Izvor 200

И ЗВО Р ЛИСТ ЗАЈЕДНИЧКОГ ВЕЋА ОПШТИНА - ВУКОВАР

12. септембар 2018. ГОДИНА XII

БРОЈ: 200

2 УЗ 200-ти БРОЈ

12.9.2018. / ИЗВОР 200

НАШИ ЧИТАОЦИ О ИЗВОРУ

ПРОТОЈЕРЕЈ МИЛАДИН СПАСОЈЕВИЋ, ПАРОХ СОТИНСКИ Већи више од годину дана редовно Извором снабдевам своје парохијане у Сотину, Миклушевцима, Опатовцу, Мохову и Шаренграду и могу да кажем да га они с великим интересовањем читају. Захваљујући Извору упознати су и са оним што се дешава у држави, али и са свим дешавањима унутар наше, српске заједнице. Извор прати све што се дешава у политици, култури, али и у црквеном животу Срба и то не само на просторима који обухвата деловање Заједничког већа општина него и на просторима, Лике, северне Далмације, западне Славоније и свуда где у Хрватској живи наш народ. У Сотину имам већи број парохијана који су са простора Далмације па наравно, врло радо читају све што у Извору пише о некој цркви или месту са тог простора. И сам сам редован читалац и, као што рекох, трудим се да Извор добије сваки становник поверене ми парохије. Код људи је сада већ створена одређена навика да Извор редовно добијају па када сте имали летњу паузу због годишњег сви су с нестрпљењем чекали да изађе нови број. Дмитар Гојко

ДМИТАР ГОЈКО, ОРЛИЋ Новине Извор читам од првог броја и његовог доласка у Далмацију. Задовољан сам тематиком, концептом, свиме што се у новинама може прочитати, првенствено јер се баве стварношћу, догађањима везаним за нашу заједницу али и обичним, свакодневним темема и људским судбинама. Иако можда то за новине није важно, ја осећам потребу да нагласим важност дописништва наше новинарке која покрива подручје Далмације и Лике. На тај начин, покривени су и ови наши простори који су раније били медијски изостављени, а то значи да имамо особу која је увек, у сваком тренутку, ту да испрати свако дешавање везано за српску заједницу, али и да пошаље важне информације

или апеле помоћи како би људи, који не живе овде, били што више упућени. Свиђа ми се што новине излазе на српском језику и ћириличном писму, али ми не би сметало ни да одређени текстови буду и на латиници како би их могли и други прочитати. Оно што бих, можда, лично додао јесте да би ми било драже да текстови са овог подручја буду на изворној ијекавици, јер би били аутентичнији. За све остало немам никаквих замерки. Сматрам да није на одмет да се што више бавите економским питањима, како би овај старији живаљ наше заједнице што боље упутили, едуковали и усмерили како и на који начин да побољшају квалитет посла којим се баве. Актуелна дешавања су важна, али једнако тако и информације о различитим конкурсима и свему ономе о чему се више пише у електронској форми која није свима доступна. То су тек неки предлози,

за можда неке нове рубрике, а у будућности вам желим пуно добрих текстова и још више читалаца. С ЛАВИЦА ЧУПКОВИЋ, БЕНДЕР ( КНИН ) Извор читам одавно, можда не од првог броја, али не ни са много закашњења. Свиђа ми се то што су сви ваши текстови сконцентрисани на српску заједницу, актуелна дешавања и проблеме са којима се суочавамо. Мислим да су због тога новине јако читане и тражене, нарочито међу старијом популацијом. Оно што је јако важно, бар по мени, јесте што су сви текстови писани на начин да их може разумети баш сваки читалац без обзира на године, без много филозофије, неких претерано субјективних, новинарских анализа и закључака, већ онако изворно како заиста јесте. У томе и јесте једна од њихових специфичности. Млађој

СРЂАН КОЛАР - ПРЕДСЕДНИК ОДБОРА ЗА МЕДИЈЕ ЗВО

С

ада већ давне 2006. године Заједничко веће општина и начелници седам општина из његовог састава закључили су да је у овој институцији неопходно организовати Одбор за медије и информисање и покренути новински лист, садашњи Извор, који је у прво време био и једино средство информисања српске заједнице на истоку Хрватске. У њему је требало представити све што она ради ради, чиме се бави, говорити о проблемима које има, представити се и на тај начин доћи до људи јер је то био једини пут да јавност сазна оно што други медији у правилу нису хтели да пренесу. Период између 2006. и 2007. године био је кључан за опстанак Извора, а уједно и Одбора за медије, највише због недостатка финансијских средстава и недовољне подршке и матичне државе Србије и земље у којој живимо, Хрватске, те нерешеног статусног питања и многих других по нас неповољних околности. Уз велики ентузијазам, одрицање, труд и волонтерски рад следили смо идеју коју смо себи зацртали. Одбор за медије и редакција од неколико људи реализује издавање новинског листа Извор. Прве године изашло је четири броја, тј. Извор је излазио сваких три месеца и у малом тиражу. Већ следеће године лист излази месечно, а онда, 2012. године прешли смо на двонедељно издање у повећаном тиражу од 8.000 примерака. Често су ме питали зашто Извор? Шта то значи? Извор у своме имену садржи скраћеницу институције која га је основала – Заједничког већа општина, а само име означава „место одакле нешто извире, дакле место где се нешто рађа“. Наш лист ИЗВОР ствара и рађа неки нови приступ и даје могућност некој новој, другачијој Истини. После 12 година рада на овом медијском пројекту могу само да кажем да смо успели! Зато што данашњи Извор читају многи и то не само у Хрватској него, захваљујући интернету и свуда где има наших људи. Зато што га бесплатно делимо по целој држави. Зато што чува наше писмо ћирилицу и наш српски језик, а најважније, зато што на прави начин представља наш народ, српски народ у Хрватској! Ако ме питате шта даље, шта после 200-ог броја, могу само да кажем - Рећи ћу Вам то у 400-ом броју. Редакцији, уреднику и свим нашим читаоцима, ЧЕСТИТАМ 200-ти број!

3

ИЗВОР 200 / 12.9.2018. генерацији су доступне новине у електронској форми, они су данас присталице модерних технологија, и јако је важно што постоје и у том облику, али се никако не сме занемарити ни досадашњи начин штампе истих јер тако стижу и до најстаријих генерација читалаца. Ја ћу вам само рећи да та зрелија генерација редовно прати долазак сваког броја овде у Далмацију, да редовно преузимају своје примерке и увек се нађе нешто што буде хваљено и коментарисано. Неговање српског језика и ћириличног писма је потребно и зато је добро што новине излазе на ћирилици. Мени лично, колико год су важне хронологије догађаја наше заједнице у Хрватској, која информишу људе и на неки начин спајају, рецимо, исток и север Хрватске, толико су важне оне топле, па и тешке, обичне људске приче где Славица Чупковић

долазе до изражаја људи за које нема много места у медијима иначе. То је добар начин да се информишете и уколико некоме треба помоћ нађете начин како том некоме да помогнете. Ја бих ту још додала да се константно фокусирате на младе, успешне људе, појединце, јер ћете њиховим примером подстаћи и оне друге да могу више и боље. СОФИЈА ГАШПАРИЋ, БОРОВО НАСЕЉЕ Редовно читам Извор и допада ми се његов садржај. Од тема које су у њему обрађене највише ме занимају приче и репортаже из разних крајева, нарочито из западних делова Хрватске јер и сама потичем из тих крајева. Наравно, коментар уредника који је увек занимљив и врло јасан исто тако редовно читам. Преко Извора пратим и извештаје са разних манифестација које организује наша заједница које бих и сама врло радо посетила, али због болести супруга нисам то у стању. Извор ми то на најбољи начин надокнађује. Са занимањем прегледам и све објављене фотографије на којима увек некога препознам. Издвојила бих и приче, које су раније објављиване, о комбинату Борово јер сам, као и многи наши суграђани, у њему радила. То сам са великим занимањем и радо читала.

МАЈА ШИМПРАГА, КНИН

Маја Шимпрага

Извор сам почела да читам пре неколико година, али морам истаћи како је мој ујак верни фан ваших новина од првог броја. Код њега нема селекције, он прочита сваки чланак од прве до последње стране. Ја, као припадник мало млађе генерације, ипак признајем да нисам толико детаљна. Оно што бих ја волела јесте да убаците неку рубрику за млађе, неки вид разбрибриге, односно неки садржај који би нас о нечем едуковао а да не оптерећује свакодневним темама. Раније сте имали сличне рубрике и не знам што их више нема у садржају новина, биле су баш интересантне. Наравно да економске и политичке, спортске теме и дешавања имају приоритет, али свакако треба мало простора посветити и неким опуштајућим текстовима, чисто да се растерети постојећи садржај. Мислим да овај наш крај има толико потенцијала, толико природних лепота, а опет и сваки други толико различитих обичаја, да то стварно треба описати и дочарати како би људи, са једног до другог краја Хрватске, што боље упознали крајеве које нису имали прилику видети и о којима јако мало знају. Зато похвала за све репотаже које сте, до сада, имали у Извору. МИЋУН НЕНЕЗИЋ, БОРОВО Извор релативно редовно читам и могу да кажем да ми се и часопис и његова концепција и садржај свиђају. Види се да се много трудите да нашем народу дате мотив и снагу за опстанак и останак и знам колико је посао који радите тежак, а труд који улажете велик. Од рубрика неизоставно прочитам уредников коментар који неретко погађа оно што и сам мислим о појединој теми. Добро је што је у Извору пропраћена свака манифестација коју организује наша заједница јер то остаје трајно забележено и за будуће генерације. Излазак двестотог броја је велика ствар и заиста вам од срца честитам и желм да тако наставите. АЊА ШИМПРАГА, РАДУЧИЋ Као један од представника српске заједнице у Хрватској, морам рећи да је сваки медиј који се бави проблемима и уопште животом наших људи , од великог значаја. Увек то може и више, али нам је, у том случају, потребно и да нађемо начин да запослимо и више људи. Можда ће неко рећи да сам субјективна, али свакако мислим да подручје Лике и Далмације заслужује да буде истакнуто, баш због тога што доста људи са овог подручја прати дешавања и информише се преко ваше

продукције, портала, а имамо само двоје људи који су овде запослени. Извор редовно стиже до сваке наше општине, већег града, страначких или просторија Већа српске националне мањине, а одатле га људи односе комшијама и пријатељима по селима. Што се самих новина тиче, ја могу само похвалити досадашњи рад ваших новинара, умереност у свему што пишете, јер је јако важно да се не претерује ни са чим, небитно да ли је то политика, економија, шта год. Да није Извора људи би мало знали о томе како функционише наша заједница, школе, нека наша удружења, друштва на истоку Хрватске, а нама је јако важно да знамо, баш из разлога што на њиховим примерима нешто можемо научити. Иако важи и супротно, битно је и да наши људи из других крајева Хрватске виде и знају какве светиње ми имамо у Далмацији, природне лепоте и потенцијале Далмације али и Лике. То значи да ви одлично обављате свој посао, а на нама је да нађемо начин како да вам помогнемо да сви заједно будемо још бољи и да се то види у сваком јубиларном издању ваших и наших новина. Ања Шимпрага

4 ДА РАЗБИСТИРОМО

12.9.2018. / ИЗВОР 200

ЋУТАЊЕ ШИРОМ ОТВОРЕНИХ УСТА

В

уковарски градоначелник Иван Пенава позвао је у суботу, 8. септембра све грађане Вуковара и целу хрватску јавност на мирни протест против, како је рекао „шутње институција хрватског друштва о великосрпској агресији”. Протест је најавио за 13. октобар. „Злочини су индивидуални, имају име и презиме, не могу сви грађани Вуковара без обзира на националност, вјеру и спол, бити таоци каквих договора у прошлости, садашњости или будућности” - поручио је Пенава на конференцији за новинаре коју је тим поводом сазвао. Остаје нејасно да ли је градоначелник Вуковара том приликом мислио на све злочине и злочинце или су, као и увек до сада, у питању само злочини и злочинци са једне, зна се и које стране. И шта је уопште мислио када је устврдио да се о, како је рекао, „Великосрпској агресији” ћути целих 10.000 дана? Па у Хрватској се уста о томе не заклапају од како је рат завршио па је велико питање да ли је он заиста и завршио или у главама многих још увек траје. Сваког 18. новембра Србе се подсећа ко су, шта су и где им је место иако су, како тврди и Пенава „злочини индивидуални и имају име и презиме”. Уврежена је и изрека како „злочинци шетају, а наших најмилијих нема”, која је, нажалост, и тачна, али не на начин на који то мисле они који је изговарају. Ако ико у овој земљи зна шта је то ћутање надлежних, онда то знају грађани Вуковара српске националности. Они своје жртве смеју да помену само у ретким приликама и то углавном у затвореном простору, у ком нема новинара. Помену их истина, чак и у присуству председника државе и министара, али после се опет не догоди ништа. Породице многих убијених вуковарских Срба не само да нису доживеле судско задовољење правде него још увек нису ни пронашле своје убијене рођаке. Нико у Хрватској се не пита како то да бар егзекутор који је 16. новембра на железничкој станици у Борову насељу стрељао Драгољуба и Милицу Врачарић није процесуиран када се и његово име и његово презиме знају, а знају се зато што је Драгољуб Врачарић то стрељање преживео. Да је реч о ратном злочину јасно је као дан јер и Милица и Драгољуб Врачарић били су старији људи, цивили који су тог новембра 1991. године заједно са њиховим суграђанима Хрватима били у склоништу испод „Централног складишта” у Борову насељу из којег су изведени и нетом после стрељани. Нико се не пита како то да нико није видео ко је у ноћи између 25. и 26. јула 1991. године са радног места из вуковарске болнице одвео

медицинског техничара Саву Дамјановића или ко је 31. јула 1991. одвео и убио инжењера Младена Мркића након што је ишао кући с посла и свратио у трговину по намирнице? Забога, био је у трговини и то је могао да види барем онај ко је у тој трговини тада радио. Како то да нико „не зна” ко је одговоран за убиство пословође трговине „Спорт” у Вуковару Јована Јаковљевића које се догодило у ноћи 29. јуна 1991. године? На крају, нико не зна када ће и ко ће одговарати за убиства Слободана Вучковића 11. јула 1991, Драгана Мијатовића, Стојана Стојановића и 6 других цивила 4. јула 1991, Миленка Ђуричића 13. јула 1991, затим Љубомира Николића, Ђорђа Вучинића, Боже Шкорића, Здравка Дадића, Милорада Ђекића, Анђе Акик, Марчете Голуба и Милице 16. јула, Љубана Вучинића 22. јула, Зорана Филиповића 25. јула, Михајла Нађа 4. јула, Бранка Мирјанића, Славка Миодрага и Владе Скелеџије 31. јула, Бошка Богдановића 3. августа, Жељка Паића 10. августа, Славка Драгишића, Илије Лозанчића, Алексић Шћепана, Бошка Лукића, Стеве Рокнића и Премила Недића, затим Љубана Марковића, Недељка Турукала, Ане Лукић, Миле Ђукића, Бранка Сучевића, Чеде Јовића, Николе Војводића, Милана Силађина, Војислава Ђекића, Јовић Младена, Предрага Ћирића, Томе Јаковљевића, Милорада Зорића, Милана Везмара, Светислава Владисављевића, Даринке Грујић, Љубомира Болића, Бошка Грбића, Рајка Нунића, Петра Грубишића, Милана Ђукића, Малецког Стеве, Ивана Јагића, породице Чечавац, Павловић Наде, Зорана, Зорице и Милојке, Тошковић Теодоре, Павић Радослава, Трајковић Велимира, Траваш Милана, Марков Јове, Лукић Kонстантина, Недучић Уроша и још многих овде не поменутих. Сви ти људи били су цивили убијени на правди

Бога, а тела многих од њих нађена су у Дунаву или ни до данас нису пронађена. Зато, ако ћутање, које тако драматично апострофира Пенава, постоји онда је то ћутање о српским цивилним жртвама и ако има разлога за протесте то би с пуним правом требали да учине и Срби, али је питање да ли би такав протест уопште могао да се одржи с обзиром на данашњу атмосферу у Хрватској. Остаје и питање због чега је Пенава баш сада изабрао тренутак да се бави овим стварима. Неће бити да је разлог ћутање које помиње, већ је пре свега реч о само још једној у низу увертира за комеморацију у новембру када се цела Хрватска слије у Вуковар и када тензије подигнуте оваквим питањима помажу појединцима да подигну свој политички рејтинг. Нико коме је правда на срцу ничим не може да оправда злочин који је почињен над заробљеним Хрватима на Овчари. Нико не може да оправда ни мучења, ни убиства заробљених Хрвата након завршетка ратних сукоба у Вуковару, протеривања из града нити то што се судбина многих несталих Хрвата још увек не зна. Убеђен сам да то нико од Срба који данас у Вуковару живе и не покушава да оправда него да то и осуђују. На крају крајева, и сами трпе последице таквих недела, али заиста је крајње време да се прекине са патетичним тирадама којима се од Вуковара и данас, 27 година после трагедије која се у њему догодила свима, а не само Србима и Хрватима, поново ствара случај јер то не води никуда, а и неозбиљно је. Истина, ако је неко већ толико упорно тражи, увек има макар два лица, а градоначелник Вуковара, се ваљда нада да ће од две истине победити она бучнија. Уместо да се залаже за истину у њеној пунини. Славко Бубало

Вуковар никако да изгради свој мирнодобски идентитет

АКТУЕЛНО 5

ИЗВОР 200 / 12.9.2018.

ГРАДОНАЧЕЛНИК ВУКОВАРА ИВАН ПЕНАВА ОДРЖАО КОНФЕРЕНЦИЈУ ЗА МЕДИЈЕ НА КОЈОЈ ЈЕ ПОЗВАО ГРАЂАНЕ НА МИРНИ ПРОТЕСТ У ОКТОБРУ У ВУКОВАРУ ЗБОГ, КАКО ЈЕ РЕКАО, НЕПРОЦЕСУИРАЊА РАТНИХ ЗЛОЧИНА ПОЧИЊЕНИХ „У ВРЕМЕ РЕЖИМА С ЛОБОДАНА МИЛОШЕВИЋА“

ЖЕСТОК ОДГОВОР СРПСКИХ ПРЕДСТАВНИКА ПЕНАВИНОМ ВРАЋАЊУ У ПРОШЛОСТ

Г

радоначелник Вуковара Иван Пенава одржао је осмог септембра драматичну конференцију за новинарне на којој је поручио да „у име жртава великосрпске агресије захтева прекид ћутања хрватских државних институција о ратним злочинима и процесуирању свих одговорних за убијене као и за бројне чији најмилији већ 27 година беспомоћно траже истину“. Он криви власт и политичаре зато што је мало учињено на решавању ових питања, а протест је најавио за 13. октобар за 14 часова на Тргу Републике Хрватске у Вуковару.

– Желим да протест буде миран, аполитичан, без страначких обележја, а за афирмацију темељних људских права – поручио је Пенава на конференцији за новинаре. Он је на конференцији показао и фотографију из Трпиње на којој су исписани графтити „Јна“, Ју“ и црвена петокрака и упитао се је ли то кажњиво те поновио да грађани Хрватске од надлежних институција и хрватског друштва очекују резултате. СДСС: „ПРОБЛЕМЕ РЕШАВАЈУ ИНСТИТУЦИЈЕ, НЕ УЛИЦА“ Пенавин иступ, односно његов напад на институције владе на чијем је челу странка којој и сам припада, пренели су бројни медији у региону, а заједничким саопштењем су реаговали и градска и жупанијска организација Самосталне демократске српске странке. СДСС се пита колико улица може може квалитетно допринети расветљавању судбина, те сматрају како таква питања треба препустити надлежним институцијама, министартству, ДОРХ-у и судовима. Од несретних ратних дешавања прошло је више од 27 година и враћање на ратну реторику додатно ће уназадити међунационалне односе. Желимо веровати да је градоначелник мислио на све жртве које су страдале у Вуковару, да је мислио како се судбина сваке жртве треба расветлити без обзира на националност, а починиоци, без обзира којем народу припадају, буду адекватно санкционисани – наведено је из СДСС-а који су још једном подсетили да и бројни злочини над Србима нису расветљени.

– Уз уважавање сваке људске трагедије и одавања људског пијетета свакој жртви, подсећамо на страдање једне категорије грађана предратног

Фото: хдз.хр

Вуковара о којима се веома мало говори чак и на локалном нивоу, а камоли на нивоу државе. Указујемо на трагичне нестанке 50-так вуковарских Срба који су убијени или на други начин скончали лета 1991. Године. Дакле, пре званичног почетка било каквих ратних операција у нашем граду. Желимо да верујемо да је наш градоначелник мислио и на ове људе и бол њихових породица – кажу у овој странци те наводе да изречене поруке градоначелника не доприносе напретку и развоју града и његових становника. МИЛАКОВИЋ: „И СРБИ ЖЕЛЕ ФУНКЦИОНИСАЊЕ ПРАВНЕ ДРЖАВЕ“ Јавности се саопштењем обратио и заменик вуковарског градоначелника из редова српске заједницеи председник Демократског савеза Срба Срђан Милаковић. Он је изјавио да је у овој години Вуковар у „билдању“ националне свести остао по страни јер су за то постојали други поводи попут успеха фудбалске репрезентације Хрватске, обележавања „олује“, забрана Бајаге и наступи Томпсона, а да се градоначелник побринуо да овакво стање не остане дуго.

– Градоначелник је оптужио државне институције

за недовршени посао кажњавања Срба те најавио протест како би се на њих извршио притисак да по кратком поступку обаве овај посао. Иначе, не пише им се добро – стоји у саопштењу. Милаковић пише како су те државне институције које Пенава прозива очишћене од Срба јер у Општинском и Жупанијском суду ради само по један судија српске националности. Исто тако, наводи и да је у последњих годину дана неколико Срба позивани на бројне информативне разговоре у полицију. Такође, напомиње и да градоначелник није споменуо и ликвидације више дестина српских цивила од припадника хрватских снага пре почетка озбиљних ратних дешавања у Вуковару.

– И Срби у Вуковару и целој Хрватској желе функционисање правне државе. У том случају почео би да се проводи Уставни закон о правима националних мањина па бисмо остварили право на запошљавање у државним и јавним службама и у градској управи, био би санкционисан говор мржње изречен у јавности, сви би могли да слободно употребљавају свој језик и писмо, студенти би имали право на стипендије и кад студирају у матичној држави, били бисмо равноправни грађани – закључује Милаковић у саопштењу за јавност. Н.М.

6 АКТУЕЛНО

12.9.2018. / ИЗВОР 200

ВИСОКИ ПОВЕРЕНИК ОЕБС-А ЛАМБЕРТО ЗАНИЕР ПОСЕТИО ЗАЈЕДНИЧКО ВЕЋЕ ОПШТИНА

„ЗАКОНОДАВНИ ОКВИР У ХРВАТСКОЈ ЈЕ ДОБАР, АЛИ И ПРАКСА ТРЕБА ДА ОДГОВАРА ОНОМЕ ШТО ЈЕ НАПИСАНО” бележи назадовање. Свестан је и чињенице да ми немамо механизме да подстакнемо надлежне органе да закон проведу у пракси и у том смислу он сматра да треба покренути иницијативу да се у све то укључи одређени медијатор – рекао је након састанка Јеремић. МАЊИНАМА ЈЕ ПОТРЕБНО ПОСВЕТИТИ ПОСЕБНУ ПАЖЊУ

З

аједничко веће општина у Вуковару у среду 5. септембра посетио је Високи повереник ОЕБС-а за националне мањине Ламберто Заниер са сарадницима. У разговору са председником ЗВО-а Срђаном Јеремићем и председником Одбора за људска права ове институције Јованом Влаовићем високи повереник упознао се с проблемима српске заједнице у источном делу Хрватске. Ово је Заниерова прва посета Хрватској у функцији Високог повереника ОЕБС-а за националне мањине.

- Мислио сам како је важно за мене, не само разговарати о овим темама у Загребу, већ доћи овде и видети каква је ситуација на терену – изјавио је Заниер након састанка у Вуковару пре кога се дан раније у одвојеним разговорима састао са потпредседницом владе и министрицом спољних и европских послова Маријом Пејчиновић Бурић, државним секретаром Звонком Миласом и председником Српског народног већа Милорадом Пуповцем. Заниер је рекао да оно се што је имао прилику да чује од власти у Загребу битно не разликује од онога што је чуо од представника српске заједнице у Вуковару.

- Постоји разумевање да је ситуација на терену тежа него у другим подручјима. Оно што сам увидео у Хрватској јесте врло добар законодавни оквир, међутим када дође до фазе примене јављају се проблеми. Проблеми су понекад резултат ситуације на терену и односа међу заједницама. Оно што ја, односно што ми промовишемо јесте

интеграција различитих заједница на одрживи начин. Очигледно је да нас на овом подручју чека још много посла – рекао је ОЕБС-ов Високи повереник. Председник ЗВО-а Срђан Јеремић информисао је Заниера са низом нерешених питања везаних за регистрацију српских мањинских школа, незадовољавајућим статусом Заједничког већа општина, проблемима у запошљавању, проблемима у признавању цивилних жртава рата са српске стране, порастом говора мржње и десног радикализма у Хрватској и многим другим питањима кључним за миран живот и развој српске националне мањине у Хрватској.

- Све су то теме које ми нажалост, понављамо већ годинама. На све израженијем говору мржње и ксенофобији смо ставили посебан акценат. Упознали смо Високог повереника са појавама да одређене десничарске групације дозвољавају себи да одређују шта се у Хрватској сме, а шта не сме. Од тога да се по стратиштима Срба у Другом светском рату постављају плоче са усташким поздравом па до тога да те десничарске групе врше притисак да се неки фестивал који организује српска заједница не сме одржати. Високи повереник рекао је да ће ускоро поново доћи у посету овом делу Хрватске и да ће радити на томе да се подстакне иницијатива да одређена организација, вероватно је мислио на ОЕБС, буде медијатор у решавању свих ових проблема. Он је потпуно свестан да Хрватска по питању реализације у остваривању права припадника српске националне мањине

Високи повереник ОЕБС-а сматра да је десни радикализам присутан у целој Европи иако је то у Хрватској доста израженија појава, а позната му је и иницијатива да се о правима мањина одлучује на референдуму.

- Сада је време када требамо јаче водство и требамо вође које шаљу поруке умерености и охрабрују даља већа улагања у промовисање разноврсности. Што се тиче референдумске иницијативе, чуо сам о њој. По мени, када погледамо Устав Хрватске чини се како ова иницијатива није у његовом духу. Уставни суд ће одлучити о усклађености референдумског питања са текстом Устава. Сигурно, у овом тренутку ми је жеља подржати промену у другом смеру. Неки кажу да су мањине повлаштене, али заборављају хендикеп који националне мањине имају у старту. Због тога је потребно надокнадити споменути хендикеп припадности националној мањини, а то захтева политику и посебну пажњу коју је потребно посветити мањинама на свим нивоима. Оно што сада видим у Хрватској је добро, добра је политичка заступљеност мањина у Сабору. Ово је нешто за шта треба похвалити Хрватску и надати се да се ово неће променити – истакао је Заниер. Своје утиске након састанка изнео је и председник Одбора за људска права Заједничког већа општина Јован Влаовић.

- На састанку се највише разговарало о образовању припадника српске националне мањине у Хрватској, а ову тему потенцирао је сам Заниер. Појаснили смо му зашто Срби захтевају образовање на свом језику и писму, односно по А моделу. Поменут је и проблем преноса оснивачких права и регистрације српских школа, што другим националним мањинама није забрањено. Указали смо и на непостојање реципроцитета са хрватском заједницом у Војводини у овом подручју – рекао је Влаовић. Након састанка у Вуковару Ламберто Заниер отпутовао је у суседну Републику Србију односно у посету хрватској заједници у Суботици. С. Бубало

ИНТЕРВЈУ

ИЗВОР 200 / 12.9.2018.

7

МИЛОРАД МИШКОВИЋ, ПРЕДСЕДНИК ВСНМ ГРАДА ОСИЈЕКА

„ДОБРИ ОДНОСИ СА ГРАДСКОМ УПРАВОМ СУ НАШ НАЈВЕЋИ УСПЕХ”

Т

оком задње прославе Крсне славе осјечког Већа српске националне мањине његов председник Милорад Мишковић најавио је да се због здравствених тешкоћа повлачи у миран живот. Била је то прилика да с њим разговарамо о годинама које је провео на челу ове мањинске институције и резултатима његовог минулог рада. На челу осјечког ВСНМ-а Милорад Мишковић је од 2012. године, али је у политичком животу Осијека учествовао и пре тога као члан жупанијског ВСНМ-а, члан жупанијског Културног већа и Надзорног одбора СНВ-а. Одлучио је да по истеку садашњег мандата више не учествује у друштвеном раду и крсна слава коју је Веће, на чијем је челу, недавно прославило последњи је догађај са већим бројем учесника пре његовог коначног повлачења. Зашто сте одлучили да се повучете из политичког рада? Рекло би се да сте били врло успешни.

- Јесте, било је доста и лепих и успешних тренутака, али моје здравствено стање не дозвољава ми да радим онако како сам навикао, а ако не могу да дам свој максимум ред је да се повучем. На срећу, има ко и да ме замени. Има у Већу млађих људи, који имају и више енергије и више здравља. Ако сам успео нешто на њих да пренесем сматраћу да сам добро радио, а желим им да свакако буду бољи од мене јер то је сан сваког учитеља, да они који долазе након њега буду не само као он него да буду и бољи. Шта сматрате постигнућима осјечког српског мањинског већа?

- Наш највећи успех је што смо изградили добре односе са градском влашћу захваљујући којима смо успели да Осијеку вратимо неке од симбола

српског постојања у овом граду. Пре свега обновили смо крст у Бановој улици и Чарнојевићев крст на Суватову. Они су, сваки на свој начин обележили време у ком су настали. Крст у Бановој улици је веома важан јер је код њега осјечки парох Лазар Бојић дочекао бана Јелачића и после тога та улица више није носила име Гладни сокак него је названа Банововом улицом како се и данас зове. Код тог крста је одржаван и један обичај, а то је обичај прескакања ватре. Задњи пута одржан је 1961. године и од тада је замро. Наше Веће је пре три године, захваљујући доброј сарадњи са градоначелником Ивицом Вркићом, успело да тај крст генерално обнови и да на тај начин сачувамо и наш обичај окупљања код тог крста. Некада је и литија из цркве на Марков дан увек ишла до овог крста, јер и икона на њему је икона Св. Марка, а одатле даље у поља. Срећан сам наравно, и због крста на Суватову који је освећен 13. августа, дакле недавно, а почаствовани смо и чињеницом да га је осветио наш епископ господин Херувим. Већ обновом та два крста наш допринос је велики, а било је и других ствари којима би могли да се поносимо. На иницијативу вашег Већа и једна улица понела је Миланковићево име?

- Тако је. Може се рећи да сам имао срећу да се мој рад у Већу поклопио са доласком Ивице Вркића на чело града. То смо учинили захваљујући његовом разумевању, али и чињеници да је Милутин Миланковић био велики човек и да он тако нешто једноставно заслужује. Поред тога обновили смо и обичај специфичан за доњоградске Србе из старог Осијека који се зове „Госпојински каранфили“. Обичај је настао давне 1718. године. Бели каранфили били су посвећени упокојеним мајкама, а црвени живим. То је био јединствен осјечки обичај да се увек на Велику Госпојину заденути за ревером носе или бели или црвени каранфили као помен и признање нашим мајкама. Пре десет година обележили смо и 140. годишњицу од оснивања Српске читаонице и намеравамо да ове године обележимо и њену 150. годишњицу. И датум када ће се то догодити већ знамо, биће то 17. новембра и мислим да ће то бити леп и значајан догађај. Имате праксу да на свакој прослави славе промовишете и по једну Госпојинску разгледницу.

До сада сте их објавили осам, са различитим мотивима на њима. Шта је циљ који сте тиме хтели да постигнете?

- Кроз те разгледнице хтели смо да, на неки начин, проговоримо и сачувамо живу успомену и сећање на неке људе, места и обичаје карактеристичне за осјечке Србе и да то пренесемо на будућа поколења. Чиме ћете сада да се бавите?

- Наћи ће се већ нешто. Није све у ногама. Радим на једном пројекту под називом „Осеклије“. То су били осјечки Срби који су у једном валу исељавања из Осијека и насељавања у Пешти, пре готово 200 година, писали својим дојучерашњим комшијама и пријатељима у Есек и потписивали се тако што су поред свога имена додавали – Осеклија. Биће то прича о њима. То је нешто што ме сада окупира и томе ћу да се посветим, а после, видећемо. Славко Бубало

М

илорад Мишковић рођен је у Пожаревцу 1944. године, месту у ком је његова породица потражила уточиште за време Другог светског рата. Син је чепинског проте Лазара Мишковића и мајке Златице рођ. Шербић. Основну школу завршио је у Чепину, Гимназију у Осијеку, а Медицински факултет у Сарајеву. Радио је у осјечком Дому здравља на ком је постао и руководилац Одељења за медицину рада и професионалне болести, а 1991. године у јеку политичких промена у Хрватској добио је отказ. На посао је ипак враћен 1994. године, али у Хитну медицинску помоћ где је остао све до пензије. Оснивач је Клуба лечених алкохоличара и Клуба добровољних давалаца крви у осјечкој „Градњи“, активиста је у Црвеном крсту Осијека, члан је Хрватског лијечничког збора, Хрватске лијечничке коморе и других важних институција. Уз све побројано био је и члан Епархијског управног одбора Епархије сремске и Епархије осечкопољске и барањске, од најраније младости члан је СКД „Просвјета“ и дугогодишњи је члан Матице српске из Новог Сада. Из области историје Осијека кроз призму српске мањине аутор је 74 рада која су објављена, а био је и сарадник у монографији из историје Осијека. Наградом града Осијека почаствованн је 2015. године, а добитник је и многих црквених признања и међународних награда.

8 ТЕМА БРОЈА

12.9.2018. / ИЗВОР 200

ШТА НАКОН СТУДИРАЊА У СРБИЈИ?

ВЕЋИНА МЛАДИХ ХОЋЕ ДА СЕ ВРАТИ У ХРВАТСКУ

З

апочела је још једна школска година, а исто тако ускоро почињу и испитни рокови за студенте. Факултети у Новом Саду и Београду су одувек били привлачни за младе српске студенте из Хрватске. Kао главни град матичне државе Београд је, Србима из Хрватске, занимљив како за живот, тако и за студирање. Због близине границе, новосадски универзитет је нашим студентима такође привлачан. Доносимо вам приче студената из Хрватске са универзитета у Новом Саду и Београду. Двадесеттрогодишњи Андреј Лазић из Борова насеља од осталих студената с којима смо разговарали разликује се по томе што је похађао средњу медицинску школу у Осијеку, смер лаборант, на хрватском језику и писму.

Kако каже, тамо није имао проблема због своје националности, као и да је ван наставних активности причао српским језиком. Сматра да је хрватско образовање боље него српско и због свега тога имао је жељу да упише Медицински факултет у Загребу. Није прошао у Загребу па је уписао Медицински факултет у Новом Саду, смер логопед.

- Мој примарни план је да се вратим у Вуковар и да ту радим. Гледам то са егзистенцијалне стране. Велики сам противник одласка у иностранство, ако постоји могућност пристојне зараде код нас. Једино сматрам да ме кочи ситуација у граду, која је све гора, али бих ипак волео да останем. До сада сам већ, током студирања, добио понуде за посао у три државне фирме јер је моје занимање дефицитарно. Још не бих почињао да радим јер планирам да упишем мастер у Београду зато што још није отворен мастер за логопеда у Новом Саду – изјављује Андреј.

„ПОСАО ЈЕ ОСНОВНИ ТЕМЕЉ ЗА ЖИВОТ У БИЛО КОМ ГРАДУ“ На истом факултету, али смер дефектологија, студира Андрејов вршњак и суграђанин Милош Бобић. Ни њему уписани факултет није био примарни избор. Годину дана раније покушао је упише журналистику на коју није упао па је зато паузирао годину. За разлику од Андреја, Милош није имао намеру да упише факултет у Хрватској. Обојица желе да наставе школовање на мастер студијима и након тога да се врате у Хрватску.

- Дефинитивно сматрам да сам донео добру одлуку, јер је дефектологија изузетно занимљива, посао није монотон, увек постоји могућност да истражујеш и напредујеш у научном смислу, Андреј Лазић

и одлична је комбинација између тог неког истраживачког теоретског и практичног рада. Уз све то, бавимо се људима и на неки начин им и помажемо, имамо конкретан позитиван утицај на свет. Не постоји ниједан разлог, за сада, да се не вратим у Вуковар, а посао је наравно основни темељ за живот у било ком граду. Можда одем у иностранство. Нисам сигуран ни да ли бих могао да се навикнем на брзину живота на западу и то ми је задња опција, али ако будем морао да одем, отићи ћу - каже Милош. Мирковчанин Урош Бабић (26) је још од средње школе знао шта жели да студира. Изабрао је Факултет за спорт и физичко васпитање у Новом Саду, иако је у Економској школи Вуковар завршио за управног референта.

- Са дванаест година сам знао да ћу уписати Факултет спорта и физичког васпитања, из простог разлога што сам у спорту од малих ногу и веома рано сам почео да показујем интерес за њега, једноставно се нисам видео нигде осим ту. Једина недоумица ми је била где студирати. Нови Сад ми се чинио као најједноставнија опција – тврди Урош. Ни он не жели да оде у иностранство, највише из разлога што је тамо већ боравио и зна како је. Има жељу да упише мастер студије и да истовремено ради. Сматра да је у Хрватској лакше добити посао, уколико имате хрватску диплому.

- Мастер и посао у исто време ми се чини као најбоља опција. Иначе, имам пар предлога за рад у фитнес центру, али одлучићу у задњи час – закључује Урош Бабић. ПРВА ОПЦИЈА ПОВРАТАК У ХРВАТСКУ Двадесет трогодишње Јелена Мирић из Борова и Зорана Дамјанић из Маркушице нису наставиле школовање у струци. Јелена је, након завршетка школовања за управног референта у Економској школи Вуковар, паузирала годину и уписала журналистику на Филозофском факултету у Новом Саду. Зорана је завршила смер еколошки техничар у Техничкој школи Николе Тесле у Вуковару да би образовање наставила на Медицинском факултету у Београду, смер ветерина. Између географије и ветерине се двоумила, али пресудила је татина струка. Пријавила се на пољопривредне факултете у Хрватској, али је убрзо одустала, посветивши се пријемном испиту у Београду. С данашње тачке гледишта помало жали што није уписала хуману медицину.

- Сада ми је мало жао што нисам уписала хуману медицину, јер ипак те људи много више цене и боље си плаћен. Још ми је рано да размишљам да ли бих остала у Србији или бих се враћала у

9

ИЗВОР 200 / 12.9.2018. као туристички водич. Једина је од наших саговорника која жели да настави школовање у Хрватској јер има жељу да упише мастер студије на Факултету политичких наука у Загребу.

- Рекла бих да је враћање у Хрватску питање које мучи већину студената из Хрватске који се одлуче да студирају у Србији. С једне стране се једноставно навикнеш на већи град, већу могућност избора на свим пољима, познанства људи који имају слична интересовања и релативно боља будућност данас-сутра за своју децу. Због тога бих рекла да, планирам да останем. Са друге стране, овде си већином третиран као „дођош“ и вратила бих се у Хрватску због боље организованог правног и здравственог система, родитеља и веће могућности са ЕУ папирима – прича Јелена о својим плановима за будућност.

Алекса Арсић

Хрватску јер имам још минимално две године да се школујем, али када би имала плату око 90 хиљада динара, остала бих. Испод тога нећу ни да размишљам. Тако да ћу се вероватно вратити у ХР, тамо је ипак мало боље стање што се тиче мог будућег занимања, прича Зорана која не верује да ће наставити школовање после дипломирања.

- После шест година минималног школовања, мислим да неко време нећу размишљати о специјализацијама и докторатима. Немам још посао јер мој факултет је довољно напоран, као да радим по дванаест часова. Заправо, ја радим, студент сам ветерине, то вам дође као посао – закључује Зорана Дамјанић. Јелена тренутно обавља функцију студентапродекана и задовољна је факултетом који је уписала. Уз обавезе на факултету викендом ради Јелена Мирић

ПРЕТЕНДУЈУ НА ОД ЛАЗАК У ИНОСТРАНСТВО Иако већина саговорника нема намеру да остаје у Србији, тај став не подржава двадесетдвогодишњи Алекса Арсић из Борова насеља. Студент рачунарства и аутоматике на Факултету техничкин наука у Новом Саду прво жели да стекне искуство у граду у којем студира, а затим да оде у иностранство. Осим што студира, обавља и хонорарне послове како би лакше излазио на крај с трошковима студирања.

- Задње што сам радио је пројекат за једног Американца који је на крају био задовољан мојим радом. Све су то још увек ситне зараде, али као и сваком студенту, сваки динар добро дође. Што се тиче враћања у Хрватску, искрено нисам ни размишљао о томе јер бојим се да за нас ту нема баш много простора, а када мало боље размислим враћање у Хрватску не би имало смисла. Посла у Вуковару нема, а држава и град нам не нуде никакве могућности за нормалан живот и нормално функционисање. Вратити се на пет или седам дана то свакако, али остати ту живети и радити, не видим како је то могуће – каже Алекса. Један од оних који не жели да се врати у Хрватску је и Вуковарчанин Милош Јурић (22). Ст удент германистике на Филозофском

Зорана Дамјанић

факултету у Новом Саду, уписао је овај смер због лакше могућности добијања посла након завршеног студија. Ни он се није пријављивао на факултете у Хрватској, већ се одмах након средње школе фокусирао на пријемни у Новом Саду.

- Тренутно нисам сигуран за останак у Новом Саду, али сам сигуран да се нећу враћати у Хрватску. За сада имам у циљу мастер студије, али то се све временом промени. Већ сам имао понуде да предајем у приватним школама, па чак и за послове у Ирској, али мој примарни циљ је да завршим факултет – тврди Милош Јурић. Београдски универзитет котира као најбољи универзитет бивше Југославије по Шангајској ранг листи универзитета. Налази се на 301. првом месту у свету по свеукупној квалитети универзитета. То говори зашто многи студенти из Хрватске бирају управо овај универзитет. Нити један хрватски универзитет није ушао у 500 најбољих. Осим њега, у топ 500 се налази само љубљански, на 401. месту. Душан Велимировић

Милош Јурић

10 ОБРАЗОВАЊЕ

12.9.2018. / ИЗВОР 200

ПРВОГ ДАНА ШКОЛЕ ЂАЦИМА ПРВАЦИМА У НАСТАВИ НА СРПСКОМ ЈЕЗИКУ И ПИСМУ УРУЧЕНИ БЕСПЛАТНИ УЏБЕНИЦИ КОЈЕ ЈЕ ОБЕЗБЕДИЛА ВЛАДА АП ВОЈВОДИНЕ

БЕСПЛАТНЕ КЊИГЕ: ЗА ДЕЦУ ЗНАЊЕ, А ЗА РОДИТЕЉЕ ЈЕДНА БРИГА МАЊЕ

Н

ова школска година почела је у Републици Хрватској трећег септембра, а у школама у Вуковарско-сремској и Осјечко-барањској жупанији у којима се настава одвија на српском језику и ћириличном писму усписао се 181 првак. У школама у којима се настава одвија на српском језику и ћириличном писму дочекали су своје првачиће кратким и свечаним програмима којима су најмлађим основцима пожелели добродошлицу. Све прваке дочекали су у школским клупама бесплатни уџбеници који су донација Владе АП Војводине на иницијативу Заједничког већа општина. Вредност комплета књига је 16.000 евра, а прваци су још раније од покрајинског секретаријата за високо образовање добили бесплатне школске торбе. У Хрватској је тим поводом првог дана школске године боравио представник Владе Војводине Небојша Војновић који је на свечаностима поводом доласка првака заједно са председником ЗВО-а Срђаном Јеремићем доделио уџбенике у Негославцима, Бијелом Брду и Борову.

- Прошле године смо обезбедили уџбенике за све полазнике школе по А моделу у граду Вуковару, а ове године смо то надоградили и обухватили све ученике на овом подручју. Покрајина је са великим задовољством подржала ову иницијативу и подржавамо сваки вид образовања деце на српском језику и ћириличном писму. У последње две године је евидентан и транспарентан напредак сарадње између Републике Србије и Срба са овог подручја

и то није само што се тиче финансијског момента. Финансијска помоћ може да буде некада боља, а некада лошија. Битније од тога је повезивање и подршка коју Срби овде сасвим сигурно имају из своје матице – рекао је Небојша Војновић, иначе и сам пореклом из Вуковара те син првог председника ЗВО-а Милоша Војновића. Да је помоћ Србије неопходна у очувању идентитета сагласан је и Срђан Јеремић.

- Нама је та помоћ од огромног значаја, јер очувати свој национални идентитет без помоћи матичне државе је немогуће. Драго нам је да је то препознато од стране Републике Србије и драго нам је да све институције делују у том правцу – истиче Јеремић. У НЕГОСЛАВЦИМА 12 ПРВАКА Малу свечаност првачићима у Основној школи Негославци припремили су ученици петих разреда, а затим су најмлађима уручене већ поменуте школске торбе и књиге на српском језику. Прваци су и од начелника општине добили поклон бонове за куповину школске опреме у вредности од 500 куна, а укупно је у школске клупе у Негославцима село 12 првака.

- То је за наше мало место јако добар број и сви бројеви који су двоцифрени су добри. Ако број ђака падне на једноцифрене онда ће то бити лошије. Школа сада броји укупно 79 ученика од првог до осмог разреда, што је у односу на пре петнаестак

година више него дупло мање. Чињеница је да је такво стање генерално у целој Хрватској па је тако и код нас – каже директор школе Бранислав Даниловац додајући да је задовољан условима у којима се одвија настава, али да још недостаје спортска дворана. БИЈЕЛО БРДО: ДОНАЦИЈА МОТИВ РОДИТЕЉИМА ДА ДЕЦУ УПИСУЈУ НА НАСТАВУ НА СРПСКОМ ЈЕЗИКУ Kњиге су свечано уручене и у Бијелом Брду где је једна од ретких школа у Осјечко-барањској жупанији у којој се настава одвија на српском језику и ћириличном писму.

- Ми смо уствари једина школа која има искључиво наставу на српском језику и ћириличном писму. Имамо још и Даљ и Јагодњак где се настава одвија и на српском и на хрватском језику. Имамо нешто мањи број ученика који одлазе у Сарваш јер родитељи не желе да им деца слушају ову врсту наставе. Ове донације ће сигурно допринети да тај број буде што мањи и да деца остају овде у селу – говори директор бјелобрдске основне школе Душан Рађеновић. У Бијелом Брду је прошле школске године 16 ученика завршило основношколско образовање, док су ове године уписали 11 првака што чини укупан број од 90 ђака у овој школи. Школа је добро опремљена, али пуно већег капацитета него што има ученика, јер је тај број смањен у односу на нека пријашња времена. Никола Милојевић

У БОРОВУ ВЕЋИ БРОЈ ПРВАКА

С

ваке године у септембру из Хрватске стижу алармантни подаци о броју првака у основним школама који је све мањи и мањи. Такав тренд није заобишао ни школе са наставом на српском језику због великог исељавања и малог броја деце и младих. Нешто више ученика у односу на прошлу годину бележи ОШ Борово која је са 268 основаца најбројнија школа са наставом на српском језику. Ове године у Борову је уписан 31 ђак првак, а прошле године из школе је изашло 28 осмака.

11

ИЗВОР 200 / 12.9.2018. БЕСПЛАТНЕ КЊИГЕ ЂАЦИМА ИЗ БИСКУПИЈЕ

РОДИТЕЉИ ШКОЛАРАЦА ЗАХВАЛНИ ОПШТИНИ

П

реко осамдесет ђака, основношколског и средњешколског узраста из општине Бискупија, који наставу похађају у школама у Книну, и ове године добили су бесплатне уџбенике за нову школску годину. Књиге су већ другу годину за редом обезбедили представници локалних власти из општине Бискупија за све ђаке из своје општине. Иако сва деца школу похађају у граду Книну, да им обезбеди нове књиге и осигурају бесплатан превоз општина је и ове године преузела као своју обавезу. Као и у другим ситуацијама када се било шта организује у Бискупији, а што није случај у већини других општина и градова у Хрватској, сва деца била су укључена у програм набавке књига, без обзира на националну припадност.

- Последње две године ми смо узели обавезу да финансирамо целокупни програм набавке уџбеника од првог до осмог разреда. Ранијих година комплетни уџбеници набављали су се углавном за први разред, или смо сваке године обухватали други узраст. Поред основношколаца, укључили смо и средњошколце, како би сва деца имала сличан третман. Уз набавку уџбеника, ту је и финансирање ђачког превоза који им је обезбеђен до школа у Книну. За средњошколце је то мало другачије па, за сада, финансирамо оних 25% које Министарство не покрива, али зато имамо организоване репетиције, додатну наставу за ђаке средњих школа. Једном недељно из книнских

школа долази нам пет наставника или професора, како би помогли ученицима којима је то потребно, зависно од предмета који им је проблематичан. Уз то, укључили смо се у финансирање наших студената преко стипендија „Привредника“ а од ове године покрићемо трошкове боравка наших студената у Ђачком дому у Моравицама. То је оно што у овом тренутку можемо, а ја се искрено надам да ћемо наредних година имати и више ђака и више могућности да им помогнемо јер су управо они будућност нашег краја - каже начелник општине Бискупихја Милан Ђурђевић. Књиге су стигле првог дана нове школске Дајана Буач године, а нестрпљиви да их преузму били су и родитељи и ђаци. Док млађи кажу да ће из нових књига бити лакше учити, оно што је родитељима важно јесте помоћ и брига општине за ђаке, јер у условима када нема посла набавка школске опреме и прибора изискује велики део ограниченог кућног буџета.

- Захвални смо нашој општини на новим

школским уџбеницима. Мајка сам троје деце, две девојчице у основној и сина у средњој школи. И прошле и ове године добили смо све књиге за основну школу, док ће за средњу бити финансиран један део средстава што нам исто много значи. Сваки родитељ у данашње време зна колико је новца потребно када се дете спрема за школу. Ја их, хвала Богу, имам троје а то подразумева и школски прибор, торбе, опрему за школске активности, гардеробу. Ја бар могу рећи да вам је неко поклонио много када вам омогући да бесплатно добијете оно што је деци неопходно а најскупље, а то су књиге - каже Драгана Петровић из Уздоља. По књиге за Софију, која је ове године ученица четвртог разреда, стигли су мама и брат. Софија је у време поделе књига већ била у школи, нестрпљива што нове књиге већ тај дан није понела са собом.

- Софија је данас имала први дан школе, а пошто су књиге испоручене исти дан, већ је негодовала што касне. Ваљда је то добар знак и показатељ да ће наставити добро да учи - у шали каже Дајана Буач и додаје: - Ми смо имали срећу да ево већ четврту годину добијемо бесплатне нове књиге и заиста нам то много значи. Захвални смо представницима наше општине што показују бригу о деци, а самим тим и о нама одраслима - задовољно ће Дајана. Оно што полако постаје пракса у Бискупији, није случај у већини других општина. Родитељи из околних села, која административно припадају Книну или другим општинама, а чија деца такође похађају школе у Книну, и ове ће године сами морати да се снађу за школске уџбенике. Да ли нове или половне, свеједно, сналажење и издвајање неопходног новца за исте, свакако ће им задати главобоље које Бискупијани, бар за сада, немају. Васка Радуловић

12 РЕПОРТАЖА

12.9.2018. / ИЗВОР 200

ЂУРО БОГУНОВИЋ ИЗ КАРИНА САМ ОДГАЈА ЧЕТВОРО ДЕЦЕ

ЈЕДИНА ИМ ЈЕ ЖЕЉА КРОВ НА КУЋИ видим како се људи односе према својој деци, онда је боље и да их немају него да их улици оставе да их одгаја – каже нам Ђуро Богуновић. У БЕНКОВЦУ ПОСЛА НЕМА

Ђ

уро Богуновић је самохрани отац са четворо деце. Живи у Карину Доњем, недалеко од града Бенковца којем административно и припада. Све што овом човеку који већ годинама децу одгаја и школује без сталног запослења треба, јесте кров на кући како његови потомци не би одрастали у нездравим условима и просторијама пуним влаге и буђи. У Карин се вратио у августу 2006. године. Након избегличког лутања по Србији, са троје мале деце и супругом није имао превише избора већ спаковати у торбу све што има и правац у родни Карин. Отац му је, у то доба, већ увелико био оболио од канцера, па ни он у Карину није могао бити сам.

– Био сам по целој Србији, свуда се сељакао. Последња адреса ми је била село Белегиш, општина Стара Пазова. Годину пре него што сам се вратио био сам у посети оцу. Већ тада сам видео да не може више сам, несрећна болест је узела маха и то ме је навело да се вратим и ја са породицом. Није то била лака одлука, као што ни сам повратак није био лак. Услова за живот нисмо имали, новца у џепу мало да би било шта започели, а посла никаквог – присећа се Ђуро. Ипак, времена ни могућности није било да се о томе размишља. Покрили су се колико су могли и издржали. Отац му је у међувремену умро, а Ђуро постао отац по четврти пут. У болници у Задру родио му се најмлађи син. Оно што је болна тема и њему и његовим малолетним наследницима јесте то што их је напустила његова супруга и мајка његове деце. О томе не причају ни он ни они, то је тема о

којој се само ћути. Разлози, на крају, нису ни важни, већ Ђурина одлука да се посвети деци, сам их храни и школује, брине о њима једнаком посвећеношћу као што то, у другим случајевима, раде оба родитеља. Свој задатак да их, како каже, изведе на прави пут схватио је као животни приоритет са којим се ништа не може поредити.

– Није то лако, али ја се морам борити за њих. Морам их извести на прави пут. Ја сам их створио, ја их морам и подигнути бар док не постану пунолетни, своји људи. Најлакше је дете створити и отићи, оставити га , али то није ни људски ни родитељски начин. Када о томе размишљам, када

Он то, и поред свега, најбоље зна. Од тренутка када је остао сам са њих четворо, изузев две понуде, сигурног посла није имао. Данас живи од социјалне помоћи и дечијег доплатка, али ниједног тренутка не истиче да је то мало, да немају, да не могу, већ скромно каже да некако успевају „ покрпити све рупе“ .

– До посла је овде немогуће доћи, а ја и нисам у ситуацији да баш све могу прихватити управо због деце. Звао ме је човек да возим камион у иностранство, али сам био приморан то одбити јер ја децу немам коме оставити да одем на пут од неколико дана. Друга опција била је да идем радити у Биоград. Иако то није претерано далеко, ја свакодневно до тамо нисам имао чим путовати, немам аутомобил за то и људи су разумели. У Бенковцу посла нема, па одем радити на дневницу не бирајући посао ако неко зове. У јесен и пролеће тога је мало више, било да се ради о грађевинским радовима, припреми дрва, обради земље или слично, али дневнице су мале и у укупном збиру то је максимално можда два месеца годишње. Али, добро, имамо мало стоке, радимо башту и уз примања која имамо покријемо се колико можемо – скромно ће овај храбри отац. Иако сам отворено ништа није тражио, оно што га тишти и што би у великој мери олакшало живот њему и деци јесу бар мало бољи услови за

13

ИЗВОР 200 / 12.9.2018.

живот. Под бетонском плочом, у три просторије где сви скупа бораве, пуно је влаге и буђи, а и зиме у кући без крова хладније су но иначе.

– Ја сам по повратку направио онолико колико сам могао. Озидао сам блоковима и салио плочу на кући, израдио три просторије да имамо где живети. Ни тада ни касније средстава није било да се настави даље јер је грађевински материјал скупљи од свих наших потреба. Остало је тако како јесте па су сад влага и буђ која се ствара зими највећи проблем. Баш пре два дана смо купили креч да то све прекречимо, да бар мало освежимо. Ускоро ће зима, кише, па ће се то опет створити, али то је сад једини начин да се изборимо са тим црнилом. Да сам могао узети грађевински материјал, подигао бих ја то још за два-три реда блокова, и подигао кров па би тиме добили и две собе у поткровљу и кућу без влаге, но шта је ту је – слежући раменима каже Ђуро. НЕ ТРАЖЕ НИ ПАТИКЕ НИ НОВЕ ТЕЛЕФОНЕ, ВЕЋ ПРАВИ КРОВ НАД ГЛАВОМ Управо то су и једине жеље које његови малишани гласно изговарају. Не траже они ни нове патике за први дан школе, иако ће их њихови вршњаци сви имати, ни нову одећу, у каквој ће се њихови школски другови појавити у школама, нити телефоне, ни играчке, ни скупе ствари, нити било шта друго што остали родитељи сматрају да је деци неопходно. Њих четворо, Игор (15), Никола (14), Лидија (12) и Матеј (11) сасвим су другачија деца. Деца која одрастају у селу у којем немају ни комшија ни пријатеља, деца која знају шта њихов отац ради и за кога, зашто га леђа боле и зашто тешко устаје, деца која знају када и шта њихове животиње требају јести и зашто је важно да о њима воде бригу, деца која брину једни о другима док отац зарађује дневницу, кувају ручак и раде физичке послове које друга деца можда никада у животу неће.

Они знају да им је неки добри човек купио књиге за школу, да нове торбе немају, али ће се снаћи и са старима, не знају шта су то прохтеви јер једино што би они желели срамежљиво изговарају.

– Ја сам најстарији па је на мени и највише одговорности. Сад зидам зид око куће, па ћемо једнога дана на њега поставити и ограду. Кад отац иде радити ја чувам овце, али и помажем сестри у кући око суђа и ручка. Никола је поломио руку па ми сад не може помагати, иначе увек помажемо једни другима око свега што радимо. Пола обавеза је на нама, пола на оцу. Он први устаје, храни животиње, а ми преузимамо док се он не врати. Кад идем у школу, онда све друге обавезе прилагођавам томе – прича најстарији Игор коме ни сусрети са вуковима нису страни.

– Два пута је упао док сам чувао овце. Први пут ми је однео једно велико јагње, нисам га могао спасити. Други пут је напао овцу, али сам видео на време па сам стигао реаговати и овца је преживела – присећа се Игор. „ИМАМО ЈЕДНИ ДРУГЕ“ Све то причајући озбиљуношћу одраслог човека. Игор је од ове јесени средњошколац. Уписао је струковну школу у Задру и нада се једног дана свом властитом обрту када ће, како каже, више моћи помоћи оцу.

– Уписао сам школу за инсталатера кућних инсталација у Задру. Биће ми мало необично на почетку, ипак је то већи град и даље је, али сналазићемо се некако. Тата ће ме ујутро у шест сати возити до станице у Карину, а одатле имам аутобус за Задар, а у повратку ћу се сам пешке враћати. Волео бих то завршити па једнога дана отворити свој обрт да могу радити и да оцу мало олакшам – каже Игор. На питање да ли им је тешко одрастати у селу где немају ни друштва, пријатеља, ничега онога што друга деца имају, Игор без размишљања одговара да им није тешко.

– Имамо једни друге, дружимо се и радимо заједно, живимо у природи, имамо своје благо, своје домаће животиње о којима морамо бринути – говори најстарији син. Оно што му једино недостаје поклапа се са татином жељом.

– Ето, само тај кров и мало купатило да можемо нормално функционисати. У кући имамо доста влаге по плафону и на зидовима. Пре пар дана смо почели кречити, две собе , кухињу и ходник,

да нам буде бар уредније – закључује Игор. Иако је једино женско у кући, дванаестогодишња Лидија не сматра превеликом обавезом кување ручка, прање суђа, одеће за свих петоро. Отац ју је, каже, томе научио, а браћа јој у свему несебично помажу.

– Перем и кувам за све, али ми браћа помажу у свему. Отац нас је све научио. Није то мени тешко, само бих волела да имамо мало веће купатило, да се можемо окупати, и да браћа једног дана имају своје собе. Сад спавају они у једној, ја у другој. Зими, кад је јако хладно, и отац спава са њима – скромно ће Лидија. А баш тај кров и купатило су све оно што ова деца истински желе. Ведри, насмејани, пуни оптимизма и ни једног секунда се не жалећи без питања, спремајући се за школу користе последње слободне дане да направе домаћи смоквин колач, берући тек пристигле смокве, свако са свог стабла.

– Свако има своје дрво, јер нам је деда, кад смо се вратили, накалемио по смокву и сваку назвао по нама. Свако брине о свом стаблу јер нам је то и успомена на деда који више није са нама – објашњава четрнаестогодишњи Никола. Никола, који на питање шта кажу његови школски пријатељи на услове у којима он одраста каже: – Ја им кажем да је у селу најлепше, да имамо своје животиње и све своје домаће производе и да мало тога требамо куповати. У селу је лепше живети него у граду и зато им кажем да дођу, да виде како је овде бар кад буду на путу до мора. КРОВ НА КУЋИ БИ БОГУНОВИЋИМА УЧИНИО ЖИВОТ ЛЕПШИМ И свега тога о Богуновићима је много, и све је мало да би их човек заиста упознао и надивио се свему ономе што јесу. Деца, пример не само другој деци већ и одраслим људима. Баш то каже и Катарина Врцељ, градска већница и председница СДСС-а у Бенковцу.

– Они су једна од најмлађих повратничких породица у Карину. То су све добра, паметна и вредна деца која живе у тешким условима. Оац се брине да им ништа не недостаје, али његове могућности су ограничене. То су све школска деца којима и мале ствари много значе. Ипак, оно што је најважније и што би њима много помогло, учинило живот лепшим, јесте да им се обезбеди тај кров за кућу и среди купатило. Ја бих волела да се нађу средства да им се бар материјал обезбеди, а раднике би ми сами пронашли, јер штета је да деца живе у овако нездравим условима – закључује Катарина. А поред свега реченог, оног што су ова деца укратко имала да кажу, сваки други закључак био би више него сувишан. Они заслужују бар тај кров, кров који никако није топлији од њихове топлине , ни већи од свега оног што у себи носе. Васка Радуловић

14 РЕПОРТАЖА

12.9.2018. / ИЗВОР 200

У БИЈЕЛОМ БРДУ 8. СЕПТЕМБРА ОДРЖАНА ТРАДИЦИОНАЛНА ПУДАРИНА

„БЈЕЛОБРДСКА ПУДАРИНА” - ВИНОГРАДАРСКА ПРОШЛОСТ СРПСКОГ СЕЛА У СЛАВОНИЈИ сорти винове лозе, све је веће занимање младих за виноградарство и винарство и виногради су све лепше уређени.

- Значај пударине је да подсетимо младе на некадашња времена, оно што су наши стари радили. У Бијелом Брду је било доста винограда, касније су викенд насеља уништила винограде, али Бјелобрдци су се полако вратили виноградарству и 2012. године осмислили смо ову манифестацију. Можемо бити задовољни јер сваке године гостију и учесника је све више. Проблем нам је једино могућа киша јер ово је целодневни програм који траје до вечерњих сати, дружење, забава и приказивање старих обичаја - рекао је председник пододбора Српског културног друштва „Просвјета“ Тихомир Секеруш.

Р

ана је јесен и виногради зову у бербу, зрело и никада слађе грожђе потребно је сачувати од крадљиваца и штеточина, то је накада значило да се креће у пударину. У покушају да се од заборава отргне стари обичај чувања винограда – пударина у Бијелом Брду је, заживело једно од најмасовнијих и највеселијих дешавања у општини Ердут. „Бјелобрдска пударина“, културно-забавна, али и привредно-туристичка манифестација одржана је у суботу, 8. септембра када су је осму годину за редом реализовали чланови тамошњег пододбора СKД-а „Просвјета“ и СKУД-а „Јован Јовановић Змај“. Стари обичаји проткани идентитетом и историјом једног народа те вредностима као што су заједништво, рад и живот у складу с природом, нажалост, нестају. Свесни ове чињенице „Бјелобрдску пударину“ осмислили су истински заљубљеници у традицију и поштоваоци сећања својих предака.

- Ово је у нашим генима и зато толико волимо ову манифестацију. Kада грожђе почне да „шара“, наше прабаке и баке ишле су у виноград да чувају грожђе, да праве пударска јела. Момци су долазили код њих и то је био њихов први „ноћни живот“. То им је толико остало у сећању да су нам то причали и пренели тако да и ми данас то симболично преносимо нашој деци и унуцима. Све што је традиционално од хране, пића и обичаја ми покушавамо данас да дочарамо. Дочек гостију је у бјелобрдској етно кући која је симбол наше српске традиције и идентитета, ту ребнерујемо и пресујемо грожђе онако како се некада радило. Затим следи обилазак поставки у унутрашњости

куће и конзумација пударских јела. ‘Леба и масти са млевеном паприком и луком, чварака, топе, ташака, резанаца са маком и орасима све то одавно нисмо јели. Данас нам је то свима толико слатко, а гостима послужено онако домаћински у нашем славонско-српском духу - рекао је председник СKУД-а „Ј.Ј. Змај“ Слободан Нешић. Чување и неговање обичаја и традиције српског народа темељ су ове манифестације, међутим у помињању значаја пударине сеже се све до туристичких потенцијала и покретача привредног развоја. Након што су заживеле „Бјелобрдска пударина“ и „Дегустација бјелобрдских вина“ све су, из године у годину, бројнији засади аутохтоних

ПОСТАВКА У ЕТНО - КУЋИ ГОВОРИ ВИШЕ ОД РЕЧИ Стара аутохтона јела, пиће, музика и гостопримство у бјелобрдској Етно кући били су увод у манифестацију која симболизује пударину. Домаћину Слободану Нешићу није недостајало гостопримства, срдачно је испред Етно куће дочекивао госте и учеснике. Ребновање и пресовање грожђа, дегустација старинских јела те обилазак поставки и изложби унутар Етно куће омогућили су да гости осете дашак некадашњих времена. Врата подрума била су отворена за разгледавање поставке старог виноградарског и винарског алата, сви експонати пронађени су у овом селу, а највише

ДРУШТВО 15

ИЗВОР 200 / 12.9.2018. у домаћинству Душана Продановића.

- Поред стандардне поставке овде је један, посебно изложен део који представља живот једног Бјелобрдца. Они су увек били везани за рит и то више него што су данас за атар. Зато овде имамо весло, пртењачу, исполац, вагуљу и секирицу. То су били основни алати Бјелобрдаца некада и то је било битно за преживљавање јер живело се од рита. Атар је био битан да се направи пшеница за хлеб, а све остало се добијало из рита. Kада се улови риба она се носи кући у пртењачи, вагуља је била за пруће које се резало за плетење кошара. Све ово и исполац и весло је наслоњено на пресу јер не можемо раздвојити рит од вина које нам је давало енергију за све. У рит се увек ишло са најмање литром вина – рекао је Продановић. Баш као некада, сви учесници и гости пударине отишли су коњским запрегама на обронке изнад Бијелог Брда. Уз звук чегртаљке, потцикивање и љубовање, стари обичај чувања грожђа приказан је у винограду брачног пара Славујке и Лазара Нешића. Вредни домаћини угостили су све учеснике ове за њих посебно драге манифестације.

- Ми смо по други пут домаћини пударине и велика је част посебно када видимо колико је велик одазив. О пударини знамо из приче наших старих јер баш када сам ја била та која би могла у пударину она је престала да се дешава. Знам да су девојке ишле да чувају винограде, али није било толико потребе да се они чувају јер лопова није било. Више су оне тамо чекале своје симпатије да се с њима друже - објашњава Славујка Нешић. Њен супруг Лазар ишао је у пударину, али био је сувише млад и девојке га још увек нису посебно занимале. Ипак, добро се сећа када је као дечак гледао пударе и понекад их пратио у винограде.

- Имао сам 15 година када је тај обичај још био жив и пударину добро памтим. Био је то један јако леп обичај, весеље у планини, певало се и Гастро екипа Бијело Брдо

играло, увече би се ишло кроз село уз музику и песму. Много је љубави у виноградима настало, касније и бракова и деце. Чак су из околних места долазили момци и касније би се женили младим пударицама - присећа се Лазар. „ГАЋАРЕЊЕ“ У Бијелом Брду дружење пудара и пударица називају гаћарењем. Због овог посебно драгог дела старог обичаја написани су многи стихови, а један од најпознатијих је: „Пударица пударину клела што се њена кецеља напела“. Данас пударске песме рецитују и стари и млади, певају се бећарци и изводе их фолклораши, а најслађе се смеју они који су те стихове проживљавали и сведочили пударењу и гаћарењу. Пударење је, према сећањима старих мештана Бијелог Брда, била прилика да девојке изађу из својих кућа и ослободе се родитељске контроле. Готово два месеца у виноградима су пударице обављале разне послове како би одбраниле грожђе од штеточина и лопова, те уредиле винограде и мале

колибе у којима би ноћиле и припремале храну. Наравно да су девојке које саме без родитељског надзора бораве у виноградима будиле интересовање младића. Они би их обилазили, дружили би се у виноградима и настајале би нове симпатије и сећања за цео живот. Након повратка из винограда на позорници испред Етно куће одржан је културно уметнички програм. Учествовали су KУД „Дворови“ из Републике Српске, KУД „Бранко Радичевић“ из Даља, СKУД „Ј.Ј. Змај“ те браћа Пилиповић из Kрагујевца. Ове године пударини су присуствовали бројни гости међу којима Удружење жена „Бели Анђео“ из Дворова, удружење „Никола Тесла“ из Kрагујевца, делегација из побратимског места Мрчајевци те делегације свих пододбора СKД „Просвјете“ из села у окружењу и по први пут KУД „Дворови“ из Дворова.

- У нашим крајевима не постоји обичај пударења, ово је за нас новина и веома нам је лепо. Бјелобрдци су одлични и као гости и као домаћини. Kод нас су били већ неколико пута на Међународној смотри фолклора где су се појављивали са гастро екипом и KУД-ом и увек су нам били драги гости тако да смо постали велики пријатељи и надам се да ће се идуће године остварити наш сан и да ћемо потписати повељу о братимљењу - рекао је председник KУД-а „Дворови“ Зоран Ранкић. Музичку подршку пударима, од самог почетка па до краја овогодишње манифестације пружио је Тамбурашки састава „Дунавске зоре” из Борова.

Kоњогојско удружење „Драва”, удружење грађана „Теа” и гастро екипа из Бијелог Брда били су носиоци „Бјелобрдске пударине“ и обогатили је многобројним обичајима, ручним радовима и укусном храном. Овогодишњу манифестацију својим је присуством увеличао и епископ осечкопољски и барањски Херувим који је присуствовао културноуметничком програму и благословио богату вечеру којом је пударина завршена. Јадранка Јаћимовић Иван

16 ДОГАЂАЈИ

12.9.2018. / ИЗВОР 200

ОСВЕЋЕН НАЈСТАРИЈИ ХРАМ У ЕПАРХИЈИ ОСЕЧКОПОЉСКОЈ И БАРАЊСКОЈ

НОВИ СЈАЈ ХРАМА У КОПРИВНИ

П

рвог дана у септембру, на православни празник Светог мученика Андреја стратилата, освећен је и троносан храм Рођења Пресвете Богородице у Копривни. Чин самог освећења и троносања овог православног храма обавио је владика осечкопољски и барањски Херувим уз саслужење више свештеника ове епархије. Копривна је насеље које територијално припада општини Шодоловци и најстарије је насеље у околини које се помиње 1377. године. Сам свети храм је из периода са краја 13. века, а претпоставља се да је једно време овде био и православни манастир.

- За мене лично ова светиња је заиста једно посебно богатство јер у осамнаестој години свештеничке службе ово је друга светиња коју освештавам. Такође, ово је велики догађај и за моје парохијане, али и за цео српски народ у целости - истакао је надлежни парох протојерејставрофор Миљен Илић. Данас у Копривни има свега 17 православних домова и то је такође једно од многобројних насеља које није мимоишао тренд исељавања. Храм се налази у оквиру месног гробља, у близини два археолошка налазишта, а током последњег рата био је на самој линији разграничења па је као такав претпрпео и огромна разарања од стране хрватске војске иако се ради о сакралном објекту високе споменичке категорије, који је још 1969. године стављен под заштиту Регионалног завода за заштиту споменика културе у Осијеку.

- Сама обнова храма почела је 2010. године са археолошким истраживањима, а интензивно се на њему почело радити 2012. године да би прошле године били завршени радови. Храм је пуних 16 година био без крова, изложен свим временским непогодама, природа је учинила своје, а Господ се и кроз њу показао људима тако што је једна грана дрвета које је расло у олтару ударала у

зид са којег је отпао малтер и појавила се икона Пресвете Богородице која је била подстицај и за обнову овога храма - нагласио је прота Илић. МОШТИ КНЕЗА ЛАЗАРА У ЧАСНОЈ ТРПЕЗИ Храм је током векова свог постојања страдао у више наврата, не само 1991. године. Најпре за време Турака, а потом и током Другог светског рата када је претворен у римокатолички. Његову обнову помогли су Министарство културе Републике Хрватске, Управа за верске заједнице Републике Србије, општина Шодоловци и верни народ ове парохије.

- Издвојили смо доста средстава за обнову овог храма из нашег скромног буџета, а наше комунално предузеће, поготово у последњих месец дана, уложило је надљудске напоре како би се средио простор око цркве. Најбитније је да

смо ми овај посао завршили, лично сам пресрећан и презадовољан, а верујем и да су наши мештани задовољни са свим што је до сада урађено - рекао је начелник општине Шодоловци Миле Злокапа. Након освећења и троносања храма, те полагања моштију Светог кнеза Лазара у часну трпезу, служена је и света архијерејска литургија по чијем се завршетку верном народу обратио и владика осечкопољски и барањски Херувим.

- Велика је то љубав Божија која се данас излила овде, јер овај храм је био срушен и разорен, али милошћу и благодати Божијом, добротом свих људи који су помогли да се овај храм обнови, он је данас заблистао светлошћу којом треба да зрачи и светли сваки свети храм зато што је храм место Божије, дом молитве, храм је место нашега прображења. Једино у храму Божијем ми можемо стећи преображај душе, можемо се сусрести са Богом и то на најлепши и најбољи начин, онако како су нам то оставили наши свети преци нама у наслеђе. Они су увек у светим храмовима кад год су зидали и градили, знали да се једино у храму Божијем може остварити најприснији однос човека са Богом. То је тај личносни однос који ми треба да градимо са самим Богом, али пре свега једни према другима - истакао је у својој беседи владика. У културно-уметничком програму по завршетку свете литургије учествовали су камерни хор ВСПД „Јавор“ и чланови Етно групе „Ђурђевак“, а чину освећења и троносања храма у Копривни присуствовали су бројни представници друштвеног и политичког живота Срба са простора источне Славоније, Барање и западног Срема. С. Секулић

КУЛТУРА 17

ИЗВОР 200 / 12.9.2018. ОДРЖАНА 27. МЕЂУНАРОДНА ЛИКОВНА КОЛОНИЈА У БОРОВУ

ДОБРА СЛИКА МОЖЕ НАСТАТИ САМО У УГОДНОЈ АТМОСФЕРИ

У

Борову је протеклог викенда одржана 27. Међународна ликовна колонија на којој је учествовао 21 ликовни уметник из Хрватске, Србије и Босне и Херцеговине. Ликовњаци су ове године дошли из Сомбора, Врњачке Бање, Пивница, Новог Милошева, Београда, Осијека, Вуковара, Панчева, Тузле уз неколико домаћих сликара из самог Борова. Ова тродневна манифестација је одржана у оквиру Дана Борова 2018. у организацији КУД-а „Бранислав Нушић“.

- Велики је интерес за ову нашу Колонију. Још је људи хтело да дође, али нисмо били у могућности да их примимо и угостимо. Најбитније ове године је да смо овде окупили и пет младих уметника. То значи да ова колонија има смисла и своју будућност. Јако нам је битан интерес младих и видимо да они имају и жељу да учествују – каже председник боровског КУД-а Радо Босић. Међу младим уметницима и уметницима који су наступили на овогодишњој колонији била је и Јелена Лазић (18) из Вуковара. Ова сликарка већ је одржала самосталну изложбу, а на колонији учествовује по други пут.

- Радим техником уља на платну, а одлучила сам се за мотив пољане на којој доминира једно стабло док у позадини долази олуја. Иначе ми је акрил примарна техника, али тренутно испробавам мало и драго ми је што на овој колонији има учесника који увек сликају са уљима. Они ми дају разне савете и од њих пуно учим. Сви заједно се трудимо да међусобно размењујемо савете и искуства, да буде забавно и да буде угодна атмосфера јер само у таквој атмосфери се може

направити добра слика – прича Јелена. Уз бројне ликовњаке, аматере и професионалце, који се боровској колонији враћају из године у годину, сваки пут се нађе и неко ново лице. Ениса Пилавџић из Тузле била је једна од оних који су у Борову први пут, а за манифестацију каже да је то све оно како она замишља да једна колонија треба да изгледа, од дружења до интензивног креативног рада.

- Колоније су нешто посебно и волим ићи на њих. Ту се ми уметници осећамо „нормално“, а можете и да видите шта је оно што други раде.

Јелена Лазић

Сва дружења уметника су нешто лепо што треба доживети. Живим од сликарства и онда приватно врло често радим на неку туђу инспирацију, а када дођем на колонију онда радим нешто за своју душу и нешто што није комерцијално и брзо допадљиво. Овог пута сам хтела на један специфичан начин да дочарам Дунав и његову обалу – рекла нам је Ениса. Ениса Пилавџић

Сви уметници који су наступили на овогодишњој Колонији оставили су боровском КУД-у вредне радове који ће убудуће красити галерију, а неке од њих ће моћи купити и грађани када на јесен буде организована изложба. Никола Милојевић

18 КУЛТУРА

12.9.2018. / ИЗВОР 200

ЕТНО АНСАМБЛ „ЂУРЂЕВАК“ ПРОС ЛАВИО ПЕТ ГОДИНА ПОСТОЈАЊА

ЂУРЂЕВАК ЈЕ ЗАДОВОЉСТВО АЛИ И ОБАВЕЗА

Ч

увари традиционалне српске музике Етно ансамбл „Ђурђевак“ су у Дому културе у Боботи 1. септембра угостили етно групу „Траг“ и пред домаћом публиком прославили пет година рада и ентузијазма због којег је овај ансамбл данас препознатљив и јединствен на простору источне Хрватске.

- Ђурђевак је једна колективна жеља нас са простора источне Хрватске да остваримо дубљу повезаност са нашом прошлошћу, са нашим идентитетом. Ми смо група аматера која се са великим жаром труди да обави посао професионално и да на што бољи начин ту музику предочи људима. Ђурђевак тренутно има десет чланова, заједно са вокалним и инструменталним делом ансамбла. Наступамо и појединачно, само вокални или само инструментални део. Наши планови тренутно обухватају припрему за етно фестивал у Бајмоку и велика нам је жеља ове године посветити се више севдалинкама као једној врсти етно песме и наравно неговати репертоар који смо до сада већ изградили - каже уметнички руководилац групе „Ђурђевак“ Јелена Ајдуковић. Неговање српске традиционалне музике у малој средини у Хрватској је специфичност која доноси и суочавање са бројним проблемима. Kао највеће потешкоће у раду „Ђурђевка“ Ајдуковић наводи мању заинтересованост младих за ову врсту музике.

- Другачије време донело је другачије афинитете. Ипак имамо и млађе чланове, односно имамо чланове свих узраста тако да се за сада добро носимо и с тим потешкоћама - рекла је Ајдуковић. Током пет година самосталног рада Ђурђевак је многима приближио ову врсту музике. Kонцерт у Боботи показао је да младости не недостаје. Раме уз раме пуних 45 минута и млађи и старији чланови етно групе извели су богат репертоар старих народних песама. На своје вокалне способности Етно група Траг - Бања Лука

Етно ансамбл Ђурђевак - Бобота

подсетила је и накадашња чланица Ђурђевка Александра Вукадиновић, данас студенткиња музичке педагогије у Осијеку.

- Ја сам у уметничком и сценском смислу стасала у „Ђурђевку“ и некако развила ту социјалну страну коју већина деце у том узрасту нема. Уз све те људе сам стасала, упознала нове особе, пријатеље и познанства за цео живот. Сваки наступ и свака проба носи своју причу, тако да пуно тога ми је остало у срцу. Иако већ годину дана нисам у Ђурђевку, слушам и пратим сваки наступ и радо сам гост - рекла је Александра. Председник етно анасамбла „Ђурђевак“ Бранислав Барвалац истиче да није лако водити музичку групу, али да је од тешкоћа много веће задовољство које због тога осећа.

- Није лако јер треба држати све конце у рукама, пуно је обавеза. Све су деца школског узраста, потребно је прилагодити пробе и наступе са програмом школе. Ипак велико је задовољство, поготово када имате могућност да сарађујете са једном таквом групом као што је етно група „Траг“ за коју је, верујем, свако ко се бави овом врстом музике чуо и који су реномирани и препознатљиви. Ако су они пристали да дођу и буду нам вечерас гости онда вероватно и наш рад вреди – рекао је Барвалац. ГОСТИ СТИГЛИ ИЗ БАЊА ЛУКЕ Етно група „Траг“ из Бања Луке је током 15 година постојања снимила два албума, одржала више од

600 концерата на неколико континената, а првог септембра први пут посетила је Боботу где су чланови ове познате групе уживо чули и видели етно ансамбл „Ђурђевак“.

- Ово је наш први концерт у Боботи и јако смо срећни што смо вечерас били гости Ђурђевка. Они су за нас откровење и први пут сам их слушала уживо. Нажалост ова сцена није толико заступљена у медијима, мада мислим да се ситуација поправља. Откровење су из разлога што у овој средини бавити се таквом врстом музике је заиста подвиг.

Kод нас је то лакше, јер Бања Лука је ипак град, ово је подвиг и одушевљени смо. Послушали смо цео концерт и стварно су феноменални казала је уметнички руководилац групе „Траг“ Валентина Милетић. Група „Траг“ је вокално-инструментални састав који негује традиционалну музику Балкана на модеран начин, у припреми је њихов трећи албум назива „Траг и пријатељи“.

- Постојимо 15 година и наша основна мисија је да покушамо пронаћи старе већ помало заборављене песме и да их донесемо у новом руху. Да их приближимо младим људима, новим генерацијама и да на неки начин утиснемо дух нашег времена како би те песме биле и даље народне и биле живе и како би им пружили прилику да их чују људи и ван простора наше земље - рекла је Милетић. Својим су наступом гости из Бања Луке одушевили публику и Ђурђевку дали значајну подршку. Етно група из Боботе ниже наступе на бројним фестивалима етно музике у Хрватској и ван ње где на најбољи начин представљају српску заједницу са ових простора. Прошле године издали су свој први ЦД, а већ у наредних неколико месеци очекује нас нови албум овог састава. Јадранка Јаћимовић Иван

19

ИЗВОР 200 / 12.9.2018. ОДРЖАНА ЈЕДАНАЕСТА СИЛАШКА „СИЛАШИЈАДА“

ОД ОЈКАЧЕ ДО СПОРТА

КУД Зора Силаш

Т

радиционална, једанаеста по реду манифестација „Силашијада“ одржана је у Силашу у организацији тамошњег Kултурно-уметничког друштва „Зора“. Велики број учесника и посетилаца окупио се у дворишту и згради културног центра. Осим као смотра фолклора, ова манифестација садржава и такмичења у старим традиционалним спортовима, представљање рукотворина и обичаја те избор за најлепшу девојку у народној ношњи. Тако је публика могла да ужива у традиционалним спортовима попут камена с рамена, скока у даљ из места, потезању конопца, обарању руке и штефетним тркама „на кркаче“ и у џаку. Право учешћа имали су чланови домаћих и гостујућих KУД-ова. Осим домаћег KУД-а, у програмима су учествовали и СKД „Просвјета“ из Загреба, њен пододбор из Слатине, затим СПKД „Просвјета“ из Средње Слатине у Републици Српској и „Чувари српских обичаја“ из Медине у Мађарској. Занимљиво је да је друштво из Мађарске престављало дечје певачко друштво чији су сви чланови Мађари, али певају на српском језику.

- Младе је у Загребу данас веома тешко привући јер имају више избора, него њихови вршњаци у руралним срединама који због мањка избора бирају фолклор. Чланови KУД-а су Срби са свих страна Хрватске који су се доселили у Загреб, углавном садашњи и бивши полазници православне гимназије – каже Латиновић. Ово друштво је у Силашу изазвало пажњу јер су се представили и „ојкачама“ које је ових дана веома атрактивна медијска тема у Хрватској.

ЧУЛА СЕ И „ЗАБРАЊЕНА“ ОЈКАЧА По први пута на „Силашијади“ наступило је Српско културно-уметничко друштво „Просвјета“ из Загреба. Осим фолклорном групом, представили су се и својим певачким друштвом. Стојан Латиновић, члан ове групе, каже како је друштво некада бројало и више чланова.

Чувари српских обичаја из Медине

- У уторак у Загребу имамо трибину на тему „ојкаче“ коју ће водити наш познати новинар Саша Kосановић и биће релавантни људи, стручњаци за ту тему. Надамо се да ће трибина бити веома посећена и да ћемо ту видети како даље с овом врстом певања које је заштитио и УНЕСКО као нематеријалну културну баштину. И даље чекамо одговор на писмо које смо им послали и надамо се њиховом разумевању – закључује Стојан Латиновић разговор на тему „ојкача“. Задовољна одазивом публике и учесника, али и одржавањем традиције задовољна је била и заменица председника домаћег KУД-а „Зора“ из Силаша Бранка Kаран.

- Тешко је све ово да се организује јер је почела школа и друштва нису још почела с радом. Нажалост, поједина друштва се осипају и престају с радом. Ипак, уз помоћ старих пријатеља и познаника идемо даље и не одустајемо. Радимо на томе да примимо што већи број младих. Доста путујемо и забављамо се. Управо смо данас заказали и два гостовања – прича Бранка Kаран.

KУД „Зора“ је једино културно-уметничко друштво с подручја општине Шодоловци и зато имају и чланове који нису из Силаша. Једна од њих је и Вања Малетић из Шодоловаца.

- Фолклором се бавим већ једно пет година. Одлучила сам се за овај KУД јер је једини на подручју наше општине и након једног њиховог наступа имала сам жељу да будем део тога. Најомиљенији наступи су ми били такмичење у Врњачкој Бањи и гостовање у Грчкој – каже Вања. Награду за најбољу народну ношњу освојила је традиционална ношња коју је носила чланица СKД „Просвјета“ из Средње Слатине у Републици Српској. Душан Велимировић

20 ФЕЉТОН

12.9.2018. / ИЗВОР 200

ФУДБАЛСКИ К ЛУБОВИ ИСТОЧНЕ С ЛАВОНИЈЕ, БАРАЊЕ И ЗАПАДНОГ СРЕМА (11) ЈЕДАН ОД НАЈСТАРИЈИХ АКТИВНИХ ФУДБАЛСКИХ К ЛУБОВА НА ОВОМ ПОДРУЧЈУ ЈЕ БОРОВСКА С ЛОГА КОЈА ЈЕ ИЗНЕДРИЛА НА ДЕСЕТИНЕ ДОБРИХ ФУДБАЛЕРА Пише: Срђан Секулић

ЦРНО-БЕЛА СЛОГА

Слога, 1948. године

ТРИ ПУТА „ДОБАР ДАН“ Фудбал се у Борову играо до избијања рата, а једна утакмица одиграна је и под окупацијом када је Ђорђе Сремац, тада активни играч који је касније погинуо у партизанима, уговорио утакмицу са клубом са Лужца где се и одиграо овај сусрет.

- Ту утакмицу почели смо са поздравом „Добар дан“, не са оним поздравом с којим смо започињали сваку утакмицу три пута „Здраво“, али не и са новим усташким „За дом спремни“, каже деда Ђорђе.

ЈЕДНА УТАКМИЦА ТРИ ПОЛУВРЕМЕНА

Т

К

ао и у већини места и у Борову фудбал је почео да се игра пре него што је званично основан фудбалски клуб. По једној теорији прва лопта у Борово стигла је бродом са Дунава 1925. године, а донели су је чешки бродари који су фудбал заиграли на боровској обали. Годину дана касније у овом месту основан је Спортски клуб Хајдук који ће неколико година потом променити име у ово које и данас носи – Слога. Оснивачи клуба били су гимназијалци и занатски радници Немања Машић, Никола Никачевић, Вељко Обрадовић и Небојша Булић.

- У самим почецима клуб није имао своје дресове нити копачке. Лопту су добили од, једни кажу Чехословака, а ја имам податке да су то били Енглези, који су пловили Дунавом и овде су застали и Боровцима оставили једну лопту. Први дресови Слоге били су црно-бели и те клупске боје наш клуб је задржао до данас - каже хроничар боровског фудбала и најстарији живи играч боровске Слоге Ђорђе Миросављевић. Због великог интересовања за фудбал, али и развојем овог места након подизања фабрике тридесетих година прошлог века, у Борову се поред Слоге оснивају још два клуба који су носили имена „Четник“ и „Боровски спортски клуб“, односно „БСК“. Ова два клуба била су активна до избијања Другог светског рата. У предратно време Слога није била укључена у неко званично такмичење, углавном су се играли пријатељски сусрети, а највише турнири који су били организовани како у Борову, тако и у околним местима Трпиња, Бобота, Пачетин, Бршадин, али и у местима са друге стране Дунава у Бачкој. Од тада до данас Борово је променило три локације

на којима су били фудбалски терени.

- Прво игралиште било је на месту где се данас налази наша Основна школа. То место се звало „Спајинска башта“ која је била необрађивана и користила се за игралиште. Са почетком грађења нове школе игралиште је пренешено на наше Ледине које се налазе на крају села према Даљу, на простору који је коришћен за домаћу стоку. Овде се играло све до почетка Другог светског рата, односно након рата када је добијен простор од црквеног одбора, испред нашег храма на којем је подигнут нови фудбалски терен. У првим годинама терен је био постављен у смеру истокзапад, а почетком педесетих година игралиште је окренуто у смеру север-југ које је било уређено по званичним прописима и на отворењу тог терена прву утакмицу са Слогом одиграо је први тим Црвене Звезде - истакао је деда Ђорђе Миросављевић.

Слога, 1950. године

реће полувреме код фудбалера је обично оно када заврши утакмица и када се сви окупе око стола и међусобно се друже. Ипак, Боровци су једном приликом одиграли три полувремена у оквиру једне утакмице.

- Због великог и искреног пријатељства између два клуба и навијача Борова и Бођана, једног дана 1953. године долази у Борово председник и секретар клуба из Бођана на договор са нашом управом. Они нас тада позивају да код њих гостујемо за Петровдан, њихову црквену славу и да одиграмо утакмицу са клубом „Тврђава“ из Оџака. Ми то прихватамо и одлазимо у Бођане и како се приближавао термин одигравања утакмице играча Тврђаве није било. Две управе се договарају да утакмицу почну Слога и Бођани и ми у првом полувремену поведемо са 2:0. У међувремену играчи Тврђаве долазе и са њима настављамо друго полувреме да би они потом тражили да се одигра цела утакмица на шта ми пристајемо и побеђујемо у том сусрету са 2:1, сећа се деда Ђорђе Миросављевић.

21

ИЗВОР 200 / 12.9.2018. Слога, 60-тих година

БУНДЕВА УМЕСТО ЛОПТЕ

М

ногобројне анегдоте и доживљаји са терена пратили су сваки клуб па тако и Слогу. Старији играчи и данас препричавају једну од најранијих.

- Играла се утакмица у једном од околних места и лопта је отишла у кукурузе који је био близу терена. Један од наших најбољих играча, Јовица Сремац, који је отишао по лопту, уместо ње узео је бундеву и исту је набацио на главу, али не свом играчу него противничком. Наравно, био је искључен са те утакмице, истакао је Мићун Ненезић.

Након рата клуб се укључује у тадашња формирана такмичења унутар фудбалског подсавеза Осијек. Већ у сезони 1948/49. у оквиру треће групе овог подсавеза осваја прво место, а потом се такмичи у Обласној фудбалској лиги. Идентичан успех понавља 1952. и 1956. године, а потом се пет сезона такмичи унутар новоформираног фудбалског подсавеза Винковци. По формирању вуковарског савеза одмах у првој сезони 1964/65. Слога осваја прво место унутар Општинске лиге Вуковар и пласира се у Славонску фудбалску зону. Овде се са променљивим успехом такмичи седам година када испада у Општинску лигу Вуковар, али већ у другој сезони унутар ове лиге поново осваја прво место 1974. године и пласира се у Славонку фудбалску зону - подравска група. Свој зенит Слога је достигла средином осамдесетих година када је постала члан и такмичила се унутар Регионалне фудбалске лиге Славоније и Барање – група север. По избијању рата почетком деведестих и након формирања крајинских лига Слога се током целог тог периода такмичи унутар Прве фудбалске лиге. Због свог предратног статуса, након реинтеграције и укључивања у жупанијски систем такмичења, Боровци играју у Првој жупанијској лиги Вуковарско-сремској. Међутим, овде остају само једну сезону када испадају у Другу жупанијску лигу, а повратак у највиши жупанијски ранг уследио је тек 11 година касније након освајања првог места у Другој жупаниској лиги група Вуковар у сезони 2009/10. Овај пут у жупанијској елити остају две сезоне када поново испадају у Другу лигу где се и данас налазе. Из овога се види да су златне године црнобелих из Борова биле шездесете, седамдесете и осамдесете године прошлог века када су се такмичили са многобројним клубовима из целе Славоније и Барање, међу којима и са винковачким Динамом, Шпартом из Белог Манастира, Боровом, Белишћем, вуковарском Слогом, клубовима из Славонског Брода, Осијека, Нашица итд. Играла је Слога како првенствене тако и пријатељске утакмице и са клубовима из Батине, Дарде, Доњег

Михољца, Валпова, Ђакова, Шида, Бача, Оџака, Апатина, Жупање, Бечеја, Шапца, Земуна, Суботице, Сремске Митровице, Сомбора и других места.

- Наш највећи ривал била је Шпарта из Белог Манастира. То је било велико ривалство, али и велико пријатељство између наша два клуба. Уз Шпарту могу да кажем да нам је велики ривал била и Слога из Вуковара, али све је то било у једној граници нормале и спортски - истакао је дугогодишњи играч и тренер Слоге Мићун Ненезић. ПРВА НОЋНА УТАКМИЦА

оставили изузетан печат у клубу, а били су познати и међу љубитељима фудбала у широј околини. У једном боровском билтену из 1996. године помиње се да је по многима најбољи играч Слоге свих времена био Јовица Сремац, а у првих 11 свих времена Слоге да улазе: Шехалић, Л. Ајдуковић, С. Сремац, Ј. Ајдуковић, Б. Чавић, Вујновић, Љ. Ајдуковић, Миросављевић, А. Сеферагић, Ј. Сремац, М. Ненезић. Ту су и Д. Мартиновић, Јаковљевић, Вуковић, Лернер, Марковић, Дафинић, Раказовић, Дурајлија, Тодорчић, Марељ, Шаркић, али и Поповић, Новаковић, Иванић, Максимовић, Р. Јаковљевић, С. Чавић, Л. Чавић, Јеремић, Попадић, Ј. Вуковић, Миленковић, Цетина, Пушкар, Живановић, Радиговић, Ј. Ненезић. Име клуба прославиле су и млађе селекције пионира и јуниора који су често у својим лигама освајали прва места. Успех није изостајао ни код селекције ветерана који имају дугу традицију у клубу.

- Ветерани су формирани седамдесетих година када је моја генерација престала активно да игра фудбал, али смо ипак хтели да задржимо један континуитет. Иако смо тада по годинама били најстарији у лиги неколико сезона смо били прваци, нагласио је Ненезић. Данас су у оквиру боровске Слоге активне четири селекције: пионири, јуниори, сениори и ветерани и један је од ретких клубова на овом простору који још увек може да се похвали толиким бројем селекција.

Од реномираних клубова свакако се издвајају утакмице са Црвеном Звездом која је два пута гостовала у Борову педесетих година прошлог века као и са Партизаном који је био гост, али и домаћин Бороваца који су у Београду на стадиону ЈНА чак и повели са 1:0 поготком нашег саговорника Ђорђа Миросављевића, али је ипак ова утакмица на крају завршила у корист београдских црнобелих резултатом 3:1. Последња таква утакмица одриграна је пре две године на обележавању девете деценије од оснивања клуба против новосадске Војводине. У историју Слоге свакако златним словима биће уписан 15. август 1947. године када је у Борову одиграна прва ноћна фудбалска утакмица након Другог светског рата, односно у новоформираној СФРЈ. Иницијатива да се ова утакмица одигра потекла је од секретара клуба Бошка Ћирића, а за ту потребу из шумарије су на реверс донете дрвене бандере на које су постављене сијалице и рефлектори. Ривал Слоги на тој утакмици била је Шпарта из Белог Манастира, а на њој се окупило преко две и по хиљаде гледалаца. Слога је победила са 4:2, а о овој утакмици писала је и београдска „Борба” којој је извештај послао тадашњи играч Ђорђе Миросављевић. Црно-беле боје боровског клуба Слога, 70-тих година носили су многобројни играчи који су

22

12.9.2018. / ИЗВОР 200

ПАРАСТОС НА СРПСКОМ ВОЈНИЧКОМ ГРОБЉУ “АЛЕЈА” У ВУКОВАРУ

Н

а српском војничком гробљу “Алеја” у Вуковару, у суботу 8. септембра, одржан је парастос и помен за све жртве рата у овом граду. И овогодишњи парастос уприличили су Веће српске националне мањине Града Вуковара и Српска православна Црквена општина вуковарска. У присуству чланова породица пострадалих, бројних суграђана и представника друштвеног живота Вуковара началствовао је, архијерејски намесник вуковарски, парох Прве парохије вуковарске Саша Кузмановић уз саслужење пароха негославачког Драгомира Живанића,

боровонасељског Слободана Блажића, сотинског Миладина Спасојевића, сремсколазачког Саве Симића и пароха Друге парохије вуковарске Вукашина Цветојевића. Након молитве, прота Кузмановић одржао је поучну беседу, говорећи о животу и смрти и њиховом поимању у животу хришћана, а у име Већа српске националне мањине присутнима се обратила и председница Већа Мирјана Орешчанин.

- И ове године окупили смо се на овом месту да одамо почаст и да се сетимо наших мртвих. Наша је обавеза да овде долазимо, да будемо уз

ИН МЕМОРИАМ

СТЕВАН ГРБАТИНИЋ 1939-2018 У Вуковару је преминуо Стеван Грбатинић истакнути вуковарски спортски радник и дугогодишњи професор у Економској школи у Вуковару. Стеван Грбатинић рођен је у Вуковару 8. јула 1939. године. У родном граду завршио је Основну школу и Гимназију, а на загребачком Филозофском факултету завршио је студиј југословенске књижевности и француског језика. По повратку у Вуковар запослио се у Економској школи, а радио је и у образовању одраслих. Десет година био је на челу вуковарског СИЗ-а (Самоуправна интересна заједница) за спорт где је дао немерљив допринос развоју спорта у овом граду. Професионално се бавио одбојком. За време

студија у Загребу играо је за тамошњу „МладостМонтер“, а био је и државни репрезентативац и дугогодишњи тренер вуковарског одбојкашког клуба који је изнедрио неколико врхунских одбојкаша и репрезентативаца Југославије. Стекао је и звање савезног тренера. Волео је Дунав и био је активан и као риболовац. У родном граду уживао је изузетан углед и био је веома поштован човек. Његовој породици и пријатељима искрено саучешће. Нека му је вечна слава и памјат!

чланове породица наших пострадалих сумештана и да не дозволимо да се они забораве - рекла је Орешчанин. Након парастоса венце испод централног крста у Алеји положили су представници Удружења породица несталих и убијених српских цивила “Против заборава”, представници Већа српске националне мањине Вуковара, Заједничког већа општина, Самосталне демократске српске странке и Демократског савеза Срба. С. Бубало

23

ИЗВОР 200 / 12.9.2018.

ИМПРЕСУМ

И ЗВО Р ЛИСТ ЗАЈЕДНИЧКОГ ВЕЋА ОПШТИНА - ВУКОВАР

РАДОЈЕ КУКИЋ

ив из ж е к Сл и

ота

Број 200

ГОДИНА XII Вуковар, 12. септембар 2018.

Издавач:

Заједничко веће општина, Вуковар

За издавача:

Срђан Јеремић, председник ЗВО-а

Главни уредник: Славко Бубало

Редакција: Вуковар; Никола Милојевић, Срђан Секулић,

Јадранка Јаћимовић-Иван, Душан Велимировић; Бели Манастир; Зоран Поповић, Стана Немет; Книн; Васка Радуловић

Фотографија:

Срђан Секулић, Дарко Ковач, Душан Велимировић, Зоран Поповић, Никола Милојевић, Срђан Рончевић

Графичка припрема: Срђан Рончевић

Штампа:

“Glas Slavonije” d.d. Osijek Улица Хрватске Републике 20

Адреса редакције:

Еугена Кватерника 1, Вуковар Тел: 032/416-667 Факс: 032/422-755 е-mail: urednik.izvor@gmail.com Izvor.zvo@gmail.com web: www.tvprodukcija-zvo.com

Лист суфинансирају:

Савет за националне мањине Владе Републике Хрватске, Министарство културе Републике Србије и Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама АП Војводине

Дистрибуција за АП Војводину: Press international Проф. Грчића 1V, Нови Сад

Излази сваких 14 дана Тираж: 8000

Насловна страна: Илустрација

Црта: Вујадин Лукић Vulle

Текст: Душан Велимировић

24 КУЛТУРА

12.9.2018. / ИЗВОР 200

ОДРЖАНО БОРОВСКО ВЕЧЕ РОКА

СВИРКА ДОБРА, ПУБЛИКЕ БЕЗОБРАЗНО МАЛО Кат Повс

Д

а рок музика, бар када је о Борову реч, нема светлу будућност показало се 7. септембра када је у овом месту одржано традиционално вече рока, односно „Борово Рок најт“. Наиме, одазив публике био је изузетно лош иако су се организатори, боровско удружење младих БУМ и општина Борово, заиста подрудили да одрже ниво па су и ове године ангажовали две веома добре Рок групе. Прва, Кат Повс (Мачје шапе) је стигла из Дарувара, а друга Барфјалс (Барске мушице) која је прошле године у Борову била предгрупа чувеног Ван Гога долази из Новог Сада.

- Овакве догађаје није нимало лако организовати. Прошле године био је Ван Гог па смо и ове године покушавали да доведемо неко звучно име попут Галије, Ју групе или Кербера, али за тако нешто нисмо имали средстава. У Вуковару више готово да и нема бендова који редовно свирају, а ова манифестација је и била замишљена на начин да се нашим локалним бендовима да прилика за добар наступ тако да смо били принуђени да идемо у ширину. Мислим да смо ипак успели да публици и ове године обезбедимо добру свирку јер ове две групе, различите по жанру који негују, нуде заиста добру свирку. Борово баш и није познато као некакво место Рока, али наступ Ван Гога прошле године је то донекле променио. Наравно, тај стандард је тешко одржати, али ми се трудимо да одржимо традицију – рекао је уочи концерта Душан Велимировић, један од организатора Борово Рок најта. Иако, што се тиче доласка публике, вече није

обећавало, наступ Кат Повса био је заиста право откровење. Жестоки рокабили, одличан бенд са изврсним басистом, бубњарем, гитаристом и вансерисјким певачем, одушевио је све оне који су одлучили да дођу. Иако малобројна, публика је сваку изведену песму пропратила овацијама.

- Први пут смо овде, а иначе највише свирамо по Аустрији, Словенији, у Загребу, по Јадрану и радимо ево већ осам година. Свирамо углавном обраде музике из педесетих година, али су све те песме обрађене на наш начин тако да смо их готово и присвојили. Рокабили је врло позитивна музика, музика за плес, и са собом доноси много позитивних емоција и зато је публика добро

прихваћа – рекао је пре наступа Јосип Мартиновић који у бенду пева и свира ритам гитару. Како је наступ Кат Повса одмицао и публика је лагано долазила, али њихов број није нарастао на више од шездесетак најватренијих заљубљеника рока. Други бенд ове године, чини се, није био толико убедљив као претходне, али је ипак солидно одрадио свирку. Пробраним домаћим стварима држали су малобројну публику на окупу све до краја концерта.

- Прошле године била је одлична атмосфера захваљујући наравно чињеници да смо били предгрупа Ван Гогу. То нам је заиста пуно значило и била нам је велика част. Вечерас ћемо углавном свирати домаћи, такозвани Ју рок репертоар. То и публика у Новом Саду, где редовно свирамо барем једном месечно, највише воли па смо и ми некако слично опредељени. Надам се да ће публика уживати – рекао је Синиша Бујандрић, вокал и пратећа гитара у бенду Барфлајс. И поред врло доброг концерта у Борову у ваздуху је ипак остало да виси једно питање, а оно гласи: Како то да много људи у Вуковару и околини тврди како овде нема никаквих дешавања по питању Рок музике, да више нема свирки ни по кафићима и поготово да нема концерата, а онда се на једном оваквом дешавању појави тако безобразно мало људи? Они који то тврде, а има их доста, на тај начин не само да демантују сами себе него и обесхрабрују ентузијасте да овакве манифестације и организују. С. Бубало

Барфлајс

Следећи број Извора излази у среду 26. септембра 2018. Нову Хронику Славоније, Барање и западног Срема гледајте у петак 21. септембра на РТРС у 12:30, у суботу 22. септембра на РТС-сат у 12:30 и у понедељак 24. септембра на РТВ 1 у 14:30.