Život piše farme (deo drugi)

AUTORKA: TEODORA MARINKOVIĆ

Nakon što student Farmaceutskog fakulteta izađe kroz vrata pomenutog zdanja za nekih šezdesetak ispita lakši, a za celu jednu diplomu teži, život se nastavlja. Prvo stajalište je - apoteka. Unatoč zlim jezicima, to jeste ustanova koja ipak drži (i nastoji da održi) izvestan renome. Budući da neminovno podrazumeva interakciju sa ljudima, donosi novu, jedinstvenu vrstu tragikomičnih činova profesionalnom životu.

Prilazi jedna baka recepturi i traži hotline. (Mislila je na Tylol Hot.)

Pacijent: Može li jedan šampon za želudac?

Ulazi stariji gospodin u apoteku i traži antibiotik za suprugu (daje recept). Upravnica mu predlaže i probiotik uz obrazloženje da je to zgodno s obzirom da se može javiti dijareja, na šta on oduševljeno odgovara: „Pa odlično, ne treba onda! Muči je zatvor.“

Pacijent daje farmaceutu recepte i pita: „Da mi nije doktor prepisao onu lulu?“ (Lula ‒ pumpa za inhalaciju, prim. prev.)

„Trebaju mi kapi sloboda.“ „Kakve kapi?“ ‒ zbunjeno će farmaceut. „Ma znate one, Olimp.“ (Olinth)

„Daj mi urin za čašu. Ovaj... Čašu za urin.“

„Dajte mi nešto za masnoću.“ „Pijete li već nešto? Imate izveštaj?“ „Ma ne pijem ništa, zato i tražim.“ „Dobro, koji lek Vam je propisao lekar?“ „Ma samo mi dajte najjeftinije što imate.“ „Za holesterol? Kada ste radili analize?“ „Pre dve godine. Tad je bio dobar, ali sad osećam da ne valja, moram da počnem da pijem nešto...“

Stariji gospodin prilazi recepturi i traži kobilji balzam (misleći na konjsku mast).

„Dobro jutro, komišinice! Kažte mi, imate li onu zeleni čaj kafu?“

Pacijent ulazi u apoteku šmrkćući i kašljući, i traži Perfex. Ispostavlja se da je u stvari mislio na Fervex.