UPIDIV 50 godina na ramenima velikana by UPIDIV

UPIDIV 50 GODINA Na ramenima velikana

1964

2014

Ako je moj pogled sezao dalje, to je bilo zato što sam stajao na ramenima velikana. Sir Isak Njutn

Janoš Soter, duborez za komadni nameštaj, Maskeron, kornukopije i fantastična bića, 1976. (prethodna strana)

UPIDIV

GODINA

Na ramenima velikana

Novi Sad 2014

Izdavač: Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine—UPIDIV Za izdavača: mr Uroš Nedeljković Urednici izdanja i autori tekstova: dr Zdravko Rajčetić Vladimir Mitrović mr Uroš Nedeljković Organizacioni odbor: dr Zdravko Rajčetić (predsednik) mr Uroš Nedeljković Nenad Lazić Tijana Popović Pješčić Irma Puškarević

Štampa: Grafički centar GRID, Novi Sad Tipografska pisma: Naslovi, izvučeni citati i potpisi: PF Handbook Pro (Medium i Bold) Slog: Grid Sans (Regular, Italic i Bold) Tiraž: 500 Novi Sad, 2014.

Savet za obeležavanje jubileja 50 godina UPIDIV-a: dr Jasna Jovanov Snežana Subić Andrej Tišma Lektura i korektura: Danka Krunić Jelena Belimarković Snežana Matić Aleksandra Andrić Likovni urednik, grafički dizajn: Uroš Nedeljković Tehnički urednik, prelom i priprema za štampu: Ivan Mesaroš Znak Jubileja: Hella Jovičić Fotografija: Silvester More Borivoj Mirosavljević Gavrilo Grujić Jovan Polzović Vladimir Červenka Irma Puškarevića Bernard Bodo Saradnici: Mila Popović Mirjana Danilović

CIP - Katalogizacija u publikaciji Biblioteka Matice srpske, Novi Sad 7.05:061.231(497.113)”1964/2014” 73/76.071.1(497.113):929 RAJČETIĆ, Zdravko UPIDIV 50 godina : na ramenima velikana / [Zdravko Rajčetić, Vladimir Mitrović, Uroš Nedeljković]. - Novi Sad : Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine, 2014 (Novi Sad : Grafički centar Grid). - 412 str. :ilustr. ; 24 cm Podatak o autorima preuzet iz kolofona. - Tiraž 500. ISBN 978-86-7922-099-7 1. Mitrović, Vladimir 2. Nedeljković, Uroš a) Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine (Novi Sad) - 1964-2014 b) Likovni umetnici - Vojvodina - Biografije COBISS.SR-ID 292007175

11 Predgovor 13 Uvod 17 Kalendar događaja značajnih za UPIDIV 53 Doajeni 57 Pavle Ružička 65 Zlata Markov i Karlo Baranji 73 Đorđe Tabaković 81 Janoš Soter 89 Katinka Evinger Kovačević 93 Josip Ester 99 Ivan Boldižar 111 Stanislava Ceraj Jatić 119 Etelka Tobolka 127 Boško Petrović 133 Mileta Leskovac 147 Silvester More 155 Dušan Nonin 161 Milan Sapundžić 167 Ljubiša Petrović 175 Miodrag Miša Nedeljković 189 Mirko Stojnić 201 Vojislav Terzić 211 Vladislav Rajčetić 223 Ivan Jandrić 233 Miroslav Krstonošić 241 Aranka Ari Mojak 249 Laslo Kapitanj 255 Dragoljub Adžić 265 Anamarija Mihajlović 273 Marina Sujetova Kostić

Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine—UPIDIV, 2014. Adresa: Ilije Ognjanovića 3, Novi Sad. (prethodna strana)

Sadržaj

279 Istaknuti članovi 281 Ana Popov 283 Smiljana Hadžić 285 Anna Nemeth 287 Nada Poznanović Adžić 289 Milan Milić Jagodinski 291 Ferenc Barat 293 Sava Halugin 295 Milorad Josimović 297 Vladimir Labat Rovnjev 299 Mirjana Stojanović Maurič 301 Miodrag Tabački 303 Prof. Boško Ševo 305 Robert Žemberi 307 Ana Atanacković 313 Branislav Radošević 315 Doru Bosiok 317 Marina Popović 321 Aurel Dolinga 323 Branislav Kerac 325 Prof. dr Slobodan Bata Nedeljković 327 Mišo Nikolovski 329 Aleksandar Pedović 331 Marika Mihaljfi 333 Zoran Janjetov 335 Miroslav Šilić 337 Lazar Kuzmanov 339 Maja Budžarov 341 Nemanja Radusinović 343 Marina Sremac 345 Nenad Lazić

347 355 385 397 407

Predsednici UPIDIV-a Bijenalna izložba Forma Spisak članova udruženja Biografije citiranih domaćih autora Autori

Napomena: Na poziv Organizacionog odbora da delima i biografijama budu prikazani u knjizi nisu se odazvali svi selektirani istaknuti ﾄ考anovi.

Predgovor „Ružnoća ne kvari samo oči već i srce i um.“ Henry van de Velde Radikalne promene polaze od kritike svakodnevice. Ukoliko kritika izostane, nama svakodnevica svakako ostaje. Nekome može doći blizu pameti da nam baš tako i treba, tj. da nam kritika ne treba. Treba nam svakodnevica, jer smo se u svakodnevici ostvarili. Šta je svakodnevica? Doručak, saobraćaj, posao, ručak, pa opet posao, saobraćaj, slobodno vreme ili, još gore, dokolica… Nakon 50 godina postojanja, trudili smo se da oblikujemo nesvakidašnje, da kritikujemo svakidašnje, predlažemo novo, moderno, pametnije. Na taj način članovi UPIDIV-a gradili su društvo zajedno sa inženjerima, lekarima, prosvetarima, naučnicima, radnicima i piscima, težeći da u živote građana latentno putem predmeta, putem poruka – teksta, intriga i podrške vizuelnoj umetnosti usade vrednosti koje svakodnevicu čine boljom, lepšom, koje emancipuju i čine kulturu vizuelnom, opipljivom i zbog toga poštovanom. Međutim, treba li nam onda kritika, treba li nam sud? Da li nam je potrebna gradacija? Da, potrebna nam je. Da li nam je potrebna svečarska proslava? Da, zašto da ne. A šta slavimo? Slavimo što su naši mentori „lečili vizuelne bolesti“, vizuelno opismenjavali svoje sugrađane, bogatili njihove živote lepim, katkad i uzvišenim, nadahnjivali kolektivno stvarajući gezamtkunstverk u pozorištu i javnom prostoru, te što su i nas naučili da činimo tako. Ko su oni bili i da li ih se sećamo? Na čijim ramenima stojimo dok danas ponosno gledamo sa vidikovca? To danas znamo zahvaljujući kritičarima i istoričarima koji su u kontekstu svedočili o artefaktima primenjene umetnosti i dizajna, bez čijih bismo svedočanstava, opisa i valorizacije svaki od njih mogli da izgubimo, zaturimo u depoe… Kolika je zasluga UPIDIV-a kao organizma koji kolektivno stvara kulturnu baštinu? Može li se proceniti brojevima? Da, može donekle, i to smo pokušali u ovom činu – izložbom i monografijom. Koliko je izvanrednih dela nastalo, o tome donekle svedoče brojne izložbe, nagrade, diplome i zahvalnice. Međutim, pokušajmo da osetimo i prepoznamo heterotopijsko nasleđe UPIDIV-a dišući vazduh pomešan sa aromom ofsetne hartije i boje.

Uroš Nedeljković

Predgovor 11

Uvod

Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine (UPIDIV), ove, 2014. godine, zvanično obeležava jubilej 50 godina od osnivanja. Danas, sa preko 450 aktivnih članova, poseduje status reprezentativnog udruženja u kulturi Republike Srbije. Zbog opštedruštvenog značaja u procesima razvoja nacionalne kulture, ali i zbog svoje istorijske uloge u posleratnom razvoju primenjene umetnosti i dizajna na tlu Vojvodine, Srbije i bivše Jugoslavije, obeležavanje godišnjice UPIDIV-a predstavlja jedan od važnijih događaja u kulturi naše države. Iz tog razloga, Uprava Udruženja i Savet za obeležavanje jubileja doneli su zajedničku odluku da pokrenu realizaciju nekoliko važnih projekata, koji neće biti isključivo svečarskog karaktera, već će predstavljati i začetak jednog šireg, sveobuhvatnijeg likovno-istorijskog istraživanja, čiji je cilj da se istaknu ključne ličnost i bitni događaji iz istorije UPIDIV-a. U okviru ovih stremljenja, krenulo se sa organizacijom velike jubilarne izložbe pod simboličnim nazivom UPIDIV 50 godina: „Na ramenima velikana“, koju prati prvi tom monografije istovetnog naziva. Prema programu proslave jubileja, izložba se priređuje u izlagačkim prostorima Centralne zgrade Univerziteta u Novom Sadu, od 18. decembra 2014. do 6. januara 2015. godine, za kada je predviđeno i predstavljanje monografije. Koncepcija izložbene postavke i prvog toma monografije temelji se na četiri osnovna segmenta, od kojih je prvi posvećen doajenima, onim članovima čiji su strukovni i opštedruštveni dometi pružili potrebnu energiju u daljem razvoju profesije i naše organizacije. Drugi segment, ne manje značajan, odnosi se na istaknute članove UPIDIV-a, čiji rad predstavlja kontinuitet stremljenja začetih u radu doajena. Treći segment čini Kelendar važnijih događaja, u kojem su hronološki sagledani gotovo svi bitni datumi vezani za postojanje Udruženja, uključujući i značajne trenutke iz političke, ekonomske i kulturne istorije, a koji su nesumnjivo uticali na oblikovanje domaće umetničke i dizajnerske prakse. Finalni odeljak sadrži spisak dobitnika prestižne strukovne nagrade UPIDIV-a – Zlatna Forma, i spisak svih dosadašnjih predsednika UPIDIV-a. Ukratko, koncept jubilarne izložbe i prvi tom monografije zapravo je presek dosadašnjeg života UPIDIV-a, čime želimo da potencijalnoj publici i čitaocima ukažemo na tri činjenice: ko smo, šta smo uradili i, konačno, kuda idemo.

Uvod 13

Zato je sad prilika da najavimo i naše buduće planove: objavljivanje drugog toma monografije, koji će na organizovanim osnovama objediniti nekoliko naučnih studija fokusiranih na pojedine oblasti posleratnog razvoja primenjene umetnosti i dizajna na tlu Vojvodine. Cilj je motivisati naučna istraživanja u domenu primenjene umetnosti i dizajna, čime bi se, pre svega, sistematizovali postignutgnuti rezultati, ali i podstaknuo razvoj objektivne kritičke misli u našoj sredini. Na kraju, sve do sada što je realizovano po pitanju jubilarne izložbe i monografije, i što uskoro planiramo da uradimo, predstavlja napor današnje generacije članova UPIDIV-a, ali je i deo kontinuiteta prošlih generacija. Ovo se pre svega odnosi na jubilarna izdanja iz 1974. i 1994. godine ali i ukupnu bogatu izdavačku i izlagačku delatnost, te se nadamo da će se i u budućem vremenu pojaviti entuzijasti iz naših redova, čija će svest biti dovoljno privržena zadatku razvoja i očuvanja kolektivne memorije Udruženja.

dr Zdravko Rajčetić

Kalendar događaja značajnih za UPIDIV

U traganju za novim horizontima humanizma svoje epohe, savremeni čovek dvadesetog veka, oslobođen stilskih ograničenja u istraživanju oblika, celim svojim bićem i senzibilnim svojstvima za plastični doživljaj, ponovo se obratio materiji i funkciji, mogućnostima obrade, stvaranju oblika koji je u najskladnijem odnosu sa njegovim životom i pravim bićem. Logika i racionalni kvalitet novog osnovnog načina proizvodnje nisu skučili mogućnost maštovite egzistencije oblika. Industrija je stvorila umetnost svoje epohe, industrijsku umetnost i oblikovanje, primenjenu umetnost, zasnovanu na konceptu oblika industrijskog načina proizvodnje–dizajn. Dragoslav Stojanović-Sip

1953 Novosadski umetnici primenjenih umetnosti prvi put su u svojoj istoriji pokušali da objedine svoje snage i da kolektivno zaštite svoje umetničke i društvene interese i ciljeve. Te godine i umetnici u Srbiji osnivaju svoje Udruženje (ULUPUS) i primaju umetnike sa vojvođanskog područja za svoje članove: Prof. Zlata MarkovBaranji, Ivan Boldižar, Ranko Pavlović, Josip Ester, Prof. arh. ent. Predrag Stepanić, Stanislava Ceraj-Jatić, Ing. arh. Mihalj Križan, Pavle Ružička, Prof. Miroslav Kreičik, Etelka Tobolka, Prof. Miodrag Miša Nedeljković, Jelena Vandrovska, Prof. Ing. arh. Đorde Tabaković, Katinka Evinger-Kovačević, Dušan Nonin i prof. Dragoslava AndelkovićHaker. Ovih šesnaest umetnika, primljenih ranije u ULUPUS, na svojoj Osnivačkoj skupštini, u prostorijama Škole za primenjene umetnosti u Novom Sadu (u ulici Petra Drapšina br. 8) 25. maja 1957. godine osnivaju svoju posebnu Podružnicu ULUPUSA za Vojvodinu.

1954 Osnovana je Umetnička kolonija u Bačkoj Topoli, u kojoj se od 1956. godine razvija program „male sinteze“. Pod ovim načelom su izrađivane zidne i fasadne, keramičke i skulptoralne dekoracije na užem i širem području Bačke Topole.

Oformljen je Muzej grada Novog Sada. U svom fundusu Muzej poseduje brojne zbirke radova članova UPIDIV-a.

Pokrenuta je inicijativa da se Novosadski sajam organizuje po ugledu na Zagrebački velesajam, već 1954. godine organizovan je Prolećni sajam industrije i zanatstva. 1955. Novosadski sajam uz podršku tadašnjeg predsednika Narodne skupštine Jugoslavije Moše Pijade dobio je međunarodni karakter. Kao zaposleni, ali i kao saradnici Sajma, radili su brojni članovi UPIDIV-a. Sajam je dugogodišnji partner UPIDIV-a u organizaciji brojnih likovnih i sajamskih manifestacija.

Kalendar događaja značajnih za UPIDIV 19

1955

1956

Izašao je prvi broj „Polja“, novosadskog časopisa za književnost i teorijsku misao. U grafičkim prilozima u ovom časopisu objavljivane su ilustracije brojnih članova UPIDIV-a.

U Novom Sadu su održane 1. jugoslovenske pozorišne igre – „Sterijino pozorje“. Ova manifestacija je predstavljala najznačajniju smotru pozorišnog stvaralaštva u bivšoj Jugoslaviji. U okviru „Sterijinog pozorja“ tradicionalno se održava „Jugoslovenska izložba pozorišnog plakata i programa“. Izložba se organizuje svake treće godine i na njoj se prikazuje grafičko stvaralaštvo u oblasti pozorišnog plakata, programa i drugog grafičkog materijala koji čine vizuelni identitet jedne predstave ili pozorišta.

Prva izložba Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnika Srbije (ULUPUS) sa učešćem umetnika iz Vojvodine (Predrag Stepanić, Miša Nedeljković i Dušan Nonin). Osnovana je Jugoslovenska autorska agencija, najstarija specijalizovana kuća u oblasti ostvarivanja autorskih prava u Srbiji.

Osnovana je Tribina mladih u Novom Sadu. Stecište značajnih imena iz sveta umetnosti sa prostora bivše Jugoslavije. Tribina se tokom godina tranformisala u današnji Kulturni centar Novog Sada. U Beogradu je održana prva izložba jugoslovenske primenjene umetnosti „Umetnost i industrija“.

1957

1958

1959

Novinsko-izdavačko preduzeće „Forum“ osnovano je u Novom Sadu. Preduzeće se prvenstveno bavi izdavanjem časopisa, dnevnih novina i knjiga na mađarskom jeziku.

U Novom Sadu su pokrenute „Zmajeve dečje igre“, festival dečje poezije, drame i lutkarskog pozorišta. U okviru ove manifestacije često se organizuju i brojne izložbe ilustracija za decu.

U Novom Sadu je NO srez Novi Sad osnovao „Eko-dom“, zavod za unapređenje i ekonomiku domaćinstva.

Osnovana podružnica ULUPUS-a za Vojvodinu sa članovima: Zlata Markov Baranji, Ivan Boldižar, Ranko Pavlović, Predrag Stepanić, Josip Ester, Katinka Evinger Kovačević, Stanislava Ceraj Jatić, Pavle Ružička, Miroslav Krejčik, Etelka Tobolka, Jelena Vandrovska, Miodrag Nedeljković, Dušan Nonin, Karlo Baranji, Vukica Čoporda i Dragoslava Haker Anđelković. Za prvog Predsednika Podružnice izabran je Predrag Stepanić.

Organizuje se Festival primenjenih umetnosti u Zrenjaninu pod nazivom „Umetnost u službi čoveka“.

U Malom Iđošu je pokrenuta umetnička kolonija „Imre Dević“, prva keramička kolonija u bivšoj Jugoslaviji. Njeno delovanje bio je jedan od povoda za osnivanje Trijenala keramike u Subotici. Podružnica Vojvodine otvara prodajni Salon umetničkih unikata. Osnovana je Visoka tehnička škola u Novom Sadu, kao Viša mašinska škola, a od 1964. nosi današnji naziv. U Školi je pre nekoliko godina osnovan i grafički odsek. ULUPUDS je ustanovio izložbu Zlatno pero na kojoj od 1962. učestvuju ilustratori iz cele bivše Jugoslavije a od 1966. učestvuju i strani izlagači.

Kalendar događaja značajnih za UPIDIV 21

1960

1961

1962

Osnovan je Oktobarski salon u Beogradu. Ova manifestacija više decenija pruža presek aktuelne likovne scene na ukupnom prostoru Srbije. Od 2005. godine Salon ima i međunarodni karakter.

Na inicijativu Boška Petrovića i Narodnog odbora Novog Sada, na Petrovaradinskoj tvrđavi je osnovan „Atelje 61“, ustanova specijalizovana za izradu umetničkih tapiserija.

U Subotici je osnovana Moderna galerija „Likovni susret“.

U Somboru je 24. marta osnovana stalna jesenja izložba savremene jugoslovenske umetnosti Likovna jesen. U okviru Likovne jeseni svake treće godine se održavalo i Trijenale savremenog jugoslovenskog crteža.

Podružnica Vojvodine je domaćih Plenuma Saveza likovnih umetnika primenjenih umetnosti Jugoslavije.

1963

1964

Zvanično je počela sa radom štamparija „Stojkov“, u kojoj su mnogi članovi UPIDIV-a realizovali svoja rešenja u tehnici sito-štampa. Rad ove štamparije u vezi je i s formiranjem „novosadske škole plakata“.

Doneta odluka o osnivanju Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti Vojvodine na III Kongresu saveza likovnih umetnika primenjenih umetnosti Jugoslavije u Ljubljani (27. III–10. IV 1964.)

U Beogradu je, od 12. do 19. oktobra, održana je „Jubilarna izložba ULUPUS-a 1953–1963“, u organizaciji Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti Vojvodine iz Novog Sada i Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti Srbije iz Beograda.

U Modernoj galeriji u Ljubljani, od 9. oktobra do 15. novembra održano je prva izložba Bijenala industrijskog oblikovanja – BIO 1. Ubrzo je postala najveća periodična izložba u Jugoslaviji iz oblasti industrijskog oblikovanja.

Usvojen je Ustav SFRJ. Nastao kao posledica sve većeg učvršćivanja socijalističkih samoupravnih odnosa u društvu. Ustav je proglasio društvenu svojinu i samoupravljanje osnovama ekonomskog uređenja države.

5. novembra u Novom Sadu osnovano Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti Vojvodine sa 48 redovih članova, sa statusom ravnopravnog člana Saveza likovnih umetnika primenjenih umetnosti Jugoslavije. Za prvog Predsednika Udruženja izabran je Miodrag Miša Nedeljković.

Privredna reforma. U cilju ekonomskog ozdravljenja države napušta se socijalistička planska privreda i uvode se brojne ekonomske slobode koje predstavljaju zaokret prema tržišnoj ekonomiji.

Osnivačka skupština, Ljubljana. Đorđe Tabaković i glasanje. Kalendar događaja značajnih za UPIDIV 23

1965 FORMA 1 (20. II–7. III) Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti Vojvodine organizuje izložbu radova svojih članova u prostorijama „Studia M“, Novi Sad. U Beogradu je otvoren Muzej Savremene umetnosti, delatnost Muzeja počinje 1958. godine, kada je osnovana Moderna galerija.

Ova izložba je mesto gde će konačno biti moguće uspostaviti stalniji dodir između umetnika industrije koja je do sada prema ćudljivim inicijativama pregovarala sa pojedincima, a skoro se nikada nije obraćala Udruženju. A kakvi su nam ti odnosi bili, takvi su nam i rezultati. Autori Prve Forme su hteli ovom izložbom da jasnije odrede položaj primenjenih umetnika koji je u našim uslovima nedefinisan, što nanosi podjednaku štetu i umetnicima i industriji kojoj se oni uzalud već godinama obraćaju, kao i da na ovakav način stvaraoce izvedu iz nezaslužene anonimnosti. Vladislav Urban

Izložba FORMA 1, Novi Sad. Dizajn logotipa „FORMA 1 i 2“, Aleksandar Saša Ptašnik. 24

Vladislav Urban, Vrednosti i lepote forme, Dnevnik 20. februar 1965.

1966

1967

FORMA 2 (26. II–10. III) Galerija Kulturnog centra „R. Ćirpanov“, Novi Sad.

Oformljena je Muzička omladina Novog Sada kao institucija čiji je cilj okupljanje mladih ljudi oko muzike i umetnosti. Godine 1975. ova institucija pokreće manifestaciju „Novosadske muzičke svečanosti“, a 1979. „Dane džeza u Novom Sadu“.

FORMA 3 (10. VI–30. VI) Galerija Saveza slovačkih primenjenih umetnika u Bratislavi (ČSSR).

U Novom Sadu, tokom maja meseca, održan je Prvi među narodni trijenale pozorišne scenografije i kostima. U Novom Sadu je ugašena Agencija za marketing i privrednu propagandu „Jugoreklam“. Agencija je nastala 1945. kao Preduzeće za političku propagandu „Propaganda“. U ovoj Agenciji su bili okupljeni jedni od najboljih kadrova u oblasti posleratnog grafičkog dizajna i marketinga u Vojvodini.

U Novom Sadu je 1. februara osnovana Galerija savremene likovne umetnosti. Posle nekoliko promena naziva, od 2012. godine radi pod imenom Muzej savremene umetnosti Vojvodine (MSUV).

Vizuelni identitet „Forma 3“, Miodrag Miša Nedeljković. Grafički dizajn kataloga „Forma 2“, Miodrag Miša Nedeljković.

Miša Nedeljković otvara izložbu svojih kolega iz Slovačke (Bratislava) Kalendar događaja značajnih za UPIDIV 25

1968 Otvoren je Prvi trijenale keramike u Subotici, kao najznačajnija smotra jugoslovenske keramike. Organizovane su studentske demonstracije u Beogradu, suštinski uperene protiv uvođenja tržišne privrede i ekonomskih reformi.

Danas savremena likovna umetnost u Vojvodini, a još više u protekle dve decenije, ima i imala je isti zadatak, ali je sada okrenuta sama sebi, u novim uslovima i još složenijem miljeu. I u decenijama posle Drugog svetskog rata morala je da se bori sa istim problemima osavremenjavanja (taj proces još traje) i da spaja krajeve i početke. To je u znatnoj meri danas olakšano, to povezivanje i praćenje toka razvoja, jer je organizam umetnosti u Vojvodini integralni deo umetnosti u Srbiji i Jugoslaviji. Stoga obnova umetnosti i celokupnog likovnog života nije nastavljanje kao logična posledica evolutivnih premisa, već je taj život, kroz dve decenije, jedno novo rađanje sa belegom početka, nove duhovne klime, nove prirode i specifičnosti konkretnih pojava, sukcesijom događaja ali i promenjivim ritmom stabilizacije. Đorđe Jović Đorđe Jović, Savremeni likovni umetnici Vojvodine: slikarstvo, grafika, vajarstvo, tapiserija, keramika, Udruženje likovnih umetnika Srbije – podružnica za Vojvodinu, Novi Sad, 1968.

1969

1970

Stalna smotra najboljih pozorišnih ostvarenja u Vojvodini dobila je trajni naziv Susret pozorišta Vojvodine. Manifestacija je osnovana 1947. godine.

FORMA 4 (17. IV–5. V) Galerija Matice srpske, „Studio M“ i salon UPIDIV-a, organizovana povodom održavanja 5. Kongresa Saveza likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Jugoslavije -SPID YU. Izašao je prvi broj časopisa „Industrijsko oblikovanje“ u izdanju Instituta za ekonomiku domaćinstva iz Beograda, a urednik je bio Miroslav Fruht. Časopis se bavio unapređenjem metoda i prakse industrijskog dizajna i srodnih oblasti. Održana je izložba „Oblikovanje u Jugoslaviji“. U pripremi ove velike izložbe i kataloga učestvovao je i ULUPUV (današnji UPIDIV).

Od 17. i 18. aprila, u Novom Sadu je održan Peti kongres Saveza likovnih umetnika primenjenih umetnosti Jugoslavije poznatiji kao NOVOSADSKI KONGRES. Prvog dana je zasedala Generalna skupština na kojoj je prihvaćen predlog novog Statuta u okviru kojeg je predloženo da se Savez u buduće zove Savez udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Jugoslavije. Na Skupštini je izabrano novo rukovodstvo i sedište saveza za iduće dve godine, a to je Novi Sad i vojvođansko udruženje. Tada je novi predsednik Saveza postao Miodrag Nedeljković, grafički dizajner iz Novog Sada.

Na Jesenjem zagrebačkom velesajmu od 12. do 19. septembra održan je „Američki simpozij o industrijskom oblikovanju“, a od 18. do 19. septembra održano je predavanje o industrijskom dizajnu u SAD.

Vizuelni identitet „Forma 4“, Slobodan Kuzmanov i Miša Nedeljković. Kalendar događaja značajnih za UPIDIV 27

1971 Udruženje menja naziv u Udruženje umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine UPIDIV, i predlaže se za sedište Saveza SPID YU za mandatni period od 1973. godine. Od 29. aprila do 23. maja održana je „Majska izložba '71“, u organizaciji tadašnjeg Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti Srbije (danas ULUPUDS). Među učesnicima su bili umetnici iz UPIDIV-a. „Majska izložba“ je ustanovljena 1955. godine u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Ustanovljen je Novosadski salon, likovna manifestacija koja se organizuje svake godine u čast oslobođenja grada Novog Sada. Osnivač Salona je bio tadašnji Kulturni centar Radničkog univerziteta „Radivoj Ćirpanov“ u Novom Sadu.

Dizajn, …kao deo integralne kulture ne utiče samo na lepotu predmeta i na kulturu urbanog prostora, on u najvećoj meri posredno utiče i na formiranje zdravog psihičkog stanja ličnosti i konačno jačom komunikacijom dobro dizajniranih predmeta obezbeđuje bolji materijalni nivo proizvodnje i proizvođača, pa prema tome i sigurno reprodukuje veća sredstva za mogućnost većeg ulaganja u kulturu. Miodrag Miša Nedeljković

Miodrag Nedeljković, Predmet i njegova kultura, Indeks, Novi Sad, novembar 1971.

U Galeriji Grafičkog kolektiva u Beogradu održana je izložba jugoslovenskog grafičkog dizajna „Kontakt '71“. Grafički kolektiv sa Galerijom osnovan je u Beogradu 1949. godine. Nekoliko decenija predstavlja veoma uticajnu institucija za razvoj grafike i na prostoru Vojvodine. Jedan od osnivača bio je i Dragoslav Stojanović Sip. 16. decembra, otvorena je izložba „Iza prvog ugla“ članova UPUID-a (današnjeg UPIDIV-a).

1972

1973

„Godina kvaliteta“ u Jugoslaviji. Savezna vlada je 1972. godinu proglasila godinom kvaliteta u Jugoslaviji.

Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti Srbije u Beogradu je izdalo knjigu pod nazivom „Oblikovanje u Srbiji“ koja je predstavljala presek tada aktuelnog stvaralaštva u domenu primenjene umetnosti i dizajna na prostoru cele Srbije.

U Beogradu je osnovan „Dizajn centar“. Te godine član Saveta „Dizajn centra“ bio je prof. Miodrag Nedeljković iz Novog Sada, predsednik Saveza primenjenih umetnika i dizajnera Jugoslavije.

Akademija primenjenih umetnosti u Beogradu menja zvanični naziv koji nosi od osnivanja 1948. godine u Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu. U ovoj instituciji radilo je i nekoliko profesora poreklom iz Vojvodine, a koji su bili važni i za razvoj primenjene umetnosti i dizajna na tlu Vojvodine. Ivan Tabaković predavao je na odseku za keramiku i tekstil, Mihajlo S. Petrov na odseku za grafiku, dok je Osnove likovnog oblikovanja predavao Dragoslav Stojanović Sip.

Izložbeni prostor Nove narodne biblioteke, Beograd. Otvaranje izložbe keramičara Vojvodine. Kalendar događaja značajnih za UPIDIV 29

1973 Novosadska manifestacija fotografskog stvaralaštva „Zlatno oko“ dobija međunarodni karakter. Pokrovitelj izložbe je bio Josip Broz Tito, a osnivač današnji Foto kino i video Savez Vojvodine koji je ponikao iz posleratne organizacije Tehnika i sport. Ova organizacija je bila osnivač i konstitutivni član Foto kino saveza Srbije, Foto kino saveza Jugoslavije i preko njega jedan od osnivača FIAP-a (Međunarodne organizacije za umetničku fotografiju). Od 1978. u Novom Sadu se otvara Foto galerija, kao mesto kontinuiranog izlaganja i razvoja fotografije.

Sticajem prilika, kao zemlja kojoj je trebalo dugo vremena da se izvuče iz zaostalosti i da izleči ratom opustošenu privredu, bili smo prinuđeni da uz inostranu tehnologiju kupujemo i licence za mnoge proizvode. Miroslav Fruht

U okviru manifestacije Dani kulture Vojvodine u Beogradu, od 10. do 18. oktobra, u prostoru Narodne biblioteke Srbije održana je izložba Savremena unikatna keramika Vojvodine.

Sava Josić predaje umetnicima Novog Sada 28 novih ateljea na Petrovaradinskoj tvrđavi. (april) 30

Uvodnik: Nepoverenje u sopstvene snage, Industrijsko oblikovanje, Beograd, br. 14, 1973, str. 21.

1974 FORMA 5 (21. X–10. XI) prostorije škole „Đorđe Natošević“, Novi Sad. U okviru proslave desetogodišnjice Udruženja umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine (UPIDIV), uz učešće Društva arhitekata Novog Sada i Sekcije za hortikulturu DIT-a održano je nekoliko manifestacija: „Forma 5“, izložba „Savremena primenjena umetnost, dizajn i arhitektura Vojvodine“ u Prištini (od 16. do 26. decembra), izložba radova umrlih članova (od 5. do 20. novembra), svečana jubilarna skupština (8. novembra) i simpozijum o dizajnu (9. novembra).

Uvažavajući pojedinačne rezultate u ponekim oblastima primenjenih umetnosti i dizajna, moramo da konstatujemo da je u Vojvodini zavidna količina stvaralačkog potencijala bila usmerena na unikatnu keramiku čiji su bojeni i maštoviti oblici, zajedno sa predmetima grafičkog dizajna, apsorbovali misao i veštinu savremenih stvaralaca. Đorđe Jović

Dizajn kataloga „Forma 5“, Jovan Lukić. Izložba „Savremena primenjena umetnost, dizajn i arhitektura Vojvodine“, Priština.

Đorđe Jović, iz teksta u katalogu izložbe „Forma 5“, UPIDIV, Novi Sad, 1974.

Kalendar događaja značajnih za UPIDIV 31

1974

1975

1976

Proglašen je novi Ustav SFRJ. Novim ustavnim načelima pokrajine Kosovo i Vojvodina u pravima se gotovo izjednačuju sa ostalim republikama, uvode se samoupravne interesne zajednice (SIZ), koje su trebale da omoguće proizvodnim radnicima zadovoljavanje različitih društvenih potreba: kulturnih, stambenih, sportskih, transportnih, komunikacijacijskih, obrazovnih i zdravstvenih usluga. Uvode se i druge novine koje su trebale da omoguće veću vlast radnih ljudi i građana.

Poslednjeg dana marta, održana je sednica Saveta Dizajn centra u Beogradu. U cilju afirmacije dobrog dizajna u jugoslovenskoj privredi Savet Dizajn Centra je prihvatio predlog da se na prigodnim privrednim manifestacijama u zemlji dodeljuju priznanja radnim organizacijama u obliku Diplome DOBAR DIZAJN. Dodeljivanje priznanja počelo je na 16. međunarodnom sajmu tehnike u Beogradu i 39. međunarodnom sajmu poljoprivrede u Novom Sadu.

Usvojen je Zakon o udruženom radu (ZUR) kojim je uvedena tzv. dogovorna ekonomija.

Osnovana je Akademija umetnosti u Novom Sadu. Godine 1992. pokrenut je studijski program Grafičke komunikacije, a 2002. Novi likovni mediji i Fotografija.

22 aprila, za vreme Proletnjeg Velesajma u Zagrebu, održana je Skupština Zajednice za unapređenje dizajna. Iz Vojvodine, kao davaoc usluge bio je prisutan i UPIDIV.

U Štutgartu je od 9. septembra do 6. oktobra održana izložba „Design in Jugoslawien“ u okviru „Jugoslovenske nedelje“. Drugi trijenale keramike održan je u Subotici i Beogradu, pošto se kao koorganizator priključio Muzej primenjene umetnosti iz Beograda.

Jubilarni znak UPIDIV–a povodom proslave “Deset godina rada”, Svetozar Toza Tomić. 32

U Kulturnom centru Beograda, održana je izložba „Dizajn u Srbiji“. Otvorena je Izložba vojvođanske keramike u Aranđelovcu.

U saradnji sa Turističkim savezom opštine Novi Sad, u okviru manifestacije „Brankovo kolo“ organizovana je prodajna izložba predmeta umetnika primenjenih umetnosti i dizajna Vojvodine (današnji UPIDIV). Izložba je trajala od 4. do 11. septembra. Od 13. septembra na Jesenjem zagrebačkom velesajmu održana je manifestacija „Dani jugoslovenske industrije stakla i keramike“. Od vojvođanskih preduzeća diplomu „Dobar dizajn“ dobilo je preduzeće IGM „Toza Marković“ iz Kikinde za dizajn keramičkih pločica autorke Marine Sujetove Kostić.

Tokom novembra održan je Prvi sremskomitrovački salon u galeriji „Lazar Vozarević“ u Sremskoj Mitrovici. Održan je Novogodišnji salon Udruženja umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine, od 22. decembra 1976. do 6. januara 1977. godine.

Danas pak, kada su se i u svetu i u nas razbile zablude o industrijskom dizajnu kao o „formalističkom zahtevu lepog“ i kada je izvesno da je industrijski dizajner neodvojivi deo velikog proizvodnog tima, potrebno je uključiti ga u jedinstveni multidisciplinarni tok i proces proizvodnje kako se ne bi dogodilo da se njegovim nepovezivanjem i neuključivanjem u jedinstveni proizvodni lanac stvaraju koncentrični krugovi projektovanja. Pri stvaranju tog multidisciplinarnog jedinstvenog lanca proizvodnje treba imati na umu da je svaka od uključenih disciplina znanja dužna da u predfazama pripremi svoj blok znanja za budući sintetizovani lanac, te da će se samo sa takvom predpripremom moći nesmetano uključiti i na pravo mesto i u pravo vreme u zajednički tok i proces. Miodrag Miša Nedeljković Miodrag Nedeljković, Estetsko oblikovanje proizvoda: dizajn iz fabričke prakse, „Pobeda“ Novi Sad, 1976.

Kalendar događaja značajnih za UPIDIV 33

1977 FORMA 6 (20. X–25. XI) „Studio M“, Novi Sad. Završeno je likovno opremanje Tekstilnog kombinata „Dunav“ u Čelarevu. U ovom velikom projektu su učestvovali brojni autori, članovi UPIDIV-a i ULUV-a. Tada su poslovni prostor i krug ove fabrike i obližnji motel „Dunav“ likovno oplemenjeni brojnim tapiserijama, vitražima, skulpturama, crtežima, umetničkom keramikom i likovnim aplikacijama od bakra. Treći trijenale keramike u Subotici i Beogradu odvija se pod novim imenom – Treći trijenale jugoslovenske keramike u Beogradu i Subotici.

Vizuelni identitet „Forma 6“, Božidar Đurđević. 34

1978 Izložba „Poruke iz primenjene umetnosti i dizajna Novog Sada“ održana je u Domu omladine u Beogradu od 7. do 14. novembra. Uz otvaranje izložbe održana je i modna revija radne odeće kreatorke Anamarije Mihajlović. Izložba je priređena u okviru manifestacije „Novosadski dani u Beogradu“. Izložba „Nasmejani dan '77“ održana je u Novom Sadu, a izložba „Poruke '77“ u Sarajevu.

Od 10. do 19. februara na Beogradskom sajmu održana je izložba „Dizajn u Srbiji '78 – od ideje do realizacije“. Izložbu je organizovalo Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije u saradnji sa Privrednom komorom Srbije i Beogradskim sajmom, s ciljem da se javnosti predstave dizajnerski rezultati savremene srpske industrije. Sa istim zadatkom organizovana je i izložba „Dizajn u Srbiji '80“. Održana je izložba „Poruke“ u Mariboru.

1979

1980

FORMA 7 (26. X–25. XI) Galerija „Lazar Vozarević“, Sremska Mitrovica.

Preminuo je Josip Broz Tito. Manifestacija „Dani vojvođanske kulture“ u Parizu održana je u organizaciji UPIDIV-a. Tokom jula i avgusta održana je prodajna izložba unikatnih radova članova UPIDIV-a pod nazivom „Unikat '80“. Izložba se odvijala u Salonu UPIDIV-a.

Održana je izložba Oktobarski susret '80 u Subotici i Segedinu. Na izložbi su učestvovali članovi Udruženja likovnih umetnika i Udruženja primenjenih umetnika i dizajnera Vojvodine iz Subotice. Tokom novembra i decembra meseca, u Ljubljani, Kranju, Novoj Gorici, Celju i Landavi održani su Dani kulture SAP Vojvodine u SR Sloveniji.

Vizuelni identitet „Forma 7“, Mile Grozdanić. Kalendar događaja značajnih za UPIDIV 35

Sve artikulisaniji u svojoj funkciji, tj. likovno i informativno dorečeniji, vojvođanski plakat je stekao legitimitet umetničkog predmeta muzejske vrednosti. Tome je doprinela svest o efemernosti plakata kao jednog od njegovih neizbežnih svojstava. Osim što je svedočanstvo likovne i opšte kulture sredine u kojoj dejstvuje, on je vrlo često odraz i nekulture te sredine... Po isteku predviđenog vremena u kojem treba da privlači pažnju i nalazi sagovornike sa ulice, prenosi im poruke sažeto i jasno, on zbirom svih svojih elemenata postaje svojevrsno svedočanstvo trenutka ili poglavlje života jedne društvene zajednice, iz njene bliže ili dalje prošlosti, koja može da bude vrlo podsticajna za buduće akcije.

1981 FORMA 8 (16. XI–26. XI) SPC Vojvodina, Novi Sad. Od 19. marta do 15. maja, odvijala se manifestacija Dani vojvođanske kulture u Beču. Jedan od organizatora bio je i UPIDIV.

Grozdana Šaršević

Grozdana Šarčević, Plakat Galerije savremene umetnosti Novi Sad (1969-1980), katalog izložbe, Novi Sad, 1980. str. 1-2.

Vizuelni identitet „Forma 8“, Ferenc Barat.

Od 14. do 26. aprila održano je 31. svetsko prvenstvo u stonom tenisu u Novom Sadu (SPENS). Zbog potreba prvenstva pokrenuta je velika infrastrukturna obnova starog gradskog jezgra, rekonstrukcija javnih zgrada i izgradnja pratećih objekata. Svečano je otvorena zgrada Srpskog narodnog pozorišta i pušten u saobraćaj novi gradski Most slobode. Za javnost je otvorena novoizgrađena zgrada Sportskog i poslovnog centra „Vojvodina“ (onda prozvan „grad u gradu“). Za potrebe SPENS-a rekonstruisani su hoteli „Varadin“, „Putnik“ i „Vojvodina“, izgrađen je hotel „Novi Sad“, a dograđen je hotel „Park“. Po međudržavnom ugovoru između Jugoslavije i Kine, otvoren je kineski restoran „Sečuan“. Novi Sad je tada postao prepoznatljiv po islikanim bočnim fasadama na starim kućama, na koje su aplicirane reklame mnogih jugoslovenskih firmi. Na likovnom opremanju većine ovih objekata i na izradi pratećih materijala za ovu manifestaciju angažovani su i brojni članovi UPIDIV-a.

Otvaranje novog mosta

1982

1983

Na Petrovaradinskoj tvrđavi održane su „Igre sa suncem“. Manifestaciju je osnovao Kulturni centar Novog Sada. Program je bio sačinjen od izložbi, dramskih predstava, performansa i koncerata.

FORMA 9 (14. XI–26. XI) SPC Vojvodina, Novi Sad.

U Novom Sadu je osnovan Pozorišni muzej Vojvodine. Glavni zadatak Muzeja je da prikuplja, proučava i štiti pozorišnu građu Vojvodine.

Od 24. novembra do 10. decembra u galeriji „Likovni susret“ u Subotici održana je „Izložba likovnih i primenjenih umetnika Subotice“, članova UPIDIV-a i ULUV-a.

Dizajn kataloga „Forma 9“, Branislav Radošević. Kalendar događaja značajnih za UPIDIV 37

1985

1986

1988

FORMA 10 (14. XII–28. XII) SPC Vojvodina, Novi Sad.

Ozvaničeno je ime Škola za dizajn „Bogdan Šuput“ u Novom Sadu. Škola je osnovana 1948. godine kao Škola za primenjenu umetnost.

U galeriji „Forma“ od 6. do 16. juna održana je izložba NS ilustracija: Dimitrov, Jerinić, Joler, Pedović, Prosenik.

U galeriji Agencije za likovnu i primenjenu umetnost u Kikindi osnovana je „Terra“.

Vizuelni identitet „Forma 10“, Ferenc Barat. 38

1989

1990

1991

FORMA 11 ( 3. XI–24. XI) Srpsko Narodno Pozorište, Novi Sad.

Novim Ustavom Srbije iz imena je uklonjen prefiks „socijalistička“, a pokrajini Kosovu je vraćen stari naziv Kosovo i Metohija.

FORMA 12 (5. X–5. XI) Muzej Vojvodine, Novi Sad.

Usvojeni su amandmani na Ustav SR Srbije kojima su sužena ovlašćenja i prava pokrajina.

Dizajn kataloga „Forma 11“, Dušan Dimitrov.

9. decembra su održani prvi višestranački Parlamentarni izbori u Republici Srbiji. U državi se korenito menja politički i ekonomski sistem.

Vizuelni identitet „Forma 12“, Aleksandar Pedović. Kalendar događaja značajnih za UPIDIV 39

1992 Muzej Vojvodine u Novom Sadu dobio današnje ime, a osnovan je u Pešti 1847. Više puta u svojoj istoriji bio je domaćin bijenalne izložbe UPIDIV-a „Forma“. Usvojen je Ustav Savezne Republike Jugoslavije u čijem sastavu su bile Republika Srbija i Republika Crna Gora.

Linija aktuelnosti osme decenije u Vojvodini samo se donekle odnosi, i to dosta uslovno, na pojavnost i praksu „neoavangarde“, prihvatanje ideja konceptualne umetnosti i nove umetničke prakse, a znatno više na vidove izrazito individualnih modifikacija, odnosno nekih od provokativnih oblika „realizma“. Ovaj „trend“ će se nastaviti i u prvim godinama devete decenije, do 1982/83. godine, sa nešto ranijim istupima u duhu „nove slike“. To je značilo da već plasirane ideje „povratka slici“ na prostorima Jugoslavije dobijaju svoje predstavnike i u Vojvodini, najčešće uvažavanjem neoekspresionističke figuracije, odnosno slike-predstave shvaćene u njenim osnovnim disciplinskim uslovnostima egzistencije, značenjima klasične pikturalnosti, površinske strukture i oslikanih ili „ofarbanih“ dvodimenzionalnih površina... Miloš Arsić Miloš Arsić, Aktuelnosti u slikarstvu Vojvodine (1973-1993), Galerija savremene likovne umetnosti, Novi Sad, 1993. str. 7-8.

1994

1996

1998

FORMA 13 (4. XI–23. XI) SPC Vojvodina, Novi Sad.

FORMA 14 (4. X–30. XI) Srpsko narodno pozorište, Novi Sad; „Likovni susret“ , Subotica; Gradski muzej, Kikinda; Galerija „Lazar Vozarević“, Sremska Mitrovica.

FORMA 15 (10.XII–25. XII) SPC Vojvodina, Novi Sad; „Likovni susret“, Subotica.

Dizajn kataloga „Forma 14“, Robert Žemberi.

Vizuelni identitet „Forma 15“, Darko Vuković.

Izdata je monografija „Trideset godina Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine“ i Adresar.

Dizajn kataloga „Forma 13“, Ivan Jurić; Znak Jubileja, Dušan Dimitrov.

UPIDIV izlaže na Novosadskom sajmu u okviru „Ambijente '98“, međunarodne izložbe nameštaja i opreme.

Kalendar događaja značajnih za UPIDIV 41

Obrazovanje jednog umetnika zanatlije – majstora primenjene umetnosti je daleko kompleksniji problem od često pojednostavljenog gledanja koje se formiralo kod istraživača istorije primenjene umetnosti i dizajna pod uticajem teorija iz insdustrijske epohe ne baš srećnim terminološkim odvajanjem pojmova primenjene i likovne umetnosti. Ono što se danas podrazumeva pod pojmom dizajn u postindustrijskoj epohi odnosi se na primenjenu umetnost, koja je pod uticajem istih teorija opterećena pratećim pojmom dekorativnosti, sa stanovišta likovne umetnosti, negativnom karakteristikom. Da dekorativnost ne bi prešla u kič, zadatak je dizajnera, koji će talentom i čistim likovnim osećanjem naći odgovarajuću meru u odnosu forme, ukrasa, funkcije i materijala. Ljubomir Vujaklija

Ljubomir Vujaklija, Primenjena umetnost i likovno obrazovanje u Vojvodini, u: Škola za dizajn „Bogdan Šuput“ Novi Sad – 50 godina postojanja i rada, Novi Sad, 1998. str. 17-18.

Velika bijenalna izložba članova Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine i njihovih gostiju „Forma 15“ u holu SPC „Vojvodina“ u Novom Sadu donela je neočekivano bogatu i kvalitetnu prezentaciju savremenog domaćeg dizajna, kakvu u ovako oskudnim vremenima ne bismo očekivali. ...Umetnici su pred publiku izneli ostvarenja koja ukazuju na to da se stvaralačka misao i nove tehnologije u oblikovanju u nas razvijaju uprkos poznatim problemima. Već i sam odziv od 152 autora iz svih oblasti primenjenih umetnosti, dizajna i arhitekture govori o stvaralačkom poletu koji raduje. Posebno ohrabruje prisustvo mladih dizajnera, koji su odneli i većinu nagrada ove smotre. Andrej Tišma

Andrej Tišma, odlomak prikaza izložbe “Forma 15” u holu SPC „Vojvodina” u Novom Sadu, „Dnevnik”, decembar 1998.

Kalendar događaja značajnih za UPIDIV 43

1999

2000

2002

Osnovan je Departman za grafičko inženjerstvo i dizajn na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu (GRID). Prvi simpozijum grafičkog inženjerstva i dizajna GRID održan je 2002.

FORMA 16 (3. X–20. X) SPC Vojvodina, Novi Sad; Narodni muzej, Kikinda; Galerija „Likovni susret“, Subotica; Galerija likovni umjetnosti Republike Srpske, Banja Luka.

FORMA 17 (24. X–8. XI) Muzej Vojvodine, Novi Sad; (21. I–21. II) „Likovni susret”, Subotica.

24. januara održano je prvo „Internet veče“. Manifestacija se redovno odvijala četiri godine i njen cilj je bila popularizacija novih tehnologija.

Vizuelni identitet „Forma 16“, Lazo Satmari. 44

Povodom „Forme 17“, na Novosadskom sajmu, u okviru manifestacije „Graf biro“, održana je izložba „Znak '88–2002“. U okviru izložbe izložena su rešenja zaštitnih znakova koje su članovi UPIDIV-a realizovali od 1988. do 2002. godine.

Vizuelni identitet „Forma 17“, Nenad Lazić.

Ta latentna vezanost za folklor više se podrazumeva i naslućuje u sirovosti, gotovo grubosti nebojenog, prirodnog materijala, ili u snazi, zvonkosti i harmoniji kolorita, kao i u njegovoj povremeno prigušenoj gami, prirodnoj fakturi, jakoj taktilnosti i gruboj strukturi, ali i u umetničko-zanatskim specifičnostima samog tkanja tapiserije. Tapiserija rađena od vune nosi sa sobom osobenosti organskog, toplog i intimnog i samim tim inicira lagani, sistematični, osmišljeni, neimprovizovani rad i osećanje dobro organizovane misli.

2003 Od 3. do 24. juna u galeriji „Forma“ održana je grupna izložba članova UPIDIV-a—ilustracije za decu.

Prof. dr Irina Subotić

Irina Subotić, Zavodljivost tapiserije, u monografiji “Atelje 61, tapiserije”, ur. G. Vukadinović i I. Karlavaris, “Atelje 61” i “Prometej” Novi Sad, 2002. str. 30–53

Kalendar događaja značajnih za UPIDIV 45

2004 FORMA 18 (4. XI–14. XI) Muzej Vojvodine, Novi Sad.

Naša tradicija FORME može i mora da nam pomogne da se i dalje okrećemo humanom okolišu, kvalitetu, izboru boja i davanja mogućnosti našem čoveku (i ženi) da u konforu dostojnog okruženja rade i podižu decu u čovečnim stanovima, koriste proizvode, ambalažu namenjenu čoveku, njegovim ograničenjima kao biološkog bića. Mirko Stojnić

Vizuelni identitet „Forma 18“, Boško Ševo. 46

Mirko Stojnić, odlomak iz kataloga izložbe „Forma 18“, novembar 2004.

2006 FORMA 19 (novembar) Muzej Vojvodine, Novi Sad. Usvojen je novi Ustav Republike Srbije poznatiji kao „Mitrovdanski ustav“.

Ogroman fundus vizuelno-estetskih ostvarenja čoveka koji je svojstven samo ljudskoj vrsti, dokaz su kreativne snage i humanih potencijala čoveka, koji zaslužuje da živi bolje i srećnije nego što mu se danas dopušta. Likovno stvaralaštvo s bogatom raznovrsnošću ostvarenih vrednosti osmišljava život ljudi i njihovih zajednica. Zapravo, idealno društvo bi bilo ono koje još tokom edukacije mladih neguje kreativnost i razvija vizuelnost, a život odraslih oblikuje na način da svako može slobodno da ispoljava svoje kreativne sposobnosti i potencijale. Humanistička dimenzija umetnosti biće sve dotle prisutna među nama dokle čovek bude želeo da bude čovek. Prof. dr Bogomil Karlavaris

Otvaranje izložbe „Forma 19“, Miroslav Krstonošić i Miroslav Šilić. Dizajn znaka „Forma 19“, Ivan Ilić; Dizajn kataloga „Forma 19“, Ljubomir Maksimov.

Bogomil Karlavaris, Čovek – vizuelnost i stvaralaštvo, VANU Godišnjak, oktobar 2007, str. 81.

Kalendar događaja značajnih za UPIDIV 47

Svojstva umnoženog originala, kao i aura umetničkog, iako se radilo o delima namenjenim trošenju u sopstvenoj svrsishodnosti u vreme nastanka, omogućili su plakatu tretman umetničkog dela i savremenog komunikacionog sredstva, posebno u domenu kulture.

2009 FORMA 20 (16. I–31. I) Muzej Vojvodine, Novi Sad. U Novom Sadu je izašao prvi broj časopisa za savremenu kulturu Vojvodine „Nova misao“.

Miroslav A. Mušić

Miroslav A. Mušić, 2008. godine.

Vizuelni identitet „Forma 20“, Mina Radojević.

2011 FORMA 21 (28. IV–15. V) Muzej Vojvodine, Novi Sad. UPIDIV dobija status reprezentativnog udruženja u kulturi u Republici Srbiji.

Savremena arhitektura (Vojvodine) u novo doba ulazi sa naglašenim kapacitetom da individualno preispita svoje bogato modernističko iskustvo, da uđe u dijalog sa prostorom i, posebno, kontekstom i njegovom istorijom. Arhitekti su u našem društvu javno dosta nevidljivi i neuticajni čak i kada je u pitanju problematika za koju su direktno i strukovno vezani. Ta njihova društvena nevidljivost je plod, već tradicionalno, haotičnog stanja u društvu, kao i nemogućnosti ukupnog sagledavanja društvenih interesa. Ostaje im mogućnost za pojedinačnu borbu za bolju arhitekturu, više standarde projektovanja i izgradnje kao i poboljšanje kvaliteta života i rada korisnicima svojih objekata. Vladimir Mitrović

Dizajn kataloga „Forma 21“, Tamara Popović.

Vladimir Mitrović, Zaobilazne strategije – Arhitektura u Vojvodini na početku XXI veka, katalog izložbe, Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad, 2012. str. 8.

Kalendar događaja značajnih za UPIDIV 49

2014 FORMA 22 (2. XII–10. XII) Hol zgrade Pokrajinske vlade Vojvodine, Novi Sad.

dr Zdravko Rajčetić

Vizuelni identitet „Forma 22“, Nenad Lazić. 50

Otvaranje izložbe „Forma 22“, Uroš Nedeljković i Vladimir Mitrović.

Doajeni

Osnivačka skupštine UPIDIV-a, 1964. (prethodna strana)

Pavle Ružička (Petrovaradin, 1888—Novi Sad, 1965)

Osnovnu školu završio je u Petrovaradinu, rodnom mestu, a gimnaziju u Novom Sadu. Od 1904. do 1907. studirao je na Državnoj višoj školi za primenjenu umetnost (odsek za dekorativno slikarstvo) u Budimpešti, gde je školski program obuhvatao slikarstvo, vajarstvo, grafiku, kao i primenjenu umetnost. Polaznici su radili nacrte za nameštaj i scenografiju, iz čega se može zaključiti da je obrazovanje u ovoj školi bilo praktične namene, to jest da su se u njoj budući primenjeni umetnici pripremali za svakodnevne aktivnosti. Do konačnog povratka u rodni kraj, Ružička se stručno usavršavao u firmi „Burghard i Frank“ u Minhenu, koja se bavila isključivo izradom scenografija za pozorišta u južnim delovima Nemačke i u Austriji. Potom je radio u firmi „Kurbl“ u Budimpešti kao crtač i dekorativni slikar, a kasnije i u Bukureštu, gde se bavio crkvenim zidnim slikarstvom u ateljeu akademskog slikara Volrahta. Pred sam kraj Prvog svetskog rata nalazi se u Beču, gde drži časove u školi slikanja za ratne vojne invalide. U tom periodu srećemo ga u Novom Sadu – verovatno posredstvom majstorskih radionica u kojima je radio – gde oslikava dekorativne programe Gradske kuće i bogate privatne kuće, danas poznate kao „Matičarsko zdanje“ na Trgu mladenaca. Po završetku Prvog svetskog rata, Ružička se vraća u Novi Sad, odakle narednih dvadesetak godina učestvuje u slikanju dekoracija i pozlata brojnih pravoslavnih hramova. Izveo je zidne dekoracije u Sabornoj crkvi Svetog Đorđa u Novom Sadu i Sabornoj crkvi Svetog Nikole u Sremskim Karlovcima, kao i u pravoslavnim hramovima u Somboru, Staparu, Izbištu... Kad je 1934. godine u Novom Sadu osnovano Društvo prijatelja likovnih umetnosti, pokrenuta je i istoimena škola – uz finansijsku pomoć članova i mecena – koja je radila do 1938, prvo u Raletićevoj palati, a kasnije u prostorijama Doma trgovačke omladine. Kako izgleda, Ružička je bio jedan od predavača u toj školi, koja je svake godine organizovala izložbe svojih polaznika, gde je i on učestvovao sa slikama pejzaža i gradskih veduta.

Predložak za dekoraciju crkvenog enterijera (akvarel), 30x28 cm.

Doajeni 57

„Sveta Varvara“ (ulje na platnu), 1941. Likovna zbirka Muzeja grada Novog Sada. (prethodna strana) „Motiv sa obale Ohridskog jezera“ (ulja na platnu), 1952. Likovna zbirka Muzeja grada Novog Sada.

Doajeni 59

Medaljoni u svečanoj sali Gradske kuće u Novom Sadu, 1911.

Pavle Ružička

Posle Drugog svetskog rata bio je angažovan u Zavodu za tehničku agitaciju i propagandu „Propaganda“ (1948–1951), a potom je, kako je zabeleženo, izrađivao plakate i radio na opremanju knjiga i drugih izdanja. Kao umetnik iz Vojvodine, od 1954. godine član je Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti Srbije (ULUPUS), a 1957. ulazi u novoosnovanu podružnicu ULUPUS-a za Vojvodinu. Mada se u literaturi pominju njegovi najuspeliji plakati (Fruške gore, Palića i Vršca), danas im je teško ući u trag. U to vreme nastavio je slikarsku delatnost, slikajući mrtvu prirodu, portrete i pejzaže, koji se još uvek povremeno pojavljuju na lokalnom tržištu umetnina. Takođe je slikao predele Petrovaradina i Novog Sada, a na nekim od slika ovekovečio je ruševine fruškogorskih manastira (Rakovac). Izlagao je na kolektivnim izložbama u Novom Sadu i Subotici. V.M.

Doajeni 61

Otvaranje izložbe Zlate i Karla Baranji, Budimpešta, 1973. (prethodna strana)

Zlata Markov i Karlo Baranji

Bračni par Zlata Markov Baranji i Karlo Baranji ostavili su dubok trag u vojvođanskoj međuratnoj skulpturi, a potom, nakon Drugog svetskog rata, keramici, keramoplastici i keramoslikarstvu. Bili su jedni od osnivača i prvih članova Udruženja primenjenih umetnika i dizajnera Vojvodine. Zlata Markov Baranji (Žitište, 1906—Novi Sad, 1986) osnovnu i srednju školu završila je u Velikom Bečkereku (Zrenjaninu), a potom je nastavila školovanje u Temišvaru i Beču, gde je pohađala časove slikanja, muzike i stranih jezika. Vajarstvo je učila kod Karla Baranjija u Budimpešti, gde su je još podučavali i Ferenc Međaši (Megyessy, Ferenc) i Bela Farkaš Pankotai (Farkas, Béla Pankotai). Za Karla Baranjija udala se 1925, a početkom tridesetih godina XX veka preselili su se u Novi Sad, gde su živeli do kraja života. Tokom četvrte decenije XX veka Zlata je samostalno i sa suprugom izvela više javnih spomenika u Novom Sadu, od kojih se ističu jedinstveni skulptorski ansambl „Dečaci“ i „Devojčice“ (1938) koji se danas nalaze ispred Osnovne škole „Žarko Zrenjanin“ na Limanu III, bronzani reljef na Beogradskoj kapiji u Petrovaradinu „Ulazak srpske vojske u Novi Sad“ (postavljen 1938, uništen 1941. i obnovljen 2012.) i reljefi od veštačkog kamena „Oranje“ i „Žetva“ (1939) smešteni na fasadi Instituta za ratarstvo u ulici Maksima Gorkog u Novom Sadu. Svakako, najmonumentalniji rad Zlate Baranji, koji je izvela sa suprugom Karlom, jeste skulptura „Ikarus“ (1938) na zgradi Vazduhoplovne komande u Zemunu, arhitekte Dragiše Brašovana (1887-1965).

„Adam i Eva“ (majolika), Karlo Baranji, Novi Sad, 1966.

Ipak, ondašnja štampa eksplicitno, sa autorkinim izjavama, govori u više napisa da je na konkursu pobedila ipak samo Zlata Markov Baranji: „Ja sam sebi dala najviše truda da izradim lep model i zbog toga sam i pobedila. Bez obzira na stav ostalih, poznatijih i reklamiranih umetnika“. Verovatno je da su ovu monumentalnu fasadnu skulpturu radili zajedno. Slično je bilo i sa konkursom za figure vladara (cara Dušana i kralja Tomislava) za zgradu Narodne skupštine u Beogradu, održanog godinu dana ranije, s tim što se u štampi kao autori pominju i Zlata Markov Baranji i Karlo Baranji. Za Zlatu Markov Baranji vezane su mnoge akcije i izvesne inovacije u Novom Sadu, između dva svetska rata. Jedna od njih svakako je i inicijativa u okviru Trgovačko-industrijske i zanatske komore za osnivanje škole za aranžiranje izloga, reklamnu i primenjenu umetnost, koja je i osnovana posle rata. Doajeni 65

Nakon rata Zlata se sasvim posvetila keramici i keramoplastici, mada je učestvovala na prvoj izložbi keramike u Vojvodini (1934). Tokom 1948. godine pokrenula je Odsek umetničke keramike u Školi za primenjenu umetnost u Novom Sadu, gde je godinama prenosila svoje bogato znanje o radu u keramici. Jedna je od osnivača Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti Srbije i Vojvodine, a bila je i jedan od predsednika Podružnice za Vojvodinu Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti Srbije. Nastojeći da aktivnost beleži i učestvovanjem na izložbama, prisutna je već na prvoj izložbi keramike u Jugoslaviji, u Beogradu (1954). Prva izložba Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti Srbije potvrdila je polet i disciplinu umetnika primenjenih umetnosti, a u njenoj organizaciji bila je aktivna i Zlata Markov (1955). Njeni radovi u formi keramoplastike i keramoslikarstva odišu blagom osećajnošću i umetničkom zanesenošću. Nagrađena je srebrnom medaljom na kolektivnim izložbama u Briselu „Association Royale des Artistes Professinnels de Belgiqe“ (1958, 1969), Zlatnom formom (1965), a zajedno sa Karlom dobila je Oktobarsku nagradu Novog Sada (1969). Zlata Markov Baranji i Karlo Baranji zajednički su izlagali u Novom Sadu (1934, 1960, 1962, 1965, 1969, 1980), Subotici (1970, 1980), Segedinu (1971), Budimpešti (1973) i Bačkoj Topoli (1975).

„Selo“, Zlata Markov Baranji. „Devojčice“, Markov-Baranji. (sledeća strana) „Dečaci“, Markov-Baranji. (sledeća strana)

Zlata Markov i Karlo Baranji

Doajeni 67

Karlo Baranji (Novi Sad, 1894—Novi Sad, 1978) je osmogodišnju školu završio u Sremskim Karlovcima, gimnaziju je pohađao u Novom Sadu, a maturirao u Vrbasu. Prve pouke iz slikarstva dobio je od Jožefa Pehana (Pechan, Joszef) i Šandora Olaha (Olah, Sandor). Posle gimnazije, studirao je na Filozofskom fakultetu u Budimpešti do početka Prvog svetskog rata, kada prekida studije i vraća se u Vrbas. Već opredeljen za likovnu umetnost, odlazi u Minhen (1917) i uči kod slikara Petera Korde (Korda, Peter). Dve godine kasnije prve slikarske radove izlaže na izložbi u Budimpešti, gde ponovo dolazi 1922. da bi učio vajarstvo kod Bele Farkaš Pankotaija. Tokom naredne godine okuplja više vojvođanskih umetnika u neformalno udruženje i sa njima izlaže u više gradova Vojvodine. Po raspadu udruženja boravi u Parizu, gde radi u ateljeu francuskog arhitekte i vajara Kamila Žarnija (1923–1925). Potom ponovo boravi u Budimpešti da bi se 1930. godine vratio u Novi Sad, gde je sa kraćim prekidima, živeo i radio do smrti, zajedno sa suprugom Zlatom Markov Baranji. 68

Zlata Markov i Karlo Baranji

„Jesenje sunce“ (bronza), Zlata Markov Baranji, 80x70x45cm, Palić-Subotica,1968. „Ikar“ (veštački kamen), Karlo Baranji, aplikacija na zgradi Štaba vojnog vazduhoplovstva u centru Zemuna, 450x200x100 cm, 1938. Prvonagrađeni konkursni rad. (sledeća strana) „Đorđe Natošević“, Karlo Baranji, Novi Sad, 1936. (sledeća strana)

Karlo Baranji se u vajarstvu bavio izradom portreta, plaketa, reljefima i punom plastikom u sklopu arhitekture. Plakete i figurine radio je u akademskom, realističkom stilu sa lirskim tonovima, dok su mu portreti rađeni u duhu konstruktivizma i neosecesije sa prenapregnutim i ekspresivno deformisanim licima. Plastična dekoracija Spomen-kosturnice palih boraca u Prvom svetskom ratu u Doboju (1931) rađeni su u tom duhu. Od njegovih javnih spomenika u sklopu arhitekture, ističe se figura Đorđa Natoševića na zgradi Učiteljskog doma u Novom Sadu (1934), dok se gipsani odlivak nalazi u istoimenoj školi. Na fasadi novosadske Banovine, Baranji je pred sam početak Drugog svetskog rata izveo medaljone vojvoda iz Prvog svetskog rata (Živojina Mišića, Radomira Putnika, Stepe Stepanovića, Petra Bojovića), kraljeva Petra i Aleksandra Karađorđevića, koji su uništeni po ulasku mađarskih okupacionih trupa u grad. Uspešno ih je obnovio konzervator Ratko Kulić 2007. godine. Pored skulpture, Baranji se paralelno bavio i keramikom. Sa Ivanom Tabakovićem izradio je keramičke panoe, koje su na izložbi u Parizu osvojile Gran-pri (1937). Posle rata Baranjijevi radovi pojednostavljenih formi svedeni su na ravni sa dekorativnim elementima. Ta dela su monohromno spojena i prilagođena savremenoj arhitekturi u slobodnom prostoru, sa dosta primenjenih, folklornih i rustičnih elemenata, što odaje uticaj keramike kojom se i dalje uspešno bavio. Posleratne skulpture izvodio je u kamenu, drvetu, šamotu i gvožđu, a neke od njih izložene su u parku oko Palićkog jezera. Njegova brojna dela kamernog karaktera nalaze se u Narodnom muzeju u Zrenjaninu i Gradskom muzeju u Subotici. V.M.

Doajeni 69

Đorđe Tabaković (Arad, 1897—Novi Sad, 1971)

Tabakovićev životni put amblemski je primer stvaralačke karijere jednog srpskog i evropskog umetnika i intelektualca, rođenog i obrazovanog na području stare Austrougarske monarhije, a potom preseljenog u Novi Sad, gde ostvaruje bogatu graditeljsku i umetničku karijeru. Kao intelektualac i poliglota, Tabaković je bio izrazito proevropski nastrojena ličnost. Radeći u svojevrsnoj dobrovoljnoj izolaciji, Tabaković se nije bavio prezentacijom svoga rada, niti je aktivnije učestvovao u javnom i arhitektonskom životu predratne Jugoslavije. Na početku praktične graditeljske karijere, Tabaković se pod uticajem svog tradicionalnog obrazovanja, ali i želja provincijskih investitora, radije priklanjao eklektičkim rešenjima. Ubrzo, on postaje vodeći novosadski propagator modernih arhitektonskih stremljenja, koja su išla u korak sa savremenim evropskim tokovima – od purizma i strogog funkcionalizma u arhitektonskim koncepcijama Radničkih domova i drugih upravnih zgrada, do impresija balkanskom arhitekturom i srpskim srednjovekovnim sakralnim graditeljstvom. Svojim razvojem kao arhitekta i umetnik, Tabaković pripada plejadi najplodnijih srpskih arhitekata koji su delom obeležili period između dva svetska rata. Mada uglavnom vezan za Novi Sad, Tabaković je gradio i u drugim vojvođanskim gradovima (Kikindi, Zrenjaninu, Subotici, Zemunu, Inđiji), te tako postao nosilac regionalnog i evopskog modernizma na ovim prostorima. U relativno kratkoj projektantskoj karijeri, koja se može smestiti između 1927. i početka Drugog svetskog rata, uz podršku porudžbina retkih prosvećenih investitora male i nerazvijene provincijske sredine, Tabaković iz godine u godinu uobličava svoj arhitektonski izraz u jasan i beskompromisan modernistički stil. Na taj način, on predvodi plejadu vojvođanskih arhitekata koji su zdušno prihvatili modernistički pristup u projektovanju i izgradnji objekata različitih namena i funkcija – počevši od porodičnih kuća i vila, preko kolektivnih stambenih, javnih i upravnih objekata, do ređih primera industrijske i sakralne arhitekture. Kada se govori o uticajima koje je savremena arhitektura vršila na Tabakovića i njegov rad, nezaobilazna su njegova studijska i turistička putovanja po prestonicama Evrope, gde je imao prilike da se upozna s tekućom produkcijom modernog evropskog graditeljstva. Odrastajući u umetničkom okruženju arhitektonskog biroa svoga oca Milana, Tabaković Doajeni 73

se, po sopstvenim rečima, za graditelja pripremao od malih nogu. Studije u Pešti i Beogradu, studijska putovanja i rad u Parizu bili su prava priprema za životni put arhitekte. Pod direktnim uticajem teorije plastičnosti, rane geometrijske apstrakcije, radova članova Bauhausa i, posebno, Korbizijea, Tabaković projektuje neke od svojih porodičnih kuća. Tabaković je tokom svoje predratne graditeljske karijere, duge oko 13 godina, projektovao i izveo oko stotinu objekata različitih volumena i namena, znači više od sedam godišnje, što je veoma ozbiljan prosek za jednog graditelja s ovih prostora. Kao pragmatični arhitekta, Tabaković je u svojoj karijeri imao tek nekoliko neizvedenih projekata, što je takođe jedna od njegovih osobenosti. Projektujući različite objekte, u svakom od segmenata graditeljske prakse pokazao je zadivljujuću veštinu da pomiri želje investitora, često ključne za završni izgled objekta, svoje visoke arhitektonske standarde, ali i graditeljsku tradiciju gradova u kojima je podizao svoja dela. Sve javne objekte Tabaković od početka karijere projektuje slobodno i neusiljeno, u naglašenom modernom, bezornamentalnom stilu, ravnih krovova i savremenog pristupa izgradnji, koji je podrazumevao kako tehnički i funkcionalni momenat tako i estetske komponente i razmišljanja o neposrednom okruženju. 74

Đorđe Tabaković

Zgrada i enterijer Sokolskog doma, Novi Sad, 1936. (prethodna strana) Tanurdžićeva palata, Ulica Modene, Novi Sad, 1934-1936. (vrh strane) Stambena zgrada Ignjatović, Ulica Ilije Ognjanovića 1, Novi Sad, 1934. (gore)

U svom sakralnom opusu, nizu pravoslavnih hramova što ih je podizao, prvo u nekim mestima Bačke, a potom u novim naseljima nastalim u međuratnom talasu doseljavanja, u istočnom delu Banata, Tabaković vešto kombinuje elemente bogate sakralne srednjovekovne tradicije s detaljima arhitektonskih kompozicija zatečene, podunavske tradicije. U brojnim zgradama podignutim za državne uprave – dečja skloništa, radnički domovi i ostale upravne zgrade koje Tabaković uspešno gradi u drugoj polovini svoje karijere – primetan je značajniji upliv tendencija arhitektonskog purizma i pojačanog interesovanja za utilitarnost i iskoristivost samih objekata, od kojih se većina i danas koristi u, manje više, originalnim funkcijama. Tabakovićeva graditeljska karijera takođe je jedinstvena po plodnosti i broju podignutih građevina unutar korpusa srpske arhitekture. Slično je i s kasnijom Tabakovićevom delatnošću vezanom za umetnost i pedagoški rad, što ga predstavlja kao arhitektu koji je živeo i stvarao u dva sasvim različita društvena sistema. U svom posleratnom delovanju, Tabaković se pokazao kao svestrani stvaralac, koji se bavi raznim oblicima umetničkog izražavanja, od primenjenih umetnosti –scenografija, oprema knjiga, preko dizajna unutrašnjih prostora i nameštaja, do svog edukativnog i javnog delovanja, Doajeni 75

Đorđe Tabaković

Tabaković je ostavio neizbrisiv trag u novosadskoj, vojvođanskoj i srpskoj umetnosti u drugoj polovini XX veka. Poseban doprinos je dao u propagiranju čistih i tradicionalnih umetničkih disciplina – crteža, akvarela s motivima urbanih veduta, te tako postao rodonačelnik pojedinačnih tema i motiva. Mada je za života doživeo izvesne društvene počasti, kao dobitnik zaista značajnih priznanja jedne sredine, njegovo arhitektonsko delo u celini dugo je čekalo da bude prezentovano javnosti. U vreme Tabakovićeve samostalne izložbe 1967. godine, kao i mnogo godina kasnije, bila su poznata samo njegova najeminentnija dela u Novom Sadu, dok se o detaljima uspešne graditeljske karijere – misli se na porodične vile, pravoslavne hramove i upravne zgrade – sasvim malo znalo. Možemo reći da je veliki deo njegovog arhitektonskog opusa neopravdano bio prekriven zaboravom i nepristupačan proučavaocima modernog srpskog graditeljstva. Verovatno je to i jedan od razloga zbog kojih Tabaković nije češće pominjan, niti je svojim mnogobrojnim delima doživeo potpunu afirmaciju kao jedan od najplodnijih srpskih arhitekata međuratne moderne. U vreme koje dolazi, stvaraće se nove sintetičke studije o srpskoj arhitekturi XX veka, u kojima će Tabakovićev opus biti nezaobilazna polazna tačka za izučavanje moderne arhitekture u Vojvodini, Srbiji, pa i čitavoj Evropi, kojoj njegovo delo bez sumnje i s pravom pripada. Tabaković je bio jedan od prvih i najstarijih članova Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine (UPIDIV). V.M.

Dom novosadske trgovačke omladine, Bulevar Mihajla Pupina, Novi Sad, 1931. (prethodna strana-gore) Crkva Svetog Vasilija Ostroškog u Vojvodi Stepi, 1938. (prethodna strana) Palata Klajn, Kralja Aleksandra 6, Novi Sad, 1932. (vrh strane)

Iz monografije: Vladimir Mitrović, Arhitekta Đorđe Tabaković (1897–1971), Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture, Petrovaradin 2006.

Stambena zgrada Penzionog fonda Trgovačke i obrtne banke, Ulica Jovana Boškovića 2, Novi Sad, 1937. (gore)

Doajeni 77

Janoš Soter (Žabalj, 1902—Novi Sad, 1991)

Umetničko oblikovanje drveta (drvorezbarstvo) na tlu Vojvodine ima dugu i bogatu tradiciju. U najranijem periodu, tokom druge polovine XVII veka, uticaji u drvorezbarstvu stizali su sa juga, a u svom punom procvatu, tokom čitavog XVIII i XIX veka, kada je kvalitet još više unapređen, stilski uticaji stižu iz srednje Evrope, naročito Austrije, jedne od prestonica umetničkog oblikovanja drveta na Starom kontinentu. Tokom ovih vekova, duborez je bio skoro isključivo vezan za religioznu tematiku, a bio je tretiran kao visokocenjena slobodna umetnost. Početkom XX veka pojavljuju se nove generacije drvorezbara ponikle i stasale na području Vojvodine i južnih delova Austrougarske monarhije. Janoš Sopter se školovao u Budimpešti, Kuli i Subotici, gde posle pohađanja ekonomske škole, 1920. godine stupa u drvorezbarsku radionicu Mihalja Kovača, da bi 1922, posle učenja zanata, dobio diplomu drvokipara. Prvi značajni rad ostvaruje u radionici Koste Todorovića u Beogradu na izradi ikonostasa u pravoslavnoj crkvi Ružica (1924-1925). Tokom 1927. godine, nastanjuje se u Novom Sadu i posle kraćeg rada sa Vekerleom u zajedničkoj umetničkoj radionici za izradu duboreza, osniva i vodi sopstvenu radionicu u kojoj je aktivan od 1929 do 1944. godine. Tokom tog plodnog vremena radi na izradi kompletnih ansamabla i enterijerskih predmeta za brojne novosadske porodice, posebno porodicu Dunđerski, kao i brojna duborezačka dela za crkve različitih konfesija, od kojih se ističu vajarski radovi na oltaru i predikaonicama rimokatoličke crkve Svete Jelisavete na Telepu (1930) i oltarske dveri za kapelu Svetozara Vlaškalića u Mošorinu (1939). Učestvuje i na prvim novosadskim izložbama zanatstva u halama fabrike nameštaja „Atlas“ (1929) i u okviru tzv. Novosadske nedelje (1932). Radovi iz tog perioda odlikuju se raznovrsnim floralnim i arhitektonskim motivima sa ukomponovanim dopojasnim ljudskim figurama koje najčešće izrastaju ili urastaju u biljnu ornamentiku. Kao vrsni crtač radio je po sopstvenim nacrtima uvek insistirajući na unikatnim predmetima.

Detalj sa rama (duborez), Likovna zbirka Muzeja grada Novog Sada.

Posle Drugog svetskog rata nastavlja sa radom za crkvu, izrađuje kivot za Nikolajevsku crkvu u Novom Sadu (1946) i vrši obimnu restauraciju oltara rimokatoličke crkve u Vrbasu (1948). Početkom pedesetih godina radi duborezni nameštaj i ansamble za Matičarsko zdanje i kabinet za predsednika gradske uprave i salu za svečane prijeme u Gradskoj kući (1952-53 ). Od 1954. godine postaje stalni saradnik Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture, gde narednih godina izrađuje plastiku za Doajeni 81

glavne i bočne oltare, lustere i restauratorske poslove za rimokatoličku crkvu Svete Ane u Malom Iđošu, kivot za crkvu Svetog Teodora Tirona u Irigu (1957), kao i duborezačke radove za crkvu samostana Svetog Juraja u Petrovaradinu (1958) i sitnije delove enterijera u Pećkoj patrijaršiji (1961). Od značajnijih restauratorskih radova koje je izveo, ističu se i radovi na ikonostasima Nikolajevske crkve u Novom Sadu, manastirskih crkava u Beočinu i Hopovu, stare crkve u Sremskim Karlovcima, crkvama u Ečki, Kikindi itd. Izabran je za redovnog člana Podružnice za Vojvodinu, Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnika Srbije (ULUPUS) 1961. godine, a bio je i član Udruženja konzervatora i restauratora SR Srbije. Učestvuje na izložbama zanatstva, primenjene umetnosti i drvorezbarstva u Novom Sadu (1949), Zagrebu (1950), Beogradu (1955), Zrenjaninu (1958) i Galeriji Matice srpske koju je priredio Pokrajinski zavod, gde je prikazana Soterova restauracija ikonostasa iz Mihaljevca (1966). Takođe, redovno je učestvovao na svim Formama, a “Zlatnu formu” osvojio je 1974. godine. 82

Janoš Soter

„Ogledalo u drvenom ramu“ (duborez), 1938. Zbirka strane umetnosti, Muzej grada Novog Sada. „Neobarokna fotelja“ (duborez), Zbirka strane umetnosti, Muzej grada Novog Sada. (sledeća strana)

Duborez za komadni nameštaj, Maskeron, kornukopije i fantastična bića, 1976. Crtež za duborez (hartija i olovka), Likovna zbirka Muzeja grada Novog Sada. (naredna strana)

Janoš Soter

U svom detaljnom monografskom tekstu posvećenom kompletnom opusu Janoša Sotera, publikovanom u Radovima vojvođanskih muzeja (1972-1973), istoričarka umetnosti Vera Jovanović zaključuje da je Soter isključivo umetnik duboreza, pre svega onog ornamentalnog na predmetima utilitarne prirode, bilo da se radi o profanom ili crkvenom enterijeru. Njegov rad, nastavlja ova autorka, u celini se odlikuje izvanrednom preciznošću i čistotom umetničke obrade. Svaki dekorativni element je jasan i izveden do detalja, veoma određeno i logično. Pošto je bio izvanredan crtač, uvek je povezivao centralne sa drugim motivima, formirajući žive i koherentne kompozicije. U dekorativnoj plastici, Soter nije imao ambicija da izmišlja neki novi stil. On je varirao stilske elemente i detalje u sopstvenim nacrtima, ali se u osnovi držao starijih stilova – baroka, rokokoa, stila Luja XV, čipedela i dr. Zahvaljujući dobrom poznavanju tih stilova, bogatom iskustvu i vlastitoj tehnici rada, Soter je uspevao da ostvari lepe i pravilne proporcije svog nameštaja i da vešto uklopi u jednu celinu raznorodne stilske detalje, po sopstvenom izboru. Od samog početka Soterovo stvaralaštvo bilo je okrenuto prošlosti, njenim stilovima i raskoši. Idući svojim putem, mnoge okolnosti iz njegovog života i rada odvajale su ga od savremenog pristupa umetnosti, od savremenih tokova i zbivanja u njoj. Stoga je ostao usamljeni stvaralac u oblasti drvorezbarstva, preciznije, dekorativnog vajarstva ili, kako piše u njegovoj diplomi, drvokiparstva, pa je tako i njegova pojava značajnija i dragocenija, jer se malo ko u drugoj polovini XX veka tako studiozno i seriozno bavio ovom disciplinom primenjene umetnosti, koja je vekovima na našem tlu imala svoje važno i priznato mesto. V.M.

Doajeni 85

Katinka Evinger Kovačević (Veliškovci kod Valpova, Hrvatska, 1904—Novi Sad, 1990)

Osnovnu i srednju školu pohađala je u Novom Sadu. Završila je Školu za primenjenu umetnost u Budimpešti (1928), a potom i viši stepen za zvanje Likovnog pedagoga u Sekešfahervaru u Mađarskoj. Iste godine vraća se u Novi Sad, gde je do 1937. godine radila u čuvenoj knjigovezačkoj firmi Đorđa Ivkovića na umetničkom povezivanju knjiga u kožu, izradi ukrasnih albuma, diploma i garniture za pisaće stolove. Najveći deo tog materijala nalazi se u inostranim zbirkama i ustanovama. U isto vreme i do kraja rata, radi u svom ateljeu, kao prva primenjena umetnica u Vojvodini, na svili, tilu, hartiji, koži, srebru i porcelanu, kada, između ostalog, izrađuje abažure, salonske lutke, ukrasno veštačko cveće, kao i kožne aplikacije na haljinama. Tokom Drugog svetskog rata bila je nastavnica ručnog rada u Ženskoj zanatskoj stručnoj školi, a potom predaje dekorativno crtanje u Učiteljskoj školi i na tekstilnim odeljenjima Industrijske i zanatske škole u Novom Sadu (1945-1950). U Etonografskom odeljenju Vojvođanskog muzeja (danas Muzeja Vojvodine), radila je kao restaurator za tekstil, kožu i hartiju do penzionisanja 1962. godine, gde je prikupila veliki broj muzejskih eksponata narodne radinosti na tekstilu i koži. Radeći na terenu, u najranijem periodu delovanja muzeja, prikupljala je i raznovrsnu istorijsku i etnološku građu koja se sastojala od prikaza narodnih običaja, nošnji i rukotvorina nacionalnih zajednica, posebno Mađara, širom Vojvodine. U isto vreme radila je i ilustracije sa crtežima narodnih nošnji i njihovim detaljima koji su kasnije objavljeni u monografiji „Etnološki atlas Vojvodine“ i „Narodne nošnje u Vojvodini“. Kao restaurator tekstila, proučavala je bojenje prirodnim bojama o čemu je, do danas, ostavila neobjavljenu građu. Izrađivala je i nakit i ukrase na porcelanu i pergamentu, ali je kao umetnica imala najviše domete u umetničkoj obradi kože. Bila je jedan od osnivača i prvih članova UPIDIV-a (Podružnice za Vojvodinu ULUPUS-a) 1953. godine, a učestvovala je i na prvoj izložbi primenjenih umetnika u Beogradu (1955).

Kapa zlatara iz Banata.

Samostalno je izlagala u Salonu primenjenih umetnika i dizajnera Vojvodine 1978. godine („Jesenja rapsodija“). Od 1929. godine učestvovala je na većem broju kolektivnih izložbi, manifestacija, sajmovima i susretima primenjenih umetnika u zemlji (Novi Sad, Sremska Kamenica, Beograd, Leskovac) i inostranstvu (Sekešfahervar, Budimpešta/Mađarska; Milano/Italija; Noridž/V. Britanija; Bratislava/Slovačka; Hamburg/ Nemačka). Redovno je učestvovala na izložbama “Forma”, a nagradu V.M. “Zlatna forma”, dobila je 1971. godine za ansambl od kože. Doajeni 89

Josip Ester (Novi Sad, 1913—Novi Sad, 1993)

Ne tako davno, grafički dizajn bio je deo zanatske prakse. Tadašnji dizajner je morao posedovati praktične veštine iz oblasti primenjenog slikarstva i grafike, i samo su retki bili uspešni u poslu. Jer u vreme manuelne realizacije marketinških ideja i grafičkih komunikacija od pojedinca se tražilo da u isto vreme bude maštovit, likovno kvalitetan, brz u realizaciji i – naravno – da sa svojim rešenjem bude tržišno uspešan. Zato su samo pojedinci mogli u kontinuitetu da rade ovaj posao. Jedan od takvih stvaralaca, koji pripadaju staroj generaciji grafičkih dizajnera i propagandista, jeste i novosadski grafički dizajner Josip Ester. Nakon završene srednje škole u Novom Sadu, Ester je učio primenjenu grafiku u Budimpešti kod prof. Đerđa Konečnija. Konečni je bio poznati mađarski slikar, grafičar, dizajner specijalizovan za oblikovanje poštanskih maraka i likovni pedagog. Iskustvo koje je Ester stekao kod Konečnija kasnije će primeniti u samostalnom radu, kroz koji će tako provejavati i duh evropski, veoma cenjene budimpeštanske škole grafičkog oblikovanja. Međutim, nakon povratka iz Budimpešte, Ester je svoje likovno obrazovanje dovršio u radionici i slikarsko-reklamnom ateljeu „Lazić i sin“, nakon čega je otvorio svoju veoma opremljenu grafičku radionicu. U predratnom periodu realizovao je kvalitetan reklamni materijal za novosadske privrednike, koji više nisu morali odlaziti radi njega u Budimpeštu, Beč ili Prag. Radionica je radila sve do 1948. godine, kada Ester prelazi u novosadsko preduzeće za privrednu reklamu „Jugoreklam“, gde se nalazio na funkciji tehničkog direktora sve do 1958. godine. Nakon rada u „Jugoreklamu“ Ester odlazi u slobodne umetnike. U međuvremenu, 1954. godine postao je član Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti Srbije (ULUPUS). Godine 1956. bio je jedan od inicijatora za osnivanje ULUPUS-ove podružnice za Novi Sad i Vojvodinu, a po osnivanju i njen aktivni član u upravi. Kasnije će se ova podružnica transformisati u UPIDIV.

Poštanska marka, 1954.

Esterova osnovna preokupacija u dizajnerskom radu bila je oprema za knjige, oblikovanje ambalaže i plakata, a onda i svih drugih materijala iz oblasti grafičkih komunikacija. I pored toga što Ester važi za jednog od prvih posleratnih grafičkih dizajnera u Vojvodini, on je i čovek koji nije imao predrasude o poslu kojim se bavio, pa je tako radio i na izradi maturantskih i bioskopskih panoa, veoma popularnih u Novom Sadu nakon rata, a sarađivao je i s brojnim preduzećima, kao što su „Putnik“ iz Novog Sada, „Fadip“ iz Bečeja, „Albus“ iz Novog Sada, „Idol“ iz Novog Sada i dr. Doajeni 93

Naglasimo da je Ester bio angažovan na izvođenju slikarskih i grafičkih radova u okviru opremanja sajamskih štandova za brojne privredne kolektive u Jugoslaviji i inostranstvu. Na ovim poslovima je tesno sarađivao sa Saveznom spoljnotrgovinskom komorom i „Yugoslaviapublicom“ iz Beograda. Kada govorimo o stilu Josipa Estera kao grafičkog dizajnera, onda moramo izdvojiti njegov rad u periodu s početka pedesetih do prve polovine sedamdesetih godina prošlog veka. U ovoj fazi pune kreativne zrelosti otkrivamo veoma intuitivno postavljen plan u pristupu oblikovanju različitih grafičkih rešenja, koji on gradi na temelju bogatog radnog iskustva. Dizajnirajući logotipe za brojne privredne kolektive, Ester je pokazivao izrazitu sklonost ka tipografskoj zasnovanosti svojih rešenja. Kao polazište u razvoju ove vrste forme, koristio je manuelno izveden kaligrafski predložak, koji je zatim konačno uobličavao prema zakonitostima primenljivosti znaka u kontekstu masovne tržišne komunikacije. U oblasti ambalaže kretao se u okviru predratnih trendova, čiji je sadržaj obogatio primenom savremenih principa grafičkog oblikovanja ambalaže razvijenih nakon rata u Americi i Zapadnoj Evropi. Zato su njegova ambalažna rešenja odudarala od vladajućeg socijalističkog minimalizma, zračila su bogatstvom forme, elegancijom i na veoma rafiniranom nivou – buržoaskom dekadencijom. Kao vešt crtač i slikar, izbegavao je fotografske i foto-grafičke ilustracije, što je izrazito primetno u sferi dizajna poslovne grafike i oblikovanja knjige. Prospekte je realizovao pridržavajući se principa predratno razvijenog funkcionalnog stila, koji se uz određene izmene, u evropskoj dizajnerskoj praksi, zadržao gotovo do početka sedamdesetih godina prošlog veka. Kod oblikovanja knjige dozvoljavao je sebi najveći stepen slobode izražavanja, što ukazuje na činjenicu da je bio svestan, ne samo vladajućih trendova u oblasti grafičkog oblikovanja, već i u oblasti čiste umetnosti. Nagrađivan je u Zrenjaninu 1968, gde je dobio Pohvalnicu; 1967. u Novom Sadu dobio je Zahvalnicu ULUPIUID-a Vojvodine, u Bratislavi je 1967. na Izložbi Forma 3 dobio Diplomu; 1970. u Novom Sadu je primio Zlatnu medalju i Diplomu na poljoprivrednom sajmu; 1971. u Novom Sadu dobio je priznanje UPIDIV-a. Samostalno je izlagao u Subotici 1952. godine. Grupno je izlagao: u Beogradu 1955. i 1960; u Zrenjaninu 1958, u Zagrebu 1960, u Novom Sadu na bijenalnim izložba UPIDIV-a Forma 1965, 1966, 1968 i 1971. i u Bratislavi 1967 godine. Z.R.

Josip Ester

Zaštitni znakovi za velika domaća preduzeća. (prethodna strana) Ambalaža za Muskat, proizvođač Agro-industrijski kombinat Čoka.

Doajeni 95

Lepo piši srpski, pa će ti sav svet zavideti.1

Ivan Boldižar, citirano prema Mladen Bulut Anđelkov, „Izgnanik sa Adica“, Dijaspora, dvojezični švedsko-srpski časopis za kulturu, kolumna „Život ćirilice“ n.d. dostupno na: www.dijaspora.co

Ivan Boldižar (Novi Sad, 1917—Novi Sad, 1986)

„Kao nijedan umetnik u istoriji ćirilične pismenosti u nas, Boldižar je sa nervom i zapaženim senzibilitetom autorizovao nekoliko ćiriličnih slovnih setova dajući im prekrasni lik i toliko potrebnu im harmoniju. Pod njegovim magičnim perom nekada nezgrapni, sirovi i nemaštoviti likovi savremenog rukopisnog i industrijskog pisma ćirilice povratili su lepotu ranijih pismovnih oblika iz vremena divnih stranica cetinjskog Oktoiha ili Senjskog glagoljskog Misala.“2 Ivan Boldižar, grafičar, kaligraf, tipograf i dizajner pisma, rođen je u Novom Sadu. Litografski zanat izučio je u Osijeku. Još kao učenik, 1936. godine, pobedio je na konkursu za grafičko rešenje Grafičke revije. Radio je u grafičkim preduzećima u Zagrebu, Budimpešti i Osijeku. Nakon Drugog svetskog rata osniva litografsku radionicu u novosadskoj „Propagandi“ (kasnije „Jugoreklam“). Godine 1957, prelazi u novoosnovani „Forum“, gde je rukovodio litografskim odeljenjem, do penzionisanja 1976. godine. Ivan Boldižar bio jedan je od osnivača UPIDIV-a, i prvi Jugosloven koji je postao član ATIPI-a (Internacionalne asocijacije tipografa). Među značajnijim nastupima na međunarodnoj sceni izdvajaju se izložbe u SAD-u, u Njujorku na Međunarodnoj izložbi kaligrafije, 1981. i 1982. godine i teksaškom gradu Ostinu 1984. godine, kao i u Nemačkoj na najvećem međunarodnom sajmu grafičke industrije DRUPA u Dizeldorf 1983. godine. Međutim, vrhunac priznanja njegovom stvaralaštvu svakako predstavlja samostalna retrospektivna izložba u Muzeju međunarodne umetnosti knjige i pisma Klingspor u Ofenbahu, 1984. godine. Boldižar je jedini jugoslovenski dizajner čija je pisma (Orfelin 1 i 2, Boldižar Sans Bold) Albert Kapr, objavio u svom kapitalnom delu Umetnost pisma3 1971. godine, što svedoči o njegovom značaju u periodu bavljenja dizajnom tipografskih pisama.

Plakat za izložbu u Muzeju međunarodne umetnosti knjige i pisma Klingspor, Ofenbach, 1984. 2 Miodrag Nedeljković, Nekrolog Ivanu Boldižaru, Novi Sad, 8. 6. 1986. g.

Albert Kapr, „Schriftkunst“. Verlag der Kunst, 1971. Dresden, p. 244.

Kao dete iz materijalno skromne porodice, iako likovno nadaren, Ivan Boldižar morao je biti upućen na zanat, te se kao grafičar obrazovao i usavršavao putem autodidakta. Uporan na putu samopotvrđivanja i potvrđivanja pred drugima, postepeno je rastao i prerastao u vanserijskog majstora grafičke umetnosti i zanata, od kojeg su kaligrafiju učili mnogi doajeni i istaknuti članovi UPIDIV-a. Boldižar je svoje iskustvo tokom usavršavanja krasnopisa pretočio, u tada jedinstvenu didaktičku publikaciju, koju je u saradnji sa Francom Lešnikolom, objavio pod nazivom Dekorativna pisma: Priručnik za učenike srednjih tehničkih i stručnih škola, 1955. godine. Doajeni 99

100

Ivan Boldi탑ar

Pisma Boldiz, Janus i Triton za Bertold (H. Berthold AG), 1975. (prethodna strana) Kaligrafska bravura, citat iz knjige Matka Meštrovića „Teorija dizajna i problemi okoline“.

Kaligrafija i knjižna iluminacija bile su velike ljubavi ovog cenjenog majstora grafičke umetnosti i zanata. Stoga ne čudi njegovo divljenje liku i delu Vilijama Morisa u čijim je pismima i ornamentici često pronalazio inspiraciju. Morisonova pisma Troj tajp (Troy type), i Golden tajp (Golden type), očigledno su bila inicijalna inspiracija za pisma Triton, odnosno Boldižar antikvu (Boldižar Antiqua). Pritom, osetan je uticaj nadgradnje veština umetnosti i zanata u stilu art-nuvo, specifično za Boldižara uticaji dela majstora i profesora Rudolfa fon Lariša, a ponajviše Ota Ekmana, čiji je Ekman šrift (Eckmann-Schrift) iz 1900. godine, upravo manirizmom jugendstila toliko uticao na oblike pisama Boldiz, Janus i Triton. Boldižar je navedena pisma oblikovao tražeći sopstveni autorski idiom, opredelivši se tako, očigledno s namerom distanciran od glavnog modernističkog toka. U bogatom likovnom izrazu, koji odiše negovanjem lepe tradicije i poetike neustrojenog manirizma, Boldiz, Janus i Triton apeluju jedinstvenim retoričkim modom svojevrsnog etosa, satkanog finim prožimanjem vizuelnih retoričkih shema: poliptoton, aliteracija i paralelizam. Lincence za tipografska pisma Boldiz, Janus i Triton, od majstora je 1975. godine otkupila čuvena nemačka slovolivnica Bertold. Boldižar je permanentno bio angažovan na iznalaženju novih oblika pisama. Godine 1980. oblikovao je tipografsko naslovno pismo udvojenih poteza, po strukturi nalik novinskoj antikvi, koje prvo u verzalnom setu objavljuje pod nazivom Sava, da bi nakon uspešno usaglašenog seta za kurent, pismo otkupila poznata slovolivnica Štempl (nem. Stempel, u sastavu kompanije Lajnotajp, eng. Linotype) i distribuirala ga pod nazivom Isar. Pored tipografskih pisama koja su se licencirano distribuirala za potrebe različitih foto-slog sistema, mnogi oblici pisma oblikovani su za karakteristične logotipe, poput zaglavlja dnevnih listova HID, Magyar Szó i Rusko slovo. Doajeni 101

Kvalitet i značaj Boldižarovog opusa za kulturu Vojvodine, ogleda se u podjednako pasioniranom bavljenju ćiriličnim i latiničnim pismom. Kod ćirilice je taj problem bio znatno slojevitiji, jer je majstor pred sebe postavio težak zadatak: osavremenjavanje formi baroknih srpskih pisama po uzoru na bakroreze Hristofora Žefarovića i Zaharija Stefanovića Orfelina. Povodom proslave jubileja 125 godina, Matica srpska je 1972. godine izdala reprint izdanje Stematografije Hristofora Žefarovića, koje je za jubilej uz recenziju priredio dr Dinko Davidov. Korice i uvodne strane ovog izdanja rešene su pismom Ivana Boldižara, specijalno oblikovanim za ovu priliku. Lepota ovog pisma i značaj za kulturu srpske ćirilce ogleda se u Boldižarovom analitičkom i znalačkom radu na uobličavanju pisma koje je Žefarović 1741. godine, „bojažljivim“ nagoveštajem uobličio u svojevrstan novi prelazni oblik iz poluustava u formu građanskog pisma4. Boldižar je stoga imao pred sobom težak zadatak. Trebalo je Žefarovićevo hibridno četvorolinijsko, ali po obliku i strukturi grafema, majuskulno pismo, preoblikovati u novo funkcionalno i lepo, po strukturi savremeno tipografsko pismo, a da se pritom ne naruši Žefarovićev idiom. Rezultat rada na kaligrafskom pismu za jubilarno izdanje Stematografije, Boldižar je nadogradio i razvio u novom projektu, ovoga puta jubilarnog izdanja Gorskog vijenca, za koji je do kraja uobličio tipografsko pismo Njegoš (kasnije nazvano Obod) 1981. godine. Pismo i jubilarno izdanje, poručila je Crnogorska akademija nauka. Novo tipografsko pismo sada već možemo opisati kao ćiriličnu formu barokno-rokajne umetničke antikve, sa premisama poluustavne srpske ćirilice. 102

Ivan Boldižar

Okolnosti u kojima Žefarović svojevremeno izrezuje stranice u bakru novim oblikom po uzoru na reformisanu ćirilicu Petra Velikog, uslovile su ovakav vid kompromisa. Radi se naime o stavu Srpske pravoslavne crkve, koji se kao podrška Ruskoj pravoslavnoj crkvi, prema Građanskoj azbuci Petra Velikog, odnosi kao otuđenju od pravoslavnog. Imperator je, kako je poznato, Rusiju reformisao u skladu sa kulturom zapada, što je u skladu sa razvojem grafičke kulture moralo podrazumevati prelazak sa srednjevekovnih formi pisma na nove forme antikva pisma. Građanska azbuka je za barokne srpske gravere značila inicijaciju za zakasneli preporod umetnosti kod Srba, međutim Žefarović kao pionir preporoda naišao je na neodobravanje crkve već nakon prvih rezova načinjenih u grafici „Sveti Sava sa srpskim svetiteljima doma Nemanjića“, te mu je preporučeno da se koristiti „primerenom formom ćirilice“. Nakon ovog pokušaja, Žefarović se u svom bakrorezačkom opusu nije vraćao novoj formi svetovne ćirilice te je postepeno predefinisao idiosinkratičan oblik ustavno-baroknog pisma. Vidi detaljnije: Slobodan Nedeljković i Uroš Nedeljković, „Put ka novoj formi baroknog ćiriličnog pisma“, Zbornik 3. naučno-stručnog simpozijuma GRID 2006, FTN, Novi Sad, 2006, str. 81–88; Slobodan Nedeljković i Uroš Nedeljković, „Pismo i tipografija“, FTN, Novi Sad, 2012, str. 176–180;

„Stematografija“, Matica Srpska, dr Dinko Davidov, 1972. (prethodna strana) Obod pismo, 1981. (prethodna strana) „Gorski Vijenac“, bibliofilsko jubilarno izdanje, Forum Novi Sad, 1981. Dizajn pisma-Ivan Boldižar. Oprema knjige-Ferenc Maurič i Lajoš Ileš. (korice i detalj)

Doajeni 103

104

Ivan Boldi탑ar

Nagrade i povelje, kaligrafski radovi.

Doajeni 105

Pismo u koje će Boldižar uložiti značajnije napore, a koje će mu naknadno doneti pravu satisfakciju u vidu međunarodnog priznanja5, jeste kurziv, rađen prema nacrtima Zaharija Stefanovića Orfelina. Ovaj barokni srpski kaligraf i bakrorezac, koji je publikovao najlepše ćirilične štampane knjige6, po obimu svog dela, a posebno po širini svojih interesovanja i talenata, bio je prava inspiracija za „tipografsko–kaligrafsko“ preoblikovanje ćiriličnog kurzivnog pisma7. Boldižar je sagledao obim Orfelinovog dela i procenio da bi preoblikovanje kurzivnih Orfelinovih ćiriličnih pisama u jedan savremeni supstitut u vidu tipografskog pisma, zapravo mogao postati veoma značajan nematerijalni artefakt kulturne baštine Vojvodine, jer je i pored značaja za očuvanje srpske ćirilice u smislu povećanja broja dostupnih tipografskih ćirilica, u ovom pismu video i nesvakidašnji budući oblik latiničnog kurziva, koji je naposletku i oblikovao. Posle ovog slojevitog rešenja, za koje je razvio dva seta malih slova, Ivan Boldižar je pristupio oblikovanju svetlije i po tipografskim kanonima uređenije alternacije ovih kurzivnih formi, u pismu koje objavljuje kao svoje konačno rešenje pod nazivom Boldižar Orfelin. Kaligrafske bravure Ivana Boldižara na poveljama zbratimljenih gradova krase prostorije gradskih kuća, Modene, Dortmunda i Novog Sada. Brojne su diplome, priznanja i zahvalnice koje je izveo u sebi svojstvenim izvedbama minuskule, protkane raskošnim verzalijama i inicijalima u formi uncijale i majuskule. Među brojnim nagradama i priznanjima koje je Ivan Boldižar dobio za profesionalne rezultate u oblasti primenjene umetnosti i dizajna, treba izdvojiti Oktobarsku nagradu grada Novog Sada, i nagradu Crnogorske akademije nauka i umjetnosti, za dizajn pisma. Ivan Boldižar je od 1972. do 1985. godine priredio tridesetak serioznih izložbi u najčuvenijim galerijama u Budimpešti, Pragu, Dizeldorfu, Ostinu, Njujorku i Osaki. Tokom tih internacionalnih nastupa, Boldižar je upoznao savremenike, Hermana Zapfa i Imreta Rajnera, čuvene dizajnera pisma8 i upravo je veliki Zapf podržavao i podsticao Boldižara da radi na ćiriličnim oblicima. Za kulturu Vojvodine i Novog Sada, možda značajnije od nasleđa u zbirci artefakata jeste heterotopijsko nasleđe, koje se u delu Ivana Boldižara ogleda u likovnom oplemenjavanju i humanizaciji ćiriličnog pisma i negovanju tradicije interkulturalnosti na ovim prostorima.

vidi napomenu 3.

Kaligrafske „propise“ za srpske i vlaške škole, Marinoreze i omaž izdanje Petru Velikom, otisnute u njegovoj „bakro–štampariji” u Sremskim Karlovcima oko 1759. g. 6

U.N.

Slobodan Nedeljković i Uroš Nedeljković, Isto.

Pri nabrajanju kruga autora sa kojima je Boldižar razmenjivao mišljenja i delio sličan senzibilitet, ne treba izostaviti ni nešto mlađeg ali zasigurno najpoznatijeg dizajnera pisma sa ovih prostora, profesora Jovicu Veljovića. 8

106

Ivan Boldižar

Isar Pismo, Linotype, 1980. (prethodna strana) Sva pisma Ivana Boldi탑ara

Doajeni 107

Stanislava Ceraj Jatić (Ljubljana, 1919—Novi Sad, 2013)

Pozorište predstavlja jednu od najstarijih umetničkih institucija ljudskog roda i još od svog antičkog utemeljenja u Staroj Grčkoj predstavljalo je sublimaciju aktuelne društvene misli pretočene u umetnički izraz. Zajedno sa svim istorijskim preobražajima koja su zahvatala pozorište, od njenog demokratskog do elitističkog ustrojstva, pa opet nazad, menjao se i odnos prema kostimu kao vizuelnoj komponenti predstave. U osnovi, scenski kostim predstavlja odeću i obuću, ali i šminku, što sve zajedno treba da pomogne glumcu u oživljavanju lika koji tumači, a od čega dobrim delom zavisi i uspešnost cele predstave. Ova osnovna funkcija kostima kroz istoriju nije se mnogo promenila, ali se menjao odnos prema kostimu kao sredstvu izražavanja. Tako je npr. kod Starih Grka bio svedeniji, kod Rimljana i u srednjem veku se koristila svakodnevna odeća, a opet u pozorištu 18. veka, kostim je bio naglašeniji, glamurozniji. U današnjem evropskom pozorištu, izbor i kreacija savremenog kostima uglavnom zavisi od dominatne rediteljske odluke, međutim i pored toga, savremena kostimografija postala je samostalna disciplina primenjene umetnosti. A kostimograf umetnik koji pre svega poznaje istoriju stilova oblačenja, vešto izrađuje skice kostima, nadgleda njihovu izradu ili samo bira kostime iz pozorišnog fundusa, da bi ih konačno uklopio u totalitet jedne predstave. Upravo zbog sagledavanja svih pozorišnih činilaca od kojih zavisi uspešno realizovana savremena pozorišna predstava, rad kostimografa predstavlja veoma zahtevan i odgovoran posao. Jedan od istaknutijih stvaralaca savremenog kostima na našim prostorima, koji će ostati upamćen po svojim autentičnim kostimografskim interpretacijama, bila je novosadska kostimografkinja Stanislava Ceraj Jatić.

„Velika Katarina“ Bernard Šo, SNP, Novi Sad, 1955.

Rođena je u Ljubljani, gde je 1938. godine u Ženskoj zanatskoj školi položila majstorski ispit za modnu krojačicu. Nakon školovanja odlazi u Prag, gde je nameravala da završi školu za modne kreatore, ali je u tome omeo početak Drugog svetskog rata. Vraća se u Sloveniju da bi se pridružila partizanskom pokretu. Dva puta je hapšena i teško mučena. Nakon rata dolazi u Srbiju i u Beogradu se upisuje na Akademiju za primenjene umetnosti, na odsek za kostimografiju. Nakon što je diplomirala 1952. godine, po preporuci rektora Akademije, angažovana je od strane Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, kao prvi, stalno zaposleni kostimograf u istoriji ove kuće, gde je radila do penzionisanja Doajeni 111

1970. godine. Ta prva godina rada u SNP-u bila je teška za ovu umetnicu. Samo u toku jedne sezone, Stanislava Jatić je morala samostalno da osmisli kostime za osamnaest premijera: za pet operskih, dve baletske i jedanaest dramskih predstava. I inače je tokom svog radnog veka samostalno realizovala kostime za sva tri ansambla pozorišta. Redovni je član Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine (UPIDIV) od 1964. godine. U SNP-u je ostvarila plodnu karijeru sa 375 uspešno ostvarenih kostimografskih rešenja za dramu, balet i operu. Navedimo neke od važnijih predstava: „Mande“ (Marin Držić), „Pokojnik“, „Dr“, „Sumnjivo lice“, „Put oko sveta“ (Branislav Nišić), „Junaci Pavlove ulice“ (F. Molnar), „Staklena menažerija“, „Tetovirana ruža“ (Tenesi Vilijamsa), „Mećava“, „Klupko“ (P. Budak), „Zla žena“, „Pokondirena tikva“ (Jovan Sterija Popović), „Ekvinocio“, „Maškarte ispod kuplja“ (I. Vojnović), „Don Žuan“ (Molijer), „Leda“, „Vučjak“ (Miroslav Krleža), „Ljudi bez vida“ (J. Kulundžić), „Muzički pajaci“ (L. Zilahi), „Đido“ (J. Veselinović – D. Brzak), „Duboko plavo more“ (T. Ratingen), „Nad popom popa“ (B. Čiplić), „Otelo“, „San letnje noći“, „Hamlet“ (Vilijem Šekspir), „Putujujuće društvo“ (C. Sremac – R. Vesna), „Nora“ (H. Ibzen), „Velika Katarina“ (Bernard Šo), „Događaji u mestu Goti“ (C. Grum), „Šarena lopta“ (I. Torkar), „Obzirna bludnica“ (Žan Pol Sartr), „Izgubljeno pismo“ (J. L. Karađele) „Optimistička tragedija“ (V. V. Višnjevski), „Dvanaest gnevnih ljudi“ (R. Rouz), „Lizistrata“ (Aristofan), „Pera Segedinac“ (Laza Kostić), „Izbiračica“ (Kosta Trifković), „Čovek, životinja i vrlina“ (L. Pirandelo), „Juniona i Taun“ (Š. O'Kejsi, „Ženidba“ (N. V. Gogolj), „Rezervista“ (A. Rivemal), „Banović Strahinja“ (B. Mihajlović – Mihiz) i dr.

112

Stanislava Ceraj Jatić

„Veliki Mak“ Erih Koš (scena iz predstave), SNP, Novi Sad, 1968. „Bogojavljanska noć“ Vilijam Šekspir, SNP, Novi Sad, 1969. Ivan Hajtl kao Vitez Tobi i Dragoljub Milanović kao Andreja Groznica. (sledeća strana)

Doajeni 113

O ukupnom radu Stanislave Ceraj Jatić, najbolje se izjasnila Mirjana Danilović: „Ovako izrazit stvaralački potencijal, savladan upornom i ličnom disciplinom, razvijao se kroz specifične likovno-teatarske komponente sa jasnim atributima; znalački potez (crtež i boja), ton elegancije i odmerenost (izbor materijala), sklonost da se izmiri psihološka veza između protagoniste i kostima (pokret, akcija); jednom rečju insistiranje na HARMONIJI. Ovom prilikom uspostavljena je idealna spona slikara i kostimografa, koja tanano prožima i postiže prave rezultate: odnegovanost specifičnog likovnog izraza, pošten odnos prema dramsko-muzičkom delu, sluh za epohu i karaktere, studiozno poniranje u vreme, sredinu...“. Recimo i da se ova umetnica bavila i pedagogijom, a napisala je knjigu pod nazivom „Kratak pregled istorije kostima“. Bila je i društveno aktivna u Udruženju Slovenaca „Kredarica“ u Novom Sadu, gde je od 2000. godine predano radila na očuvanju i popularizaciji slovenačke kulture, a držala je i časove slovenačkog jezika. Gotovo kompletan kostimografski opus Stane Jatiće, od 3.000 skica, danas se čuva u fundusu Pozorišnog muzeja Vojvodine. Samostalno je izlagala u Novom Sadu, Sremskim Karlovcima i Ljubljani. Kolektivno je izlagala u Ljubljani, Beogradu, Novom Sadu, Kikindi i na bijenalnim izložbama „Forma“ Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine (UPIDIV) 1965, 1966. i 1971. godine. Dobitnik je brojnih strukovnih i društvenih priznanja: Diplome i nagradu na 10. susretu vojvođanskih pozorišta u Subotici (1950), Medalju za hrabrost i Orden zasluga za narod III reda (1951), Diplomu festivala „Umetnost u službi čoveka“ (1958) povodom stogodišnjice SNP-a, a u znak priznanja za rad u ovoj kući dobila je Spomen-povelju (1961), iste godine primila je Orden rada sa srebrnim vencem, „Zlatnu Formu“ na izložbi „Forma 1“ (1965), dok je status i Diplomu zaslužnog člana Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine primila 1967. godine. Dobitnik je „Zlatne forme“ na izložbi „Forma 4“ 1971. godine, iste godine je primila Oktobarsku nagradu grada Novog Sada, Nagradu „Iskra kulture“ Kulturne zajednice Novog Sada primila je 1981. godine, Zlatnu medalju „Jovan Đorđević“ SNP-a primila je 1987. godine. Takođe, dobitnica je Nagrade oslobođenja Vojvodine 1983. godine, Zlatni spomen-prsten i Povelju Srpskog narodnog pozorišta dobila je 1970. godine, a Nagradu NOMUS-a primila je 1977. godine, Odlikovanje zasluga za narod sa srebrnim zracima primila je 1980. godine i dr. Z.R.

„Nagraždenije i nakazanije“ Joakim Vujić, uniforme graničara, 1973. „Viva la mama“ Gaetano Doniceti, SNP, Novi Sad, 1991.

114

Stanislava Ceraj Jatić

Doajeni 115

Etelka Tobolka (Subotica, 1919—Novi Sad, 1989)

Kao posebna vrsta ćilima koji je okačen na zid, tapiserija je nastala iz potrebe čoveka da svoj životni i javni prostor učini toplijim i estetski prijatnijim za boravak. U tehničkom smislu ona je tu još od starog veka, međutim – stručna javnost smatra da se prave tapiserije pojavljuju tek krajem XII veka, kao statusni simbol vlastele, kada je tkačka tehnika prešla sa istoka na zapad, verovatno u doba krstaških ratova. Najpoznatije tapiserije u Evropi nastale su pod uticajem romaničkog slikarstva, a procvat su doživele tokom XIV veka. U to vreme se intenzivno razvijala u Flandriji i severnoj Holandiji, ali i u Italiji, Španiji, Velikoj Britanji. Sve do početka XIX veka izrađivala se ručno na osnovu slikarskog predloška, kad počinje i njena automatizovana proizvodnja pomoću bušenih kartica, koja je opstala i do današnjih dana. Za savremenu obnovu tapiserije krajem XIX veka i njeno odvajanje od slikarstva zaslužan je Žan Lirsa, a po nekim mišljenjima i Vilijam Moris i njegovi sledbenici. Zahvaljujući ovim umetnicima, tapiserija je prestala biti samo dekorativna kopija srednjovekovnih slika i prizora, već je postala i originalno oblikovan umetnički artefakt koji izlazi iz svog osnovnog medija. Tokom XX veka, ručno rađena tapiserija doživljava preporod u Francuskoj i Poljskoj, dok je ovakva vrsta tapiserije u našoj sredini bila zastupljena sve do druge polovine XX veka, kao deo narodne umetnosti. Formalno, u Jugoslaviji tek 1934. godine, u Obrtnoj školi u Zagrebu, počinje obuka u tehnici tkanja, crtanju kartona, a nakon Drugog svetskog rata izučava se na akademijama u Zagrebu i Beogradu. Međutim, pod uticajima iz inostranstva, pre svega iz Francuske, ali i zbog samostalnih napora pojedinaca u njenoj popularizaciji kao umetničkog sredstva, vodeću ulogu je imao novosadski „Atelje 61“, odnosno njegov osnivač Boško Petrović i prvi upravnik Etelka Tobolka. Za razliku od Petrovića, koji je bio slikar po čijim su nacrtima tkalje izrađivale tapiserije, Etelka Tobolka je bila i likovno obrazovana tkalja, te je samostalno realizovala svoja tapiserijska rešenja. „Prolom“ (vuna, kombinovana tehnika), 240x145 cm, 1971.

Rođena je u Subotici, a nakon završene srednje ekonomske škole odlazi u Budimpeštu, gde je studirala na Višoj školi za primenjenu umetnost. Profesionalno se usavršavala u Beogradu i Beču, a 1956. dolazi u Francusku, u „Atelje Tabar“ u Obisonu, gde je izučavala tehnike goblena, Doajeni 119

tačnije haute lisse tehniku, karakterističnu za tkanje francuskih tapiserija. Na našem tlu ova tehnika je u ćilimarskom tkanju poznata kao klečana tehnika. Etelka je svoje prve tapiserije izvodila baš u ovoj tehnici, ali i prve tapiserije za Boška Petrovića. Etelka Tobolka, 1961. na poziv Boška Petrovića, dolazi u „Atelje 61“, gde je dve decenije, tačnije do 1981. godine, bila na čelu ove ustanove. Pod njenin stručnim nadzorom organizovana je radionica s grupom dobro obučenih tkalja koje su izrađivale vrhunske tapiserije po kartonima eminentnih jugoslovenskih umetnika mahom slikara, pre svih Boška Petrovića, Milana Konjovića, Mladena Srbinovića, Jovana Kratohvila, Ankice Oprešnik, Mersada Berbera, Stojana Ćelića, Dragutina Cigarčića, Franca Slane, Jagode Buić, Mateje Rodićija, ali i vajara – Jovana Soldatovića, Mira Sandića i dr. Ukratko, za četiri decenije postojanja u ovoj ustanovi je realizovano oko 800 tapiserija, od skoro 160 autora. O udelu Etelke Tobolke u utemeljenju i procvatu „Ateljea 61“ svedoči nam Irina Subotić: „Istorija umetnosti je već pokazala da je poduhvat učinjen pre četrdeset godina, osnivanjem 'Ateljea 61', ostavio značajne posledice na jugoslovensku savremenu umetnost druge polovine prošloga veka. Napisano je dosta stručnih tekstova kojima se ovaj fenomen tumači i uvek, s razlogom, naglašava da je inicijativom koju su osmislili i zajedničkim snagama ostvarili Boško Petrović i Etelka Tobolka pokrenut lanac novina u našem stvaralaštvu šezdesetih godina i da je početak rada na modernoj tapiseriji bio u znaku velikog entuzijazma umetnika. Taj sled umetničkih događanja bio je nastavljen i kasnije, sa većim ili manjim cenzurama, da bismo danas bili svedoci da se s obnovljenom snagom i vizijom ta inicijativa s razlogom može smatrati ostvarenim snom. Pionirska, vizionarska ideja, da tapiserija postane ravnopravni i nadasve cenjeni savremeni likovni medij, a da se ne vezuje samo za folklorna izvorišta, zanatsku proizvodnju ili utilitarno/dekorativna svojstva primenjene umetnosti, prerasla je u realnost“. Dodajmo da se značaj Etelke Tobolke uočava i u njenim samostalnim naporima na planu promocije umetničke tapiserije na celokupnom prostoru bivše Jugoslavije. Tobolka je gradila brojne kontakte s jugoslovenskim umetnicima i motivisala ih da prihvate tapiseriju kao deo ličnog izraza. Srećna okolnost za razvoj jugoslovenske tapiserije jesu i velike porudžbine šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, načinjene za brojne javne prostore–poput hotela, bolnica, pozorišta i drugih državnih institucija. Zahvaljujući svom celokupnom radu u kojem je objedinila vrhunsko zanatsko umeće sa umetičkim obrazovanjem koje je prošla, Tobolka je realizovala i opus sopstvenih umetničkih ideja, koje funkcionišu kao sinteza tradicije i novog. Pružajući priliku različitim izražajnim konceptima da se realizuju u njenom delu, otvorila je put ka sagledavanju tapiserije kao proširenog medija koji se može primeniti u domenu slikarstva, skulpture, dizajna i arhitekture. Konkretno, u Etelkinom istraživanju forme, pikturalno nadilazi figuralno, i obrnuto, kao i apstraktno što nadilazi kon120

Etelka Tobolka

„Pokošeno polje II“ (vuna, kombinovana tehnika), 1979. „Bela tapiserija II“ (vuna, kombinovana tehnika), 140x137 cm. (dole)

Doajeni 121

122

Etelka Tobolka

kretno. U tematskom smislu, zajednička crta Etelkinih tapiserija pokazuje likovni afinitet ka istraživanju prirodnog ambijenta – kao konkretne stvarnosti – i elemenata preuzetih iz prirode, poput, floralnih uzoraka čija je oblikovnost dovedena gotovo do apsolutne svedenosti. A o učinku estetskog dejstva Etelkinih tapiserija na posmatrača, u svom lirskom zanosu Miroslav Antić navodi sledeću miosao: „Onome, ko traži ćilim po kojem će hodati, Etelka Tobolka nikada neće ugoditi. Njen svet je grub kao život. Tako jednostavan. Tako uprošćen. I samo onaj ko ima tu vrlinu da vidi boje u svom sećanju, ponesen jednom inspiracijom, jednim postupkom, jednom izvanrednom radnom energijom, a najpre totalnom redukcijom izražajnih sredstava i svođenjem na najškrtije kazivanje, samo takav posetilac izložbe doživeće Tobolkina tkanja kao jedan raskošni kolorit, kao prezasićenost bojama; zaboleće ga oči od crnog, belog, žutog, plavog, crvenog...iako boje nigde nema.“ Etelka Tobolka svoje tapiserije počinje da izlaže već pedesetih godina XX veka, na samostalnim izložbama u Budimpešti, Segedinu, Milanu, Novom Sadu, Zagrebu, Ljubljani, Beogradu i Subotici. Iza nje su takođe brojne kolektivne izložbe, uglavnom u organizaciji „Ateljea 61“, i to u Novom Sadu, Beogradu, Zrenjaninu, Piranu, Ljubljani, Mariboru, Sarajevu, Segedinu, Krakovu, Poznanju, Pragu, Brnu, Lozani, Oslu, Stokholmu, Kopenhagenu, Helsinkiju, Bukureštu, kao i u gradovima Severne i Južne Amerike. Kao umetnica iz Vojvodine, Etelka Tobolka je postala član ULUPUS-a 1955. godine, a po formiranju i Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine (UPIDIV). Za svoj angažman u oblasti tapiserije i primenjenog unikatnog tkanja, više puta je nagrađivana, a izdvajaju se: Nagrada na Trijenalu primenjenih umetnosti u Milanu 1957. godine, Srebrna medalja na izložbi „Umetnost u službi čoveka“ u Zrenjaninu 1958. godine, Zlatna Forma na izložbi „Forma 1“ u Novom Sadu 1965. godine, nagrada „Likovna jesen“ u Somboru 1965. godine, Zlatna Forma na „Formi 2“ u Novom Sadu 1966. godine, Zlatna Batanja u Rovinju 1970. godine, Zlatna Forma na „Formi 4“ u Novom Sadu 1971. godine, nagrada ULUPUS-a u Beogradu 1979. i nagrada „Ivan Cankar“ u Ljubljani iste godine. Z.R.

„Zora“ (vuna, kombinovana tehnika), 240x300cm, 1964. (gore) „Sunce nad Dunavom“ (vuna, kombinovana tehnika), 220x350 cm, 1976.

Doajeni 123

Boško Petrović (Novi Sad, 1922—Novi Sad, 1982)

Po završetku gimnazije u Novom Sadu, upisuje se na Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu (1940). Sledeće godine prekida studije i vraća se u Novi Sad, a potom se upisuje na Akademiju likovnih umetnosti u Budimpešti. Zbog aktivnosti u Savezu komunističke omladine Jugoslavije, uhapšen je i isključen s Akademije (1942), posle čega se ponovo vraća u Novi Sad, gde živi u vreme okupacije, ali i dalje baveći se slikarstvom i nastavljajući saradnju sa oslobodilačkim pokretom. Krajem 1944. pridružuje se partizanskim jedinicama i radi u Propagandnom odeljenju Glavnog štaba Vojvodine (Agitprop), gde rukovodi Odeljenjem za dokumentarne i umetničke izložbe, priprema plakate, letke i ostali štampani materijal. Posle rata nastavlja studije na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Mila Milunovića, ali ih još jednom prekida 1949. godine, prelazi u majstorsku radionicu svog profesora, te diplomira tek 1969. godine. Od 1948. učestvuje na kolektivnim izložbama, prvo studenata Akademije likovnih umetnosti u Umetničkom paviljonu na Kalemegdanu, a potom i na Izložbi savremenih vojvođanskih likovnih umetnika u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu. U Školi za primenjene umetnosti, Petrović radi kao profesor (1949–1953), a potom kao kustos u Vojvođanskom muzeju, danas Muzeju Vojvodine (1953–1965). Početkom pedesetih godina priređuje svoju prvu samostalnu izložbu u Galeriji Udruženja likovnih umetnika (1951) i učestvuje u osnivanju Umetničkih koloniija u Bačkoj Topoli, Slikarske kolonije u Senti (1953), Ečkoj i Bečeju (1956). Kao posebna karakteristika vojvođanskog umetničkog podneblja, kolonije kao specifičan vid umetničkog delovanja bile su izrazito stimulativne jer su omogućavale umetnicima da zajedno stvaraju i razmenjuju iskustva.

„Slika“ (tempera na papiru), 59,5x51cm, Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad.

Petrović je jedan od osnivača i članova „Grupe 57'“ u Beogradu. Sa Etelkom Tobolkom 1961. osniva prvu jugoslovensku radionicu za izradu tapiserija – „Atelje 61“ na Petrovaradinskoj tvrđavi, koja ubrzo prerasta u jedinstveni muzej tapiserija i radionica za njihovu izradu. Današnja stalna Galerija tapiserija na Petrovaradinskoj tvrđavi nosi ime Boška Petrovića. Do 1969. godine, Petrović radi kao stručni saradnik Narodnog, a potom Radničkog univerziteta, u Novom Sadu, kada postaje i profesor na Višoj pedagoškoj školi (1969–1975). Po osnivanju Akademije umetnosti u Novom Sadu, izabran je prvo za vanrednog (1975) a potom i za redovnog profesora na Odseku likovnih umetnosti (1980). Doajeni 127

Istoričar umetnosti Miloš Arsić Petrovićevo umetničko stvaralaštvo posmatrao je kroz tri osnovne celine: slikarstvo (ulje, tempera, kolaži), mozaike i tapiseriju, analizirajući ga kroz više faza. Slikarstvo je podelio na devet perioda: rano stvaralaštvo (1940–1947), period vojvođanskih predela (1947–1956), mrtve prirode (1954–1956), figuralne kompozicije, ciklusi „Ljudi“ i „Porodica“ (1955–1957), dramatični period sa ciklusima „Jame“ i „Kreveti na sprat“ (1957–1966), period horizontala i vertikala sa ciklusima „Njive“ i „Katedrale“ (1958–1966), tempere (1960–1968 ), kolaži (1967–1977) i period povratka uljanom slikarstvu (1973–1982). Stvaralaštvo u tehnici mozaika, po Arsiću, imalo je dva karakteristična perioda: mozaički portreti (1948–1953) i dekorativni mozaici (1954–1955), dok je delovanje u tehnici tapiserije sagledao u tri perioda: period stilizacije oblika (1955–1958), apstraktna stilizacija oblika (1958– 1962) i period sinteze forme (1962–1973). U disciplini tapiserija, po rečima istoričarke umetnosti Grozdane Šarčević, dolazi do izražaja Petrovićev smisao za sintezu različitih elemenata u harmoničnom delu koje se uklapa u savremene tokove umetnosti. U razvoju njegovog likovnog izraza može se pratiti put od ekspresionističkih svojstava u slikarstvu do geometrizovane i asocijativne apstrakcije u tapiseriji i kolažu. Petrović je izveo zidni mozaik u Skupštini AP Vojvodine (1955), monumentalnih dimenzija (60 m2) i simboličnog sadržaja koji upućuje na zajednički suživot naroda Vojvodine, kao i nekoliko zidnih slika od kojih se ističe kompozicija s temom radničkog pokreta u kino-sali Muzeja savremene umetnosti Vojvodine, nastala sredinom sedamdesetih godina proteklog veka. U periodu 1951. do 1981. imao je preko trideset samostalnih izložbi slika i tapiserija (Novi Sad, Zrenjanin, Subotica, Sombor, Pančevo, Vrbas, Zemun, Beograd, Zagreb), a u istom periodu učestvovao je i na više desetina kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Nosilac je više strukovnih nagrada i društvenih priznanja: Oktobarska nagrada Novog Sada (1962), Sedmojulska nagrada ULUPUS-a (1963), Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima (1964) i Povelja grada Novog Sada (1979). Dela mu se nalaze u brojnim muzejima (Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Muzej Vojvodine, Muzej grada Novog Sada, Galerija likovne umetnosti Poklon-zbirka „Rajka Mamuzića“, „Atelje 61“, Muzej savremene umetnosti i Muzej primenjene umetnosti u Beogradu), ali i drugim institucijama i privatnim kolekcijama. Muzej savremene umetnosti Vojvodine (tada Galerija savremene likovne umetnosti) je Bošku Petroviću organizovao veliku retrospektivnu izložbu povodom godišnjice smrti u Novom Sadu (1983) i Beogradu (1984), koju je pratila monografija Miloša Arsića. V.M.

„Hleb VII“ (ulje i kolaž na lesonitu), 97x170 cm, 1977. Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad. Varijacije na temu: „Kreveti na sprat III“ (ulje na papiru kaširanom na platnu), 138x200cm, 1965. Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad.

128

Boško Petrović

Doajeni 129

Nikad nisam bio zadovoljan ili ponosan brojem ostvarenih scenografija. Više me zanima da li je, i koliko mrva vrednosti ostalo iza moga rada.

Mileta Leskovac (Lalić, 1924—Novi Sad, 2014)

Mileta Leskovac je rođen u Laliću, gde je završio i osnovnu školu. Nakon trogodišnjeg odsluženja vojnog roka, 1948. godine upisuje Školu za primenjene umetnosti u Novom Sadu, prva generacija Scenografskog odseka. Godine 1953. diplomirao je sa scenografijom za Ogrizovićevu „Hasanaginicu“. Još tokom školovanja formirao je svoj likovni senzibilitet. U to, posleratno vreme, pod uticajem socrealizma u scenografiji, još uvek je vladao realizam i naturalizam. Praktično, takav pristup je negovao imitaciju života, iluzionizam po svaku cenu. Da bi scenograf ispratio ovaj koncept, od njega se zahtevalo dobro poznavanje slikarskih veština i principa iluzionizma prostora. Po rečima Vladimira Marenića, uticaji takvog tipa, dolazili su do nas pretežno iz ruske i češke slikarske škole. Tako je i Leskovac, tokom školovanja, odlično ovladao slikarskim zanatom za različite, specifične scenografske potrebe. Svoje iskustvo u školskim danima kao slikar gradio je na temelju uticaja značajnih gostujućih slikara i scenografa, poput Maksimovića, Deželića, Milunovića, Konjovića, Beloženskog, Stupice, Denića, a najviše znanja primio je od svog školskog profesora Vladimira Marenića. Marenić je u Novi Sad došao iz slikarnice Narodnog pozorišta u Beogradu, kao vešt scenski slikar ekspesivnog stila, koji je odudarao od vladajuće škole bečkog pozorišnog slikarstva, u kojoj je negovan prefinjen i senzualan stil oblikovanja slikanih scenografskih rešenja. Leskovac po svom opredeljenju usvaja Marenićev stil, ali ga i dalje izgrađuje do sopstvenog izraza, koji je pitomiji i blaži od izraza njegovog učitelja.

„Da li je ovuda prošao mladi čovek?“ Pavel Hanuš, SNP, Novi Sad, 1957. (gore) „Pokondirena tikva“ Jovan Sterija Popović, SNP, Novi Sad, 1958.

Od 1953. godine, Leskovac je primljen u Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu, kao pozorišni slikar-izvođač u odeljenju slikarnice. Leskovčeva prva scenografija u SNP-u je „Pokondirena tikva“ , Jovana Sterije Popovića, u režiji Borivoja Hanauske, izvedena 1954. godine. Ovu scenografiju Leskovac oblikuje pod uticajem svežih izražajnih strujanja u jugoslovenskoj pozorišnoj scenografiji, uvezenih sa zapada, tako da ona u sebi sadrži i nekoliko manjih stilizacija koje gotovo stidljivo najavljuju buduće stilsko opredeljenje ovog autora. Radeći i dalje kao slikar-scenograf, kroz posao razvija i svoje sopstveno scenografsko iskustvo. Sve više shvata organizaciju jedne predstave i mesto scenografa u njoj, ali i dalje uči o zakonitostima tehnologije pozorišne predstave. U tom periodu, Leskovac još uvek oblikuje svoja scenografska rešenja po dominantnom diktatu reditelja predstave, ali i dalje radi sa statusom likovnog ilustratora. Doajeni 133

„Kopelija“ Leo Delib, SNP, Novi Sad, 1966. (1) „Veliki mak“ Erih Koš i Dejan Mijač, SNP, Novi Sad, 1968. (2) „Violinista na krovu“ Džozef Stejn, SNP, Novi Sad, 1992. (3) „Karmen“ Žorž Bize, NP, Sarajevo, 1985. (4) „Moć vrline“ Kosta Spajić, Igor Kuljević i Dejan Miladinović, HNK, Zagreb, 1977. (5) „Smrt Gubernatora“ Leon Kučkovski, SNP, Novi Sad, 1962. (6) 1

Predstavom „Boemi“ Đakoma Pučinija, reditelja Maria Marinca, iz 1955. godine, Leskovac prvi put izvodi scenografiju za jednu opersku predstavu, kojom pravi svoj prvi stilski izlet iz realizma u simbolizam. Godinu dana kasnije, Leskovac dobija priliku da radi na scenografiji predstave „Vojvodina“, svojevrsnoj poetskoj panorami Borislava Mihajlovića, u režiji Jovana Konjovića, a zatim 1957. godine radi predstavu „Da li je ovuda prošao mladi čovek?“ Pavela Hanuša, u režiji Borivoja Hanauske, i scenografiju za operu „Zaljubljen u tri narandže“ Sergeja Prokofjeva, u režiji Josipa Kulundžića. Ove tri predstave su i profesionalna prekretnica u Leskovčevom daljem radu, jer on tako od pozorišnog slikara izrasta u traženog scenografa. Do 1960. uradio je scenografije za 29 predstava, u kojima je pokazao kretanje kroz različita stilska opredeljenja. U predstavi “Nora” pristup je bio realistički, u „Parastosu u belom“ ekspresivan, persiflažu koristi u „Pokondirenoj tikvi“, sintetički realizam u „Krojcerovoj sonati“, stilizaciju i teatralizaciju u „Vojvodini“ i „Izbiračici“, a apstrakciju u predstvi „Da li je ovuda prošao mladi čovek?“. Pored ovog, hroničar Dragoslav Vasiljević primećuje da u ovom periodu svog rada Leskovac deluje više kao slikar, a manje kao arhitekta scene. U vremenu koje sledi, Leskovac će se isprofilisati kao scenograf opere i baleta, pre svega što se scenografija za ovu vrstu scenskih dela više oslanja na slikarsku komponentu, a manje na arhitektonsku postavku 134

Mileta Leskovac

Doajeni 135

136

Mileta Leskovac

„Jama“ Nikola Hercigonja, SNP, Novi Sad,1975. Skica pokretne bine za predstavu „Jama“.

Doajeni 137

138

Mileta Leskovac

scene. Tada radi opere: „Rigoleto“, „Boemi“ – po drugi put, „Lakme“, „Karmen“, „Kavalerija Rustikana“, „Pajaci“, „Toska“, „Prodana nevesta“, operetu „Vesela udovica“ i balet „Kopelija“. U isto vreme radi i u Novosadskom pozorištu „Ben Akiba“, gde realizuje šesnaest premijera: „Gospodin lovac“, „Osam žena“, „Rezervista“, „Tri bekrije“, „Svet“, „Pop Ćira i pop Spira“ i dr. Radi i dramske predstave u SNP-u: „Irkutske priče“ 1961, „Smrt gubernatora“ 1962, „Madam Bovari“ 1967. i dr. Kako Dragoslav Vasiljević ističe, u svim ovim predstavama izražena je težnja ka eksperimentu u primeni novih materijala u scenografiji, ali i odsustvo scenografskih rešenja koja su orijetisana ka kinetici ili konstruktivizmu, gde se arhitektura prostora minimalno zasniva na upotrebi geometrijske forme. U periodu od 1968. do 1981. godine, Leskovac u svojim rešenjima sve više kompezuje nedostatke iz prošlosti, te u scenografski izraz uvodi prostorna arhitekturalna rešenja scene, čime dobija i na njenoj monumentalnosti. Leskovac ovakav pristup primenjuje u predstavi „Veliki Mak“ Eriha Koša, u režiji Dejana Mijača iz 1968. godine. Dok u baletu „Esmeralda“ Čezera Punjija, u koreografiji Oko Otrina, iste godine, širi scenski izraz i stvara prostornu dramu putem projekcije vizuelnih metafora i igre svetla i senke. Ulaskom Srpskog narodnog pozorišta u novu zgradu 1981. godine, počinje nova etapa u Leskovčevom stvaralaštvu. Tu dobija priliku da prostorno savlada tada tehnički najmodernije scene u Evropi. Prva predstava koju je radio u novoj zgradi bila je „Zemlja“ Moline Udovički, u režiji Radoslava Dorića. Scenografiju pravi za Malu scenu, široku preko 30 metara, i uspešno je rešava dekorom, koji uključuje aluzije na eksterijere i enterijere salašarskog ambijenta. U „Nabuku“ Đuzepea Verdija, u režiji Dejana Miladinovića, Leskovac konačno u potpunosti raskida s tradicionalnim pristupom operi i sceni. Tadašnje rešenje scenskog prostora je predstavljalo sintezu–blago ovalno postavljenog okvira koji vertikalno prati iskošeni pod pozornice. Sama tekstura prostora je bila rustična, što je u kombinaciji sa svetlom pojačavalo dramu svetla i senke, stvarajući aluziju na raspuklu utrobu broda. I nakon odlaska u penziju, Leskovac radi scenografiju za predstavu „Bela kafa“, Aleksandra Popovića, u režiji Branka Pleše, za koju konačno dobija prestižnu Sterijinu nagradu. Radi na još osam predstava, i ovde ističemo njegov rad na „Violonisti na krovu“ iz 1992. godine, Džozefa Stejna, u režiji Vojislava Soldatovića. Dinamička po strukturi, ova scenografija je s namerom bila prepuna Šagalovog slikarskog simbolizma. „Knez Igor“ Aleksandar Bogodin, Dalas opera, SAD, 1990., Njujork Siti opera, SAD 1994. i SNP, Novi Sad, 1986.

U svojoj dugoj karijeri, Leskovac je ostvario 230 scenografskih rešenja, različitog konceptualnog utemeljenja, ali uvek sa istom dozom stilske rafiniranosti. I kako je zaključio Vasiljević, Leskovac voli da razuđen prostor organizuje poznatim sredstvima: kosinama, stepeništima, visinskim Doajeni 139

„Nagraždenije i nakazanije“ Joakim Vujić, 1973.

142

Mileta Leskovac

„Nabuko“ Đuzepe Verdi, SNP, Novi Sad, 1983., NP, Beograd, 1984. i NP, Sarajevo, 1987. „Esmeralda“ Čezar Punjij, SNP, Novi Sad, 1969. (dole)

diferenciranim niveletama, galerijama i mostovima. Njegova linija se lomi, ona ima dinamičko svojstvo, čime pokazuje dominaciju čoveka nad prirodom i obnuto. Leskovac se dokazao i kao slikar, te Marenić ističe da je njegovo slikarstvo bilo neopterećeno pozorišnim načinom mišljenja. Bio je slikar koji je isključivo tragao za afirmacijom sopstvene ideje. Osim u SNP-u, Leskovac je stvarao i u Novosadskom pozorištu, u Narodnom pozorištu u Somboru, u Narodnom pozorištu u Beogradu, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Ateljeu 212, u Pozorištu mladih u Novom Sadu i dr. Bio je član Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine (UPIDIV) od 1964. godine. Samostalno je izlagao svoje scenografije i slike u: Somboru, Kuli, Novom Sadu i Žablju. Grupno je izlagao u: Novom Sadu, Cirihu, Beogradu, Sarajevu, Dortumndu. Bio je prisutan na izložbama UPIDIV-a Forma u Novom Sadu: 1965, 1981 i 1995. godine. Izlagao je na Praškim kvadrinijalima scenografije i kostimografije: 1967, 1971, 1975 i 1979. godine. Leskovac je dobitnik brojnih društvenih i profesionalnih priznanja i nagrada: pored Sterijine nagrade, dobitnik je i Nagrade Operskog festivala u Ljubljani za scenografiju, Nagrade za scenografiju Susreta vojvođanskih pozorišta, Zlatne medalje „Jovan Đorđević“, Medalje zasluga za narod, Orden zasluge za narod sa srebrnom zvezdom i Oktobarske nagrade grada Novog Sada. Z.R.

Doajeni 143

Ja radim sve onako kako najbolje mogu.

Silvester More (Subotica, 1924—Novi Sad, 2002)

Fotografija je rođena kao dokument koji treba da svedoči o svakodnevnoj ljudskoj egzistenciji, pre svega, o događajima i ličnostima. Zatim je postala i oruđe u saznavanju skrivenog prirodnog sveta u domenu naučnih otkrića. Nešto kasnije, svrha fotografije proširila se i na polje umetnosti, gde je iskorišćena kao predložak za umetničku preradu stvarnosti na polju slikarstva i vajarstva. A konačnost njene evolucije ogleda se u fotografiji oslobođene svake svrhovitosti, čime je ugrađena u niz samostalnih umetničkih disciplina. Negde između čistog umetničkog ustrojstva fotografije i onog dokumentarnog, rodila se i dizajn fotografija. Razmeđena između dve svhe, ova vrsta fotografije u svom mikrorazvoju, takođe je postala umetnička disciplina, ali u okviru primenjenih umetnosti. Dobar fotograf, koji teži višim, umetničkim vrednostima svog rada, trebalo bi da prođe kroz navedene istorijske etape razvoja fotografije, jer tek tada, u susretu sa različitim fenomenima u fotografiji, moguće je da će razviti svest o njenim izražajnim vrednosti, ali i sopstvene kreativne kvalitete, koji konačno, bez tehničke vitruoznosti u realizaciji jednog fotografskog dela, daju nepotpun estetski rezultat, koji nije vredan pažnje. Jedan od stvaralaca koji je uspeo da kroz svoj radni vek sagleda fotografiju kroz gotovo sve elemente njenog razvoja, jeste i novosadski fotograf Silvester More. Rodio se 1924. godine u Subotici, gde je završio osnovnu školu. U istom gradu od 1939. do 1942. godine izučavao je fotografski zanat u studiju poznatog subotičkog fotografa Ištvana Molnara Međerija, nakon čega je sa uspehom položio majstorski ispit.

Fotografika, 1973.

Od 1943. godine boravio je u Budimpešti, gde je radio kao profesionalni fotograf, a bio je i zaposlen u jednom od najvećih fotografskih servisa za izradu amaterskih fotografija. Nakon Drugog svetskog rata vratio se u Suboticu gde je posle odsluženja vojnog roka 1947. godine dobio posao u Narodnoj tehnici kao instruktor fotografije. U uslovima posleratne nemaštine, kao fotograf u Zabavnom parku na Paliću, fotografisao je posetioce velikom studijskom fotografskom kamerom, čije je snimke veoma vešto i brzo izrađivao na foto-papiru tzv. mokrim postupkom. Takođe, snimao je i umnožavao prve posleratne razglednice Subotice. Doajeni 147

Kao formiran fotograf, sa bogatim radnim iskustvom, 1952. godine dolazi u Novi Sad, gde dobija priliku da radi u čuvenom „Jugoreklamu“. Ova firma bila je osnovana kao servis za pružanje usluga svih vrsta grafičkih komunikacija za potrebe grada Novog Sada i pokrajine Vojvodine, u kojoj su izrađivane: oprema za sajamske štandove, prospekti, plakati, oprema za knjigu, reklamni panoi, kao i fotografije velikih formata za potrebe raznih političkih manifestacija i dr. More je u ovom kolektivu bio šef foto-službe, što mu je omogućilo da sarađuje sa plejadom, danas, renomiranih dizajnerskih imena, zatim, arhitektama i umetnicima. Od imena se najviše ističu dizajneri Miodrag Nedeljković, Mirko Stojnić, Vojislav Terzić, vajari Zlata i Karlo Baranji, slikari Milan Kečić i Boško Petrović i arhitekta Eda Tešenji. More se u „Jugoreklamu“ zadržao do 1966. godine, gde se afirmisao i kao umetnik fotografije, ali i kao foto-dizajner koji stvara veliki broj reklamnih snimaka, dijapozitiva u boji i fotografija za razne publikacije i reklamne materijale. U domenu foto-dizajna, More je bio poznat kao autor istančanog likovnog senzibiliteta, sa posebno razvijenim osećajem za kompoziciju, tako da je često samostalno aranžirao scenu i pravio snimke koji su ujedno predstavljali njegov autentičan foto-dizajnerski rad. Bio je veoma kooperativan saradnik brojnim dizajnerima, te je svojim snimcima pružao kvalitet više njihovim konačnim grafičkim rešenjima. Zbog svega izrečenog, Moreove snimke su mnogi umetnici, većinom slikari, koristili i kao predloške za svoj dalji umetnički rad. Nakon perioda provedenog u „Jugoreklamu“, More prelazi u slobodne umetnike, ali i dalje nastavlja da radi sa renomiranim vojvođanskim dizajnerima i umetnicima. More je ostao zapamćen i kao predani hroničar Novog Sada. Voleo je život njegovih ulica, pomno je pratio i svojim objektivom beležio razvoj i rast grada. Tako je npr. u jednoj od mnogih foto-monografija Novog Sada ostala zabeležena poseta Josipa Broza Tita, sudar kamiona i tramvaja, Romkinja koje skupljaju smeće na novoizgrađenom delu Bulevara Mihajla Pupina i dr. 148

Silvester More

Horgoš, 1964. Vedute grada Novog Sada (sledeća strana) KUD „Sonja Marinković“ (sledeća strana)

Doajeni 149

150

Silvester More

Panorama za fotomonografiju grada, Novi Sad. Jugodent, Novi Sad. Snimak za katalog proizvoda (visoki ključ). Fotografika. Vatreni bič, Novi Sad.

Ukupno gledano, profesionalni dometi koje je Silvester More postigao nisu slučajnost jer, osim što je posedovao majstorsko znanje stečeno školovanjem i iskustvom u konstatnom radu, posedovao je i razvijen unutrašnji osećaj za kreativno posmatranje stvarnosti koja ga okružuje, osećaj za prostor i razvijenu intuiciju da objektivom zabeleži neponovljivost trenutka. Kao dobra ilustracija istaknutih kvaliteta predstavlja i snimak pod nazivom „Vatreni bič“. Na ovoj slici More je uspeo da zabaleži veoma dramatičan trenutak udara groma u dimnjak jedne kuće na periferiji Novog Sada. Osim stručnih kvaliteta ovog umetnika fotografije isticala je i stalna potreba za tehničkim inovacijama u radu, pa je bio i poznat kao profesionalac koji je posedovao kvalitetnu fotografsku opremu. Tako je npr. još početkom šezdesetih godina prošlog veka, More prvi u Vojvodini, zahvaljujući savremenoj opremi, pravio fascinantne panoramske foto-zapise Novog Sada. Nakon što se 1964. godine učlanio u UPIDIV, još više je doprineo razvoju fotografske delatnosti, posebno foto-dizajna u Vojvodini. Od 1961. do 1964. godine, učestvovao je na mnogim izložbama foto-klubova Narodne tehnike, nagrađivan je i pohvaljivan 1961, 1962. i 1963. godine. Redovan je učesnik na bijenalnim izložbama UPIDIV-a, Forma još od Forme 1. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja, od kojih beležimo: Drugu nagradu na republičkoj izložbi fotografije u Nikšiću (1963), Prvu nagradu na manifestaciji „Revija kolor dijapozitiva”u Novom Sadu (1964), a dobio je i “Zlatnu formu” za fotografiju na “Formi 5” u Novom Sadu. Na Novosadskom salonu dobio je otkupnu nagradu za fotografije za fond Muzeja grada Novog Sada (1977), a nagrađen je i na 10. Novosadskom salonu (1981). Silvester More preminuo je u svojoj 81. godini života, u Novom Sadu. Z.R.

Doajeni 151

Dušan Nonin (Bačko Petrovo Selo, 1924—Novi Sad, 2001)

Diplomirao je na Akademiji primenjene umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Vinka Grdana (1954). Već tokom školovanja pokazuje interesovanje za zaštitu spomenika kulture, radeći na konzervaciji fresaka u Crkvi Svete Sofije u Ohridu. Dugo godina je radio u Pokrajinskom zavodu za zaštitu spomenika kulture, kao slikar konzervator, jedno vreme i kao direktor, a potom u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture Crne Gore. Poznat je i kao slikar kopista. Imao je više samostalnih izložbi, a učestvovao je i na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Kao umetnik iz Vojvodine, primljen je za redovnog člana ULUPUS-a 1955. godine, a kasnije i UPIDIV-a. Bio je član ULUV-a od 1971. godine i nezavisnog udruženja umetnika Likovni krug. Na restauraciji i konzervaciji antičkog i srednjovekovnog živopisa bio je angažovan više od četrdeset godina, nastojeći da vrati lepotu freskama i ikonama starih bogomolja. Radio je na čišćenju, restauraciji i konzervaciji fresaka, zidnih slika i ikonostasa po celoj Vojvodini, ali i u brojnim spomenicima kulture bivše SFRJ, učestvovao je u premeštanju živopisa manastira Dobričeva kod Bileća, što se smatra prvim takvim slučajem. Takođe, trinaest godina je radio na jednom od najvećih poduhvata kod nas – skidanju i premeštanju živopisa manastira Pive u Crnoj Gori na novu lokaciju, udaljenu tri kilometra, jer se na starom mestu pojavilo jezero prilikom gradnje hidroelektrane. Dušan Nonin je dobitnik brojnih nagrada i priznanja, od kojih se ističu Oktobarska nagrada Novog Sada, Avgustovska nagrada Plužina i Zlatna Forma UPIDIV-a. V.M.

Kopija freske „Bogorodica na prestolu“, Novo Hopovo, 71x69cm

Doajeni 155

„Drama kamena i duha“ (ulje na platnu), 68x85cm, 1967. (levo) „Na pragu“ (ulje na platnu), 65x90cm, 1982.

156

Dušan Nonin

Restraurirani fragmenti fresaka iz arheoloških iskopavanja Sirmijuma, Sremska Mitrovica

Doajeni 157

Milan Sapundžić (Sremski Karlovci, 1925—Novi Sad, 2006)

Uređenje prirodnih celina, posebno parkova oko istorijskih dvoraca i vojvođanskih gradova, varoši i sela, bio je uobičajen proces u XIX veku, posebno u njegovoj drugoj polovini, kad se tom pitanju posvećivala posebna pažnja, između ostalog, i zbog specifične konfiguracije vojvođanskog tla. Parkovi privatnih dvoraca imali su kultivisane ozelenjene prostore još pred kraj XVIII veka, a na njima su, po pozivu bogatih vlasnika, radili ondašnji stručnjaci iz srednje Evrope, posebno iz Austrije i Nemačke. U međuratnom periodu nisu zabeležena imena ljudi i autora koji su pri gradskim upravama nastavljali s planskim negovanjem zatečenog parkovskog i gradskog zelenila. Posle Drugog svetskog rata pojavljuju se i domaći autori koji nastavljaju tu tradiciju. Jedan od prvih je umetnik hortikulture, pejzažni arhitekta i profesor Univerziteta u Novom Sadu – Milan Sapundžić. Rođen je u Sremskim Karlovcima, u vinogradarskoj porodici, koja je bila čvrsto vezana za prirodu, što je obeležilo čitavo njegovo školovanje i kasniju profesionalnu karijeru. Gimnaziju je završio u Novom Sadu (1946), a studije na Poljoprivredno-šumarskom fakultetu u Zemunu (1951). Magistrirao je na beogradskom Šumarskom fakultetu – smer za ozelenjavanje naselja i uređenje predela (1964), a potom doktorirao na istom fakultetu iz oblasti pejzažne arhitekture, na temu „O pozitivnom uticaju zelenila na aerozagađenje“ (1967). Karijeru pejzažnog arhitekte započeo je kao saradnik, a kasnije i tehnički direktor u komunalnom preduzeću „Gradsko zelenilo“ u Novom Sadu (1952–1959 ). Do 1968. godine bio je šef Grupe za projektovanje u hortikulturi u Urbanističkom zavodu Novog Sada, a potom u Pokrajinskom zavodu za urbanizam. Jedan je od osnivača i direktor Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode Vojvodine i Prirodnjačkog muzeja na Petrovaradinskoj tvrđavi (1968– 1973). Kao docent matičnog Šumarskog fakulteta, radio je u Institutu za pejzažnu arhitekturu u Beogradu (1973–1977), da bi prešao u Novi Sad, gde je na Poljoprivrednom fakultetu, u okviru Instituta za vinogradarstvo, voćarstvo i hortikulturu, stekao zvanje vanrednog, a potom i redovnog profesora. U tom svojstvu bio je upravnik Zavoda za hortikulturu do penzionisanja, 1991. godine. Zavod za kukuruz (hortikulturni program), Rimski šančevi, Novi Sad, 2002.

Sapundžić je još 1960. godine primljen u Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije (vojvođenska podružnica), kao jedan od retkih pejzažnih arhitekata koji su ušli u sferu umetničkog i prostornog planiranja u novoj oblasti hortikulture. U svom Ateljeu Doajeni 161

Atrijum Muzeja socijalističke revolucije (danas Muzeja savremene umetnosti Vojvodine), Novi Sad, 1970. (gore) foto: Marko Ercegović Hajdučica, prednji parter-segment, 2001. Dečiji saobraćajno-zabavni park, Petrovaradinska tvrđava. (naredna strana)

162

Milan Sapundžić

za hortikulturu i mali urbanizam na Petrovaradinskoj tvrđavi, više decenija radio je na naučnoj, istraživačkoj i prostornoplanskoj praksi, pokazujući naglašeno interesovanje za kreativno i umetničko istraživanje (1960–1990). Od prve teme („Zelenilo na sportskim površinama“, 1955) do jedne od poslednjih studija („O zaštiti Nacionalnog parka Fruška gora“, 1997) – smislio je i realizovao preko četrdeset projekata koji su isključivo bili vezani za različite prostore širom Vojvodine. Objavio je preko trideset stručnih radova i desetak udžbenika, knjiga i stručnih studija iz oblasti ozelenjavanja prostornih uređenja i hortikulture. U aktivnoj dugogodišnjoj karijeri bavio se pitanjima planskog ozelenjavanja naselja i uređenja predela, projektovanjem slobodnih zelenih, sportskih i rekreativnih zona i površina, oblikovanjem velikih ratarskih prostora, kompozicijom predela te linijskim ozelenjavanjem prostora oko saobraćajnica, vodotoka i drugih prirodnih celina. Pored naučnog i teorijskog rada na području Vojvodine, realizovao je mnogo praktičnih projekata uređenja dečjih i đačkih igrališta, sportskih centara i njihove neposredne okoline, kao i turističkih i izletničkih lokaliteta. Posebno je zaslužan za podmlađivanje i revitalizaciju starih, istorijskih parkova oko vlastelinskih dvoraca u Čelarevu, Kulpinu, Hajdučici, Bečeju, Ečkoj i dr., koji i danas svedoče o želji stručnjaka da nastave dugogodišnju tradiciju hortikulture na ovim prostorima. Kao vrsni dendrolog (poznavalac drveća), radio je na projektovanju zelenila na bulevarima i glavnim ulicama Novog Sada i brojnih naselja u Vojvodini, kao i na uređenjima zelenila oko kasarni i zdravstvenih ustanova, gde se ističe plansko sređivanje i odabir zelenila u parku Instituta za pluće bolesti u Sremskoj Kamenici. Poseban deo njegovog kreativnog delovanja bio je vidljiv na ozelenjavanju prostora spomenika revolucije, gde je učestvovao u brojnim timovima, kao u slučaju celine Sremski front u Adaševcima, pored Šida. Hortikulturne umetničke projekte i realizovane celine izlagao je u zemlji i inostranstvu, a posebno mu je bila zapažena izložba „Cveće, zdravlje, lepota“ u Sarajevu (1971). Dobitnik je brojnih stručnih i društvenih priznanja za rad i doprinos jugoslovenskoj i vojvođanskoj hortikulturi, a među njima se ističu Majska nagrada Srbije (1961), Orden rada sa srebrnim vencem (1977) te više plaketa i priznanja urbanističkih saveza Srbije i Jugoslavije. V.M.

Doajeni 163

Ljubiša Petrović (Donji Štipalj, 1926)

Postoji niz umetnika, slikara i vajara koji su istražujući različite medije i stvarajući s pozicije drugih likovnih disciplina – došli u dodir i s keramikom. Kako nisu imali neki prisniji odnos s materijalom, za njih je keramika bila tek jedno od izražajnih sredstava za predstavljanje ideja. Neki od tih umetnika trajno su ostali u okviru ovog medija, unoseći u domen keramike iskustva iz drugih oblasti likovnog izražavanja. Jedan od tih umetnika na prostoru Vojvodine bio je poznati novosadski keramičar Ljubiša Petrović. Ljubiša Petrović rođen je u Donjem Štiplju kod Svetozareva. Diplomirao je 1951. godine na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu (likovni odsek). Od 1952. do 1986. godine radio je u Školi za primenjene umetnosti u Novom Sadu (danas Škola za dizajn „Bogdan Šuput“), gde je jedno vreme bio i direktor. Bio je nastavnik teorije forme, a od 1962. godine predavao je na keramičkom odseku. Po svedočenju Miodraga Nedeljkovića, Petrović je bio izuzetan poznavalac mnogih, već zaboravljenih zidnih slikarskih tehnika, poput freskoslikarstva, mozaika, zgrafita i vitraža. Tako Nedeljković navodi da je jedno od najznačajnijih Petrovićevih dela iz perioda intenzivnog bavljenja zidnim slikarstvom – mural u tehnici zgrafito u svečanoj sali Radničkog doma „Svetozar Marković“ u Novom Sadu. Tada, šezdesetih godina prošlog veka, Petrović stvara i dve mozaičke kompozicije u Rehablitacionom centru u Novom Sadu i u hotelu u Jagodini.

Keramički pano, Hotel Novi Sad, Novi Sad.

U svet umetničke keramike ušao je sredinom šeste decenije, kad je umetničku orijentaciju našao u keramičkom dekorisanju arhitektonskih celina. Mirjana Isaković ističe da je Ljubiša Petrović jedini umetnik u Srbiji koji se u potpunosti posvetio primeni keramike u arhitekturi. Radovi ovog umetnika i danas se nalaze u različitim prostornim celinama, poput hotela, bolnica, sportskih zdanja, železničkih stanica, robnih kuća... U plodnoj umetničkoj karijeri Petrović je realizovao na desetine projekata: Radnički dom, 1954; Centar za rehabilitaciju invalida u Novom Sadu, 1956; hotel „Srbija“ u Svetozarevu, 1957; hotel „Park“ u Novom Sadu, 1960; Školski medicinski centar u Novom Sadu, 1963; rezidencija predsednika republika na Brionima, 1965: nova železnička stanica u Novom Sadu i Sajam 1965/66; Narodno pozorište u Zemunu, 1969; hotel „Sansusi“ u Doajeni 167

Zidna kompozicija, Železnička stanica, Novi Sad.

168

Ljubiša Petrović

Doajeni 169

170

Ljubiša Petrović

Karlovim Varima, 1970; nova robna kuća „Novi Sad“ i robna kuća „Stoteks“ 1971; Skupština grada u Somboru, 1974. Među novijim objektima u Novom Sadu izdvajaju se hoteli „Park 2“, „Vojvodina“ i „Novi Sad“ te poslastičarnica „Zagreb“, a u Sremskoj MItrovici Narodno pozorište, 1984 godine, itd. U Petrovićevom stilu Mirjana Isaković uočava jedan isti likovni element – rozetu, koju on različito likovno rešava. U ranim njegovim delima, smatra Mirjana Isaković, pod uticajem narodne umetnosti, ova rozeta bila je nadahnuta dekorativnim elementima starih preslica, da bi u kasnijim radovima ova forma, prema svojoj dekorativnoj nameni, evoulirala u autonomne, apstraktne sklopove. Ukupno posmatran, Petrovićev izraz teži ka harmoničnom odnosu arhitekturalnog predloška s likovno oplemenjenim keramičkim aplikacijama eksponiranim na zidnoj plohi, koje tako čine jedinstveno oblikovanu prostornu celinu. Ovaj pristup je najuočljiviji na primeru nove železničke stanice u Novom Sadu, gde je Petrović svojom zidnom intervencijom, izvedenom u tehnici majolika, uspeo da stvori organsko jedinstvo keramičkog materijala i zidne površine pokrivene sivim kamenom. Petrović je ovde promišljenim keramičkom konceptom prekinuo monotoni sled kamenih ploča, suprotstavljajući mu kompoziciju svedenih estetskih vrednosti, koje posmatraču pružaju iluziju kretanja. Petrović i pri ostalim zidnim keramičkim intervencijama deluje po planu jedinstva keramičke dekoracije i arhitekture, što njegove monumentalne kompozicije čini autentičnim pojavama u vojvođanskoj i srpskoj keramici. Samostalno je izlagao u Gradskom muzeju u Noriču, 1967, i u Grožnjanu, 1984. Kolektivno je izlagao na jubilarnoj izložbi ULUPUS-a u Novom Sadu, 1963; na „Formi 2“ u Novom Sadu, 1966; na 1. trijenalu jugoslovenske keramike u Subotici, 1975; na izložbi Savremena vojvođanska keramika u Aranđelovcu; u Faenci (Italija), 1965, 1966, 1967, 1968; u Červi (Italija), 1968; na izložbi vojvođanske tapiserije i keramike u Parizu, Dižonu i Lionu, 1980; na izložbi umetnost Vojvodine u Beču, 1981... Nagrade i priznanja: – Zlatna medalja na Međunarodnoj izložbi keramike u Faenci, 1965; – Dve prve nagrade na konkursu za dekorisanje nove železničke stanice u Novom Sadu; – Zlatna Forma na „Formi 2“ u Novom Sadu i Zlatna medalja na Međunarodnoj izložbi keramike u Faenci, 1966; – Zlatna medalja i najviše priznanje na Međunarodnoj izložbi keramike u Červi, 1968; – Druga nagrada na konkursu za spomen-obeležje na novoj školi u Bečeju i otkupna nagrada za spomen-obeležje „Batinska bitka“ u Somboru, 1974. Z.R.

Keramički panoi, Hotel Novi Sad, Novi Sad.

Doajeni 171

Moje gledanje na svet globalne ‘likovne imperije’ nije se razlikovao od moga stava prema svetu zbilje iskazanog metaforom ‘harmonija univerzuma’. Naravno da sam pod univerzumom, pre svega, video neverovatnu fleksi-sposobnost komuniciranja između sveta ideja i sveta stvari. Odnosi unutar ove avanture iskakali su u prvi plan i svojim protivrečnim razbijanjem polaznog modela oslobađali stvaralaštvo i dovodili ga do meta istine. Tako se istraživanje primarnog prenosilo s likovnog univerzuma na harmoniju uopšte. Tako se zatvarao krug primarno sekundarno i harmonija likovnog, prihvatala je harmoniju znaka uopšte, pa prema tome i znaka opšteg smisla i znaka funkcije i znaka informacije, dakle u harmoniju koja je enkodirala sve naše misaone i značenjske sisteme.1

Sastanak likovnih stvaraoca, Novi Sad, 1976. (prethodna strana) 1

Milan Živanović, U povodu (intervju), Miodrag Nedeljković, „Nema nam evrope bez domaće pameti“, 13. mart 1990. Dnevni list Dnevnik, Novi Sad

Miodrag Miša Nedeljković (Niš, 1927—Novi Sad, 2004)

Periodizacija likovne i primenjene likovne umetnosti nakon industrijske revolucije i odgovora otuđenih umetnika na industrijski kič svedoči o svrsishodnosti umetnosti – o umetničko-društvenim avangardama i kruni svih njihovih napora u herojskom periodu. Od umetničkog i zanatskog pastiša pa sve do utopijskih nastojanja reformacije društva preko dizajna, strukturisana je bogata linearna sintagma, koja je bila ogromno breme za one kreativce s naših prostora koji su težili tome da zemlju seljaka i barbarogenija uvedu u tokove napretka industrije, društva, kulture i umetnosti. Jedna takva ličnost, u kojoj su se sukobili Moris i Marineti, Van Doezburg i Iten, Gropijus i Mejer, Vazareli i Dibife… Muler-Brokman i Rend... neumorno je radila na afirmaciji i institucionalizaciji primenjene umetnosti i dizajna baveći se pedagoškim, uređivačkim, teorijskim, istraživačkim, likovnim i grafičkim praktičnim radom. Modernista s malim ‘m’2, Miodrag Miša Nedeljković bio je umetnik i dizajner, teoretičar i praktičar, koji se s renesansnom radoznalošću, gonjen intrigom i logikom, nomadski kretao kroz tokove moderne i postmoderne likovne i primenjene umetnosti i dizajna, baveći se prvenstveno okolnostima njihovog nastajanja i uspostavljanja, kao i problemima okoline.

„Suzama okupane zore“ Suzana Bralo, Muzej socijalističke revolucije Vojvodine, Novi Sad, 1985. str. 9 Jeffery Kidy, Graphic Design in the Postmodern Era, Emigre (47), 1998. Kidi ukazuje na postojanje modernista, odnosno modernizma sa velikim ‘M’, i modernih dizajnera sa malim ‘m’. Razlika na prvom mestu je u tome što sa velikim ‘M’ označava stil i ideologiju bez ograničenja na istorijski trenutak i geografsku lokaciju. Prema tome biti moderan dizajner s malim ‘m’ jednostavno znači biti posvećen radu na način koji je savremen i inovativan, bez obzira na to kakva je dizajnerova stilska ili ideološka pristrasnost. 2

Miša Nedeljković rođen je u Nišu, 1927. godine. Zbog majčine nemoći da podiže troje dece u uslovima nemaštine, u koju je porodica zapala nakon očeve smrti, sa sestrom biva poslat u Dom za siročad kraljice Marije u Negotinu, gde su se kao pitomci tog doma i školovali do 1944. Tokom desetogodišnjeg boravka u domu, Miša je stasavao u izuzetnoj disciplini i posvećenosti radu. S punih 17 godina (1944) priključuje se 10. srpskoj udarnoj brigadi 22. udarne dvizije NOB-a. U borbama na Kopaoniku, protiv balista i nemačke divizije „Princ Eugen“, biva teže ranjen. Ipak, nakon lečenja se vraća NOB-u, a biva demobilisan tek u decembru 1945. godine. Nakon rata dovršava Srednju školu za privredne tehničare u Zrenjaninu, a po završetku školovanja kratko radi kao terenac u opštinama Stara Pazova, Subotica, Novi Sad. Razočaravši se u posao kojim se bavio, rešio je da pokuša da razvije crtački talenat. Prvi posao crtača potražio je u Agenciji za privrednu, kulturnu i političku propagandu „Jugoreklam“ u Novom Sadu, gde se po obavljenom pripravničkom angažmanu dokazao i zaposlio 1952. godine, a ubrzo postao i šef grafičko-slikarskog odeljenja. Napredovanje u grafičkoj struci Nedeljkovića je gonilo u institucionalizaciju primenjene umetnosti, te je sa 16 kolega umetnika i dizajnera iz Vojvodine pristupio Udruženju likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije nakon što je ono osnovano (1953). Četiri godine kasnije, osnovana je i Podružnica ULUPUS-a za Vojvodinu. Doajeni 175

Miša Nedeljković se 1957. godine upisuje na Akademiju za primenjenu umetnost (grafički odsek) u Beogradu. Na prijemnom ispitu biva najbolji, te dobija pohvalu kum laude. Već stečeno iskustvo i razvijeni talent uslovili su odluku Akademije da se Nedeljković prebaci s treće na petu godinu studija. Diplomirao je u klasi prof. Mihaila S. Petrova, 1961. godine, sa srednjom ocenom 9,78. Iste godine zaposlio se u Školi za primenjene umetnosti u Novom Sadu, gde je 11 godina radio kao profesor na grafičkoj grupi predmeta. Miša Nedeljković bio je treći i poslednji predsednik podružnice ULUPUS-a za Vojvodinu (1962–1964). Godine 1962, vojvođanska podružnica bila je prvi put domaćin Plenuma Saveza likovnih umetnika primenjenih umetnosti Jugoslavije. Plenum je označio i početak razmišljanja o osnivanju posebnog, ravnopravnog udruženja za Vojvodinu. Već na narednom plenumu, održanom u Sloven Gradecu 1963. godine, na inicijativu Upravnog odbora Podružnice ULUPUS-a za Vojvodinu3, doneta je odluka da se na narednoj godišnjoj izbornoj skupštini i kongresu Saveza likovnih umetnika primenjenih umetnosti Jugoslavije preporuči osnivanje sedmog udruženja, koje bi pokrivalo teritoriju Vojvodine. Preko 90 odsto delegata glasalo je za ovu preporuku, nakon čega je ona usvojena na narednoj, 6. skupštini i 3. kongresu Saveza, u Ljubljani 1964. godine. Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti Vojvodine osnovano je 8. novembra 1964. godine, na osnivačkoj skupštini u Novom Sadu. Dužnost predsednika Udruženja poverena je prvo Miodragu Miši Nedeljkoviću. Vojvođansko udruženje 1970. dobija poverenje svih republičkih udruženja da pripremi i organizuje 9. skupštinu i 5. kongres Saveza udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Jugoslavije (SPID-JU). Angažujući sve svoje snage, Udruženje je ispunilo ovaj zadatak sa izvanrednim rezultatima, zbog čega je mandat sedišta Saveza za period od 1970 do 1973. poveren vojvođanskom udruženju. Za predsednika Predsedništva Saveza udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Jugoslavije izabran je Miša Nedeljković, a za sekretara ovog saveza Mirko Stojnić. Nakon ovog mandata, Nedeljković biva ponovo izabran za predsednika Upravnog odbora UPIDIV-a u mandatu 1973–1975. godine. 176

Miodrag Miša Nedeljković

7. Međunarodni šahovski turnir (sito štampa), 70x100 cm, Novi Sad, 1979. 5. Kongres SPID-YU (sito štampa), 70x70 cm, Novi Sad, 1971. (naredna strana) Miodrag Nedeljković, predsednik. Mirko Stojnić zamenik.

Doajeni 177

178

Miodrag MiĹĄa NedeljkoviÄ&#x2021;

Početkom osme decenije, Udruženje konačno usvaja dugoročni program razvojne orijentacije prema disciplinama dizajna4, što je bilo praćeno velikim brojem razgovora, predavanja, članaka i studija iz tog perioda, upravo okrenutih problematici definisanja predmeta i pojma dizajna, njegovog značaja i uloge, razvoja i nastanka u skladu s klimaksom opšteg projekta modernosti i problema okoline. Od 1971. do 1977. godine Nedeljković radi kao rukovodilac sektora za dizajn i propagandu u radnim organizacijama „Agroindustrija“ i „Pobeda“ u Novom Sadu, te kao referent za mali urbanizam u RO „Urbis“ u Novom Sadu. U skladu s dugoročnim programom razvoja Vojvodine, u UPIDIV-u se uporedo analizira program razvoja kadra i pojačano traže objektivni društveni uslovi širih razmera za stručno angažovanje članstva5. U skladu sa aktuelnom politikom, Nedeljković u saradnji s Vojislavom Terzićem u IM „Pobeda“ formira Sektor za razvoj dizajna, u koji ova dvojica doajena kooptiraju više članova Udruženja.

Novosadsko leto, raport plakat (sito štampa), 100x70 cm, Novi Sad, 1979. Kultur der Vojvodina (sito štampa), 84x59 cm, Wien, 1981. (naredna strana) Prvi međunarodni trijenale pozorišne scenografije i kostima - Sterijino pozorje (sito štampa), 100x70 cm, 1966. (naredna strana-manji) Vidi: Miodrag Nedeljković, Vreme koje smo osvajali, Tekst u katalogu izložbe FORMA 10, Novi Sad, decembar 1985.

Miodrag Nedeljković, Isto.

počasni član UPIDIV-a. Strana 400.

Miloš Arsić, Miodrag Miša Nedeljković: Dizajn, primenjena i likovna umetnost (1955–1985). str. 10. 7

Nedeljković je od 1977. do 1983. godine rukovodio Kulturnim centrom Radničkog univerziteta. Jedan od njegovih najznačajnih projekata realizovanih u tom periodu bilo je organizovanje i uređenje velike likovne izložbe Dani kulture Vojvodine u Beču, u proleće 1981. godine, za koju je Nedeljković – u plodnoj saradnji s fotografom Silvesterom Moretom i dizajnerom Robertom Žemberijem – uradio jedan od svojih najefektivnijih plakata u maniru internacionalnog stila. Uz Arsovskog i Stojnića, Nedeljković je bio među prvim jugoslovenskim grafičarima koji su švajcarski stil vizuelnog totaliteta usvojili i sprovodili kao internacionalni univerzalni vizuelni jezik. Menifestacije internacionalnog stila u plakatu Miše Nedeljkovića istoričar umetnosti Miloš Arsić6 opisuje kao manifestacije upotrebnih konstanti u kojima „dominira grafičko-vizuelni sistem znakova, ponekad kombinovanih s verizmom foto-predloška … [Nedeljković] se uglavnom odlučuje za stukturalnu analizu nekih od primarnih likovnih elemenata, prvenstveno sistema linija, tačaka i površina odnosno kontrasta, ritma, proporcije. Preovlađuje geometrijska organizacija prostora naglašene arhitektonske stabilnosti, koji je obogaćen znalački vođenom organskom saradnjom upotrebljenih slova u smislu ‘čistog grafizma’, racionalizmom pravilnih linija izrazite optičke strukturalnosti, krajnjom štedljivošću bojenih akcenata i vizuelnim učinkom efektnosti ‘rastera’“7 Doajeni 179

Na političkim i kulturnim plakatima – Nedeljković vizuelnim apstraktnim grafizmom ne determiniše vizuelni registar poruke. Izražajnim sredstvom tako specifične ilustracije – referens metonimijski ili metaforično preuzima formu označavajućeg, putem indeksa u slici ili rasteru, u tački, liniji, usmeravanju ili radijaciji, te tako konotira kolektiv, društvo, pojedinca, uključivanje, napredak, umrežavanje, amplifikaciju i tome slično. Više od pet decenija Nedeljković je aktivno delovao baveći se grafičkim dizajnom, prvenstvenom opremom knjige, oblikovanjem vizuelnih identiteta i sredstava spoljne i direktne propagande. Za profesionalne rezultate primio je ukupno 41 nagradu. Među najznačajnijim svakako je Oktobarska nagrada grada Novog Sada, 1970. godine, za postignute rezultate u likovnoj i primenjenoj umetnosti. Za postignute rezultate u radu na afirmaciji i unapređenju struke uručeno mu je 36 priznanja i zahvalnica. U prvim godinama profesionalnog razvoja, grafička oprema knjige bila je praksa u kojoj se Nedeljković najviše isticao, o čemu svedoče brojne nagrade8. Svakom delu, publikaciji ili periodici on pristupa u skladu sa stilom ili načelima koje transponuje iz aktuelnih formi ili teksta vlastitog likovnog opusa. Međutim, vizuelna retorika i poetika primenjena na oblikovanje i opremu knjige u skladu su s tematikom utoliko što Nedeljković očigledno likovnije i poetičnije pristupa literarnim delima nego publikacijama tehničke komunikacije i direktnim sredstvima propagande, gde je dosledan načelima vizuelnog univerzalnog totaliteta. 180

Miodrag Miša Nedeljković

Oprema knjiga za Forum, Novi Sad; Nolit, Beograd; Beogradski grafički zavod, Beograd i dr. 8 Između 1961–71. g. Nedeljković je deset puta nagrađivan za grafičku opremu knjige, a od toga mu je ukupno osam nagrada dodelilo Udruženja izdavača Jugoslavije na Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu.

Doajeni 181

„Polis“ (serigrafija), 76x56 (59x40) cm, 1979. (levo) „Smisao II“ (ofset štampa), 60x42 (43x33) cm, 1970. Izdvojeni naslovi autora Miodraga Nedeljkovića: Ekonomska propaganda I i II, iz 1968. god. udžbenici, Škola za primenjene umetnosti, Novi Sad; Kome, šta, kako, zašto, koliko, priručnik, samostalno izdanje 1974. g. Poruke i njihovo dejstvo u sistemu tržišnih komunikacija, Pula, 18.-20.5.1988. g. 7. Kongres SPID-JU; Udžbenik Grafičko oblikovanje i pismo, Zavod za udžbenike Beograd, u tri izdanja: 1988. 1998. i 2006. god; autora: Slobodan Bata Nedeljković (sin) i Miodrag Miša Nedeljković. Marketinški priručnik: Šta sve treba da zna dizajner grafičkih komunikacija o marketingu, Dnevnik, Novi Sad, 2001.

Miloš Arsić beleži njegov pristup teorijskoj problematici primenjenih umetnosti i dizajna u dva primarna vida. U prvom se Nedeljković direktno obraća problematici rešavanja konkretnih zadataka (kako formirati efektivne utilitarne teme i oblike9), a u drugom potcrtava jedinstveno angažovanje na afirmaciji primenjene umetnosti i dizajna, u aspektima organizacionih, pedagoških i teorijskih istraživanja10. „Kome, šta, kako, zašto, koliko“ – naslov je Nedeljkovićevog priručnika koji samostalno objavljuje 1974. godine, a gde definiše edukacijski okvir za izučavanje fenomena grafičkih komunikacija, koji integriše načela marketinga i komunikacije na jedan nama savremen pristup. Dizajn kao komunikacija po Šenonovom i Viverovom modelu za Nedeljkovića predstavlja polazište utoliko ukoliko može biti komplementaran sa okvirom strukturalne semiotičke analize, što praktično znači da je on mnogo pre Boldvina i Robertsa11 putem edukacijskog okvira sintetisao dva različita pristupa izučavanju i razumevanju pitanja vizuelne komunikacije. Težeći egzaktnom i racionalnom sistemu – i u oblikovanju i u teoriji – Nedeljković se oslanja na stukturalističke semiotičke postulate Rolana Barta i Umberta Eka te vizuelnu retoriku Gija Bonsipea. Dok, s druge strane, pitanjima tehnike i efektivnosti, koja definišu Šenon i Viver, pretpostavlja fundamente iz teorije ekonomske propagande Ričarda Bartona i jugoslovenskih teoretičara marketinga Dušana Mrvoša i Flore Sokolović, kao i one iz socijalne psihologije profesora Nikole Rota. Pomenuti okvir sadržinski je interniran i dopunjavan u više didaktičkih sredstva koja Nedeljković kao autor ili koautor objavljuje u više izdanja. 182

Miodrag Miša Nedeljković

Izdvojeni naslovi autora Miodraga Nedeljkovića: Predmet i njegova kultura, Index, Novi Sad, novembar 1971; Predlog programa za osnivanje Visoke škole za dizajn u Novom Sadu, UPIDIV, Novi Sad, 1972; Od umetničkog zanata do elektronske tehnologije, Tekst kataloga uz proslavu 10-godišnjice; UPIDIV-a Novi Sad, 1974; Estetsko oblikovanje proizvoda: Dizajn iz fabričke prakse, Pobeda, Novi Sad, Mart 1976; Estetski faktori u dizajnu, Novi Sad, decembar 1985. godine Teze za razgovore na Spensu povodom dana dizajna na „Formi-10“; Mišljenja i predlozi za brže prevazilaženje problema savremenog školovanja kadrova za grafičku industriju SAP Vojvodine, Novi Sad, mart 1987. Razgovor sa Privrednom komorom Vojvodine; Dizajn—umetnost vekova, Novi Sad, april 1994. Savetovanju O dizajnu na Novosadskom sajmu; Predlog programa za osnivanje Visoke škole za dizajn u Novom Sadu, UPIDIV, Novi Sad, 1972 (grupa autora); Primenjena umetnost u vojvodini i drugi tekstovi za Enciklopediju Novog Sada, 2001.

Baldwin & Roberts, Visual Communication: From theory to practice, Ava Publishing, 2006.

Miloš Arsić, Miodrag Miša Nedeljković: Dizajn, primenjena i likovna umetnost (1955–1985) (levo) Keramički pano „Sam“ (na koricama), iz 1968. godine, za koji je Nedeljković nagrađen zlatnom medaljom Udruženja slobodnih umetnika Milana na 26. međunarodnoj izložbi keramike u Faenci, je idiosinkratički Nedeljkovićev izraz; refleksija je razvijenog grafičkog vizuelnog jezika u tehnici majolike. Keramički pano „Familija“, iz 1968, još jedan je Nedeljkovićev likovni gest u istoj tehnici, u kojem se oslanja na dekorativni stil umerenog modernizma ili povratka redu, stilizaciji generisanoj koncentričnim krugovima u radijalno usmerenoj kompoziciji.

Doajeni 183

„Lovci“ (vuna/klečano), Atelje 61, 215x300cm, 1972. „Crveni kosmonaut osvaja levu polovinu sunca“ (ulje na platnu), 110x110 cm, 1973. (levo) „Polis koji nije priznao poraz“ (tempera na platnu), 110x110 cm, 1977. (vrh strane) iz ciklusa „Odnosi“, tapiserija, Atelje 61. Zavičajna galerija Muzeja grada Novog Sada. (gore)

184

Miodrag Miša Nedeljković

Sveukupan rezultat, sagledavan u svetlu likovnog primenjenog dela i teorijskog i pedagoškog rada Miodraga Miše Nedeljkovića, teško je zahvatiti, a samim tim još teže obuhvatiti. Upravo se u sintezi ovih dvaju domena ne može jasno ni razaznati da li se iz teorijskog i ontološkog promišljanja razvila praksa dizajnera i nadahnutog umetnika, ili se pak epistemološko znanje utemeljilo iz stalnog cirkulisanja od koncepta do realizacije. U duhu „radikalnog oslobađanja likovne predstave od fasadno mimetičkih, za račun strukturalno metaforičkih vrednosnih činjenica“, Nedeljković se likovno aktivno i autorefleksivno izražava u skladu sa opštim programskim usmerenjima sedme decenije12. Likovna dela nastala u navedenom periodu mogu se prepoznati kao katalizacija uticaja likovnog, internacionalnog kolektivnog stvaralaštva, jer nakon ciklusa iz ovog perioda slede grafike nazvane multiplikacije i luminoplastičke slike. U oba slučaja Nedeljković se zauzima za reciprocitet promišljenog i ekonomičnog, istovremeno tematski, vlastito novonastalog i politički drevnog, što se vidi u njegovim likovnim tehnikama i tehnologiji (slike „Crveni kosmonaut“; „Polis koji nije prihvatio poraz“; „Panonske rapsodije“; „Ko je ubio Hrista“). Ovi ciklusi – i svaki naredni – enkodiraju, svaki za sebe, jedinstvenu poruku kojoj je cilj upravo sama poruka, to jest njena poetska vizuelna predstava u pojedinačnim delima na kojima u odnosima sudeluju konstantni i alternativni izražajni elementi. Nedeljković je samostalno izlagao 27 puta u zemlji, 20 puta kolektivno u inostranstvu13. Kao autor bio je konstantno u percepciji onog što je aktuelno, a to se nije ogledalo samo u praktičnoj interpretaciji već i u introjekciji putem retorike vizuelnog. Te jasne Nedeljkovićeve principijelnosti traju i danas, a ogledaju se u njegovim umetničkim i dizajnerskim delima. Takođe, čitaju se u njegovim beleškama i knjigama, a konačno – što je najvažnije – prepoznaju se u ličnostima koje je obrazovao. Znak Jubileja 500 godina od prve štampane knjige na slovenskom jugu. Prva nagrada na Jugoslovenskom pozivnom konkursu Crnogorske akademije nauke i umetnosti, Podgorica, 1994.

U.N.

Konkursom izabran znak „Privredna reforma Jugoslavije“, 1990. 12 Miloš Arsić (Isto) Pod ovim podrazumeva dela iz tri ciklusa grafika i slika: Odnosi, Transponovanje i Rat; koji svaki za sebe predstavlja autorefleksivne beleške o: geometrijskoj apstrakciji, optičkom strukturalizmu novom ekspresionizmu i neonadrealizmu.

Nedeljković je bio čest učesnik brojnih delegacija i poslovnih radnih grupa na međunarodnim skupovima i bilateralnim susretima.

Doajeni 185

Danas smo u uslovima reformi, nemaštine, razaranja, kako materijalnih tako i psihičkih, odgovorniji nego ikad za stanje u proizvodnji, za dobrobit i zadovoljstvo potrošača, korisnika. Mi smo ti koji se moraju izboriti za iskreni prilaz, odgovoran odnos i u primenjenim umetnostima i dizajnu. Radno mesto, dom i škola, bolnica ne može ostati van dometa naših interesovanja, bez obzira na negativne i prazne pokušaje, kako u zemlji, tako i u inostranstvu da se stvaralaštvo 'oslobodi' stega i odgovornosti.1

Stojnić, Mirko: „Forma 17 – Uvodnik“, Forma 17, Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine, Novi Sad, 2002.

Mirko Stojnić (Novi Sad, 1928)

Po oceni stručne javnosti, Mirko Stojnić predstavlja jednu od najznačajnih ličnosti jugoslovenskog posleratnog industrijskog dizajna, čiji je profesionalni i društveni angažman neposredno vezan za razvoj dizajnerske prakse i primenjene umetnosti na tlu Vojvodine. Stojnić, kao široko obrazovana i svestrana ličnost, zainteresovana za svet oko sebe, s najvišim stepenom stvaralačke strasti, kreativni izazov pronalazi prvenstveno u oblastima projektovanja nameštaja, enterijera i malog urbanizma. Pragmatičniji odnos prema oblikovanju imao je na polju utilitarne grafike, gde je kao vešt crtač napravio nekoliko hiljada ilustracija za knjige. U oblasti grafičkog dizajna istakao se kao autor opreme za knjige, većeg broja plakata i vizuelnih identiteta. Stojnićev autorski stav nije sklop slučajnosti, lutanja ili traganja za sopstvenim životnim i profesionalnim identitetom. Po poreklu pripadnik građanske klase centralnoevropskog miljea, on je dobio mogućnost da na zdravim temeljima izgradi lične intelektualne snage i kreativne potencijale. Osnovnu školu završio je u Starom Bečeju, a maturirao je nakon Drugog svetskog rata u Muškoj gimnaziji u Novom Sadu. Odrastao je u porodici oca hidroinženjera, pod čijim je uticajem širio svoje intelektualne vidike. Njegovom ranom misaonom sazrevanju doprinela je i velika porodična biblioteka, ali i neposredno komuniciranje sa značajnim i obrazovanim ljudima koji su kao prijatelji kuće često bili Stojnićevi sagovornici. Još u detinjstvu je naučio nekoliko stranih jezika, što mu je u kasnijem profesionalnom životu otvorilo mogućnost da uspostavi brojne duhovne veze sa značajnim ljudima i institucijama sveta. Budući da je bio talentovan crtač, radio je i ilustracije za književna dela, priručnike i udžbenike. Prvu knjigu opremio je i ilustrovao još u ranoj mladosti, 1943. godine. To je bila knjiga pilota Kraljevskog vazduhoplovstva Milutina Vilića „Nova oružja“. Od 1947. godine radi za beogradsku izdavačku kuću „Tehnička knjiga”, gde je opremao knjige i časopis „Narodna krila“. Iste godine dobija status slobodnog umetnika, kad započinje i njegova profesionalna karijera ilustratora i grafičkog dizajnera.

Letraset, plakat, 1967.

Želja za visokim obrazovanjem odvela je Stojnića u Beograd na studije arhitekture, gde je apsolvirao 1955. godine. Bio je učenik arhitekata Nikole Dobrovića i Milana Zlokovića, poznatih pripadnika Grupe arhitekata modernog pravca, u čijem je promišljanju i radu provejavala Doajeni 189

190

Mirko StojniÄ&#x2021;

ideja internacionalnog modernizma. Ova dvojica arhitekata videli su graditeljstvo kao delatnost koja proizvodi društveno korisnu vrednost, a ne vrednost samu po sebi, koju do određene granice prihvata i sam Stojnić, ali je i razvija dalje. Nakon školovanja, Stojnić je dve godine bio zaposlen kao glavni projektant u Poslovnom udruženju drvne industrije, da bi se ponovo vratio u status slobodnog umetnika. Karakteristiku ukupnog Stojnićevog stvaralačkog opusa čini izvesna kolebljivost dijametralno različitih plastičkih formulacija, čije se utemeljenje proteže od savlađivanja programskih načela istorijskih avangardi, naročito onih koja se tiču umetnikove težnje ka novom i novatorstvu u stvaranju jednog estetskog objekta, pa do tradicionalizma, u smislu poštovanja prethodnog iskustva. Konkretne avangardne iskorake u Stojnićevom opusu nalazimo u oblasti projektovanja nameštaja i malog urbanizma, gde promišlja, ali i primenjuje zakonitosti i principe preuzete iz prirode, koje potom uvodi u arhitekturalni i dizajnerski izraz. Kao autor ovde deluje konvergentno – konstruktivno i formalno (ali ne kao dekoraciju) preuzima prirodne oblike, naročito one floralnog porekla. Pomenuti princip dizajniranja primenjuje od 1954. godine, kada kao stručni saradnik novosadskog „Jugopetrola“ projektuje opremu i poslovne prostorije. Za istu firmu projektuje i nekoliko benzinskih pumpi, čije betonske nadstrešnice po konstrukciji i obliku podsećaju na pečurke. Pune literarnosti i simbolike, „Pečurke“ su postale trajno obeležje Stojnićevog naturalističkog načela oblikovanja u gradu Novom Sadu. Pomoću statičkih proračuna inženjera Milana Manojlovića, dokazao je da se klobuk od 25 metara može stabilno statički postaviti na stub promera jednog metra, što mu je otvorilo vrata da za istu firmu isprojektuje još nekoliko pumpi. Isti konceptualni tok vidljiv je i u dizajniranju 20 prototipa barskih stolica od metala, plastike i kože, s početka sedamdesetih godina prošlog veka, kada je Stojnić sarađivao s privatnom tapetarskom radionicom „Konstantinović“ iz Sremske Mitrovice. I ovi prototipi u jednoj svedenoj varijanti zadržavaju konstrukciju cveta, koja se u konačnom izrazu razvija u funkcionalni objekat – stolicu. Doajeni 191

Sklonost da u svemu što stvara pronalazi zakonitost učinila je da on i na polju vizuelnih komunikacija insistira na poštovanju tradicionalnih zakonitosti grafičke forme, i to u oblikovanju logotipa, heraldike, ilustracije i opreme za knjige i časopise. Stojnić je uradio opremu za preko 2.000 knjiga i oko 8.000 ilustracija. Radio je za brojne izdavače s područja bivše Jugoslavije. Heraldikom se počeo baviti 1969. godine, gotovo slučajno, da bi se pod tutorstvom lorda Snoudona i lorda Ešera razvio u jednog od najznačajnijih heraldičara sa ovog prostora. Na temu heraldike aktivno piše i objavljuje tekstove, uopšte rečeno, prema njoj se odnosi veoma kritički. Član je Heraldičkog društva Srbije „Beli orao” i Britanskog međunaradonog neprofesionalnog udruženja heraldičara. Trenutno piše knjigu na ovu temu, pod nazivom „Bukvar heraldike“. S Vladimirom Labatom uradio je seriju grbova za Vojsku Jugoslavije, autor je grba Palića i još desetak izvedenih rešenja, dok mu je poslednji rad grb Bunjevaca. Pomenimo da je Stojnić s Midragom Mišom Nedeljkovićem, u prvoj polovini sedamdesetih godina prošlog veka, pokrenuo inicijativu da se školovanje industrijskih dizajnera u Vojvodini podigne na najviši obrazovni nivo. Ova, u to vreme vizionarska ideja u sebi je nosila zahtev za osposobljavanje dizajnera za efikasno i samostalno korišćenje kompjutera u radu. Kao predsednik žirija, s Nedeljkovićem je bio aktivan i na dodeli nagrade „Dobar dizajn“ Privredne komore Jugoslavije. Držeći referate na mnogim svetskim kongresima, omogućio je da se mišljenja o teoriji i praksi dizajna čuju i iz nekadašnje Jugoslavije, a kao član Komisije za izgradnju Novog Sada učestvovao je u njegovoj urbanizaciji. Afirmaciju dizajna i primenjene umetnosti u Vojvodini konkretizovao je 1964. godine, kao aktivni član i jedan od osnivača Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine. Bio je biran i za predsednika UPIDIV-a, ali i organizator nekoliko bijenalnih izložbi „Forma“. Aktivni je član i stranih udruženja, među kojima su: Association Typographique Internationale, The International Council of Societies of Industrial Design, The International Registry of Artists and Designers, The International Council of Graphic Design Associations i dr. Trenutno stvara i živi na Paliću. Generalni zaključak je da se Stojnić u sveukupnom radu i promišljanju rukovodio načelima pionira svetskog dizajna (npr. Vilijama Morisa), gde je dizajner viđen u ulozi kreatora koji proizvodi društveni smisao i humanizuje prirodu, a zatim oblikuje industrijski multiplicirane objekte koji čoveku olakšavaju svakodnevni život i rad. To Stojnić potvrđuje sledećom izjavom: „Mi treba kritički da analiziramo pojedine pojave u svetu. Na Zapadu se po svaku cenu menjaju oblici predmeta. Bitna je društvena funkcija proizvoda, da li on zadovoljava – i u kojoj meri – određenu kategoriju ljudi, na primer, domaćice. Ima li odgovarajuću pozitivnu funkciju.“ 192

Mirko Stojnić

Dositejevi dani, plakat, 1982. Grb štamparije Stojkov (sledeća strana) Predlog za Grb Vojvodine (vrh sledeća strana)

Doajeni 193

Benzinska pumpa Jugopetrola (NAP) „Velika Pečurka“, Maksima Gorkog 1, Novi Sad.

196

Mirko StojniÄ&#x2021;

Do danas je ostao ubeđeni zagovornik društvene uloge dizajna, ali i razočaran što ova delatnost u našoj sredini nije doživela pun procvat. Kao tipičan predstavnik svoje epohe, Stojnić je neizbežna ličnost u iščitavanju materijalne kulture na prostoru Vojvodine. Grupno i samostalno učestvovao je na brojnim izložbama u Jugoslaviji i svetu. Godine 1955. izlagao je u Sao Paulu, a od 1958. učestvuje na svim izložbama podružnice za Vojvodinu ULUPUS-a u Novom Sadu. Takođe, radovi su mu predstavljeni na gotovo svim bijenalima UPIDIV-a „Forma“ u Novom Sadu, godine 1960. izlaže u Njujorku i Beogradu, a 1972 i 1973. u Bratislavi i Moskvi, itd. Bio je i stalni izlagač na gotovo svim salonima nameštaja u Beogradu, na Bijenalu u Sao Paulu, salonu Dillhof-Tecta u Njujorku i dr. Referate o dizajnu držao je i na svetskim simpozijumima u Puli, Novoj Gorici, Mađarskoj, Irskoj, Austriji... Dobitnik je važnijih strukovnih priznanja i nagrada: – Beograd, 1960, pet zlatnih medalja na izložbi „Primenjena umetnost u svakodnevnom životu“; – Novi Sad, 1966, Zlatna Forma na izložbi „Forma“; – Novi Sad, 1971, Plaketa za uspešnu razradu sistema vizuelnih komunikacija i total-dizajna od „Jugopetrola“. Z.R.

Zaštitni znakovi za naftnu industriju i UPIDIV.

Doajeni 197

Veoma rano sam shvatio da će me profesija koju sam odabrao odvesti na sasvim drugi životni put od puta npr. nekog kancelarijskog službenika koji ima utvrđen raspored života sa odvojenim radnim i slobodnim vremenom, jer ja i kada nisam radio na nekom konkretnom zadatku, zapravo sam radio...

Vojislav Terzić (Futog, 1928)

Kada govorimo o ukupnom radu jednog grafičkog dizajnera, onda moramo misliti na nekoliko elemenata sadržanih u njegovoj ličnosti. To je, na prvom mestu, razvijen estetski ukus, zatim osećaj za funkcionalno, a onda i posedovanje snažne radne motivacije. Da bi dobio optimalne rezultate, istinski profesionalac mora i dobro da poznaje tehnologiju štampe. Sve gore navedeno sadržano je u ličnosti Vojislava Terzića, grafičkog dizajnera iz Novog Sada, koji je radeći, uglavnom za sva značajnija vojvođanska preduzeća iz oblasti prehrambene industrije, stvorio više nego bogat dizajnerski opus i postigao vrhunske strukovne domete, koji ga svrstavaju u najznačajnija imena nekadašnje jugoslovenske dizajnerske scene. Kao autor, formirao se polako i u skladu sa potrebama rastuće vojvođanske privrede. A kao pripadnik prve posleratne generacije dizajnera, čiji se rad na početku formiranja ove delatnosti u Jugoslaviji više bazirao na intuiciji, a manje na nivou zakonitosti struke, u svet dizajna ulazi gotovo nesvestan njegovog postojanja. Obrazovao se kroz rad i uvek je tragao za sopstvenom autorskom idejom. Terzić je rođen u Futogu, ali kada njegov otac, zaposlen u železnici dobije premeštaj, porodica se seli u Žabalj, gde Vojislav završava osnovnu školu. Nakon školovanja u Srednjoj tehničkoj školi u Novom Sadu i odsluženja vojnog roka, 1952. zaposlio se kao crtač u novosadskoj štampariji „Grafika“. Crtači su uglavnom obavljali poslove koji su predstavljali sintezu grafičkog dizajna i firmopisačkog zanata. Na ovom radnom mestu dobio je priliku da razvija svoju kreativnost, ali i svoje crtačke sposobnosti. Tako je bilo sve do 1953. kada se jedna grupa zaposlenih iz ovog kolektiva izdvojila u novoformirano preduzeće „Jugoreklam“, koje je osnovano sa namerom da se gradu Novom Sadu i pokrajini Vojvodini u potpunosti pruže usluge na polju propagande i komercijalne reklame, ali i izrade sajamskih štandova i kreiranja ambalaže za potrebe privrede. I ovde je Terzić radio kao crtač, međutim, od pretpostavljenih je sve više dobijao zahtevnije zadatke, koji su zalazili u domen grafičkog dizajna. Kako je u Jugoslaviji, tih pedesetih godina prošlog veka, dizajnerska delatnost bila nepoznanica, Terzić je morao da se okrene stranim izvorima, pa je nova znanja sticao samostalno iz literature koju je dobijao od upravnice Američke čitaonice u Novom Sadu i putem razmene radnog iskustva sa kolegama. O ovom periodu svog života jednom je izjavio: „U to vreme najviše sam radio po Doajeni 201

unutrašnjem osećaju, uvek svestan nedostatka stručnog obrazovanja. Na sreću, ubrzo su u 'Jugoreklam' došle kolege sa Akademije za primenjenu umetnost u Beogradu, koje su bile raspoložene da podele svoje znanje sa nama. Od njih sam dosta naučio, ali i proširio svoje kreativne vidike“. Značajan doprinos u formiranju Terzićevog shvatanja o dizajnu potiče od njegovog konkretnog rada u štamparijama širom Jugoslavije, u kojima je realizovao svoja rešenja. U tim, čisto proizvodnim uslovima, Terzić je stvorio svest i formirao znanje o potrebi prilagođavanja jednog grafičkog predloška procesima tehnološke realizacije. Međutim, ono ključno što ga je opredelilo za ambalažu, desiće se 1953. godine. Naime, tada je u organizaciji Zagrebačkog velesajma u Američkom paviljonu održana serija predavanja o modernim principima plakata, pakovanja i vizuelnog komuniciranja sa potrošačima. Znanja sa ovih predavanja Terzić će trajno uneti u svoj rad. Terzić je 1961. godine postao redovni član Udruženja ekonomskih propagandista Srbije, a iste godine primljen je i za člana podružnice za Vojvodinu, Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti Srbije (ULUPUS) i odmah se angažovao na afirmaciji grafičkog dizajna kao struke, ali je i sa ostalim kolegama radio na realizaciji inicijative za osnivanje današnjeg Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine, a osnivanjem 1964. postaje i jedan od prvih članova UPIDIV-a. U tom periodu, kao samostalni umetnik, stvarao je poslovne veze, gde se posebno izdvojila saradnja sa subotičkom fabrikom slatkiša „Pionir“ za koju je oblikovao niz ambalažnih rešenja, od kojih su neka, uz manje intervencije, preživela do današnjih dana. Iz tog vremena potiče i bogat opus ambalaže namenjene jugoslovenskom klaničnom gigantu „Venac“ iz Novog Sada. Za ovaj kolektiv Terzić je radio više od dve decenije i dizajnirao čitav niz sredstava iz oblasti grafičke komunikacije (logotip, prospekti, reklamni plakati, kalendari i drugi grafički materijal). 202

Vojislav Terzić

Dizajn ambalaže za Venac (Neoplanta). (prethodna strana) Dizajn pakovanja za Ideal čokoladu, Pionir. Lik devojčice na omotnici čokolade je najduže zadržan zaštitni lik proizvoda na tržištu Evrope. (prethodna strana) Dizajn ambalaže za Duvanski kombinat, Novi Sad. Amor, Reli, Golf i Pan.

Doajeni 203

Nakon što je dugo radio kao samostalni umetnik, Terzić prelazi u Zavod za unapređenje robnog prometa APV iz Novog Sada, gde je deo dizajnerskog tima angažovan za potrebe vojvođanske privrede na kreiranju prospekata, ambalaže, zaštitnih znakova i logotipa. Tokom sedme decenije prošlog veka, Terzić radi kao grafički dizajner u “Еko-domu“ u Novom Sadu, da bi nekoliko godina kasnije ponovo prešao u slobodne umetnike. Pošto je nastavio profesionalni napredak, Terzić prelazi u AIK „Novi Sad“, gde se zaposlio kao šef marketinga. Tu je dobio priliku da dođe u dodir sa tada aktuelnim svetskim dostignućima iz oblasti marketinga i dizajna. Značajna prekretnica u Terzićevoj karijeri desila se krajem sedamdesetih godina XX veka, kada „Aroma” — industrija za preradu paprike Futog, potpisuje ugovor o saradnji sa znamenitom američkom kompanijom „General food“. Po ugovoru, u Futogu je za područje Evrope trebalo da počne proizvodnja praškastog osvežavajućeg napitka „Tang“. Na raspisanom konkursu Terzić je primljen kao dizajner-asistent. U tom svojstvu, pod budnim okom centrale u Njujorku, radio je pet godina na razvoju pakovanja za pomenuti napitak, ali i druge proizvode ove korporacije. Nakon rada u „Aromi“ i oblikovanju brojnih ambalažnih i drugih grafičkih rešenja za ovaj kolektiv, Terzić ponovo prelazi u status slobodnog umetnika, gde nastavlja da stvara za brojne firme. Početkom osamdesetih godina prošlog veka, profesionalno napredovanje će Terzića odvesti u novosadsku „Pobedu“, preduzeće iz oblasti mašinske industrije. „Pobeda“ je bila jedno od retkih preduzeća u bivšoj Jugoslaviji koje je posedovalo razvijen dizajnerski centar sa okupljenim mašinskim inženjerima i tehničarima, industrijskim i grafičkim dizajnerima. Terzić je ovde radio na poslovima kreiranja grafičkih komunikacija i grafičkog oblikovanja. Zatim se ponovo vraća u AIK „Novi Sad“ i odatle 1997. godine formalno odlazi u penziju, ali i dalje ostaje prisutan na tržištu, kreira istim tempom, sada u svojoj dizajnerskoj kući, potpomognut svežim idejama svog sina Borivoja. U dizajniranju ambalaže Terzić se pridržavao osnovnih načela struke i naučnih saznanja o ljudskoj percepciji primenjenoj na polju tržišne komunikacije. Zato je Terzićev stil jasan i nedvosmislen, a često i krajnje redukovan na dva-tri grafička elementa. Terzić je jedino kod ambalaže za fabriku slatkiša „Pionir“ primenio reminiscenciju na predratna pakovanja, kako bi na direktan način ukazao na višedecenijsku tradiciju poslovanja ovog kolektiva. U sferi logotipa prihvatio je aktuelne koncepte koji su dolazili sa Zapada, uz težnju da isprojektuje sopstvena tipografska rešenja. Tu je ostavio upečatljiv trag, posebno u realizaciji logotipa za „Aromu“, „Venac“ i „Lutriju Vojvodine“. Napomenimo, Terzić je bio stručnjak i u kreiranju materijala namenjenih poslovnoj komunikaciji. Autor je više stotina komercijalnih prospekata, plakata, kalendara i drugog grafičkog materijala. Sarađivao je sa brojnim dizajnerima fotografije, a najuspešnije sa novosadskim fotografom Silvesterom Moretom.

204

Vojislav Terzić

Prospekt za „Danubius“, štampa „Forum“, Novi Sad, 1983. Ambalaža za čaj, Aroma Futog. (sledeća strana) Ambalaža za Tang, General Food. (sledeća strana)

Generalno, Terzićev dizajnerski rukopis prvenstveno je nastao pod uticajem američke škole grafičkog dizajna i marketinga. Terzić je u jugoslovenski dizajn uveo ove principe, a kasnije i poslovno ponašanje u vreme kad je većina jugoslovenskih dizajnera još uvek bila opterećena stvaranjem veza između umetnosti i industrije, a davanjem prvenstva umetničkom izrazu. Kao autor bez formalnog likovnog obrazovanja, Terzić je dizajn prihvatio u njegovom realnom poretku u radnom procesu industrijske proizvodnje. Neopterećen teorijskim vrednostima o društvenoj ulozi dizajna, njegova rešenja ambalaže bila su izrazito funkcionalna, i u domenu likovnosti i u domenu komunikacije sa potrošačem. Da bi dobio optimalne tržišne

Doajeni 205

rezulatate, često je znao da napravi nekoliko predloga koje je testirao u realnim potrošačkim uslovima, dakle, u prodavnicama. I zato za ovog dizajnera stoji nedvosmislena tvrdnja da je stvarao ne prema sopstvenom htenju, već prema osećaju potrošača. Terzićev rad se u periodu pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih godina stilski izdvajao i na ostalim poljima tržišnih komunikacija. Primer za datu tvrdnju pronalazimo u njegovom opusu koji uključuje komercijalne prospekte, kalendare i plakate. Ovde je Terzić u svom autorskom govoru izvršio transponovanje tipične posleratne američke ikonografije na teren jugoslovenskih tržišnih uslova. Osobenost takvog stila ogleda se u intimnom i direktnom obraćanju potencijalnom kupcu uz primenu skupa ikonoloških predstava koje zalaze u sferu individualne psihologije čoveka koje treba da podstaknu razvoj pozitivnih osećanja (npr. prizora mladalaštva, dečje duhovne čistote i porodične funkcionalanosti i kohezije). Ovakav pristup bio je suprotan tada vladajućem stilu u jugoslovenskoj dizajnerskoj praksi pedesetih i šezdesetih godina, sa svedenom konstruktivističkom estetikom, ili još uvek prisutnim monumetalnim predstavama zaostalih iz repertoara socrealističkih tema namenjenih masovnom čoveku. I pored svih uticaja koje je primao, kreativnih traganja i spoticanja, Terzić je uspeo da oblikuje svojstven opus rešenja koja bi mogla da nadahnjuju i današnje generacije mladih grafičkih dizajnera. Terzić je aktivno izlagao svoja grafička rešenja na brojnim izložbama u zemlji i svetu. Dobitnik je značajnih strukovnih priznanja, između ostalih Oskara za ambalažu 1969. godine u Ljubljani; priznanja za pakovanje cigareta u Budimpešti i Moskvi 1970, Zlatne medalje na Novosadskom sajmu 1981. a zatim iste godine „Zlatne forme“. 206

Vojislav Terzić

Katalog proizvoda za „Danubius“ i „Mlinpred“, štampa „Grafika“ Novi Sad. Logotipi za velika domaća preduzeća. (sledeća strana)

Od 1953 do 2009. godine, Terzić je realizovao dizajnerska rešenja za brojna preduzeća, nabrojimo neka važnija: „Venac“ („Neoplanta“)—Novi Sad, „Mlekara“—Novi Sad, „Novkabel“—Novi Sad, „Tvornica cigareta“—Novi Sad, „Vinarija Palić“—Subotica, „Pionir“—Subotica, „29. novembar“—Subotica, „Sever“—Subotica, „Aleva“—Novi Kneževac, „Vitaminka“—Horgoš, „Lutrija Vojvodine“—Novi Sad, „Topola“—Bačka Topola i još pedeset sa cele teritorije Vojvodine i Srbije. Svoja rešenja štampao je u više od 20 štamparija sa teritorije bivše Jugoslavije: „Grafika“—Novi Sad, „Panonija“—Subotica, „Budućnost“—Novi Sad, „Forum“—Novi Sad, „Delo“—Ljubljana i druge. Veliki broj uspešno realizovanih kreacija i neumorno trajanje govore o značaju ovog autora za srpsku i vojvođansku materijalnu kulturu, kojoj dizajn nesumnjivo pripada. Z.R.

Doajeni 207

Moje opredeljenje u pristupu rada na keramici je dvojako – rad na sintezi u prostoru to jest, izradi dela za određene prostore predviđene arhitektonskim projektima i – slobodnim izborom teme, forme i formata dela koje prezentujem publici putem izložbi.

Vladislav Rajčetić (Žabalj, 1929—Novi Sad, 2005)

Postoje umetnici čije stvaranje predstavlja zbir različitih unutrašnjih i spoljašnjih predodređenja, koja sjedinjena u datom momentu mogu proizvesti neslućene rezultate. U ličnosti takvih umetnika često se, sama po sebi, uočava opsesivna težnja za savlađivanjem materijala i, zašto ne reći, materijalne stvarnosti u totalitetu, kroz njen tehnološki preobražaj. Istorija nam je ne malo puta pokazala kako tehnologija postaje povod, ali često i jedina svrha umetničkog stvaranja. Tada kreativni čin, kao po pravilu, izražava htenje umetnika u čijoj su materijalnoj relizaciji ideje, sublimirani životni i radni sedimenti uobličeni u takozvanu umetnost prethodnog iskustva. Jedan od umetnika koji je u svom umetničkom opusu bio vođen idejom tehnološkog osvajanja stvarnosti, na temeljima prethodnog iskustva, jeste i novosadski likovni umetnik primenjenih umetnosti Vladislav Rajčetić.

iz ciklusa „Mehaničke i termičke metamorfoze“, 1990.

Vladislav Rajčetić je rođen u Žablju, mestu pored Novog Sada, gde je završio i osnovnu školu. Još u svojim dečačkim danima, dok je odlazio u radionicu lokalnog grnčara, postao je svestan uticaja tehnologije na stvaranje. Tako će se sila kretanja koju proizvodi grnčarsko kolo i sila vatre iz grnčarske peći, trajno ugraditi u Rajčetićeva estetska istraživanja. Poreklo ovog opredeljenja naslutio je i veliki poznavalac njegovog rada, Milan Solarov koji navodi sledeću misao: „U želji da ovlada složenijom oblikovnom logikom i metodom, zadržao se na keramici pre svega zbog sadržajnosti njene strogo kodifikovane tehnologije, u kojoj je želeo da se okuša kao tehničar i kao umetnik. Veliki zahtevi na čisto delatnom planu realizovanja keramičkog predmeta, bili su prvi izazov, okupirali su do te mere Rajčetićevu pažnju da je on, upravo ovde, na ovom problemskom mestu keramike kao umetničke discipline, iskušavao svoju osetljivost, zahtevao najviše od sebe, tražio neku osobenost forme, neki svoj znak, mogućnost zaokruživanja svog vlastitog originalnog koncepta i pristupa umetničkom činu. Već na početku osećao je da suštinu keramike treba sagledati u njenoj tehnološkoj pretpostavci, u njenoj materijalnoj osnovi i načinu fizičkog egzistiranja keramičkog predmeta. Estetsko u keramičkom obliku ukazivalo mu se kao odbles uspešno zaokruženog ciklusa tehnološkog prosedea, kao nešto, takoreći uzgredno, ali koje se samo postojanim, obavezujućim stvaralačkim putem postiže.“ Doajeni 211

I zaista, Rajčetić je tehnologijom bio okupiran i kao umetnik i kao profesionalac koji je radio i u mašinskoj industriji i kao pedagoški radnik. Nakon osnovne škole, završio je Srednju tehničku školu u Novom Sadu. U ranoj mladosti bio je padobranac i jedriličar, i kao mnogi iz te životno nespremne posleratne generacije, odmah je planskom raspodelom bio gurnut u posao velike obnove ratom razrušene zemlje. Nakon odsluženja vojnog roka, planskom raspodelom dodeljen je vojnoj industriji i premešten u Mladenovac, gde je kao deo projektnog tima radio na razvoju prvog jugoslovenskog tenka. Nakon ulaska tenka u redovnu proizvodnju, premešten je u Generalnu direkciju naoružanja u Beogradu, gde je radio na izradi prvih jugoslovenskih tehničkih standarda u oblasti naoružanja. Nakon što je planska raspodela ukinuta, Rajčetić se zapošljava u civilnom sektoru, međutim, želja za ličnim napredovanjem i ljubav prema umetničkom stvaranju, Rajčetića je odvela na studije na Višu pedagošku školu, gde je upisao likovni odsek. Tu su mu predavanja držali eminentni profesori: Jovana Soldatović, Dušan Milovanović, Đorđe Tabaković i Bogomil Karlavaris. Sa profesorima, Karlavarisom i Tabakovićem, kasnije je izgradio iskrena lična i profesionalna prijateljstva. Posle sticanja diplome, upisao je studije istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a u toku apsolventskog roka napušta studije i 1956. zapošljava se kao nastavnik u eksperimentalnoj Osnovnoj školi „Đorđe Natošević“ u Novom Sadu, gde je prvi u Jugoslaviji razvijao osnove tehničkog vaspitanja. Bio je i saradnik Centra za usavršavanje nastavnika u Sremskim Karlovcima. Sa profesorom Potkonjakom i drugim eminentnim jugoslovenskim pedagozima pripremio je prvi domaći priručnik za nastavnike tehničkog vaspitanja. U međuvremenu je uz rad stekao i diplomu inženjera zaštite na radu. Posle nekoliko godina, susreo se sa novim profesionalnim izazovom u životu, te od 1964. godine radi na Višoj pedagoškoj školi kao rukovodilac vežbi, šef kabineta i nastavnik na predmetu Oblikovanje i obrada metala i nemetala. U ovoj školi, u kojoj je radio četrnaest godina sve do njenog ukidanja, kada je i okončao svoju pedagošku karijeru, osnovao je i radionice u kojima su studenti mogli samostalno da rade sa različitim vrstama materijala. Rajčetić je jedno vreme bio i stručni saradnik Akademije umetnosti u Novom Sadu, iz oblasti umetničke keramike. Pored rada u industriji i nastavi, Rajčetić se razvijao i kao umetnik. Karijeru je započeo kao slikar, međutim, pravo umetničko opredeljenje naći će u domenu keramike. U svom ateljeu, na periferiji Novog Sada, gradi tradicionalnu keramičku peć na drva. Iskustvo o keramici stiče kroz samostalan rad, ali i na osnovu znanja koja je primio obrazujući se na Višoj pedagoškoj školi. Svesno kreće od zanatskog nivoa, radeći sa lokalnim grnčarima, sa kojima zajedno kopa i prozvodi glinu na Rimskim šančevima, izrađuje grnčariju na starom pirotskom kolu i samostalno proizvodi keramičku glazuru po tradicionalnoj recepturi. 212

Vladislav Rajčetić

Spomen obeležje žrtvama racije (bronza), Žabalj.

Doajeni 213

214

Vladislav Rajčetić

Svoj atelje organizuje po ugledu na Galea, belgijske i francuske umetničke radionice. Obnavlja staro umetničko zanatstvo, pa pored keramike uspostavlja i kovačnicu gde je po njegovim nacrtima kovač izrađivao lustere, stolove, svećnjake i dr. U to vreme radi mnogo, naročito utilitarnu keramiku. Gladno posleratno tržište u Novom Sadu, Zagrebu i Beogradu traži njegove tanjire, šolje i ostalu upotrebnu keramiku u domaćinstvu, a za potrebe grada Novog Sada razvija i prigodne suvenire. U Zagrebu sa velikim uspehom plasira umetničku keramiku iz domena vrtne skulpture. Pored toga, Rajčetić se razvija i na prostoru čiste umetnosti i, zbog tehnoloških uslova koje je stvorio u svom ateljeu, izrađuje keramoskulpture visoke po dva-tri metra, što je bilo neuobičajeno u Jugoslaviji krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina prošlog veka. Godine 1968, na Prvom jugoslovenskom trijenalu keramike u Subotici, izlaže svoju monumentalnu keramoskulpturu iz opusa „Simboli moga vremena“. Ova cevasta forma, visine dva metara, bila je ne samo predstava rakete i simbol tada aktuelne tehnološke trke u osvajanju svemira, već i svojevrsni omaž samom visokotehnološkom dobu, čiji je Rajčetić bio aktivni učesnik. Već krajem šezdesetih godina, Rajčetić razvija novi opus pod nazivom „Keramička menažerija“, kada se javljaju njegove i danas prepoznatljive predstave ptica i riba. Ove dve forme poznate su kao Rajčetićev simbol slobode duha, ali i sećanja na dečačke dane i vreme koje je provodio na obali bare i ribnjaka. Snažna veza sa zavičajnim poreklom i prirodnim ambijentom bačke ravnice, ostaće trajni beleg Rajčetićevog stvaralaštva. Svoj zavičajni opus Rajčetić širi i na forme svedenih ljudskih figura koje svojim oblikovnim kvalitetima ukazuju na različite aspekte ruralnih društvenih odnosa. Njih Rajčetić konotira naslovima „Ljubavnici“, „Porodica“, „Kolo“ i drugo, a ceo tematski opus naziva „Vojvođanska elegija“. Tokom sedme decenije XX veka, Rajčetić uvodi i opus keramoskulptura pod nazivom „Ratnici“. Ovom temom Rajčetić se vratio u vreme svojih studijskih boravaka na Kosovu i Metohiji, pedesetih godina prošlog veka, kada se neposredno upoznao sa različitim aspektima kulturnog nasleđa ove južne srpske pokrajine. Poseban utisak na Rajčetića ostavila je sama ideja Kosovskog boja i srednjovekovne Srbije, koju je evocirao kroz predstave glava srednjovekovnih oklopnika ili figurativnih prikaza ratnika.

iz ciklusa „Simboli moga vremena“, „U spomen Gagarinu“, 1968. iz ciklusa „Keramička menažerija“, „Fazan“, 1972. (prethodna strana)

Rajčetić je osamdesetih godina prošlog veka u svoja estetska istraživanja uveo i forme koje su po svom karakteru nedvosmisleno apstraktne. Tada, kao gradivni element uvodi šljaku, koju u tehnološkom procesu spaja u jedinstvenu keramičku strukturu. Ovom, od stručne javnosti veoma zapaženom opus keramoskulptura, Rajčetić dodeljuje ime „Mehaničke i termičke metamorfoze“. Osim galerijskih formata, Rajčetić je za svoj izraz tražio mesto i u sferi likovnog oblikovanja prostora. Ovaj, još jedan značajan segment njegovog rada, obuhvata na desetine samostalno realizovanih enterijera, koji su Doajeni 215

216

Vladislav Rajčetić

obogaćeni keramičkim aplikacijama, kreacijama od kovanog gvožđa, vitražima, piktoralnih rešenja u intarziji i rezbarijama u drvetu. Jedni od prvih, ali i najcelovitijih prostora iz oblasti, kako ih je Rajčetić, sam nazvao „likovna sinteza“, bili su enterijeri restorana „Stari Žabalj“ i „Pivnica“ u Žablju. Rajčetić je ovde pokazao ambiciju da stare zanatske tehnike upotrebi u kreiranju savremenih likovnih rešenja. Pored samostalno izvedenih arhitektualnih kreacija, Rajčetić je po sličnom konceptu sarađivao i sa brojnim arhitektama. Najviše sa arhitektama Markovićem i Momčilovićem. Iz ove saradnje rodila su se likovna rešenja u brojnim ugostiteljskim objektima, hotelima, apotekama i poslovnim zgradama na prostoru cele bivše Jugoslavije. Od blizu četrdeset realizovanih objekata, pomenimo neke važnije: poslovna zgrada Naftne industrije „Ina“ u Zagrebu, butici „Beko“ u Splitu i Beogradu, restorani „Sečuan“, „Alo“ „Lipa“ i „Ohrid“ u Novom Sadu, kineski restoran u Čakovcu, vila Izvršnog veća AP Vojvodine u Čortanovcima, apoteke u Beogradu, Osečini i Bajinoj Bašti, Fabrika ventila „Termovent“ u Temerinu i dr. Autor je tri spomenika, od kojih se najviše ističe onaj posvećeno žrtvama racije u Žablju. „Likovna sinteza“, Pivnica u Žablju, detalj, 1977. iz ciklusa „Ratnici“, „Ratnik i porodica“, 1982. (veća) i „Ratnik i udovica“, 1978. (prethodna strana)

O radu u domenu likovne sinteze, Rajčetićev kolega, akademski keramičar Vladimir Kolesar, napisao je: „Uočljiva je Rajčetićeva sposobnost da stvori monumentalnu keramiku vešto kombinujući forme koje se međusobno odlično uklapaju u enterijer, što se može zapaziti u Rekreacionom centru 'Čelarevo' i 'Pivnici' u Žablju. Razgledajući ta dva enterijera, zapažamo da elementi tih kompozicija imaju duboki smisao, da na posmatrača uspevaju da ostave utisak lepote forme stvorene od oplemenjene pečene zemlje, koju vatra, vešto korišćena, menja tako da stičemo utisak večnosti i nepromenljivosti stvorenog dela“. Doajeni 217

Dodajmo da teme ovih zidnih aplikacija variraju u opsegu koji obuhvata prizore salaša, vojvođanskog sela i njegovog industrijskog nasleđa, vojvođanske flore i faune, istorije apotekarstva, zatim originalne interpretacije istočnjačke umetnosti, i konačno, apstraktne forme ustrojene na konstruktivističkim načelima. Zajednička crta Rajčetićevog stvaralaštva, u njegovim raznolikim aspektima, jeste snaga volje i doslednosti u realizaciji jednog istog umetničkog plana, začetog još na početku karijere. Međutim, kada posebno govorimo o keramici kao dominantnom Rajčetićevom sredstvu izražavanja, onda moramo navesti mišljenje Bogomila Karlavarisa, koji je rad ovog umetnika okarakterisao jezgrovitom tačnošću: „Istraživač po prirodi, on je sam izradio keramičku radionicu i eksperimentisao sa oksidima i temperaturom. Počeo je sa manjim komadima, pa sa funkcionalnim oblicima, da bi došao do keramoplastike izuzetnih dimenzija. Razvio je kod sebe jedan poseban smisao za ritam osnovnih i dekorativnih oblika, a iznad svega smisao za variranje tema na uvek nova rešenja. No, ono što ga čini značajnim jeste nesumnjivo njegov smisao za usklađivanje oblika i boje u keramici, likovnih vrednosti koje keramici upravo i daju draž posebne umetničke discipline.“ 218

Vladislav Rajčetić

iz ciklusa „Keramička menažerija“, „Ribe“, 1975.

Vladislav Rajčetić je samostalno izlagao u Žablju, Dubrovniku, Bečeju, Cavtatu, Rajlovcu, Apatinu, Uzdinu, Somboru, Novom Sadu, Trsteniku, Aranđelovcu, Klagenfurtu, Bosanskoj Dubici, Iloku, Vukovaru... U periodu od 1957. godine kolektivno je izlagao na Trijenalu keramike u Subotici i Beogradu, Majskoj izložbi u Novom Sadu, Oktobarskom salonu u Beogradu, u Zagrebu na Izložbi vrtne skulpture i sajmovima cveća, redovno je izlagao na bijenalnim izložbama Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine (UPIDIV) „Forma“ i izložbama Udruženja likovnih pedagoga Srbije i Društva likovnih pedagoga Vojvodine. Izlagao je svoja dela i u Sremskim Karlovcima, Dubrovniku, Bečeju, Cavtatu, Sarajevu, Apatinu, Skoplju, Somboru, Aranđelovcu, Prištini, Istanbulu, Pragu, Njujorku, Faneci i Červiju u Italiji, Bukureštu, Beču itd. Kao član grupe umetnika „Art 6“, izlagao je u Vršcu, Apatinu, Bečeju, Kikindi, Zrenjaninu, Pančevu, Vrbasu, Novom Sadu, Šidu, Zemunu i Temišvaru. Član je Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine (UPIDIV) još od 1966. godine, a bio je predsednik podružnice za Novi Sad i jedan od organizatora izložbe „Forma 8“ 1981. godine. Aktivno je učestvovao u radu UPIDIV-a, ali je bio i komesar i organizator brojnih izložbi koje su predstavljale stvaralaštvo Vojvodine na prostoru Jugoslavije i Evrope. Ima legate u Žablju i Batanji u Mađarskoj. Odlazio je na studijska putovanja u Grčku, Italiju, Zapadnu Nemačku, Austriju, Andoru, Francusku, Monako, Španiju, Portugaliju i Švajcarsku. Radovi mu se nalaze u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu, Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu, Muzeju Grada Novog Sada, u fondu „Likovnih susreta“ u Subotici, Gradskom muzeju Bečeja, Zbirci „Likovni umetnici Njegošu“ na Cetinju, Gradskom muzeju u Vršcu, Gradskom muzeju u Vukovaru, Gradskom muzeju u Iloku, Zbirci „Umetnici Kopaoniku“, Zbirci manastira Gračanica, kao i u brojnim privatnim kolekcijama u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je strukovnih i društvenih priznanja: u Zagrebu je 1968. godine primio Zlatnu medalju za vrtnu skulpturu, takođe je u Zagrebu 1973. godine primio Posebno priznanje za keramiku, Priznanje UPIDIV-a dobio je 1976. godine, u Žablju je 1976. godine osvojio Drugu nagradu za Spomen obeležje žrtvama fašizma sa izvođenjem objekta, u Novom Sadu je 1977. godine dobio Treću nagradu za „Vojvođanski suvenir“. U Novom Sadu je 1981. godine dobio Zlatnu formu UPIDIV-a, dobitnik je Diplome na Međunarodnoj izložbi keramike „Gualdo Tadino“ u Červiju u Italiji, kao i Diplome na Međunarodnoj izložbi keramike u Faenci, u Italiji. Primio je Oktobarsku nagradu Žablja i Oktobarsku nagradu Đurđeva, priznanje „Majstor umetničkog zanata“ u Slovenj Gradecu, a u Novom Sadu je primio Nagradu „Gradskog zelenila“ i Nagradu „Dobar dizajn“ Privredne komore Vojvodine. Z.R.

Doajeni 219

Ivan Jandrić (Velika Trnavica, 1931—Subotica, 2011)

Sklonost umetnika da u svom delu zabeleži naoko nevidljive prirodne procese i da im pritom pruži snažan estetski kapacitet, često proizvede rezultate koji nose jasne i opominjuće poruke o mestu čoveka u poretku prirode. Ovakvo jasno definisano i dosledno tematsko opredeljenje pronalazimo i u delu subotičkog keramičara Ivana Jandrića. Rođen je u Velikoj Trnavici pokraj Osijeka. Još u detinjstvu se sa roditeljima doselio u Suboticu, da bi 1954. godine u Novom Sadu završio Školu za primenjene umetnosti na keramičkom odseku. Na početku umetničke karijere bavio se slikanjem, da bi se sredinom šezdesetih godina prošlog veka u potpunosti posvetio umetničkoj keramici. Svoj likovni izraz gradio je postepeno, zajedno sa redovnim poslom likovnog pedagoga u Osnovnoj školi „Matija Gubec“ u Tavankutu, selu pored Subotice. Ovde je 1961. godine, sa direktorom škole Stipanom Šabićem i još četvoricom kolega, osnovao likovnu koloniju pod imenom „Grupa šestorica”, čiji se značaj ogledao i u podsticajima važnim za razvoj tamošnjih samoukih slikarki i slamarki. Na individualnom planu Jandrićev rad u oblasti keramike dobija zamah 1968. godine na koloniji u Malom Iđošu, za koji Olga Šram ističe: „U ovom sazivu njegove realizacije kreću se u okvirima stilizovane, odmerene kitnjaste figuracije u duhu tog vremena“. Međutim, po zapažanju iste autorke, Jandrić će tek u koloniji u Bačkoj Topoli pronaći sebi srodnu ideju u oblasti arhitekturalne keramike, koja se razvijala pod programom „male sinteze“, čija je načela ova kolonija počela sprovoditi od 1956. godine. Ideje o izradi zidnih i fasadnih keramičkih i skulptoralnih dekoracija predstavljene u Bačkoj Topoli, postaće bliske i Jandrićevom shvatanju o dekorativnoj ulozi keramike u arhitekturi, mišljenja je Olga Šram.

„Forma I“ (šamot), 46x18 cm, 1983.

Jandrić se ne zadržava na tada novostečenim iskustvima, smatra Olga Šram, ide dalje, i već na Prvom trijenalu keramike u Subotici: „Jandrić je izložio svoju geometrijski oblikovanu rozetu, urađenu godinu dana ranije, u koju je ugradio rezane i iskošene, gusto poslagane komade stakla koji raspršuju svetlost i daju utisak prozračnosti. Na celoj izložbi Jandrić je s rozetom i još tri panoa u istoj tehnici, bio jedini izlagač koji je imao Doajeni 223

224

Ivan JandriÄ&#x2021;

„Rozeta“ (keramika i staklo), 65 cm, 1967. (prethodna strana) „Plod iz vrta čudnog rastinja II“ (majolika), 21x32 cm, 1975. „Magarčići“ (majolika), 40x28 cm, 1974.

smelosti da iskombinuje novi materijal sa tradicionalnim“. Dati pristup će ga izdvojiti kao osobenog autora koji će u svom celokupnom radu biti sklon trajnom autorskom istraživanju. Nakon ciklusa sa rozetama Jandrić se vraća animalnim i figurativnim predstavama. Jandrić postaje član Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine (UPIDIV) 1969. godine. Međutim, nov trenutak i odlazak u Faencu (Italija), postala je prilika za ovog umetnika da se sretne sa stranim iskustvima koja je ubrzo implementirao u sopstveni rad, razvijajući ciklus pod nazivom “Čudesni vrt”. Centralni motiv novog ciklusa čini plod oblikovan u duhu nadrealizma, čija je forma dimaničke strukture, sva u previranju, koloristički bogate zasnovanosti. Predstava ploda povod je za razvijanje duboko humane ideje o opštem filozofskom pitanju početka i kraja, o ciklusu života i o neumitnosti vremenske prolaznosti. Najreprezentativniji rad iz ovog ciklusa predstavljaju jedna velika i tri manje zidne kompozicije, iz 1978. godine, aplicirana na Radničkom univerzitetu u Subotici, gde je i inače radio sve do odlaska u penziju, kao stručni saradnik za kulturu. Svoju zaokupljenost ovom idejom, Jandrić okončava sredinom osamdesetih, kada razvija ciklus „Svet rastinja“. Pružajući objašnjenje za ovu umetnikovu ideju, Olga Šram ističe: „Autor se zadržava na temi ploda kao svojoj osnovnoj formi, ali je oslobađa narativnih detalja i smiruje. Keramiku tretira kao izrazito skulptoralno zatvorene ili zaokružene forme jedno-

Doajeni 225

stavnih kontura i daje im znatno veće volumene“. U to vreme, paralelno sa formalnim promenama nastupaju i one tehnološke prirode – Jandrić napušta majoliku kao dominantnu tehniku i prelazi na šamotnu glinu i kameninu, što je inače bio i trend u jugoslovenskoj keramici datog perioda. Ali, i eksperimentiše sa glazurama, tragajući za rapavom i rustikavom teksturom i dalje veran istom sadržaju – cikličnim menama života. Jandrićev boravak u Kečkemetu, u Međunarodnom eksperimentalnom studiju, još više će potvrditi njegovo skulptoralno opredeljenje, ali ce mu doneti i nova tehnološka iskustva. Tokom devedestih Jandrić u svom opusu gradi novi tematski okvir u kojem se suprostavljaju oblici prirodne egzistencije i tehnološka stvarnost, što Jandrić konotira naslovom ciklusa „Posledice razvoja“. Ovu, po osnovnoj ideji, duboko ekološku temu, umetnik oslanja na temelje starih rešenja iz ciklusa „Čudesni vrt“ i „Svet rastinja“, koje sad postavlja u nove simboličke odnose, što se ujedno uklapalo i u aktuelna svetska kretanja u domenu umetničke keramike. Nagrade: Otkupna nagrada na I Trijenalu keramike u Subotici (1968) ; Otkup na III Trijenalu keramike u Subotici (1977); Otkup na IV Trijenalu keramike jugoslovenske keramike i nagrada ULUPUH-a na IV Trijenalu keramike u Subotici (1980); Nagrada „Dr Ferenc Bodrogvari“ u Subotici (1982); Priznanje majstor umetničkog zanata u Slovenj Gradecu (1984); Oktobarska nagrada oslobođenja Subotice u Subotici (1987); Nagrada UPIDIV-a na VII Trijenalu keramike u Subotici (1993).

„Mala sinteza“ (majolika), 5 m, hol Otvorenog univerziteta Subotica, 1978. „Snaga biljke u večnosti rascvetana“ (majolika), 18x28 cm, 1976. (sledeća strana)

226

Ivan Jandrić

Doajeni 227

228

Ivan JandriÄ&#x2021;

Učesnik je kolonija „Grupa šestorica“ u Tavankutu, „Dević Imre“ u Malom Iđošu, Keramičke kolonije u Resenu, Međunarodnog eksperimentalnog keramičkog studija u Kečkemetu, Kolonije umetničke keramike „Hinko Juhn“ u Našicama, Kolonija skulpture „Ostrožac“ u Pazinu. Učesnik je simpozijuma: Međunarodnog simpozijuma „Svet keramike“, Aranđelovac (1982); Simpozijuma I svetskog bijenala keramike, Zagreb (1984) i Simpozijuma međunarodnog bijenala keramike, Obidosu, Portugalija (1987). Samostalno je izlagao u Novom Kneževcu, Novom Sadu, Subotici, Segedinu, Zagrebu, Bjelovaru, Osijeku i Beogradu. Kolektivno je izlagao je na većini bijenalnih izložbi UPIDIV-a „Forma“; na većini Trijenala keramike u Beogradu i Subotici; 1968. u Subotici i Segedinu na izložbi Grupe subotičkih slikara; na Izložbi subotičkih umetnika; 1972. u Faenci na XXX Concorso internazioale della ceramica D'arte comporanea; 1978. u Portorožu i Mariboru, na izložbi Poruke iz primenjenih umetnosti i dizajna Vojvodine i Valorisu (Francuska) na izložbi Sixiéme biennale internationale de cermique d'art; 1979. u Beogradu na izložbi „Savremena keramika u Srbiji“; 1981. u Beču na izložbi “Dani vojvođanske keramike“; 1984. u Zagrebu na I svjetskom trijenalu male keramike; 1991 u Sremskoj Mitrovici na XVI Sremskomitrovačkom salonu; 1996. u Gornjem Milanovcu na „Četvrtom međunarodnom bijenalu umetnosti minijature“; 2003. u Subotici na izložbi „50 godina umetničkih kolonija u Vojvodini“. Z.R.

„Ukrštanje puteva“ (šamot, specijalna glazura i oksidi), 43x40 cm, 1991. „Okamenjeni plod“ (šamot), 32x40 cm, 1986. (prethodna strana gore) „Svetlost je osmislila život iz ništavila tame“ (šamot, specijalna glazura), 55x45 cm, 1981. (prethodna strana)

Doajeni 229

Miroslav Krstonošić (Novi Sad, 1932)

Studije arhitekture završio je na Arhitektonskom fakultetu u Ljubljani, u klasi profesora Ede Mihevca (1955). Kao stipendista boravi u Hamburgu, u ateljeu prof. dr Hansa Rajhova, potom specijalizuje enterijer za turizam, ugostiteljstvo i trgovinu u više evropskih zemalja i SAD. Do osnivanja sopstvenog projektnog ateljea (1960) radio je u „Gospodarskom rastavišču“ u Ljubljani, novosadskom „Neimaru“ i Projektnom zavodu Vojvodine. Šezdesetih godina dvadesetog veka, kao slobodni umetnik, bio je vlasnik Biroa za projektovanje i dizajn „M. Krstonošić“ – jednog od prvih privatnih projektnih biroa koji su opstajali i borili se na ovim prostorima. Član UPIDIV-a postao je 1964. godine. Kao projektant i direktor vodi projektno preduzeće „Plan“ (1972–1988). Godine 1990. ponovo osniva vlastiti projektni biro „Plan“ u Pragu. Bio je vanredni predavač u srednjoj i višoj tehničkoj školi i u Školi za dizajn „Bogdan Šuput“ u Novom Sadu. Bavio se projektovanjem javnih zgrada, hotela, pozorišta, izložbenih hala te tipskih projekata samoposluga i benzinskih pumpi; kolektivnim i individualnim stanovanjem, projektovanjem enterijera, adaptacijama i rekonstrukcijama; spomenicima i spomeničkim kompleksima; pozorišnom scenografijom i industrijskim dizajnom, esejistikom i publicistikom… Autor je velikog broja tekstova, priloga i kritika o propagiranju arhitektonskog stvaralaštva, publikovanih u dnevnoj i nedeljnoj štampi, kao i u stručnim časopisima. Kao retko koji arhitekta sa ovih prostora, Krstonošić je predstavljao javnu ličnost i autoritet u društvenom životu Novog Sada. U duhu evropskih trendova u arhitekturi s početka šezdesetih godina prošlog veka i popularnih zidova-zavesa s naglašenim parapetima, nastaju Institut za šećernu repu na Čeneju (1960) i zgrada pravosudnih organa u Novom Sadu (1961), koja donosi više estetskih, tehničkih, pa i etičkih novina u koncepcijama sudskih objekata na našim prostorima. Njena tehnička opremljenost i dizajn enterijera biće prava suprotnost objektima iste namene koji su nastajali u proteklih pedesetak godina. Od objekata nastalih pod uticajem velikana svetske savremene arhitekture Misa van der Roea, sredinom šezdesetih, ističu se zgrade Novosadskog sajma, Narodni teatar u Skoplju te tipske prodavnice i benzinske pumpe podizane u Jugoslaviji, Mađarskoj i Bugarskoj. Ovi montažni objekti, koji su više od golog estetskog doživljaja, predstavljali su i veliki pomak u sociološkom pogledu mladog socijalističkog društva. Oni su izgledom i dobrim funkcionalnim rešenjima najavljivali borbu za potrošače, ali i neskrivenu želju za udobnijim životom i olakšanim snabdevanjem. Doajeni 233

U prvoj polovini šezdesetih godina prošlog veka, Krstonošić se aktivno bavi i scenografijom za Srpsko narodno pozorište, koju će tretirati kao i enterijer, a sasvim u duhu vremena i samih predstava. U drugoj polovini iste decenije, mnogo je pisao u novosadskom „Dnevniku“, u više serija tekstova – „Velikani svetske arhitekture“, „Stare i nove slike“ i, posebno, „Okom i perom arhitekte“ – a bio je i dugogodišnji urednik beogradskog arhitektonskog časopisa „Arhitektura i urbanizam“ za Vojvodinu. U isto vreme, Krstonošić aktivno radi na obnovi graditeljskog nasleđa, rekonstrukciji i restauraciji starih istorijskih objekata – Dvorca u Sremskoj Kamenici, zgrade Zbirke dr. Ilića (depandans Muzeja grada Novog Sada), Pozorišta u Sremskoj Mitrovici, Radničkog doma u Novom Sadu, hotela „Bristol“ u Beogradu... Od njegovih brojnih enterijera posebno se ističe Antikvarnica Matice srpske (1966), gde se – verovatno prvi put na ovim prostorima –u velikoj meri koriste reciklirani materijali, delovi rashodovane šumske železnice iz bosanskih planina. Među njegovim neizvedenim radovima ističe se projekat za Crkvu Svetog Jovana u Novom Sadu, koja je prostorno zamišljena u tradicionalnoj podeli pravoslavnog hrama. Hram je trebalo da bude izgrađen početkom sedamdesetih godina prošlog veka, u čeličnoj konstrukciji s konstruktivističkim izgledom spoljašnje opne. Da je napravljen, ovaj hram predstavljao bi pravi raritet u savremenom sakralnom graditeljstvu Srpske pravoslavne crkve. Autor je nekoliko reprezentativnih hotela, u kojima je na najboji način spojio udobnost s atraktivnim likovnim izrazom, po čemu će ostati upamćen u savremenom srpskom graditeljstvu. Hotel „Omorika” na Tari (1975–1977) napravljen je za malo više od godinu dana, sav u krovnim kosinama, praktično bez zidova, što je bilo povoljno rešenje za surove klimatske planinske uslove. Pored lokacije, Krstonošić je imao u vidu lokalno seosko graditeljstvo, koje je – uspešno modernizovano – primenio u enterijerskim rešenjima. Na hotelu „Park II” u Novom Sadu (1980), prvi put u Jugoslaviji, primenjen je novi montažni sistem teških međuspratnih konstrukcija tavanica (težine 17 tona), koje su dizane na visinu od pedeset metara. U armiranobetonsku konstrukciju ugrađivani su gotovi montažni elementi, a onda je arhitektonska opna oblačena geometrijski obrađenim staklom. Karakteristika ovog hotela jeste primena visokog stepena industrijalizacije pozicija, zanatskih i instalacionih radova. Krstonošić je radio i na spomenicima posvećenim revoluciji, samostalno i u saradnji s vajarima Pavlom Radovanovićem i Jovanom Soldatovićem. Među spomenicima za koje je radio arhitektonsko-urbanistička rešenja ističu se Beočin (1960), Rakovac i Ledinci (1972), a posebno Sremski front, gde je uradio arhitektonski deo s vajarom Jovanom Soldatovićem i diplomiranim inženjerom pejzažne arhitekture dr Milanom Sapundžićem (1987).

Spomen-kompleks palima na Sremskom frontu, Adaševci kod Šida. Pravoslavna crkva sv. Jovana (crtež), Liman, Novi Sad.

234

Miroslav Krstonošić

Doajeni 235

236

Miroslav Krstonošić

U graditeljskoj praksi bio je izrazito plodan stvaralac i inovator, okrenut utilitarnosti objekata, ali i njihovoj spoljašnjosti. Radeći brzo i lako, uz poznavanje i korišćenje novih materijala i konstrukcija, temeljno obrazovan i dobro upoznat sa svim segmentima graditeljskog stvaranja, Krstonošić će stvoriti niz značajnih projekata, po kojima će ostati upamćen kao promoter novih ideja i novog arhitektonskog duha Vojvodine. Samostalno je izlagao u Novom Sadu (1967, 1972). Za svoje objekte dobio je brojna priznanja na salonima i izložbama arhitekture i enterijera. Među njima se ističu Prva nagrada na Prvom salonu primenjenih umetnosti u Beogradu za enterijer Antikvarnice Matice srpske (1966), Borbina nagrada za arhitekturu za hotel „Omorika” na Tari (1978) i Tabakovićeva nagrada za arhitekturu za celokupno stvaralaštvo (1996), kad mu je organizovana retrospektivna izložba u Galeriji Matice srpske. V.M.

Hotel Park, Novosadskog sajma 35, Novi Sad. (gore) Zgrada suda, Sutjeska 2, Novi Sad. (gore desno) Knjižara Matice Srpske, Novi Sad. (prethodna strana gore) Hotel Omorika, Tara. (prethodna strana)

Iz knjige: Vladimir Mitrović, Arhitekta Miroslav Krstonošič, katalog retrospektivne izložbe, DaNS, Novi Sad, 1996.

Doajeni 237

Aranka Ari Mojak (Gunaroš, 1932)

Kao jedna od najznačajnijih tekovina začetih u osvit ljudske civilizacije, ali i danas, keramika predstavlja medijum koji nezagasitom silinom izaziva čoveka na stvaranje. I upravo zato što predstavlja najstariju tehnologiju u granicama istorije, keramika je u svom biću apsorbovala nanose evolucije humanizovanog sveta. Kod pojedinaca koji se odluče baviti keramikom, ova nataložena kolektivna sećanja gotovo se iskričavo pojave na površini nama vidljive egzistencije, poput gomile arhetipskih slika, materijalizovanih glinom, vatrom i vodom. Zato, pojedinac koji želi da svoj nagon za umetničkim izrazom realizuje u ovoj tehnologiji, mora računati i na činjenicu da će njegovim stvaranjem upravljati – ne samo zakoni čoveka već i zakoni prirode. Ontološki, keramika sadrži dva aspekta stvaranja. Jedan je duhovnog ustrojstva formiranog u civilizacijskom sećanju koje umetnik sublimira u svom radu, dok drugi predstavlja znanje o tehnologiji pomoću koje on upravlja kreativnim procesom, što u slučaju keramike često daje i nepredvidljive rezultate. Kada su ova dva aspekta udružena u realizaciju jedne ideje, onda vidimo umetnika koji je sebe svesno stavio u posredničku ulogu između duha i materije. Ovakav stav je odbraniv, mada nije i konačan, jer suštinski keramičku umetnost je moguće tumačiti i drugačije, ali baš ovom, gore iznetom, pripada novosadska keramičarka Aranka Mojak. Kao vrsna keramičarka, lični izraz je gradila postepeno na temelju pomenutih predikata iz kojih je nastao opus naturalističkih predstava. Aranka Mojak je rođena 1932. u Gunarošu, kod Bačke Topole. U ovoj ruralnoj sredini, od malih nogu je bila bliska s prirodom, ali i s nacionalnom i kulturnom tradicijom zavičaja. Nakon što je završila osnovnu školu, 1948. upisuje gimnaziju u Bačkoj Topoli, školovanje nastavlja u Novom Sadu, gde je 1955. maturirala na keramičarskom smeru u Školi za primenjenu umetnost. Smer je osnovala i vodila Zlata Markov Baranji. Vraća se u rodni kraj i u Malom Iđošu dobija posao u oglednoj osnovnoj školi kao nastavnica likovnog vaspitanja. Aranka je odmah po ulasku u službu, možda i prva na prostoru Jugoslavije, preuzela prosvetiteljsku ulogu u širenju ideje o keramici među osnovnoškolskom decom, Predanim radom je prenosila svoju ljubav prema keramici na đake, kako bi oni savladali tajne keramičarskog zanata. Uložena energija se vraćala kroz učeničke nagrade i diplome s brojnih pionirskih smotri. Doajeni 241

Zahvaljujući ovim uspesima, ali i lokalnoj upravi koja je uvidela značaj keramičke umetnosti u likovnom produhovljenju stanovništva, na inicijativu Aranke Mojak, a uz podršku supruga Petra Mojaka i Imreta Devića, Narodni odbor Malog Iđoša donosi odluku da se u mestu osnuje umetnička kolonija u kojoj bi se negovala umetnička keramika. Skromni početak kasnije će proizvesti velike rezultate u popularizaciji keramike, ali i njene pune afirmacije kao umetničke discipline na području Vojvodine, Srbije, pa i cele bivše Jugoslavije. Kolonija u Malom Iđošu će 1968. godine dati zamajac za osnivanje Jugoslovenskog trijenala keramike u Subotici, kao najznačajnije smotre keramičarskog stvaralašta u bivšoj Jugoslaviji, a danas u Srbiji. Međutim, Aranku Mojak životni put ponovo vodi u Novi Sad, ali sada na studije na Višoj pedagoškoj školi, gde je na likovnom odseku diplomirala 1971. godine. Ubrzo se zapošljava, kao likovni pedagog, u školi „Dr Milan Petrović“ u Novom Sadu, gde je naravno radila s decom po posebnom propisanom programu, ali je u nastavu uvodila i lične inovacije. Član UPIDIV-a, i predsednik sekcije za keramiku postala je 1964. Aranka je bila društveno aktivna, međutim kao istinski profesionalac primarnu važnost je davala razvoju sopstvenog umetničkog identiteta. Na umetničkom planu, Arankino opredeljenje i okrenutost ka mime tičkom shvatanju umetnosti, još na početku karijere, uticalo je na formiranje repertoara tema koji su sačinjavali ribe, ptice, cveće i ljudi. Pomenute predstave se pojavlju pojedinačno ili u međusobnoj sintezi, najčešće u formi keramoskulpture, slobodne u prostoru. Od samog 242

Aranka Ari Mojak

„Čovek i riba“ (majolika), Novi Sad, 1966.

početka traganja za svojim izrazom, u periodu od 1955. pa do 1969. godine, Aranka je težila da uspostavi snažnu vezu s tradicijom prostora s kojeg je potekla. Kao posledica ovog umetničkog htenja, nastale su keramoskulpture, zidni panoi, keramički tanjiri s izrazitim utilitarnim vrednostima. Arankina keramoplastika iz tog perioda izgrađena je od fragmenta grnčarskog porekla: krčag, vaza, jednostavni svećnjak postaju predmet likovne dekonstrukcije koje ona udružuje u novu vrednost. Iz ovakvog pristupa građenju forme nastaju predstave poput ptice ili cveta. Koloristički, Aranka ovde primenjuje tzv. grnčarski princip u tretmanu boje, pri čemu korisiti jednostavne olovne glazure koje se pri pečenju vertikalno slivaju niz formu. Kad je reč o zidnim panoima, Aranka takođe koristi iskustva preuzeta iz miljea narodnog stvaralaštva – a to su licideri. Ovde umetnica-licider transponuje u plitak reljef koji boji četkom, a kao konačni rezultat nastaju forme poput ribe ili ptice viših kolorističkih vrednosti. Za razliku od prethodno iznetih tretmana forme, tanjiri Aranke Mojak pokazuju izrazito grafičku vrednost – često su islikani monohromatski u tehnici sfumato, dok su tematski opet to isti sadržaji. Međutim, ovde se uočava namera umetnice da ostvari direktnu vezu s narodnim motivom, bez težnje da pruži sopstvenu interpretaciju. Od 1969. i njenog pojavljivanja na Oktobarskom salonu u Beogradu, stručna javnost uočava nove tendencije u Arankinom stvaralaštvu i traganje za jednim novim izrazom, tako da i keramoskulpture iz tog vremena odaju utisak unutrašnje borbe i promišljanja umetnice o daljem putu razvoja sopstvenog stila. Uvek dosledna estetskom, zavičajnom opredeljenju, Aranka Mojak je uspela da od jedne grube forme prođe putem koji će je odvesti do izraza prepunog lirske osećajnosti ispisane ženskim rukopisom. Tako početkom sedamdesetih, u postupku gradnje forme, koristi glinene trake. Ona gradi svoje keramoskulpture poput seoskog deteta koje pravi lutku od suvih listova kukurozovine ili slame. I upravo uvođenjem ovog ludičkog elementa u stvaralački čin, Aranka dobija pravu formulu po pitanju rešenja lične dileme o plastičkom izrazu. Ona ovde ne staje, kako bi istakla formu svojim rešenjima, u odnosu na ona iz ranijeg perioda pruža suzdržaniju polihronu strukturu. Glazura se više ne sliva, a kolorit je jasnije definisan. U tom periodu, Aranka u potpunosti napušta utilitarno ustrojstvo u svom radu, čime se priklanja onoj grupi autora iz ravničarskog miljea koji ne kriju svoju intimnu vezu s narodnom umetnošću predaka, ali sad ne više u smislu tautologije starih rešenja, već naprotiv – u smislu inovacije zasnovane na prošlosti. Od 1961. godine, Aranka je izvela nekoliko likovnih intervencija u javnom prostoru, u vidu zidnih keramičkih panoa. Posebno se ističe njen rad iz 1980. godine, kada u okviru likovnog opremanja tada novoizgrađenog motela „Dunav“ u Čelarevu, zajedno s drugim značajnim vojvođanskim umetnicima, učestvuje u projektu likovnog oplemenjivanju ovog, u to vreme, veoma luksuznog objekta. U rešavanju zadataka koji su činila dva monumentalna zidna panoa, Aranka se na momente vraća starim Doajeni 243

rešenjima s početka karijere. Dakle, rešenjima kada je forma posedovala svedeniji volumen u vidu plićeg reljefa, bogate polihromne strukture. Međutim, kod ovih panoa uočava se Arankina rešenost da namerno uruši momenat dekorativnosti predstave. Pano koji tvori stilizovano slovo Č – kao Čelarevo – i drugi – tematski opredeljen prema veoma bogatoj kompozicijskoj šemi, ali sa svedenim floralnim motivima, što asociraju na biljni svet bačkih pustara – mogli bi posmatrača da navedu na zaključak da Aranka želi da koketira s tradicijom mađarske secesije. Međutim, zbog njene sklonosti ka igri u kombinatorici neponovljivih elementa, različitih estetskih vrednosti – ovde toga nema. Generalno, Aranka svoje ideje crpi iz korpusa dekorativnih elemenata narodne umetnosti Mađara iz Bačke, ali kreirajući vrednosni sistem koji sada postaje deo nove nacionalne tradicije, ali i tradicije celokupnog prostora Vojvodine u čiji se ambijent ova vrsta umetničkog izraza organski uklapa. Aranka i danas živi u Novom Sadu, stvara i piše. Sa svojim suprugom, pokojnim slikarom Perom Mojakom, bila je nekoliko decenija aktivna u javnom i umetničkom životu grada Novog Sada, Vojvodine i Jugoslavije. Kao bračni par, Mojakovi su bili prisutni i na svim značajnim umetničkim kolonijama u Jugoslaviji, zajedno su mnogo puta izlagali svoja dela. Njihov atelje na Petrovaradinskoj tvrđavi i danas je, kao i nekad, ne samo radni prostor – već i stecište duhovnosti pod čijem okriljem se okupljaju članovi porodice, umetnici, intelektualci, ali i ljubitelji umetnosti i dobronamerni znatiželjnici.

„Lav“ (majolika), Novi Sad, 1973. (sledeća strana) „Suncokret i ptica“ (majolika), Novi Sad, 1973.

244

Aranka Ari Mojak

Aranka je izlagala na većini bijenalnih izložbi UPIDIV-a Forma u Novom Sadu. Njena dela su duži niz godina prolazila strogu selekciju žirija Jugoslovenskog trijenala keramike u Subotici i Beogradu. Kao izlagač je bila prisutna i na Oktobarskom salonu 1969. i 1970. na Majskom salonu u Beogradu. Izlagala je na salonu u Faenci (Italija) 1975. godine, na izložbi Moderna srpska keramika u Beogradu 1979. godine, a u Parizu 1980. Njena dela se nalaze u fondovima muzeja i galerija u: Novom Sadu, Subotici, Cetinju, Beogradu i Senti. Samostalno ili sa suprugom izlagala je u Novom Sadu, Bačkoj Topoli, Beogradu, Novom Sadu, Vršcu, Senti, Bečeju, Adi, Budimpešti, Beču i dr. Stvarala je u likovnim kolonijama: u Bačkoj Topoli, Senti, Plavni, Bečeju, Ečkoj, Počiteljima, Aranđelovcu, Čeneju, Šiklošu u Mađarskoj. Ipak, najradije se vraća u likovnu koloniju u Mali Iđoš, gde je i počela da gradi svoj svet keramike. Dobitnik je značajnih stručnih i društvenih priznanja, između ostalih: 1958: Nagrada Opštine Mali Iđoš; 1966: u Novom Sadu je dobila Zlatnu Formu, iste godine je u Subotici primila Nagradu Galerije savremnih umetnosti; 1973: u Novom Sadu dobija Nagradu štamparije Forum i likovna nagrada: „Nađapi Kukac Peter“ u Bačkoj Topoli; 1980: Nagrada Novosadskog salona; 1981: u Beogradu Diplomu na Izložbi „NOB u delima likovnih umetnika Jugoslavije“; 1985: Oktobarska nagrada Grada Novog Sada i plaketa SSRN Vojvodine; 1986: Nagrada KPZ Vojvodine: „Iskra kulture“ i Zlatnu značku IGM „Bačka“ Mali Iđoš, Diplomu UPIDIV-a i Nagradu Z.R. SIZ-a kulture Vojvodine. Doajeni 245

Laslo Kapitanj (Riđica, 1937)

Još od prve knjige u istoriji čovečanstva, pa do danas, kod ljudi je postojala težnja za ukrašavanjem njihovih korica. Na primer, u staroj Grčkoj i Rimu, drvene korice pojedinih primeraka poliptiha bile su ukrašene bogatim reljefima izrezbarenim u slonovači. Praksa ulepšavanja knjiga je postojala i kod pojedinih drevnih naroda u južnoj Aziji, koji su to činili na ispisanim drvenim daščicama ili metalnim pločicama. Ukrašavanje knjiga doživljava procvat tokom srednjeg veka u Evropi, kada se, posebno u bogoslužbenim knjigama, pojavljaju veoma pažljivo iscrtani inicijali, minijature i druge ilustracije, koje su izrađivali, u to vreme već formirani, specijalisti za takvu vrstu posla. I od tada, ukrašavaje knjige postala je veština koja se razvijala kako se menjala i društvena funkcija knjige. Tako je s pojavom štampe, knjiga postala, ne samo sredstvo aktivne komunikacije među pojedinim društvenim klasama, već i sredstvo demokratizacije čovekovog mišljenja i znanja. Zbog ove nove uloge knjige i težnje da ona postane pristupačna širokim slojevima društva, započeo je proces redukovanja elemenata koji su preterano oprerećivali njen sadržaj, da bi je učinili i funkcionalnijom. Međutim, ovaj proces nije zaustavio razvoj njene estetizacije, nego ga samo preobrazio, prema, sada novim, tržišnim uslovima, u kojima je knjiga postala roba. Danas je to veština, koja traži od onog ko oblikuje knjigu da poseduje široko opšte obrazovanje, znanja iz oblasti grafičkog dizajna i tržišnih komunikacija, kao i lične likovno-umetničke kvalitete koji ga odvajaju od drugih kolega. Jedan od autora koji stoji na ovoj istorijskoj liniji razvoja oblikovanja knjige, ali i poseduje u svom radu i dokazane kompetencije, jeste novosadski grafički dizajner Laslo Kapitanj.

V Međunarodno trijenale pozorišne scenografije i kostimografije, 1978.

Od početka svoje karijere, šezdesetih godina prošlog veka, Kapitanj se razvio u jednog od najznačajnijh autora u oblasti opreme za knjigu na prostoru bivše Jugoslavije. Njegov osobeni stil zasniva se na kompozicionom rešenju koje objedinjava primenu fotografije, fotografike i upotrebu maštovitih tipografskih rešenja. Pored ovog, Kapitanj je autor velikog broja ilustracija za knjigu, a s podjednakim uspehom bavi se i oblikovanjem plakata i jedan je od najstarijih pripadnika novosadske škole plakata. U ovoj oblasti grafičkih komunikacija, svoju afirmaciju posebno je našao na polju pozorišnog plakata, gde je najveći broj rešenja ostvario za manifestaciju Sterijino pozorje. Doajeni 249

Opšti zaključak o stilu Lasla Kapitanja ogleda se u činjenici da, u oblikovanju i knjige i plakata, najčešće primenjuje tehniku kolažiranja snažnih likovnih elemenata, čija se konačna forma jasno i nedvosmisleno obraća publici. Ovaj direktni jezik u sebi sadrži izvorne postavke razvijene još u periodu istorijskih avangardi, koje Kapitanj osavremenjuje svojim autentičnim kompozicionim rešenjima, ali i specifičnom grafičkom obradom likovnih elemenata. Đorđe Jović još analitičnije prilazi radu ovog umetnika, ističući u njegovom bavljenju opremom za knjigu nastojanje da pronađe sredstva koja obrazlažu knjigu i time postaju deo njenog organizma. Jović uočava izvesnu posebnost konceptualnog toka kod Kapitanja: „Polazeći od naslovne strane dospeva do pojedinih poglavlja intervencijom dvojake prirode: ili kompoziciju organizuje od elemenata svog grafičkog repetoara uz obilato korišćenje savremenih sredstava savremenog reprodukovanja, ili se odlučuje za samostalne plastične celine drugih autora. I u prvom i u drugom slučaju, knjiga poseduje ozbiljna vizuelna dejstva“. Rođen je u Riđici kod Sombora, 1955. godine je upisao Školu za primenjenu umetnost u Novom Sadu, Grafički odsek, a maturirao je 1960. Iste godine zaposlio se u novosadskom Novinsko-izdavačkom preduzeću „Forum“, gde je sve do 1983. bio odgovorni likovni urednik. Tokom rada u „Forumu“ oblikovao je 397 knjiga. Napomenimo da je „Forum“ osnovan 1957. godine i da je na početku izdavao samo knjige i časopise na mađarskom jeziku. Modernizacijom svojih kapaciteta, proširio je delatnost i na štampu poštanskih maraka, plakata i drugog materijala. Kapitanj se ovde zadržao do 1983. godine, kad prelazi na mesto tehničkog urednika u „Forumov“ ogranak „Marketprint“. Kako u prošlosti (osnovan je 1964.), tako i danas, ova novosadska štamparija i izdavač pretežno se bavi publikovanjem strip izdanja (Stripoteka, Princ Valiant, Asteriks, Talični Tom i dr.) U međuvremenu, Kapitanj je 1962. godine postao aktivni član Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine (UPIDIV), a od 1968. do 1972. godine bio je i njegov predsednik.

IV Međunarodni simpozijum, „Glumac i pozorišno stvaralaštvo“, 1979. 30 godina UPIDIV-a, monografija, 1994. (sledeća strana)

250

Laslo Kapitanj

Zbog svojih strukovnih dometa, Kapitanj je bio član mnogih međunarodnih stručnih žirija u zemlji i inostranstvu, a među poslednjima su izložbe Svetskog bijenala studentskog plakata u Novom Sadu i Izložba novogodišnjih kalendara i čestitki, takođe u Novom Sadu. Kolektivno je izlagao u Bačkoj Topoli, Novom Sadu, Beogradu, Sarajevu, Mostaru, Senti, Bratislavi... Od 1962. redovno izlaže na izložbama nagrađenih knjiga u Beogradu, Budimpešti, Frankfurtu i Moskvi. Dobitnik je značajnih priznanja i nagrada: 1962. u Subotici je dobio Otkupnu nagradu Likovnih susreta. Na Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu, 1964. i 1966. dobija treću nagradu za opremu knjige, zatim 1968. drugu nagradu, a 1970. godine dobija i prvu nagradu za opremu knjige. A 1972. godine, takođe na Beogradskom sajmu knjiga, primio je mnogo prvih i drugih nagrada za opremu knjiga. Nagradu „Iskra kulture“ za plakat dobija 1973. godine, kada prima i Oktobarsku nagradu grada Novog Sada. Vlada Republike Srbije je Kapitanju dodelila 2008. godine Nacionalno priznanje za izuzetan doprinos u kulturi. Z.R.

Doajeni 251

Keramika je za mene mogućnost da se što bolje likovno izrazim, i pri tome koristim elemente slikarstva, skulpture i keramike. Takav rad izlazi iz domena primenjenih umetnosti. Ne mislim da sam time otkrio išta novo. Još je neolitski čovek pravio skulpture od keramike koje nisu imale upotrebnu vrednost. Umetnost našeg vremena koristi iskustva svih epoha, pa smatram da i ja u svome stvaralaštvu mogu koristiti raznorodna iskustva, ako se njima postiže dobar rezultat.

Dragoljub Adžić (Đinovići, 1941)

Veza individue s nekim materijalom proističe iz univerzalne potrebe čoveka da sačuva vremenske i prostorne trenutke svoje egzistencijalne stvarnosti. Ovu tvrdnju potkrepljuju brojni dokazi na koje je naišla arheologija, prikupljajući i analizirajući artefakte iz raznih slojeva istorije. Na njima je uočena težnja ljudi da beleže predstave svakodnevnog života, da ovospolje svoja stremljenja i očekivanja koja proističu iz njega, ali i da predstave emotivna stanja poput: sreće, zadovoljstva, tuge i strahova. I konačno, da kroz različite materijalne oblike svojih estetskih manifestacija pokušaju da uspostave vezu s onostranim, nevidljivim svetom. Dakle, ljudi su putem estetskog izražavanja stvorili artefakte koji su protokom vremena postali dokaz o vladajućoj ideologiji datog trenutka. Zasigurno da je ovih duhovnih svedočanstava najviše ostalo zabeleženo u keramičkom materijalu. I to pre svega zbog popularnosti i raširenosti koju je keramika imala kroz istoriju, zbog njene praktične i relativno jednostavne tehnološke zasnovanosti, čime je postala dostupna različitim kulturnim grupama, narodima, ali i društvenim klasama i rodnim grupama. Da zaključimo, na keramici su, poput nekog masmedija drevnog sveta, promišljane, proizvođene, ali prenošene predstave i vrednosti tekućeg vremena, čije su dugotrajne istorijske mene često oblikovane u mitove. Jedan od autora koji čvrsto stoji na liniji ovakvog stvaralačkog opredeljenja jeste novosadski keramičar Dragoljub Adžić. Pružajući starim mitovima sopstvenu interpretaciju, Adžić je u svojim keramoskulpturama otišao stepenik više, i u svet već poznatih mitoloških predstava uspešno ugradio sopstvena rešenja, koja su postala svedočanstva, ne više ličnog izraza, već jedne opšte egzistencije datog trenutka.

„Ikar I“, Novi Sad, 1974.

Gotovo na samom početku umetničke karijere, u vreme svog akademskog uzleta, Adžić je uspostavio posebnu likovnu šemu koje se dosledno drži i do današnjih dana, a koja uključuje kreacije satkane od gustog tkanja opšteprihvaćenih društvenih simbola, poput: ljudske figure, torza ili samo lica, ptičjeg krila, glave konja, ali i onih novih, pridodatih sopstvenom autorskom odlukom. To su sklopovi krhkih, precizno izrađenih, keramičkih struktura izraženih u kubusima, kupama, kuglama, cevastim oblicima i formama zatalasane linearnosti bogate polihromne strukture, često do perfekcije izvedene u maniru art-dekoa, koji u kombinaciji sa onim opštim simbolima daju rezultat čija je oblikovnost uvek u pokretu, koja stremi ka Doajeni 255

nebesima. Takvim pristupom Adžić pravi nomadski osvrt na još jedan, ali davno napušten, likovni jezik – barok. Sve ove forme sklapa u celinu, koja sadržajno, gotovo uvek, poseduje epsku poruku o drami ljudskog bitisanju kroz vreme. Ova tvrdnja u svom kondenzovanom obliku najuočljivija je na primeru keramoskulpture iz 1974. pod nazivom „Ikar“. Adžić je ovde, kao i na ostalim svojim delima, pokazao hrabrost ličnog stvaralačkog jezika u kojem se mešaju apstraktni i konkretni pojmovi iz čije sinteze se rađa nadrealno jedinstvo oblika, koje ga je izdvojilo u jedinstvenu postmodernističku pojavu na tlu Vojvodine i Srbije. Međutim, protiveći se bilo kakvom stilskom opredeljenju rada ovog umetnika, Mila Rajković ističe: „Adžić nije ni simbolista ni nadrealista. Umetnik se, dakle, ne obavezuje ni na kakvu izražajnu strogost. On je i dosad postupao slobodno, prema svom osećanju i svojoj čvrstoj veri, i najčešće sa gotovo detinjim, romatičnim zanosom“. Dragoljub Adžić je rođen u Đinovićima pored Cetinja. Svoj afinitet prema keramici kao umetničkoj disciplini prvo je razvio u Srednjoj školi za primenjenu umetnost u Herceg Novom, kod poznatog profesora i keramičara Koste Đorđevića, a zatim i u Školi za primenjenu umetnost u Novom Sadu, gde je Đorđević, takođe, bio profesor i šef keramičkog odseka do 1962. godine. Ovde je Adžić maturirao 1963. i od Đorđevića, kao bivšeg studenta Ivana Tabakovića, usvojio osnovne postulate beogradske škole keramike, ali i elementarnu logiku osobenog Đorđevićevog izraza u kojem su bila uklopljena oblikovna rešenja čiji karakter ne pripada opusu narodne keramike, već naprotiv – romaničkim skulpturalnim uzorima s područja Mediterana. Još čvršću vezu s beogradskom školom i idejama Ivana Tabakovića ostvario je tokom studija na Odseku za keramiku na Akademiji za primenjene umetnosti u Beogradu, gde je diplomirao 1969. godine. Na istom fakultetu je 1974. završio postdiplomske studije u klasi prof. Mirjane Isaković. Boravak kod Tabakovića ostavio je dubok trag na Adžićevo shvatanje keramike kao dela materijalizovane stvarnosti, i u tom sagledavanju uticaja Mila Rajković ističe sledeću činjenicu: „Podsetimo se da se Adžić školovao na keramičkom odseku Akademije pod rukovodstvom slikara Ivana Tabakovića, umetnika senzibilnog i otvorenog prema celini likovnog sveta. On je svakako podsticao učenikov lični dar i ovakvim svojim osobinama i svojim određenim sklonostima ka literarno-tematskom i simbolskom, ka svetu ideja“. Dodajmo da je Tabaković uspeo da na Adžića prenese duh, ne samo tada već formirane beogradske škole keramike, već i načela koja je i sam Tabaković primio u Zagrebu, školujući se kod profesora Hinka Juhna. Dakle, u svojim istraživanjima oblika i ideje, u temeljnom smislu, Adžić pripada i onoj liniji keramičara koji su direktno oslonjeni na višedecenijsku tradiciju, veoma uticajne u Jugoslaviji, zagrebačke škole keramike. Iz tog razloga, Adžić je podjednako opredeljen ka upotrebi tehnike majolike, ali se u svom stvaranju bavi i eksperimentima s kombinacijom terakote i majolike. U hronologiji Adžićevog umetničkog sazrevanja od 1969. do 1973. godine, Miloš Arsić uočava određene posebnosti koje ističu ovog umetnika: 256

Dragoljub Adžić

Keramički pano, Muzej primenjene umetnosti Beograd. Keramički pano, Hotel Dunav, Čelarevo. (sledeća strana)

„Osnovnu karakteristiku njegovih radova činilo je naglašeno interesovanje za keramoplastiku poetsko-intimnog karaktera, čiji su arabeskni oblici izvedeni finim prostornim crtežom“. Od 1973. Adžić veoma intenzivno radi na keramičkim panoima, od kada i datira serija panoa pod nazivom „Osećaj vremena i prostora“, gde on, po Arsićevom zapažanju, „demonstrira jedno uzdržanije ali zato ubedljivije osećanje za suštinske elemente savremeno shvaćene, kompleksne fenomenologije problema likovnog, kada se, recimo, momenti piktoralnih intervencija svode na ulogu veće funkcionalnosti oblika“. Ovaj opus Adžić razvija paralelno i u obliku panoa koji sadrže osnovni motiv „kasete“ i u obliku skulptura slobodnih u prostoru, gde se takođe javlja motiv „kasete“, ali „u nešto drugačijoj upotrebi i značenju“. U tom periodu, Adžić uvodi i reducirane figure ljudi, pomoću kojih formira vrstu simboličke naracije, dakle – koncept koji je po Arsićevom mišljenju blizak secesionističkom poimanju uloge figure. Dodajmo i to da je Adžić autor nekoliko keramičkih panoa apliciranih u javnom prostoru, i to u: Novom Sadu, Čelarevu, Pećincima i Cetinju. Do osamdesetih, pored svedenih figura ljudi, Adžić je u svoj izraz uveo i okrugle i spiraloidne forme, koje Arsić vidi kao kritiku egzistencijalne stvarnosti savremenog čoveka: „Česta je metaforička sprega stepeništa i poljuljane i raspolućene ljudske figure (u obliku šahovskog piona), koja govori o nervozi i vrtoglavici urbanog ambijenta i mogućim bespućima savremenog čoveka“. Doajeni 257

Ovo istraživanje prostora i vremena postalo je gotovo trajno umetničko opredeljenje Dragoljuba Adžića, i kako je to istakao Sreto Bošnjak krajem drugog milenijuma: „Sudeći po nazivima radova koji se već dugo javljaju u ciklusima, osnovna idejna motivacija ovog vajara je odnos prostora i vremena u složenosti ovih pojmova. Prostor – vreme, taj binom je sinonim za čovekov hod za sebe samog“. Adžić je od 1971. bio zaposlen kao rukovodilac u Dizajn centru NIT-a, da bi zatim radio kao slikar-keramičar u Elektrotehničkoj školi „Mihajlo Pupin“ i Akademiji za vaspitače. Od 1979. do penzionisanja, radio je kao scenograf na TV Novi Sad, gde je ostvario više od 150 scenografskih rešenja. Međutim, Adžićeva trajna kreativna orijentacija uvek je bila umetnička keramika u formi keramoplastike. Tako je već 1969. član Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine (UPIDIV), 1971. godine postao je član ULUPUS-a, a 1973. godine bio je izabran za predsednika UPIDIV-a. Od 1974. postaje stipendista Fonda „Moša Pijade“, te jedan mesec boravi u Parizu. Tokom 1975. i 1976. godine, kao stipendista francuske vlade, ponovo je u Parizu, gde je specijalizirao keramičku skulpturu na L'Ecoolle des Arts Appliques Duperre, u klasi profesora Andrea Fearyja. Od 1979. do 1980. radi i kao honorarni saradnik na Akademiji likovnih umetnosti u Novom Sadu, kao profesor keramike. Postao je član ULUS-a 1979. godine, a 1986. i član Udruženja umetnika s Petrovaradinske tvrđave „Likovni krug“. Nova prilika za stručno usavršavanje pruža mu se 1988. godine, kad dobija tromesečnu stipendiju od nemačke vlade. Tokom ovog boravka u Nemačkoj sa profesorom Stajevićem, održao je niz predavanja o jugoslovenskoj keramici. U svom celokupnom radu, Adžić uvek iskazuje svoju sklonost ka eksperimentu, i danas aktivno radi, u svoj opus uvodi i kameninu kao nov izražajni materijal, čime na ukupnom planu svog stvaralaštva pokazuje svežinu izraza i rešenosti da istraje u realizaciji autentičnog pogleda na upotrebu keramičkog materijala. Sadržinski, Adžićeve keramosklupture i dalje zrače bogatstvom skrivenih i otvorenih narativa koji svakim novonastalim delom iznova iznenade posmatrača. Adžić živi u Novom Sadu i stvara u svom ateljeu na Petrovaradinskoj tvrđavi. Često izlaže zajedno sa suprugom, poznatom novosadskom tapiseristkinjom i nekadašnjom upravnicom „Ateljea 61“ Nadom Adžić. Likovna ostvarenja su mu trenutno u muzejima, galerijama, javnim institucijama i privatnim kolekcijama, i to po Beogradu, Novom Sadu, Subotici, Prištini, Podgorici, Cetinju, Budvi, Zagrebu, Splitu, Sarajevu, Hanoveru, Parizu, Moskvi, Rigi i dr.

258

Dragoljub Adžić

Keramičke skulpture iz ciklusa „Osećaj vremena i prostora“, Novi Sad.

Doajeni 259

260

Dragoljub Adžić

Adžić je, od 1965. godine, redovno izlagao na svim bijenalnim izložbama Forma, Udruženja likovnih umetnika primenjenih umentosti i dizajnera Vojvodine (UPIDIV), i na Oktobarskom salonu i Majskom salonu u Beogradu, ali i gotovo svim Trijenalima keramike u Subotici i Beogradu. Izlagao je na brojnim smotrama keramičkog stvaralaštva u Novom Sadu, Beogradu, Sremskim Karlovcima, Zagrebu, Bečeju, Prištini, Pančevu, Bratislavi, Briselu, Londonu, Lajpcigu, Kopenhagenu, Budimpešti, Kečkemetu, Moskvi, Parizu, Irmalu, Limi i dr. Samostalno je izlagao u: Beogradu, Novom Sadu, Cetinju, Budvi, Vrbasu, Zagrebu, Parizu, Aranđelovcu, Podgorici, Splitu itd. Nagrade i priznanja: 1967: nagrada na omladinskom konkursu „4. april“ za keramiku u Beogradu; 1971: nagrada Majskog salona u Novom Sadu i Zlatna Forma; 1972: nagrada ULUPUDS-a na Oktobarskom salonu u Beogradu; 1973: nagrada drugog Majskog salona u Novom Sadu; 1974: nagrada UPIDIV-a Zlatna Forma 5 u Novom Sadu; 1974: treća nagrada Jugoslovenskog trijenala keramike u Beogradu i Subotici; 1977: Oktobarska nagrada grada Novog Sada; 1977: Velika nagrada na trećem Trijenalu jugoslovenske keramike u Beogradu i Subotici; 1980: nagrada Društva oblikovalcev Slovenije na četvrtom Trijenalu jugoslovenske keramike u Beogradu i Subotici; 1983: nagrada Novosadskog oktobarskog salona u Novom Sadu; 1984: nagrada za kvalitet na Međunarodnoj izložbi umetničkih zanata u Slovenj Gradecu; 1987: počasna diploma Svijetskog trijenala male keramike u Zagrebu; 1988: nagrada likovnih oblikovalaca Slovenije, otkupna nagrada Muzeja primenjenih umetnosti Srbije na Jugoslovenkom trijenalu keramike u Beogradu i Subotici i počasna diploma Svjetskog trijenala male keramike u Zagrebu; 1990: priznanje za učešće i saradnju u emisiji „Filmoskop“; 1995: diploma UPIDIV-a za afirmaciju primenjene umetnosti i dizajna Vojvodine; 2004: prva nagrada za najbolje izvedeno delo na izložbi „Ex tempo“ u Piranu. Z.R.

Keramičke skulpture iz ciklusa „Osećaj vremena i prostora“, Novi Sad. Minijaturna keramička skulptura. Počasna diploma na Svjetskom Trijenalu keramike u Zagrebu, 1990. (dole levo)

Doajeni 261

Anamarija Mihajlović (Bajmok, 1941—Novi Sad, 2003)

Odeća je kroz vekove predstavljala ne samo funkcionalni dodatak svakodnevnici, već i više od toga – estetski element koji bogati čovekovu egzistenciju. Zato odeća, kao veoma bitan element društvene stvarnosti, može precizno da pokaže ekonomsku moć društva, estetski ukus njegovih pripadnika, brzinu modnih promena, ali i vladajuću ideologiju. Podizanjem nivoa društvene funkcije odeće u čovekovoj svakodnevnici, podignut je i značaj onih koji je kreiraju, čime je društvo ovim ljudima dalo izvesnu moć da učestvuju u njegovom razvoju. Jedna od takvih ličnosti, koja se razvijala na polju odevanja u različitim aspektima društvene stvarnosti, jeste i novosadska modna dizajnerka Anamarija Mihajlović. Rođena je u Bajmoku, a 1960. u Novom Sadu završila je Školu za primenjenu umetnost (danas Škola za dizajn „Bogdan Šuput“). Kao jedan od prvih profesionalnih dizajnera odevanja u bivšoj Jugoslaviji, svoj opus je gradila u nekoliko oblasti ove grane primenjene umetnosti. Dizajnirala je radnu i modnu odeću, oblikovala je scenski kostim, a poseban odnos je imala prema unikatnom odevanju i rukom slikanoj svili. Jedno vreme je bila stalno zaposleni dizajner u Zavodu za unapređenje i ekonomiku domaćinstva EKO-DOM iz Novog Sada, gde je radila u Službi za kulturu odevanja. Iz današnjeg ugla posmatrano, delatnost ovog preduzeća možemo opisati kao sintezu marketing službe i dizajn-studija. Po osnovnom konceptu, EKO-DOM je bio društvena organizacija koja je trebalo da pruži pozitivne smernice u domenu estetizacije i podizanja opšteg kvaliteta svakodnevnog života i rada. Zadaci i program preduzeća objedinjavali su izradu projekata iz oblasti unapređenja kulture stanovanja, odevanja i ishrane, kroz povezivanje investitora koji su tražili usluge u zdravstvu, industriji, kulturi, prosveti i dr. sa sektorom proizvodnje. Anamarija Mihajlović je u EKO-DOM-u bila angažovana, pre svega, na dizajniranju radne odeće. Veoma zahtevna po pitanju oblikovanja, upotrebljenih materijala i dezena, ovu vrstu odevnih predmeta Anamarija Mihajlović je uspešno realizovala po važećim jugoslovenskim standardima, koje je po sopstvenoj motivaciji usklađivala s međunarodnim standardima. Kao dobar poznavalac svetskih kretanja u ovoj oblasti, prva je u državi uvodila inovacije u proizvodnji radne odeće i njene primene u proizvodnom i radnom procesu. Ovim segmentom svog rada gotovo prosvetiteljski je uticala na podizanje opšte svesti kod domaćih investitora i dizajnera o značaju kvalitetnog i savremenog radnog odevanja. Doajeni 265

Iz ovog segmenta, naročito se izdvaja kolekcija radnih uniformi za „Jugopetrol“ iz Novog Sada, zatim radna odeća za Zavod za hipertireozu na Zlatiboru. Posebnu sferu njenog rada čini serija radnih odela za prehrambenu industriju, i to za: Klaničnu industriju „Noma“ iz Novog Sada, Klaničnu industriju „Gavrilović“ iz Petrinje, Beogradsku industriju mesa BIM. Dizajnirala je radnu odeću za auto-servise „Fijat“ iz Mladenovca i „Pežo“ iz Beograda. Radila je na oblikovanju radne odeće za zaposlene u „Gradskom zelenilu“ u Novom Sadu i radnike iz neposredne proizvodnje u Fabrici za proizvodnju tepiha i podnih površina „Sintelon“ iz Bačke Palanke. Oblikovala je dress-code za brojne banke, robne kuće, ali i horske ansamble i manifestacije. Radila je i na dizajniranju dečjih školskih uniformi, gde posebno treba pomenuti kolekciju školskih uniformi predstavljenih 1974. na samostalnoj izložbi Kolekcija školske odeće, održanoj u Salonu primenjenih umetnosti i dizajna Vojvodine u Novom Sadu. Anamarija Mihajlović je bila uspešna i kao dizajner u oblasti visoke mode. Ovde se izdvaja kolekcija iz 1968. godine, promovisana na modnoj reviji na Petrovaradinskoj tvrđavi, pod nazivom „Jednostavno, romantično, luckasto“, zatim kolekcija iz 1970. godine, modela visoke mode predstavljenih na reviji u Studiju M u Novom Sadu, pod nazivom „Daleki horizonti kičice“. Posebno se izdvaja revija njenih ekskluzivnih modela, izrađenih tehnikom rukom slikane svile, za Novosadsku industriju tekstila NIT, koja je održana u svečanim salonima Petrovaradinske tvrđave. Kao samostalni umetnik, stvaralački izazov je pronašla i u pozorištu, gde je na polju kostimografije izvršila sintezu svog celokupnog iskustva u industriji tekstila i rada na izradi ekskluzivne unikatne odeće. Sklopom različitih ideja uspela je da stvori jedinstven likovni jezik koji je znalački uklopila u tekući koncept savremenog pozorišta, gde svaki segment predstave zavisi od dominantne rediteljske odluke. Na polju kostima bila je angažovana više od trideset godina. U tom periodu realizovala je više od sto kostimografskih rešenja za brojne pozorišne kuće, poput: Srpskog narodnog pozorišta, Novosadskog pozorišta, Narodnog pozorišta u Subotici, Narodnog pozotišta u Zrenjaninu, Pozorišta mladih u Novom Sadu, Dečijeg pozorišta „Kurir Jovica“ iz Subotice i dr. Radila je kostime za mnoge pozorišne predstave: 1970: „Seksirama“, R. Anderson, režija Dejan Mijač, Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu; 1974: „Plej Strimberg“, F. Diremant, režija Radoslav Dorić, Novosadsko pozorište; 1976: „Ko se boji Virdžinije Vulf“, režija Tibor Vajda, Novosadsko pozorište; 1979: „Antigona iz Tebe“, Sofokle, režija Ištvan Sabo, Narodno pozorište u Subotici; 1982: „Baal“, B. Breht, režija Milan Belegišanin, Novosadsko pozorište; 1986: „Koštana san, krik“ B. Stanković, režija Mira Erceg, Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu, 1990: „Liliom“, F. Molnar, režija Laslo Barbacija, Novosadsko pozorište. Poslednja predstava na kojoj je radila je iz 2003: „Pigmalion“, B. Šo, u režiji Tibora Vajde, Narodno pozorište u Kikindi.

266

Anamarija Mihajlović

„Čekajući Godoa“ Semjuel Beket, Novi Sad, 1980.

Doajeni 267

„Fizičari“ Fridrih Direnmat, Novi Sad, 1996. Nandor Silađi kao Johan Vilhem Mobius i Natalija Vicei kao Monika Stetler. Kolekcija školske odeće (crteži), 1974.

U sagledavanju ukupnog opusa Anamarije Mihajlović, zaključuje se da je izraz ove autorke težio ka ravnopravnom jedinstvu elemenata, koje čine antropometrija čoveka, namena jednog odevnog predmeta i njegovi estetski kvaliteti. Bez obzira na to o kom segmentu rada je reč, uvek sklona eksperimentu, Anamarija Mihajlović je sa svakim novim projektom u svom stvaralaštvu iznova kretala od koncepta društvene funkcije odevanja. Estetski elemenat u njenom delu nikada nije težio ka tome da nadvisi funkciju odeće, a niti čoveka kao racionalno biće. Zbog ovih trajnih kvaliteta, i danas je u stručnim krugovima veoma cenjen rad ove dizajnerke. Bila je plodan autor i saradnik brojnih preduzeća iz oblasti tekstilne industrije. Postala je član Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine (UPIDIV) 1965. godine. Takođe, bila je i član Likovnog kruga s Petrovaradinske tvrđave. Samostalno je izlagala: u Novom Sadu – 1971, 1974, 1976, 1979, 1983, 1984, 1988, 1998, u Čačku 1974, u Zagrebu 1976. i u Kuli. 2003. godine. Kolektivno je izlagala na većini bijenalnih izložbi Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine (UPIDIV) Forma: 1967, 1971, 1974, 1977, 1981, 1983. i 1989. Izlagala je na Novosadskom salonu u Novom Sadu; 1970: na Oktobarskom salonu u Beogradu; 1970: na IV Modnim susretima u Beogradu; 1971, 1972. i 1973: Nasmejani Dani u Novom Sadu; 1971: Majski salon u Beogradu; Modna revija u Muzeju primenjenih umetnosti u Beogradu; izložba „Iza prvog ugla“ u Novom Sadu; 1972: Izložba tekstila u salonu Likovnih sustera u Subotici; 1973. i 1974: Izložba Žena umetnika Novog Sada povodom 8. marta u Malom likovnom salonu u Novom 268

Anamarija Mihajlović

Sadu; 1973: izložba „Eksperiment“ na Majskom salonu u Beogradu; 1973: izložba „Moda u svetu“ na Međunarodnom sajmu mode u Beogradu; 1974: komercijalna izložba „Seteks“ u Beogradu; 1975: Novosadski oktobarski salon u Novom Sadu; 1978: izložba „Dizajn u Srbiji od realizacije do ideje“ u Beogradu i Prvi sarajevski trijenale unikatnog oblikovanja u Sarajevu; 1978. i 1982: Izložba „Ateljea 61“ u Novom Sadu; 1984: Slovenska izložba umetničkog zanata u Sloven Gradecu; 1990: IX Međunarodna izložba pozorišne scenografije i kostimografije u Novom Sadu i Izložba tapiserije u Dortmundu. Nagrade: 1966: Srebrna kolajno Centra za sodobno oblačenje in opremo u Ljubljani; 1965: Bronzana medalja na Sajmu tekstila u Leskovcu; 1967: Zlatna medalja na Sajmu mode u Ljubljani; 1968: Srebrna medalja na Zagrebačkom velesajmu; 1969: Bronzana sirena na jugoslovenskom konkursu za modne kreatore u Beogradu; 1970: Pohvalnica i spomen-plaketa u Bajmoku; 1971. i 1989: Zlatna Forma na izložbi Forma 4 i Forma 11 u Novom Sadu; 1972: Oktobarska nagrada grada Novog Sada; 1986: diploma UPIDIV-a u Novom Sadu i tri Zlatna znaka kvaliteta na izložbi „Zveza obrtnih združenj Slovenije“ u Slovenj Gradecu; 1975. i 1998: nagrada „Milica Babić“ na 11. Međunarodnom trijenalu scenografije i kostima u Novom Sadu i dr. Z.R.

Doajeni 269

Marina Sujetova Kostić (Moskva, 1941)

Keramika se u svom istorijskoumetničkom razvoju nešto kasnije priklonila tendencijama koje su pokrenute na prostoru slikarstva i vajarstva, a čija je borba s početka dvadesetog veka donela pobedu čiste umetnosti nad njenim utilitarnim poreklom. Kad je formirano moderno vajarsto, ono je prestalo da bude isključivo zarobljenik ljudskog tela kao centralnog motiva, ili polazišta u oblikovanju skulpture u smislu figuralne predstave, postajući medijum preko kojeg čovek izražava osećanja, moralne stavove i filozofske poglede na svet. U ovom novom svetlu, u modernoj skulpturi stvoreni su uslovi za pojavu raznorodnih plastičnih fenomena, gde je kao njen organski deo rođena i savremena keramoplastika. Zahvaljujući bogatim estetskim datostima, keramoplastika je postala plodno tlo za brojna izražajna i tehnološka istraživanja u oblasti umetničke keramike. A jedna od istaknutih ličnosti na našem kulturnom prostoru, koja je svoj rad utemeljila na pomenutim derivatima istorijskog razvoja svesti o umetnosti i njenoj funkciji, jeste i Marina Sujetova Kostić. Rođena u Moskvi, ova izuzetno obrazovana umetnica još se na samom početku profesionalne karijere, ranih sedamdestih godina prošlog veka, opredelila da u poimanju sveta likovnosti svoja teorijska i umetnička istraživanja usmeri ka razmatranju binarnog odnosa: konkretno–apstraktno. Kao materijalna realizacija ovog htenja, kod Marine Sujetove Kostić javlja se razvijen umetnički opus divergentne orijentacije. S jedne strane, to su dela koja pripadaju domenu čiste umetnosti. S druge pak strane, kao jedan od retkih jugoslovenskih dizajnera u industriji keramike, Marina Sujetova Kostić uspešno oblikuje dezene za keramičke pločice koje su masovno industrijski proizvođene u fabrici keramike „Toza Marković“ u Kikindi.

„Čaše za gledanje“ (kamenina i porculan), Kikinda, 1974.

Istovremeno negujući i autonoman i heteronoman momenat u stvaralaštvu, Sujetova Kostić uvek se pridržavala istog teorijskometničkog načela, koje je prvo razvijala školujući se u Srednjoj umetničkoj školi u Moskvi, a potom studirajući na Akademiji primenjenih umetnosti u istom gradu. Nakon dvogodišnjeg boravka u toj visokoškolskoj instituciji, ubrzo prelazi na Akademiju primenjenih umetnosti u Pragu, gde je na keramičkom odseku diplomirala 1967. godine, u klasi profesora Ota Ekerta. Doajeni 273

274

Marina Sujetova KostiÄ&#x2021;

Nakon završenih studija (1969), Marina Sujetova Kostić sa suprugom se nastanjuje u Jugoslaviji. Iste godine postaje član Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine (UPIDIV), a 1974. privodi kraju svoj akademski razvoj u Beogradu, gde i magistrira na Akademiji za primenjene umetnosti (keramički odsek). Dugogodišnji je član Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti Srbije (ULUPUS) Po dolasku u Jugoslaviju, Marina Sujetova zaposlila se u Gimnaziji „Moša Pijade“ u Senti kao nastavnik likovnog i muzičkog vaspitanja, a predavala je i ruski jezik. Osim toga, aktivno se razvijala i kao umetnica. Na likovnoj sceni bivše Jugoslavije prvi put se pojavljuje 1970. godine – u Novom Sadu, a već 1972. u Senti priređuje veoma zapaženu prvu samostalnu izložbu. Godine 1975. nastanjuje se u Kikindi, gde se kao dizajner zapošljava u fabrici keramike „Toza Marković“, a sarađuje i s fabrikom keramike u Kanjiži. Iz ovog perioda značajan je njen dizajnerski rad na setu keramičkih pločica za čiji su joj grafizam kao inspiracija poslužile Vazarelijeve konstruktivističke slike. Pre nego što je napustila Jugoslaviju, jedno vreme bila je i slobodan umetnik. Danas živi u okolini Praga. Suprotno dizajnerskom radu u industriji keramike, Sujetova Kostić na planu čistog umetničkog izraza u centar interesovanja – još početkom sedamdesetih godina prošlog veka – postavlja pitanje preobražavanja utilitarnih oblika u neutilitarne: pehari, čaše i tanjiri izrađeni u tehnici kamenine i porculana, nakon intervencije ove umetnice, dobijaju nove plastičke vrednosti koje teže ka apstrakciji. Treba naglasiti da je Sujetova Kostić prva u Srbiji počela upotrebljavati porcelan, koji se ovde još od vremena Dušana Jankovića nije koristio kao izražajno sredstvo, što odgovara vremenskoj distanci od sedamdeset godina. Marina Sujetova Kostić osposobila se za rad u ovoj tehnici tokom školovanja u Čehoslovačkoj, ali i na brojnim studijskim putovanjima u skandinavske zemlje, gde je konstantno usavršavala svoje znanje. Skupljena iskustva iz oblasti tehnike porcelana često je delila s kolegama, a prvi put na simpozijumu u Aranđelovcu 1974. godine. Sujetova primenjuje porcelan na zidnim panoima izrađenim postupkom tehnike utiskivanja, poznatije kao kašetaž, koju je posebno negovao Verner Šrajb. Umetnica je ovde, na istoj plohi, dijalektički sukobila otiske oblika poteklih iz prirode (list, grana, cvet, školjka) sa onim strogo konstruktivnim, poput kruga, kvadrata i trougla. Sujetova Kostić u daljem razvoju ovog promišljanja, koje ističe pitanje odnosa organskog i neorganskog ustrojstva sveta, ponekad metaforički postavlja motiv čovekovog lica i u sam centar kompozicije, ali i sveta u celini. Ovako realizovana dela možemo posmatrati dvojako, kao istraživanje odnosa apstraktno–konkretno i istraživanje odnosa različitih simboličkih vrednosti, što se i idejno i vremenski uklapa u tada vladajuće umetničke tendencije na svetskoj sceni, započete sredinom, a razvijene krajem šezdesetih godina prošlog veka. Doajeni 275

276

Marina Sujetova KostiÄ&#x2021;

Verna istom konceptu, Sujetova Kostić stvara i opus koji do krajnjih granica naglašava pitanje naturalističke forme. Na amorfnim objektima, realizovanim sredinom sedamdesetih, a razvijanim osamdesetih godina prošlog veka, umetnica motiviše posmatrača da stvori sopstvenu interpretaciju kao odgovor na suštinsko pitanje o mestu umetničkog dela u poretku prirode. Možemo zaključiti da je Marina Sujetova Kostić prenela duhovnu atmosferu centralne Evrope na vojvođanski, srpski i bivši jugoslovenski prostor. Takođe, ona je tim prostorima približila onovremene aktuelne tokove svetske umetničke scene, transponovane u svet keramoplastike. Marina Sujetova Kostić dobitnik je brojnih priznanja, među kojima se ističu: – Zlatna Forma UPIDIV-a u Novom Sadu, 1971 i 1974; – Nagrada Kolonije u Ečkoj 1972; – Druga nagrada na 2. trijenalu keramike u Subotici, 1976; – Diploma za dobro oblikovanje Privredne komore Jugoslavije na Međunarodnom jesenjem velesajmu u Zagrebu. Samostalno je izlagala u Pragu, Novom Sadu, Beogradu, Subotici, Prizrenu, Senti, itd. Kolektivno je izlagala u Novom Sadu, Beogradu, Sarajevu, Zagrebu, Zrenjaninu, Subotici, Malom Iđošu, Aranđelovcu, Hodmezevašarheju, Pragu, Pečuju, Bratislavi, Šiklošu, Faenci, Londonu, Moskvi… Aktivni je učesnik kolonija u Malom Iđošu, Ečki i Senti. Z.R.

„Zlatni presek“ (porcelan), Kikinda, 1977. (prethodna strana) „Ogledalo života“ (majolika i porcelan), Senta, 1974.

Doajeni 277

Istaknuti ﾄ考anovi

„Klupica sa pticama“ (gore) „Činija I i II“

280

Ana Popov Rođena je 7. jula 1936. godine u Čereviću. Diplomirala je 1964. na likovnom odseku Više pedagoške škole u Novom Sadu, a keramikom se bavi od 1970. Usavršavala se na Visokoj školi za primenjenu umetnost u Budimpešti (1980–1981). Bila je nastavnik likovnog vaspitanja u Osnovnoj školi „Jovan Popović“ u Novom Sadu (1964–1984), a od tada radi kao slobodan umetnik. Na Novosadskom otvorenom univerzitetu niz godina držala je nastavu keramike, a ni danas ne prestaje da prenosi svoje znanje mladim keramičarima. Samostalno je izlagala u Novom Sadu 1972, 1976, 1980, 1987, 1995, 2004, 2005, 2014; u Beočinu i Sremskoj Kamenici 1973; u Pančevu 1980; u Grožnjanu 1982, 1989; u Iloku i Vukovaru 1990; u Beogradu 1995; u Rumi 2004. Od 1977. izlagala je na trijenalima keramike u Beogradu i Subotici, na izložbama „Forma“ u Novom Sadu i Kikindi, na Novosadskom salonu, na trijenalima male keramike u Zagrebu, na izložbama jugoslovenske keramike u Parizu, Beogradu, Dubrovniku, Celju, Zagrebu, Slovenj Gradecu, Sremskoj Mitrovici, na izložbama likovnih kolonija... Po pozivu je učestvovala u likovnim kolonijama i na simpozijumima keramike u Malom Iđošu (1977–1989), na simpozijumu „Mermer i zvuci – svet keramike“ u Aranđelovcu (1981, 1987), u Kanjiži (1985), Resenu (1986), Lendavi (1988), Iloku (1989), Zlakusi (1996), Čanju (1997, 1998), Trojanu (1998). Nagrade: nagrada za kvalitet na izložbi u Slovenj Gradecu (1986), otkupne nagrade Jugoslovenskog trijenala keramike u Subotici, Novosadskog salona („Brankovo kolo“), Muzeja Srema „Lazar Vozarević“, Galerije savremene likovne umetnosti u Novom Sadu, Muzeja grada Novog Sada i nagrada „Zlatna forma“ za unikatnu keramiku na izložbi „Forma 22“ 2014.

Istaknuti članovi 281

„Protok“ (vuna, kombinovana tehnika), 2x300x60 cm, 1986. (gore) „Tragovi vremena“ (photo print), 50x50 cm.

282

Smiljana Hadžić Rođena je 5. decembra 1936. godine u Kruševcu. Prvo obrazovanje iz oblasti likovnog stvaralaštva stekla je u Školi za primenjenu umetnost u Novom Sadu kod profesora Boška Petrovića. Diplomirala je 1957. godine na odseku grafike u klasi profesorke Ankice Oprešnik. Dugi niz godina, tačnije do penzionisanja, radila je u Novinsko-izdavačkom preduzeću „Dnevnik“, u redakciji lista „Poljoprivrednik“ kao tehnički urednik i ilustrator. Član je UPIDIV-a od 1973. godine. Pored 16 samostalnih izložbi, učestvovala je na preko 100 kolektivnih izložbi u zemlji i van nje. Više puta je nagrađivana za svoje umetničko stvaralaštvo. Učesnik je brojnih slikarskih kolonija kod nas i u inostranstvu. Njeni radovi se nalaze u državnim i privatnim kolekcijama u Srbiji, Sloveniji, Slovačkoj, Mađarskoj, Poljskoj, Francuskoj, SAD, Kanadi, Brazilu... Bavi se crtežom, akvarelom, grafikom, tapiserijom i fotografijom.

Istaknuti članovi 283

Zidna dekoracija, original 160 x 360 cm, Osnovna banka BaÄ?ka Topola. Dekorativni tanjir (majolika), promer 42 cm (levo)

284

Anna Nemeth Rođena je u Novom Sadu 1940. godine. Diplomirala je na Višoj pedagoškoj školi, likovni smer, 1964. godine. Kao pedagog likovne kulture postigla je značajne rezultate. Keramikom se bavi od 1974. godine. Tehnologiju izrade keramike usavršavala je tokom studijskog putovanja u Nemačkoj (1973, 1975, 1977). Dvonedeljno studijsko putovanje po Finskoj (1974) mnogo je uticalo na njen stil izražavanja u keramici. Priredila je 30 samostalnih izložbi, a najznačajnije su: Salon UPIDIV-a, Novi Sad (1981); Salon Likovnog susreta, Subotica (1981, 1983); galerija „Uno“, Senta (1984); galerija „Porta domo“, Piran, Hrvatska (1989). Učestvovala je i na više od 150 kolektivnih izložbi, od kojih su najznačajnije: „Tapiserija i keramika u Vojvodini“, Pariz (1980); Trijenale jugoslovenske keramike Subotica/Beograd (1980, 1983, 1986); „Dani vojvođanske kulture“, Beč (1981); 13. CEVIDER – svetska izložba dizajna, Valensija (1983); galerija „Porta domo“, Piran, Hrvatska (1989); Svetski trijenale male keramike, Zagreb (1984, 1987). Nagrade: Oktobarska nagrada grada Bačka Topola (1975), „Zlatna forma“ UPIDIV-a Novi Sad (1979, 1981), Otkupna nagrada „Likovnog susreta“ Subotica (1981), nagrada „Nađapati Kukac Peter“ Bačka Topola (1987).

Istaknuti članovi 285

„Dinamika u prostoru“ (vuna, metal, kombinovana tehnika), 187 x 220 cm, 2004. (gore) „Izlazak iz prostora“ (vuna, sisal, klečana tehnika), 200 x 270 cm,1991/2002. koautori: Rada Ilić, Jelena Božić, Mirjana Dobanovački – Radionica „Ateljea 61“

286

Nada Poznanović Adžić Rođena je 1944. godine u Beočinu. Diplomirala je 1965. na likovnom odseku Više pedagoške škole u Novom Sadu, a 1969. i na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu, na odseku za tekstil, kod profesorke Nevenke Petrović. Na Fakultetu primenjenih umetnosti i dizajna u Beogradu završila je postdiplomske studije sa temom „Prostorna tapiserija – objekat“ kod profesora Branislava Subotića. Od 1969. do 1977. godine radila je kao profesor u Pedagoškoj školi za vaspitače u Novom Sadu, a od 1977. do 1987. u Srednjoj školi za dizajn „Bogdan Šuput“ u Novom Sadu na grupi tekstilnih predmeta. U periodu od 1987. do 2003. godine (do penzionisanja) bila je direktor Ustanove za izradu tapiserija „Atelje 61“ u Petrovaradinu. Član UPIDIV-a i „Likovnog kruga“ (udruženje umetnika sa Petrovaradinske tvrđave) postala je 1971. godine. Ostvarila je brojne samostalne i kolektivne izložbe u zemlji i inostranstvu. Za svoj angažman na polju tapiserijske umetnosti dobila je više nagrada i priznanja. Aktivno se bavi klasičnom i prostornom tapiserijom i slikanjem na svili. Njene tapiserije nalaze se u Zbirci tapiserija „Ateljea 61“, Zavičajnoj zbirci Muzeja grada Novog Sada, Muzeju savremene likovne umetnosti u Novom Sadu, SPC „Vojvodina“ u Novom Sadu, OŠ „23. oktobar“ u Novom Sadu, „Energosoftu“ u Novom Sadu, Betaniji u Novom Sadu, „Dunavu“ u Čelarevu, „Sartidu“ u Aleksincu, Galeriji savremene umjetnosti u Podgorici, Umjetničkom muzeju Crne Gore na Cetinju, itd. Učesnik je mnogobrojnih umetničkih kolonija u našoj zemlji. Studijska putovanja: Grčka, Italija, Francuska, Velika Britanija, Španija, Mađarska, Čehoslovačka, Nemačka, Holandija, SAD. Nagrade: Otkupna nagrada za tapiseriju, Zavičajna zbirka Muzeja grada Novog Sada 1974, 1976; stipendija za umetnost „Moša Pijade“ 1976; Otkupna nagrada za tapiseriju, Galerija savremene umetnosti u Novom Sadu 1977; „Zlatna forma“, nagrada UPIDIV-a, 1996; Godišnja nagrada „Ateljea 61“ za sveukupan rad i istraživanje u umetnosti tapiserije 2003.

Istaknuti članovi 287

Kuća u Osečini (crtež) (gore) Ilustracija za knjigu Julke Protić, „U krugu detinjstva“ (levo)

288

Milan Milić Jagodinski Rođen je 15. februara 1944. godine u logoru Kecefal u Austriji. Odrastao je u Jagodini. U Novi Sad je došao da bi učio likovni zanat, najpre u Školi za primenjenu umetnost (grafički dizajn), a onda i na Tribini mladih, družeći se sa drugim stvaraocima. Izlagao je samostalno na 30 izložbi u zemlji i inostranstvu i grupno na raznim stranama. Slike je pesmama opravljao, a od pesama izložbe tvorio preko ciklusa: „Domišljavanje Petrovaradinske tvrđave“, „Vinjetom o vinu“, „Sa čašom na Ti“, „Krovovi“, „Super mleko“, „Nezaborav polje“, „Oglasi“, „Zanimanja i zvanja“, „Pesme i slike lekovite“, „Ekološki azbučnik“. Godine 1972. iz zaborava je vadio list za kulturu i umetnost „Stražilovo“. Delovao je u grupi „Atentat“. Za nedeljnik „Indeks“, mesečnik „Polja“ i list „Stražilovo“ pisao je likovnu kritiku, a u „Nevenu“, „Zeki“, „Đurđevku“, „Malom Nevenu“ i „Bijeloj pčeli“ objavljivao ilustracije i poeziju. Godine 1983. ušao je u Antologiju vojvođanske likovne kritike koju je priredio zrenjaninski časopis „Ulaznica“. Za likovna i pesnička dela bio je nagrađivan, ne posustajući u naporu jednim da ih čini. Živi u Novom Sadu. Nagrade i priznanja: treća nagrada za idejno rešenje znaka Crvenog krsta Vojvodine 1974; nagrada UPIDIV-a za najuspeliju izložbu godine „Striplinzi i projekti“ 1979; nagrada „Luča“ za unapređenje kulturnog života opštine Irig1994; nagrada za poeziju na konkursu redakcije novina „Naša reč“ iz Leskovca 1994; povelja za akvarel „Levitacija“ na konkursu „Karađorđe i Karađorđevići“ (tema: Nikola Tesla i njegovo delo) 2006; drugo mesto na takmičenju slemera u Novom Sadu koje je organizovalo Društvo književnika Vojvodine u okviru Međunarodnog književnog festivala 2010.

Istaknuti članovi 289

„Thealter 24“, plakat, 2014. „Mala“ Radoslav Pavlović, Zvezdara Teatar.

290

Ferenc Barat Rođen je u Kanjiži 1946. godine. Srednju školu za primenjene umetnosti završio je u Novom Sadu 1966. godine, a od 1967. do 1969. pohađao je Likovnu akademiju u Beogradu u klasi profesora Aleksandra Lukovića. Kao grafički i tehnički urednik sarađivao je sa novosadskim listovima „Index“, „Képes Ifjúság“ i „Uj Symposion“. Od 1969. do 1992. radio je u novosadskoj izdavačkoj kući „Forum“ na mestu tehničkog, a zatim i likovnog urednika. U to vreme aktivno je sarađivao sa Novosadskim pozorištem, kao i sa drugim pozorištima širom Jugoslavije i Mađarske. Glavne delatnosti u kojima je stekao značajna društvena i stručna priznanja jesu grafički dizajn i dizajn plakata. Godine 1992. u Budimpešti je osnovao „Studio Barat Art“, grafički i umetnički studio za dizajn. Važnije samostalne izložbe realizovao je u zemlji i inostranstvu u periodu od 1973. do 2014. godine. Neki od gradova u kojima je izlagao jesu Kanjiža, Sombor, Subotica, Novi Sad, Pančevo, Beograd, Zagreb, Sarajevo, Maribor, Ljubljana, Skoplje, Budimpešta. Njegovi radovi nalaze se u fundusima najvećih svetskih i domaćih muzeja, među kojima su svakako najznačajniji Museum of Modern Art, Njujork, SAD, i Musee de L'affiche et de la publicite, Pariz, Francuska. Nagrade: nagrada Udruženja primenjenih umetnika i dizajnera Vojvodine za postignute rezultate u oblasti grafičkig dizajna 1974; nagrada Oktobarskog salona Novog Sada 1976; nagrada Doma kulture Bačke Topole „Nagyapati Kukac Péter“ 1976; posebna nagrada na izložbi pozorišnog plakata „Sterijinih igara“ 1979; stipendija „Moša Pijade“ 1982; Oktobarska nagrada grada Novog Sada 1982; srebrna nagrada na bijenalu pozorišnog plakata „Sterijinih igara“ 1983; nagrada za dizajn plakata na Majskom salonu u Beogradu 1985; srebrna nagrada na bijenalu plakata „Sterijinih igara“ 1985; nagrada izdavačke kuće „Forum“ za likovnu delatnost 1987; diploma za afirmacuju primenjene umetnosti i dizajna UPIDIV-a Novi Sad 1995; Velika nagrada bijenala grafike Bekeščaba, Mađarska 1996; nagrada za kulturu u grafičkom dizajnu, UPIDIV, Novi Sad 1998; nagrada „Munkači Mihalj“ za rezultate u grafičkom dizajnu, Mađarska 2000; Hungart stipendija za likovno stvaralaštvo, Mađarska 2002; Zlatna čioda, nagrada grafičkih studija za kulturni plakat, Budimpešta 2003; prva nagrada na konkursu za plakat „Šopen i List“, Poljski institut u Budimpešti 2010; nagrada na međunarodnom konkursu za diskriminaciju, Prag 2010; nagrada Umetničke akademije Mađarske za primenjenu umetnost i dizajn 2013; „Zlatna forma“, UPIDIV, Novi Sad 1977, 1979, 1981, 1985; „Velika Zlatna forma“, UPIDIV, Novi Sad 1983, 1996. Počasni je građanin Kanjiže od 2014. godine.

Istaknuti članovi 291

Bronza 44

292

Sava Halugin Rođen je 17. aprila 1946. godine u Novom Kneževcu. Diplomirao je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, vajarski smer, 1972. godine. Godine 1975. postao je član ULUS-a, ULUV-a i UPIDIV-a. Poslediplomske studije završio je 1978. dobivši zvanje magistra likovne umetnosti – vajarstva. Istražuje nove relacije između povoda za oblikovanje nađenih likovnih struktura koje gledaocu šalju nov, savremen osećaj odnosa između egzistencije i stalnih promena, između optičkog sveta i duhovnih značenja relativizma i višeznačnosti pojava. U okviru svog istraživačkog rada bavi se sintezom osnovnih tokova evropske moderne skulpture u širokom rasponu od ekspresionizma do nadrealizma, u dinamičnoj artikulaciji svih elemenata skulpturalnih kompozicija; modelovanjem asocijativnih bronzanih organizama kao i slovnih znakova osobenih asocijacija; vajarskim formama otkriva kvalitet jezika kao i esecijalna stanja kreativnog bića; afirmacijom likovnog jezika kao autonomne činjenice kreativne svesti u saglasnosti sa materijom. Član je Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine, Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine i Udruženja likovnih umetnika Srbije. Ima više od pedeset samostalnih izložbi i oko tri stotine pedeset zajedničkih, u zemlji i inostranstvu. Nagrade: nagrada za stvaralaštvo ULUS, ULUV, ULUK, Beograd 1978; nagrada fonda „Moša Pijade“ na izložbi SULUJ-a, Beograd 1982; nagrada SIZ-a kulture Subotica; nagrada „Jovan Popović“ Novi Sad 1984; nagrada SIZ-a kulture Vojvodine; Oktobarska nagrada grada Subotice 1986; nagrada „Zlatno dleto“, ULUS, Beograd 1988; Otkupna nagrada sa Jugoslovenskog bijenala male plastike, Murska Sobota 1989; nagrada „Studija B“, Od aprila do aprila, 1991; nagrada senćanske kolonije „Akvarel na Tisi“ 1992; nagrada ULUS-a „Zlatno dleto“ 1993; Otkupna nagrada sa bijenala savremenog jugoslovenskog crteža „Likovna jesen“, Sombor 1994; nagrada Oktobarskog salona za skulpturu, Beograd 1995; Otkupna nagrada za skulpturu „Konjanik“ povodom 300 godina Senćanske bitke 1997; I nagrada Sremskomitrovičkog salona, galerija „Lazar Vozarević“, Sremska Mitrovica 2003; II nagrada na pozivnom konkursu za spomenik Savi Vladislaviću za Sankt Peterburg, Novi Sad 2008; nagrada na pozivnom konkursu za izradu figure Mihajla Pupina u Novom Sadu 2010.

Istaknuti članovi 293

294

Milorad Josimović Milorad Josimović rođen je 1949. godine. Srednju školu za dizajn „Bogdan Šuput“ završio je u Novom Sadu, a specijalizaciju u okviru industrijske keramike radio je u Minhenu. Član je udruženja UPIDIV od 1984. godine. Ima status samostalnog umetnika. Prvu samostalnu izložbu „Groaloba“ realizovao je 1972. godine. Samostalno je izlagao i u Galeriji UPIDIV-a, Novi Sad, 1988; galeriji „Singidunum“, Beograd, 1989; Galeriji Kulturnog centra, Ruma, 1990; galeriji „In signo terrae“, Ilok, 1990. Grupne izložbe na kojima je učestvovao: VIII oktobarski salon, Beograd, 1972; Svetsko trijenale male keramike, Zagreb, 1984, 1987, 1990; „Forma“, Novi Sad, 1985, 1988; Industrijski dizajn stakla i keramike, Zagreb, 1985, 1986, 1987, 1988, 1989; Trijenale YU keramike, Subotica, Beograd, 1986,1989; Industrijski dizajn Jugoslavije, Beograd, 1986, 1988, 1990; Industrijski dizajn Vojvodine, Novi Sad, 1986, 1988, 1990; Majski salon, Beograd, 1987, 1989; Salon likovne umetnosti Vojvodine, Sremska Mitrovica, 1990; Cevisama, Valensija, 1987; Korak u 21. vek, Novi Sad, 1988, 1989, 1990; Internacionalni bijenale umetničke keramike, Aveiro, 1989. Nagrade: Nagrada Privredne komore Jugoslavije, Beograd, 1990; Zlatna medalja SOV, Novi Sad, 1975; Nagrada za najbolji YU dizajn u oblasti građevinske keramike, Zagreb, 1985; II nagrada na međunarodnom konkursu „Svet budućnosti“, Moskva, 1972; Nagrada Privredne komore Vojvodine, 1988, 1990; plaketa „Čongradi Napok“ za samostalnu izložbu, Mađarska, 1984; Oktobarska nagrada, Novi Bečej, 1988; nagrada Saveza pronalazača, Beograd, 1988; Decembarska nagrada industrije građevinske keramike „Polet“, 1986, 1988; plaketa Saveza pronalazača Vojvodine, Novi Sad, 1989; nagrada „Mouse Genius“ Gama Electronics, Beograd, 1990; Zlatna medalja „Ambijenta ‘93“, Novi Sad, 1993.

Istaknuti članovi 295

O bele탑ja za Vojsku Srbije.

296

Vladimir Labat Rovnjev Vajar, slikar, grafičar, kantautor, kompozitor, pesnik i dizajner. Poslednjih nekoliko decenija tragalac duhovnih stvarnosti. Od oca Stevana, profesora fizičke kulture, i majke Olge, takođe profesora fizičke kulture, čija je porodica Rovnjev, kao istaknuto rusko plemstvo, umetnošću nadarena, stigla na ove prostore 1920. godine. Osnovnu i srednju školu, kao i Višu pedagošku akademiju – likovni smer završio je u Novom Sadu. Pedagoškim radom u oblasti likovnog obrazovanja bavio se do 1976. godine. Od 1979. pa do danas eksperimentiše na relaciji skulptura, poezija, muzika i razvoj duhovne energije. Na temu ekologije objavio je kantautorski LP album 1979. godine u produkciji RTB. Među prvima u svetu stvorio je akustične skulpture i od 1980. godine na njima izvodi bezbroj koncerata, izložbi, muzičkih priloga za radio, televiziju, pozorište i film. Sve ovo posebno je omogućeno njegovom praktičnošću iskazanom u poznavanju i upotrebi 16 različitih zanata kojima povezuje svoju zamisao kao vajar i muzičar, što celokupnu ideju pretvara u multimedijalni događaj. Autor je i učesnik brojnih samostalnih i grupnih izložbi, koncerata u zemlji i inostranstvu. Učestvovao je u stotinak televizijskih nastupa, radio i novinskih intervjua. Dobitnik je više nagrada na javnim konkursima i izložbama kod nas i u svetu. Autor je mnogih spomenobeležja, grbova, znakova, plaketa, značaka, odlikovanja, povelja, kao i arhitektonskoenterijerskih likovnih rešenja u prostoru. Jedan od značajnijih autorskih radova iz ovih oblasti objedinio je u rešenjima simbola Vojske Jugoslavije, Crne Gore i Srbije, a takođe je izveo i oznake specijalnih jedinica SDB-a. Najnoviji ciklus multidisciplinarnih kreacija pod naslovom „OMFAL“ i „SVAR“ koje nastaju od 1996. godine, kao prva takva tvorevina u svetu, predstavlja akustično-energetsko-svetlosne strukture i oblike čije dejstvo, pored čulne, aktivira i svečulnu percepciju. Ovakav vid kreativnih ostvarenja uvodi čoveka u izmenjeno stanje svesti, a grafičku i prostornu formu trajno preobražava i zadržava u paralelnoj dimenziji koju „vidimo“ svečulnim opažanjem. Poslednjih godina autor je i tvorac i ktitor ikone Fruškogorske Bogorodice, zaštitnice Svete Fruške gore i Novog Sada, i četiriju kapela posvećenih njoj (dve kapele u Crkvi Svetog Pavla, u krugu Vojne bolnice u Petrovaradinu, jedna kapela u mestu Šljivovica na Zlatiboru i jedna kapela na Homolju u mestu Ranovac). Član je SULUV-a, UPIDIV-a i Udruženja estradnih umetnika. Uvršten je u internacionalni imenik značajnih osoba. Godine 2010. osnovao je fondaciju „Vladimir Labat Rovnjev“, kojoj je zaveštao sva likovna i primenjena dela nastala do 2010. godine (273 dela), uključujući i prostor za život i rad (atelje) pod nazivom „SVAR3“. Živi i radi na Fruškoj gori – Popovici i Petrovaradinskoj tvrđavi. Istaknuti članovi 297

„Labudovo Jezero“Petar Iljič Čajkovski, kostimi za balet (gore) „Carmina Burana“ Carl Orf, kostimi

298

Mirjana Stojanović Maurič Rođena je 20. aprila 1947. godine u Novom Sadu. Godine 1967. upisala se na likovni odsek Više pedagoške škole, a 1970. je školovanje nastavila na III godini Akademije za primenjenu umetnost u Beogradu u klasi profesora Dušana Ristića. Stalni je kostimograf u Srpskom narodnom pozorištu od 1971. pa sve do danas. Za 40 godina rada, kostimski je opremila preko sto predstava, pretežno opera i baleta. Zapaženi su njeni kostimi u operama: „Magbet“, „Norma“, „Samson i Dalila“, „Karmen“, „Evgenije Onjegin“, „Čovek od La Manče“, „Lučija od Lamermura“, „Ero s onoga svijeta“; baletima: „Žizela“, „Vragolanka“, „Kleopatra“, „Grk Zorba“, „Labudovo jezero“, „Romeo i Julija“; i dramama: „Krevet za tri osobe“, „Pop Ćira i pop Spira“, „Ljubinko i Desanaka“, „Banović Strahinja“, „Draga Jelena Sergejevna“ i drugim. Kao gost-kostimograf sarađivala je u projektima TV Novi Sad, novo sadskom Pozorištu mladih, subotičkom Dečjem pozorištu, u pozorištima Rusina i Slovaka, kao i u Slovenskom gledališču iz Maribora, Makedonskom narodnom teatru iz Skoplja, Hrvatskom narodnom kazalištu iz Osijeka i drugim. Aktivno se bavi slikarstvom, a njene teme pretežno su u vezi sa pozorištem. Realizovala je više samostalnih i grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu.

Istaknuti članovi 299

Dekor i kostimi za predstavu „Na Drini ćuprija“ (Die BrÜcke Über die Drina) po Ivi Andriću, DÜsseldorfer Schauspielhaus-u, 2010.

300

Miodrag Tabački Diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu i na Akademiji za primenjene umetnosti, odsek scenografije, u Beogradu. Samostalno radi od 1973. godine. Uradio je više od dve stotine scenografija i preko stotinu kostimografija za dramske, operske, baletske i lutkarske predstave za repertoarska pozorišta, festivale i neformalne grupe. Kao scenograf i kostimograf radio je u većini jugoslovenskih pozorišta, kao i u Belgiji, Bosni i Hercegovini, Bugarskoj, Češkoj Republici, Italiji, Makedoniji, Nemačkoj, Sloveniji, Slovačkoj. Pedagoškim radom bavi se od 1973. godine i redovni je profesor Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Kao gostujući profesor predavao je na Trent univerzitetu u Notingemu, Ohajo univerzitetu u Etinsu, Univerzitetu Konektikata u Storsu, Univerzitetu Minesote u Mineapolisu, Karnegi Melon univerzitetu u Pitsburgu i mnogim drugim. Kao aktivni član YUSTAT-a i USITT-a učestvovao je na simpozijumima OISTAT-a u Seulu 1977, Tokiju 1998, Tel Avivu 1999, Manili 2000, Nju Orleansu 2002. Samostalno je izlagao u Novom Sadu 1976, 1987. i 2006, Skoplju 1977. i 1992, Splitu 1983. i 1987, Beogradu 1984, 1990, 1992, 1998, 1999, 2003. i 2014, Sarajevu 1984, Zagrebu 1985, Parizu 1987, Pragu 1999, Budimpešti 2000, Nju Orleansu 2002, Bratislavi 2009. Učestvovao je i na kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu: Praški kvadrijenale 1979, 1983, 1987, 1991. i 1999, Internacionalni trijenale scenografije i kostimografije u Novom Sadu 1979, 1984, 1990. i drugim. Za svoj rad nagrađivan je brojnim nagradama: Sterijina nagrada za scenografiju na Jugoslovenskim pozorišnim igrama u Novom Sadu 1982, 1996, 1998, 1999; Sterijina nagrada za životno delo 2009; nagrada „Ardalion“ za najbolju scenografiju na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu u Užicu 1996, 1997, 1998, 2000, 2003; Zlatni lovorov vijenac na Festivalu malih i eksperimentalnih scena u Sarajevu 1982; zlatna medalja za najbolju scenografiju na Baletskom bijenalu u Ljubljani 1985; srebrna plaketa za scenografiju na Devetom internacionalnom trijenalu scenografije i kostimografije u Novom Sadu 1990; nagrada ULUPUDS-a za životno delo 1987; nagrada SANU iz fonda „Ivan Tabaković“ 2004; nagrada za najbolju scenografiju na Međunarodnom festivalu malih scena 2005, 2011... Dobitnik je statuete „Joakim Vujić“ – nagrade za životno delo 2010. Ima status istaknutog umetnika ULUPUDS-a i počasni je član UPIDIV-a.

Istaknuti članovi 301

Dizajn zaštitnih znakova: (1) Industrija piva Zrenjanin, 1977. (2) Banatska banka Zrenjanin, 1978. (3) Textind Zrenjanin, 1978. (4) Cemik, 1987. (5) Idas Promet, 1987. (6) Štamparija „Efekt“, 1990. (7) Pozorišni muzej Vojvodine, 1990. (8) Svetsko prvenstvo u košarci, 1991. (9) Sartid,1992. (10) Primograf štamparija, 1993. (11) 50. godina škole za dizajn, 1998. (12) Znak za Sajamske priredbe, 2005.

302

Prof. Boško Ševo Boško Ševo rođen je 15. marta 1948. godine u Žitištu. Osnovnu školu završio je u Zrenjaninu, a Školu za primenjenu umetnost u Novom Sadu 1967. godine. Na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, odsek primenjene grafike, diplomirao je na vizuelnim komunikacijama u klasi profesora Miloša Ćirića 1974. godine. Od 1974. do 1979. bio je zaposlen u Televiziji Novi Sad kao ilustrator u kulturno-umetničkom programu, nakon čega je zatražio sporazumni raskid radnog odnosa radi daljeg obavljanja umetničke delatnosti u statusu samostalnog umetnika. Od 1985. do 1987. radio je u Srednjoj školi za dizajn „Bogdan Šuput“ kao profesor na predmetima za grafičku komunikaciju. Od 1988. godine radi na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a od 2003. godine ima zvanje redovnog profesora za stručno-umetnički predmet Utilitarna grafika. Na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu predaje vizuelne komunikacije, grafički dizajn i grafičko oblikovanje. Godine 1975. postao je član Udruženja primenjenih umetnika i dizajnera Vojvodine, a jedno vreme bio je i njegov predsednik. Član je Likovnog kruga Petrovaradinska tvrđava od 1993. godine. Samostalno je izlagao deset puta, a kolektivno 92 puta u zemlji i inostranstvu. Na javnim pozivima i konkursima za zaštitne znakove osvojio je 11 prvih nagrada. Nagrade: „Zlatna forma“ 1981, 1983, 1985; nagrada 12. novosadskog salona za grafički dizajn, Novi Sad, 1985; diploma UPIDIV-a za afirmaciju primenjenih umetnosti i dizajna, Novi Sad, 1995; I nagrada za džepni kalendar na I jugoslovenskoj izložbi kalendara, Novi Sad, 1997; pohvala „Dobar dizajn“ na sajamskoj manifestaciji, Novi Sad, 1997; I nagrada za set kalendara „Sintelon“, Novi Sad, 1998; I nagrada za set kalendara „Vojvođanska banka“, Novi Sad, 1999; diploma sa zlatnom medaljom za set kataloga „Sintelon“, sajam „GRAFBIRO“, Novi Sad, 2001; nagrada „Dobar dizajn“ za izložbu ekoloških plakata na Novosadskom sajmu, Novi Sad, 2004; nagrada „Dobar dizajn“ za dizajn ambalaže na Novosadskom sajmu, Novi Sad, 2005; Velika nagrada „Dobar dizajn“ za vizuelni identitet štanda, Novi Sad, 2007; Velika nagrada „Dobar dizajn“ za dizajn seta ambalaže, Novi Sad, 2008. Pored navedenih nagrada, dobio je i Zlatnu značku Kulturno-prosvetne zajednice Srbije u Beogradu 1987. godine, kao i niz drugih priznanja za izuzetno angažovanje i dobru saradnju sa društvenopolitičkim, humanitarnim i radnim organizacijama i štamparijama.

Istaknuti članovi 303

„Biser“, Mlekoprodukt, Zrenjanin, 2008.

304

Robert Žemberi Rođen je 21. jula 1948. godine u Hrtkovcima. Završio je Školu za primenjenu umetnost u Novom Sadu 1968. godine, odsek za primenjenu grafiku. Iste godine zaposlio se u štamparsko-litografskom zavodu „Grafika“ u Novom Sadu na mestu grafičkog dizajnera kartonske ambalaže. Godine 1979. osniva se dizajn centar mašinske industrije „Pobeda“ Novi Sad u kome se Žemberi zaposlio kao grafički dizajner. U Sportskom centru „Vojvodina“, na radnom mestu dizajnera za vizuelne komunikacije i organizaciju kulturnih i sportskih manifestacija zaposlio se 1982. godine, da bi 1988. to napustio i započeo rad kao samostalni umetnik. Član UPIDIV-a postao je 1972. godine. Izlaže na svim zajedničkim izložbama tog udruženja. Nagrade: nagrada VI novosadskog salona za grafički dizajn 1978; nagrada Privredne komore Vojvodine „Dobar dizajn“ 1995, 1997, 2001; prva nagrada na IV međunarodnom sajmu knjiga za likovno-tehničko uređenje knjige „Santa Maria della Salute“ u izdanju Matice srpske 1998.

Istaknuti članovi 305

Ovo bi mogla da bude sasvim neobuzdana opsena. Svoju neobuzdanost savladava lepkom i makazama. Iza masakra fotografija i svega štampanoga što mu dođe u ruke stvara se hrpa novih formi, brdo kojemu prilazim, da bih svaki put iznova doživela čudo dovođenja u vezu nemogućega sa mogućim, prijatnog sa neprijatnim... No ipak, pomislite na jednu samo od brojnih opasnosti kojima se izlažem: koje li razlike između vrha četkice i vrha makaza!1

Sanader, Slobodan: „Likovno Stvaralaštvo mladih“ - izdanje 47, Galerija savremene likovne umetnosti, Novi Sad, 1980.

306

Ana Atanacković (Batine, 1949—Budimpešta, 2000)

Doslednost ličnog stava u odbranu jednom začete ideje, nije isključivo svojstvo predela politike, i to u njenom istorijskom značenju, kao vrste utopije, već je i svojstvo umetničkog stvaranja, bez obzira da li on pripada sferi duboko intimnog rada jednog autora ili je segment kolaborativnog skupa individualnih težnji koje su usmerene ka istom cilju, a to je zajednička realizacija jednog umetničkog dela. Ovu borbu, između individualnih i kolektivnih težnji, a koja se tako često odvija u sferi umetnosti, sa uspehom je vodila i umetnica iz Subotice, Ana Atanacković. Ona je svoju trajnu umetničku orijentaciju našla u bavljenju kostimografijom i kolažom, o čemu Grozdana Šarčević kaže: „..Atanackovićeva je dosledno istrajavala u građenju ideologije u okvirima svoje profesije kostimografa i kolažiste, kojom je, tom svojom ideologijom, u neprekidnim procesima usavršavanja, sve uspešnije objedinjavala dve osnovne likovne discipline, kojima je paralelno i u kontinuitetu svojih umetničkih aktivnosti, bila posvećena. Obe izrasle prvenstveno iz dara koji je u svom ljudskom biću posedovala, temeljeći se pri tome i na paradoksima kao konstantama njenog života i, svakako, na bogatstvu njene obaveštenosti u natprosečnim razmerama, kao takođe veoma važnom preduslovu njenog stvaralaštva u kojem je ta njena inicijalno postojeća ideologija doživela i svoj neminovni krah. A natprosečnu obaveštenost o svemu što se umetničkog stvaralaštva ticalo, sticala je školovanjem i neprekidno ju je dopunjavala saznanjima, podsticana sopstvenim entuzijazmom u tom pravcu.“

„Učenjak“, serija I, projekat 9 (bojeni crtež tuš perom na hameru),1979.

Ana Atanacković je rođena u Batini, a osnovnu školu je završila u Somboru. Maturirala je 1967. godine u Školi za primenjenu umetnost u Novom Sadu, na odseku za tekstil (danas Srednja škola za dizajn „Bogdan Šuput“). Diplomirala je 1973. godine na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, na odseku za kostimografiju, u klasi profesora Dušana Ristića i Anđelke Slijepčević. Tokom 1974. godine, stažirala je na Francuskoj televiziji (TV O.R.T.F.), a iste godine se zaposlila kao kostimografkinja u Narodnom pozorištu u Subotici, gde je radila sve do 1988. godine. Istaknuti članovi 307

308

Član je Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine (UPIDIV) od 1978. godine, kada počinje i njeno trajno istraživanje tehnike kolaža. Iste godine je započela vanredne studije na Istoriji umetnosti pri Filozofskom fakultetu u Beogradu, koje je napustila 1980.godine. Kao kostimograf, Ana Atanacković je polazila od opšteg načela jedne pozorišne predstave, uspešno usklađujući lične afinitete sa univerzalnim postavkama. Držala se funkcionalnog principa u dizajniranju kostima, pa je sopstvene estetske odluke prilagođavala anatomskim karakteristikama glumca koji će konkretno nositi dato kostimografsko rešenje. Posebno je istraživala materijale za svoje kostime, kod kojih je često puta primenjivala sintezu tipičnih industrijskih materijala sa onim netipičnim u odevanju. Sve navedene smernice je prvi put primenila 1974. u predstavi „Krivci“, Šandora Bogdanfija, Narodnog pozorišta u Subotici, a držala ih se tokom cele svoje karijere. U istom pozorištu, za dramu na mađarskom jeziku, u kojem je bila član Veća od 1975. do 1978. godine, izvela je kostimografska rešenja za brojne druge predstave, među njima su: 1975: „Trenutak slobode“, Đula Gobi Feher, u režiji Mihalja Viraga, „Laža i paralaža“ Jovan Sterija Popović, u režiji Ištvana Saboa, „Papagaj i policajac“, Rober Tome, u režiji Janoša Siča, „Pravednik“, Mirko Božić, u režiji Ištvana Saboa; 1977: „Dom Bernarde Albe“, Federiko Garsija Lorka, u režiji Marjana Bevka; 1980: „Apoteka“ Sep Erne, u režiji Ištvana Saboa; 1985: „Buba u uhu“ Žorž Fejdo, u režiji Ljubiše Ristića. I za dramu na srpskom jeziku je izvela niz uspešnih kostimografija: 1976: „Bela ruža za Dubljansku ulicu“ Miodraga Zupanca, u režiji Jovana Putinika i „Garavi sokak“, Miroslava Antića, u režiji Miroslava Antića. Za Narodno pozorište „Tirgu Mureš“ iz Rumunije, 1977. godine uradila je kostime za predstavu iz „Dundo Maroje“, Marijana Držića, u režiji Ištvana Saboa. Oblikovala je kostime i za Novosadsko pozorište, Narodno pozorište „Joakim Vujić“ iz Kragujevca, Dečije pozorište u Subotici i Hrvatsko narodno kazalište iz Osijeka.

„Sluga dvaju gospodara“ serija I, projekat 2 (kombinovana tehnika), 1977; detalj prizora iz predstave, fotos 1, 1977. (gore) „Mandragola“, kolaži (isečci fotosa Pari mač štampe, lepak na polu kartonu), 1981.

U odnosu na kostim, koji je konkretan u svojoj primenjivosti, Ana Atanacković je kolaž upotrebila kao imaginarno poprište na kojem je suočavala svoje svesno sa nesvesnim, o čemu se Grozdana Šarčević detealjnije izražava: „Dakle, nasuprot njenom profesionalnom radu u domenima kreativnog oblikovanja pozorišnog kostima, ciklusi kolaža ostvarivani u paralelnim tokovima rada sa tokovima profesionalnog rada na kostimu, u stvari, predstavljaju svojevrsno umetničko delo Atanackovićeve i, naravno, vid vizuelizacije njenih misli, snova, mašte, izuzetne osećajnosti, sposobnosti za duhovite dosetke, a što je unosila i u sam svoj rad pri kreiranju pozorišnih kostima.“ Dodajmo i to, da su kolaži Ane Atanacković, i formalno i sadržinski na tragu dadaističke teorije o kolažu, njihov kvalitet, po oceni stručne javnosti, stoji rame uz rame sa kolažima znamenitog Ivana Tabakovića. Istaknuti članovi 309

„Kupačice“, kolaž, 1980. (gore) Detalj prizora iz predstave „Romeo i Julija“, fotos 2, 1975.

310

Ana Atanacković je dobitnik je nekoliko strukovnih priznaja i nagrada: 1976. u Beogradu je primila Pohvalu Udruženja dramskih umetnika SR Srbije za predstavu „Nemi vitez“ Jenea Haltaia; u Sremskoj Mitrovici je 1979. primila „Zlatnu Formu“ u okviru „Sremskomitrovačkog salona“ i „Forme VII“; u Vršcu je 1984. godine dobitnik Nagrade za kostime u predstavi „Četrdeset razbojnika i jedno nevino jagnje“ u izvođenju Narodnog pozorišta u Subotici; iste godine je u Novom Sadu primila bronzanu plaketu na 7. međunarodnom trijenalu scenografije i kostimografije i 1989. godine je primila Nagradu 18. novosadskog salona. Samostalno je izlagala 1976. godine u Subotici, 1973. i 1978. godine u Beogradu; 1979, a 1983. i 1998. godine u Novom Sadu. Kolektivno je izlagala na Sremskomitrovačkom salonu 1979. i 1983. godine na bijenalnim izložbama UPIDIV-a, počev od Forme VII. Od 1982. Godine, aktivan je učesnik na Novosadskom salonu; u Sarajevu je izlagala na Prvom sarajevskom trijenalu unikatnog oblikovanja '78; 1979. u Pragu je izlagala na Kvadrijenalu kostimografije i scenografije; 1984. godine u Novom Sadu na 7. međunarodnom trijenalu pozorišne scenografije i kostimografije a iste godine učestvuje na izložbi Mladi likovni umetnici Vojvodine. Z.R.

„Teško osvajanje otadžbine“, serija II, projekat 6 (crtež tuš perom na papiru), 1978. (gore) Detalj prizora iz predstave „Poslednja avantura Don Žuana“, fotos 2, 1977.

Istaknuti članovi 311

Najbolje iz Vojvodine, zaštitni znak i primene. Igre sa Suncem, najavni i programski plakat, 1991. (levo)

312

Branislav Radošević Rođen je u Novom Sadu 1949. godine. Po obrazovanju je pravnik. Član je UPIDIV-a i Udruženja filmskih i TV radnika Vojvodine. Osnivač je i član Art Directors Cluba Srbije, član „Likovnog kruga“, osnivač i kreativni direktor galerije „ITD“ (Institut za transfuziju dizajna) na Petrovaradinskoj tvrđavi. Profesionalno se bavi grafičkim oblikovanjem, izradom knjiga grafičkih standarda, vizuelnog identiteta institucija, korporacija, manifestacija… dizajnom plakata, knjiga i publikacija, dizajnom kalendara, izradom filmskih TV špica i telopa, karikaturom, stripom i ilustracijom, likovnom kritikom i autorskim postavkama izložbi savremenih likovnih i primenjenih umetnika. Godinama je radio kao likovni urednik Studentskog kulturnog centra, Kulturnog centra omladine i studenata, Tribine mladih, Kulturnog centra Novog Sada. Izlagao je na brojnim zajedničkim izložbama u zemlji i inostranstvu, a samostalno je izlagao na 25 izložbi. Dobitnik je brojnih nagrada u svim oblastima u kojima radi. Značajniji projekti vizuelnog identiteta i total-dizajna: Brankovo kolo, Sremski Karlovci 1974, 1985; Malo pozorje, Novi Sad 1978, 1979, 1980, 1981, 1985, 1986; Mladi otvoren teatar, Skoplje 1982; TV film „Kako nastaje plakat“ P. Marića, JRT 1986; ORA Vojvodine 1986; jubilej 85 godina ITES-a, Odžaci 1987; RO „Jugodent“ 1987–1988; total dizajn 21. susreta pozorišnih lutaka Srbije 1988; znak i dizajn – 40 godina Radio Novog Sada 1989; znak i total dizajn – 50 godina KK „Vojvodina“ 1998; novosadski suveniri „Novi Sad THE CITY“ (majice) 1999; total dizajn Novosadskog džez festivala 1999–2002; autor je znaka i knjige grafičkih standarda „The best of Vojvodina“ 2004; urban dizajn „Vizuelna restauracija starog gradskog jezgra“ na zidovima metalne garaže (arhivskim fotografijama porušenog starog gradskog jezgra); galerija „Sećanje“, ispod mosta Duga i na Petrovaradinskoj tvrđavi (fotografije starog izgleda novosadskih mostova i fotografije porušenih mostova u proleće 1999) 2006; autor je dizajnerske instalacije u Gradskoj kući u Ljubljani pod nazivom „Vojvodina rasadnik multinacionalnosti i multikulturalnosti“ 2008; autor je knjige dizajna „Radošević dizajn“ 2008; autor je dizajnerske instalacije u Budimpešti u okviru mađarske državne proslave Sent Ištvan pod nazivom „Trans art – art trans“ 2009; dizajnerski projekat „Vojvodina“, Donaufest, Ulm 2010; „Pogled unazad“, dizajnerska instalacija povodom otvaranja nove zgrade Kulturnog centra Novog Sada 2011. Istaknuti članovi 313

Srca (gore) Monografija - Doru Bosiok

314

Doru Bosiok Rođen je 1950. godine u Nikolincima (Vršac). Diplomirao je na grafičkom odseku Akademije lepih umetnosti u Bukureštu 1973. Postdiplomsku specijalizaciju, kao stipendista francuske vlade, iskoristio je za boravak u Parizu 1982–1983. godine. Član je UPIDIV-a od 1978, a 1979. godine izabran je za predsednika. Od 1985. do 1988. bio je predsednik Saveza udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Jugoslavije. Godine 1998. osnovao je Art Directors Club Srbije i iste godine izabran je za potpredsednika. Živi u Novom Sadu i radi kao multimedijalni umetnik. Stalno je zaposlen u Visokoj tehničkoj školi strukovnih studija na predmetima grafičkog dizajna, a na specijalističkim studijama predaje editorijal ilustraciju. Samostalno je izlagao više od 20 puta u Novom Sadu, Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Francuskoj, Sjedinjenim Američkim Državama i Rumuniji. Od 1970. do 2012. godine učestvovao je na preko 200 kolektivnih izložbi u Jugoslaviji, Srbiji i inostranstvu (u Bukureštu, Klužu, Montrealu, Čikagu, Vloclaveku, Parizu, Galaciju, Amsterdamu, Bratislavi, Skoplju, Havani, Tokiju). Nagrade: „Zlatna forma“ (nagrade Forme 8, 9, 10, 13, 22) 1981, 1983, 1985, 1994, 2014; gran pri „Zlatno pero“, Beograd 1983; nagrada na izložbi „Zmajeve dečje igre“ u Novom Sadu 1985; zlatni „Promo ’92“, Beograd 1992; nagrada za dizajn godine SM „Saatchi&Saatchi“/ BSB, Beograd 1992; plaketa ULUPUDS-a na Oktobarskom salonu u Beogradu 1993; nagrada „Zlatno pero“, Beograd 2011; nagrada za izuzetnost na Internacionalnom salonu karikature, Karansebeš, Rumunija 2012/2013; nagrada za izuzetnost na internacionalnom salonu „Zlatna jabuka“, Bistrica, Rumunija 2013; prva nagrada za džepni kalendar i druga nagrada za set kalendara na izložbi najlepših kalendara u Novom Sadu 2013; diploma za izuzetnost Universitatea de vest „Vasile Goldis“, Arad 2014; specijalno priznanje na 24. internacionalnom salonu humora i satirične grafike Gura Humorului, Rumunija 2014; nagrada za izuzetnost na Internacionalnom salonu satirične grafike Karansebeš, Rumunija 2014. Grafički je uređivao i rukovodio: 1976–1980. časopis za literaturu, umetnost i kulturu „Lumina“; 1980–1981. list za omladinu na rumunskom „Tribuna Tineretului“; 1981–1988. edicija „Prva knjiga“ Matice srpske; 1990–1995. rukovodio studijom za dizajn TV Novi Sad; 1992–1995. bio art-direktor SM „Saatchi&Saatchi“; „Mark-Plan“, Pančevo; „Spectra Group – Ogilvy&Mather“, Beograd; 2009–2010. časopis „Europa“, Novi Sad; 2013. „Realno-irealno“, emisija „Plavi krug“, TV Vojvodina (urednik i režiser Julijan Ursulesku). Njegov dosadašnji rad sumiran je u dve monografije – 1995. godine u izdanju SMS Bates „Saatchi&Saatchi“, Advertising Balkans i autora, i 2014. u izdanju fonda „Europa“.

Istaknuti članovi 315

Nije mi lako da racionalnim razlozima objasnim ono što oblikujem. Sigurno je da oblici i procesi u prirodi mnogo utiču na to što radim; zatim, tu je i jaka želja da iz prirode i mene nastane nešto treće – novi oblik. Čini mi se da mi u celom ovom procesu najviše zadovoljstva pruža sam rad: grnčarski točak se okreće, a glina poslušno oblikuje pod pritiskom mojih ruku. I, vrlo brzo, pred sobom imam zatvoren, šuplji oblik...1

Sanader, Slobodan: „Likovno Stvaralaštvo mladih“ - izdanje 47, Galerija savremene likovne umetnosti, Novi Sad, 1980.

316

Marina Popović (Kragujevac, 1950—Novi Sad, 2003)

Osnovnu školu i Gimnaziju „Jovan Jovanović Zmaj“ završila je u Novom Sadu (1969), a potom i likovni odsek Više pedagoške škole (1971). Diplomirala na Odseku za vajarstvo na Akademiji umetnosti u klasi profesora Jovana Soldatovića (1979). Kroz njen rad se prožimala keramoplastika sa skulpturom i primenjenom umetnošću. U oblasti keramike se stručno usavršavala u Nemačkoj (1972) i Švedskoj (1980). Od 1974. godine je član UPIDIV-a, gde je bila aktivna u Sekciji za keramiku, porcelan i staklo. Tokom 1980. godine, radila je u Školi za dizajn „Bogdan Šuput“, kao nastavnik likovne umetnosti. „Tek tada, kada sam sa decom u školi pričala o neolitskoj keramici, shvatila sam koliko je keramika od iskona ženska umetnost. Razgovarali smo i pitali se: ko je mogao praviti te posude? Muškarci su lovili a žene ostajale kod kuće i spremale hranu. I posude...“ Od 1984. godine, stalno je zaposlena u Muzeju Vojvodine u Novom Sadu, kao konzervator i restaurator. U tom periodu je učestvovala na arheološkim iskopavanjima u Hrtkovcima, Feudvaru, Branju i Đerdapu. Pored rada na arheološkom materijalu, pokazivala je veliko interesovanje i za narodnu keramiku. Sa istim žarom razotkrivala je i male tajne današnjih keramičara, čijem se radu iskreno divila.

Jednorog (kombinovana tehnika), 1989.

Koliko je bila zaokupljena tragovima prošlosti na kojima je predano radila, govore i njene reči: „U osnovi, nezavisno od mog rada na konzervaciji keramike, dakle, još pre nego što sam počela da se time bavim, imala sam neodoljivu potrebu da budem u kontaktu sa predmetima prošlosti. Za mene, mnoge od tih posuda imaju svoje tajne koje me navode na razmišljanje o vremenu u kome su nastale. Na primer, egipatske kanone, posude u kojima su čuvani organi balsamovanih pokojnika, ili urne, u kojima se čuvao pepeo umrlog, imale su određenu funkciju, u zavisnosti od religije i običaja. Iz takvog kontakta, naročito danas, radeći na arheološkoj keramici našeg podneblja, nalazim hrabrosti i razloge da i sama ispitam mogućnost davanja novog smisla mojoj keramici, jer duh vremena u kome živimo dozvoljava da keramika dobije nova značenja“. Istaknuti članovi 317

Keramoplastika I–III (kamenina), 1979. (sledeća strana) Tronožac, Tabernakl-Tang-Kue (kamenina), 1994. (levo) Jajolika keramika (majolika), 1974. (dole)

318

Stalno istražujući i preispitivajući svoje stvaralaštvo, Marina Popović od početka umetničke karijere prolazi kroz nekoliko faza, koje se mogu tumačiti i poistovetiti sa interesovanjima za raznim vremenima i kulturama, kao i njihovom transkripcijom u današnje vreme – jajolika keramika, košnice, Milkine posude, posude koje čuvaju tajnu, sa i bez poklopaca, tronošci, valjci, pehari i urne, samo su neki od njenih originalnih formi. Njena dela, nastajala uglavnom u manjim ili većim serijama, u duhu izrazito skulptorskog senzibiliteta, čine produkte osobene umetničke karijere, izrasle iz emotivnih i intelektualnih svetonazora. Imala je deset samostalnih izložbi u periodu od 1974–1996. godine u Novom Sadu, Lidkepingu (Švedska), Beogradu i Pančevu. Posthumno joj je priređena velika retrospektivna izložba u Muzeju Vojovodine (2010) koju je pratila i monografija „Svet keramike Marine Popović“. Učestvovala je na brojnim kolektivnim izložbama, manifestacijama i trijenalima keramike u zemlji i inostranstvu, od kojih se ističu kolonije keramike i skulpture u Zlakusi, kikindskoj „Terri“, „Mermer i zvuci“ u Aranđelovcu, Sloven Gradecu (Slovenija) i Resan (Makedonija). Učestvovala je redovno na svim Formama od 1979–2002. godine, a dobitnica je nagrade „Zlatna Forma“ (1983, 1989, 1996, 2002). V.M.

Istaknuti članovi 319

Scenografija za igrani film „Slomljena mladost“ (Zlatna Pulska Arena za najbolji autorski tim), 1980. (gore) Scenografija za dugometražni dokumentarni film „Put kojim se ponekad zaluta“ (Rascep duše), 2007.

320

Aurel Dolinga Rođen je 18. septembra 1951. godine u Vršcu. Diplomirao je 1975. godine na Fakultetu primenjenih umetnosti u Bukureštu, sekcija dizajn, a iste godine nostrifikovao je diplomu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Njegova primarna oblast delovanja jeste scenograf složenih projekata u Radio-televiziji Vojvodine. Iza sebe ima veliki broj realizovanih projekata dokumentarne i igrane strukture koji su nagrađivani na filmskim festivalima u zemlji i inostranstvu. Autor je brojnih TV spotova i reklama. Radi kao kompletan autor, od pisanja scenarija do režije, scenografije i montaže. Najviše je radio kao scenograf. Ostvario je oko 4.000 scenografija za razne televizije, filmsku proizvodnju i pozorišta. Radio je scenografije za igrane filmove, TV filmove, kvizove „Koliko se poznajemo“, festivale muzike i folklora naroda i narodnosti, Novosadski džez festival, šou-programe „Tabloid“, „Štiklapapuča”, „Nedeljno popodne“, muzičke emisije, dečje emisije „Muzički tobogan“, novogodišnje programe i drugo. Član je UFTRV (film), Saveza novinara Srbije (radio kao odgovorni urednik i direktor marketinga RTV), član i suosnivač Udruženja poštovalaca Svete Gore Atonske (Hilandar 2002), član Upravnog odbora pozorišta „Sterija“ u Vršcu. Jedan je od osnivača likovne kolonije „Deliblatski pesak“. Od reprezentativnih referenci i priznanja izdvajaju se: Zlatna arena u Puli za scenografiju dugometražnog igranog filma „Slomljena mladost“ 1989; nagrađene scenografije za pozorišne predstave „Čekajući Godoa“, „Lulu“, „Matka“, „Medved“; nagrada stručnog žirija za scenografiju i režiju dokumentarnog filma „Oldtimer“, TELEVEST, Temišvar, Rumunija, 2002; pohvale kritike za scenografiju igranog filma „Without love, the world would not exist“ na Filmskom festivalu na Paliću 2004; pohvale kritike na Prvom festivalu nove vojvođanske filmske produkcije za film „Hospital“ 2005; za dokumentarni film „Put kojim se ponekad zaluta“ (Rascep duše) 2007. godine kao kompletan autor primio je laskave kritike stručne javnosti. Njegov autorski film „Grebenac – u selu predaka“ prikazan je u Njujorku.

Istaknuti članovi 321

„Kobra“, strip „Cat Claw“, strip (levo)

322

Branislav Kerac Rođen je u Novom Sadu 7. septembra 1952. godine. Prvi dodir sa stripom ostvario je preko petog broja dečjeg magazina „Kekec“, a zahvaljujući ediciji „Crtani romani“, kao i „Veselom zabavniku“ upoznao se sa radovima Hala Fostera, Dena Berija, Rejmona Mašeroa, Hesusa Blaska, Artura del Kastilja, Aleksa Rejmonda i ostalih svetski priznatih autora stripa. „Plavi vjesnik“, edicija „Strip-Strip“ i Lykosov „Strip zabavnik“ približili su mu velikane jugoslovenskog stripa kao što su Beker, Radilović, Maurović, Navojev i Solovjev, a pojava magazina „Zenit“ i premijera Romitinog Derdevila izvršili su presudni uticaj na njega. To je bilo 1967/68, kad je Kerac počeo da crta „prave stripove“ tušem na hamer papiru. Završni uticaj, uz nekoliko španskih autora, preuzela je franko-belgijska produkcija predvođena Žižeom, Žiroom i Hermanom. Kerac je profesionalnu karijeru strip autora započeo 1975. godine stripom „Poručnik Tara“ u „Dnevnikovom“ magazinu „Zlatni kliker“. Tokom osamdesetih i devedesetih „Kobra“, „Cat Claw“, „Billy the Pljuc“ i licencna izdanja „Veliki Blek“ i „Tarzan“ čine znatan deo tadašnjih jugoslovenskih strip izdanja (YU Strip, Stripoteka, Eks-Almanah, Strip zabavnik, Lunov Magnus Strip itd). Pod okriljem producentske kuće „Strip Art Features“ „Cat Claw“ naprečac osvaja skandinavske zemlje (tri godine zaredom proglašavana je najpopularnijim likom magazina „Magnum“) i pojavljuje se u još desetak zemalja. Sa preko 4.000 ostvarenih strip tabli i ilustracija u strip edicijama iz celog sveta, Kerac se svrstao među svetski poznate autore sa ovih prostora, a novi milenijum započeo je u znaku saradnje sa izdavačkim kućama „Casterman“, „Delcourt“ i „Bonelli“.

Istaknuti članovi 323

abcdefghijklmno pqrstuvwxyzćčšž 0123456789 !?@#%&()+/:;<=>,. абвгдђежзијклљм нњопрстћуфхцчџш

Pismo Vulfija (gore) „Grafičko oblikovanje i pismo“, treće izdanje, Zavod za udžbenike Beograd, 2006. „Pismo i tipografija“, koautor Uroš Nedeljković, Fakultet Tehničkih Nauka, 2012.

324

Prof. dr Slobodan Bata Nedeljković Rođen je 12. marta 1952. u Novom Sadu. Završio je Školu za primenjenu umetnost u Novom Sadu i Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu. Magistrirao je iz grafike 1982. godine na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, a doktorat je odbranio 2009. na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu. Redovni profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu postao je 1997, a od 2002. predaje na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu, na Departmanu za grafičko inženjerstvo i dizajn. Bavi se slikarstvom i grafikom. Od 1971. godine radio je u atelјeu Miše Nedelјkovića Hornverk 28. na Petrovaradinskoj tvrđavi. Od 1986. do 1995. stvarao je u ateljeu Topovnjača, a od 1995. u atelјeu Duga kasarna 2, Petrovaradinska tvrđava. Osamdesetih godina 20. veka počeo je slikarstvo u duhu Nove figuracije, bavio se portretom, mrtvom prirodom i grafikom. Predstavljao je Vojvodinu u grafici na smotri „Jugoslovenska grafika“ u Srednjoj i Južnoj Americi 1987–1989. (Meksiko Siti, Havana, Kali, Bogota, Karakas, Lima i Buenos Ajres) i selekciji grafike u SAD 1990–1993. (Vašington, Rapid Siti, Šarpsburg i Memfis). Učestvovao je na značajnim smotrama grafike u Ljublјani, Mastrihtu, Kanagavi. Nagrađivan je u širokom spektru likovnih umetnosti – za slikarstvo: 18. cetinjski salon 1984. (otkupna nagrada Cetinja); za crtež: „Svet oko nas“, Dom JNA Beograd 1979; I nagrada na jugoslovenskoj smotri crteža; za skulpturu: Tolmin, Slovenija 1977; III nagrada za plakat na Festivalu proširenih medija u Beogradu 1974; za zaštini znak: III nagrada na jugoslovenskom konkursu za znak „Godine kvaliteta“, Beograd 1972; II otkupna nagrada Lutrije Vojvodine, Novi Sad 1986; za opremu knjige: na Sajmu knjiga u Beogradu 1998. (III nagrada sa M. Nedeljkovićem). Samostalno je izlagao 39 puta, u zemlji i inostranstvu: Galerija Akademije, Beograd; galerija „Zečević“ 1982; ULUV, UPIDIV, Radnički univerzitet, Novi Sad 1986; Tribina mladih, Radnički univerzitet, Novi Sad 1983; galerija „Pežo“ 1984; ULUV, Tribina mladih, SC „Jovan Vukanović“ 1985; UPIDIV, Štutgart, Berghajm, Leverkuzen, galerija „Pežo“ 1986; galerija „Megaron“, Tribina mladih 1987; SC „Jovan Vukanović“ 1988; galerija „Orfelin“ 1989; galerija „AR“, atelje Topovnjača, galerija „Megaron“ 1990; galerija „Orfelin“ 1991; galerija „Apolo“, Mali salon Kragujevac, galerija „AR“ 1994; Kulturni centar Priština 1995; ULUV 1996; galerija „Likovna jesen“, Sombor 1998; galerija „Renata“ 2003; galerija „Cesla“ 2003; Italija – Mondavio, Pezaro 2005; Vojvođanski muzej 2007; Srpski kulturni centar, Subotica 2008; galerija „ITD“ 2013; galerija teatra „Joakim Vujić“, Kragujevac 2014.

Istaknuti članovi 325

„Pobeda Turbomatic 40“, proizvođač Pobeda Imo Novi Sad, 1988. „Kućni ventilator“, proizvođač VOS Žabalj, 1990. (levo)

326

Mišo Nikolovski Rođen je 12. decemba 1952. godine u Mariboru, Slovenija. Školu za industrijski dizajn završio je u Beogradu 1971. godine, a 1976. i Fakultet primenjenih umetnosti. Specijalizaciju je odradio u Torontu, Kanada, 1986. godine. Od 1976. do 1986. bio je zaposlen u fabrici „Pobeda“ u Novom Sadu kao industrijski dizajner, od 1986. do 1989. bio je slobodan umetnik, a 1989. osnovao je firmu za dizajn i marketing „Multidizajn“ d.o.o., u kojoj i danas radi. U udruženju UPIDIV u nekoliko mandata bio je na raznim funkcijama – predsednik Umetničkog saveta i od 1998. do 2000. predsednik Upravnog odbora. Učestvovao je na mnogobrojnim izložbama i sajmovima sa radovima iz oblasti industrijskog dizajna, dizajna ambalaže i grafičkog dizajna. Nagrade: „Zlatna forma“, nagrada na Novosadskom salonu, priznanje na Bijenalu industrijskog oblikovanja (BIO) u Ljubljani, nekoliko nagrada na Novosadskom sajmu.

Istaknuti članovi 327

„Tao Energy" 001 - laserska instalacija „Зашто/Why“ - konkursni rad za spomen obeležje RTS 2013. (levo)

328

Aleksandar Pedović Osnivač je i glavni izvršni direktor jedinstvenog međunarodnog projekta iz vizuelnih umetnosti „The Iwano Project“, čija je suština interaktivna komunikacija umetnika iz različitih delova sveta, kao doprinos kulturnom diverzitetu i podršci društvenim grupama sa akcentom na stvaralaštvo žena. Brojne velike međunarodne grupne izložbe otvarali su strani ambasadori i atašei za kulturu, čime su odali priznanje unikatnim kvalitetima projekta. Pedović je profesionalno edukovan vizuelni umetnik, dizajner i ilustrator. Za svoje stvaralaštvo u oblastima vizuelnih umetnosti, dizajna i ilustracije za decu dobio je oko 30 značajnih nagrada i priznanja. Učestvovao je na preko 100 grupnih i 20 samostalnih izložbi, kod nas i u inostranstvu. Njegove najnovije aktivnosti usmerene su na implementaciju „nematerijalnog“ u vizuelnim umetnostima, sinteze umetnosti i novih tehnologija u kompleksnom polju art instalacija i „zelene energije“ u nastupajućoj „Novoj tehnološkoj renesansi“.

Istaknuti članovi 329

â&#x20AC;&#x17E;Valoviâ&#x20AC;&#x153; (porcelan), 1988. Nagrada na 17-om novosadskom salonu. (gore) II svetski trijenale male keramike, Zagreb, 1987. Posebna velika nagrada za sudionika iz Jugoslavije.

330

Marika Mihaljfi Rođena je 2. jula 1957. godine u Zrenjaninu. Posle gimnazije društvenog smera završila je Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu 1982. godine u klasi profesorke Mirjane Isaković, na odseku keramike i stakla. Član je UPIDIV-a od 1984, a status slobodnog umetnika ostvarila je 1990. godine. Izlagala je na osam samostalih izložbi i učestvovala na mnogobrojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Za likovno izražavanje najčešće koristi belu neglaziranu glinu, porcelan ili kombinaciju obojenih glina, ponekad bojenih engobama. Nadahnuće pronalazi u prirodi, prirodnim kretanjima i ritmu koji se svaki put ponavlja na drugačiji način. Spirala koja je prisutna u mnogim prirodnim pojavama dominira u njenim keramičkim oblicima. Radovi joj se najčešće sastoje od više elemenata koji čine celinu i odaju iluziju pokreta, plesa, spiralnog kretanja, ritma talasa ili vrtloga. Istražuje ritmove postavljajući međusobno povezane elemente u složenoj kompoziciji. Samostalne izložbe: Gradska prodajna galerija, Novi Sad (2010); Savremena galerija, Zrenjanin (1990); galerija „Novi hram“, Sarajevo (1989); Velika galerija Kulturnog centra Novog Sada (1989); Galerija Doma kulture, Novi Beograd (1988); ulična galerija „Likum“, Zagreb (1988); galerija „Alfa“, Split (1987); galerija „Forma“, Novi Sad (1986). Nagrade: nagrada na izložbi „Forma 20“, Novi Sad 2009; nagrada „Zlatna forma“ na izložbi „Forma 14“, Novi Sad 1996; nagrada na 17. novosadskom salonu, Novi Sad 1988; posebna velika nagrada „Hommage Mimari“ za sudionika iz Jugoslavije na II svetskom trijenalu male keramike, Zagreb 1987; nagrada fonda „Moša Pijade“ na VI trijenalu jugoslovenske keramike, Beograd/Subotica 1986.

Istaknuti članovi 331

„Sub“, chapter 1. “Superdiscount 3“. (levo)

332

Zoran Janjetov Pohađao je Školu za dizajn „Bogdan Šuput“ i Akademiju umetnosti u Novom Sadu. Primarno zanimanje mu je autor stripova i ilustrator, ali se bavi i dizajnom knjiga, muzičkih omota, plakata, pakovanja, logoa i svega što se može grafički oblikovati. Strip serije: „Bernard Panasonik“ (1981 – danas), „Avant L’Incal“ (scenario Alejandro Jodorowsky, izdavač „Humanoids“, 1988–1996), „Les Technoperes“ (scenario Alejandro Jodorowsky, izdavač „Humanoids“, 1997–2006), „Ogregod“ (scenario Alejandro Jodorowsky, izdavač „Delcourt“, 2009–2011), „Centaurus“ (scenario Leo & Rodolphe, izdavač „Delcourt“, 2015). Stripovi mu izlaze na 16 jezika u više od 30 zemalja. Od 2002. do 2008. bio je rezident dizajner omota i grafičkih materijala za muzičku kuću „Crammed Discs“ iz Brisela. Radio je ilustracije za mnoge magazine i knjige, između ostalih za „Le Monde“, „Larousse“, „L’Express“, „Cine Live“…

Istaknuti članovi 333

Rekonstrukcija Kulturnog centra, Novi Sad, 2009-10. Dom sportova, Futog, 2006. DaNS Ä?asopis br. 56, 2002-2010.

334

Miroslav Šilić Rođen je 1967. godine u Novom Sadu. Završio je Akademiju umetnosti u Novom Sadu, smer slikarstvo, u klasi profesora Dušana Todorovića 1995. i Arhitektonski fakultet u Beogradu 2003. Na Akademiji umetnosti u Novom Sadu magistrirao je 2011. godine sa temom „Genius Loci – duh mesta i višedimenzionalna slika prostora“. Od 2007. godine zaposlen je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu kao docent na predmetima Arhitektura I i II. Pre toga radio je u projektantskim biroima „Studio K“ (2006–2007) i „Gardi“ (2003–2006) kao arhitekta, u marketinškoj agenciji „Marcons“ (1999–2000) kao grafički dizajner i na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu kao saradnik u nastavi na predmetu Arhitektonsko i slobodno crtanje (1997–2001). Od 2008. vodi sopstveni arhitektonski studio. Član je Udruženja primenjenih umetnika i dizajnera Vojvodine (UPIDIV) od 2000. (predsednik Upravnog odbora od 2005. do 2008, zamenik predsednika Upravnog odbora od 2003. do 2005, član Umetničkog saveta od 2010. do 2013), kао i član Društva arhitekata Novog Sada (DaNS) od 2003. godine i član Inženjerske komore Srbije sa licencom odgovornog projektanta od 2006. godine. Od 2002. do 2010. bio je likovni urednik i grafički dizajner časopisa „DaNS“ Društva arhitekata Novog Sada i većine publikacija tog društva (Salon arhitekture, Tabakovićeva nagrada za arhitekturu, katalozi i plakati izložbi i sl.), kao i brojnih monografskih publikacija iz oblasti arhitekture i umetnosti. Izlagao je na većem broju kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu, kao i na četiri samostalne izložbe. Učestvovao je u radu više umetničkih projekata i radionica. Kao autor, koautor ili deo tima radio je na većem broju arhitektonskih projekata (Kulturni centar Novog Sada, Dom sportova Futog, Francuski kulturni centar u Novom Sadu, rekonstrukcije i adaptacije objekata Akademije umetnosti u Novom Sadu, stambeni, privatni i poslovni objekti). Dobitnik je nagrade „Velika Zlatna forma“ na bijenalu primenjenih umetnosti „Forma 19“ 2009. godine, nagrade Salona arhitekture u Beogradu 2008. (kao član redakcije časopisa „DaNS“), nagrade Salona arhitekture u Novom Sadu (sa Vladimirom Mitrovićem) 2001. godine, kao i nagrade Univerziteta u Novom Sadu za uspeh tokom studija 1992. godine.

Istaknuti članovi 335

Poslovna zgrada PIN Computers, Novi Sad. (gore) Stambena zgrada, Vase StajiÄ&#x2021;a, Novi Sad.

336

Lazar Kuzmanov Rođen je 18. aprila 1968. godine u Titelu, gde je pohađao osnovnu školu. Srednju građevinsku školu završio je u Novom Sadu 1987, a diplomu Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu stekao je 1995. godine. Na istoj instituciji od 1996. do 1998. pohađao je postdiplomske magistarske studije, smer Arhitektonska organizacija prostora, kurs stanovanje, a magistrirao je 2008. godine. Na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu radi na izradi doktorske disertacije. Aktivno je učestvovao u nastavi na Departmanu za arhitekturu i urbanizam Fakulteta tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu u svojstvu spoljnog stručnog saradnika kod profesora Ranka Radovića (1996–2004) i u svojstvu stručnog saradnika kod profesora Radivoja Dinulovića (od 2004. do danas). Od 1995. do 2000. godine radio je u JP „Urbanizam“, Zavod za urbanizam u Novom Sadu na poslovima urbanističkog planiranja i projektovanja i na izradi urbanističko-tehničke dokumentacije. Na funkciji pokrajinskog sekretara za arhitekturu, urbanizam i graditeljstvo Autonomne Pokrajine Vojvodine i člana Izvršnog veća AP Vojvodine bio je u periodu između 2000. i 2004. godine. Godine 2005. osnovao je arhitektonski studio „Kuzmanov and Partners“ u Novom Sadu. Svoj profesionalni angažman upotpunjuje članstvom u mnogobrojnim odbornim i savetnim telima, kao i članstvima u žiriju. Autor je nekoliko naučnostručnih radova objavljenih u formi saopštenja na konferencijama i u stručnim časopisima. Od 1996. godine do danas kao izlagač aktivno je učestvovao na gotovo svim značajnijim izlagačkim smotrama arhitekture i dizajna u zemlji: Salon arhitekture u Novom Sadu (1996, 1999, 2000, 2002, 2003, 2004, 2005, 2006, 2007, 2008, 2010, 2012), Salon arhitekture u Beogradu (2002, 2003, 2004, 2006, 2007, 2008, 2009, 2010, 2011, 2013), izložba „Nagrade za arhitekturu Ranko Radović“ (2006, 2007, 2011, 2012), bijenalna izložba „Forma“ UPIDIV-a (2006, 2007, 2011, 2012, 2014). Nagrade: Salon arhitekture u Novom Sadu 1996, 2012; povelja Salona arhitekture u Novom Sadu 2000, 2004, 2007; Salon urbanizma u Nišu 2000; Godišnja nagrada arhitekture Grada Novog Sada 2002; Salon arhitekture u Beogradu 2002, 2014; priznanje Udruženja urbanista Srbije 2002; priznanje Međunarodne asocijacije saveza arhitekata (MASA) 2004; povelja „Kapetan Miša Anastasijević“ 2006; priznanje Salona arhitekture u Beogradu 2008; nagrada „Rigips Gyptone Max“ 2009; Godišnja nagrada Saveza arhitekata Srbije 2009; specijalno priznanje Salona arhitekture u Novom Sadu 2010; nominacija za nagradu Evropske unije za savremenu arhitekturu – MIES VAN DER ROHE 2011; nagrada „Zlatna Forma“ za arhitekturu na izložbi „Forma 22“ 2014.

Istaknuti članovi 337

„Horizontal“ (zidna instalacija: staklo i kamenina) (gore) „She“ (prostorna instalacija: kamenina i flopi diskete)

338

Maja Budžarov Završila je Fakultet primenjenih umetnosti i dizajna u Beogradu, odsek keramike, 1996. godine. Profesionalnu umetničku i izlagačku karijeru započela je 1992, a od 1995. je član UPIDIV-a. Docent je na Fakultetu digitalne produkcije Univerziteta EDUCONS, gde predaje teoretske predmete u vezi sa savremenom umetnošću, digitalnim medijima i izvođačkim umetnostima. Koristi različite tehnike keramike, kao što su porcelan, raku, kamenina. Samostalno i grupno izlagala je na brojnim manifestacijama u zemlji i inostranstvu (Crna Gora, Austrija, Mađarska, Hrvatska, Slovenija, Grčka, Češka Republika, Nemačka i Holandija). Mnogi njeni radovi nalaze se u muzejima, galerijama, privatnim kolekcijama i poslovnim zgradama. Dobitnica je nagrade „Zlatna cigla“ – specijalna nagrada kritike – za najbolju izložbu u galeriji „Podrum“ u Novom Sadu u 2004. godini, „MP_ exp_09 MENTAL GHETTO“ i nagrade bijenalne izložbe „Forma“, nagrade za skulpturu u keramici, Muzej Vojvodine, Novi Sad, 2009. Od 2003. zajedno sa svojim životnim partnerom Predragom Šiđaninom pokreće umetnički projekat pod nazivom „MP_art“ (www.mpart.rs) koristeći medij performansa, instalacije, digitalne fotografije, web arta ili videa u kombinaciji sa tradicionalnim umetničkim medijima kao što su staklo i keramika. Izlažu na brojnim samostalnim i grupnim nastupima u Mađarskoj, Austriji, Engleskoj, Holandiji, Nemačkoj, Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Francuskoj, Tajlandu, Tajvanu i Srbiji. Dobili su tromesečni rezident program od štajerskog Ministarstva kulture, Grac, Austrija, tokom 2007. godine. Radovi su im akvizirani i nalaze se u zbirkama: Muzeja savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad; The Neue Galerie Graz, Grac, Austrija; Muzeja Macura, Novi Banovci; Muzeja senki, Beograd, kao i u mnogim privatnim kolekcijama. Dosad su im objavljene četiri umetničke publikacije („Appearance“, GSLU, Pančevo, 2003; „Declarative art“, MSUV, Novi Sad, 2006; „Body book“, SULUV, Novi Sad, 2011; „Horizontal/vertical“, ZKV, Novi Sad, 2014) i monografija „MP_art INTIMATE“, Zavod za kulturu Vojvodine, Novi Sad, 2013.

Istaknuti članovi 339

Nova Zgrada Radio Televizije Vojvodine, Novi Sad, Srbija (crtež), 2014. Kožni Otoman, 2012. Vikend kuća na Dunavu, Novi Sad, Srbija, 2013.

340

Nemanja Radusinović Rođen je 1971. godine u Zaječaru, a odrastao je, živi i radi u Novom Sadu. Školovao se, živeo je i radio u Beogradu, Mansiju (Indijana, SAD), Njujorku, Majamiju i Majami Biču. Godine 1998. diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Magistarske studije završio je u SAD na College of Architecture, Ball State University, Mansi, Indijana, što je nostrifikovao 2005. godine na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu, odsek za arhitekturu. U sklopu postdiplomskih studija u SAD pohađao je i predmete Slikarstvo i Fotografija na College of Fine Arts, Ball State University, Mansi, Indijana. Radusinović ima više od 15 godina profesionalnog iskustva u zemlji i inostranstvu na polju savremene arhitekture i dizajna. Njegovo domaće radno iskustvo obuhvataju stručni autorski rad u sopstvenom birou za projektovanje „Architectum“ (www.architectum.rs) od osnivanja 2004. godine, stručni autorski rad u kompaniji „DDOR Novi Sad“, stručni rad na Fakultetu tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu, odsek za arhitekturu, kao saradnik u nastavi i na vežbama. Inostrano profesionalno iskustvo obuhvataju: stručni rad u svetski renomiranoj kompaniji „Arquitectonica International“, Majami, SAD, na projektima u Parizu, Hong Kongu, Las Vegasu...; stručni rad u kompaniji „Schwartz Architects“, Njujork, SAD, na projektima Menhetn Feribot Terminala, projektima u Njujorku, Los Anđelesu, San Dijegu...; stručni rad kao asistent na College of Architecture, Ball State University, Indijana, SAD. Član je Inženjerske komore Srbije, Društva arhitekata Novog Sada (DaNS) i Udruženja primenjenih umetnika i dizajnera Vojvodine (UPIDIV). Više puta radove je izlagao na izložbama i objavljivao ih u stručnim publikacijama. Dobitnik je brojnih nagrada u sferi arhitekture, kao što su: Otkupna nagrada za projekat nove zgrade RTV u Novom Sadu 2014; pohvala 35. salona arhitekture u Beogradu za „Vikend kuću na Dunavu“ 2013; najviša nagrada na konkursu za poslovno-stambeni objekat „Matijević“ u Novom Sadu 2009; nagrada Salona arhitekture u Novom Sadu za izvedeni enterijer 2005; glavna nagrada „Zlatna forma“ Udruženja primenjenih umetnika i dizajnera Vojvodine za objekat „DDOR Novi Sad“ u Pančevu 2004; nagrada Salona arhitekture u Novom Sadu za izvedeni objekat—zgradu „DDOR Novi Sad“ u Pančevu 2004 i pohvalu „Forma 22“ za arhitekturu—racionalno korišćenje lokacije 2014...

Istaknuti članovi 341

„Opera Ultima“ Bomarše, Mladenović, Đarmati; režija Kokan Mladenović, Novosadsko Pozorište 2012/13. fotografije: Čaba Mikuš

342

Marina Sremac Rođena je 1972. godine u Doboju, Bosna i Hercegovina. Diplomirala je 1997. godine na Fakultetu primenjenih umetnosti i dizajna u Beogradu, na katedri za kostimografiju. Godine 2010. magistrirala je na Interdisciplinarnim studijama Univerziteta umetnosti u Beogradu, odsek za scenski dizajn, stekavši zvanje magistra scenskog dizajna. Mentor na izradi magistarskog umetničkog rada bio joj je profesor Radivoje Dinulović. Polje rada i profesionalnog interesovanja joj je pozorišna umetnost – kostimografija i scenografija. Od završetka osnovnih studija zaposlena je u Srpskom narodnom pozorištu na mestu kostimografa. Pored kostima za preko 70 dramskih, baletskih i operskih predstava, osmislila je i nekoliko scenografija. U svom profesionalnom radu sarađivala je sa svim vojvođanskim pozorištima, sa Ateljeom 212, sa pozorištima Vigszinhaz i Barka iz Budimpešte, kao i sa teatrom Persephone iz Saskatona, Kanada. Predstave koje je radila učestvovale su na najznačajnijim pozorišnim festivalima u zemlji i regionu, a mnoge su bile i apsolutni pobednici. Sremčeva je sarađivala sa mnogim rediteljima i koreografima, od kojih su neki istaknuta imena domaćeg i regionalnog pozorišta: Andraš Urban, Tomi Janežič, Kokan Mladenović, Dušan Petrović, Dejan Mijač, Egon Savin, Nikola Zavišić, Keszeg Laszlo, Zoltan Kamondi i mnogi drugi. Bila je kostimograf na dva dugometražna igrana filma – „Jesen u mojoj ulici“ i „Odumiranje“, oba u režiji Miloša Pušića. Za svoj rad nagrađena je najznačajnijim pozorišnim nagradama. Dobila je dve Sterijine nagrade – za predstave „Nahod Simeon“ Srpskog narodnog pozorišta i „Pomorandžina kora“ Novosadskog pozorišta, zatim nagradu za najbolji kostim na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu u Užicu za predstavu „Ja ili neko drugi“ Srpskog narodnog pozorišta, dva puta je nagrađena na Festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine – za predstave “Galeb” i „Opera ultima“, na festivalu POST u Pečuju (Mađarska) za predstavu „Opera ultima“ Novosadskog pozorišta i na Kikindskom pozorišnom festivalu za predstave „Tri ukradena romana“ Narodnog pozorišta Kikinda, „Zdravo, živote“ Srpskog narodnog pozorišta i nagradu „Zlatna forma“ za kostimografiju, „Forma 22“ 2014. Učestvovala je na nekoliko grupnih izložbi i imala jednu samostalnu. Od 2000. godine član je UPIDIV-a. Istaknuti članovi 343

D A Y · R O B B E R Y · B O D E G A S · T E R R A S · G A U D A

Gde su moje igrice, ilustracija za PC Press. Teras Gauda, plakat, 70x50 cm. Ubuntu Srbija, zaštitni znak.

344

Nenad Lazić Nenad S. Lazić rođen je 1974. godine u Zrenjaninu. Završio je Srednju školu za dizajn „Bodan Šuput“ u Novom Sadu, smer dizajn grafike. Godine 2002. diplomirao je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu na likovnom odseku, grupa za grafičke i vizuelne komunikacije. Upisao je i postdiplomske studije na istoj akademiji, smer dizajn knjige. Član je UPIDIV-a od 1997, USUS-a od 2013. i većeg broja umetničkih grupa, kao što su URSA, Run Design Group, INDIJA i dr. Od 2013. predsednik je Umetničkog saveta UPIDIV-a. Priredio je četiri samostalne izložbe ilustracija i plakata od 2001. do danas. Učestvovao je na više od šezdeset grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je šesnaest nagrada iz oblasti grafičkog dizajna i grafike: Nagrada grada Subotice za plakat 2001; Druga nagrada za plakat „Totovi“, Narodno pozorište Subotica 2001; Treća nagrada za plakat, „Sterijino pozorje“, Novi Sad 2001; Prva nagrada za vizuelni indentitet „Forma 17“ 2002; nagrada za grafički dizajn „Zlatna forma“ (plakat „Design against“) „Forma 17“ 2002; Otkupna nagrada „The Center for REALTOR Technology“ za idejno rešenje znaka i interfejsa Place Tags aplikacije za iPhone, Čikago, SAD, 2010; nagrada za grafički dizajn „Velika Zlatna forma“ (Gde su moje igrice) „Forma 22“ 2014. i dr. Trenutno radi kao grafički urednik u novinskoj kući „Color Euro Media“ u Novom Sadu. Radio je kao profesor predmetne nastave u Srednjoj školi za dizajn “Bogdan Šuput” (utilitarna grafika, dizajn knjige, plakat), honorarni predavač za DTP, grafički dizajner, umetnički direktor, ilustrator, likovni urednik, tehnički urednik, fotograf, web master, prepress master, saradnik za marketing strategiju (segment: odnosi sa javnošću, promocija – vizuelno komuniciranje), UX dizajner, grafički urednik. Iza sebe ima veliki broj realizovanih projekata (časopisa, knjiga, kataloga, publikovanih radova, objavljenih tekstova i dr.). Ekspert je za DTP i Adobe softver, autor IDP-a, inicijator Open Design Groupa, FLOSS entuzijasta i strastveni zagovornik Open Sourcea. Živi i radi u Novom Sadu.

Istaknuti članovi 345

Predsednici UPIDIV-a

1964–1967

Miodrag Nedeljković

Strana 175

1967–1969

Mirko Stojnić

Strana 189

1970–1973

Laslo Kapitanj

Strana 249

1973–1975

Miodrag Nedeljković

Strana 175

1975–1977

Jovan Lukić

(Šabac, 1942—Šabac, 1991)

Rođen je u Šapcu. Završio je Školu za primenjenu umetnost i dizajn, grafički odsek, u Novom Sadu 1964. godine. Od 1965. bio je član UPIDIV-a. Bavio se slikarstvom, grafikom, tapiserijom, karikaturom, opemom knjiga, ilustracijom, plakatom i uopšte grafičkim dizajnom. Radio je kao likovni urednik u novinsko-izdavačkom preduzeću „Obzor“. Učestvovao je na preko 100 grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Samostalno je izlagao na oko 20 izložbi. Nagrade: diploma UPIDIV-a 1973, nagrada „Mlado pokolenje“ za ilustraciju dečje knjige 1974, I nagrada na konkursu za likovnu opremu „Sabrana dela Josipa Broza Tita“ 1974, „Zlatna forma“ UPIDIV-a 1977, I nagrada na konkursu za grb opštine Srbobran i I nagrada za slikarstvo na 24. oktobarskoj izložbi šabačkih slikara 1979.

1978–1980

Jožef Tođeraš

(1928—2011)

Rođen je 1928. godine u Novom Itebeju. Diplomirao je na Višoj pedagoškoj školi u Novom Sadu. Bio je član UPIDIV-a od 1966. godine. Bavio se unikatnom keramikom i slikarstvom. Autorska dela izlagao je na 36 kolektivnih izložbi, na najznačajnijim smotrama likovne i primenjene umetnosti u zemlji i inostranstvu. Samostalno je izlagao u Beloj Crkvi, Opatiji, Subotici, Beogradu i Segedinu. Ostvarivao se preko stručnog rada u okviru kolonija i simpozijuma keramike, lokalnog i međunarodnog karaktera. Nagrade: I i II nagrada za slikarstvo, Festival studenata, Zrenjanin 1955; „Zlatna forma“, nagrada UPIDIV-a, Novi Sad 1966; Otkupna nagrada Majskog salona, Beograd 1967; nagrada „Forum“ učesnicima kolonije keramičara, Mali Iđoš 1967; Otkupna nagrada I trijenala keramike, Subotica 1968; I nagrada i zlatna medalja, Sajam domaće radinosti, Subotica 1969; prva nagrada na „ExTempore“ u Grožnjanu (Hrvatska) 2007.

348

1981–1982

Doru Bosiok

1982–1983

Vlajko Vukosav

Strana 315

(Stepanovićevo, 1928—Novi Sad, 2013)

Gimnaziju i tehničku školu završio je u Novom Sadu gde je potom nastavio školovanje na Likovnom odseku Više pedagoške škole. Diplomirao je na Akademiji lepih umetnosti u Pragu (1973) gde mu je specijalizacija bila likovno stvaralaštvo i tehnologija u oblasti lutkarstva i scenografije. U novosadskoj Tehničkoj školi predavao je tehničko crtanje sa kaligrafijom a na arhitektonskom odseku iste škole i perspektivu (1957–1965). Kao scenograf radio je u Pozorištu mladih u Novom Sadu (1965–1974) gde je izveo veći broj scenografskih rešenja, kao i brojne scenografije u drugim pozorišnim kućama, od kojih su mnoge dobile visoke ocene umetničke kritike. Po osnivanju Televizije Novi Sad (1974) po pozivu, dolazi na mesto glavnog scenografa i rukovodioca službe scenskih realizacija. Do penzionisanja (1991), sa svojim saradnicima, ostvario je veliki broj scenografija za novogodišnje programe, festivale narodne i zabavne muzike i za ostale kulturne manifestacije. Bio je autor scenografskih rešenja za priredbe UNESC-a i UNICEF-a u Beogradu i za druge značajne manifestacije koje je televizija prenosila ili snimala. Pored scenografije, aktivno se bavio slikarstvom, tapiserijom i arhitektonskim oblikovanjem enterijera. Izlagao je na svim izložbama FORMA i na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Novog Sada i Zlatne značke Kulturno-prosvetne zajednice Srbije (1981).

1983–1985

Boško Ševo

1986–1989

Predrag Stepanić

Strana 303

(Skoplje, 1924—Novi Sad, 1991)

Rođen je u Skoplju. Akademiju za primenjenu umetnost, odsek arhitekture enterijera, završio je 1951. godine u Beogradu u klasi profesora Đorđa Klekića. Magistrirao je na istom fakulteta 1974. godine. Bio je član ULUS-a od 1952. Jedan je od osnivača Udruženja umetnika primenjenih umetnosti Srbije (ULUPUS). Posle toga je došao u Novi Sad i zaposlio se kao profesor u Školi za primenjene umetnosti. Inicirao je prijem prvih članova iz Vojvodine u ULUPUS. Godine 1957. organizovao je Podružnicu ULUPUS-a za Vojvodinu i bio izabran za njenog prvog predsednika (1957–1961), a ta podružnica je 1964. godine prerasla u udruženje UPIDIV. Radio je kao direktor tehničke službe Novosadskog sajma i direktor preduzeća za ekonomsku propagandu „Progresbiro“ u Novom Sadu. Nagrade i priznanja: I nagrada za projekat Jugoslovenskog izložbenog prostora na Međunarodnom sajmu privrede i turizma u Čikagu, Privredna komora Jugoslavije 1950; srebrna medalja i specijalna diploma, Zrenjanjin 1958; „Zlatna forma“, Novi Sad 1970; diploma UPIDIV-a, Novi Sad 1974. Predsednici UPIDIV-a 349

1989–1993

Nikola Stojanović Kokola Rođen je 1950. godine u Novom Sadu. Diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, a postdiplomski specijalistički rad odradio je u Arhusu u Danskoj, na Arkiekskolen 1985. godine. Redovni je profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Član je UPIDIV-a od 1985. godine. Samostalno je izlagao u Pančevu, Novom Sadu i Arhusu, a učestvovao je i na preko 20 grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Nagrade: spomen-groblje u Novom Sadu, II uvećana nagrada, 1977; Osnovna škola „Petar Drapšin“, II nagrada, Bačka Palanka 1978; fontana, I nagrada, Srpski Miletić 1980; Jugoslovenski konkurs za rešenje spomenika pobedi, III nagrada, Požarevac – Čačalica 1982; centar i rekonstrukcija čaršije, III nagrada, Pljevlja 1988; nagrada 22. novosadskog salona za arhitekturu, Novi Sad 1993; četiri nagrade za urbanistička rešenja u Bačkoj Palanci, Zrenjaninu i Novom Sadu.

1993–1997

Ivan Karlavaris Rođen je 1947. godine u Crvenki. Završio je Višu pedagošku školu u Novom Sadu. Član je UPIDIV-a od 1976. godine. Radio je u Školi za dizajn „Bogdan Šuput“ u Novom Sadu i na Akademiji umetnosti u Novom Sadu kao stručni saradnik za fotografiju. Samostalne izložbe: Kastav, Opatija 1975; Novi Sad 1978; Opatija 1977; Futog 1978; Novi Sad 1985, 1988, 1991; Kaluga, SSSR, 1991. Učestvovao je na preko 30 grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Nagrade: III nagrada za suvenir Vojvodine 1977; „Zlatna forma“ UPIDIV-a za foto-dizajn 1983, 1989, 1991, 1994, 2009; specijalna nagrada privrede na „Formi 10“ 1985; Velika plaketa UPIDIV-a 1985; nagrada Novosadskog salona 1990; konkurs UNICEF-a, radovi u najužem izboru, 1991.

1997–1999

Mišo Nikolovski

Strana 327

1999–2003

Aleksandar Pedović

Strana 329

350

2003–2005

Dejan Rapaić Rođen je 1950. godine u Beogradu, gde je i diplomirao na Arhitektonskom fakultetu. Tokom perioda provedenog u GP „Neimar Novi Sad“ učestvovao je u izgradnji svih većih objekata od važnosti za grad: Srpskog narodnog pozorišta, Novosadske banke na Bulevaru Mihajla Pupina, TE–TO Novi Sad, Spensa, stambenih kula na Bulevaru cara Lazara, Doma zdravlja na Novom naselju i drugih, u svojstvu od inženjera gradilišta, šefa gradilišta, upravnika gradnje, glavnog inženjera radne organizacije do direktora OOUR-a „Montaža“. Radio je na poslovima izrade razvojnih programa Petrovaradinske tvrđave, praćenju investicija na restauracijama tvrđave, kao i izgradnji objekata od važnosti za grad Novi Sad. Od 2002. radi kao glavni inženjer u JP „Poslovni prostor“.

2005–2008

Miroslav Šilić

2008–2010

Ljubomir Maksimov

Strana 335

Rođen je, živi i radi u Novom Sadu. Profesionalni status potvrđuje sa više od 20 godina radnog iskustva grafičkog dizajnera. Realizovao je više složenih komunikacijskih projekata. Bavi se oblikovanjem vizuelnih identiteta, knjiga, ambalaže, kao i oblikovanjem materijala u skoro svim oblastima vizuelnih komunikacija. Od 2010. do 2012. bio je likovni urednik časopisa „DaNS“. U novije vreme radi izložbeni i prostorni grafički dizajn za postavke muzeja i galerija u regionu i inostranstvu. Vrlo je aktivan u struci, član je sekcije za grafički dizajn UPIDIV-a od 2000. godine. Dobitnik je nagrade internacionalnog konkursa „Art magazina“ za digitalnu grafiku 1998. i nagrade „Dobar dizajn“ PKV i Novosadskog sajma 2006, 2007, 2010.

Predsednici UPIDIV-a 351

2010–2012

Dubravka Lazić Rođena je 1974. godine u Novom Sadu. Diplomirala je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu 1997. godine na odseku slikarstva, a magistrirala 2000. na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu na modulu Fotografija. Doktorirala je na dramskom odseku Akademije umetnosti u Novom Sadu iz uže naučne oblasti Filmologija 2013. godine. Od 1998. radi na Akademiji umetnosti u Novom Sadu u svojstvu saradnika. Godine 2006. dobila je zvanje docenta, a od 2011. radi kao vanredni profesor na Departmanu likovnih umetnosti, studijskom programu Fotografija. Pored toga radi i kao povremeni predavač na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Od 2007. do 2012. godine bila je šef katedre za nove likovne medije i fotografiju, a od 2012. prodekan za umetnički rad Akademije umetnosti u Novom Sadu i zamenik predsednika Stručnog veća za polje umetnosti i humanističkih nauka Univerziteta u Novom Sadu. Koautor je udžbenika „Fotografija za srednje umetničke škole“ u izdanju Zavoda za udžbenike Beograd 2014.

2012–2013

Predrag Uzelac Rođen je 1971. godine u Novom Sadu. Diplomirao je na likovnom odseku Akademije umetnosti u Novom Sadu, smer fotografija. Od 1997. godine izlagao je na brojnim kolektivnim i samostalnim izložbama u Belorusiji, Jugoslaviji, Meksiku, Francuskoj, Hong Kongu, Nemačkoj, Japanu, Slovačkoj, Srbiji. Član je udrženja „Likovni krug“ i UPIDIV. U umetničkoj praksi prolazi kroz različite pristupe i žanrove, kao što su dokumentarna, režirana, pejzažna i portretna fotografija. U poslednjem periodu istražuje i radi na polju starih plemenitih fotografskih procesa (mokri kolodijum, silver print, cijanotipija, klasična crno-bela fotografija i neki drugi procesi). Učesnik je i organizator brojnih fotografskih radionica plemenitih postupaka. Zaposlen je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a radi i kao profesionalni fotograf uglavnom u oblasti muzeologije, reklama i dizajna.

2014–

352

Uroš Nedeljković

Strana 410

Bijenalna izlo탑ba Forma

Tradicija je nešto više od prenošenja normi koje su bile prihvaćene u prošlim društvenim epohama. Zbir iskustava nagomilanih dugim vremenom i potvrđenih generacijama nije moguće tako lako zaboraviti. Raspoloženja, osećanja, mašta, intuicija ili pronalazaštvo nisu umirujuća nadoknada za promišljeno razumevanje suštine i funkcije stvari prilikom prenošenja i širenja nakupljenog znanja. Još uvek je neophodno da mislimo, kako bismo prihvatali mišljenja i predavali ih drugima. Stenli Morison

356

Forma 1

Miodrag Miša Nedeljković

Zlata Markov-Baranji

Sava Bajić

Etelka Tobolka

Milica Panin

Aleksandar-Saša Ptašnik

1965

„Zlatna forma“ - za grafiku

„Zlatna forma“ - za keramiku

„Zlatna forma“ - za tekstil

„Zlatna forma“ - za tapiseriju

„Zlatna forma“ - za kostim

„Zlatna forma“ - za logotip „Zlatna forma“

20. II - 7. III „Studio M“, Novi Sad. Bijenalna izložba Forma 357

Forma 2

Miodrag Miša Nedeljković

Andrija Milenković

Aranka-Ari Mojak

Jožef Tođeraš

Sava Bajić

Etelka Tobolka

Marija Vareško

Ivan Boldižar

„Zlatna forma” - za grafiku

„Zlatna forma“ - za keramiku

„Zlatna forma“ - za tekstil

„Zlatna forma“ - za tapiseriju

„Zlatna forma“ - za tekstil

„Zlatna forma“ - za kaligrafiju

26. II - 10. III „Galerija Kulturnog centra Radivoj Ćirpanov“, Novi Sad. 358

1966

Duško Popović

„Zlatna forma“ - za dizajn

10 Bojana Milenković Spremo „Zlatna forma“ - za grafiku

11 Milica Panin

„Zlatna forma“ - za kostim

12 Slobodan Andrejević

„Zlatna forma“ - za fotografiju

13 Ljubiša Petrović

„Zlatna forma“ - za keramiku

14 Boško Petrović

„Zlatna forma“ - za tapiseriju

15 Miroslav Krstonošić

„Zlatna forma” - za arhitekturu

Bijenalna izložba Forma 359

Forma 3

Ivan Boldižar

Karlo Baranji

„Zlatna forma“ - za tipografiju

diploma zaslužnog člana UPIDIVa

10. VI - 30. VI Galerija Saveza slovačkih primenjenih umetnika, Bratislava (ČSSR). 360

1967

Forma 4

Mirko Stojnić

Dragoljub Adžić

Katinka Evinger Kovačević

Etelka Tobolka

Marina Sujetova-Kostić

Anamarija Mihajlović

Svetlana Antić

Predrag Stepanić

1971

„Zlatna forma“ - za dizajn

„Zlatna forma“ - za keramiku

„Zlatna forma“ -za nakit/dekorativna plastika

„Zlatna forma“ - za tapiseriju

„Zlatna forma“ - za keramiku

„Zlatna forma“ - za kostim

„Zlatna forma“ - za nakit/dekorativna plastika

„Zlatna forma“ - za arhitektura

17. IV - 5. V Galerija Matice srpske, „Studio M“ i Salon UPIDIV-a istovremeno sa V Kongresom SPID YU-a, Novi Sad. Bijenalna izložba Forma 361

Forma 5

Branislav Dobanovački

Dragoljub Adžić

Miodrag Miša Nedeljković

Mirko Stojnić

Hunor Đurković

Silvester More

Janoš Soter

Sava Subotin

Ljubomir Denković

„Velika Zlatna forma“ kao posebno priznanje za kolekciju plakata

„Zlatna forma“ - za keramiku

„Zlatna forma“ - za tapiseriju

„Zlatna forma“ - za industrijski dizajn

„Zlatna forma“ - za grafički dizajn

„Zlatna forma“ - za fotografiju

„Zlatna forma“ - za dekorativnu plastiku u drvetu

„Zlatna forma“ - za spomeničku arhitekturu

21. X - 10. XI Osnovna škola „Đorđe Natošević“, Novi Sad. 362

1974

10 Marina Sujetova - Kostić

„Zlatna forma“ - za keramoplastiku

11 Petar Kubičela

„Zlatna forma“ - za ilustraciju

12 Vladimir Nikolić

„Zlatna forma“ - za knjižnu grafiku

13 Dušan Nonin

„Zlatna forma“ - za kopiju freske „Jovan Damaskin” i manastira Pive

14 Anamarija Mihajlović

„Zlatna forma“ - za industrijski dizajn

15 Jelena Vandrovski - Čarikova Nagrada UPIDIVa

16 Miodrag Miša Nedeljković Diploma UPIDIVa

17 Dušan Nonin

Plaketa i diploma osnivača UPIDIVa

18 Svetozar Toza Tomić

Nagrada za Jubilarni znak UPIDIVa povodom proslave „Deset godina rada”

Bijenalna izložba Forma 363

Forma 6

Nada Nedeljković

Mišo Nikolovski

Mirjana Stojanović - Maurič

Jovan Bob

Ferenc Barat

Marina Sujetova Kostić

Vladimir Labat - Rovnjev

„Zlatna forma“ - za plakat „Vrdnički susreti pesnikinja“

„Zlatna forma“ - za industrijski dizajn

„Zlatna forma“ - za kostimografiju

„Zlatna forma“ - za grafički dizajn

„Zlatna forma“ - za keramoplastiku

Prva nagrada za suvenir na izložbi UPIDIV-a

20. X - 25. XI „Studio M“, Novi Sad. 364

1977

Forma 7

Ferenc Barat

Geza Lenert

Ana Nemet

Ana Atanacković

Milan Milić-Jagodinski

1979

„Zlatna forma“ - za grafički dizajn

„Zlatna forma“ - za fotografiju

„Zlatna forma“ - za keramiku

„Zlatna forma“ - za radove na Sremskomitrovačkom salonu za kostimografiju

Nagrada UPIDIV-a za najuspeliju izložbu u Salonu Udruženja u 1979.godini

26. X - 25. XI Galerija „Lazar Vozarević“, Sremska Mitrovica. Bijenalna izložba Forma 365

Forma 8

Ferenc Barat

Vojislav Terzić

Doru Bosiok

Boško Ševo

Ana Nemet

Vladislav Rajčetić

Nada Mančić

Radmila Ćulibrk Tomić

„Zlatna forma“ - za grafički dizajn

„Zlatna forma“ - za keramiku

„Zlatna forma“ - za tapiseriju

„Zlatna forma“ - za dizajn tekstila

16. XI - 26. XI SPC „Vojvodina“, Novi Sad. 366

1981

Josip Šmit

„Zlatna forma“ - za dizajn fotografije

10 Laslo Dorman

„Zlatna forma“ - za fotografiju

11 Slavica Grkavac

„Zlatna forma“ - za kostimografiju

12 Miodrag Miša Nedeljković

Diploma UPIDIVa

Bijenalna izložba Forma 367

Forma 9

Ferenc Barat

Boško Ševo

Josip Šmit

„Velika Zlatna forma“ - za grafički dizajn

„Zlatna forma“ - za grafički dizajn

„Zlatna forma“ - za fotografiju

Smiljana Hadžić

Marina Popović

Dušan Nonin

Mirjana Stojanović-Maurič

Dragan Jerinić

Ivan Karlavaris

„Zlatna forma“ - za tapiseriju

„Zlatna forma“ - za keramiku

„Zlatna forma“ - za resturaciju i konzervaciju

„Zlatna forma“ - za kostimografiju

„Zlatna forma“ - za grafički dizajn

„Zlatna forma“ - za foto dizajn

14. XI - 26. XI SPC „Vojvodina“, Novi Sad. 368

1983

Forma 10

Doru Bosiok

Boško Ševo

Ferenc Barat

1985

„Velika Zlatna forma“ - za grafički dizajn

„Zlatna forma“ - za grafički dizajn

„Zlatna forma“ - za grafički dizajn - plakat

Tomaž Kržišnik

Oskar Štefan

Ištvan Balint

Ivan Karlavaris

Svetlana Antić

„Zlatna forma“ - akademski slikar - crteži

„Zlatna forma“ - za grafički dizajn - kaligrafiju

„Zlatna forma” - za grafički dizajn - animacija

„Velika plaketa UPIDIVa” - za dizajn fotografije

Plaketa i diploma UPIDIVa - za dekortivnu plastiku /nakit

14. XII - 28. XII SPC „Vojvodina“, Novi Sad. Bijenalna izložba Forma 369

Forma 11

Marina Popović

Predrag Joler

Ernest Hofman

1989

„Velika Zlatna forma“ - za keramiku

“Zlatna forma“ - za ilustracije

„Zlatna forma“ - za industrijski dizajn

Dušanka Miletić

Vladimir Labat Rovnjev

Anamarija Mihajlović

Borka Gligorić

Dušan Nonin

Ivan Karlavaris

“Zlatna forma“ - za enterijer kluba studenata medicine u Novom Sadu

„Zlatna forma“ - za vajarstvo

„Zlatna forma“ - za kostimografiju

„Zlatna forma“ - za scenografiju - lutkarstvo

„Zlatna forma“ - za konzervaciju i restauraciju

„Zlatna forma“ - za foto dizajn

10 Vojislav Terzić

„Zlatna forma“ - za grafički dizajn

3. XI - 24. XI Srpsko Narodno Pozorište, Novi Sad. 370

Forma 12

1991

Dragan Radovanović

„Zlatna forma“ - za dizajn i realizaciju stalne postavke Muzeja Vojvjodine u Novom Sadu

5. X - 5. XI Muzej Vojvodine, Novi Sad. Bijenalna izložba Forma 371

Forma 13

Branislav Dobanovački

Doru Bosiok

Ivan Karlavaris

Slobodan Čelebić Cober

Radmila Ćulibrk Tomić

Predrag Joler

Mileta Leskovac

Miodrag Mića Tabački

„Zlatna forma“ - za grafički dizajn

„Zlatna forma“ - za foto dizajn

„Zlatna forma“ - za savremeno odevanje

„Zlatna forma“ - za tekstil

„Zlatna forma“ - za grafički dizajn

„Zlatna forma“ - za scenografiju

4. XI - 23. XI SPC „Vojvodina“, Novi Sad. 372

1994

Borislav Stabor Stanković „Zlatna forma“ - za grafički dizajn

10 Ben Bos

„Zlatna forma“ - za grafički dizajn

11 David M.Hiscock

„Zlatna forma“ - za foto dizajn

12 Kay Ngee Tan

„Zlatna forma“ - za arhitekturu

13 Mandil Gavra

„Zlatna forma“ - za foto dizajn

14 Jelena Vandrovski - Čarikova specijalna diploma UPIDIVa

15 Nenad Leskovac

Nagrada Akademije umetnosti u Novom Sadu

Bijenalna izložba Forma 373

Forma 14

Laslo Kapitanj

Robert Žemberi

Branislav Dobanovački

Igor Jocić

Dijana Mojak

Nada Adžić

Marika Mihaljfi

Ferenc Barat

Branimir Karanović

1996

„Zlatna forma“ - za opremu knjige

„Zlatna forma“ - za ambalažu

„Zlatna forma“ - za grafički dizajn

„Zlatna forma“ - za opremu CD-a

„Zlatna forma“ - za keramiku

„Zlatna forma“ - za tapiseriju

„Zlatna forma“ - za keramiku

„Zlatna forma“ - za grafički dizajn

„Forma Akademije” - za fotografiju

10 Gradimir Smuđa

„Forma Akademije”- za ilustraciju

11 Ivan Ilić

„Forma Akademije”- za grafički dizajn

4. X - 30. XI Srpsko narodno pozorište, Novi Sad; Galerija „Likovni susret“, Subotica; Gradski muzej, Kikinda; Galerija „Lazar Vozarević“, Sremska Mitrovica. 374

1998

Forma 15

Marijana Adžić

Atila Kapitanj

Aleksandar Pedović

Mišo Nikolovski

„Zlatna forma“ - za moderni kostim

„Zlatna forma“ - za grafički dizajn

„Zlatna forma“ - za industrijski dizajn

10. XII - 25. XII SPC „Vojvodina“ Novi Sad; Galerija „Likovni susret“, Subotica. Bijenalna izložba Forma 375

Forma 16

Branislav Radošević

Aleksandar Adžić

Srđan Radin

Olena Zvir

Mirjana Marković

Slobodan Manojlović

Mina Ađanski

Predrag Joler

Vladimir Mirković

2000

„Velika Zlatna forma“ - za projekat Novi Sad grad-1999.godine

„Zlatna forma“ - za keramiku

„Zlatna forma“ - za grupu znakova

(Ukrajina) „Zlatna forma“ - za slikani batik

„Zlatna forma“ - za tkanu svilu

(ULUPUDUS - Beograd) „Zlatna forma“ - za ambalažu

„Zlatna forma“ - za dizajn stolica

„Zlatna forma“ - za ilustraciju

Nagrada „Dobar dizajn“ Privredne komore Vojvodine za grafički dizajn ambalaže za pakovanje predmeta od kože

10 Štamparija „Stojkov“

Specijalno priznanje Forma 16 za kvalitetnu realizaciju dobro dizajniranih rešenja

3. X - 20. X SPC „Vojvodina“ Novi Sad; Narodni muzej , Kikinda; Galerija „Likovni susret“, Subotica; Galerija likovnih umjetnosti Republike Srpske, Banja Luka, Republika Srpska. 376

Forma 17

Marina Popović

Nenad Lazić

Gabor Gobi

2002

„Velika nagrada Zlatna forma“ - za keramiku

„Zlatna forma“ - za grafički dizajn

„Zlatna forma“ - za vizuelni identitet

Teodor Ajduk

Mihal Madacki

Nataša Stojanović Beronja

Srđan Jovanović - Weiss

Slobodinka Branković

Atila Kapitanj

„Zlatna forma“ - za TV animaciju

„Zlatna forma“ - za foto dizajn

„Zlatna forma“ - za tkani tekstil

i koautor Sabine von Fischer „Zlatna forma“ - za scenografiju

„Zlatna forma“ - za tapiseriju

„Zlatna forma“ - za grafički dizajn - plakat

10 Diana Tođeraš

„Zlatna forma“ - za keramiku - porcelan

11 Evica Milovanov-Penezić

(član ULUPUDS-a) „Zlatna forma“ - za savremeno odevanje

24. X - 8. XI, Muzej Vojvodine, Novi Sad; 21. I - 21. II, Galerija „Likovni susret“, Subotica.

Bijenalna izložba Forma 377

Forma 18

Nemanja Radusinović

Rajko Karišić

Ljiljana Ilić Krtinić

Milan Jovanović

i koautor „Velika Zlatna forma“ - za arhitekturu

„Zlatna forma“ - za fotografiju

„Zlatna forma“ - za grafički dizajn

„Zlatna forma“ - za plakat - fotografiju

4. XI - 14. XI Muzej Vojvodine, Novi Sad. 378

2004

Forma 19

Simonida Todorović

Slobodinka Branković

Maja Budžarov

Borivoj Mirosavljević

Robert Žemberi

2006

„Velika Zlatna forma“ - za grafički dizajn - vizuelni identitet

„Zlatna forma“ - za tapiseriju

„Zlatna forma“ - za keramiku

„Zlatna forma“ - za fotografiju

Nagrada „Dobar dizajn“ Privredne komore Vojvodine

XI Muzej Vojvodine, Novi Sad. Bijenalna izložba Forma 379

Forma 20

Miroslav Šilić

Drago Poljaković

Branislava Leđenac

Marika Mihaljfi

Ivan Karlavaris

2009

„Velika Zlatna forma“ - za grafički dizajn

„Zlatna forma“ - za grafički dizajn

„Zlatna forma“ - za tekstil

„Zlatna forma“ - za keramiku

„Zlatna forma“ - za foto dizajn

16. I - 31. I Muzej Vojvodine, Novi Sad. 380

Forma 21

Lajoš Vekonj

Nada Mančić

Gabrijela Spasojević

Tijana Popović - Pješčić

Uroš Nedeljković

2011

„Velika Zlatna forma“ - za keramiku

„Zlatna forma“ - za tapiseriju

„Zlatna forma“ - za grafički dizajn

„Zlatna forma“ - za savremeno odevanje - crno bela kompozicija

„Forma Akademije“ - za grafički dizajn - tipografiju

28. IV - 15. V Muzej Vojvodine, Novi Sad. Bijenalna izložba Forma 381

Forma 22

Nenad Lazić

Nada Đurović Nedeljković

Doru Bosiok

Srđa Đurović

Srđan Jovanović Weiss

Rajko Karišić

Lazar Kuzmanov

Vladimir Labat Rovnjev

„Velika Zlatna forma“ - za grafički dizajn

„Zlatna forma“ - za originalan rad—sintezu likovne primenjene umetnosti u uobličavanju mesta 2

„Zlatna forma“ - za grafički dizajn—vizuelni identitet

„Zlatna forma“ - za industrijski dizajn

„Zlatna forma“ - za fotografiju

„Zlatna forma“ - za arhitekturu

„Zlatna forma“ - za primenjenu skulpturu

2. XII- 10. XII Hol zgrade Pokrajinske vlade Vojvodine, Novi Sad. 382

„Zlatna forma“ - za grafički dizajn—ilustracija

2014

Ana Popov

„Zlatna forma“ - za unikatnu keramiku

10 Jasmina Sanader

„Zlatna forma“ - za savremeno odevanje—nakit

11 Predrag Uzelac

„Zlatna forma“ - za foto dizajn

12 Mira Šilić

„Zlatna forma“ - za dizajn tekstila

13 Marina Sremac

„Zlatna forma“ - za kostimografiju

14 Branislav Radošević

„Nagrada Forma Novosadski Sajam“ - za dizajn

15 Tijana Popović Pješčić

„Pohvala Forma 22“ - za oblikovanje autorske knjige tematski posvećene fenomenu dizajna i okoline

16 Nemanja Radusinović

„Pohvala Forma 22“ - za arhitekturu – racionalno korišćenje lokacije

Bijenalna izložba Forma 383

Spisak ﾄ考anova udruﾅｾenja

CČ

Abramović Bojan Ađanski Mina Adžić Aleksandar Adžić Dragoljub (255) Adžić Marijana Adžić Nada (287) Ajduk Teodor Aleksić Jovan Andrin Marina Antić Svetlana Arsikin Milica Arsić Miloš (400) Atanacković Jasna Augustinov Zoran

Babić Izabela Bačak Ivica Bačanin Maja Bačić Jovan Badnjarević Jasna Bala Ildiko Blint Ištvan Bandin Mladen Banić Milan Barat Ferenc (291) Barbul Vladimir Barbulović Aleksandar Barbulović Mirko Bernacki Rudolf Bilak Igor Blažić Larisa Bob Jovan Bodulić Marko Bogdanfi Marija Bogdanov Danilo Bogdanović Vladimir Bogunović Aleksandar Boroš Đerđ Bosiok Doru (315) Božić Brankica Bradonjić Nikola Branković Slobodinka Branovački Dunja Budžarov Agneš Budžarov Maja (339) Bugar Simeon Bunjevčić Branka

Candir Martin Cvetanović Ivan Cvetičanin Gordana Cvetkov Radoje

386

Čajka Nađ Timea Čelebić Slobodan Cober Černik Atila Černik Edel Červenka Vladimir Čičić Selma Čobanović Ksenija Čoporda Vukosava Čorda Anica Čubrilo Miroslav Čule Aleksandar Ćulibrk Tomić Radmila Čurčić Maja

Dačević Milan Damjanovič Veljko Darojević Vodalov Stanka Dedeić Vojimir Dejanov Danica Dević Vojislav Dikosavljević Radomir Dimitrov Dušan Dimitrov Srđan Dobanovački Branislav Dobanovački Mirjana Dobanovački Todorović Simonida Dobi Korpa Jolanda Dobronjovski Stanković Lidija Dolinga Aurel (321) Dolinga Simona Donoslović Suzana Dorman Laslo Dragić Drago Dragin Dragan Dragojlović Svetlana Dukić Počuč Tatjana

Đekić Stevan Đorđević Dragana Đorđević Dušanka Đorđević Zorana Đukić Branko Đukić Ivana Đukić Milica Đuragić Giga Đurđev Ljubica Đurđević Božidar Božo Đurić Mira Đurković Hunor Đurović Gojko Đurović Srđa

Farago Aranka Farkaš Robert Fitze Eva Flora Viorel Fujkin Ištvan

Spisak članova udruženja 387

Gajić Lakner Rozalija Gobi Gabor Grkavac Slavica Grković Tomić Mirjana Grosu Konstntin Gucunski Sima

Hadžić Smiljana (283) Halugin Sava (293) Hofman Ernest Holo Borbala Horvat Svetlana Horvat Zoltan

Ilić Ivan Ilić Vladimir Ivković Dragomir

388

L LJ

Jaćimović Aleksandar Jamušakov Stanislava Jano Ištvan Janjetov Zoran (333) Janjetović Nebojša Jaraković Vera Ječmenica Danka Jerinić Dragan Jocić Igor Josimović Milorad (295) Jovančić Miroslav Jovančić Vidaković Jasmina Jovanov Jasna Jovanović Danica Jovanović Đorđe Jovanović Georg Jovanović Milan Jovanović Milan Jofke Jovanović Mira Jovanović Pavle Jovanović Stevan Jovanović Srđan Weiss Jovanović Tijana Jovanović Vladimir Judin Sonja Junger Baba Ilona Juriga Augustin Juriga Viktor

Kalmar Magdolna Medi Kanjo Ervin Kanjo Janović Erika Kapitanj Atila Kapitanj Laslo (249) Karanović Branimir Karanović Ratko Rale Karišić Rajko R. Karlavaris Ivan (350) Katić Živojin Kenđel Zvonimir Kerac Branislav (323) Kišferenc Eva Knezy Anita Knežević Rade Kolar Stjepan Kolarik Magdalena Kolarov Bošković Milana Konradt Siniša Korhec Pap Žužana Kostić Dušan Kostić Ljubomir Kostić Sujetova Marina (273) Kovač Đurđica Kovačev Vasilije Kovačev Milica Kovačević Zoran Kozlik Viktor Krčmar Savo Kresanko Viktoria Krstonošić Miroslav (233) Kubinec Suzana Kubinec Suzana Kurjakov Stevanka Kurucić Dragan Kurucić Dušica Kuzmanov Lazar (337) Kuzmanov Slobodan Kuzmanović Novović Ivana

Labat Đorđe Labat Violeta Labat Rovnjev Vladimir (297) Lapadat Srećko Lazić Dubravka (352) Lazić Nenad (345) Lazin Igor Lebović Marinko Leđenac Branislava Lekić Jovanka Lenert Geza Lenđel Laslo Leskovac Nenad Leš Albert Leš Mario Levai Đerđ Litričin Bogdanka Lončar Sanja Lucić Lj. Slobodan Lugonja Slobodan Lučić Branislav Lukić Aleksandar M. Lukić Ivan Ljubić Rajko

Spisak članova udruženja 389

M Madacki Mihal Mađar Janoš Maksimov Branimir Maksimov Ljubomir (351) Maksimović Milena Mandić Željko Mančić Nada Maničić Saša Maravić Đorđe Đura Marinčić Olga Marković Branislav Marković Mirjana Marković Nedeljko Marković Živojin Markulik Balaž Martinov Dobrila Maslek Stevo Matuška Ferenc Matuša Svetlana Lana Melank Miomirka Mila Melank Šandor Meljnikov Ivanović Sašenjka Mentus Hella Mesaroš Ivan Meseldžija Petar Mihajlov Dušica Mihalj Vera Mihaljfi Marika (331) Mijatović Radić Miša Mijić Anica Mikanović Miomirka Mila

390

N NJ Milenović Nataša Miletić Dušanka Miličević Zorica Miličić Branka Milić Jagodinski Milan (289) Milijašević Žarko Milivojević Milan Era Milošević Olgica Miljanović Jovan Mirković Vladimir Mirosavljević Borivoj Mišević Maja Mitrović Vladimir (408) Mladenović Marija Mladenović Miodrag Mlazev Atanas Mogin Mirjana Mojak Aranka (241) Mojak Dijana Mojašević Biljana Molnar Čikoš Hajnalka Mrkšić Gabrijela Mušicki Olivera

Nađ Ladislav Nađ Timea Narai Eva Nedeljković Nada Nedeljković Slobodan (325) Nedeljković Uroš (410) Nedimović Gordana Nemeš Fekete Edit Nemet Ana (285) Nemet Čaba Nemet Čongor Nemet Filip Nemet Maćaš Nemet Marija Nikolić Vladimir Nikolovski Mišo (327) Nonin Miroslav Nonin Sonja Novkov Gordana Njaradi Vlado Njegović Drndak Jovan

Ogrizović Dalibor Ožvar Petar

Palurović Zoran Paljić Ljubomir Panin Milica Panić Branka Pašić Ksenija Paško Branka Paško Pavel Pavličić Nataša Pavlović Miroslav Pedović Aleksandar (329) Pejak Slavko Pejin Vesna Perić Miroslav Peršaj Marija Perunović Veselin Peškan Zoran Petrić Gordan Petrin Nenad Petrović Dušan Petrović Ljubiša (167) Pješčić Popović Tijana Plužnikov Ćinkul Ana Poljak Žarko Poljaković Drago Poljaković Gordana Popengov Vasa Popov Ana (281) Popović Mila Popović Obrad Popović Olgica Popović Predrag

Popović Stanko Popović Tamara Popržan Borivoj Potkonjak Agneš Poznatov Ratko Prosenik Branimir Prsa Prvanov Siniša Puškarević Irma Putnik Iren

Spisak članova udruženja 391

Rackov Đenđika Radaković Miloš Radičević Ljiljana Radin Srđan Radojević Mina Radosavljević Milović Diana Radošević Branislav (313) Radovanović Dragan Radovanović Olivera Radović Rajko Radovniković Marija Radusinović Nemanja (341) Rajčetić Zdravko (409) Ramač Lidija Ranđelović Hajnalka Ranisavljević Radivoj Rankov Srđan Rapaić Dejan (351) Ribanov Predrag Ris Branka Ristić Sremac Julija Rodić Vojin

Sabo Monika Salapura Luka Salma Viktorija Sanader Jasmina Sapundžić Tatjana Sarapka Tibor Sarvaš Šandor Satmari Lazo Silađi Bela Silađi Gabor Simin Slavko Simonović Lazar Skadarak Čičić Semra Sopka Ljubomir Spasić Vladimir Spasojević Gabrijela Sredojev Milena Sremac Marina (343) Sremački Dušanka Stanković Borislav Stabor Stanojević Pavle Stefanović Miroslav Stevanov Srđan Stoja Rudić Ljiljana Stojanović Ljiljana Stojanović Nikola Kokola (350) Stojanović O. Nikola Stojanović Beronja Nataša Stojanović Maurič Mirjana (299) Stojanovski Mila Stojević Snežana Stojnić Mirko (189) Stojnić Nestorović Milica Subić Snežana Subotić Irina (402)

Šaranović Andrija Šećerov Blaženka Šećerov Blaženka Ševo Boško (303) Šiđanin Predrag Šilić Mira Šilić Miroslav (335) Šinković Eržebet Škrbić Nataša Škrbić Željko Šmit Josip Šoć Ratko Šoponja Miroslav Štikavac Kosovka Štiklica Nikola

392

Tabački Miodrag (301) Taloši Estera Tatar Vuk Terzić Borivoj Terzić Vojislav (201) Tiljak Tomislav Tišma Andrej (402) Tišma Vojin Tođeraš Irena Tođeraš Diana Tomin Spomenka Topolac Aleksandar Tot Jožef Trajković Nataša Tubić Uroš Turturea Gabriela

Ulić Dragoslav Dag Urač Robert Uzelac Predrag (352) Uzon Ana

Vareško Marija Varga Žužana Varga Šomođi Tibor Vasiljević Milovan Vasiljević Tamara Veber Dragana Vekonj Lajoš Vekonj Oltvanji Irena Verzotti Maja Vicković Anica Vijkić Danijela Vila Poznovia Razija Višekruna Dragoslav Višekruna Mikić Minja Vitjuk Igor Vojnov Tanja Vujaklija Ljubomir (401) Vujkov Branko Vujkov Kolman Mirjana Vuković Darko Wolf Mira

Spisak članova udruženja 393

ZŽ

Pridruženi članovi

Zeković Siniša Zgomba Josip

Atelje 61 Štamparija Stojkov The Iwano Project Foundation Digital Arts Lito Studio Art Magazin

Žarin Siniša Žemberi Robert (305) Živančević Dragan Živanović Vesna Živkov Ivan Živković Dragana Živković Bakić Anđelka Živni Darko Živojinović Sanja Žižakov Maja Župančić Zvonimir

394

Preminuli članovi Anđelković Dragoslava Atanacković Ana (307) Bačić Ilona Balabanović Petar Bajić Sava Baranji Karlo (65) Baranji Marković Zlata (65) Belobrk Branislav Berbakov Gavrilo Bikicki Jovan Boldižar Ivan (99) Borjanović Nikola Ceraj Jatić Stanislava (111) Ćirić Ruža Dejanov Danica Dudaš Lajoš Đorđević Kosta Đurović Mira Ester Josip (93) Farago Aranka Fruht Miroslav Mirko (399) Gligorić Borka Gostović Jovan Grujić Gavrilo Jandrić Ivan (223) Janiček Josip Janjić Milorad Joler Predrag Jonović Dušan Jovanović Dušan Jović Đorđe (399) Jurić Ivan Jurić Milan Kalmar Magdalena Karlavaris Bogomil (403)

Kaupert Pal Kiralj Mihal Kiridžić Dragan Kovačić Evinger Katinka (89) Kovačević Dragutin Krejčik Miroslav Križan Mihalj Kubičela Petar Laubert Pavao Leskovac Mileta (133) Lukić Jovan (348) Mareš Mira Marinčić Matko Martinović Andrija Maširević Lazar Mihajlović Anamarija (265) Mogin Mirjana More Silvester (147) Nedeljković Miodrag Miša (175) Nikolovski Borislava Boca Nonin Dušan (155) Pavlović Ranko Petrović Boško (127) Petrović Ivan Petrović Momčilo Moma Polzović Jovan Popović Marina (317) Popržan Nikola Poznovija Milan Ptašnik Aleksandar Rajčetić Vladislav (211) Radulović Vera Rebezov Vladimir Ružička Pavle (57) Sapundžić Milan (161)

Sekulić Radomir Seleš Karolj Sevdić Jovan Skala Geza Soter Janoš (81) Spasić Vladimir Spasojević Milica Spernjak Velimir Stepanić Predrag (349) Subotin Sava Šikoparija Dobrila Štefan Oskar Tabaković Đorđe (73) Tešenji Eduard Tobolka Etelka (119) Tođeraš Jožef (348) Tomić Svetozar Toza Tomić Svetozar Šerif Trkulja Milan Tumbas Slavoljub Vandrovska Jelena Vojnović Budimir Vranešević Nina Vukosav Vlajko (349) Vuksanović Milenko Čiča

Spisak članova udruženja 395

Biografije citiranih domaÄ&#x2021;ih autora

Dragoslav Stojanović Sip

(Petrovaradin, 1920—Beograd, 1976)

Studirao na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu (1941-1947), diplomirao kod prof. Mila Milunovića na Slikarskom odseku. Na Grafičkom odseku specijalizirao kod prof. Mihajla Petrova a potom postaje asistent na tek osnovanoj Akademiji primenjenih umetnosti (1949). Kao slobodni umetnik deluje između 1952-1962. kada radi kao slikar u listu „Borba“ a potom je postavljen za redovnog profesora Akademije primenjenih umetnosti gde ostaje do svoje smrti. Bavio se slikarstvom, grafikom i grafičkim dizajnom. Objavio je više članaka i tekstova iz oblasti likovne i primenjene umetnosti i dizajna. Boravio na studijskim putovanjima u Francuskoj, Engleskoj, Italiji, Nemačkoj, Holandiji, Švedskoj, Čehoslovačkoj, SSSR, Mađarskoj i Rumuniji. Bio je na čelu više umetničkih udruženja: generalni sekretar Saveza likovnih umetnika primenjene umetnosti Jugoslavije / SLUPUJ (1954-1958. i 19621966), Potpredsednik Međunarodne federacije grafičkih umetnika / ICOGRADA (1963-1966), Sekretar ULUS-a (1949-1951) i ULUPUS-a (1953-1957. i 1967-1969) i Predsednik ULUPUS-a (1957-1960. i 1969-1971). Izlagao na desetak samostalnih izložbi u Novom Sadu (1951, 1969) i Beogradu (1954, 1955, 1956, 1957, 1966) kao i na više od stotinu kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je više stručnih i društvenih priznanja. Stojanovićeva dela se nalaze u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu i Galeriji „Likovni susret“ u Subotici kao i u privatnim kolekcijama. Sipovo ime je vezano za nekoliko veoma značajnih pojava umetničkog života koje su okupile i najnaprednije umetnike početkom šeste decenije, kao: osnivanje „Grafičkog kolektiva“ (1949) i lista „Lik“ (1950) koji prati i tumači nove procese, izdvajanje „Samostalnih“ (1951) koji bojkotuju „preživele i zastarele sadržaje rada“ u esnafskom udruženju i u svojim ostvarenjima traže „nove forme za nove sadržaje“. Ubrzo zatim aktivno učestvuje u osnivanju Udruženja primenjenih umetnika“ (1953) i Zadruge „Beolik“ (1954) gde je takođe jedan od inicijatora. Dragoslav Stojanović-Sip pripada onoj generaciji koja je breme istorijskih neminovnosti posebno obeležilo. Zanos slobode sukobio se sa socrealizmom koji nije mogao postati novo gledanje na život i stvaranje. Trebalo je moći izdržati pritisak, preispitati neke duboke zanose, osetiti na kojoj je strani budućnost umetnosti pa se uključiti u njene tokove i svojim prilogom, zapisala je Katarina Ambrozić. Prodori baš ove, prve posleratne generacije, bili su temelji većine početaka koji su usmerili razvoj savremene umetnosti u nas. U svom bogatom opusu Sip pokazuje usvajanje novog shvatanja primenjene umetnosti. Zato njegovim najboljim ostvarenjima – koje su akcent vremena, plod mašte ali i znanja, ispunjavajući funkciju kulturne potrebe, a često posvećena trenutku – likovna vrednost je trajna, zaključuje Katarina Ambrozić. Tokom 2003. godine u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu mu je priređena obimna retrospektivna izložba koju je pratila i monografija Marijane Petrović-Rajić: Dragoslav Stojanović-Sip (1920 – 1976) – Skica za portret, MPU, Beograd, 2003.

398

Vladislav Urban

(Novi Sad, 1934—Novi Sad, 2014)

Istaknuti novinar novosadskog Dnevnika. Bavio se fotografijom i dokumentarnim filmom. Osnovnu školu završio u Novom Sadu, a Gimnaziju u Sremskim Karlovcima. Diplomirao jugoslovensku književnost na novosadskom Filozofskom fakultetu (1958), a potom radio u Dnevniku do penzionisanja. Radio pretežno u kulturnoj rubrici gde je pisao o filmskom, književnom i likovnom životu. Učestvovao u radu brojnih žirija i izložbi UPIDIV-a čiji je bio dugogodišnji član.

Đorđe Jović

(Žabari, kod Požarevca, 1928—Novi Sad, 1988)

Istoričar umetnosti i likovni kritičar. U Beogradu završio osnovnu školu i gimnaziju a potom i Istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu diplomirajući kod prof. Svetozara Radojčića (1956). U Novi Sad dolazi 1959. gde započinje rad u Pokrajinskom zavodu za zaštitu spomenika kulture, gde se zadržao do 1964. od kada je samostalni stvaralac koji je bio angažovan na raznim poslovima iz oblasti umetnosti. Kao likovni kritičar radio u Dnevniku (od 1962) a potom i na Televiziji Novi Sad (od 1972). Pratio je savremene pojave i tendencije u likovnoj umetnosti Vojvodine, kako u slikarstvu i grafici, tako i u skulpturi i arhitekturi, a posebnu pažnju je posvećivao delovanju i aktivnostima članova UPIDIV. Zaslužan je za osnivanje Pančevačke izložbe jugoslovenske skulpture i Salona arhitekture u Sremskoj Mitrovici. Autor je brojnih tekstova u katalozima vojvođanskih umetnika i objavio je nekoliko knjiga od kojih se ističu Crteži likovnih umetnika Vojvodine (1975), Savremeni likovni umetnici Vojvodine (1978) i Milan Kerac, monografija (1980). Nagrada za likovnu kritiku i umetnost koja nosi njegovo ime osnovana je 1998. godine.

Miodrag Nedeljković Prof. dr Miroslav Fruht

Strana 175

(1922—2000)

Diplomirao je i doktorirao na Pravnom fakultetu u Beogradu. Publicistikom i teorijom dizajna aktivno se bavio od 1956. Objavio je više od 800 prikaza, naučnoistraživačkih, teorijskih tekstova u naučnim i stručnim časopisima i drugim periodičnim izdanjima odnosno referata i saopštenja na savetovanjima, simpozijumima i kongresima u zemlji i inostranstvu. Redovno je održavao plenarna predavanja na savetovanjima Privredne komore Jugoslavije, Srbije i BiH, kao i na seminarima „O dizajnu“ u Sarajevu 1969, 1970. i 1971. i seminarima Patent centra u Beogradu 1969, 1970. i 1971. godine. Značajnije publikacije: Stručna studija o stanju dizajna u privredi SR BiH i SRS, Enciklopedijski rečnik o dizajnu – u tomu Umetnost, edicija Mozaik znanja. Udžbenici: Industrijski dizajn (dva izdanja), Dizajn u proizvodnji (dva izdanja), Teorija dizajna, Grafički dizajn (koautori Milan i Ivica Rakić). Bio je član međunarodne organizacije dizajnera ISCID i član radne grupe za unapređenje prakse dizajna u istoj organizaciji. Bio je direktor Dizajn centra u Beogradu, glavni urednik časopisa „Industrijsko oblikovanje“ i dugogodišnji izvršni sekretar Saveza udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Jugoslavije (SPID–JU). Biografije citiranih domaćih autora 399

Grozdana Šarčević Autor je niza stručnih i autorskih tekstova u katalozima Galerije savremene likovne umetnosti (sada Muzej savremene likovne umetnosti) u Novom Sadu (1971-1999), realizator autorskih i drugih izložbi iz domena likovnih, primenjenih umetnosti i dizajna (u Novom Sadu, gradovima SFRJ,SRJ, u inostranstvu), učesnik u radu brojnih stručnih žirija. Stručne tekstove objavljuje u listovima dnevne štampe, stručnim časopisima („Umetnost“, Beograd; „Polja“, Novi Sad; „Ulaznica“, Zrenjanin; „Dometi“, Sombor…), u emisijama radija i televizije. Od 1982. godine redovan je član Međunarodnog udruženja likovnih kritičara (AICA). Saradnik je „Likovne enciklopedije Jugoslavije“, Zagreb, 1984, 1987. Suosnivač je Biroa za balkanizaciju umetnosti (Brtka - Šarčević) u Staroj Pazovi (1993) kao osme sekcije Biroa za preventivnu imaginaciju sa sedištem u Rimu. Autor je četvrte knjige u Biblioteci „Vinkovčani“: Sava Šumanović, Novi Sad, 2000. Osmogodišnju školu i Gimnaziju „Miloš Savković“ završila je u Aranđelovcu. Na Istoriji umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu diplomirala je 1970. godine. U toku radnog staža ostvarenog u Muzeju savremene likovne umetnosti u Novom Sadu stekla je stručno zvanje muzejskog savetnika, a na Univerzitetu Pariz i na Sorboni u Parizu diplomu DEA (Diplome d' Etude Approfondie).

Miloš Arsić Miloš Arsić je istoričar umetnosti – muzejski savetnik. Završio Filozofski fakuktet (katedra za Istoriju umetnosti) u Beogradu. Radio u Muzeju grada Novog Sada (Zavičajna galerija) i Galeriji (sada Muzeju) savremene likovne umetnosti Vojvodine u Novom Sadu. Intenzivno i kontinuirano bavi se muzeološkim radom, esejistikom i likovnom kritikom. Član je Udruženja likovnih kritičara Srbije, Međunarodnog udruženja umetničkih kritičara (AICA) i Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajna Vojvodine (Sekcija za teoriju primenjenih umetnosti i dizajna). Dobitnik je više nagrada i priznanja od kojih su najvažnije: Nagrada časopisa Umetnost, Nagrada Kulturno-prosvetne zajednice Vojvodine za knjigu eseja „Vizuelni tragovi“, Nagrada „Iskra kulture“. Pored više desetina samostalnih i grupnih izložbi, priredio je studijske izložbe sa odgovarajućim, monografskim katalogom od kojih su najvažnije: Savremena novosadska grafika, Likovna umetnost u Vojvodini 1944 – l954, Grafika u Vojvodini 1900 – 1985, rstvo u Vojvodini 1955 – l972, Slikarstvo u Vojvodini 1900 – 1945, Aktuelnosti u slikarstvu Vojvodine 1973 – 1993. Organizovao je više autorskih izložbi (sa odgovarajućim, studijskim tekstom u katalogu) o aktuelnim pojavama u likovnoj umetnosti Vojvodine XX i XXI veka: Znak kao negacija simbola, Horizontala – vertikala, sukob i saglasje, Rane devedesete, Paradoksi eklektičkog – realne vrednosti kontinuiteta obnavljanja, Stabilna konvencija slike – trenutak koji traje, Tautologije, Između geometrije i geometrijskog – kontekst retrostanja, itd. Priredio je više retropspektivnih izložbi (sa odgovarajućim, studijskim tekstom u pratećim monografijama): Boška Petrovića, Stevana Maksimovića, Jožefa Ača, Ankice Oprešnik, Stojana Trumića.

400

Objavio je knjigu eseja „Vizuelni tragovi“ i monografije o Miodragu Nedeljkoviću, Zoranu Stošiću, Pavlu Blesiću, Ratku Šoću, Mileti Vitoroviću, Josipu Skenderoviću, Pavlu Jovanoviću, Petru Mojaku. Koautor u Monografiji Atelje 61 i knjizi Umetnička topografija Novog Sada, Matica Srpska, Novi Sad 2013. O primenjenim umetnostima i dizajnu u Vojvodini, objavio je više tekstova u dnevnoj štampi (Dnevnik, Novi Sad) i katalozima samostalnih izložbi (Dragoljuba Adžića, Aranke Mojak, Vladislava Rajčetića, Miodraga i Slobodana Nedeljkovića, Svetozara Tomića, Ferenca Barata, Dragoslava Višekrune, Slobodana Kuzmanova, Vladimira Bogdanovića, Ratka Šoća, Vladimira Nikolića, Mirjane Stojanović – Maurič, Anamarije Mihajlović, Milenka Tobdžiča, Ratka Šoća, Nade Poznanović-Adžić, Gige Đuragića, Smiljane Hadžić) i u katalozima grupnih izložbi (Savremena keramika Vojvodine, Svet Keramike, Aranđelovac; Savremena primenjena umetnst i dizajn Vijvodine u katalogu istoimene izložbe u Prištini). Kao likovni kritučar, objavio je nekoliko stotina tekstova u različitim katalozima samostalnih i grupnih izložbi. Bio je saradnik u časopisima Umetnost (Beograd), Polja, Stražilovo, Uj Simposion, Misao, Projekt art, Novi život, Rad Vojvođanskog muzeja, Scena (Novi Sad), Anali, Ulaznica (Zrenjanin), Koraci (Kragujevac), Gradina (Niš), Rukoveti (Sombor), Luča (Subotica). Bio je dugogodišnji stalni ili povremeni saradnik – likovni kričara u štampanim medijima: Dnevnik (Novi Sad), Glas (Vrbas), Svetlost (Kragujevac), Oko, Vijesnik (Zagreb). Objavio je nekoliko desetina tekstova u Eniciklopediji Jugoslavije (JLZ, Zagreb) i Novosadskoj enciklopediji.

Ljubomir Vujaklija Rođen je 1944. godine u Žirovcu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu – grupa za istoriju umetnosti, muzeološki smer. Član je UPIDIV-a od 1992. godine. Zaposlen je kao viši kustos Odeljenja za kulturnu istoriju u Muzeju grada Novog Sada. Izložbe: Srebro i porcelan iz novosadskih privatnih kolekcija, Novi Sad (1970); Primenjena umetnost Dalekog istoka, Novi Sad (1971); Umetnička obrada plemenitih metala, Novi Sad (1979); Čelarevo, Beograd, Zagreb (1980/81); Dvanaest stolica, Novi Sad (1988); Dvadeset četiri sata Muzeja grada Novog Sada, Novi Sad (1989); Staklo iz zbirki Muzeja grada Novog Sada, Novi Sad (1991). Bibliografija: publikacije, studije, katalozi izložbi: Iz inventara sremskokarlovačke Saborne crkve (1976); Srebro iz radionice „J. C. Klinkosch“ (1976); Orijentalni tepisi iz Zbirke strane umetnosti (1979); Umetnička obrada plemenitih metala (1979); Srebro iz Zbirke strane umetnosti (1978); Riznice Crkve Sv. Jurja u Petrovaradinu (1981); Nameštaj iz Zbirke umetnosti (1985); Staklo iz zbirke Muzeja grada Novog Sada (1991). Od 1988. godine stalni je član ekipe Muzeja primenjene umetnosti u Beogradu koja za Hilandarski odbor SANU proučava srpsku primenjenu umetnost na Svetoj gori u Grčkoj. Pored poslova u struci, aktivno se bavi grafikom i klasičnim ikonopisom.

Biografije citiranih domaćih autora 401

Andrej Tišma Rođen je 1952. godine u Novom Sadu. Diplomirao je na Akademiji likovnih umetnosti u Pragu 1976. godine, otkad kontinuirano objavljuje likovne kritike i eseje u brojnim listovima, časopisima, na radiju i televiziji. Ima preko 1.500 bibliografskih jedinica. Tekstovi su mu prevođeni i objavljivani u inostranim publikacijama u Francuskoj, SAD, Italiji, Belgiji, Nemačkoj i Brazilu. Objavljena mu je knjiga likovnih eseja i kritika „Druge te(rit)orije“ 1992. u Sremskim Karlovcima; zbornik tekstova na engleskom jeziku u okviru monografije „Andrej Tišma“ 1996. u San Francisku, SAD; monografija „Sublimni objekti – primeri likovne umetnosti u Jugoslaviji na kraju 20. veka“ 2002. u Novom Sadu; „Interfejsi bezgraničnog – digitalna i internet umetnost na prelazu milenijuma“ 2008. u Novom Sadu; takođe i dve mejl-art monografije “Privatni život” 1986. u Zrenjaninu i „Priroda daje…“ 1992. u Novom Sadu; kao i monografija telefaks umetnosti „FAX HeART“ 1995. u Novom Sadu. Realizovao je nekoliko autorskih izložbi: „Alternativa NS83“ 1983. u Novom Sadu, „Umetničko-etičko“ 1988. u Somboru i Novom Sadu, „Outdoors – međunarodna izložba digitalne umetnosti“ 2004. u Novom Sadu, a od l984. do 1994. dvadesetak međunarodnih tematskih mejl-art i telefaks izložbi širom bivše Jugoslavije. Bio je selektor Oktobarskog salona 1996. u Beogradu i izložbe „Kritičari su izabrali“ 1998. u Beogradu. Od 1981. do 2008. radio je kao likovni kritičar novosadskog lista „Dnevnik“, a od 2011. urednik je u Kulturnom centru Novog Sada za oblast digitalne umetnosti. Član je Sekcije za teoriju i kritiku likovnih umetnosti Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine od 1983. i Međunarodnog udruženja likovnih kritičara (AICA) od 2002. Dobitnik je godišnje nagrade za likovnu kritiku Centra za vizuelnu kulturu „Zlatno oko“ u Novom Sadu za 1995. godinu. Živi i radi u Novom Sadu.

Prof. dr Irina Subotić Rođena je 1941. godine u Beogradu. Diplomirala je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1965. godine, a doktorirala je na Univerzitetu u Ljubljani sa tezom „Likovni krug časopisa 'Zenit' 1921–1926“. Između 1965. i 1978. godine bila je kustos Muzeja savremene umetnosti, a potom od 1979. do 1995. kustos Narodnog muzeja u Beogradu. Od 1991. do 2002. predavala je istoriju moderne umetnosti na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, a od 1995. i na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Organizovala je preko sto izložbi jugoslovenske i inostrane savremene umetnosti po ustanovama u zemlji i inostranstvu, učestvovala na mnogim kongresima i simpozijumima u svetu, objavila tekstove о jugoslovenskoj avangardi, savremenoj umetnosti i muzeologiji na 23 jezika u mnogobrojnim autorskim monografijama, tematskim zbornicima i naučnostručnoj periodici. Član je nacionalnih i internacionalnih stručnih udruženja (AICA, ICOM/CIMAM, Europa Nostra / Serbia Nostra) i dobitnik nekoliko uglednih nagrada: nagrada Centra za kulturu „Olga Petrov“ za najbolju kritiku o Pančevačkom bijenalu skulpture 1993; nagrada Društva istoričara umetnosti Srbije za najbolju autorsku izložbu savremene umetnosti 1995/96; nagrada Društva istoričara umetnosti Srbije za najbolju autorsku izložbu savremene umetnosti 2000/01; nagrada „Pavle Vasić“ za monografiju „Miodrag Mića Tabački“ (sa G. Popović

402

Vasić) 2005; nagrada „Golden Pen“ Američkog instituta za pozorišnu tehnologiju za monografiju „Miodrag Mića Tabački“ (sa G. Popović Vasić) 2006; dobitnik je ordena Vlade Republike Francuske – Chevalier dans l'ordre des Arts et des Lettres 2008; monografija „Zenit 1921–1926“ (zajedno sa V. Golubović) i reprint izdanje časopisa „Zenit“ (izd. Narodna biblioteka Srbije, Institut za književnost i umetnost, Beograd i SKD Prosvjeta, Zagreb) proglašeni su za izdavački poduhvat godine na Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu; nagrada Udruženja biblioteka Srbije „Stojan Novaković“ za monografiju „Zenit 1921–1926“ (zajedno sa V. Golubović) i reprint izdanje časopisa „Zenit“; nagrada „Pavle Vasić“ za 2008. godinu za knjigu „Zenit 1921–1926“ (sa V. Golubović) 2009; nagrada „Lazar Trifunović“ (za likovnu kritiku) za 2013. godinu za monografiju „Nandor Glid“ u izdanju Fondacije „Vujičić kolekcija“ 2014.

Mirko Stojnić Prof. dr Bogomil Karlavaris

Strana 189

(Perlez, 1924—Novi Sad, 2010)

Završio je učiteljsku školu u Vršcu, Višu pedagošku školu u Novom Sadu i Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu (1953), a doktorirao je iz likovne pedagogije u Grajsvaldu, Nemačka, 1969. Jedno vreme radio je kao redovni profesor Metodike likovnog vaspitanja na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Izlagao je na brojnim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Samostalne izložbe (preko 60): Novi Sad, Beograd, Zagreb, Skoplje, Podgorica, Rijeka..., Štutgart, Varšava, Moskva, Minhen, Rozenhajm, Grac... Nagrade: nagrada za slikarstvo na VI izložbi umetničke kolonije Ečka (1961); nagrada „25. maj“, Beograd (1968); Oktobarska nagrada grada Novog Sada (1969); „Iskra kulture“ (1972); Otkupna nagrada na Izložbi umetničke kolonije Bačka Topola (1974); nagrada grada Bačka Topola „Nagzapati Kukac Peter“ (1976); prva nagrada na Izložbi umetničke kolonije, Niš (1987); „International Award E. Ziegfeld“ (1993); Orden rada sa zlatnim vencem; Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima; plakete, zahvalnice gradova Pariza i Novog Sada.

Biografije citiranih domaćih autora 403

Miroslav Mušić Miroslav A. Mušić je art-direktor, istoričar i teoretičar umetnosti. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu. Završio je interdisciplinarne studije teorije umetnosti i medija na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Priprema doktorsku disertaciju (kulturni plakat u Srbiji). Član je ULUPUDS-a i Art Directors Cluba Srbije. Na Akademiji umetnosti u Novom Sadu formirao je predmete Osnovi dizajna tržišnih komunikacija, Dizajn tržišnih komunikacija i seminar Grafičke komunikacije: Metode umetničkih istraživanja. Bio je i gostujući predavač na FILUM-u (Kragujevac) i Visokoj tehničkoj školi strukovnih studija (Novi Sad). Jedan je od pokretača časopisa „Likovni život“ i „Dizajn“, nagrade za dizajn „Grifon“ i Art Directors Cluba Srbije. Bio je savetnik za tržišne komunikacije „Novosadskog sajma“ i predsednik žirija na izložbama „Najlepši novogodišnji kalendari i čestitke“ u Novom Sadu. Selektor je dizajna ambalaže za Srbiju manifestacije „Regpak“ (Zagreb), predsednik žirija „Snage kreativnosti“, urednik Sveta dizajna časopisa „Tabo“ i novosadske Galerije ITD. Kao art-direktor beogradske agencije IMA autor je serije kataloga, kalendara, oglasa, plakata i propagandnih kampanja (štamparija „Efekt“, Subotičanka, Mljekara Podgorica, „13. jul - Plantaže“, „13. jul“, NIN, „Prvi partizan“). Objavio je eseje: „Dizajn za zemlje u razvoju“, Milano, 1981; „Dizajn u Jugoslaviji“, Helsinki, 1983; „Bosiok Doru“, Beograd, 1995; „Dizajn, 40 godina ULUPUDS-a“, Beograd, 1994; „Umetnost primenjene umetnosti, Beli grad - kulturna istorija Beograda“, Beograd, 1997; „Vek plakata u Vojvodini, Evropski konteksti umetnosti HH veka u Vojvodini“, Novi Sad, 2008; „Grafički otisci: Poluvekovna fascinacija porodice Stojkov, Ponosni na svoje godine/ Pola veka Stojkov štampe“, Novi Sad, 2013; „Analiza oglasnog diskursa: Oglašavanje na gradskim ulicama“, Zbornik radova Akademije umetnosti 1, Novi Sad, 2013; „Određenje dizajna i njegivih pojavnih oblika“, Zbornik radova Akademije umetnosti 2, Novi Sad, 2014. Autor je izložbi: „Poljski plakat“ (1978); „Ilustracija iz dečjih knjiga“ (1985); „Stevan Bodnarov“ (1986); „Design 7+3“, Oktobarski salon (1989); „Dizajn na tlu Srbije/poslednje godine devete decenije“, Oktobarski salon (1990); „Dizajn i tržišno komuniciranje“, Oktobarski salon (1991); „Novosadski kulturni plakat“, Oktobarski salon (1992); „Pozorišni plakat“ (1993); „Jugoslovenski turistički plakat“, Oktobarski salon (1997); „Umetnost fotografije“ (2000); „Turistički plakat na kraju veka“ (2012) i „Fascinacije dizajnom na stranicama časopisa Tabo“, (2013/14). Bio je selektor dizajna Oktobarskog salona u Beogradu (19922000) i „Akademske komunikacione prakse“ (2013-2014). Dobitnik je više godišnjih nagrada ULUPUDS-a, Ministarstva kulture Republike Srbije, plakete Majske izložbe ULUPUDS-a, Zlatne značke KPZ Srbije, zvanja istaknutog umetnika, nagrade za životno delo i časopisa „Tabo“ za razvoj marketinške misli.

Vladimir Mitrović 404

Strana 408

Biografije citiranih domaÄ&#x2021;ih autora 405

Autori

Vladimir Mitrović Rođen je u Loznici 1964. godine. Završio je Istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1989. Od 1994. godine ima zvanje istoričara umetnosti – konzervatora. Radio je u Opštinskom zavodu za zaštitu spomenika kulture Novi Sad (1992–1994). Po opštem mišljenju, jedan je od pionira izučavanja istorije arhitekture novijeg doba i posleratnog perioda na području Vojvodine. Bavi se i likovnom kritikom. Autor je preko dvadeset izložbi i kataloga iz oblasti istorije arhitekture XIX i XX veka i savremene umetnosti u Vojvodini i Srbiji. Tekstove je objavljivao u domaćim i stranim stručnim publikacijama: „Glasnik Društva konzervatora Srbije”, „Forum +“, „Arhitektura“ (Beograd), „Radovi Muzeja Vojvodine“, „Građa za proučavanje spomenika kulture Vojvodine“, „DaNS“ (Novi Sad), „Arhitekt“ (Niš), „Do. Co. Mo. Mo. Journal“ (Ajndhoven), „Bauwelt” (Berlin); umetničkoj periodici, nedeljnoj i dnevnoj štampi. Bio je izvršni urednik časopisa za arhitekturu i urbanizam „DaNS“ (2003–2011) i v. d. direktor Muzeja Vojvodine (2008–2010). Član je UPIDIV-a i međunarodnog udruženja za proučavanje moderne arhitekture „Do. Co. Mo. Mo.“ i redovan saradnik „Leksikona arhitekata Srbije“ i „Srpskog biografskog rečnika“. U MSUV radi kao kustos od 2007. godine. Odabrane knjige i studije: „Multiflex & Happy Trash Production: Čas anatomije mrtve prirode i društva“, MSUV, Novi Sad 2014; „Andrej Tišma Comunication: Art – radovi/works 1972–2012“, MSUV, Novi Sad 2013; „Zaobilazne strategije – Arhitektura u Vojvodini na početku XXI veka”, MSUV, Novi Sad 2012; “Arhitektura Bore Radusinovića“, DaNS, Novi Sad 2010; „Arhitektura XX veka u Vojvodini“, MSUV, Akademska knjiga, Novi Sad 2010; „Slika grada – Novi Sad u likovnim umetnostima 18–21. veka“, Kulturni centar, Novi Sad 2009. (koautor); „Arhitektura Milorada Milidragovića: Život posvećen arhitekturi“, DaNS, Novi Sad 2007; „Muzeji i galerije Novog Sada i Vojvodine – vodič/guide“, Muzej grada, Novi Sad 2006. (koautor); „Arhitekta Đorđe Tabaković“, Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture, Petrovaradin 2005. Nagrade: nagrada Salona arhitekture u Beogradu 2011, nagrada „Ranko Radović“ 2006, nagrada „Pavle Vasić“ 2006, nagrada Salona arhitekture u Novom Sadu 2001, 2007, 2010.

408

Zdravko Rajčetić Rođen je u Novom Sadu 1970. godine. Završio je Srednju školu za dizajn „Bogdan Šuput“ u Novom Sadu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu na Odseku za pedagogiju. Magistrirao je na Interdisciplinarnim magistarskim studijama, Univerziteta umetnosti u Beogradu, Grupa za teoriju umetnosti i medija. Doktorirao je na Univerzitetu umetnosti u Beogradu, gde je odbranio doktorsku disertaciju pod nazivom Umetničko delo u virtuelnoj stvarnosti. Rajčetić je petnaest godina profesionalno radio na poslovima likovnog oblikovanja prostora i medijskog predstavljanja u ugostiteljstvu. Pet godina je radio za Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture i fond „Vekovi Bača“ na izradi i realizaciji marketinškog plana i promociji kulturno-istorijskog nasleđa na prostoru opštine Bač. Spoljni je saradnik časopisa Udruženja arhitekata Novog Sada – DaNS. Od 2006. godine je član je Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine – UPIDIV (sekcija za keramiku). Rajčetić dvadeset pet godina aktivno stvara i izlaže svoja dela iz oblasti umetničke keramike, grafičkog dizajna i fotografije malog formata. Sa tekstovima iz oblasti teorije umetnosti i medija, prisutan je u značajnim naučnim i stručnim časopisima: Kultura, In medias res, Čitalište, Sveske, Nova misao, DaNS i dr. Autor je naučne monografije Reklama i pitanje ukusa u estetičkim teorijama, u izdanju Prometeja iz Novog Sada i edukativnog stripa za decu Čarobne avanture iz prošlosti u izdanju Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture i Fonda „Vekovi Bača“. Trenutno je zaposlen u Zavičajnom odeljenju Opštinske narodne biblioteke „Veljko Petrović“ u Žablju. Živi u Novom Sadu.

Autori 409

Uroš Nedeljković Slikar, grafičar, predavač i istraživač. Rođen je 1980. godine u Novom Sadu. Završio je Srednju školu za dizajn „Bogdan Šuput“ u Novom Sadu. Diplomirao je slikarstvo i likovnu pedagogiju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu 2002, a 2007. završio je postdiplomske studije takođe na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i stekao zvanje magistra likovnih umetnosti. Tokom studija dvaput je nagrađivan za visoke akademske rezultate nagradom Univerziteta u Novom Sadu i nagradom Kraljevske norveške ambasade. Na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu odobrena mu je doktorska teza „Univerzalno pismo: modernistička utopija ili savremena komunikacijska potreba“. Od 2005. godine radi na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu, prvo kao asistent pripravnik, potom od 2007. do 2010. kao asistent, da bi 2010. bio izabran u zvanje docenta. Na studijskim programima Departmana za grafičko inženjerstvo i dizajn od 2010. godine organizuje nastavu iz grupe predmeta grafičkih komunikacija. Predaje na predmetima Pismo i tipografija, Vizuelna kultura i Grafički dizajn. Na predmetima Pismo i tipografija i Vizuelna komunikacija od 2013. predaje i na Univerzitetu u Banja Luci, na Departmanu za grafičko inženjerstvo. Od 2006. godine bavi se naučnoistraživačkim radom u okvirima oblasti: marketinških komunikacija, specifično polje efektivnost oglašavanja; vizuelne retorike grafičkih komunikacija, čitkost i retorika tipografskih pisama. Autor je ili koautor više od trideset naučnoistraživačkih i teorijskih radova u domaćim i regionalnim časopisima (JGED, Marketing, Acta Graphica…), preko dvadeset radova u formi saopštenja na međunarodnim simpozijumima (GRID, Novi Sad, 2006, 2008, 2010, 2012, 2014; PDC „Blaž Baromić“, Senj 2010, 2011; ICTVC Nikozija, 2013; Symposium on Graphic Arts, Pardubice 2013; ALICE Ljubljana, 2014; Visual Learning, Budimpešta, 2014). Koautor je udžbenika Pismo i tipografija u izdanju Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu 2012. godine. Likovna dela i grafičke radove izlagao je na više od 30 kolektivnih izložbi u zemlji i regionu, tri samostalne izložbe i jedan umetnički nastup (hepening) u Novom Sadu. Član je UPIDIV-a od 2007. i udruženja „Likovni krug“ od 2004. godine. U decembru 2010. izabran je za predsednika Umetničkog saveta UPIDIV-a, a decembra 2013. za predsednika Upravnog odbora tog udruženja. Za dizajn tipografskog pisma Grid Sans Regular na izložbi „Forma 21“ 2011. godine uručena mu je nagrada „Forma“ Akademije umetnosti u Novom Sadu.

410

Realizaciju izložbe i izdanja podržali su: Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije Pokrajinski sekretarijat za kulturu i javno informisanje Partneri u realizaciji projekta: Univerzitet u Novom Sadu Fakultet tehničkih Nauka, Departman za grafičko inženjerstvo i dizajn, Novi Sad Novosadski Sajam Pozorišni Muzej, Novi Sad Urednici ističu posebnu zahvalnost gospođi Snežani Subić, na stručnoj pomoći i podršci pri realizaciji izdanja i izložbe. Dizajn postavke izložbe: mr Miroslav Šilić Realizaciju izdanja i izložbe pomogli su: Vojislav Terzić (UPIDIV), Prof. dr Dragoljub Novaković, mr Ivan Pinćjer, Vladimir Zorić, Srđan Draganov (Grafički centar GRID, Novi Sad), Branislav Radošević (ITD galerija, Novi Sad), Zoran Maksimović (Pozorišni muzej, Novi Sad), Branislav Jatić, Milena Leskovac (SNP, Novi Sad), Ljiljana Lazić, dr Jelena Banjac (Muzej grada Novog Sada), Gordanka Vukadinović (Atelje 61, Novi Sad), Zoltan Berta, Vince Katona, Geze Bordas (Forum, Novi Sad).

Hella Jovičić, Macromicro, plakat, 2011. (naredna strana)