НАРОДНЕ НОШЊЕ СРБА
ШУМАДИЈА УРАДИО: СТЕФАН ВАСИЋ Гуњ крџалинац је мушки хаљетак дугих рукава који је ношен преко џамадана. Рукави подврнути у пределу шаке, чиме је била истицана црвена чоја којом је тај део рукава био подстављен, сматрани су поносом и посебним украсом овог хаљетка. Дужине до испод појаса, а спреда отворен толико да су се виделе целе груди и вез на кошуљи. Око врата, рукава и низ прса био је украшен златним или свиленим гајтанима (бућмом). По причању старијих, најчешће су се џамадан и крџалинац носи ли са дугом кошуљом, а ређе уз чакшире. Крџалинац за свечаније прилике прављен је од тамноплаве чохе, а било их је и од мрког сукна.
Наовојслициприказанаје народнаношњаГруже. Опанакјеврста традиционалнеобуће коришћенеу средњовековној . СрбијиКарактеристике : опанакасуизрђенод , кожебезмноговезицаили , пертлишиљатог обликакојисезавршавана прстима Наслиције приказанјелеккоји сужененосиле .прекокошуље ГРУЖА Смиљевац је врста женског оглавља које је ношено широм Србије. Иако их има различитих величина, облика и украса, свакој његовој варијанти било је заједничко то да су окићени смиљем (сувим зимским цвећем по коме је и добио назив), и новцем макар и у најмањој количини УРАДИО: ЛАЗАР ВУКАДИНОВИЋ
ОКОЛИНА БЕОГРАДА УРАДИЛА: САНДРА ДРАГИЋЕВИЋ Конђа са убрадачем била је основно оглавље удатих жена у многим крајевима Србије. У околине Београда, конђа се састојала од дрвеног, ређе металног, обруча покривеног крпом, и убрадача велике куповне мараме са ресама која се спуштала низ леђа. Конђу су правиле саме жене, а као њен саставни део носио се и накит од новца, затим разне украсне игле - уковице или трепетљике. Конђа се кумошем одн. подбрадником (украшеним везом срменом нити, перлама или сребрним новцем) везивала испод браде. Наниз је намењен искључиво за невесту и тим именом се назива све што она од накита има на глави, а састоји се од: подбрадника, репаче, крпице и уко сника при чему је сваки од његових делова богато поткићен сребрним новчићима.
УЖИЦЕ УРАДИЛА: ЕЛЕНА ВУКИЋ У ужичком крају мушкарци су зими и по хладнијем времену носили пеленгире - врсту панталона, које називају још и пеленгаћама. По кроју су слични платненим гаћама ношеним у овом крају. Састоје се из равних ногавица, дугих до половине листова, између којих је уметнут тур, четвртка, док је у појасу поруб, подља, са провученим кудељним свитњаком. Кројиле су их и шиле жене од домаће вунене тканине беле или мрке боје, изаткане у четири или у два нита Осим уобичајених реса по дну ногавица пеленгири за свечаније прилике, као и момачки пеленгири, могли су бити украшени и вуненим везом рађеним у техници покрстице. Када се носе пеленгири дугачка кошуља се не носи преко него увучена у њих, а опасују се вуненим тканим појасом. У ужичком крају тозлуци су се носили испод тако да ивица пеленгира са ресама пада преко тозлука (за разлику од неких суседних области где су тозлуци захватали и доњи руб пеленгира).
се првобитно није разликовао много од горњег дела некадашње дуге кошуље док је касније у свим крјевима дошло до измена у самом кроју, материјалу израде и начину украшавања. Дугачак је до испод појаса, а прављен најчешће од
ДРАГАЧЕВО УРАДИО: СТЕФАН ЂУРОВИЋ Када је дошло да напуштања дуге кошуље кројене из једног комада платна, њену улогу у женској ношњи свих крајева преузимају кошуљац, кошуљак, ко шуљче, с једне и сукњица, сукњетак, скути с друге стране. По кроју кошуљац
памука, лана и других финијих материјала. Често је проткан свилом, украшаван цветним везеним орнаментима, чипкама, манистром, златовезом... у зависности од крајева где је ношен, али и од прилике у којој је ношен. Било их је и са дубљим четвртастим, овалним и са угластим изрезом, као и потпуно затворених уз врат који су се понегде закопчавали и са старне на рамену.
МАЧВА УРАДИЛА: НАЂА ЖИВКОВИЋ Украсне игле су веома важан део женског накита за главу. На простору Мачве биле су заступљене како у младиној тако и у свечаној ношњи удатих жена. Поред практичне примене, да причврсти косу, имала је и декоративну функцију. Праве се од разних метала и легура. Могу бити шупље или испуњене.
УРАДИЛА: НАЂА МИТРОВИЋ ЛЕСКОВАЦ Футарке су најинтересантнији део ношње ове области. У старијој женској ношњи лесковачке мораве оне су биле веома дугачке, готово до земље. Појављују се у више различитих варијанти и свака са својим именом (бела вулка, алаџинка, ћупинарка, пуцкавка, ћоравка...). Бела вулка је футарка која се од осталих поприлично разликовала јер је кројена од фуловог платна отканог од белог памука. Дужине до испод колена, а ношена је преко памучне или свилене кошуље чија чипка вири испод футарке као да је настављена на њу.
ПИРОТ УРАДИЛА: ЛЕНА ПОПОВСКИ Женску пиротску народну ношњукраси црнахаљина такозвано сукноиспод којесеноси белапамучна хаљина украшена чипкомпо ободуина .рукавима Ручноткани женскипојас држичврсто ручноткану кецељуса препознатљиви мначином . израдеПоред наведеногову ношњукрасии ( марамабела ) илижутакаои ручно штриканецрне . чарапеОпанци којеносесу Мушкизубунипанталоне народненошњеизПиротасе . радеодбелечојеЗубунје ,оивиченцрнимгајтаном .појасмушкијеручноткан Исподзубунаносисебела , памучнакошуљааглавучува . црнашубараОпанцикоје .носесутакозванипертлаши
На подручју југоисточне Србије литак је хаљина без рукава коју носе и жене и девојке. Носи се преко дугачке кошуље, без прегаче, али се опасује преко њега узан појас, тканица. Литак је заправо један дугачки комад сукна, са прорезом за главу, који покрива тело с предње и са задње стране. Док у горњем делу остаје узак и припијен уз тело, ширину у доњем делу добија додавањем по једног или два клина са сваке стране, од пазуха па на доле. ЦРНА ТРАВА УРАДИО:ЈАКОВ СТОЈАНОВИЋ
СИВАЦ, БАЧКА Пешеви су прављени од истог материјала од ког је и прслук, а добијени су сечењем платна у дугуљасте комадиће који су у виду цакни слагани један поред другог. Особита карактеристика којом се овај прслук издвајао од прслука других етничких група овог краја био је тај да је на леђима његова ширина некада била само неколико центиметара. Неизоставни део старе српске ношње у Бачкој био је прслук. Прављен је од свиле или сомота, а најчешће у вишњевој, црвеној или плавој боји. Свуда унаоколо је опшивен златном куповном чипком широком 3-4 цм, а на струку се завршавао на пешеве. УРАДИО: УРОШ ЧАНЧАРЕВИЋ
ПЕЋ УРАДИЛА: НИКОЛИНА СТЕВАНОВИЋ У средњем веку град је био седиште Српске православне цркве од 13. века. Касније током 1899, албанска политичка организација, Пећка лига, основана је у граду. Зубун је један од обавезних одевних елемената женске одеће на ширем балканском појасу динарске и централнобаканске културне зоне.
Теме капе је обично од црвене чоје, док је обод опшивен црним свиленим платном. Младићи и млађи људи празником су носили заврате од сомота које су на делу темена имале извезен стари српски грб, мач и гусле, иницијале власника, или четири слова С. Поједини старији људи су као и уз претходно ношене капе омотавали вунени шал и око заврате.
ТРЕБИЊЕ ТРЕБИЊЕ УРАДИО: НЕМАЊА ЧЕПЕРКОВИЋ Ношња херцеговачког краја настала је под утицајем црногорске ношње . Посебно обележје је капа заврата као основни тип мушког и женског оглавља. То је округла капа са потпуно равним теменом пречника и усправним ободом.
Младе су носиле капу заврату са бурунџуком. Бурунџук је куповна марама од тила украшена утканим цветним мотивима која се носила преко капе причвршћена уз помоћ две месингане или позлаћене игле. Невеста је њиме прекривала и лице. Украс овог оглавља чини и трака богато украшена срменим везом којом је оглавље било фиксирано иза пунђе на потиљку.
Околина Брчког, Босанска Посавина УРАДИЛА: АНА ПЕТКОВИЋ Кад стасају за удају девојке почињу носити јаглук. То је узани дугуљасти комад платна ткан од памучне или свилене нити, са китом од вунице или свиле најчешће црвене боје. не код ушију. На његовом другом крају налазила се улагана шара. Јаглук је могао бити украшен и шљокицама или чипком по рубу, а намештао се тако да велика кићанка дође напред на чело и добије изглед праве капе гледајући спреда. На темену се причврсти иглом башлијом. Испод ките на јаглуку, тј. по челу долазила је подниза од малих дуката.
Будила представљају врсту звучног накита која својим звекетом доприноси одржавању ритма у оним крајевима у којима се коло изводи без одговарајуће инструменталне пратње. УРАДИЛА:ХЕЛЕНА ПЕРИШИЋ БОСАНСКИ ПЕТРОВАЦ
ПАКРАЦ, ЗАПАДНА СЛАВОНИЈА Скутима је називана посебна врста сукње ношене у овом крају. Израђивана је од домаћег тканог платна сложеног у ситне наборе. Свечани скути кројени су од 6-7 пола платна који су сви били фалтани осим једне поле која се називала предњица и преко које је
је
нашивана је велика
Велика шара и подполица увек
биле у
боји, најчешће црвеној или црној . УРАДИО: БОГДАН ПАНИЋ
ношена прегача, вертун. Да би се фалте боље сложиле и да би биле трајније жене су користиле шећерну воду, а на леђном делу скута, у струку, нашивале су обашву.На доњем рубу предње равне поле пришивана
подполица, а у доњем делу остатка скута
шара.
су
истој
Женска народна ношња састоји се од беле ткане кошуље везене и са чипком, црне или тегет сукње,
прслука
Део
или беле ,
и жути
глави су
црни, бели
ЛИКА Мушка народна ношња састоји се од беле ткане кошуље, тканих црних панталона (бравенаца) и прслука црне боје са украсним црвеним везовима по рубовима и предњем делу прслука. Саставни део ношње су и вунене беле личке чарапе украшене фронцлама и браон или жути лички опанци . Саставни део ношње је и украшени појас (пасњача), мајица (xемпер), лички кожун и личке цокље (вунене кратке чарапе подашивене са гумом). Мушкарци су обавезно носили на глави личку капу црвено-црну, са изражајним кићенкама (ресама) које су се спуштале низ рамена или пребацивале преко рамена на груди. ЛИЧКА ТОРБА
црног везеног
(бушта) са украсима црвене.
ношње су и вунене чарапе, црне
као
лички опанци. На
жене носиле мараму (рубац)
или шарени.
УРАДИЛА: ЈАНА ПАНТЕЛИЋ КОРДУН ● Жене су имале слојевите сукње и кошиље испод прслука и све је било шарено и пуно детаља по чему је ова ношња препознатљива. ● Мушка ношња је била препознатљива по кожном појасу у који се стављао пиштољ или нож. Такоће са доста детаља.
Мушкарци су носили чакшире од сукна, беневреке. Кројене су са плитким туром, подупина, и уским ногавицама које су при дну биле разрезане ради лакшег облачења. Досезале су до испод струка, а везиване су узицом, од вуненог или конопљаног конца, провученим кроз појасни руб. Напред су два вертикална прореза, ркмаче, или у облику клина, прострижи, који су као и рубови ногавица и шавови, били украшени редом вуненог гајтана који су жене радиле. КУПРЕС УРАДИО: ЛУКА СТЕФАНОВИЋ По облику, начину украшавања и материјалу од ког су кројени - сукну, ова врста чакшира припада врло старом развојном облику панталона који се током дугог трајања све до новијег времена везује за сточарске средине на Балкану. Беневреци коришћени у свечаним приликама, у динарским крајевима, украшавани су по шавовима црвеном чојом, вуненим и памучним гајтанима савијеним у облику петљица, а по средишњем делу, између прореза, ,,изџиџани“ су апликацијама зупчасто исецканих истрига од црвене чоје, док су ногавице су при дну расечене и копчају се низом металних копчи.
ЦЕТИЊЕ УРАДИО: УРОШ ЂУРОВИЋ Kомплетна црногорска свечана ношња била је производ занатске израде, бела кошуља од танког свиленог ћенар платна, украшена финим ошвицама дуж отвора на грудима и око врата била је производ домаће радиности. Карактеристичан црногорски вез ошвица који чини линију беле женске кошуље отменом није извођен директно на платну кошуље већ на засебним комадима платна који су се накнадно пришивали на њу. Ситно изведен везени мотив је геометријског или флоралног карактера, а рађен бодом полукрстића или крстића. Златне ошвице красиле су невестинске кошуље од танког свиленог платна протканог срмом и као такве одувек служиле као добродошао дар и уздарје.
БОСИЛЕГРАД УРАДИЛА: ИРИНА ЂУРЂЕВИЋ Од Сурдулице до Босилеграда, носи се женска хаљина саја. Најстарије саје су рађене од црног ваљаног сукна које се називало бало и израђивале су га саме жене. Напред су отворене целом дужином, рукава тесних и кратких, до близу лаката, тек колико мишиће да покрију. Саја је на грудима исечена као шумадијски јелек и део око изреза украшен је поширим домаћим ширитом, разнобојним вуненим гајтанима и срменим жутим гајтаном сурмом. Ивицом груди је набран гајтан на петљице, подкита, док се везени део груди зове ошвице. На десној страни саје на појасу налази се џеп, а са стране у дну су мулије, два дубока засека. Рамена и нарочито рукави око лакта су богато украшени..
УРАДИЛА: НИНА ДИШИЋ Платно се бели по лепом времену, када сунце припече. Жене, ређе девојке, скупе се око бунара, јаког извора или реке, па у „ћеретању“ раде тај посао. Када дође време за бељење платна, може се видети како са свих страна белиље, са пребаченим платном преко обрамице, хитају на белило. Белило се на следећи начин. Најпре се платно залије кључалом водом и пепелом, па се однесе на поток, или реку, и по води баци, разастре, тако да га сама вода спере. Онда се скупи, не цеди, и простре по трави, чистој земљи, плоту или моткама да се осуши. Ово квашење и сушење понавља се три до пет дана, па се опет залије пепелом и кључалом водом, као и први пут и још седам до осам дана само кваси и на сунцу суши. Понегде се платно „заливало“ у стублини (једноставном шупљем дрвеном ваљку). Стублина се мало укопа у земљу па се најпре стави слој пепела, затим слој
се не охлади
кад се буде
платно, а поврх њега опет слој сламе, слој пепела и
крају се све то прелива кључалом водом. БЕЛА КРАЈИНА
овсене сламе (да платно боље држи влагу, да
брзо и да боље пожути, јер ће онда пре побелети
прало у хладној води), затим
на
Уредници: 1. Стефан Васић 2. Лазар Вукадиновић 3. Сандра Драгићевић 4. Елена Вукић 5. Стефан Ђуровић 6. Нађа Живковић 7. Нађа Митровић 8. Лена Поповски 9. Јаков Стојановић 10. Урош Чанчаревић 11. Николина Стевановић 12. Немања Чеперковић 13. Лука Стефановић 14. Ана Петковић 15. Хелена Перишић 16. Јана Пантелић 17. Богдан Панић 18. Урош Ђуровић 19. Ирина Ђурђевић 20. Нина Дишић ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК: ЈАДРАНКА ШИЈАН Чувајте своју традицију, волите своју ношњу и културну баштину. Држите се за руке, певајте, играјте и ширите љубав! IV-3