Issuu on Google+

Ружица Бајић Cинкјевић Циклуси “Play-Boy-Anatomy” и “Они који чекају” и

Александра Здравковић просторна инсталација “Место за одмор”

подстицај је за заједнички пројекат

“ П а у з а ll”

реализован у Уметничком центру

Универзитетске библиотеке “ Св е то з ар Марков ић” у Београду од 16. марта до 10. априла 2013. Куратори изложбе: Наташа Матовић и Селман Тртовац Савет галерије: Селман Тртовац, Ана Адамовић, Милан Блануша и Маријана Цветковић


Прика з изложб е

А

ко се позовемо на гетеовску идеју да се из света најбоље може побећи уз помоћ уметности, концепт заједничке изложбе Ружице Бајић Синкевић и Александре Здравковић, под називом „Пауза ll“ постаје представа једне савремене врсте критичког ескапизма. Ослањајући се на класичне идеје старих мајстора, Ружица Бајић Синкевић разрађује тему мементо мори кроз две различите серије радова које истичу дуалитет њеног промишљања. Изложени радови исказују јасан постмодернистички приступ актуелним темама, при чему она инспирацију црпи, поред текућих проблема из околине, из класичних тема у уметности, као и из личне професорске праксе. Серија слика малог формата, „Чекачи“, јесте класицирајућа прича о потрази за духом у савременом свету у коме су духовност и интелект постали изгнаници. Усамљенички


карактер чекача евидентан је чак и када су насликани као група у датој ситуацији. У даљину загледане фигуре су окружене празним плохама плаво-сиве, које истовремено асоцирају на мирну површину воде или празнину неба и сугеришу неизвесност, као и усамљеност индивидуе у тренуцима самопреиспитивања, у којима се крај живота разоткрива као једина извесна реалност. Рефлексивну атмосферу наглашава пастелни тон, намерна нејасноћа лика, као и модернистичка обрада слике. Принтови из серије „Playboy anatomy“ су комуникативнији вид обраде главне теме. Уметница на пластичним принтовима дуплерица и насловница Плејбоја интервенише рапидографом, сецирајући наше представе о савременој лепоти жене. Прецизан анатомски цртеж скелета прати тело фотографисане старлете и истовремено га анализира, чиме разоткрива колико је фотошоп, уз савремене програме за обраду фотографија, утицао на измену природне анатомије. У складу са новинским карактером предлошка, уметница око фигуре исписује, то јест штампа текст, готово манифестно – МЕМЕНТО МОРИ, као и пароле које исказују њен лични став. Огољавањем опште прихваћених актуелних виђења женске лепоте, Ружица недвосмислено позива на суочавање са реалношћу и са пролазношћу живота. Као реакција на строгост опомињућих порука из радова Ружице Бајић Синкевић, настала је инсталација Александре Здравковић под називом „Место за одмор“. Њен аморфни карактер чини је прилагодљивом


сваком (изложбеном) простору, који овом приликом диктира касетирана таваница галерије. „Ментална бука“ коју доживљавамо услед разних врста медијског глобално-локалног загађења нас наводи на потребу за осамом и медитацијом. Уметница предлаже место на коме ћемо моћи да се ослободимо унутрашњег оптерећења и постигнемо емотивно-рефлексивни баланс. Она креира простор, нежно ограђен густим ресама од свиленог конца, које нас макар на кратко, могу заштитити од негативних утицаја околине. Јарка боја реса доминира простором и не дозвољава нам је не приметимо, а истовремено нас мами својом нежном текстуром и наводи нас да направимо паузу. Сугестивно и пријатељски, „Место за одмор“ нам пружа тренутно окриље и подстиче оптимизам, док боји свет у лепшу боју. Заједничка изложба је постала и повод за заједничку уметничку акцију две ауторке. Александра Здравковић је пружила подлогу за интервенцију Ружице Бајић Синкевић у виду такозваних “људића” преузетих из представе “Папирнати Пинтер”. Као сценограф и дизајнер папирних лутака, Александра је представи-омнибусу од четири политичка комада Харолда Пинтера дала мистичну и интимну димензију источњачког позоришта сенки. Поводом ове поставке, папирни људи из сценографије су преузети да би добили нову улогу - улогу “света”, друштва, модерног човека, нас самих. Као такве их посматра Ружица Бајић Синкевић, интервенише рапидографом као на радовима из серије “Playboy anatomy”, и сецира сваки мали папирни људски обрис. Притом, она не анализира и не испитује тачност анатомског приказа, већ само констатује људскост, али и суштинску једнакост између људи. Спојивши своја два


различита, али ипак комплементарна израза, у један конкретан рад, две уметнице поручују да је наш век превише кратак да бисмо га провели у константном ишчекивању “бољег сутра” или под непрекидним оптерећењем стресова свакодневице. Разложан и алузиван назив изложбе -Пауза II- описује став две ауторке према квалитету савременог живота. Брзина одвијања догађаја, инстант комуникације, вечито стремљење материјалном довели су до општег отупљења чула, интелекта и основне емпатије. Свима нам је потребна пауза, одмор, тренутак у којем ћемо се посветити себи у духовном и интелектуалном смислу, да бисмо из тог момента промишљања изашли као бољи људи. Ружица Бајић Синкевић и Александра Здравковић, са два различита полазишта, предлажу пут средине, једини златан и једини здрав, пут у коме би свако од нас постигао своју личну равнотежу.

Ана Бамбић Костов


Ана Бамбић Костов


PLAY-BOY-ANATOMY

P

LAY-BOY-ANATOMY је позив на дубље и другачије истраживање анатомије човека. Стари мајстори и њихова истраживања у првим атласима анатомије су данас све мање актуелна или се везују за традиционалне вежбе. Међутим, што је свест о унутрашњем устројству дубља и оштрија више се може познавати и осетити страст испитивачко око уметника, али и свест о смрти и потрошности тела. Play-boyanatomy представља истраживање скелета и мускулатуре на моделима који су прошли свој Photoshop третман у дуплерицама Playboy-a у којима настојим да нађем њихову биолошку људску форму, ослањајући се на концепт Мементо мори. Радом са студентима на предмету Анатомско цртање дошла сам до закључка да има потребе за осавремењавањем предмета и постављањем нових питања. У


овом вишеслојном концептуалном раду отварам прво питање: *Провера анатомске тачности. Проверавам у којој је мери коришћен програм Photoshop за измене основних пропорција жене. Када сам завршила испитивање анатомске тачности кренула сам на избор материјала на коме би био израђен принт великог формата. Данас када се у часописима објављују само фотографије “савршених” жена, лако се одлучујем да обрађено артифицијелно тело буде на пластичној подлози. Фотографије у електронској форми сам добила од уредника часописа Playboy, чиме сам добила право да их даље користим за концептуални рад. Фотографије штампам на циради формата 200x130цм – дуплерице 150x120цм - насловнице Цртеж скелета и мусцулатуре радила сам рапидографима и танким фломастерима црне и беле боје. Цртеж је прецизан и тачан, рађен као за анатомски атлас. … Даљи рад отвара


читав низ питања и постаје вишеслојан, а притом јасан и директан. Ту почиње поигравање са свешћу и оним што соји иза слике. Два света у оквиру/раму телесности, првенствено женске, пружају специфичан поглед на савремено живљење и бивствовање, оно унутарње крајње интимно осећање постојања – Мементо мори. Уписана оштра линија унутар “Playboy” обрађеног, артифицијалног тела означава и враћа свест о духу, насупрот пропадљивости овоземаљског јер када се пробије љуштура њеног тела, јасна је и слика смрти. Пробијањем пластичне форме цртежом ствара се нова , унутрашња, обогаћена визура жене као бића, јер “Она” сада носи сва искуства скелета. МЕМЕНТО МОРИ СЕТИ СЕ СМРТИ СЕТИ СЕ ДА ЋЕШ УМРЕТИ Порукама које исписујем по принту уместо постојећих поднаслова (часописа) потенцирам своје размишљање о животу, сексуалности и смрти – пролазности користећи бројне цитате великих писаца и филозофа, латинске пословице и по неки лични став – паролу. Критикујем савремено друштво, његову површност, искривљеност, претерано улепшавање, бежање од истине и праве лепоте. Уцртавањем скелета и мускулатуре “савршене” – “улепшане” жене враћам их у живот и реалност, дајем им чврстину и снагу.


Они који чекају

Ч

екачи представљају серију радова где је унутар слика фиксиран тренутак чекања-мирноће, тишине, између оних који чекају у простору и времену. Људи који су поређани у готово једној равни (неретко окренути ка површини воде) ослоњени на ограду која је само визуелна граница која дели простор на два дела. Са дисањем сваког чекача дише и вода око њих


која је упила сва њихова искуства и расположења. Они су повијени, загледани, меланхолични, у протезању, благо тордираних тела са фиксираним погледима у једну тачку у лево или десно, стварајући строј људи који имају свој чисти осећај слике света. Тела оних који чекају/у стању чекања крију парадигму савременог живљења. Ту се чекање ’среће’/позитивног тренутка, десава кроз суштинску растрзаност између могућног и жељеног, између прошлог и будућег. Они који чекају често откривају тајне мапе органа испуњених осећајем тешкоће, преиспитивања, хладноће, бесмислености... ‘memento mori’. Суптилност људске структуре супротстављена је ништавилу у нама и око нас. Плаво сиве сликане површине воде/ваздуха постају носиоци интимног света чекаца, на крају толико сведене да више и


нису вода, него тишина која је сама себи довољна. У тишини не тражим облик, нити црту јер ту одсуствују ветрови, таласи, јауци. Њихови снови су осветљени дневном светлошћу, са тек понеком назнаком барељефног брода на поврсини платна као жеље за ескапизмом у потрази за својом исконском природом. На појединим сликама приказујем простор без људи, простор одакле су отишли они који чекају. Посматрачу остављам простор за размишљање (да ли си дочекали или одустали). Шта, кога и зашто чекају? Формула постојања није ни у стваралачким принципима воде, ни у конструкту времена, већ у човеку самом. Меmенtо mоri... Ружица Бајић Синкевић


Место за одмор

Р

ад Место за одмор је просторна инсталација настала у директној интеракцији на радове уметнице Ружице Бајић Синкевић - «Они који чекају» и «Play-boy-anatomy». Њени радови су послужили као полазиште за развијање полигона где се сусрећу наизглед потпуни опоненти, а суштински то је иста страна медаље. Без обзира на мирноцу и статичност «чекача» која је додатно наглашена плаво - сивим тоновима који преовалђују на сликама, дубоко се осећа узнемиреност која је већ манифестована на колажним принтовима «play-boy-anatomy». Као последица акумулиране менталне буке, пропаганде, разним митоманијама, глобализацијом, природним катасрофама, генетски модификованом храном, медијским, културним и верским ратовима природно се намеће потреба да се


застане, удахне ваздух дубоко, ништа не мисли и уђе у једно стање смирености, сигурности и среће. Рад је у извесној мери и in situ поставка. Полазишна основа је класицистички декорисан - касетиран плафон. Он својом структуром намеће, гради и дефинише коцкасти простор у оквиру саме галерије. Тако настају три одвојена простора као физичко место за једну особу. Сигурно место. Обзиром да се сва три простора налазе у средишту галерије, намећу се својом тродимензионалношћу и доминатном бојом - циклама, а у исто време су суптилни и пропустљиви. Омеђени зидовима од танких, густо поређаних, лелујавих нити, маме, привлаче поглед, изазивају посматрача на интеракцију:


да их додирне, застане, прође кроз њих. На свакоме од нас је да одабере да ли ће ући, застати, протрчати... Као последица акумулиране менталне буке, пропаганде, разним митоманијама, глобализацијом, природним катасрофама, генетски модификованом храном, медијским, културним и верским ратовима природно се намеће потреба да се застане, удахне ваздух дубоко, ништа не мисли и уђе у једно стање смирености, сигурности и среће. Рад је у извесној мери и in situ поставка. Полазишна основа је класицистички декорисан - касетиран плафон. Он својом структуром намеће, гради и дефинише коцкасти простор у оквиру саме галерије. Тако настају три одвојена простора као физичко место за једну особу. Сигурно место. Обзиром да се сва три простора налазе у средишту галерије, намећу се својом тродимензионалношћу и доминатном бојом - циклама, а у исто време су суптилни и пропустљиви. Омеђени зидовима од танких, густо поређаних, лелујавих нити, маме, привлаче поглед, изазивају посматрача на интеракцију: да их додирне, застане, прође кроз њих. На свакоме од нас је да одабере да ли ће ући, застати, протрчати... Александра Здравковић


Биографије ауторки

Ружица Бајић Синкевић ruzica_ruzicab@yahoo.com

Рођена 1978. године у Београду. Дипломирала на Факултету примењених уметности у Београду, одсек зидно сликарство – атеље за рестаурацију и конзервацију 2002. године. 2006. године је магистрирала на Факултету примењених уметности у Београду. Доцент је на Академији лепих уметности у Београду. Члан УЛУПУДС-а. Излагала је на шест самосталних и преко тридесет колективних изложби у земљи и иностранству. Више пута је награђивана на колективним изложбама.

Александра Здравковић

nenadanih.osmeha@gmail.com

Дипломирала 1999. године на ФПУД, одсек сценографија. Магистрирала 2005. године на групи за сценски дизајн, Интердисциплинарних магистарских студија на Универзитету уметности у Београду. Члан УЛУСа (проширени медији) од 2007. Излагала као члан групе УТИЛ на више самосталних и групних излозби. У области сценографије и костимографије радила на неколико студентских филмова, представа, спотова, сајмова и самосталним продукцијама. Од 1992. године излагала на више самосталних и групних изложби.


“Пауза ll” Ружица Бајић Cинкјевић и Александра Здравковић Текстови Ана Бамбић Костов, Ружица Бајић Cинкјевић и Александра Здравковић Фотографија и прелом Наташа Матовић


Ruzica Bajic Sinkević i Aleksandra Zdravković, prikaz izlozbe: Ana Bambic Kostov