Izvor 89 by tvprodukcija zvo

и зво в о р

ISSN 1847-4454

9 771847 445002

СЛАВКА ДРАШКОВИЋ У ПОСЕТИ ВУКОВАРУ:

РЕГИСТРАЦИЈА СРПСКИХ ШКОЛА НАЈВАЖНИЈИ ЗАДАТАК

ДИСКРИМИНАЦИЈА У ВУКОВАРСКОЈ БОЛНИЦИ?:

ПАЦИЈЕНТКИЊА СЕ ЖАЛИЛА ДА ЈЕ ДОКТОРКА ВРЕЂА ЗБОГ НАРОДНОСТИ

СПЕКТАКЛ У КРЊАКУ

ЛЕПА БРЕНА ДОВЕЛА МАЛУ ОПШТИНУ У ЦЕНТАР МЕДИЈСКЕ ПАЖЊЕ

актуелно

ДИРЕКТОРКА КАНЦЕЛАРИЈЕ ВЛАДЕ СРБИЈЕ ЗА ДИЈАСПОРУ И СРБЕ У РЕГИОНУ СЛАВКА ДРАШКОВИЋ У ПОСЕТИ ВУКОВАРУ

РЕШИТИ ПИТАЊЕ ШКОЛА НА СРПСКОМ ЈЕЗИКУ

иректорка Канцеларије Владе Србије за дијаспору и Србе у региону Славка Драшковић разговарала је 12. марта са представницима Заједничког већа општина у Вуковару о низу проблема који оптерећују живот Срба у Вуковару. Један од највећих је питање регистрације школа које држе наставу на српском језику и писму. Драшковић је истакла да скоро две деценије нема политичке воље да се региструју школе које држе наставу на српском језику. - Школе нису регистроване још од 1997. године и на неки начин раде илегално, а недавно је и последњи предлог статута за српске школе одбијен са образложењем да назив не може да буде исписан и на ћирилици, а тражи се и измена члана статута који предвиђа наставу на српском језику и ћирилици. То је политичко питање јер је за израду статута кориштен статут који има италијанска мањина где без проблема стоји назив „Италијанска школа“ и све пише на италијанском језику. То ће бити једно од првих питања на наредном састанку међувладиног Мешовитог одбора Србије и Хрватске за националне мањине, који је планиран за 3. и 4. април, изјавила је директорка Канцеларије за дијаспору. Она је додала да је питање језика велико и важно и да на томе треба системски ра-

дити. Домаћин састанка, председник ЗВО-а Драган Црногорац пренео је директорки владине канцеларије Србије да Влада Хрватске избегава већ две године да именује представнике Срба у четири министарства и да би то такође требало да буде тема за разговор међувладиног Мешовитог одбора. Једно од питања о коме је било речи је и питање несталих особа о чему ће такође бити говора на заседању Мешовите комисије Србије и Хрватске. У склопу посете Вуковару Драшковић је

ВАНРЕДНИ ПАРЛАМЕНТАРНИ ИЗБОРИ У СРБИЈИ

ГЛАСАЛО СЕ И У ВУКОВАРУ

а ванредним парламентарним изборима за нови сазив српског парламента могло се гласати и на два изборна места у Хрватској и то у Амбасади Србије у Загребу и у Генералном конзулату Србије у Вуковару. За то је било потребно сакупити најмање сто пријава грађана који имају важећу личну карту, а који тренутно бораве у Хрватској. - У бирачком списку Генералног конзулата Републике Србије у Вуковару уписан је 131 бирач, излазност је била врло добра, а сами

избори протекли су без икаквих инцидената. Задовољни смо дакле, и одазивом бирача, а и самом чињеницом што смо успели да отворимо бирачко место овде у Вуковару, рекао је председник изборне комисије у Вуковару конзул Владимир Марјановић. На ванредним парламентарним изборима Српска напредна странка Александра Вучића освојила је апсолутну власт, а многе странке које су раније имале посланике у српском парламенту овај пут нису прешле цензус. Без посланика је остао и ДСС Војислава Коштунице и ЛДП Чедомира Јовановића, а лидер УРС-а Млађан Динкић је због изборног неуспеха поднео оставку. На друго место по изборном резултату позиционирао се СПС Ивице Дачића. На СНС-у је тако сва одговорност за вођење Србије у наредном мандату што јасно показује да грађани Србије желе стабилну власт и неподељену одговорност па је терет успеха као и неуспеха овај пут на апсолутним изборним победницима. С.Б.

разговарала са заменицима градоначелника Вуковара, Данијелом Станковић и Срђаном Милаковићем те члановима Управног већа вртића „Вуковар 2“. Било је речи о финансијским и кадровским проблемима који угрожавају ту установу. Драшковић је истакла да је важно да се вртић „Вуковар 2“ не само одржи, већ и да побољша свој рад. - Нама је само важно да нова кадровска решења не утичу на сам опстанак вртића. Желимо да сада вртић ради још боље и да се он одржи, рекла је Славка Драшковић. С.Б.

КРИТЕРИЈУМИ ЗА БОДОВАЊЕ ЗАХТЕВА ЗА СТАМБЕНО ЗБРИЊАВАЊЕ

бавештавамо све грађане који су поднели захтев за стамбено збрињавање да je од четврткa, 13.03.2014. године ступила на снагу Уредба Владе РХ којом су дефинисани критеријуми за бодовање захтева за стамбено збрињавање. Подсећамо све подносиоце захтева за стамбено збрињавање да су до 31. марта дужни сами да доставе Уреду државне управе у ВСЖ доказе и потврде којим доказују остваривање бодова. Уколико неко јавно тело води службену евиденцију, довољно је дати писану изјаву да се испуњавају услови за остваривање бодова и Уред државне управе ће од тих јавних тела затражити потребне исправе. Како бисте могли проверити које услове за бодовање испуњавате, Заједничко веће општина је Уредбу о бодовању поставило на својој интернет страници. За евентуална питања можете се обратити Одбору за људска права ЗВО-а или Уреду државне управе у ВСЖ. Председник Одбора за људска права ЗВО Дејан Дракулић

3 РАЗБИЈЕНЕ ДВОЈЕЗИЧНЕ ТАБЛЕ НА КАНЦЕЛАРИЈИ ДРЖАВНЕ УПРАВЕ У ВУКОВАРУ Приведено лице табле је разбило уз помоћ металног монтирача трудећи се да оштети само онај део табли на којима се налазе натписи на ћирилици. Зграда Канцеларије државне управе налази се у Жупанијској улици у непосредној близини болнице, Жупанијског суда, Државног тужилаштва и Велеучилишта Лавослав Ружичка, а начин на који је то урађено показује да се они који не подносе ћирилицу више и не труде да то чине „под окриљем ноћи“. Да ли је то због тога што су веома храбри па се не обазиру на могуће санкције или због тога што за почињено казнено дело санкција и нема, питање је на које јавност с правом чека одговор. Чињеница је да табле уништава ко стигне и како коме падне на памет јер је држава и до сада показала немоћ да се томе супротстави на одговарајући начин. Оно што јавност можда не зна је да се уништавањем табли на државним институцијама наноси огромна материјална штета држави.

ТАБЛЕ РАЗБИЈА КО СТИГНЕ

акон што је 6. марта разбијена двојезична табла на згради Хрватског завода за запошљавање то исто учињено је по трећи пут и на згради Канцеларије државне управе у петак 14. марта. Око десет сати, у по бела дана, две двојезичне табле на поменутој згради разбио је четрдесетседмогодишњак из Врбовца који је, како наводе медији, мирно сачекао полицију која га је нешто касније и привела. Маријана Маја Барабарић из Службе за односе с јавношћу Вуковарско-сремске полицијске управе изјавила је да се разбијач није опирао привођењу и да је мирно дочекао долазак полицијских службеника, као и да није био под утицајем алкохола.

СА ОПШТИНЕ БОРОВО УКРАДЕНА СРПСКА ЗАСТАВА У ноћи, између 16. и 17. марта у периоду од 1 до 2 часа после поноћи, скинута је и отуђена застава српске националне мањине са зграде општине Борово. - Кад смо дошли на посао приметили смо да нема српске заставе на згради општине. Позвали смо полицију и у разговору са њеним службеницима сазнали да они имају сазнања о починиоцима јер је полицијска патрола дежурала у центру места. Нама, засад непознате особе дошле су комбијем, скинули заставу и почели да беже пред полицијом. На путу за Вуковар испречила им се друга патрола, починиоце су привели, али заставе нигде нема. Заставу су, изгледа, у међувремену одбацили. Видећемо шта ће бити даље јер смо у контакту са ПУ вуковар-скосремском, рекао у изјави за Радио Борово, заменик начелника Душко Дробић. С.Б.

ДЕСЕТА ГОДИШЊИЦА ПОГРОМА СРПСКОГ НАРОДА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ 17. МАРТА 2004.

ПРАВДА НА ЧЕКАЊУ

лада Републике Србије ове године ће разним манифестацијама у земљи и дијаспори обележити десет година од погрома српског народа на Косову и Метохије који се догодио 17. марта 2004. године. У ноћи између 16. и 17. марта електронски медији на албанском језику известили су о погибији тројице албанских дечака који су се утопили у реци Ибар, у селу Чабра крај Зубиног Потока. Према тим информацијама, дечаци су наводно бежали пред српским младићима и били тобоже принуђени да спас потраже у набујалој реци. Портпарол УНМИК полиције, међутим, демантовао је да су албански дечаци настрадали бежећи од Срба, и оценио да је насиље на Косову и Метохији унапред планирано, те да је трагична смрт албанске деце искоришћена као повод за етничко чишћење Срба. Савет безбедности УН, ЕУ, САД и НАТО осудили су насиље над Србима као етничко

чишћење, али кривци никада нису кажњени. После погрома над Србима, ухапшено је 270 Албанаца. Половина од њих су осуђени, али већина само новчано. Шездесетак их је кажњено затвором. Али су главни актери из политичких и структура бивше ОВК, у етничком чишћењу Срба, измакли правди. Трагичан билас овог догађаја је неколико десетина погинулих Срба, 900 људи је претучено и тешко повређено, 935 српских, ромских и ашкалијских кућа је запаљено и оштећено, протерано је 3.870 становника. Поред тога 6 градова и 10 села етнички је очишћено, срушено је и уни-

штено 35 верских објеката Српске православне цркве, од чега је 18 споменика од посебног културног значаја. Оскрнављено је више православних гробаља, уништене су многе матичне књиге које сведоче о вековном трајању Срба на Косову и Метохији. У 33 појединачна акта насиља учествовало је 51 хиљада људи. С.Б.

да разбистримо

пише: Славко Бубало

! Тешко се отети закључку да је Вуковар постао место изгубљених надања, заробљено у

својој прошлости, нарочито у оној ружној, од које не може, а можда и не жели да се отргне. Многи на тој прошлости још увек политички, па ако хоћете и материјално, профитирају. Многе од оних који би били одавно заборављени и политички мртви, да приче о рату нема, та иста прошлост одржава на животу и многима је то и једини смисао живота.

СВЕ СЕ МЕЊА САМО МРЖЊА ОСТАЈЕ

оследњих година град на Вуки се интензивно обнавља, улепшава, шминка. Стазе, путеви, фонтане, трг, улице, зграде. Добили смо неколико трговачких центара Лидл и Кауфланд, Голубицу мол и Синестар, изграђена су три кружна тока, уређује се центар. И поред свега тога град никако да оживи, привреда мртва, ништа се не производи, нема инвестиција, никако да крене набоље. Сви нешто ишчекују, а они који више немају стрпљења одлазе, многи да се више никада и не врате. Тешко се отети закључку да је Вуковар постао место изгубљених надања, заробљено у својој прошлости, нарочито у оној ружној, од које не може, а можда и не жели да се отргне. Многи на тој прошлости још увек политички, па ако хоћете и материјално, профитирају. Многе од оних који би били одавно заборављени и политички мртви, да приче о рату нема, та иста прошлост одржава на животу и многима је то и једини смисао живота. Град гробље, град лампиона, место посебног пијетета, град у коме број 91 заузима окултно место у именима многих удружења и којим овде почиње и завршава сва прича. Вуковар није град у који се долази да би се у њему остало него да би се у њему на себе скренуло пажњу, да би се из њега отишло напојен мржњом на самом њеном извору, ту где се она најбоље негује, где је она непосредна и где није никакав проблем њено отворено исказивање. На једној од зграда у центру већ више од две године стоји исписан графит на енглеском „We hate Serbs!“ - „Ми мрзимо Србе“, а испод њега потковичасто слово „U“ са крстићем изнад. Нико од комуналних служби није се удостојио да то прекречи, нико им није наредио да то ураде. Све то време на власти у Вуковару је странка која баштини тековине антифашизма, наводно брине за све грађане, социјалну правду итд. Тако се та странка декларише, то и градоначелник често напомиње у својим иступима, да је за мир, за равноправност свих грађана, заједнички живот, помирење. Кад

год прођем кроз тај пролаз и видим поменути графит јасно ми је да су све то само празне приче, чиста демагогија и политичка козметика. Да је стварно онако како говоре, поменути графит би већ одавно био уклоњен. Хиљадудеветстодеведесете године поменута странка била је победник избора у граду. Била је последња сламка за коју су се овдашњи и Хрвати и Срби ухватили у нади да ће се баш она изборити за мир, али шта се догодило. И поред надмоћне победе Вуковар је предат онима који су потучени до ногу и сви знамо шта је после било. Иако је то што је учињено неопростиво, опроштено ипак јесте. Народ и даље гласа не због тога што та странка заиста јесте него због онога што је некада била. То је странка која баштини сећања на нормалан живот, на време када се људи нису питали ко је ко, на време социјалне правде, на време када су сви радили, када су се градиле школе, болнице, фабрике, хотели, када се ишло на море, када се живело по принципу три осмице. Осам сати ради, осам посвети себи и породици, а осам одмарај. Свега тога данас нема ни у траговима. Исто је било и на последњим изборима. Поново се пробудила нада да ће доћи до промена, али у Вуковару власт су поново преузели они који је нису освојили. Вуковар је поново постао град случај, град у коме је законе немогуће проводити, град у коме се некажњено може поништавати једна култура, једно писмо. Кад год је требало бити јасан прибегавало се трулим компромисима, избегаван је сукоб са онима који крше закон, а исти су чак претварани у мученике. Данас, слика човека који је пијан разбијао двојезичну таблу и

при томе пао, неки кажу да је гурнут, стоји на џамбо плакату као језива опомена, као подсетник. Нико не осуђује његов поступак, нико се не пита зашто је пијан ишао пред полицију, ко га је на то наговорио. Сви осуђују последицу, нико узрок. Графит с почетка ове приче зато много говори. Прво, да у Вуковару постоје људи који мрзе Србе, друго, да су остали у најмању руку равнодушни према тој поруци или да се са њом слажу јер је не уклањају и треће, да је мржња можда једино што се у Вуковару упорно негује у настојању да се одржи атмосфера рата који у неким главама очигледно никада није престао. „Ми мрзимо Србе!“ није обичан графит. Он је стање дводеценијског континуитета. Све у овом граду може да се промени, али мржња је једино што је трајно. На њу смо се навикли, као што се човек навикне на курје око, на то да слабије види или чује. Било би чудно да је другачије, можда чак и сумњиво, питали би се људи о чему се ради. Реално гледано, мржња у Вуковару је мање истинско осећање, а више потреба неких да је искористе као димну завесу за остваривање својих себичних циљева и да дођу до онога што већина у Вуковару нема, а то је посао. Дакле, мржња је посао, као што је и прича о једнакости и равноправности коју заговара супротна страна исто посао. Они који заиста воле, као и они који заиста мрзе, у овој причи заправо уопште нису важни.

актуелно

ОМАЛОВАЖАВАЊЕ У ВУКОВАРСКОЈ БОЛНИЦИ?

ПАЦИЈЕНТКИЊА СЕ ЖАЛИЛА ДА ЈЕ ДОКТОРКА ВРЕЂА

а заказаном прегледу у вуковарској болници на Одељењу за физикалну медицину и рехабилитацију средином децембра, једна од докторки је, према речима пацијенткиње Снежане Пајић, омаловажавала на националној основи и није хтела да уважи налаз само зато што је направљен у Републици Србији. Ова тридесетдвогодишња Вуковарчанка нам се обратила желећи да, како каже, упозори на непримерено понашање запосленика институције којој би на првом месту требало да буде лечење пацијента, а не његова национална или били каква друга припадност. Снежана као и многи незапослени са овог простора ради током летњих сезона на мору, а прошле године је на послу осетила велику бол у кичми. Приватни физиотерапеут јој је тада препоручио да направи магнетну резонанцу. Како се на ову услугу здравственог система чека од три до пет месеци, а радити овај налаз код приватника је изузетно скупо, у договору са својом докторком опште праксе, направила је МР кичме у Новом Саду. Са налазом који је добила докторка опште праксе ју је упутила у физикалну ординацију докторке Мире Осмакчић, али како тврди Снежана, преглед није обављен због бахатости поменуте докторке. - Прво ме је питала да ли ме боли, на шта сам одговорила да ме највише боли кад радим вежбе које ми је препоручио приватни физиотерапеут на мору. Она ме онда питала: „Зашто радиш вежбе, зашто не радиш вјежбе?“. Збуњено и неочекивано

сам одговорила да мислим да то није битно. Након тога ме питала где живим, а када сам јој рекла да живим ту у Вуковару, она је закључила да треба да причам онако како се прича у овом окружењу. Онда је узела налаз и када је видела да је урађен у Новом Саду рекла је да га може погледати, али га не може уважити. Буквално ми га је пружала назад у руку и ја сам га узела и изашла из ординације, прича Снежана. ИЗВИЊЕЊЕ БЕЗ ОДГОВОРА О САНКЦИЈАМА Она је након тога написала приговор у којем је препричала догађај и послала га Управи болнице и Министарству здравља. Из болнице су је позвали сутрадан и заказали преглед код друге докторке за 20. децембар и тај преглед је прошао без икаквих проблема, а Снежана је добила и усмена извињења помоћнице санацијског управника болнице и водитељке Оделења за физикалну медицину која је и обавила преглед. Из Загреба су у року од седам дана затражили од вуковарске болнице да се изјасни о овом случају. Болница је послала објашњење у којем се напомиње да су пацијенткињи упућене исприке, иако докторка Осмакчић у поптуности оспорава наводе из приговора.

- Дотична је самоиницијативно на груб и непристојан начин напустила моју ординацију при том залупивши јако вратима из мени непознатих разлога. Све изнесено не одговара истини, национално је све обојено, све је невино изокренуто, ја се тиме, као доктор не могу бавити, јер не бих могла радити тако одговоран и хуман посао. Одговорно тврдим да према свима поступам једнако, не правим разлику у прегледу и терапијским поступцима у складу са мојим високим етичким, моралним и људским вредностима. Савест ми је мирна, одговорила је дотична докторка. Снежана ипак тврди да је било онако како је она и написала, и пита се зашто би самоиницијативно напустила ординацију ако је са другом докторком преглед прошао без икаквих проблема. Само усменим извињењима није задовољна, јер сматра да би за такво понашање требало да постоје и одређене санкције. - Врата која она помиње у свом образложењу била су све време отворена и ја сам их тако и оставила. Да ми се то десило у некој продавници или на шалтеру вероватно бих и прешла преко тога, али доктор не сме да прави разлику међу људима. Мене сада занима да ли су они предузели неке мере, односно да ли је она кажњена, а тај одговор нисам добила. Поред тога, чула сам и да мој случај није једини када је она у питању, тврди Снежана. И нас је занимало шта се на крају десило па смо телефонски контактирали канцеларију санацијског управника где су нам рекли да упит пошаљемо електронском поштом. Упит је послан 11. марта, а на три конкретна питања нисмо добили одговоре до закључења овог броја. Да ли је утврђено омаловажавање на националној основи у вуковарској болници, ако јесте, да ли је поменута докторица санкционисана на било који начин, а ако није, сматрају ли у болници да би за такво понашање требала да постоји казна, питања су на које одговоре можемо само да нагађамо. Никола Милојевић

6 ШТА ДОНОСИ НОВИ ЗАКОН О СОЦИЈАЛНОЈ ЗАШТИТИ (СКРБИ) КОЈИ ЈЕ СТУПИО НА СНАГУ 1. ЈАНУАРА

ЈЕДИСТВЕНА БАЗА ПОДАТАКА ЗА КОРИСНИКЕ СОЦИЈАЛНЕ ПОМОЋИ

Центар за социјалну заштиту у Вуковару

истем социјалне заштите у Хрватској доста дуго био је запуштен па је и нови закон донешен зато што су уочени неки недостаци и проблеми које је требало отклонити. Интенција закона је да се обједине досадашње новчане накнаде које су биле не само у систему социјалне заштите него и надлежности Министарства бранитеља и Хрватског завода за запошљавање. Од јесени се планира оснивање јединственог новчаног центра, а базу корисника припремили би центри за социјалну помоћ. План је да центри из целе државе припреме базу корисника, прималаца социјалних давања и да све то буде на једном месту како би се знало ко може бити корисник социјалне помоћи. - Закон је прописао и критеријуме за утврђивање тих права. У односу на претходни закон, положај самаца је бољи јер они сада добијају 200 куна више, а центар за социјалну помоћ има увид у базе из јединственог регистра рачуна ФИНЕ, тзв. ЈРР, базу података МУП-а за возила и базу података Министарства поморства за пловила. Планирано је и умрежавање Завода за запошљавање и порезне управе, објашњава социјална радница вуковарског центра за социјалну заштиту, Споменка Мишић. То није баш као што кажу, буквално једним кликом до података, него странке и даље треба да подносе захтев да би се поступак покренуо, али на тај начин до података можемо одмах

да дођемо. Наши корисници сваке године и иначе обнављају захтеве као што се то ради за дечији додатак, за поврат пореза и сл. Када странка поднесе захтев он мора да прође кроз оделење које га заприма и тек када отворимо поступак онда можемо да дођемо и до свих тих података. НЕДОУМИЦЕ НОВОГ ЗАКОНА Најконторверзнија питања новог закона су забележбе на некретнину у власништву корисника права, и питања власништва над особним аутомобилом. Постоји одредба закона која каже да корисник загарантоване минималне надокнаде ипак може поседовати аутомобил, али само у случају да је дислоциран од јавног превоза што га спречава да учествује у животу заједнице и ако возило служи за превоз инвалидног члана породице, старије, немоћне, тешко покретне особе. У члану 249. закона пише да се на основу правомоћног решења о признавању права на загарантовану минималну надокнаду и услугу смештаја или боравка, врши упис забележбе у земљишним књигама на некретнинама у власништву одраслог корисника у корист Републике Хрватске, на предлог надлежног државног тужилаштва (одвјетништва). Забележба је постојала и у пријашњим законима. Закон јасно каже: забележба на некретнинама у власништву кори-

сника. Ипак, упутство Министарства упућује на стављање забележбе на другу некретнину коју особа не може отуђити. То практично значи да ако неко има само кућу са окућницом, на ту кућу не иде никаква забележба. - Новац се враћа у ситуацијама када наступи смрт корисника и када странка дарује имовину, а корисник је помоћи. Ако се запосли или оствари право на пензију новац не мора да враћа, каже директорка вуковарског Центра за социјалну заштиту, Љубица Мудри. Ипак, све није тако једноставно. По поднешеном захтеву за отписивање дуга о самом контексту одлучује се на основу најразличитијих разлога. Захтев о отпису може се поднети у ситуацији када корисник докаже разлоге зашто то не би било у његовом и интересу његове породице. Ако му је то једина некретнина и он станује у тој кући министарство неће тражити новац назад. Тако да постоји могућност отписа. На питање шта се дешава ако корисник има кућу већу него што му је потребно, тзв. вишак квадрата директорку центра објашњава. - Пријашњи закон је предвиђао такву могућност, али је то у пракси било тешко спроводиво. Министарство и центар за социјалну заштиту, на крају крајева, увек иду у корист корисника. Ту треба проценити да ли се тај вишак квадрата може изнајмити да би се од њега могао остварити неки приход или не. У правилу то нисмо сматрали као препреку за остваривање права. Нови закон који је ступио на снагу 1. јануара ове године нема тај критеријум као један од услова за остваривање права на социјалну помоћ, каже Љубица Мудри. Новина је и то да кориник социјалне помоћи особа може бити до две године, након чега иде обустава од три месеца. - По новоме, податке о корисницима достављамо и јединицама локалне само-управе који кориснике могу да позову на бесплатне јавне радове. Ако се том позиву не одазову, из јединица локалне само-управе нас о томе обавесте и право се губи. Пријашњи закон је предвиђао и то да ако неко у породици има аутомобил само та особа нема право на социјалну помоћ, а по новом закону то право одузима се целој породици, закључује Љубица Мудри. Славко Бубало

репортажа

ИЗВОР У ПОСЕТИ ОПШТИНИ КРЊАК НА КОРДУНУ

ЛЕПА БРЕНА ДОВЕЛА КРЊАК У ЦЕНТАР ПАЖЊЕ

ест да ће највећа фолк звезда бивше државе Лепа Брена уместо у Карловцу наступити у оближњем Крњаку брзо је обишла Хрватску. Концерт је одржан осмог марта, а пратиле су га најаве могућих протеста бранитеља и других који не могу да се помире са њеним доласком. Била је то прилика да посетимо ову општину у којој већинско становништво чини српска заједница. Крњак се налази на државном путу Д1 који повезује Загреб са Сплитом, двадесетак километара удаљен од Карловца и свега сат времена вожње од главног града Хрватске. Према попису становништва из 2011. године општина има 1.985 становника од чега су 1.362 Срби који чине 68 одсто од укупног броја мештана. Крњак и још тридесетак засеока који чине општину распростиру се на 111 квадратних километара површине која је пре рата била саставни део велике општине Карловац и на овом простору живело је дупло више становника него данас од чега су према попису из 1991. године 92 одсто популације били припадници српског народа. Ова површина је у ратним годинама била саставни део непризнате Републике Српске Крајине, да би као и сви њени јужни делови након лета 1995. године и Олује остала потпуно опустошена. После тога, овде су насељене хрватске избеглице из околине Бања Луке, а повратак српског становништва из избеглиштва почео је постепено од 1997. године. - Повратак није био лак, било је потешкоћа и проблема, међутим како је пролазило време и повратак је био све интензивнији. Нажалост, враћала се само старија популација па ни будућност овог краја није изгледала сјајно. Овде политичка клима није била повољна да би се враћали млади и за повратнике није било добродошлице. Данас о повратку више не можемо да говоримо на начин како се то раније по-

сматрало. Тога више дефинитивно нема и сада до њега може доћи искључиво ако овде отворимо радна места да људи могу да се запосле и да имају обезбеђену егзистенцију. То би омогућило да они који овде имају порушену кућу да је уз посао полако обнављају и остају овде да живе. На голо више нико неће да се врати, каже нам општински начелник Дејан Михајловић. СВЕ ЈЕ МАЊЕ МЛАДИХ Начелник је један од ретких младих и образованих људи који се вратио на ово подручје. Рођен је 1980. године у Карловцу, да би 1991. године напустио овај град и отишао у Србију. Основну и средњу школу завршио је у Бачкој Паланци, а факултет у Новом Саду. У Крњак је дошао након што су се ту вратили његови бака и деда, највише да би им помогао у пољопривредним пословима. У политици је кратко, а на месту начелника од прошлогодишњих локалних избора. - Ситуација је била таква да се број младих у нашој општини све више смањивао. Људи су одлазили јер више нису имали посла. Затварале су се трговине, посла је било све мање и видео сам да ћемо врло брзо доћи у ситуацију да више овде нећемо имати са ким ни кафу да попијемо. То ме мотивисало да се политички ангажујем и да се на листи СДССа кандидујем за начелника на последњим локалним избо-

рима. Након тога уз помоћ и подршку већине мештана изабран сам на то место. Мој циљ је искључиво да ову нашу општину усправимо на стабилне ноге и да је развијемо у мери која нашим грађанима омогућава да овде нормално живе и раде. Крњак можда изгледа као једна мала и неразвијена општина, али она се налази на цести Д1 којом пролази велик број возила и туриста. Ми као општина од тих путника у транзиту немамо готово никакве користи. Тај свој положај морамо да искористимо и од те позиције извући највише што можемо да створимо радна места што ће омогућити и наш развој, сматра Михајловић. На први поглед Крњак изгледа као потпуно занемарена средина. У центру се налази зграда општине, две продавнице, једна пекара и једна кафана. Све јавне установе смештене су у приземљу општинске зграде па ту раде и медицинска и стоматолошка амбуланта, апотека и пошта. Дејан Михајловић

8 Све на једном месту - У згради општине смештене су пошта, здравствена и стоматолошка амбуланта и апотека

Производња млека основна делатност

На територији општине функционишу многобројна удружења као што су Добровољно ватрогасно друштво, удружење „Бреза“ које се брине за потребе старих и немоћних, локални фудбалски клуб, неколико бранитељских удружења, а у последње време све је активнији и пододбор СКД Просвјете. - Наше активности започеле су већ током повратка 1997. и 1998. године. У почетку је то било мање јавно да би се касније слободније деловало. Имамо 50 чланова, а од тога је двадесетак фолкораша у две групе, млађи и старији. Ми се овде углавном бавимо са фолклором, певањем, музиком уопште, остали видови културе за сада још увек не постоје, говори председник Просвјете у Крњаку Горан Вукдраговић. ТЕШКО ДО ПОСЛА Основну школу у Крњаку тренутно похађа око 110 ученика. Припадници српске националне мањине овде користе модел Ц или неговање српског језика и писма. Захваљујући Карловачкој жупанији школа је недавно обновљена, а тренутно се санира и школска дворана. Од запослених тек су учитељица српског, и од недавно наставница географије, српске националности, док су сви остали запослени припадници већинског народа. Обновљена школа и функционисање удружења доказ су да се нешто ипак ради, али оно што недостаје свим повратничким срединама, па тако и овде, су радна места. - У просторном плану имамо предвиђену пословну зону коју желимо активирати и наменити је за индустријску производњу, јер без индустријске производње, не само у нашој општини већ и у другим општинама, не можемо да очекујемо озбиљнији раст привреде. Сада смо у поступку исходовања

потребне доументације, решавању имовинско-правних односа како би могли земљиште да уступимо инвеститорима који су заинтересовани за ово подручје управо због положаја наше општине и непосредне близине Карловца и Загреба, открива Дејан Михајловић. Премда о томе нико јавно не говори, али запослити се као Србин у Карловцу и уопште на Кордуну и даље је тешко. До 2000. године било је незамисливо да повратник ради у шумарији, болници, електри итд. Данас је ситуација мало боља, али из општине упозоравају да дискриминације још увек има и да запошљавање није задовољавајуће за заједницу која у овој Карловачкој жупанији чини десет одсто укупног становништва. - Проблем је у томе што Срби, чак и ако су високообразовани, тешко добијају посао. То је свима тешко, а камоли ако сте Србин.

о рељефу ово је брдскопланинско подручје па је као такво погодно за развој сточарства и воћарства тако да се у Крњаку људи првенствено баве пољопривредом. Највише их се бави сточарством и то највише производњом млека које предају једним делом Карловачкој индустрији млека садашњем Дукату, један део Виндији, а један део почеле су да откупљују Пашке сиране. То су основне привредне активности јер је сва друга индустријска производња која је постојала замрла па се људи баве јединим што им је доступно. Како је повратник тешко могао да се запосли у јавни предузећима, окренуо се ономе што му је преостало, а то је да оре, сеје или да чува краве. Приметно је и да је из године у годину све мањи број досељених Хрвата, који нису били задовољни условима живота на овом подручју па су своју срећу потражили у већим градовима.

Имамо Уставни закон који ја не схватам као вид позитивне дискриминације него напротив, супротно од тога. Ви морате да се декларишете као припадник националне мањине и то вам не доноси ни један бод. Неко каже да је то предност, али та предност није квантификована као кад би неко рекао да ако сте се изјаснили као припадник мањине имате нпр. пет бодова више. Са друге стране имате мотивациони разговор који даје дискретно право испитивачу да процени ко је бољи или лошији кандидат, мишљења је Дејан Михајловић.

Школа у Крњаку је адаптирана и обновљена

9 Двописмене табле, разбијене у септембру прошле године, поново су постављене

Сем проблема карактеристичних за све повратничке средине, уверавају нас сви да овде нема већих међунационалних проблема. Све што се деси, инспирисано је политичким превирањима у држави. Припадници навијачке групе Торцида овде су у мају прошле године скунули заставу српске националне мањине, а у свеопштој антићириличној хистерији нестало је и неколико двописмених табли. Локални мештани, углавном старији становници, бију неке друге битке, и то углавном оне у вези са личним опстанком, а које су изазване највише економским условима. Све становнике општине, ма којој националности припадали, муче исти проблеми, који са језиком и писмом немају баш никакву везу. Никола Милојевић Славко Бубало

ПРОБЛЕМИ СА ОБНОВОМ У општини наилазимо на човека којем је, док је био у избеглиштву, у кући живео припадник хрватског народа. За то време привремени станар је улагао у адаптацију и уређење куће, и када је ту кућу напустио судским путем захтева да му власник надокнади трошкове реновирања које није ни тражио ни дозволио. Стварни власник изгубио је на суду све спорове и управо је добио правоснажно решење за деложацију, односно принудну наплату за трошкове који су у међувремену прешли милион куна. Иако му прети деложација из властите куће, на наше питање да нам свој случај детаљније исприча и са њим изађе у јавност, човек само одмахује руком: „Боље да не причамо о томе, знате син ми ради у Карловцу...“. Све нам је јасно, нисмо инсистирали. Са друге стране, причају у Крњаку, има и тотално супротних примера. Једном мештанину је кућа изгорела у Олуји, а он ју је након повратка обновио са својим средствима. Када је од државе затражио да му надокнади уложено, одговорено му је да држава не може рефундирати новац јер није добио претходну сагласност за обнову. Реч је о два различита примера у истом правном систему, којима је једино заједничко то да су судови донели одлуке на штету припадника српске заједнице. - Тешко ми је да поверујем да су те неправде направљене у злој намери, али сматрам да све треба још једном преиспитати и људима омогућити да живе у својим кућама, да добију обнову коју су добили и други житељи ове општине и да се избегне даља дискриминација, коментарише поменуте случајеве начелник Михајловић.

Лепа Брена – Спектакл какав Крњак не памти

смомартовски концерт Лепе Брене је из Карловца у Крњак званично померен из техничких разлога. Незванично, то се десило након великог притиска локалне ХДЗ-ове власти и бранитељских удружења. За ову малу општину на Кордуну то је била прилика за добру рекламу. Уз посредство локалних политичких представника организатори су добили бесплатан простор за одржавање концерта на игралишту локалног фудбалског клуба што је изазвало велико одушевљење код становништва. - Пре више од двадесет година сам ишао на концерт Лепе Брене у Карловац и носио ћерку на раменима. Данас идем са мојом унуком, и то овде преко пута моје куће, рекао нам је један мештанин.

Овде се још увек препричавају Бренини наступи крајем осамдесетих када је у Карловцу одржавала и по два концерта у једном дану. Неколико сати пре концерта Бренини фанови су почели да попуњавају импровизовани шатор, а било их је из Хрватске, Босне и Херцеговине, Словеније, па чак и Немачке. Публика је на крају уживала у тросатном концерту који им је популарна певачица припремила. У шатору се окупило око четири хиљаде људи што је дупло више него што ово место има становника. То показује да је овакав вид забаве у једном малом месту био пун погодак, јер су многи тога дана тражили пут ка Крњаку, а о овом догађају известили су многи медији и то искључиво у позитивном контексту.

Далмација

РАЗВОЈ ВИНОГРАДАРСТВА ЗА ОСТАНАК СТАНОВНИШТВА

ПРОЈЕКАТ ОПРЕМАЊА ВИНАРИЈЕ МОГАО БИ ЗАПОСЛИТИ 50 ЉУДИ

радиција бављења виноградарством једна је од најпрепознатљивијих када се ради о селима у Далмацији. Оно што је одувек изазивало понос сваког доброг домаћина, без изузетка, било је што квалитетније домаће вино. Свеједно да ли се ради о јаком црном или црвеном, белом или „жутини“ како је овде чешће зову, сврставани су у ранг народне медицине. По речима овдашњих људи, ништа боље за крв и циркулацију није од чаше црног вина после оброка, исто као ни од хладног гемишта у време летњих жега. Поред народних “предања“, важност црног вина позната је и кроз историју православне цркве. Идеја о уједињењу традиционалног и духовног живота у селима книнске околице, а све у сврху потенцијално бољег живота људи у овом крају, потекла је од братства и настојитеља манастира Оћестово игумана Херувима (Ђермановића). Инвестицијски пројекат опремања винарије за потребе опстанка и запошљавања становништва, изграђен је на подлогама тржишне анализе, техничко-технолошких елемената, техничке документације и осталих подлога улагања. Према овом пројекту, Манастир Оћестово жели потакнути производњу и продају сорти вина карактеристичних за шире книнско подручје. На тај начин жели се спречити даљњи одлазак српског становништва са својих огњишта. Наиме, лоша привредна ситуација знатно је подстакла исељавање, пре свега младих људи, што би се у случају реализације оваквог пројекта могло ублажити. Сам инвестициони план односи се на куповину потре-

бне опреме ради изградње производних капацитета винарије. Основна идеја вођства Манастира Оћестово је спровести иницијално улагање опремања винарије за производњу вина и ракије од аутохтоних сорти грожђа, са основним циљем запошљавања локалног становништва. Након спроведеног улагања сва опрема би се дала на кориштење и управљање заинтересованим привредницима, али на тај начин да и даље остане у власништву манастира и на опште добро. У првој фази циљ је откуп сировина од локалног становништва, док би се дугорочно остварена добит улагала у подизање нових или проширење постојећих капацитета, стварајући и задржавајући јединствен квалитет производа. Узевши у обзир да је у односу на предратни период, српског становништва на територији некадашње општине Книн данас остало мање од четвртине, са дугорочном тенденцијом смањивања, о важности било каквог потенцијалног улагања и запослења сувишно је и говорити. Како би се потакнуо останак младих, неопходно је искористи природни потенцијал и поправити лошу привредну ситуацију. Виноградарство је у том низу један од логичнијих корака. Дуга традиција производње вина и ракије, у последње време пала је на ниске гране у складу са недостатком прерађивачких капацитета. Успостављањем нових, могла би се искористити већ постојећа, квалитетна сировинска база. Осим класичне продаје и извоза на инострано тржиште, у плану је и производња препознатљивог литургијског вина за црквене

обреде. За локацију будуће винарије одабрана је напуштена и некориштена зграда некадашње школе. Уз већ постојеће погодности, додатна обнова овог простора значајана је у инфраструктури читавог места. Погодан положај због близине саобраћајнице Книн-Задар, омогућио би укључење у карту „Винске цесте“, али и пласман и продају производа туристима на лицу места. Будућа активност реализована у том правцу, поред трајно запослених особа укључује и кооперанте, пре свега породице, што би значило могућност запослења за око 50 људи. Пословање будуће винарије обухватаће комплетан процес прераде грожђа, дозревање и чување црног и белог вина, пуњење у амбалажу и складиштење у посебним условима, са истим процесом када се ради о жестоким алкохолним пићима, ракије лозе и траварице. Сва потребна опрема за обављање технолошкохг процеса набавила би се реализацијом постојећег пројекта. Брање и допремање грожђа, муљање или мастење, цеђење, таложење мошта, хлађење бистрог мошта, контролирана ферментација, складиштење и дозирања вина, део су јединственог процеса производње. Реализација сваке од тих фаза захтева специфичну опрему која ће осигурати њихово правовремено и ефикасно извршење. Поред тога, читав процес мора бити континуирано праћен, односно контролисан од стручне особе, технолога. Предлог о изради и реализацији једног оваквог пројекта подржан је од стране свих мањих произвођача у селима. Сигуран и загарантован откуп грожђа, за њих би значио исплативост целогодишњег посла у виноградима. До сада је тај труд махом био слабо цењен и неисплатив, па је велики број засада на завидним површинама временом постајао необрађиван и запуштен. Све мање људи одлучивало се за ризик упуштања у виноградарство, изузев производње за потребе домаћинства. Шанса за запошљавање додатно би афирмисала и младе људе са породицама, чији је повратак неопходан за даљњи развој сваког од далматинских села. Уколико потенцијални инвеститори препознају овакве намере и жеље иницијатора пројекта, сав труд био би исплатив за обе стране. Први корак у том смеру је направљен самом замисли, сваки следећи значајно би померио ствари са досадашње „мртве тачке“. В.Р.

омоћ за реализацију пројекта изградње винарије може се уплатити на рачун са назнаком ЗА ИЗГРАДЊУ ВИНАРИЈЕ СПЦ МАНАСТИР СВЕТА НЕДЕЉА ОЋЕСТОВО Кунски рачун: 2402006-1100648908 ИБАН: Hr8824020061100648908 ERSTE AND STEIERMARKISCHE BANK D.D. SWIFT: ESBCHR22 Или контактирати Игумана манастира Херувима (Ђермановића) око свих појединости.

11 ИЗЛОЖБА РАДОВА НАЈТАЛЕНТОВАНИЈИХ АМАТЕРСКИХ СЛИКАРА КНИНА

КУЛТУРА ЈЕ НЕОПХОДНА ЗА РАЗВОЈ ЗАЈЕДНИЦЕ

понедељак четвртог марта, у просторијама Хрватске привредне коморе у Книну, Ликовна Радионица за одрасле и Културно веће града Книна, организовали су изложбу радова најталентованијих аматерских сликара. Била је то идеална прилика за промоцију уметника свих генерација, без разлика, категоризација или неких других критеријума, што је у овом граду, на жалост, још увек реткост. Мултикултурална и мултинационална изложба, како су је назвали и сами организатори, неочекивано је заинтересовала велики број Книњана. Својим доласком потврдили су чињеницу да градовима попут Книна, тачније људима који у њима живе, недостаје управо више оваквих садржаја. У вртлогу проблема који чине свакодневницу обичних људи, могућност да се кроз визуелне ефекте, или њихово ближе представљање, макар на кратко побегне у нереалнији, али лепши свет, за многе је још увек редак луксуз. Програм изложбе реализован је кроз три фазе, представљање ликовних радова најмлађих полазника Ликовне радионице, презентацијом рукотворина из Радионице веза, и првом самосталном изложбом сликарке Снежане Чеко. Званично отварање овог догађаја припало је председнику книнског Културног већа, Анти Тадићу Шутри дипл. комуникологу, који је, видно изненађен одазивом и атмосфером, обећао више ангажовања по питању сличних садржаја у надолазећем периоду. - Част ми је и задовољство што присуствујем једном оваквом скупу у нашем граду. Ова изложба није обична и за све нас је од великог значаја. Самим тим што је, могу слободно рећи, мултинационална, што је окупила оволики број и Хрвата и Срба на једном месту, те их ујединила у заједничкој

љубави према уметности, за нас је велики напредак. Иако ћемо вечерас имати прилику да видимо радове заиста талентованих младих људи, те нешто што је овде код нас још новитет, а то су везови инспирисани традиционалним мотивима, посебно на шта ћемо се сви фокусирати су слике Снежане Чеко. Интересовање за њене радове све нас је подједнако привукло, и ја слободно могу рећи да у последњих деветнаест година нисмо имали оволико посетилаца на неком заједничком скупу, а да то нема везе са политиком. На овај начин смо показали да град Книн има шта да покаже и представи, не само пред својим суграђанима и суграђанкама, већ и у било којем већем граду у Хрватској. На нама је обавеза да још више помажемо онима који се крећу у том правцу, уметничком, спортском или било којем другом који нас уједињује и унапређује наш суживот, рекао је Шутра. Задовољство које је изазвало интересовање Книњана, није крила ни ауторка самосталне изложбе, Снежана Чеко. Ова млада жена сликањем се бави тек три године, а изузетан напредак кроз праксу и технике сликања у Ликовној радионици, резултирао је првом изложбом. Како нам је рекла, инспирацију за своје слике проналазила је савим спонтано, кроз приче из детињства уз које одраста њен четверогодишњи син. Урођени таленат и сати проведени у сликарском атељеу сада се огледају у четрдесетак изложених при-

мерака. - Изненађена сам колико су моје слике привукле пажњу различитих генерација. Сликарство је одавно било мој прикривени хоби, и нисам ни сањала да ћу једнога дана то поделити са другим људима. Све је почело сасвим спонтано, а када сам први пут пре три године отишла у нашу малу радионицу сликарства у граду, и уз помоћ стручних људи савладала неке основне технике, померила сам се са те почетне тачке и охрабрила себе да наставим даље, кеже Снежана и додаје. Ни сада не могу баш да објасним на који начин створити нешто што људи препознају како квалитет, ја се препустим својој машти, а четкице на папиру то најбоље покажу. Ово вечерас ми је дало, како се иначе каже, додатни ветар у леђа, и могу само рећи да ћу наставити у истом правцу. Дугорочни планови заснивају се искључиво на даљњем усавршавању сликарских техника, све остало је мање битно, објашњава Снежана Када је уметност примарна способност да човек себе представи у најреалнијем издању, превише речи и објашњења није ни потребно. У овом случају Снежана је својим делима представила и себе, али и лепшу страну града Книна. Иако рођена у Србији, ово је, како каже, сада њен град. Надамо се да ће овакве потенцијале и приврженост средини, препознати и сви они који за бољитак живота у истој, могу урадити много више него што је то случај био до сада. Потребно је само следити најбоље примере. Васка Радуловић

култура

ОБЈАВЉЕНО ДРУГО, ДОПУЊЕНО ИЗДАЊЕ РЈЕЧНИКА, ГОВОРА И ОБИЧАЈА ВОЋИНСКОГ КРАЈА КОЈИ НЕСТАЈУ, АУТОРА МИЛЕНКА ВАСИЉЕВИЋА ЧИКЕ И НИКОЛЕ ЖИВКОВИЋА а би настало овако обимно дело, двојице аутора, морали су постојати и дуготрајно непримерени услови, који су их годинама оптерећивали, што их је као људе од књижевног и научног потенцијала обавезало да уједињеним снагама одговоре доживљајима својих сумештана у страшним временима концем прошлог века. Циљ је био да се сачува непресушно благо народа тога поднебља у периоду њихове калварије и нестајања. Аутори су се осетили позваним да у име својих земљака, струке и људи забележе све што су сматрали да је важно, а у сакупљању непресушног блага у бесповратном нестајању многи су им и помогли. Са носталгијом и чврстим убеђењем да живопис брђанске Славоније у последњи час спасу од нестанка, кренули су у истраживање. По природи свога осећања, они су сваки

ДА СЕ САЧУВА ДОК ЈОШ ИМА ОНИХ КОЈИ ПАМТЕ на свој начин, годинама сакупљали податке о обичајима, језику, наравима и животу својих Славонаца, али су их околности на историјској позорници натерали да пожуре тим путем, да све што имају обрађено, упишу у својеврсну монографију. Сами аутори били су у контакту са представницима струке и науке, и природно је било очекивати да ће највише институције двају држава почети конкретније подстицати њихов рад. То се и десило. У октобру 2013. године, Монографија је представљена на Сајму књига у Београду,

на штанду СКД-а Просвјета из Загреба, а изложени примерци продани су већ у прва два дана. Затим су уследиле промоције у Осијеку, Слатини и Воћину, где је бројна читалачка публика са великим занимањем слушала шта аутори имају да им кажу. Матица српска, Народна библиотека у Београду, Национална књижница у Загребу (Лексикографски Завод М. Крлежа ) исказала су свој интерес за понуђену грађу, а такође је и Национална библиотека у Москви показала занимање да књигу преведе на руски језик. Ради свега што је

О аутору

иленко Васиљевић Чико објавио је неколико збирки песама, а једну књигу посветио је свом родном селу Секулинци желећи да кроз судбину свог села опише и судбину 18 других села у воћинском крају која су нестала у вихору рата 1991. године. Поетски и историјски Миленко Васиљевић у својим књигама сведочи о ишчупаним коренима свог и завичаја људи који су живели на просторима на којима је и он рођен.

написано и изречено, на друго допуњено издање није требало много чекати, тек непуну годину дана. Док прво издање Монографије одговара на бројна историјска, етнолошка, социолошка и лексиколошка питања, веома привлачна за струку и науку, у другом допуњеном издању дописане су нове речи и реченице те десеци анегдота о људима и њиховим доживљајима. Посебно се може истаћи текст о Ромима, повременим посетиоцима брђанских села, који су се бавили продајом различитих ситних потрепштина по кућама. Иначе, друго допуњено издање садржи 400 страница. Свој допринос дао је и Петар Матић, професор и кустос који је уредио поговор и рецензију, те много других имена који су помогли да ова књига и њено друго допуњено издање угледају светло дана. Стана Немет

духовност

У ХРАМУ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ДИМИТРИЈА У ДАЉУ ОДРЖАНА ЈЕ ПРВА ДУХОВНА АКАДЕМИЈА ПОВОДОМ НЕДЕЉЕ ПРАВОСЛАВЉА

НЕДЕЉА ПРАВОСЛАВЉА ПРАЗНИК КОЈИ СЛАВИ ИКОНУ

оводом Недеље православља или прве недеље Васкршњег поста, када је он најстрожији и молитва појачана, у храму Светог великомученика Димитрија у Даљу, 9. марта, одржана је свечана духовна академија. Била је ово прва духовна академија организована овим поводом, јер до сада су, на нивоу три нaмесништва, поводом овог прзника једино одржавана вечерња богослужења. Свечана духовна академија у Даљу носила је назив „Икона – прозор у вечност“. - Недеља православља је празник који се у цркви слави још од 9. века. Слави се као успомена на победу икона над иконоборачким јересима и царевима. Црква је тада јасно установила учење о поштовању икона. Циљ ове духовне академије у Даљу је, пре свега, да укажемо на све чешћу појаву самоуких и неуких иконописаца који без благослова надлежног епископа и цркве на неки начин наносе штету црквеној уметности, рекао је протонамесник Александар Ђурановић. У оквиру свечаног програма одржана је и прва самостална изложба икона, Маје Митровић. Ова двадесетједногодишњакиња је иконописац који слика са благословом епископа Лукијана. Свој уметнички таленат усмерила је на осликавање православних икона у византијском и барокном стилу. - Иначе сам јако прецизна особа која све ради до најситнијих детаља, тако да сам се пронашла у осликавању икона. Ту су још наравно љубав према цркви и иконама. Да би се насликала једна икона треба доста времена, у просеку око 20 до 30 радних дана и радити треба око 6 сати на дан. Иконе сликам последњих годину и по дана и толико се отприлике припремам и за ову изложбу, рекла је Маја Митровић из Борова. Духовну академији отворио је епископ Осечкопољски и барањски Г. Г. Лукијан, који је у свом говору нагласио важност овог празника и иконе. У програму су учествовали свештенички хор епархије Осечкопољске и барањске, Етно група „Ђурђевак“ из Боботе и КУД „Ловор“ из Трњана код Славонског Брода.

Наступ гостију из Славонског Брода била је уједно и промоција ЦДа православне духовне музике, који је снимљен прошле године уз благослов епископа Славонског г. Саве. КУД „Ловор“ из Трњана је мешовитог националног састава те негује културу, традицију и обичаје католика и православаца. - Дошли смо на идеју, сакупљајући грађу на терену, да забележимо песме, како православне тако исто и католичке. Снимили смо два одвојена носача звука, један је са римокатоличким,

а други са православним песмама. Управо, се на том ЦД-у може видети сва лепота народног певања којег данас ретко чујемо у црквама – објашњава водитељ КУД-а „Ловор“, Драган Дражић. Јереј Зоран Мајкић одржао је празничну беседу о значају иконе у православљу, а присутнима се уз видео пројекцију обратио и протонамесник Александар Ђурановић. Духовна академија у Даљу окупила је велики број верника и свештенства из осјечког и вуковарског намесништва. Јадранка Јаћимовић-Иван

ДУХОВНО ВЕЧЕ У КЛИСИ

ПРЕДАВАЊЕ О ПОСТУ И ЛИТУРГИЈИ

просторијама подручне основне школе у Клиси, друге недеље Васкршњег поста, у организацији црквено-грађевинског одбора у овом осјечком предграђу, одржано је духовно вече и предавање на тему значаја поста и литургије. Том приликом предавачи су били млади вероучитељи Слободан Лукић из Пачетина и Рајко Згоњанин из Осијека. Циљ ове духовне вечери, како су нам рекли организатори, је да се православни верници у Клиси упознају са значајом поста и литургије с обзиром да они немају у свом месту православни храм и да нису често у прилици да присуствују светим литургијама. - Ми смо у специфичној ситуацији с обзиром да у нашем месту још увек није изграђен свети храм тако да су људи нешто мање окренути цркви, а самим тим посту и литургији. Пре три године кренули смо у прикупљање прилога за изградњу храма и за то време купили смо једну честицу, а надамо се да ћемо ове године успети и другу купити уколико скупимо довољно прилога, истакао је члан црквенограђевинског одбора у Клиси и организатор овог духовног сабрања Рајко Миздрак. На тему „Смисао свете литругије“ беседио је вероучитељ Рајко Згоњанин који је истакао да је циљ да се што чешће присуствује светој

литугији јер се слободно може рећи да је она икона царства којем сви тежимо. - Можемо слободно да кажемо, и нећемо погрешити, да литургија представља центар наше вере, да читава црква почива на литургији. Света литургија је такође и исповедање наше вере и управо нас литургија чини православнима, нагласио је Згоњанин. Литургија се у прво време преносила усменим путем, касније се она почела записивати, а литургије које се данас служе потичу из 4. века и носе назив по својим састављачима Јовану Златоустом, Василију Великом и Григорију Богослову. Реч литургија долази из грчког језика и буквално преведена на српски значи јавно дело, док у цркви она представља сабрање верних на одређеном месту око светих дарова. Други део вечери био је посвећен посту и његовом значају за сваког православног верника. О овој прикладној теми у време Васкршњег поста говорио је вероучитељ у Вери и Клиси, Слободан Лукић. - Пост се јавља у два вида, у духовном и телесном смислу. У основи телесног поста налази се уздржање од мрсне хране, у првом реду меса, а потом и млека, млечних производа, јаја. Када пости стомак онда треба и ум да пости од гордих, сујетних и грешних мисли. Није довољно постити само делима и речју, него и мислима, рекао је Лукић. Ово предавање на којем су поред двојице вероучитеља учествовале и ученице осмог разреда основне школе у Боботи Бојана Миздрак и Владана Видовић које су рецитовале песме везане за теме о којима се говорило, прво је у низу које се планира у наредном периоду. На тај начин жели се указати на већу потребу духовног заједништва и на значај који из тога произлази. С. Секулић

прича с путовања

ПРОТОЈЕРЕЈ СТАВРОФОР ДУШАН КОЛУНЏИЋ И БЈЕЛОБРЂАНИН СЛОБОДАН НЕШИЋ ПО ДРУГИ ПУТ ХОДОЧАСТИЛИ У ИЗРАЕЛ

ХОДОЧАШЋЕ У СВЕТУ ЗЕМЉУ И ГРАД ЈЕРУСАЛИМ Улаз у храм Васкрсења Христовог

утовање у Свету земљу искуство је које сваки хришћанин доживљава као духовно прочишћење и преображај. Обилазак светог града Јерусалима и државе Израел за вернике није туристички доживљај, пуко разгледавање старих зидина и егзотичних места, то је ходочашће, пут вере. Библијска земља, једна је од најмлађих држава, али историјски једна од најстаријих земаља на свету. Израел је земља неописиве лепоте, која у себи има помало медитеранског, блискоисточног и староримског шарма. Са чак 3.500 историјских или светих места, ово је земља која пружа неописиви доживљај вере и историје. Своје доживљаје и осећања, која су искусили током ходочашћа, са нама су поделили протојереј-ставрофор Душан Колунџић и Слободан Нешић обојица из Бијелог Брда. Ово је њихово друго путовање у Израел, где су обишли готово све светиње Христовог рођења, живота, проповеди, страдања и васкрсења. Ходочастили су први пут 2011., а у фебруару ове године поново су кренули пут Свете библијске земље. - Захваљујући нашим пријатељима Сави Катанићу и Лазару Благојевићу имали смо прилику да боравимо и детаљно обиђемо стари град Јерусалим и све његове светиње. Прве године нисмо успели да посетимо све и зато смо одлучили да и ове године поново отпутујемо у Свету земљу, започиње причу Слободан Нешић.

НАЈВЕЋА ХРИШЋАНСКА СВЕТИЊА - ЦРКВА ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА

Горња соба где је одржана Тајна вечера и где је Дух Свети сишао на апостоле, црква Петровог одрицања. Обишли смо Маслинску гору, где се у подножју налази црква Богородичиног успења, где се налази и Богородичин гроб, црква Марије Магдалине, црква Христовог вазнесења, црква Оче наш. Посетили смо и гроб четверодневног праведног Лазара у Витанији и Витлејем, место Христовог рођења. Остале светиње су пуно даље од самог Светог града, али смо их ипак посетили, јер се наш изваредни домаћин Лазар показао и као врло добар организатор. Обишли смо Манастир светог Саве Освећеног, одакле је дошла наша Тројеручица, односно где је наш српски свети Сава добио Тројеручицу и жезло, патарицу. Обе ове светиње се налазе у манастиру Хиландар на Светој Гори. Видели смо и Ен-Карем, родно место Јована Крститеља, Цркву сусрета Марије и Јелисавете, као и један прекрасан православни манастир, који држе Руси, Горњи манастир – набраја све светиње које су обишли, Нешић. Наши саговорници су обишли и северне крајеве Израела и то придруживши се групи ходочасника из Линца. Тај пут је трајао пет дана и тада су посетили многобројна света места. - Ту смо посетили Лиду, гроб св.Ђорђа, у обновљеном Храму св.Ђорђа, чија се успомена слави на празник Ђурђиц што је и моја слава. Посетили смо Тел Авив, Јафу, Цезареју, Хаифу и Назарет. Из Назарета смо отишли на гору Тавор, где је било Преображење Господње. Били смо у цркви Свете фамилије у Назарету и цркви Благовести, у Кани Галелејској. Обишли смо и Галилејско језеро, Капернаум, православни манастир Светих апостола код Капернаума, Гору блаженства и Тавгу, седам извора, где је Христос нахранио 5000 људи са пет хлебова и две рибе. Све је то у северном тј. галилејском делу Палестине. Спустили смо се потом до Јерихона, где смо се задржали два дана и тамо

На свом десетодневном путовању наши саговорници обишли су велики број светиња, међу којима и најважнију хришћанску светињу, ону која на вернике оставља највећи утисак, Цркву Христовог васкрсења. - Најзначајнији догађај у историји човечанства је васкрсење. Храм васкрсења, који је заиста величанствен, подигнут је још за врема цара Константина и његове мајке Јелене. Ту је све укомпоновано, Голгота, гроб и Црква васкрсења, а све је то под једним кровом. Стари Јерусалим није неки велики град и све је на удаљености од пар корака. Разлика између Голготе, места распећа и гроба није била педесетак метара, прича прота Душан Колунџић. Његов сапутник Слободан Нешић потврђује протине речи. - Неописива је част и величина молити се на месту Христовог васкрсења. Имати времена, и то не као туриста, него као ходочасник, смирено, свакодневно током пет дана и то у свим светињама значајним и битним за хришћанство. Ту могућност имали смо захваљујући нашим пријатељима, који су нам обезбедили смештај у Јерусалиму, то је духовна снага коју не можемо описати, то треба да се доживи. Главни циљ и највећа жеља свих поклоника у Свету земљу је обилазак цркве Христовог васкрсења. Многи људи, да би дошли до ње, пролазе Крсним путем, Путем мука. Он почиње од Пилатовог дворца, где је Господ био осуђен на смрт. Натпис на зиду „Via Dolorosa“ означава почетaк Крсног пута. Ту је, премa Библији, Господ понео на својим плећима крст и заједно са њим је узео и грехе људи целог света. Крсни пут или пут страдања пролази кроз муслимански кварт Старог града. Тим уличицама сваки дан пролазе стотине ходочасника. - Обишли смо све што је у Старом граду: Пут страдања и све станице Пута Слободан Нешић (први с лева) и прота Душан Колунџић (у средини) страдања. Од суднице па са домаћином Лазаром Благојевићем (други с десна) до распећа, Бања Витезда,

15 обишли светиње, а најважније међу њима су Гора кушања, Црква пророка Јелисеја Закхејево дрво, Манастир светог Герасима. Након тога вратили смо се у Јерусалим, где смо наредних пет дана натанане обилазили овај Свети град, где смо утврдили нашу веру и били на извору хришћанства, препричава свој пут кроз Свету земљу Слободан Нешић. Први помен о ходочашћу у света места, где је Христос рођен, живео, страдао и васкрсао, забележен је у IV веку, од једне западне путнице која се звала Етерија. Она је прва описала шта се у Светој земљи може видети, каква су богослужења и све оно што један поклоник тих места треба да види. Тај запис сматра се званичним почетком ходочашћа у Свету земљу, где би требао да оде сваки православни хришћанин за време свог живота. - У нашем народу, поготово на Космету, где су велике светиње и где се много више говорило о томе, тамошњи људи су под старе дане одлазили на ходочашће. Када заврше све своје послове, када предају млађима имање, одлазили су у Свету земљу. У XVII, XVIII и XIX веку то је заиста било ходочашће, везано са великим напорима. Није као данас, одлетиш авионом у Тел Авив и одатле аутобусима даље. Пре се ишло пешице, на магарцима и када би се вратили многи су остатак живота живели као монаси. Они су тај свој доживљај са светих места тако интезивно проживљавали, да су остатак свог живота проводили у молитви, као да су у манастиру. Зато и данашње ходочашће није туризам, није провод на путу, да се виде нека егзотична места или грађевине. Има тамо грађевина, лепих цркава, манастира и фресака, али ми не гледамо то са уметничке стране, знатижеље једног архитекте или историчара уметности, већ у томе гледамо оно што изнад тога стоји. Не гледамо камен или неку грађевину него гледамо и настојимо да оживимо оно што се тамо догодило, прича протојереј-ставрофор Душан Колунџић ПАЛЕСТИНА ИЛИ ИЗРАЕЛ Палестина је прелеп, библијски али поприлично нестабилан део света, које има једну од најдужих историја. Жидови су насељавали ово подручје још од времена праисторије, почевши од Аврама, а сталним ратовима су били присиљени и на исељавање. У првом веку пре Христа, на ово су подручје дошли Римљани који су га назвали Палестином. Део жидовског становништва је прихватио хришћанство, а део се иселио, поготово после разорења Јерусалима 70. године после Христа. Током VII века Палестину су напали Арапи, који су до друге половине XX века чинили већину становништва. Палестина је данас држава Арапа на Блиском истоку, чија је независност проглашена 1988. године од стране Палестинске ослободилачке организације у Тунису и призната је од стране 108

држава. Налази се у Манастир светог Саве Освећеног источном делу Средоземља. Доста раније, 1948. године, Јевреји су на истом простору прогласили независну државу Израел. Упркос бројним сукобима Јевреја и Арапа, којих овде има на претек, Палестина је земља која заиста има прекрасне природне лепоте и знаменитости, које сведоче о давним временима. - Читава Палестина је око 250 км дугачка и нешто више од 80 км широка. У тој земљи, на захваљујући св. Сави, и у другим местима тако малом простору, су врло различите своје келије, нажалост с обзиром на нашу климе. Рецимо, у медитеранском делу сија трагичну историју ми смо све то изгубили, сунце, људи се купају, само 50-ак км одатле у објашњава прота. Јудејском горју је хладно, а на супротној Ходочашће се још назива и хаџилук. Након страни на Јордану је топло. У Мртвом мору се ходочашћа, особа која је обишла сва Света купају целе године, док у горју пада снег. На места, има право да на своје име дода тако малом простору је клима заиста чудно- префикс - Хаџи. Јерусалимски патријарх тавата. Северни део је везан са Галилејским квим ходочасницима издаје посебну грамату, језером и Јорданом и који је плодан, а јужни са својим печатом и потписом. део је пустиња. Ти људи тамо су сигурно - Тек када смо дошли кући уследила је Богом изабрани. Да није тако не би се Јевреји експлозија осећаја. Прота и ја свако вече окупили, будући расути по целом свету и сањамо да смо у светињама у Старом граду. након 2000 година створили једну државу и то Доживели смо стварно јединствену прилику врло напредну државу. Она има оно што да можемо повезати и обићи све светиње. многи богатији немају. У пустињи праве Добили смо грамату од Патријарха јерусанасеља, на песку и камењару праве плодну лимског да смо „Хаџи“, што потврђује да смо земљу. Од мора узимају воду, избацују со и обишли све светиње, путеве Христовог жинаводњавају њиве, баште и воћњаке. Имају у вота, проповеди, страдања и васкрсења. И сваком месту постројења за пречишћавање дан данас сам под тим утисцима. Донео сам за воде, она која одлази у канализацију се моје рођаке и пријатеље мале поклоне, обипречишћава и опет користи за наводњавање. лазим их и причам им. Разговарам са људима, Чудна једна земља и за нас хришћане пуна преносим моје осећаје који су стварно дубоки значајних места. Нема готово педља једног, а и јаки, објашњава Слободан Нешић из Бијелог да није везан или за живот Христов, или за Брда. живот Цркве, која је прво основана у ЈеруНајјачи утисак и осећај на ходочашћу, салиму и одатле се проширила по целом оставила је посета и молитва у цркви свету, прича прота Колунџић. Христовог васкрсења. Оба наша саговорника истичу верски и духовни значај боравка у Јеруасалиму. Имали су ретку прилику, да у СРПСКИ ТРАГОВИ У СВЕТОЈ ЗЕМЉИ Светом граду бораве, без унапред одређеног У Светој земљи, међу великим бројем исто- распореда и ритма, који приликом проријских, за хришћанство непроцењивих ме- путовања диктирају туристичке агенције и ста, налазе се и дубоки српски трагови. Ма- водичи. настир светог Јована Богослова, Манастир - Сретали смо многе групе и сви они побожно Часног крста у Јерусалиму и Цркву светог улазе, поготово у цркву Васкрсења и гроб Ђорђа у Акру подигао је свети Сава. Краљ Христов, чекајући некада и сатима, да би ушли Милутин је у Јерусалиму подигао манастир на један минут, да се поклоне тамо где је посвећен Светим архангелима. Први српски лежало тело Христово. И сви ти људи су патријарх Јоаникије је на Тавору подигао некако лепи, пријатни, нико није нервозан, нико се не гура. Чека се у потпуном реду, Цркву светог Илије. - Од времена светог Саве и краља Милутина тишини, стрпљиво и спокојно. То, како је рекао ми смо имали тамо своје манастире. Не- свети владика Николај, само васкрсни посредно поред Јерусалимске патријршије је Христос може учинити, да видимо све људе Манастир св. Архангела Михаила који је био лепим и добрим, завршава своју причу прота српски. Подигао га је краљ Милутин, али смо Колунџић. га изгубили током времена. Имали смо, Јадранка Јаћимовић-Иван

манифестације

АКТИВ ЖЕНА СДСС-а ОРГАНИЗОВАО ЈЕ 7.МАРТА У БОРОВУ И ВУКОВАРУ ПОВОДОМ МЕЂУНАРОДНОГ ДАНА ЖЕНА ДЕШАВАЊА КОЈА ПОДСЕЋАЈУ НА ДРУШТВЕНО-ПОЛИТИЧКИ ПОЛОЖАЈ ПРИПАДНИЦА ЖЕНСКОГ ПОЛА. резервисано само за жене. Са прегачом око струка и тигањем у руци начелник је пекао палачинке и частио све излагаче и посетиоце. - Одлучио сам да дам свој допринос овој лепој манифестацији и да наше жене частимо палачинкама лично припремљених од стране начелника. Да ли су укусне рећи ће саме жене, али за сада примедбе нема. Овај пут смесу нисам умутио ја , али и то знам да радим, кроз шалу додаје начелник Зоран Баћановић. ОСМИ МАРТ ПРОСЛАВИЛЕ И ЖЕНЕ У ВУКОВАРУ

ЖЕНЕ ВОЛЕ И ПОЛИТИКУ

еђународни дан жена, 8. март обележен је низом манифестација. Сем пажње која се тај дан, више него иначе поклања припадницама лепшег пола, ове су године дан уочи празника, организована дешавања која указују на положај, права, достигнућа и могућности жена. Важно је истаћи да су саме жене празник посвећен њима искористиле како би указале на положај у друштву и све оно што би још требало да се уради по том питању. Актив жена СДСС-а Борово организовао је занимљиво, и не баш типично за овај празник, дешавање под називом „Креативност на делу - жене Борова", којим је истакнута креативна и предузетничка страна жена. - Осми март је празник који слави достигнућа жена, а свакако креативност је једна од наших достигнућа. Зато смо осмислили ово дешавање односно изложбу која је права прилика да жене прикажу своје производе. Када смо кренули са организацијом овог дешавања у први мах сам мислила да ће бити тешко окупити довољан број жена, али одазвао се велики број жена. На овакав начин смо увидели колико у Борову жена ради и ствара, нисмо тога били ни свесни, рекла је председница боровског Актива жена СДСС-а, Сенка Ромић. У центру места петнаестак жена су на изложбемним штандовима приказале своју креативност. Ручни радови, сапуни, венецијанске маске, накит, намештај, колачи и још много тога настало је захваљујући машти и љубављу ових жена. Припаднице

лепшег пола чији је положај, према бројним истарживањима, у сеоским срединама лошији него у оним урбанијим, сматрају да равноправност полова још није остварена, али да много тога зависи од самих жена. - Ја сам иначе борац у животу и сматрам да како се жена избори тако јој и буде. Данас су жене сасвим другачије у поређењу од пре педесет година и мислим да су чак надвладале мушкарце. Самосталне су, раде имају своје приходе и мислим да су мушкарци можда и у лошијем положају од жена, сматра једна од излагачица сликарка, Љубица Миросављевић. Међу бројним изложеним рукотворинама било је и мирисно царство Мирјане Чупић која је свој хоби, ручне израде природних сапуна, претворила у посао. Самозапошљавање је често једини начин да жена зарађује за живот, јер и данас равноправност жена и мушкараца при запошљавању не постоји. - Све се претворило у израбљивачко друштво и ту доста страдају жене. Мени је овај креативни хоби пуно помогао. Отишла сам у пензију и тада сам имала бескрајно много времена за себе, одлучила сам да то време преточим у хоби који је прерастао у један посао који ме у потпуности испуњава, рекла је Чупић. Свој допринос овом дешавања дао је и сам начелник општине Борово, који подржава и подстиче рад и напредовање жена како у пословном тако и у политичком животу. Тај дан одлучио је поразити један од највећих стереотипа - да је место у кухињи

Исто вече и истим поводом, колегинице из Актива жена СДСС-а Вуковар организовале су пријем на коме су се окупиле припаднице лепшег пола из овога града и околних места. У вуковарском ресторану Морнар уз пријатну атмосферу дружиле су се жене које сматрају да борба за равнопрвност и бољи положај жена још није завршена. У новембру прошле године у оквиру СДСС-а основан је Актив жена који би својим делаовањем требао да побољша положај жена у политици. Када је у питању политички живот у Хрватској добро је познато да равноправности нема. - Као председница Актива жена СДСС-а Вуковар трудићу се свим снагама да побољшам положај жена што се тиче политичке сцене. Потрудићу се да што више жена укључим у политички живот и управо се и залажемо да повећамо бројност и доведемо га до границе која је прихватљива како у самом СДСС-у тако и шире, рекла је председница вуковарског Актива жена, Јелица Пајић. Жене су често жртве класичних стереотипа због којих равноправност при запошљавању, а посебно у политици још увек није остварена. Политика у Хрватској још увек се сматра мушки послом, јер према подацима учешће жена у општинама и градовима Европске уније је у просеку 35 одсто, док је у Хрватској тај просек свега 15 одсто. Јадранка Јаћимовић-Иван

17 ОСМИ МАРТ ПРОСЛАВЉЕН И У ТРПИЊИ

ЖЕНЕ ТРПИЊЕ ПОКРЕЋУ ЛАВИНУ ДЕШАВАЊА

еђународни празник Дан жена прослављен је и у Трпињи. Иако је реч о сеоској средини у којој је, према бројним истраживањима, положај жена лошији него у оним урбанијим, жене у овом месту носиоци су бројних друштвених дешавања. Окупљене у Удружењу жена покренуле су многе ствари, а тренутно проводе пројекат „Баци каменчић - покрени лавину“ у оквиру кога је, 7. марта, организиовано вече посвећено Дану жена. Пету годину за редом организатори су прославе овог празника и сваки пут са програмом различитог и занимљивог садржаја. - Овај пут садржај је веселе природе. Рекли смо заборавићемо рецесију, несташицу и незапосленост и хоћемо вечерас само да се веселимо. Поводом тога позвали смо и госте из околних места како би вечерашњи програм учинили што разноврснијим. Након програма следи дружење уз домаће колаче и наравно чај, рекла је председница Удружења жена Трпиња, Марија Опачић. Вече је било заиста испуњено занимљивим и разноврсним садржајем. Гости из Бршадина КУД “Васо Ђурђевић“ и домаћи КУД „Младост“ испунили су вече народном игром и песмом, а драмска секција КУД–а „Бранислав Нушић“ из Борова извела је хумористичну позоришну представу „Приче са сокака“. Ово гостовање и сарадња са околним местима део је пројекта „Баци каменчић - покрени лавину“ - Тај пројекат траје читаву годину и везан је за све обичаје који су некада били кара-

Председница Удружења жена из Трпиње - Марија Опачић

ктеристични за ово село. До сада смо одрадили и божићне обичаје, имали смо и неколико радионица везаних управо за 8. март. Течај кројења и шивања, гастрономије, сликарства различитим техникама и курс израде веза. Још планирамо многе радионице и обележавање бројних празника. Осмислили смо да сва удружења која постоје у околини повежемо у једну целину и заједно сарађујемо. Тако смо се већ повезали са Ловачким друштвом из Трпиње,

Гости из Борова - чланови КУД-а “Бранислав Нушић”

Напредним пољопривредницима, са КУДом и школом, објашњава Опачић. Сем са околним местима, у склопу овог пројекта, сарадња је отишла и ван граница Хрватске. Заједнички циљеви повезали су жене из Трпиње и Бачке Паланке у Србији. Овај пројекат трајаће све до 31. децембра 2014.године, до када су планирана бројна дешавања. - Долази нам Ускрс поводом кога имамо планиране радионице, затим обележавамо Ивањдан и обичаје везане за њега те Видовдан када организујемо такмичење за најлепше уређено двориште. Већ пету годину организујемо и манифестацију Распевана јесен, а поводом Божића одржава се и песничко вече које окупља велики број песника из околине и Барање. На улазу у наше село налази се један стари бунар око кога ћемо уредити одмаралиште, набраја Марија неке од будућих активности удружења. Основано пре пет година Удружење жена Трпиња окупља преко 20 чланица различите животне доби. У оквиру удружења постоје песничка и ликовна група, група жена које се баве израдом ручних радова и слатких делиција. Жене у Трпињи веома су активне и последњих година носиоци су бројних друштвених дешавања у општини, тако и тренутно проводе пројекат којим желе да покрену лавину нових дешавања. Јадранка Јаћимовић-Иван

18 ПОЗНАТИ ПЕСНИЦИ И МУЗИЧАРИ ИЗ СРБИЈЕ ДРУЖИЛИ СЕ СА ДЕЦОМ У ТРПИЊИ И ДАРДИ

радиционална манифестација "Витезово пролеће" одржана је шестог марта у домовима културе у Трпињи и Дарди. Основношколци из ових, али и околних места имали су прилику да се упознају са најпознатијим дечијим песницима и певачима из Србије. Фестивал Витезово пролеће ове године одржан је по четврти пут у организацији Заједничког већа општина, а под покровитељством Канцеларије за дијаспору и Србе у региону Републике Србије. На манифестацији су учествовали књижевници Слободан Станишић, Александар Чотрић, Предраг Јакшић, Владимир Благојевић и Миодраг Јакшић, глумица Рада Ђуричин, гитариста и певач Бранислав Остојић и певачице Ивана Јордан и Леонтина Вукомановић.

ГРАНУЛО НОВО ВИТЕЗОВО ПРОЛЕЋЕ - Витезово пролеће је наш фестивал који траје десет година и који окупља много стваралаца за децу. То су људи који су остварени у својим професијама, ствараоци жељни да увек измаме дечије осмехе и уживају наступајући за децу. Ми наступамо широм Србије и региона, а већ четврту смо годину овде у ове две жупаније у Хрватској. Трудимо се да тих сат и по програма, колико овај програм траје, децу усрећимо, да буду весела, да певају и чују лепе стихове и мудре мисли које ће понети са собом, нагласио је песник Миодраг Јакшић. Данашњи медији деци не нуде садржаје намењене њиховом узрасту, него оно што није прикладно за њихов психофизички развој и зато су овакви програми и манифестације јако корисни и значајни поготово када у њима учествују јавне личности. - Дружење са децом је бескрајно инспиративно и зато смо ту, зато се бавимо уметношћу, музиком, певањем. Просто, кад год смо у прилици трудимо се да им дамо део срца, да разменимо ту срећу и љубав јер то је поента живота, да се волимо, да се ценимо, да

Ивана Јордан

се чувамо и управо сам зато овде, истакла је позната српска певачица Ивана Јордан. Слично мишљење дели и њена колегиница Леонтина Вукомановић која је своју каријеру подредила управо раду са децом и у ту сврху покренула и дечији хор „Чаролија“ као и истоимени фестивал. - Испуњава ме много рад са децом и размена енергије са њима. Сматрам да са тим дечијим песмама које имам на репертоару могу да комуницирам са њима на нивоу на којем они могу да одговоре на оно што ја тражим. Када је музика у питању то је још лакше него када се ради искључиво о песмама зато што имате ту неку интерактивну ритмичку компоненту уз све то и ако деца не познају песму имате могућност да их подигнете на други начин, објаснила је Леонтина Вукомановић која је

Леонтина Вукмановић

Рада Ђуричин

први пут наступила на овом фестивалу у организацији Заједничког већа општина. СВАКЕ ГОДИНЕ У ДРУГОМ МЕСТУ До сада је да манифестација одржавана у једној од школа на подручју Вуковарско-сремске и Осјечко-барањске жупаније где се настава одвија и на српском језику и ћириличном писму. За ове четири године манифестацију је видело на стотине овдашњих малишана. - До сада смо увек гледали да се овај фестивал одржи у ове две жупаније и на тај начин обишли смо доста школа у нашем крају. Тако смо нпр. прошле године „Витезово пролеће“ одржали у Бијелом Брду и Борову насељу, а ове године одлучили смо се за Трпињу и то не само за основце из трпињске школе него и за децу из основних школа у Боботи и Бршадину, рекао је председник Одбора за образовање, културу и спорт ЗВО-а Слободан Живковић. Поред Трпиње исти програм је приређен и у основној школи у Дарди. Тако су и барањски малишани уживо могли чути стихове песама уз које су својевремено одрастали и њихови родитељи као и неке нове дечије песме прикладне њиховом узрасту. С. Секулић

19 У БРШАДИНУ ОДРЖАНА ИЗЛОЖБА РУЧНИХ РАДОВА И СТАРИНА ИЗЛОЖБА ЗНАЧАЈНА И ЗА ОЧУВАЊЕ ТРАДИЦИЈЕ

ИЗЛОЖИЛИ ПРЕДМЕТЕ СТАРЕ И ВИШЕ ОД ЈЕДНОГ ВЕКА

зложба ручних радова и старина у организацији пододбора Српског културног друштва „Просвјета“ и секције „Свилен конац“ по други пут је организована у Бршадину. У просторијама Удружења пензионера том приликом је изложено на стотине различитих предмета од којих су неки стари и више од сто година. Ова изложба први пут је организована прошле године када је понела назив „Изложба ручних радова жена“ јер је првобитна намера организатора била да покажу шта су то жене некада радиле и шта данас, ретке од њих, у слободно време раде. Иницијатива за изложбу оваквог типа постоји већ неколико година, а у саму секцију звучног имена „Свилен конац“ нису укључене само жене него и мушкарци који су такође дали свој допринос у организацији ове изложбе. - Прошле године смо у десетак дана осмислили и организовали изложбу, а ове године смо кренули нешто раније са самом организацијом. Изложба је плод идеје која је активна неколико година, а надамо се да ће с временом постати све масовнија и препознатљивија. Прича се у односу на прошлу годину за нијансу променила, с обзиром да смо поред изложбе ове године организовали и две радионице, једна је израда веза, а друга израда домаћих

традиционалних пецива и посластица, истакао је председник бршадинског пододбора СКД „Просвјета“ Бојан Лазић. Све што је било изложено плод је активности чланова поменуте секције Просвјетиног пододбора који су многобројне експонате прикупили у самом Бршадину. То су ручни радови, али и ствари које су се некада користиле у домаћинствима. - Посебно се поносимо једном аутентичном женском бршадинском ношњом која садржи кецељу, појас и мараму, која је стара више од сто година, а коју смо добили од једне наше мештанке. Такође, имамо и посавску ношњу односно венчану хаљину, тзв. рубину из Босне, с обзиром да се с временом у Бршадин доселило доста људи из тог краја. Поред тога има јако пуно ручних радова, предивних пешкира и везова, затим сандук за постељину, кухиња или кујна, као и комплетно уређену предњу собу, каже једна од организаторки ове изложбе Душица Рудеж.

У поменутим радионицама у изради веза и штрикању учествовале су Госпава Печник и Мара Стевић. Њих две су са иглама у рукама израђивале џемпер и столњак, техником коју су научиле још у детињству. - Ја плетем један џемпер. Хтела сам да покажем пар узорака да се може радити на разне начине и да се то може украсити и бити јако лепо, а не да идемо у разне јефтине продавнице и да купујемо производе од пластике, истакла је госпођа Печник. Овакве изложбе имају посебну димензију када је и очување традиције и идентитета српског народа у питању. На многим везовима, пешкирима и сличним предметима могли су се видети мотиви са ликовима краља Александра и краљице Марије, православних светаца, као и текстова исписаних ћирилицом, писмом које је у то време било једино присутно међу Србима у овом крају. Вредност изложбе је и у мноштву изложених фотографија старих по неколико деценија, затим икона, али и разних докумената од домовнице исписане ћирилицом па до ђачких сведочанстава. Велика је штета што су многобројне овакве и сличне ствари бесповратно нестале, бачене или уништене, али захваљујући присебним људима нешто је ипак остало као успомена на прошле дане. С. Секулић

фељтон

ЈЕДАН ОД ПРВИХ ОДРЕДА КОЈИ СЕ НАШАО НА УДАРУ НЕПРИЈАТЕЉСКЕ ВОЈСКЕ БИО ЈЕ СРЕМСКИ ДОБРОВОЉАЧКИ ОДРЕД КОЈИ ЈЕ ПРЕТРПИО ВЕЛИКЕ ГУБИТКЕ У ОДБРАНИ БЕОГРАДА мосту. Званично, сремски добровољачки одред, као посебна јединица биће формиран тек 1. јуна 1915. године на чијем ће челу бити поменути Кирхнер, а који је био стациониран на Ади Циганлији под управом Комбинованог одреда. Имао је око 340 бораца из сремских места, али и из унутрашњости Србије. Овај одред пружио је снажан отпор непријатељу током напада на Београд и претрпео је велике губитке. Међу тим добровољцима било је и малолетних гимназијалаца, а бес према браниоцима Београда непријатељ је исказао чим је ушао у српску престоницу тако што је подигао вешала на којима су завршили многобројни српски младићи. АУСТРОУГАРСКА МОБИЛИЗАЦИЈА

пише: Срђан Секулић

НАШИ СОЛУНЦИ (3) МОБИЛИЗАЦИЈА СРБА У АУСТРОУГАРСКУ ВОЈСКУ

дмах по објави рата од стране Аустроугарске, српске власти су кренуле са мобилизацијом. Одзив војних обвезника био је доста добар, а узрок томе су и победе на бојном пољу током балканских ратова који су исто тако имали и ону негативну страну јер је доста војника избачено из строја. За мобилизацију и концентрацију војске требало је неколико дана док се с друге стране аустроугарска војска већ концентрисала на граници са Србијом јер је раније била мобилисана и спремна за борбу. У таквој ситуацији велику улогу одиграли су одреди добровољаца – четника и комита, али и обичног грађанства, поготово кад је Београд у питању. Непријатељства су почела истог дана када је Аустроугарска објавила рат Србији 28. јула. Тако је нпр. навече тог дана једна аустроугарска лађа из правца Земуна покушала да уђе из Дунава у Саву. На тај упад, браниоци Београда, међу којима је било доста добровољаца, одговорили су ватром и спречили упад ове лађе. Такође, у моменту објаве рата у Београду се налазило доста Срба који су дошли са територије Аустроугарске монархије и од којих су касније формирана два одреда: Сремски и Банатски. Упис оних који су се

хтели пријавити у добровољачке чете вршио је Савез добровољаца у београдској кафани „Златни топ“ и од њих су управо формирана та два одреда. Исто тако, многобројни четници (припадници одреда формираних почетком 20. века који су бранили српски живаљ у јужној Србији, Македонији и Косову и Метохији) дошли су у Београд и ставили се на располагање за одбрану главног града. Нешто касније мајор Воја Танкосић оформио је одред од око 600 људи у којима је било и тридесетак Далматинаца, а којима је командовао неки Личанин, као и два Хрвата. Тај одред се звао Савски четнички одред. Сремски одред је у почетку имао петнаестак добровољаца под командом мајора Светомира Ђукића оснивача Српског олимпијског клуба 1910. године. Касније је командант постао Игњат Кирхнер, активни поручник аустроугарске војске који се сукобио са својим колегама, а једног од њих убио и прешао на српску страну као добровољац. Рат је преживео, али је погинуо у току Другог светског рата приликом савезничког бомбардовања 1944. године. Овај одред први је прешао на аустроугарску територију у току рата када је заузео једну караулу на савском гвозденом

Већ на почетку рата Аустроугарска је на оружје подигла око 3 милиона војних обвезника, а за четири године ратовања тај број ће се попети на око 8 милиона. Према њиховим изворима у овој војсци било је и око 13 одсто Хрвата, Словенаца и Срба. По овоме се претпоставља да је у аустроугарској војсци било око 560 хиљада Хрвата и муслимана те по 160 хиљада Словенаца и Срба. Највише је свакако било Немаца (Аустријанаца) око 25 одсто, затим Мађара 23% и Чеха око 13%. Од укупног броја Срба у Аустроугарску војску мобилисано је око 40 хиљада из Војводине, 60 хиљада из Босне и Херцеговине и исто толико из Лике, Кордуна, Баније, Далмације и Славоније. Из различитих крајева Срби су били различито распоређени у аустроугарским јединицама. Тако су Срби из Хрватске и Славоније служили у заједничкој војсци и нешто мало у хрватском домобранству, Срби из Далмације и Босне и Херцеговине углавном у заједничкој војсци, а из Војводине нешто у заједничкој војсци и углавном у мађарском хонведу. Мобилисани Срби имали су посебан третман. Они су били под специјалном провером, а поготово након пораза аустријске војске на почетку рата. Тада је аустријска команда за све Србе додала одредницу „p.v“ или „politische verdehtich“ – политички сумњив. Такође, у свим јединицама строго се водило рачуна о броју присутних Срба, поготово на најнижем нивоу јединица, тако да је на свака три војника Немца, Мађара и Хрвата долазио један Србин како би се на тај начин спречио прелазак Срба на страну српске или руске војске.

Сремци добровољци на почетку рата

а почетку рата један од ретких сачуваних података са именима заробљених Срба који су се добровољно јавили у српску војску, садржи седамдесетак имена које је пописала Заробљеничка команда на захтев министра војног, 12. октобра 1914. године. На том списку налазе се имена и 18 Сремаца, међу којима је и један Србин из Габоша: Ђуро Николајевић из Јаска, Проко Руњанин из Габоша, Рада Џакић из Попинаца, Миленко Тодошковић из Кузмина, Јоца Коларевић из Моловина, Душан Николић и Максим Остојић из Михаљеваца, Младен Шушњар из Бановаца, Љубомир Милутиновић и Мартин Марчинковић из Митровице, Радо Јовичић из Сибача, Милан Филиповић из Кленка, Милан Марелић и Гавро Васић из Сусека, Кузман Јанковић из Руме, Божидар Шкрбић из Мартинаца, Урош Угљевичанин из Мале Вашице и Урош Илић из Чалме.

ЗАВИЧАЈНА СТРУКТУРА ДОБРОВОЉАЦА Не рачунајући предратне добровољце, припаднике поменутих четничких одреда, већину добровољачких одреда чинили су Срби и мали број припадника других народа са простора Аустроугарске монархије. Два документа из 1918. године дају нам податке о броју добровољаца из крајева који до тад нису били под управом краљевина Србије и Црне Горе. Тако се у извештају министра војног упућеног председнику српске владе Николи Пашићу од 5. фебруара 1918. године наводи да је у том моменту на солунском фронту било 21.116 добровољаца од чега највише из Војводине (Бачка, Банат, Срем, Барања) укупно 7.039 добровољаца, затим из Босне и Херцеговине њих 6 333, Лике, Кордуна и Баније 4.520, Славоније 1.238, Далмације 445,

Некомплетан списак добровољаца

а спискови добровољаца нису уредно вођени и да многа имена ових јунака никада неће бити пронађена, види се и по књизи из 1931. године под насловом Агонија Београда у Светском рату у којој је објављен списак од 1 900 имена официра, подофицира и војника који су пали у одбрани Београда. На том списку само је шест имена добровољаца сремског одреда иако се зна да их је у одбрани престонице од њих око 350 две трећине избачено из строја.

Црне Горе 219, Словеније 128, Чешке 179 и 1 015 добровољаца који су се у том моменту налазили у Русији. По процени, у току Првог светског рата на страни Србије борило се око 40 хиљада добровољаца из свих крајева будуће Југославије. Професор др Ђорђе Станић у Добровољачком гласнику из новембра 2002. године наводи да је од тог броја највише добровољаца било из Војводине (Бачка, Банат, Барања и Срем) укупно 12.500, а исти број наводи и за Босну и Херцеговину. Око 8.000 добровољаца дошло је из Далмације, Лике, Кордуна и Баније, 3.400 из Србије, 2.800 добровољаца из Славоније и њих 480 из Црне Горе. Исти аутор наводи и имена првих добровољаца који су дошли из Америке у Србију и пријавили се у Руднички четнички одред мајора Воје Танкосића. Били су то Личанин Јован

Буњевац и Бачванин Јоца Беквалац. Интересантан је и податак да се од укупно мобилисаних Словенаца и Хрвата у аустроугарску војску, за српске добровољце пријавио сваки петстоти Словенац и тек сваки хиљадити Хрват.

јубилеји

ЈЕДАН ОД НАЈПОЗНАТИЈИХ И НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ СРПСКИХ МАГАЗИНА ЗА ДЕЦУ И ОДРАСЛЕ НА ПРОСТОРУ БИВШЕ СФРЈ „ПОЛИТИКИН ЗАБАВНИК“ ПРОСЛАВИО СВОЈ 75. РОЂЕНДАН

„ПОЛИТИКИН ЗАБАВНИК“ - БРЕНД НА КОЈИ ЈЕ ПОНОСАН СВАКИ СРБИН

ислим да готово нема девојчице и дечака који су данас зрели људи, а да нису читали „Политикин Забавник“. Својим садржајем овај часопис пленио је пажњу како деце тако и оних одраслијих па је у пуној мери оправдао свој чувени слоган који гласи „За све од 7 до 107 година“. Заиста у њему је свако могао да пронађе нешто за себе. Један од оних ко га је редовно читао био је и потписник ових редова. Не сећам се када сам тачно прочитао свој први Забавник, али врло добро знам да је то била љубав на први поглед. Забавник је био непресушан извор коме могу да захвалим многе спознаје и готово сам сигуран да су људи читајући га из њега сазнавали више него што су могли да науче и у

Поштанска марка Србије Забавнику у част

школи. Друговање са Забавником никако није могло да се окарактерише као губљење времена па се с правом може рећи да старије генерације имају бољу општу културу него ове данашње које су Забавник заменили неким другим садржајима. Са Забавником се путовало кроз време, из њега се учило, њега се питало, а он је нудио одговоре, с њим је дан започињао и завршавао. У мојој околини било је много колекционара који су сакупљали све његове бројеве, а неке од њих сам редовно посећивао и прегледао његова прва издања. Било је занимљиво посматрати како се кроз своју дугу историју мењао и Забавник. Овај лист био је и остао чаробна мешавина забавног, поучног и интригантног. Нудио је врхунске стрипове за мало одраслије, попут Флеша Гордона, Фантома, Мандрака, Рипа Кирбија док су најмлађи могли да уживају у Дизнијевим јунацима Паји, Микију, Шиљи као и у Хогару Страшном, Попају или Дикану. У њему су препричавани доживљаји и батине које се памте, а Забавник нас ево већ 75 година води преко свих земљиних меридијана и паралела. Редовно сам га читао све до рата, а онда сам ту навику изгубио па ипак, с времена на време купим понеки број тек да обновим сећање и да ме жеља мине. Трагом вести да Забавник слави 75. годишњицу излажења пожелео сам да га поново имам у рукама. Занимљиво, Политикин Забавник можете да купите и у трафикама у Вуковару, а најновији број 3239 изашао је 7. марта. Уз њега је објављено и репринт издање од 7. марта 1964. године па они који су тада рођени имају лепа прилику да виде како је забавник изгледао пре 50 година и упореде га са овим данашњим. Будући да је одређен за узраст од 7 до 107 година није ме било нимало стид да га затражим. Уосталом, још сам на мање од пола тог пута. Забавник је још увек забаван, информативан, поучан. Не знам колико је оних који га данас читају, али знам да је у време када сам ја ишао у школу Забавник био нешто без чега се младост није могла замислити, толико је он био важан. Данас је све другачије, све је постало ужурбаније, све је умрежено, он-лајн, у покрету. Нема се времена за читање новина, млади су све више за компјутером

Неке чињенице - први број Политикиног Забавника изашао је 28. фебруара 1939, - осим паузе од 1941. до 1952. године Забавник је излазио без прекида, - најстарије рубрике овог недељника су „Веровали или не“ и „Јесте ли већ чули да...“ , - првобитну редакцију листа чинили су новинари „Политике“, на челу са Владиславом Рибникаром, Душаном Дудом Тимотијевићем и Живојином Батом Вукадиновићем, - највећи печат у Забавнику оставио је Владимир Булатовић Виб, главни и одговорни уредник од 1984. до 1987. године, - године 1979. установљена је и награда „Политикиног Забавника“ за најбоље књижевно дело за младе, која се додељује једном годишње, - свој врхунац Забавник је имао током седамдесетих година 20. века, његов тираж је премашивао 300.000 примерака, - управо је изашао његов 3240. број.

па верујем да је и Забавник постао жртва нових технологија. Међутим, иако постоји и његово он-лајн издање то ни издалека није исто као имати га у рукама. Неких ствари, навика и осећаја човек једноставно не може да се одрекне, а дуговечност Политикиног забавника доказ је његове вредности. Човек стар 75 година препун је бора, а Политикин Забавник и у 75-ој има лице и карактер дечака. Забавник је надживео многе сличне часописе, а са годинама је постао и препознатљив бренд којим се поноси сваки Србин. С. Бубало

БРОЈ 89

ТАМБУРАШКИ ОРКЕСТАР КУД-а БРАНИСЛАВ НУШИЋ ИЗ БОРОВА ОДРЖАО ЦЕЛОВЕЧЕРЊИ КОНЦЕРТ И ПРЕДСТАВИО МУЗИЧКИ СПОТ ЗА ПЕСМУ „БРАЦА“

ЛИСТ ЗАЈЕДНИЧКОГ ВЕЋА ОПШТИНА 03/2014 ГОДИНА VIII

ИМПРЕСУМ Лист Заједничког Већа Општина Број 89 ГОДИНА VIII Вуковар, Март 2014. Издавач: Заједничко веће општина, Вуковар За издавача: Драган Црногорац, проф. Главни уредник: Славко Бубало Редакција: Вуковар; Јадранка Јаћимовић-Иван, Никола Милојевић, Срђан Секулић; Бели Манастир; Зоран Поповић, Стана Немет; Книн; Васка Радуловић Фотографија: Н. Војновић, Д. Ковач, З. Поповић Графичка припрема: Славко Бубало Штампа: “Glas Slavonije” d.d. Osijek Ulica Hrvatske Republike 20 Адреса редакције: Еугена Кватерника 1, Вуковар Тел: 032/416-667 е-mail: urednik@tvprodukcija-zvo.com web: www.tvprodukcija-zvo.com Лист суфинансира Савет за националне мањине Владе Републике Хрватске Излази два пута месечно Тираж: 8000 Фото на насловној страни: Лепа Брена у Крњаку

СНИМИЛИ СВОЈ ПРВИ МУЗИЧКИ СПОТ

амбурашка музика у Борову није имала дубоке корене, али је захваљујући пре свега упорности и раду вође тамбурашке секције КУД-а Бранислав Нушић, Душана Латаса постепено стицала све више поклоника. Сваке године тамбурашки оркестар у своје редове прима нове чланове из редова основношколске деце и омладине, а целовечерњи концерт је прилика да се покаже шта су научили. За неке од њих, концерт одржан 14. марта, био је прво право музичко крштење. Трема је брзо разбијена захваљујући публици која је знала да аплаузима награди њихов труд. - Трудимо се да тамбурицу и тамбурашку музику приближимо деци и сваке године добијемо понеког новог члана. Борово није велико место, али у њему има потенцијала и све што је потребно је да им дамо прилику, каже водитељ оркестра Душан Латас. У целовечерњем програму наступили су и вокални солисти оркестра Славољуб Лазић, Јасна Блитва, Бојан и Драган Раказовић, Јована Сердар и Саша Малиша, а оркестар је одсвирао и неколико нумера забавне и популарне музике. Било је занимљиво чути како неке популарне забавне песме звуче одсвиране на тамбурицама и чини се да је и публика то лепо примила. За крај концерта публика окупљена у Дому културе имала је прилику да премијерно погледа музички видео спот урађен за песму „Браца“ коју је пре неколико година написао и компоновао Душан Латас. Песма је свој живот наставила оживљена кроз покретне слике, а у споту се поред чланова оркестра и Нушића појављују и многи мештани Борова. - Немамо претензије да тим спотом

освојимо телевизије. Мислим да тако нешто и није могуће. То је пре свега важно нама који овде живимо, као једна мала успомена и задовољство. Драго ми је да су људи то лепо прихватили и да је у припреми спота учествовало толико наших сумештана. У суштини смо се лепо забављали, а и песма „Браца“ је добила једну нову димензију, каже Латас. На крају спота публику је насмејао натпис „Наставиће се...“ какав се ставља на крају популарних телевизијских серија из чега се да наслутити да снимање овог спота неће остати и једини такав покушај. - Ма само смо хтели мало да се нашалимо на свој рачун. Није то неки план, али ко зна. Оставили смо простор и за ту могућност. Као што сам већ рекао, лепо смо се забављали током снимања овог спота па смо део те атмосфере хтели да пренесемо и овом поруком. Некима од учесника се целокупна атмосфера током снимања спота толико свидела да већ има предлога да се поново окупимо и направимо репризу. За место какво је Борово то је један необичан догађај, закључује Латас. Након концерта окупљенима се обратио председник боровског Нушића, Радо Босић који је захвалио свима који су дошли и који су подржали и учествовали у стварању њиховог првог музичког спота те их позвао да дружење наставе у малој сали. Ту је свирка настављена у много опуштенијој атмосфери, а и солисти су опустили гласне жице што говори да ипак није исто певати на позорници и овако необавезно. У сваком случају то показује да им је много стало да све испадне како треба. С.Б.

спорт

ПЕТЛИЋИ БОРЦА ИЗ БОБОТЕ ПОСЕТИЛИ БЕОГРАД И ЦРВЕНУ ЗВЕЗДУ

ЗА ЗВЕЗДУ НАВИЈАЛИ И ПАРТИЗАНОВЦИ

уго ће млади фудбалери Борца из Боботе памтити 15. март и посету Црвеној Звезди, Маракани, као и одигравање пријатељске утакмице против вршњака из овог клуба. За многе од њих била је то прилика да први пут дођу у Београд, а за скоро све прилика да посете највећи стадион на овим просторима и погледају једну првенствену утакмицу најтрофејнијег српског клуба. Омладинска школа фудбалског клуба Борац броји тридесетак полазника, али како неки од њих нису имали докукмента, на пут за Београд је кренуло њих 22 заједно са својим родитељима и два млада играча и једним тренером бјелобрдског БСК-а. У петлићима Борца не тренирају само играчи из Боботе, већ и из Трпиње, Пачетина и Лудвинаца. Одмах по доласку у Београд уследила је посета Звездином музеју где су гости из Хрватске могли да се упознају са богатом историјом овог клуба и да виде више од 100 различитих трофеја, између осталих и онај најпознатији, реплику пехара освајача Купа шампиона из 1991. године. Након тога млади фудбалери су подељени у две старосне категорије одмерили снаге са вршњацима из Звезде. Домаћини су понудили да се ове утакмице одиграју и на Маракани, али је на крају ипак одлучено да то буде на помоћном терену иза јужне трибине стадиона како деца стара између осам и дванаест година не би била превише импресионирана, а можда чак и уплашена од толиког стадиона. После две пријатељске утакмице деца и њихови родитељи, као Звездини гости, присуствовали су и првенственој утакмици између овог клуба и Радничког из Крагујевца. Играчи из Борца већ су седам

пута раније на овај начин одлазили у Београд, али је ово први овакав пут да ова генерација долази на популарну Маракану. - У првом плану је била посета Звезди и њеном музеју и да деца виде нешто што никад нису видела. Посебно ми је драго што је њих једанаест имало прилику да изведе Звездине играче на центар пре почетка утакмице. У Звезди то не практикују већ дужи низ година, али су нама изашли у сусрет, јер знају одакле долазимо и са каквим проблемима се боримо. Било нам је мало теже ове године да уопште одемо јер од прошлих избора немамо подршку локалне самоуправе. У организацији нам је пуно помогло Заједничко веће општина, општинска организација СДСС-а, а велику захвалност дугујемо и фирми „Протеин“ из Боботе која редовно помаже наш клуб, говори тренер боботских омладинаца и организатор путовања Никица Гагулић. Једанаест одабраних имали су јединствену прилику да пре почетка утакмице између Звезде и Радничког изведу играче Црвене звезде из тунела испод северне трибине па све до центра Маракане. Једини критеријум за одабир ко ће изаћи на терен са Звездиним првотимцима био је број тренинга у клубу, па су они највреднији успели да доживе специфичан осећај и да чују хук Маракане

из тунела смештеног испод трибине на којој се налазе најватренији навијачи. Осећај је то који ће памтити и десетогодишњи Пеђа Палић из Трпиње који је за руку држао нигеријског интернационалца Абиолу Дауду. - У тунелу је био посебан осећај, чули смо само галаму, петарде, и нестрпљиво чекали да изађемо на терен. То ћу сигурно памтити дуго. Било ми је заиста добро током целог дана, једино што смо се, када смо играли своју утакмицу, на терену мало мучили и нисмо успели да дамо ни један гол. Нисмо се додавали онолико колико смо требали, више смо гледали како ћемо шутирати, али на крају нисмо разочарани, јер је била пријатељска утакмица, каже Пеђа. И заиста ни једна од две селекције Борца није пружила већи отпор омладинцима Црвене звезде, али то је свакако нешто што је у другом плану, јер је само играње против деце у познатом црвенобелом дресу огромно искуство. На терену се нашла и једна девојчица од три колико их тренира у Борцу. Реч је о Звездани Поповић из Боботе која је име добила управо по славном фудбалском клубу. Нису, међутим, сва деца навијачи Звезде, било је и партизановаца. Један од њих је и Милан Шљукић из Пачетина који је након ове посете умало променио мишљење. - Један сам од ретких који овде навија за Партизан па сам био јако мотивисан против Звезде, али они су јако добри технички, стално се додају и тешко им је узети лопту. На утакмици ми је било занимљиво, а иако сам Партизановац навијао сам овог пута за Звезду. Чуо сам и видео неке добре форе на северу па сам се чак и предомишљао да почнем да навијам за Звезду и убудуће, али ипак нећу, закључио је Милан након што је утакмица завршила. Никола Милојевић

Следећи број Извора излази у среду 2. априла