STUDENT EXCANGE PROGRAMME: intervju sa Teodorom Tumbas i Mionom Mucić

INTERVJU RADILA: ISIDORA LAKETIĆ

Student Exchange Programme (SEP) je najveći svetski projekat razmene studenata farmacije, sa dugom tradicijom i hiljadama uspešnih učesnika iza sebe. Ono što ovaj projekat izdvaja iz mora drugih, koji se takođe tiču studentskih razmena, jeste upravo mogućnost da se, osim beskrajnih obilazaka i upoznavanja države domaćina, obavi i stručna praksa u različitim poljima farmacije i medicinske biohemije. Dakle, pružanje prilike za novim i unikatnim radnim iskustvom zvuči primamljivo mnogima, a kakva su zapravo iskustva i koliko je važno učestvovati na internacionalnim projektima razmene, pitali smo studentkinje Farmaceutskog fakulteta u Beogradu Teodoru Tumbas i Mionu Mucić, koje su učestvovale na SEP- u prethodne godine i svoje prakse obavile u Peruu i Poljskoj.

1.Koliko je važno dobro se informisati pre odlaska u stranu zemlju?

Teodora: S obzirom da sam ja imala ideju da to bude zemlja koja mi nije pristupačna u svakodnevnim ponudama turističkih agencija i kako bih suzila taj izbor na samo tri zemlje sveta, veoma je bilo bitno informisati se. Zbog samih uslova i situacija u svakoj zemlji ponaosob, dodatno uz pandemiju COVID-19, viznih režima...

Miona: Mislim da je izuzetno važno da student koji prolazi kroz proces razmene ima koordinatora na kojeg može da se osloni. Jovana Samardžić, tadašnja koordinatorka, mi je bila od velike pomoći, davala mi je savete i odgovore na sva moguća pitanja. Imamo sreće i ove godine sa koordinatorkom Isidorom Laketić, koja je takođe divna i raspoložena da pomogne.

2. Na kom polju farmacije ste imale usavršavanje i praksu i koliko smatrate da se tamošnji rad u tom polju razlikuje od ovdašnjeg?

Teodora: Tokom četiri nedelje prakse, imala sam zaista različite stvari da vidim i da probam. Dve nedelje je praksa bila u bolničkoj apoteci dnevne onkološke bolnice, gde smo pripremali individualne hemioterapije. Nakon toga, dve nedelje smo posećivali različita mesta kao što su Nacionalna toksikološka laboratorija, Centralna policijska bolnica, privatna biohemijska laboratorija, i tri dana u privatnoj apoteci. Zaista, nakon uvida u različite sfere zaposlenja naše struke, smatram da je zdravstveni sistem sličan našem, te da ono što pravi minimalne razlike jeste različito uređenje države i drugačiji životni standardi i navike.

Miona: Radila sam praksu iz oblasti bolničke i kliničke farmacije u najvećoj onkološkoj bolnici za decu „Centralny Szpital Kliniczny Sporna” u Lođu u Poljskoj. Meni je zaista žao što u Srbiji nisam imala priliku, kao ni moje kolege, da radim makar praksu, iako sam na trećoj godini studija. Iz tog razloga, mislim da nemam realnu sliku i ne bih upoređivala način rada Srbije i Poljske u tom smislu.

3. Koliko je posao koji ste obavljale u toku prakse zahtevan, mentalno i fizički?

Teodora: Praksa je trajala dvadeset radnih dana po šest sati. Većinom su nam dopuštali da samostalno radimo, te je bilo interesantno, i vreme je proletelo. Ono što je otežavalo mentalno je što mali broj ljudi priča engleski, te je komunikacija bila na španskom, engleskom i što bi ljudi rekli “rukama i nogama”.

Miona: Slagala bih kad bih rekla da nije bilo zahtevno, ali želim da istaknem da je svaki radni dan izgledao drugačije i bio beskrajno interesantan. Svlačila bih i oblačila sterilno odelo po nekoliko puta na dan, pomagala u pravljenju citostatika, parenteralnih nutritivnih preparata, radila mnogo novih provera, radila u bolničkoj apoteci, deklaracije, proveravanje reda i rasporeda važnih supstanci… Nekoliko dana sam sa studentima četvrte godine medicine prisustvovala davanju terapija moždane stimulacije.

Profesor je bio zadivljen činjenicom da studenti u Srbiji uče put svakog moždanog nerva na prvoj godini studija. Napisao je pismo u kome je zatražio da mi se produži praksa još nedelju dana, ali nažalost, zbog epidemiološke situacije, ambasada je odbila da mi produži boravak u Poljskoj.

4. Koliko se očekivanja poklapaju sa realnim iskustvom i kakav je kod vas bio slučaj?

Teodora: Kako sam izabrala državu koja nije prethodno bila popularna među našim studentima, otišla sam bez ikakvih očekivanja, i zaista me je svaki dan oduševljavao na svoj način, kao i iskustvo i poznanstva koja u životu ne mogu zaboraviti.

Miona: Kada sam saznala da sam primljena, obavila sam par razgovora sa osobom koja je zadužena za razmenu u Poljskoj, samim tim znala sam tačno šta me tamo očekuje. Sva očekivanja poklopila su se sa realnošću. Veoma sam zadovoljna.

5. Jeste li imale podršku okoline za ovo putovanje i da li ste išle sa još nekim studentima iz Srbije?

Teodora: Razmenu sam od početka planirala sa najboljom drugaricom i koleginicom sa fakulteta, a kada smo dobile status “approved” od naše prve želje, i priliku da zajedno provedemo dva meseca u tako dalekoj zemlji, nije bilo veće sreće. Okolina je zaista ohrabrivala naš korak, iako su naše mame bile skeptične zbog ozloglašenog kriminala u Južnoj Americi do poslednjeg trenutka kada smo prešle granicu nazad za Srbiju.

Miona: Svakako da jesam imala veliku podršku okoline, i hvala im na tome. Mislim da je to veoma važno. Par dana pre nego što je bilo vreme za moj povratak, našoj internacionalnoj grupici pridružila se još jedna kolegenica sa našeg fakulteta. Ona je radila istraživački rad na samom univerzitetu u Poljskoj.

6. Kako ste se slagale sa lokalnim stanovnicima tih zemalja, uključujući studente koji su na bilo koji način učestvovali u vašim programima razmene, bio to doček ili organizacija?

Teodora: Studenti su zaista dali svoj maksimum, svakodnevno su se menjali u popodnevnim časovima i aktivnostima planiranim unapred i učinili nam ovo iskustvo još bogatijim. Peruanci su zaista jedni divni ljudi, puni ljubavi i pozitivne energije, i zaista nam je odgovarao njihov mentalitet. Za period od četiri nedelje mislim da smo upoznale više od trideset njihovih studenata i sa nekima smo i dalje ostale u svakodnevnom kontaktu.

Miona: Moje iskustvo iz tog ugla je fantastično. Postojala je osoba koja je došla po mene, odvela me i pokazala smeštaj, upoznala me sa par ljudi u domu. Ni u jednom trenutku se nisam osećala nebezbedno. Jedna anegdota je da, dok sam bila tamo, desila se strašna oluja i nestalo je struje u celom naselju. Devojka koja je bila zadužena za brigu o meni me je pozvala minimum dvadeset puta u toku tih par sati samo da proveri da li se možda plašim i da li sam sigurna da ne mora da dolazi kod mene. Mislim da je iz ove situacije zaista sve jasno. Ljudi su izrazito druželjubivi. Moja mentorka u bolnici je, takođe, bila fenomenalna.

7. Da li se vide razlike u kulturi u odnosu na našu zemlju i šta je od kulturoloških razlika ostavilo najveći utisak na vas, ukoliko ih ima?

Teodora: Peru važi za siromašnu zemlju, i zaista kada se malo udaljite iz centra Lime, ili odete u bilo koji drugi grad to je neopisiv osećaj tuge i bede. Ali, to i jeste razlika, što oni to ne osete, u njihovom narodu ne postoji tuga, depresija, niti stres. Svi žive jedni za druge, za svoju porodicu i praznike. Veliki su vernici i imaju dosta rituala.

Miona: Bitnih kulturoloških razlika nije bilo. Jedini mali šok za mene je bio što se na svim zabavama koje sam posetila votka nalazila svuda, u svim oblicima i pila na sve načine, u ogromnim količinama (smeh).

8. Da li kontakti sa inostranim studentima i dalje žive?

Teodora: Naravno, nadamo se i nekom ponovnom susretu. Možda u Srbiji ili u Peruu, a možda i u nekoj trećoj državi sveta.

Miona: Naravno! Prva sam se vratila iz Poljske i nakon par nedelja otišla u Berlin sa dečkom. Drugarice koje su još uvek bile na praksi, su uzele slobodan dan i došle da me iznenade i da popijemo još jednu kaficu, ali ovoga puta u Nemačkoj. Pregovori za lokaciju na kojoj će se popiti ovogodišnja kafa su i dalje u toku.

9. I za kraj, da li biste preporučile studentima da se okušaju i prijave za SEP i kakav biste im savet dale?

Teodora: SEP je jedinstveno iskustvo, gde svako individualno može da izabere kulturu i narod koji želi da upozna, ako duboko veruje, ta država će i prihvatiti prijavu. Svakom bih preporučila da iskoristi priliku, izađe iz zone komfora i uživa bar jedan period na “ovoj ili onoj” strani planete i stiče nova prijateljstva, koja i jesu najveće životno bogatstvo.

Miona: Mislim da svaki student koji ima mogućnosti treba da se prijavi, treba da pokuša. Osim velikog iskustva, stiču se prijateljstva, usavršava se engleski jezik. Meni je ova studentska razmena pomogla da na neki novi način zavolim svoju struku i jedva čekam da na leto odem na sledeću praksu.