njemu, svesna da i on broji minute kada ću stići kući. Glava mi je tako puna ovih dana da zaboravljam na Toma i Anu, na policiju i fotografe, i nisam ni svesna da sam već stigla do Skotove kuće, zvonim i vrata se otvaraju i uzbuđena sam, osećam nešto što ne bih smela da osećam, ali to nije krivica, jer Megan nije bila ono što sam mislila. Nije bila ta lepa, bezbrižna devojka na terasi, nije bila zaljubljena žena. Nije čak bila ni dobra osoba. Bila je lažljiva i varljiva. Bila je ubica.

Crowarez

120


Bosnaunited

MEGAN

utorak, 20. juni 2013. VEČE Sedim na kauču njegove dnevne sobe sa čašom vina u ruci. Kuća je i dalje neuredna. Pitam se da li on uvek ovako živi, poput tinejdžera? I sećam se da je izgubio porodicu kao tinejdžer, možda zato. Žao mi ga je. Kamal izlazi iz kuhinje i seda kraj mene, prijatno blizu. Da mogu, svaki dan bih dolazila ovde na sat ili dva, samo da sedim i pijem vino, da osetim kako se njegova ruka češe o moju. Ali ne mogu. Ova poseta ima svoj cilj i on me navodi ka njemu. "U redu, Megan", kaže. "Jesi li sada spremna? Da završiš priču koju si započela?" Blago se naslanjam na njega, na njegovo toplo telo. Pušta me. Sklapam oči i ne treba mi puno da stignem tamo, nazad u kupatilo. Čudno, jer sam previše vremena provela pokušavajući da ne mislim o tome, o tim danima, tim noćima, ali sada samo sklopim oči i odmah sam tamo, kao da upadam u samo središte sna. Bilo je mračno i veoma hladno. Više nisam bila u kadi. "Ne znam šta se tačno dogodilo. Sećam se buđenja, sećam se spoznaje da nešto nije u redu, i onda je Mak ušao u kuću, dozivao me je. Čula sam ga u prizemlju, kako dovikuje moje ime, ali nisam mogla da se pomerim. Sedela sam na podu kupatila, s njom u naručju. Kiša je pljuštala, krovne grede su škripale. Bila sam tako hladna. Mak se popeo uz stepenice, ne prestajući da me doziva, došao je do vrata i upalio svetio." I sada mogu da osetim kako mi svetlost prži rožnjače, sve je čisto i belo, jezivo. "Sećam se da sam dreknula na njega što pali svetlo. Nisam htela da gledam, nisam htela da je vidim takvu. Ne znam... Ne znam šta se onda dogodilo. Mak se izdrao na mene, u lice mi je urlao, dala sam mu je i otrčala. Izjurila sam iz kuće na kišu, otrčala sam na plažu. Ne sećam se šta je bilo posle. Prošlo je dugo, dugo vremena, a onda je došao po mene. I dalje je pljuštalo. Bila sam na dinama, mislim... Razmišljala sam da uđem u vodu, ali tako sam se plašila. Naposletku je došao po mene. Odveo me je kući. Zakopali smo je sutradan ujutru. Umotala sam je u čaršav i Mak je iskopao raku, sahranili smo je na kraju imanja, blizu napuštene pruge. Poslagali smo kamenje na vrhu da obeležimo grob. Nismo pričali o tome, nismo pričali ni o čemu, nismo se više gledali. Te noći je Mak otišao, rekao je da mora s nekim da se nađe. Pomislila sam da će otići u policiju, nisam znala šta da radim. Samo sam čekala, njega, bilo koga. Nije se vratio. Više se nikada nije vratio." Sedim u Kamalovoj toploj dnevnoj sobi kraj njegovog tela i drhtim. "I dalje mogu da osetim", priznajem. "Noću mogu da osetim i užasava me, ta stvar koja me uporno budi: osećaj samoće u kući... Bila sam tako uplašena, previše uplašena da bih zaspala, samo sam tumarala po tim mračnim sobama i čula bih njen plač, osetila bih miris njene kože. Svašta mi se priviđalo. Probudila bih se noću, ubeđena da ima nekog - nečeg - u toj kući sa mnom. Mislila sam da ludim, mislila sam da umirem. Mislila sam da ću zauvek ostati tamo i da će me jednog dana naći. Tako bar ne bih ostavila svoju bebu." Crowarez

121


Bosnaunited

Šmrckam i naginjem se kako bih uzela maramicu iz kutije sa stola. Kamalova ruka me miluje niz kičmu do dna leđa, i ostaje tu. "Ali na kraju nisam imala hrabrosti da ostanem. Mislim da sam sačekala desetak dana, a onda više nije bilo hrane, nijedne konzerve pasulja, ničega. Spakovala sam svoje stvari i otišla." "Jesi li opet videla Maka?" "Ne, nikada. Poslednji put sam ga videla one noći, nije me poljubio, niti se ljudski rastao sa mnom. Samo je rekao da mora da ode nakratko." Sležem ramenima. "To je bilo to." "Jesi li pokušala da ga nađeš?" Odmahujem glavom. "Ne. Previše sam se plašila, u početku, nisam znala šta bi učinio kada bih ga našla. Niti sam znala gde je - nije imao čak ni mobilni. Izgubila sam kontakt sa ljudima koje je poznavao, svi su bili neka vrsta nomada. Hipici, putnici. Pre nekoliko meseci, nakon razgovora o njemu, guglovala sam ga. Nisam ga našla. Čudno je..." "Šta?" "Nekada sam ga stalno viđala. Na primer, na ulici, videla bih čoveka u baru i bila bih sigurna da je to on, i srce bi mi zakucalo brže. Čula bih njegov glas u gužvi. A onda je to prestalo, odavno. Sada... pada mi na pamet da je možda mrtav." "Zašto tako misliš?" "Ne znam. On... Samo imam osećaj da je za mene mrtav." Kamal se uspravlja, vrlo pažljivo, odmiče moje telo od svog, okreće se kako bi me pogledao u lice, skrštajući ruke na krilu. "Verovatno je to samo tvoja uobrazilja, Megan. Normalno je da ti se učini da vidiš nekog ko je bio veliki deo tvog života nakon što ste se rastali. I meni se prvih dana stalno priviđalo da vidim brata. A što se tiče osećaja da je 'mrtav', to je verovatno zato što je tako dugo odsutan iz tvog života. Na neki način on za tebe više ne postoji." Opet se vratio u svoj terapeutski sleng, više nismo prijatelji koji sede na kauču. Želim da pružim ruku i privučeni ga opet kraj sebe, ali neću da prekoračim neku granicu. Sećam se poslednje seanse, kada sam ga poljubila pre odlaska, sada ga gledam u lice, žudno, frustrirano i gnevno. "Pitam se, sada kada razgovaramo o tome, sada kada si mi ispričala svoju priču, možda će ti pomoći da pokušaš da nađeš Maka. Zaokružiće ovu priču, zapečatiće poglavlje iz tvoje prošlosti." Slutila sam da će to reći. "Ne mogu", kažem. "Ne mogu." "Bar razmisli o tome..." "Ne mogu. Šta ako me i dalje mrzi, šta ako to samo vrati sve nazad, šta ako on ode u policiju... Šta ako - ne mogu naglas da izustim, čak ni šapatom - šta ako kaže Skotu šta sam ja zapravo?" Kamal odmahuje glavom. "Možda te uopšte ne mrzi, Megan. Možda te nikada nije mrzeo. Možda se i on plašio. Možda oseća krivicu: na osnovu tvoje priče, to nije čovek sa osećajem odgovornosti. Primio je vrlo mladu, ranjivu devojku u svoju kuću, a onda ju je ostavio samu kada joj je pomoć bila najpotrebnija. Možda zna da je ono što se dogodilo zajednička odgovornost. Možda je od toga pobegao?" Crowarez

122


Bosnaunited

Ne znam da li Kamal zaista veruje u to ili samo pokušava da mi olakša situaciju. Ali znam da to nije tačno, ne mogu da svalim krivicu na Maka, ovo je jedini greh koji moram da prihvatim kao svoj. "Neću da te teram da učiniš nešto što ne želiš", nastavlja Kamal. "Samo hoću da razmisliš o mogućnosti da bi pronalaženje Maka moglo da ti pomogne. I ne verujem da mu ti bilo šta duguješ. Shvataš? Mislim da on duguje tebi. Razumem tvoju krivicu. Ali on te je ostavio. Bila si sama, uplašena, uspaničena, ožalošćena. Ostavio te je samu u toj kući. Nije ni čudo što nisi mogla da spavaš. Naravno, sama pomisao na spavanje te je plašila: zaspala si i nešto užasno ti se desilo. A onda te je osoba koja bi trebalo da ti pomogne ostavila na cedilu." Kada je Kamal izgovorio te reči, najednom više nisu zvučale tako grozno. Kao da su imale umirujući efekat, topao i sladak, mogla sam skoro da ih osetim, mogla sam skoro da poverujem kako postoji način da sve to ostavim iza sebe, da se oslobodim, da odem kući Skotu i da nastavimo da živimo kao normalni ljudi, bez osvrtanja ili očajničkog čekanja šta će se sledeće desiti. Da li normalni ljudi to tako rade? "Hoćeš li razmisliti o tome?" pita Kamal, dodirujući mi ruku. Široko mu se osmehujem i kažem da hoću, možda to čak i mislim, ne znam. On me prati do vrata, s rukom oko mojih ramena, žudim da se okrenem i opet ga poljubim, ali to ne činim. Umesto toga pitam: "Je li ovo moja poslednja poseta?" I on klima glavom. "Možemo li..." "Ne, Megan. Ne možemo. Moramo da učinimo pravu stvar." Smešim mu se. "Nisam dobra u tome", kažem, "nikada nisam bila." "Možeš da budeš. Bićeš. Sada idi kući, idi kući svom mužu." Stojim na pločniku ispred njegove kuće dugo nakon što zatvori vrata; osećam se lakše, slobodnije, ali i tužnije, i najednom samo želim da se vratim kući kod Skota. Krećem prema stanici, kad niotkuda dotrčava čovek sa slušalicama u ušima, spuštene glave, pravo na mene i dok uzmičem, u pokušaju da se sklonim, okliznem se o ivicu pločnika i padam. Čovek se ne izvinjava, niti se osvrće da me pogleda, i previše sam šokirana da bih vrisnula. Ustajem i stojim tu, oslonjena na kola, pokušavajući da dođem do daha, sav spokoj koji sam osećala u Kamalovoj kući, u njegovom naručju, najednom je raspršen. Tek kada stignem kući, shvatam da sam posekla ruku na mestu gde sam pala i u jednom trenu sam verovatno dodirnula rukom usta; usne su mi umrljane krvlju.

Crowarez

123


Bosnaunited

REJČEL

subota, 10. avgust 2013. JUTRO Budim se rano. Čujem struganje zupčanika i znam da kombi za reciklažu trucka ulicom. Kiša tiho dobuje po prozoru. Roletne su podignute dopola, zaboravili smo sinoć da ih spustimo. Smeškam se. Osećam ga iza sebe, toplog i uspavanog, krutog. Meškoljim kukove, priljubivši se uz njega, neće mu dugo trebati da se pomeri, zgrabi me, okrene prema sebi. "Rejčer, mrmlja on, "nemoj." Hladim se. Nisam kod kuće, ovo nije dom. Ovo nije u redu. Okrećem se. Skot već sedi na krevetu, nogu prikovanih za pod, okrenut mi je leđima. Čvrsto sklapam oči, pokušavam da se setim, ali maglovito je, previše maglovito i kada ih otvorim trezveno razmišljam jer je soba u kojoj sam se probudila ista ona u kojoj sam to činila hiljadu puta ili više. Ovo je mesto gde se nalazi krevet, i ako se sada uspravim, moći ću da vidim vrhove hrastovih krošnji preko puta ulice; levo je kupatilo, desno je plakar. Ovo je ista soba koju sam delila sa Tomom. "Rejčel", iznova me zove i pružam ruku da mu dodirnem leđa, ali Skot ustaje, brzo, i okreće se prema meni. Izgleda ispijeno, kao kada sam ga prvi put videla izbliza, u policijskoj stanici, kao da mu je neko izvadio organe i ostavio samo ljušturu. Soba liči na onu koju sam delila sa Tomom, ali ovo je soba koju je on delio sa Megan. Ovu sobu, ovaj krevet. "Znam", kažem. "Žao mi je. Tako mi je žao. Ovo je bila greška." "Jeste", mrmlja Skot, izbegavajući moj pogled. Odlazi u kupatilo i zatvara vrata. Okrećem se na leđa, zatvaram oči i osećam kako uranjam u strah, sa onom groznom mučninom u stomaku, šta sam učinila? Sećam se da smo dugo pričali kada sam stigla, bujice reči, bio je ljut, ljut na svoju majku, koja nikada nije volela Megan, ljut na novine zbog svega što su pisale o njoj, nagoveštaj onoga što joj se spremalo, ljut na policiju što su sve isfušerisali, što su izneverili nju, njega. Sedeli smo u kuhinji, pili pivo i ja sam ga slušala, a kada je nestalo piva, prešli smo na verandu i tada se odljutio. Pili smo i gledali vozove koji prolaze i pričali o svemu i ni o čemu, o televiziji, o poslu i gde je on pohađao školu. Kao svi normalni ljudi. Zaboravila sam taj osećaj, oboje smo ga zaboravili, jer sada mogu da se setim kako mi se smeškao, dodirivao mi kosu. Sećanje me pogađa poput talasa, osećam kako me obliva crvenilo. Pamtim da sam to sebi priznala. Kako mi je doletela ta misao i nisam je odbacila, prigrlila sam je. Želela sam je. Želela sam da budem sa Džejsonom, želela sam da se osećam kao Džes, kada je sedela ovde s njim, pijući vino u sumrak. Zaboravila sam taj osećaj, izbacila sam iz svoje glave činjenicu da Džes u najboljem slučaju nije ništa drugo do fragment moje mašte, i u najgorem slučaju nije ništa do Megan, mrtva žena, pretučena i ostavljena da trune. Nisam to zaboravila. Samo nisam marila jer sam počela da verujem u ono što pričaju o njoj. Jesam li, bar za trenutak, pomislila da je Megan dobila ono što je zaslužila? Crowarez

124


Bosnaunited

Skot izlazi iz kupatila, istuširao se, oprao me je sa svoje kože. Izgleda bolje, ali izbegava moj pogled kada me pita jesam li za kafu. Ovo nije ono što sam želela: ništa od ovoga nije kako treba. Ne želim ovo, neću da opet izgubim kontrolu. Brzo se oblačim i odlazim u kupatilo, hladnom vodom pljuskam lice. Maškara mi se razliva u uglovima očiju, usne su mi tamne. Izgrižene. Lice i vrat su mi crveni tamo gde ih je izgrebala njegova višednevna brada. Nakratko se prisećam prethodne noći, njegovih ruku na meni, i stomak mi se prevrće. Osećam vrtoglavicu i sedam na ivicu kade. Kupatilo je neurednije od ostatka kuće, prljavština u umivaoniku, ogledalo umrljano pastom za zube. Šolja sa samo jednom četkicom za zube. Nema parfema, krema, šminke. Pitam se je li ih ona odnela kada je otišla, ili je on sve bacio. U spavaćoj sobi tražim neki dokaz o njoj, bademantil sa stražnje strane vrata, četku za kosu na komodi, mast za usne, minđuše, ali ne vidim ništa. Prolazim kroz sobu do ormana, spremam se da ga otvorim, ruka mi je na kvaci kada ga čujem kako dovikuje: "Stiže kafa!", i trzam se. Pruža mi šolju ne gledajući me u lice, potom mi okreće leđa, fiksirajući pogled za prugu ili nešto iza nje. Gledam desno od sebe, primećujem da su fotografije sklonjene, sve, u glavi osećam peckanje, jeza mi struji telom, srčem kafu i pokušavam da je progutam. Ništa ovde nije kako treba. Možda je njegova majka to učinila, sve raščistila, sklonila fotografije. Njegova majka nije volela Megan, rekao mi je to više puta. Ipak, ko radi ono što je on sinoć radio, ko spava sa nepoznatom ženom u bračnom krevetu kada mu je supruga mrtva tek dvadeset sedam dana? Skot se okreće, gleda me, i stičem utisak da mi čita misli, jer na licu ima čudan izraz, prezira ili gađenja, i on se meni takođe gadi. Spuštam šolju sa kafom. "Trebalo bi da krenem", kažem, i on se ne buni. Kiša je prestala, razvedrilo se, škiljim na jutarnjem suncu. Čovek mi prilazi, unosi mi se u lice čim stupim na pločnik, dižem ruke, okrećem se postrance i ramenom se probijam pored njega, on mi nešto govori, ali ne čujem šta, držim ruke dignute i glavu povijenu, a onda samo par metara dalje vidim Anu, stoji kraj svojih kola, s rukama na bokovima, i gleda me. Kada uhvati moj pogled, odmahuje glavom i okreće se, žurno korača prema svojoj kući, skoro trčeći. Za trenutak preneraženo stojim, posmatram je, njenu sitnu građu u crnim helankama i crvenoj majici, a onda doživljavam najžešći deža vi, već sam je posmatrala kako trči. Bilo je to odmah nakon što sam se odselila. Došla sam kod Toma da pokupim nešto što mi je ostalo. Ne sećam se čak ni šta je to bilo, nije ni važno, samo sam htela da odem do kuće, da ga vidim. Mislim da je bila nedelja, a ja sam se odselila u petak, i nije me bilo tu oko četrdeset osam sati. Stajala sam na ulici i posmatrala je kako iznosi stvari iz svojih kola i unosi ih u kuću, moju kuću. Useljavala se samo dva dana posle mog odlaska, još se nisam bila ni ohladila. Toliko o neprikladnoj žurbi. Ugledala me je i krenula sam prema njoj, nisam imala ideju šta bih joj rekla, bar ne ništa razumno. Plakala sam, sećam se toga. I ona je, kao i sada, otrčala. Tada nisam znala ono najgore, stomak joj je još bio ravan. Srećom. Mislim da bi me to ubilo. Stojim na peronu, čekam voz, osećam vrtoglavicu, sedam na klupu i govorim sebi da je to samo mamurluk, pijanka posle pet dana suše, mora da je to. Ali znam da je u pitanju nešto drugo, Ana, bio je to pogled na Anu, i osećaj koji me je preplavio kada sam je videla da Crowarez

125


Bosnaunited

se onako Ĺžurno udaljava. Strah.

Crowarez

126


Bosnaunited

ANA

subota, 10. avgust 2013. JUTRO Odvezla sam se jutros u teretanu u Norkotu, i u povratku sam svratila do robne kuće i počastila se slatkom mini-haljinom (Tom će mi oprostiti čim me vidi u njoj), i bilo je to jedno prelepo jutro, a onda sam parkirala kola i nastalo je neko komešanje ispred kuče Hipvelovih - fotografi su stalno stacionirani tamo - i onda je naišla ona. Opet! Nisam mogla da verujem: Rejčel se probijala pored fotografa, raščupana. Sigurna sam da je izašla iz Skotove kuće. Nisam se čak ni uzrujala. Samo sam se zapanjila. I kada sam to spomenula Tomu smireno, onako usput - bio je jednako zapanjen kao i ja. "Pozvaću je", rekao je. "Saznaću šta se događa." "Već si pokušao", rekla sam, najblaže što sam mogla. "Ne vredi." Nagovestila sam da je možda vreme za pravni savet, za nabavku zabrane prilaska ili nečeg sličnog. "Više nas ne maltretira, zar ne?", rekao je. "Prestala je da telefonira, ne prilazi ni nama ni kući. Ne brini, dušo. Ja ću to da sredim." U pravu je, naravno, u vezi sa maltretiranjem. Ali baš me briga. Nešto se dešava i neću to da ignorišem. Dosta mi je fraze "ne brini", dosta mi je njegovog sređivanja, i toga da će pričati s njom, pa će ona na kraju sama otići. Došlo je vreme da uzmem stvar u svoje ruke. Sledeći put kada je vidim, pozvaću onu policajku. Detektivku Rajli. Delovala mi je fino, simpatično. Znam da je Tomu žao Rejčel, ali iskreno mislim da je vreme da se suočim sa tom kučkom jednom zasvagda.

Crowarez

127


Bosnaunited

REJČEL

ponedeljak, 12. avgust 2013. JUTRO Na parkingu smo kod Vilton lejka. Nekada smo često dolazili ovde i kupali se u jezeru kada bi zavladale vrućine. Danas samo sedimo, jedno kraj drugog, u Tomovim kolima, sa otvorenim prozorima da bismo unutra pustili topli povetarac. Želim da naslonim glavu na sedište, sklopim oči, udišem miris borovine i slušam ptičice, želim da ga držim za ruku i ceo dan ostanem ovde. Sinoć me je zvao, pitao je možemo li da se vidimo. Pitala sam da li je to zbog Ane, našeg jučerašnjeg susreta u Ulici Blenhajm, rekla sam da to nema nikakve veze sa njima, da nisam išla tamo da im dosađujem. Verovao mi je, ili je bar rekao da mi veruje, ali i dalje je zvučao oprezno, pomalo uspaničeno. Kazao je da mora sa mnom da porazgovara. "Molim te, Rejč", rekao je, i to je bilo to, način na koji je to rekao, kao u stara vremena, pomislila sam da će mi srce pući. "Doći ću po tebe, važi?" Probudila sam se u zoru, u pet sam skuvala kafu, oprala kosu, obrijala noge, našminkala se i presvukla četiri puta. Osećala sam krivicu. Glupo, znam, ali sećanje na Skota, na ono što smo radili i kakav je bio osećaj, poželela sam da se nije desilo, jer to sam doživljavala kao izdaju Toma. Čoveka koji me je pre dve godine ostavio zbog druge žene. Ne mogu protiv svojih osećanja. Tom je stigao pre devet. Sišla sam u prizemlje i bio je tamo, naslonjen na kola, obučen u farmerke i staru sivu majicu, dovoljno staru da i dalje pamtim njen materijal pod obrazom dok ležim na njegovim grudima. "Imam slobodno prepodne", rekao je kada me je ugledao. "Mislio sam da se provozamo." Nismo mnogo pričali tokom vožnje do jezera. Pitao me je kako sam, rekao mi je da izgledam dobro. Nije spomenuo Anu sve dok nismo stigli na parking, kada sam poželela da ga uzmem za ruku. "Da, ovaj, Ana je rekla da te je videla... i mislila je da si možda izašla iz kuće Hipvelovih? Jesi li?" Okreće lice prema meni, ali me ne gleda, i čini se da ga je skoro sramota što me tako nešto pita. "Ne morate da brinete", uzvraćam. "Viđam se sa Skotom... mislim, ne zabavljamo se. Prijatelji smo. To je sve. Teško je objasniti. Samo mu malo pomažem. Znaš - očigledno znaš da prolazi kroz težak period." Tom klima glavom, ali me i dalje ne gleda, umesto toga gricka nokat levog kažiprsta, siguran znak da je zabrinut. "Ali, Rejč..." Volela bih da prestane tako da me zove, jer mi izaziva žmarce, tera me da se smeškam, odavno ga nisam čula da mi ime izgovara na takav način, skoro budeći u meni nadu. Možda sa Anom više ne ide, možda se seća nekih dobrih stvari o nama, možda postoji Crowarez

128


Bosnaunited

delić njega kom nedostajem. "Samo sam... stvarno sam zabrinut." Konačno me gleda tim krupnim, braon očima i pomera ruku, kao da će uzeti moju, a onda se predomisli i zastaje. "Znam... u stvari, ne znam mnogo o tome, ali Skot... deluje kao momak na mestu, ali... nikad nisi načisto, zar ne?" "Misliš da je on to uradio?" Tom odmahuje glavom, teško guta. "Ne, ne. Ne kažem to. Samo... Dakle, Ana kaže da su se mnogo svađali. Ta Megan je ponekad izgledala kao da ga se plaši." "Ana kaže?" Instinkti mi govore da odbacim sve što kučka kaže, ali ne mogu da se otrgnem osećaju, koji sam imala u subotu kod Skota, da nešto ne valja, da nešto nije u redu. Tom klima glavom. "Megan je čuvala Ivi dok je bila mala... Isuse, sada ne volim ni da se sećam toga, posle svega što novine pišu. Ali sve izađe na videlo, zar ne, misliš da nekog poznaješ, a onda..." Teško uzdiše. "Ne želim da se išta loše desi. Tebi." Opet mi se smeška, neznatno sleže ramenima. "I dalje mi je stalo do tebe, Rejč", kaže, i moram da skrenem pogled jer neću da vidi suze u mojim očima. Zna, naravno, i hvata me za rame, i kaže: "Žao mi je. Tako mi je žao." Neko vreme sedimo u prijatnoj tišini, grizem se za donju usnu kako ne bih zaplakala, ne želim da mu dodatno otežam situaciju, zaista ne želim. "Dobro sam, Tome. Biće sve u redu sa mnom." "Drago mi je što to čujem. Da li još..." "Pijem? Manje. Biće sve u redu." "Dobro. To je dobro. Izgledaš dobro. Zaista. Izgledaš... lepo." Smeši mi se i osećam kako rumenim. Tom brzo skreće pogled. "Jesi li... ovaj... jesi li podmirena, znaš, finansijski?" "Jesam." "Stvarno? Stvarno, Rejčel, jer neću da..." "Dobro sam." "Hoćeš li da uzmeš bar malo? Sranje, neću da zvučim kao idiot, ali hoćeš li da uzmeš? Čisto da izguraš?" "Ozbiljno, dobro sam." Tom se opet naginje i mogu da čujem kako diše, očajnički želim da ga dodirnem, želim da mu omirišem vrat, da zarijem lice u taj široki, mišićavi prostor između njegovih ramena. Naginje se preko mene i otvara kasetu. "Napisaću ti ček, za svaki slučaj, važi? Ne moraš ni da ga unovčiš." Počinjem da se smejem. "I dalje držiš čekovnu knjižicu u kaseti?" Tom se takođe smeje. "Nikad se ne zna." "Nikad se ne zna kada ćeš morati da izbaviš svoju ludu bivšu ženu iz nevolje?" Tom pruža ruku, hvata me za rame. Dižem glavu i uzimam njegovu ruku i ljubim mu dlan. "Obećaj mi", promuklo kaže on, "da ćeš se držati dalje od Skota Hipvela. Obećaj mi, Rejč." Crowarez

129


Bosnaunited

"Obećavam", kažem i zaista to mislim, i radujem se jer shvatam da Tom nije samo zabrinut za mene, već je i ljubomoran. utorak, 13. avgust 2013.

RANO JUTRO U vozu sam, gledam kroz prozor u zamotuljak odeće kraj šina. Tamnoplava tkanina. Haljina, rekla bih, sa crnim pojasom. Ne mogu ni da zamislim kako je završila ovde. Zasigurno je nisu ostavile mašinovođe. Voz mili, pa imam dovoljno vremena da je zagledam, i čini mi se da sam tu haljinu već videla, neko ju je nosio. Ne mogu da se setim kada. Napolju je hladno. Previše hladno za takvu haljinu. Kao da će zavejati sneg. Radujem se što ću videti Tomovu kuću, moju kuću. Znam da će on biti tamo, sedeće napolju, znam da će biti sam, čekaće me. Ustaće kada voz bude prolazio, mahaće i smešiće se. Znam da hoće. Međutim, prvo stajemo ispred broja petnaest. Džejson i Džes su tamo, piju vino na terasi, što je čudno, jer još nema ni osam i trideset ujutro. Džes na sebi ima haljinu sa crvenim cvetovima i srebrne minđuše u obliku ptice, mogu da ih vidim kako se njišu tamo-amo dok govori. Džejson stoji iza nje, s rukama na njenim ramenima. Smešim se, želim da im mahnem, ali neću da ljudi pomisle kako sam čudna. Samo ih posmatram i žalim što i ja nemam čašu vina. Čitavu večnost stojimo tu i voz još ne kreće, volela bih da nastavimo, jer u protivnom Tom neće biti tamo, i mimoići ćemo se. Sada uspevam da vidim Džesino lice, jasnije nego obično, zahvaljujući svetlosti koja je neobično jarka, obasjava je poput reflektora. Džejson je i dalje iza nje, ali njegove ruke sada su na njenim ramenima, na njenom vratu, i ona izgleda kao da joj je neprijatno, deluje nervozno. On je davi, to jasno vidim, njeno lice postaje crveno, ona vrišti. Ustajem, lupam rukama o prozor i vičem mu da prestane, ali on ne može da me čuje. Neko me grabi za ruku, riđokosi, naređuje mi da sednem, nismo daleko od sledeće stanice. "Do tada će biti prekasno", kažem mu, i on uzvraća: "Već je prekasno, Rejčel", i kada ponovo pogledam u pravcu terase, Džes je na nogama, a Džejson je vuče za kosu, i sprema se da joj razbije glavu o zid. JUTRO Prošli su sati otkad sam se probudila, ali sam i dalje uzrujana, noge mi klecaju dok zauzimam sedište. Probudila sam se sa osećajem užasa, sluteći da je sve što sam mislila da znam bilo pogrešno, da je sve što sam videla, o Skotu, o Megan, bio proizvod moje mašte. Ništa od toga nije bilo stvarno. Ali ako se moj um poigrava sa mnom, zar nije verovatnije da su snovi iluzorni? Ono što mi je Tom rekao u kolima, umotano u krivicu zbog onoga što se dogodilo sa Skotom one noći, moj san je samo analizirao. Ipak, taj osećaj užasa raste kada se voz zaustavi kod semafora, skoro se plašim da podignem pogled. Prozor je zatvoren, tamo nema ničeg. Tiho je, mirno. Ili napušteno. Meganina stolica je na terasi, prazna. Danas je toplo, ali ne prestajem da drhtim. Ne smem da mislim o onome što mi je Tom ispričao o Skotu i Megan, to mu je rekla Ana, a ja dobro znam da se toj ženi ne može verovati. Crowarez

130


Bosnaunited

Jutrošnja dobrodošlica doktora Abdika deluje mi pomalo mlako, čini se kao da je utučen, kao da ga nešto boli, i stisak ruke mu je mlitaviji nego pre. Pitam se da li razmišlja o Meganinom detetu. Želim da mu ispričam svoj san, ali ne mogu da zamislim način na koji bih ga opisala, a da se ne odam. Umesto toga pitam ga o povraćaju sećanja, o hipnozi. "Dakle", kaže on, šireći prste ispred sebe na radnom stolu, "postoje terapeuti koji veruju da se hipnozom mogu vratiti potisnuta sećanja, ali to je vrlo kontraverzno. Ja lično to ne radim, niti preporučujem svojim pacijentima. Nisam siguran da može pomoći, a u nekim slučajevima mislim da može čak i da naškodi." Slabašno se smeška. "Žao mi je. Znam da ovo niste želeli da čujete. Ali imajući to na umu, bojim se da ne postoje instant rešenja." "Znate li nekog terapeuta koji to radi?", pitam. Kamal odmahuje glavom. "Žao mi je, ali ne mogu nijednog da vam preporučim. Morate znati da su ljudi pod hipnozom vrlo sugestibilni. Jer vraćenim sećanjima", Kamal prstima pravi navodnike u vazduhu, "ne možete verovati. To uopšte nisu stvarna sećanja." Ne smem da rizikujem. Ne bih podnela još jednu viziju u svojoj glavi, još sećanja kojima ne mogu da verujem, koja se stapaju, izobličuju i premeštaju, navodeći me da verujem u ono što nije istina, govoreći mi da pogledam na jednu stranu, iako bi zapravo trebalo da gledam na drugu. "Šta mi onda predlažete?" pitam ga. "Postoji li nešto što mogu da preduzmem da bih povratila ono što sam izgubila?" Kamal prelazi dugim prstima preko usana, levo-desno. "Moguće je, da. Sama priča o konkretnom sećanju može vam pomoći da iskristališete stvari, pretresanje svakog detalja u ambijentu u kom se osećate sigurno i opušteno..." "Kao ovde, na primer?" Kamal se smeška. "Da, ako se ovde osećate sigurno i opušteno...", glas mu se povisuje, postavlja pitanje na koje ne dajem odgovor. Smešak mu iščezava s lica. "Fokusiranje na čula umesto na viziju često pomaže. Zvuci, opipavanje stvari, miris je naročito važan kada se radi o prisećanju. Muzika takođe može da bude delotvorna. Ako razmišljate o određenim okolnostima, određenom danu, razmislite o vraćanju filma unazad, korak po korak, povratak na mesto zločina." Dovoljno uobičajena fraza, ali dlačice na mom vratu se kostreše i teme me svrbi. "Želite li da pričate o nekom konkretnom incidentu, Rejčel?" Naravno da želim, ali ne mogu to da mu ispričam, i zato mu pričam o incidentu sa štapom za golf, kada sam napala Toma nakon što smo se posvađali. Sećam se da sam se tog jutra probudila namah nemirna, sluteći da će se dogoditi nešto strašno. Tom nije bio u krevetu, i osećala sam olakšanje. Ležala sam na leđima, vraćajući film. Sećam se da sam plakala i plakala, govoreći mu da ga volim. Bio je ljut, rekao mi je da odem u krevet, nije hteo više na me sluša. Pokušala sam da vratim film na veče kada je počela svađa. Dobro smo se provodili. Ja sam grilovala račiće sa puno čilija i korijandera, i pili smo ukusno vino, koje je on dobio od zahvalnog klijenta, večerali smo na verandi, slušajući The Killers i Kings of Leon, albume koje smo često slušali dok smo se još zabavljali. Sećam se smeha i poljubaca. Sećam se kako sam mu ispričala nešto što mu nije bilo Crowarez

131


Bosnaunited

smešno kao meni. Sećam se da me je to žacnulo. A onda se sećam kako urlamo jedno na drugo, saplela sam na kliznim vratima prilikom ulaska, Tom je bio toliko besan da nije ni pokušao da mi pomogne. Ali evo šta se zapravo desilo. "Kada sam tog jutra ustala i sišla u prizemlje, on nije hteo da priča sa mnom, jedva da me je pogledao. Morala sam da ga molim, preklinjala sam ga da mi kaže šta sam to loše uradila. Ponavljala sam kako mi je žao, bila sam očajna, uspaničena. Ne mogu da objasnim zašto, znam da to sada nema smisla, ali ako ne možete da se setite šta ste uradili, vaš mozak se jednostavno isprazni i mislite na najgore, najgore moguće stvari..." Kamal klima glavom. "Mogu da zamislim. Nastavite." "I tako, na kraju - na kraju - samo da bi me ućutkao, rekao mi je. Obično bih se uvredila nečim što je rekao, i onda bih nastavila da ubadam i sikćem i ne bih odustajala, i on bi se umorio od ućutkavanja, pokušao bi da me poljubi i izmiri se, ali ja ne bih pristala. Ne bih. Ali ovoga puta je odlučio da me ostavi, popeo se u sobu, na spavanje, i tada se to dogodilo. Kada sam ga pojurila uz stepenice sa štapom za golf u ruci i pokušala da mu otfikarim glavu. Promašila sam, srećom, samo sam odvalila komad maltera u hodniku." Kamalov izraz lica se ne menja. Nije šokiran. Samo klima glavom i kaže: "Dakle, znate šta se dogodilo, ali ne možete sasvim to da osetite, je li tako? Želite da se toga lično setite, jer ako ne možete da vidite i iskusite sopstveno sećanje, kako bi... Kako ste ono rekli? Kako bi pripadalo vama? I na taj način biste se osećali odgovornom, potpuno odgovornom?" "Pa..." Sležem ramenima. "Da. Delimično. Ali ima... još nešto. I dogodilo se kasnije, mnogo kasnije, nedeljama, možda i mesecima kasnije. Stalno sam mislila o toj noći, svaki put kada bih prošla pored one rupe u zidu, mislila bih o tome. Tom je rekao da će je zakrpiti, ali nije, i nisam htela da ga gnjavim. Jednog dana sam stajala tamo, bilo je veče i izlazila sam iz spavaće sobe i samo sam se ukopala, zato što sam se setila. Bila sam na podu, leđima okrenuta zidu, ridala sam i ridala, Tom je stajao kraj mene, preklinjući me da se smirim, štap za golf je bio na podu, kraj mojih nogu, i osetila sam to, osetila sam. Bila sam prestravljena. To sećanje se ne uklapa u stvarnost, jer se ne sećam ljutnje, besa. Sećam se straha." VEČE Razmišljala sam o onome što je Kamal rekao, o povratku na mesto zločina, i tako umesto kući odlazim na stanicu Vitni, i umesto da požurim pored podzemnog prolaza, usporavam korak i zastajem. Spuštam ruke na hladnu, grubu ciglu na ulasku i sklapam oči, pomeram prste, baš kao što sam to činila jutros na terasi. Ništa ne dolazi. Otvaram oči i gledam oko sebe, drum je skoro pust, samo jedna žena korača u mom pravcu, stotinak metara dalje, više nikog nema, ne prolaze nijedna kola, ne dovikuju se deca, samo se čuje sirena u daljini. Sunce zalazi za oblak i osećam studen, nakupljenu u mraku tunela, nisam u stanju da uđem dublje. Okrećem se da odem. Žena koju sam maločas videla da korača prema meni skreće za ugao, na sebi ima plavi mantil, gleda me u prolazu i tada mi sine. Žena, plava boja, svetlost, sećam se: Ana. Nosila je plavu haljinu sa crnim pojasom, prošla je pored mene, hodajući brzo, skoro kao onog dana, samo što se ovoga puta nije osvrnula, pogledala je preko ramena i tada je zastala. Nedaleko od nje, kraj pločnika se zaustavio crveni automobil. Tomov automobil. Nagnula se da mu nešto kaže kroz prozor, a zatim otvorila vrata i ušla, i kola su produžila Crowarez

132


Bosnaunited

dalje.

Sećam se toga. U subotu uveče, stajala sam ovde, na ivici podzemnog prolaza i gledala kako Ana ulazi u Tomov automobil. Samo što se ne sećam toga, jer nema logike. Tom je kolima tražio mene. Ana nije bila s njim, Ana je bila kod kuće. Tako mi je rečeno u policiji. Nema logike, i dođe mi da vrisnem od frustracije, neznanja i beskorisnosti sopstvenog mozga. Prelazim ulicu i koračam levom stranom Ulice Blenhajm, ispod drvoreda, nakratko zastajem preko puta broja dvadeset tri. Prefarbali su ulazna vrata. Bila su tamnozelena dok sam živela tu, sada su crna. Ne sećam se da sam to ranije primetila. Više mi se sviđala zelena boja. Pitam se šta je još promenjeno unutra? Dečja soba, očigledno, ali pitam se da li i dalje spavaju u našem krevetu, da li ona stavlja ruž ispred ogledala koje sam ja okačila? Pitam se jesu li prekrečili kuhinju, ili popunili onu rupu na zidu u hodniku na spratu? Želim da pređem ulicu i udarim zvekirom o ta crna vrata, želim da pričam sa Tomom, da ga pitam o noći kada je Megan nestala, želim da ga pitam za juče, kada smo bili u kolima i kada sam mu poljubila dlan, želim da ga pitam šta je osetio. Umesto toga samo stojim tu, zureći u prozor svoje stare spavaće sobe sve dok ne osetim peckanje suza u uglovima očiju, i znam da je vreme da odem.

Crowarez

133


Bosnaunited

ANA

utorak, 13. avgust 2013. JUTRO Posmatrala sam jutros Toma kako se sprema za posao, oblači košulju i stavlja kravatu, pomalo rasejan, verovatno razmišljajući o dnevnom rasporedu, poslovnim sastancima, s kim, šta, gde. Osetila sam ljubomoru. Prvi put sam mu pozavidela na luksuzu udešavanja i izlaska iz kuće i celodnevne trke, sa ciljem, sve u službi plate. Ne nedostaje mi posao - bila sam agent za nekretnine, ne neurohirurg, što i nije posao o kom maštate kao dete - ali volela sam da tumaram po vrlo skupim kućama kada vlasnici nisu tu, da prstima dodirujem pravi mermer na radnim površinama, da zavirujem u njihove ogromne ormane. Zamišljala sam kakav bi mi život bio da živim tu, kakva bih osoba bila. Potpuno sam svesna da nema važnijeg i dragocenijeg posla od podizanja deteta, ali problem je što nije dovoljno cenjen. Ne u smislu koji meni trenutno znači, to jest u finansijskom. Želim više novca kako bismo mogli da odemo iz ove kuće, ove ulice. To je sve. A možda to i nije sve. Kada je Tom otišao, sela sam za kuhinjski sto da nahranim jogunastu Ivi. Kunem se da bi pre samo dva meseca jela sve što stavim pred nju. Sada, ako to nije voćni jogurt od jagoda, neće ni da okusi. Znam da je to normalno. Govorim to sebi dok pokušavam da izvadim žumance iz svoje kose, dok puzim po podu skupljajući kašičice i prevrnute činije. Govorim sebi da je to normalno. Ipak, kada konačno jedemo i ona se veselo igra sama, dopuštam sebi da zaplačem. Činim to retko, samo kada Tom nije tu, isplačem se i teram dalje. Tek kasnije, dok sam umivala lice, kada sam spazila koliko delujem umorno, zgužvano, musavo i prokleto grozno, tada sam osetila potrebu da obučem haljinu i visoke potpetice, da isfeniram kosu, našminkam se i prošetam ulicom kako bi se muškarci okretali za mnom. Nedostaje mi posao, ali nedostaje mi i ono što je posao dočaravao u mojoj glavi, moja poslednja godina uspešnog rada, kada sam srela Toma. Nedostaje mi vreme kada sam bila ljubavnica. Uživala sam u tom periodu. Letela sam od sreće. Nisam osećala krivicu. Pravila sam se da je osećam. Morala sam, među svim svojim udatim drugaricama, onim koje žive u strahu od mlađahnih dadilja ili zgodnih, elokventnih koleginica, koje mogu da pričaju o fudbalu i provode polovinu života u teretani. Morala sam da im kažem kako se osećam grozno zbog toga, naravno, kako mi je krivo zbog njegove žene, kako nisam planirala da se to dogodi, zaljubili smo se, šta smo mogli? Istina je da mi nikada nije bilo krivo zbog Rejčel, čak ni pre nego što sam saznala za njen problem sa pićem i koliko mu je zagorčavala život. Ona za mene jednostavno nije postojala, i uostalom, tada sam previše uživala. Biti druga žena me je neverovatno uzbuđivalo, nema svrhe poricati to: vi ste ta s kojom će rado prevariti svoju ženu, čak i ako je voli. Eto koliko ste neodoljivi. Prodavala sam kuću broj trideset četiri u Ulici Krenam. Iskomplikovalo se jer poslednji zainteresovani kupac nije bio kreditno sposoban. Neki problem sa bankarskom Crowarez

134


Bosnaunited

procenom. I tako smo angažovali nezavisnog procenjivača, za slučaj da sve bude u redu. Prodavci su se već bili odselili, kuća je bila prazna, zato sam morala da budem prisutna. Čim sam mu otvorila vrata, bilo je jasno da će se desiti. Nikada pre to nisam uradila, niti sam sanjala o tome, ali bilo je nečeg u njegovom pogledu, u njegovom osmehu. Nismo mogli da se obuzdamo, učinili smo to u kuhinji, na radnoj površini. Bilo je suludo, ali tako smo dogurali dovde. Tom mi to stalno govori. Ne očekuj da budem razuman, Ana. Ne sa tobom. Uzimam Ivi i izlazimo u vrt, ona gura svoja mala kolica gore-dole, kikoće se sama sa sobom, jutrošnji izlivi besa su prošlost. Svaki put kad vidim njen osmeh čini mi se da će mi srce eksplodirati. Koliko god da mi nedostaje posao, ovo mi je nedostajalo još više. Ionako se to neće dogoditi. Nema šanse da ću svoje dete dati nekome na čuvanje, ma koliko da je taj neko kvalifikovan ili umešan. Posle Megan je ne ostavljam više nikome. VEČE Tom mi je poslao poruku da će večeras kasniti, mora da odvede klijenta na piće. Ivi i ja se spremamo za večernju šetnju. U sobi smo, Tomovoj i mojoj, presvlačim Ivi, svetlost je prosto predivna, jarkonarandžasti odsjaj ispunjava kuću, a onda naglo postaje plavičastosiv, kada sunce zađe za oblak. Zavese su dopola navučene kako se soba ne bi pregrejala, i zato odlazim da ih raširim, kad ugledam Rejčel, stoji preko puta i gleda u kuću. A onda se okreće i odlazi u pravcu stanice. Sedam na krevet i tresem se, besna sam, zarivam nokte u dlanove, Ivi diže noge uvis i toliko sam ljuta da je ne uzimam iz straha da je ne zdrobim. Rekao mi je da će se pobrinuti za sve. Rekao mi je da ju je pozvao u nedelju, da su razgovarali, priznala je da se sprijateljila sa Skotom Hipvelom, ali da ne namerava više da se viđa s njim. Rekla je da se više neće muvati po kraju. Tom je rekao da mu je obećala, i poverovao joj je. Bila je prisebna, nije izgledala pijano, nije histerisala, nije mu pretila, niti ga preklinjala da joj se vrati. Rekao mi je da joj je krenulo nabolje. Uzdišem duboko i stavljam Ivi na krilo, spuštam je da leži na mojim nogama i držim joj ručice. "Dosta mi je nje, a tebi, dušice?" Jednostavno me iscrpljuje: svaki put kad pomislim da se situacija popravila, da smo konačno rešili problem zvani Rejčel, ona se pojavi. Ponekad mi se čini da nikada neće otići. Duboko u meni posejano je seme, nešto trulo. Kada mi je Tom rekao da će sve biti u redu, da nam ona više neće smetati, a onda to opet čini, ne mogu a da se ne zapitam pokušava li on zaista da se reši nje, ili neki deo njegovog bića, duboko, duboko u njemu, likuje što ga ona ne ostavlja na miru. Silazim u prizemlje i preturam po kuhinjskoj fioci u potrazi za vizitkom detektivke Rajli, brzo okrećem njen broj, pre nego se predomislim. sreda, 14. avgust 2013. JUTRO U krevetu smo, ruke su mu na mojim kukovima, vreo dah na mom vratu, koža vlažna od znoja priljubljena uz moju, i kaže mi: "Prestali smo ovo da radimo." "Znam." Crowarez

135


Bosnaunited

"Moramo više vremena da posvetimo nama." "Moramo." "Nedostaješ mi", mrmlja. "Nedostaje mi ovo. Hoću više ovog." Okrećem se i ljubim mu usne, oči su mi još zatvorene, jer pokušavam da odagnam krivicu što sam pozvala policiju iza njegovih leđa. "Mislim da bi trebalo negde da odemo", nastavlja Tom. "Samo nas dvoje. Da malo pobegnemo od svega." I kome da ostavimo Ivi?, želim da pitam. Tvojim roditeljima, s kojima ne razgovaraš, ili mojoj majci, koja je toliko bolešljiva da ne može ni o sebi da brine? Ne govorim to naglas, ne govorim ništa, samo ga opet ljubim, dublje. Njegove šake klize do mojih bedara, steže ih, strasno. "Šta misliš? Kaži mi, gde bi volela da ideš? Mauricijus? Bali?" Smejem se. "Ozbiljno", kaže Tom, odmičući se od mene, gledajući me u oči. "Zaslužujemo to, Ana. Ti to zaslužuješ. Ovo je bila... teška godina, zar ne?" "Ali..." "Ali šta?" Seva svojim savršenim osmehom. "Smislićemo nešto za Ivi, ne brini." "Tome, a novac?" "Izguraćemo." "Ali..." Neću ovo da izustim, ali moram. "Nemamo dovoljno za selidbu, a imamo za odmor na Mauricijusu ili Baliju?" Tom puni obraze vazduhom, sporo ih izduvava, okreće se od mene. Nije trebalo da spominjem pare. Bebi-alarm oživljava - Ivi je budna. "Ja ću", kaže on i izlazi iz sobe. Za doručkom Ivi nastavlja po svome, za nju je to sada igra, odbijanje hrane, mlataranje rukama, dizanje brade, skupljanje usana, guranje činije malim šakama. Tomovo strpljenje kratko traje. "Nemam vremena za ovo", kaže mi. "Moraćeš ti." Ustaje i pruža mi kašiku sa izmučenim izrazom lica. Duboko uzdišem. U redu je, umoran je, pretrpan poslom, ljut što jutros nisam podelila njegovu fantaziju o putovanju. U redu je. Ali nije u redu, jer i ja sam umorna, i volela bih da popričamo o novcu i našoj situaciji koja se ne završava kada on izađe iz sobe. Naravno, ne govorim to. Umesto toga, kršim obećanje dato sebi i spominjem Rejčel. "Opet je počela da se vrzma ovuda", kažem. "Šta god da si onog dana rekao, nije upalilo." Tom me seče pogledom. "Kako to misliš, da se vrzma ovuda?" "Bila je tu, sinoć, stajala je na ulici, preko puta kuće." Crowarez

136


Bosnaunited

"Je li... bila s nekim?" "Ne. Bila je sama. Zašto to pitaš?" "Daj, jebote", sikće on i lice mu poprima tamniju nijansu kao kada je istinski ljut. "Rekao sam joj da se drži podalje od... Zašto mi to sinoć nisi rekla?" "Nisam htela da te nerviram", tiho kažem, već zažalivši što sam načela tu temu. "Nisam htela da brineš." "Isuse!" Tom uz tresak spušta šolju sa kafom u sudoperu, Ivi se trza na taj zvuk i počinje da plače. Ovo ničemu ne vodi. "Ne znam šta da ti kažem, stvarno ne znam. Kada sam razgovarao s njom, bila je dobra. Saslušala je ono što sam imao da joj kažem, obećala je da više neće dolaziti ovde. Izgledala je dobro, izgledala je zdravo, zapravo, vratila se u normalu..." "Izgledala je dobro?", pitam ga pre nego što mi okrene leđa, i na licu mu vidim da se izlanuo. "Mislila sam da si rekao da ste razgovarali telefonom?" Tom duboko, teško uzdiše, onda se okreće prema meni, bezizražajnog lica. "Da, pa, to sam ti rekao, dušo, jer sam znao da ćeš se iznervirati ako se budem video s njom. Zato sam prećutao. Slagao sam. Sve za lagodan život." "Zezaš me?" Tom se smeška, odmahujući glavom dok mi prilazi, skupivši ruke u molitvenom stavu. "Izvini, izvini. Htela je da pričamo u četiri oka i mislio sam da će možda tako biti bolje. Izvini, u redu? Samo smo pričali. Našli smo se u nekoj šugavoj kafeteriji u Ešberiju i razgovarali dvadeset minuta, najviše pola sata. U redu?" Grli me i privlači na svoja pleća, pokušavam da ga odgurnem, ali jači je od mene, ionako miriše dobro, a ja neću svađu. Hoću da budemo na istoj strani. "Izvini", mrmlja mi u kosu. "U redu je", kažem. Puštam ga da se izvuče, jer sam već preduzela mere. Sinoć sam razgovarala sa detektivkom Rajli i već na početku razgovora sam znala da je dobro što sam je pozvala, jer kada sam joj ispričala da sam "nekoliko puta" (što je malo preterano) videla Rejčel kako izlazi iz kuće Skota Hipvela, veoma se zainteresovala. Htela je da zna datume i vremena (mogla sam da smislim samo dva, za ostale incidente kao nisam bila sigurna), htela je da zna jesu li imali neki odnos pre nestanka Megan Hipvel i da li mislim da su sada u seksualnom odnosu. Morala sam da priznam kako mi to nije palo na pamet, ne mogu da zamislim da Skot sa Megan spadne na Rejčel. Kako god, njegova žena se još nije ni ohladila. Spomenula sam i incident sa Ivi, pokušaj otmice, za slučaj da je zaboravila. "Vrlo je nestabilna", rekla sam. "Možda mislite da preterujem, ali ne smem da rizikujem kada je moja porodica u pitanju." "Naravno", uzvratila je. "Hvala vam što ste me pozvali. Ako vidite još nešto što vam se učini sumnjivim, obavestite me." Nemam pojma šta će učiniti s njom - možda će je opomenuti? To će svakako biti od pomoći ako budemo razmotrili mogućnost zabrane prilaska. Nadam se, zbog Toma, da neće doći do toga. Kada Tom ode na posao, izvodim Ivi u park, igramo se na ljuljaškama i na malim Crowarez

137


Bosnaunited

drvenim konjićima; kada je vratim u njena kolica, skoro momentalno pada u san, što je znak za kupovinu. Idemo sporednim ulicama do velikog supermarketa, put je zaobilazan ali je tiho, skoro bez saobraćaja, i svakako moramo da prođemo pored broja trideset četiri u Ulici Krenam. Čak i sada se naježim kada prođem tuda, leptirići mi se najednom uskovitlaju u stomaku, usne se rašire i rumenilo oblije obraze. Sećam se kako sam hitala uz stepenice, nadajući se da me niko od komšija neće videti kako ulazim, sećam se doterivanja u kupatilu, gde bih nakapala parfem i obukla donje rublje koje će ubrzo biti skinuto. A onda bih dobila poruku da je on na vratima i narednih sat ili dva bismo proveli u spavaćoj sobi na spratu. Ženi bi rekao da je sa klijentom, ili da ide sa ortacima na pivo. "Zar ne brineš da će te proveriti?", pitala bih ga, i Tom bi odmahnuo glavom, odbacivši tu ideju. "Dobar sam lažov", rekao mi je jednom, kezeći se. Drugi put je rekao: "Čak i da me proveri, Rejčel je takva da se sutradan neće sećati šta je bilo juče." Tada sam počela da shvatam koliko je patio s njom. Osmeh mi pada s lica dok razmišljam o tim razgovorima. Sećam se Tomovog zavereničkog smeha dok klizi prstima niz moj stomak i sa smeškom mi govori: "Dobar sam lažov." On je dobar lažov, prirodni talenat. Videla sam ga na delu kada je ubedio osoblje hotela da smo na medenom mesecu, na primer, ili kada se izvukao sa posla govoreći da ima hitan slučaj u porodici. Svi to rade, naravno, samo što kada Tom to radi, ljudi mu veruju. Sećam se onog jutra za doručkom - ali poenta je da sam ga uhvatila u laži i da ju je odmah priznao. Nemam razloga za brigu. Tom se ne viđa sa Rejčel iza mojih leđa! Ta ideja je smešna. Ona je možda nekada bila atraktivna - bila je prilično lepa kad sam je upoznala, videla sam i slike - one krupne tamne oči i zanosne obline - ali sada je jednostavno debela. Kako god, Tom se nikada ne bi vratio njoj, ne posle svega što je učinila, njemu i nama. Posle sveg onog maltretiranja, noćnih telefonskih poziva, spuštanja slušalice, poruka. Stojim u odeljku za konzerviranu robu, Ivi i dalje milosrdno spava u kolicima, i počinjem da se prisećam tih poziva, i one prilike - ili ih je bilo više - kada sam se probudila a svetio u kupatilu je gorelo, čula bih glasove, tihe i prigušene, iza zatvorenih vrata. Tom ju je umirivao, znam da jeste. Rekao mi je da se ona ponekad razgoropadi i zapreti da će doći u kuću, kod njega na posao, da će se baciti pod voz. Smirivao ju je, tešio. Rekao mi je to. I možda je dobar lažov, ali ja znam kada Tom govori istinu. Mene ne može da prevari. VEČE Kad malo bolje razmislim, prevario me je, zar ne? Kad mi je rekao da je pričao sa Rejčel telefonom i kako je zvučala dobro, bolje, skoro srećno, nisam ni na trenutak posumnjala u njega. A onda je došao kući u ponedeljak uveče i pitala sam ga kako je proveo dan, i pričao mi je o napornom poslovnom sastanku, saosećajno sam ga slušala, nijednom ne posumnjavši da se taj sastanak nije ni dogodio, da je sve vreme bio u kafeteriji u Ešberiju sa svojom bivšom ženom. O tome razmišljam dok vadim posuđe iz mašine, vrlo oprezno, jer Ivi drema i zveckanje može da je probudi. Da, prevario me je. Znam da Tom nikada nije sto posto iskren u vezi sa bilo čime. Sećam se priče o njegovim roditeljima, kako ih je pozvao na naše venčanje, ali su odbili da dođu jer su bili ljuti na njega što je ostavio Rejčel. Uvek mi je to bilo čudno, jer je njegova majka ona dva puta, koliko sam razgovarala s njom, zvučala kao da je srećna što priča sa mnom, bila je ljubazna, zanimala se za mene, za Ivi. "Nadam se da ćemo je uskoro videti", rekla je, ali kada sam to spomenula Tomu, Crowarez

138


Bosnaunited

odmah je odbacio predlog. "Pokušava da me navede da ih pozovem", rekao je, "samo da bi mogla da me odbije. Igra moći." Meni nije zvučala kao žena koja igra igru moći, ali nisam htela da navaljujem. Odnosi u drugim porodicama su večita misterija. Tom će uvek imati razloga da svoje roditelje drži na distanci, znam to, i uvek će težiti da zaštiti mene i Ivi. Zašto se onda sada pitam je li to uopšte tačno? Stalno se vraćam na to: ova kuća, ova situacija, sve stvari koje su se dogodile ovde i u ulici, teraju me da posumnjam u sebe, u nas, ako ne budem pazila mogla bih da poludim, mogla bih da završim kao ona. Kao Rejčel. Sedim i čekam da izvadim posteljinu iz mašine za sušenje, razmišljam da uključim TV i odgledam epizodu Prijatelja, koju sam bezbroj puta gledala, razmišljam da vežbam jogu ili da čitam knjigu, u kojoj sam prešla dvanaest strana u protekle dve nedelje. Razmišljam o Tomovom laptopu na stočiću u dnevnoj sobi. I onda radim stvari koje nikada ne bih ni pomislila, vadim bocu crnog vina, otvorenu prethodne noći za večerom, i sipam sebi jednu čašu. Potom uzimam laptop, palim ga i pokušavam da se setim lozinke. Radim stvari koje je radila ona: pijem sama i proveravam Toma. Stvari koje je ona radila i on mrzeo. Ali u poslednje vreme - kao jutros - stvari su se promenile. Ako će on mene da laže, onda ću ja njega da proveravam, to je pošteno, zar ne? Osećam da mi sleduje malo poštenja, osećam da sam ga zaslužila. I tako pokušavam da provalim lozinku: probam imena u raznim kombinacijama, moje i njegovo, njegovo i Ivino, moje i Ivino, sva tri zajedno, unapred i unazad. Naši rođendan, razne kombinacije. Godišnjice: datum kada smo se prvi put sreli, kada smo prvi put spavali. Broj trideset četiri, za Ulicu Krenam, broj dvadeset tri - ovu kuću. Pokušavam da mislim dalje od tih uobičajenih stvari - većina muškaraca upotrebljava fudbalske timove kao svoje lozinke, mozgam, ali Toma ne zanima fudbal, više voli kriket, stoga pokušavam Bojkot i Botam i Ešiz. Ne znam imena nijednog od novijih klubova. Iskapljujem čašu i dolivam još pola; zapravo uživam u ovom rešavanju zagonetke. Razmišljam o rok bendovima koje Tom voli, filmovima u kojima uživa, glumicama koje simpatiše. Kucam "lozinka", kucam "1234". Spolja dopire užasna škripa kada londonski voz stane kod semafora, kao nokti koji grebu po staklu, stiskam zube i otpijam gutljaj vina i čineći to bacam pogled na sat, Isuse, skoro je sedam i Ivi i dalje spava, a Tom samo što nije stigao kući, i utom čujem zveckanje ključeva pred vratima i srce mi staje. Brzo sklapam laptop, skačem na noge, obarajući stolicu uz tresak. Ivi počinje da plače, vraćam laptop na stočić pre nego on uđe u sobu, ali Tom sluti da nešto nije u redu jer samo zuri u mene i pita: "Šta se dešava?", i kažem mu ništa, ništa, slučajno sam oborila stolicu. On uzima Ivi iz kolica kako bi je pomilovao i hvata moj pogled u ogledalu u predsoblju, moje bledo lice i usne modre od vina.

Crowarez

139


Bosnaunited

REJČEL

četvrtak, 15. avgust 2013. JUTRO Keti mi je ugovorila razgovor za posao. Jedna njena prijateljica otvorila je firmu za odnose s javnošću i potrebna joj je asistentkinja. Suštinski je to običan sekretarski posao i plata je bedna, ali nema veze. Ta žena je spremna da me zaposli bez preporuka - Keti joj je servirala priču kako sam doživela nervni slom, od kog sam se potpuno oporavila. Razgovor je sutra po podne u kući te žene - posao vodi iz jedne od onih dvorišnih šupa, pretvorenih u kancelariju - igrom slučaja u Vitniju. Trebalo je da provedem dan dorađujući svoju radnu biografiju i usavršavajući veštine razgovora za posao. Što i jesam, a onda je telefonirao Skot. "Hteo bih da popričamo", rekao je. "Ne moramo... mislim, ne moraš ništa da kažeš. Ono... oboje znamo da je bila greška." "Znam", uzvratio je, zvučeći tako tužno, ni nalik gnevnom Skotu iz mojih košmara, više je podsećao na onog slomljenog čoveka koji sedi na mom krevetu i priča mi o svom mrtvom detetu. "Ali zaista bih želeo da porazgovaram s tobom." "Naravno", uzvratila sam. "Naravno da možemo da porazgovaramo." "Nasamo?" "Uh", uzdahnula sam. Poslednje što sam želela bio je povratak u onu kuću. "Izvini, danas ne mogu." "Molim te, Rejčel? Važno je." Zvučao je utučeno, i uprkos svemu, bilo mi je krivo. Pokušavala sam da smislim neki izgovor, bilo šta, a onda je ponovio: "Molim te?" I tako sam pristala, zažalivši istog trena kada mi je reč pobegla sa usana. Objavljena je priča o Meganinom detetu - njenom prvom mrtvom detetu - u novinama. Zapravo o ocu deteta. Našli su ga, zove se Krejg Makenzi i umro je pre četiri godine od prekomerne doze heroina. To ga oslobađa sumnje. Nikada mi nije zvučalo kao mogući motiv u bilo kom slučaju - ako je neko želeo da je kazni zbog onog što je tada počinila, uradio bi to pre mnogo godina. Dakle, ko je ostao? Ostale su standardne osumnjičene osobe: muž i ljubavnik. Skot i Kamal. Ili neki nepoznati muškarac, koji ju je oteo sa ulice, serijski ubica na početku serije ubistava? Hoće li Megan biti prva, poput Vilme Maken i Polin Rid? I ko je rekao da ubica mora da bude muškarac? Megan Hipvel je bila sitne građe. Poput ptičice. Nije bila potrebna velika snaga za njeno ubistvo. POSLE PODNE Prvo što primećujem kada Skot otvori vrata je smrad, opor i kiseo. Znoj i pivo, i još nešto ispod, nešto gore. Nešto trulo. Na sebi ima donji deo trenerke i isflekanu sivu majicu, kosa mu je masna, koža vlažna, kao da ima groznicu. "Jesi li dobro?", pitam ga i on mi se ceri. Pijan je. "Dobro sam, uđi, uđi." Ne želim, ali ulazim. Crowarez

140


Bosnaunited

Zavese na prozorima prema ulici su navučene, dnevnom sobom vlada crvenkasti sumrak, koji u potpunosti ide uz vrućinu i vonj. Skot odlazi u kuhinju, otvara frižider i vadi pivo. "Dođi i sedi", kaže. "Popij nešto." Osmeh mu je prikovan za lice, neveseli kez. Ima nečeg neljubaznog u izrazu njegovog lica. Prezir, zbog onoga što sam videla u subotu ujutru, nakon što smo spavali zajedno, i dalje je prisutan. "Ne mogu dugo da ostanem", kažem. "Sutra imam razgovor za posao, moram da se pripremim." "Stvarno?" Izvija obrve. Seda na stolicu i šutira drugu prema meni. "Sedi i popij nešto", naređuje, ne nudi. Sedam preko puta njega i on mi gura pivsku bocu preko stola. Uzimam je i otpijam gutljaj. Napolju čujem vrisku dece koja se igraju u nečijem dvorištu i iza toga poznato brundanje voza. "Dobili su rezultate DNK analize", počinje on. "Juče. Detektivka Rajli je sinoć dolazila." Skot čeka da nešto kažem, ali plašim se da ne izustim nešto pogrešno, stoga ćutim. "Nije moje. Nije bilo moje. Što je najčudnije, nije ni Kamalovo." Smeje se. "Znači, imala je još jednog. Možeš li da veruješ?" Kezi se, tim ogavnim kezom. "Nisi znala ništa o tome, je li? Nisi znala za još jednog, a? Nije ti poverila da ima još jednog, je li?" Kez mu pada s lica i pogađa me zla slutnja, vrlo zla slutnja. Ustajem i krećem prema vratima, ali on je tu, ispred mene, grabi me za ruke i odguruje nazad na stolicu. "Sedi, jebote." Skida mi tašnu sa ramena i baca je u ugao. "Skote, nisam znala šta se dešava..." "Ma nije valjda!", urla, unoseći mi se. "Ti i Megan ste bile tako dobre prijateljice! Sigurno si znala sve njene ljubavnike!" Skot zna. I dok mi ova misao proleće kroz glavu, sigurno je čita na mom licu, jer se naginje bliže, dah mu smrdi kada procedi: "Hajde, Rejčel. Kaži mi." Odmahujem glavom i on se trza, zamahuje rukom ispred sebe, obarajući moju bocu sa pivom. Kotrlja se po stolu i razbija o pločice na podu. "Nikada je nisi upoznala!", urla. "Sve što si mi rekla, sve je bila laž!" Povijene glave, ustajem, mrmljajući: "Izvini, izvini." Pokušavam da zaobiđem sto, da uzmem svoju tašnu, telefon, ali me on grabi za ruku. "Zašto si to uradila?", pita. "Šta te je navelo da to uradiš? Šta nije u redu s tobom?" Gleda me u oči i prestravljena sam, ali istovremeno znam da njegovo pitanje nije nerazumno. Dugujem mu objašnjenje. Zato ne izvlačim ruku, puštam da mu se prsti zariju u moje meso, trudim se da govorim jasno i smireno, trudim se da ne zaplačem. Da ne paničim. "Htela sam da znaš za Kamala", govorim. "Videla sam ih zajedno, kao što sam ti rekla, ali ne bi me shvatio ozbiljno kada bih ti rekla da sam samo devojka iz voza. Morala sam..." "Morala si!" Pušta me i okreće mi leđa. "Kažeš da si morala..." Glas mu se smekšava, Skot je smireniji. Pokušavam da udahnem duboko, da umirim srce. "Htela sam da ti pomognem", kažem. "Znala sam da policija uvek prvo sumnja na muža, i htela sam da znaš da je postojao još neko..." "Pa si izmislila priču kako poznaješ moju ženu? Imaš li pojma koliko to suludo Crowarez

141


Bosnaunited

zvuči?" "Imam." Odlazim do kuhinjskog pulta da uzmem krpu, spuštam se na kolena i brišem proliveno pivo. Skot seda, nalaktivši se na kolena, zagnjurivši glavu u šake. "Nije bila ono što sam mislio", kaže. "Nemam pojma ko je bila." Cedim krpu nad sudoperom i perem ruke hladnom vodom. Tašna mi je dva metra dalje, u uglu kuhinje, krećem prema njoj, ali Skot diže pogled pa odustajem. Stojim tu, naslonjena na kuhinjski pult, stežući šakama ivicu da ne izgubim ravnotežu. Da se utešim. "Detektivka Rajli mi je rekla", nastavlja on. "Pitala je za tebe. Jesam li u nekakvoj vezi s tobom." Smeje se. "U vezi sa tobom! Isuse. Pitao sam je, jeste li videli kako je izgledala moja žena? Standardi ne padaju tako brzo." Lice mi je vrelo, niz kičmu i ispod pazuha mi curi hladan znoj. "Očigledno se Ana požalila na tebe. Videla te je da dolaziš. Tako su saznali. Odgovorio sam joj da nismo u vezi, samo si Meganina stara prijateljica, pomažeš mi da..." Opet se smeje, tiho i neveselo. "Rekla je da ne poznaješ Megan. Da si samo tužna lažljivica koja nema sopstveni život." Osmeh mu pada s lica. "Svi ste lažovi. Svi odreda!" Moj telefon pišti. Krećem prema tašni, ali Skot stiže pre mene. "Čekaj malo", kaže, podižući je, "nismo još završili. Istresa sadržaj moje tašne na sto: telefon, novčanik, ključevi, ruž, tampon, kreditna kartica, računi. "Hoću da znam koliko je sranja od onoga što si mi rekla tačno." Nevoljno uzima telefon i gleda u ekran. Pogled koji mi upućuje je leden. Naglas čita: "Potvrđujemo vašu seansu sa dr Abrikom u ponedeljak 18. avgusta u 16.30. Ako niste u mogućnosti da dođete u zakazano vreme, molimo da nam to javite najmanje dvadeset četiri časa ranije." "Skote..." "Šta se dešava?", pita on, nešto glasnije od šapata. "Šta to radiš? Šta si mu rekla?" "Nisam... nisam mu ništa rekla." Skot spušta telefon na sto, prilazi mi skupljenih pesnica. Povlačim se u ugao, zbijena između zida i staklenih vrata. "Pokušavala sam da saznam... Pokušavala sam da pomognem." On diže ruku i pravi bolnu grimasu, spušta glavu, čekajući, čekajući bol, i u tom trenutku znam da sam ovo već radila, već osetila, ali ne sećam se kada i nemam vremena da sada mislim o tome, jer iako me neće udariti, spustio je šake na moja ramena i steže ih jako, žarivši palčeve u moje ključne kosti, i boli me toliko da jaučem. "Sve vreme", sikće on kroz stisnute zube, "sve vreme sam mislio da si na mojoj strani, a ti si radila protiv mene. Odavala si informacije, zar ne, pričala si mu o meni, o Megs, to si bila ti, pokušavajući da nahuškaš policiju na mene, to si bila ti..." "Ne. Molim te, nemoj. Nisam. Nije bilo tako. Htela sam da pomognem." Podiže desnu ruku, grabi me za kosu na potiljku i uvrće je. "Skote, molim te nemoj. Molim te. Boli me. Molim te." Ali sada me vuče prema ulaznim vratima, i preplavljuje me olakšanje. Izbaciće me na ulicu. Hvala bogu, hvala bogu. Samo što me ne izbacuje napolje, nastavlja da me tegli, psujući, proklinjući, vuče me na sprat i pokušavam da se iskoprcam, ali on je previše jak, ne mogu, zapomažem. "Molim te, nemoj. Molim te", i znam da će se nešto užasno dogoditi, pokušavam da vrisnem, ali ne mogu, glas me izdaje. Slepa sam od suza i straha. Skot me gura u sobu i zatvara vrata za mnom. Ključ se Crowarez

142


Bosnaunited

okreće u bravi. Kiselina mi se penje u grlo i povraćam po tepihu. Čekam, osluškujem. Ništa se ne dešava, niko ne dolazi. U gostinskoj sam sobi. U našoj kući, ovo je soba koja je Tomu služila kao radna. Njihova je sada dečja soba, sva u ružičastim bojama. Ovde je skladište, prepuno papira i fascikli, sklopljena traka za trčanje i prastari kompjuter. Tu je i kutija sa papirima, poređanim po brojkama, računima, možda Skotova poslovna dokumenta, i još jedna fascikla sa starim razglednicama, praznim, sa lepljivom glinom pozadi, kao da su nekada bile zakačene za zid: krovovi Pariza, deca voze skejtborde na ulici, stara pruga pokrivena mahovinom, pogled na more iz pećine. Listam razglednice, ne znam zašto, niti znam šta tražim, pokušavam da odagnam paniku, pokušavam da ne mislim na jezive vesti, Meganino telo je izvučeno iz blata, pokušavam da ne mislim na njene povrede, koliko se samo plašila kada je videla šta joj se sprema. Preturam po razglednicama, a onda me nešto ubada i trzam se uz jauk. Vrh kažiprsta mi je posečen, krv mi kaplje na farmerke. Omotavam ga ivicom majice i pažljivije listam razglednice: odmah opažam krivca: uramljenu fotografiju, polomljenu, komadić stakla nedostaje sa vrha, njegova ivica umrljana je mojom krvlju. Ovu ranije nisam videla. U pitanju je slika Megan i Skota, zajednička, lica su im blizu kamere. Ona se smeje, a on je zadivljeno gleda. Ljubomorno? Staklo je razbijeno iznad Skotovog oka, teško je dokučiti mu izraz lica. Sedam na pod, stavljam fotografiju ispred sebe i razmišljam o tome kako se stvari stalno lome, slučajno, i ponekad ne stižemo da ih popravimo. Razmišljam o svim tanjirima koje sam razbila tokom svađa sa Tomom, o rupi u zidu na spratu u hodniku. Spolja, negde sa druge strane zaključanih vrata, čujem Skota kako se smeje i jeza mi struji celim telom. Skačem na noge i prilazim prozoru, otvaram ga i naginjem se napolje, stojim na vrhovima prstiju, vičem upomoć, dozivam Toma. Beznadežno. Jadno. Čak i da je nekim slučajem u vrtu, nekoliko kuća dalje, ne bi me čuo, predaleko je. Gledam dole i gubim ravnotežu, srce mi zastaje u grlu i brzo se uvlačim nazad, hrabrost me napušta, jecaj mi zapinje u grlu. "Molim te, Skote!", vičem. "Molim te..." Mrzim zvuk svog glasa, molećivi ton, očaj. Gledam u svoju majicu, sada natopljenu krvlju, i podsećam sebe da nemam drugih opcija. Uzimam ram i bacam ga na tepih. Biram najduži komadić stakla i pažljivo ga uvlačim u zadnji džep. Utom čujem korake na stepenicama. Naslanjam se na zid preko puta vrata. Ključ u bravi se okreće. Skot u jednoj ruci drži moju tašnu, baca mi je kraj nogu. U drugoj drži komadić papira. "Prava Nensi Dru!", kaže Skot sa osmehom. Otvara ga i namešta ženski glas. "Megan je pobegla sa svojim dečkom", čita naglas, "kog ću nadalje da zovem D..." Cereka se. "D. ju je povredio... Skot ju je povredio..." gužva papir i baca ga kraj mojih nogu. "Isuse Hriste. Stvarno si jadna." Gleda oko sebe, spazivši povraćku na podu, krv na mojoj majici. "Šta to kog đavola radiš? Pokušavaš da se ubiješ? Da obaviš moj posao umesto mene?" Opet se smeje. "Trebalo bi da ti polomim jebeni vrat, ali znaš šta, nisi vredna truda." Sklanja se u stranu. "Gubi se iz moje kuće." Grabim svoju tašnu i krećem prema vratima, ali Skot mi se isprečuje na putu, lažirajući bokserski udarac, i za trenutak mislim da će me zgromiti. Oči su mi pune straha, Crowarez

143


Bosnaunited

jer on počinje da se smeje, grohotom se smeje, čujem ga i pošto zalupim ulazna vrata za sobom. petak, 16. avgust 2013.

JUTRO Celu noć nisam spavala. Popila sam bocu i po vina u pokušaju da se uspavam, da smirim drhtanje ruku, da odagnam strah, ali nije pomoglo. Svaki put kada bih počela da tonem u san, trgnula bih se, sigurna da je on u sobi sa mnom. Na kraju sam upalila svetio i sela na krevet, slušajući zvuke sa ulice, ljude koji se kreću u zgradi. Tek kada je počelo da sviće, dozvolila sam sebi da zaspim. Sanjala sam da idem kroz šumu, Tom je bio sa mnom, ali i dalje sam se plašila. Sinoć sam Tomu ostavila poruku. Po izlasku iz Skotove kuće, otrčala sam do broja dvadeset tri i zalupala na njihova vrata; bila sam toliko uspaničena da nisam ni marila hoće li Ana biti tamo, besna što sam se pojavila na njihovom pragu. Niko nije otvorio, pa sam naškrabala poruku na parčetu papira i ubacila je u sanduče. Baš me briga ako je ona pročita - mislim da delić mene i želi da je ona pročita. Poruka je nejasna - poručila sam mu da moramo da porazgovaramo o onom danu - nisam spominjala Skota, jer nisam htela da Tom ode tamo i suoči se s njim, bog zna šta bi se desilo. Policiju sam pozvala odmah po dolasku kući. Skoro odmah. Morala sam prvo da popijem dve čaše vina, da se smirim. Tražila sam da pričam sa detektivom Gaskilom, ali rekli su mi da nije u mogućnosti, i tako su me prebacili kod Rajlijeve. Dobila sam šta sam tražila - iako znam da bi on bio ljubazniji. "Skot me je zatočio u svojoj kući", rekla sam joj. "Pretio mi je." Pitala je koliko dugo sam bila "zatočena". Mogla sam da čujem navodnike između redova. "Ne znam", odgovorila sam. "Možda pola sata." Nastala je duga tišina. "I pretio vam je. Možete li mi reći koje su prirode bile te pretnje?" "Rekao je da će mi polomiti vrat. Rekao je... rekao je da bi trebalo da mi polomi vrat..." "Da bi trebalo da vam polomi vrat?" "Rekao je... rekao je da bi to uradio da sam vredna truda." Opet tišina. "Je li vas udario? Je li vas povredio na bilo koji način?" "Imam modrice. Samo modrice." "Od udarca?" "Ne, stezao me je." Opet tišina. Potom: "Gospođo Votson, zašto ste bili u kući Skota Hipvela?" "Zamolio me je da dođem, rekao je da mora da porazgovara sa mnom." Dugi uzdah. "Gospođo Votson, upozoreni ste da se držite podalje odatle. Slagali ste ga, rekavši da ste prijateljica njegove žene, servirali ste mu svakojake priče i - dozvolite da završim - on je tip osobe koji je u najboljem slučaju pod ogromnim stresom i izuzetno napet. U najboljem slučaju. A u najgorem slučaju može da bude opasan." Crowarez

144


Bosnaunited

"On jeste opasan, zaboga, upravo vam to i govorim..." "Ne pomažete nam što odlazite tamo, lažete ga i provocirate - usred istrage o ubistvu. Morate da razumete. Svojim ponašanjem možete da ugrozite naš napredak.." "Koji napredak?" uzvratila sam. "Niste napravili nikakav prokleti napredak. Ubio je svoju ženu, kad vam kažem. Postoji slika, fotografija njih dvoje, razbijena, on je van sebe, on je nestabilan..." "Da, videli smo fotografiju. Kuća je pretražena. Ali to nije dovoljan dokaz ubistva." "Znači, nećete da ga uhapsite?" Opet dugi uzdah. "Dođite sutra u stanicu. Dajte izjavu. Krenućemo odatle. I gospođo Votson? Držite se podalje od Skota Hipvela." Keti je došla kući i zatekla me kako pijem. Nije se obradovala. Šta sam mogla da joj kažem. Nije bilo načina da joj objasnim. Rekla sam da mi je žao i otišla na sprat u svoju sobu, poput nadurene tinejdžerke. A onda sam ležala budna, pokušavajući da zaspim, čekajući da me Tom pozove. Nije me zvao. Budim se rano, proveravam telefon (nema poziva), perem kosu i oblačim se za razgovor za posao drhtavim rukama, sa čvorom u stomaku. Krećem ranije, jer prvo moram da svratim u policijsku stanicu da dam izjavu. Iako od nje ne očekujem ništa dobro. Nikada me nisu shvatali ozbiljno, i verovatno neće ni sada. Pitam se šta je potrebno da prestanu da me posmatraju kao osobu koja umišlja stvari? Na putu do stanice ne prestajem da se osvrćem; iznenadni vrisak policijske sirene tera me da doslovno poskočim od straha. Na železničkoj stanici koračam blizu šina, prstima dodirujem gvozdenu ogradu za slučaj da moram da se uhvatim za nešto čvrsto. Shvatam da je to smešno, ali osećam se užasno ranjivo sada kada sam videla kakav je Skot, sada kada među nama više nema tajni. POSLE PODNE Po mom mišljenju, slučaj bi trebalo da se zatvori. Sve vreme sam mislila da moram nečega da se setim, da sam nešto propustila. Ali nisam. Nisam videla ništa važno, ništa jezivo. Samo sam se igrom slučaja zadesila u istoj ulici. Sada to znam, zahvaljujući riđokosom. Međutim, nešto me golica u zapećku mozga, ali ne uspevam da se počešem. Ni Gaskil ni Rajlijeva nisu bili u policijskoj stanici; dala sam izjavu u društvu uniformisanog policajca dosadnog izgleda. Biće zavedena i zaboravljena, pretpostavljam, osim ako ne osvanem mrtva u nekom jarku, naravno. Moj razgovor za posao bio je na drugom kraju Vitnija od onog gde živi Skot, zato sam ispred policijske stanice uhvatila taksi. Nisam htela da rizikujem. Prošlo je najbolje što je moglo: sam posao je daleko ispod mojih sposobnosti, ali očigledno sam i sama pala ispod svojih sposobnosti u protekle dve godine. Moraću da poradim na tome. Veliki nedostatak ovog posla (osim bedne plate i unižavanja) biće stalna poseta Vitniju, koračanje ovim ulicama i rizik od susreta sa Skotom ili Anom i njenim detetom. Čini mi se da u ovim krajevima stalno nalećem na nekoga. To je jedna od stvari koje su mi se ovde ranije dopadale, taj provincijski šmek londonskog predgrađa. Možda ne poznajete svakoga, ali lica su poznata. Nadomak stanice sam, upravo prolazim pored Krune kad osetim nečiju šaku oko mišice i okrećem se, skliznuvši sa pločnika na put. Crowarez

145


Bosnaunited

"Hej, hej, izvini. Izvini." Opet on, riđokosi, sa kriglom piva u jednoj ruci, dižući drugu uvis kao da se predaje. "Nervozna si?" Kezi mi se. Sigurno izgledam uplašeno, jer njegov kez nestaje. "Jesi li dobro? Nisam hteo da te uplašim." Ranije je izašao s posla, kaže, i predlaže da popijem piće s njim. Odbijam ga, a onda menjam odluku. "Dugujem ti izvinjenje", kažem, kada mi on - Endi, kako se ispostavlja - donese džin-tonik, "zbog onakvog ponašanja u vozu. Poslednji put kad smo se sreli, mislim. Imala sam težak dan." "Nema frke", kaže Endi. Smeši se sporo i lenjo, bojim se da mu ovo nije prva krigla. Sedimo jedno preko puta drugog u bašti sa stražnje strane pivnice, čini se da je ovde bezbednije nego prema ulici. Možda me taj osećaj bezbednosti ohrabruje. Koristim priliku. "Htela sam da te pitam o onome što se dogodilo", počinjem. "One noći kada smo se sreli. U noći kada je Meg... U noći kada je ona žena nestala." "Aha. Dobro. A zašto? Kako to misliš?" Duboko uzdišem, osećam kako mi lice rumeni. Ma koliko puta da sam to morala da prevalim preko usana, uvek osećam sramotu, uvek se stresem. "Bila sam pijana i ne sećam se. Moram neke stvari da raščistim u glavi. Samo hoću da znam ako si nešto video, ako si me video da pričam s nekim, bilo šta slično..." Zurim u sto, ne usuđujem se da ga pogledam u oči. On me gurka nogom ispod stola. "Ma u redu je, nisi uradila ništa loše." Dižem pogled i on se smeška. "I ja sam bio polupan. Malo smo ćaskali u vozu, ne sećam se o čemu. Onda smo oboje sišli ovde, u Vitniju, i ti si bila malo nestabilna, okliznula si se na stepenicama. Sećaš se? Pomogao sam ti da ustaneš i bila te je sramota, pocrvenela si kao sada." Smeje se. "Nastavili smo zajedno i pitao sam te hoćeš li sa mnom u pivnicu. Ali rekla si da moraš da ideš da se nađeš sa mužem." "To je sve?" "Nije. Stvarno se ne sećaš? Malo kasnije, nekih pola sata možda? Bio sam u Kruni, ali me ortak pozvao i rekao da on pije u baru preko puta pruge, pa sam krenuo kroz podzemni prolaz. Ti si pala. Bila si nekako sva sluđena. Posekla si se. Malo sam se zabrinuo, rekao sam da ću te otpratiti kući ako želiš, ali nisi htela ni da čuješ za to. Bila si... pa, bila si vrlo uzrujana. Mislim da si se posvađala sa svojim tipom. On je odlazio niz ulicu i rekao sam da ću krenuti za njim, ako hoćeš, ali ti si rekla da to ne činim. On se posle toga nekud odvezao, bio je... ovaj... bio je s nekim." "Sa ženom?" Endi kratko klima glavom. "Jeste, bili su zajedno u kolima. I, uh, pretpostavljam da je oko toga izbila svađa." "A onda?" "Onda si otišla. Izgledala si malo... zbunjeno ili šta već, ali otišla si, ponavljajući kako ti ne treba ničija pomoć. Kao što rekoh, bio sam polupan i... samo sam otišao. Prošao sam kroz podzemni prolaz i našao se sa ortakom u pivnici. To je bilo to." Penjući se uz stepenice do stana, skoro sam sigurna da vidim senku iznad sebe, čujem korake ispred sebe. Neko me čeka na odmorištu. Nema nikog, naravno, i stan je prazan: deluje netaknuto, sterilno, ali to me ne sprečava da proverim sve sobe, zavirim ispod svog i Ketinog kreveta, u ormane i kuhinjski plakar u koji ni dete ne bi moglo da Crowarez

146


Bosnaunited

stane.

Najzad, posle treće ture obilaska stana, mirna sam. Odlazim u sobu i sedam na krevet, razmišljajući o razgovoru sa Endijem, o činjenici da se podudara sa onim što pamtim. Nema velikog otkrića: Tom i ja smo se svađali na ulici, okliznula sam se i posekla, on je odjurio i Ana je bila s njim u kolima. Kasnije se vratio da me traži, ali već sam bila otišla. Uhvatila sam taksi, verovatno, ili sam se vratila u voz. Sedim na krevetu, gledajući kroz prozor, i pitam se zašto se ne osećam bolje. Možda prosto zato što i dalje nemam nijedan odgovor. Možda, iako se moje sećanje podudara sa sećanjima ostalih ljudi, nešto tu ne štima. A onda mi sine: Ana. Ne zato što Tom nijednom nije spomenuo da je bila u kolima s njim, već činjenica da sam je videla, kako korača, ulazi u kola, bez deteta. Gde je bila Ivi dok se sve to događalo? subota, 17. avgust 2013. VEČE

Moram da razgovaram sa Tomom, da iskristališem stvari u svojoj glavi, jer što više mislim o tome, manje ima logike, i ne mogu da prestanem. U svakom slučaju, brinem zato što je prošlo dva dana otkad sam ostavila onu poruku, a još mi se nije javio, niti je sinoć odgovorio na moj telefonski poziv, i ceo dan danas ne odgovara. Nešto ne valja, i ne mogu da se otrgnem utisku da to ima neke veze sa Anom. Znam da će Tom želeti da razgovara sa mnom čim bude čuo šta se dogodilo sa Skotom. Znam da će želeti da pomogne. Ne prestajem da mislim o njegovom ponašanju u kolima, onog dana kada smo bili sami, o hemiji između nas. Stoga uzimam telefon i biram njegov broj, osećam leptiriće u stomaku kao nekada, iščekivanje da čujem njegov glas snažno je kao pre nekoliko godina. "Da?" "Tome, ja sam." "Da?" Ana je sigurno u blizini, ne oslovljava me po imenu. Čekam jedan trenutak, dajem mu vremena da pređe u drugu sobu, da se udalji od nje. Čujem njegov uzdah. "Šta je?" "Pa, htela sam da pričam sa tobom... kao što sam napisala u poruci, ja..." "Gde?", zvuči iznervirano. "Ostavila sam ti poruku, juče, mislila sam da popričamo..." "Nisam dobio nikakvu poruku." Još jedan uzdah, teži. "Dođavola. Zato je i ljuta na mene." .Sigurno ju je Ana uzela, nije mu je dala. "Šta hoćeš?" Hoću da prekinem, da okrenem novi list, počnem iz početka. Kažem mu koliko mi je drago što sam ga videla u ponedeljak, kada smo bili u šumi. "Htela sam... Samo sam htela nešto da te pitam." "Šta?", breca se iznervirano. "Je li sve u redu?" "Šta hoćeš, Rejčel?" Nestala je sva ona nežnost od prošle nedelje, proklinjem sebe što sam ostavila poruku, očigledno mu je donela probleme. "Htela sam da te pitam... o onoj noći, noći kada je Megan Hipvel nestala." Crowarez

147


Bosnaunited

"O, Isuse." Tom teško uzdiše. "Pričali smo o tome - je li moguće da si već zaboravila?" "Samo sam..." "Bila si pijana", prekida me, glasno i grubo. "Rekao sam ti da ideš kući. Nisi htela da slušaš. Odlutala si. Vozio sam po kraju, tražeći te, ali nisam mogao da te nađem." "Gde je bila Ana?" "Bila je kod kuće." "Sa bebom?" "Sa Ivi, da." "Nije bila sa tobom u kolima?" "Ne." "Ali..." "Za ime boga. Ona je trebalo da izađe u grad, a ja da čuvam bebu. A onda si došla ti i zato se vratila kući, otkazala je svoje planove. Protraćio sam više od jednog sata svog života tražeći te." Žalim što sam ga pozvala. Što sam se ponadala i opet razočarala, kao da mi hladni čelik prolazi kroz utrobu. "U redu", kažem. "Ali ja se malo drugačije sećam... Tome, kad si me video, jesam li bila povređena? Jesam li... imala posekotinu na glavi?" Još jedan teški uzdah. "Pravo je čudo da se ičega sećaš, Rejčel. Bila si pijana kao letva. Odvratno pijana. Teturala si se po ulici." Grlo mi se steže dok slušam ove reči, čula sam ih i pre iz njegovih usta, u lošim danima, najgorim danima, kada je bio umoran od mene, zgrožen. Tom priča dalje. "Pala si na ulici, plakala si, bila si u haosu. Zašto ti je to važno?" Ne mogu da nađem reči, dugo mi treba da mu odgovorim. On nastavlja: "Čuj, moram da idem. Nemoj više da zoveš, molim te. Već smo pričali o ovome. Koliko puta treba da ti kažem? Ne zovi, ne ostavljaj poruke, ne dolazi ovamo. Uznemiravaš Anu. Važi?" Veza se prekida. nedelja, 18. avgust 2013.

RANO JUTRO Celu noć provodim u dnevnoj sobi, u društvu televizora, strah dolazi i odlazi. Snaga dolazi i odlazi. Čini se kao da se vreme vratilo, rane koje je napravio pre mnogo godina opet su prokrvarile. Smešno je, znam. Budala sam što sam uopšte mislila da imamo neke šanse, samo na osnovu jednog razgovora, trenutaka koje sam protumačila kao nežnost, a koji verovatno nisu bile ništa do izlivi sentimentalnosti i krivice. Ipak. Boli. Moram se osloboditi ovog bola, jer ako to ne učinim, ako nastavim da ga potiskujem, nikada neće proći. I budala sam što sam sebe ubedila da postoji povezanost između mene i Skota, da mu mogu pomoći. Dakle, budala sam. Navikla sam na to. Ali ne moram više da budem, zar ne? Celu noć ležim ovde i obećavam sebi: Preuzeću kontrolu nad svojim životom. Odseliću se odavde, daleko. Naći ću novi posao, vratiću svoje devojačko prezime, prekinuću sve veze sa Tomom, otežaću svima koji pokušaju da me nađu. Hoće li me iko tražiti? Neispavana sam. Ležim na kauču, kujem planove, svaki put kada počnem da padam u san, čujem Tomov glas u glavi, jasno kao da je tu, kraj mene, sa usnama na mom uhu: "Bila Crowarez

148


Bosnaunited

si pijana kao letva. Odvratno pijana." I budim se uz trzaj, preplavljena sramotom. Sramotom, ali i izraženim osećajem već viđenog. Te reči sam već jednom čula, identične reči. I više ne mogu da prekinem scene koje mi dolaze. Buđenje sa krvavom flekom na jastuku, bolom u ustima, kao da sam se ujela za obraz, prljavim noktima, užasnom glavoboljom, Tom izlazi iz kupatila, zabrinutog lica, poluuvređen, poluljut, jeza u meni raste poput plimskog talasa. "Šta se desilo?" Tom mi pokazuje masnice na svojoj ruci i grudima, gde sam ga udarila. "Ne verujem ti, Tome, nikada te nisam udarila, nikada nikog u životu nisam udarila." "Bila si pijana kao letva, Rejčel. Sećaš li se šta si sinoć radila? Šta si Sve rekla?" A onda mi prepričava, i ne verujem mu, jer ništa od onoga što mi govori ne liči na mene, ništa. A tek ono sa štapom za golf, ona rupa u zidu, siva i tupa poput oslepelog oka, zuri u mene svaki put kada prođem kraj nje, i ne mogu da povežem nasilje koje mi je opisao i strah koji sam zapamtila. Ili misli koje nisam zapamtila. Posle nekog vremena sam naučila da ne pitam šta sam uradila, niti da se svađam kada mi to sam prepriča, jer nisam želela detalje, nisam želela da čujem najgore stvari koje sam rekla i učinila dok sam bila takva, prljavo, ogavno pijana. Ponekad je pretio da će me snimiti, a onda mi to pustiti. Nikada to nije uradio. Kakvo milosrđe. S vremenom naučite da ne pitate šta se desilo kada se probudite, samo kažete da vam je žao zbog onoga što ste uradili i da to više nećete ponoviti, nikada se nećete tako poneti. Ovaj put neću, zaista neću. Na tome mogu da zahvalim Skotu: previše se plašim, sada, da bih izašla usred noći da kupim piće. Previše se plašim da dopustim sebi da se napijem, jer tada samu sebe činim ranjivom. Moraću da budem jaka, to je sve. Kapci su mi opet teški, glava mi pada na grudi. Smanjujem ton na televizoru do kraja, okrećem se prema naslonu kauča, navlačim jorgan preko sebe i tonem u san, osećam da ću zaspati i onda - bum, zemlja se obrušava na mene, trzam se, srce mi je u grlu, vidim. Vidim. U podzemnom prolazu sam i on mi prilazi, jedan šamar preko usta, zamahuje pesnicom, ključevi su mu u ruci, oštar bol kada me metal zvekne u lobanju.

Crowarez

149


Bosnaunited

ANA

subota, 17. avgust 2013. VEČE Mrzim sebe što plačem, tako sam jadna. Ali osećam se iscrpljeno, proteklih nedelja mi je bilo teško. Tom i ja smo se opet svađali - neminovno - zbog Rejčel. Spremalo se, valjda - jela sam se zbog one poruke, zbog činjenice da me slagao u vezi s njihovim susretom. Uporno govorim sebi da je to krajnje glupo, ali ne mogu da rasteram slutnju da se među njima nešto dešava. Mozgala sam o tome, iznova i iznova: posle svega što je učinila, njemu, nama - kako je mogao? Kako je mogao i da pomisli da opet bude s njom? Mislim, kad se uporedimo ona i ja, ne postoji muškarac koji bi pored mene izabrao nju. A da ne spominjem koliko je problematična. A onda mi padne na pamet da je sve moguće, zar ne? Ljudi s kojima ste nekada bili vas jednostavno ne puštaju, i koliko god da se trudite, ne možete da ih oterate, ne možete da ih se oslobodite. Samo možete posle nekog vremena da dignete ruke. Došla je u četvrtak, lupala na vrata, dozivala Toma. Bila sam besna, ali nisam se usudila da joj otvorim. Majčinstvo vas čini ranjivom, čini vas slabom. Da sam bila sama, suprotstavila bih joj se, ne bih ni trepnula. Ali sa Ivi kraj sebe, nisam smela da rizikujem, ko zna na šta je Rejčel sve spremna. Znam zašto je došla, bila je ljuta što sam pričala policiji o njoj. Kladim se da je kukala Tomu, rekavši mu da me ubedi da je ostavim na miru. Ostavila je poruku: Moramo da razgovaramo, molim te pozovi me čim budeš mogao, važno je. Reč "važno" je bila triput podvučena. Odmah sam je bacila u smeće. Kasnije sam je izvadila i stavila u fioku noćnog stočića, zajedno sa odštampanim zlobnim imejlom koji je poslala, u dnevnik koji čuvam, arhivu svih poseta i obilazaka. Dnevnik zlostavljanja. Moj dokaz, zlu ne trebalo. Telefonirala sam detektivki Rajli i ostavila joj poruku da je Rejčel opet dolazila. Nije mi uzvratila poziv. Trebalo je da spomenem Tomu tu poruku. Znam da je trebalo, ali nisam htela ga ljutim pričom o policiji, stoga sam je samo gurnula u fioku, nadajući se da će ona zaboraviti na nju. Ali nije, naravno. Telefonirala mu je sinoć. Pušio se kada je završio razgovor s njom. "O kakvoj se jebenoj poruci radi?", planuo je. Rekla sam mu da sam je bacila. "Nisam znala da želiš to da pročitaš", pojasnila sam. "Mislila sam da je želiš van naših života, baš kao i ja." Zakolutao je očima. "Nije u tome stvar, i znaš to. Naravno da želim da nas Rejčel ostavi na miru. Ali ne želim da počneš da prisluškuješ moje telefonske pozive i bacaš moju poštu. Ti si...", uzdahnuo je, smirujući se. "Šta sam ja?" "Ništa. Samo... Ona je radila te stvari." Bio je to pogodak u živac, nizak udarac. Smešno, ali briznula sam u plač i otrčala na Crowarez

150


Bosnaunited

sprat u kupatilo. Čekala sam da dođe da me umiri, da me poljubi i iskupi se kao što to obično čini, ali posle pola sata je samo doviknuo: "Odoh u teretanu na sat-dva", i pre nego što sam stigla da mu odgovorim, ulazna vrata su se zalupila. I sada hvatam sebe kako se ponašam identično kao ona: ispijam pola flaše crnog vina, preostalog od sinoćne večere i njuškam po datotekama njegovog kompjutera. Lakše je razumeti njeno ponašanje kada se osećate kao ja sada, nema ničeg goreg, bolnijeg i korozivnijeg od sumnje. Lozinku laptopa sam provalila iz trećeg pokušaja: Blenhajm. Bezazlen i dosadan naziv ulice u kojoj živimo. Nisam našla nijedan inkriminišući imejl, nijednu vulgarnu sliku, niti ljubavno pismo. Pola sata sam provela vršljajući po njegovoj poslovnoj elektronskoj pošti, toliko udubljena da je otupeo čak i bol od ljubomore, a onda sam zatvorila laptop i vratila ga na mesto. Osećala sam se istinski srećno, zahvaljujući vinu i urednom sadržaju Tomovog kompjutera. Samo sam preterano burno reagovala. Penjem se na sprat da operem zube - neću da zna da sam opet pila vino - a onda odlučujem da presvučeni posteljinu, poprskam jastuke parfemom i obučem crni, svileni negliže, koji mi je prošle godine kupio za rođendan, a kada se vrati, vodićemo ljubav u znak pomirenja. Skidam posteljinu i umalo da se preturim preko crne torbe, zavučene ispod kreveta: njegove torbe za teretanu. Zaboravio ju je. Prošlo je sat vremena i nije se vratio po nju. Stomak mi se prevrće. Možda je samo pomislio kako nije važno, i umesto u teretanu otišao u pivnicu? Možda tamo u ormariću ima rezervnu opremu? Možda je sada u krevetu s njom? Muka mi je, ali bukvalno. Spuštam se na kolena i preturam po torbi: sve njegove stvari su tu, oprane i spremne, njegov ajpod i jedina trenerka u kojoj trči. I još nešto: mobilni telefon. Telefon koji nikada ranije nisam videla. Sedam na krevet, s telefonom u ruci, srce mi tuče pod rebrima. Uključiću ga, ne mogu da se oduprem tom nagonu, i sigurna sam da ću zbog toga zažaliti, jer ovo može da sluti samo na zlo. Ne drži se rezervni mobilni sakriven u torbi za teretanu osim ako ne postoji nešto vredno skrivanja. Udišem duboko, nekoliko puta, glasić u mojoj glavi mi govori da ga vratim, da zaboravim, ali ne mogu, pritiskam dugme za paljenje i čekam da se ekran osvetli. Čekam. I čekam. Prazan je. Olakšanje me opija poput morfijuma. Lakše mi je, jer sada neću znati, ali ujedno mi je lakše što prazan telefon ukazuje na nekorišćen telefon, neželjen telefon, a ne na onaj koji muškarca upetljava u preljubu. Taj muškarac bi ga stalno koristio. Možda je to Tomov stari telefon, možda mesecima stoji u torbi za teretanu, samo nije stigao da ga baci. Možda i nije njegov: možda ga je našao u teretani, s namerom da ga preda na recepciji, pa zaboravio? Ostavljam krevet nenamešten i silazim u dnevnu sobu, otvaram fioku u kojoj se nalaze svakojake sitnice: selotejp, adapted za strana putovanja, merne trake, pribor za šivenje, stari punjači za mobilne aparate. Grabim sva tri, od kojih jedan odgovara. Uključujem ga da se puni kraj kreveta, namestivši tako da telefon i punjač budu skriveni iza stočića. A onda čekam. Uglavnom vremena i dani. Bez datuma. Dani u nedelji. Ponedeljak u 15? Petak, 16.30. Ponekad odbijanje. Ne mogu sutra. Ni u sredu. Nema ničeg drugog, nema izjava ljubavi, niti eksplicitnih predloga. Samo tekstualne poruke, njih desetak. Nema kontakata u telefonskom imeniku, a istorija poziva je obrisana. Crowarez

151


Bosnaunited

Nisu mi potrebni datumi, jer ih telefon sam pamti. Sastanci sežu mesecima unazad. Do godinu dana. Kada to shvatim, kada vidim da je prvi bio u septembru prošle godine, u grlu mi zapinje kugla, tvrda kao kamen. Septembar! Ivi je imala šest meseci. Bila sam debela, umorna, preosetljiva, nezainteresovana za seks. A onda počinjem da se smejem, jer mi je smešeno, ne može biti istinito. Bili smo srećni u septembru, zaljubljeni jedno u drugo, i u našu tek rođenu bebu. Nema šanse da se vucarao s njom, nikakve šanse. Znala bih. Ovo ne može biti istina. Telefon nije njegov. Kako god. Vadim dnevnik zlostavljanja iz fioke noćnog stočića i upoređujem datume sa telefonskim pozivima. Neki se podudaraju. Neki pozivi su registrovani dan ili dva ranije, neki dan dva kasnije. A neki se uopšte ne poklapaju. Je li moguće da se sve vreme viđao s njom, govoreći mi da mu dosađuje, ona njemu, dok je zapravo smišljao planove kako da se sastanu, radeći to meni iza leđa? Ali zašto ga je onda zvala na fiksni, ako je mogla na ovaj mobilni? Nelogično je. Osim ako nije želela da ja znam. Osim ako nije pokušavala da izazove svađu između nas? Toma nema već dva sata, a rekao je da će se vratiti, ma gde bio. Nameštam krevet, odlažem dnevnik i telefon u fioku noćnog stočića, silazim u prizemlje, sipam ono što je preostalo od vina i brzo pijem. Mogla bih da je pozovem. Da se suočim s njom. Šta bih joj rekla? Nije da sam u prednosti na osnovu morala. I nisam sigurna da bih podnela njenu ushićenost dok mi saopštava kako sam ja sve vreme bila obmanuta. Ako je to radio sa mnom, radiće to i meni. Čujem korake na pločniku ispred kuće i znam da je on, poznajem mu hod. Ubacujem čašu od vina u sudoperu i stojim tu, naslonjena na kuhinjski pult, slušajući kako mi krv pulsira u ušima. "Zdravo", kaže on kada me vidi. Izgleda nevino, malo se ljulja. "Dobro pivo toče u teretani, je li?" Tom se ceri. "Zaboravio sam opremu, pa otišao u pivnicu." Kao što sam i mislila. Ili kao što je on mislio da ću misliti? Tom se gega do mene. "Šta si ti radila?", pita, izvijajući usne. "Izgledaš kao da si nešto skrivila." Grli me oko struka i privlači me bliže, osećam njegov pivski zadah. "Bila si nevaljala?" "Tome..." "Šššš", kaže i ljubi mi usne, počinje da mi otkopčava farmerke. Okreće me. Ne želim ovo, ali ne znam kako da ga odbijem, stoga zatvaram oči i pokušavam da ne mislim na njega s njom, pokušavam da mislim na naše prve dane, na trčanje u praznu kuću u Ulici Krenam, bez daha, očajna, gladna. nedelja, 18. avgust 2013. RANO JUTRO Budim se uplašena. Još nije svanulo, mislim da čujem Ivi kako plače, ali kada je obiđem, ona čvrsto spava, stežući ćebence ručicama. Vraćam se u krevet, ali ne mogu više da zaspim, stalno mislim na telefon u fioci noćnog stočića. Gledam u Toma, leži sa podignutom levom rukom i zabačenom glavom, po ritmu njegovog disanja zaključujem da je daleko od svesti. Iskradam se iz kreveta, otvaram fioku i vadim telefon. Crowarez

152


Bosnaunited

Dole u kuhinji vrtim telefon u rukama, skupljajući hrabrost. Želim da znam, ali ne želim. Želim da budem sigurna, ali očajnički želim da ne budem u pravu. Uključujem ga. Pritiskam "1" i prinosim slušalicu uhu, čujem snimljenu poruku dobrodošlice govorne pošte, čujem da nema novih, niti sačuvanih poruka. Želim li da promenim poruku dobrodošlice? Završavam poziv, ali najednom me hvata krajnje iracionalni strah da će telefon zazvoniti, da će ga Tom čuti na spratu, i stoga otvaram dvokrilna vrata i izlazim napolje. Vlažna trava pod nogama, svež noćni vazduh, težak miris kiše i ruža. Čujem voz u daljini, sporo tutnji, udaljava se. Koračam skoro do ograde, a onda opet biram govornu poštu: želim li da promenim poruku dobrodošlice? Da, želim, i tada čujem bip i čujem njen glas. Njen glas, ne njegov. Zdravo, ja sam, ostavite poruku. Srce prestaje da mi kuca. Ovo nije njegov telefon, već njen. Puštam ponovo. Zdravo, ja sam, ostavite poruku. Ovo je njen glas. Ne mogu da se pomerim, ne mogu da dišem, puštam poruku iznova i iznova. Grlo mi se steže, osećam da ću se onesvestiti, i onda se pali svetio na spratu.

Crowarez

153


Bosnaunited

REJČEL

nedelja, 18. avgust 2013. RANO JUTRO Jedan delić sećanja vodi ka sledećem. Kao da tumaram u mraku, danima, nedeljama, mesecima, a onda se uhvatim za nešto. Kao da nalećem na zid, i uspevam da napipam put iz jedne sobe u drugu, senke se konačno pomeraju, stapaju, i oči mi se privikavaju na tamu, i mogu da vidim. Ne isprva. Iako izgleda kao sećanje, isprva mislim da je san. Sedim ovde, na kauču, skoro paralisana od šoka, govoreći sebi da nije prvi put kako se nečega ne sećam, nije prvi put kako razmišljam o nečemu u jednom smeru, a onda činjenice ispadnu sasvim drugačije. Kao onda kada sam otišla na zabavu koju je priredio Tomov kolega, i napila se, ali dobro smo se proveli. Sećam se da sam poljubila Klaru za laku noć, Klara je kolegina žena, fina, topla i ljubazna. Sećam se da mi je rekla kako bi trebalo opet da se okupimo, sećam se kako me je držala za ruke. Jasno se sećam toga, ali nije bilo tako. Saznala sam to narednog jutra, jer mi je Tom okrenuo leđa kada sam mu se obratila. I rekao je kako sam ga razočarala, osramotila, ispričavši mi kako sam optužila Klaru da flertuje s njim, kako sam bila histerična i vulgarna. Kada sam sklopila oči, osećala sam stisak njene šake, toplinu na koži, ali to se nije dogodilo. Zapravo se dogodilo da je Tom morao da me iznese iz kuće, dok sam ja vikala i urlala sve vreme, a sirota Klara je čučala u kuhinji. I kada sam sklopila oči, kada sam utonula u san i našla se u tom podzemnom prolazu, možda sam mogla da napipam hladni, smrdljivi, ustajali vazduh, možda sam mogla da vidim figuru kako korača prema meni, kipti od besa, podignutu pesnicu, ali to se nije dogodilo. Strah koji sam osetila nije bio stvaran. I kada me je senka napala, ostavivši me na zemlji, uplakanu i krvavu, ni to nije bilo stvarno. Ali jeste, i videla sam to. Bilo je užasavajuće, jedva mogu da poverujem u to, ali dok gledam kako se sunce rađa, osećam kako se magla podiže. Ono što mi je rekao bila je laž. Nisam umislila njegov udarac. Sećam ga se. Kao što se sećam opraštanja od Klare posle zabave, njene ruke koja drži moju, kao što se sećam straha kada sam se našla na podu kraj palice za golf, i sada znam, zasigurno znam da njom nisam zamahnula ja. Ne znam šta da radim. Trčim na sprat, navlačim farmerke i patike, trčim nazad u prizemlje. Okrećem njihov broj, fiksni, puštam da zvoni dvaput, a onda prekidam. Ne znam šta da radim. Kuvam sebi kafu, puštam da se ohladi, biram broj detektivke Rajli i odmah prekidam. Neće mi verovati. Znam da neće. Završavam oblačenje i izlazim iz kuće, pravac železnička stanica. Danas je nedeljni red vožnje, prvi voz je tek za pola sata, preostaje mi samo da sedim na klupi, vrteći sve iznova u glavi, od neverice do očaja i nazad. Sve je laž. Nisam umislila da me je udario. Nisam umislila da se udaljio od mene, brzo, skupljenih pesnica. Videla sam kako se okreće, urla, videla sam kako korača ulicom s Crowarez

154


Bosnaunited

nekom ženom, videla sam kako ulaze u kola. Nisam umislila. A onda shvatam da je sve prosto, tako prosto. Setila sam se, samo sam pomešala dva sećanja i ubacila sliku Ane, koja se udaljava od mene u svojoj plavoj haljini u drugi scenario, u kojem Tom i neka žena ulaze u kola. I ta žena ne nosi plavu haljinu, već farmerke i crvenu majicu. Megan.

Crowarez

155


Bosnaunited

ANA

nedelja, 18. avgust 2013. RANO JUTRO Bacam telefon preko ograde, najdalje što mogu, pada negde na ivicu kamenjara, povrh nasipa. Mislim da čujem kako se kotrlja prema pruzi. U ušima mi i dalje odzvanja njen glas. Zdravo. Ja sam. Ostavite poruku. Mislim da ću još dugo čuti njen glas. Tom je u dnu stepenica kada se vratim u kuću, posmatra me zamućenim pogledom, trepće, još je pospan. "Šta se dešava?" "Ništa", kažem, ali čujem drhtaj u svom glasu. "Zašto si bila napolju?" "Mislila sam da čujem nekog", lažem. "Nešto me probudilo. Nisam više mogla da zaspim." "Telefon je zvonio", kaže, trljajući oči. Skupljam ruke kako bih sprečila njihovo drhtanje. "Stvarno? Koji telefon?" "Telefon", gleda me kao da sam sišla s uma. "Fiksni telefon. Neko je zvao i prekinuo." "Oh. Ne znam. Ne znam ko je zvao." Tom se smeje. "Naravno da ne znaš. Jesi li dobro?" Prilazi mi i grli me oko struka. "Čudna si." Spušta glavu na moje grudi. "Trebalo je da me probudiš ako si nešto čula", kaže. "Nije trebalo sama da izlaziš. To je moj posao." "Dobro sam", kažem, ali moram da stisnem vilicu kako mi zubi ne bi cvokotali. Tom mi ljubi usne, gura mi jezik u usta. "Ajmo nazad u krevet", kaže. "Mislim da ću popiti kafu", uzvraćam, pokušavajući da se odlepim od njega. Ne pušta me, pojačava stisak oko mene, hvata me za potiljak. "Daj", oteže. "Pođi sa mnom. Ne prihvatam odbijanje."

Crowarez

156


Bosnaunited

REJČEL

nedelja, 18. avgust 2013. JUTRO Nisam pametna šta da radim, stoga samo pritiskam zvonce na vratima. Pitam se je li trebalo prvo da pozovem. Nije učtivo pojaviti se na vratima u rano nedeljno jutro bez najave, zar ne? Počinjem da se kikočem, pomalo sam histerična. Zaista ne znam šta da radim. Niko ne otvara. Moja histerija raste dok obilazim oko kuće, uskom stazom, imam jak osećaj deža vija. Onog jutra kada sam uzela devojčicu, nisam imala nikakvu zlu nameru. Sada sam sigurna u to. Čujem njeno dečje brbljanje dok koračam u hladnoj senci kuće, i pitam se da li umišljam stvari. Ali ne, devojčica je tu, Ana takođe, sede na verandi. Dozivam je, oslonivši se na ogradu. Ana me vidi. Očekujem šok ili bes, ali ona jedva da je iznenađena. "Zdravo, Rejčel", kaže. Ustaje, uzevši dete za ručicu, vukući je za sobom. Gleda me, bez osmeha, mirno. Oči su joj crvene, lice bledo, bez šminke. "Šta hoćeš?", pita me. "Zvonila sam na vrata", kažem joj. "Nisam čula", odgovara ona, dižući dete na kuk. Okreće se od mene, kao da će ući nazad u kuću, a onda se zaustavlja. Ne razumem zašto se ne dere na mene. "Gde je Tom, Ana?" "Otišao je... Drugovi iz vojske se okupljaju." "Moramo da idemo, Ana", kažem i ona prasne u smeh.

Crowarez

157


Bosnaunited

ANA

nedelja, 18. avgust 2013. JUTRO Iz nekog razloga, čitava situacija mi je najednom smešna. Sirota, debela Rejčel stoji u mom vrtu, sva zajapurena i znojava, govori mi da moramo da idemo. Mi moramo da idemo. "Kuda?", pitam je kada prestanem da se smejem, a ona me samo tupo gleda, kao da je ostala bez reci. "Sa tobom ne idem nikuda." Ivi se izvija i buni, spuštam je na zemlju. Koža mi je još vruća i osetljiva na mestima gde sam se jutros trljala pod tušem; unutrašnjost usta, obrazi i jezik kao da su mi izujedani. "Kada se on vraća?", pita Rejčel. "Neće skoro, bar tako mislim." Zapravo nemam pojma kada će se vratiti. Ponekad provede ceo dan na zidu za penjanje. Ili sam bar mislila da je provodio ceo dan na zidu za penjanje. Sada više ništa ne znam. Ali znam da je torbu za teretanu odneo sa sobom, i ubrzo će otkriti da je telefon nestao. Razmišljala sam da odvedem Ivi kod sestre na neko vreme, ali telefon me je mučio. Šta ako ga neko nađe, šta ako ga preda policiji? Na pruzi su stalno nekakvi radovi, neki od radnika može da ga nađe i odnese u policiju. Na telefonu su moji otisci. A onda sam razmišljala da neće biti problem otići po njega, ali moram da sačekam noć, kada me niko neće videti. Svesna sam da Rejčel i dalje nešto govori, postavlja mi pitanja, ali ne slušam je. Tako sam umorna. "Ana", kaže ona, prilazeći bliže, te prodorne, tamne oči proučavaju moje. "Jesi li ikada upoznala nekog od njih?" "Jesam li upoznala koga?" "Njegove prijatelje, drugove iz vojske? Je li ti ikada predstavio nekog od njih?" Odmahujem glavom. "Zar ne misliš da je to čudno?" Pada mi na pamet kako je zapravo čudno što se ona pojavila u mom vrtu u nedelju ujutru. "Ne baš", odgovaram. "Oni su deo drugog života. Jednog od njegovih života. Kao i ti. Bar bi tako trebalo da bude, ali nikako da te se otarasimo." Rejčel se grči, uvređena. "Šta radiš ovde, Rejčel?" "Znaš ti dobro šta radim ovde", uzvraća ona. "Znaš da nešto... nešto nije u redu." Lice joj je iskreno, kao da je zabrinuta za mene. Pod nekim drugim okolnostima bilo bi dirljivo. "Jesi li za kafu?", pitam, i ona klima glavom. Kuvam kafu i sedimo na verandi, jedna kraj druge, u tišini koja je maltene prijateljska. "Šta hoćeš da kažeš?" pitam je. "Da Tomovi drugovi iz vojske zapravo ne postoje? Da ih je izmislio? Da je sada negde s drugom ženom?" Crowarez

158


Bosnaunited

"Ne znam", odgovara Rejčel. "Ne znam." "Rejčel?" Gleda me i vidim strah u njenim očima. "Imaš li nešto da mi kažeš?" "Jesi li upoznala Tomovu porodicu?", pita me. "Njegove roditelje?" "Ne. On ne govori s njima. Posvađali su se kada je pobegao sa mnom." Rejčel odmahuje glavom. "Nije tačno", kaže. "Ni ja ih nikada nisam upoznala. Oni me ni ne poznaju, zašto bi onda marili što me je ostavio?" U mojoj glavi nastaje tama, negde u predelu potiljka, pokušavam joj se oduprem još od onda kada sam čula njen glas u telefonu, ali sada počinje da raste, buja. "Ne verujem ti", kažem. "Zašto bi me lagao u vezi s tim?" "Zato što je patološki lažov." Ustajem i odmičem se od nje. Nervira me što mi je to rekla, nerviram samu sebe što joj uprkos svemu verujem. Mislim da sam oduvek znala da je Tom patološki lažov. Samo što su mi tada njegove laži išle u prilog. "Da, dobar je lažov", priznajem. "Ti dugo nisi imala pojma, zar ne? Mesecima smo se sastajali, kresali se do iznemoglosti u onoj kući u Ulici Krenam, a ti nisi ni posumnjala." Rejčel guta knedlu, grize se za usnu. "Megan", kaže ona. "Šta je s Megan?" "Znam. Imali su aferu. Sigurna sam da te to zabavlja. Ali ona je sada mrtva, pa više i nije važno, zar ne?" "Ana..." Tama se širi, pritiska mi lobanju, zamagljuje vid. Grabim Ivi za ruku i vodim je u kuću, ona se plačno buni. "Ana..." "Imali su aferu. To je sve. Ništa drugo. Ne znači da..." "Da ju je ubio?" "Ne govori to!" Urlam na nju. "Ne govori to pred mojim detetom." Dajem Ivi podnevnu užinu koju ona bespogovorno jede prvi put u proteklih nekoliko nedelja. Kao da zna da imam druge brige na pameti, i obožavam je zbog toga, odmah sam mirnija kada se vratim napolje, iako je Rejčel i dalje tu, stoji u dnu vrta kraj ograde, gleda kako vozovi prolaze. Posle nekog vremena, kada shvati da sam izašla, prilazi mi. "Voliš ih, zar ne?", pitam. "Vozove? Ja ih mrzim. Apsolutno ih prezirem." Rejčel se smeška. Primećujem da ima rupicu u levom obrazu, koju pre nisam videla. Pretpostavljam da je nisam često videla kako se smeje. Nikada, zapravo. "Još jedna njegova laž", kaže mi. "Rekao mi je da voliš ovu kuću, da voliš sve u vezi s njom, pa čak i vozove. Rekao mi je da se nikada ne bi preselila odavde, da si želela da se useliš kod njega, iako sam ja tu prva živela." Odmahujem glavom. "Zašto ti je to rekao?", čudim se. "Totalna glupost. Već dve godine ga nagovaram da prodamo ovu kuću." Rejčel sleže ramenima. "Zato što te laže, Ana. Sve vreme." Tama nadolazi. Stavljam Ivi na krilo, ona spokojno sedi, obično zaspi na suncu. "Znači, svi oni telefonski pozivi...", kažem, i tek sada sve ima smisla. "Nisu bili od tebe? Crowarez

159


Bosnaunited

Odnosno, neki su bili, a neki..." "Od Megan? Da, verovatno." Čudno, jer konačno shvatam da sam sve vreme mrzela pogrešnu ženu, ali saznanje o tome ne umanjuje moju averziju prema Rejčel. Ako ništa drugo, gledajući je ovako mirnu, zabrinutu, treznu, počinjem da uviđam kakva je bila nekada, i prezirem je, jer počinjem da shvatam šta je video u njoj. Šta je voleo. Gledam na sat. Prošlo je jedanaest. Otišao je oko osam. Možda i ranije. Dosad je sigurno otkrio da telefona nema. Možda misli da mu je ispao iz torbe, možda pretpostavlja da je ispod kreveta. "Koliko dugo znaš?", pitam je. "Za aferu?" "Nisam znala", odgovara Rejčel. "Do danas. U stvari... Ne znam ni šta je to bilo, šta se dešavalo. Samo znam..." Prekidam je jer ne želim da čujem, ne želim da slušam kako priča o neverstvu mog muža. "Pretpostavljam da je beba njegova." Rejčel izgleda šokirano, kao da dosad nije razmišljala o tome. Iskreno, nisam ni ja. "To je užasno", kažem, "definitivno užasno. Izgubiti bebu." Gledam u Ivi i osećam tugu kakvu nikada pre nisam osetila, obrušava se na mene poput talasa. Ivin brat, Ivina sestra. Mrtva je. Počinjem da plačem i ne mogu da prestanem. Rejčel seda kraj mene, grli me oko ramena. "Žao mi je", kaže. "Žao mi je." Ne želim da me Rejčel teši, ali ne mogu da je odgurnem od sebe. Ona miriše dobro, prozračno, na limunkasti parfem. Nije ono što sam očekivala. Šta sam očekivala? Alkohol i očaj? Pušta me da plačem, a onda kaže: "Ana, mislim da moramo da idemo", jasnim, odlučnim glasom. "Trebalo bi da spakuješ neke stvari, za tebe i Ivi, pa idemo. Možeš da ostaneš kod mene neko vreme. Dok se ovo ne razreši." Brišem oči i odmičem se od nje. "Ne ostavljam ga, Rejčel. Imao je aferu... Nije prvi put, zar ne?" Počinjem da se smejem i Ivi se smeje. Rejčel uzdiše i ustaje. "Dobro znaš da nije zbog afere, Ana. Znam da znaš." "Ne znamo mi ništa", kažem, šapatom. "Ušla je u kola s njim. One noći. Videla sam je. Nisam se sećala, isprva sam mislila da si to bila ti", objašnjava. "Ali sećam se. Sada se sećam." "Ne." Ivina ručica, lepljiva od nečeg, pokriva mi usta. "Moramo da kažemo policiji, Ana." Rejčel uzmiče jedan korak. "Molim te. Ne možeš da ostaneš s njim." Uprkos suncu, celo telo mi drhti. Pokušavam da se setim kada je Megan poslednji put bila u kući, izraz na njenom licu kada sam joj rekla da više neće raditi za nas. Pokušavam da se setim je li on izgledao srećno ili razočarano. Utom mi doleće druga slika: jedan od njenih prvih dolazaka da čuva Ivi. Trebalo je da izađem sa devojkama, ali bila sam tako umorna, popela sam se u sobu da spavam. Tom je verovatno došao kući dok sam bila gore, jer su bili zajedno kada sam sišla u prizemlje. Ona je stajala naslonjena na kuhinjski pult, a on je stajao preblizu nje. Ivi je sedela u visokoj stolici, plakala je i niko od njih dvoje se nije obazirao na to. Crowarez

160


Bosnaunited

Osećam jezu. Jesam li tada znala? Da je želi? Megan je bila lepa plavuša, bila je kao ja nekada. Dakle, da, verovatno sam znala da je želi, baš kao što znam, kada koračam ulicom, da me muškarci sa ženama kraj sebe i decom u naručju gledaju sa žudnjom. Dakle, ipak sam znala. Želeo ju je, uzeo ju je. Ali ne to. Nije mogao to da učini. Ne Tom. Ljubavnik, dvostruki muž. Otac. Primeran otac, strpljivi roditelj. "Volela si ga", podsećam je. "I dalje ga voliš, zar ne?" Rejčel odmahuje glavom, ali neuverljivo. "Voliš ga. I znaš... znaš da je to nemoguće." Ustajem, povlačim Ivi sa sobom, prilazim joj bliže. "Nije mogao, Rejčel. Znaš da nije mogao to da učini. Ti ne bi volela čoveka koji je u stanju to da učini, zar ne?" "Ali jesam", odgovara ona. "Obe smo." Suza joj klizi niz obraz, ona je briše, i dok to čini, izraz na licu joj se menja, a sa njega nestaje sva boja. Ne gleda u mene, već nekud preko mog ramena, i okrećem se da ispratim njen pogled, i vidim njega, na kuhinjskom prozoru, posmatra nas.

Crowarez

161


Bosnaunited

MEGAN

petak, 12,. juli 2013. JUTRO Ona me je primorala na to. Ili je to bio on. Instinkti mi govore da je ona. Ili mi srce tako govori, ne znam. Osećam je, kao što sam i pre osećala, sklupčanu, seme u mahuni, samo što se ovo seme smeška. Kupuje vreme. Ne mogu da je mrzim. I ne mogu da je se rešim. Ne mogu. Mislila sam da ću uspeti, mislila sam da ću biti dovoljno očajna da je sastružem, ali kada pomislim na nju, sve što vidim je Libino lice, njene tamne oči, miris njene kože. Skoro da osećam kako je bila hladna na kraju. Ne, ne mogu da je se rešim. Ne želim. Želim da je volim. Ne mogu da je mrzim, ali ona me plaši. Strepim od onoga što će mi učiniti, ili što ću ja učiniti njoj. Taj strah me budi jutros u pet, mokru od znoja uprkos otvorenim prozorima i činjenici da sam sama. Skot je na konferenciji, negde u Hertfordširu ili Eseksu, ili gde već. Vraća se večeras. Šta je to što me očajnički nagoni da budem sama kada je on tu, a kada ga nema, ne mogu da podnesem samoću? Ne mogu da podnesem tišinu, i govorim naglas kako bih je odagnala. Jutros u krevetu razmišljam: Šta ako se ponovi? Šta ako se opet dogodi kada budem nasamo s njom? Šta ako me on ne bude hteo, ako ne bude hteo nas? Šta ako nasluti da nije njegova? Doduše, mogla bi biti njegova. Ne znam, jednostavno osećam da nije. Na isti način kao što osećam da je žensko. Ali čak i da nije, kako će on to znati? Neće. Ne može. Baš sam glupa. Biće ushićen. Poleteće od sreće kada mu saopštim radosnu vest, a bojazan da možda nije njegova mu neće biti ni na kraj pameti. Bilo bi okrutno kada bih mu to rekla, slomila bih mu srce, a uostalom, ne želim da ga povredim. Nikada nisam želela da ga povredim. Jednostavno sam takva, ne mogu na to da utičem. "Ali možeš da utičeš na svoje postupke." Kamal mi je to rekao. Zvala sam ga nešto posle šest. Tišina mi je disala za vratom i počela sam da paničim. Mogla sam da pozovem Taru - znala sam da bi dotrčala - ali ne verujem da bih to podnela, ona ume da bude naporna i preterano zaštitnički nastrojena. Kamal je jedina osoba koju mogu da svarim. Telefonirala sam mu na kućni broj, rekavši mu da sam u nevolji, da ne znam šta da radim, da šizim. Odmah je došao. Ne baš bez pitanja, ali skoro. Možda sam zvučala malo gore nego što jesam. Možda se uplašio da ću učiniti neku glupost. Možda ne možeš da promeniš sebe, ali možeš svoje ponašanje. Stalno mi to priča. Sedimo u kuhinji. Rano je, tek sedam i trideset. On mora uskoro da krene na prvu zakazanu seansu. Gledam ga dok sedi preko puta mene za kuhinjskim stolom, ruku graciozno skrštenih ispred sebe, dok me gleda tim krupnim, srnećim očima, i osećam ljubav. Zaista. Dobar je prema meni, uprkos svemu što sam mu priredila. Oprostio mi je sve što se ranije dogodilo, kao što sam verovala da hoće, obrisao je sve moje grehe. Rekao mi je da će se moja agonija nastaviti ako ne oprostim sebi, i nikada Crowarez

162


Bosnaunited

neću prestati da bežim. A i više nemam kud. Ne sada kada je ona tu, ona sve menja. "Plašim se", kažem mu. "Šta ako opet sve uradim pogrešno? Šta ako... sa mnom nešto nije u redu? Šta ako... ne bude išlo sa Skotom? Šta ako završim opet sama? Ne znam šta ću, bojim se da opet ne ostanem sama - mislim, sama sa detetom..." Kamal se naginje bliže i pokriva moje šake svojim. "Nećeš uraditi ništa pogrešno. Nisi više dete, nisi više tužno, izgubljeno dete. Sada si potpuno druga osoba. Jača. Ne moraš da se plašiš samoće. To nije najgora stvar na svetu, zar ne?" Ne govorim ništa, ali ne mogu a da se ne zapitam je li to taj osećaj, kada sklopim oči, mogu da ga dočaram, osećaj koji me obuzme pre nego što zaspim, koji me probudi iz sna. Osećaj samoće u mračnoj kući, dok osluškujem njen plač, dok čekam da čujem Makove korake po drvenom podu u prizemlju i saznanje da ti zvuci nikada neće doći. "Ne mogu ti reći šta da radiš sa Skotom. Tvoj odnos s njim... Vidi, izrazio sam svoje mišljenje, ali moraš sama da odlučiš šta ćeš sa sobom. Hoćeš li mu verovati, hoćeš li želeti da se on brine o tebi i detetu, to moraš sama da odlučiš. Ali znam da možeš da veruješ sebi, Megan. Možeš da veruješ da ćeš učiniti pravu stvar." Napolju, na travnjaku, donosi mi šolju kafe. Spuštam je i grlim ga, privlačim bliže. Iza nas voz staje kod semafora, buka je poput barijere, zida koji nas okružuje, osećam kao da smo sami na svetu. On me grli i ljubi. "Hvala ti", kažem. "Hvala ti što si došao, što si tu." Kamal se smeši, odmiče se od mene, milujući mi palcem obraz. "Bićeš ti dobro, Megan." "A zašto jednostavno ne pobegnem sa tobom? Ti i ja... možemo li zajedno da pobegnemo?" On se smeje. "Nisam ti potreban. I nije potrebno da bežiš. Bićeš dobro. Ti i tvoja beba bićete dobro." subota, 13. juli 2013. JUTRO Znam šta moram da učinim. Juče sam razmišljala o tome ceo dan i celu noć. Oka nisam sklopila. Skot je došao kući umoran i neraspoložen, hteo je samo da jede, jebe i spava, nije imao vremena ni za šta drugo, definitivno nije bio trenutak za razgovor o ovome. Ležim budna veći deo noći, s njim vrućim i nemirnim kraj sebe, i donosim odluku. Učiniću pravu stvar. Učiniću sve kako treba. Ako učinim sve kako treba, onda ništa ne može da krene po zlu. Ili bar ja neću biti kriva ako krene. Voleću ovo dete i podići ću ga znajući da sam učinila pravu stvar, od početka. Dobro, možda ne od samog početka, ali od trenutka kada sam saznala da ona dolazi. Dugujem to svojoj bebi, i dugujem to Libi. Zbog nje ću ovoga puta sve učiniti drugačije. Ležim i razmišljam o učiteljevim rečima, i o svemu što sam nekada bila: dete, buntovna tinejdžerka, pobegulja, kurva, ljubavnica, loša majka, loša supruga. Nisam sigurna mogu li da postanem dobra supruga, ali dobra majka moram da pokušam da budem. Biće teško. Možda nešto najteže što sam ikada probala u životu, ali biću iskrena. Više Crowarez

163


Bosnaunited

nema laži, nema skrivanja, nema bežanja, nema vrdanja. Sve ću da obelodanim, pa ćemo videti. Ako me tada ne bude voleo, onda neka tako i bude. VEČE Ruka mi je na njegovim grudima, guram najjače što mogu, ali ne mogu da dišem i jači je od mene. Njegova nadlaktica mi pritiska dušnik, krv mi pulsira u slepoočnici, pred očima mi se muti, leđa su mi sabijena uza zid, pokušavam da vrisnem, grabim ga za majicu i on me pušta. Okreće se od mene i klizim na kuhinjski pod. Kašljem i pljujem, suze mi klize niz lice, on stoji na nekoliko koraka od mene, okreće se prema meni i hvata me za vrat, instinktivno se branim, vidim stid na njegovom licu i želim da mu kažem da će sve biti u redu. Ja sam dobro. Otvaram usta, ali reči ne izlaze, samo kašljem. Bol je neverovatan. On mi nešto govori, ali ga ne čujem, kao da sam pod vodom, zvuk je prigušen, dopire do mene u nejasnim talasima, ne razaznajem reči. Mislim da mi govori da mu je žao. Pridižem se na noge, odgurujem ga i trčim na sprat, zatvaram vrata i zaključavam ih. Sedam na krevet i čekam, osluškujem, ali on ne dolazi. Ustajem i izvlačim svoju torbu ispod kreveta, prilazim komodi da izvadim nešto odeće i hvatam svoj odraz u ogledalu, šakom dodirujem lice, izgleda zastrašujuće bledo u odnosu na crvenu kožu, modre usne, zakrvavljene oči. Deo mene je šokiran, jer nikada ranije nije digao ruku na mene. Ali drugi deo mene je ovo očekivao, negde duboko u sebi sam oduvek znala da postoji ova mogućnost, da smo išli ka tome. Da sam ga ka tome navodila. Sporo vadim stvari iz fioka, donji veš, par majica, i guram ih u torbu. Nisam mu još ništa rekla. Tek sam počela. Htela sam prvo da mu saopštim loše vesti, pa tek onda dobre. Nisam mogla da mu kažem za bebu i da postoji mogućnost da nije njegova, to bi bilo surovo. Bili smo napolju, na verandi, pričao je o poslu i uhvatio me je kako ga ne slušam. "Dosađujem ti?", upitao je. "Ne. U stvari, možda malo." Nije se smejao. "Samo sam rasejana. Jer hoću nešto da ti kažem. Nekoliko stvari, zapravo, od kojih ti se neke neće svideti, ali neke..." "Šta mi se to neće svideti?" Trebalo je da znam da nije pravi trenutak, bio je mrzovoljan, odmah je posumnjao, odmah je na mom licu tražio odgovore, trebalo je da znam da je sve to loša ideja. Verovatno sam to i naslutila, ali bilo je prekasno. Bilo kako bilo, donela sam odluku. Da učinim pravu stvar. Sela sam kraj njega na ivicu verande i uvukla šaku u njegovu. "Šta mi se to neće svideti?" ponovio je, ali mi nije pustio šaku. Rekla sam mu da ga volim i osetila kako se zateže, svaki mišić njegovog tela se punio krvlju, kao da je znao šta sledi, pripremao se za to. Znate taj osećaj, kada nekome tako kažete da ga volite. Volim te, ali. Ali. Rekla sam mu da sam počinila neke greške i pustio mi je ruku. Ustao je, udaljio se nekoliko koraka u pravcu pruge, a onda se okrenuo da me pogleda. "Kakve greške?" zahtevao je. Glas mu je bio bezizražajan, ali bilo je jasno da se Crowarez

164


Bosnaunited

napreže da zvuči tako. "Dođi i sedi pored mene", uzvratila sam, "molim te?" Odmahnuo je glavom. "Kakve greške, Megan?" Ovoga puta glasnije. "Postojao je... to je sada gotovo, ali postojao je... neko drugi." Pogled mi je bio oboren, nisam se usudila da ga pogledam. Procedio je nešto ispod glasa, ali nisam uspela da čujem, podigla sam pogled, ali mi je okrenuo leđa, zagledan u prugu, masirao je slepoočnice. Ustala sam i prišla mu, stala iza njega, spustila ruke na njegove kukove, ali on se odmakao od mene i okrenuo, spreman da uđe u kuću, i ne pogledavši me prosiktao: "Ne pipaj me, droljo." Trebalo je da ga pustim i dam mu vremena da se pripremi, ali nisam. Htela sam da isporučim prvo lošu vest, pa dobru, i zato sam ušla za njim u kuću. "Skote, molim te, samo me saslušaj, nije tako grozno kao što misliš. Sada je gotovo. Sasvim gotovo, molim te, saslušaj me, molim te..." Zgrabio je fotografiju, onu na kojoj smo nas dvoje, koju obožava, koju sam uramila za našu drugu godišnjicu braka. Fijuknuo ju prema meni iz sve snage. Razbila se o zid iza mene, Skot se nasmejao, zgrabivši me za mišice i gurajući me kroz sobu. Bacio me je na zid, udarila sam glavom. A onda me je prikovao tu, podlakticom mi pritisnuvši vrat, gurajući me sve jače i jače, ne govoreći ništa, sklopio je oči da me ne gleda dok me davi. Torba mi je spakovana, počinjem da se raspakujem, vraćajući stvari u fioke. Ako izađem iz sobe sa torbom, neće me pustiti. Moram da odem praznih ruku, noseći samo tašnu i telefon. A onda menjam odluku, počinjem opet da se pakujem: ne znam kuda ću, ali znam da ne mogu ostati ovde. Razmišljam o tome i već osećam njegove ruke oko svog vrata. Znam šta sam odlučila, nema više bežanja, nema više skrivanja - ali večeras ne mogu da ostanem ovde. Čujem korake na stepenicama, spore, teške. Treba mu čitava večnost da se popne na sprat, obično skakuće, ali danas je to čovek koji ide na gubilište, samo ne znam je li osuđenik ili dželat. "Megan?" Ne pokušava da otvori vrata. "Megan, izvini što sam te povredio. Izvini što sam te povredio." Glas mu je plačan, razgnevljuje me, želim da izletim napolje i izgrebem mu lice. Kako se usuđuješ da cmizdriš, posle svega što si mi maločas uradio? Ljuta sam na njega, želim da se izderem, da ga oteram dođavola, daleko od sebe, ali grizem se za jezik, jer nisam glupa. Skot je s razlogom besan. I moram da razmišljam racionalno, moram da budem razumna. Sada mislim za dvoje. Ovaj sukob mi uliva snagu, odlučnost. Čujem ga sa druge strane vrata, moli za oproštaj, ali ne mogu sada da mislim o tome. Sada imam pametnija posla. U dnu ormana su tri reda brižljivo označenih kutija za cipele, na mrkosivoj piše "crvene platforme" i u njoj je stari mobilni telefon, plaćen čitavo bogatstvo pre nekoliko godina, skriven tu za slučaj opasnosti. Nisam ga dugo koristila, ali danas hoću. Biću iskrena. Sve ću da obelodanim. Više nema laži, nema skrivanja. Vreme je da se tata suoči sa svojom odgovornošću. Sedam na krevet i pritiskam dugme za uključivanje, čekam da se telefon upali, moleći se da baterija nije istrošena. Ekran se svetli i osećam kako mi adrenalin pumpa kroz vene, vrti mi se u glavi, pomalo mi je muka, opijena sam, skoro kao na drogama, počinjem da uživam u iščekivanju da mu sve izručim, da suočim njega - sve njih - s onim što jesmo i Crowarez

165


Bosnaunited

kuda idemo. Do kraja dana svi će znati gde im je mesto. Biram njegov broj. Naravno, poziv se odmah preusmerava na govornu poštu. Prekidam i šaljem mu poruku: Moramo da razgovaramo. HITNO. Zovi me. A onda sedim tu i čekam. Proveravam listu poziva. Ovaj telefon sam poslednji put koristila u aprilu. Puno poziva, svi neodgovoreni, početkom aprila i krajem marta. Zvala sam i zvala i zvala, a on me je ignorisao, nije se čak udostojio ni da me pozove i zapreti - dolazila sam mu u kuću, pričala sa njegovom ženom. Mislim da će me sada ipak saslušati. Nateraću ga da me sasluša. Sve je počelo kao najobičnija igra. Razbibriga. Povremeno sam se viđala s njim, svratio bi u galeriju, osmehnuo se, flertovao, sasvim bezazleno, gomila muškaraca je svraćala u galeriju, osmehivala se i flertovala, a onda je galerija zatvorena i ja sam ostala ovde, kod kuće, sve vreme, nemirna i dosađujući se. Bilo mi je potrebno nešto novo, nešto drugačije. I jednog dana, kada je Skot bio odsutan, slučajno sam ga srela na ulici, počeli smo da ćaskamo i pozvala sam ga na kafu. Kako me je samo gledao, mogla sam da pretpostavim šta mu proleće kroz glavu i jednostavno se desilo. A onda se desilo opet, i nisam nameravala da to ikuda vodi, nisam želela da vodi bilo čemu. Samo sam uživala u osećaju željenosti, sviđalo mi se što držim sve pod kontrolom. Nikakva filozofija. Nisam htela da napusti ženu, htela sam da želi da je napusti. Da me toliko želi. Ne sećam se kada sam počela da verujem kako bi to moglo biti nešto više, kako bi trebalo da bude nešto više, kako smo stvoreni jedno za drugo. Ali istog trena sam osetila da se on povlači, prestao je da šalje poruke, prestao da se javlja na telefon, i nikada se dotad nisam osetila tako odbačenom, nikada. Grozan osećaj. I tada je preraslo u nešto više, u opsesiju. Tek sada to shvatam. Naposletku sam zaista pomislila da mogu tek tako da se izvučem, malo ugruvana, ali bez ozbiljnih povreda. Ali više nije bilo tako lako. Skot je i dalje ispred vrata. Čujem ga, osećam ga. Odlazim u kupatilo i opet biram njegov broj, opet dobijam govornu poštu, prekidam, pokušavam iznova i iznova. Šapućem poruku: "Javi se na telefon ili ću doći tamo. Ovoga puta to stvarno mislim. Moramo da razgovaramo. Ne možeš tako da me ignorišeš." Neko vreme stojim u kupatilu, telefon je na ivici umivaonika. Želim da zazvoni. Ekran je tvrdoglavo siv i prazan. Češljam kosu i perem zube, diskretno se šminkam. Boja mi se vratila u lice, oči su mi i dalje crvene, vrat me i dalje boli, ali otići ću tamo i pokucaću mu na vrata. Telefon ćuti. Ubacujem ga u džep farmerki, brzo prolazim kroz spavaću sobu i otvaram vrata. Skot sedi u hodniku, obgrljenih kolena, spuštene glave. Ne diže pogled, zato nastavljam da hodam, prolazim kraj njega i stižem do vrha stepenica, a onda počinjem da trčim, dah mi zapinje u grlu, plašim se da me ne zgrabi otpozadi i gurne niz stepenice, čujem kako ustaje i doziva me. "Megan! Kuda ćeš? Ideš li kod njega?" U dnu stepeništa se okrećem. "Nema njega, shvati. Gotovo je." "Molim te, čekaj, Megan. Molim te, ne idi." Neću da slušam kako me moli, neću da čujem njegov plačni, samosažaljivi glas. Ne dok me grlo još boli kao da je neko u njega sipao kiselinu. "Nemoj da me pratiš", kreštim. "Ako me budeš pratio, neću se vratiti. Je li ti jasno? Crowarez

166


Bosnaunited

Ako se okrenem i ugledam te iza sebe, to će ti biti poslednji put da me vidiš." Čujem ga kako me doziva dok za sobom zatvaram vrata. Nekoliko sekundi čekam na pločniku ispred kuće, uveravajući se da me ne prati, a onda koračam Ulicom Blenhajm, isprva brzo, a onda sve sporije. Stižem do broja dvadeset tri i tada gubim hrabrost. Nisam spremna za scenu, treba mi vremena. Da se saberem. Nekoliko minuta. Prolazim dalje, pored kuće, pored podzemnog prolaza, pored stanice, idem sve dok ne stignem do parka i opet ga zovem. Kažem mu da sam u parku, da ga čekam tamo, ali ako ne dođe, to je to, dolazim mu na vrata. Ovo mu je poslednja šansa. Veče je prijatno, prošlo je sedam, ali i dalje je toplo i svetio, gomila dece igra se na ljuljaškama i toboganu, njihovi roditelji stoje po strani, zabavljaju se ćaskanjem. Sve izgleda fino, izgleda normalno, i za trenutak, dok ih gledam, javlja mi se mučni osećaj da Skot i ja nećemo dovoditi našu kćerku ovde da se igra, jednostavno nas ne vidim ovako srećne i opuštene. Ne posle ovoga što sam upravo uradila. A bila sam tako ubeđena, jutros, da će isterivanje svega na čistac biti najbolji način, ne samo najbolji, već i jedini način. Nema više laži, nema više skrivanja. A onda me je povredio, i to je samo još više uverilo da sam bila u pravu. Ali sada, dok sedim ovde sama, svesna sam da Skot nije samo ljut, nego i slomljen, i bojim se da to uopšte nije bila prava stvar. Nisam ispala jaka, već nepromišljena, i šteta koju sam počinila je neprocenjiva. Možda hrabrost koja mi je potrebna nema nikakve veze sa saopštavanjem istine, već sa odlaskom. Nije u pitanju samo nepromišljenost, niti stvari koje me vuku odavde, niti zanesenost: ima tu još nečeg. Za njeno dobro, za moje dobro, sada je vreme za rastanak, za odlazak od obojice, od svih. Možda je bežanje i skrivanje upravo ono ��to treba da preduzmem. Ustajem, još jednom obilazim park. Delimično želim da telefon pozvoni, delimično se užasavam tog poziva, ali na kraju sam srećna što se ne oglašava. Shvatiću to kao znak. Krećem nazad, putem kojim sam došla, prema kući. Tek što sam prošla stanicu, vidim njega. Korača brzo, izlazeći iz podzemnog prolaza, zgurenih ramena i stisnutih pesnica. I pre nego što uspem da se zaustavim, dozivam ga. Kada me pogleda, na licu mu je čist bes, ali rukom mi pokazuje da mu priđem. "Dođi", kaže, kada se približim. "Ne možemo ovde da pričamo. Kola su tamo." "Moram samo..." "Ne možemo ovde!", breca se. "Hajde." Vuče me za ruku. A onda tišim glasom dodaje: "Idemo na neko mirnije mesto, važi? Negde gde možemo da razgovaramo." Dok ulazim u kola, osvrćem se preko ramena, u pravcu odakle je on došao. Podzemni prolaz je mračan, ali imam osećaj da tamo ima nekog, u senci, nekog ko nas posmatra.

Crowarez

167


Bosnaunited

REJČEL

nedelja, 18. avgust 2013. POSLE PODNE Ana se okreće na peti i trči u kuću čim ga ugleda. Srce mi divljački lupa, oprezno je pratim, zastavši tik ispred kliznih vrata. Unutra, oni se grle, on ju je čvrsto obgrlio, s detetom između njih. Ana povija glavu, ramena joj se tresu, njegove usne se spuštaju na njeno teme, ali pogled mu počiva na meni. "Šta se ovde dešava?" pita je, dok mu se na usnama nazire osmeh. "Moram da priznam, poslednje što sam očekivao da zateknem kod kuće ste vas dve lako tračarite u vrtu." Glas mu je vedar, ali mene ne može da zavara. Više ne može da me zavara. Otvaram usta, ali ne uspevam da dođem do reči, ne znam odakle da počnem. "Rejčel? Hoćeš li da mi objasniš šta se dešava?" Tom pušta Anu iz zagrljaja i prilazi mi. Uzmičem jedan korak i on počinje da se smeje. "Pobogu, šta je s tobom? Jesi li pijana?", pita, ali u očima mu vidim da zna da sam trezna i kladim se da prvi put žali zbog toga. Uvlačim ruku u zadnji džep farmerki - telefon mi je tu, tvrd, kompaktan i utešan, ali žalim što taj poziv nisam obavila ranije, bez obzira na to hoće li mi poverovati ili ne, da sam im rekla da sam sa Anom i njenim detetom, policija bi došla. Tom je sada samo par koraka udaljen od mene, on s unutrašnje strane vrata, a ja sa spoljašnje. "Videla sam te", konačno kažem, i osećam euforiju, nepogrešivo me zapljuskuje kada izgovorim ove reči naglas. "Misliš da se ničeg ne sećam, ali sećam se. Setila sam se da si me udario i ostavio tamo, u podzemnom prolazu..." Tom se ponovo smeje, ali sada shvatam i pitam se kako ga ranije nisam čitala ovako lako, u njegovim očima je panika kada baci pogled prema Ani, ali ona ga ne gleda. "O čemu to pričaš?" "O podzemnom prolazu! Onog dana kada je Megan Hipvel nestala..." "Koješta", kaže Tom, odmahujući rukom. "Nisam te udario. Pala si." Poseže za Aninom rukom, uzima je, privlači bliže. "Dušo, jesi li zato tako uzrujana? Ne slušaj je, lupeta gluposti. Nisam je udario. Nikada u životu nisam digao ruku na nju. Ne na taj način." Grli Anu oko ramena i privlači je još bliže. "Daj. Rekao sam ti kakva je, ona nema pojma šta se događa kada je pijana, uglavnom izmišlja..." "Ušao si u kola s njom. Gledala sam vas kako odlazite." Tom se i dalje smeška, ali više ne tako uverljivo, i ne znam da li umišljam, ali njegovo lice deluje bleđe. Popušta stisak oko Ane, ponovo je pušta. Ona seda za sto, okrenuta njemu leđima, Ivi joj se vrpolji na krilu. Tom prelazi rukom preko usta, naslanja se na kuhinjski pult, skršta ruke na grudima. Crowarez

168


Bosnaunited

"Videla si me kako ulazim u kola s kim?" "Sa Megan..." "Aha, kako da ne!" Opet se smeje, glasno, usiljeno. "Poslednji put kada smo pričali o ovome rekla si mi da si me videla kako ulazim u kola sa Anom. Sada je to Megan, je li? Ko će biti sledeće nedelje? Princeza Dajana?" Ana me gleda, vidim sumnju, zatim nadu, smenjuju se na njenom licu. "Nisi sigurna?" Tom se spušta na kolena kraj nje. "Naravno da nije sigurna. Izmišlja, stalno to radi. Dušo, molim te. Zašto ne odeš malo gore u sobu? Raspraviću ovo sa Rejčel. I obećavam da ću se ovaj put pobrinuti da nas više ne uznemirava." Ana se koleba, vidim to po načinu na koji ga gleda, tražeći na njegovom licu istinu. Tom pilji u nju. "Ana!", uzvikujem, pokušavajući da joj skrenem pažnju. "Znaš. Znaš da laže. Znaš da je spavao s njom." Na trenutak ćutimo, Ana odvaja pogled od Toma, gleda u mene, pa opet u njega, otvara usta da nešto kaže, ali reči ne izlaze. "Ana! Šta ona to priča? Nije... nije bilo ničeg između mene i Megan Hipvel." "Našla sam telefon, Tome", konačno kaže Ana, jedva čujnim glasom. "Zato te molim da me ne lažeš. Samo nemoj više da me lažeš." Ivi počinje da se joguni i stenje. Neizmerno nežno, Tom je uzima od Ane, odlazi do prozora, ljuljuškajući dete u naručju, mrmljajući joj nešto na uho. Ne uspevam da čujem šta govori. Ana povija glavu, suze joj kaplju sa brade na kuhinjski sto. "Gde je?", pita Tom, okrenuvši glavu prema njoj, na licu nema ni traga osmeha. "Telefon, Ana. Jesi li ga dala njoj?", trza glavom u mom pravcu. "Je li kod tebe?", pita me. "Ne znam ništa o telefonu", odgovaram mu, žaleći što mi Ana to nije ranije spomenula. Tom me ignoriše. "Ana? Jesi li joj ga dala?" Ana odmahuje glavom. "Gde je?" "Bacila sam ga", priznaje ona. "Preko ograde. Kod pruge." "Bravo. Bravo", odsutno kaže Tom. Pokušava da smisli šta mu je činiti, kuda da ode odavde, gleda u mene, a zatim skreće pogled. Za trenutak izgleda poraženo. Onda se okreće prema Ani. "Bila si umorna, sve vreme", kaže joj. "Tako umorna. Nisam te zanimao. Sve se vrtelo oko bebe. Zar nije bilo tako? I sve se vrtelo oko tebe, zar ne? Samo oko tebe!" I najednom je opet glavni, iznad nas, pravi grimase svojoj kćerkici, golica je po stomaku, zasmejava je. "A Megan, bila je tako... pa, bila je dostupna. Prelepa, dostupna, i tu, u ulici." Žudno se smeška, više za sebe. "I bila je zainteresovana. Mala Megan je imala pozamašan apetit." "Isuse Hriste", sikće Ana kroz zube, ali Tom kao da to ne primećuje. "U početku smo to radili kod nje", kaže. "Ali bila je tako paranoična da će Skot otkriti. Pa smo počeli da se viđamo u Labudu. Bilo je... Pa, znaš i sama kako to ide, zar ne, Ana? Na početku, kada smo odlazili u onu kuću, u Ulici Krenam." Gleda preko ramena u mene, namiguje mi. "Tamo smo se Ana i ja viđali, u dobra stara vremena." Crowarez

169


Bosnaunited

Premešta Ivi, čija glava pada na njegove grudi, s jedne ruke na drugu, dopuštajući joj da se nasloni na njegovo rame. "Mislite da sam okrutan, ali nisam. Samo govorim istinu. To si htela, zar ne, Ana? Tražila si da ne lažem." Ana ne diže pogled, šakama steže ivicu stola, drži se za njega, telo joj je napeto kao struna. Tom glasno uzdiše. "Pravo je olakšanje biti iskren." Obraća se meni, gleda me u oči. "Ne možeš ni da zamisliš - ni da zamisliš - kako je to zamorno, trpeti ljude kao što si ti. I, jebiga, pokušao sam. Dao sam sve od sebe da ti pomognem. Obema. Obe ste... mislim, volim vas obe, zaista, ali obe umete da budete užasno slabe." "Jebi se, Tome", kaže Ana, ustajući od stola, "nemoj da me stavljaš u isti koš s njom." Gledam je i shvatam koliko su savršeni jedno za drugo, Ana i Tom. Ona je mnogo bolja prilika od mene, to nju boli: ne to što je njen muž patološki lažov i ubica, već to što nju upoređuje sa mnom. Tom joj prilazi, umiruje je. "Izvini, izvini, dušo. Ovo nije bilo lepo od mene." Ona ga odguruje i Tom gleda u mene. "Dao sam sve od sebe, znaš. Bio sam ti dobar muž, Rejč. Trpeo sam mnogo - tvoj alkoholizam i tvoje depresije, dugo sam sve trpeo, a onda sam digao ruke." "Lagao si me", kažem, i Tom se okreće prema meni sa zaprepašćenjem na licu. "Rekao si mi da sam ja za sve kriva. Naterao si me da poverujem da sam bezvredna, gledao si me kako patim, ti..." On sleže ramenima. "Imaš li ti uopšte pojma koliko si postala dosadna, Rejčel? I tužna? Previše tužna da bi ustala iz kreveta, previše umorna da bi se istuširala i oprala tu svoju jebenu kosu? Isuse. Nije ni čudo što sam izgubio strpljenje. Nije ni čudo što sam morao da potražim druge vidove zabave. Nemaš koga drugog da okrivljuješ, samo sebe." Izraz lica mu se ponovo menja, od prezira ka zabrinutosti, obraća se svojoj ženi. "Ana. S tobom je bilo drugačije. Ovo s Megan, bilo je samo... samo zezanje. Ništa mi nije značilo. Priznajem da to nije bilo lepo od mene, ali samo mi je trebalo malo opuštanja. To je sve. Nikada ne bi potrajalo, nikada ne bi uticalo na nas, na našu porodicu. Moraš to da razumeš." "Ti..." Ana pokušava nešto da kaže, ali ne uspeva da pronađe reči. Tom spušta šaku na njeno rame, steže ga. "Šta, ljubavi?" "Ti si je doveo da čuva Ivi", optuživački će Ana. "Kresao si je dok je radila ovde, dok je čuvala naše dete?" Tom sklanja ruku, lice mu je oličenje pokajanja, dubokog stida. "To je bilo užasno. Mislio sam... mislio sam da će biti... zanimljivo. Imati je u blizini, imati tebe i nju u istoj kući, u istoj prostoriji. Bilo mi je uzbudljivo, Ali sada shvatam da sam preterao. Zaista. Nisam se lepo poneo." I onda se maska opet menja, oči se nevino šire, preklinjući je. "Nisam tada znao, Ana. Moraš da mi veruješ da nisam znao kakva je ona. Nisam znao da je ubila bebu, da jesam, nikada joj ne bih dozvolio da čuva naše dete. Moraš da mi veruješ." Bez najave, Ana skače na noge, odguruje stolicu, koja uz tresak pada na kuhinjski pod i budi Ivi. "Daj mi je", naređuje Ana, pružajući ruke. Tom uzmiče. "Smesta, Tome, daj mi je. Daj mi je." Ali on se udaljava od nje, ljuljajući dete, šapućući joj opet na uho, uspavljujući je, i Ana tada počinje da vrišti. Isprva ponavlja reči: Daj mi je, daj mi je, a onda se to pretvara Crowarez

170


Bosnaunited

u nerazgovetno urlanje, krik besa i bola. Dete takođe vrišti. Tom pokušava da je umiri, ignorišući svoju ženu, tako da mi ne preostaje ništa drugo nego da je zagrlim, izvedem napolje i popričam s njom, tiho i uporno. "Moraš da se smiriš, Ana. Razumeš li me? Hoću da se smiriš, hoću da ga zagovaraš, odvrati mu pažnju nakratko, a ja ću da pozovem policiju. U redu?" Ona odmahuje glavom, ne prestaje da odmahuje, grabi me za ruke, zarivajući mi nokte u meso. "Kako je mogao? Kako je mogao?" "Ana! Slušaj me. Moraš da ga uposliš za trenutak." Konačno me gleda u oči i klima glavom. "U redu. U redu." "Samo ga... Odvuci ga dalje od vrata, pokušaj da ga zaokupiš na neko vreme." Ana ulazi u kuću. Uzdišem duboko, okrećem se i odmičem nekoliko koraka od kliznih vrata. Ne predaleko, samo na travnjak. Okrećem glavu i gledam u kuću. Još su u kuhinji. Pravim još nekoliko koraka. Vetar se sada pojačao, uskoro će rasterati žegu. Kovitla se po travnjaku, osećam miris kiše, volim taj miris. Ubrzava mi puls. Uvlačim ruku u zadnji džep i vadim telefon. Ruka mi drhti, ne uspevam da ga otključam iz prvog, ni iz drugog, tek iz trećeg pokušaja. Za trenutak razmišljam da pozovem detektivku Rajli, nekog ko me poznaje, listam pozive, ali ne mogu da nađem njen broj, stoga odustajem, samo ću pozvati hitnu službu. Kod druge devetke osećam njegov đon na leđima, i padam na travu kao pokošena. Telefon mi ispada iz šake, on ga uzima pre nego što stignem da se pridignem na kolena, pre nego što udahnem vazduh. "Polako, Rejč", kaže, grabeći me za ruku i bez mnogo napora me podižući na noge. "Hajde da ne pravimo nikakve gluposti." Vodi me nazad u kuću i puštam ga, jer znam da nema svrhe pružati otpor, od njega tu ne mogu pobeći. Gura me u kuhinju, zatvara klizna vrata i zaključava ih. Baca ključ na kuhinjski sto. Ana stoji u dnevnoj sobi, na trenutak mi se smeši, i pitam se da li mu je rekla da ću pozvati policiju? Ana sprema ručak za svoju kćerkicu, pristavlja vodu za čaj. Potpuno bizarna situacija, imam utisak kako bih jednostavno mogla da im se učtivo zahvalim, poželim prijatan dan, i izađem napolje, na sigurno. Primamljivo je, zapravo pravim korak u tom pravcu, ali mi Tom preprečuje put, stavlja mi šaku na rame, zatim drugu ispod vrata, tek neznatno mi pritisnuvši dušnik. "Šta ću s tobom, Rejč?"

Crowarez

171


Bosnaunited

MEGAN

subota, 13. juli 2013. VEČE Tek kada uđem u kola primećujem krv na njegovoj ruci. "Posekao si se?", pitam. Ne odgovara mi, zglobovi su mu beli dok steže volan. "Tome, moramo da razgovaramo", kažem. Pokušavam da zvučim pomirljivo, zrelo, ali bojim se da je malo kasno za to. "Izvini što to dosađujem, ali zaboga! Odbacio si me tek tako. Zar..." "U redu je", kaže on tiho. "Nisam... Ljut sam zbog nečeg drugog. Ne zbog tebe." Okreće glavu i pokušava da se osmehne, ali ne uspeva u tome. "Problemi sa bivšom ženom", dodaje. "Znaš kako je." "Šta ti se dogodilo sa rukom?" "Problemi sa bivšom ženom", ponavlja, i u glasu mu čujem zlobu. Ostatak vožnje do Kroli Vuda ćutimo. Vozimo do parkinga, skroz do kraja. Tu smo već bili. Uveče obično nema nikog, ponekad su tu tinejdžeri sa limenkama piva, ali to je sve. Večeras smo sami. Tom gasi motor i okreće se prema meni. "Dakle. O čemu si htela da razgovaramo?" Bes je i dalje tu, ali nekako pritajen, samo što ne proključa. Ipak, posle onoga što se upravo dogodilo, nije mi prijatno u zatvorenom prostoru sa gnevnim čovekom, stoga predlažem da prošetamo. Tom koluta očima i teško uzdiše, ali pristaje. Još je toplo, mušice se roje ispod drveća, sunčevi zraci prodiru kroz krošnje, bojeći stazu neobičnim šarama. Iznad nas, svrake ljutito grakću. Neko vreme hodamo u tišini, ja napred, Tom nekoliko koraka iza mene. Pokušavam da smislim prave reći, ne želim da otežam situaciju. Podsećam sebe da činim ispravnu stvar. Zastajem. Okrećem se da ga pogledam - Tom stoji tik iza mene. Stavlja mi ruke na bokove. "Ovde?", pita. "Jesi li to htela?" Izgleda kao da mu je dosadno. "Ne", kažem, odmičući se od njega. "Ne to." Staza se ovde malo spušta, viši je od mene za čitavu glavu i ramena. Uzmičem jedan korak, ali pratim njegov tempo. "Šta je onda u pitanju?" Udišem duboko i skupljam hrabrost. "Trudna sam." Tom ne reaguje, lice mu je potpuno bezizražajno, kao da sam mu saopštila da ću na putu do kuće svratiti u supermarket ili kako imam zakazano kod zubara. "Čestitam", ravnodušno kaže. Crowarez

172


Bosnaunited

tvoje."

Još jedan duboki uzdah. "Tome, govorim ti ovo jer... postoji mogućnost da je dete

Nekoliko sekundi pilji u mene, a onda se smeje. "O? Baš sam srećnik. Šta, hoćemo li sada da pobegnemo, nas troje? Ti, ja i beba? Kuda? U Španiju?" "Mislila sam da bi trebalo da znaš, jer..." "Abortiraj", prekida me. "U stvari, ako je dete njegovo, radi šta hoćeš, ali ako je moje, otarasi ga se. Ozbiljno, nemoj da pravimo gluposti. Ja ne želim još jedno dete." Prstima mi miluje obraz. "I oprosti, ali bojim se da nisi majčinski tip, je li tako, Megs?" "Možeš da budeš uključen ako želiš..." "Jesi li čula šta sam upravo rekao?" breca se, okreće mi leđa i vraća se stazom prema kolima. "Bila bi užasna majka, Megan. Otarasi ga se." Krećem za njim, koračajući najbrže što mogu, trčeći, a kada mu se približim, guram ga s leđa. I vičem na njega, vrištim, pokušavajući da mu noktima zbrišem sa lica jebeni kez koji me izluđuje. Bljujem najgore reči koje mogu da smislim, vređam njegovu muškost, njegovu dosadnu ženu, njegovo ružno dete. I ne znam zašto sam toliko ljuta, uostalom, šta sam očekivala od njega? Bes, možda, strepnju ili nervozu. Ne ovo, ne ravnodušno odbijanje, ne odbacivanje. Sve što on želi jeste da nestanem, i moje dete i ja, pa mu govorim, urlam na njega, da neću otići. Platiće mi za ovo, do kraja svog prokletog života će mi plaćati za ovo. Tom se više ne smeje. Prilazi mi, ima nešto u ruci. Padam. Verovatno sam se okliznula. Udara me nečim u glavu. Mislim da ću povratiti. Sve je loše, sve je crveno. Ne mogu da ustanem. Jedna za tugu, dve za sreću, tri za devojčicu. Tri za devojčicu. Tri za devojčicu. Zapinjem kod broja tri, jednostavno ne mogu da nastavim. Glava mi ječi od zvukova, usta su mi puna krvi. Tri za devojčicu. Čujem ih, svrake, smeju mi se, rugaju se svojim hrapavim gakanjem. Slute. Na zlo. Vidim ih, crne na suncu. Ne ptice, nešto drugo. Crno na suncu. Neko dolazi. Neko mi se obraća. Eto vidiš. Vidiš šta si me naterala da uradim.

Crowarez

173


Bosnaunited

REJČEL

nedelja, 18. avgust 2013. POSLE PODNE U dnevnoj sobi sedimo u malom trouglu: Tom na kauču, obožavani otac, odani muž, kćerkica na njegovom krilu, žena kraj njih. I bivša žena preko puta, pijucka čaj. Vrlo civilizovano. Sedim u kožnoj fotelji koju sam kupila u prodavnici modernog dizajna čim smo se venčali - bio je to prvi komad nameštaja koji smo kupili kao bračni par: mek, mrkožut, kožni, skup, luksuzan. Sećam se koliko sam bila uzbuđena kada nam je fotelja isporučena, kako sam se sklupčala u njoj, bezbedna i srećna, misleći da je brak upravo takav - bezbedan, topao, udoban. Tom me gleda namreškanih obrva. Smišlja šta da radi, kako ovo da reši. Ne brine zbog Ane, vidim to. Ja sam njegov problem. "Bila je pomalo kao ti", najednom kaže. Zavaljuje se u kauč, namestivši kćerkicu u udobniji položaj na krilu. "Odnosno, i jeste i nije. Bila je tako... izgubljena, znaš. Ne mogu tome da odolim." Ceri mi se. "Pravi sam vitez u sjajnom oklopu." "Nisi ti nikakav vitez", tiho kažem. "Daj, Rejč, ne budi takva. Ne sećaš se? Bila si tako tužna zato što je tata umro i samo si htela da neko dođe kući, da te voli? Dao sam ti to. Bila si bezbedna. A onda si odlučila da sve to odbaciš, i zbog toga ne možeš mene da kriviš." "Mogu da te krivim zbog mnogih stvari, Tome." "Ne, ne", preti mi kažiprstom. "Nemoj da kopamo po prošlosti. Bio sam ti dobar. Ponekad... dobro, ponekad si me izazivala. Ali bio sam ti dobar. Brinuo sam o tebi." I tek tada shvatam: on laže sebe kao što laže mene. On veruje u to što priča. On zapravo veruje da je bio dobar prema meni. Dete počinje da cvili, iznenada i glasno, Ana odmah ustaje. "Moram da je presvučeni", kaže. "Ne sada." "Mokra je, Tome. Mora da se presvuče. Ne budi surov." On je šiba pogledom, ali joj ipak predaje uplakano dete. Pokušavam da uhvatim njen pogled, ali Ana neće da digne glavu, srce mi se penje u grlo kada krene prema stepenicama, a onda se brzo vraća na mesto, jer Tom ustaje, hvatajući je za ruku. "Presvući je ovde", kaže. "Možeš i ovde." Ana odlazi u kuhinju, presvlači Ivi na stolu, smrad izmeta ispunjava prostoriju, prevrće mi želudac. "Hoćeš li da nam kažeš zašto?", pitam ga. Ana prestaje da se bavi kćerkom, gleda u nas. Nastaje tajac, osim dečjeg brbljanja. Tom tužno odmahuje glavom. "Užasna stvar", kaže. "Kao ti, bila je umnogome kao ti. Megan. Nije prestajala. Nije znala gde je granica. Ona... nije znala da sluša. Sećaš se kako si se stalno svađala sa mnom, kako su uvek htela da tvoja bude Crowarez

174


Bosnaunited

poslednja? Megan je bila takva. Nije htela da sluša." Tom se naginje napred, oslanja se laktovima na kolena, kao da mi priča priču. "Mislio sam da je shvatila da je gotovo. Mislio sam da sam bio jasan. Stvar je u tome što je to u početku bilo samo zezanje, samo jebanje, i navela me je da poverujem kako joj ne znači ništa više od toga... A onda se predomislila. Ne znam zašto. Skroz je odlepila, imala bi loš dan sa Skotom, ili bi joj jednostavno bilo dosadno, i počela bi da me nagovara da pobegnemo, da okrenemo novi list, da ja ostavim Anu i Ivi. Kao da bih to učinio! I kada ne bih došao na njen zahtev, onda kada se njoj prohte, bila bi besna, zvala bi ovde, pretila bi, govoreći da će mi doći na vrata, da će ispričati Ani za nas. A onda je prestalo. Osetio sam olakšanje. Mislio sam da je najzad shvatila da više nisam zainteresovan. A onda, tog dana, bila je subota, pozvala je, rekla da moramo da razgovaramo, imala je nešto važno da mi kaže. Ignorisao sam je, pa je opet počela da preti, kako će doći ovde, i sve te stvari. Isprva nisam previše brinuo, jer je Ana bila izašla. Sećaš se, dušo? Trebalo je da večeraš sa devojkama, a ja da čuvam Ivi. Mislio sam da to čak i neće biti tako loše, ona će doći na vrata i raspraviću to s njom. Nateraću je da shvati. Ali ona je sve sjebala." Naslanja se na kauč, raširivši noge, krupan muškarac, zauzima svoj prostor. "Vidiš, ti si kriva. Za čitavu tu stvar si zapravo ti kriva, Rejčel. Za to što Ana nije otišla na večeru sa svojim drugaricama, vratila se kući posle pet minuta, uzrujana i ljuta jer si ti došla, pijana kao i obično, teturala si se s nekim tipom ispred stanice. Strepela je da ćeš doći ovde, strepela je za Ivi. I umesto da raspravim to sa Megan, morao sam da izađem i obračunam se sa tobom." Tom pući usne. "Bože, kako si bila razvaljena. Izgledala si odvratno, smrdela si na vino... pokušala si da me poljubiš, sećaš se?" Pravi se da će povratiti, a onda se smeje. Ana se takođe smeje i ne znam je li joj smešno ili mu se samo dodvorava. "Morao sam da te nateram da shvatiš da te ne želim blizu sebe, blizu nas. I zato sam te odveo u onaj podzemni prolaz, da ne bi pravila scenu na ulici. Rekao sam ti da se gubiš. A ti si plakala i cvilela, pa sam morao da te ućutkam. Udario sam te i onda si još više plakala i cvilela." Tom priča kroz zube, vidim kako mu se vilični mišići zatežu. "Bio sam van sebe, hteo sam samo da odete i ostavite nas na miru, i ti i Megan. Imam svoju porodicu. Imam dobar život." Gleda u svoju ženu, koja pokušava da smesti Ivi u visoku stolicu. Lice joj je bezizražajno. "Uspeo sam da uredim svoj život, uprkos tebi, uprkos Megan, uprkos svemu. Odmah posle tebe ugledao sam Megan kako ide prema Ulici Blenhajm, nisam mogao da je pustim da ode mojoj kući. Nisam mogao da je pustim da sve ispriča Ani, zar ne? Rekao sam joj da možemo da odemo negde i porazgovaramo, i zaista sam to mislio. To je sve što sam nameravao da uradim. I tako smo seli u kola i otišli u Korli, u šumu. Tamo smo i ranije odlazili kada ne bismo uzeli sobu. Meg je volela u kolima." Gotovo da osećam kako se Ana trza. Više joj nije tako smešno. "Nisam hteo da se stvari otrgnu kontroli." Tom saginje glavu, gledajući u svoje dlanove. "Počela je da priča o bebi, nije znala je li moje ili njegovo. Htela je sve da istera na čistac, htela je da se testira ili šta već, i ako je dete moje, zadovoljila bi se time da ga samo viđam..." Prezrivo se smeje. "Nisam mogao da verujem, rekao sam joj, ne zanima me tvoja beba, to nema nikakve veze sa mnom." Vrti glavom. "Iznervirala se, a kada se Megan Crowarez

175


Bosnaunited

iznervira... nije kao ti. Nema plakanja i cviljenja. Urlala je na mene, psovala, klela, govorila svakojake gadosti, pretila da će otići kod Ane, da nju niko neće ignorisati, njeno dete neće biti zanemareno... Isuse, prosto nije umela da zaveže. I tako... ne znam, samo sam hteo da je ućutkam. Uzeo sam kamen..." Tom zuri u šake, kao da ga i sada vidi pred sobom. "I onda..." Sklapa oči i duboko uzdiše. "Udario sam samo jednom, ali bila je..." Puni obraze vazduhom, sporo izdiše. "Obilno je krvarila. Jaukala je, praveći užasnu buku. Pokušala je da otpuže od mene, i tada sam znao da ne mogu više ništa da učinim. Morao sam da je dokrajčim." Sunce je zašlo, u sobi je mračno i tiho, osim zvuka Tomovog disanja, šištavog i plitkog. Sa ulice ne dopire buka. Ne sećam se kada sam poslednji put čula voz. "Stavio sam je u prtljažnik", nastavlja on, "kada je bilo gotovo. Odvezao sam se dublje u šumu, daleko od druma. Nije bilo nikog. Iskopao sam rupu..." Disanje mu je sve pliće i ubrzanije. "Morao sam da kopam golim rukama. Plašio sam se." Diže pogled ka meni, ženice su mu ogromne. "Plašio sam se da neko ne naiđe. I bilo je bolno, sva ta zemlja pod noktima... i trajalo je dugo. Morao sam da prekinem i telefoniram Ani, da joj kažem kako tražim tebe." Tom pročišćava grlo. "Imao sam sreće, valjda, jer je zemlja bila meka, ali nisam mogao da iskopam onoliko duboku rupu koliko sam želeo. Nisam imao vremena. I plašio sam se da neko ne naiđe. Mislio sam da ću uspeti da je premestim, na neko... bolje mesto. A onda je počela kiša i nisam stigao." Diže pogled ka meni, lice mu je zgužvana maska. "Bio sam skoro siguran da će policija optužiti Skota. Pričala mi je o njegovoj paranoji zbog njenog švrljanja, čitao je njene imejlove, proveravao ju je. Mislio sam... Planirao sam da u jednom trenutku vratim telefon u njegovu kuću. Ne znam. Mislio sam da odem tamo na pivo ili nešto slično, kao što dolikuje ljubaznom komšiji. Ne znam. Nisam imao plan. Nisam o svemu porazmislio. Ništa od toga nije bilo smišljeno. Samo užasan, nesrećan slučaj." Raspoloženje mu se opet menja, poput oblaka koji lete preko neba, čas mračno, čas vedro. Tom ustaje i sporo korača prema kuhinji, gde Ana sedi za stolom, hrani Ivi. Ljubi je u teme i uzima devojčicu iz stolice. "Tome..." "Ne brini", smeši se Ani. "Samo hoću da je zagrlim. Zar ne, dušice?" Prilazi frižideru i vadi pivo. Gleda u mene. "Hoćeš?" Odmahujem glavom. "U pravu si, bolje ne." Jedva ga čujem, računam da li mogu da stignem do ulaznih vrata pre njega. Ako su otključana, možda i uspem. Ako ih je zaključao, onda ću biti u gadnom sosu. Pokušavam da se setim kakve su mu bile navike dok smo bili zajedno, je li uvek zaključavao vrata kada uđe u kuću? Hvatam zalet i trčim. Stižem u hodnik, ruka mi je skoro na kvaci kada osetim bocu kako se razbija o moju glavu, eksploziju bola, zvezde pred očima, i padam na kolena. Osećam njegove prste u kosi, grabi punu šaku i vuče me nazad u dnevnu sobu, gde me pušta. Stoji iznad mene, opkoračivši me u visini kukova. Kćerkica mu je još u naručju, ali Ana je kraj njega, uzima dete. Crowarez

176


Bosnaunited

"Daj mi je, Tome, molim te, povredićeš je, molim te, daj mi je." Tom joj daje dete. Čujem kako nešto govori, ali kao da je daleko od mene, ili kao da ga slušam kroz vodu, mogu da razaznam reči, ali one kao da se ne odnose na mene, na ono što mi se događa, kao da se sve događa nekom drugom. "Idi gore", naređuje Tom. "Idi u sobu i zaključaj se. Ne smeš nikoga da zoveš, jasno? Ozbiljan sam, Ana. Neću nikoga da zoveš. Ne dok je Ivi tu. Ne želimo probleme." Ana me ne gleda, privija dete na grudi, preskače me i žurno odlazi. Tom se saginje, uvlači šake u pojas mojih farmerki, čvrsto ih hvata i vuče me po kuhinjskom podu. Mlataram nogama, pokušavajući za nešto da se zakačim, ali ne uspevam, ne vidim ništa, suze mi peku oči, sve mi je mutno. Bol u glavi se pojačava dok se truckam po podu, osećam kako nadolazi talas mučnine. Sledi jak, oštar bol kada mi se nešto prisloni na slepoočnicu. A onda mrak.

Crowarez

177


Bosnaunited

ANA

nedelja, 18. avgust 2013. VEČE Ona je i dalje na kuhinjskom podu. Krvari, ali mislim da nije ozbiljno. Nije je dokrajčio. Nisam sigurna šta čeka. Verovatno mu nije lako. Voleo ju je, nekada. Bila sam na spratu, samo što sam spustila Ivi, i pomislila kako je to ono što želim, zar ne? Rejčel će nestati, najzad, jednom za svagda, i više se neće vraćati. O tome sam sanjala. Doduše, ne baš na ovaj način, očigledno. Ali htela sam da je ne bude. I sada je neće biti, ostaćemo samo nas troje, Tom, Ivi i ja, kao što bi i trebalo da bude. Ali dok sam posmatrala kćerkicu kako spava, pomislila sam da nikada nećemo biti bezbedni. Ili bar ja nikada neću biti bezbedna, jer ću znati, i on mi nikada neće verovati, ne sasvim. I šta ako se pojavi nova Megan? Sišla sam u prizemlje i zatekla ga kako sedi za kuhinjskim stolom i pije pivo. Isprva je nisam videla, a onda sam primetila njena stopala, i pomislila da je stvar obavljena, ali on je rekao da će Rejčel biti dobro. "Samo je malo ugruvana", rekao je. Ovo nikada neće moći da proglasi pukim nesrećnim slučajem. I onda smo čekali. Uzela sam pivo i pili smo zajedno. Rekao mi je da mu je žao, da mu je istinski žao zbog Megan, zbog afere s njom. Poljubio me je, obećavši da će se iskupiti, da ćemo biti dobro, da će sve biti u redu. "Odselićemo se daleko od nje, kao što si oduvek želela. Otići ćemo kuda god želiš. Bilo kuda." Pitao me je mogu li da mu oprostim, i rekla sam da mogu, s vremenom, i poverovao mi je. Mislim da mi je poverovao. Počela je oluja, kao što su prognozirali. Grmljavina je budi, oživljava je. Počinje da pravi buku, da se pomera po podu. "Trebalo bi da odeš", kaže mi Tom. "Idi gore." Ljubim ga u usta i ostavljam ga, ali ne idem na sprat, sedam na najniži stepenik i slušam, čekam pravi trenutak. Čujem da joj nešto govori, tiho i polako, a onda čujem nju, mislim da plače.

Crowarez

178


Bosnaunited

REJČEL

nedelja, 18. avgust 2013. VEČE Mislim da čujem nešto, neki šuštav zvuk. Seva munja i shvatam da pada kiša, lije kao iz kabla. Napolju je mrak, počinje oluja. Grmi. Ne sećam se kada se smrklo. Probudio me je bol u glavi, srce mi se penje u grlo. Ležim na podu. U kuhinji. S naporom uspevam da pomerim glavu, da se pridignem na laktove. On sedi za kuhinjskim stolom, posmatra oluju napolju, držeći bocu piva u ruci. "Šta da radim, Rejčel?", pita me kada primeti da sam budna. "Sedim ovde već... skoro pola sata, postavljajući sebi to pitanje. Šta da radim s tobom? Kakav izbor mi ostavljaš?" Otpija veliki gutljaj, gleda me zamišljeno. Pridižem se u sedeći položaj, leđima oslonjena na kuhinjsku površinu. U glavi mi se vrti, usta su mi puna pljuvačke. Čini mi se da ću povratiti, grizem se za usnu i zarivam nokte u dlan. Moram da se izvučem iz ove obamrlosti, ne smem da budem slaba. Ni na koga ne mogu da se oslonim osim na sebe. Znam to. Ana neće pozvati policiju. Neće rizikovati bezbednost svog deteta zbog mene. "Moraš da priznaš", nastavlja Tom, "sama si kriva za ovo. Razmisli: da si nas ostavila na miru, nikada ne bi bila u ovoj situaciji. Ja ne bih bio u ovoj situaciji. Niko ne bi. Da one noći nisi došla, da Ana nije potrčala ovamo, nakon što te je ugledala na stanici, verovatno bih uspeo da izgladim stvari sa Megan, ne bih bio onako... besan. Ne bih izgubio strpljenje. Ne bih je povredio. Ništa od ovoga se ne bi desilo." U grlu mi nadolazi jecaj, ali ga gutam. Ovo je njegov fazon, ovo mi stalno radi. Majstor je u tome da me ubedi kako sam ja za sve kriva, kako sam bezvredna. Završava pivo i kotrlja praznu bocu preko stola. Tužno odmahujući glavom, ustaje, prilazi mi i pruža ruke. "Hajde", kaže, "uhvati se. Hajde, Rejčel, ustaj." Puštam ga da me pridigne na noge. Leđima sam okrenuta prema kuhinjskim elementima, on stoji ispred mene, priljubljen, njegovi kukovi pritiskaju moje. Dodiruje mi lice, palčevima briše suze s mojih obraza. "Šta ću sada sa tobom, Rejč? Kaži mi šta da ti radim?" "Ne moraš ništa", kažem i pokušavam da se osmehnem. "Znaš da te volim. I dalje. Znaš da nikome neću reći... Ne bih mogla to da ti uradim." Tom izvija usne, u širok, predivan osmeh koji me je nekada topio, i počinjem da plačem. Ne mogu da verujem, ne mogu da verujem da smo dovde došli, da je najveća sreća koju ikada osetila - moj život s njim - bila samo iluzija. Pušta me da plačem, ali to ga verovatno nervira, jer njegov zanosni osmeh nestaje i usne su mu iskrivljene u podrugljivi kez. "Daj, Rejč, dosta više", kaže. "Prekini da cmizdriš." Okreće se i grabi nekoliko papirnih maramica iz kutije na kuhinjskom stolu. "Izduvaj nos i radi ono što ti kažem." Gleda me s neizmernim prezirom na licu. "Onog dana, na jezeru", kaže. "Mislila si da imaš neke šanse, je li?" Počinje da se smeje. "Jesi, jesi. Preklinjala si me tim očima ranjene Crowarez

179


Bosnaunited

košute... mogao sam da te imam, zar ne? Bila si tako laka." Jako se grizem za donju usnu. Tom mi prilazi bliže. "Ti si kao psi, oni što su celoga života zlostavljani, nevoljeni, možeš da ih šutiraš do besvesti, ali opet će ti se vraćati, umiljavati, mahati repom. Preklinjati. Nadajući se da će ovoga puta biti drugačije, da ćeš ovoga puta uraditi nešto dobro, i da ćeš ih voleti. Takva si i ti, zar ne, Rejč? Ti si pas." Grli me oko struka i spušta usne na moje, puštam da mi uvuče jezik u usta, naslanjam kukove na njegove, osećam njegovu erekciju. Ne znam je li sve na istom mestu kao kada sam živela ovde. Ne znam je li Ana preuredila kuhinjske elemente, je li premestila špagete u drugu teglu, je li sklonila vage iz donje leve fioke. Ne znam. Nadam se, dok uvlačim ruku u fioku iza sebe, da nije. "Možda si u pravu, znaš", kažem, kada prestanemo da se ljubimo. Približavam lice njegovom. "Da one noći nisam došla u Ulicu Blenhajm, Megan bi možda i dalje bila živa." Klima glavom i leva šaka mi se sklapa oko dobro poznatog predmeta. Smeškam se i naslanjam na njega, bliže, tako blizu, obavijajući ga levom rukom oko struka. Na uho mu šapućem: "Ali zar zaista misliš, budući da si joj ti smrskao lobanju, da sam samo ja odgovorna?" Trza glavu od mene i tada nasrćem na njega, svom težinom, on gubi ravnotežu, tetura se unazad i pada na kuhinjski sto. Dižem levu nogu i gazim njegovu desnu, najjače što mogu, i dok on ciči od bola, grabim ga za kosu na potiljku, povlačim ga ka sebi dok istovremeno dižem koleno prema njegovom licu. Osećam pucanje hrskavice praćeno bolnim krikom, guram ga na pod, grabim ključeve sa kuhinjskog stola i na vratima sam pre nego što Tom stigne da se digne na kolena. Trčim prema ogradi, ali mi patika proklizava na blatu, i on je na meni pre nego ustanem, vuče me nazad, za kosu, zariva mi prste u lice, sipa psovke kroz krv: "Ti glupa kučko, glupa kučko, zašto ne možeš da nas se okaneš, zašto ne možeš da me ostaviš na miru?" Opet uspevam da mu umaknem, ali nemam kud. Neću stići nazad do kuće i neću stići do ograde. Vičem iz sveg grla, ali niko me ne čuje, ne pored kiše, grmljavine i tutnjave voza. Trčim do kraja vrta, prema pruzi. Ćorsokak. Stojim na mestu na kom sam pre godinu ili više dana stajala sa njegovim detetom u naručju. Okrećem se leđima prema ogradi i gledam ga kako mi prilazi sa samo jednom namerom, briše usta nadlanicom, pljuje krv na zemlju. Pesnice su mu skupljene. Mogu da osetim vibriranje pruge u ogradi iza sebe, voz samo što nije stigao, zvuči kao vrisak. Tomove usne se pomeraju, nešto mi govori, ali ga ne čujem, samo gledam kako mi prilazi, gledam i ne pomeram se. Ne mrdam sve dok ne stigne do mene, a tada zamahujem i u vrat mu zarivam zlokobnu spiralu otvarača za vino. Zenice mu se šire dok nečujno pada. Hvata se za vrat, iskolačivši oči u mene. Deluje kao da će zaplakati. Gledam ga dok mi ne pripadne muka, a onda se okrećem od njega i posmatram voz koji prolazi, vidim lica u osvetljenim prozorima, glave nadvijene nad knjige i telefone, gledam putnike u toplim, udobnim vagonima na putu kući. utorak, 10. septembar 2013.

***

JUTRO

Crowarez

180


Bosnaunited

Možete da osetite, poput zujanja električne sijalice, pramenu u atmosferi kada voz staje kod crvenog semafora. Više nisam jedina koja gleda kroz prozor. Pretpostavljam da nikada nisam ni bila, pretpostavljam da svi to rade, posmatraju kuće u prolazu, samo što ih svi drugačije doživljavaju. Svi su ih drugačije doživljavali. Sada i svi ostali vide istu stvar. Ponekad čujem ljude kako pričaju o tome. "Eno tamo. Ne, nego tamo, levo. Ona sa ružama kraj ograde. Tamo se dogodilo." Kuće su prazne, i broj petnaest i broj dvadeset tri. Ne deluju tako: roletne su podignute i vrata otvorena, ali znam da je to zato što ih pokazuju. Obe su na tržištu, iako će proći dosta vremena dok ne naiđu ozbiljni kupci. Pretpostavljam da agenti za nekretnine zasad vode samo ljubitelje horora u obilazak tih kuća, one koji očajnički žele da izbliza vide mesto gde je on pao i njegova krv je natopila zemlju. To boli. Boli pomisao da oni koračaju kućom, mojom kućom, tamo gde sam nekada gajila nadu. Trudim se da ne mislim o onome što je usledilo. Trudim se da ne mislim o onoj noći. Trudim se, ali ne uspevam. Jedna do druge, umrljane njegovom krvlju, sedele smo na kauču, Ana i ja. Žene koje čekaju hitnu pomoć. Ana ih je pozvala, njih i policiju, sve je ona učinila. Za sve se pobrinula. Bolničari su stigli, prekasno da spasu Toma, a za njim i policija, potom detektivi, Gaskil i Rajlijeva. Zinuli su od čuda kada su nas ugledali. Postavljali su pitanja, ali nisam mogla da razaznam šta mi govore, kao da mi se obraćaju na stranom jeziku. Nisam mogla da se pomerim, da dišem. Ana je pričala, smireno i uverljivo. "Bila je to samoodbrana", rekla im je. "Videla sam, sve. Sa prozora. Krenuo je za njom, sa otvaračem. Ubio bi je. Ne bi imala šanse. Pokušala sam..." Jedino tada je zapela, jedino tada sam videla da plače. "Pokušala sam da zaustavim krvarenje, ali nisam uspela. Nisam uspela." Jedna od uniformisanih policajki je uzela Ivi, koja je, srećom, sve prespavala, i poveli su nas u policijsku stanicu; Anu i mene su posadili u odvojene sobe i postavili još pitanja kojih se ne sećam. Odgovarala sam s naporom, jedva sričući rečenice. Rekla sam da me je napao, udario bocom, rekla sam da je krenuo za mnom sa otvaračem, ali sam uspela da mu otmem oružje, upotrebivši ga u svoju odbranu. Ispitivali su me, zagledali ranu na mojoj glavi, proučavali mi ruke, nokte. "Ne liče mi na rane od odbrane", sumnjičavo je rekla Rajlijeva, a onda su otišli i ostavili me tu. Jedan uniformisani policajac, onaj sa bubuljičavim vratom koji je dolazio u stan u Ešberiju, stajao je kraj vrata, izbegavajući da me pogleda u oči. Kasnije se Rajlijeva vratila. "Gospođa Votson potvrđuje vašu priču, Rejčel", rekla je. "Slobodni ste." I ona je izbegavala da me pogleda u oči. Uniformisani policajac me je odveo u bolnicu, gde su mi zašili ranu na glavi. Sve novine su pisale o Tomu. Saznala sam da nikada nije služio vojsku. Hteo je, ali su ga dvaput odbili. Priča o njegovom ocu bila je laž, takođe, sam ju je plasirao. Zapravo je spiskao svu ušteđevinu svojih roditelja, oprostili su mu, ali je presekao veze s njima kada je njegov otac odbio da stavi kuću pod hipoteku kako bi mu pozajmio još novca. Lagao je sve vreme, o svemu. Čak i kada nije morao, kada nije bilo potrebe za tim. Jasno pamtim Skotove reči, kada je za Megan rekao: "Ne znam ko je ona bila", i osećam se isto tako. Tom je ceo svoj život izgradio na lažima, prevarama i poluistinama kako bi ga to učinilo boljim, jačim, zanimljivijim muškarcem nego što je bio. I ja sam ih sve Crowarez

181


Bosnaunited

progutala, pala sam na njih, Ana takođe, volele smo ga. Pitam se da li bismo volele njegovu slabiju, neulepšanu verziju sa svim manama? Verovatno da. Ja bih mu oprostila sve greške i neuspehe. I sama sam ih dovoljno počinila. VEČE U hotelu sam, u gradiću na obali Norfolka. Sutra idem još severnije. Možda u Edinburg, možda i dalje. Nisam još odlučila. Samo želim budem daleko. Imam nešto novca. Mama je bila prilično velikodušna kada je saznala kroz šta sam sve prošla, stoga ne moram da brinem. Bar na neko vreme. Iznajmila sam kola i po podne se dovezla u Holkam. Kraj seoske crkve su zakopani Meganini posmrtni ostaci, odmah pored njene ćerke Libi. Čitala sam o tome u novinama, bilo je nekih sporova oko sahrane zbog njene navodne umešanosti u detetovu smrt. Ali naposletku su dozvolili, i čini mi se da je tako najpravednije. Šta god da je učinila, platila je dovoljno visoku cenu. Kiša je počela da pada čim sam stigla tamo, nije bilo ni žive duše na vidiku, ali svejedno sam parkirala kola i otpešačila do groblja, našavši njenu nadgrobnu ploču u najdaljem uglu, granitnocrnu i sjajnu, skoro skrivenu pod drvoredom omorika. Ko ne zna da tu treba da je potraži je nikada ne bi ni pronašao. Na ploči piše njeno ime i datumi rođenja i smrti, bez posvete, bez dragoj supruzi, ili kćerki, ili majci. Na nadgrobnoj ploči njenog deteta piše samo "Libi". Bar joj je grob sada valjano označen, nije više sama ispod železničkih šina. Kiša pada sve jače, a kada sam se vratila u crkvenu portu, ugledala sam muškarca kako stoji na vratima kapele i za trenutak pomislila da je to Skot. Radosnog srca, obrisala sam suze i pogledala malo bolje, a onda shvatila da je to sveštenik. Mahnuo mi je u znak pozdrava. Trčeći do kola, s bezrazložnom strepnjom setila sam se Skotovog nasilnog ponašanja prilikom našeg poslednjeg susreta, stanja u kom je bio, izbezumljen i paranoičan, na ivici ludila. Za njega više nema mira. Kako i može biti? Razmišljam o tome i kakav je nekada bio, kakvi su oboje bili, kakve sam ih zamišljala, i osetila sam tugu, žalila sam zbog njihovog gubitka. Skotu sam poslala mejl, izvinivši mu se za sve izrečene laži, htela sam da mu kažem i kako mi je žao i zbog Toma, jer je trebalo da znam. Da sam bila trezna, svih tih godina, da li bih znala? Možda ni za mene nema mira. Nije mi odgovorio. Nisam to ni očekivala. Okrećem kola i prijavljujem se u hotel, i prestajem da razmišljam o tome kako bi bilo lepo sedeti u kožnoj fotelji njihovog udobnog, poluosvetljenog bara, sa čašom vina u ruci, i umesto toga odlazim u šetnju pored mora. Zamišljam kako bih se dobro osećala kada bih okusila tih prvih nekoliko gutljaja alkohola. Da bih odagnala tu misao, brojim dane od svog poslednjeg pijanstva: dvadeset. Dvadeset jedan, ako računamo današnji dan. Tri nedelje, zapravo, najduže vremena što sam izdržala a da ne okusim piće mnogo godina unazad. Da stvar bude još luđa, Keti mi je sipala to poslednje piće kada me je policija dovela kući, zabrinjavajuće bledu i krvavu. Kada je saznala šta se dogodilo, donela je flašu viskija iz svoje sobe i sipala nam pozamašnu dozu. Nije prestajala da plače, izvinjavajući mi se kao da Crowarez

182


Bosnaunited

je iz nekog razloga ona kriva. Iskapila sam viski i odmah povratila; od tada nisam okusila alkohol. Ali to ne umanjuje moju žudnju za njim. Kada stignem u luku, skrećem levo prema plaži, tamo mogu nesmetano da šetam, ako želim, sve do Holkama. Pada mrak i sveže je pored vode, ali ne zaustavljani se, hoću da hodam dok se ne umorim, dok ne budem toliko iscrpljena da ne mogu da mislim, samo da spavam. Plaža je pusta i toliko je hladno da stežem vilicu kako mi zubi ne bi cvokotali. Brzim korakom hodam po šljunku, pored morskih koliba, tako ljupkih po danu, ali sada tako zlokobnih, svaka od njih je skrovište. Oživljavaju na jakom vetru, drvene grede škripe jedna o drugu, i pod okriljem morskog šuma čuje se šapat kretanja, nekog ili nečeg, sve bliže. Okrećem se i trčim. Znam da tamo nema nikoga, nemam čega da se plašim, ali to ne odagnava strah koji se penje iz mog stomaka u grudi i grlo, trčim koliko me noge nose. Zaustavljam se tek po povratku u luku, na jarko ulično svetio. U hotelskoj sobi sedim na krevetu, podvukavši ruke pod sebe dok ne prestanu da drhte. Otvaram mini-bar i vadim flaširanu vodu i kesicu oraha makadamije. Ne pipam vino i bočicu džina, iako bi mi pomogli da zaspim, iako bi mi omogućili da utonem, toplo i lako, u zaborav. Iako bi mi, bar nakratko, omogućili da zaboravim izraz na njegovom licu dok sam gledala kako umire. Voz je prošao. Čula sam buku iza sebe i videla Anu kako izlazi iz kuće, prišla nam je brzo i kleknula kraj njega, uhvativši ga za vrat. Na licu je imao izraz šoka, agonije. Htela sam da joj kažem da ne vredi, da mu više ne može pomoći, a onda sam shvatila da ona ne pokušava da zaustavi krvarenje. Htela je da bude sigurna. Uvrtala je otvarač, dublje i dublje, cepajući mu vrat, i pričala mu je nešto, tiho. Nisam uspela da čujem šta. Poslednji put sam je videla u policijskoj stanici, kada su nas odveli da damo izjave. Nju su smestili u jednu sobu, a mene u drugu, ali pre nego što su nas razdvojili, dodirnula mi je ruku. "Čuvaj se, Rejčel", rekla je i nešto u njenom glasu mi je govorilo da to shvatim kao upozorenje. Zauvek smo vezane pričama koje smo ispričale: da nisam imala izbora, da sam bila primorana da ga ubodem u vrat, da je Ana dala sve od sebe da ga spase. Ležem u krevet i gasim svetla. Neću moći da zaspim, ali moram da pokušam. Pretpostavljam da će s vremenom košmari prestati, i ja ću prestati da premotavam ovaj film u glavi, iznova i iznova, ali znam da je sada preda mnom duga noć. A sutra ujutru moram rano da ustanem, da uhvatim voz.

Crowarez

183


Bosnaunited

O autoru

Pola Hokins rođena je i odrasla u Zimbabveu. U Londonu živi od 1989. godine. Obrazovala se u Parizu, Briselu i Oksfordu i studirala uporedo političke nauke, ekonomiju i filozofiju. Pre nego što je počela da piše, petnaest godina se bavila novinarstvom i istraživanjem najrazličitijih tema iz oblasti ekonomije, umetnosti, nauke. Devojka iz voza je njen prvi roman koji će uskoro zaživeti i na filmskom platnu.

Crowarez

184


Emailing paula hawkins devojka iz voza